# Слово Д
# Д
**Д**, пето слово српске ћирилице, већине словенских и несловенских ћириличких графијских система, које има више појавних облика (алографа): Д, д, *Д*, *д* итд. У старословенској ћирилици назив слова био је добро 'добро', а имало је бројну вредност 4. Води порекло од грчког слова d („делта"). Њиме се означава звучни, зубни, експлозивни консонант у српском језику.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971.
Јасмина Грковић-Мејџор
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБА, ХРОМИ → ДАЈБОГ; НАТПРИРОДНА БИЋА
**ДАБА, ХРОМИ** → **ДАЈБОГ; НАТПРИРОДНА БИЋА**
# ДАБАР
**ДАБАР** (*Castor fiber*), највећи представник реда глодара (Rodentia) у Палеарктику. Типична је семиакватична врста са низом адаптација на живот у води, као што су пловне кожице између прстију на задњим ногама уз помоћ којих плива, те пљоснати реп покривен рожним творевинама (подсећају на крљушти риба) који има функцију кормила. Крзно му је густо, кестењасто-браон боје. Маса одрасле јединке варира 18–20 кг. Тело му је дужине до 1 м, док је пљоснати реп дуг 30–40 цм и широк 15–20 цм. **Д.** је типичан биљојед, с јасном сменом типа биљне хране коју једе током године. У вегетацијском периоду храни се зељастим биљкама или ређе њиховим кртолама и ризомима, док се током зимске сезоне храни кором дрвећа. Управо да би дошао до коре младих изданачких гранчица, **д.** обара стабла дрвећа и биљака. За разлику од већине глодара размножава се само једном годишње. Парење је у периоду јануар–фебруар, бременитост траје 102–105 дана, а женка коти 2–3 младунца, у нашем поднебљу обично у периоду мај–јун. **Д.** насељава само водена станишта чије су обале обрасле зељастом и дрвенастом вегетацијом. У случајевима када нема довољну дубину воде, **д.** гради бране које подижу ниво воде у станишту. Управо се због тога он у воденим екосистемима означава као градитељска врста. Некада је био широко распрострањена врста, која је насељавала готово читав Палеарктик. Због прекомерног изловљавања истребљен је у огромном делу свог ареала. Ловили су га због квалитетног крзна, укусног меса и надасве парних касторијалних жлезда. До почетка XX в. преживело је само осам популација – пет у Европи и три у Азији. Из истог разлога, **д.** на подручју Србије нестаје крајем XIX в. Хронолошки посматрано, Србија је последња европска земља из које је ишчезао. Током 2004. и 2005. у оквиру националног пројекта реинтродукције 75 јединки пореклом из Баварске насељено је на Засавицу и Обедску бару. Тако је **д.**, након једног века од нестанка, враћен на просторе Србије, а његове популације се лагано увећавају.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ћировић, *Еколошка студија реинтродукције европског дабра (Castor fiber* L.*, 1758) нa подручју Србије*, Бг 2010.
Душко Ћировић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБАР
**ДАБАР**, село у Хрватској, у Лици, изграђено на северозападним обронцима планине Мала Капела. Административно припада Личко-сењској жупанији, Граду Оточац, који је око 16 км југозападно и с којим је повезан локалним путем. **Д.** је саграђен уз западни руб мале крашке увале, чији је северни део сув (Градско поље), а јужни подводан (Баре). У писаним документима први пут се помиње 1449. као утврђење Франкопана. Током Османлијског царства био је у саставу Војне крајине. Године 1971. имао је 1.058 становника, од којих 57,8% Срба. То је депопулационо подручје – 1981. село је имало 743 становника (59,9% Срба), а 1991. 596 становника (58,2% Срба). У време грађанског рата дошло је до прогона Срба, па је 2001. село имало 207 становника, од којих су само 30% били Срби, а 2011. 113 становника, који су живели у 67 домаћинстава. Село је тада имало 192 куће, односно две трећине било је напуштено. Католичка црква саграђена је 1730, а православна 1770, али је срушена током II светског рата.
ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБАР
**ДАБАР**, средњовековна жупа у Хумској земљи. Име је добила по животињи која је у средњем веку била распрострањена на овом простору. Први пут се наводи у XII в., у *Летопису попа Дукљанина*, а обухватала је Дабарско поље. Следећи пут се помиње 1283, затим 1285. у вези са пљачком која се догодила у њему, а исте године се помиње и неки Братослав Малчић из **Д**. Ова жупа се током XIV в. често наводи као територија са које младићи одлазе у Дубровник на службу и занат, као и у вези са продајом и узимањем стоке Дубровчана на припашу. Ова врста података се наставља у серијама дубровачког архива и током XV в. Из **Д.** и даље одлазе младићи да уче разне занате у Дубровнику.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2025-09/Mkfse-iv-zupa-davar-karta-copy.jpg)
Жупа Дабар у Хумској земљи, аутор карте Невенка Станојевић-Влајић
---
У време Стефана Немање и његових наследника Хумска земља, па и жупа **Д.**, чинила је посебну удеону кнежевину којом су господарили Немањин брат кнез Мирослав и његови синови Петар, Тољен и велики кнез хумски Андреја (до 1250). Након укидања удеоних кнежевина **Д.** је потпала под управу локалних органа власти. Ова жупа, као и цео Хум, постаће после 1326. предмет спора између босанског бана и српског краља. Сам **Д.** су чешће држали српски владари него босански. После Душанове смрти (1355) **Д.** је загосподарио кнез Војислав Војиновић. Након смрти моћног Војиновића (1363) **Д.** и Поповим пољем загосподарио је син Милтена Драживојевића жупан Санко Милтеновић. Он је у више наврата мењао господара опредељујући се између босанског бана Твртка и жупана Николе Алтомановића, да би на крају био погубљен од стране жупана Николе (1370–1372). После пропасти Николе Алтомановића, **Д.** и цео Источни Хум трајно су припали Босни, то јест синовима Санка Милтеновића: жупану Бељаку и војводи Радичу Санковићима. Када је војвода Сандаљ Хранић 1404. уклонио Радича Санковића са историјске позорнице, Косаче су трајно загосподариле Источним Хумом, па и жупом **Д**. У лето 1465. Турци су освојили **Д.** и на овом простору формирали нахију истог имена али веће територије од некадашње жупе. Нахија **Д.** је касније укључена у Херцеговачки санџак.
У жупи **Д.** је своје поседе имала и локална властела. Овде су најзначајнија властела били Пићевићи чије је седиште било у Љутом Долу, а поседе су имали и у Доњој Трусини. У Љутом Долу су откривени споменици Радивоја и Радослава Вукчића, синовца Вукца Пићевића, који је био у животу 1381. У **Д.** је рођен и Богдан Хатељевић, слуга војводе Радича Санковића, чији надгробни споменик са натписом стоји у Милавићима у Дабар-пољу. Умро је пре 1404. Своје људе и поседе у **Д.** је имао и Стјепан Шимраковић.
ИЗВОРИ: Ф. Шишић, *Летопис попа Дукљанина*, Бг 1928; Г. Чремошник, *Канцеларијски и нотарски списи 1278–1301*, I, Бг 1932; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, III, Бг 1983.
ЛИТЕРАТУРА М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; Ђ. Тошић, *Средњовјековна хумска жупа Дабар*, Бг 2005.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБАР
**ДАБАР**, средњовековна жупа која се простирала у доњем Полимљу, са обе стране Лима. У периоду пре 1373. **Д.** је обухватао Радоињу, доњи ток Рзава на десној обали, као и долину Поблаћенице на левој обали Лима. Градови Добрун и утврђење код Светог Николе у Бањи били су центри ове жупе. Јужније од села Маржића (Мажића) **Д.** се граничио са жупом Црна стена. Свети Никола у **Д.** био је седиште Дабарске епископије. Жупа је улазила у састав *земље* Лим која је обухватала доње и средње Полимље. После 1282. **Д.** је ушао у састав *државе* краља Драгутина, па је све до 1316. имао посебну управу у односу на централну власт српског краља. *Земља* Лим, као и жупа **Д.**, разбијене су најкасније 1373, приликом поделе земаља жупана Николе Алтомановића. Том приликом у доњем Полимљу су територије на левој обали Лима припале Босни. Највећи део жупе **Д.**, на десној обали Лима, припао је кнезу Лазару. Од овог времена жупа **Д.** егзистира само на десној обали, где ће касније Турци формирати нахију Бања. После 1389. Добрун, са доњим током Рзава припао је босанској великашкој породици Павловића, што је допринело дезинтеграцији жупе **Д**. За ову жупу су после смрти цара Душана везани Војиновићи, а у Светом Николи су сахрањени велики кнез Војислав Војиновић и мајка Николе Алтомановића. У Добруну је сахрањена породица великог жупана Прибила, која је такође на неки начин повезана са Немањићима.
ЛИТЕРАТУРА: С. Мишић, *Територијално–управна организација Полимља (12–14. век)*, *Краљ Владислав и Србија 13. века*, Бг 2003; М. Благојевић, *Средњовековна српска државност*, Бг 2011.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБАР → ДОЊИ ДАБАР
**ДАБАР** → **ДОЊИ ДАБАР**
# ДАБАРСКА ЕПИСКОПИЈА
**ДАБАРСКА ЕПИСКОПИЈА** (митрополија), административна област која у оквиру српске цркве делује од 1220. У свим познатим средњовековним пописима српских епископија наводи се и **Д. е**. Седиште епископије било је у манастиру Св. Никола код села Бање, у близини Прибоја. Овај манастир је из пренемањићке епохе и није познато ко је био први ктитор. Није познат обим дабарског епархијског властелинства, али је свакако ова значајна епископија имала обезбеђене сталне приходе. Једини податак о њеним имањима односи се на поседе у Сухогрлској земљи које је краљ Милутин одузео од Липљанске епископије и приложио их храму Св. Николе Дабарског. У Пљевљанском синодику записано је девет поглавара **Д. е.**, од 1220. па до краја XIII в.: Христофор, Јоаникије, Методије, Никола I, Јован I, Спиридон, Исаија I, Јован II и Јован III. Епископ Исаија II био је жив у време писања Синодика (1286–1292), a забележенo је да je радио на сузбијању богумилске јереси у Полимљу. Помен ковинског протопопа и њему надређеног епископа Николе у једном запису с великом вероватноћом упућује на Николу I који се помиње у Синодику. У првој половини XIV в. на челу **Д. е.** био је Јован IV, а 1329. Никола III. У ктиторском натпису краља Стефана Дечанског, који је обновио храм, помиње се име овог епископа. Портрет Николе III осликан је на северном зиду цркве у ктиторској композицији. У храму је била сахрањена и мајка овог епискoпа, монахиња Марта, о чему сведочи сачувана надгробна плоча с натписом. У другој половини XIV в. дабарска област се налазила у држави Војиновића. Чланови ове породице су били и ктитори седишта **Д. е.**, а манастир Св. Николе постао је маузолеј ове породице. Неколико представника ове породице сахрањено је у манастиру, међу њима велики челник Димитрије, велики кнез Војислав, као и његова снаха, мајка жупана Николе Алтомановића. После 1373. дабарска област се извесно време налазила у рукама Твртка I Котроманића. Већина истраживача се слаже да је седиште **Д. е.** премештено у Милешеву када је уздигнута на ранг митрополије и да је тако деловала до друге половине XV в. У том периоду нема помена дабарских него само милешевских митрополита, а мало је вероватно да су оба црквена центра деловала истовремено.
Марија Копривица
Тек замирањем рада Пећке патријаршије и падом у турску власт **Д. е.** дошла је у јурисдикцију Охридске архиепископије која се ширила упоредо са турским освајањем. На Охридском сабору 1532, који је судио смедеревском митрополиту Павлу за покушај да Српску цркву отргне од охридске власти и обнови Пећку патријаршију, учествовао је и босански епископ Марко. Обновом Пећке патријаршије поново је дошла у њену јурисдикцију. Крајем XVI в. Дабарска митрополија се претопила у Босанску, о чему сведочи помен митрополита Аксентија са титулом дабарског (1589–1590), а убрзо са титулом босанског (1592). Да се у једном дужем времену митрополија звала „дабарска и босанска" сведочи и натпис на једној Богородичиној икони рађеној 1734. „ва дни мїтрополита дабарскаго и босанскаго кѵрь Мелетїа". Један запис из 1752. њеног епископа представља као „православни митрополїть дабарски и вьсеи Босни". У XVIII в. преовладава назив Дабробосанска са седиштем у Сарајеву.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: Љ. Ковачевић, „Светостефанска хрисовуља", *Споменик СКА*, 1890, 4; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, II 1903, III 1905; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњег века*, Бг 1912; Г. Бабић, „Српски записи на грчком четворојеванђељу бр. 131 из Чикага", *ЗЛУМС*, 1972, 8; Г. Томовић, *Морфологија ћириличних натписа на Балкану*, Бг 1974; В. А. Мошин, „Сербская редакция синодика в неделю православия", *Византийский временник*, 1975, 16.
ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „О Дабарској епископији", *ГНЧ*, 1878, 2; Н. Дучић, „О јепископијама зетској и дабарској", *ГСУД*, 1884, 57; С. Косановић, „Преглед биљежака или извора о дабарским епископима и дабробосанским митрополитима", *Истина*, 1898, 1–6; М. Пурковић, *Српски епископи и митрополити средњег века*, Ск 1938; М. Шакота, „Прилози познавању манастира Бање код Прибоја", *Саопштења*, 1971, 9; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; М. Шакота, *Ризница манастира Бања код Прибоја*, Бг 1985; С. Ћирковић, „Српске Notitiae Episcopatuum", у: *Споменица епископу шумадијском Сави*, Н. Сад 2001; С. Пејић, *Манастир Свети Никола Дабарски*, Бг 2009.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБАРСКО ПОЉЕ
**ДАБАРСКО ПОЉЕ**, периодично плављено крашко поље у источној Херцеговини, на југу тзв. Високе Херцеговине. Пружа се правцем северозапад–југоисток између планина Трусине (Зечак 1.055 м) на северу и Хргуда (Велики Парић 1.109 м), Кубаша (Чуњага 1.019 м) и Црног Осоја (992 м) на југу. На југоистоку га од Фатничког поља дели кречњачка греда Љут, широка око 2 км, релативне висине од око 120 м. **Д. п.** је дугачко око 21 км, а највећа ширина је око 3 км, код села Струпићи. Висине дна овог поља на северозападној периферији достижу до око 560, а до југоисточне периферије падају до око 470 м н.в. Дно је прекривено квартарним наслагама – у северозападној половини поља преовлађује алувијум, а југоисточна је прекривена још млађим барским и језерским седиментима. На северозападној ивици поља, са планине Трусине, спуштају се сипари и подинске брече. На ободу поља је и 14 пећина, као што су Љељешница, Змајевка, Волујача, Сушица, Мушића пећина и Данилова пећина. Неке од њих биле су предмет проучавања страних хидробиолога. По ободу и у самом пољу налази се мноштво већих и мањих, углавном крашких извора. Њихове воде граде реку Опачица, која протиче од северозападне периферије до средњег дела поља. Део тока је каналисан. Њене воде пониру и разливају се у забареном југоисточном делу поља, где је и највише понора. Постоји и неколико других токова од којих је највећи Вријека. Две петине поља (око 12 км²), углавном у његовом југоисточном делу, јесу плављено подручје. Поплаве трају по пола године, од новембра до маја. Оне често уништавају земљу, путеве и мостове, те узрокују прекиде саобраћаја. Највеће поплаве забележене су 1954. и 2013. Свака јача киша преплави оронули мост и прекине путну комуникацију мештана Струпића, Засаде и Милавића, села билећке општине која гравитирају Берковићима. **Д. п.** је тунелом (изграђеним 1986, дугим 3,2 км) повезано са Фатничким пољем. Њиме се поље одводњава, према Билећком језеру. Највећа површина поља користи се за пашњаке, али постоје и оранице, јагодњаци и воћњаци. Медитерански климатски утицаји на надморској висини на којој се поље налази и педолошки састав дна поља теоретски омогућавају узгајање многих пољопривредних култура. Насеља су формирана по ивицама поља. Највише их је на североисточној, присојној и блаже нагнутој страни, где су и више од 50 м више од дна поља. Највећа су: Берковићи, Хатељи, Бијељани, Кути, Струпићи, Потком и др. Са околином **Д. п.** повезано је локалним путевима према Стоцу, Невесињу и путу Требиње–Фоча.
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-dabarsko-polje-karta.jpg)**
ЛИТЕРАТУРА: A. Brancelj, „Alona hercegovinae n. sp. (Cladocera: Chydoridae), a blind cave-inhabiting Cladoceran from Hercegovina (Yugoslavia)", *Hydrobiologia*, 1990, 199, 1; V. Zakšek, B. Sket, P. Trontelj, „Phylogeny of the cave shrimp Troglocaris: Evidence of a young connection between Balkans and Caucasus", *Molecular Phylogenetics and Evolution*, 2007, 42, 1; C. Makropoulos и др., „A multi-model approach to the simulation of large scale karst flows", *Journal of Hydrology*, 2008, 348, 3.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБЕЗИЋИ
**ДАБЕЗИЋИ**, село код Бара, у подножју планине Лисињ, саставни део области Мрковића (Мркојевића), која се помиње као катун у Доњој Зети почетком XV в. У литератури је било покушаја да се село идентификује са Папратном, једним од престоних места дукљанског владара Стефана Војислава и његових наследника. У **Д.** и оближњим мркојевићким селима сачувани су остаци више старих цркава, углавном једнобродних грађевина зиданих каменом (Св. Петка у **Д.**, Св. Спас, Св. Илија и Св. Никола у Вељем Селу, Богородичина црква у Грдовићима, Св. Катарина у Равнима, Св. врачи у Комини, Св. Никола и Св. Јован у Доброј Води, Св. Никола у Микулићима). Цркву Св. Николе подигао је Никола Дапчевић као своје гробно место. Ђурђе Бошковић је сматрао да је једна од поменутих цркава био гробљански храм дукљанских владара који се помиње у *Летопису попа Дукљанина*.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Јовановић, „Дукљанинова Прапратна", *Старинар*, 1884, 2; А. Јовићевић, „Црногорско приморје и Крајина", у: Ј. Цвијић (ур.), *Насеља и порекло становништва*, 11, Бг 1922; Ђ. Бошковић, *Стари Бар*, Бг 1962; В. Бољевић Вулековић, „Прилог питању убикације Прапратне", у: *Скадарско језеро, радови са симпозијума*, Тг 1983.
Миодраг Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИЖИВ
**ДАБИЖИВ**, властелин, слуга (Попово, почетак XIV в. – Србија, после 1349). Припадао је породици Друговића (Чихорића) из Попова са баштином у Величанима, а поседе су имали и у Требињу и Жрновници. Санковићи су ову породицу уздизали на рачун Николића. У време краља Душана био је намесник у Требињу. Помиње се у повељи из 1345, којом Душан ослобађа Дубровчане од царине код Требиња. На српском двору је носио титулу слуге. Први пут се помиње 1334, када је неким Дубровчанима код Брскова одузео неке ствари и само део њих вратио. За намесника у Требиње је дошао пре 1341, а 1343. помиње се и његов заменик по имену Медош. Као управник области у суседству Дубровника сукобљавао се са Општином због поданика и због царине коју је увео код Требиња, вероватно на прелазу Требишњице. Од почетка 1344. Дубровчани су се жалили српском краљу на њега, а посланство су упутили 1345, када су добили повељу о укидању царине. **Д.** је склоњен из Требиња, а на његово место је средином 1346. дошао великаш Угљеша. Наредне, 1347, осуђен је да надокнади вредност једног коња узетог у Конавлима, а 1349. је боравио у Дубровнику, када се у изворима последњи пут помиње. Имао је браћу: тепчију Степка, жупана Вратка и Ненца Чихорића, који је такође имао сина **Д.** Породица се преко Ненца ородила са Санковићима, јер се он оженио сестром Санка Милтеновића.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, „Властела хумска на натпису у Величанима", *Зборник Константина Јиречека*, 1959, 1; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИЖИВ
**ДАБИЖИВ**, властелин, ктитор (?, крај XIII в. – Србија, после 1355). Ктитор цркве Св. Богородице у Ваганешу, 10 км источно од Косовске Каменице у сливу новобрдске Криве реке. Овим прилогом из 1354–1355. постао је део широког ктиторског таласа међу домаћим великашима у време највећег успона српске средњовековне државе под Стефаном Душаном. Црква je једнобродна грађевина правоугаоне основе са полукружном апсидом и двема малим нишама протезиса и ђаконикона, те са полукружним сводом изнад наоса. Преко нартекса и горњег спрата прелазило се y вероватно накнадно дозидани звоник-припрату чији изворни облик није до краја одређен. Разарање, вероватно с краја друге половине XIX в., преживело је око 20 м2 веома квалитетног живописа. Млађе фреске су с краја XVI в., а старије, између осталог и ктиторски натпис, настале су у време настанка цркве. Овом извору се придружују и два записа у камену, узидана изнад улаза у храм окруженог археолошки неистраженом некрополом. Захваљујући споменутим сажетим изворима зна се да је **Д.** руководио породичним пословима око подизања, а посебно осликавања храма. Његов деда је био извесни Дробњак, с тим да сећање на њега свакако није чувано само због прилога цркви. Име замонашеног оца се не спомиње, док се мајка звала Вишња, а браћа Хран и Богоје. Тиме се истовремено исцрпљују просопографска тумачења док изостанак било каквих титула и функција уз лична имена онемогућава даље одређивање места ове властелинске породице у друштву и државној управи. По овом властелину се можда зове оближње село Дабишевце.
ЛИТЕРАТУРА: В. С. Јовановић, „Црква y Ваганешу", *Старинар*, 1958–1959, IX–X; М. Ивановић, „Икона Преображења у Будисавцима и ктиторски натписи у Ваганешу и Св. Николи", *Саопштења Републичког завода за заштиту споменика*, 1984, 16; И. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИЖИВ СПАНДУЉ
**ДАБИЖИВ СПАНДУЉ**, кефалија (?, прва половина XIV в. – Струмица, Македонија, после 1376). Струмички феудалац у држави српских обласних господара браће деспота Јована и господина Константина Драгаша (1371–1395). Споменута функција га је стављала на чело управе са широким цивилним, војним и судским овлашћењима у граду и широј околини. Стога га је 1376. млађи од браће Драгаш одредио да – заједно са водочким (струмичким) епископом Данилом, бањским (ћустендилско-велбушким) епископом Григоријем и челником Теријаном – одреди спорну међуграницу хиландарског метоха код села Пачкова. Након две године двојица Драгаша су повељом потврдили поседе руског манастира Св. Пантелејмона са Свете Горе. Тада је господин Константин Драгаш приложио манастиру и село Злешево које је, како каже, узео од свог властелина **Д**. О позадини овог правног чина („невера" – издаја, смрт итд.) и великашевој даљој судбини извори ништа не откривају.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; М. Шуица, *Немирно доба српског средњег века*, Бг 1997.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИНОВИЋ, Божо
**ДАБИНОВИЋ, Божо**, бродовласник, привредник, добротвор (Доброта, Бока Которска, 15. X 1924 – Монако, 13. II 1999). Потомак угледне которанске породице. Отац Антон је био доктор права и универзитетски професор који је живео и радио у Котору, Загребу и Трсту. Школован у Француској и Швајцарској, **Д.** је показао изузетан таленат за поморство као део породичне традиције. Постаје бродовласник већ у 27. години. У Швајцарској је 1951. основао компанију „Cargos Maritimes" купивши остарели пароброд дуг 41 м са носивошћу само 450 т, изграђен 1919. у Холандији, и уписавши га у Швајцарски регистар. Унапређује посао и оснива „Дабиновић СА" у Женеви, тргујући изузетно вешто: купујући јефтино, а после реновирања продајући скупо на поморском тржишту, региструје бродове бесплатно под егзотичним заставама Бурундија, Костарике, Саудијске Арабије, Сомалије и сл. Посебно је од 1980. успешно радио са Сент Винсентом, који је захваљујући величини његове флоте постао и члан Међународне поморске агенције (IMO), а **Д.** његов представник, чиме је проширио иначе добре пословне везе у свету поморства. Лондонски водећи светски часопис за поморство *IHS Fairplayn* наводи да бродови **Д.** почетком XXI в. чине 33. по величини флоту у светском поморству. До сада су кроз његову компанију прошла чак 52 трговачка брода укупне носивости скоро милион т. У тој флоти и данас се налазе бродови купљени од бивше Југославије, плове под ранијим или новим називима, а његови клијенти у куповини биле су разне далматинске фирме. **Д.** је своје пословање из Швајцарске 1975. пренео у Монако, где је и данас седиште његове компаније: за њу плове људи из његовог завичаја, а бродове ремонтује у бродоградилишту Бијела. Познат је и као велик добротвор, помагао је свој завичај после земљотреса 1979, а у Доброти је обновио зграду библиотеке Факултета за поморство у Котору. Његове послове наставили су син Стеван у Монаку и кћи Најла у Швајцарској.
ИЗВОР: Архива Факултета за поморство у Котору.
ЛИТЕРАТУРА: М. Живић, „Отворено море", *Сплитски магазин*, 15. и 30. VIII 2013, 193/194.
Олга Белосавић Милановић; Милена Милановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИЋ, Богдан
**ДАБИЋ,** **Богдан**, лингвиста, слависта, универзитетски професор (Бискупићи код Високог, 6. VI 1935 – Београд, 19. III 2007). На Филозофском факултету у Сарајеву дипломирао српскохрватски језик и југословенске књижевности 1960, а руски језик и књижевност 1968. У току студија једну годину провео у Кракову. Школске 1974/75. био на специјализацији на Московском државном универзитету. Докторску дисертацију одбранио 1979. на ФФ у Сарајеву. Био гимназијски професор у Високом до 1964, лектор на Радио Сарајеву до 1966, лектор српскохрватског језика на универзитетима у Букурешту (1966–1968) и Прагу (1968–1970). Од 1970. на ФФ у Сарајеву био је асистент на предметима Упоредна граматика словенских језика и Старословенски језик, а од 1983. редовни професор. Гостујући професор у Инсбруку (1991–1998), научни саветник у Институту за српски језик САНУ (1998–2001). Био гостујући професор на ФФ у Бањалуци. Основне области његових интересовања су упоредна граматика словенских језика, граматика српског језика и теорија превођења, као и проучавање језика у контакту, посебно транскрипције и адаптације речи из словенских и других европских језика у српскохрватском језику. Преводио са чешког, пољског и румунског.
ДЕЛА: „Транскрипција и адаптација имена из словенских језика", *Радови* *Института за језик* (*РИЈ*), Сар., 1979, 6; „Европеизми у српскохрватском књижевном језику", *РИЈ*, 1980, 7; „О граматичком роду у модерним словенским језицима", *РИЈ*, 1990, 9.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић (ур.), *Десет година Филозофског факултета* *1994–2004*, Бл 2004; М. Драгичевић, „Богдан Дабић", *Радови Филозофског факултета*, Бл., 2007, 10; С. Танасић. „Богдан Л. Дабић (1935–2007)", *НЈ*, 2007, 38/1–4.
Срето Танасић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИЋ, Војин
**ДАБИЋ, Војин**, историчар, универзитетски професор (Тројеглава, Дежановац, Хрватска, 2. I 1949 – Гроцка, 24. Х 2017). На Групи за историју Филозофског факултета у Београду дипломирао 1972. Почетком 1973. запослио се у Историјском институту САНУ у Београду и у оквиру секције за историју српског народа под туђинском влашћу започео истраживање историје Војне крајине и Срба у Хрватској и Славонији од почетка XVI до краја XVIII в. На ФФ у Београду одбранио је 1982. магистарски рад који је објављен као посебна монографија (*Банска крајина 1688–1751*, Бг–Зг 1984)*.* За време постдипломских студија провео је више од годину дана на истраживањима у Бечу, Загребу и Љубљани изучавајући најважније архивске фондове за историју Срба у Хрватској и Славонији. Од 1985, у звању истраживача-сарадника, поверено му је истраживање прошлости Карловачког генералата. На ФФ у Београду изабран је 1992. за асистента на Одељењу за историју, на предмету Национална историја новог века. На истом факултету одбранио је 1996. докторску дисертацију *Карловачки генералат 1683–1746. године* и потом стекао звање доцента. Након одбране тезе наставио је проучавање прошлости Војне крајине и хронолошким и садржајним проширивањем рукописа докторске дисертације објавио монографију *Војна крајина. Карловачки генералат (1530–1746)* (Бг 2000). После вишегодишњих истраживања написао је студију под насловом „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији" (*Зборник о Србима у Хрватској*, 2007, 6). За ванредног професора изабран је 2002. Објавио је већи број радова у историјским часописима и тематским зборницима, који се према обрађеној проблематици могу груписати у неколико тематских целина: сеобе Срба и њихов живот на феудалним поседима у Хрватској и Славонији, проблеми историјске демографије српских области од почетка XVI до краја XVIII в., демографски проблеми, аграрни односи и привреда итд. Учествовао је на двадесетак домаћих и међународних научних скупова, усавршавао се и истраживао у регионалним центрима Европе и на Балкану проучавајући у тамошњим архивима архивску грађу на латинском, немачком и италијанском језику. Захваљујући добром познавању архивских фондова, као и чињеници да се дугогодишњим истраживањима оспособио за читање и коришћење извора на старим и страним језицима, приредио је више тематских збирки извора, као и научних радова из прошлости Срба у Хабзбуршкој монархији, Турском царству и Млетачкој републици у XVI, XVII и XVIII в. Био главни уредник часописа *Зборник Матице српске за историју*, члан Редакционог одбора и уредник епохе XVI–XVIII в. *Српског биографског речника*, члан редакције Зборника САНУ о Србима у Хрватској и *Српских студија*. Прикупљао је документацију о страдању Срба за време грађанских ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини од 1991. до 1995. Део сакупљене документације приредио је у две књиге објављене на енглеском језику *(Crimes Without Punishment: Vukovar, Sarvaš and Paulin Dvor*, Vukovar 1997; *Persecution of Serbs and ethnic cleansing in Croatia, 1991–1998: documents and testimonies*, Bg 1998).
ДЕЛА: „Мала Влашка у Славонији: насеља и становништво од краја XVII до половине XVIII века", *Српске студије*, 2010, 1; „The Habsburg – Ottoman War of 1716–1718 and Demographic Changes in War-Afflicted Territories", у: *The Peace of Passarowitz, 1718*, West Lafayette 2011; „Српско село (XVI–XVIII век): Обликовање животног и привредног простора", у: *Просторно планирање у Југоисточној Европи*, Бг 2011.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИЋ, Драгиша
**ДАБИЋ, Драгиша**, архитекта урбаниста (Жупањевац код Јагодинe, 29. I 1942). Студирао на Архитектонском факултету у Београду (1960‒1966), где је и магистрирао 1998. Запослен у Институту за архитектуру и урбанизам Србије од 1969. до пензионисања 2007. Докторирао 2012. на Географском факултету у Београду. Бави се истраживањем одрживог развоја, просторним планирањем инфраструктуре и посебно просторним развојем туризма са тежиштем на планинском туризму. Био је руководилац тима истраживача у Просторном плану Србије из 1996. и 2010, као и руководилац свих просторних планова од 1975. до 2009. за Копаоник и Стару планину (Национални парк Копаоник, 1989, 2009; Просторни планови за Стару планину, 1982, 2008). Аутор и многих других урбанистичких планова (Сочаница на КиМ, Буковичка бања, Клокот бања на КиМ).
ЛИТЕРАТУРА: *УБ*, 1981, 61; М. Лукић, „Планина у рукама архитеката", *Политика*, 16. XI 1996.
Mаре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИЋ, Љубомир
**ДАБИЋ, Љубомир**, судски генерал (Кула код Пожаревца, 17. XII 1874 – Београд, 6. V 1930). Права је студирао у Београду и Паризу, а у војску примљен у чину судског поручника 1898. У чин капетана унапређен је 1901, капетана I класе 1905, мајора 1908, потпуковника 1913, пуковника 1918; судског бригадног генерала 1923; судског генерала 1928. Као судски официр био је војни иследник у команди Тимочке дивизијске области (Зајечар). Од 1905. био је војни иследник у команди Моравске дивизијске области (Ниш); потом заменик сталног судије и пословођа Моравског дивизијског суда; од 1907. војни иследник команде Моравске дивизијске области; од 1908. војни иследник команде Дринске дивизијске области (Ваљево); од 1913. референт судства команде Вардарске дивизијске области (Скопље). После рата, 1920–1930. био је судија и старији стални судија Великог војног суда, као и председник Испитне комисије за чин судског мајора 1924/25. Био је члан Сталног правничког одбора при министарствима финансија. Пензионисан је 1930. У ратовима 1912–1913. био је шеф војног судства 3. армије. У I светском рату је био командант заробљеничког центра у Скопљу; командант Деповске команде у Скопљу 1915; 1916–1917. шеф судства 3. армије; судија Војног суда за официре; државни тужилац Војног суда за официре 1917–1918. После капитулације Бугарске септембра 1918. био је на служби код делегата српске Врховне команде у Софији. Припадао је кругу официра оданих генералу Петру Живковићу и био отворени противник организације „Уједињење или смрт". Током првостепеног суђења пуковнику Димитријевићу Апису и друговима на Солунском процесу 1917. био је саветник у сенци председнику суда Петру Мишићу. Оптужени су га означавали као „сиву еминенцију" у процесу и писца пресуде, а Велики војни суд је одредио да буде руководилац извршења казне. Са још четворицом судија био је подвргнут истрази од стране Министарства војног у марту 1918. због недопуштених радњи у вези с образовањем судова и постављањем судија током Солунског процеса, али афера није рашчишћена до краја. Био је плодан и цењен писац-правник.
ДЕЛА: *Војно-казнени закон. Са објашњењем*, Бг 1922; *Војно судство – предавања*, Бг 1924, 1925, 1926; *Основи војно-казненог система*, Бг 1926; *Коментар (старог) Војно-казненог закона*. *Нови Војно-казнени закон*, Бг 1930.
ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1926; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис. Солунски процес 1917 (1903–1918)*, Бг 1955; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИША СТЕФАН
**ДАБИША СТЕФАН**, краљ (? – ?, 8. IX 1395). За босанског краља је 1391, у нама непознатим околностима, изабран након смрти Твртка I. Није познато у каквом је сродству био са својим претходником; према писању Мавра Орбина био је незаконити син Нинослава, брата бана Стефана II Котроманића. Исти писац бележи и да је био господар Неретве, те да је 1366. учествовао у побуни властеле против бана Твртка. На почетку своје владавине **Д.** је успео да сачува територију наслеђену од Твртка, иако се све више опажа самосталније деловање великаша. Крајем 1391. краљ и државни сабор су спречили покушај Санковића да Дубровнику продају Конавле којима су господарили. У пролеће 1392. одбио је једну турску провалу у Босну. Угарски краљ Жигмунд искористио је сукоб између **Д.** и босанских великаша с једне и вођа хрватског племства с друге стране да их сломи. Након што је Жигмунд 1394. разорио Добор, упориште хрватских великаша, **Д.** му се покорио – одрекао се власти над Хрватском и Далмацијом, примио вазалске односе у којима су босански владаоци према угарским краљевима били од давнина, заједно са властелом се сагласио да након његове смрти босански краљ постане Жигмунд. Као свог вазала, Жигмунд је **Д.** уврстио у угарске достојанственике, давши му титулу жупана Шомођске жупаније. Био је ожењен Јеленом, која га је наследила на престолу. Из тог брака имао је ћерку Стану.
ИЗВОР: М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБИШИЋИ
**ДАБИШИЋИ**, властела у Подрињу која је средином XIV в. убрајана међу најмоћније у Босни. Родоначелник породице био је кнез Дабиша Беројевић, који се у периоду између 1326–1329. и 1345. помиње као сведок на три повеље бана Стефана II Котроманића. Имао је три сина: Пурћију, Владислава и Вука. Кнез Владислав је уписан као сведок на повељама бана Стефана II из 1351. и бана Твртка из 1357. Пурћија **Д.** је према неким мишљењима идентичан са војводом Пурћом, сведоком на владарским повељама у периоду 1353/54–1367. Према писању Мавра Орбина, Дабишини синови су држали многе земље на реци Дрини, у Босни и у Усори. Архивска грађа их доводи у везу са градом Кучлатом, који се налази на ушћу Јадра у Дрињачу, и облашћу Лудмер која се простирала између Јадра, Дрињаче и Дрине. Орбин пише и да су учествовали у побуни властеле која је почетком 1366. избила против бана Твртка. Када је након две године Твртко угушио буну, уништио је **Д**. Ухватио је Владислава и Вука, наредио да се Владиславу ископају очи, док је Вука бацио у тамницу.
ИЗВОР: М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *За историју рударства у средњевековној Србији и Босни I*, Бг 1956; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; П. Анђелић, „Barones Regni и државно вијеће средњовјековне Босне", *Прилози*, 1975–1976; П. Анђелић, „Убикација области Треботића и територијално-политичка организација босанског Подриња у средњем вијеку", *ГЗМБиХ*, 1977, 30–31.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБОВИЋ, Ана
**ДАБОВИЋ, Ана**, кошаркашица (Херцег Нови, 18. VIII 1989). Кошарком почела да се бави, следећи старију сестру Милицу, у КК *Херцег Нови*, у којем је са 16 година ушла у сениорски тим (2005–2007) и у којем је, после једне сезоне проведене у албанском *Фљамуртарију* (2007/08), играла још једну сезону (2008/09). Са 20 година поново одлази у иностранство и успешно игра на позицији бека (висока 183 цм) у *Арису* из Солуна (2009/10), *Динаму* из Новосибирска (2010/11), *Висли* из Кракова (2011/12) с којом је освојила првенство и куп Пољске, *ТЕД*-у из Анкаре (2012/13), *Динаму* из Москве (2013/14) с којим је освојила прво место у Купу Европе, *Орманспор* *Генчлику* из Анкаре (2014/15) и од 2015. у *Лос Анђелес спарксима*. Деби у репрезентативном дресу имала је 2006. на Европском првенству за кошаркашице до 18 година у Шпанији и са репрезентацијом Србије освојила сребрну медаљу. На Европском првенству за кошаркашице до 20 година 2008. у Италији учествовала је у освајању бронзане медаље, а 2009. дебитовала је за сениорску репрезентацију на великим такмичењима и на Медитеранским играма у Пескари освојила друго место. На Европском првенству 2013. у Италији била је у селекцији која је заузела четврто место, на Светском првенству 2014. осмо место, а највећи успех забележила је 2015. на Европском првенству у Будимпешти на којем је репрезентација Србије први пут постала шампион Европе и први пут обезбедила учешће на олимпијским играма (Рио де Жанеиро 2016), док је она проглашена за најбољу играчицу шампионата и уз саиграчицу Соњу Петровић постала члан идеалне петорке турнира. На Олимпијским играма 2016. са репрезентацијом Србије осваја треће место и бронзану медаљу, што је први олимпијски трофеј за српску женску кошарку. Најбољу годину у професионалној каријери заокружује освајањем титуле у америчкој WNBA лиги, где са својим *Лос Анђелес спарксима* постаје прва играчица из Србије са власништвом шампионског прстена најпрестижније женске кошаркашке лиге на свету.
ИЗВОР: Архива Кошаркашког савеза Србије.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБОВИЋ, Дејан
**ДАБОВИЋ, Дејан**, ватерполиста, тренер (Херцег Нови, 3. VIII 1944). Ватерполо је почео да игра са 13 година. У *Јадрану* из Херцег Новог, који је на почетку његове каријере био првак Југославије (1958. и 1959), остао је до 1967, када је прешао у *Партизан*. С њим је освојио Куп европских шампиона 1971. и првенство државе 1968. и 1970. Каријеру је наставио у *Приморју* из Ријеке с којим је 1977. играо у финалу Купа победника купова. Играчку каријеру завршио је 1980. у *Соларису* из Шибеника. Још као играч у *Приморју* почео је да ради као тренер (завршио Вишу тренерску школу у Новом Саду 1969), у којем је касније водио све селекције од пионира до првог тима. Под његовом руком стасали су ватерполисти као што су Вујасиновић, Главан, Барач и др. У време распада Југославије отишао је у Италију, где је водио ватерполисте Пливачког клуба *Месина*, а потом и Спортског друштва *Месина*, које је увео у најјачу италијанску лигу. После осам година на Сицилији вратио се у Београд, где је био тренер *Студента*, а потом и *Црвене звезде*. За репрезентацију Југославије одиграо је 200 утакмица и освојио златну олимпијску медаљу 1968. Није био у екипи која је играла на Олимпијским играма у Минхену 1972, иако је те године био најбољи играч и стрелац лиге (42 гола), али је био у Мелбурну 1976. Добитник је Националног признања у области спорта (2011), а 2014. новинари су га прогласили за заслужног грађанина Херцег Новог.
ЛИТЕРАТУРА: *Олимпијски вековник*, Бг 2012.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБОВИЋ, Милан
**ДАБОВИЋ, Милан**, хемичар, научни саветник (Морињ код Котора, 10. X 1943). Cтудије хемије завршио 1966. на Природно-математичком факултету у Београду, где је одбранио и магистарски рад 1974. и докторску дисертацију 1980. Добио је радно место сарадника у Институту за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) 1967. За научног сарадника изабран је 1985, а за научног саветника 1998. Као хонорарни асистент радио је на ПМФ и Технолошко-металуршком факултету у Београду, као и на Филозофском факултету у Нишу. На ПМФ у Новом Саду изабран је за доцента на предмету Хемија одабраних биомолекула на последипломским студијама 1996, а за ванредног професора 2005. Од 1985. до 2001. био је директор Центра за хемију ИХТМ, а од 2001. генерални директор Института до одласка у пензију 2011. Коаутор је четири прихваћена патента, а од тога једног реализованог у Хемијској индустрији „Милан Благојевић", Лучани. Са сарадницима је увео три нове технологије, у: Хемијској индустрији „Жупа", Крушевац; фабрици лекова „Галеника", Земун; и у фабрици сапуна „Ривијера", Котор. Коаутор је монографије *Микробиолошке трансформације и биосинтезе неких органских једињења* (Бг 1997) и четрдесетак научних радова у међународним часописима (коаутор, „Synthesis, Structure and Reactions of secosteroids containing a medium-sized ring. Part 17. Structure-reactivity relationship in the solvolysis of 5, 10-seco-steroidal 3-tosylates", *Јоurnal of the Chemical Society. Perkin Transactions 2*, 1980, 1356; коаутор, „Circular dichroism of some cyclopropane ring containing 1,3-cyclo-5,10-seco-steroidal ketones", *Тetrahedron*, 1982, 3163). На Универзитету у Београду био је члан Комисије за избор у звања, члан Савета Универзитета (1992−1997) и Сената Универзитета (2002−2010), као и председник Већа института (2008−2011). Члан је Председништва Српског хемијског друштва и почасни члан од 2009. Добитник је медаље Српског хемијског друштва за изузетан допринос науке у индустрији (1992).
ДЕЛО: и I. О. Јuranić, М. Lj. Мihailović, „Cyclisation of alkoxy radicals. А semiempirical MNDO-PM3 study", *Јоurnal of the Chemical Society. Perkin Тransactions 2*, 1994, 877.
ИЗВОР: Архива ИХТМ.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБОВИЋ, Милица
**ДАБОВИЋ, Милица**, кошаркашица (Цетиње, 16. II 1982). Први професионални уговор потписала 1998. са 16 година за КК *Херцег Нови* у којем је и почела да игра кошарку, као бек (висока 175 цм). После четири сезоне у *Херцег Новом* (1998–2002) преселила се у Београд и играла за *Беопетрол* (2002/03) и *Црвену звезду* (2003/04). Затим је носила дрес новосадске *Војводине* (2004/05), руског *УММЦ* из Јекатеринбурга (2005/06), московског *Спартака* (2006/07), по пола сезоне 2007. провела је у литванском *Виљнусу* и, поново, у *Црвеној звезди*, а 2008. у БК *Москва* и француском *Мондевилу*. Каријеру је наставила у *Бешикташу* (Истанбул) и *Хатису* (Јереван) 2009, *Лидеру* из пољског Прушкова 2010, а затим се вратила у Србију. За *Партизан* је одиграла три сезоне (2010–2013), затим једну за *Нови Загреб* (2013/14), а 2014. постала је члан *Лиона*. Четири пута освајала је домаће првенство – 2003/04. с *Црвеном звездом*, а 2010/11, 2011/12. и 2012/13. с *Партизаном*, три пута домаћи куп – 2003/04. с *Црвеном звездом* и 2010/11. и 2012/13. с *Партизаном* и два пута регионалну Јадранску лигу – 2011/12. и 2012/13. с *Партизаном*. Као члан московског *Спартака* освојила је Евролигу 2007. Као плејмејкер и капитен женске кошаркашке репрезентације Србије, у којој игра и њена млађа сестра Ана, дала је значајан допринос њеном повратку у европски и светски врх – 2013. четвртим местом на Европском првенству у Италији, пласманом у четвртфинале на Светском првенству у Турској 2014. и освајањем прве титуле првака Европе 2015. у Мађарској и првим пласманом на олимпијске игре (Рио де Жанеиро 2016). На Олимпијским играма 2016. са репрезентацијом Србије осваја треће место и бронзану медаљу, што је први олимпијски трофеј за српску женску кошарку.
ИЗВОР: Архива Кошаркашког савеза Србије.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБОГ → ДАЈБОГ
**ДАБОГ** → **ДАЈБОГ**
# ДАБРАВИНА
**ДАБРАВИНА**, село у централној Босни, између Високог и Вареша. На Градини са остацима праисторијске насеобине у VI в. подигнута је базилика са обзиђем и неколико околних мањих грађевина. Базилика, рустично грађена, имала је релативно мали наос са олтарскoм апсидом. Са северне бочне стране налазио се баптистериј, а са јужне две просторије. Испред наоса и бочних анекса постојао је троделни нартекс. За разлику од скромне градње базилика је имала богато украшену олтарску преграду. Састојала се од стубића на издуженим постаментима између којих су се налазиле парапетне плоче са рељефним украсом. Приказани су кантароси, лозице и крст са голубовима. Такође се налазе и представе два светитеља, са књигом у левој руци, док им је десна подигнута на благослов. Капители над стубићима били су украшени протомама животиња и попрсјима људи са монашком кукуљицом. Положај базилике са остацима околних грађевина указује на могућност да су овде у питању остаци једне од раних манастирских заједница. На то указује и чињеница да у широј околини Градине нису откривени остаци касноантичких насеобина.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Сергејевски, *Дабравина*, Сар. 1956; И. Николајевић, „Олтарна преграда у Дабравини", *ЗРВИ*, 1970, 12; Ђ. Баслер, *Архитектура касноантичког доба у Босни и Херцеговини*, Сар. 1972.
Марко Поповић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАБРОБОСАНСКА ЕПАРХИЈА/МИТРОПОЛИЈА
**ДАБРОБОСАНСКА ЕПАРХИЈА/МИТРОПОЛИЈА**, административна област Српске православне цркве настала у XV в., у замршеним приликама турског ропства. У свом називу ова област обједињује претходни назив „дабарска и босанска епархија", чији је наследник била. Њене западне границе поклапале су се са тадашњим турским границама према Аустрији. Од обнове Пећке патријаршије под патријархом Макаријем (Соколовићем) назива се углавном дабробосанска, иако се претходни назив јавља спорадично и касније (1654, 1670). Претпоставља се да је седиште било у манастиру Бањи (Бањски престо), који је имао традицију из ранијих времена, а који је пре 1458. дошао под турску власт. Пошто је даљим турским освајањима њена област проширена, митрополит Гаврило (Аврамовић) пренео је 1575. седиште на запад у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Селидба је изведена са знањем и по одлуци пећког патријарха, који је дабробосанског епископа поставио за свог егзарха за Далмацију. То је било природно будући да је већина становника Клишког и Личког санџака избегла из Босне, а и за Далмацију није био постављен посебан епископ. Од тада се титулисао „митрополит дабро-босански, лички и клишки", а његов наследник проширио је титулу на „митрополит дабро-босански, фојнички, клишки и далматински". Епископ Епифаније (Стефановић) морао је да напусти Рмањ (пре 1645) и пренесе седиште у манастир Крку у Далмацији. Касније су дабробосански митрополити резидирали по разним манастирима Босне, због чега су се називали дабробосански, клиски и лички. Митрополит Висарион II пренео је 1690. седиште у Сарајево будући да је манастир Бања у сеоби 1690. опустео. Скромна резиденција звана Ћелија саграђена је 1699. Тада је држао део Зворничке епархије и Соколску нахију на десној обали Дрине. Од 1713. седиште је устаљено у Сарајеву захваљујући митрополиту Мелетију. После укидања Пећке патријаршије (1766) дошла је под власт цариградског патријарха и уздигнута на ранг митрополије, а на њен трон долазили су искључиво Грци. Цариградски патријарх са синодом своје цркве одао је посебно признање значају ове епископске катедре, па јој је у својој патријаршији доделио место одмах после Писидијске митрополије. По историјским изворима црквена општина сарајевска није увек била у добрим односима са фанариотима на катедри дабробосанских митрополита. Жалила се на њихов рад цариградском патријарху или београдском митрополиту, углавном због раскошног живота попут ага и бегова, тражећи да епископ по примеру Христа живи скромно, да носи пристојно одело, да не јаше коња, да не држи више од двојице слугу, да не стоји у дослуху са Јеврејима и да се више брине о сиротињи и подизању школа за обуку младежи. Борба са фанариотима избила је и због „прихода од тепсије", тј. прилога на тас који је по њиховој наредби за време службе ношен више пута, а који су фанариоти приграбили за себе. Због дистанце између архијереја и пастве народ је све више одлазио у манастире где је уз службу имао и проповед и доживљао приснију везу са јерархијом.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-dabrobosanska-eparhija-karta.jpg)
Аустрија је дозволом Берлинског конгреса 1878. окупирала Босну што је изазвало корените промене у црквеном животу. Знајући да је народ незадовољан фанариотима, Беч је 6. IV 1880. склопио конвенцију са Цариградском патријаршијом којом је **Д. е.** добила аутономију у врховној јурисдикцији цариградског патријарха. То је значило помињање цариградског патријарха на богослужењу, узимање светог мира за свету тајну миропомазања и плаћање 58.000 гроша цариградском патријарху из босанског буџета. Цар је за себе задржао право именовања митрополитског кандидата којег је цариградски патријарх хиротонисао. С обзиром на то да је у аустријској држави већ постојала организована православна црква, по канонима је требало да **Д. е.** припадне Карловачкој митрополији. Познати канониста Никодим (Милаш), епископ далматински, оценио је Цариградску конвенцију као „противзакониту узурпацију". Беч је пристао да плаћа епархијске обавезе Цариградској патријаршији и договорио да дабробосански митрополит Грк Антим абдицира. За епископа је постављен Сава (Косановић), први Србин после једног века. Међутим, Аустрија није имала поштене намере – у Бечу је основано Друштво за католичење Срба у Босни и Херцеговини, унијати су добили одрешене руке, православни обреди су спречавани, изградња храмова ометана, Босна је насељавана Немцима и Хрватима. Укинуте су српске вероисповедне школе, забрањена прослава Св. Саве, у школама су за наставнике постављани фанатични Хрвати. Надзирани су сви који су имали везе са Русијом, Србијом и митрополитом београдским Михаилом. Митрополит Сава је одбио понуду грофа Кристофа Мирошовског да са свим Србима пређе у унију, пославши протест Бечу и захтевајући заштиту од милитантних унијата. Народу је упутио посланицу да се брани од уније и држи православља, истовремено упутивши и жалбу цариградском патријарху. Морао је да се повуче јер је против њега отпочела кампања режирана од стране власти. Тек 1905. добијена је црквено-школска аутономија, право стицања имовине, руковања задужбинама, употребе ћирилице и српског имена. Нова опасност је настала 1908. када је Аустрија анектирала БиХ и безобзирно наставила са гушењем српских црквених и грађанских права. Свештенство Дабробосанске и Херцеговачке митрополије покренуло је 1911. код бечке владе питање свог уласка у састав аутокефалне Карловачке патријаршије. Први светски рат је ово одложио, а каснији развој догађаја коначно донео расплет.
Једна од отежавајућих околности у раду епархије била је њена величина. Била је велика и пространа епархија са 233 парохије и скоро пола милиона православних Срба. Зато је из њеног састава 1900. издвојена Бањалучко-бихаћка епархија. У таквом саставу епархија је дочекала васпостављање Српске патријаршије и ушла у њену јурисдикцију. Реорганизацијом по Уставу из 1931. добила је проширење: од епархије Захумско-херцеговачке срезове Фочу и Чајниче, од Рашко-призренске Прибојски, Нововарошки и Милешевски срез, од епархије Пећке Пљеваљски срез, а од Зворничко-тузланске парохије Хрге и Возућу у Срезу жепачком. Од њене пак територије добила је Бањалучка епархија срезове Јајце и Мркоњић Град, а Далматинска срезове Ливањ и Гламоч. Седиште је остало у Сарајеву, а њен епископ добио је титулу митрополита.
Немачком окупацијом 1941. дошла је под власт Независне Државе Хрватске и усташа који су одмах започели са затирањем Срба. Мученички су страдали митрополит Петар и 27 свештеника, много верника је убијено, а храмова и парохијских домова уништено. Живот се после II светског рата споро нормализовао, због чега је епархијом до 1951. администрирао зворничко-тузлански епископ. Одузети су јој 1947. Пљеваљски, Нововарошки, Прибојски и Пријепољски срез у корист новоосноване Будимљанско-полимске епархије. Када је 1956. Будимљанско-полимска епархија укинута, поменути срезови враћени су матичној митрополији, а поново су издвојени 1992. када су припали новооснованој Милешевској епархији.
Страдање се још драстичније поновило у рату за разбијање Југославије (1991–1995). Срушено је 23 храма и 11 парохијских домова, оштећено 13 храмова и три парохијска дома, њихова имовина је опљачкана, а митрополит је морао да пренесе седиште у Соколац. Са обновом иде врло тешко, а Шематизам Српске цркве из 2005. за многе парохије наводи да су без верника и свештеника. Епархија је данас организована у четири архијерејска намесништва (горажданско-вишеградско, сарајевско, травничко-зеничко, фочанско) са 65 парохија и 48 свештеника. Има само три манастира – Возућу, Добрун и Равну Романију (Соколац) – са седам монаха. Осим седишта у Сарајеву има седиште у манастиру Соколцу. Образовање свештеничких кадрова некада се одвијало у Духовној школи у манастиру Тамни. У Сарајеву је под именом Свештеничко семениште богословија радила од 1882. до 1884. када је премештена у Рељево, у којем је радила 1885–1917, а затим се вратила у Сарајево и радила до немачке окупације 1941. Данас постоје и раде Богословија и Богословски факултет у Србињу/Фочи.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, V, Бг 1925.
ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Нешто о Босни дабарској и дабро босанској епископији и о српским манастирима у Босни", *ГНЧ*, 1878, 2; Н. Милаш, *Каноничко начело православне цркве при разређењу црквене области. К питању о јерархијском положају Сарајевске митрополије*, Задар 1884; П. Пузовић, *Српска православна епархија дабробосанска – шематизам*, Србиње 2004; *Црква*, календар СПП за 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВАЦ, Владимир Христијанович
**ДАВАЦ, Владимир Христијанович** (Даватц, Владимир Христианович), математичар, публициста, универзитетски професор (Владимир на Кљазми, Русија, 6. VI 1883 – Сјеница, 7. XI 1944). Студије математике на Харковском универзитету завршио 1906, када постаје главни уредник новина *Волжанин*, у граду Вољск у Саратовској губернији, и бива хапшен због леволибералних чланака. Магистарски испит из математике положио 1913. и тако постао кандидат за доктора наука. Од 1914. приватни је доцент Харковског универзитета, те професор Харковске девојачке школе (Вишег женског колегијума) и Харковског привредног института. После Фебруарске револуције изабран за члана новоформираног Академијског савеза априла 1917. Током година 1917–1919. активан и поштован члан руководства Народне партије слободе, писао чланке за страначке публикације. Током Руског грађанског рата био главни уредник харковских новина *Нова Русија*, већник Градске думе и члан Градске управе Харкова. Од 1919. добровољац у белогардејској армији на оклопном возу „На Москву", па активан учесник Белогардејског покрета на југу Русије, служио у возу „Грозни", при армији генерала П. Н. Врангела. До евакуације са Крима новембра 1920. сарађивао у новинама *Јужна Русија* и *Глас Тауриде*. Припадник Руске галипољске армије. У Београд долази 1922. и предаје математику у Руској гимназији. Један је од уредника руских београдских новина *Новое время*, где објављује приказе књига руских аутора и своје ставове о поделама у Руском општевојном савезу (РОВС). Сарадник у новинама руске емиграције у Београду *Русское дело* и *Ведомости Русского охранного корпуса в Сербии*, где објављује чланке и стихове. Tоком 1938–1939. пише текстове са сличном тематиком и за париски часопис *РОВС Часовой*. Стипендиста Руског научног института у Београду, где води математичке курсеве: Теорија вероватноће (1930, 1935), Теорија бројева (1933), Број π и проблеми повезани са њим (1934), Теорија површи (1936), Геометрија Лобачевског (1936–1937) и Аксиматизација геометрије (1937–1938). Функционер РОВС, а у време немачке окупације Србије приступио Руском заштитном корпусу, у саставу којег је погинуо током савезничког бомбардовања. Математичке радове, углавном из геометрије, објављивао, осим у издањима Руског научног института (*К вопросу об определении абсолюта плоскости* (1929), *Об одном свойстве окружностей* (1930), *К вопросу об огибающих семейств плоских кривых, зависящих от одного параметра* (1931), *К вопросу об теории совершенных чисел* (1933)), у издањима Српске краљевске академије и Универзитета у Београду. Аутор је више дела о руској армији и Русима у изгнанству (*На Москву*, Париз 1921, и Львов Н. Н., *Русская армия на чужбине*, Бг 1923; *Русские в Галлиполи, 1920–1921*, Берлин 1923; *Годы: Очерки пятилетней борьбы*, Бг 1926; и G. N. Leuchtenberg, *Fünf Sturmjahre mit General Wrangel*, Berlin 1927).
ДЕЛА: „Sur le lieu géométrique des points multiples d'une famille de courbes planes", *Bulletin de l'Académie Royale de Belgique*, 1931, Classe de Sciences, 5-e série, XVII, 2; „Несколько проблем, касающихся теории вероятностей", *Записки Русского научного института в Белграде*, 1937, 12; „Über die Zerteilung der Ebene durch ein einfaches Polygon", *Publications Mathématiques de l'Université de Belgrade*, 1938, VI–VII; „Beiträge zum axiomatischen Aufbau der Geometrie", *Bulletin de l'Académie Royale Serbe. A. Sciences Mathématiques et Physiques*, 1939.
ЛИТЕРАТУРА: „К 40-летию гибели проф. В. Х. Даватца", *Наше вести*, 1984, 397; „Русский научный институт", *Вестник РОВС*, 2005, 10–11; И. Б. Иванов, „Светлой памяти профессора В. Х. Даватца", *Вестник РОВС*, 2005, 10–11; М. Јовановић, „Руски научни институт у Београду 1928–1941. година", *Годишњак за друштвену историју*, 2004, 11, 2–3.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИД
**ДАВИД**, митрополит милешевски (?, почетак XV в. – Нови?, после маја 1470). Митрополит **Д.** је 1466. записао тестамент херцега Стефана Вукчића Косаче и био одређен за једног од извршилаца његове последње воље. Поред њега за извршиоца тестамента именован је и Гост Радин, о чијем деловању има нешто више података. Милешевска митрополија је деловала већ у време када се Твртко Котроманић крунисао за краља (1377). О њеном оснивању нема података, а вероватно се ради о пренетом седишту Дабарске епископије. **Д.** је једини по имену познати милешевски митрополит. Не може се прецизно утврдити када је постављен, али се може изнети претпоставка да је овом епархијом управљао пре 1456. Такође, изнета су мишљења да се личност митрополита **Д.** може поистоветити са „епископом Босне" који је деловао у држави херцега Стефана, а који се помиње у преписци цариградског патријарха Генадија. Чињеница је да на територији која је била под управом херцега Стефана делује православна митрополија, а да је митрополит **Д.** био и лично близак херцеговом двору. **Д.** је напустио Милешеву и прешао у Приморје највероватније 1459. или 1465. Oво пресељење је у вези с турским нападом на Полимље и спаљивањем Милешеве. Митрополит **Д.** је боравио у Новом, на двору херцега Стефана, 1466. када је и састављен тестамент. Тамо је свакако био када је херцег умро. Највероватније је извесно време остао у Новом уз Влатка, сина херцега Стефана, а помиње се тамо још и 1470. Ово је и последњи податак о деловању митрополита **Д**.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, II, Бг – Ср. Карловци 1934.
ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, *О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766*, Мостар 1901; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1974; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; М. Јанковић, *Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; М. Јанковић, „Милешевска митрополија", у: *Милешева у историји српског народа*, Бг 1987.
Марија Копривица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИД, Андраш
**ДАВИД, Андраш** (Dávid András), компаратиста, преводилац, универзитетски профeсор (Орловат, Банат, 31. I 1935 – Нови Сад, 2. VIII 1996). Вишу учитељску школу завршио у Новом Саду, докторирао 1964. у Будимпешти са темом *Мађарске историјске личности у јужнословенским* *јуначким песмама*, коју је одбранио и на Филозофском факултету у Новом Саду 1972 (*Délszláv epikus* *énekek – magyar történeti hősök*, Н. Сад – Будимпешта 1978). Радио као професор српског и мађарског језика, сарадник покрајинског Педагошког института, директор Покрајинског завода за издавање уџбеника. Предавао на Катедри за мађарски језик и књижевност ФФ у Новом Саду 1968–1974, биран за доцента 1974, а потом радио на Катедри за педагогију у Осијеку 1982–1984. и на Катедри за хунгарологију Филолошког факултета у Београду 1994–1996. Уредио неколико антологија мађарске и јужнословенске народне епике и песничких збирки. Значајан је његов рад на истраживању историје југословенко-мађарских књижевних и културних веза (*Јанус Панониус код Јужних Словена*, Будимпешта 1975; *Мостови узајамности. О југословенско-мађарским културним и књижевним везам*а, Н. Сад 1977).
ДЕЛА: *Egyazon az égtájon*, Н. Сад 1993.
ЛИТЕРАТУРА: I. Fried, „A kölcsönösség hídjai", *Kortárs*, 1979, 23, 2; О. Penavin „Magyar népballadák – szerbhorvát nyelven", *Üzenet*, 1981, 4; I. Szeli, „In memoriam", *Híd*, 1996, 8–9.
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИД, Филип
**ДАВИД, Филип**, књижевник (Крагујевац, 4. VII 1940). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и светску књижевност (1963), као и на Академији за позориште, филм, радио и ТВ на Групи за драматургију (1965). Био је дугогодишњи уредник Драмског програма ТВ Београд са које је одстрањен 1992. због учешћа у организовању Независног синдиката. Један је од оснивача „Независних писаца", удружења основаног 1989. у Сарајеву, које је окупљало афирмисане писце из свих делова СФРЈ, и оснивач удружења независних интелектуалаца „Београдски круг" (1990), „Форума писаца" (1999) и члан међународне књижевне асоцијације „Група 99", основане на Међународном сајму књига у Франкфурту. После 1990. и распада СФРЈ писао је ангажоване, антиратне текстове. Они су емитовани на француском радију (РФИ) и објављивани у *Нашој борби* (Београд), *Ферал трибјуну* (Хрватска) и другим новинама и часописима у земљи и иностранству. Написао је неколико ТВ драма, а као драматург, сценариста или косценариста радио на филмовима, награђиваним у земљи и иностранству: *Окупација у 26 слика*, *Пад Италије*, *Ко то тамо пева*, *Буре барута*, *Посебан третман*, *Павиљон 6*, *Сан зимске ноћи*, *Оптимисти*, *Кад сване дан*. У прозним делима **Д.** негује жанр „чисте фантастике", језички уобличавајући паралелну стварност, слике подсвести, ониричке пределе и руб оностраности, а такође истражује и феномене окултности, демонизма, мистике и двојништва, настојећи да рекреира првотну димензију нарације и архетипску чар приповедања, притом обраћајући пуну пажњу на његову неодгонетљиву зачудност. Поверење у причу и причање, у њену антрополошку утемељеност, у доследном инсистирању на езотерији, за **Д.** је важно исто онолико колико и смисао онога што се у причи прича. И његови романи написани су у истом, фантастичком и новелистичком кључу. *Ходочасници неба и земље* (Бг 1995) су зборник прича са сталном променом хронотопа и приповедача, а *Сан о љубави и смрти* (Бг 2007) чине две приповести (*Кратак роман о љубави* и *Кратак роман о умирању*) посвећене патњи и мржњи, стањима индукованим радом ћудљиве и зле историје у којој је љубав једина утеха и једини могући облик избављења. Најзначајнији роман **Д.** *Кућа сећања и заборава* (Бг 2014) бави се најтрауматичнијим питањима минулог века, ратним ужасима, холокаустом, губитком идентитета, односом према тегобним садржајима са којима се суочава сваки појединац, немоћан пред злом, а на првом месту односом сећања и заборава. Исприповедан на фрагментаран начин, из више исказних позиција, тај историјско-психолошко-медитативни роман прати судбину Алберта Вајса који је у II светском рату остао без родитеља и брата. Извесно време по страдању породице провео је у кући фолксдојчера који га називају Ханс и нуде му да замени њиховог несталог сина и тако се спасе од сигурне смрти. Алберт тада бежи и некако ипак преживљава. Деценијама потом у Њујорку, случајно, ноћу, наилази на „Кућу сећања и заборава", у којој се чува општа меморија света, где прати филм страдања родитеља и брата и доживљава просветљење, праћен егзистенцијалном дилемом избора измећу сећања и заборава – остати у памћењу и трпети бол или све заборавити, али тиме изгубити и себе. Књиге **Д.** превођене су на више језика, а приповеткама је заступљен у многим антологијама. За књижевни рад добио је Награду Младости, „Милан Ракић", „Бранко Ћопић", „БИГЗ-ову награду", „Просветину награду за најбољу књигу године", „Андрићеву награду", Нинову награду за роман године и др.
ДЕЛА: приповетке: *Бунар у тамној шуми*, Бг 1964; *Записи о стварном и нестварном*, Бг 1969; есеји: *Фрагменти из мрачних времена*, Бг 1994; *Јесмо ли чудовишта*, Сар. 1997; и М. Ковач, *Књига писама 1992–1995*, Сплит 1998; *Светови у хаосу*, Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, *Александријски синдром 2*, Бг 1994; П. Палавестра, *Јеврејски писци у српској књижевности*, Бг 1998; С. Игњатовић, *Проза промене*, Бг 2012.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИД из СЕЛЕНИЦЕ
**ДАВИД из СЕЛЕНИЦЕ** (David Selenica/Selenicasi), сликар-монах (Селеница крај Валоне у Албанији, око 1680 – ?, после 1735). Зограф вероватно цинцарског порекла који слика у традиционалном византијском духу између 1715. и 1735. на Светој Гори (Велика Лавра, 1715; Ватопед, 1721), у Мосхопољу (црква Св. Николе, 1726) и у области Касторије/Костура (црква Св. Јована у кварту Апозари, 1727), где се и потписује са својим сарадницима, Константином и Христом. Претпоставља се да је 30-их година XVIII в. био у Битољу и израдио иконе у цркви Св. Димитрија (данас у Музеју Македоније у Скопљу), oдакле део његове сликарске радионице прелази да по поруџбинама ради на подручју Карловачке митрополије у време краткотрајне аустријске окупације северне Србије (1718–1739). Зидне слике рађене у ал секо техници, иконографски и стилски сродне његовим ранијим радовима, сачуване су фрагментарно или у целини у манастирима Војловица (око 1732), Манасија (1735) и Драча (1735). Заједно са својим следбеницима одиграо је пресудну улогу у обнови монументалног зидног сликарства током турског периода на ширем подручју Балкана. Њихове зидне слике одликује изузетан смисао за прилагођавање сцена посебним захтевима поручиоца и расположивој зидној површини, сигуран цртеж, префињен колорит, одмерен покрет и гест приказаних фигура, као и иконографска разрада теме до најситнијих детаља. У намери да опонаша најбоље византијско сликарство из доба Палеолога, **Д.** је са својом дружином остварио сликарске целине које нису мимоишли дискретни одјеци западноевропског барока, који се првенствено огледају у реалистички приказаним појединостима из свакодневног живота. Стилско-иконографском анализом четири иконице из ризнице манастира Бођана утврђено је да су их радила два мајстора из круга **Д**. Будући да се за зографа Христа који се помиње у Београду 1734. већ дуго мисли да је Христофор Жефаровић, претпостављено је да је он истоветан Христу из радионице **Д.**, а доношење иконица у Бођане приписано је или избеглим монасима из манастира Манасије или самом Жефаровићу.
ЛИТЕРАТУРА: H. Nallbani, „Rreth krijimttarisë së piktorit David Seleniсasi", *Monumentet*, 1971, 1; В. Поповска Коробар, „Иконе из XVIII века из цркве Св. Димитрија у Битољу", *СДИУС*, 1986, 17, 1; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 1987; С. Рачевић, „О зидном сликарству манастира Војловице код Панчева из тридесетих година XVIII века", *Саопштења*, 1992, 24; Д. Милосављевић, *Манастир Драча: цртежи фресака*, Н. Сад 1993; Б. Живковић, *Војловица и припрата Манасије: цртежи фресака*, Н. Сад 1994; M. Arapi, „Analizë mbi dy ikona të piktorit David Selenica", *Monumentet*, 2001, 129 (135); Л. Шелмић, „Иконе манастира Бођана из прве половине XVIII века", *ЗМСЛУ*, 2003, 34–35; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВ, Динко
**ДАВИДОВ, Динко**, историчар уметности, научни саветник (Сивац, Бачкa, 4. Х 1930). Дипломирао историју уметности 1955. на Филозофском факултету у Београду, а докторирао 1965. на ФФ у Љубљани, код Франца Стелеа. Од 1960. до 1978. ради као кустос графичке збирке у Галерији Матице српске у Новом Саду, а потом као научни саветник у Балканолошком институту САНУ у Београду. Био је члан уредништва *Зборника за ликовне уметности Матице српске* од његових почетака (1965–1990) и аутор поставке меморијалног музеја *Христофор Жефаровић и његово доба* *у манастиру Бођану* (1975). За дописног члана САНУ изабран је 2000, а за редовног 2006. Управник Галерије САНУ био је 2001–2009. Председник је Сентандрејског одбора САНУ и уредник *Сентандрејског зборника*.
Прве студентске чланке објављивао је у културним рубрикама *Народног студента* и *Видика* (1952–1953), пишући приказе позоришних представа и књижевних дела, али и изложби ликовних уметника и планинарске путописе (*Успон на Олимп*, *Утисци из Делфа*). Његова интересовања кретала су се од Пива Караматијевића и Саве Шумановића преко Ван Гога и његових писама брату, Андрићевих записа о Гоји, до икона на стаклу и савремене уметности у САД. Као кустос Галерије МС, почиње да се бави евидентирањем српских бакрореза од Сентандреје до Хиландара. Истовремено, као стипендиста Министарства културе Мађарске, обилази српске храмове Епархије будимске и саставља елаборат за организовање изложбе *Иконе српских цркава у Мађарској* који улази у Протокол о сарадњи Југославије и Мађарске 1971. Изложба 192 иконе из Мађарске приређена је 1973. у Галерији МС у Новом Саду, у Народном музеју у Београду и у Музеју примењене уметности у Будимпешти. Из Епархије сремске сакупља и преноси у Галерију око 200 зографских икона махом непознатих мајстора, након чије конзервације 1977. приређује изложбу *Иконе српских зографа XVIII века* у Новом Саду и Загребу. Залажући се за обнову фрушкогорских манастира које су током II светског рата уништиле усташе, држи предавања, пише чланке и сценарије за документарне филмове који су скидани с телевизијских програма. Јавно обележен као антикомуниста, напушта Нови Сад.
По преласку у Балканолошки институт САНУ руководи пројектом *Заједничко и посебно у ликовном изразу балканских народа од XVII до XIX в.* Учествује и у оснивању Академијиног Сентандрејског одбора под покровитељством Мађарске и САНУ. У годишњаку Института *Balcanica* објављује студије о Србима у Коморану, православнима у Вашархељу, ведутама и плановима Острогона и Темишвара, српској вароши Табану у Будиму, као и о култу Св. Наума у Будимској епархији. Посебно изучавајући прелаз позновизантијског у барокни стилски израз, бавио се утицајима руско-украјинске уметности на српско црквено сликарство XVIII в. Упознавши тамошње споменике зидног сликарства и иконописа, и радећи у Архиву Украјинске Академије наука, долази до графичких предложака који су припадали сликарској школи Кијево-печерске лавре. О њиховом значају и улози руско-украјинских сликара, Василија Романовича и Јова Василијевича у Карловачкој митрополији, написао је студије „О украјинско-српским уметничким везама у XVIII веку" (*ЗЛУМС*, 1968, 4), „Украјински утицаји на српску уметност средине XVIII века и сликар Василије Романович" (*ЗЛУМС*, 1969, 5), „Иконе XVIII века из Николајевске цркве у Старом Сланкамену" (*ЗЛУМС*, 1970, 6) и „Барокни иконостас из Суботице – Александрова" (*ЗЛУМС*, 1975, 11). С посебном приљежношћу писао је о појединим феноменима у новијој историји српске уметности после Велике сеобе (1690), какви су бакрорези Захарије Орфелина у књизи *Историја Петра Првог*, култу Св. Лазара и његовом лику у српској графици, као и њеним ктиторима и приложницима.
Приредио је фототипска издања *Стематографије* (Н. Сад 1972), *Описанија Јерусалима* Христофора Жефаровића (Н. Сад 1973), *Калиграфије* Захарије Орфелина (Бг 1992) и библиофилска издања *Српски бакрорези 18. века* (Н. Сад 1983), *Хиландарска графика: отисци са оригиналних бакрорезних плоча* (Бг 1990) и *Грб Србије* (Чачак 1987). Коаутор је каталога и књига: и О. Микић, Д. Стојановић, *Дело Христофора Жефаровића* (Н. Сад 1961); и Д. Медаковић, *Сентандреја* (Бг 1982); и О. Микић, *Галерија Матице српске: српско сликарство XVIII и XIX века* (Н. Сад 1972); и Л. Шелмић, *Иконе српских зографа XVIII века* (Бг 1977); коаутор, *Геноцид над Србима: 1941–1945, 1991/92* (Бг 1992); и Р. Станић, М. Тимотијевић, *Ратна страдања православних храмова 1991: српске области у Хрватској* (Бг 1992). Организовао је научне скупове и уредио зборнике радова *Српска графика XVIII века* (Бг 1986), *Манастир Шишатовац* (Бг – Н. Сад 1989) и *Поствизантијска уметност на Балкану* – *Post-byzantine Art in Balkans* (2003). Између осталих, аутор је изложби *Иконе фрушкогорских манастира* (1963), *Иконе српских цркава у Мађарској* (1973), *Иконе зографа Темишварске и Арадске епархије* (1981), *Фрушкогорски манастири* (1990), *Светогорска графика* (2004) и *Знамења Карловачке митрополије* (2007). Литерарно-публицистичке склоности испољио је у књигама *Огрешења* (Шабац 1986), *Знамења сеоба* (Ваљево 1990) и *Парусија* (Бг 1994). Његове књиге, студије и изложбени каталози као истраживачки радови незаобилазна су полазишта за познавање српске уметности XVIII в. За укупни културни и научни допринос добио је Награду „Јаков Игњатовић" Српске културне заједнице из Будимпеште, Златни беочуг Културно-просветне заједнице, награду Вукове задужбине и Рачанску повељу Фондације рачанска баштина. За књигу *Споменици Будимске епархије* додељена му је награда Српске књижевне задруге, а за књигу *Хиландарска графика* – Октобарска награда града Београда (1990).
ДЕЛА: *Крушедол*, Бг – Н. Сад 1964; *Хопово*, Бг – Н. Сад 1964; „Графички портрети Срба XVIII века", *Портрети Срба XVIII века*, Н. Сад 1965; *Icone, serbe del XVIII secolo: dalle collezioni della Galleria Matica srpska*, Modena 1972; *Иконе српских цркава у Мађарској*, Н. Сад 1973; *Српска графика XVIII века*, Н. Сад 1978; *Српски бакрорези 18. века – Serbische Kupferstiche des 18. Jahrhunderts*, Н. Сад 1983; *Ходочашће у манастир Шишатовац*, Бг 1984; „A magyarországi szerb festészet", *Ars Hungarica*, 1988, XVI/1; *Предисловије: Злодела и греси – Уништавање српских манастира и цркава, Сремска епархија 1941–1945–1950*, Бг 1990; *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990; *Српске привилегије царског дома хабзбуршког*, Н. Сад 1994; *Српска уметничка ћирилица*, Бг 1994; *Хиландарске* CARTINES EIKONES, Манастир Хиландар 1998; *Културна историја Срба у Мађарској*, CD ROM, Budapest 1998; *Захариа Орфелинъ: 1726–1785*, Бг 2001; *Сентандрејска Саборна црква*, Бг 2001; *Студије о српској уметности XVIII века*, Бг 2004; *Сентандрејске српске православне цркве*, Сентандреја 2005; *Светила Фрушке горе*, Бг – Н. Сад 2006; *Срби и* *Јерусалим*, Бг 2007; *Горња земља: споменици народа српског*, Бг 2008; *Сентандреја српске повеснице*, Бг – Н. Сад 2011; *Иконописци српских сеоба*, Бг 2013; *Тотални геноцид – Nezavisna Država Hrvatska*, Бг 2013.
ИЗВОРИ: „Споменица поводом тридесетогодишњице Балканолошког института", *Balcanica*, 2000, 30–31; Г. Радојчић Костић, *Библиографија радова академика Динка Давидова*, Бг 2011.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВ ТЕМЕРИНСКИ, Александра
**ДАВИДОВ ТЕМЕРИНСКИ, Александра**, историчар уметности (Нови Сад, 29. VIII 1960). Дипломирала на Филозофском факултету у Београду 1987. Од 1992. ради у Републичком заводу за заштиту споменика културе као саветник Одељења за документацију и научно истраживање споменика културе. Бави се иконографским и проблемским истраживањима византијске и српске средњовековне уметности, као и њиховом рецепцијом у каснијим раздобљима. Од 1997. до 2008. учествовала је на више међународних научних скупова о византијској и позновизантијској уметности (Београд, Ниш, Париз, Москва, Лондон, Софија, Хаифа, Тбилиси). Припремила је номинациони досије за манастир Дечане 2001. који је уписан на Листу 100 најугроженијих споменика света за 2002. америчке невладине организације Светски споменички фонд (World Monuments Fund). Учествовала је у припреми номинационог досијеа за цркву Богородице Љевишке у Призрену и манастира Грачанице и Пећке патријаршије за УНЕСКО-ву листу Светске баштине у опасности који су придодати Дечанима под називом *Средњовековни споменици на Косову* *и Метохији* (2006). Била је аутор изложбе и каталога о иконама Дича зографа из цркве Св. Тројице у Врању, одржане у Галерији САНУ (2001) и у капели Сорбоне у Паризу (2002/03).
ДЕЛА: „Иконе Дича зографа у Саборној цркви Свете Тројице у Врању", у: Д. Давидов, *Иконе Саборне цркве у Врању: Димитар Крстевич Дичо зограф*, Бг 2001; *Byzance encore vivante – La palette d'or de Dičo zograf: Les icônes de l'église cathédrale de la Sainte Trinité à Vranje*, Bg 2002; „Споменици на Косову и Метохији", у: *Светска баштина Србија*, Бг 2011; *Црква Ваведења Богородице у Липљану*, Бг 2014; *Богородица Љевишка у Призрену*, Бг 2017.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВАЦ
**ДАВИДОВАЦ**, село у Врањској котлини, око 14 км југозападно од Врања, изграђено уз њену северозападну границу. Кроз село протиче мали ток Давидовачке реке, чије је ушће у Јужну Мораву око 500 м југоисточно. Кроз **Д.** пролази аутопут Врање–Скопље, а траса железничке пруге истог правца је око један километар према истоку. Најближа железничка станица је у суседном селу Ристовац. **Д.** се помиње од 1519. када је у њему било 16 хришћанских породица. Савремено становништво досељено је у другој половини XIX в. из околине овог места и са Косова. Године 1948. село је имало 336 становника, од када је њихов број благо осцилирао уз тенденцију раста. Године 2011. оно је имало 486 житеља од којих су 482 били Срби. Од укупно 149 привредно активних становника 8,1% је радило у пољопривреди, а 49,7% у прерађивачкој индустрији у Врању. Село чини неколико издвојених делова – махала: Ликовска, Џалинска, Поповска, Пашина, Ђоринска, Вељанска, Ђоковска и Ново Насеље са мрежасто распоређеним улицама. У њему се налазе православна црква и четвороразредна основна школа.
Слободан Ћурчић
У атару овог села археолошким рекогносцирањима су откривени налази из праисторије (из бронзаног и гвозденог доба), римског и рановизантијског периода. Археолошки институт из Београда је 2011. обавио у зони експропријације, на траси новог ауто-пута Е 75 – коридор 10, заштитна археолошка истраживања на локалитетима **Д.**–Црквиште (североисток) и **Д.**–Градиште (југозапад). Том приликом откривени су делови римског урбаног насеља формираног на путу Naissus--Scupi, највероватније око римске путне станице (*mansio*, *mutatio*), који се налазе у атару села **Д.**, Доњи Вртогош, Карадник и Српска кућа. Насеље се пружало уз римски пут у дужини од око 1.200 м. Осим стамбених, јавних и економских грађевина подигнутих у периоду II–IV в., констатовано је гробље кремираних покојника из II–III в. и некропола с инхумацијама из IV–V в. У центру **Д.**, на локалитету Црквиште и на простору савременог гробља истражени су остаци касноантичке некрополе и две зидане гробнице датоване у IV–V в.
На брду, које се налази у северозападном делу локалитета (са десне стране пута Врање–Бујановац) откривена је касноантичка некропола. У потпуности је истражен њен део у зони експропријације, на површини од 700 м2, при чему је откривено 67 гробова типа циста од тегула, организованих у редовима, оријентације запад–исток. Већина гробова није имала покривач јер је опљачкана још у античко доба. Ипак, на основу оскудних налаза накита, појасне копче и новца Констанција II некропола се може датовати у другу половину IV – прву половину V в. Најзанимљивији је дечји гроб, где је циста од тегула положена изнад гроба коња сахрањеног на десном боку у кружној јами.
У зони експропријације, на простору између југозападног краја села **Д.** (Ново насеље) и пута Врање–Бујановац, на површини од 500 м2 истражен је део римске некрополе кремираних покојника типа Мала Копашница – Сасе. Ископана су 42 гроба, датована у II–III в. Ови гробови су увек садржали керамичке посуде – двоухе пехаре и зделе са храном и пићем намењеним покојнику, бронзани новац, као и личне предмете спаљене особе – накит, козметичке предмете и оружје, а ређе лампе од бронзе или печене земље и стаклене посуде. На истом простору, североисточно од некрополе спаљених покојника, делимично је истражена велика касноантичка грађевина, датована у IV и прву половину V в. Објекат је подигнут у техници сувозида од ломљеног камена и речних облутака, а у њему су констатоване три фазе живота. Поред објекта откривене су занатске пећи и луксузни предмети, међу којима и рељефна оплата од кости изузетне уметничке вредности, са представом митолошке сцене уснуле Аријадне. Североисточно од овог објекта регистроване су три грађевине од камена и опека везаних малтером, датоване на основу налаза новца у IV – почетак V в. Југозападно од некрополе спаљених покојника, откривена је још једна касноантичка грађевина из истог периода. У подножју југозападне стране брда на којем се налазила касноантичка некропола истражени су остаци римског насеља из II–III в. Откривена су три објекта подигнута у три фазе градње. На самој граници зоне експропријације откривене су две просторије римских терми – фригидаријум и тепидаријум. Терме су оријентисане дужом страном у правцу северозапад–југоисток, а краћом у правцу североисток–југозапад. Зидови су од наизменичних редова притесаног камена и опека везаних кречним малтером у техници *opus mixtum.* Тепидаријум има облик уписане апсиде, док је фригидаријум правоугаоног облика и од њега се у правцу југа пружа канал за одвод коришћене воде. Терме су вероватно настале у другој половини II или првој половини III в. Уз југоисточну фасаду терми призидана је грађевина са тремом, која је била од бондрука, а фундирана је на темељима од ломљеног камена везаног глином. Ова грађевина је имала трем од дрвених стубова на базама од великих квадера пешчара. Датује се у другу половину III в., са мањом обновом с почетка IV в. На око 10 м југозападно од терми делом је откривена велика грађевина од камена везаног малтером, оријентисана дужом осом у правцу исток–запад. Ова грађевина припада најстаријој фази насеља и може се датовати у II в. Највеће изненађење заштитних археолошких истраживања у **Д.** је откриће римског пута – *Via militaris*, широког 7,70 м, а испраћеног у дужини од преко 120 м, који се пружао у правцу североисток–југозапад. Римски пут је готово паралелан са данашњим регионалним путем Врање–Бујановац и пружа се дуж трасе новог ауто-пута Е 75, с мањим скретањем ка северозападу у односу на правац будућег ауто-пута. Треба поменути и усамљени гроб ратника, откривен у слоју речног наноса, изнад римске некрополе кремираних покојника, који је сахрањен са бојном секиром и луксузном појасном гарнитуром, која се датује у прву половину VII в. Такође, откривен је део праисторијског земљаног бедема у подножју југоисточне стране брда и једна култна јама са четири бронзанодопске ритуалне посуде. Осим откривених делова римског и касноантичког насеља и припадајућих некропола, пронађена је велика количина покретних налаза, међу којима се издваја 50 целих керамичких посуда и 940 римских новчића.
Софија Петковић
**Црква Св. великомученика Георгија.** Тробродна грађевина правоуогаоне основе делимично укопана у земљу и покривена кровом на четири воде. Олтарски простор чине олтарска апсида, споља полигонална, и нише проскомидије и ђаконикона. Наос је уз помоћ два пара стубаца подељен на бродове, од којих је средишњи засведен полуобличастим сводом. Бочни бродови, као и олтарски простор, прекривени су равном таваницом. Није познато време изградње овог храма, али Јован Хаџивасиљевић наводи да је оправљан 1869. Иконостас има сокл украшен флоралним мотивима, престоне иконе над којима је низ празничних и светитељских икона, као и сликано Распеће на врху. Иконе у стилу зографског сликарства рад су непознатог мајстора. У цркви се чува неколико богослужбених предмета из XIX в. Међу њима су осликане дрвене рипиде, резбарени дрвени крстови са металним оковима, кутија за прилоге, као и богослужбене књиге. Међу богослужбеним предметима налази се и дрвена дарохранилница начињена 1908, у време када је црквом управљао тутор Манасије Крстић.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Хаџивасиљевић, *Јужна Стара Србија: историјска, етнографска и политичка истраживања – Прешевска област*, Бг 1913; *Географска енциклопедија насеља Срније*, I, Бг 2001; Група aутора, *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Вр 2005; И. Грујић, „Касноантичка некропола на локалитету Градиште у Давидовцу", *ГСАД*, 2011, 27; С. А. Петковић, „Давидовац–Градиште: заштитна археолошка ископавања на деоници аутопута E75, коридор 10 – јужни крак", у: В. Бикић, С. Голубовић, Д. Антоновић (ур.), *Археологија у Србији. Пројекти Археолошког института у 2011. години*, Бг 2012; С. Петковић, „Римски пут *Via militaris* у Давидовцу код Врања", *Весник Војног музеја*, 2012, 39; П. Шпехар, Н. Миладиновић Радмиловић, С. Стаменковић, „Касноантичка некропола на локалитету Давидовац–Црквиште", *Старинар*, 2013, 63.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВАЦ
**ДАВИДОВАЦ**, село у североисточној Србији, у доњем делу Ђердапске клисуре, смештено уз обалу Дунава, око 4 км низводно од бране хидроцентрале Ђердап I. Магистрални пут Голубац–Кладово пролази око 0,5 км југозападно од насеља. Општинско средиште Кладово је 5 км према југозападу. Насеље је на око 52 м н.в. издужено око старог пута за Кладово и обале Дунава, а само у централном делу формирано је неколико споредних мрежасто распоређених улица. На северозападу је спојено са селом Сип, а на југоистоку са селом Кладушница. Савремено име добило је крајем XIX в., до када се звало Џеџерац. Године 1844. имало је 69 кућа са 289 становника, а 2011. 534 житеља, од којих су 97,8% били Срби. Највише мештана радило је ван пољопривреде, а земљорадњом се баве као допунском делатношћу. Пољопривреда је ангажовала само 2,6% економски активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВАЦ
**ДАВИДОВАЦ**, село у централној Србији, у Великом Поморављу, 5 км источно од општинског средишта Параћина. Смештено је на око 160 м н.в. у долини реке Грзе (источна страна слива Велике Мораве), у источном подножју брда Чукара (330 м), које са источне стране ограничава Параћинско-јагодинску котлину. Северно од села пролази пут Параћин–Зајечар, а кроз њега протиче река Грза и пролази железничка пруга Параћин–Поповац. Насеље је компактно, са мрежастим распоредом улица. Године 1453. **Д.** се помиње под именом Баћоглава. Расељено је у време Велике сеобе Срба 1690, а обновљено 1718. Староседеоци су током XVIII и XIX в. досељени са Косова и из Црне Горе. После ослобођења од Турака (1833–1838) имало је 23 куће. Од 60-их година XX в. траје константна депопулација. Године 1961. било је 690, а 2011. 426 становника, од којих су 424 били Срби. Већина активног становништва бави се непољопривредним занимањима у Параћину и Поповцу. Аграрним делатностима бавило се 11,1% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВАЦ, Дамјан
**ДАВИДОВАЦ, Дамјан**, народни пуковник (Каћ код Новог Сада, крај XVIII / почетак XIX в. – Шајкаш, Бачка, 7. IV 1849). Рано је ступио у граничарску војну службу у Шајкашком батаљону и добио чин фелдвебела, из којег је априла 1829. унапређен у чин вишег понтоњерског мајстора. Фебруара 1835. именован је за унтерлајтнанта, а маја 1839. за оберлајтнанта, односно бродског поручника. Кад је крајем марта 1848. дошло до побуне у Земуну, у који је послат одред шајкаша ради одржања мира, стигао је тамо 4. маја, али га је већ 13/14. јуна напустио и с одредом шајкаша ставио се на располагање Главном одбору у Карловцима ради одбране Српске Војводине. У међувремену, 15. априла, унапређен је у чин капетан-лајтнанта (бродског капетана). Када је у току лета исте године дошло до реорганизације Шајкашког батаљона, Главни одбор га је именовао за народног пуковника и команданта шајкашке речне флотиле. Као командант учврстио је њену организацију добивши у октобру чин царског капетана. У међувремену, крајем августа, са Ђорђем Стратимировићем командовао је одредом шајкаша у нападу и освајању Темерина, а потом постао командант Првог земаљског шајкашког батаљона у Србобрану. У току децембра исте године са тог положаја прешао је на место команданта Другог резервног батаљона у Шајкашкој. У време офанзиве српске војске у Бачкој почетком 1849, заједно са добровољцима из Србије, са својим батаљоном стигао је у Србобран, извршио напад на Сенту и заузео је 1. фебруара. Пошавши уз Тису, заузео је Стару Кањижу, у којој се задржао до Перцеловог похода на Бачку. У Кањижи је 11. марта формирао посебну батерију од трофунташких топова и снабдео је коњском вучом, а 20. марта постављен је за команданта новоформираног Резервног батаљона и упућен у Банат, у Ђалу и Српски Крстур. Кад је неколико дана касније генерал Мавро Перцел пробио српске линије у Бачкој и Банату, он је, уместо остарелог и оболелог мајора Блануше, 1. априла постављен за команданта копненог шајкашког батаљона. У Сентивану (данас Шајкаш) убили су га његови побуњени војници.
ИЗВОР: РОМС.
ЛИТЕРАТУРА: И. Павловић, „Шајкашка 1848–1849", *ГИДНС*, 1933, 3; *Шајкашка. Историја*, II, Н. Сад 1975; Н. Голубски, *Успомене из Народног* *покрета 1848. и 1849*, Србобран – Ср. Карловци 1998.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВАЦ, Сава
**ДАВИДОВАЦ, Сава**, пуковник, саборски посланик (Тител, 6. V 1826 – Земун, 6. II 1903). Завршио је у Тителу војно образовање, а у активну војну службу Шајкашког батаљона ступио је јуна 1841. Прекомандован је 1844. у Петроварадинску регименту број 9, у којој је био ангажован на премеравању крајишких шума. С пролећа 1848. био је на ратишту у северној Италији, где је априла исте године постао лајтнант II класе. Посебно се истакао у јуришу при освајању непријатељских положаја код Антањана, када је био и рањен, па одликован Сребрном медаљом за храброст I класе. У чин лајтнанта I класе унапређен је 1848, а оберлајтнанта 1849, када се вратио у Шајкашку и ставио на располагање српској народној војсци. Учествовао је у борбама код Петроварадина и Карловаца, те априла 1849. дошао до чина капетана. После Револуције службовао је у Оточкој граничарској регименти, потом у Нијемцима, Винковцима, Сурчину и др. У чин мајора унапређен је 1864, а 1865. прекомандован у 12. инфантеријску (пешадијску) регименту, у којој је 1866. одликован Крстом за војне заслуге. Потпуковнички чин стекао је 1869. и премештен у 78. инфантеријску регименту. Одликован је 1874. ратном медаљом, 1875. постао је пуковник, а 1876. командант Инфантеријске регименте бр. 24. Тих година служио је у Кенигсгрецу, Осијеку и Великом Бечкереку (данас Зрењанин). Учествовао је 1878. у окупацији Босне и истакао се у бици код Брчког. Током 1879. прекомандован је у Инфантеријску регименту бр. 58, а августа исте године је пензионисан. До 1884. живео је у Новом Саду, када се преселио у Земун, где је и сахрањен. У српском политичком животу био је присутан као учесник више Народно-црквених сабора код Срба у Монархији. Важио је за блиског пријатеља и следбеника Светозара Милетића. Поседовао је за своје време значајну библиотеку, коју је поклонио Матици српској. Претплаћивао се на српску књигу од 1844. до 1860, дописивао се са бискупом Штросмајером, историчарем Иларионом Руварцем и др., али је његова преписка пострадала у Народној библиотеци у Београду, приликом бомбардовања 6. IV 1941.
ИЗВОР: РОМС.
ЛИТЕРАТУРА: *БВ*, 1903, 4; *Браник*, 1903, 11; *БК*, 1903, 6; Ј. Грчић, *Историја српске књижевности*, Н. Сад 1906; В. Николић, *Знаменити земунски Срби у XIX веку*, Земун 1913; С. Радовановић, *Из културне историје Земуна*, Земун 1970.
Владан Гавриловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Борислав
**ДАВИДОВИЋ, Борислав**, инжењер шумарства (Београд, 30. Х 1909 – Београд, 9. VII 1981). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну 1932, а за асистента на истом факултету (Катедра за механичку прераду дрвета) изабран је 1933. и радио до 1937. Затим се запослио у Шумској управи у Топчидеру, а потом у Управи парка у Топчидеру, Министарству шума и рудника и Дирекцији за спољну трговину. После II светског рата радио је у Повереништву за шумарство АСНО Србије, Министарству шума НР Србије, Главној дирекцији дрвне индустрије као помоћник директора предузећа „Макиш" и као технички директор предузећа „Бора Марковић" у Забрежју. Од 1953. постаје сарадник Института за испитивање материјала СР Србије, касније је именован за шефа Одсека за дрво, где је радио до пензионисања 1973. У Швајцарској и Аустрији специјализирао производњу и испитивање својстава лепљеног ламелираног дрвета, а у СР Немачкој употребу и испитивање техничких својстава пластичних маса у грађевинарству. На Шумарском факултету у Београду 1957. одбранио хабилитациони рад о условима употребе чамовог дрвета у грађевинарству и одступању од таквих услова. Оснивач је Лабораторије за испитивање и контролу квалитета разних производа од дрвета, лепкова за дрво, боја и лакова. Израдио је методе за статистичку контролу квалитета грађевинске столарије. Његови патенти су поступак за заштиту плафонских плоча за суви начин уграђивања и поступак за производњу плоча иверица обложених слепим или слепим и племенитим фурниром у једном радном ходу. За свој рад више пута је награђиван доделом плакета, диплома, Савеза инжењера и техничара шумарства и прераде дрвета, као и Савеза за заштиту материјала Србије и Југославије. Добитник је Ордена рада III степена и Ордена рада са златним венцем.
ДЕЛА: „Лепак за дрво, лепљење и испитивање лепљених узорака", *Шумарство*, 1957, 9–10; *Технологија дрвета*, Бг 1960; *Финална и механичка прерада дрвета*, 2, Бг 1962; и М. Чемеркић, „Испитивање главних физичко-механичких својстава букве Гоча, Жељина, и Јужног Кучаја", *Шумарство*, 1963, 10–12.
Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Вукосава
**ДАВИДОВИЋ, Вукосава**, биолог, физиолог, универзитетски професор (Аранђеловац, 28. III 1937). Дипломирала на Биолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду 1959, где је и докторирала 1974. За асистента је изабрана 1961, а, прошавши сва наставна звања, за редовног професора 1990. у Институту за физиологију и биохемију Одсека за биологију ПМФ, касније Биолошког факултета. Била је шеф Катедре за упоредну физиологију и екофизиологију у периоду 1989–2003, управник Института за физиологију и биохемију 1989–2002, као и продекан Био. ф. у Београду 1989–1991. Предавала је Упоредну физиологију, Физиологију и екофизиологију животиња и Физиологију животиња на редовним студијама, те Упоредну физиологију са екофизиологијом на последипломским студијама. Бавила се истраживањем неуроендокриних механизама физиолошких адаптација, посебно зимског сна, хипотермичких и постхипотермичких стања; реституционе термогенезе; улоге катехоламина и катехоламинских рецептора у терморегулацији, као и неуроендокрине контроле метаболичке активности мрког масног ткива на молекулском и ултраструктурном нивоу (и M. Petkovic, V. M. Petrovic, „The Capacity for restitutional thermogenesis – its dependence on the duration of the hypothermic state and catecholomine content of the adrenals", *Resuscitation*, 1974, 3; и V. M. Petrovic, V. Janic Sibalic, „Catecholamine synthesis, release and excretion and adrenocortical activity in the heat stressed rats", у: E. Usdin, R. Kvetnansky, I. Kopin (ур.), *Catecholamines and Stress*, Oxford 1976; коаутор, „Activity of antioxidant enzymes in rat skeletal muscle and brown fat: effect of cold and propranolol", *Journal of Thermal Biology*, 1999, 24, 5–6). Своја научна истраживања обављала је у лабораторијама Института за физиологију и биохемију Био. ф. и Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић". Усавршавала се у Неурокринолошкој лабораторији Института за еволуциону физиологију и биохемију „Сеченов" у Лењинграду, на Одељењу за биоенергетику Института за физиологију Медицинског факултета у Женеви, као и на Институту за физиологију Мед. ф. у Лондону.
ДЕЛА: и V. M. Petrović, „Diurnal variations in the catecholamine content in rat tissues. Effects of exogenous noradrenaline", *Archives internationales de physiologie et de Biochemie*, 1981, 89; коаутор, „Activities of antioxidant enzymes and monoamine oxidase-A in the rat interscapular brown adipose tissue: effects of insulin and 6-hydroxydopamine", *Comparative Biochemistry and Physiology Part C: Pharmacology, Toxicology and Endocrinology*, 1997, 117, 2; *Мрко масно ткиво, метаболички пуфер*, Бг 2002; *Упоредна физиологија I*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: 40 година Природно-математичког факултета у Београду (период 1977–1987), Бг 1989; *145 година биологије и 25 година физиологије у Србији (1853–1972–1998)*, Бг 1998.
Јелена Ђорђевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Давид
**ДАВИДОВИЋ, Давид**, адвокат, секретар Матице српске (Будимпешта, око 1806 – Нови Сад, после 1864). Прву годину права уписао је на универзитету у Братислави 1824. По завршетку универзитета настанио се у Будиму и бавио се адвокатуром. Месни надзорник школа био је 1846. Учествовао је у раду Матице српске, залагао се за бољу организацију њене библиотеке и оснивање књижног фонда (1842). Безуспешно je покушао 1843. да га приме у Матицу за чиновника који би бринуо о Текелијиним питомцима, библиотеци и кореспонденцији. Дао је значајан новчани прилог Матици и постао њен члан 1845. После оставке Наума Бозде био је Матичин актуар и благајник (1847–1852). Био је 1848. у одбору који је утврђивао начин обезбеђења легата Јована Паликучевног и у одбору који је требало да одлучи на којем ће месту бити Матичина штампарија. После смрти Теодора Павловића 1854. изабран је за секретара Матице српске. На тој дужности био је до 1857, када је поднео оставку, али је до пресељења Матице српске у Нови Сад (1864) присуствовао њеним седницама. У време када је био секретар Матичина делатност сводила се на бригу о *Летопису Матице српске* и Текелијиним питомцима.
ИЗВОРИ: Пренумерација на српску књигу; РОМС.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ковијанић, „Срби који су учили у Словачкој (XVIII–XIX век)", *ЗМСKJ*, 1971, 19, 3, 491; А., „Секретари Матице српске", *РМС*, 1972, 6, 63; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I, Н. Сад 1986; III, Н. Сад 2000; *Уметничка топографија Новог Сада*, Н. Сад 2014.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Димитрије
**ДАВИДОВИЋ,** **Димитрије**, новинар, дипломата, министар (Земун, 23. X 1789 – Смедеревo, 25. III 1838). Основну школу похађао у Земуну, а гимназију у Сремским Карловцима. Из школе је избачен зато што је у једном саставу исмевао митрополита и калуђере. У Кежмарку и Пешти завршио је више разреде гимназије (философију). У Пешти је студирао медицину и после треће године (1811) прешао у Беч. После четврте године напустио је студије и заједно с Димитријем Фрушићем, студентом медицине, августа 1813. у Бечу покренуо *Новине сербске из царствујушчега града Виене*. У време одржавања Бечког конгреса са Фрушићем је саветима помагао проти Матији Ненадовићу, архимандриту Мелентију Никшићу и пуковнику Сави Живановићу, који су били главни представници тежњи српског народа пред европским монарсима, државницима и дипломатама. После Бечког конгреса успоставили су добре односе са Јосифом Добровским и Јернејем Копитаром. Њихове новине су тада, у условима строге цензуре, неговале словенску солидарност. Од средине 1816. без Фрушића је издавао и уређивао *Новине*. Те године доспео је у затвор због „дрског начина писања против Угарске дворске канцеларије". За сараднике листа придобио је више угледних имена српске књижевности (Вука Караџића, Саву Мркаља, Лукијана Мушицког, Јована Берића, Јоакима Вујића и др.). Стога што је *Новине* издавао Вуковим језиком и правописом, што је објављивао текстове који нису одговарали врху Српске цркве, на чијем челу се налазио митрополит Стратимировић, црквена јерархија била је незадовољна њиме и његовим листом, па је својим ставом утицала на читаоце да отказују претплату. Од 1815. до краја 1821, изузимајући само 1817, издавао је и један *Забавник* годишње, у којем је највише било његових текстова. *Забавником* је хтео да васпитава читаоце, да негује српска национална осећања и словенске тежње.
Кад су *Новине* 1816. запале у финансијске тешкоће, кнез Милош му је поклонио 100 дуката. С намером да осигура издавање *Новина*, пошто је претходно завршио штампарски занат, купио је 1819. штампарију. Међутим, послови са штампаријом су му пропали па је запао у дуг од 30.000 форинти. Под сталним притиском насртљивих поверилаца, изгубивши наду у успех, заморен и разочаран радом а огорчен на читаву политику Аустрије према српским поданицима, одлучио је да напусти Аустрију и да се у њу никад више не врати. Посредством проте Матије Ненадовића, који је био један од његових најпознатијих сакупљача претплатника, обезбедио је службу у Србији, у коју је прешао новембра 1821. Чим су за то сазнале аустријске власти, покренуле су против њега истрагу, чији је крајњи исход био затварање штампарије и налог министра Седлницког издат марта 1822. о обустави *Новина*. За заслуге које је стекао на пољу језика и књижевности издајући *Новине* и *Забавник* Краковско учено друштво изабрало га је 1820. за свог дописног члана, али му власт није дозволила да тај избор и прихвати.
Када је прешао у Србију, кратко време био је писар код Јеврема Обреновића у Шапцу, а затим је прешао у Крагујевац и био секретар кнеза Милоша. Код кнеза се залагао да српско „правитељство" посвети већу пажњу школама, школским програмима и просвећивању народа. У три наврата био је члан српске депутације која је боравила у Цариграду и тамо се изборила за хатишерифе из 1830. и 1833. Показао се као упоран, способан и успешан дипломата. Признање за то одао му је и руски цар Никола I доделивши му Орден Св. Владимира IV реда. Кад су у првој половини 1834. основана „попечитељства", кнез Милош га је именовао за попечитеља иностраних дела. После Милетине буне 1835. поверио му је израду устава који је прихваћен на Сретење исте године. Устав је израдио по угледу на слободоумне уставе Швајцарске и Белгије, а по општим начелима био је прожет либерално-демократским духом. По проглашењу Устава постао је министар унутрашњих дела, а управљао је и Министарством просвете. Сретењски устав није био дугог века – укинут је на захтев Порте, Русије и Аустрије после месец дана зато што је оцењен као претерано слободоуман и опасан по суседе. Кнезу је с више страна замерено што је писање Устава поверио **Д.**, човеку који је од неистомишљеника означен као идеалиста и занесењак. Кнез се љутио на њега што је такав Устав написао, што га је одштампао у много примерака и што је све друге одлуке и прописе објављивао у *Новинама сербским*, чији је био и уредник од јануара 1834, када су оне почеле да излазе. Казнио га је тако што му је марта 1835. одузео уређивање *Новина сербских*, а маја удаљио од свих послова које је дотле обављао. После тога напустио је Крагујевац и уживајући пуну пензију настанио се у Смедереву, где је купио имање и почео да гради кућу. Умро је непуне три године касније. Сахрањен је у Смедереву чело олтара Горње цркве, а на споменику, по његовој жељи, налази се запис „Димитрије Давидовић, сав Србин". Припадао је најученијем делу српског народа. Поред српског знао је немачки, француски и латински, делимично и руски језик. Уз шест књига *Забавника*, које је штампао у Бечу, објавио је још три *Забавника* у Србији. У *Летопису Матице српске* за 1828. дао је опис манастира Жиче. Бавио се превођењем с немачког и француског језика.
ДЕЛА: *ДѢянія къ исторіи србскога народа*, Вїєна 1821; *ДѢла: Кньига I. Исторія народа србскогь*, Вієна 1821; *Животь Кара-Ђорђа Петровића, врховногь вожда Србскогь*, Бг 1848.
ЛИТЕРАТУРА: *Живот Димитрија Давидовића од Јована Хаџића са Возаровићевим издањем Давидовићеве српске историје*, Бг 1846; М. Ђ. Милићевић, *Поменик*, Бг 1888; А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, III, Зг 1901; М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, III, Бг 1909; К. Богдановић, „Димитрије Давидовић", *СКГ*, 1910, 25; Т. Остојић, „Архивски подаци о Димитрију Давидовићу и бечким српским новинама", *Споменик СКА*, 1925, 62; А. Ивић, *Архивска грађа о југословенским културним и књижевним радницима*, III, Бг 1932; С. Гавриловић, „Димитрије Давидовић о свом напуштању Аустрије 1821. године", *ИЧ*, 1971, 18; В. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980; *Стваралаштво Димитрија Давидовића*, Бг 1989; Р. Љушић, *Оријентални новинар, европски политичар Димитрије Давидовић (1789–1838)*, Бг 2006.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Драгомир
**ДАВИДОВИЋ, Драгомир**, атомски физичар, научни саветник (Врба код Гацка, 5. VIII 1944). Уз награде, завршава 1967. Електротехнички факултет у Београду, те се као стипендиста Института „Винча" запошљава на овом институту. На Природно-математичком факултету у Београду докторирао 1972. Научно-истраживачки рад започео пројектом „Фундаментални и методолошки проблеми теоријске физике", а наставио „Новим приступом проблемима заснивања квантне механике са аспекта примене у квантним технологијама и интерпретацијама сигнала различитог порекла". Истраживач је и на међународном пројекту у оквирима сарадње САНУ и РАН (Руска академија наука). Од 2011. води пројекат „Истраживања основа квантне теорије информација и квантног рачунања, са аспекта примене у квантним технологијама". Већ први публиковани научни радови запажени су му у свету, те добија многобројне позиве на научна гостовања: 1974–1975. и 1977. гостује на Краљичином универзитету у Белфасту, 1978. на Физико-техничком институту „Јофе" у Лењинграду (Петрограду), а као стипендиста Унеска учествовао је у раду два зимска колеџа у Међународном центру за теоријску физику у Трсту, као и у школи „New trends in Atomic Physics" у Лезушу (Француска). У 1999. био је гост у Институту за некласично зрачење Хумболтовог универзитета у Берлину, а крајем 2004. у Краљевском институту за технологију у Мелбурну изабран је за гостујућег професора. Као врстан теоретичар у физичким наукама, у раду „Simplified model of low energy x-ray backscattering" (и J. Vukanić, D. Arsenović, *Physics in Medicine and Biology*, 2003, 48, 15) на основу чисто теоријских увида одредио је угао максималног озрачивања лекара, при дијагностичком озрачивaњу пацијента, показавши се и као истраживач практичар. Рад „The Libration Limits of the Elastic Pendulum" (и B. Aničin, V. Babović, *American Journal of Physics*, 1996, 64, 338) препоручен је да уђе у основни курс физике на Мериленд универзитету САД и на Техничком универзитету у Дрездену, а у области образовања рад „Fresnel lenses" (и B. Aničin, V. Babović, *American Journal of Physics*, 1989, 57, 312) изабран је за препоручени рад. Члан је научног друштва SPASS из Петрограда (St. Petersburg Association of Scientists and Scholars), као и Јужнословенске академије нелинеарних наука, која чини огранак Академије нелинеарних наука у Москви. За резултате у области заснивања квантне механике у фазном простору награђен је Октобарском наградом Града Београда 1993, а 1999. и 2004. годишњом наградом за научни рад у Институту „Винча".
ДЕЛА: и В. Бабовић, Б. Аничин, *Есеји из физике*, Бг 1991; и В. Бабовић, *Обновимо физику – приручник за ученике основних и почетних разреда средњих школа*, Бг 1997.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Душан
**ДАВИДОВИЋ, Душан**, бан, банкар, народни посланик (Чајниче, Босна, 1892 − Сарајево, 5. I 1938). Националним радом бавио се већ у ђачким организацијама и био секретар у академском друштву „Србадија". На почетку I светског рата побегао је из Сарајева и приступио српској и црногорској војсци, које су окупирале источни део Босне. Обављао је дужности у команди црногорске санџачке војске, а 1915. са српском војском одступио преко Албаније. При крају рата постављен је за писара у Министарству финансија (1918), а после ослобођења за секретара овог министарства (1919). Од 1922. био је члан Трговинско-идустријске коморе у Сарајеву, потом члан управног одбора Индустрије гвожђа у Зеници и активан учесник у раду Српске трговачке омладине. Као директор Градске штедионице биран је за председника Удружења банкарских и осигуравајућих друштава. Радио је на унапређењу електричних централа, трамваја, водовода, плинара и обновио рад многих предузећа. Потпредседник општине у Сарајеву био је 1929, а потом директор Градске штедионице у Сарајеву (1930−1937), коју је изградио у примеран банкарски завод. Осим стручним, бавио се и политичким пословима. На изборима за Народну скупштину изабран је 1927. на листи Радикалне странке за Сарајевски округ. У Југословенској радикалној заједници, основаној 1935, именован је за потпредседника месног одбора, а потом за члана Главног одбора. За бана Дринске бановине постављен је децембра 1937. Био је добротвор Кола српских сестара у Сарајеву.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880−1930*, Бг 1931; А., „За бана Моравске бановине постављен је г. П. Лукић, а за бана Дринске бановине г. др. Д. Давидовић", *Политика*, 6. XII 1937; *Време*, 10. I 1938, 7; З. Д. Ненезић, *Масони у Југославији 1764−1980*, Бг 1984; С. Ђуровић, *Државна интервенција у индустрији Југославије 1918−1941*, Бг 1986.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Лазар
**ДАВИДОВИЋ, Лазар**, лекар, хирург, универзитетски професор (Земун, 8. III 1958). На Медицинском факултету у Београду дипломирао 1983, специјализовао општу хирургију 1990, одбранио магистарску 1992. и докторску тезу 1995, а потом биран за асистента 1994. и у сва наставна звања до редовног професора 2013. Први супспецијалиста васкуларне хирургије у Југославији (1994). Усавршавао се у Паризу 2000. У Институту за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије био начелник Одељења 1993–2001. и Центра за васкуларну хирургију 2001–2002, директор Клинике за васкуларну хирургију 2002–2008. и самог Института (од 2008). У Србији први почео са применом 23 васкуларне процедуре и седам у самом Институту. Има највеће персонално светско искуство у лечењу руптурираних анеуризми абдоминалне аорте и међу највећима у лечењу анеуризми уопште. Клиника којом руководи постала је водећа институција васкуларне хирургије. Учествовао је у организацији научних симпозијума у Србији и иностранству. Члан Здравственог савета Србије, више домаћих и међународних удружења, те председник Европског удружења за кардиоваскуларну хирургију (2016–2018). У земљи и иностранству објавио близу 400 радова, четири монографије и 32 поглавља у уџбеницима. Био професор по позиву на Мед. ф. у Ђенови, Плзену и Скопљу. Један од најзначајнијих појединаца за стручни, научни и организациони развој васкуларне хирургије у Србији од њеног заснивања. Добитник Дипломе СЛД (1997, 1998), Плакете СЛД (2003) и Награде СЛД за научноистраживачки рад (2011), као и других домаћих признања.
ДЕЛА: коаутор, „Popliteal artery war injuries", *Cardiovascular Surgery*, 1997, 5, 1; коаутор, „Complications of operative treatment of injuries of peripheral arteries", *Cardiovascular Surgery*, 2000, 8, 4; коаутор, „Vascular thoracic outlet syndrome", *World Journal of Surgery*, 2003, 27, 5; „Twenty years of experience in the treatment of spontaneous aorto-venous fistulas in a developing country", *World Journal of Surgery*, 2011, 35, 8; *Surgery of the Popliteal Artery*, Turin 2014.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Лолита
**ДАВИДОВИЋ, Лолита** (Davidovich, Lolita), глумица (Лондон, Онтарио, Канада, 15. VII 1961). Једна је од најпознатијих холивудских глумица српског порекла. Живи у Лос Анђелесу. Њен супруг, редитељ Рон Шелтон, почасни је члан српске заједнице у Калифорнији. Под псеудонимом Лолита Давид почела је каријеру низом мањих филмова попут *Регрути* (1986), *Намештаљка* (1986), *Велики град* (1987), *Авантуре једне бејбиситерке* (1987) и *Ружичасте чиките* (1987). Велик пробој у Холивуду направила је улогом стриперке у филму *Блејз* из 1989. Уследили су филмови *Предмет лепоте* и *Унутар круга*, који се дешава у СССР-у, оба снимљена 1991. Године 1992. снима трилер Брајана де Палме *Змија у недрима*, а затим и *Недостатак вере* Стива Мартина. У филму *Тачка кључања* (1993) била је партнерка Веслију Снајпсу, а у *Раскршћу* (1994) играла је поред Ричарда Гира и Шерон Стоун. Следи Шелтонов филм *Коб* (1994), а затим *Некад и сад* са Деми Мур. У филму *У добру и злу* (1995) играла је са Џејмсом Вудсом. Године 1997. посветила се комедијама: *Санта Фе* уз Гарија Кола, *Џунгла 2* с Тимом Аленом и *Додир* Пола Шрејдера уз Кристофера Вокена и Бриџет Фонде. Била је запажена њена улога из 1999. у биографском филму *Богови и монструми*, који говори о Џејмсу Вејлу, режисеру филма *Франкенштајн*. Исте године поново глуми у Шелтоновом филму – *Удри до кости* (1999), поред Антонија Бандераса, и у филму Дејвида Е. Келија *Мистерија на Аљасци* (1999), поред Расела Кроуа. Године 2003. враћа се на велики екран филмом *Тамноплава* поред Курта Расела, а затим снима и трилер *Холивудски пандури* поред Харисона Форда и Џоша Хартнета. Министарство за дијаспору Србије одликовало је **Д.** 2005. због патриотских активности у Холивуду током 90-их година прошлог века. Добитница је државног ордена СЦГ „Вук Караџић" III степена.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у свету – Ко је ко 1996–1999*, Бг 1999.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Љубомир
**ДАВИДОВИЋ, Љубомир**, професор, политичар, председник владе (Влашко Поље, 12. XII 1863 – Београд, 19. II 1940). Диплому природних наука стекао на Великој школи 1885, пред сам почетак српско-бугарског рата. Чим је рат завршен, отпочео је успешну наставничку и радну каријеру, током које је био професор у Ужицу, Крушевцу и Београду, директор гимназије у Врању, секретар Министарства просвете, уредник *Просветног гласника* и *Дела*. Упоредо с тим, одвијало се и његово учешће у националном и политичком раду. Већ је из Врања 1894. протестовао због укидања демократског устава из 1888, а истих година укључио се у активности око ослобађања Јужне Србије (Македоније). Као члан Радикалне странке, у Врању је први пут 1901. изабран за народног посланика. У годинама које су следиле његово политичко деловање било је све израженије. Приликом цепања Радикалне странке приклонио се начелнијим и борбенијим млађим интелектуалцима окупљеним око Љубомира Стојановића, Јаше Продановића, Љубомира Живковића и др., са којима је 1902. основао Самосталну радикалну странку. Одвојивши се од својих старијих партијских другова не толико на питањима политичког програма колико политичког морала, самосталци су се прогласили „моралном жандармеријом", желећи да политички живот у Србији очисте од корупције, неначелности и опортунизма. Из тих су разлога 1903. и подржали смену на српском престолу, а сам **Д.** се налазио у скупштинској делегацији која је отпутовала у Женеву да на њега позове кнеза Петра Карађорђевића. Сећајући се тих догађаја, није порицао суровост обрачуна са краљевским паром Обреновић, али је додавао да су у време владавине краља Петра становници Србије од поданика постали грађани. Године 1904. постао је први пут министар просвете, а 1905. и председник Народне скупштине. Европска политичка јавност упознала га је 1909, у време одржавања Фридјунговог процеса у Бечу, на којем се добровољно појавио као сведок, бранећи Краљевину Србију од оптужби за помагање револуционарног и националног рада у Аустроугарској. То су биле године у којима је био један од организатора четничке акције у Македонији и стални помагач Народне одбране. Истовремено, од 1910. до 1914. био је и председник Београдске општине. Сви акти градске управе, донети током тог мандата, стављани су, по његовој жељи, на увид јавности, а када је у Београду започело мењање старе турске калдрме, Београђане је питао одобравају ли закључење зајма за обављање тог подухвата. Постављено питање било је у духу принципијелног демократизма Самосталне радикалне странке, чији је шеф постао 1912.
По избијању I светског рата, **Д.** се, у зрелим годинама, јавио на војну дужност, да би у новембру 1914. ушао у ратни кабинет Николе Пашића као министар просвете и вера. На тој дужности највише је пажње посвећивао збрињавању избеглих ђака и студената, покушавајући да им спасе животе и осигура наставак школовања. Оставку је дао у јуну 1917, у време Солунског процеса, заједно са својим личним и партијским пријатељем Милорадом Драшковићем, не пристајући на одлуку о погубљењу пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и његових сарадника. У владу се вратио почетком новембра 1918, у исти ресор, који је – сада већ у првој југословенској држави, задржао до августа наредне године. Тада је први пут постао председник владе, остајући на том месту до фебруара 1920. Исте је године, од маја до августа, био и министар унутрашњих дела, а потом поново председник владе од јула до новембра 1924. Министарска задужења прихватао је као шеф Југословенске демократске странке, којој су самостални радикали приступили приликом њеног оснивања 1919. и која је тада била најдоследнија у одбрани унитаристичко-централистичких погледа на проблем државног уређења. Само годину дана после изгласавања Видовданског устава (1921) којим су таква начела озакоњена, **Д.** је са делом својих сарадника из бивше Самосталне радикалне странке увидео да пронађено решење није најсрећније, те да би инсистирање на њему са једне стране, а отпор Хрвата са друге, могли довести до тежих националних и покрајинских сукоба. Наредне две године (1922–1924) Демократска странка је водила унутарпартијски спор на питању ревизије Устава, током којег је **Д.** подржао све акције које су заговарале политички компромис, укључујући и тзв. Покрет јавних радника, чије су манифестације биле конференција на Илиџи у јуну 1922. и Конгрес интелектуалаца, одржан у Загребу септембра исте године. Политичко неслагање демократа окончано је издвајањем групе Светозара Прибићевића у Самосталну демократску странку, насупрот којој је **Д.** са остатком чланова и присталица продужио политику уважавања хрватских захтева, пружајући, први од српских политичара, руку помирења Стјепану Радићу, вођи хрватске националне и политичке опозиције.
Најплодније његово доба наступило је по проглашењу личне владавине краља Александра Карађорђевића у јануару 1929. Српске грађанске странке су у то време у својим редовима имале бољих говорника, сјајнијих писаца и образованијих страначких првака, али је **Д.** био први човек не само своје политичке партије, него и Удружене опозиције, неформалног савеза Демократске, Радикалне и Земљорадничке странке. Легендарно лично поштење, непоколебљива оданост начелима демократије, због које је називан њеним „маршалом", добра воља да се политички и међунационални спорови, нарочито српско-хрватски, реше уз задовољење свих, брига за „малог човека" и старање о држави на један постојан начин доброг српског домаћина донели су му углед, популарност и поверење какво није имао ниједан од српских политичара. Не само да је Демократска странка имала у његовом моралном и политичком ауторитету огроман партијски капитал, него се иза тог имена често крило све што је у Србији напредно и демократски мислило. Ни студентске демонстрације нису се могле замислити без клицања том честитом старцу, који је за све био „чика Љуба". Присталице је звао у демократију, а не у Демократску странку, саветујући их да увек „иду у лево" и да никад страначке интересе не стављају изнад државних и националних. Последње године живота, стално у опозицији, приклањајући се федерализму и подели државе на четири шира „самовладања", организована око Београда, Загреба, Љубљане и Сарајева, посветио је покушајима да српски и хрватски политички представници постигну споразум и очувају државну целину. И сам несрећни отац, чији је син јединац погинуо у I светском рату, тежио је очувању Југославије, вреднујући је превеликим бројем жртава које су јој претходиле, али и осећањем да она даје гаранције за безбедност и развитак свих народа унутар њених граница. Умро је, међутим, у времену у којем је сам био погођен стварањем Бановине Хрватске (1939), док се трагедија земље већ назирала. Можда је и због тога био ожаљен као мало који други српски политичар. Савременици су сматрали да је са њим нестајала и стара Краљевина Србија, она која је својим патријархалним демократизмом, снагом и здравим националним осећањем изнела балканске и I светски рат.
ДЕЛА: „Моја чиновничка каријера и моје прво министровање", *Правда*, 21. II 1940; „Село отаџбини. Приликом десетогодишњице Милорада Драшковића", у: *Споменица Љубомира М. Давидовића*, Бг 1940.
ИЗВОРИ: И. Рибар, *Политички записи*, I–IV, Бг 1948–1952; С. Прибићевић, *Диктатура краља Александра*, Бг 1952; Д. Смиљанић, *Сећања на једну диктатуру*, Бг 1960; И. Мештровић, *Успомене на политичке људе и догађаје*, Буенос Аирес 1961; Д. Јовановић, *Људи, људи..., Медаљони 46 умрлих савременика са фотографијама*, Бг 1975; Ж. Аврамовски (прир.), *Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји Британског посланства у Београду 1921–1938*, 1–2, Бг–Зг 1986; Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам. Идеје и стварност.* Тематска збирка докумената, 1 (1914–1943), Бг 1987.
ЛИТЕРАТУРА: В. Дворниковић, *Карактерологија Југословена*, Бг 1938; *Споменица Љубомира М. Давидовића*, Бг 1940; Т. Стојков, *Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1935*, Бг 1969; Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1970; Љ. Бобан, *Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1928–1941*, 1–2, Зг 1974; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији (1919–1929)*, Бг 1979; М. Радојевић, *Удружена опозиција 1935–1939*, Бг 1994; Ђ. Ђ. Станковић, *Никола Пашић и Хрвати (1918–1923)*, Бг 1995; Д. Ђорђевић, *Портрети из новије српске историје*, Бг 1997; М. Радојевић, *Научник и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874–1946)*, Бг 2007.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Милорад
**ДАВИДОВИЋ, Милорад**, физичар, научни саветник, универзитетски професор (Доњи Агићи код Новог Града, БиХ, 18. II 1941). Дипломирао на Факултету за физичку хемију 1966. у Београду, а 1972. магистрирао на одсеку за физичке и метролошке науке Физичког факултета. Докторирао 1978. на истом факултету са темом о истраживању статичких и динамичких особина течног олова помоћу расејања термалних неутрона.
Као ванредни професор на Електротехничком факултету Београдског универзитета, паралелно је биран за гостујућег професора на Природно-математичком факултету у Бањалуци, где је предавао Физику кондензованог стања материје, Физику материјала, Хемију чврстог стања. Скоро цео истраживачки рад провео је на истраживањима на тешководном нуклеарном реактору у Институту „Винча", у Интернационалном центру за теоријску физику у Трсту, у Институту „Јожеф Штефан" у Љубљани и Институту „Гоша" у Смедеревској Паланци. Од његових студијских путовања посебно су значајни боравци у Шведској (Студсвик, Одељење за реакторску физику, Стокхолм), у Нуклеарном центру са лаководним нуклеарним реактором R1 од 50 МW, са циљем упознавања, поставки структурних и динамичких експеримената ради преноса тих искустава на Институт „Винча". Значајну научну активност остварио од 1984. на пројектима међународне сарадње Института „Винча" са Радерфорд Еплтон лабораторијом (Дидкот, Енглеска), сарађујући на динамичким неутронским истраживањима са импулсним извором неутрона трајања 10-14 секунди, на протонским проводницима. Са високом компетенцијом, коришћењем моћних рачунара, развијао специјализоване софтвере за нумеричке симулације молекуларне динамике.
ДЕЛА: и A. Soper (ур.), *Static and Dynamic Properties of Liquids, Proceedings of the International Symposium Dubrovnik, 1988*, Heidelberg 1989; и A. Soper, *Workshop on Static and Dynamic Properties of Liquids, Springer Proceeding in Physics*, 40, Heidelberg 1989; коаутор, *Нуклеарни реактор „РА", ревитализација, модернизација и коришћење*, Бг 1999.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Никола → САКУПЉАЧИ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
**ДАВИДОВИЋ, Никола** → **САКУПЉАЧИ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА**
# ДАВИДОВИЋ, Раде
**ДАВИДОВИЋ, Раде**, географ, универзитетски професор (Босански Милановац код Санског Моста, 9. V 1944). Дипломирао 1969. на Филозофском факултету у Новом Саду, на Катедри за географију, а магистрирао 1973. на Природно-математичком факултету у Београду, на Одсеку за географију (смер Географија крашких терена). На ФФ у Новом Саду докторирао 1979. На Одсеку за географију ПМФ у Новом Саду запослио се у својству асистента 1970. и прошао сва наставна звања до редовног професора 1989. Током наставничке каријере држао предавања из Регионалне географије света, Географске основе заштите животне средине и Савремених проблема наставе регионалне географије. Од 1995. до 2005. држао је наставу из Регионалне географије на Географском факултету у Београду. На ПМФ у Новом Саду био је шеф Катедре за Регионалну географију, продекан за наставу 1985--1987. и декан факултета 1991–1996. Пензионисан је 2011. У свом педагошком и научном раду заступао је регионално-географски приступ географији. Поред тога, бавио се и географским проблемима крашких предела. Аутор је великог броја научних радова, монографских публикација и универзитетских уџбеника.
ДЕЛА: *Петровачко поље, геоморфолошко-хидролошка проучавања*, Н. Сад 1981; *Општина Инђија – географска монографија*, Н. Сад 1988.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бубало Живковић, „Проф. др Раде Давидовић – поводом одласка у пензију", *Зборник радова Департмана за географију, туризам и хотелијерство*, Н. Сад, 2011, 40.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Радомир
**ДАВИДОВИЋ, Радомир**, неурохирург, универзитетски професор, дипломата (Ада, Бачка, 15. IX 1934 – Београд, 20. IV 2006). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1962. Током студија, пет година био демонстратор на Институту за анатомију. Од 1963. ангажован у извођењу практичне наставе из анатомије на Мед. ф. у Новом Саду, где је 1964. изабран за асистента. Од 1969. до 1974. специјализира неурохирургију на ВМА у Београду. Од 1976. до 1992. ради као неурохирург, шеф Одељења и начелник Неурохируршке службе у КБЦ Земун. Докторску дисертацију „Морфолошке одлике и клинички значај лучног отвора првог вратног пршљена" одбранио 1973. на Мед. ф. у Новом Саду. Највећи **Д.** допринос (заједно са Н. Ерцеговцем) јесте пионирски приступ вертебробазиларној инсуфицијенцији са декомпресијом вертебралне артерије (и Н. Ерцеговац, „Foramen arcuale atlantis као етиолошки фактор вертебробазиларне инсуфицијенције – декомпресија артерије vertebralis", *ВП*, 1970, 27, 10; „Vertebrobasilar Insufficiency caused by a Variation of the Posterior Arch of the Atlas/Foramen arcuale atlantis/-Atlanto-occipital Decompression of the Vertebral Artery, present limits of neurosurgery", *Fourth European Congress of Neurosurgery*, Prague 1971). Са почетком ратних дејстава, добровољно одлази 1991. у Републику Српску, где, са сарадницима, 1992. оснива значајну Ратну болницу „Свети Никола" у градићу Милићи на путу Зворник–Сарајево, која и данас ради. Болница је одликована орденима Св. Саве II степена, Крстом милосрђа и низом војних признања. За **Д.**, без обзира на веру, националну и политичку припадност, од највеће важности је увек био рањеник и болесник. Био суоснивач Санитета РС и оснивач Друштва љекара РС. Због заслуга за РС именован за члана њеног Сената 1997. и првог амбасадора БиХ у Аустралији 2000–2001.
ДЕЛА: „Безинјекциона метода проверавања крвних судова мозга", *Санитетски техничар*, 1963, 3; и Н. Ерцеговац, Н. Иванчевић, „Велике хидратне цисте мозга у деце – прилог оперативној техници", *ВП*, 1971, 28, 5; коаутор, „Inguinal triangle – its morphology, variations and practical importance", *Acta Medica Iugoslavica*, 1972, 26, 2; и М. Тасић, Н. Ерцеговац, „Phylogenetic aspect of pallidum vulnerability", *Fifth International Congress of Neurological Surgery*, Tokyo 1973; и М. Јужнић, „Проблеми утврђивања церебралне смрти", *ВП*, 1983, 6.
ИЗВОР: Лична архива.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Соломон
**ДАВИДОВИЋ, Соломон**, лекар, хирург, универзитетски професор (Београд, 8. VI 1891 – Београд, 23. IV 1974). Уписао Медицински факултет у Бечу и убрзо као студент учествовао у балканским ратовима, а 1914. ухапшен у Бечу и интерниран у Мађарску. Дипломирао 1919. у Бечу. По повратку, мобилисан и као санитетски поручник радио у Главној војној болници, прво као клинички лекар, а потом специјализовао хирургију код Михаила Петровића. Усавршавао се у Бечу и Великој Британији. Када је настава на Мед. ф. у Београду дошла до хирургије, изабран 1922. за асистента за предмет Хируршка пропедевтика. Почетком II светског рата преко Сплита и Италије пребегао у Велику Британију. По повратку радио у Општој државној болници, а потом на Другој и Првој хируршкој клиници. На Мед. ф. у Београду биран за доцента (1948), те редовног професора (1960). Пензионисан 1962. Посебно су значајни његов педагошки рад и публицистичка активност. Може се сматрати једним од утемељивача абдоминалне, грудне, васкуларне и ендокрине хирургије. Први описао многа обољења из ових области и изнео своја искуства у њиховом хируршком лечењу. Његов *Компендиум хирургије* (и Р. Данић, Бг 1926) први је српски уџбеник хирургије, а наредни је објављен после 52 године. Са Р. Данићем објавио и монографије *О повредама абдомена* и *Стомачна и дуоденална гризлица и компликације* (Бг 1952), a сарађивао са В. Арновљевићем на *Дијагностичко-терапијском* *лекарском приручнику* (Бг–Зг 1948). И поред ометане и испрекидане каријере оставио значајан траг у српској хирургији.
ДЕЛА: „Хирургија карцинома езофага", *САЦЛ*, 1951, 49, 7–8; „Ехинокок плућа; прилог хируршкој терапији", *САЦЛ*, 1953, 81, 1; и Д. Обрадовић, Т. Литричин, „Лечење трауматских артерио-венских анеуризми доњих екстремитета", *САЦЛ*, 1953, 81, 9; „Neurinome de l'intestin grêle simulant une tumeur du diverticule de Meckel avec anémie grave et melaena", *Mémoires. Académie De Chirurgie*, 1957, May 8–22, 83; „Конгениталне цисте и фистуле врата", *Acta Chir. Iugosl.*, 1960, 7.
ЛИТЕРАТУРА: С. Букуров, „Проф. др Соломон Давидовић (8. VI 1891–23. IV 1974)", *САЦЛ*, 1974, 102, 6; М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година ХХ века*, Бг 2003; А. Гаон (ур.), *Знаменити Јевреји Србије. Допуна*, Бг 2011.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ, Стеван
**ДАВИДОВИЋ, Стеван**, математичар, професор Војне академије (Панчево, 30. XI 1856 – Париз, 19. IX 1932). Реалку у Београду завршио 1875. Студирао технику у Бечу и Минхену, где је на Високој техничкој школи дипломирао 1879. Од 1880. до 1895. ради као предавач, суплент и професор Београдске реалке. Професорски испит из ниже и више математике са нацртном геометријом и из геометријског цртања положио 1883. Од 1895. до 1926, када је пензионисан, радио као професор математике и нацртне геометрије на Војној академији. Написао уџбеник *Нацртна геометрија за питомце Војне академије* (Бг 1896), а аутор је или преводилац више средњошколских уџбеника из алгебре, геометрије, аритметике и тригонометрије (и С. Јосифовић, *Геометрија за више разреде гимназија и реалке*, Бг 1910; *Геометрија за више разреде средњих школа – трећи део: Tригонометрија*, Бг 1921; *Геометрија за више разреде средњих школа – четврти део, аналитичка геометрија*, Бг 1921; *Геометрија за више разреде средњих школа – стереометрија*, Бг 1925; превод уџбеника Ф. Мочника *Аритметика за први разред средњих школа*, Бг 1920. и *Аритметика за други разред средњих школа*, Бг 1922), а саставио Логаритамске таблице за средње школе. У Паризу боравио 1920. као технички делегат Војске Краљевине СХС. Одликован је Орденом белог орла V реда (1914) и IV реда (1926), Св. Саве II реда (1920), као и француским Орденом Легије части (1919). Носилац је Споменице рата за ослобођење и уједињење 1914–1918.
ДЕЛА: *Резултати задатака у Мочник–Спилмановој геометрији за више разреде гимназија по Б. Матеку*, Бг 1910; *Збирка образаца из аритметике, алгебре, алгебарске анализе, планиметрије, стереометрије, равне и сферне тригонометрије, аналитичке геометрије равни и простора и више анализе*: *пo O. Бирклену*, Бг 1924.
ИЗВОР: Војни архив.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ ЗЕРЕМСКИ, Сава
**ДАВИДОВИЋ ЗЕРЕМСКИ, Сава**, eкономиста, преводилац, публициста (Нови Сад, 28. XI 1908 – Нови Сад, 4. IV 1970). У Цириху се 1927. уписао на Високу техничку школу, исте године студије наставио у Берлину, а 1930. их напустио. Почео је да преводи са српског на немачки језик и да изучава немачку књижевност. Због антисемитизма узео је презиме Зеремски по даљој баби. У Нови Сад се вратио 1941. и ту био за време II светског рата. Дипломирао је у Београду на Економско-комерцијалној високој школи 1949. До 1951. радио је у привредним предузећима, у Државном архиву Војводине (1951–1955) и Задружном архиву (1955–1958), а професор у Школском центру за кадрове био је од 1958. до смрти. Истовремено је хонорарно предавао у новосадској Вишој економско-комерцијалној школи (од 1959). Поред Катарине Јовановић између два светска рата био је Србин који је у немачкој средини објавио највише превода српских приповедака. Преводио је Петра Кочића, Стефана Митрова Љубишу, Августа Шеноу, Јанка Веселиновића, Стевана Сремца, Милоша Црњанског, Алексу Шантића, Јована Дучића, Иву Андрића и др. Превео је целокупна дела Борисава Станковића, међу којима му је најзначајнији превод *Нечисте крви* објављен у Минхену 1935. Преводе је објављивао у периодичним публикацијама: *Agramer Tagblatt* (1937–1945), *Mariborer Zeitung* (1938), *Deutsches Volksblatt* (1938–1939), *Stimmen aus dem Südosten* (1938–1939), *Volk und Heimat* (1939), *Schleisische Tageszeitung* (1939), *Neues Wiener Tagblatt* (1939), *Morgenblatt* (1940), *Das kleine Volksblatt* (1953), *Wiener Bilderwoche* (1956) и др., и књигама: *Јugoslawische Novellen* (1938), *Erlebnis Dalmatien* (1938), *Sie alle fielen* (1939), *Mazedonien* (1940), *Liebesgeschichten der slavischen Völker* (1959). Филозофске есеје о Марку Марулићу, Петру Петровићу Његошу, Јовану Цвијићу, Браниславу Петронијевићу, Светозару Милетићу и др. објавио је на немачком језику (*Essays aus der südslawischen Philosophie*, Н. Сад 1939). Такође је писао радове из економије (*Наука о актима из области привреде*, Н. Сад б. г.), пољопривредне историје Војводине (*Удруживање занатлија у бившој аустријској Војној Граници у Банату у прошлом веку*, Н. Сад 1955), архивистике и публицистике и објављивао их у разним домаћим часописима.
ДЕЛА: *Јован Цвијић (1856*–*1937)*, Минхен 1938; *Човек и његова наука о односу према природи*, Н. Сад 1940; *Најновија издања Историјског архива града Београда*, Н. Сад 1957; *Један практичан приручник за рад у привредним архивама*, Н. Сад 1957; *Немачко-српскохрватски речник*, Н. Сад 1961; *Српскохрватско-немачки речник*, Н. Сад 1961.
ЛИТЕРАТУРА: С. К. Костић, „Немачки преводи српских уметничких приповедака и романа до Другог светског рата", *ЗМСКЈ*, 1956–1957, IV–V; „Немачки преводи српских уметничких приповедака и романа до Другог светског рата", *ЗМСКЈ*, 1958–1959, VI–VII; А., „Инж Сава Давидовић-Зеремски", *Дневник*, 6. IV 1970, 14; *Енциклопедија Новог Сада*, 6, Н. Сад 1996; Д. Јеремић, *О филозофији код Срба*, Бг 1997.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЋ ОПШИЋ, Григорије Чалмански
**ДАВИДОВИЋ ОПШИЋ, Григорије Чалмански**, сликар (Чалма, средина XVIII в. – Чалма, пoсле 1817). Један од сарадника и следбеника највећег српског барокног сликара Теодора Крачуна. Упркос томе што је највећи број икона и зидних слика овог сремског мајстора који се најчешће потписивао као „житељ чалмански", „Григорије чалмански" или „молер Григорије" током II светског рата страдао, био оштећен или ретуширан, сачуван је његов импозантан сликарски опус настајао током пуне четири деценије. Он слика Богородицу Безгрешног зачећа за Николајевску цркву у Иригу (1777), престоне иконе у Опатовцу, копију иконе Винчанске Богородице за Богородичин престо у Баноштору (1781) и икону Св. Николе за владичански трон манастира Јаска (1784). У наредном периоду сам или са Василијем Остојићем (Дивош, 1786) и Стеваном Гавриловићем (Кузмин, 1797–1799) осликава иконостасе али и декорише унутрашњост црквених храмова, понекад и истовремено, као у Чалми, Дивошу и Лаћарку (1786). Следи украшавање олтара цркве у Нештину (1790), у чијој ниши слика еухаристичног Христа, и осликавање унутрашњости и зидног иконостаса цркве манастира Шишатовац (1795). Исте године када декорише цркву у Вишњићеву (1799), слика и иконе на гвозденим свећњацима у Бачинцима, а ради и зидне слике у цркви у Сусеку (1800), иконостас у Горњем Товарнику (1804–1805) и израђује икону Св. арханђела Михаила за цркву манастира Кувеждина (1808). Последњи његов познати рад јесте целивајућа икона Васкрсења Христовог (1817), данас у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици. Осим великих наруџбина стигао је да изради и целивајуће иконе (Ириг, крајем седме деценије XVIII в.; Лежимир; Велики Радинци и Манђелос, 1801), позлати иконостас у банатском Ботошу (1801) и борави у Будиму (1807). Његов стил одликују маниристички издужене фигуре аскетских физиономија, контрастни црвено-плави или пастелни ружичасти колорит, али и слабо познавање анатомије, крхак и неспретан цртеж, као и дуго задржавање биљне орнаментике и златне позадине. После ране фазе школовања код Димитрија Бачевића и утицаја руско-украјинског барока, **Д. О.** у својим каснијим радовима (Лаћарак, Чалма, Дивош, Кузмин, Горњи Товарник) задржава осредњи квалитет и еклектицизам угледањем на Крачунове иконе и графичка решења из илустроване Вајглове Библије Ектипе (Жртва Аврамова, Бекство у Египат, Христос и Самарјанка, Улазак у Јерусалим, Параболе о сејачу, труну и брвну и убогом Лазару). Увелико надживевши Теодора Крачуна, он и првих деценија XIX в., упркос надолазећем класицизму, наставља да ради у духу позног барока и рококоа. Мада га је црквена јерархија веома уважавала, он својим ликовним изразом никада није успео да досегне знатније уметничке висине.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лесек, „Непознати радови Григорија Давидовића Опшића", *РВМ*, 1966–1968, 15–17; „О аутору иконостаса цркве Св. aрханђела Гаврила у Лаћарку", Ј. Севдић, „Конзервација, рестаурација и презентација иконостаса Теодора Крачуновића и зидних слика Григорија Опшића Чалманског у цркви у Сусеку", *ГПСКВ*, 1976, 6–7; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 1987; М. Лесек, „О ауторима иконостаса цркве Св. Георгија у Дивошу", *ГПСКВ*, 1987, 14; „Сликарство цркве манастира Шишатовца", *Сунчани сат*, 1995, 5; В. Марицки, „Прилог проучавању сликарства Григорија Давидовића Опшића у цркви Св. Георгија у Чалми сa посебним освртом на сликарство иконостаса", *Зборник Музеја Срема*, 1995, 1; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; М. Лесек, *Барокно сликарство у Срему*, Н. Сад 2001; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 1, Н. Сад 2013.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИДОВИЦА
**ДАВИДОВИЦА**, манастир на Лиму, у близини Бродарева, с храмом посвећеним Богојављењу. Назван је по свом оснивачу, старцу Давиду, пре монашења жупану Димитрију, другом сину великог кнеза Вукана, односно унуку Св. Симеона Немање. Он је 30. IX 1281. закључио у Дубровнику уговор с познатим градитељем и клесаром Десином де Риса о изградњи цркве у Бродареву, у жупи Љубовиђи, за 150 перпера. Један други документ сведочи да је Десина притом рачунао на помоћ свога сина Влаха. Дубровачки градитељ подигао је старцу Давиду једнобродни храм невеликих димензија, подељен пиластрима на три травеја и на истоку завршен апсидом, полукружном и споља и изнутра. Над средишњим травејем уздиже се купола ослоњена на подужне и попречне луке надвишене и преломљене у темену, док је прелаз из квадратне основе травеја у кружну основу кубета изведен помоћу правилних сферних пандантифа. Тамбур има шест лучно засведених прозорских отвора, а са спољње стране био је подухваћен кубичним постољем. Источни и западни травеј били су засведени полуобличастим сводовима, надвишеним и преломљеним у темену. Ктиторски гроб, обележен каменим блоком у виду зарубљене пирамиде, налази се уз јужни зид западног травеја. Накнадно, негде крајем XIII или почетком XIV столећа, уз бокове цркве дограђена су два параклиса правоугаоне основе. Они су паром пиластара подељени на наос надвишен куполом и олтарски простор с апсидом на истоку. Параклиси се од главног дела цркве разликују и по томе што су сви њихови луци били полуобличасти, а апсиде и тамбури су им споља вишестрани. На основу остатака живописа могло се закључити да је северни параклис посвећен Св. Димитрију. У непознато време пред црквом је дозидана припрата, готово квадратне основе и засведена. Након тога дозидано је на западној страни још једно постројење, вероватно трем с дрвеном горњом конструкцијом. У цркви је, осим ктиторског гроба, откривен већи број других гробова и надгробних плоча, од којих је неколико обележено рељефом у облику штита. Реч је вероватно о елементима грба ктиторске породице. Натпис на једној од њих сведочи да је означавала гробно место Димитрија Вратка. Сматра се да је у питању жупан Вратко који је био Давидов унук, а отац кнегиње Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића. У највишим зонама наоса и северног параклиса сачували су се остаци зидног сликарства, некада видљиви и у јужном параклису. У главној куполи биле су насликане фигуре пророка, а у пандантифима и између њих, јеванђелисти са њиховим симболима, попрсја пророка обухваћена лозицом, Керамида, Мандилион и ликови Христа Анђела великог савета и Христа Емануила. У поткуполним луцима представљени су мученици. Јеванђелисти су сликани и у пандантифима јужног параклиса, где су на поткуполним луцима приказане свете жене. Тамбур северног параклиса заузимали су ликови анђела, а у пандантифима су насликани свети мелоди. На луцима су фигуре мученика, док је у своду остатак циклуса житија патрона -- Св. Димитрија. Све то сликарство потиче из времена након обнове Пећке патријаршије и датује се у крај XVI столећа.
Драган Војводић
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-davidovica-crkva-bogojavljenja.jpg)**
Манастир је више пута страдао, први пут у XV в. када су Турци опустошили и Милешеву, али се након тога опоравио. Крајем XVII в. поново је опљачкан, порушен и напуштен, али је доста добро сачуван све до 30-их година XX в. Тада је остао без крова па је живопис неповратно пропао. Обновљен је 1998, а освећење је извршио патријарх Павле док је администрирао милешевском епархијом.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђоровић, „Црква у Бродареву", *Старинар*, 1932, 77–80; А. Дероко, „Давидовица", *ГСНД*, 1932, 11; Ј. Нешковић, „Црква манастира Давидовице на Лиму", *Саопштења*, Бг, 1961, 4; М. Чанак Медић, „Да ли је Давидовица изгледала као гробне цркве Немањића?", *Саопштења*, Бг, 1981, 13; *Архитектура друге половине XIII века*, I, Бг 2006; Д. Војводић, „Зидно сликарство Давидовице: допуне у ишчитавању тематског програма и датовање", *Зограф*, 2015, 39.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИТКОВ, Синиша
**ДАВИТКОВ, Синиша**, инжењер електротехнике (Лукавица код Димитровграда, 10. Х 1947 – Београд, 20. XII 2012). Дипломирао 1971. и магистрирао 1983. на Електротехничком факултету у Београду. У Истраживачко-развојном институту за телекомуникације и електронику (ИРИТЕЛ), некадашњем Истраживачко-развојном институту Електронске индустрије (ИРИ Еи), од 1971. до 1986. радио најпре као сарадник, а затим као руководилац пројекта и руководилац Лабораторије за дигитални пренос информација, а од 1986. до 1991. оперативно руководио београдским делом ИРИ Еи (председник Пословодног одбора, заменик директора Радне организације). Од 1991, од када је ИРИТЕЛ самосталан, био је генерални директор предузећа. У току свих тих година ИРИТЕЛ је имао изузетно значајну улогу у развоју домаће телекомуникационе индустрије, а има је и данас. Главне области стручног и научног рада су му биле дигитална синтеза говора, дигитални мултиплексери, дигиталне телекомуникације и синхронизација при дигиталном преносу. Успешно је учествовао и руководио израдом студија и низом пројеката везаних за дигитални пренос и за редовну производњу уређаја у ИРИТЕЛ-у и фабрици Еи „Пупин", а који су значајно допринели дигитализацији телекомуникационе мреже СФРЈ, СРЈ и Србије. Посебно треба истаћи дигиталне мултиплексере Ei PCM 30/32 и опрему за пренос по бакарним и оптичким кабловима LINTE, те дигиталне мултиплексере са делта модулацијом DM-16.
ДEЛА: „30 година ИРИТЕЛ-а у телекомуникацијама", *XLI конференција ETРАН-а*, Бг 1997.
ИЗВОР: Архива ИРИТЕЛ-а.
Душан Драјић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИЧО, Јаша
**ДАВИЧО, Јаша**, правник, економиста, публициста (Шабац, 5. I 1911 – Београд, 8. I 1960). Правни факултет завршио је у Београду. Још као студент објављивао је чланке из политичке економије и аграрне политике. Радио је у Фабрици стакла у Панчеву и био политички активан у оквиру Савеза земљорадника. Са групом присталица ове странке ухапшен је почетком маја 1932. и 6. октобра, пред Судом за заштиту државе, осуђен на шест месеци затвора због писања, умножавања и растурања брошуре *Задаци нове власти*. Докторску дисертацију под називом *Аграрни проблем: пољопривреда и смернице развоја капиталистичке привреде* (Бг 1938) одбранио је у Београду 1935. Током окупације је интерниран у Италију, одакле је пребегао у Велику Британију. По повратку у земљу 1944. прикључио се јединицама НОВЈ и био је рањен, након чега је радио као секретар Војног суда. По завршетку рата радио је у Привредном савету Владе ФНРЈ и био близак сарадник Бориса Кидрича. Предавао је на Економском факултету у Београду и био члан Савета факултета. Активан у раду Одборa за план и финансије Народног одбора града Београда, као и у раду Друштва економиста Србије и Савеза друштава економиста Југославије. Као члан југословенске делегације у неколико наврата је учествовао на заседањима Међународне организације рада и Међународне организације за колективну економију. Био је члан Надзорног одбора Савеза новинара Југославије. Објављивао је чланке и брошуре из области економије, а био је један од покретача (1952) и касније дугогодишњи главни и одговорни уредник часописа *Економска политика* (1953–1960). За то време написао је преко 400 чланака у том листу. Био је активан у спорту као члан Секретаријата (1951) и потпредседник Управе СД *Црвена звезда* (1952–1957), те председник КК *Црвена звезда*. Носилац је Ордена рада II реда и Ордена заслуге за народ III реда.
ДЕЛА: *Акумулација и друштвени фондови*, Бг 1953; *О социјалистичком привредном предузећу*, Бг 1957; *The economic development of Yugoslavia*, Bg 1959; и М. Богосављевић, *The economy of Yugoslavia*, Bg 1961.
ЛИТЕРАТУРА: „Биографија др Jаше Давича", *Економска политика*, 9. I 1960; *Јеврејски преглед*, 1960, 1–2, 45; „Умро др Јаша Давичо главни уредник *Економске политике*", *Политика*, 9. I 1960; „In memoriam", *Економска политика*, 16. I 1960; Н. Јовановић, *Земљорадничка левица у Србији 1927–1939. године*, Бг 1994; М. Блешић (ур.), *Црвена звезда 1945–2005*. *Наших шездесет година*, Бг 2005.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИЧО, Леон
**ДАВИЧО, Леон**, новинар (Београд, 20. II 1926 – Месери, Француска, 6. V 2009). У Београду се школовао до рата 1941. За време II светског рата био је у интернацији у Италији. У ослобођену земљу вратио се из Канаде 1948, када је почео каријеру као новинар Радио-Југославије, да би 1952. прешао у редакцију *Политике*. У Београду је завршио Економски факултет. Имао је изузетан журналистички таленат, радну енергију и знање страних језика. Био је идејни творац концепта и први главни и одговорни уредник *Политике експрес*, чији је први број пред читаоце изашао 1. X 1963. На месту главног уредника *Експрес политике* био је 1963–1965. Из *Политике* је 1968. отишао на функцију директора европског бироа за информисање Уницефа у Паризу, где је остао до 1974, а затим је био директор за информације Унеска до 1980. Од 1980. до 1987. био је ангажован као портпарол Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице у Женеви (УНХЦР). Од 1987. до 1989. радио је као портпарол Унеска. **Д.** је значајан за историју нашег новинарства као врстан дописник *Политике* из Женеве, Париза, Рима и Берлина. Од 1979. живео је у месту Месери са породицом. За време ратова на простору бивше Југославије за *Време* је слао текстове из Дубровника и Босне и Херцеговине и водио акцију градње школа у Невесињу, Грудама и Мостару. У периоду 1998–2003. био је на одговорном месту председника Удружења страних новинара при Уједињеним нацијама у Женеви. Од 2000. до 2003. објављивао је колумне у *Политици*, а радио је и као дописник агенције Бета из Женеве. Због великог угледа који је уживао у новинарским круговима обављао је од 2002. и функцију потпредседника Новинарског клуба у Женеви који је окупљао велик број журналиста. Добитник је Специјалне повеље Удружења новинара Србије (2003) као признања за изузетан допринос новинарству.
ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, „Преминуо Леон Давичо", *Политика*, 7. V 2009.
Владимир Баровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИЧО, Лујо
**ДАВИЧО, Лујо**, балетски играч, педагог, корeограф (Београд, 4. VI 1908/10 – Никшић, јун 1942). Играчко образовање стекао у Школи за ритмику и пластику Маге Магазиновић у Београду и у Институту „Жак Далкроз" у Женеви (1930). Краће време био је члан Балета Народног позоришта у Београду. Радио је као наставник ритмичке гимнастике у Музичкој школи „Станковић" и на Музичкој академији у Београду. Био је активан и у „Абрашевићу", а формирао је и групу играча студентске омладинске секције Женског покрета, која је наступала на концертима. Не одустајући од идеја Ж. Далкроза, у свој кореографски рад, заснован на гимнастици и пластици, уноси елементе из српске народне игре. Заинтересован и за изворну народну игру, проучава и бележи македонски играчки фолклор. Члан КПЈ постао je пре II светског рата. По капитулацији Југославије прешао у Подгорицу и приступио народноослободилачком покрету. После бомбашке акције 26. VI 1942, у којој је страдало неколико италијанских официра, ухваћен је, изведен пред Преки суд, осуђен на смрт и погубљен. Средња балетска школа у Београду од 1960. носи његово име.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, *Тридесет година* *Балетске школе „Лујо Давичо"*, Бг 1977; Ј. Романо, *Јевреји Југославије 1941–1945. Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата*, Бг 1980; М. Јовановић, *Балет Народног позоришта у Београду: првих седамдесет година*, 1, Бг 1994; Т. Коричанин, *Марија Мага Магазиновић*, Бг 2000.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИЧО, Оскар
**ДАВИЧО, Оскар**, књижевник (Шабац, 18. I 1909 – Београд, 30. IX 1989). Рођен у угледној јеврејској породици, студирао романистику на Сорбони, дипломирао 1930. на београдском Филозофском факултету. Као наставник радио у Шибенику, Београду и Бихаћу. Придружује се уметничкој групи надреалиста и заједно са Д. Матићем и Ђ. Костићем пише брошуру *Положај надреализма у друштвеном процесу* (Бг 1932). Постаје члан КПЈ, ухапшен 1932. и осуђен на пет година затвора које је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави. По избијању рата поново ухапшен у Сплиту и интерниран у логор Борго Вал ди Таро у Италији, одакле је побегао 1943. и прикључио се Првој пролетерској бригади. Након ослобођења ради као новинар у Танјугу, *Борби* и *Гласу*, извештавао са суђења у Нирнбергу и боравио у Грчкој, где је пратио Маркосове партизане. Од 1947. је професионални књижевник. Један је од покретача (1955) и уредника часописа *Дело*. За време краткотрајног боравка у Сарајеву покренуо и уређивао часопис *Даље* (1980–1983). Био је члан ЦК СКЈ и Савета федерације.
У богатом песничком опусу од преко 30 књига **Д.** је прешао пут од авангардног и надреалистичког искуства преко социјално и револуционарно ангажованих стихова до послератног модернизма. У раним текстовима (*Анатомија*, Бг 1930) експериментише с песничким језиком примењујући могућности аутоматског писања. Игре речи, хумор, еротски мотиви и богата метафорика остаће препознатљиви моменти **Д.** поезије који ће се у пуној мери испољити у збирци *Песме* (Бг 1938). Она је својеврсна лирска аутобиографија сачињена од пет песничких циклуса, у којима се доживљај света креће од детиње наивности и радозналости пред непознатим до откривања љубави и револуције као врхунских идеала. У најбољем циклусу, „Детињство", из инфантилне перспективе и у иронично-хуморном тону даје се онеобичена визија урбаног простора и породичне историје. Поема „Хана" (1939. у часопису *Печат*, а 1951. у посебном издању), сачињена од 16 песама, један је од врхунаца српске љубавне лирике у прошлом веку. Јединствени спој еротских, социјалних и револуционарних мотива остварен је смелим асоцијацијама, богатством песничких слика, реторичким набојем и иновативним језиком који користи елементе градског жаргона. Збирка *Вишња за зидом* (Бг 1950) опева историју револуционарног покрета у Србији од Светозара Марковића до II светског рата и комунистичке идеологије, постајући епопеја борбеног и слободарског духа. Уводна и завршна песма имају исти наслов, „Србија", при чему је прва (написaна 1939) једна од наших најлепших и најпознатијих патриотских песама. Међу мноштвом лица које има отаџбина, од патње и страдања до лепоте и плодности, величају се два – бунтовно и песничко, прерастајући у општељудски хуманистички идеал. У херојском тону пише и поему *Зрењанин* (Бг 1949) посвећену борбама и смрти Жарка Зрењанина, док у поеми *Човеков Човек* (Бг 1953) у екстатичном расположењу преиспитује револуционарне идеале и догматске стеге које спречавају испољавање хуманистичког тоталитета. У тим годинама **Д.** је један од предводника модернизма у српској поезији залажући се у јавним наступима, полемичким и програмским текстовима, међу којима је најважнија књига *Поезија и отпори* (Бг 1952), за повезивање књижевности и револуционарне праксе али без вулгарне тенденциозности. У књигама објављеним од средине педесетих до краја седамдесетих година (*Ненастањене очи*, Бг 1954; *Флора*, Бг 1955; *Каирос*, Бг 1959; *Тропи*, Бг 1959; *Снимци*, Бг 1963; *Трг еМ*, Бг 1968; *Прочитани језик*, Бг 1972; *Тело телу*, Бг 1975) враћа се надреалистичким исходиштима, негујући смеле метафоре и богате песничке слике али без уметничких домета и лакоће израза које је имала његова ранија лирика. У многобројним збиркама објављеним у последњој деценији живота (*Мистерије дана*, Бг 1979; *Трема смрти*, Бг 1982; *Гладни столив*, Сар. 1983; *Ђачка свеска сећања*, Бг 1985; *Мали огласи смрти*, Бг 1986; *Двојезична ноћ*, Бг 1987; *Светлаци неслични себи*, Н. Сад 1987; *Митолошки зверињак смрти*, Бг 1987; *Песмице–а дифтонг се обесио*, Бг 1988; *Ридаји над судбином у магли*, Тузла 1988), као и у постхумној песничкој књизи *Прва рука* (Бг 1999) доминира тема смрти и свеопштег распадања, где се поред личних тонова могу препознати и слутње краја комунизма и на њему засноване југословенске државе.
Поред поезије, изузетну плодност испољио је и у роману, битно утичући на позиционирање и процват овог жанра у другој половини прошлога века. Тематски везани за историју комунистичког покрета и револуције, готово сви **Д.** романи су делови формалних и неформалних циклуса, док само први, *Песма* (Бг 1952), и последњи, *Господар заборава* (Зг 1981), стоје самостално. Поетички троугао револуција – љубав – поезија доминира у *Песми* која прати акције илегалаца у окупираном Београду. Млади скојевац Мића Рановић слепо верује у револуцију, чему је супротстављена позиција песника Андрије Вековића, који у борби види тријумф стваралачких потенцијала човека. Уметнички најуспелији, овај роман технику приповедања заснива на особеном поступку језичког обликовања јунаковог тока свести, што је сам **Д.** назвао „драматургијом унутрашњег живота". И остали романи отворени су за различите могућности модернистичког наративног експеримента. У неформалној трилогији коју чине *Бетон и свици* (Бг 1956), *Радни наслов бескраја* (Бг 1958) и *Генералбас* (Бг 1963) од ратних дешавања прелази се на друштвене и моралне дилеме послератне изградње земље и формирање новог, социјалистичког, менталитета. Петокњижје *Робије*, које сачињавају *Ћутње* (Бг 1963), *Глади* (Бг 1963), *Тајне* (Бг 1964), *Бекства* (Бг 1966) и *Завичаји* (Бг 1971), прати живот заточених комуниста током тридесетих година, њихово страдање, сазревање, штрајкове глађу, сукобе међу фракцијама, полицијска ислеђивања до коначног бекства и прикључења оружаној борби. У таквим околностима преиспитују се границе људског морала и храбрости. У *Завичајима* се, међутим, тематизују прилике у ослобођеној земљи, од резолуције Информбироа, живота на Голом отоку, одступања од комунистичких идеала и буђења национализма до покушаја јунака да нађу свој не више колективни него индивидуални идеолошки и животни пут. Последњи **Д.** роман, *Господар заборава*, враћа се у свет детињства и даје хумором и трагизмом проткану слику живота београдских Јевреја под фашистичком окупацијом.
**Д.** је писао и путописну прозу (*Међу Маркосовим партизанима*, Бг 1947; *Црно на бело*, Бг 1962), есеје (*Ритуали умирања језика,* Бг 1974; *Под-текст,* Сарајево1979; *Под-сећања*, Сар. 1981), сценарије за филмове (*До победе*, Бг 1948; *Дечак Мита*, Бг 1950; *Последњи дан*, Бг 1951), романсирану аутобиографију *По занимању самоубица* (Сар. 1988), чији је други том *По занимању издајник* нестао у ратном Сарајеву почетком 90-их година. Преводио је са немачког (*Буденброкови* Т. Мана, са О. Прицом) и руског (*Узорана ледина* М. Шолохова). Обимом и разноврсношћу али и високим уметничким дометима свог опуса **Д.** је надмашио све друге ауторе поникле из круга београдских надреалиста. Битно је утицао на генерацију млађих песника (Васко Попа, Бранко Миљковић и др.), био беспоштедни полемичар, активни учесник многих књижевних сукоба, најпре слављен и омиљен као носилац модерних тенденција, потом оштро нападан и оспораван као идеолог књижевности и режимски писац. Добитник је великог броја награда (АВНОЈ-а, Седмојулска, Његошева, Дисова и др.), једини троструки добитник НИН-ове награде за роман године (1956, 1963, 1964). Дневник *Борба* додељивао је од 1998. до 2003. награду „Оскар Давичо" за књигу године. Превођен је на многе европске језике, значајна издања: ране песме на француском (*L' Anatomie*, Paris 1930; роман *Песма* преведен је на немачки (*Die Libelle*, Berlin 1958) и енглески (*Тhe Poem*, London 1959).
ДЕЛА: *Сабрана дела* I–XX, Бг–Сар. 1969; *Веверице–лептири или надопис обојеног жбуна* (изабрана поезија), Бг 1979; *Робије*, Бг 1979; *Изабрана Србија*, Бг 1989; *Хана и друге песме*, Бг 2001; *Детињство и друге песме*, Бг 2006; *Кров олује*, Вш 2008.
ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, *Рокови поезије*, Бг 1958; Д. Матић, *На тапет дана*, Бг 1961; С. Ђорђић (прир.), *У потрази*: *радови о књижевном делу Оскара Давича*, Бг 1979; Ј. Делић, *Српски надреализам и роман*, Бг 1980; Р. Константиновић, *Биће и језик*, II, Бг 1983; М. Николић, *Давичов „Господар заборава"*, Сар. 1985; Е. Кош, „Давичо", *Књижевност*, 1994, 49, 100, 1/3; Т. Брајовић, *Облици модернизма*, Бг 2005; Б. Радовић, *Још о песницима и о поезији*, Бг 2007; М. Данојлић, *Песници*, Бг 2007; *Песничка поетика Оскара Давича*, Бг 2013.
Предраг Петровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВИЧО, Хаим С.
**ДАВИЧО, Хаим С.**, књижевник, преводилац, конзул (Београд, 5. XII 1854 – Женева, 7. III 1916). Потиче из породице шпанских Јевреја, Сефарда. Вишу гимназију и правни одсјек Велике школе завршио у Београду (1876). Радио је као службеник Министарства иностраних дела, потом као конзул у више европских градова (Будимпешта, Трст, Минхен, Солун, Женева). Јавио се 1880. у часопису *Отаџбина* и листу *Видело*, поставши плодан и утицајан позоришни критичар. Као приповједач дао је слике из живота београдских Јевреја, мотивски још везане за романтичарску традицију (*Перла*, Бг 1891; *Са Јалије*, Бг 1898). Сакупио је мању збирку пословица београдских Сефарда (*Отаџбина*, 1892). Објављивао је фељтонистичке прилоге (*Војислављева споменица*, *Трговински гласник*), чешће водио полемике око књижевних и позоришних питања, а посебно око концепције културе и језика Јевреја у Београду (*Из мрзости у – пакост! : опрости им Боже, они не знају, шта им – фали*, Бг 1904). Осим истакнутих шпанских драмских писаца (Х. Ечегарај, М. Сервантес, Т. Родригес Руби и др.) преводио је и француске ауторе (В. Иго). Сматра се зачетником јеврејске традиције у новој српској књижевности.
ЛИТЕРАТУРА: Д. А. Алкалај, „Хаим Давичо, књижевник са Јалије", *Гидеон*, 1924–1925, VI, 4/5; К. Видаковић, *Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу*, Сар. 1986; П. Палавестра, *Јеврејски писци у српској књижевности*, Бг 1998; В. Павковић, „Приповедач Хаим С. Давичо", у: *Приче са Јалије*, Бг 2000; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВОРИЈЕ
**ДАВОРИЈЕ** (давори), назив за епске песме које спомиње турски хроничар Печеви. По њему, почетком XVII в. у Босни се певају песме о Алији Ђерзелезу „на језику неверника", а те песме се зову „давори". Давор се у народној песми употребљава у значењу „авај" („Давор Мујо, велика жалости"), а даворија може бити и народни музички инструмент („Ударише ситне **д.**"). У уметничкој поезији **д.** су родољубиве, будничке песме, па и војничке, а од средине XVIII в. означавају корачнице уз музичку пратњу. У књизи *Даворје* (Пан. 1854), посебно у песми „Даворје на пољу Косову", Ј. Стерија Поповић појму **д.** придаје и наглашеније значење тужаљки и песме елегичног тона.
ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, „О певачима српскохрватских епских песама до краја XVIII века", *ПКЈИФ*, 1954, 20, 3–4; Д. Живковић (ур.), *Речник књижевних термина*, Бг 1986.
Нада Милошевић Ђорђевић; РСЕ
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАВСОН, Хју
**ДАВСОН, Хју** (Davson, Hugh), лекар, физиолог (Лондон, 25. XI 1909 – Џорџхајм, Девон, 2. VII 1996). Завршио студије хемије на колеџу у Лондону 1931, наставио на колеџу за хемију Универзитета Калифорније и у Канади на Делхаузи универзитету. Провео кратак период 1947. на Институту за офталмологију у Лондону, где је изучавао физиологију очне водице, а потом је наставио каријеру на Институту за физиологију Универзитета Калифорније, где је остао до пензије 1975. Постао Рокфелеров стипендиста 1936. У САД био члан Медицинског истраживачког одбора, од 1954. до своје смрти. **Д.** је један од најпознатијих британских физиолога ХХ в. Његова истраживања структуре ћелијске мембране представљају фундаментална истраживања у области физиологије и фармакологије. Са др Џејмсом Даниелом дизајнирао познати модел структуре липопротеинске, семипермеабилне ћелијске мембране, „Давсон–Даниелов модел". У то време је транспорт кроз ћелијске мембране био потпуно непознат. Детаљно описао начин транспорта јона и ненаелектрисаних молекула кроз ћелијску мембрану, као и утицај мембранског потенцијала на овај транспорт. Био пионир у истраживањима физиологије очне водице и цереброспиналног ликвора, као и улоге крвно-мождане баријере. **Д.** истраживања имају клинички значај у многим болестима, као што су глауком, менингитис, хидроцефалус и др. Фундаментално су допринела разумевању фармакокинетике лекова. Његове књиге и уџбеници имају прворазредни значај у савременој физиологији. Добитник Фогартове стипендије (1985). Америчко друштво физиолога, у његову част, од 1993. додељује годишње награде истакнутим физиолозима. Сарађивао са научницима из СФР Југославије и постао инострани члан САНУ.
ДЕЛА: *A Textbook of General Physiology*, Boston 1964; *Physiology of the Eye*, London 1990; и M. B. Segal, *Physiology of the CSF and Blood-Brain Barriers*, Boca Raton (Florida) 1996.
ЛИТЕРАТУРА: D. M. Мaurice, „*In Memoriam:* Hugh Davson 1909–1996", *Experimental Eye Research*, 1996, 63.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАДА (Југо-дада)
**ДАДА (Југо-дада)**, српски авангардни покрет, део европског дадаистичког покрета који се односи на индивидуални активизам Драгана Алексића (1901‒1958) у периоду од 1920. до 1922. Појава **Ј.-д.** спада у период постдаде у свим својим манифестацијама, од дадаистичких часописа до дадаистичких матинеа/соареа. Пошто **д.** није имала сопствене формалне стилске особености, створила је нову уметничку етику и постојала као провокација, принципијелна конфузија и темељно супротстављање свему постојећем. Прихватајући стварање нереда и пометње као метода дадаистичке акције, Алексић је развио и неке специфичности **Ј.-д**. Идеје **д.** и информације о дадаистичким дешавањима, скандалима са немачких манифестација, стизале су у Југославију прво преко загребачких новина.
За почетак **Ј.-д**. узима се 1920, када Алексић из Винковаца одлази у Праг на студије славистике и почиње да сарађује са листовима *Народњи Политика* и *Час.* На једном мањем јавном скупу, он објављује своју теорију органске уметности, *Оргарт* (*оригинални дадаизам*), што је препознато у прашким уметничким круговима као балкански дадаизам. Текст своје теорије Алексић шаље као циркулар Швитерсу, Хаузману, Мерингу, Хилсенбеку, Ернсту и Цари, који се одушевљавају његовим идејама, прихватајући га као балканског и југословенског представника у међународном дадаистичком покрету. Алексић затим пише низ текстова, од дадаистичких манифеста преко прича, песама, драма и предавања до афоризама, чиме је припремљен терен за дадаистичка дешавања у Југославији. Одмах по објављивању првог броја *Зенита* у Загребу 1921, Алексић ступа у преписку са Љубомиром Мицићем и Бранком Ве Пољанским, а додирна тачка им је балканска тенденција ка различитим идејним поставкама. Алексић објављује у *Зениту* и заједно са Пољанским у Прагу, пред великим аудиторијумом, организује дадаистичке манифестације „о дадаизму и Паневропи", које се завршавају скандалом и тучом. Тада је формулисао и своју концепцију филозофије дадаизма „какотедрагост" или општу слободу стваралаштва, прочитао је песму *Љубавна фармакопеја*, после чега је настао општи лом. На успеху дадаистичко-зенитистичке сарадње честитали су му одмах дадаисти, нарочито Хаузман и Меринг. У Прагу је одржан још низ соареа ове врсте, која су се редовно завршавала скандалима, што је и био њихов циљ. Алексић је потом у Бечу ступио у сарадњу с Лајошем Кашаком (уредником мађарског активистичког, авангардног, марксистичког часописа *Ma*/*Данас*), одржао једно предавање и стигао у Загреб где се брзо укључио у тамошњи културни живот, али и у „главни штаб" *Зенита*. Зенитистичко-дадаистичке идеје пропагирао је и у Винковцима, међу младим песницима. У сарадњи са Ве Пољанским, он покреће ревију *Кинофон* у Загребу (1921‒1922), што је на просторима Балкана почетак отварања концепције филма као уметности, а наставља и да објављује у *Зениту*.
У другој фази свога рада Алексић оснива **д.**-клуб **Ј.-д.** у Петрињској 6 у Загребу, заједно са дадаистичком групом (четом) коју су чинили Драган Сремец, Славко Станић (Шлезингер), Антун Милинковић (Fer Mill), Михаило С. Петров, руски емигрант Видо Ластов, два песника, Нац Сингер и Џим Рад, као и преводиоци М. Фридман, М. Ремовачек и М. Рајх, који ступају у везу с Кашаком и дадаистима Царом, Швитерсом и Хилсенбеком. Резултат је да се 1922. у часопису *Ма* објављује Алексићева песма *Таба-циклон II*, на међународном језику (nigger lingue), али и Мицићева песма *13*. Алексић и чета оснивају часописе *Дада-Танк* и *Дада-Џез* и организују дадаистичке манифестације. Од оригиналних идеја до визуелних ефеката са типографијом, ови часописи представљају целовита авангардна дела и спадају у врх европских дадаистичких издања. Мицић и Пољански се у следећем броју *Зенита* јавно одричу сваке везе са Алексићем и Петровим и објављују антидадаистички памфлет *Дада-Јок*, објављујући отворену нетрпељивост до туче између дадаиста и зенитиста. **Ј.-д.** клуб објавио је читаву едицију (*Џез-Пиштаљке-Џез*, *Детектив Ромб*, шундроман Драгана Алексића, *Електро бифтеки* Михаила Петрова, *Секунда кроз мозак* Мелхиора Фишера, *Лето без сифилиса* Драгана Алексића). *Дада-Танк* најављује манифестације за следећу сезону у Загребу, Београду, Осијеку, Винковцима, Новoм Саду, Љубљани и Сплиту, а успоставља се и сарадња са суботичким и новосадским активистима окупљеним око листа *Út* (*Пут*). Августа 1922. дадаистичка чета одржава у Осијеку дадаистички матине најављен као концерт, када је рецитована Алексићева песма *Крацкрацикрутцикриц*, одржана предавања о слободи стваралаштва музике и дадаистичке драме, што у целини критика карактерише оценом: „дадаизам је чедо комунизма". Следећи дадаистички матине одржан је новембра у Суботици, заједно са активистима листа *Út* у сали биоскопа „Корзо", који је Алексић десет година касније назвао „невероватним доживљајем у Суботици (музика мириса, дадаистичке пантомиме, активистички стихови, лом у публици)". Покрет се потом премешта у Београд, где се Алексић повезује са Мони де Булијем, Радетом Драинцем, Бошком Токиним, Ранком Младеновићем и Станиславом Винавером, са којима размењује идеје дадаизма, сусрећући се у фоајеу хотела „Москва". Последња акција клуба **Ј.-д.** било је слање у Берлин за документацију дадаистичке архиве Валтеру Мерингу песме Драгана Сремеца *Dadaritter* (Дадавитез), настале уз помоћ случаја и немачког речника. **Ј.-д.** се укида 1922. Нове идеје које су ширили Алексић и његов круг утицале су на младе београдске интелектуалце и на формирање духа надреализма у уметности и књижевности, док је сам Алексић унео нов, савремен приступ у српску ликовну критику. У својим текстовима он расправља о старој уметности као немоћној, о дадаизму и о борби за нову уметност. По њему, уметник мора пронаћи оно исконско у човеку, ослободити се диктата свести и разума и доћи до последње апстракције. У духу дадаистичке синтезе медија, Алексић пише о сликарству, поезији и музици, користећи примитиван језик, имперсоналност, бруитизам, непоновљивост, апсурд и парадокс. На овим постулатима он је очекивао стварање новог уметника, уметности и човека, што јесте **д.** револуција, која потпуно раскида са старим и приближава се анархизму.
Уметничка пракса првих деценија ХХI в. која у највећој мери даје првенство концепту, било да се сврстава у неоконцептуалну уметност или не, у највећој мери дугује **д.** и **Ј.-д**., које су отвориле путеве свести о проширеном пољу уметности. Од **Ј.-д.** остала је само идеја о слободи уметности, али је она дефинисала посебно стање духа у нашој средини, културу паралелну са оном институционализованом, са којом је у сталном антагонизму. Развојна линија субверзивног утицаја **Ј.-д.** може се пратити од I светског рата. Занемарена, маргинализована и самомаргинализована, она остаје без непосредног утицаја на културу своје средине, као краткотрајна и маргинална појава. Међутим, дадаизам је био пре философски него уметнички покрет, са аксиолошким распоном од анархије и апсурда до нихилизма, субверзије и хаоса, налазећи простор свог субверзивног деловања у раскиду с модернизмом и антиципирању постмодернизма, али на маргини авангарде. Драган Алексић је био важна личност и српског дадаизма и целокупне српске авангарде.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Алексић, „Водник дадаистичке чете", *Време*, 1931, 3243; H. Richter, *Dada-Kunst und Antikunst*, Köln 1964; Г. Тешић (прир.), *Драган Алексић: Дада Танк*, Бг 1978; Р. Лепосавић, „Југо-Дада", *3+4*, 1981, 3; В. Милновић, *Речито ћутање Драгана Алексића или још увек чекамо неодаду*, Н. Сад 2013.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАДА, Никола
**ДАДА**, **Никола**, глумац (Нови Сад, око 1820 – ?, после 1843). Након завршене гимназије у Новом Саду (1832–1837), одлази у Пешту где похађа разреде филозофије и студира медицину (од 1839). Од друге године филозофије постао је питомац прве генерације Текелијанума (1838–1841). Kада му се брат 1842. настанио у Бечу, студије медицине наставио је на бечком универзитету. Умро је пре него што је дипломирао, а последњи податак о њему је из 1843. када се помиње као студент четврте године медицине (претплатио се на Бојићеву *Повестницу грчкога народа*). Током распуста, у августу и септембру 1838, играо је у Новом Саду, у позоришној трупи Јоакима Вујића и Летећег дилетантског позоришта (од октобра 1839). По тадашњој штампи, био је један од најталентованијих глумаца, љубимац и критике и публике, а тумачио је улоге јунака и љубавника. Улоге: Конселво и Фернандо (Ј. Вујић, *Инкле и Јарика*); Селимир и Светислав (Ј. С. Поповић, *Невиност или Светислав и Милева*); Милош Обилић (Ј. С. Поповић, *Милош Обилић*).
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Магарашевић, „Прилози историји српскога позоришта", *Позориште*, 1904, 1; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Ниш 1936; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1868,* I, Н. Сад 1953; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг 1993; Б. Ковачек, *Текелијанумске историје* *XIX века*, Н. Сад – Будимпешта 1997.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАДАИЗАМ
**ДАДАИЗАМ**, авангардни уметнички покрет настао у Цириху 1916. који су основали сликари и песници окупљени у Кабареу „Волтер" (Хуго Бал, Тристан Цара, Ханс Рихтер, Жан (Ханс) Арп, Еми Хенингс, Марсел Јанко) као израз револта против ратног бесмисла, али и свих уметничких и грађанских конвенција. Име је добио према насумице изабраној француској речи за дечјег дрвеног коњића (*dada*). **Д.** се надовезује на искуства футуризма, експресионизма и кубизма, те радикално негира традиционалне вредности и друштвене институције. Заснива концепцију антиуметности на апсурду, случају, цинизму, субверзији и скандалу. Развија нове облике комуникације између аутора и публике, од сценског активизма (кабаре, фестивал, перформанс) до визуелно-вербалних експеримената, уз употребу филма, плаката, часописа и манифеста као средстава креативног израза. У књижевности **д.** оспорава језичке и жанровске норме обликујући текст као фонетску и типографску конструкцију. Монтажа, колаж и симултанизам разарају стабилне семантичке структуре и укидају линеарно читање, афирмишући графички дизајн и типографско поигравање до стауса конститутивног знака. Од 1917. језгро **д.** је у немачким градовима Келну, Хановеру и првенствено Берлину (публикације *Der Dada*, *Club Dada* и *Dada Almanach*), где добија наглашени политички карактер, посебно у графикама Георга Гроса које исмевају германски милитаризам. Свој завршетак **д.** има у Паризу, где се 1922. одржава конгрес **д.** у знаку свађа и неспоразума различитих струја, међу којима аутори окупљени око часописа *Littérature* (Андре Бретон, Луј Арагон, Филип Супо и Пол Елијар) развијају нови покрет – надреализам. У ликовним уметностима највеће домете остварили су француски сликари и вајари у Њујорку, Франсис Пикабија и Марсел Дишан, творац утицајне концепције „ready-made" засноване на узимању предмета из свакодневног живота и његовим проглашавањем за уметничко дело самим чином избора и потписом (чувени писоар „Фонтана" из 1917).
Покретач **д.** у српској књижевности је Драган Алексић. На студијама славистике у Прагу 1920. прихвата **д.**, успоставља контакте са Т. Царом и заједно са Бранком Ве Пољанским организује **д.** манифестације. У трећем броју *Зенита* (април 1921) штампа манифест „Дадаизам", заснован на идејама динамизма, неопримитивизма, симултанизма и негације свих етичких и естeтичких вредности грађанске културе који се завршава покличем: „Дада је крич за младошћу. Дада је примитивизам и тежња. Будућност. (...) Све је дада." Наредне године формира клуб Југо-Дада (чланови: Драган Сремац, Видо Ластов, Славко Станић (псеудоним Славко Шлезингер), Михаило С. Петров, Антун Туна Милинковић (псеудоним Fer Mill), Џим Рад и Нац Сингер, издаје две крaткотрајне ревије *Dada-Tank* и *Dada-Jazz* и организује четири перформанса: у Новом Саду, Осијеку, Винковцима и Суботици, где делује група мађарских аутора предвођена Золтаном Чуком окупљена око часописа *Út* (*Пут*). Након Алексићевог раскида са браћом Мицић и преласка из Загреба у Београд октобра 1922. **д.** се као организовани покрет гаси, али његов утицај остаје. Елементи дадаистичке поетике (колаж, монтажа, типографски конструктивизам, пародија канонизованих вредности, разградња и мешање жанровских кодова, суочавања документарног и фикционалног) приметни су у песмама, приповеткама, манифестима и драмама Драгана Алексића, расутим у периодици, потом у концепцији часописа *Зенит, Хипнос*, *Црно на бело* као и у антидадаистичкој публикацији *Dada-Jok* (1922), у остварењима Бранка Ве Пољанског (роман *77 самоубица*, Зг 1923), Љубомира Мицића (поема *Аероплан без мотора*, Бг 1925), Станислава Винавера (*Женидба Врапца Подунавца*, Бг 1927), појединим текстовима Бошка Токина, Рада Драинца, Монија де Булија, Риста Ратковића и др., те у графикама и илустрацијама Михаила С. Петрова. Није увек лако разлучити **д.** и зенитизам, па поједини проучаваоци говоре и о зенитодадаизму (П. Тодоровић, Р. Вучковић). Иако краткотрајан, **д.** је оставио далекосежан траг у српској култури, првенствено у области визуелне уметности, дизајна, перформанса, као и у поезији (утицај на неоавангардне поетике крајем 60-их и током 70-их година). У деценијама након II светског рата **д.** је маргинализован, тек крајем прошлог и почетком овог века подробније је истражен и признат као значајан уметнички домет.
ЛИТЕРАТУРА: H. Rihter, *Dada-Kunst und Antikunst*, Köln 1964; Г. Тешић (прир.), *Дада Танк*, Бг 1978; Р. Вучковић, *Авангардна поезија*, Бл 1984; В. Голубовић, „Дада у Суботици", *Књижевност*, 1990, 7–8; A. Беар, М. Карасу, *Дада: историја једне субверзије*, Ср. Карловци – Н. Сад 1997; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; Р. Вучковић, *Српска авангардна проза*, Бг 2000; П. Тодоровић, „Дадаизам и авангардизам", *КИ*, 2012,148; П. Тодоровић, *Антологија српског дадаизма*, Бг 2014.
Предраг Петровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАДИЋ, Бранислав
**ДАДИЋ, Бранислав**, новинар (Велики Бечкерек / Зрењанин, 24. IV 1923 – Београд, 6. V 2002). Био је учесник у партизанском антифашистичком покрету у II светском рату. Након ослобођења обављао је значајне друштвено-политичке функције у Комунистичкој партији у Војводини (секретар Среског комитета, члан Окружног комитета, секретар Градског комитета). Журналистиком професионално почео да се бави 1947. као новинар и уредник *Слободне Војводине*, где је уређивао унутрашњополитичку и привредну рубрику. Услед заоштравања сукоба са ИБ-ом августа 1949. добио је задатак да оснује редакцију Радио Новог Сада на српском језику. Због тог ангажовања сматра се једним од оснивача Радио Новог Сада, медија који је на Дан Републике 29. XI 1949. почео да емитује програм. **Д.** се посветио радијском новинарству – био је главни и одговорни уредник програма на српском језику Радио Новог Сада, али и радијски коментатор који је уживо преносио политичке, друштвене и спортске манифестације. Средином 1956. прешао је као афирмисани коментатор и уредник спољнополитичке рубрике у Радио Београд. Извештавао је из Мађарске у време немира крајем 1956. и почетком 1957, а 1958–1961. био је стални дописник Југословенске радио-телевизије (ЈРТ) из Париза. Истакао се као поборник иновација у развоју радијског новинарства, сматрајући да радио треба осавременити и приближити слушаоцима у времену доминације телевизије. Залагао се за увођење нових форми радијског извештавања и развијање локалних радио-станица. Обављао је током каријере важне функције као директор и главни и одговорни уредник Радио Београда. Био је активан у јавном животу и обављао и разне функције: члан Савета Факултета музичких уметности, члан Програмског одбора за радио Југословенске радио-телевизије. За заслуге у развоју радијског новинарства добио је 1980. награду за животно дело југословенске новинарске организације.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Славковић, *Портрети новинара*, Бг 2006.
Владимир Баровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАДОВ
**ДАДОВ**, oмладинско позориште у Београду. Драмски атеље Дома омладине Врачар (ДАДОВ) основали су 1958. Михаило Тошић, Јован Ристић, Момчило Баљак и Зоран Ратковић, уз подршку Милорада Савићевића, председника омладине Врачара и Јоце Зидверца из Дома омладине. Од оснивања **Д**. је представе изводио на камерној сцени у Молеровој 33, а од 1968. у сопственој згради у ул. Ђуре Салаја (Десанке Максимовић) 6. Шездесетих година **Д**. је био стециште не само позоришних него и музичких збивања која су се одвијала у клубу „Еуридика''. У периоду 1964–1970. управник **Д**. био је глумац и редитељ Михаило Тошић. Најпознатија представа из тог периода је *Избирачица* Косте Трифковића, у режији Небојше Комадине, премијерно изведена септембра 1965. на Трећем међународном аматерском позоришном фестивалу у Монте Карлу, где је и вишеструко награђена. Почетак 70-их обележила је представа *Екс краљ И* Божидара Љумовића у режији Оливера Викторовића који је касније био и управник **Д**. Период кризе, евидентан током прве половине 80-их, успешно превазилази Влада Мијовић. Као нови руководилац **Д.**, афирмисани позоришни педагог и редитељ Александар Волић је не само омасовио чланство него и припремио терен за формирање репертоара заснованог на провокативним поетикама нове генерације редитеља. Горан Головко (уметнички директор **Д.** 1990/91) режира *Четири годишња доба* по музици Антонија Вивалдија, Жанко Томић поставља праизведбу представе *Чија си* Сашка Насева, док Кокан Младеновић (уметнички директор **Д.** 1991–1994) режира незаборавне *Случајеве* Данила Хармса. Промовисање представа по мотивима култних романа, филмова, ТВ серија и стрипова наставио је Даријан Михајловић (уметнички директор 1994–2000). Студио глуме **Д**., који су водили познати редитељи и педагози, временом је афирмисао стил који красе снажна глумачка експресија и способност за импровизацију. Одлуком Скупштине града Београда **Д**. је 2008. променио облик организовања и постао установа културе Омладинско позориште **Д**. Многи чланови **Д.** су, после школовања на Факултету драмских уметности у Београду, остварили успешне професионалне каријере. Велик допринос афирмацији **Д.** дали су глумци: Милош Жутић, Светлана Бојковић, Зорица Јовановић, Мирјана Карановић, Дара Џокић, Срђан Карановић, Горан Јевтић, Вања Ејдус, Ненад Стојменовић, Марко Живић, Тамара Драгичевић, Милош Биковић и Бранкица Себастијановић, те редитељи Ј. Ристић, М. Тошић, Желимир Орешковић, Небојша Комадина, З. Ратковић, О. Викторовић, Братислав Љубишић, К. Младеновић, Д. Михајловић, Југ Радивојевић, Предраг Стојменовић, Алиса Стојановић, Ана Томовић и др.
****
ЛИТЕРАТУРА: М. Тошић (прир.), *Дух Дадова*, Бг 2008.
Милан Мађарев
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЖБИНЕ
**ДАЖБИНЕ**, различите врсте обавеза које су становници српских земаља имали у односу на носиоце власти у српском средњовековном друштву. Српско средњовековно друштво било је подељено на многобројне категорије становништва с различитим правима и обавезама. Обавезе су могле бити радне и натуралне или новчане, а могле су се вршити или давати у корист владара, феудалног господара или цркве. У средњовековним изворима тзв. *работе мале и велике*, представљале су све радне обавезе које су теретиле целокупно становништво средњовековне Србије, укључујући и војну службу. Систем обавеза, работа и поданака, био је тесно везан за власништво над земљом. Земљу је поседовао добрим делом непосредно владар, а право над њом је по различитим основама полагала и његова властела, као и цркве и манастири. На властелинским баштинама (доцније и пронијама) као и на црквеним властелинствима, владар се могао одрећи извесног дела својих права, но никада у потпуности. Властелини и властеоске баштине су били ослобођени од свих работа и данака, изузев војне службе и давања соћа. Властела је, према томе, морала да *работа у војнички закон*. Сва властела је била обавезна да *војује војску* и да су им у томе помагали сви зависни људи.
У корист владара вршено је и *градозиданије*, *градобљуденије*, *понос*, *провод, оброк* и *позоб*. *Градозиданије* је спадало у обавезу како становника градова, тако и становништва које је живело у селима. Становништво градова било је дужно да учествује још и у одбрани града заједно са војном посадом. Ова обавеза називана је *градобљуденије*. Под *поносом* се подразумевала обавеза преношења владаревог пртљага, а падала је на становништво целе жупе. Оно је било у обавези и да обезбеди несметано и безбедно кретање владара и његове пратње, а та се обавеза називала *провод* или *превод*. Приликом краћег или дужег боравка владара и његове пратње у неком месту требало је обезбедити и већу количину хране за људе и њихове коње, што је спадало у обавезе познате као *оброк* и *позоб*.
Једна од најважнијих обавеза према владару било је *соће* (*доходак царски*) – натурална или новчана **д.**, коју је био обавезан да даје сваки човек, а која је износила кабао жита или перпер у динарима. Велика новчана средства су се сливала у владарску благајну и од закупа царина, урбура на произведене метале и ковница новца, као и од различитих доходака (могориш, акростик, српски доходак, стонски доходак и кумерак солски).
Многобројне и разноврсне обавезе теретиле су, по правилу, зависно становништво које се бавило земљорадњом, сточарством и занатима -- меропхе, сокалнике, отроке, занатлије, влахе, а у крајевима освојеним од Византије, парике и елефтере. Работе су распоређиване на жупе, градове, села, катуне, куће или мушке главе, а вршене су у корист владара и феудалних господара.
Обавезе према феудалним господарима биле су многобројније и разноврсније. У крајевима северно и западно од Скопља преовлађивале су радне обавезе, док су у пределима јужно од Скопља до Охрида и Струмице преовлађивале **д.** у натури, односно натурална рента, која је подразумевала десетке и наметке од својих производа, као што су жито, вино, овце, кошнице и сл. За разлику од ова два случаја, у областима које је цар Душан освојио од Византије, примењивао се византијски фискални систем, по којем су све **д.** обрачунаване у новцу. Ниједан од поменута три система не појављује се у чистом облику, него се они међусобно преплићу и допуњавају, с тим што један од њих преовлађује.
У матичним српским земљама северно и западно од Скопља зависни земљорадници по правилу су били обавезни да својим господарима обраде одређену деоницу земљишта, да је узору, посеју житарице, да их покосе и оврше. Поред тога, припремали су потребне количине сена, обрађивали виноград, помагали у лову и риболову, давали су одређене количине хмеља и житарица за справљање пива, довозили дрва и луч и сл. Основне обавезе зависног становништва могле су бити дефинисане површином коју су били дужни да обраде или бројем дана који су морали да раде на властеоском поседу. Тако су они на манастирским имањима били дужни да узору земљиште површине од најмање 7,5 мати, а обично 9 мати (1 мат = 939,18 м²). На тој деоници морао је да засеје житарице, да обави жетву, вршидбу и да сав урод преда властелину. Меропси су уз наведене обавезе били дужни и да три дана учествују у жетви и да приближно исто толико дана учествују у чишћењу овршених житарица. С друге стране, према 68. Чл. Душановог законика, меропси су били дужни да работају пронијару два дана у недељи, да му годишње дају перперу цареву и *заманицом* да му косе сено један дан. За свој труд заманицом меропси нису добијали никакву надокнаду, па ни храну. По свој прилици су заманицом обављани и други послови, о којима не постоје непосредна сведочанства. На поседима манастира Грачанице сви зависни људи, поред обавезе орања заманицом и бедбом, били су дужни још и да заманицом лове три дана зечеве. Сокалници, сеоске занатлије и придворци били су дужни да обраде деоницу која је за три мата мања од меропшке. Уместо девет, обрађивали су шест мати и нису били у обавези да учествују у допунској обавези жетве нити у *житотребљенију*. Наведене категорије имале су и посебне обавезе. Сокалници су, поред обрађивања земљишта, имали обавезу да учествују у грађевинским радовима и транспортној служби. Отроци су имали сличне обавезе као и меропси, док су ратаји били задужени да ору манастирске оранице манастирским запрегама и справама за орање. Све наведене категорије морале су да учествују у припремању сена све док се не подмире манастирске потребе или да на овом послу одраде по три дана у години, као и да у потпуности обраде по један мат винограда.
Све наведене категорије зависних људи давале су и разноврсне **д.** у натури. Приликом справљања пива, давали су одређене количине житарица и хмеља, а прилагали су и свој део хране у разне *оброке* и *позобе*. Годишње су давали по два јагњећа крзна и сваку десету кошницу ако су држали пчеле. Такође су давали луч за осветљење као и дрва за огрев.
У систему обавеза зависних људи видно место заузима десетак – обавеза уобичајена у крајевима који су освојени од Византије за време краља Милутина или нешто касније. У питању је натурална **д.**, која је износила приближно једну десетину од плодова и свих врста домаћих животиња. Десетак је по правилу припадао господарима земље – властели и властеличићима, црквама и манастирима на којима су живели и радили зависни људи. У случајевима када се узимао од свих врста житарица, од вина, пчела и од домаћих животиња, он је представљао основну и најважнију обавезу зависних људи.
Посебну категорију зависног становништва чинили су власи, који су напасали стада својих господара, вршили транспортну и војну службу. Власи су своје обавезе извршавали, обављајући предвиђене *работе* и дајући утврђене **д**. Основне обавезе могли су подмирити **д.**, чији је укупан износ познат као *велики десетак*. Они власи који су давали велики десетак називани су *поклоницима*. Од њих се узимао десети део стоке коју су поседовали, обично овце, али и део готових израђевина од вуне, обично један *покров*. Поклоници су сваког пролећа давали и по *два брава јалова*. Власи који су давали *мали десетак* били су задужени за низ послова, зависно од тога да ли су припадали категорији влаха који се именују војницима или власима који припадају категорији ћелатора. Поред малог десетка свако влашко домаћинство је давало годишње два јагњећа крзна. И једни и други су били дужни да преносе сир са планина до центра манастирског газдинства, затим по један товар жита, вина и других потреба, као и неопходне ствари када игуман иде на пут. Посебно су били дужни да преносе со из Приморја до манастира. Ретко се помињу са работама које су везане за орање, жетву или обраду винограда, а чешће за обраду сена. Чување и напасање *пастуха* било је привилегија *војника*, док су *ћелаторима* обично повераване овце, али и друге врсте домаћих животиња. Запослени преко целе године, добијали су од властелинства *месечину* – обично храну, одећу и обућу. Добијали су и симболичан део од стоке коју су чували, тзв. *белег*, па су од 100 оваца узимали једну овцу с јагњетом, а кад су чували кобиле, двојица пастира имала су право да узму једно ждребе.
Основна натурална или новчана **д.** давана у корист цркве био је *бир духовни*, који је износио једну мерицу жита (*лукно*) или два динара, 30 повесама лана и две јагњеће кожице. У црквене **д.** спадала је и врховина (каноник, ексархат, ексарштина, зарштина, поповина правилно), коју су попови давали епископу у чијој су надлежности били. Та **д.** је у Византији износила од села са 30 кућа, где је поп служио, једну златну перперу, два сребрењака, једног овна, 6 кабала јечма, 6 мера вина, 6 кабала брашна и 30 кокошака. Поред врховине, коју су предавали свом епископу, попови који су водили порекло из меропшких и сокалничких породица, уколико су живели на манастирском властелинству, били су дужни и да обраде по један мат винограда, као и да учествују у припремању пива.
Литература: И. Божић, *Доходак царски (поводом 198. члана Душановог законика раковачког преписа)*, Бг 1956; М. Благојевић, „Планине и пашњаци у средњовековној Србији", *ИГ*, 1966, 2–3; „Оброк и приселица", *ИЧ*, 1971, 18; Р. Михаљчић, „Војнички закон", *ЗФФБ*, 1974, XII, 1; М. Благојевић, „Закон светога Симеона и светога Саве", у\*: Сава Немањић – свети Сава, историја и предање\*, Бг 1979; „Крајишта средњовековне Србије", у: *Војне крајине у југословенским земљама у новом веку до Карловачког мира 1699*, Бг 1989; *Соће – основни порез средњовековне Србије*, Бг 2001; „О аграрним односима у Полимљу крајем XII и почетком XIII века", у: *Краљ Владислав и Србија XIII века*, Бг 2003; *Земљорадња у средњовековној Србији*, Бг 2004; *Земљораднички закон: средњовековни рукопис*, Бг 2007; С. Мишић, „Законске одредбе о власима у повељама Немањића", *Браничевски гласник*, 2010, 7; М. Копривица, *Попови и протопопови српске цркве у средњем веку*, Ниш 2012.
Владета Петровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЖБОГ → ДАЈБОГ
**ДАЖБОГ** → **ДАЈБОГ**
# ДАЖДЕВЊАК
**ДАЖДЕВЊАК**, репати водоземац из породице даждевњака и мрмољака (Salamandridae). У Србији пребивају две врсте **д.**, шарени (*Salamandra salamandra*) и црни (*Salamandra atra*). Док шарени **д.** код нас има најшире распрострањење, изузев Војводине, где се јавља на Фрушкој гори и Вршачким планинама, црни **д.** је ограничен само на неколико планина у оквиру масива Проклетија (Богдаш, Богићевица, Лумбардска планина, Ђеравица). Разлике између ових врста нису везане само за потпуно одвојене ареале и обојеност тела (шарени **д.** је црн са жутим или наранџасто-жутим пегама, док је црни **д.** потпуно црн), него и за читав низ биолошких и еколошких својстава (облик и величина тела, репродуктивне одлике, надморска висина, тип станишта итд.). Шарени **д.** је највећи репати водоземац Европе и може премашити дужину од 30 цм, док црни **д.** не досеже половину ове дужине. Осим тога, шарени **д.** је велик и снажан, за разлику од црног **д.** који је витак. Премда има водоземаца, попут шареног **д.**, који су само у време репродукције везани за водену средину, црни **д.** је у потпуности изгубио ту зависност. Црни **д.** је једини водоземац у Србији који рађа живе младунце, за разлику од шареног **д.** који преко ларвеног ступња у воденој средини и метаморфозе постаје јувенилна јединка која излази на копно. У поређењу са својим шареним сродником који је типичан становник влажних шума, црни **д.** живи високо у планинама изнад горње шумске границе.
Међутим, као припадници истог рода, **д.** се одликују и многобројним заједничким особинама. Кожа **д.** је влажна и богата жлездама, али присуство отровних жлезда распоређених у два низа дуж леђне стране свакако је најупадљивија заједничка одлика **д**. Шарени **д.** својом упадљивом, упозоравајућом обојеношћу обесхрабрује већину потенцијалних грабљиваца, а црни **д.** то постиже захваљујући контрастној обојености у односу на околину. У складу са ширином распрострањења је и познавање **д.** у Срба. Мало је животиња које су, одвајкада, тако широко познате у народу као шарени **д**. Народна веровања у нас односе се на ову врсту као биће, на његову отровност, лековитост и на многе друге магијске моћи и предсказања. Издваја се, као најчешћа, празноверица да кад **д.** „писне", човек може да оглуви. Иначе, народно име **д.** ове животиње су добиле по томе што за време кише (дажда) излазе из влажних скровишта испод стеље, пањева и рупа у земљи.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Т. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашег народа*, Бг 1958; Р. Катић, *Медицина код Срба у средњем веку*, Бг 1958; Г. Џукић, Л. М. Калезић, И. Кризманић, „Неколико херпетолошких знаменитости Проклетија", у: Л. Амиџић, М. Јанковић, П. Јакшић (ур.), *Метохијске Проклетије. Природна и културна баштина*, Бг 2003; N. Labus и др., „Morphological variability without geographical structuring in the fire salamander (*Salamandra salamandra*, Salamandridae) from the Central Balkans", *North-Western Journal of Zoology*, 2012, 8, 1; Т. Vukov и др.„Amphibians in Serbia -- Distribution and diversity patterns", *Bulletin of the Natural History Museum in Belgrade*, 2013, 6.
Георг Џукић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАИРЕ
**ДАИРЕ** (арап. *da'ira*: круг), мембранофони музички инструмент. Оријенталног је порекла, а присутан је на простору Блиског истока, централне Азије, Кавказа, југоисточне Европе, Средоземља и делова Индије. Под овим називом или локалним варијантама чест је и на подручју Косова и Метохије, те у деловима југоисточне Србије, Македоније, БиХ, Албаније итд. Инструмент је сачињен од дрвеног обруча (јавор или кестен), величине око 50 цм, мембране од коже (овчје, козје или јареће) разапете и фиксиране за обруч, те металних колутова постављених у шест до осам попречних прореза на обручу. Неретко се поистовећује са дефом, инструментом који се разликује по одсуству металних колутова. Инструмент се обично држи у једној руци, док се дланом, доњим делом шаке или прстима друге руке удара по кожној мембрани тако да и метални колутови звецкају. Када се инструмент тресе у руци, остварује се препознатљив звецкајући звук металних колутова. **Д.** се могу штимовати загревањем (повишавање тона) или влажењем мембране (снижавање). Поједини извори наводе да је музицирање на њима везано за историјски развој урбане културе. Користе се најчешће солистички, у оквиру извођења песама и игара, или у склопу већих инструменталних састава (нпр. чалгија). Уочена је изразита функција овог инструмента у култури Рома, у женским плесовима, а у прошлости и као део праксе мечкара.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Девић, *Етномузикологија*, III, Бг 1977; A. Гојковић, *Народни музички инструменти*, Бг 1989; Д. О. Големовић, *Народна музика Југославије*, Књажевац 1998.
Растко Јаковљевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЈБАБЕ
**ДАЈБАБЕ**, манастир на југозападној падини Дајбапске горе, изнад јадранске магистрале, 4 км пре уласка у Подгорицу, са храмом Богородичиног успења формираним у пећини. Име је добио по истоименом селу у непосредној близини. После Острога највећа је светиња и најпосећенији манастир у Црној Гори. По предању потиче из времена Св. Саве, а пронашао га је и обновио 1897. преподобни Симеон (Поповић). Претпоставка је да се овде подвизавао зетски епископ Никифор, ученик Св. Саве. За подвиг је изабрао пећину у голом, каменитом брду, коју су он и његови монаси дотерали, украсили иконама и снабдели потребним инвентаром. Никифор је ту живео у духовном созерцању, умро и био сахрањен. Пећина је временом затрпана и заборављена. Васкрсавање манастира почиње последње деценије XIX в., а везано је за визиjе сеоског дечка Петка, што је побудило интересовање Симеона (Поповића), управника Монашке школе у Острогу. Продавши очевину, откупио је поменуто земљиште, подигао колибу и живео као пустиножитељ. После дужег копања нашао је у стени три дворане у виду крста и схватио да је то тражени храм који подсећа на катакомбе првих хришћанских векова. Највећу дворану, неправилног облика, преуредио је у храм, што је она свакако била и раније. Сам је урадио или набавио опрему за храм, осликао је иконостас и живопис. Ликовне представе на сувом малтеру приказују свеце, Св. Петра Цетињског, а у своду су Христос и Богородица у медаљонима. Његов живопис је скромних квалитета, невешт и доста оштећен деловањем дима од свећа и пећинске мемле, али и због лоше подлоге. Округлу дворану с леве стране уредио је за исповедаоницу, а десну за хранилницу светих моштију. Испред пећине поставио је 1908. пространи трем, на чијим су крајевима била два звоника и два конака за смештај десетак људи. Преко трема који је везивао звонике и преко саме стене ставио је кров повезавши их тако у једну целину и заштитивши их од невремена. За себе је опремио ћелију до које се стизало подземним пролазом. Освећење храма посвећеног Богородичином успењу извршио је 1897. митрополит Митрофан Бан. У земљотресу 1979. трошни објекти су порушени, надзидани део конака постао је неупотребљив, али пећина није оштећена. Благословом митрополита црногорско-приморског Данила срушен је доњи конак и изграђен нов, обновљени су звоници, доведена вода и изграђена чесма.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Поповић, „Манастир Дајбабе", *Нови источник*, 1936, 4; М. Јасимска, „Дајбабе", *Гласник СПП*, 1940, 13; В. Ивошевић, „Манастир у Пећини", *Весник СУЈ*, 1954, 129; Љ. Павићевић, „Манастир Дајбабе", *Весник СУЈ*, 1970, 498; Т. Пејовић, *Манастири на тлу Црне Горе*, Н. Сад – Цт 1995.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЈБОГ
**ДАЈБОГ** (Дабог, Дажбог), у словенској митологији Сварогов син, бог Сунца, који дарује богатство, благостање и срећу. Дрвени идол овог божанства стајао је на брду у Кијеву, заједно са идолима Перуна, Хорса, Стрибога, Семоргла и Мокоши. У српском предању помиње се под именом Дабог или **Д.** и сматран је господаром земље, „царем на земљи", богом злата и сребра и заштитником ковачa jeр их је према предању научио занату. Под утицајем хришћанства, **Д.** је поистовећен са нечистим силама и ђаволом. Након прихватања хришћанства, функције **Д.** пренете су на велике хришћанске свеце (Св. Јована, Св. Саву, Св. Арханђела Михаила, Св. Ђорђа, Св. Николу, Св. Мрату). Једна од **Д.** хипостаза је вероватно и Вид, божански видар чије је име сачувано у великом српском празнику Видовдану (28. јун). Веселин Чајкановић повезује **Д.** са Св. Савом и његовим атрибутима попут вука и штапа. Према предању Св. Сава чини све оно што је према старословенској митологији чинио **Д.** – путује по земљи, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, прави сир, меси хлеб, а коваче да кују вруће гвожђе итд. У српским скаскама **Д**. се јавља као највећи божји противник. Тако у једној скаски чије се порекло везује за Мачву, **Д.** је „цар на земљи" и прождире душе, док се у другој, из Босне, уместо **Д.** појављује Св. Арханђео Михаило. У Банату се приповедало о његовим моћима и ритуалном исцељењу душевних болесника. У народном предању често се може уочити да ђаво носи име Даба, Дабо или Хроми Даба. Осим тога **Д**. је сматран и богом вукова, што га повезује са хтонским божанством. Вукови су се сматрали инкарнацијом душа. Према веровањима и народним предањима, **Д.** је био и бог ситне стоке. У једном породичном предању са Косова наводи се да је Даба прапредак, а да у свакој генерацији има по један сакат, тј. с неком телесном аномалијом, што је ознака обележја митског претка.
ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЈИЋ СТЕВАНОВИЋ, Зора
**ДАЈИЋ СТЕВАНОВИЋ, Зора**, биолог, универзитетски професор (Београд 9. IX 1962). У Београду дипломирала 1987. на Природно-математичком факултету (одсек Биологија), магистрирала 1991. из области наука о материјалима у Центру за мултидисциплинарне студије и докторирала 1996. на Биолошком факултету. За асистента-приправника на Пољопривредном факултету у Београду бирана 1990, а за редовног професора 2008. за ужу научну област пољопривредна ботаника. Постдокторске студије из физиологије стреса (биљне екофизиологије) обавила у Великој Британији (University of Sussex, Brighton и John Innes Centre, Norwich), као стипендиста Британске владе (Royal Society). Обавила и две специјализације из области реформе високог образовања (University of Hohenheim, DAAD и Tempus IMG grant). Шеф је Катедре за агроботанику Пољ. ф. у Београду од 2012. Дала је допринос у области биодиверзитета, биљних генетичких ресурса, посебно лековитих, ароматичних и зачинских врста. Значајан је њен допринос истраживањима толеранције на стрес соли, као и истраживањима флоре и вегетације природних травњака (коаутор, *Корови ливада и пашњака Србије*, Бг 2001; коаутор, *Ливаде и пашњаци Србије*, Бг 2004; „Salt stress – salinity and tolerance mechanisms in plants", у: K. V. Madhava Rao, A. S. Raghavendra, K. J. Reddy (ур.), *Physiology and molecular biology of stress tolerance in plants*, Berlin 2006). Била је консултант на три пројекта Светске банке, члан уређивачког одбора у четири међународна и три национална часописа. Председник је Међународног удружења за лековито и ароматично биље од 2008, координатор за југоисточну Европу у експертским групама за лековито биље IUCN и FAO (од 2011, односно 2012), као и члан Европске експертске групе за травњаке (од 2011).
ДЕЛА: и М. Којић, С. Пекић, *Ботаника*, Бг 2004; „Long term grassland vegetation changes: Case study Nature Park Stara Planina (Serbia)", *Community Ecology*, 2008, 9; коаутор, „Genetic diversity and relationships among species of the genus *Thymus* L. (section Serpyllum)", *Flora*, 2012, 207; коаутор, „Morphological and chemical characterization of *Arnica montana* L. under different cultivation models", *Industrial Crops and Products*, 2014, 52.
ЛИТЕРАТУРА: *80 година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду*, Бг 1999.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЈИЋКО ЈЕЗЕРО
**ДАЈИЋКО ЈЕЗЕРО**, мало затресављено планинско језеро које се налази на северозападној страни планине Голије код места Дајићи, испод узвишења Тичар (по којем се још назива и Тичар језеро), на 1438 м н. в. Налази се у оквиру Парка природе „Голија". Величина воденог огледала језера варира у зависности од количине водених талога, подземних и површинских дотока. Данашњи пречник воденог огледала износи око 30 м. Језеро је окружено сфагнумском тресавом релативно сиромашног флористичког састава који чине неколико врста тресетница (*Sphagnum* *flexuosum*, *S. capillifolium*, *S. subsecundum*, *S. fallax*, *S. girgesohnii* и *S. magellanicum*), оштрице (*Carex rostrata* и *C. echinata*) и две врсте ветрогона (*Eriophorum angustifolium* и *E. latifolium*). Основна заједница тресаве која обраста језеро означена је као *Sphagno-Caricetum rostratae.* Дебљина сфагнумског тресета процењена је на 2 м. Око језера према шуми смрче налазе се површине под планинским ливадама. **Д. ј.** је станиште алпског мрмољка (*Ichthyosaura alpestris*). Језеро је први посетио Јосиф Панчић, затим га почетком ХХ в. детаљно хидробиолошки истражује Недељко Кошанин, а нешто касније помиње га и Јован Цвијић. Новија истраживања била су у функцији његове заштите. За језеро су везане многе легенде и предања. По једној легенди, у њему су се утопили сватови због чега га називају и Сватовским језером, а по другој на језеру се окупљају горске виле. На **Д. ј.** се сваке године 21. јула одржава народни сабор.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Кошанин, „Дајићко језеро. Хидробиолошка студија", *Глас СКА*, 1908, 75, 30; М. Сабовљевић, *Флора бриофита Србије I, Тресетнице (Sphagnophyta)*, Бг 2015; П. Лазаревић, „Тресаве Србије класе Scheuchzerio-Caricetea fuscae (Nordh. 1936) R. Tx. 1937. – флористичко-вегетацијске карактеристике, угроженост и заштита", докторска дисертација, Биолошки факултет, 2016.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКИЈА
**ДАКИЈА**, римска провинција основана 106. године, која је заузимала већи део данашње Румуније, источни Банат, Трансилванију, карпатску област и Олтенију. Црноморска област с грчким колонијама и област на доњем Дунаву су улазиле у састав других провинција, у Доњу Мезију, а у позној антици у провинцију Скитију, коју је основао Диоклецијан.
**Преримски период.** Област северно од Дунава и римске провинције Мезије насељавала су у Антици племена дако-гетског порекла. Најважније етапе преримског развитка су прескитски период од XI до VII в. п.н.е., скитски период од VII до IV в., келтски од IV до II в. п.н.е. и најзад дачки период од II в. п.н.е. до I в. н.е. Скити и Келти су били освајачи који су дали печат животу и цивилизацији дачких племена. На политички и културни развитак дачких племена утицале су и грчке колоније на Црном мору, основане од VIII до VI в. п.н.е. Пре римског освајања Дачани су већ имали развијену политичку организацију која је настала под хеленистичким утицајем, а на њу је утицао и Рим, преко провинција у Подунављу. Под грчким утицајем дачка племена су се под својим вођама ујединила средином I в. у једну политичку заједницу. Под вођством краља Буребисте или Бојребисте (60–44. п.н.е.) Дачани су завладали и суседним народима, чак су потиснули и моћно келтско племе Боја, које је преко Паноније стигло до Баната. Подржан од врховног свештеника Декаинеа, Буребиста је спровео реформе не само у религији и обичајном праву него и у привреди. Имао је успеха и у рату са суседима. Успео је да освоји и опљачка трачку област на Црном мору и грчке колоније и доспео је до Аполоније. Међутим, Помпеј је спречио његово даље напредовање на доњем Дунаву, склопивши с њим споразум 48. п.н.е. Буребиста је пао као жртва завере 44. п.н.е., а савез се распао. Краљевство се убрзо поделило на четири државе, у време Августа већ их је било пет, а у време Домицијана још увек је било три краљевства с којима је Рим водио рат. Један век касније дошло је до новог уједињења Дачана у државни савез под краљем Децебалом, који је постао озбиљан римски противник.
**Рим и Дачани.** Дачка племена, можда и она која нису улазила у дачку краљевину, прелазила су зими преко залеђеног Дунава на десну обалу и пљачкала римску провинцију Мезију. Тако су 85/86. године Дачани упали у Мезију и поразили провинцијског управника Гаја Опија Сабина. Победили су и другог римског војсковођу Корнелија Фуска, преторијанског префекта, који је прешао на леву обалу Дунава, изгубио битку и погинуо. Тек је Тетије Јулијан 88. године победио Дачане код места Тапе. С Децебалом је склопљен мир и он је признао власт Рима и постао римски клијентски краљ који је примао годишње и одређену суму новца, што је било уобичајено према таквим уговорима. Но уговор је ускоро прекршен и Децебал се спремао за нов рат против Рима: градио је тврђаве на северној обали Дунава, насупрот римској провинцији Мезији и обучавао војску. Рат је избио ускоро по доласку римског цара Трајана на власт и вођен је 101–102. и 105–106. Трајан је извршио велике припреме: на мезијски Дунав је доведена велика војска (мисли се да се на Дунаву нашло око 100.000 римских војника), подигнута су нова и обнављана постојећа утврђења на десној обали Дунава, изграђен је пут кроз Ђердапску клисуру, о чему је остало и писано сведочанство код Оградине у Доњој клисури, натпис *Tabula Traiana*. Мислило се и на транспорт трупа воденим путем, те је, ради сигурне пловидбе и избегавања подводних стена у речном кориту, прокопан канал код Сипа. И о томе је сачувано сведочанство на натпису који је откривен код Караташа на десној обали у време градње ХЕ „Ђердап I" (1968--1970). Трупе су пребачене на леву обалу Дунава преко понтонског моста код Ледерате (данашњи Рам) и Трансдиерне (Текије). Први рат се завршио римском победом и окупацијом Баната и Олтеније, но непријатељство је ускоро обновљено и дошло је до новог рата 105. године. Између два рата, према плановима чувеног архитекте оног времена Аполодора из Дамаска, саграђен је мост преко Дунава између Костола (римско утврђење *Pontes*) на десној и Турну Северина (*Drobeta*) на левој обали. Остаци моста су сачувани и данас на једној и другој обали. У другом походу Трајан је поразио Дачане, а краљ Децебал је у бези-злазној ситуацији извршио самоубиство. Дачка престоница Сармизегетуса, која се налазила високо у Карпатима, заузета је 106. Ратовање Рима против Дачана и припреме за поход приказани су у рељефним представама на Трајановом стубу у Риму. Провинција **Д.** је основана 106. или 107. године, а њен први намесник је био Теренције Скауријан, који је био учесник Дачких ратова. Велик број Дачана је доспео у римско ропство. Они су транспортовани у Италију и продавани као робови, а у **Д.** су досељавани људи из других провинција, пре свега Пирусти из Далмације који су, као искусни рудари, насељени у рудничкој области *Alburnus Maior*, данашња Роша Монтана (Roşia Montană). Из **Д.** је однет огроман ратни плен. Трајан је прославио тријумф. Области на доњем Дунаву су, заједно с грчким градовима, укључене у провинцију Доњу Мезију (*Moesia Inferior*).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-rimska-provincija-dakija.jpg)
**Војска.** У римској провинцији је 106. године остала легија *IV* *Flavia*, која је учествовала у походу, али само до 118, када је враћена у легијски логор у Сингидунуму. Као стална војна посада провинције остале су легије *V Macedonica* и *XIII Gemina*. Победа Трајана није осигурала мир. Слободна дачка племена, сарматски Јазиги и Роксолани, као и Карпи и Бастарни на доњем Дунаву вршили су притисак на римску територију због чега је Трајанов наследник Хадријан размишљао о напуштању **Д.**, коју је било тешко бранити. Један заједнички напад Јазига и Роксолана довео је до привременог успостављања заједничке војне команде **Д.** и Паноније, која је поверена Марију Турбону, учеснику у Трајановом дачком походу. Ускоро потом дошло је до административне реорганизације и **Д.** је подељена на две провинције 118/19: *Dacia Inferior*, под управом царског прокуратора с овлашћењима намесника, обухватила је Олтенију и Банат, и *Dacia Superior* на северу, под командом управника пропреторског ранга. Четрдесет година касније, 158/59. дошло је до нове реорганизације: у области Поролисума на северу, основана је *Dacia Porolisensis*, под управом намесника прокураторског ранга, a део Дакије око града Апулумa организован је као провинција *Dacia Apulensis*, којом je управљаo намесник пропреторског ранга, с правом да командује легијом. Најзад, на југу је основана провинција *Dacia Malvensis*, која је обухватала Олтенију и Банат, a била je поверена управнику прокураторског ранга. Све три провинције појављују се под јединственом командом управника пропреторског ранга као *provincia trium Daciarum*. Он је командовао легијама: *XIII Gemina* са логором у Апулуму и, од 166. године, *V Macedonica*, која се налазила у *Potaissi* (Торда). На граници су се налазили помоћни одреди, але и кохорте.
**Путеви и привреда.** Најстарији путеви водили су од Горње Мезије у **Д**. Главни правци су били: 1. *Lederata–Tibiscum*; 2. *Dierna–Tibiscum–Sarmizegetusa–Apulum–Potaissa–Napoca–Porolissum*; 3. *Drobeta–Romula–Arutela – Caput Stenarum – Apulum*. Прелаз преко Дунава је на Табули Појтингеријани означен код Ледерате и Диjерне. Дуж путева и на реци *Alutus* (Олт) где је у време Хадријана подигнута утврђена граница, лимес, тзв. *Limes Alutanus*, налазиле су се царинске станице. **Д.** је била укључена у царине Илирика (*Portorium Illyrici*). У овој области рударство је било од великог значаја за **Д.** и пре доласка Римљана. У римско доба експлоатисани су рудници злата на Карпатима, у области Роша Монтана (*Alburnus Maior*), као и сребро, олово и гвожђе у другим деловима провинције. Административни центри златних рудника били су *Brucla* и *Ampelum.* Ковница провинцијског бакарног новца отворена је у **Д.** у време војничких царева у III в.
**Урбанизација и становништво.** Урбанизација **Д.** је започела одмах по римском освајању. Трајан је основао колонију 107/08. коју је назвао *Ulpia Traiana Sarmizegetusa*, у равници недалеко од старе дачке престонице Сармизегетусе у Карпатима. У време Хадријана настали су римски муниципијуми *Romula*, *Drobeta* и *Napoca*, у време Марка Аурелија подигнут је *Apulum*, а у време Септимија Севера су обновљени муниципијуми у Апулуму, затим *Potaissa*, *Dierna*, вероватно и *Tibiscum*, *Ampelum* и *Porolissum*. *Napoca* је стекла статус колоније под Марком Аурелијем, a под Септимијем Севером за колоније су проглашени градови *Drobeta* и *Potaissa*. Најзначајнији град била је Сармизегетуса, у којој су се налазили религијски центар и седиште провинције. Значајан и велик центар рудничкe области био је и *Аlburnus Maior* у Карпатима. Апулум је био раскрсница путева и стални логор легије *XIII Gemina*. У категорију *pagi*, насеља без градског статуса, спадају *Malva*, првобитно и *Ampelum* и *Tibiscum*; у категорији *vici* (села) су *Aquae*, *Micia*, *Germisara* и др. Равнице у Олтенији и Банату биле су густо насељене. У градовима је живео знатан број људи, углавном досељених Римљана и других странаца, као и романизованих домородаца. У рудничкој области живели су Пирусти и други странци пресељени у дачке руднике. У **Д.** је живео и велик број људи пореклом с истока. Неки од њих су у ову земљу доспели као трговци, неки као војници, нпр. Палмирци који су задржали свој језик, обичаје и религију.
**Напуштање Д.** Kопнену границу провинције на северу угрожавали су слободни Дачани и друга племена. На доњем Дунаву су разни народи, а међу њима од III в. и Готи, нападали римске провинције. Под Аурелијаном, вероватно 274. године, војска је повучена из **Д.** и враћена на десну обалу Дунава. С војском је **Д.** напустио и део становништва. На десној обали Дунава организоване су две нове дачке провинције, *Dacia Ripensis* на Дунаву и *Dacia Mediterranea* у унутрашњости Мезије.
ЛИТЕРАТУРА: V. Parvan, *Dacia*, BucureŞti 1967; D. Tudor, *Oltenia Romana*, BucureŞti 1968; C. Daicoviciu, *Dacica, Studii si articole privind istoria veche a pamintului Romanesc*, BucureŞti 1969; N. Gudea, Th. Lobüscher, *Dacia, eine römische Provinz zwischen Karpaten und Schwarzem Meer*, Mainz 2006.
Мирослава Мирковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКИЈСКИ БАСЕН
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-geoloska-skica-dakijskog-basena.jpg)ДАКИЈСКИ БАСЕН**, део Црноморског басена који се налази источно од Карпата. Западни обод **Д. б.**, у источној Србији, обухвата подручје распрострањења неогених и квартарних наслага источно од Карпата. Средина тог басена, међутим, налази се далеко на истоку, у Бугарској и Румунији. У њему се обављала седиментација током миоцена и плиоцена у провинцији источног Паратетиса. Најстарије наслаге у овом басену у Србији су језерско-континенталне творевине доњег и старијег средњег миоцена, откривене уз југозападни карпатски његов бод. Неки од ових локалних басена са језерско-континенталним седиментима су угљоносни (Звездан, Лубница). Преко њих су трансгресивно и дискордантно таложени морски седименти. У средњем миоцену стваране су праве морске наслаге (баденски век), а затим морскобракичне наслаге (сарматски век). У то време морске спрудне карбонатне седименте бочно смењују дубоководне творевине (претежно лапоровите глине) или плитководно делтне кластичне наслаге. Почетком млађег миоцена (старији меот) овај део басена пролази кроз кратку фазу морског развића а затим, због постепене регресије, поново се таложе ослађени делтни седименти (доминантни пескови и шљункови са укрштеном стратификацијом). Појас распрострањења најмлађег миоцена – понта (пескови, алеврити, лапоровите глине и др.), сведен је на Дунавски кључ, околину Михајловца и Кобишничку зараван код Неготина. У морфотектонском погледу у овом терену разликују се четири зоне, које се протежу правцем север–југ, односно север-северозапад–југ-југоисток. На ободу басена налазе се и квартарни седименти. Поред алувијалних наноса Дунава, Тимока и њихових притока јавља се и седам тераса од језерско-речних и речних седимената. Сматра се да су највише терасе горњоплиоценске или плиоплеистоценске, а остале плеистоценске сем најнижих – водоплавних, које су холоценске. Развијене су и праве пешчаре са динама код Кладова и у околини Неготина (Кобишнички плато, Радујевац). За њих се сматра да су настале у холоцену и да су још увек у процесу стварања.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Долић, М. Ракић, *Тумач за Основну геолошку карту СФРЈ, лист Неготин 1:100 000*, Бг 1970; П. Стевановић, „Миоцен, 1. Област источно од Карпатобалканида", „Квартар. 2. Речне терасе великих река", у: *Геологија Србије, Стратиграфија*-*кенозоик*, Бг 1977; М. Веселиновић и др., *Тумач за Основну геолошку карту СФРЈ, лист Зајечар*, 1: 100 000, Бг 1987.
Слободан Кнежевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКИЋ, Миле
**ДАКИЋ, Миле**, историчар, писац, политичар (Утиња код Карловца, 9. V 1931). Школовао се на Учитељској школи у Карловцу и Вишој педагошкој школи у Загребу. Завршио Школу резервних официра у Пожаревцу. Дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву на смеру за историју, а магистрирао на Правном факултету у Загребу. Радио као професор у Школи ученика у привреди, Учитељској и Шумарској школи и Школском трговинском центру у Карловцу и био управник Народног свеучилишта у Карловцу. Био је председник Скупштине Општине Војнић 1974–1978. На месту директора Меморијалног парка Петрова гора налазио се 1963–1991 (*Петрова ми гора мати*, Зг 1967; *Меморијални парк Петрова гора*, Војнић 1975). Један је од оснивача радио-станице *Глас Петрове горе* (1973) и српске РТВ *Петрова гора* (1991). У време повратка вишестраначја у Војнићу је 1990. основао Југославенску самосталну демократску странку, која није постигла значајнији резултат на првим вишестраначким изборима у Хрватској. Био је члан Српског националног вијећа основаног на сабору у Србу 1990. Од 1992. до 1995. био је председник Комисије за ратне и злочине геноцида РСК. Од августа 1995. живи у Србији. Од 1997. председник је Удружења за помоћ избјеглицама и прогнаницима из Хрватске. Хрватске власти су га 1999. у одсуству осудилe на 20 година затвора због наводног учешћа у убиству тројице хрватских полицајаца у Будачкој Ријеци код Карловца, августа 1991. С обзиром на то да се налазио на потерници Интерпола, Гранична полиција БиХ ухапсила га је 2011. приликом преласка из Републике Српске у Србију и исте године изручен је Хрватској. Након поновљеног поступка пред Жупанијским судом у Карловцу ослобођен је оптужби 2014. Бави се историографском публицистиком описујући ситуацију у Српској Крајини (и С. Поповић, *Крвави септембар у Лици 1993*, Книн 1994; *Српска Крајина: историјски темељи и настанак*, Книн 1994; *Крајина кроз вијекове*, Бг 2002).
ДЕЛА: и Ђ. Затезало, *Народна власт на Кордуну од 1941. до 1945. године*, Карловац 1971; *Злочин на Коларићу*, Војнић 1983; *Спомен подручје Бијели Потоци – Каменско*, Бг 1983; *Споменици НОР-а и револуције на подручју Заједнице опћина Карловац*, Зг 1986; *Крушка Илије митраљесца*, Војнић 1988; *Бол у прсима*, Бг 2006; *Ломаче*, Бг 2008; *Како су диванили Крајишници*, Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ковачевић, *Кавез. Крајина у договореном рату*, Бг 2003; „Дакића не пуштају из притвора", *ВН*, 26. IV 2012; „Саопштење у вези случаја Миле Дакић", *DIC Veritas*, 28. VI 2012.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКИЋ, Мирослав
**ДАКИЋ**, **Мирослав**, ветеринар, универзитетски професор (Скопље, 9. XI 1931 – Београд, 28. VI 1999). Дипломирао (1959) и докторирао (1967) на Ветеринарском факултету у Београду, где се и запослио и био биран у сва наставна звања (редовни професор од 1981). На основним студијама држао наставу из предмета Хигијена меса, Технологија меса и Познавање објеката. На последипломским студијама држао наставу из Хигијене меса, живине и јаја и Научних основа интегрисане контроле. Био шеф Катедре за хигијену и технологију меса 1982–1988. и 1990–1996. Написао уџбенике *Хигијена меса и хигијена меса живине* *и* *јаја* (Бг 1984, и Ј. Рашета) и *Приручник за вежбе из хигијене меса* (Бг 1992, и С. Бунчић, О. Бунчић) за студенте основних студија. Предмет његовог научноистраживачког рада везан је за хигијену и технологију меса, посебно за хигијену и технологију меса живине. Значајан део научне активности посветио је испитивањима могућности доказа резидуа антибиотика и сулфонамида у месу, јајима и меду (коаутор, „Further Research of Antimicrobial Properties of Honey", *Apiacta, International Journal for Agriculture*, 1984, 19). Допринео значајно стандардизацији микробиолошких метода које су коришћене за доказивање резидуа антибиотика. Ове методе су иза тога прихваћене у већем броју лабораторија у СФРЈ. Његови радови из ове области објављени су у водећим међународним часописима или саопштени на међународним и домаћим скуповима.
ДЕЛА: и М. Перић, „The Effect of Heating on the Biological Activity of Antibiotics in Buffer and Homogenates of Liver and Kidney from Normally Slaughtered Cattle", *AV*, 1972, 22; и С. Бунчић, „Sensitivity Evaluation of Some Methods Used in Meat Sulfonamide Detection", *9th International Symposium of the World Association of Veterinary Food Hygienists*, Budapest 1985, 85.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1976–1986*, Бг 1986; *35 година Одсека за хигијену намирница анималног порекла*, Бг 1997.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКИЋ, Радоје
**ДАКИЋ, Радоје**, револуционар (Мала Црна Гора, Жабљак, 27. XI 1911 – Москва, 13. I 1946). Kао питомац Српског привредног друштва „Привредник" завршио је занатску школу и изучио машинбраварски занат у Београду. Члан КПJ постао je 1934. Радио је у више индустријских предузећа у Београду. Због учешћа у илегалним акцијама и организовања штрајкова хапшен je и осуђиван од стране Суда за заштиту државе и протериван у место рођења. Након капитулације Краљевине Југославије отишао је у Црну Гору, где је постао члан ПК КПЈ за Црну Гору и Боку. Октобра 1941. изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за Никшић. Као делегат никшићког среза учествовао је на Острошкој скупштини фебруара 1942. За секретара ПК КПЈ за Црну Гору и Боку именован је октобра 1942, а за политичког комесара Другог ударног корпуса НОВЈ 1944. По ослобођењу Београда учествовао је на Оснивачкој земаљској конференцији синдиката, на којој је изабран за секретара Централног одбора Јединствених синдиката Југославије. Крајем 1945. упућен је на лечење у Москву, где је и умро. Имао је чин пуковника Југословенске армије. За народног хероја проглашен је 1949. Носилац је Партизанске споменице и низа других југословенских одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКОВИЋ, Марко
**ДАКОВИЋ, Марко**, адвокат, политичар (Грахово, 20. II 1880 – Атина, 15. IV 1941). Правни факултет завршио у Београду, стичући током студија углед вође напредне црногорске омладине. Као један од оснивача Удружења ђака из Црне Горе, а потом и Клуба црногорске студентске омладине, који су се противили владарској самовољи књаза Николе Петровића, више пута је био жртва његовог режима. Због оптужбе да је био међу одговорнима у тзв. Бомбашкој афери (1907) осуђен је у одсуству, али је успео да избегне казну. У Црну Гору се вратио 1913, када су амнестирани политички кривци. За време I светског рата сматран је идејним представником свих присталица безусловног уједињења Црне Горе са Србијом, а на остварењу те идеје радио је и током интернације у логору Карлштајн. У време одржавања подгоричке Велике народне скупштине, новембра 1918, на којој је донета одлука о уједињењу и свргавању династије Петровић, био је на путу за Црну Гору. Ипак, изабран је за народног посланика и за једног од петорице чланова Извршног одбора, којем је поверено управљање земљом док се уједињење не спроведе у дело. У Привременом народном представништву, првој скупштини југословенске државе (1919–1920), био је један од дванаесторице представника Црне Горе. Партијски неопредељен, припадао је Удружењу посланика ван странака, које се изјаснило против пружања политичке подршке сваком режиму који не би осигурао услове за парламентаран поредак. Сам се рано повукао из политичког живота, одбијајући да се кандидује већ на скупштинским изборима 1920, што је често тумачено његовим разочарењем у уједињење. Политици се вратио после мартовског пуча 1941. приставши да уђе у владу генерала Душана Симовића као министар без портфеља. Погинуо је несрећним случајем приликом евакуације владе.
ИЗВОРИ: Д. Јовановић, *Људи, људи..., Медаљони 46 умрлих савременика са фотографијама*, Бг 1975; Б. Кризман (пр.), *Југославенске владе у избјеглиштву 1941--1943. Документи*, Бг–Зг 1981; Ј. Р. Бојовић, *Подгоричка скупштина 1918. Документа*, Г. Милановац 1989.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ћетковић, *Ујединитељи Црне Горе и Србије*, Дубр. 1940; Д. Вујовић, *Црногорски федералисти 1919–1929*, Тг 1961; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Цт 1969; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији (1919–1929)*, Бг 1979; *Историја српског народа,* VI–1, Бг 1983; М. Пејовић, *Школовање Црногораца у иностранству 1848–1918*, Пг 2000; П. Војиновић, *Положај Црне Горе у Југославији и погледи црногорске интелигенције (1918–1941)*, Бл 2001.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКОВИЋ, Ненад
**ДАКОВИЋ, Ненад**, филозофски писац (Приштина, 7. VIII 1946). Филозофију завршио у Београду 1971. Радни век је провео као водитељ трибине у Дому омладине у Београду (1974–2012). Крајем 80-их прикључио се струји постмодерниста код нас (*Оглед о сабласном*, Н. Сад 1993; *Постмодерна цитанта*, Бг 1996), а потом се прогласио постфилозофом (*Варалице*, Бг 2005; *Књига о постфилозофу*, Бг 2009). Пише приказе књига и кратке белешке од којих саставља своје књиге. Приредио је и зборнике о постмодерни (*Нови нихилизам*, Бг 1996), делима Радомира Константиновића (*О Декартовој смрти Радомира Константиновића*, Бг 1998; *Феноменологија духа паланке*, Бг 2008) и праксис филозофији (*Филозофија праксе*, Бг 2011).
ДЕЛА: *Проширена верзија*, Вш 1999; *Ноћни рат*, Бг 1999; *Tota pulchra*, Бг 2012.
ЛИТЕРАТУРА: С. Жуњић, *Службе Мнемосини*, Бг 2007; *Историја српске филозофије*, Бг 2009.
Илија Марић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАКРОН → ПОЛИЕСТРИ
**ДАКРОН** → **ПОЛИЕСТРИ**
# ДАКТИЛОТРОХЕЈ → ДЕСЕТЕРАЦ
**ДАКТИЛОТРОХЕЈ** → **ДЕСЕТЕРАЦ**
# ДАЛЕН
**ДАЛЕН**, ранофеудална жупа у Неретљанској области (Паганији). Први и једини пут се помиње код Константина Порфирогенита, који за њу каже да се налазила даље од мора, у односу на Мокро и Растоку, друге две неретљанске жупе. Највероватније да се ова жупа простирала негде између Љубушког и Цетине у залеђу Макарске. Данас у поречју Требижата (западно од Љубушког) постоји село Доле које можда чува успомену на име жупе **Д**. Ову жупу су асимиловали Хумљани, а у XV в. овде се помиње Горска жупа и Радобиља. **Д.** је у старијој историографији погрешно идентификован са Дувном.
ЛИТЕРАТУРА: *ВИИНЈ*, 2, Бг 1959; Б. Рупчић, „Убикација Вруље, старе, досад непознате жупе код Љубушког", *Рад ЈАЗУ*, 1961, 322; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛИПАГИЋ, Дражен
**ДАЛИПАГИЋ, Дражен**, кошаркаш (Мостар, 27. XI 1951). Један од најбољих европских стрелаца свих времена и рекордер репрезентације Југославије са 3.700 поена. У родном Мостару прво је играо рукомет и фудбал, а кошарку је почео да тренира касно, у 19. години, у *Локомотиви*. Једини је из славне југословенске репрезентације, која је освојила све могуће титуле, који није играо кошарку у млађим категоријама. Имао је једну од најдужих и најплоднијих каријера у Европи. Играо је пуних 20 година, за *Партизан* (1971–1980, 1981/82), *Венецију* (1980/81, 1985–1988), *Реал* (1982/83), *Удине* (1983–1985), *Верону* (1988/89) и *Црвену звезду* (1990/91). За репрезентацију Југославије одиграо је 246 мечева и освојио 12 медаља на највећим такмичењима (у обе категорије испред њега само Крешимир Ћосић), од којих је највреднија олимпијско злато из Москве 1980. Поред тога има и три европске титуле (1973, 1975, 1977), једну титулу првака света (1978), по једно олимпијско (1976), светско (1974) и европско сребро (1981) и четири бронзе: олимпијска (1984), две светске (1982, 1986) и једну европску (1979). Три пута је проглашаван за играча године у Европи (1977, 1978, 1980), а једном за спортисту године Југославије (1978). Више пута био је најбољи стрелац великих такмичења, а посебно се истакао на Светском шампионату у Манили 1978, када је постигао 202 поена и био уједно и најбољи играч. Најбољи је стрелац *Партизана* свих времена (8.278 поена) с којим је освојио Првенство Југославије 1976. и Куп „Радивоја Кораћа" 1978 (50 поена у финалу с *Кантуом*). У Првенству Италије 15 пута је постигао 50 и више поена, а рекорд му је 70, у дресу *Рејера* из Венеције против *Киндера* из Болоње. Један је од ретких европских играча који су уврштени и у Нејсмитову Кућу славних у Спрингфилду (2004) и у Кућу славних Светске кошаркашке федерације (ФИБА) у Женеви (2007). Међу првим је Европљанима за које су се интересовали клубови из НБА (*Бостон*, 1977). Важио је за једног од играча који су имали највећи одраз у европској кошарци. Кратко је радио као тренер, у италијанској *Горици* (1992–1996), македонском *МЗТ* (1997/98) и београдској *Астра банци* (2000/01). Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.
ИЗВОР: Архива Кошаркашког савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛМАТИНСКА ЕПАРХИЈА
**ДАЛМАТИНСКА ЕПАРХИЈА**, административна област православне цркве, наследница старе цркве у Далмацији чији је почетак у апостолском времену, будући да су апостол Павле и његов ученик Тит проповедали у Далмацији (2. Тим 4,10). Евсевије Кесаријски напомиње да је апостол Павле поставио Тита да управља црквом у римској провинцији Далмацији. О томе говори и Јероним Далматинац у тумачењу поменуте Павлове посланице. Име области дали су стари Римљани по илирском племену Далмата, који су живели на том простору. Као управна јединица римског царства, Далмација је обухватала острва, источну обалу Јадранског мора и сав простор до Дрине, па и преко ње до Колубаре у Србији. Иако се касније географски појам ограничио само на острва и узан појас јадранске обале, дуго је трајало оријентисање по старој провинцији. У франачким аналима из 828. који се приписују Ајнхарду за Србе пише да су народ који држи велик део Далмације. Два века касније, у време Комнина, Грци називају Србе Далматима, а Јован Кинам (1143–1230) пише да се Рас налази у Далмацији. Сплитски архиђакон Тома (XIII) пише да се Бар и Улцињ налазе у Горњој Далмацији (Superior Dalmatia). Нешто слично налази се у једној повељи Стефана Првовенчаног где се Скадар лоцира „вь истин҅нѣи дал҅матии соушь".
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-dalamatinska-eparhija-karta.jpg)
До поделе хришћанске цркве владала је једна црквена организација у целој Далмацији. После 1054. римокатолици и православни успостављају сваки своју сопствену организацију. Јужну Далмацију населила су српска племена у доба досељавања на Балкан, а северну од X в. Већ у XIV в. постоје српски манастири Крупа, Крка и Драговић, о којима су касније бринули и српски деспоти из Срема. У приморским градовима било је мало Срба али много Грка, а ситуација је постала тежа када је у Далмацији нестало византијске власти иако је остала под духовном влашћу Цариграда. Од 1420. су под млетачком влашћу, а цариградски патријарх им је постављао архиепископа у Венецији са титулом филаделфијски. Млетачка република није бирала средства да православне преведе у унију, тј. покатоличи, те су у православним храмовима подизани римокатолички олтари, а касније су у потпуности присвајани.
Нов талас српских досељеника дошао је после турског освајања тих крајева (1540), из којих се претходно становништво разбежало. Турци су од Далмације са Ликом и Крбавом формирали клишки и лички санџакат босанског пашалука. Одмах по обнови патријаршије, Макарије именује дабробосанског митрополита за свог егзарха у Далмацији, који због тога седиште из Бање у Дабру преноси у манастир Рмањ. Игуман манастира Крке, којег су бирали представници цркве и народа, био је митрополитов намесник за Далмацију. Епископ Епифаније (Стефановић) пренео је седиште из Рмња у манастир Крку (пре 1645) и потписивао се „Божијеју милостију митрополит Далмације". Духовни надзор над Боком которском и јужном Далмацијом имали су и даље зетски и хумски епископи. Нов талас избеглица стигао је у Далмацију у време Бечког рата (1683–1699), а патријарх Арсеније III шаље у Далмацију једног за другим четири епископа: митрополит Атанасије резидира у Кули Атлагића код Бенковца, епископ Стефан у Книну, епископ Кирило код Задра, а епископ Василије у Крки. Када је по завршетку Млетачко-турског рата (1714–1718) Книнска крајина ослобођена од Турака, патријарх Арсеније III поставља Стефана (Љубибратића) за сталног епископа са титулом „митрополит и примас целе Далмације". Међутим, Млечани су га протерали јер није признао јурисдикцију филаделфијског митрополита, унијата. Када су Карловачким миром (1699) Далмација, Бока которска и Мореја припале Млецима, одузете су од пећког патријарха и потчињене грчком филаделфијском архиепископу у Венецији који је прихватио унију са Римом. Не прихватајући такво решење и остајући верни свом патријарху, бококоторски Срби су све до почетка XIX в. признавали цетињског митрополита за свог духовног поглавара. Шибеничани су прихватили избеглог херцеговачког митрополита Саватија (Љубибратића), а патријарх Мојсије (Рајовић) долази у Далмацију да охрабри Србе. Ови напори дали су краткотрајне резултате јер су Млечани протерали Стефана, Саватијевог синовца и наследника, и Симеона (Кончаревића). Млечани потпуно ускраћују Србима право да имају свог епископа и забрањују српским архијерејима да врше епископску службу у Далмацији. Од тада се Срби обраћају епископима у Босни, Хрватској и Славонији, а управу је и даље водио архимандрит Крке. Тек после више устанака и руске интервенције, укинут је 1780. закон по којем православни морају да прихвате унију. У Млецима је поново устоличен грчки епископ у чијој су јурисдикцији били сви православни у Далмацији, Боки, чак и Истри, где се у XVI в. насељавају Срби из Црне Горе. Миром у Кампоформију (1797) нестала је Млетачка република, а Истра, Далмација и Бока которска припале су Аустрији. Стање се није много побољшало јер су и они ускратили Србима право на српског епископа у Далмацији потчињавајући их римокатоличким бискупима.
Миром у Пожуну (1805) дошло је до нове поделе територија, па су Истра, Далмација и Бока которска припале Французима. Наполеон је 1808. издао закон о верској толеранцији којим су далматински Срби добили верску слободу. Истовремено Наполеон одлучује да се у Далмацији о државном трошку оснују самостална српска епархија (којој припадају Пула и Перој на северу и Бока которска на југу), конзисторија и богословија. Први епископ далматински постаје Венедикт (Краљевић), који је побегао из Босне и сместио се у Шибеник, а архимандрит Герасим (Зелић) постаје намесник бококоторског викаријата. Када је Аустрија повратила Далмацију, задржала је Наполеоново уређење, али су њени управници ипак настојали да спроводе унију задобивши за то и епископа Венедикта. Доласком тројице Русина, унијата, за професоре богословије у Шибенику, избила је 1820. буна у којој је убијен каноник Ступницки, а епископ и остали унијати се разбежали. Српска црква у Далмацији дошла је 1828. у јурисдикцију Карловачке митрополије само у духовном погледу, иначе је у великој мери била самоуправна, али спуштена са митрополије на ранг епархије. Од тада почиње нешто мирнији развитак цркве у Далмацији, иако уз сталну борбу са унијатима. Због опирања унији протерани су епископи Јосиф (Рајачић) и Пантелејмон (Живковић), епископ Јеротеј (Мутибарић) насилно је уклоњен из епархије и премештен.
Једно кратко време носила је назив Далматинско-бококоторска епархија: тада је у њеном саставу Бока которска имала засебан викаријат, а то је у наслову своје титуле носио Јосиф Рајачић за време свог епископства у Далмацији (1827–1833).
Од 1836. до 1843. у Далмацији није било епископа, а карловачки митрополит био је принуђен да епархијом управља уз помоћ намесника. То је био разлог да седиште из Шибеника пренесе у Задар. Отпор унијаћењу приказао је Симо Матавуљ у новели *Пилипенда*. Ипак, епископи Стефан и Никодим успели су да изврше реорганизацију **Д. е.** и одбране Србе од унијаћења. Када је 1849. проглашена равноправност вероисповести, велик број поунијаћених Срба вратио се у православље. Њеној јурисдикцији припадали су Срби у Трсту, Пули, Пероју и целој Истри, због чега је у неким периодима називана Далматинско-истарска. Од **Д. е.** узети су 1870. Бока и Дубровник за посебну епархију са седиштем у Котору. Обе епархије ушле су 1874. у Буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, који је припао јурисдикцији **Д. е**. Епископ Никодим (Милаш) принуђен је да поднесе оставку 1911. јер није прихватио понуду да стане на чело тзв. Бечке митрополије. С обзиром на то да је 1918. Задар припао Италији, седиште је враћено у Шибеник јер у Сплиту још није био створен епархијски центар. Иако су га држали Италијани, Задар је припадао јурисдикцији **Д. е**. Уз добијен канонски отпуст од Буковинско-далматинске митрополије, прикључила се јурисдикцији Карловачке митрополије. Уједињењем српских цркава постала је саставни део васпостављене Српске патријаршије.
Уставом из 1931. добила је од епархије Дабробосанске срезове ливањски и гламочки, од укинуте Бихаћке епархије босанско-петровачки срез, од Горњокарловачке Госпић, Градачац, Доњи Лапац и Удбину. Захумско-херцеговачкој епархији предала је срез Метковић и острво Корчулу, а епископу је наложено да седиште епархије премести у Сплит. После II светског рата у састав **Д. е.** враћен је Задар са својим залеђем, а Устав из 1947. одредио је да седиште буде у „Шибенику, односно Сплиту". У II светском рату доста храмова је порушено и оштећено, што се поновило и у рату приликом распада СФР Југославије. Свештеници су избегли у Србију, а у Шематизму за 1996. за многе парохијске свештенике пише „протеран" или „судбина непозната".
Епархија је бринула о образовању православних свештеника, због чега је у манастиру Крки 1615. отворена најстарија српска богословија. У Шибенику је 1833. отворена Православна клирикална школа са петогодишњим школским програмом, потом је премештена у Задар 1841, а од 1855. примала је ученике из Босне и Херцеговине. У почетку је примала ученике са завршеном основном школом, од 1863. оне са завршеном гимназијом, а 1919. престала је с радом. У манастиру Крки 1964–1970. радила је двогодишња, а од 1967. петогодишња богословија. Школске 1995/96. радила је на Дивчибарама код Ваљева, а 1997–2002. у Србињу (Фоча), да би се после тога поново вратила у манастир Крку. Епархија је данас организована у четири архијерејска намесништва (бенковачко, книнско, сплитско, шибенско), са 30 парохија и једва петнаестак свештеника, јер су многи избегли током рата за разбијање Југославије. Духовној и националној свести Срба у Далмацији доприноси шест манастира – пет мушких (Василије Острошки – Црногорци, Драговић, Крка, Крупа и Лазарица) и један женски (Св. великомученица Недеља у Оћестову).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Халовацки, *Унијаћење у Далмацији у првој четвртини овог столећа*, Н. Сад 1888; Н. Милаш, *Православна Далмација*, Бг 1989; *Списи о историји православне цркве у далматинско-истријском владичанству: од XV до XIX вијека*, I, Задар 1899; П. Пузовић, *Српска православна црква: прилози за историју*, 2, Бг 2000; *Црква*, календар СПП за 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛМАТИНСКА ЗАГОРА → ЗАГОРА
**ДАЛМАТИНСКА ЗАГОРА** → **ЗАГОРА**
# ДАЛМАТИНСКО-ИСТАРСКА ЕПАРХИЈА
**ДАЛМАТИНСКО-ИСТАРСКА ЕПАРХИЈА**, настала је 1810. када је Далматинској епархији припојена Истра, највеће полуострво на Јадранском приморју, на којем је било православног становништва. Припадала је јурисдикцији Карловачке митрополије, односно патријаршије. У прошлости Епархија далматинска није увек покривала један исти и јединствен простор, те није увек имала једног духовног поглавара, него је у разна времена била под разним црквеним поглаварима. То је зависило много и од тога којој држави Далмација, односно део Далмације, припада. Пећки патријарси Јован, Мојсеј и Арсеније управљали су из Пећи оним делом који је био у турској власти. Делом који је био у млетачкој власти управљао је филаделфијски архиепископ преко егзарха. Прво је то био протојереј Никола Метакса, парох шибенички, а потом је егзарх за Далмацију увек био архимандрит манастира Крке, чијег су старешину бирали представници цркве и народа. Тако је било све до пропасти Млетачке републике коју је Наполеон укинуо 1797. миром у Кампоформију. Са формирањем **Д.-и. е.** седиште епархије смештено је у Шибенику. У том облику и са тим именом ушла је 1922. у састав Српске патријаршије. Укинута је 1931. реорганизацијом Српске цркве по Уставу који је донет исте године.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Стрика, *Далматински манастири*, Зг 1930.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛМАТОВ, Василиј Пантелејмонович
**ДАЛМАТОВ, Василиј Пантелејмонович**, глумац, редитељ (Одеса, 1845 – Петроград, 1912). Познати руски глумац чији је псеудоним Далматов подсећао на Далмацију и српско порекло. Право презиме било му је Лучић. Његов отац Пантелејмон Лучић, имућни трговац и бродовласник, настанио се у Одеси, помагао је руској војсци за време кримског рата, а касније био и градоначелник. Глумчев брат Иван Лучић био је питомац Ришељевског лицеја у Одеси, а погинуо је 1885. у одбрани Севастопоља. Литерарно надарен, инспирисан животом провинцијских позоришта, **Д.** је писао драме, есеје, приповетке, приче аутобиографског карактера (приповетка *У предворју храма*)*.* Као млади члан позоришта „Јужна путујућа трупа" из Одесе обављао је различите послове. Под псеудонимом Чудин, запослио се 1869. као суфлер и глумац приватног позоришта у Минску. Висок растом и изразито мршав, добио је надимак „Васја Мотка". У московском „Позоришту за све" радио је 1873–1875, а 1877. прешао у Пензу где је деловао као глумац, редитељ и продуцент. Ту је био чест гост у кући имућног власника фабрике пића чији је син обожавао његове приче о позоришту. Касније ће тај дечак постати познати петроградски редитељ Всеволод Емиљевич Мејерхолд и говорити да је управо **Д.** први у њему пробудио сценску машту. За три године у Пензи, **Д.** је сазрео као уметник, позивао афирмисане глумце из Москве на гостовања, обогатио репертоар актуелним комадима савремених аутора, побољшао техничке услове и писао новинске чланке о позоришту. Потпуно посвећен позоришту, снизио је цене улазница и давао представе за народ, а уз оперете и водвиље приказивао и класике А. Н. Островског, Ј. Н. Соловјева, А. Ф. Писемског, Ф. М. Достојевског и др. Као глумац, постигао је велик успех у драмама Островског улогама Тељатова (*Уклети новац*) и Миловидова (*Уносно место*). Као већ познат глумац 1884. дебитовао је у престоничком Александријском театру у улози Хљестакова (Н. В. Гогољ, *Ревизор*). Једна од његових најомиљенијих улога је Кречински у комедији *Свадба Кречинског* А. Сухово-Кобилина, у којој је демонстрирао своју уметност глумачке трансформације. Био је омиљени глумац младога А. А. Блока, а В. Е. Мејерхолд га је веома ценио и ангажовао у својим представама. На сцени није желео да изгледа стар, болестан, ружан, чак ни онда када то улога захтева. Понекад је то мењало концепцију представе, изазивало побуну колега, редитеља, доводило до скандала. **Д.** је био руски глумац, али сећао се и земље одакле је потекао. У време српско-турског рата у Пензи је за Црвени крст сакупљао одећу, обућу и друге потрепштине, те слао као помоћ Црној Гори. Београд је посетио тек 1903. Лично никада није говорио о свом пореклу сматрајући да је довољно то што је садржано у његовом псеудониму.
ЛИТЕРАТУРА: „В. П. Далматов", *Трговински гласник*, 1903, 113; А., „Василије Пантелејмонович Лучић Далматов", *Позоришни годишњак Срп. Краљ. народног позоришта*, 1911–1912; Ј. Ракитин, „Сто година Александријског театра", *Политика*, 1932, 8757; Р. Белић, „Славни руски глумац Далматов и његова љубав према Далмацији", *Ново доба*, Сплит, 1933, 21; С. Батушић, „Неколико података о руском глумцу Василију П. Далматову", *Хрватско коло*, 1950, 1; Ј. Љ. Ракитин, „Василиј Пантелемонович Далматов. Славни руски глумац српског порекла", *Наша сцена*, 1953, 57–58; А. Кугель, „В. П. Далматов", у: *Театральные портреты*, Ленинград 1967; А. Я. Альтшуллер, *Театр прославленных мастеров*, Ленинград 1968; „Глумац Василиј Далматов (1845–1912)", *Театрон*, 1991, 75/76/77.
Драгана Чолић Биљановски
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛМАЦИЈА
**ДАЛМАЦИЈА**, географска област која се, на дужини од око 400 км, простире дуж јадранске обале, на западу Балканског полуострва, од Пашког канала на северозападу до границе са Црном Гором на југоистоку. Ширина тог подручја највећа је између Шибеника и Книна где достиже око 70 км. Даље према северозападу и југоистоку она се смањује и на неким местима није већа од 10 км. Копнена граница **Д.** јасно је изражена у северозападном делу где се протеже гребенима Велебита (1849 м), Динаре (1913 м) и Камешнице (1849 м), док се југоисточно од Бушког блата протеже ниским антисинклиналама које деле крашка поља далматинске загоре и ниске Херцеговине. **Д.** се дели на три карактеристична дела: обалу, загору и острва. Далматинска обала је узак појас који се протеже од морске обале на југозападу до прве вододелнице на североистоку. Иза тих вододелница простире се далматинска загора, која постоји само у средњем делу **Д**. Она не постоји у подгорини Велебита и југоисточно од долине Неретвe. Јасно издвојени део **Д.** су острва, која се простиру од Пага, Олиба, Силбе и Премуда на северозападу до малих острва код Дубровника и Цафтата на југоистоку. Највећи број далматинских острва протеже се паралелно са обалом, правцем северозапад–југоисток.
**Д.** припада Републици Хрватској сем појаса широког око 8 км, југоисточно од ушћа Неретве, којим Босна и Херцеговина излази на Јадранско море. Њена површина је 12.952 км2. У њој је 2011. живело 856.758 становника или 20% популације Хрватске.
У геолошком саставу **Д.** доминантне стене су кречњаци мезозојске и палеозојске старости. Они доминирају у грађи планина и острва. Мање површине међу њима граде доломити, који су чести у југоисточном делу **Д.**, у централним деловима Корчуле, Пељешца и дубровачког приморја. Преко кречњачких стена простране површине су под филишним наслагама (лапорци, пешчари, конгломерати, глине) на којима су формирана плодна обрадива земљишта. **Д.** припада динарском планинском систему и у њеном северозападном делу су неке од његових највећих планина. То су веначне планине које се протежу правцем северозапад–југоисток, а раздвајају их синклинале истог правца у којима су формирана крашка поља. Две најдуже планине су Велебит (130 км) и Динара (84 км), а ту су и Мосор, Биоково и Камешница. Јужно од планине Динаре далматинска загора је најшира и ту се простире флувијално-крашка Кистањска површ, на којој се смењују зоне кречњака са зонама флиша, крашка површ Буковица, Равни котари на којима се смењују кречњачки гребени високи до 200 м са флишним зонама између њих. Најпространије флишне зоне су Книнско (20,2 км2), Сињско (63,7 км2) и Имотско поље (92 км2).
Овде влада средоземна клима коју карактеришу релативно високе температуре са максимумом у јулу и минимумом у јануару. Оне зависе од климатских утицаја са унутрашњости Балканског полуострва, од положаја унутар **Д.** и од надморске висине. Средње месечне температуре у најхладнијем јануару не достижу негативне вредности и више су на југоистоку (Дубровник) него на северозападу (Сплит). Такође су више на острвима на којима су знатнији маритимни утицаји него у далматнској загори која је више изложена континенталним утицајима. Код летњих температура те разлике су мање и јулски просек достиже до 26 °C. Годишње количине падавина варирају од око 700 мм на острвима до око 1.400 мм у далматинској загори. Током године највише падавина излучи се у новембру или децембру, а најмање у јулу или августу. Геолошка грађа терена у којој доминирају кречњачке стене условила је сиромаштво у површинским водама. Једино се у најширем делу далматинске загоре јужно од планине Динаре формирало неколико река знатне дужине. То су Зрмања (64 км), Крка (111 км), Цетина (100 км) и Чикола (48 км). Највеће језеро у **Д.** је Врањско језеро које се налази недалеко од морске обале, између Задра и Шибеника (31,7 км2). У околини Имотског налазе се Модро и Црвено језеро, која су настала као пећинска језера у Кршу, чији су се плафони услед сеизмичких покрета обрушили. Већина осталих токова у **Д.** настало је од снажних крашких врела у приморју и има малу дужину. Највећа река је Неретва, али је она алохтоног порекла и кроз **Д.** тече малом дужином. За вегетациони покривач карактеристично је ниско, зимзелено, медитеранско растиње, које успева како на флишним тако и на стеновитим теренима. Од високог растиња карактеристичне су оазе далматинског црног бора. На већим висинама у далматинској загори простиру се шуме храста, а изнад 1.000 м и букове шуме изнад којих успева полегла високопланинска вегетација. Пољопривредне површине везане су за флишне зоне. Размештај становништва је веома неравномеран, те се издвајају две различите зоне. На једној страни је приобални део, посебно градови и њихове околине као подручја све веће концентрације становништва, а на другој страни су далматинска загора и острва као депопулационе зоне.
Сагласност правца пружања морске обале са правцем пружања планина и мали број речних долина које их пресецају учинили су да далматинска обала није нарочито разуђена. Већи заливи формирани су само на неколико места, где је море потопило доње делове долина река Зрмање (Новиградско и Каринско море) и Крке (Прокљанско језеро), те Каштелански залив, који затвара острво Чиово. То је разлог што је далматинска обала саобраћајно изолована од унутрашњости Балканског полуострва. Томе није погодовала ни близина државне границе турске државе у непосредном залеђу, која је била политичка баријера за формирање трговачких путева и успоравала развој далматинских лука. То се види и по формирању железничке мреже до највећих обалских градова, с којом се почело од Сплита и Шибеника 1877, а до Книна је проширена тек до 1888. Даље према унутрашњости она се проширила тек формирањем Југославије, до Личке пруге 1925, а до Унске пруге 1948. Дубровник је добио железничку везу са Сарајевом 1901. пругом уског колосека. Најбоље природне коридоре начинило је неколико река које се уливају у Саву, а изворишта су им у високим деловима Босне. Долином Уне изграђена је до 1948. железничка пруга према Сплиту, Шибенику и Задру, долином Босне изграђен је магистрални пут до Сплита и Плоча, а долинама Босне и Неретве пруга до Плоча. То је у време савремене урбанизације успоравало развој приморских градова и утицало и на формирање мреже градова у **Д**. Она овде има дугу традицију која досеже до античких времена. Као гравитациони центар читавог подручја **Д.** и најзначајнија лука развио се Сплит, иако град средње величине. Мали приобални градови, као што су Задар, Шибеник и Дубровник, су центри другог ранга, а још нижи ранг стекли су приобална Макарска и мали градови у унутрашњости Книн, Сињ, Имотски и Метковић. Још неколико мањих места стекло је ранг центра малих предеоних целина, најчешће малих крашких поља или већих острва.
Слободан Ћурчић
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/001-se-iv-oblast-dalmacije-kroz-istoriju.jpg)
**Антика.** Као римска провинција простирала се од Јадранског мора до Дрине, а обу- хватала је знатан део данашње Хрватске, Босну и Херцеговину, Црну Гору и западну Србију. Источна граница је ишла линијом од ушћа Саве до Шар-планине на југу, северна је пратила ток Саве и пролазила је нешто јужније од реке. На југу се граничила с провинцијом Македонијом. Венац Динарских планина, с врховима који достижу и 1.900 м, одвајао је приморје од планинске унутрашњости.
*Племена.* У Далмацији су углавном живела илирска племена. Било је и келтских племена која су се доселила у IV в. п.н.е., и мешаних, келтско-илирских. Велик број имена племена сачуван је у делима античких писаца Плинија, Птолемеја и Апијана, који доноси листе народа које је победио Октавијан у рату 34–33. п.н.е. Многа племена се не могу са сигурношћу локализовати. На северу су били Хистри у Истри, у данашњој Лици келтско-илирски Јаподи, у приморју, јужно од Хистра, живели су Либурни, њихови суседи су били Далмати између Крке и Цетине, једно од најмоћнијих илирских племена, источно од њих били су Ардијеји, у Посавини су живели Колапијани, Осеријати и Бреуци, у данашњој Босни Маезеји, Десидијати и Диндари, на Неретви Вардаеји и Даорси, на југу су Дерамисти, Мелцумани, Доклеати, Керауни, Тауланти, Партини, Лабеати, Пирусти и Скиртони. По имену су позната и многа друга племена. Племена су се делила на декурије, а по њиховом броју рачунала се снага племена. Декурије су чиниле моногамне породице. Писци бележе особеност Либурна да су имали заједничке жене. Децу су рађале и са слободним људима и са робовима, а после пете године она су излагана и мушкарци су их бирали по сличности. Племена су имала племенске вође и повремено су се удруживала у савезе. Под утицајем суседне Грчке, политички су била најразвијенија племена на југу. Тзв. *Illyri proprie dicti* (Илири у ужем смислу) имали су и државу, с династијом којој су припадали Агрон, Теута и Генције.
*Илири и грчки свет.* Оснивање грчких колонија је најранији познати историјски догађај на Јадрану. Оснивали су их Грци са Сицилије, у време владе тиранина Дионисија I (друга половина IV в. п.н.е.). Колоније на обали су *Lissos* (Љеш), *Tragurium* (Трогир), *Epetion* (Стобреч), а на острвима *Issa* (Вис) и њена колонија *Korkyra Nigra* (Корчула). Колонисти с острва Пароса основали су *Pharos* (Хвар). Иса и Фарос су ковали свој новац. У првој половини III в. п.н.е. на Фаросу је моћан владар Дионисије Фарски, који је ратовао с Римљанима 219. п.н.е.
*Рим и Илири.* Римљани су прво дошли у додир с племенима на северу и североистоку, с Хистрима и Либурнима још крајем IV в. п.н.е. Прво римско искуство је било да су то дивља племена, великим делом одана гусарењу на мору. С Илирима на југу Римљани су водили два рата: 229/228. и 219. п.н.е. Први пут против краљице Теуте, други пут против Дионисија Хварског. Премда су победили, Римљани нису успоставили своју власт, него неку врсту протектората у области побеђених племена. Последњи владар у јужноилирској области био је Генције којег су Македонци у II македонском рату придобили на своју страну. Илири су забележени међу побеђенима у II македонском рату 168. п.н.е. Цезар је 59. п.н.е. по Ватинијевом закону добио на управу Илирик заједно с Цисалпијском и Трансалпијском Галијом, а за то време није било значајнијих догађаја. За време грађанског рата 49. године две Цезареве војске су се налазиле у северном Илирику. До освајања великог дела Илирика дошло је тек у време Октавијана, који је водио рат против илирских племена у Приморју, у Посавини и у данашњој Босни 35–33. п.н.е. Побеђен је велик број племена и Октавијан је славио победу. У првој деценији I в. н.е, 6. године, избио је у Илирику велик устанак против Римљана, прво у Панонији код племена Бреука, које је водио Батон, а затим и код племена Десидијата у Босни, који су имали вођу истог имена. Римљани су против устаника упутили велику војску, којом је командовао Августов пасторак Тиберије. Устанак је савладан после три године и устаници су се предали на реци Батинус. Велика област Илирика, која се простирала од мора до Дунава, подељена је на две провинције: Доњи Илирик или Панонија и Горњи Илирик или **Д**. У римској провинцији **Д.** већина племена је била организована као *civitates* под управом домаћих племенских вођа (*principes*) или римских префеката. Варон спомиње 89 *civitates* између Наренте и Дрине. Са натписа су познати *principes* Јапода, Далмата, у области Пљевља и Пријепоља и др. У провинцији су постојала и три велика судска дистрикта (*conventus iuridicus*) са седиштем у Салони, Скардони и Нарони, који су решавали спорове међу племенима. Сваком дистрикту је припадао одређен број племена.
*Војска и путеви.* После сузбијања далматско-панонског устанка 9. године у Илирику је остало пет легија, од којих три у Панонији (*VIII Augusta*, *IX Hispana*, *XV Apollinaris*) и две у **Д.** (*VII* и *XI Claudia*). Легија *VII Claudia* се налазила у Тилуријуму (Гардун на Цетини), а *XI* у Бурнуму (Ивошевци код Кистања ). У време Флавијеваца *XI Claudia* је прекомандована на Рајну, а логор у Бурнуму заузела је легија *IV Flavia*. Ту остаје до 86. године, када је премештена у Мезију. У **Д.** после тога није било легијске посаде, осим кратко време под Марком Аурелијем, а она је остала *provincia inermis*. У разним местима у унутрашњости провинције остали су помоћни одреди, але и кохорте. Изградња путева у провинцији **Д.** започела је у време Августа и Тиберија, а укупно је било 11 путних праваца кроз **Д**. Најважнији су они који су је повезивали с Италијом, путеви према унутрашњости провинције, те према Посавини и рудничком центру *regio metallorum* код Сребрнице (*Domvia*). Из Италије пут је ишао преко Лабина, Сења и Бурнума (Ивошевци) до Салоне. Овај пут се настављао дуж Јадранског мора до Дирахиона. Од Салоне су водили путеви према Посавини, а од Нароне према унутрашњости провинције, према Сарајеву, Сави, Дрини, Пљевљима и Пријепољу. Почетак изградње пута од Салоне према унутрашњости датује се у време цара Тиберија, када је царски легат **Д.** био Долабела.
*Урбанизација*. У предримско доба једино је у Либурнији било градова. Остала племена имала су своје утврђене племенске центре, као што је код Јапода био Метулум, познат као неосвојива тврђава у време Октавијановог рата у Илирику. Урбанизација **Д.** започела је већ у време Августа. Либурнија је била најјаче романизована и урбанизована област. Већ у време Августа основане су колоније *Iader* и *Senia*, а статус муниципијума су добили *Tarsatica*, *Vegium*, *Corinium*, *Arba* на острву Рабу, *Aenona* и *Flanona*, *Nedinum* и други. На територији Далмата велики градови су *Salona* (Солин код Сплита), колонија основана између 47. и 27. п.н.е. и *Rider*, који је био муниципијум. Највећи и најзначајнији градови су се налазили у приморју: *Salona*, *Scardona*, *Narona*, *Iader* и *Tragurion*. Унутрашњост провинције је остала неурбанизована. У северној Црној Гори је *Municipium S* у Коминима код Пљевља, a на крајњем истоку провинције *Municipium Malvesiatium*, код данашње Ужичке Пожеге.
*Привреда.* У приморском делу **Д.** није било много плодне земље. Гајене су маслине и винова лоза. Агрикултуре је било на широј територији Салоне и у долинама река. Пре доласка Римљана код Далмата се вршила редистрибуција земље сваких осам година. Сточарство, и то углавном овчарство, било је главна привредна грана. Код Плинија је сачуван податак о производњи вунених тканина у Истри и Либурнији, док Вегеције (IV в.) спомиње гајење коња у **Д**. У Босни су се у римско доба експлоатисали злато, сребро, олово и гвоздена руда. Рудници су се налазили у средњој Босни, између горњег тока реке Босне, горњег тока Врбаса и Лашве, затим у западној Босни, у долинама Саве, Јапре и Уне, као и у средњем Подрињу. Руднички центар у Подрињу била је Домавија (Скелани код Сребрнице). Велике солане су се налазиле у приморју, јужно од Либурна и на горњем току Неретве, као и у унутрашњости код данашње Тузле.
Мирослава Мирковић
**Средњи век.** Позноантичка римска провинција **Д.** је у време Сеобе народа крајем IV в. дошла под власт Одоакара и, потом, Теодориха. Око 535. враћена је у оквир Римског (византијског) царства као проконзуларна провинција. Словенске, аварске и заједничке аварско-словенске провале у **Д.** ограничиле су стварну власт царства на узак појас градова на обали, на потезу од Истре до Драча, те на јадранска острва. Римско-византијска власт над **Д.** још је више сужена напуштањем провинцијске престонице Салоне, као и значајног Епидаура, око 614. Оснивање Сплита и Дубровника, који су признавали власт цара у Константинопољу, као и успостављање управног средишта архонтије **Д.** у Задру, одржало је царску власт у јадранском приморју. Карло Велики је накратко освојио **Д.**, али је миром у Ахену 812. она враћена под власт византијског цара, која је, међутим, убрзо постала само формална. Цар Василије I је после 867. обновио стварну византијску власт у приморским градовима и на острвима, подигавши архонтију **Д.** у ранг теме чије је седиште било у Задру, а управници, у рангу стратега и (у XI в.) катепана, најчешће именовани из редова градског патрицијата. Обнова византијске власти у **Д.** довела је до пораста византијског утицаја на словенске државе у приморју и његовом залеђу, на Хрватску и Србију, као и на област Неретљана, Захумљана, Травуњана, Конављана и Дукљана. И франачки и византијски писци употребљавају појам **Д.** и у ширем смислу, подразумевајући опсег некадашње римске провинције која се простирала од јадранске обале до савског приобаља. Према податку из биографије Карла Великог опата Ајнхарда, Срби су почетком IX в. држали велик део **Д**. Стога византијски писци, почев од Ане Комнине почетком XII в., понекад називају Србе архаичним етнонимом Далмати. Област је припадала црквеној јурисдикцији Рима, повремено и Константинопоља (од 787). На саборима 925. и 928. основана је архиепископија у Сплиту, под јурисдикцијом Рима, и одређено подручје њене надлежности над словенским областима у унутрашњости. У периоду кризе византијске власти због Самуиловог устанка, управа над **Д.** поверена је млетачком дужду који је 1000. накратко посео градове и острва византијске **Д.** и укључио **Д.** у своју титулу. Византијска власт у **Д.** постепено је слабила, око 1033. издвојен је део области теме **Д.** и основана је тема у Дубровнику, који од тада постаје главно упориште царске власти на средњем Јадрану. Краљеви Хрватске од времена Петра Крешимирa IV (1058–1074) укључују **Д.** у своју владарску титулу, као и угарски краљеви после 1102. У време успешних ратова цара Манојла I Комнина са Угарском долази до краткотрајне обнове византијске власти над **Д.** 1165–1180. У византијској управи власт над **Д.** била је везана и за власт над Дукљом, па је област (regnum) Дукље и **Д.** као целина ушла у државно-правну терминологију првих Немањића у време Стефана Немање и убрзо била замењена појмом *поморске земље*. Освајањем Задра 1202. успостављена је превласт Венеције у **Д.**, док је византијска власт, која се формално држала још само у Дубровнику, престала 1204. Млетачка власт у **Д.** престала је у корист Угарске одредбама Задарског мира 1358, а обновљена је почетком XV в. и трајала до 1797.
Срђан Пириватрић
**Нови век.** Име **Д.** није у прошлости увек означавало исту територију и неку јасно омеђену целину, али је од краја XVII в. почело да се везује искључиво за млетачку провинцију **Д**. Њене границе уређене су на основу одредаба мира у Сремским Карловцима 1699. и у Пожаревцу 1718. Унутар њих млетачка управа је разликовала *старе* (*Aquisto Vecchio*) и *нове поседе* (*Aquisto Nuovo*), освојене у ратовима 1684–1699. и 1715–1718. Ова подела била је важна због постојања великих разлика у управном уређењу, аграрним односима и обавезама становништва на старим и новостеченим поседима.
Стари млетачки поседи у **Д.** били су скромног обима, а чинило их је неколико острва и утврђених градова на далматинској обали (Задар, Сплит, Шибеник, Трогир, Новиград) са малим бројем села у околини. Власници највећег дела обрадивих површина били су племићи или црквене установе, а сељаци су од њих узимали у закуп земљу, најчешће уз давање четвртине урода. Градско племство имало је и одлучујућу улогу у управи у градским насељима на старим поседима, а то управно уређење у њима задржано је и после ширења млетачке територије крајем XVII и почетком XVIII в. У градским и сеоским насељима на старим поседима живело је углавном римокатоличко становништво, различите етничке припадности. У Задру и Шибенику живео је мањи број православних становника, али је осетно увећан насељавањем дела котарских ускока за време Морејског рата (1645--1669). У овим градовима постојале су и православне парохије. Оне су до краја XVII в. биле у саставу православне Филаделфијске митрополије са седиштем у Венецији, коју је у договору са млетачким властима основала Цариградска патријаршија да би се могао уредити верски живот православног становништва на поседима Млетачке републике, првенствено у Средоземљу. На територији под османском влашћу у залеђу млетачких градова у **Д.** живело је у XVI и XVII в. доста Срба који су имали повлашћени влашки статус и плаћали филурију. Ту су деловала и три православна манастира (Крупа, Крка, Драговић), која су, исто као сва српска насеља у Клишком и Крчком санџаку, била у саставу Дабробосанске епархије и под јурисдикцијом српског патријарха. Заједно са Србима живели су у залеђу млетачких поседа и многобројни римокатолици. И једне и друге су млетачке власти називале Морлацима.
У ратовима са Османским царством (1684–1699, 1715–1718) проширила је Млетачка република своје поседе у **Д.** до обронака Велебита, што је озваничено мировним уговорима у Сремским Карловцима и Пожаревцу. Рат са Турцима почео је у пролеће 1684, а ратни напори Венеције били су усмерени првенствено на запоседање Пелопонеског полуострва (Мореје), због чега су га Млечани називали *Морејским ратом*. Ратне операције у **Д.** вођене су са незнатним бројем редовних војника, јер су млетачке власти препустиле ратовање неплаћеним четама ускока из турских пограничних крајева. Они су већ крајем 1683. дигли устанак, решени да се трајно ослободе турске власти и постану млетачки поданици. Под вођством Илије Јанковића, брата Стојана Јанковића, прогнали су турске посаде из мањих утврђења, па је Венецији по уласку у рат остало само да заузме турске тврђаве у Сињу и Книну. Њиховим заузимањем остварени су најважнији ратни циљеви Венеције у **Д.** – да онемогући Хабзбуршку монархију, која је планирала освајање територије Босанског пашалука, да дође у непосредно залеђе млетачких поседа.
Када су запоседнуте некадашње турске области у **Д.**, заповедник млетачке војске одлучио је да их боље насели, јер су оне, како је обавестио више власти, „нашим недавним победама претворене у пространу пустош". Њих је поново населио, „привлачећи с оне стране границе целе породице, обећавајући благу управу и бесплатну расподелу земље за насељавање, али и упућивањем ускочких чета". Главну улогу у подстицању сеоба имале су нередовне чете котарских ускока. Ускоци под заповедништвом С. Јанковића прво су почели да упадају у Лику, која је тада још увек била под турском влашћу. Палећи тамошња насеља, успели су да до краја 1685. приволе или принуде око две хиљаде српских породица на сеобу у **Д**. После запоседања Книна (1688), преко којег је водио пут у дубину Босне, успостављене су везе са старешинама неких српских насеља у Босанској крајини и започети преговори о њиховом пресељењу. Када је постигнут договор о томе, млетачке власти су пресељеницима дале писане гаранције у којима је било наведено која ће пуста села добити за насељавање. Тада је из Босанске крајине у **Д.** прешло око 5.000 Срба и населило се у широј околини Книна.
Сеобама за време Морејског рата практично је завршено насељавање млетачке **Д.** и обликован је етнички распоред становништва у њој. Српско, православно становништво већином је живело на *новим поседима*, док је највећи број римокатолика живео на старим. У **Д.** је 1758. Срба било 37.761, а они су имали 52 парохијалне цркве и три манастира. Већина их је живела у задарском и книнском округу (90,47%), док их је у другим крајевима (Шибеник, Имотски, Хвар, Трогир, Клис и Сињ) било само 9,53%. Захваљујући томе што нису били распршени на територији целе **Д.**, као и томе што су живели углавном у етнички чистим или већински српским насељима, успели су да очувају етнички и верски идентитет у крајње неповољним условима.
Млетачке власти су своје нове поседе уредиле другачије него што су били уређени стари поседи, где су аграрни односи и организација управе остали исти као у средњем веку. Уредиле су их по узору на хабзбуршку Војну крајину и сву земљу на њима прогласиле за државну својину, а потом је она премерена и подељена у „вечни и наследни посед" тамошњем становништу. Сваки сељачки посед уцртан је на катастарску мапу, а његова величина одређена је на основу броја чељади у кући. Ови су поседи постали наследни по мушкој линији, али је држава задржала право да их одузме онима који добијену земљу не буду обрађивали дуже од три године. Становништво је обавезано да под заповедништвом својих старешина учествује у одбрани млетачко-турске границе и да од урода житарица даје држави на име пореза десетину (*decima*). Пошто су ти крајеви били пренасељени и у њима није било довољно обрадивих површина, глад је била честа појава. Становништво се због тога из њих стално исељавало у потрази за повољнијим условима за живот, што је имало велик утицај на демографске прилике.
При организовању управе на новим поседима, који су постали Крајина, државне власти су настојале да она буде што јефтинија, односно да има што мање плаћених чиновника. Старешина свих млетачких поседа у **Д.** и Боки которској био је тзв. генерални провидур у Задру, који се старао о управним пословима и заповедао млетачком војском у овим областима. Због уштеде државног новца значајна улога у управи мањих округа, на које су били подељени нови поседи, припала је народним старешинима, који су уживали и повластице приликом расподеле земље. Најнижа управна област било је село, којем је на челу стајао неки од сељана са звањем капетана. Више села чинило је сердарију, која је била управна и војна област на челу са сердаром. Они су потицали из породица које су се истакле у рату, па су на основу тих заслуга за државу њихова места била наследна. После погибије С. Јанковића, један од најугледнијих српских народних старешина био је крајем XVII и почетком XVIII в. Јован Синобад, старешина крајине у Книнском округу. Због својих је заслуга такође добио млетачко племство, а његови су потомци били крајишке старешине све до краја млетачке власти у **Д**.
Млетачке државне власти су се због великог броја православних становника на њиховим поседима у **Д.** и Боки которској суочиле са проблемом како да уреде њихова верска права, а да не повреде интересе Римокатоличке цркве. Његово решавање постало је још сложеније када је почетком XVIII в. престала да постоји Филаделфијска митрополија, јер је цариградски патријарх сменио њеног старешину и одбио да постави новог митрополита. Тиме се отворило питање стварања нове црквене области – епископије за Србе у **Д.** и Боки которској, чему се противила Римокатоличка црква.
Млетачка република није могла из државних разлога, а највише због страха од побуне, да врши притисак на православно становништво на својим поседима да промени веру. Због тога су и даље несметано деловали православни манастири, а постојала је и мрежа православних парохија. Међутим, кандидати за свештенике морали су да одлазе на територију Османског царства или Хабзбуршке монархије да им тамо свештеничко звање додели неки православни владика. После преузимања парохије пак њих није имао ко да контролише. Српски патријарх је два пута прихватао молбе Срба из **Д.** и Боке которске да им постави епископа (Стефан Љубибратић, 1719–1722; Симеон Кончаревић, 1751–1753), али је млетачки Сенат, који је био под јаким утицајем Римокатоличке цркве, одбио да их формално потврди, наредивши да буду прогнани са млетачке територије. Православни верници на тим просторима су због тога сопствену црквену организацију добили тек после 1797, када је Млетачка Република у Наполеоновим ратовима престала да постоји.
Војин С. Дабић
Миром у Пожуну (1805) **Д.** је потпала под Италију, а миром у Шенбруну (1809) са Дубровником и Боком инкорпорирана је у „Илирске провинције". Од Бечког конгреса (1815) чинила је провинцију Хабзбуршке монархије. Притисци на православно српско становништво наставили су се и у XIX в. Услед лоших прилика, удео православних верника у укупном броју становника смањивао се. У **Д.** је 1848. живело око 71.500 православних становника (1910: 105.000), односно 19,2% становништва (1910: 16,3%). Највећа концентрација православног становништва била је на североистоку (Книнска крајина, Равни котари, Буковица) и југу покрајине (Бока которска). Многобројни православни Срби који су прешли у католичку веру нису нужно изгубили и свест о припадности српском народу. Број Срба католичке вероисповести није познат, а њихов главни културни центар био је Дубровник. Православни Срби су унијаћењем прелазили у грко-католичку веру, али је тај процес ослабио после царске одлуке против прозелитизма 1841 (1841: 622 унијата; 1880: 206). Православна Епископија далматинска (за **Д.** и Боку) створена је 1808. са седиштем у Шибенику (од 1841. у Задру). Бока и Дубровник су издвојени у посебну епископију 1870/1871, а затим је 1873. читаво приморје припојено Буковинско-далматинској митрополији са седиштем у Бечу. Епископију су 1808. чиниле 53 парохије (1848: 117 парохија; 1911: 54 парохије и 3 капеланије у Далмацији и 44 парохије и 6 капеланија у Боки). Први епископ далматински био је Венедикт Краљевић (1810–1829), који је због благонаклоног става према унији ушао у спор са Карловачком митрополијом. Епископи Јосиф Рајачић (1829–1834), Пантелејмон Живковић (1835/1836), Јеротеј Мутибарић (1843–1853), Стефан Кнежевић (1853–1890) и Никодим Милаш (1890–1911) супротстављали су се унијаћењу и све чешћој појави негирања српског идентитета дела становништва **Д**.
У процесима националних интеграција у другој половини века, кључну улогу одиграо је верски моменат. Католичко становништво је постепено прихватало хрватски национални идентитет, док се српска национална интеграција заснивала на православљу. Паралелно са тим процесима распламсала се борба на нивоу политичких странака које су добијале све већи значај у јавном животу **Д**. Централни захтев дела хрватске политичке елите од 40-их година, да се **Д.** уједини са Хрватском и Славонијом, преузела је и Народна странка, основана 60-их година као заједничка организација Срба и Хрвата. У гласилу странке (*Народни лист*) током 70-их година ширене су идеје о хрватском политичком народу и Србима као „Хрватима православне вере", чиме је негирана српска национална индивидуалност у **Д.** и започело размимоилажење између Срба и Хрвата на верско-националној основи. Проблем је представљало и питање признавања српског језика и равноправне употребе ћириличног писма. Аустријска окупација БиХ (1878), коју су Срби у потпуности одбацивали а хрватски прваци странке, сматрајући да је ова област хрватска историјска покрајина, дочекали са одушевљењем, убрзала је разлаз. Српски прваци су одлучили да напусте странку и самостално формулишу политички програм на састанку у Кожловцу (1878), на којем је тражено признање националне индивидуалности Срба у **Д.** свих вера и одбачено уједињење са Хрватском и Славонијом. Задарским компромисом (1888) српски прваци настојали су да поново успоставе сарадњу са хрватским странкама, али су тај покушај бојкотовали бокељски и дубровачки Срби. Српска народна странка на Приморју, чије је гласило било *Српски лист / Српски глас* (1880–1905), деловала је као неформални скуп истомишљеника све до прве скупштине у Сплиту 1897, када је основано Српско братство, формално тело странке са седиштем у Сплиту (распуштено 1899). Први предводник странке је био Сава Бјелановић, а после његове смрти (1897) дошло је до расцепа на групу која је остала на позицијама о српству трију вера (лист *Дубровник*) и на круг око епископа Никодима Милаша, који је основ српског идентитета тражио у православљу (лист *Српски глас / Приморски српски лист / Нови српски лист*). Две струје су се међусобно изиграле на изборима 1900, те је следеће године на заседању у Книну уследио покушај измирења, а у Дубровнику основано друштво *Српска зора*. На скупштини у Сплиту (1903) оформљени су органи странке (скупштина и извршни управни одбор на челу са Антуном Пуљезијем) и усвојен је нови програм: прихваћено је начело српства трију вера, а сарадња са Хрватима условљена је признањем српске националне и политичке индивидуалности и равноправности у **Д**. Отопљење српско-хрватских односа омогућило је прихватање Ријечке и Задарске резолуције (1905) као предуслова за стварање тзв. Хрватско-српске коалиције. Српски страначки прваци су за признање српске националне индивидуалности пружили подршку хрватским странкама за уједињење тзв. троједнице. Анексија БиХ (1908) додатно је увећала тензије између Хрвата и Срба. Очекивања никада нису испуњена и притисци на српско национално биће у **Д.** су настављени. Незадовољство Срба проузроковала је и аустријска управа, приликом покушаја новачења за војску, чиме је изазван устанак у Боки (1869. и 1882).
Од значаја за културно уздизање и очување идентитета Срба је било и ширење мреже школа. Прва српска основна школа отворена је 1807. у Шибенику, а већ 1847. у целој **Д.** постојале су 52 школе. Клирикална школа радила је најпре у Шибенику (1834–1841), а потом у Задру (1841–1864; 1869–1920. као Богословни завод). За ширење просвете увелико су заслужне личности попут Ђорђа Николајевића, учитеља, свештеника, уредника, и Божидара Петрановића, утемељивача *Србско-далматинског алманаха/магазина* 1836–1873, најзначајнијег српског гласила у **Д.** у првој половини XIX в. У **Д.** и Боки основана су и многобројна српска културна и привредна друштва: Савез српских привредних задруга на Приморју (1905); Матица српска у Дубровнику (1909) и друга. Многобројне истакнуте личности српске политике и културе родом су из **Д.** и Боке: правник и историчар Валтазар Богишић (1834–1908), писац Симо Матавуљ (1852–1908), писац и политичар Матија Бан (1818–1903), књижевник и политичар Медо Пуцић (1821–1882), политичар Лазар Томановић (1845–1932), политичар и књижевник Марко Цар (1859–1953), књижевник и политичар Луко Зоре (1846–1916), књижевник и правник Иво Војновић (1857–1929) и многи други.
Нино Делић
Током балканских ратова и српско и хрватско становништво **Д.** давало је подршку Србији и Црној Гори на јавним манифестацијама, прикупљањем помоћи и слањем добровољаца. Аустроугарске власти су због тога мобилисале ратно способно становништво, распустиле општинске управе у Шибенику и Сплиту, те онемогућиле прикупљање помоћи, док је штампа на немачком језику писала да се „Далмација усљед побједа српског оружја преобразила у непријатељску земљу". По избијању I светског рата Срби из **Д.** су се већином нашли у редовима аустроугарске војске, а само део је успео да пребегне на српску страну. Они који су сматрани сумњивима хапшени су, држани као таоци и интернирани у логоре диљем царства. Било је случајева вешања и стрељања, попут случаја Онисима Поповића, сељака-задругара из Бискупије који је стрељан у Сињу. Формирањем најпре Народног већа, а затим Земаљске владе са седиштем у Сплиту отпочео је процес издвајања **Д.** из оквира Аустроугарске. Средином новембра 1918. први српски војници стигли су у Дубровник. У **Д.** су се искрцале и италијанске трупе и то првенствено у северни део, заузевши укупно 35 општина, укључујући места са већинским српским становништвом (Книн, Кистање, Бенковац, Обровац). Ово подручје је подељено на три зоне од којих је прва захватала Книн, Промину, Дрниш, Кистање, Обровац, Паг и Корчулу, друга Шибеник, Водице, Скрадин и Бенковац, а трећа Биоград, Новиград, Нин и Задар. Забележено је више демонстрација, протеста и оружаних сукоба између локалног становништва и италијанске војске крајем 1918, као и побуна током 1919. Крајем децембра 1918. и почетком јануара 1919. на великом народном збору у Сплиту донета је резолуција којом је поздрављено стварање југословенске државе и исказан протест против италијанске окупације. Након тога одржан је и тајни попис становништва који је, попут својеврсног плебисцита, требало да покаже расположење за југословенску државу, а против припајања Италији. Четворочлана делегација Далматинаца отпутовала је у Париз како би резултате пописа у 34 од 35 окупираних општина (без Обровца где су пописивачи откривени и ухапшени) представила великим силама на Конференцији мира. Секретаријату Конференције упућен је 7. IV 1919. меморандум у којем су представљени резултати плебисцита, према којем је 96,93% становништва окупираног подручја било за прикључење југословенској држави. Десет дана касније, далматинску делегацију је примио и председник САД Вудро Вилсон. Тек је Рапалским мировним уговором 12. XI 1920. југословенској држави припала **Д.**, али без Задра и острва Ластова и Палагруже. Међутим, повлачење италијанских трупа отпочело је тек након склапања Споразума о италијанској евакуацији потписаног у Сплиту 7. III 1921. Прва зона је евакуисана априла 1921, а друга јуна исте године. Из последње, треће зоне, Италијани су се повукли у марту 1923, када су напустили преостале делове Равних Котара и острва око Задра. Према попису из 1921, Срби су чинили 17% становништва **Д.** (106.132). Према административној подели Краљевине СХС из 1922, на простору **Д.** су формиране Сплитска и Дубровачка област, док је према подели из 1929. највећи део **Д.** припао Приморској бановини, а само јужни део, од Корчуле, ушао у оквире Зетске бановине. Након 1939. читава **Д.** ушла је у састав Бановине Хрватске. У међуратном периоду српско становништво **Д.** је своју политичку активност спроводило понајвише кроз Народну радикалну странку, а у мањој мери кроз Земљорадничку и Демократску. Након 1935. највише присталица међу далматинским Србима имала је Југословенска радикална заједница. Главне политичке личности у међуратном периоду били су Урош Десница и Вук Вујасиновић у Бенковачком Котару и Нико Новаковић у Книнском.
Након слома Краљевине Југославије у Априлском рату, према договору од 18. V 1941, **Д.** је подељена између Италије и НДХ. Италија је анектирала подручје јужно од реке Зрмање, западно од пруге Книн–Сплит са градовима Шибеником и Сплитом, као и острва недалеко од ових градова и острва Мљет, Корчула, Вис и Шолта. На делу **Д.** који је анектирала Италија успостављен је најпре Цивилни комесаријат за Далмацију, а затим Намесништво за Далмацију са седиштем у Задру, док је за војна питања било надлежно Војнопоморско заповедништво Далмације. Део **Д.** који је ушао у оквире НДХ административно је сврстан у оквире великих жупа Дубрава, Хум, Цетина, Брибир–Сидрага (крај око Книна и Дрниша) и Лика–Гацка (крај око Обровца). Убрзо по преузимању власти у околини Книна усташе отпочињу прогоне Срба, отпуштања са посла, конфискацију имовине, протеривања и убијања. Само у периоду 24. V – 27. VII 1941. убијено је 555 Срба на простору Книнске Крајине. Политички представници далматинских Срба, предвођени Н. Новаковићем, тражили су због тога да се читаво подручје **Д.** припоји Италији. Терор усташких власти над Србима учинио је да је цивилно становништво бежало у делове под италијанском управом и отпочело организацију отпора. Током Другог светског рата српско становништво **Д.** укључивало се у покрет отпора, како ројалистички тако и комунистички. На простору северне **Д.** активна је била Динарска дивизија којом је командовао свештеник Момчило Ђујић, а формирано је и више партизанских одреда којима је оперативно командовао Штаб Далматинско-динарских одреда под командом Вицка Крстуловића. Народноослободилачки одбор Далмације, на чијем челу је био Станко Шкаре, формиран је у Ливну 28. I 1943. Након капитулације Италије у септембру 1943. **Д.** су заузеле немачке снаге. Завршне борбе за ослобођење почеле су у октобру 1944. Бенковац је ослобођен 7. X, затим Сплит 26. X, Задар 31. X, Шибеник 3. XI, Дрниш 5. XI и Книн 3. XII. До краја те године **Д.** је у целости ослобођена дејствима 8. далматинског корпуса НОВЈ, који су чиниле 9. дивизија (за дејства у јужној **Д.**), 19 (за дејства у северној **Д.**), 21 (за дејства у средњој **Д.**) и 26. дивизија која се налазила на Вису. У социјалистичкој Југославији **Д.** је ушла у оквире најпре Народне, а затим Социјалистичке Републике Хрватске. У том периоду дошло је до развоја привреде у насељима са знатнијим уделом српског становништва (првенствено рударства, грађевинарства и металне индустрије), изграђени су и најзначајнији инфраструктурни објекти, попут пруга и путева (Книн–Задар), а довршен је и процес електрификације (1977). Значајније културне установе Срба у **Д.** у том периоду биле су: Музеј града Обровца, Завичајни музеј у Бенковцу, Музеј Книнске Крајине у Книну, а од 1989. и Српско културно друштво „Зора", основано у Кистањама 1989. Под вођством Јована Рашковића у Книну је 1990. основана Српска демократска странка као прва политичка партија са српским националним предзнаком у Хрватској након II светског рата.
Према подацима из 1991, на простору **Д.** живело је 114.805 Срба (12,06%), од чега највише у општинама Книн (37.888), Бенковац (18.986), Задар (14.112), Шибеник (8.971), Сплит (8.703), Обровац (7.572), Дрниш (4.974), Дубровник (4.765), Сињ (2.785) и Имотски (1.140). У северној **Д.** било је средиште борбе српског народа за аутономију, Книн је у децембру 1990. постао центар САО Крајине, а главни град РСК у децембру 1991. У време распада Југославије и грађанског рата на простору Хрватске дошло је до присилних миграција становништва унутар **Д**. Српско становништво је протеривано из далматинских градова ка унутрашњости која је била под српском контролом, одакле је хрватско становништво протеривано ка приморским деловима под хрватском контролом. Неки од највећих злочина над Србима у Хрватској почињени су на простору **Д**. Јуна 1992. убијено је и бачено у јаме 40 припадника ТО у нападу на Миљевачки плато, а током напада на Равне Котаре 1993. убијено је 326 војника и цивила. Сломом РСК августа 1995. већина Срба је протерана из **Д**. Они који су на том простору сачекали успоставу хрватске власти у великом броју су били убијени. Само из масовне гробнице на гробљу у Книну ексхумирано је 301 тело. Укупно узевши, у периоду 1990–1998. на простору северне **Д.** убијено је 1.593 Србина, односно 23% од укупног броја страдалих грађана српске националности на подручју Хрватске у том периоду. Према последњем попису становништва (2011), на територији четири жупаније које захватају простор **Д.** (Задарска, Шибенско-книнска, Сплитско-далматинска и Дубровачко-неретванска) живи укупно 26.594 Срба (0,03%) од чега највише у градовима и општинама: Книн (3.551), Сплит (2.533), Задар (2.168) и Кистање (2.166).
Милан Гулић
ИЗВОРИ: Kriegsarchiv Wien, *Kartensammlung*, B IX 587, 588; *Србско-далматински алманах/магазин*, 1836–1873; *Српски лист / Српски глас*, 1880–1905; *Дубровник*, 1892–1914; *Приморски српски лист /Нови српски лист*, 1903; Л. Бакотић, *Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до уједињења*, Бг 1938; Б. Десница, *Историја котарских ускока*, I–II, Бг 1950–1951; П. Д. Шеровић, „Неколико података о становништву Шибеника крајем XVIII стољећа", *Вјесник за археологију и хисторију далматинску*, 1954–1957, LVI–LIX/2; Р. Петровић, *Национално питање у Далмацији у XIX стољећу*, Сар. 1968; К. Милутиновић, *Војводина и Далмација 1760–1914*, Н. Сад 1973; „Срби у Далмацији 1797–1878", у: *Историја српског народа*, V–2, Бг 1982; „Настанак политике новог курса на Приморју", *Историја српског народа*, VI–1, Бг 1983; *Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава*, *31. ожујак 1991. Становништво према народности по насељима*, Зг 1992; С. Божић, „Српска народна странка у Краљевини Далмацији (1880–1904)", *Зборник о Србима у Хрватској*, 4, 1999; *Политичка мисао Срба у Далмацији: Српски лист/глас 1880–1904*, Бг 2001; Ј. А. Солдо, *Гриманијев закон: закон за далматинске крајине из 1755./56. године*, Зг 2005; С. Недељковић, „Српска друштва у Дубровнику на почетку 20. века", *ЗМСДН*, 2007, 122; В. Крстуловић, *Мемоари југославенског револуционера*, I, *На стазама партије, револуције и братства и јединства 1905–1943*, Бг–Зг–Сар. 2012; II, *Вис – пут за међународно признање партизанске Југославије. Далмација – Хрватска – Нова Југославија 1943–1945*, Сар.–Зг–Бг 2013; *Попис становниптва, кућанстава и станова 2011. Становништво према држављанству, народности, вјери и материнском језику*, Зг 2013.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Православна Далмација*, Н. Сад 1901; *Рапалски уговор између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Италије*, Бг 1921; *Северна Далмација некад и сад*, Бг 1939; И. Гргић, „Постанак и почетно уређење Војне крајине книнског котара под Венецијом", *Старине ЈАЗУ*, 1962, 52; G. Alföldy, *Bevölkerung und Gesellschaft der römischen Provinz Dalmatien*, Budapest 1965; Д. Живојиновић, „Тајни референдум у окупираној Далмацији 1919. и његов политички значај", *ЗР*, 1967, 4; J. J. Wilkes, *Dalmatia*, London 1969; *Војна енциклопедија*, II, Бг 1971; М. Јачов, *Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку*, Бг 1984; Д. Пленча, *Книнска ратна времена 1850–1946. Книн, Дрниш, Буковица, Равни Котари*, Зг 1986; Н. Журић Скоти, „Талијанска окупација Бенковачког краја (1941–1943)", у: J. Медини (ур.), *Бенковачки крај кроз вјекове*, I, Бенковац 1987; Г. Станојевић, *Далматинске крајине у XVIII вијеку*, Бг–Зг 1987; Б. Десница, *Стојан Јанковић и ускочка Далмација*, Бг 1991; *Жртве агресије Хрватске војске на Републику Српску Крајину – Миљевачки плато јуни 1992*, Книн 1994; С. Божић, „Срби и Српска православна црква у Хрватској 1918–1929", *ТИ*, 1997, 1–2; „Срби на простору Хрватске, Славоније и Далмације 1918–1929", *ГДИ*, 2000, 1; B. Fuerst Bjeliš, I. Zupanec, „New 18th Century Venetian Border in Croatia and its Spatial and Demographic Implications", *Хрватски географски гласник*, 2007, 69/2; С. Божић, *Срби у Хрватској 1918–1929*, Бг 2008; К. Николић, *Италијанска војска и четници у Другом светском рату у Југославији 1941–1943*, Бг 2009; Д. Р. Живојиновић, *„La Dalmazia o morte". Италијанска окупација југословенских земаља (1918–1923)*, Бг 2012; М. Гулић, „Одјек балканских ратова у Далмацији", у: С. Рудић, М. Милкић (ур.), *Балкански ратови 1912–1913: нова виђења и тумачења*, Бг 2013; К. Новаковић, *Срби у Сјеверној Далмацији*, Бг 2013.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛМАЦИЈА, Божо
**ДАЛМАЦИЈА, Божо**, хемичар, универзитетски професор (Честерег код Житишта, Банат, 9. X 1951). Студије хемије завршио 1975. на Природно-математичком факултету у Београду, а 1978. се запослио на ПМФ у Новом Саду, где је магистрирао 1981. и докторирао 1984. За редовног професора изабран je 1996. Предаје Хемијску технологију, Индустријске процесе, Заштиту вода, Загађивање вода, Екоинжењеринг и Контролу квалитета воде за пиће. Од 1991. директор је Института односно Департмана за хемију ПМФ у Новом Саду. Увео је нова студијска усмерења из хемије и заштите животне средине на три нивоа студија. Бави се истраживањима у области мониторинга и развоја поступака за обраду воде и седимената. Основао је и води истраживачку групу која је реализовала преко 15 међународних и националних научних пројеката и преко 80 пројеката за потребе привреде. На основу једног од пилот истраживања изграђена је фабрика воде у Бањој Луци. Године 1997. основао је Школу за заштиту животне средине „Квалитет вода". Коаутор је уџбеника *Хемијска технологија* (Н. Сад 2012) и практикума за предмете које предаје. Објавио је више техничких решења, а за потребе законодавних тела израдио већи број подзаконских аката из области вода и заштите животне средине. Члан је Српског хемијског друштва и International Water Association (IWA). Носилац је Повеље за врхунска остварења Департмана за хемију ПМФ у Новом Саду, Плакете за изванредан допринос у раду и развоју Технолошког факултета у Бањој Луци.
ДЕЛА: коаутор, „Purification of High-Salinity Wastewater bу Activated Sludge Process", *Water Research*, 1996, 295; коаутор, „Pollution of the Begej Canal sediment – metals, radioactivity and toxicity assessment", *Environmental International*, 2006, 606; коаутор, „Quantifying the environmental impact of As and Cr in stabilized/solidified materials", *Science of the Total Environment*, 2011, 366.
ИЗВОР: Архива ПМФ у Новом Саду.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛМАЦИЈА, Стево
**ДАЛМАЦИЈА, Стево**, лингвиста, србиста, универзитетски наставник (Пољавнице код Босанског Новог, 6. I 1932). Завршио Педагошку академију у Бањој Луци 1955. и Филозофски факултет у Скопљу 1962. Магистрирао 1978. на Филолошком факултету у Београду, а докторирао 1986. на ФФ у Загребу. Радио као учитељ, наставник и професор српскохрватског језика у Кнежици (1955–1962), Босанској Дубици (1962–1966), Приједору, Бањој Луци и у општини Соколац. Од 1980. био професор Педагошке академије у Бањој Луци, а од 1996, у звању доцента, на бањалучком ФФ. Био лектор за српски језик у Институту за славистику у Салцбургу (1988–1993). Основна област научних интересовања **Д.** су дијалектологија и ономастика, а огледао се и у проблематици савременог српског језика. Истраживао је говоре западне Босне, прикупљао и обрађивао дијалекатску лексику. Његов *Рјечник говора Поткозарја* (Бл 2004) представља успешан првенац те врсте са терена северозападног поддијалекта херцеговачко-крајишког дијалекта узетог у целини.
ДЕЛА: „Eтници и ктетици Koзаре и Поткозарја", *Радови II*, Сар. 1975; „Из историје неких средњовјековних топонима Босанске Крајине", *Зборник реферата и материјала V југословенске ономастичке конференције*, Сар. 1985; *Ијекавски говори Поткозарја*, Бл 1997.
Слободан Реметић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЛША
**ДАЛША**, манастир у североисточној Србији, на извору реке Дајше, у поткриљу горе Висока. Помиње се 1429. у запису једног инока који је са Свете Горе дошао у Љубостињу, а одатле 1425. у манастир Пречистог Ваведења код Голупца. Одатле је са сабраћом тражио погодно место за подизање манастира, па су на извору реке Далше (какав је изговор у XV в. забележен) отпочели зидање храма Рођења Богородице. Током изградње умро је деспот Стефан Лазаревић (1427), а Турци су напали земљу. Монаси су се разбежали, али су се по склапању мира вратили и наставили изградњу. Када је војвода Јеремија предао Голубац (1428) Турцима, Угри су напали град, али и територију око **Д**. Мучили су и убијали монахе, а преживели су побегли у планине према граду Вишесаву. По повратку затекли су спаљен и разорен недовршени манастир, па су то место напустили.
У XIX в. развалине манастира су биле видљиве уз обалу Старе Дајше, која извире из језерцета испод Ђалу Маре и после око 375 м улива се у Пек. Речица данас више не постоји, а остаци манастира су неуочљиви. Остаци друге две црквице више нису видљиви, а цео терен је девастиран активним каменоломом. Очито се на овом простору почетком XV в. формирао јак синаитски духовни центар, који је више пута разаран и обнављан.
Синиша Мишић
Стари истраживачи су забележили да су се код извора Дајше, десне притоке Пека, на падини брда Ђуле, у XIX в. налазили остаци цркве са олтаром окренутим према западу и две бочне апсиде и да су се на њеним зидовима видели трагови фресака. Из светилишта се улазило у једну пећину, а из ње се, кроз раселину у стени, стизало на Ђулу. Манастир је био прилепљен уз стену, која је са северне стране служила као зид, а и на њој су се разазнавали трагови живописа. Место на којем се обитељ налазила дуго се користи за прераду креча, те од ње више ништа није преостало.
Татјана Стародубцев
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Кнежевина Србија*, Бг 1876; М. Ризнић, „Старински остаци у срезу звишком", *Старинар*, 1888, 5; Ђ. Сп. Радојичић, *Антологија старе српске књижевности*, Бг 1960; Ф. Каниц, *Србија: земља и становништво* *од римског доба до краја XIX века*, 1, Бг 1991; Д. Радовановић, „Археолошка налазишта са сакралним садржајем на подручју Подунавског и Браничевског округа", у: *Споменици Смедеревља и Браничева*, Смед. 1997; Љ. Васиљев, „Ко је инок из Далше, хиландарски писар прве половине XV века", у: *Осам векова Хиландара*, Бг 2000; С. Мишић, „Топонимија у запису инока из Далше", *Црквене студије* 2006, 3.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЉ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/001-se-iv-dalj-karta.jpg)ДАЉ**, село у Хрватској, на источној периферији Славоније, изграђено на десној обали Дунава, на дилувијалној тераси на око 90 м н.в. Припада Осјечко-барањској жупанији и Општини Ердут. Центар општине, с којим је повезан локалним путем, налази се око 20 км према североистоку. **Д.** се помиње у време турске владавине, 1663, као земљано утврђење – паланка. Успостављањем аустријске власти у Славонији крајем XVII в. овамо се насељавају Срби, као већинско, и Немци, као мањинско становништво. Временом су се досељавали и Хрвати. После Велике сеобе Срба (1690) и напуштања Сентандреје српски патријарх Арсеније III Чарнојевић добио је 1706. од аустријског цара Јозефа I **Д.** са околином (око 25.000 јутара плодне земље). Ту је основао Даљско властелинство, а пренета је и патријаршијска столица, која је ту остала све до пресељења у Сремске Карловце. За само 30 година број становника **Д.** се упетостручио. Храм посвећен Св. Димитрију подигнут је 1715 (довршен 1799) као Саборни патријаршијски катедрални храм. Нови монументални храм подигнут је на темељима старог из 1799. Храм је демолиран 1942. и оштећен 1991. Капела Успења Пресвете Богородице, позната и као Даљска водица, подигнута је 1758. Ова капела била је прва српска црква порушена у НДХ 1941. После рата је обновљена. Основна школа у **Д.** почела је с радом 1715. или 1731, 1734. отворена је гимназија, 1861. читаоница, 1877. Српско певачко друштво „Лира", а 1879. и Ватрогасно друштво. То је пратио развој ратарства, виноградарства, занатства и услужних делатности. Током II светског рата српско становништво је страдало – на споменику жртвама усташког терора у **Д.** уписано је више од 300 имена. Године 1991. село је имало 5.515 становника, од којих су 2.882 (52,3%) били Срби, а 2001. 4.689 становника (2.528 или 53,9% Срба). У северном, старијем делу села улице имају радијалан, а у јужном делу линеаран распоред. Северозападно од села је железничка раскрсница пруга из правца Осијека, Богојева и Вуковара. Крај села се налази циглана.
Мирко Грчић
На подручју **Д.** пронађени су трагови живота у праисторији и римском периоду. Први пут је поменут у изворима 1471, када је припадао Вуковарској жупанији. Током османске владавине (1521–1687) у насељу су већином живели становници муслиманске вероисповести (200 кућа, наспрам 25 православних и шест римокатоличких). Након слома османске власти, муслиманско становништво се иселило у северну Босну, а дошли су насељеници из Срема, Бачке и Босне. Према подацима из 1697, у насељу су живели само Срби. Од 1706. даљско властелинство, које је обухватало варош **Д.**, село Трновац (Бијело Брдо), варош Борово, Церић и напуштена села Кечин и Ловас, уступљено је патријарху Арсенију III Чарнојевићу од стране цара Јосифа I на име дуга од 38.675 форинти. Властелинство је обухватало преко 25.000 катастарских јутара плодне земље, а о њему су од тада бринули архијереји Карловачке митрополије. Православна црква у **Д.** је изграђена 1715, али је касније настрадала у пожару. У време митрополита Павла Ненадовића (1749–1768) саграђена је капела Успења Пресвете Богородице на Доброј Води код **Д.** (1758). У време митрополита Стефана Стратимировића (1790–1836) саграђена је нова Саборна црква Великомученика Димитрија (1799), довршен је Патријаршијски двор и капела Светог архиђакона Стефана при двору (1828). На српском народном сабору 1865. даљско властелинство је проглашено патријаршијским народноцрквеним добром. У **Д.** је 1877. основано Српско певачко друштво „Лира", а деловали су и Културно-уметничко друштво „Бранко Радичевић", Добротворна задруга „Српкиња" и Српски соко. **Д.** се налазио у оквирима Аустроугарске све до 1918, када је постао саставни део југословенске државе. Аграрном реформом након I светског рата од Патријаршије је одузето око 4.000 јутара земље. Административно је најпре припадао Осјечкој области (до 1929), затим Савској (до 1939), па Хрватској бановини (до 1941). Током II светског рата припадао је НДХ, прецизније Великој жупи Барања. У том периоду потпуно су уништене јеврејска и ромска заједница у граду, а страдали су и Срби. Капела на Доброј Води порушена је 1941, а изнова подигнута 1946–1948. Након рата **Д.** је до 1962. био општинско средиште (обухватао је насеља Ердут, Аљмаш, Бијело Брдо и Сарваш). Међунационални проблеми су дошли до изражаја 1. VIII 1991, када је у сукобима између мештана српске националности и припадника Министарства унутарњих послова и Збора народне гарде било више погинулих и рањених. Те године **Д.** се нашао у оквирима САО Славонија, Барања и Западни Срем, а када је ова инкорпорирана у оквире РСК, био је у њеном саставу, поново као општинско средиште. Ердутским споразумом из новембра 1995. формирана је Прелазна управа Уједињених нација (УНТАЕС), захваљујући чијем раду је област Источне Славоније, Барање и Западног Срема интегрисана у оквире Републике Хрватске. Од 1991. **Д.** је издвојен из Сремске и прикључен обновљеној Осечкопољској и барањској епархији СПЦ. Средиште нове епархије је у Патријаршијском двору у **Д.**
Милан Гулић
Због путева који спајају Славонију, Бачку, Барању и Срем патријарх Арсеније III изабрао је **Д.** за седиште митрополије, а због дугова бечки двор му је 1706. поклонио властелинство у **Д.** које је 1918. делимично, а после 1945. потпуно подржављено. У **Д.** је 1828. изграђен Патријаршијски двор. Почетак манастира представља изградња капеле 1758. на Доброј води, а до тога је дошло заузимањем и материјалним учешћем митрополита Павла Ненадовића. Место је већ имало дугу култну традицију јер се народ окупљао на празнике Рођења (8/21. септембар) и Успења Пресвете Богородице (15/28. август) и апостола Јуде (19. јун / 2. јул). Манастир је једнобродна грађевина скромних димензија са звоником на западном делу. Резбарени иконостас осликали су 1760. Димитрије Бачевић и његов ученик Теодор Крачун. Капела је 1896. детаљно обновљена трошком патријарха Георгија (Бранковића), а 1899. Ђура Пецић урадио је зидни живопис и пресликао иконостас. Плоча на капели сведочи о обнови и исказује захвалност становника **Д.** патријарху Георгију. Капела је поново обновљена и освећена 1928, а заузимањем даљских богомољаца уз два Богородичина празника служено је и на Преображење (6/19. август). Већ првих дана усташке државе НДХ капела и звонара до темеља су порушене, а материјал и драгоцености су разнети. Нешто мало икона и инвентара враћено је после рата. Нов храм саграђен је 1946–1948. на старим темељима, а звонара као посебан објекат. То је једнобродна грађевина с крстом у основи, тремом на западној страни, полукружном олтарском апсидом и четвртастим певничким простором, с осмостраним кубетом. Унутрашњост је живописана. Зидан је циглом и покривен бакарним лимом. У манастир је усељено сестринство. У оквиру манастира је Чардак на Водици који је на лековитом извору из римских времена подигао патријарх Јосиф Рајачић, а 2000. је обновљен. Изграђен је и конак за монахиње, купљено је 1,65 ха земље, а 3,05 ха добијено на поклон.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: *Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава, 31. ожујак 1991. Становништво према народности по насељима*, Зг 1992; *Република Хрватска и Домовински рат 1990–1995. Документи*, I, *Оружана побуна Срба у Хрватској и агресија оружаних снага СФРЈ и српских паравојних постројби на Републику Хрватску (1990–1991)*, Зг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Љ. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; М. Костић, *Иконостас капеле Успења Богородице у Даљу*, Н. Сад 1994; Д. Живанов, *Иконостас капеле Св. архиђакона Стефана у Даљу*, Н. Сад 1995; М. Ђ. Балић, *Заштита културних и природних добара Српске области Славонија, Барања и Западни Срем 1992–1996*, Вуковар 1997; Ј. Козобарић, „Српска православна парохија у Даљу крајем године 1931", *Љетопис Српског културног друштва „Просвјета"*, Зг 1998; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; Ч. Оцић, *Нешто о Даљу*, Бг 2004; А. Ђурановић, *Српска православна парохија у Даљу*, Даљ 2007; В. Љ. Ћеримовић, *Сремски Карловци и Даљ. Престолни центри Карловачке митрополије*, Бг 2007; Ч. Оцић, „Даљ: кратка повесница", у: Ч. Оцић (ур.), *Стваралаштво Милутина Миланковића*, Бг 2009; *Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске*, Даљ–Бг 2009; В. Љ. Ћеримовић, „Скрнављење и препород митрополијско-патријаршијских структура у Даљу", у: М. Будимир (ур.), *Грађански рат у Хрватској 1991–1995*, IX, Бг 2013.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДAЉСКА ГРУПА
**ДAЉСКА ГРУПА** (Даљска култура), културна група, названа по некрополи с урнама у Даљу у источној Славонији. Као посебну културну појаву **Д. г.** је први сумарно издвојио Миодраг Грбић („Праисторијско доба Војводине", *Војводина*, I, Н. Сад 1939), али су њене карактеристике утврђене каснијим истраживањима после II светског рата. Група је била распрострањена у уском појасу од Барање до Срема и западне Бачке и развијала се у континуитету од X до IV в. п.н.е. Главна налазишта су велика некропола с урнама у Даљу, истраживана почетком XX в., где гробне целине нису сачуване (V. Hoffiller, *Corpus Vasorum Antiquorum* *Yougoslavie*, 2, Belgrade 1938); некропола у Батини, уништена, материјал је стигао појединачно у музеје у Бечу, Будимпешти, Сомбору итд.; некропола у Вуковару на локалитету Лијева бара, истраживана 50-их година XX в., која је дала 101 спаљен гроб с урнама и седам скелетних; те некропола и насеље у Дорослову, са близу 200 спаљених гробова и мањим бројем скелетних (Д. Трајковић, *Ђепфелд – Некропола старијег гвозденог доба код Дорослова*, Со 2008). Насеља **Д. г.**, махом на мањим узвишењима, нису истражена. Највећи број гробова у равним некрополама садржи урне с остацима спаљених покојника, а мањи број су скелетни с инхумираним покојницима. Гробови су могли бити: сиромашни с урном и једном или две посуде као прилозима; и богати са 15–20 посуда, што индицира разлике у друштвеном статусу. Покретни материјал се састоји највећим делом од керамике где преовлађују биконичне урне с наглашеним, често вертикално канелованим трбухом; биконични пехари и шоље с једном или две тракасте дршке; зделе с увученим, фасетираним или канелованим ободом; и велики лонци с пластичном траком на врату. Посебно се издвајају у овом репертоару пехари с дршкама у облику птичјих глава и аскоси с дршкама у облику животињских фигура из Даља из старијег гвозденог доба, који указују на северозападно порекло.
Накит и оружје начињени су од бронзе и гвожђа, а чешће се срећу у гробовима са скелетима него у спаљеним. Накит садржи украсне вишеглаве игле, двојне игле у каснијој фази, лучне двопетљасте и наочарасте фибуле, шарнирске фибуле у каснијој фази, тордиране торквесе, привеске у облику стилизованих људских фигура, а од оружја копља. Јавља се и коњска опрема: псалије и украсна дугмад-разводници за ремење, пре свега у Даљу и Батини. **Д. г.** је настала ширењем групе Вал из североисточне Трансданубије ка југу, на прелазу II у I милениј п.н.е, и типичан је представник млађе средњоподунавске културе поља с урнама с одређеним локалним одликама. У VIII/VII в. у време немира и миграција тзв. Трако-Кимераца који су захватили источну и средњу Европу и северни Балкан, **Д. г.** је прихватила нове елементе у материјалној култури, као и мање групе дошљака с истока. О томе сведоче инхумирани покојници с накитом и оружјем, чиме је **Д. г.** ојачала, постала једна од снажних група старијег гвозденог доба и све до VI в. играла запажену улогу у том делу Балканског полуострва. О доласку група с истока сведочи и златни налаз накита из Даља који се датује у старије гвоздено доба и има паралеле у јужној Русији (M. Ebert, „Der Goldfund von Dalj", *Jahreshefte des Österreichischen Archäologischen Instituts*, XI, Wien 1908). Касније, потиснута од суседа, изгубила је значај и наставила да животари на суженом простору.
ЛИТЕРАТУРА: K. Вински Гаспарин, „Група Даљ", у: A. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, 4, Сар. 1983; Р. Васић, „Даљска група", у: A. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, 5, Сар. 1987; C. Metzner Nebelsick, *Der „thrako-kimmerische" Formenkreis aus der Sicht der Urnenfelder- und Hallstattzeit im südöstlichen Pannonien*, Rahden 2002.
Растко Васић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЉСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО
**ДАЉСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО**, феудални посед карловачких митрополита. Настало је када је 15. VII 1706. цар Јозеф I доделио патријарху српском Арсенију III Црнојевићу насеља Даљ, Бело Брдо и Борово са неколико пустоселина (Церић, Маринци, Мочари, Кечинци и Ловас) и прекодунавском риболовном баром Жива. Процењено је да годишњи приход од поседа износи 2.283 форинте, што је чинило 6% од укупне капиталне суме од 38.050 форинти, колико је износио државни дуг према патријарху. Властелинство није додељено патријарху и његовим наследницима на челу црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији у вечни посед (jure perennali) него условно, до исплаћивања дуга (jure inscriptitio). Структура државног дуга Арсенију III Црнојевићу је сложена, а највећи његов део чинила су дуговања за раније додељени посед Сирач, који је владар дао патријарху 1695. као обештећење за изгубљене приходе и резиденцију у манастиру Пећка патријаршија. Патријарх није званично уведен у посед Сирачког властелинства – томе су се противиле војне власти у Славонији, а и сам патријарх је закључио да додељени посед не одговара његовим потребама. Због тога је затражио да му се додели други посед у Угарској, чија ће приближна вредност одговарати вредности Сирача (20.000 форинти). Уважавајући његову молбу, владар му је 1697. доделио посед Сечуј са неким пустарама. У уживању овог властелинства ометала га је једна угарска племићка породица, која је тврдила да полаже наследна права на поменути посед, што је успела и да докаже пред комисијом Дворске коморе у Бечу. Због тога је патријарху 1702. наређено да напусти Сечуј, али уз обавезу државе да му пронађе и да на коришћење посед сличне вредности. Српска црквена јерархија придавала је велик значај питању доделе феудалног поседа патријарху. Рачунало се да ће он постати његово званично седиште, пошто би било сасвим непримерено да патријархова резиденција буде на поседу неког другог феудалног поседника. Трагање за одговарајућим поседом било је отежано устанком Ференца Ракоција, али је патријархово сврставање на хабзбуршку страну на почетку устанка допринело да цар 1706. реши да му додели Даљ са околним селима, као компензацију за Сирач и Сечуј, али и неколико неисплаћених годишњих накнада на име еквивалента за црквену десетину од Срба у Хабзбуршкој монархији. Послови око пописа **Д.** **в.** и утврђивање његових међа довршени су 30. IX 1706, када је оно званично предато патријатрху Арсенију III Црнојевићу. Међутим, он је непун месец дана касније умро у Бечу, а Дворска комора је преузела управу властелинством до избора новог старешине црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. Са таквом праксом настављено је и касније, па је **Д. в.** у време упражњености митрополитске столице доспевало под коморску управу. Новоизабраним старешинама Карловачке митрополије је заједно са потврдом њиховог избора потврђивано и право на Даљ, a изузетак је направљен само после избора београдског митрополита Мојсија Петровића за старешину Карловачке митрополије и стварања Београдско-карловачке митрополије 1726. Њему државне власти нису дозволиле да уђе у посед **Д. в.** све до 1729, а тада су од њега тражиле да за коришћење овог поседа плаћа Дворској комори аренду од 1.300 форинти годишње.
Када је патријарх Арсеније III Црнојевић добио **Д. в.,** оно је било слабо насељено и имало је само 196 сељачких домаћинстава. Међутим, у наредних петнаест година број домаћинстава повећан је на 320. Премда се између 1721. и 1745. са већине властелинстава у Славонији и Срему становништво исељавало, број сељачких домаћинстава на **Д. в.** био је и даље у порасту. Захваљујући томе, на њему је повећан и број пореских сесија, које су биле основа за одређивање новчаних обавеза сељака према земљишном господару (земљарина и откуп од работе) и држави (контрибуција). Према коморском попису из 1745, **Д. в.** је спадало у пет највећих феудалних поседа у Вировитичкој жупанији, јер је имало 343 сељачка домаћинства и 96 пореских сесија. Оне су митрополитима доносиле 1.056 форинти годишње од земљарине и откупа од работе, али су они, поред тога, имали и значајне приходе од житне и винске десетине и давања у закуп малих регалних права (право крчмарења, држања месница, риболова и млинова).
После доношења урбара царице Марије Терезије из 1756, извршена је нова подела земљишта, а начин на који је спроведена урбаријална регулација имао је врло тешке последице по каснији положај сељака на **Д. в**. Урбаром су властелинства обавезна да сељачким домаћинствима поделе довољно земљишта за обраду, како би од њих могла да издржавају породицу и извршавају пореске обавезе према властелинству и држави. Прописано је да пореска сесија има 24 јутра оранице и осам коса ливаде и да се од ње властелинству даје три форинте земљарине и 48 радних дана ручне работе. Пошто су сељачки поседи обично били мањи од пореске сесије, они су прерачунавани на њене идеалне делове (од 1/8 до 7/8). Сви сељаци који су имали 1/8 или више делова сесије спадали су у категорију сесионалиста, а они са мањим поседом у катогорију инквилина. Премда на **Д. в.** није недостајало обрадиве земље, тамошњим сељацима подељенa је као сесионално земљиште само једна шестина укупне површине властелинства. Због тога је само 189 породица добило довољно земље да буду сврстане у категорију сесионалиста, док су чак 294 породице сврстане у категорију инквилина. Сва преостала земљишта су после регулације постала алодијална својина властелинства. Није јасно како су сељаци пристали на такву расподелу земљишта, али се претпоставља да је на то утицала чињеница што им је управа властелинства дала у закуп део алодијалних земљишта под врло повољним условима. Жалбе на урбаријалну регулацију дошле су касније, када су погоршани услови закупа земљишта у поседу властелинства и када је на властелинству започета интензивнија алодијална производња. Међутим, тада се више ништа није могло променити, па су сељачка домаћинства на **Д. в.** по величини својих сесионалних земљишта спадала међу најсиромашнија у Славонији и Срему.
Карловачки митрополити су управљање **Д. в.** обично поверавали својим ближим сродницима или особама од посебног поверења, али су управници властелинства, упркос томе, често чинили злоупотребе и наносили штету митрополитима и поданицима. Митрополит Вићентије Јовановић Видак решио је 1778. да се оно даје у аренду. Први арендатор био је некадашњи „народни секретар" Павле Ненадовић, на којег је митрополит пренео сва овлашћења земљишног господара уз годишњу закупнину од 7.500 форинти. Пошто је прекомерно оптерећивао сељаке, посебно работом, сеоске општине су против арендатора поднеле тужбу државним властима. Постојала је опасност да урбаријални спор нанесе штету угледу митрополита, па је 1784. он морао да раскине уговор са П. Ненадовићем и пристане да се властелинство уступи у аренду сеоским општинама уз плаћање закупа од 7.500 форинти. Оне су га држале у закупу до 1792, када је митрополит Стефан Стратимировић решио да преузме непосредно старање о господарењу властелинством. Од тада започиње период интензивних сукоба сељака и сеоских општина са властелинством и његовим земљишним господарем, првенствено око права коришћења и закупљивања алодијалних земљишта.
Војин С. Дабић
Током првих деценија XIX в. посед властелинства значајно је проширен на бивше крчевине, а управа је настојала да самостално привређује, уместо да земљишта даје у закуп. Изграђене су нове привредне зграде, започела је озбиљнија пољопривредна производња, унапређени су риболов, винарство, сеча шуме и производња у циглани. До 1828. изграђено је здање митрополијског двора (летњиковац српских митрополита-патријараха). Саборна црква Св. Димитрија обновљена је 1837. а освештана 1840. У другој половини XIX в. резиденцијални комплекс је дограђиван и обогаћен уређеним дворским парком. Властелинство се развило у значајан центар културе, просвете и привреде, и постало друга најбитнија митрополијско-патријаршијска резиденција после Сремских Карловаца. Митрополити су са добра убирали значајне приходе и, по правилу, за непосредне управнике-инспекторе постављали своје рођаке. Становништво насеља која су била у склопу властелинства константно се увећавало: Даљ (1808 – 2.890 становника; 1910 – 6.088, међу којима 3.654 православних), Борово (1811 – 1.754 православних становника; 1905 – 1.820), Бијело Брдо (1811 – 1.600 православних становника; 1905 – 1.957).
Ширење поседа и напуштање политике давања земље у закуп узроковали су дуготрајан спор са сеоским становништвом (немири 1806. и 1848/49). Компромис из 1812. предвиђао је да се већи комплекси крчевина упишу на властелинство, уз обећање да ће сељацима бити вечно уступљени у повољан закуп (потврђено уговором 1818). Када је 1838. истекао уговор, сеоске општине су безуспешно тражиле ревизију и упис земљишта као сесије. Народно-црквени Сабор је 1865. прогласио властелинство за митрополитско народно-црквено добро, а Суд седморице у Загребу је 1872. дефинитивно одлучио у корист Митрополије. Крајем XIX в. препирке око земљишта биле су део сукоба српских политичких странака и црквених власти око контроле фондова и добара српске народно-црквено-школске аутономије. Током доминације радикала на Српском народно-црквеном Сабору (1902–1910), Саборски одбор је преузео контролу над митрополијским добрима (*Манастирска уредба* 1907/1908). Управу радикала пратиле су многобројне оптужбе за корупцију и странчарење, а прокламовано правило предности закупа за сиромашне сељаке није испоштовано.
Нино Делић
ИЗВОРИ: Библиотека Српске патријаршије у Београду; Архив Хрватске у Загребу; \[А. Рајачић\], *Протакъ за Нешто о станю Дальског спахилука*, Н. Сад 1867; Д. Руварац, *Српска митрополија карловачка око половине XVIII века*, Ср. Карловци 1902; Ј. З., *Постанак српског народног добра као поседа српске патријаршије у Даљу, Белом Брду и Борову*, Ср. Карловци 1910.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, „Даљско властелинство карловачке митрополије (Од краја XVIII столећа до револуције 1848–49)", *ЗМСДН*, 1967, 47; Л. Ракић, *Радикална странка у Војводини (до почетка XX века)*, Н. Сад 1975; „Манастирска уредба (1908)", *ЗМСИ*, 1983, 27; С. Гавриловић, „Настојања патријарха Арсенија III Чарнојевића око права на десетину и земљишни посед (1690–1706)", *ЗМСИ*, 1996, 53; „Даљско властелинство Карловачке митрополије", у: *Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније од краја XVII до средине XVIII века*, Н. Сад 2006; В. Љ. Ћеримовић, *Сремски Карловци и Даљ, Престолни центри Карловачке митрополије*, Бг 2007; Ч. Оцић, „Даљ: Кратка повесница", у: *Стваралаштво Милутина Миланковића*, Бг 2009; В. Љ. Ћеримовић, „Православна црквена порта Храма Светог великомученика Димитрија у Даљу", *ЗМСЛУ*, 2012, 40.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМАНСКИ, Александар
**ДАМАНСКИ, Александар**, фармацеут, универзитетски професор (Харков, Украјина, 30. X 1899 – Београд, 13. I 1968). Након завршене матуре 1917. долази у Србију 1920. и уписује Филозофски факултет у Београду – III група наука (хемија, физика, физичка хемија), где је дипломирао 1926. Положио је и испит из Теоријске математике, као помоћни предмет, ван групе својих студија, после чега је радио као контрактуални хемичар у Хемијској лабораторији Економског одељења Министарства војске и морнарице до октобра 1931. Од новембра 1931. до јула 1934. боравио је у Паризу, (*Institut de Biologie-Physico-Chemiqye*), где је 1934. одбранио докторску дисертацију „Recherces sur l' esterification de l'amidon et de ses produits de degradatum", штампану у целини у научном часопису *Annales de Chimie (HI)*, 1934, 2, 491. По повратку из Париза, поново је радио у Хемијској лабораторији Економског одељења Министарства војске и морнарице као шеф секције (животне намирнице, текстил и кожа). Током 1941–1942. радио је у лабораторији за фармацеутске производе „Здравље" у Београду, а затим је мобилисан и радио је као хемичар у Српској државној стражи до краја септембра 1944. Од новембра 1944. радио је као хемичар и управник Хемијске лабораторије Главног завода за израду одеће и обуће Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, која је 1946. прерасла у Централну војнотехничку лабораторију Министарства народне одбране, где је радио све до 1948. За хонорарног ванредног професора за предмете Броматологија и Органска хемија на Фармацеутском факултету постављен 1946, а за редовног професора Броматологије изабран 1953. Био је оснивач и управник Завода за броматологију (касније Институт, сада Катедра за броматологију) од 1952. до пензионисања 1967. Хонорарни сарадник Института за изучавање исхране народа САН био 1947–1951, а члан првог Научног савета овог Института од 1948. до 1951. Научна делатност **Д.** обухватала је радове о структури, саставу, хемијским и физичким особинама скроба, као и биохемију биљних плодова и биљака, односно испитивање улоге појединих хранљивих материја, витамина Ц, појединих аминокиселина и масних киселина, у формирању суве материје плодова и семења (и W. S. Reich, „Contribution à ľ étude de la constitution de ľ amidon. Sur le rapport entre ľ amidon naturel et les substances appelées amylopectines etmayloses et sur ľ action de ľ eau sur ľ amidon", *Bulletin de la Société de chimie biologique*, 1957, 19; и L. Arsenijević, „Nouvelle méthode de dédoublement de ľ acide DL-tartrique et de la DL-asparagine", *C. R. Acad. Sci. Paris*, 1959, 248). У периоду 1963–1968. руководио је групом истраживача Института за хемијска, технолошка и металуршка истраживања у Београду на решавању синтезе ароматичних полисулфидних једињења. Аутор је уџбеника *Броматологија 1* и *Броматологија 2*, објављених 1951. у Београду. Био је продекан (1953–1954. и 1955–1956) и декан (1956–1960) факултета. Био је члан Академије фармације у Паризу од 1965. У Институту за хемијска, технолошка и металуршка истраживања у Београду био је од 1963. руководилац истраживачке групе, а управник Одељења за хемију природних производа тог Института од 1966. Активни је члан Фармацеутског друштва Србије, Српског хемијског друштва и неколико хемијских друштава у иностранству. Одликован је Орденом рада са златним венцем.
ДЕЛА: и W. S. Reich, „Contribution à ľ étude de la constitution de ľ amidon. Sur une nouvеlle méthode ď acétylation", *C. R. Acad. Sci. Paris*, 1933, 196; и S.G. Stanimirović, „Rapports entre vitamine C et cellulose dans la Noix", *C. R. Acad. Sci. Paris*, 1952, 234; и Z. J. Binenfeld, „Utilisation des chlorures métalliques, in statu nascendi, comme catalyseurs de sulfuration. Quelques nouveaux polysulfures naphtaléniques et anthracéniques", *C. R. Acad. Sci. Paris*, 1966, 262.
ИЗВОР: Архива Фармацеутског факултета у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: С. Станимировић, „In memoriam, Александар Дамански", *АФ*, 1968, 1; М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), *60 година Фармацеутског факултета у Београду 1945–2005*, Бг 2006.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМАСКИН
**ДАМАСКИН** **(Грданички)**, митрополит загребачко-љубљански (Лесковац, 20. VI 1892 – Београд, 7. X 1969). Под световним именом Драгутин, у Београду завршио деветоразредну богословију (1912) и Музичку школу, а потом постао наставник музике у Првој крагујевачкој гимназији. Пошто је замонашен у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона, отишао је на студије у Духовну академију у Петрограду, коју је завршио са степеном кандидата богословља 1917. Кратко време био је војни свештеник Друге добровољачке дивизије у Русији, потом парох и вероучитељ у српској избегличкој колонији у Оксфорду и професор богословије у Кадсдону. У Фрајбургу (Швајцарска) на Филозофском факултету студирао уметност, археологију и помоћне историјске науке после чега је промовисан за доктора филозофије. Од 1918. професор је богословије у Београду и Сремским Карловцима, секретар Српске патријаршије (1922–1923) и доцент Богословског факултета за пастирско богословље и омилитику. За епископа мукачевско-прјашевског изабран је и хиротонисан 1931. и на том положају донео Устав, изградио епископски двор, охрабрио интелигенцију да се из унијатства врати православљу, подигао и освештао многе храмове и послао младиће на школовање у српске богословије. По свом пристанку премештен је 1938. на катедру Епархије америчко-канадске са седиштем у манастиру Св. Саве у Либертивилу, где је остао кратко али је допринео бољој организацији црквене просвете. За епископа банатског изабран је 1939. и покушао да преко Црквене музичке школе обезбеди квалификоване појце и диригенте за црквене хорове, али је II светски рат то омео. Покренуо је часопис *Банатски весник*. За митрополита загребачког изабран је 1947. и у тешким условима комунистичке власти и хрватског сепаратизма лечио ране епархије задобијене од усташа у II светском рату. Његовом доласку у Загреб успротивило се Удружење православних свештеника НР Хрватске, а Влада НР Хрватске одбила је да га прими јер „није консултована нити обавештена о његовом доласку", иако је Синод СПЦ обавестио МУП ФНРЈ. Синод је Влади Хрватске доставио акт који је раније упућен савезном МУП-у, што је Влада примила као „прећутно негирање републиканског уређења земље и суверенитета НР Хрватске". У Пакрацу су га 14. VII 1947. физички напали демонстранти са паролама „Нећемо четника за митрополита", гађали га јајима и пљували. Неки су учесници напада похапшени, али је власт негирала своју умешаност, иако је у организацији њена подршка била очигледна. После тога хрватске власти водиле су преговоре са **Д.** и Синодом, a потпредседник Владе Хрватске Душан Бркић отворено му је долазак у епархију условио сарадњом са Удружењем православних свештеника Хрватске. У своју епархију успео је да дође тек 1949. Радовима из литургике, пастирике, омилитике и црквене музике **Д.** је сарађивао у многим црквеним листовима. Написао је катихизис, до сада најбољи рад код Срба (*Хришћанска вера и живот*, Бг 1954), посебно објављен и двојезично на српском и енглеском (и Н. Велимировић, *Хришћанска вера и живот*, б. м. 1961), а осмогласник на српском језику објављен је посмртно (*Српско црквено појање*, Бг 1972). Сахрањен је у манастиру Ваведење у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Иличић, „Др Дамаскин (Грданички) митрополит загребачки", *Гласник СПЦ*, 1969, 11; С. Вуковић, *Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891–1941*, Краг. 1994.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМАСКИН од НЕМЕТА, Стефан
**ДАМАСКИН од НЕМЕТА, Стефан**, племић, добротвор (вероватно Арад, средина XVIII в. – Темишвар, 28. VI 1817). О њему и његовој породици нема поузданих података из ранијег периода. Претпоставља се да је пореклом био из Арада, а да се у Темишвар преселио пре 1790. Купац српског села Немет (Beregsaul-mic, западно од Темишвара) 1788. Племићку диплому са грбом на овај посед доделио му је цар Франц I у Бечу 1799, а право на предикат ,,од Немета" 1800. Посед је куповином проширио и на пустару Хајдучица, где је између 1805. и 1810. организовао насељавање словачких протестаната, изградњу насеља и школе. Диплома о племству наводи презиме Дамаскин-Љубомировић. Један је од потписника молбе митрополиту 1790. да се имовинска права православних земљовласника званично потврде у виду одлуке на предстојећем Угарском сабору. На народно-црквеном сабору у Темишвару исте године учествовао је као представник земљопоседника, а том приликом је потписао жалбу због запостављања припадника православне вере у службама у жупанијама. Јавно је иступио против администратора митрополије Петра Петровића, а приликом избора за новог митрополита гласао је за Стефана Стратимировића. **Д.** је био ожењен Маријом Зако (†1832), са којом је имао синове Александра († 1842), Антонија (†1849), Симеона (1792/5–1857), Саву (1795/8–1863) и кћерке Пулхерију (1800–1866), Терезију (†1835), Катарину (†1876) и Ану. Био је претплатник на српске књиге у периоду између 1802. и 1814. Сахрањен је у породичној гробници под олтаром неметске цркве Св. Георгија. Иза себе је оставио фонд од 92.800 круна, из којег је од 1817. новац издвајан за издржавање неметског пароха, капелана, учитеља, удовица и стипендиста на школовању, као и арадског пароха.
Породица Дамаскин била је брачним везама повезана са другим српским утицајним породицама. Супруга је потицала из породице потиских официра Зако, који су од 1751. имали диплому племића ,,од Бајше", Бечеја и Кањиже. Кћерка Терезија била је удата за темишварског трговца и племића Петра Маленицу ,,од Стаморе", а син Антоније био је ожењен Јеленом Текели (1788–1874). Његови потомци били су током XIX в. вршиоци жупанијских служби, тзв. асесори скупштина Темишварске и Торонталске жупаније. Син Сава аутор је списа на немачком језику *Heros, ein Trauerspiel in fünf Akten*, о којем су известиле *Новине Сербске* 1819, а Симеон правник и дародавац балдахина за Темишварску саборну цркву Вазнесења Господњег 1856. Само син Антоније је имао мушке наследнике. Унук Стефан (II) (1812–1866) био је правник и начелник Вршачког среза, промађарски учесник у револуцији 1848–1849. и приложник у изградњи православне цркве у Немету 1855–1861, у којој је смештена породична гробница. Унук Јован (1816–1892) био је тамишки велики жупан и посланик на Благовештенском сабору 1861. Успомена на ову породицу очувала се и у Хајдучици. Пошто је његов праунук Стефан (III) Дамаскин 1890. продао посед породици Дунђерски, нови власници су 1911. у њој изградили дворац ,,Дамаскин".
ИЗВОРИ: С. Гавриловић, Н. Петровић, *Темишварски сабор 1790*, Н. Сад – Ср. Карловци 1972.
ЛИТЕРАТУРА: M. Lendvai, *Temes Vármegye nemes családjai*, II, Budapest 1899; М. Косовац, *Српска православна Митрополија карловачка по подацима од 1905. год.*, Ср. Карловци 1910; Д. Ј. Поповић, *Срби у Банату до краја осамнаестог века*, Бг 1955; Б. Ковачек, „Два књижевна изненађења из породице Дамаскин", *ТЗ*, 2002, 3.
Јелена Илић Мандић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМАСКИН ХИЛАНДАРАЦ
**ДАМАСКИН ХИЛАНДАРАЦ**, писац, преписивач, монах (?, почетак XVII в. – ?, пре 1671). Као угледни хиландарски јеромонах превео је Палеју са руског 1633. у сарадњи са још једним монахом и о томе оставио запис. Рукопис се налази у Хиландару под бројем 188. На његов предлог кнегиња Јелена, супруга влашког војводе Матеја Басарабе, заложила се око штампања *Цветног триода* 1648/49. у Трговишту. На почетку књиге штампана је посланица кнегиње Јелене упућена **Д.** као исповеднику Свете Горе. Грци су му судили 28. V 1650. на Светој Гори у присуству светогорских стараца и Турака прогласивши га јеретиком јер је користио руске штампане књиге. Намеравали су да га спале заједно са руским књигама. Међу тим књигама налазио се и један српски рукопис с почетка XVI в., јер се подударао са руском књигом. Био је окован у турском заточеништву, а одатле је ослобођен великим откупом. Из хиландарског скита Спасова вода написао је 4. IX 1653. писмо бившем кратовском митрополиту Михаилу, који је боравио у Москви.
ЛИТЕРАТУРА: Ст. Димитријевић, „Одношаји пећских патријараха с Русијом у ХVII веку", *Глас СКА*, 1900, LVIII; Ђ. Сп. Радојичић (прир.), *Антологија старе српске књижевности XI–XVIII века*, Бг 1960; Г. Трифунович, „Дамаскин Хиландарец (К вопросу о греко-славянских отношениях на Афоне в XVII в.", у: *Исследования по древней и новой литературе, 80-летий академика Дмитрия Сергеевича Лихачева посвящается*, Ленинград 1987; Т. Јовановић (прир.), *Стара српска поезија, записи и натписи, аренге*, Н. Сад 2013.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМАСКИНИ
**ДАМАСКИНИ**, зборници проповеди и поучних предавања из православног богословља, које је писао и изговорио монах, касније епископ солунски Дамаскин (†1570), из цариградског манастира Студион, чији монаси због тога носе атрибут Студити. Осим у Грчкој, што је природно јер су говорени и писани грчким народним језиком, штампани су у Млецима више пута, а зборника у преводу има на целом балканском простору, у Бугарској, Србији и Македонији, али и у Русији. Преводи су настали убрзо по њиховој појави на грчком, зато имају велику филолошку вредност. Неки нису преведени са грчког него са бугарског (или их је преводио Бугарин) зато се у српскословенском тексту јављају бугаризми. Познати су зборници Панагурски из XVI и Еленски из XVII в. Преводиоци су Григорије Прилепски, поп Теодор Врачански, Јосиф Брадати и посебно значајан преводилац јеромонах Самуило (Бакачич), руски монах из Украјине који је у Хиландару 1691. превео један зборник. Оригиналан наслов *Тисаврос* (Θησαυρος: благо) у српском се најчешће јавља као *Слова Дамаскина монаха иподјакона, учитеља и Студита*, а Самуило преводи оригиналан наслов *Сакровиште* (ризница). Популарност су стекли због живог народног говора (писани су простим језиком српским) и избора тема (празници, пост, милостиња, кајање, исповест). Осим чистог превода јављају се и прераде, а често на крају зборника има и додатака других аутора (Метафраст, Златоуст). Међу власницима српскословенских превода су епископи, свештеници, манастири, сеоске цркве и појединци (Мојсије, себешко-вршачки епископ 1713–1724; карловачки прота Живан Црногорац, манастир Партош, Каменица, Сопот, Полат, Никола). Д. Руварац описао је два зборника из Библиотеке Српске патријаршије (Д. Руварац, *Два зборника проповеди Дамаскина Студита*, Ср. Карловци 1922). О **Д**. постоји богата литература на бугарском (Д. Петканова Тотева, *Дамаскините в б*ъ*лгарската литература*, София 1965) и македонском језику (П. Илиевски, *Крнински дамаскин*, Ск 1972; Р. Угриновска Скаловска, *Дамаскини, македонски преводи од 16 до 19 век*, Ск 1975).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Богдановић, *Историја старе српске књижевности*, Бг 1980.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМАСТИОН
**ДАМАСТИОН**, рударски град чија локација није позната и помиње га само антички географ Страбон (64 п.н.е. – 24 н.е.). Из његовог описа у *Географији* сазнајемо да су се изнад јадранских градова Епидамна и Аполоније даље ка истоку у илирским областима налазили дамастионски рудници сребра, те додаје да су **Д.** основали Грци с острва Егине и халкидичког града Менде недалеко од рудника сребра у Илирији. Те Страбонове речи никада не би привукле толику пажњу да овај град није оставио разноврсно и интензивно ковање сребрног новца. Ковао је тетрадрахме са представом Аполона на аверсу, трипода на реверсу и легендом Damastinon, Damastino, Damasti и сл. Мањи номинали (драхме, тетроболи) ређи су и на реверсу често носе рударске атрибуте, носиви слитак или пијук. Ране емисије с почетка IV в. п.н.е. сведоче о блиским везама са Грчком и пресудном утицају халкидске лиге и ковнице у Олинту. У раду дамастионске ковнице виде се успони и падови, а временом првобитно висок квалитет све више опада, што на крају доводи до скоро потпуне варваризације ранијих предложака. Око 325–320. п.н.е. кују се последње емисије, а хетерогене серије новца који се приписује Пелагији трају до почетка III в. п.н.е. На новцу који се директно или индиректно односи на **Д.** поред Пелагије појављују се називи Daparia, Darado, Sarnoa, Tenestini или имена Kefisofon, Herakleidas, Sokratides, Simon ili Nikarhus. О њиховом значењу за сада може само да се нагађа, тако да су ове легенде једина сведочанства о њиховом постојању.
У покушајима да се питање (локације) **Д.** реши углавном су коришћени подаци о местима налаза новца и лежиштима сребра. Ова евиденција је веома скромна и у већини случајева наводе се градови где се стари новац прикупљао и продавао, као што су Скопље, Куманово, Врање, Приштина или Јањево. Зато су од изузетног значаја две оставе чији је састав познат само делимично јер су растурене, а поједини комади доспели у разне музејске и приватне збирке. Остава из Кутине код Лесковца откривена је почетком 20-их година прошлог века, али без икаквих података, те је сасвим могуће да је место налаза негде југоисточно од Ниша у долини Кутинске реке. Претпоставља се да је у њој било око 100 примерака новца из дамастионске ковнице који припадају ранијем периоду, односно првој половини IV в. п.н.е. Остава из Рисна у Боки которској, откривена 1927, имала је око 300 комада сребрног новца. Приближно једну трећину чинили су статери Коринта и његових колонија, а највећи део су тетрадрахме **Д.** које одговарају каснијем периоду, односно другој половини IV в. п.н.е. (десет примерака из ове оставе налази се у нумизматичкој збирци Народног музеја у Београду). Места појединачних налаза има мало ако узмемо у обзир и примерке с археолошких ископавања (један тетробол из западне Бугарске и тетрадрахма **Д.** и новац Пелагије са локалитета Кале у Кршевици). Гледано у целини може се закључити да је дамастионски новац углавном био ограничен на централни Балкан, посебно простор од горњег тока Вардара према долини Јужне Мораве и Косову.
Богат нумизматички материјал, али и недостатак других информација, отворили су широко поље интересовања па су многи аутори износили своје идеје у покушајима да се реши ово питање. На основу неких старијих бележака о рудницима сребра и Страбонових речи о граду у залеђу Епидамна и Аполоније, једно време владало је мишљење да се **Д.** налазио у области северно од Охрида и Ресена. У последње време, међутим, захваљујући познатим лежиштима олова и сребра око Приштине углавном се сматра да је овај град био на југу Косова где су живели Дарданци. Колико се зна о месту **Д.** изгледа најједноставније рећи да је био негде у далеким и непознатим крајевима на јужним рубовима дарданске територије.
Нека новија и детаљнија обавештења добијена су тек почетком овог века после археолошких ископавања у селу Кршевици код Бујановца. На простору од око пет хектара нађени су остаци акрополе и великог подграђа који одговарају IV и првим деценијама III в. п.н.е. Начин архитектуре, многобројни покретни налази, укључујући и нумизматички материјал, указују на блиске везе с Грчком, што је неизбежно довело и до питања **Д**. На основу досадашњих резултата сасвим је извесно да се на локалитету Кале у Кршевици, у долини Јужне Мораве, налазе остаци значајног насеља, а да ли се **Д.** налазио на овом месту тек треба да реше будућа истраживања.
ЛИТЕРАТУРА: J. M. F. May, *The Coinage of Damastion and the Lesser Coinages of the Illyro-Paeonian Region*, Oxford 1939; D. Ujes, „Recherche sur la localisation de Damastion et ses mines", *Revue Numismatique*, 2002, 158; P. Popović, I. Vranić, „One Possible Location of Damastion – Kale by Krševica (South-Eastern Serbia)", у: G. R. Tsetskhladze и др. (ур.), *The Bosporus: Gateway between the Ancient West and East (1st Millennium BC – 5th Century AD)*, Oxford 2013.
Петар Поповић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМИАН ЗЕЛЕНИКА, Катаринa
**ДАМИАН ЗЕЛЕНИКА, Катаринa**, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Београд, 19. IV 1925 – Београд, 26. VI 2001). Завршила Медицински факултет у Београду, а 1955. се запослила на Институту за патолошку физиологију. Изабрана за асистента на истом предмету 1957, а за ванредног професора 1978. Докторску дисертацију „Имунолошке реакције индуковане антигенима герминативних структура гонада" одбранила 1978. Као асистент, била стипендиста Светске здравствене организације и провела пет месеци на Институту за канцерологију и имунологију у Паризу, у Лабораторији проф. Матеа, испитујући дејства имуносупресивних супстанци. Руководила истраживачким пројектима „Ендокринолошки аспекти репродукције" и „Патофизиолошки аспекти измене у корелативним односима гонада, аденохипофизе и њихов утицај на процесе репродукције". Аутор 80 радова објављених у земљи и иностранству, од којих су 7 поглавља у уџбеницима и скриптама (коаутор, *Патолошка физиологија* – *специјални део*, Бг 1977; коаутор, *Патолошка физиологија* – *практикум*, Бг 1995). Област њеног истраживачког рада је експериментална ендокринологија, нарочито проучавање оштећења гонада, њихове секреторне и репродуктивне функције. Била члан Редакционог одбора часописа *Српски архив за целокупно лекарство* и члан Савеза друштва физиолога Југославије.
ДЕЛА: и М. Ђорђевић, „Experimental allergic endomyometritis in the guinea pig", *AV*, 1984, 34; и Д. Вуловић, С. Жунић, „Вредности алкалне фосфатазе гранулоцита и њихова примена у процени процеса репродукције у експерименталним истраживањима", *САЦЛ*, 1988, 116, 2.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАН
**ДАМЈАН**, свештеник, преписивач, илуминатор (? – ?). Једини податак о овом калиграфу налазио се у једном, сада изгубљеном требнику који је он 1731, у селу Радишино код Приједора, преписао и украсио иницијалима и неколиким минијатурама с представама светих. У тој белешци себе је назвао *малим попом*, а своје име исписао тајнописом.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, VI, Ср. Карловци 1926.
ЛИТЕРАТУРА: В. Глумац, „Србуљски требник из Тимара", *Календар Просвјета*, Сар. 1935; Ђ. Мазалић\*, Лексикон умјетика БиХ\*, Сар. 1967; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, I, Н. Сад 2013.
Зоран Ракић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАН (Ђорђић/Ђурђевић)
**ДАМЈАН (Ђорђић/Ђурђевић)**, дубровачки властелин у српској служби (?, око 1400 – Угарска, 7. XI 1458). Потицао је из једне од најпознатијих дубровачких властеоских породица. Вођен трговачким пословима, настанио се у Србији, најпре у Приштини. Пошто се обогатио, закупио је царину у Новом Брду од деспота Ђурђа Бранковића. Тако је ступио у везу с њим, а онда и у његову службу. Већ 1440–1441. налазио се уз деспота у Зети, а 1443–1444. пратио га је на крсташком походу против Турака, познатом као Дуга војна. После обнове српске државе 1444, настанио се у Смедереву. Заједно са Паскојем Соркочевићем, помогао је да деспот Ђурађ 17. IX 1445. изда Дубровчанима повељу о трговини. У току 1446. њих двојица су посредовалa на Порти да Дубровчани регулишу односе са Турском. Обојица су те године допутовали у родни град да организују превоз, дочек, боравак и испраћај деспотове снахе Јелене Палеолог, која се удавала за Ђурђевог сина Лазара и путовала из Мореје, преко Дубровника, у Смедерево. Сенат им је 1448. саветовао да се не мешају у затегнуте односе између деспота Ђурђа и босанског краља Стефана Томаша, као и да остану по страни у сукобу између деспота и Млечана у Зети, забранивши им да одлазе у Зету или у Млетке.
Угарски „губернатор" Јанко Хуњади означио је **Д.** и Паскоја Соркочевића као „главне министре деспота". Дубровачки хроничар Ј. Растић чак назива **Д.** „првим министром" деспота Ђурђа. Обављајући дипломатске мисије, у току 1451, успешно је завршио преговоре у Једрену. Заједно с осталим Дубровчанима на српском двору, штитио је родни град у рату који је те године почео између Дубровника и херцега Стефана Вукчића. Заједно с Паскојем Соркочевићем и Алвозом Растићем, у августу 1451. наведен је као члан деспотовог „тајног савета". Уживајући велико поверење деспота Ђурђа, у јесен 1455. подигао је у Дубровнику пет џакова злата из деспотовог поклада. Са деспотовог двора слао је поверљиве извештаје у Дубровник, одакле су прослеђивани у Италију. Највише су се односили на Турке, како би западним господарима помогли да организују крсташки рат.
И после смрти деспота Ђурђа Бранковића, **Д.** је остао у служби српског двора. У току 1457. подигао је у Дубровнику делове поклада деспота Ђурђа, који су припадали његовим синовима деспоту Лазару и „господину" Стефану. Већ до тога времена, заједно с ортацима, имао је „баштине или поседе" у Сребреници и рударске рупе на Церу. Када је 31. III 1458. у Смедереву свргнут с власти Михаило Анђеловић, кандидат султана, предат је на чување **Д.**, који га је пребацио у Угарску. Осећајући да му се ближи крај, 24. XI 1457. саставио је тестамент, а умро је „у крајевима Угарске". У северозападној Србији, где је имао поседе, вековима се сачувала успомена на Дамјана Жуњевића-Шаиновића, како је запамћен у народној традицији. У српским народним песмама опеван је као деспотов војвода.
ЛИТЕРАТУРА: И. Манкен, *Дубровачки патрицијат у 14. веку*, Бг 1960; *Историја српског народа*, 2, Бг 1982; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994.
Момчило Спремић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНИЋ, Јован
**ДАМЈАНИЋ, Јован** (Damjanich, János), граничарски официр, мађарски генерал (Стаза код Костајнице, Банија, 8. VIII / 8. XII 1804 – Арад, Румунија, 6. X 1849). Потиче из граничарске официрске породице. Мајка му је била кћи генерала Пеје Таборовића, а био је далеки рођак Чарнојевића од Шиманде. Школовао се у кадетском корпусу, а потом је прешао у граничарску регименту и убрзо стекао чин лајтнанта (поручника). У 40. години живота дошао је до чина капетана. Важио је за образованог официра либералних схватања, што га је одвело на страну мађарске опозиције са Л. Кошутом на челу, али и до сукобљавања са царским снагама у Револуцији. С пролећа 1848. у чину мајора упућен је на италијанско ратиште, али је убрзо враћен у Мађарску и именован за команданта батаљона у Сегедину, где се прикључио побуњеничкој мађарској војсци и створио два елитна батаљона „црвенокапаца". Средином јула учествовао је у борбама у Бачкој код Сентомаша (Србобрана) и у краћем окршају са Србима код Турије, иако се његов одред налазио у стратешкој резерви. У току јесени 1848. унапређен је за пуковника хонведске војске и новембра постављен за команданта војног логора у Вршцу, у којем је завео строги ред и дисциплину. Командовао је целом хонведском дивизијом од 12.000 војника, распоређених у Вршцу и Белој Цркви (пет батаљона хонведа, три ескадрона коњице и 30 топова, као и два батаљона народне гарде). У изузетно крвавој бици децембра 1848. код Алибунара Србима је нанео најтежи пораз и Мађарима отворио пут ка Панчеву, због чега је унапређен у генерала. После пораза генерала Киша у бици код Панчева именован је за команданта мађарске војске у Банату (1849) па је руководио њеним повлачењем према северу. Пошто је 19. јануара извршио успешну евакуацију Вршца, повукао се према Жомбољу и Старом Араду, а потом се прославио у успешним борбама против аустријске царске војске у централној Мађарској, најпре „бравурозним" преласком преко Тисе, затим победама код Солнока (5. марта), Хатвања, Геделеа, Табио-Бичке, Ижасега, Ваца и победом над генералом Волгемутом код Нађшарлоа (19. априла). Међу Мађарима је уважаван због велике храбрости, војничког знања и ратног искуства. Последња ратна операција у којој је учествовао била је деблокада Коморана на Дунаву (24–27. априла), када је приликом превртања кола сломио десну ногу, те му је ампутирана. После опоравка постављен је за команданта Арада који је 17. августа, по наређењу главнокомандујућег генерала Гергеја, предао руској војсци, а по изручењу Аустрији био обешен.
ЛИТЕРАТУРА: *Wurzbach*, III, Wien 1858; С. Милекер, *Повесница слободне* *краљеве вароши Вршца*, II, Пан. 1886; Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; *Шајкашка. Историја*, II, Н. Сад 1975; *Magyar életrajzi Lexikon*, Budapest 1981; М. Томандл, *Историја Панчева*, Пан. 2003.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВ (Дамјановић), Андреја
**ДАМЈАНОВ** **(Дамјановић), Андреја**, градитељ (Папрадиште код Велеса, Македонија, 1813 – Велес, 1878). Син Дамјана Јанкулова, мајстора и градитеља, од којег је вероватно и примио значајан део поука о архитектонском умећу. У њиховој породичној ерминији, сликарском приручнику, налазе се и упутства која се не односе само на зографске, него и на градитељске послове. Сведочанство о упућености **Д.** у нововековну европску архитектонску праксу јeсте приручник који је сачуван у његовој заоставштини, а то је класично дело теорије архитектуре XVI в.: *Gli ordini d'architettura civile* Јакопа Бароција да Вињоле. У тајфи **Д.** била су активна и његова три брата ‒ Никола, Коста и Георги. Син **Д.** био је Даме Андрејев, који се такође бавио градитељством и којем се приписује израда цркве Св. Ђорђа у Призрену. Богати градитељски опус **Д.** делимично је познат. Њега чине првенствено православни храмови подигнути широм балканског просторa. Са својом тајфом, између осталог, подигао је цркве Св. Богородице у Скопљу 1835 (коју је започео његов отац мајстор Дамјан), Св. Јована у Кратову 1836, Св. Пантелејмона у Велесу 1840, Св. Тројице у Врању 1858‒1859, Св. Николе у Новом Селу код Штипа 1850, Св. Николе у Куманову 1851, Св. Георгија у Смедереву 1851‒1854, Св. Тројице у Мостару 1873, Св. Тројице у Сарајеву 1863‒1868, као и храмове у манастиру Св. Јоакима Осоговског 1847‒1851, Горном Чичеву 1861, Печењевцима 1844. и Турековцу 1845. Архитектонска остварења **Д.** спадају у најрепрезентативнија дела сакралне архитектуре на Балкану у XIX в. Способност коришћења различитих архитектонских решења **Д.** је показао и приликом градње цркве у Смедереву. Тада је, по захтеву смедеревских грађана да подигне црквену грађевину по угледу на католикон манастира Манасије, израдио цртеже захтеваног узора и према њима делимично извео смедеревски храм. Са успехом је изградио нову цркву у националном стилу, чиме је значајно допринео истористичкој култури Србије XIX в. Искуство стечено у Смедереву **Д.** је касније усвојио и применио на архитектури цркава у Сарајеву, Нишу и Мостару. **Д.** је пружао и стручне консултације приликом подизања црквених грађевина, као што показује пример из Великог Градишта. Током изградње тамошње цркве Св. Архангела Гаврила дошло је до проблема око изградње звоника над западним прочељем. Првобитни план звоника није био добро статички пројектован, па је звоник почео да се руши. **Д.** је погледао план и дао сопствени предлог, по којем је и довршен звоник цркве у Великом Градишту. У цркви у Мостару чувала се икона Исуса Христа Великог Архијереја, коју је насликао **Д.**, што потврђује ширину његовог образовања, стеченог у оквиру тајфе.
Највероватније је рад **Д.** на подручју Кнежевине Србије довео до његове активности на подручју Боснe и Херцеговинe. Босански везир Хуршид-паша довео је **Д.** у Босну ради изградње нове касарне османске војске у Сарајеву, а током изградње касарне, **Д.** jе добио и друге послове. У писаним изворима се наводи да је он око 1853‒1855. завршио грађење, односно засвођавање католичке цркве Св. Анте Падованског у Сарајеву. **Д.** је аутор који репрезентује позноoсмaнску-танзиматску културу на Балкану. Иако образован у очевој градитељској тајфи, на крају каријере потписује се као „архитектон". Његово техничко знање омогућило је примену различитих европских архитектонских стилова, а радио је за потребе православних црквених општина, османских власти и католичке цркве. Тиме је успео да постане градитељ чије је дело снажно креирало визуелни идентитет Балкана у XIX в.
ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, „Андреја Дамјановић из Велеса, зограф и неимар (око 1813–1878)", *Музеји*, 1949, 2; А. Василиев, *Български възрожденски майстори*, София 1965; А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века)*, Бг 1997; „Echoes of Medieval Architecture in the Work of the Master-Builder Andreja Damjanov", *Зограф*, 1998‒1999, 27; J. Хаџиева, Е. Касапова, *Архитект Андреја Дамјанов 1813‒1878*, Ск 2001; Н. Макуљевић, „Андреја Дамјанов: архитекта позноосманског Балкана", *ЗМСЛУ*, 2010, 38.
Никола Макуљевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВ, Сава
**ДАМЈАНОВ, Сава**, историчар књижевности, књижевник, универзитетски професор (Нови Сад, 29. IX 1956). Студије југословенских књижевности и српскохрватског језика завршио на Филозофском факултету у Новом Саду 1980. На матичном факултету запослен од 1983, магистрирао 1986. и докторирао 1996. Биран у сва звања, а за редовног професора 2006. Предаје српску књижевност XIX в. и креативно писање прозе, а гостовао на многим славистичким катедрама у Немачкој, Италији, Пољској, Словачкој, Словенији, Македонији, Мађарској, Украјини. Био главни и одговорни уредник часописа *Свети Дунав* (1995–2000). Као проучавалац књижевности **Д.** је систематски спроводио поступке деконструкције уобичајених модела тумачења дела из прошлих епоха. Студијом *Корени модерне српске фантастике* (Н. Сад 1988) осветлио је феномен фантастике у српском предромантизму, те показао у каквим се облицима јавља у роману, епском песништву, драми и књижевно-научним врстама. Његово истраживање фантастике супротстављало се доминантном миметичком и реалистичком стваралачком начелу, а обухватало је писце у распону од Ј. Рајића и Д. Обрадовића па до М. Павића и епохе постмодерне. Новије облике фантастике приказао у антологији *Постмодерна српска фантастика* (Бг 1994; проширено издање и на украјинском језику, Лавов 2004). Други ток интересовања водио је **Д.** ка истраживању језикотворства у српској књижевности, а у том погледу је највише пажње посветио делу Ђ. Марковића Кодера. У студији *Кодер: историја једне рецепције* (Бг 1997) испитао је начине критичког разумевања Кодеровог дела, а у низу појединачних расправа о овом писцу указивао је на аспекте тога дела који га чине модерним и авангардним. Трећи ток његових истраживања односи се на еротски дискурс у српској књижевности. Радећи на пројекту *Српско грађанско песништво* (Н. Сад 1988), **Д.** је приредио антологију *Граждански еротикон* (Ниш 1987) са текстовима из Ерлангенског рукописа, песмарицa А. Милетића, В. Јовановића, А. Бана, као и из дела Ј. Мушкатировића, М. Максимовића, С. Текелије, В. Стојадиновића Чикоша и др. Бавио се приређивањем текстова XVIII и XIX в., као и документима о животу у Новом Саду истог периода (и Л. Мустеданагић (прир.), *Нови Сад – земљи рај*, I–II, Пан. 2003–2004). Књижевнокритичка делатност **Д.** усмерена је ка препознавању оних дела (Д. Албахари, М. Вуковић, В. Ћургус Казимир, С. Басара, М. Пантић, Ф. Петриновић, Ђ. Писарев, Н. Митровић, В. Пиштало и др.) која су иновацијама у форми отварала постмодернистичке поетичке перспективе. Сабране студије изашле су му под насловом *Српска књижевност искоса* I–V (Бг 2011–2012). **Д.** и сам пише особену приповедну прозу (*Колачи, обмане, нонсенси*, Бг 1989, пог. И. Негришорац; *Причке*, Бг 1994; *Повести различне*, Н. Сад 1997, пог. Т. Росић; *Ремек-делца*, Бг 2005; *Историја као апокриф*, Зр. – Н. Сад 2008; *Итика Јерополитика@Вук*, Зр. 2014), засновану на наглашеном истраживању у форми, са многим поступцима графостилематике и визуализације текста (фотографије, колажи, цртежи и сл.). Поигравајући се разним типовима дискурса, те комбинујући језик херметичке и мистичке традиције са језиком телесности и еротизма, скаредности и опсцености, он непрестано тежи естетским прекршајима, језичким играма и хумору. Добитник награда „Лаза Костић", „Сретен Марић", „Тодор Манојловић" и др.
ДЕЛА: проза: *Истраживање савршенства*, Бг 1983; *Глосолалија*, Н. Сад 2001; *Порно-литургија архиепископа Саве*, Зр. 2010; студије: *Шта то беше млада српска проза?*, Бг 1990; *Ново читање традиције*, Н. Сад 2002; *Ерос и По(р)нос*, Бг 2006; *Апокрифна историја српске (пост)модерне*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, „Одбрана фантастике", *КН*, 1989, 796; Т. Росић, „Фантастика као деконструкција", *Књижевна реч*, 1989, XVIII, 341; М. Пантић, *Александријски синдром 2*, Бг 1994; М. Павић, „Нов поглед на Кодеров статус у српској књижевности", *ЗМСКЈ*, 1999, XLVII, 1; С. Владушић, *На промаји*, Зр 2007; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад 2008; В. Гордић Петковић, *Форматирање*, Бг 2009; А. Татаренко, *Поетика форме у прози српског постмодернизма*, Бг 2013.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Александар
**ДАМЈАНОВИЋ, Александар**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Крагујевац, 21. X 1900 – Београд, 25. III 1978). Дипломирао 1923. на Електротехничком факултету у Лијежу, а затим завршио и Радиотехнички одсек Високе електротехничке школе у Паризу. Као млад инжењер био је у више наврата на усавршавању или на раду у низу познатих фабрика или института у Француској, Немачкој и Шведској. Одмах после дипломирања запослио се као инжењер у Блок-сигналној радионици железница, а затим је више година радио у Војном ваздухопловству у Новом Саду. Године 1931. враћа се у Београд као инжењер ПТТ и бива изабран за приватног доцента на Универзитету у Београду за предмет Жична телеграфија и телефонија. За сталног доцента изабран 1936, а 1951. за редовног професора ЕТФ. Први је наставник радио-технике и технике жичних телекомуникација у Србији. Предавао је Теоријске основе телекомуникационе технике, Основе телекомуникација, Теорију телекомуникација и Електроакустику. Коаутор је уџбеника из области телекомуникација, електронике и електроакустике (*Теорија телекомуникација* I, Бг 1959, *Теорија телекомуникација* II, Бг 1960, *Електроакустика* I, Бг 1965, *Збирка решених задатака из електроакустике*, Бг 1963). Оснивач је Одсека за телекомуникације и електронику (1948) и више година био носилац организационог и наставног рада овога одсека. Био је декан ЕТФ у Београду и више година шеф одговарајуће катедре. Оснивач је и први управник Института за телекомуникације САНУ, који је заједно с Институтом бившег Радиокомитета представљао језгро из којег се развио данашњи институт „Михаило Пупин". Био је председник Матичарске комисије за Оснивање ЕТФ у Бањалуци, где је касније низ година држао предавања. У заједници с Институтом за експерименталну фонетику и патологију говора САНУ (руководилац Ђорђе Костић) почетком 60-их година XX в. започео је истраживања на првом вокодеру опште намене за српски језик. Оснивач је и први председник Југословенске електротехничке комисије (ЈЕК), као националног комитета у чланству Mеђунарoдне електротехничке комисије (IEC). Био је генерални секретар Државног обора за прославу стогодишњице Теслиног рођења, а одржао је низ предавања доказујући приоритет Теслиних пионирских открића. У националним и међународним телима радио је врло ангажовано на томе да јединица магнетне индукције добије назив „тесла". Биран за почасног доктора Београдског универзитета 1972.
ДЕЛО: „Principe Théorie d'une nouvelle réalisation du radio-compas automatique d'aéronef", *L'Onde Electrique*, 1937, 16, 181.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948–1998)*, Бг 2003.
Душан Драјић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ (Дамњановић), Богдан
**ДАМЈАНОВИЋ (Дамњановић), Богдан**, пуковник, управник града Београда, државни саветник (Смедерево, 30. III 1855 – Београд, 12. IX 1929). После завршетка пет разреда гимназије уписао је Артиљеријску школу (Војну академију), коју је окончао 1871. као десети у рангу. Завршетком ове школе промовисан је у чин потпоручника, а три године касније у чин поручника. Капетан 2. класе постао је 1881, а 1. класе 1884. Први виши чин, мајорски, стекао је 1890; потом је унапређен у чин потпуковника, а 1898. и у чин пуковника. У том рангу је 1907. отишао у пензију. Током каријере обављао је више војних и цивилних дужности. Најпре је био командир вода у 1. батаљону стајаће војске. Током Првог српско-турског рата био је ордонанс Јужноморавске дивизије, ађутант Ћупријске окружне војске и командир вода у 3. пешадијском батаљону стајаће војске. Обављао је и дужности ађутанта, као и начелника штаба Смедеревске бригаде. Био је учесник битака на Мрамору и код Суповца. У Другом српско-турском рату такође је био начелник и ађутант, овог пута при Смедеревској бригади 1. класе. До Мајског преврата обављао је већи број командних дужности, а по напуштању трупе био је начелник Историјског одељења Главног генералштаба. Упућивање у пензију 1907. дочекао је на положају команданта Дунавске дивизијске области. Био је и почасни ађутант краља Петра. Уз војне вршио је и различите цивилне дужности. Кратко време после Мајског преврата (мај–јун 1903) био је управник града Београда, а 1910. именован је за члана Државног савета. Исту дужност од 1924. обављао је и у Краљевини СХС.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Српско-турски рат*, 1–2, Бг 1907; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850*
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
*1925*, Бг 1925; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис. Солунски процес 1917 (1903–1918)*, Бг 1955; Б. Божовић, *Управа и управници града Београда (1839–1944)*, Бг 2011; Б. Младеновић, М. Милићевић, *Питомци Војне академије*, Бг 2012.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Василије
**ДАМЈАНОВИЋ, Василије**, трговац, сенатор, писац прве српске аритметике (Сомбор, 1734/35 – Сомбор, 21. I 1792). Син Јована, велепоседника и последњег великог капетана сомборског војног шанца. Тривијалну школу завршио у Сомбору, а 1747–1753. похађао Лицеј у Пожуну (Братислава). Школовање наставио у Венецији. Често путовао по земљама западне Европе, крећући се међу утицајним и богатим људима. Бавио се трговином воском и стекао значајан иметак. С циљем да постане вицепалатин, 1760. прешао у римокатоличку веру. За градског судију слободног краљевког града Сомбора изабран 1765, а Iudex Emeritus постао 1775. Племићки лист и грбовницу са називом „Од Задорлака" добио 1782. За сомборског градског сенатора изабран 1785. Био веома образован, а Захарија Орфелин је писао да је његово знање аритметике, латинског, немачког, француског, италијанског, грчког, румунског и мађарског језика било изванредно. Значајан као писац прве српске аритметике *Новаја сербскаја аритметика или простое наставленије к хесапу*, штампане 1767. у Венецији, у штампарији Димитрија Теодосија. У *Аритметици* су дате основне рачунске операције и примена рачуна у свакодневном животу и трговачком пословању. Писана је тадашњим народним језиком и у њој се први пут појављује стручна математичка терминологија на српском језику. Сачувано је седам примерака књиге (три у Новом Саду, два у Београду, по један у Скопљу и Осијеку) и један препис који је 1790. урадио Сава Стевановић, калуђер из Модоша (Јаша Томић).
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ћирић, „Нови подаци о писцу прве српске аритметике", *ЗМСДН*, 1953, 5; А. Николић, „Прва српска аритметика", *ЗМСДН*, 1987, 83; „Место и значај *Аритметике* Василија Дамјановића", *Зборник радова научног скупа Природне и математичке науке у Срба у 18. и у првој половини 19. века*, Н. Сад 1995; N. Pejović, „Digitalization of mathematical textbooks used in Serbia in the past", *Преглед Националног центра за дигитализацију*, 2008, 12.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Вjeрa
**ДАМЈАНОВИЋ, Вjeрa**, сликар (Цетиње, 8. III 1949). Факултет ликовних уметности у Београду завршила 1976. у класи Стојана Ћелића, где је и магистрирала 1979. Цео уметнички стаж провела је у статусу самосталног уметника. Од 1974. излагала је на преко сто педесет колективних изложби у земљи и иностранству. Свој стваралачки кредо исказује на самосталним изложбама где излаже циклусе цртежа, радове на папиру, слике и објекте. Излагала је у престижним београдским галеријама, у Врању, Лазаревцу, Смедереву, Крагујевцу, у Никозији (2001) и Ослу (2002). **Д.** припада кругу београдских апстрактних сликара. Изражава се у сликарским циклусима, а у фокусу њеног уметничког интересовања је однос цивилизације према наталоженом знању, стварним и имагинарним библиотекама које су током историје биле уништаване (изложба Библиотека светлости, 2011). Бави се и начинима представљања времена и простора (изложба *Вертикални мерачи времена*, 2001), вертикалним токовима (изложба *Лествице*, 2011), универзалним симболима-мандалама (изложба *Мандале*, 2012), контемплативним исказима и др. У ликовном смислу, користи технику акрилика на папиру (поцепан, лепљен, колажиран), употребљава туш, перо, четку, линију и површину успостављајући јаке споне између новог схватања апстракције бојеног поља и алузије на универзалне, религиозне симболе. Њени радови говоре језиком знакова и чисте боје, али и акције, када промишљање изазива интервенцију (цепање, лепљење), чиме апстрактни призор излази у простор а уметничко дело постаје отворено за комуникацију. Добитница је годишње награде ФЛУ за цртеж (1972), награде студената ФЛУ за сликарство (1975) и награде Јесењег салона УЛУС-а (2007).
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ћинкул, *Вертикални мерачи времена*, Бг 2001.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Војислав
**ДАМЈАНОВИЋ, Војислав**, архитекта конзерватор, пројектант (Крушевац, 12. VI 1921 – Београд, 5. XI 1992). Дипломирао 1948. на Архитектонском факултету у Београду, где је потом радио као асистент и потом као предавач. У првом делу своје каријере (1947‒1950) бавио се архитектонско-конзерваторским радовима на споменицима културе (Ђурђеви ступови, манастир Студеница, Сопоћани, Горња и Доња Каменица). Године 1948. извршио je најнужније конзерваторске захвате на рушевинама цркве Ђурђеви Ступови и спречио њено даље пропадање. Већ тада су из шута који је прекривао читаво манастириште извучени први фрагменти рељефа и натписа, што је додатно указало на потребу будућих археолошких и архитектонских истраживања. Педесетих година ХХ в. почео да се бави пројектовањем у оквиру индустријске архитектуре, што ће га заокупити до краја радног века. Пројектовао је Комплекс индустрије свиле у Земуну, предионице у Прокупљу, конфекције у Призрену, електроиндустрије у Цетињу, генераторских хала и топлана у Аранђеловцу, Титовом Велесу и Кичеву. Аутор је реконструкције комплекса текстилне индустрије у Београду, Лесковцу, Параћину, Карловцу и Кочевју.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, „Хуманији радни простори: В. Дамјановић, Индустријски комплекси и зграде, Бeoград 1977", *Политика*, 27. VII 1978.
Mаре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Данило
**ДАМЈАНОВИЋ, Данило**, падобранац (Високо, 7. XI 1932 – Игало, 25. X 2008). По завршетку средње школе у Бањалуци, завршио је падобранску школу у Вршцу (1950) после које је наставио да се професионално бави падобранством, као наставник падобранства у Аероклубу *Сарајево* и као такмичар. Први велики успех остварио је освајањем другог места на Јадранском падобранском купу (1951), на којем је доцније три пута освајао прва места. Државни првак био је 1955, 1960. и 1961, вицепрвак 1962, а трећа места освојио је 1954. и 1957. На светским првенствима освојио је 8. појединачно и 4. екипно место (1954), 10. и 5. екипно (1956), 39. и 4. екипно (1958), 13. појединачно (1960) и 22. појединачно и 7. екипно (1962). Светски рекордер у појединачном скоку на циљ без задршке са 1.000 м (1,89 м) постао је 1958. и три пута у групним скоковима. Такмичио се до 1965. када је повредио кичму, а каријеру је наставио као међународни судија, тренер и директор падобранске селекције Југославије (до 1991). Последњих 15 година живео је у Игалу, сахрањен је у Топузовом пољу код Високог. Добитник је значке падобранца златно Ц (1955), златно Ц с дијамантом (1958) и плакете „Фрањо Клуз" (1958).
ЛИТЕРАТУРА: *Алманах југословенског спорта 1943–1963*, Бг 1964.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Ђуро
**ДАМЈАНОВИЋ, Ђуро**, књижевник (Голеши, БиХ, 6. V 1945 – Бањалука, 25. II 2009). Дипломирао српскохрватски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, а потом био запослен у београдској „Просвети". После награде „Исидора Секулић" за збирку *Магла у рукама* (Бг 1974), његова приповетка „Голимјесто" је политички осуђена због алузија на богаћење политичара, те је уништена *Антологија послијератне приповијетке у Босни и Херцеговини* Н. Радановића (Бл 1976), где је била уврштена. Књижевни рад започео је као песник, истичући завичај (Змијање) као „пјеснички извор" и поезију као „корен и цвет свих система мишљења" (*Успомене из пакла*, Сар. 1971, *Песме*, Н. Сад 1986; *Дитирамби илити веселе, похвалне песме о писцима*, Бг 1991; *Портрети писаца*, Бл 1997). У поеми *Моја нација или Мој камени врт* (Бл 2000) и епу *Србијана* (Бл 2001) показује лице и наличје свога рода, његову историју и трагедију. У збиркама поезије за децу (*Малињак*, Н. Сад 1987; *Шумски свет и фока*, Г. Милановац 1990) на шаљив начин пише о мудрости биљног и животињског света. Као мајстор кратке форме, која се ослања на Кочићево и Ћопићево приповедање, портретише животе малих људи (*Моји земљаци*, Бг 1990). У роману тока свести *Једнодневни дневник* (Бг 1983) утиске с једнодневног путовања возом остварује техником аутоматског диктата. Добитник је награда: „Младост", „Бранко Ћопић", Кочићево перо, „Петар Кочић" (за животно дело). Уврштен је у више антологија поезије, приповедне прозе и поезије за децу. Удружење књижевника Републике Српске 2010. установило је књижевну награду „Ђуро Дамјановић".
ДЕЛА: песме: *Ноћно сунце*, Бг 1993; *Авала*, Бл 2001; *Пчеле и жене*, Бл 2008; *Свети Сава, седам певања*, Бл 2008; песме за децу: *Негде нешто пева*, Сар. 1991; роман: *Земунска хроника*, Бг 1986; лингвостилистичка студија: *Поезија и језик поезије Милоша Црњанског*, Бл 2009.
ЛИТЕРАТУРА: В. Милатовић, „Песник природе и детињства", *Детињство*, 1989, 3–4; Д. Лукић, *Моји савременици*, Н. Сад 2000; М. Шиндић, *Критика поезије: есеји и студије*, Бл 2001; Д. Машановић, *Одгонетање тајне*, Н. Сад 2001; З. Турјачанин, *Лампа на писаћем столу: есеји и критике*, Бл 2004.
Зорана Опачић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Звонимир
**ДАМЈАНОВИЋ, Звонимир**, ботаничар, фитофизиолог, универзитетски професор (Шавник, Црна Гора, 16. IV 1929 – Београд, 31. XII 2004). Студије биологије започео је 1947. на Московском државном универзитету „Ломоносов", а завршио их 1951. на Природно-математичком факултету у Београду. По дипломирању изабран је за асистента у Ботаничком заводу ПМФ у Београду. Као стипендиста боравио је 1952/1953. у Ботаничком одељењу Краљевског колеџа у Лондону, где се посветио проучавању фотосинтезе. Експериментална истраживања у оквиру докторске дисертације обавио је у периоду 1955–1956, током студијског боравка у Институту за биљну физиологију Универзитета у Гетингену, у Немачкој. Докторску дисертацију под насловом „Испитивања хемотаксија код флагелата" одбранио је 1958. на ПМФ у Београду. На истом факултету је прошао сва наставно-научна звања, а за редовног професора изабран је 1984. на ПМФ у Београду и Центру за мултидисциплинарне студије. Предавао је Физиологију биљака и Кибернетику биолошких система на редовним и последипломским студијама. Године 1985. изабран је за дописног, а 1993. за редовног члана Црногорске академије наука и уметности (ЦАНУ). Веома активно је обављао дужности у различитим научним, друштвеним и политичким институцијама. Један је од оснивача Института за биолошка истраживања у оквиру којег је био и први руководилац Одсека за фитофизиологију, као и Центра за мултидисциплинарне студије, где је био дугогодишњи директор и шеф Лабораторије за биокибернетику, затим Института за биологију мора у Котору и Биолошког института у Подгорици (Титограду). Располажући изузетним знањем из биолошких и сродних природних наука, организационим способностима и визионарским идејама инсистирао је и довео до реализације интердисциплинарни приступ и изучавање опште биолошких проблема и феномена. Своју основну истраживачку делатност остваривао је на пољу физиологије биљака, посебно се бавећи одговором биљака и гљива на ефекат интермитентне светлости. Своје интересовање је проширио на област неуробиологије. Низ испитивања спроводио је у циљу разјашњења и формирања његове оригиналне биокибернетичке и биофизичке теорије. Организовао је Лабораторију за неуробиологију и екофизиологију Института за биологију мора у Котору и групу научника повезао са светски познатим институтима за истраживање мозга. Био је и председник Српског биолошког друштва, један од оснивача и први председник Југословенског друштва за биофизику, као и председник Скупштине Универзитета у Београду.
ДЕЛА: „An approach to the study of photosynthesis", *Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду*, 1960, I, 2; *Основи биокибернетике*, Бг 1979; „Моделовање и симулација у испитивању неких биолошких система", *Зборник радова у част Павла Савића*, Бг 1980; и М. Ракочeвић, „Genetic code: an alternative model of translation", *Annals of the New York Academy of Science*, 2005, 1048.
ЛИТЕРАТУРА: М. Аџић, „Биографије и библиографије нових чланова Академије: Звонимир Дамјановић", *Годишњак ЦАНУ*, 1985, 13; М. Нешковић, „In memoriam – Professor Zvonimir Damjanović (1929–2004)", *Arch. Biol. Sci.*, Belgrade, 2005, 57, 1; Р. Булатовић (ур.) „Звонимир Дамјановић 1929–2004", *ЦАНУ, Споменица преминулим члановима Академије*, 2007, 39.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Јеврем
**ДАМЈАНОВИЋ, Јеврем**, дивизијски генерал, маршал Двора (Београд, 15. IV 1880 – Београд, 22. VII 1962). Син је пуковника и војног писца Јована. Завршио 29. класу Ниже (1899) и 8. класу Више школе Војне академије (1905). Од 1907. до 1908. био на обуци у алпинској артиљерији (Француска). Завршио Артиљеријску школу гађања у Србији. Унапређен у чин поручника 1902, капетана 1906, капетана I класе 1910, мајора 1912, пуковника 1915, бригадног генерала 1923, дивизијског генерала 1927. До 1903. био је на дужностима водника у градској и коњичкој артиљерији, а од 1905. водник у Дунавском артиљеријском пуку. Командир 7. брдске батерије у Ужицу постаје 1906. После обуке у Француској враћа се у Ужице за командира 9. брдске батерије, а ту дужност вршио је и у време ратова 1912–1913. Од 1913. до 1914. био је командант брдског дивизиона у Ужицу. У I светском рату био је до 1915. командант брдског дивизиона у Ужичкој војсци, потом до 1916. командант дивизиона и артиљерије Шумадијске дивизије II позива. За време реорганизације српске војске 1916. био је председник Комисије за пријем спреме за 2. армију у Француској (Линел), потом начелник Штаба артиљерије 1. армије. Од 1917. до 1924. био је ађутант регента Александра, а од 1918. маршал Двора. После ратова био је 1923. назначен за в.д. команданта Босанске артиљеријске бригаде, али је краљ Александар то спречио, желећи га поред себе. Од 1924. до 1926. остаје ађутант краља и в.д. маршала Двора. Од децембра 1926. у Ађутантури је краља. Указом од 26. I 1927. био је назначен за команданта Потиске дивизијске области, а измењеним указом од 28. I 1927. за команданта Осјечке дивизијске области. Од 1931. до 1936. био је помоћник команданта IV армијске области у Загребу, а потом председник Сталне испитне комисије за чин мајора. У Априлском рату био је помоћник команданта позадине Врховне команде. Одведен је у заробљеништво 1941, а у земљу се вратио 1945. Објављивао је радове у часописима *Ратник* и *Артиљеријски гласник*. За заслуге у ратовима одликован је Орденом белог орла са мачевима III реда и другим одликовањима.
ДЕЛО: *Из мог ратног дневника (забелешке из ратова 1912–1918*), Осијек 1929.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1907–1912; *СВЛ*, 1919–1941.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 75. годишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; М. Белајац, П. Трифуновић, *Између војске и политике. Биографија генерала Душана Трифуновића*, Бг–Круш. 1997; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Јован
**ДАМЈАНОВИЋ, Јован**, песник, путописац, монах (Будим, 1696 – манастир Дивша, 25. IV 1764). Путовао у Свету земљу најпре 1729. и о томе оставио запис, а онда и 1755. Био је ожењен и имао сина Димитрија. Као удовац отишао у Хиландар где се замонашио под именом Исидор. У Русију отпутовао вероватно 1756, одакле се наредне године јавио митрополиту Павлу Ненадовићу писмом у којем је у облику путописа описао своја кретања. Остао више година у Русији, где је преписао три рукописа које је пренео у манастир Кувеждин (током II светског рата уништени или нестали у усташким харањима). Из Русије је дошао 1760. у Сремске Карловце и настанио се у манастиру Дивши где је преминуо. Истицао се целог живота материјалним помагањем цркава и манастира. У Русији је, можда, преписао и водич (проскинитарион) по Светој земљи, који се данас чува у Музеју СПЦ. Дело има сличну композицију као *Опис* *Јерусалима* Христофора Жефаровића из 1748. У неким деловима **Д.** водич је опширнији од Жефаровићевог, али има и обрнутих примера; лични утисци о виђеном указују да то није био пуки препис. Писао је духовне песме посвећене појединим светим заштитницима фрушкогорских манастира и самим манастирима. У њима је исписивао акростих „Исидор" или „Исидор многогрешник". Део тих песама штампан је у нелитургијској песмарици *Пјесни различнија на господскија празники* (Будим 1804). Његова најчешће певана песма (позната и у нотним записима) посвећена је кнезу Лазару и манастиру Врднику.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Два српска калуђера у Русији", *СрС*, 1905, XV, 11; Ђ. Перић, „Прилози биографији монаха Исидора (Јована Дамјановића), непознатог српског песника и путописца из XVIII века", *Православна мисао*, 1983, 30; Ђ. Перић, Д. Стефановић, „Нешто о животу и списима јеромонаха Исидора Дамјановића (1696–1764)", *Рачански зборник*, 2004, 8/9; Т. Јовановић, *Света земља у српској књижевности од XIII до краја XVIII века*, Бг 2007.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Јован
**ДАМЈАНОВИЋ, Јован**, пуковник, управник Војноадминистративне школе, народни посланик (Београд, 31. X 1850 – Београд, 7. XI 1901). После завршетка гимназије 1866. уписао је Нижу школу Војне академије, коју је у чину потпоручника окончао 1871. До српско-турских ратова био је распоређен на служби у Интендантском одсеку Министарства војног, а сличне послове, овог пута као помоћник главног интенданта, обављао је и у ратовима 1876–1878. Период 1883–1886. провео је као државни питомац у Интендантској школи у Бечу. Крај рата с Бугарима 1886. дочекао је као шеф Провијантског одсека Министарства војног. Унапређен је 1873. у чин капетана 2, а затим и у чин капетана 1. класе. Први виши чин, мајорски, стекао је 1887, а чин пуковника, у којем је и пензионисан, 1897. За време активне војне службе, а затим и као пензионер, био је предавач на Нижој и Вишој школи ВА. Предавао је Пешачки егзирцир, Правила службе, Војну администрацију, Деловодство и Стилистику. У краткотрајном периоду постојања Војноадминистративне школе 1896–1897. био је и један од њених управника. Уз војне обављао је и различите цивилне дужности. Био је народни посланик 1885. и 1895, а након пензионисања управник београдске општинске трошарине. Придружио се као члан Напредној странци. Био је плодан војни писац. Истичу се његови радови из области историје српске војске и развитка домаћег генералштаба. Објавио је први шематизам одликованих лица, као и прва правила о вођењу трупне администрације. Носилац је већег броја одликовања.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1873–1877, 1879–1885, 1887–1894, 1897–1899, 1901.
ЛИТЕРАТУРА: *Наши посланици, 1894–1896*, Бг 1897; *Двадесетпетогодишњица Ратника 1879–1904* (библ.), Бг 1904; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; Л. Лазаревић, *Мали поменик*, Бг ?; Група аутора, *Обука српске војске 1804–1918*, Бг 2007; Б. Младеновић, М. Милићевић, *Питомци Војне академије*, Бг 2012.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Козма
**ДАМЈАНОВИЋ, Козма**, иконописац (Костајница, друга половина XVII в. – ?, после 1728). Током 1704. и 1705. насликао је три иконе Св. Тројице и једне царске двери са Благовестима и пророцима Давидом и Соломоном за српске цркве у Широком Селу, Горњим Средицама и Повелићу у Славонији, на којима се и потписао. Данас се све налазе у Музеју СПЦ у Београду. На иконама Св. Тројице приказан је редак мотив са три главе младоликог и голобрадог Христа обједињене троструком круном или приказане свака са по једном круном. Реч је о Христу Великом архијереју типа трицепс или Тримурти познатом из византијског и позновизантијског сликарства којем се српски мајстори враћају у XVIII в. ради националне хомогенизације и верске одбране Срба настањених на рубним подручјима са већинским римокатоличким живљем. Происхођење Светог Духа од Оца али не и од Сина и савршена једнакост Оца, Сина и Светога Духа источног Символа вере који потврђује само једну, саборну Цркву, у супротности је са римокатоличком догмом о Филиокве (учењу да Свети Дух происходи и од Оца и од Сина) и папским приматом, и представља главни камен раздора између Цариграда и Рима. На трима иконама Свете Тројице **Д.** ликовно крајње уверљиво и поједностављено приказује веру источних црквених отаца да су три једно а једно у трима представом Једног у Тројици и Тројице у Једном. Једна од ових икона, препозната као иконографски раритет, била је у пролеће 2010. централни експонат у капели у Фемороу недалеко од Ла Роша у француској покрајини Вандеји, на изложби под називом „Србија, Света земља европске културе".
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, „Иконографски мотив сличан индуском Тримуртију у старој српској ликовној уметности", *Ткалчићев зборник*, 1955, 1; С. Милеуснић, „Иконописац Козма Дамјановић од Костајнице", *Глас светих равноапостола Ћирила и Методија*, 1980, 104; Lj. Stošić, „The Representation of Christ as King of Kings with a Triple Crown", *ЗМСЛУ*, 2003, 34–35; *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006; „Icône de la Sainte Trinité du Musée de l'Eglise orthodoxe serbe: Le Christ Trimurti"*, Serbie, Тerre sacrée de la culture européenne,* Chapelle des Mineurs de Faymoreau 2010; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, Н. Сад 2013.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Лазар
**ДАМЈАНОВИЋ, Лазар**, политичар, правник (Поточило код Даниловграда, 12. IV 1880 – ?, 18. III 1945). Школовао се на Цетињу и у Нишу, а Правни факултет завршио 1906. у Београду. Током студија, заједно са Марком Даковићем и Тодором Божовићем, био је међу оснивачима Клуба црногорских студената. Један је од 16 потписника *Ријечи црногорске универзитетске омладине о приликама у Црној Гори* у којој је критикован режим књаза Николе и Устав Црне Горе из 1905. Био је близак опозиционој Народној странци и један од предводника Омладинског покрета. Осумњичен је за учешће у тзв. Бомбашкој афери 1908. и у одсуству осуђен на 10 година затвора. Нашао се на списку црногорских емиграната, студената и ђака чије је протеривање из Србије тражила црногорска власт. Као близак сарадник М. Даковића, од 1911. предводио је једну од две групације црногорских политичких емиграната која је издавала лист *Напријед*. Био је потпредседник организације „Рад и слобода", основане новембра 1911, која је имала циљ „да извојује и очува у пуној мјери слободан живот и свестрани напредак у Црној Гори". Након што је амнестиран, вратио се у Црну Гору 1913. и посветио новинарству. Током окупације 1916–1918. био је интерниран у Мађарску. После слома Монархије, вратио се у Црну Гору и био посланик Велике народне скупштине за Капетанију вражегрмску Округа подгоричког. Био је потпредседник Председништва Скупштине, а касније члан Извршног народног одбора у чијим је рукама, до уједињења са Србијом, стајала привремена управа Црном Гором. Обављао је дужност посланика у Привременом народном представништву, а затим био судија Окружног суда на Цетињу и од 1933. Великог суда у Подгорици. Током окупације 1941–1945. био је близак ројалистичком покрету отпора, а новембра 1944. изабран је за члана Националног комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас. Настрадао је у покушају пробоја према Словенији.
ДЕЛА: *Говор палим борцима за слободу*, Цт 1919; *Поводом трасирања жељезнице Београд–Никшић–Котор*, Цт 1921; *Моји погледи на развитак Црне Горе*, Цт 1933; *Странци*, Пг 1937.
ИЗВОР: *Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије*, XIV, 4, Бг 1985.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђоновић, *Уставне и политичке борбе у Црној Гори 1905–1910*, Бг 1939; Д. Димо Вујовић, *Уједињење Црне Горе и Србије*, Тг 1962; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; М. Д. Пејовић, *Школовање Црногораца у иностранству 1848–1918*, Пг 2000; Ј. Б. Маркуш, *Народна странка у Књажевини и Краљевини Црној Гори 1906–1918*, Цт 2005.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Милан
**ДАМЈАНОВИЋ, Милан**, правник, судија, преводилац (Ћуприја, 1838 – Београд, 28. XII 1891). Гимназију и Лицеј завршио у Београду, а потом је 1860–1862. обављао чиновничке послове: писар управе Вароши Београда, канцелиста Апелационог суда за грађанска дела, регистратор суда Вароши Београда. Од 1862. до 1865. студирао правне науке у Хајделбергу, Берлину (слушао предавања К. Митермајера и А. Ф. Бернера) и Паризу. После повратка са студија био је писар Касационог суда, а потом секретар Министарства правде (1866–1869). Именован је за управника београдског Казненог завода и ову дужност обављао скоро шест година. Постављен је 1875. за председника (првостепеног) Суда у Неготину, а марта 1881. за судију Касационог суда, у којем звању је и пензионисан 1890. Као председник Суда у Неготину био је два пута у Комисији за утврђивање и исправљање границе с Бугарском, после српско-турских ратова 1876–1878, и владин комесар, после примирја у овим крајевима. Као управник Казненог завода у Београду, под утицајем својих професора пенолога Митермајера и Бернера, проучавао је системе извршења казнених санкција ради њиховог побољшања. С тим циљем обилазио је казнене заводе у Немачкој, Белгији и Аустроугарској. О извршењу казнених санкција написао је више чланака и студија, а у то време био је један од ретких правника који се тиме научно бавио. Преводио студије Митермајера, Бернера, Ч. Бекарије, Нибера.
ДЕЛА: „На шта ваља пазити при бирању места за апсанска заведења?"; „Рад осуђених"; „Апсанска школа", *Судски лист*, 1869; „Поглед на београдски казн. завод за годину 1869", *Српске новине*, 1883, 58–98,; „Погледајмо опет мало на наше казн. заводе!", *Бранич*, 1887, 1; „Поглед на вршење полицијског надзора", *Бранич*, 1888, 2.
ЛИТЕРАТУРА: „Помен Милану Дамјановићу", *Правник*, 1, 1–6, јануар–јун 1892.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Милан
**ДАМЈАНОВИЋ, Милан**, фудбалер, фудбалски тренер (Голубић код Книна, 15. X 1943 – Београд, 23. V 2006). Фудбал је почео да тренира 1953. у пионирима београдског *Партизана*, у коjeм је прошао све селекције и у првом тиму се појавио 1963, када је освојена трећа узастопна шампионска титула. Био је у екипи која је била првак Југославије и 1965, а 1966. стигла у финале Купа шампиона. У *Партизану* је, углавном као леви бек, остао до 1971, када је отишао у француски *Анже* (1971–1976). Играчку каријеру завршио је 1976/77. у *Ле Ману*. Репрезентативац је био седам пута (1967--1968). Играо је на Европском првенству 1968. у Италији, где је Југославија у полуфиналу победила тадашњег светског првака Енглеску (1:0), у финалу против Италије најпре играла нерешено (1:1), а потом изгубила у поновљеној утакмици (2:0). По завршетку играчке каријере од 1977. био je у *Партизану* тренер млађих категорија (изузев 1985/86. и 1989–1993. када је радио у Француској и Замбији), где је изненада и преминуо као саветник у клупској омладинској школи.
ИЗВОР: Архива Фудбалског савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005)*, Бг 2005.
Иван Цветковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Милан
**ДАМЈАНОВИЋ, Милан**, инжењер пољопривреде, виши научни сарадник (Шиповљани код Дрвара, БиХ, 11. IV 1944). Дипломирао 1972, магистрирао 1981. и докторирао 1990. на Пољопривредном факултету у Новом Саду. За асистента у Институту за повртарство у Смедеревској Паланци изабран је 1972. и ту је, у звању вишег научног сарадника, радио до одласка у пензију 2009. Краће специјализације обавио је у Пољској и Израелу. Значајан је његов допринос развоју агротехничких мера и технологија производње расада и поврћа у заштићеном простору. Посебно се истичу резултати у стварању оптималних супстрата за расадничку производњу. Тако су настали супстрати на бази домаћег зеолита који је ушао у повртарску производњу (коаутор, „Утицај зеопланта на раностасност и укупан принос парадајза (*Lycopersicon esculentum* Mill)", *СП*, 1994, ванредни број). Истакнути је стручњак у области агротехнике поврћа са развијеном сарадњом са произвођачима.
ДЕЛА: коаутор, „Утицај сорте и начина формирања стабла на раностасност и укупан принос парадајза гајеног у пластеницима", *СП*, 1992, 1–2; коаутор, *Гајење поврћа*, Бг 1997; коаутор, *Производња поврћа у пластеницима*, Бг–По 2001.
ИЗВОР: Архива Института за повртарство Смедеревска Паланка.
Јасмина Здравковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Миодраг
**ДАМЈАНОВИЋ, Миодраг**, генералштабни бригадни генерал (Алексинац, 16. I 1893 – Хановер, Немачка, 4. VIII 1956). Завршио Нижу (1912) и Вишу школу Војне академије (1923). Преведен из пешадије у артиљерију 1913. Завршио генералштабну припрему и преведен у генералштабну струку 1926. Похађао 1927. курс за пуковнике и генерале у Версају и обуку у Марсеју. Унапређен је у чин потпоручника 1912, поручника 1913, капетана 1915, капетана I класе 1918, мајора 1920, пуковника 1929. и генерала 1937. У рат 1912. ступио је као наредник питомац, био је водник, потом ађутант пука, а у саставу Шумадијске дивизије учествовао у борбама 1913. на Злетовској реци, Рајчанском риду и Дренку. У рату 1914. био је водник Шумадијског артиљеријског пука, а од 1915. у Комбинованом одреду Одбране Београда, потом у крагујевачкој ПА батерији. После ратова био је 1919. командир батерије у 4. пуку хаубичке артиљерије у Загребу, потом на школовању и усавршавању. Био је у служби у Ђенералштабном одељењу Министарства војске и морнарице (1926), в.д. начелника Штаба Дунавске дивизијске области у Београду (1927), Штаба команде Зетске дивизијске области на Цетињу (1928), потом у секретаријату Савета земаљске одбране. Био је начелник Штаба команде Дунавске дивизијске области (од 1930), војни изасланик у Мађарској и Аустрији (1930–1932), начелник Штаба команде Савске дивизијске области у Загребу, помоћник начелника Штаба Команде ваздухопловства у Новом Саду (од 1932), командант 1. ваздухопловног пука (1935), помоћник начелника Ђенералштаба Ваздухопловства војске (1936), начелник Штаба Ваздухопловства (1937), Оперативног одељења Главног генералштаба (1938) и Штаба III армијске области у Скопљу (1939). Предавао је тактику на Војној академији (1926–1931). У Априлском рату био је начелник Штаба 3. групе армија код генерала Милана Недића. Пуштен из заробљеништва маја 1944. на тражење М. Недића и постављен за његовог шефа кабинета, а био је и члан Војног савета. По договору, прешао код Драгољуба Михаиловића, а децембра 1944. у Сокоцу био постављен за помоћника Михаиловића у штабу Врховне команде (ВК). Повукао се преко Босне на запад. Од 1945. био је командант свих избеглица које су прешле из Босне и Словеније на запад и бивших ратних заробљеника у логору Еболи (Италија), а потом је прешао у логор Гросенброде (Немачка) под заједничком „Командом југословенске кр. војске". Био је председник „Удружења бораца Драже Михаиловића", које је 1949. формирано у Западној Немачкој и објављивало лист *Равногорски борац.* Нове југословенске власти су га у одсуству прогласиле ратним злочинцем, али га је после разматрања његовог случаја британска влада обавестила маја 1948. да је ослобођен оптужби и слободан. За заслуге у ослободилачким ратовима добио је две златне и једну сребрену медаљу за храброст.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 75. годишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004; К. Николић, *Генерал Миодраг Дамјановић 1893–1956*, Лондон 2008; С. Ц. Ћирковић, *Ко је ко у Недићевој Србији 1941–1944*, Бг 2009.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Перо
**ДАМЈАНОВИЋ, Перо**, политички активиста, историчар (Срб, Лика, 27. X 1921 − Београд, 1. VIII 2015). Приступивши револуционарном радничком покрету већ у раној младости, члан СКОЈ-а постао је 1939, а члан КПЈ 1941. Током II светског рата обављао је разне, углавном политичке дужности у Првој и Другој пролетерској бригади и Шестој личкој дивизији -- од комесара омладинске чете до руководиоца политичког одељења дивизије и инструктора за политички рад у Пропагандном одељењу Главног штаба Хрватске. По завршетку рата, све до 1948, био је на дужности у ЈНА, а потом предавач на Вишој партијској школи „Ђуро Ђаковић" (1948−1954) и управник Историјског архива Београда (1954−1958). У међувремену, 1957. завршио је студије историје на Филозофском факултету у Београду, те је хонорарно предавао на ФФ у Београду и Љубљани и на Високој школи политичких наука (1959−1963). Од 1958. до 1968. био је помоћник директора и управник одељења у Институту за изучавање радничког покрета. Године 1969, у звању научног саветника, запослио се у Институту за савремену историју. Докторирао је 1973. на ФФ у Београду дисертацијом *Комунистичка партија Југославије у годинама пред Други светски рат* (Бг 1979). У периоду 1976−1982. био је директор Института за савремену историју. Истраживачки се бавио историјом међународног радничког и социјалистичког покрета, Комунистичке партије Југославије, Комунистичке интернационале, улогом истакнутих револуционарних и партијских вођа попут Лењина, Филипа Филиповића и Јосипа Броза Тита. Био је један од покретача часописа *Архивски преглед*, уредник *Архивиста*, покретач и уредник *Прилога за историју социјализма* (1964−1983). Носилац је Партизанске споменице 1941. и више ратних и мирнодопских одликовања.
ДЕЛА: *Тито на челу Партије*, Бг 1968; *Тито пред темама историје*, Бг 1972; *Светозар Марковић у односу на марксизам*, Бг 1973; *Животни пут и дело Филипа Филиповића*, Бг−Чачак 1979; Библ. у: *Двадесет година ИСИ 1958−1978*, Бг 1979. и „Двадесет пет година ИСИ 1958−1983", *Историја 20. века*, 1984, 1−2.
ЛИТЕРАТУРА: *Двадесет година ИСИ 1958−1978*, Бг 1979; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале
**ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале**, рецитатор, књижевник, новинар (Доњи Товарник, Срем, 29. I 1945). Завршио југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1976. Деценијама је био истакнути рецитатор поезије, а написао је књиге *Говор песме* (Бг 1997) и *О рецитовању* (Бг 2001)*.* Осамдесетих година посвећује се радио-новинарству, за шта је добио Октобарску награду (1987) и „Златни микрофон" (2009). У 90-им преовладава књижевни рад; у запаженим романима (*Згад*, Бг 1995; *Санчова верзија*, Бг 1999) и приповедним збиркама (*Комеморација*, Бг 1993; *Новогодишња ноћ*, Бг 1997; *Џонијев соло*, Бг 2005) јунаци су уметници који доживљавају сами себе у контексту својих уметничких креација: уметност „улази" у њихов живот, а њихова уметничка дела немају за њих естетски него егзистенцијални значај (С. Ђорђић). У роману за младе *Небо над циркусом* (Бг 2004) приказује одрастање у војвођанском месту 60-их из перспективе 1999. Приредио је изборе из дела страних аутора о Србима (*Сербиа*, Бг 1996) и о Србији у I светском рату (*Распеће Србије*, Бг 2014). Дела су му превођена на шпански, енглески, кинески, италијански, грчки и македонски језик. Добитник је награда „Милош Црњански" (1994), „Исидора Секулић" (2005), „Слово љубве" (2013) и др.
ДЕЛА: *Говори српски да те цео свет разуме*, Бг 1991; *Хомер, Киклоп и Срби*, Н. Сад 2002; *Романи Николе Милошевића*, Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: M. Недић, „Два романа Ратомира Дамјановића", *Свеске*, април 2001; С. Ђорђић, *Три критике*, Бл 2004; M. Mataric, „R. Rale Damjanovic. *Nebo nad cirkusom*", *World literature today*, јан–феб. 2009; В. Радикић, *Цврчак или мрав*, Н. Сад 2010; Д. Андрејевић, *Видови српског модернизма*, Лепосавић 2011.
Зорана Опачић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ (Хаџидамјановић), Ристо
**ДАМЈАНОВИЋ (Хаџидамјановић), Ристо**, трговац, банкар, политичар (Сарајево, 1847 – Сарајево, 3. VI 1922). Потицао је из старе занатлијске (ћурчијске) и трговачке породице чији је успон у Сарајеву започео у првој половини XVIII в. После очеве смрти (1892) постао је власник трговачке радње у Ћурчилуку. Трговао је израђевинама сарајевских занатских радионица, западном индустријском и колонијалном робом. Био је посланик на сабору Цариградске патријаршије за избор новог патријарха (1892) и један од најистакнутијих представника босанских Срба у борби за црквено-школску самоуправу. Налазио се у делегацији која је 1896. Царској канцеларији у Бечу уручила тзв. Први царски меморандум. На оснивачкој скупштини српског културно-просветног друштва „Просвјета" (1902) изабран је за председника Главног одбора. Залагао се за економско јачање друштва, оснивање женских занатских школа и проширивање делатности друштва на све просветне и културне потребе босанскохерцеговачких Срба. Био је више пута одборник и заменик градоначелника Сарајева (1910–1915). Биран је у први српски аутономни Велики управни и просвјетни савјет за целу БиХ и ужи савет Дабробосанске митрополије (1905). На листи Српске народне организације (група око листа *Српска ријеч*) изабран је у први сазив Босанско-херцеговачког сабора (1910), 1913. положио је мандат. Један је од оснивача Српске централне банке за БиХ (1910). У предратним годинама приближио се земаљским властима па је постављен за потпредседника Аустро-босанске банке. У време рата био је саветник комесара Сарајева (1915–1918). По објави Мајске декларације (1917) водио је разговоре са председником Југословенског клуба у аустријском парламенту А. Корошцем о преуређењу Монархије. Био је председник и потпредседник српског певачког друштва „Слога".
ИЗВОРИ: *Стенографски извјештаји о сједницама босанско-херцеговачког сбора год. 1910*, I засједање, св. I, Сар. 1910; II засједање, Сар. 1912.
ЛИТЕРАТУРА: *Босанска вила*, 1892, 4; 1892, 10; 1896, 4; 1902, 16–19, 21–23; 1903, 11–14; *Источник*, 1903, 1–2, 4, 13; 1905, 11–12; *Календар Просвјета*, за год. 1905, Ср. Карловци 1904; за год. 1911, Сар. 1910; *Босански гласник*, 1912, 16; 1913, 17; 1917, 21; J. Koetschet, *Aus Bosniens letzter Türkenzeit*, Wien–Leipzig s. a.; Т. Крушевац, *Сарајево под аустроугарском управом 1878–1918*, Сар. 1960; В. Скарић, *Из трговачких тевтера и писама*, Изабрана дјела, I, Сар. 1985.
Ненад Урић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Светозар
**ДАМЈАНОВИЋ, Светозар**, лекар, интерниста-ендокринолог, универзитетски професор (Ужице, 20. V 1953). У Београду завршио Медицински факултет 1978, специјализацију интерне медицине 1985, супспецијализацију ендокринологије 1987, магистрирао радом о стрес протеинима у јетри пацова на Природно-математичком факултету 1986, а 1993. докторирао на Мед. ф. тезом која се односи на секрецију α-субјединице гликопротеинских хормона, *in vitro*, у примарној ћелијској култури тумора хипофизе и *in vivo* код пацијената са соматотрофним и клинички нефункцијским туморима хипофизе. Усавршавао се у Великој Британији, у Лондону и Њукаслу. На Мед. ф. у Београду биран у сва звања, а редовни професор на Катедри интерне медицине-ендокринологије постао 2006. Шеф Лабораторије за молекуларну биологију и генетику тумора је од 1996, а начелник Одељења за неуроендокрине туморе и наследне малигне болести у Институту за ендокринологију дијабетес и болести метаболизма КЦС од 2001. Директор је овог института 2001–2012. и помоћник директора за науку КЦС у Београду 2001–2008. Председник Ендокринолошке секције СЛД 2004–2015, Централне комисије за лекове РФЗО 2003–2010. и Комисије за ретке болести Министарства здравља Р. Србије од 2011. Члан више међународних организација (ENEA – Европска неуроендокринолошка асоцијација; ENETS – Европско удружење за неуро-ендокрине туморе; ESE – Европска ендокринолошка асоцијација; ETA – Европска тироидна асоцијација). Учествовао је у више научноистраживачких пројеката укључујући и пројекат о психобиолошким аспектима поремећаја посттрауматског стреса који је финансирала ЕУ. После распада СФРЈ главни организатор Конгреса ендокринолога Србије са међународним учешћем, 2008–2016. Имао више предавања по позиву у земљи, иностранству (Европски конгреси ендокринологије и патологије, национални конгреси ендокринологије, дијабетологије, гојазности, тиреоиделогије, биохемије и онкологије). Главни професионални и научни интереси **Д.** су из области неуроендокринологије, неуроендокриних тумора и мултитуморских синдрома. Показао је да су промене телесног састава и вредности срчаног индекса предиктори излечења у акромегалији и да се код пацијената са акромегалијом често јавља срчано попуштање са великим минутним волуменом. Код пацијената са гастректомијом и ваготомијом доказује директни утицај грелина на инсулинску сензитивност и секрецију инсулина и глукагона из панкреаса. Показује да се у кори надбубрежне жлезде човека експримира доминантно Н-терминална „Д" изоформа глукокортикоидног рецептора и да су ендогена осетљивост на глукокортикоиде и степен аутономне секреције кортизола битни за клиничко испољавање хиперкортицизма. Формирао је Центар за неуроендокрине туморе и наследне малигне болести у чијем саставу је и прва Молекуларно-биолошка лабораторија која се бави детекцијом познатих и нових герминалних мутација у многим генима које су узрок неких наследних тумора (*RET*, *MEN1*, *VHL*, *SDH*x, *TMEM*, *ARMC5*...). Редовни скрининг на герминалне мутације у *RET* протоонкогену доводи и до прве профилактичке тиреоидектомије и пренаталног постављања дијагнозе МЕН2а синдрома у Србији и ширем региону. Ствара услове за транслациона истраживања у области ендокринологије и мултитуморских синдрома у Институту. Учествовао у писању поглавља у више националних и страних монографија као и националног уџбеника интерне медицине.
ДЕЛА: „Serum Leptin Levels in Patients With Acromegaly Before and After Correction of Hypersomatotropism by Trans-sphenoidal Surgery", *The Journal of Clinical Endocrinology* & *Metabolism,* 2000, 85; „High Output Heart Failure in Patients with Newly Diagnosed Acromegaly", *The American Journal of Medicine*, 2002, 112; „Clinical Indicators of Biochemical Remission in Acromegaly: Does Incomplete Disease Control Always Mean Therapeutic Failure?", *The Journal of Clinical Endocrinology* & *Metabolism*, 2005, 62; „Acute Effects of Ghrelin on Insulin Secretion and Glucose Disposal Rate in Gastrectomized Patients", *The Journal of Clinical Endocrinology* & *Metabolism*, 2006, 91; „Glucocorticoid Receptor and Molecular Chaperones in the Pathogenesis of Adrenal Incidentalomas: Potential Role of Reduced Sensitivity to Glucocorticoids", *Molecular Medicine*, 2013, 18.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВИЋ, Сретен
**ДАМЈАНОВИЋ, Сретен**, рвач, рвачки тренер (Београд, 10. X 1946). Рвањем је почео да се бави 1958. у београдском *Радничком*, а наставио у суботичком *Спартаку* 1961. Активно се бавио рвањем грчко-римским стилом пуне 22 године (тренер му је био Стеван Гион) и до окончања каријере 1980. имао 1.960 мечева забележивши 1.775 победа, 130 нерешених мечева и 75 пораза. Један је од тројице најуспешнијих југословенских и српских рвача на међународним такмичењима са шест медаља освојених на светским и европским првенствима. Светски првак био је 1971. у Софији, а европски 1969. у Модени. Сребрне медаље освојио је на светским првенствима 1969. у Мар дел Плати и 1973. у Техерану, те на Европском првенству 1970. у Берлину, док је бронзану медаљу освојио 1973. на Европском првенству у Хелсинкију. На олимпијским играма учествовао је као такмичар 1968. у Мексику и поделио од 9. до 16. места после пораза од олимпијског шампиона Руруе (СССР), док је 1972. у Минхену поделио од 8. до 10. места после елиминације у четвртом мечу. Првак Југославије био је 14 пута не изгубивши ниједан меч 14 година. После другог места 1964. у категорији до 57 кг, у дресу *Спартака* освојио је четири шампионске титуле (1967, 1968, 1969, 1970), прву до 63 кг, остале до 68 кг. Затим је 10 титула освојио у категорији до 74 кг, по пет титула за *Електровојводину* из Сомбора (1971–1975) и *Спартак* (1976–1980). По завршетку каријере постао је тренер рвача *Спартака* и као такмичар или тренер учествовао у освајању 20 екипних титула првака државе. Међу његовим ученицима били су и М. Петковић, Р. Мемишевић и Д. Штефанек. Тренер репрезентације био је више пута: 1976–1979, 1992–1996. и 2008–2012. када је две последње године био и селектор, а дужност тренера репрезентације прихватио је и 2014. Био је председник Скупштине Спортског савеза Суботице, а од 2012. је председник Извршног одбора, као и председник Стручне комисије Рвачког савеза Србије. Међу признањима која је добио истичу се награда „Јован Микић Спартак" (1969), Октобарска награда Суботице (1971), Мајска награда СОФК Србије (1972), Златна значка Савеза за физичку културу Југославије (1976), Златни орден Рвачког савеза Србије поводом 100 година рвања у Србији (2012) и награда „Јован Микић Спартак" за животно дело (2013). Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ИЗВОР: Архива Рвачког савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984; *Спортски савез Србије – 1945–2013*, Бг 2013.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЈАНОВСКИ, Божидар
**ДАМЈАНОВСКИ, Божидар**, сликар, графичар (Скопље, 12. IX 1947). Дипломирао 1972. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Недељка Гвозденовића. Постдипломске студије на истој академији завршио 1975. у класи Раденка Мишевића. Члан је УЛУС-а од 1972, а од 1995. има статус истакнутог уметника. Са скопским Републичким заводом за заштиту споменика културе радио је између 1965. и 1975. на цртању и рестаураторско-конзерваторским радовима у Стобима, Вељуси, Баргали, Водочи и Светој Софији у Охриду. Приредио је велик број самосталних изложби и учествовао на многим колективним међународним изложбама у градовима бивше Југославије, али и у Њујорку, Вашингтону, Лос Анђелесу, на Куби, Кипру, Малти и Новом Зеланду, у Манили, Женеви, Истамбулу, Минхену, Паризу, Каиру, Амстердаму, Москви, Пекингу, Токију, Сиднеју, Риму, Атини, Лондону и др. Осим у београдским музејима, његова дела налазе се у приватним и јавним збиркама у земљи и иностранству (Португал, Немачка, Француска, САД, Канада, Мексико, Јапан, Енглеска, Грчка, Аустрија, Холандија, Исланд). За два платна *Слика у слици* (1977), које је радио заједно са Александром Цветковићем, поделио је награде стручног жирија и публике београдског 18. Октобарског салона (1978), а за заједничку слику *Параметар универзума* (1978) уручена им је прва награда за сликарство 2. Бијенала југословенске уметности у Њујорку (1980). **Д.** је добитник Откупне награде за цртеж Музеја града Нирнберга (1979), Политикине награде за ликовно стваралаштво из Фонда „Владислав Рибникар" (1981), награде Галерије „Лазар Возаревић" за цртеж (1984), дипломе Милене Павловић Барили (1985), награде за сликарство „Бели анђео" (1986), Гран-прија интернационалног бијенала минијатуре у Горњем Милановцу (1996) и награде „Остен" Светске галерије за уметност цртежа (2010). Жири од девет ликовних критичара и историчара уметности доделио му је 1996. Повељу за избор у 15 најзначајнијих сликара с краја ХХ в. **Д.** је један од првих наших постмодерних уметника, представник нове фигурације и претеча обнове слике или уметности цитата. У његовом ликовном поступку супротстављено је вечито и пролазно кроз романтично сећање на врхунска ремек-дела историје уметности. Концептуално поређење два различита и привидно недодирљива света спаја магични или метафизички реализам испуњен јетким хумором и упозоравајућом али увек добронамерном иронијом. Серија препознатљивих уметничких дела као симбола светских цивилизација честа су у позадини пластичних женских актова рађених по природи. Пећински цртежи, египатски хијероглифи, грчки рељефи или Леонардов аутопортрет конфронтирани су са неким од трагова данашњице. Дословно цитирање ликовних остварења из минулих културних и стилских епоха заједно са лепотом сликане материје плене и покрећу неочекиваним спојевима (милешевски Бели анђео – птичје перо). Било да сукобљава или упоређује, **Д.** отиске или додире у времену назива симболима прошлости и садашњости, сећањима, паралелама или заменама присутности. Убедљивим и изненађујућим минималистичким интервенцијама уметник продире у простор посматрача, покрећући га на размишљање о границама људске моћи, као и о суштинским питањима ко смо, одакле смо и куда идемо.
****
ЛИТЕРАТУРА: Б. Рајчевић, „Божидар Дамјановски", *Уметност*, 1979, 66; М. Бошњаковић, *Дамјановски, Цветковић, Мојовић, Рајчевић*, Чачак 1980; С. Степанов, „Аналитичко ликовно казивање: записи о Божидару Дамјановском", *Домети*, 1982, 29; *Божидар Дамјановски: слике и објекти*, Бг 1985; З. Божовић, В. Чолић, *Разговори о уметности*, Бг 1989; Група аутора, *Антологија српског сликарства друге половине ХХ века*, Бг 2004.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЉАНОВИЋ, Бранко
**ДАМЉАНОВИЋ, Бранко**, шаховски велемајстор, селектор (Нови Сад, 17. VI 1961). Шахом је почео да се бави 1975. и већ 1979. постао јуниорски првак Југославије. Интернационални мајстор постао је 1982, а титулу велемајстора освојио је 1989. када је и дебитовао у државној репрезентацији. Вицешампион СФРЈ био је 1989. и 1990, а првак 1991. Титулу првака СРЈ 2001. делио је с Александром Ковачевићем, Дејаном Пикулом и Николом Остојићем, првак СЦГ постао је 2006, а наредне године учешћем на Европском првенству опростио се од играња у државном тиму. Највиши рејтинг имао је 2006. када је са 2.625 бодова био 91. шахиста света на ранг-листи Међународне шаховске федерације (ФИДЕ). На другом Екипном првенству света у Луцерну 1989. учествовао је у освајању сребрне медаље, једине коју су наши шахисти освојили на овим такмичењима, а на Шаховској олимпијади 1996. освојио је бронзану медаљу за играње на другој табли. Пошто је у Неа Макри победио на зонском турниру за титулу првака света 1990, на међузонском турниру у Манили заузео је 13. место, а прва места освајао је на турнирима у Грацу (1987), Београду (1992), Сарагоси (1993), Коруњи (1996), Вили Реал де Санто Антонио (1998), на Николићевом меморијалу у Београду (2000), на турниру у Фраскатију (2006), на Шаховском фестивалу у Гранади (2007), те на Параћин опену (2010, 2015). Селектор мушке шаховске репрезентације Србије постао је 2009. уочи Европског првенства у Новом Саду, а 2014. преузео је место селектора женске репрезентације. Исте године постао је и развојни инструктор ФИДЕ. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.
ИЗВОР: Архива Шаховског савеза Србије.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДAМЉAНOВИЋ, Дара
**ДAМЉAНOВИЋ, Дара**, русистa, лингвистa, унивeрзитeтски прoфeсoр (Перјасица, Хрватска, 15. III 1947). Студије руског језика и књижевности завршила нa Филoлoшкoм фaкултeту у Бeoгрaду (1969), где је и магистрирала (1992) и докторирала (1999). Прeдaвала руски jeзик нa Филoзoфскoм фaкултeту у Бeoгрaду у свим звањима до редовног професора (2011). Посебан допринос дала је проучавањима истoриje нaстaвe рускoг jeзикa у српскoj гoвoрнoj срeдини и рускoг jeзикa кao jeзикa струкe (*Русский язык для студентов медицинского профиля*, Бг 2005; *Русский язык – русская культура: для студентов гуманитарного профиля*, Бг 2009).
ДЕЛА: *Руски језик у Србији. Уџбеници до 1941. године*, Бг 2000; и К. Кончаревић, *Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: прилози за историју*, Бг 2010.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЉАНОВИЋ, Тања
**ДАМЉАНОВИЋ, Тања**, архитекта конзерватор (Београд, 7. IV 1963). На Архитектонском факултету у Београду дипломирала 1988, а магистрирала 1997. Докторирала на Корнел универзитету у Њујорку (2003). Запослена у Републичком заводу за заштиту споменика културе (1990‒2008), као конзерватор и, потом, саветник за истраживања. Од 2009. живи у Бостону (САД), где ради као професор на Колеџу за уметност и дизајн у Масачусетсу. Бави се историографским истраживањима и у тој области представља плодног истраживача и писца: *Чешко-српске архитектонске везе 1918‒1941*, Бг 2004; *Capital Cities in the Aftermath of Empires: Planning in Central and Southeastern Europe*, Routledge 2010; „Conceptualizing National Architectures: Architectural Histories and National Ideologies among the South Slavs", у: *Nationalism and Architecture*, Ashgate 2012.
ДЕЛА: *Валтровић и Милутиновић: документа*, I–III, Бг 2006–2008.
ЛИТЕРАТУРА: С. Тошева, „Тања Дамљановић: Чешко-српске архитектонске везе 1918–1941", *Гласник Друштва конзерватора Србије*, 2005, 29.
Mаре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Александар
**ДАМЊАНОВИЋ, Александар**, композитор, диригент (Београд, 15. VIII 1958). Још као средњошколац био је у групи окупљеној око диригента Б. Пашћана која је иницирала оснивање оркестра Млади филхармоничари Београда (од 1981. Филхармонија младих „Борислав Пашћан"). Студије композиције завршио је на Високом националном конзерваторијуму за музику и плес у Паризу 1983. Његова богата активност у Француској обухвата деловање на месту диригента (Опера у Рену, Оркестар града Рена и др.), директора конзерваторијума („Хектор Берлиоз", „Клод Дебиси" и др.), те оснивача и/или уметничког директора неколицине камерних оркестара (*La Camerata Gregoriana*, *Sinfonietta*) и фестивала (Festival des arts, Voix mêlées, Classique au Large и др.). Његов креативни приступ обележен је сусретом доминантне, али слободно схваћене, модернистичке стваралачке платформе и српске, православне или, најшире гледано, хришћанске традиције. Томе је допринело и младалачко интересовање за византијску музику, коју је упознао сарађујући са музикологом Димитријем Стефановићем. Његова актуелна ауторска трагања остварују се кроз истраживања различитих слојева прошлости, и то не само музичке, а резултате красе техничка дотераност, одмереност, доследност и елеганција, без губитка непосредности и свежине израза. Међу његовим композицијама истичу се *Les tentations de Saint Antoine* за гудачки оркестар (1996) – дело које aутор сматра својим првим успелим остварењем – затим *Folksongs* за сопран и гудачки оркестар (1998), циклус *Nativité* за женски хор а капела (2001), у којем се, између осталог, користи и текст Св. Романа Мелода, *Quatuor lyrique* за гудачки квартет (2002), *The Bells* за хор и симфонијски оркестар (2007) на текст Е. А. Поа, *L'eau et le vin* за симфонијски оркестар (2013) и др. Лауреат је Међународног такмичења композитора „Андре Жоливе" и добитник специјалне награде на Међународном такмичењу композитора АРТАМА у Чешкој Републици.
ЛИТЕРАТУРА: И. Перковић, „Александар Дамњановић: Рождество за женски хор", *НЗ*, 2003, 22; S. Nicéphor, „Alexandre Damnianovitch: De l'Orient à l'Occident", *Музикологија*, 2005, 5.
Ивана Перковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Милан
**ДАМЊАНОВИЋ, Милан**, естетичар, универзитетски професор, преводилац (Смедеревска Паланка, 20. VII 1923 – Београд, 27. VII 1994). Школовао се у више места службовања свога оца лекара: Приштини, Книну, Ћуприји, Пироту, Охриду, Пожаревцу и Нишу. Матурирао је у гимназији у Нишу 1943. и као скојевац био заточен (1943–1944) у логору Црвени крст код Ниша. Студирао је филозофију и психологију у Београду и Загребу. Током студија предавао је психологију у више средњих школа у Нишу (1948–1950). Дипломирао је 1950. у Загребу на групи за филозофију. Након дипломирања предавао је филозофију и психологију у Вишој мешовитој гимназији у Нишу (1950–1951). Студије филозофије наставио је у Бечу (1955–1957) где је и докторирао 1957. тезом о Конраду Фидлеру. Предавао на Војној академији у Београду (1957–1959), те био виши научни сарадник на Институту за друштвене науке (Одељење за филозофију) у Београду (1960–1964). Предавао је и Историју филозофије на Филозофском факултету у Сарајеву (1964–1972), а упоредо и на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду (1968–1972). Од 1972. до 1976. предавао на ФФ у Нишу, а од 1976. до пензионисања 1989. био професор на Факултету ликовних уметности у Београду. Академске 1960/61. био на шестомесечном студијском боравку у Бечу, а 1962/63 (Фордова фондација) на истраживачком раду у Берлину. Академске 1986/87. био гостујући професор у Сигену (Немачка) и у САД (у оквиру Фулбрајтовог програма). Од 1978. до пензионисања био је професор естетике и на Факултету музичких уметности у Београду, а од 1989. водио је последипломске студије естетике на истом факултету. Оснивач је Друштва за естетику Србије (1980) и његов председник (1980--1994). Био је један од копредседника и организатора IX међународног конгреса естетичара у Дубровнику (1980), члан Извршног одбора и други потпредседник Међународног удружења за естетику, члан Међународног комитета Грчког хуманистичког друштва за филозофију у Атини, члан Америчког друштва за естетику, члан Председништва Међународног друштва за дијалектичку филозофију (Societas Hegeliana), оснивач и члан Хегеловог друштва у Београду. Био је главни уредник часописа *Књижевна критика* (1972–1984), главни и одговорни уредник Мале библиотеке Универзитета уметности у Београду. Главно подручје истраживања му је естетика, а бавио се тумачењем новијих појава (*Проблем експерименталне методе у естетици*, Бг 1963; *Струјања у савременој естетици*, Зг 1966), као и трајних питања ове дисциплине (*Нацрт једне философије песништва*, Бг 1971; *Порекло уметности као филозофски проблем*, Бг 1981; *Естетика и стваралаштво*, Сар. 1988). Бавио се уз то и марксизмом, класичном немачком и савременом филозофијом, посебно феноменологијом и филозофијом егзистенције. Приредио је тематски број „Феноменологија данас" часописа *Дело* (1974, 11), као и књигу *Феноменологија* (Бг 1975) за коју је написао увод и коментаре. Био је један од уредника и аутора одредница за *Речник књижевних термина* (Бг 1985). Веома плодан аутор, чија библиографија прелази 850 јединица. На ФФ Московског државног универзитета „Б. М. Ломоносов" 1983. одбрањена је дисертација о **Д.** естетичким погледима. Превео је више значајних књига са немачког језика (Хусерл, Лукач, Хартман, Фидлер).
ДЕЛА: *Естетика и разочарање*, Зг 1970; *Суштина и повест*, Бг 1976; *Место теоријског рада у оквиру Универзитета уметности*, Бг 1976; *Историја културе са принципима излагања и тумачења*, Ниш 1977; *Рационалност против рационализма*, Сар. 1984; *Феномен филм*, Бг 1985; *Опхођење са многострукошћу*, Бл 1990; *Ка естетоумију. Од Доситејеве теорије укуса до модерне естетике*, Бг 1996.
ЛИТЕРАТУРА: *Ка филозофији уметности. У спомен Милану Дамњановићу*, Бг 1996.
Илија Марић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Милан
**ДАМЊАНОВИЋ,** **Милан**, физичар, универзитетски професор (Скопље, 7. IX 1953). На Физичком факултету у Београду дипломирао 1975. и докторирао 1982. На истом факултету почео да ради 1977, а од 1994. је редовни професор. На редовним и докторским студијама предаје Квантну механику и Математичку физику, а од 2003. на Аристотеловом универзитету у Солуну, на последипломским студијама, курс о наноструктурама. За дописног члана САНУ изабран је 2006, а за редовног 2012. Бави се квантном теоријом и применама симетрије у оквиру ње (коаутор, „Full Symmetry, Optical Activity and Potentials of Single- and Multi-wall Nanotubes", *Phys. Rev*. *B*, 1999, 60; коаутор, „Symmetry Based Fundamentals on Carbon Nanotubes", 2, у: S. V. Rotkin, S. Subramoney (ур.), *Applied Physics of Nanotubes*, *Fundamentals of Theory, Optics and Transport Devices*, Berlin 2005). Аутор је више универзитетских уџбеника из ових области, као и монографијa „О симетрији у квантној нерелaтивистичкој физици" (*Свеске физичких наука*, 1995, 1) и *Line groups in Physics* (и I. Milošević, Berlin 2010). У водећим међународним научним часописима до 2014. објавио је преко сто чланака, који су цитирани преко хиљаду пута. Руководилац је више домаћих и међународних научноистраживачких пројеката из физике, у чијој реализацији је остварена сарадња са истраживачким групама из Берлина, Дрездена, Париза, Љубљане, Солуна и Сегедина. Један је од покретача и перманентних чланова научног одбора конференције „Nanotexnology" у Солуну. Током 2000. основао је Лабораторију за наноструктуре на Физичком факултету. О поменутој проблематици писао је у разним научним часописима (и M. Vujičić, „Magnetic line groups", *Phys. Rev*. *B*, 1982, 25, 11; и B. Nikolić, I. Milošević, „Symmetry of nanotubes rolled up from arbitrary two-dimensional lattices along an arbitrary chiral vector", *Phys. Rev. B*, 2007, 75; и N. Lazić, M. Milivojević, „Spin line groups", *Acta Cryst*. *A*, 2013, 69, 611). Добитник је награде „Проф. др Марко Јарић" (2006).
ДЕЛА: и I. Milošević, „Normal vibrations and Jahn-Teller effect for polymers and quasi-one-dimensional systems", *Phys. Rev*. *B*, 1993, 47, 13; *Хилбертови простори и групе*, Бг 2000; и T. Vuković, I. Milošević, „Modified group projectors: tight-binding method", *J. Phys. A*, 2000, 33; и Z. P. Popović, I. Milošević, „Phonon transport in helically coiled carbon nanotubes", *Carbon*, 2014, 77.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Милосав
**ДАМЊАНОВИЋ, Милосав**, дивизијски генерал (Смедерево, 20. I 1876 – Београд, 11. XI 1932). Био је питомац 26. класе Ниже (1893–1896) и слушалац 10. класе Више школе Војне академије (1900–1902). Унапређен у чин потпоручника 1896, капетана 1902, мајора 1908, пуковника 1915, дивизијског генерала 1923. До 1899. био је водник у пешадији, од 1899. ађутант пешадијског пука, од 1902. командир чете, 1904–1905. ордонанс официр краља, од 1905. командир чете у 3. батаљону 8. пешадијског пука (Београд), класни старешина питомаца Војне академије, од 1907. командант батаљона, од 1910. помоћник команданта 6. пешадијског пука (Београд). После балканских ратова, 1913–1914. био је помоћник па командант 6. пешадијског пука. После Светског рата био је командант Румског војног округа (од 1918), од 1920. командант Потиске пешадијске бригаде (Суботица), од 1923. помоћник команданта Потиске дивизијске области (Суботица), од јуна до августа 1923. на служби у Главном генералштабу. Командант Потиске дивизијске области био је 1923–1927, инспектор пешадије и председник Сталне испитне комисије за чин мајора 1927–1929, а од 1932. поново председник исте комисије. У ратовима 1912–1913. био је командант 1. батаљона 2. пешадијског пука II позива, потом помоћник команданта и командант 6. пешадијског пука I позива. У Светском рату био је до марта 1916. командант 6. кадровског пука, 17. пешадијског пука I позива, командант 14. пука II позива, те командант Бањског одреда и у Штабу Дунавске дивизије II позива. После реорганизације српске војске у Грчкој постављен је за команданта 14. пешадијског пука Тимочке дивизије. Као последња резерва, одржао је августа 1916. фронт код Горничева у одсудном тренутку по српску војску, и захваљујући томе касније је могао бити нападнут и заузет Кајмакчалан. У депоу нераспоређених официра био је од 1917. до маја 1918. За заслуге у рату одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, два пута Белим орлом са мачевима IV реда, руским Св. Станиславом II реда са мачевима, као и другим мирнодопским домаћим и страним одликовањима.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 12. XI 1932; *Време* 12. XI 1932; *Ратник*, 1933, 2; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941*, Бг 2004.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Мирко
**ДАМЊАНОВИЋ, Мирко**, књижевник, преводилац (Пожаревац, 20. II 1888 – Београд, 18. XI 1959). Студирао француски језик и упоредну књижевност у Женеви и Београду, а дипломирао 1912. После повлачења преко Албаније радио у српској гимназији у Ници, а потом као службеник Међународног црвеног крста у Женеви. Био је судски писар и царински чиновник у Шапцу и Крушевцу (1907–1908), те суплент и професор гимназије у Крушевцу (1912–1914, 1921–1923) и Београду (1923–1946), са прекидом у II светском рату, када је био у немачком логору. Објављивао је песме, приповетке и књижевне приказе у домаћим листовима и часописима од 1903. Један је од оснивача Kњижевног клуба „Косово" (1926–1929) и Клуба независних књижевника (1929–1941). Уређивао је и издавао лист *Ђачка дружина* (Кш 1923, Бг 1928–1929). Аутор је *Француске читанке с граматиком I–IV* за средње школе (Бг 1922) и приручника *Француски неправилни глаголи* (Бг 1922). Превео је с немачког *Ратне новеле* Д. фон Лилиенкрона (Мостар 1906) Први је преводио радове Ота Вајнингера (*Полни проблеми и друге мисли*, Бг 1924). Са М. Ђуричићем приредио је *Антологију српске ратне лирике* (Бг 1926). После пригодних и родољубивих песама пише под утицајем француских симболиста и песника српске модерне (сонет и песма у прози). У његовој интимистичкој лирици преовлађују суморна расположења, умор и меланхоличне исповести, али и циничан однос према животним тешкоћама и свакодневним поразима. Известан број песама му је компонован.
ДЕЛА: *Прве песме*, Бг 1904; *Интимне строфе*, Кш 1921.
ЛИТЕРАТУРА: В. Живојиновић, „Интимне строфе", *Мисао*, 1921, III, 7; Ж. Милићевић, „Интимне строфе", *Политика*, 28. VIII 1921; В. Јоксимовић, *Књижевност пожаревачког краја*, По 2014.
Велиша Јоксимовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Радован Раја
**ДАМЊАНОВИЋ, Радован Раја**, политичар, министар, трговац (Синошевић код Шапца, 29. VIII 1811 – Књажевац, 14. III 1858). Основну школу завршио је у Накучанима, а манастирску у Криваји. Као писменог и бистрог младића узео га је себи Јеврем Обреновић за писара у Шапцу, а по преласку у Београд 1831. постао је и његов секретар. Од 1839. био је секретар Томе Вучића Перишића, који му је у значајној мери помогао да изгради политичку каријеру, а с којим се касније окумио. У својству члана Уставотолкователне комисије путовао је Србијом и тумачио нови Устав, а као присталица уставобранитеља потајно је деловао против владајуће династије. Иако је средином исте године постављен за секретара Министарства финансија, из политичких разлога, дошавши у сукоб са обреновићевцима, 1840. напустио је државну службу и посветио се трговачким пословима у Аустрији. Током преврата изазваног тзв. Вучићевом буном 1842. налазио се на месту Вучићевог секретара. По повратку у Србију кнез Александар Карађорђевић га је као уставобранитеља 1842. поставио за главног благајника Министарства финансија, а затим и за управитеља града Београда (1842–1844). Уследио је низ најодговорнијих државних функција у Кнежевини Србији: био је помоћник министра унутрашњих дела (1844–1847), министар финансија (1847–1848), од 1848. помоћник министра правде и просвете, а 1855. постао је председник Врховног суда, члан Државног савета и министар унутрашњих послова (до средине 1856). Учествовао је у јесен 1857. у организовању тзв. Тенкине завере (назване по председнику Државног савета Ст. Стефановићу Тенки), атентату који су против А. Карађорђевића припремали највиши чиновници и кнежеви најближи сарадници. Пошто је завера откривена, оптужен је као највећи кривац, који је набавио отров, а потом и нашао убицу, па је заједно са четворицом чланова Државног савета ухапшен и осуђен на смрт. После многобројних молби И. Гарашанина и капетана Мише Анастасијевића, богатог **Д.** таста, а на интервенцију Порте, казна је преиначена у доживотну робију, коју је служио у злогласној Гургусовачкој кули (Књажевац). Према утамниченима је поступано веома сурово, па је после притиска европских сила Турска послала мисију да испита поступање са заточеницима, са Етем-пашом на челу, која је обавештена о **Д.** смрти. Пошто се сумњало да је отрован у затвору, Анастасијевић се заклео да ће осветити зета, па се активно укључио у обарање кнеза Александра, на шта је потрошио 80.000 дуката и значајно допринео смени династије 1858. на Светоандрејској скупштини. **Д.** је од 1846. био почасни члан Друштва српске словесности. Као члан одбора учествовао је у оснивању Српског читалишта у Београду (1846), прве јавне читаонице у обновљеној Србији. Историчари и хроничари описују га као лукавог и властољубивог, али културног, ученог, виспреног и доброг човека. Уживао је велику популарност, нарочито међу чиновницима, према којима се понашао покровитељски. Био је ожењен Анком Анастасијевић, с којом је имао шесторо деце, два сина и четири кћери.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1888; Д. Страњаковић, *Влада уставобранитеља 1842–1853*, Бг 1932; Ј. Продановић, *Историја политичких странака и струја у Србији*, I, Бг 1947; Љ. Поповић, *Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851*, Бг 1999.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Радомир Дамњан
**ДАМЊАНОВИЋ, Радомир Дамњан**, уметник (Мостар, 10. XII 1935). На Академији ликовних уметности у Београду, у класама Ђ. Бошана и М. Челебоновића, дипломирао 1957. и магистрирао 1959. сликарство код Н. Гвозденовића. Усавршавао се у Лос Анђелесу и Њујорку (1971/72). Од почетка има статус слободног уметника. Члан је УЛУС-а (од 1958) и Ладе (од 2012). Од 1974. живи и ради у Милану. Осим сликарством, цртежом и графиком, бави се и концептуалном уметношћу (акције, перформанси, фотографија, филм, видео). У области тзв. нове уметничке праксе објавио је књигу *Ничег сувишног у људском духу* (Тибинген 1978). Редовно излаже самостално од 1958. и учествује на заједничким ликовним смотрама од 1959, код нас и у иностранству, између осталих на Бијеналу медитеранских земаља у Александрији (1961), Бијеналу у Сао Паулу (1963, 1981), Документима у Каселу (1964), Бијеналу у Венецији (1966, 1976) итд. Добитник је Награде на VII бијеналу у Сао Паулу (1963), Октобарске награде Београда (1964) и Награде „Сава Шумановић" (2011). Његова најзначајнија дела чувају и излажу Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, Музеј савремене уметности у Загребу, Национални музеј модерне уметности у Паризу итд.
Код раних фигуралних мотива тежио је геометризацији облика, чврстој конструкцији, идеалном реду и успостављању композиционих односа (*Сликар и модел*, 1957), досезању изражајности материје, пиктуралности, снаге контраста и уобличавања значења (*Кувар*, 1958) или размишљања о судбини човека (*Ратник*, 1959). Упоредо је стремио и чистој ликовности (*Калемегдан*, 1955). Успоставио је сопствену ликовну лексику и систем знакова који постају независни, тајанствени и отворени за различита читања (*Асоцијација потонулог града*, 1959). Посебно место имају обале блиске апстракцији, са записима сензибилног цртача и акварелски прозирним, суптилним нијансама рођеног колористе, са кабинама, метама и другим знацима упозорења (*Пешчана обала*, 1958; *Стеновита обала*, 1961; *Кабине на пешчаној обали*, 1966). Исти симболи јављају се и код радова без асоцијативних назива, који ненаметљиво скрећу пажњу на опасности савремене цивилизације (*Елемент у простору*, 1963). Везао се за актуелне токове минимализма и нове апстракције пристигле из САД, са упориштем у супрематизму и Маљевичу. У почетку је геометријске форме добијао мноштвом организованих тачака и уситњеним пољима (*Слика*, 1962). Касније је извршио потпуно сажимање, препустио се изазову строге геометрије, постизао снажне ефекте сударима чистих монолитних површина и линија (*Објекат*, 1968; *Мала слика*, 1968; *Слика 1*, 1969). У одстрањивању свега сувишног стигао је до серије примарних слика, до текстуре непрепарираног платна по којој паралеле добија наношењем пигмената уситњеним, скоро тачкастим потезима (*Слика*, 1973). Називима слика наводио је на оно што нуди геометријским равнима и телима, испуњеним правоугаоницима, трапезима, круговима, динамиком строгих преплета оштрих и правих углова, нежним хроматским акордима и продорима реских колористичких звукова (*Мадам, померите се мало и помакните вашу тешку барку*, 1965; *Мали букет за 22. мај*, 1966; *Моје бело јутро II*, 1967). Радовима из циклуса *Дезинформације* указао је на неопходност преиспитивања пољуљаних вредности у уметности, друштву и цивилизацији уопште (*Група дезинформација*, 1972; *Дезинформација, плава и црвена*, 1975). Крећући се тим путем, у потпуности је оголио слику, одстранио платно употребивши га само као детаљ, а у средиште ставио невидљиви слепи рам, упутивши на уметника (*Дезинформација, зелени Дамњан*, 1975). И у серији копија ремек-дела познатих мајстора открива нове могућности традиционалне слике унутар нове уметничке праксе (*Лажни Де Кирико*, 1975). Код појединих дела наслутио је смрт утопије ружичастих хоризоната (*Карл Маркс/1918*, 1976). Одао је почаст великанима совјетске авангарде, снимивши се с њиховим именима исписаним на челу, а тридесет две фотографије са својим ликом означио је бројевима на грудима и излагао их на Бијеналу у Венецији (1978), под називом *Ништа сувишног у људском духу*. Тада је започео естетику празнине сликане мрљама, те је уједно остварио дело што припада уметности тела: о том тренутку оставио је документ, као и нешто касније о сликању сопственог лица, врата и дела попрсја (*Аутопортрети 1–10*, 1979; *Аутопортрет*, 1979–1990).
**Д.** радови јесу визуелне сензације, бојена поља ослобођена овоземаљских проблема, чиста ликовност довољна себи самој, апстракција повезана са фигурацијом преко предмета искоришћених за подлогу, особени цитати, односно успостављање дијалога са Дишаном и Морандијем (*Мртва природа са шест флаша*, 1982) или другачијим могућностима тражења истанчаних хармонија и узвишеног реда (*Зелена слика*, 1983; *Слика*, 1984; *Слика*, 1989; *Мала слика*, 1992). Своје слике настале од почетка девете декаде повезује са филозофијом, суштинама живота, скривеним значењима и рационалним промишљањем које није угасило емоцију, сликарску осећајност и тежњу за крајњим свођењем (*Жута слика*, 1994; *Плава слика*, 1995; *Слика*, 2009; *Сликање сликарства*, 2011). **Д.** је радознали истраживач који се подједнако успешно исказао и као традиционални сликар и као концептуални уметник. Нашавши се у матици светских токова, остао је самосвојан и понудио особен поглед на свет и уметност. Своје стваралаштво засновао је на нераскидивом споју естетике и етике, као и потреби да реагује и искаже став о уметности и друштву.
ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, „Радомир Дамњановић – Дамњан", у: *Српско сликарство XX века*, Бг 1970; J. Денегри, *Радомир Дамњановић Дамњан: изложба 1958‒1986*, Бг 1986; Т. Трини и др., *Радомир Дамњан: Мрље, празнина и пуноћа*, Бг 1997; Љ. Миљковић, *Радомир Дамњановић Дамњан: избор сликарских дела од проверене уметничке вредности из Народног музеја у Београду*, Ниш‒Круш. 2006; J. Денегри, Т. Трини, *Радомир Дамњановић Дамњан*, Бг 2010; Љ. Миљковић, „Драгослав Дамњановић и југословенско сликарство", у: *Поклон-збирка Драгослава Дамњановића*, Бг 2011.
Љубица Миљковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАМЊАНОВИЋ, Светислав
**ДАМЊАНОВИЋ, Светислав**, инжењер шумарства, научни саветник (Милатковић код Рашке, 4. VI 1928 – Краљево, 10. I 2008). Дипломирао на Шумарском факултету у Београду 1953. Од 1958. до 1961. био на постдипломским студијама из области искоришћавања шума на ШФ у Београду. Магистарски рад одбранио 1971. на истом факултету. Специјализирао на Јејл универзитету (САД) 1971/72. Докторску дисертацију „Шума као чинилац рекреације у Србији: друштвено-економски и шумско-привредни аспекти" одбранио 1975. на ШФ у Београду. Од 1953. радио као приправник у Бироу за пројектовање у шумарству. На ШФ у Београду радио 1955–1957. као асистент на Катедри шумских мелиорација, потом радио у Рејонској секцији за ерозију у Крагујевцу (током 1957), а од 1962. радио у Институту за шумарство и дрвну индустрију у Београду, где је и пензионисан. У звању научног саветника руководио одељењем Економика шумарства са просторним планирањем. Стручну и научну активност је, међу првима на простору Југославије, усмерио на подручје општекорисних функција шума, социологије природних ресурса, просторног планирања и интеграционих аспеката шумарства. Учествовао на научним и стручним скуповима у земљи и иностранству: XVI конгрес IUFRO (International Union of Forest Research Organizations) у Ослу, VIII светски конгрес шумарства у Џакарти, Конференција експерата за опште корисне функције FAO/ECE.
ДЕЛА: „У прилог новом третману шуме као елемента средине", *Научни скуп „Човек и животна средина"*, зборник радова, Бг 1973; „Шуме у вртлогу еколошке и економске кризе – пледоаје за нову стратегију у шумарству", *Човек и животна средина*, 1989, 6; и В. Велашевић, „Општекорисне функције шума", у: *Шумарство и прерада дрвета у Србији кроз векове*, Бг 1992.
ЛИТЕРАТУРА: *Шумарска енциклопедија, I* (*А–Град*), Зг 1980.
Мирјана Голубовић; Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАН
**ДАН**, часопис за литературу и културне проблеме, који је излазио у Београду и Новом Саду, од јула 1919. до марта 1920. Објављено је укупно 12 бројева. Уређивачки одбор су најпре сачињавали Доброслав Јевђевић (власник и одговорни уредник), Мирко Савић (одговорни уредник од броја 7/8), Илија М. Петровић, Ксенија Атанасијевић и Никола Богдановић, али се убрзо као водећа фигура издваја Милош Црњански, за којег се првенствено овај часопис везује. Важан за афирмацију нових уметничких тенденција непосредно након Великог рата, па се сматра првим српским авангардним часописом. Поред књижевне рубрике коју је водио Црњански, уметност су пратили П. Добровић и Ж. Васиљевић, област науке Н. Богдановић, а политику Д. Јевђевић. Окупио је велик број значајних сарадника (И. Андрић, С. Винавер, А. Савић, С. Стефановић, Т. Манојловић, С. Миличић, Ј. Косор и др.). Неколико прилога имају програмску тежину: есеј M. Црњанског о сликарству П. Добровића и приказ Анрићеве књиге *Ex Ponto*, Добровићев приказ југословенске изложбе у Паризу 1919. Црњански је у два наставка објавио ћириличну верзију своје „поетичне комедије" *Маска*, а Андрић неколико песама. Међу преводима издвајају се дела Ф. Вијона, Р. М. Рилкеа, А. Стриндберга, Д. Мерешковског.
ЛИТЕРАТУРА: *Српска авангарда у периодици*, зборник радова, Бг – Н. Сад 1996; А. Петров, *Српски модернизам: глaсници, гласила, судије*, Бг 1996.
Предраг Петровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАН
**ДАН**, дневни лист који је излазио у Новом Саду од 28. V 1935. до 6. ΙV 1941. Основао га је инжeњер Дака Поповић, сенатор и први бан Дунавске бановине, са жељом да прикаже политичко и друштвено стање у Војводини, те да властима скрене пажњу на рад Културбунда и писање новосадског немачког листа *Deutsches Volksblatt*. За главног уредника именовао је правника Лазара Атанацковића, који је као новинар писао за *Време*, *Југословенски дневник* и *Штампу*, а редакцију је сместио у приземље своје куће, преко пута места на којем је касније изграђена зграда бановине. **Д.** је штампан у новосадској штампарији ,,Уранија", у тиражу између 2.000 и 5.000 примерака, али су неки од бројева штампани и у 15.000 примерака. У редакцији је био инсталиран телеграфски апарат агенције ,,Авала", захваљујући чему су информације из земље и света стизале и у Нови Сад. За свог првог помоћника Атанацковић је именовао Кочу Поповића, којег је после одласка у шпански грађански рат (1937) заменио Сигмунд Фишлер, који се потписивао као Синиша Филиповић. Чланови редакције били су новинари С. Солдатовић, А. Бауер, И. Мудрински, И. Гавриловић, Д. Николић и др. **Д.** је у почетку штампан на 10 или 12 страна, да би се усталио на 8, оставши у том обиму до краја излажења. Позив Д. Поповића за сарадњу прихватили су истакнути културни и јавни радници тога доба, попут В. Стајића, В. Петровића, Р. Врховца, Д. Поповића, М. Петровића, Ј. Грчића, Д. Кириловића, К. Милутиновића, М. Матића (под псеудонимом Мирко Бозитовац), С. Матића, Т. Искруљева, В. Јојкића, А. Ивића и В. Маргана. Уводну реч, којом је изражаван став редакције, често је писао сам Д. Поповић, потписујући се као „д", ,,к" или ,,Д. Бачвански", док су уводници написани од стране главног уредника били потписивани са ,,а" или ,,л". **Д.** је у почетку настојао да буде политички независан лист, иако је власник био истакнути првак Југословенске националне странке. Политичка агитација у листу била је у оквирима идеологије интегралног југословенства. Редакција је покушавала да остане објективна у границама одређеним тадашњим односом политичких снага. **Д.** је писао о активностима владајућег режима, али је давао простора и опозиционим партијама, које су нападале владу Милана Стојадиновића. Први је објавио Новосадску резолуцију, а између осталог у целости и предлог Демократске странке о федералистичком преуређењу државе. Због текстова који нису били по вољи режима често је био мета цензуре. Како су трошкови штампања превазишли финансијске могућности Д. Поповића, издавање је 1937. препустио командитном друштву на челу са Л. Атанацковићем, потпуно се повукавши из власничког удела 1938. У међувремену је **Д**. успео да опреми сопствену штампарију у којој је штампан од 2. VI 1937. После повлачења Д. Поповића приближио се режиму, али никада није постао гласило Југословенске радикалне заједнице. За време владе М. Стојадиновића подржавао је централистичко уређење државе, а његовим падом са власти (1939) прихватао могућу федерализацију. Споразум Цветковић–Мачек из 1939. посматрао је из ,,војвођанског угла". Током читавог периода излажења истицао се отвореним антифашизмом. Због таквих ставова главном уреднику и члановима редакције стизале су отворене претње. Избијањем Априлског рата **Д.** је престао да излази, а последњи број, у виду ванредног издања, објављен је 10. ΙV 1941, дајући читаоцима наду да је могућ отпор вишеструко надмоћнијем непријатељу. Уласком мађарске војске у Нови Сад просторије листа су запечаћене.
ИЗВОРИ: РОМС; Д. Поповић, *Летопис о Влаовићима*, Ι, Н. Сад 2006.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Милитар, *Штампа у Војводини*, Н. Сад 1939; В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956; Б. Станојев, *150 година новосадске штампе 1825–1975*, Н. Сад 1976; Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983.
Предраг М. Вајагић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАН
**ДАН**, дневни лист који излази у Подгорици од 31. XII 1998. Први број изашао је у издању медијске куће „Јумедиа Монт", чији су оснивачи Душко Јовановић (убијен 2004) и Младен Милутиновић (главни и одговорни уредник). Од првог броја штампа се на српском језику, ћирилицом. Објективно и тачно информисање о свакодневним дешавањима у земљи и свијету у сфери политике, економије, културе, спорта и забаве, донијело је **Д.** статус најтиражнијег дневног листа у Црној Гори. Дневно **Д.** објави до 200 текстова, а недјељно када се саберу и недјељни додаци *Породица*, *ТВ Ревија*, *Трпеза*, *Фикс*, *Биље и здравље*, *Ћирилица* (додатак о култури), *Енигматика*, као и недјељне стране, око 1.500 текстова. Многе догађаје лист је испратио посебним додацима: убиство министра одбране Павла Булатовића, убиство Душка Јовановића, погром на Косову, изборни процеси, божићне светковине, освештање Храма Христовог васкрсења и др. У неколико наврата **Д.** је технички мијењао концепцију. У знак сјећања на истрајног прегаоца истраживачког новинарства на простору Црне Горе Душка Јовановића (1964--2004) основана је фондација под његовим именом, а оснивач је његов син Војин. Фондација је установила међународну награду за истраживачко новинарство „Душко Јовановић" која се додјељује сваке четврте године, а треба да допринесе сазнањима о важним чињеницама и догађајима, те да превентивно дјелује у спречавању аномалија и друштвених девијација у Црној Гори и свијету. Први добитник награде је новинар *Вашингтон поста* Ендрју Хигинс, а међународне награде за истраживачко новинарство додијељене су и Стефану Хофсдатеру из Африке, Стевану Дојчиновићу из Србије и Ахмеду ел Шамију из Египта. Лист је 2013. одликован Златним ликом митрополита Петра II Петровића Његоша Митрополије црногорско-приморске СПЦ.
ИЗВОР: Архива **Д**.
Вера Самолов
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАН, Мариана
**ДАН, Мариана** (Dan, Mariana), песник, проучавалац књижевности, универзитетски професор (Букурешт, 2. VI 1955). Дипломирала на Филолошком факултету у Букурешту (1978); од 1978. живи у Београду. На Фил. ф. магистрирала 1983. и докторирала 1992 (*Фантастика у румунској књижевности*, Бг 1997). Радила на Филозофском факултету у Новом Саду (1981–1988), потом на Фил. ф. у Београду као водећи професор Групе за румунски језик и књижевност. Прошла је сва научна звања, од асистента (1985) до редовног професора (2010). Њена научна интересовања су мултидисциплинарна: област мита и антропологије, херменеутике књижевног дела, имагологије, савремене српско-румунске књижевне и културне везе (*Универзална душа нема домовину / Sufletul universal nu are patrie*, Н. Сад 1997; *Развој румунске књижевности од првих писаних споменика до постмодернизма*, Н. Сад 2003). Заступљена је у антологијама и историјама румунске књижевности, а песничка и прозна дела су јој преведена на више језика. Од 1981. учествује у неоавангардном српско-румунском књижевно-уметничком покрету међународног одјека *клокотризам* (перформанси, текстови у збирним публикацијама и приватним архивама). Преводи на српски прозу румунских писаца XX в. и лирику савремених српских песника на румунски. Има важну улогу у сарадњи српских и румунских установа науке, културе и просвете. Приредила је (са М. Вукадиновићем) антологију савремене српске поезије *Arhipelagul dantelat* (*Разуђена обала*, Пан. 1988). Добила је више награда и признања: Специјална диплома (часопис *Libertatea*, 1997); медаља „Никита Станеску" (Плоешти, 1999; 2004); плакета „Марин Сореску" (Крајова, 2006); Диплома изврсности и Медаља „Васко Попа" (*Libertatea*, 2012). Потписивала се и као М. Д. Мијовић.
ДЕЛА: песме: *Crimă perfectă*, Пан. 1987; *Код Циганки / Ноћи у Серампореу*, Бг 1990; *Срна из сна*, Ниш 1997; *Un kil de cer*, Пан. 2010; студија: *Construcţia şi deconstrucţia canonului identitar*, Пан. 2010.
ЛИТЕРАТУРА: E. Simion, „Поставити истинска питања", у: М. Дан, *Фантастика у румунској књижевности*, Бг 1997; С. Игњатовић, „Поезија уроњена у мало и у велико, у конкретно и у универзум", у: М. Дан, *Магдалена у претпоследњем часу*, Ниш 1997.
Марина Пуја Бадеску
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАН МЛАДОСТИ
**ДАН МЛАДОСТИ**, празник у социјалистичкој Југославији који се прослављао сваког 25. маја од 1957. до 1987. Основно обележје празника била је штафета, предмет карактеристичног облика и дизајна, унутар које се налази поздравна порука. Омладинска штафетна трчања започела су 1945. и организована су широм земље поводом прославе рођендана Јосипа Броза Тита. Сваке године, штафете су из руке у руку ношене кроз читаву Југославију да би 25. маја биле предате Титу испред Белог двора. Ова манифестација, у којој је учествовао готово сваки трећи Југословен, промовисала је братство и јединство народа Југославије, а примање, ношење и предавање штафета имало је за циљ симболичну комуникацију између вође и народа. Поред штафета које је Јосип Броз лично примио, у Београд су разне организације, градови, села, фабрике, војска, удружења, школе, појединци слали своје посебне штафете. Године 1957. 25. мај је проглашен **Д. м.**, а уместо Титове штафете установљена је јединствена Штафета младости коју од тада израђују југословенски уметници. Разлог за преименовање манифестације и измене у начину прослављања Титовог рођендана била је жеља југословенских комуниста да се одвоје од, у то време, оштро критикованог култа личности Јосифа Висарионовича Стаљина, те да се у Југославији афирмише нова политичка реалност. **Д. м.** се прослављаo на Стадиону Југословенске народне армије (ЈНА) након вишемесечних штафетних трчања и подразумеваo je слет и церемонијалну предају штафете Титу. У оквиру ових масовних сценских перформанса извођене су комплексне кореографије којима је промовисана актуелна идеологија. Са појавом телевизије поруке демонстриране приликом слетова допиру до милиона грађана Југославије. Због врло специфичног друштвено-политичког карактера, ова манифестација од самог почетка превазилази оквире спортског и културног догађаја. Прослава **Д. м.** се на савезном нивоу организује и након Титове смрти, а последња Штафета младости потиче из 1987. Овај празник је у СФРЈ био нека врста световне религије и један од најважнијих политичких ритуала. Као материјални траг ове манифестације, у Музеју историје Југославије чува се највећа колекција штафета, са око 20.000 предмета различитих по начину обраде, материјалу и иконографији. За многе штафета је била и остала метафора југословенства. За друге, као централни мотив прославе Титовог рођендана, касније **Д. м.**, она је једна од најделотворнијих алатки у изградњи његовог култа. Више од три деценије након Титове смрти, **Д. м.** се и даље неформално обележава. Широм бивше Југославије људи се сваког 25. маја самостално организују, посећују Титово родно место Кумровец и Кућу цвећа (у Музеју историје Југославије) у Београду, приређују прославе и остављају штафете на Титовом гробу. Ови носталгични наративи припадају оним културним и друштвеним формама које су опстале и након распада Југославије, а које чине значајан део југословенског културног наслеђа.
ЛИТЕРАТУРА: В. Кецман, *Титова штафета – штафета младости*, Бг 1985; Д. Григоров, „'Рачунајте на нас' – 'одломак' о Титовој штафети или Штафети младости", *ГДИ*, 2008, 1–3; О. Манојловић Пинтар, *Ефекат Тито*, Бг 2009; М. Великоња, *Титосталгија*, Бг 2010.
Марија Ђорговић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАН ОРАЊА → МЕРЕ
**ДАН ОРАЊА** → **МЕРЕ**
# ДАН ТАНА → ТАНА, Дан
**ДАН ТАНА** → **ТАНА, Дан**
# ДАНАК
**ДАНАК**, вазална новчана обавеза. Плаћан је у различите сврхе, попут симболичног исказивања поштовања и верности одређеном владару, као део одредбе међународног уговора који је за собом повлачио реципрочне обавезе друге стране, а у појединим случајевима да одврати војни напад или пљачку. У средњовековној Србији плаћали су га турски вазали до 1459, односно до коначног пада под турску власт. Већина српских обласних господара је после битке на Марици (1371) била дужна да плаћа годишњи **д.** као знак покорности Османском царству, а у замену за поједина аутономна права. Висину **д.** одређивао је султан у зависности од економске снаге области. Од формирања аутономне Кнежевине (1830), Србија је, као знак вазалног положаја према Османском царству, била дужна да плаћа **д.** султану. Од 1833. и доношења Трећег хатишерифа плаћала је тачно утврђену (*одсечену*) суму **д.**, у износу од 2.300.000 турских гроша, све до стицања независности 1878. У **д.** су урачунати приходи свих дажбина са целе територије Кнежевине и исплаћивао се сваке године у две рате, о Ђурђевдану и Митровдану. **Д.** је плаћан у турској монети, која је слабила из године у годину, а износ **д.** није мењан, те није представљао превелик терет финансијском систему Кнежевине Србије.
ЛИТЕРАТУРА: E. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004.
Данко Леовац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНАК У КРВИ
**ДАНАК У КРВИ** (тур. *devşirme*), систем регрутације одређеног броја хришћанске мушке деце за потребе цивилне и војне службе у Османској империји. Заснивао се на исламском праву, по којем је једна петина ратних заробљеника припадала владару. Настао је у XIV в. у време султана Мурата I када је основан тзв. аџемијски корпус (тур. Acemi Ocağı) састављен од хришћанских младића, тзв. аџеми оглана (тур. acemi oğlan). За време султана Мурата II (1421–1444, 1446–1451) донет je закон о прикупљању хришћанске деце узраста 7–8 година у Румелији. Највише су узимани Арнаути, Бугари, Јермени, Срби, а Јевреји су били изузети из **д.** зато што су се бавили трговином. У Босни су регрутовани муслимани који су то желели. До прве половине XVI в. хришћанску децу су сакупљали беглербегови, санџак-бегови и кадије, да би се због злоупотреба и корупције тај посао пренео на јаничарски корпус. **Д.** се спроводио сваке треће до седме године, а узимана су мушка деца узраста између 8–10 и 20 година. Пракса је била да се регрутује једно дете на 40 кућа, али је она мењана у складу са потребама. Јединци и ожењени се нису узимали. Од два мушка детета узимано је једно, а од више њих оно најлепше и најразвијеније. Највиши и складно грађени издвајани су за дворску службу, а остали су упућивани у јаничарски корпус. Ћелави, ћосави и обрезани од детињства, као и занатлије које су знале турски и виделе Истанбул нису узимани. Регрутована су хришћанска деца из најплеменитијих породица, па чак и синови свештеника. Иако су неке породице добровољно давале своју децу, већина је настојала да избегне **д.** Младићи који нису упућивани у двор најпре су слати на сеоска имања у Румелији и Анадолији да би научили турски језик и обичаје. Они који су довођени на султанов двор радили су као радници у вртовима, царској кухињи, као месари, пекари, гвожђари. Истовремено су се образовали и имали могућност за напредовање у цивилној служби, па су понекад највиши државни положаји били у рукама преобраћених хришћана сакупљених **д**. **Д.** је постојао до 1747. Међу најпознатијима су велики везири Ибрахим-паша из Парге, Мехмед-паша Соколовић, највећи неимар Коџа Мимар Синан и др.
ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü*, I, İstanbul 1983; E. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004; S. A. Somel, *The A do Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНАС
**ДАНАС**, књижевни часопис покренут у Београду почетком 1934. на иницијативу потоњих власника и уредника, хрватског писца Мирослава Крлеже и српског књижевног критичара Милана Богдановића. Излазио месечно, од јануара до маја 1934 (укупно пет бројева), а забрањен је због левичарске оријентације. У првом броју од 1. јануара 1934. објављени су текстови М. Крлеже, М. Богдановића, А. Цесарца, Ђ. Вранешића, М. Ристића, Б. Гавеле, В. Маслеше, К. Хегедушића, Џ. Стрејчија и В. Живадиновића-Бора. Концепција часописа била је заснована на ригорозним естетским критеријумима и на критичко-полемичком односу групе левичарски оријентисаних интелектуалаца према тадашњим политичким и уметничким струјањима, у распону од деснице до догматске левице. У том смислу је промовисана одбрана слободе стварања, која је с једне стране трпела притисак владајућег режима, а с друге била ограничавана левичарском идеолошком функционализацијом. Најактивнији сарадник листа био је управо М. Крлежа који је, порицан и проказиван у матичном окружењу, у београдском културном кругу пронашао либералнији простор за оглашавање својих идеја и ставова: објавио тридесетак прилога (полемика, путописа, есеја, песама, драмских одломака), а први број обележио је његов полемички спис „Најновија анатема моје маленкости", у којем се обрачунавао и са тадашњим догматским левичарима и са клерикалним и грађанским десничарима. Редакција часописа налазила се у београдској улици Краља Петра 59, просечан тираж по броју био је од 3.000 до 4.000 примерака. Сликар П. Добровић направио је више портрета М. Крлеже и саме редакције. Репринт издање часописа приредио је Мате Лончар (Зг 1972).
ЛИТЕРАТУРА: М. Недић, „Часопис Данас и Нолит", *КИ*, 2003, 35, 120–121.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНАС
**ДАНАС**, информативно-политички дневни лист који од 9. VI 1997. излази у Београду. Покренут је након гашења *Наше Борбе*, а основали су га бивши новинари и уредници тог медија који су били критички настројени према тадашњем режиму. Лист је покренуло 17 новинара, међу којима се истичу Радомир Личина, Здравко Хубер, Душан Митровић, Лудвик Винсент Гадомски, Гордана Логар, Весна Нинковић, Грујица Спасовић, Бранислав Чанак, Раде Радовановић, Шиме Вучковић, Милан Јауковић и др. Због писања које није било по вољи тадашњој власти лист је доживео забране након доношења Закона о информисању из 1998. Главни и одговорни уредници били су: Грујица Спасовић (1997–2006), Михал Рамач (2007–2009) и Зоран Пановић (oд 2009). Штампа се на латиници, а број страна варира 24–64 (обим од 64 странице има викенд-издање *Недеља*). Дневни тираж креће се у распону 20.000–50.000 примерака. Стални додаци су: *Бизнис*, *Commedia*, *Здравље*, *Психологија*, *Књига*. Постоје и посебни повремени додаци који прате углавном догађаје из културе, спорта и осталих области живота. **Д.** је допринео развоју критичке мисли у Србији – посебно су значајне колумне, као и коментари угледних личности из јавног живота, политике, дипломатије, културе и уметности. Стални колумнисти листа су Светислав Басара, Виктор Иванчић, Ружа Ћирковић и др.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Спасовић, *Данас упркос њима. Првих хиљаду дана*, Бг 2012.
Владимир Баровић; Дејан Пралица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНГИЋ, Адам
**ДАНГИЋ, Адам**, геолог, универзитетски професор (Љубовија, 22. X 1942). Дипломирао на Смеру за економску геологију Геолошког одсека на Рударско-геолошком факултету у Београду 1966. Магистрирао 1975. и докторирао 1978. на истом факулету. Радио као истраживач у Геолошком заводу у Сарајеву 1968–1970. Од 1970. до одласка у пензију 2008. биран је у сва звања на РГФ у Београду, а редовни професор постао је 1990. Предавао предмете Инструментална геохемија и микроаналитика, Геохемија, Геохемија минералних лежишта, Методе у геохемији и Геологија и заштита животне средине. Био је шеф Катедре за геохемију, шеф Смера за петрологију и геохемију и Смера за геохемију на последипломским студијама. Од 1982. до 1990. предавао је и на Рударско-технолошком факултету у Косовској Митровици, а као гостујући професор на универзитетима Висконсин, Медисон; Индијана, Блумингтон; Илиноис, Чикаго (САД). У пет монографија и више радова бави се геохемијским проблемима лежишта минералних сировина (олова, цинка, каолина, боксита и др.) и заштите животне средине. Изван факултета био је научни саветник Геоинститута у Београду; експерт за геохемију и заштиту животне средине Савезног министарства за науку, развој и животну средину; руководилац пројекта о Медитеранским бокситима Међународног програма геолошке корелације (IGCP). Уредник је часописа *Геолошки гласник* из Републике Српске. Члан је више домаћих, страних и међународних научних асоцијација и друштава. Од 2009. председник је Друштва геолошких инжењера и техничара Србије. Добитник је награда „Инг. Ранко Деспић" (1965) и „Милан Милићевић" (1975).
ДЕЛА: *The Genesis of Primary Kaolin Deposits, Bratunac, Yugoslavia*, Bg 1977; *Kaolinization of bauxite. A study in the Vlasenica bauxite area, Yugoslavia*, Bg 1985; *Arsenic in surface – and groundwater in central parts of the Balkan Peninsula (SE Europe)*, Bg 2007.
ЛИТЕРАТУРА: *110 година геологије и 45 година рударства на Универзитету* у *Београду*, Бг 1990; *Ко је ко у Србији 95*, Бг 1995.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНГИЋ, Јездимир
**ДАНГИЋ, Јездимир**, правник, жандармеријски мајор, командант Југословенске војске у отаџбини (Братунац, 4. V 1897 – Сарајево, фебруар 1947). Као ученик тузланске гимназије и припадник организације „Млада Босна" осуђен је због „велеиздаје Аустроугарске" на три и по године затвора. Затворску казну је издржавао током I светског рата у Тузли и Зеници. По завршетку рата завршио је Правни факултет и службовао у Тузли као полицијски чиновник. У активну службу у жандармерији примљен је 1928. Током Априлског рата 1941. био је командир чете дворске жандармерије која је пратила краља Петра и владу до Никшића. Избегао је заробљавање и убрзо успоставио везу с пуковником Драгољубом Михаиловићем, који му је дао задатак да формира четничке одреде на простору источне Босне и организује прихват и пребацивање српских избеглица преко Дрине у Србију. Сарађивао је с локалним партизанским јединицама, чак и после раскола у зиму 1941/42. Заједно с партизанским снагама ослободио је Братунац, Сребреницу, Власеницу, Олово, Рогатицу, Фочу, Горажде и Чајниче. Након сукоба с партизанима, обратио се за помоћ генералу Милану Недићу. Заробљен је од стране немачких снага априла 1942. и интерниран у логор Стриј у Пољској. У време Варшавског устанка августа 1944. био је командант пешадијске бригаде у снагама генерала Комровског. Совјети су га заробили и изручили новим југословенским властима. Суђено му је пред Војним судом у Сарајеву фебруара 1947. под оптужбом да су снаге под његовом командом извршиле масовне злочине, да је сарађивао с генералом Недићем, италијанским и немачким окупаторским снагама, као и да је извршио издају земље. Осуђен је на смрт и стрељан.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, *Четници у Другом свјетском рату*, Зг 1979; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Б. Димитријевић, К. Николић, *Ђенерал Михаиловић. Биографија*, Бг 2004.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНДОЛО
**ДАНДОЛО**, позната млетачка патрицијска породица која је дала четворицу дуждева, више значајних правника и припадника црквене хијерархије. Један од првих познатих чланова породице забележен је као изборник првог дужда (697). Први и најпознатији дужд је био Енрико Д. (1192–1205), запамћен као организатор Четвртог крсташког рата и творац млетачке империје на Леванту. Почетак његове делатности обележен је значајном дипломатском каријером (амбасадор у Цариграду и на Сицилији), да би као дужд преузео вођство у Четвртом крсташком походу. После освајања Задра 1202, војна се окреће против Цариграда који је под Дандоловим вођством заузет 12. IV 1204. На основу уговора о подели Византијског царства познатог као *Partitio Romaniae*, Венеција је добила три осмине царства и значајне трговачке повластице у ромејској престоници. Човек велике амбиције, духовне и физичке снаге (упркос слепилу), извео је успешне реформе новчаног система, захваљујући којем је млетачки грош постао водећа валута у трговини на Медитерану. Енрикова унука Ана била је удата за Стефана Првовенчаног и мајка је краља Уроша I, а унук Ђовани био је дужд од 1280. до 1289. Под дуждем Франческом Д. (1329–1339) Венеција је заратила с породицом Дела Скала из Вероне и проширила поседе свога града на област залеђа (terra firma). Дужд Андреа Д. (1343–1354) предавао је право на Падованском универзитету, а Петрарка га је описао као праведног, непоткупљивог родољуба, у исто време ученог, човекољубивог и човека ретке речитости. Аутор млетачких *Анала*, једног од најважнјих извора за историју Венеције, остао је запамћен као историчар и као дужд који је водио ратове против Ђенове (поморска победа код Лојере 1353).
ЛИТЕРАТУРА: L. B. Robbert, „Reorganization of the Venetian Coinage by Doge Enrico Dandolo", *Speculum*, 1974, 49, 1; J. J. Norwich, *A History of Venice*, New York 1982; T. F. Madden, *Enrico Dandolo and the Rise of Venice*, Baltimore 2003.
Смиља Марјановић Душанић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# Д'АНДРЕА, Доменико
**Д'АНДРЕА, Доменико**, сликар, декоратер (Сплит, 19. III 1836 – Београд, 18. II 1928). Пореклом из миланске уметничке породице. Поред молерског заната, 1855. завршио је и школу цртања у Трсту. Одмах по доласку у Београд са братом Наталином, оглашава се у *Српским новинама* као сликар и молер. Од тада започиње **Д.** каријера у српској средини кроз реализацију јавних свечаности и декорисање представа у београдском Народном позоришту. Велика прослава у Топчидеру на Цвети 1865, поводом 50-годишњице Другог српског устанка, била је прилика да се млади декоратер представи јавности и препоручи Двору. По сведочанству Стеве Тодоровића, ефемерне конструкције биле су његове идеје, за чије извођаче именује браћу **Д**. Главна конструкција била је тријумфална капија као симболичне вратнице славе и улазак у посвећено подручје – Топчидерско поље. Поред ње, **Д.** је извео и олтар отаџбине и ротонду за доделу одличја. Уобличавање јавне свечаности поводом 50-годишњице Таковског устанка потврдило је уметникову репутацију и незванични статус дворског уметника. Његов удео у уобличавању спектакла поводом откривања споменика кнезу Михаилу у Београду 1882. била је сликана декорација на месту зграде данашњег Народног музеја, са представом Предаје кључева кнезу Михаилу. **Д.** између 1869–1873. и 1880–1895. ради у НП као сликар, столар и декоратер. У првом периоду обучавају га Стева Тодоровић и Јохан Кауцки (Шекспиров *Млетачки трговац*, Шилерови *Разбојници*). До 1886. сарађује са Антонијем Ковачевићем, а након тога са Владиславом Тителбахом. По њиховим нацртима, **Д.** је извео низ декорација за представе из националне историје (*Вукашин и Краљица Јаквинта* Д. Илића, *Немања* М. Цветића, *Милош Обреновић* М. Р. Максимовића). Сале и декорације израђивао је у маварском, византијском, италијанско-ренесансном, романичком, оријенталном и старосрпском стилу. Након 1900. **Д.** све ређе сарађује са НП, осликавајући и рестауришући старе декорације, да би потреба за њима временом сасвим нестала.
ЛИТЕРАТУРА: С. Тодоровић, *Аутобиографија*, Н. Сад 1951; О. Милановић, *Београдска сценографија и костимографија 1868–1941*, Бг 1983; М. Тимотијевић, „Мит о националном хероју спаситељу и подизање споменика кнезу Михаилу М. Обреновићу", *Наслеђе*, 2002, 4; „Јубилеј као колективна репрезентација: прослава 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру 1865. године", *Наслеђе*, 2008, 9.
Игор Борозан
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЕЛ (Данил), Константин
**ДАНИЕЛ** **(Данил), Константин**, сликар (Лугош, Румунија, 1803 – Велики Бечкерек / Зрењанин, 25. V 1873). Највише података о животу и раду **Д.** оставио је његов ученик и први биограф Лазар Николић, архивску грађу и сликарска остварења прикупљао је Јоца Вујић, док је најпотпунија монографска истраживања обавила Вукица Поповић. Она је утврдила да се у свим документима сликар потписивао Даниел, што јасно сведочи о правилном писању његовог презимена, иако се у српској литератури усталило Данил. Николић тврди да је **Д.** био православне вере, али његово етничко порекло није јасно утврђено. Вукица Поповић је утврдила да су се његови родитењи звали Мариа и Павле. Према Николићу, сликарев отац био је Рус или Србин, док се у румунској историографији наводи да је он био Румун по националности. **Д.** о сопственом животу и раду није много говорио, па су и његови ученици говорили да је био ,,тајновит". Његове слике углавном су биле намењене српским наручиоцима. **Д.** је још за живота имао значајан утицај на српски ликовни и културни живот, па је још у XIX в. препозната његова вредност и сликарски опус укључен у прегледе српске уметности. Живео је у Великом Бечекереку са супругом Софијом Дели, која је била његова велика инспирација. Софија Дели је била римокатоличке вероисповести, а умрла је 1872. **Д.** је сахрањен уз њу, па је и уписан у документима римокатоличке гробљанске капеле у Великом Бечкереку. Ту се прецизно наводе датум његове смрти, занимање, као и то да је имао 70 година и да није био католик.
Његово сликарско школовање није сасвим познато јер **Д.** није о томе говорио. Претпостављало се да се делимично образовао у радионици Арсенија Теодоровића, најзначајнијег српског сликара с краја XVIII и почетка XIX в. Међутим, то је мало вероватно јер је био премлад у време Теодоровићеве активности у Банату. На основу познатих архивских података и карактеристика његових ликовних дела са сигурношћу се може претпоставити да **Д.** није имао академско образовање и да основе сликарске вештине највероватније није стицао код неког од српских сликара током прве две деценије XIX в. На **Д.** су сигурно утицала уметничка дела, која је могао да види у хришћанским храмовима, приватним и јавним збиркама, као и репродукована дела европске нововековне уметности. Николић сведочи да је он поседовао немачке уметничке часописе, у којима се сигурно упознавао са класичним и савременим сликарским делима. Према сведочењима савременика, **Д.** је истицао и да се самостално усавршавао. Познато је да је обилазио поједине европске престонице, попут Беча, па тако није искључено да је боравио и учио у некој средњоевропској сликарској радионици.
Познати сликарски опус **Д.** обухвата период од почетка треће деценије XIX в. до смрти 1873. На почетку сликарске каријере **Д.** је живео као путујући портретиста, који је у потрази за поручиоцима обилазио многа насеља у Банату. На једном од ових путовања упознао је проту Константина Арсеновића, који је утицао на то да се **Д.** повери сликање иконостаса Успенске цркве у Панчеву. **Д.** је био изузетно познат и прихваћен, па је током своје каријере израдио велик број портрета за српске, румунске и немачке наручиоце. Сликао је, између осталих, портрете чланова породице Јагодић, граничарског капетана Кљуновића и његове супруге, игумана манастира Војловице Теодосија, архимандрита Павла Кенгелца и супруге Софије Дели. Радио је и мртве природе и жанр-сцене. **Д.** се бавио и црквеним сликарством. Сликао је иконостасе у Успенској цркви у Панчеву (1829–1832), Уздину (1833–1836), Саборној српској цркви у Темишвару (1838–1843), Добрици (1852–1855) и Јарковцу (1858–1861). За евангелистичку цркву у Ковачици насликао је Христа на Маслиновој гори. Сачуван је и већи број икона, које је **Д.** највероватније сликао по приватним поруџбинама. Његов сликарски опус је везан првенствено за подручје Баната, али његов значај надилази локалне оквире.
Квалитет сликарског извођења истакао је **Д.** међу наручиоцима. Његови портрети насликани су са изузетном вештином, која се огледа у идеализацији приказаних ликова и креирању ,,улепшаног" света банатског грађанства срединe XIX в. Карактеристике **Д.** сликања портрета у потпуности произилазе из концепције бидермајера. Портрети веродостојно приказују насликане ликове, али нема склоности ка натурализацији, него се црте лица ублажавају и естетизују. Његова портретска вештина по степену идеализације одскаче од достигнућа других српских сликара тога доба, па портретисани често добијају сентименталан израз лица (портрети чланова породице Јагодић). **Д.** вештина огледала се и у познавању иконографије портрета, а у зависности од значаја портретисаног и функције портрета биран је иконографски модел. Приказ архимандрита Павла Кенгелца одликује хијератичност карактеристична за портрете црквених великодостојника. Портрет жупана Исидора пл. Николића носи све одлике званичног репрезентативног приказа, који је одговарао звању и функцији портретисаног. Код грађанских портрета **Д.** се најчешће одлучује за допојасно приказивање фигура. Лик насликане особе представља се као торзо, са јасном идентификацијом одеће (портрети Паје Николића, Госпође Вајглинг, Госпође Тетеши). Међу **Д.** портретима издвајају се прикази његове супруге Софије фон Дели, која је представљена у иконографији неуобичајеној за грађанске портрете средине XIX в. На портрету из Народног музеја у Београду насликана је како главе погнуте у десно, замишљеног погледа, седи на столици. Портрет нема репрезентативни карактер типичан за време настанка, него носи јасан интимистички печат.
Попут портрета, и црквено сликарство **Д.** се јасно издваја у српској уметности. У програмима иконостаса он следи најрепрезентативнија решења свог доба, па слика високе трозонске иконостасе, где одабир сцена зависи како од уобичајене праксе тако и од наручилаца. У његове најрепрезентативније иконостасе спадају олтарске преграде из Успенске цркве у Панчеву и Саборне цркве у Темишвару. Његове иконе носе исти степен идеализације присутан и на његовим портретима. То су у потпуности прихватили банатски наручиоци који су **Д.** иконопис сматрали идеалом црквеног сликарства. Сликар је фигуре светитеља сликао најчешће у ставу контрапоста и у покрету. То је одступало од снажне хијератичне традиције у православном иконопису, али је јасно показивало његову сликарску вештину. Карактеристике **Д.** црквеног сликарства огледају се и у иконографији представљених ликова. Навођење да је уносио лик своје супруге Софије Дели у представе анђела мора се прихватити са опрезом. Детаљнија иконографска анализа показује и одступања од уобичајених решења у представама светитеља.
**Д.** је образовао многе млађе сликаре, што је довело до формирања сликарске школе. Николић сведочи о начину рада и систему сликарског образовања у **Д.** радионици. Ученици су прво учили основе цртања, а потом би постепено започињали са савладавањем правила сликања. **Д.** је своје знање преносио и приликом сликања иконостаса, где су му помагали млађи сликари. Према његовим упутствима основе сликарског образовања стекли су Константин Арсеновић, Урош Кнежевић, Јован Поповић, Димитрије Ђурковић, Љубомир Александровић, Ђура Јакшић, Лазар Николић, Марко Завишић, Петар Драгић, Аксентије Димић, Живко Петровић, Константин Пантелић и Павел Петровић. **Д.** ученици значајно су обележили српско сликарство друге половине XIX в., док се утицај њиховог учитеља препознаје како у сликарској техници тако и у иконографским обележјима. Међу ученицима издваја се Љубомир Александровић, који је у потпуности подржавао **Д.** стил. **Д.** је за живота био успешан и прихваћен сликар у банатској средини. То му је омогућило и да стекне имовину у Великом Бечкереку, па се у књизи умрлих наводи да је био ,,велепоседник". По оствареном сликарском опусу, образовању млађих сликара и популарности међу наручиоцима, **Д.** се издваја од својих савременика. Као јединствена појава оставио је дубок траг у српском сликарству и српској култури XIX в.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Николић, В. Николић, *Српски сликари: прилог културној повестници српског народа*, Земун 1895; П. Васић, *Константин Данил 1789(?)–1873*, Зр 1961; Д. Медаковић, *Црквено сликарство Константина Данила*, Зр 1961; В. Поповић, Б. Лукић, *Школа Константина Данила*, Зр 1967; M. Ђуканов, ,,Када је рођен Константин Даниел", *Улазница*, 1967, 2; В. Ристић, Н. Кусовац, *Константин Данил и његов круг*, Бг 1968; В. Поповић, ,,Константин Даниел у светлу нових докумената", *ЗНМ*, 1981, XI, 2; М. Јовановић, *Међу јавом и мед сном: српско сликарство 1830–1870*, Бг 1992; A. Negru, *Constantin Daniel*, Pan. 1999; Д. Куручев, ,,Црквено сликарство Константина Данила", *Гласник музеја Баната*, 2002, 11–12; *Константин Данил/Даниел (Лугош, 1802 – Велики Бечкерек, 1873): трагом једне слике*, Вш 2013; ,,Сликар историје и портрета: Константин Данил (Лугош 1802 – Велики Бечкерек 1873)", *РМВ*, 2014, 56.
Ненад Макуљевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО
**ДАНИЛО**, јеромонах, ктитор (друга половина XIV в.). Монах Доротеј и његов син јеромонах **Д.** забележени су као ктитори манастира Дренча. Оснивачку повељу овог манастира потврдили су кнез Лазар и патријарх Спиридон 1382. у Жичи. Ктитори овог манастира су свакако представници крупне властеле, пореклом блиски Немањићима, с обзиром на титулу деспота коју је носио монах Доротеј. Позната су само монашка имена ових властелина, док световна имена остају непознаница, што знатно отежава њихову идентификацију. Јеромонах **Д.** је именован за првог игумана своје задужбине у Дренчи, што је у складу са ктиторским правима. У историографији је присутно становиште да је јеромонах **Д.** касније постао српски патријах Данило III. Иако је овај став заснован само на претпоставци, он није потпуно одбачен. Ипак, у изворима се нигде не помиње његово порекло, мада сродство са немањићком династијом није детаљ који би писци друге половине XIV в. изоставили. Познате су и многобројне углавном неосноване претпоставке о световном пореклу ктитора Дренчe, посебно оне које их доводе у везу са породицом деспота Иваниша. У новије време појављује се претпоставка о идентификацији монаха Доротеја са деспотом Јованом Драгашом, што може бацити ново светло на познавање личности јеромонаха **Д.**
ИЗВОР: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњег века*, Бг 1912.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, *Српски патријарси средњег века*, Диселдорф 1976; В. Алексић, „Српски деспот – монах Доротеј, великосхимник Јован Каливит", *Натписи и записи* 2015, 1.
Марија Копривица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО
**ДАНИЛО**, свештеник, сликар (? – ?). Зограф грчког порекла који је по налогу манастирског братства, а средствима игумана јеромонаха Виктора, 1667. насликао фреске и иконе у цркви Св. Николе у манастиру Хиландару. О том подухвату оставио је натпис изнад улаза у храм, где је уз своје име навео да је поп и *рукоделац*. Поред устаљених ликова светитеља и најугледнијих хиландарских ктитора – Св. Саве и Св. Симеона, краља Милутина и кнеза Лазара, **Д.** је у првом појасу цркве Св. Николе насликао ктиторску композицију с ликом игумана Виктора. У горњим зонама приказао је тринаест композиција из циклуса патрона храма, неколико сцена Великих празника и, у слепом кубету, Христа Пантократора и Небеску литургију. За иконостас исте цркве извео је три престоне иконе – Христа, Богородице с Христом и Св. Николе – и сликани крст с Распећем. У исто време у Хиландару је насликао још две иконе – на једној, која се налази у манастирској ризници, представљени су кнез Лазар и Св. Георгије Нови, док су на другој били ликови краљева Милутина и Стефана Дечанског (изгорела у Кареји 1970). Будући да је био путујући мајстор, помишља се да је радио у светогорским манастирима Дохијару и Св. Павлу и хиландарској келији Маруди. Приписује му се, без убедљивих разлога, и један сликарски приручник, написан 1674. на грчком језику, који се чува у Библиотеци Грчке патријаршије у Јерусалиму (бр. 214). Фреске и иконе попа **Д.** су у иконографском и стилском погледу сасвим у превласти начина рада оновремених критских зографа, далеких следбеника знаменитих сликара Андреје Рица и Теофана Стрелице. У пожару који је захватио манастир Хиландар 2004. **Д.** фреске у параклису Св. Николе тешко су оштећене, а иконостасна преграда с његовим иконама у потпуности је уништена.
ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, *Мајстори старог српског сликарства*, Бг 1955; Д. Богдановић, В. Ј. Ђурић, Д. Медаковић, *Хиландар*, Бг 1978; С. Петковић, „Црква Светог Николе у Хиландару", *Хиландарски зборник*, 1991, 8; З. Ракић, „Зидно сликарство XVII века", у: *Манастир Хиландар*, Бг 1998; С. Петковић, *Хиландар*, Бг 2008; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, I, Н. Сад 2013.
Зоран Ракић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО
**ДАНИЛО**, епископ шабачко-ваљевски (Румелија, друга половина XVIII в. – ?, после 1821). Свештеник, Грк по народности, придружио се 1807. крџалијама адакалског заповедника Реџеп-аге као пандур и буљубаша. После слома Првог српског устанка настојањем Реџеп-аге хиротонисан је 1814. за епископа. Од осиротеле раје одмах је тражио све дажбине за протеклих десет година јер их Васељенска патријаршија није примила. Уплашен избијањем Другог српског устанка (1815), пребегао је Турцима са 500 кеса новца прикупљеног глобљењем народа у опкољеном Ваљеву, спреман да се „бије са рајом". Турци су га прозвали „Дели-Папаз", а Срби „Алаук" („ала"). Одатле га је писар за 200 кеса допратио до Зворника. Септембра 1815. кнез Милош је о његовом понашању обавестио васељенског патријарха, који је о томе имао обавештења и са других страна. Одузет му је епископски чин и као прост монах упућен је у манастир Метеори. Помогнут од бившег патријарха Григорија V, тражио је опроштај. Патријарх је то одбио, али га је упутио на Свету Гору с правом да се причешћује као обичан монах. У време грчког устанка (1821) враћен му је епископски чин и постављен je за нишког митрополита, али накратко – исте године постављен je нов епископ, а **Д.** се губи траг.
ЛИТЕРАТУРА: A. Поповић, *Поменик Шабачко-ваљевске епархије*, Бг 1940; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996; З. Ранковић (ур.), *Биографски лексикон ваљевског краја*, 1, Ва 1997.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО
**ДАНИЛО**, архимандрит, учитељ (Паштровићи, ? – манастир Дечани, 1820). Заслужан за обнову манастира Дечана. Нису познати детаљи из његове младости, као ни то да ли се презивао Паштровић или Каженегра. Био је у роду са митрополитом Петром I, а замонашен је у манастиру Дуљево где је рукоположен за јеромонаха. У Дечане је стигао 1766. где је затекао само једног монаха и објекте у рушевинама. Увећао је братство, отворио школу и започео обнову објеката, због чега су га Арнаути ранили у једном од оружаних напада на манастир (1776). На његове жалбе султан Абдул Хамид I поставио га је ферманом 1778. за управника свих дечанских имања ослободивши манастир свих пореза и намета, а скадарски Махмуд-паша бурунтијом је забранио напад на манастир и дозволио оправку манастира (1786). Извршио је темељну обнову Дечана, поставио нов иконостас у дуборезу са иконама, подигао конаке у којима је радила школа, на месту игуменарије подигао је архимандрију, што је било у вези са његовим напредовањем – 1770. постао је игуман, а 1811. архимандрит. По његовом налогу Алексије Лазовић преписао је и украсио *Службу* и *Акатист* Св. Стефану Дечанском. Поклонио је манастиру један монументални крст у дуборезу. Новац за обнову добио је скупљањем прилога по Русији, Србији, Црној Гори, Херцеговини, Бугарској и Палестини, у коју је ишао на поклоњење 1794. и провео три године. Слао је молбе свим јужнословенским народима тражећи помоћ, те одржавао везе са митрополитом цетињским Петром I и неким вођама Првог српског устанка. Осим Срба поштовали су га и Турци и Арнаути који су га звали за шишаног кума њиховој деци. Сахрањен је у олтару дечанске цркве у гробници коју је сам спремио.
ИЗВОРИ: М. С. Милојевић, *Путопис дела праве Старе Србије*, III, Бг 1887; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Нинковић, *Братство лавре Високих Дечана*, Пећ 1927; М. Шакота, *Манастир Дечани*, Бг 1978; *Дечанска ризница*, Бг 1984; И. С. Јастребов, *Стара Србија*, Пр 1995.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО
**ДАНИЛО** **(Влаховић)**, епископ буковински (Чуруг, Бачка, 1739 – Черновице, 16. VIII 1821). Под световним именом Димитрије школован у свом месту, а богословију завршио у Сремским Карловцима. Парохијски свештеник био је 1764–1768. Замонашен је у Ковиљу 1771. и убрзо добио чин архимандрита. Митрополит карловачки Мојсеј (Путник) по одобрењу цара Јозефа II упутио га је 1786. у Буковину (данашња Украјина) да организује црквени живот. Када је Карловачка митрополија основала посебну Буковинску епархију, која је уз Буковину обухватала Крижану и Ердељ, **Д.** је 1789. посвећен за првог епископа. Седиште је било у граду Радауц/Сучава, где је основао богословску школу потребну за спремање богословски учене јерархије. Три године касније преноси седиште у Черновице, главни град кнежевине, у који преноси и богословију која убрзо прераста у факултет који су у другој половини XIX в. похађали многи Срби. За потребе епархије наручио је у штампарији код Новаковића у Бечу црквене и школске књиге на румунском и црквенословенском језику, јер је у епархији било православних Срба, Русина и Румуна. Учествовао је 1790. у раду Темишварског сабора. Бринући за сиротињу свих вероисповести, основао је 1798. у Черновицама хришћански интерконфесионални завод који и данас постоји под надзором румунског епископа.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Гавриловић, *Историја ћирилских штампарија у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку*, Н. Сад 1974; Љ. Церовић, *Знаменити Срби у румунским земљама*, Н. Сад 1993; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО (Дајковић)
**ДАНИЛО (Дајковић)**, митрополит црногорско-приморски (Друшићи код Цетиња, 19. X 1895 – Цетиње, 14. IX 1993). Под световним именом Томо завршио Богословију на Цетињу и Богословски факултет у Београду. Као добровољац учествовао у балканским (1912–1913) и I светском рату (1914–1915). Рукоположен је 1920. и вршио парохијску службу до 1930. Оставши удовац, замонашио се и обављао многе одговорне дужности у Српској цркви. Био је секретар Духовног суда у Штипу и Скопљу до 1941. Као управник патријаршијског двора у Београду хиротонисан је 1961. за митрополита црногорско-приморског. Уложио је сву своју снагу да нормализује црквени живот у епархији која је за време рата тешко осакаћена како рушењем храмова тако и мучеништвом свештенства и монаштва, а чије се страдање наставило и у комунизму. Разбудио је своје верски успаване савременике, послао много ученика у богословију, освежио свештеничке и монашке редове, охрабрио свештенство дајући му помоћ из прилога острошког манастира. Дао је замах обнови храмова завршавајући оне чија је изградња започета још пре II светског рата. Његовом иницијативом СА Сабор отворио је Монашку школу у Острогу. Када је црногорска влада остала упорна у намери да сруши Његошеву капелу на Ловћену и на гробу српског епископа Петра II подигне пагански маузолеј, поднео је оставку зато што „не жели да уђе у историју да је за време његовог митрополитства погажен Његошев завет и срушена капела на Његошевом гробу". Патријарх Герман и епископ браничевски Хризостом отпутовали су у манастир Савину и једва га умолили да повуче оставку. У старости му је постављен викарни епископ као помоћник, али је по својој молби 1990. пензионисан. Сахрањен је у манастиру Острогу.
ЛИТЕРАТУРА: Ст., „Избор и хиротонија митрополита црногорско-приморског Данила", *Гласник СПЦ*, 1961, 7–8; *Сумрак Ловћена*, Бг 1989; „Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Данило", *Гласник СПЦ*, 1993, 9.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО (Јакшић)
**ДАНИЛО (Јакшић)**, епископ горњокарловачки (Српске Моравице, 7. XII 1715 – Плашки, Хрватска, 27. I 1771). Стекао је манастирско образовање и почео службу као парохијски свештеник. Када је остао удовац, примио је монашки чин, 1749. постао архимандрит, егзарх карловачког митрополита и администратор Горњокарловачке, потом Костајничке епархије. По жељи народа изабран је 1750. за епископа, али је двор то одобрио тек 1751, а хиротонија обављена 1752. у време жестоких насртаја унијата. Развојачење крајине довело је до масовног исељавања Срба у Русију. Смиривао је побуне које су због тога избијале, отварао школе и подизао цркве да би задржао народ. У Гомирју је отворио сликарску школу из које су изашли мајстори Лука Никшић, Јован Грбић, Ђорђе Мишљеновић и др. Својим прилогом подигао је катедрални храм у Плашком, а дрвене храмове замењивао зиданим, иако уз велике сметње државних власти. Није успео да спречи унијаћење Срба у Жумберку јер су му власти забраниле да посети овај део своје епархије. Царски комесар омео је 1769. његов избор за карловачког митрополита. Сахрањен је у крипти своје задужбине.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радека, „Владика Данило Јакшић (1715–1771) и његово време", *Православна мисао*, 1966, 2; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО (Крстић)
**ДАНИЛО (Крстић)**, епископ будимски (Нови Сад, 13. V 1927 – Сентaндреја, 20. IV 2002). Права студирао у Београду, а књижевност дипломирао на Сорбони 1952. Од 1954. до 1958. студирао је богословске науке на Академији Св. Сергеја у Паризу, да би докторирао на Харварду 1968. Замонашен је на Бадње вече 1960. у манастиру Св. Саве у Либертивилу (САД), а 1969. СА сабор СПЦ изабрао га је за викарног епископа српског патријарха, са титулом епископа марчанског. За то време био је уредник *Гласника*, службеног листа СПЦ. Од 1984. администрирао је Епархијом будимском, а 1988. бива изабран за архијереја Епархије будимске. **Д.** је био један од најобразованијих архијереја СПЦ. Најузвишеније богословске тајне умео је јасним сликама и логичким излагањем да представи тако да их сви схвате, а знање класичних и савремених језика помагало му је да извуче најдубљи смисао сваког проблема. Богати богословски и књижевни опус **Д.** разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у СПЦ тако и у издањима других сестринских цркава.
ЛИТЕРАТУРА: М. Протић, „Хиротонија марчанског епископа др Данила", *Гласник СПЦ*, 1969, 4; „Упокојио се у Господу Епископ будимски Данило (Крстић)", *Гласник СПЦ*, 2002, 6; М. Обрадовић, *Светлоносац владика др Данило Крстић, епископ будимски, као духовни родитељ*, Соколица 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО (Љуботина)
**ДАНИЛО (Љуботина)**, епископ карловачко-сењско-приморски (Српско Поље код Гацког, око 1660 – Плашки, Хрватска, 29. I 1739). Школу је учио у Пероју и Гомирју. Као игуман Гомирја и народни посланик пратио је митрополита Атанасија (Љубојевића) на изборни сабор 1708. у манастир Крушедол на којем је Горњокарловачка епархија везана за Крушедолску, односно Карловачку митрополију. На сабору у манастиру Хопову изабран је 1713. за епископа српског народа на подручју Карловачке и Приморске крајине. Резидирао је у Гомирју, а од 1721. у Плашком, где је 1722–1723. подигао дрвену цркву Ваведења Пресвете Богородице и дрвену кућу за епископску резиденцију у коју се уселио. Војне власти су га оптужиле Ратном савету у Бечу да гради нов манастир и тражиле да седиште епархије врати у манастир Гомирје. Даљи радови дозвољени су тек 1725. после спроведене истраге, али са напоменом да ту не буде манастир. Преко будимског епископа тражио је дозволу да подигне макар једну келију и цркву од камена. У епархији је формирао библиотеку, а у Гомирју и неким селима заменио је дрвене храмове зиданим. Водио је тешку борбу против унијаћења са загребачким и сењским римокатоличким бискупима, марчанским унијатским епископом и сењским генералом грофом Роботом. Утицао је на православне вернике Карловачког генералата и Банске крајине да не прихвате унијатског марчанског епископа Рафаела Марковића којег су загребачки и сењски бискуп покушали да наметну Србима. По налогу карловачког митрополита бринуо је за православне вернике у Далмацији који су изгоном епископа Стефана (Љубибратића) остали без епископа и били препуштени на милост и немилост римокатолика и унијата. Успео је да спречи унијаћење и многе унијате врати у православље. Био је активан у раду црквено-народних сабора и потписао представку против Деклараторије 1727, којом су српском народу ограничена ранија права и привилегије. Није учествовао у сукобу већине епископа против митрополита Вићентија Јовановића.
ИЗВОРИ: „Први изборни сабор у манастиру Крушедолу 6/18. јануара 1708. год", *Беседа*, 1869, II; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг II 1903, V 1925.
ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, *Карловачко владичанство*, I, Карловац 1891; Д. Руварац, „О оставини Данила Љуботине, владике горњокарловачког", *СрС*, 1905, 11; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО (Петровић Његуш)
**ДАНИЛО (Петровић Његуш)**, епископ скендеријски (Његуши, око 1670 – манастир Подострог у Маинама код Будве, 22. I 1735). Рођен је у породици Степана (Степца, Сћепца) Петровића у црногорском племену (области) Његуша. После очеве смрти мајка му се замонашила и добила име Ана. Његово крштено име, према традицији, било je Никола. Монашки постриг примио је у цетињском манастиру око 1685, а нешто касније је стекао чин свештеника. У пролеће 1697. Општи црногорски збор изабрао га је за свога архијереја уместо упокојеног владике Саве (Очинића). После окончања Рата Свете лиге (1683–1699) у чин епископа рукоположио га је српски патријарх Арсеније Црнојевић. Патријарашка канцеларија у Сечују издала му је у јуну 1700. синђелију (сведочанство) о именовању на дужност епископа Скендеријске епархије, у чијем су саставу били: Црна Гора, Грбаљ, Паштровићи, Кртоле, Луштица, Бар, Скадар, Улцињ, Подгорица, Жабљак, Зета, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи. Независно од титуле која је била наведена у његовој синђелији, називао се *владиком цетињским и митрополитом скендеријским и приморским*. Први је од петорице митрополита из своје породице и једини који у преписци није користио породично име Петровића. Потписивао се као Данил Сћепчев, „отачаством Његуш", „родом от пљемене Његушах", „имејуште отачаство Његуши". У првим годинама управе углавном је био посвећен пастирском раду и обнови црквене инфраструктуре. Изнова је подигао саборни храм Рођења Пресвете Богородице на Цетињу који је био разорен 1692. Извесно време био је заточен у тамници код скадарског паше. Одржавао је добре односе с млетачким властима у Котору, осуђивао учестале пљачкашке походе (четовања) Црногораца против хришћана у суседним областима и посредовао у мирењу крвне освете међу зараћеним племенима. Под утицајем групе руских чиновника и официра српског порекла у време руско-турског рата 1710–1713. укључио се у организацију устанка против османске власти у Херцеговачком и Скадарском санџаку, те координирао нападима десетак хиљада црногорских и херцеговачких устаника на турске војне посаде у Грахову, Гацку, Никшићу, Спужу и Требињу. После закључења руско-турског мировног споразума (12. VII 1711) устаници су у лето 1712. претрпели пораз од војске босанског беглербега Ахмед-паше Шапчалије. Турска војска се том приликом пробила на Цетиње, разорила обновљени манастир и приморала црногорске главаре да изразе покорност паши. Будући да је на Порти препознат као један од вођа буне, био је приморан да с групом од 500 људи привремено побегне у Херцеговину. Током 1713. обновио је разорени храм на Цетињу и наставио да заговара непријатељства против Турака. У јесен 1714. босански беглербег Нуман-паша Ћуприлић организовао је нов војни поход на Црну Гору. Овога пута спроведене су сурове одмазде против становништва, чије је скривање на млетачкој територији послужило као повод за турску објаву рата Венецији (1714–1718). С групом сарадника побегао је у Боку, а одатле отпутовао у Беч, где је ступио у контакт с руским дипломатским представништвом. Уз доста потешкоћа у јануару 1715. допутовао је у Кијев, а у априлу исте године у Петроград, где је примљен у аудијенцију код цара Петра. Оставио је добар утисак на цара, који му је доделио неповратну, веома велику финансијску помоћ. Крајем јула кренуо је за Москву, где је из ризнице Московске митрополије на дар добио вредне црквене утвари, одежде и богослужбене књиге. Крајем августа 1715. упутио се у Кијев, па је преко Малорусије и Пољске допутовао у Беч, где се састао с председником хабзбуршког Дворског ратног савета принцом Еугеном Савојским. Био је први цетињски владика који је боравио у Русији и Аустрији, те једини којем су у Петрограду биле указане високе почасти. У своју епархију вратио се у априлу 1716. Испрва се противио иницијативама за примање Црногораца и Куча у млетачко подаништво, али се напослетку сагласио с политиком успостављања тешњих веза с Венецијом. С одредом Црногораца учествовао је у млетачким нападима на Бар (октобар 1717) и Улцињ (јун–август 1718). Трајно се настанио на млетачкој територији, у манастиру Подострогу код Будве, а дукалима од 7. маја и 4. VI 1718. дужд Ђовани Корнер признао му је јурисдикцију над православним становништвом у Боки. Будући да је био у немилости турских власти, српски патријарх Мојсеј Рајовић (1712–1725) је за новог цетињског епископа 1719. рукоположио сина његовог брата Ивана – Саву (1719–1781). Од тада је ретко долазио у Црну Гору, где је политички ауторитет преузела група племенских главара с гувернадуром Вукотом Вукашиновићем из племена Озринића на челу. Због болести ногу у последњим годинама живота се отежано кретао. По жељи црногорског кнеза Данила Петровића (1853–1860) посмртни остаци су му из Маина пренети на Цетиње, где су 1896. похрањени у маузолеју на Орловом кршу. У црногорској традицији сматра се оснивачем владарске династије Петровића Његоша.
ИЗВОРИ: В. Петровичь, *Исторiя о Черной Горы*, Москва 1754; Г. Витковић (прир.), „Споменици из будимског и пештанског архива", *ГСУД*, 1873, 5–8; F. Ongania (ур.), *Il Montenegro da relazioni dei provveditori veneti (1687–1735)*, Roma 1896; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–VI, Бг 1902–1926, II, V; Д. Д. Вуксан, „Епоха митрополита Данила (1696–1735)", *Записи*, 1937, 17, 18; „Писма пећских патријараха Зећанима", *Записи*, 1939, 22; Ј. М. Миловић, *Зборник докумената из историје Црне Горе (1685–1782)*, Цт 1956; Н. Мартиновић (прир.), *Цетињски* *љетопис*, Цт 1962.
ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, *Montenegrina:* *прилошци историји Црне Горе*, Земун 1899; Ј. Н. Томић, „Турски поход на Црну Гору 1712. године", *Глас СКА*, 1920, 96; „Поход Нуман-паше Ћуприлића на Црну Гору 1714", *Глас СКА*, 1932, 147; *Питање Царева лаза*, Бг 1933; С. Константинович Богоявленский, „Из русско-сербских отношений при Петре Первом", *Вопросы истории*, 1946, 8–9; П. Д. Шеровић, „О преносу посмртних остатака владике Данила из Подострога (Маине) на Цетиње", *ИЗ*, 1954, 10, 2; С. Мијушковић, „Догађаји у Црној Гори од појаве Милорадовића до Нуман-пашиног похода (1711–1714)", *ИЗ*, 1955, 11; Г. Станојевић, *Црна Гора у време владике Данила*, Цт 1955; Б. Павићевић, „Владика Данило у Петрограду 1715", у: *Михаилу Лалићу у почаст*, Тг 1984.
Небојша Шулетић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО I
**ДАНИЛО I**, архиепископ српски (друга половина XIII в.). Он је четврти по реду српски архиепископ, а наследивши Саву II, остао је на трону 1271–1272. О владавини **Д.** веома кратко и неодређено говори Данило II у делу *Животи краљева и архиепископа српских* (прир. Ђ. Даничић, Зг 1866). На основу овог житија сазнајемо да је **Д.** достојно управљао Црквом, али је због „неке кривице" био смењен са њеног трона. Узроци смењивања овог архиепископа леже у политичким приликама и у вези су са плановима о склапању црквене уније (касније и потписане у Лиону 1274). Највероватније је прави разлог за смењивање **Д.** то што је одбио да да сагласност Српске цркве за учешће у преговорима око уније. Нови архиепископ Јоаникије I био је беспрекорно одан краљу Урошу I и поступао је у складу с његовим нахођењима у погледу унијистичке политике. Нешто више података о архиепископу **Д.** доноси *Троношки родослов* (прир. Д. Протић, Шабац 2008), међутим ово је непоуздан извор. Име овог архиепископа наводи се и у неколико сачуваних извора који у виду поменика наводе српске црквене поглаваре, али не доносе више података о његовој владавини.
ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, „Српски архиепископи од Саве II до Данила II", *Глас СКА*, 1933, 153; Ђ. Слијепчевић, *Историја српске православне цркве* I, Бг 1991; М. Антоновић, „О узроцима смењивања жичког архиепископа Данила I", *ЗРВИ*, 1995, 34; „Срби и Лионска унија: неуспео покушај приближавања", *Међународни научни симпосион 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204)*, Бг 2005.
Марија Копривица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО II
**ДАНИЛО II**, aрхиепископ (?, око 1270 – ?, 19. XII 1337). Познат и као Данило Пећки, једна је од најсвестранијих личности српског средњег века. Поред тога што је био архијереј и књижевник, одличан је познавалац сликарства, архитектуре, црквеног појања, дипломатије и војне вештине. Пореклом је властелин и једно време био је дворјанин краља Милутина, с којим је имао изванредне односе. Након једне краљеве посете Сопоћанима, у чијој је пратњи био (око 1300), **Д.** напушта краља и одлази у Манастир Св. Николе у Кончуљу на Ибру, где ће га замонашити игуман Никола. Ова епизода из живота **Д.** подсећа на сличан догађај из живота Св. Саве, на његов одлазак у Свету Гору. Овде је боравио до 1304, након чега, на захтев архиепископа Јевстатија II и краља Милутина, одлази у Пећ, где ће га тадашњи архиепископ произвести у презвитера 1305. У Пећи је био годину и по дана. Након тога, иако није био хиландарски монах, изабран је за игумана манастира Хиландара, највероватније у другој половини 1306. или почетком 1307. У лето ове године Каталанци, западни најамници, започињу нападе на Свету Гору, а **Д.** успешно организује одбрану Хиландара. У време друге опсаде манастира пренео је у Скопље, код краља Милутина, манастирско злато и многе црквене драгоцености, а након повратка **Д.** манастир је још једном успешно одбрањен. Успео је да преживи и нападе Каталанаца на манастир Св. Пантелејмона у којем се склонио 1309. У току 1310. учествовао је у политичкој мисији везаној за преговоре Милутина и Драгутина. Следеће године, након доласка очекиваног мира на Свету Гору и престанка опасности од нових напада разбојника, **Д.** се повлачи са места хиландарског игумана и одлази у Карејску испосницу. На позив краља Милутина долази у Србију средином 1311. и постаје бањски епископ. Од краља је добио задатак да се брине о изградњи његове гробне цркве Св. архиђакона Стефана. Градња је завршена 1314, а у првој половини следеће године **Д.** се повлачи у Хиландар. Пре тога био је у Брњацима поред болесне краљице Јелене Анжујске, која је умрла 8. II 1314. Пренео је и сахранио њене тело у манастир Градац.
Након смрти архиепископа Саве III 26. VII 1316, Милутин је желео да нови архиепископ буде **Д**. Црквени сабор се састајао три пута, а за новог архиепископа тек 12. V 1317. изабран је Никодим, хиландарски игуман и ученик **Д**. Остаје нејасно које су све околности утицале да на Сабору не буде изабран Милутинов кандидат. **Д.** је одмах након тога изабран за хумског епископа. Eкономски је ојачао eпархију која је претходно врло осиромашила. Око 1320. боравио је опет у Хиландару, где га је чекало писмо из Цариграда, које му је послао слепи Стефан, син Милутинов, с молбом да интервенише ради његовог повратка у Србију, у чему је **Д.** и успео. Након тога враћа се у своје епископију, коју опет убрзо напушта због болести краља Милутина. Био је поред краља све до његове смрти 29. X 1321, а онда преноси његово тело из Неродимља у Бањску. Било је то време побуна и борбе за власт, па је и сама погребна поворка нападнута.
У првој години владавине краља Стефана Дечанског, **Д.** и њему помаже у дипломатским мисијама. Средином 1322. дефинитивно одлази на Свету Гору, а 1324. изабран је за српског архиепископа и на том месту остаје до смрти 1337. Као српски архиепископ надгледао је градњу Дечана, задужбине краља Стефана. У Пећи се истакао као ктитор припрате и цркве Св. Николе и Пресвете Богородице Одигитрије. Утицао је на стварање иконографских програма многих храмова, а нису ретке заједничке теме и идеје из његових књижевних дела и фреско-сликарства на чије је стварање утицао (нпр. Трпеза Премудрости).
Међу многобројним даровима, које је имао, **Д.** се највише остварио у књижевности. Он је иницијатор састављања зборника *Животи краљева и архиепископа српских*, који ће се називати и његовим именом (*Данилов зборник*), а који ће завршити његов Ученик и настављачи. Најзначајнија житија из тог зборника написао је управо **Д**. То су житија краљева Уроша, Драгутина, Милутина и краљице Јелене, као и архиепископа Арсенија и Јевстатија I. Приписује му се *Житије архиепископа Јоаникија*. Написао је и две службе (Арсенију и Јевстатију). У изучавању дела **Д.** нарочита пажња посвећивана је генези његових житија, нарочито *Житија краља Милутина*. Њему је претходило *Кратко житије краља Милутина*, у виду владарске аутобиографије, која се налази у Милутиновој повељи о улијарима из 1317. и која је **Д.** послужила за писање опширног житија (1324). Пре тога написао је *Житије краљице Јелене* (1317). *Житије краља Драгутина* настало је најкасније и доживело је бар две промене. Вероватно је настављач поделио првобитно *Житије краља Драгутина* у два житија: *Житије краља Уроша* и *Житије краља Драгутина*, допуњујући их реторским уводима. Драгутиново житије је доживело промену и интерполацијом краја житија, где се описује Данилова мисија код Драгутина и где се он помиње у трећем лицу. Интерполације настављача постоје и у другим житијима.
*Данилов зборник*, као целина, представља новину у старој српској књижевности, како по замисли тако и по остварењу. Краћа житија, у односу на она која су писали Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије, сабрана у посебан зборник, чине својеврсни *српски пролог*. На плану унутрашње структуре, свако од ових житија доноси нови квалитет, који се огледа у смењивању поджанрова (молитве, похвале, плачеви, поуке, епистоле итд.) и остваривању њихове улоге у портретизацији ликова. Јачање експресивности и смањење наративности, окретање унутрашњем свету јунака само су неке од битних одлика прозе **Д**. Смењивање поетских и реторских фрагмената доприноси и емоционалном преливању расположења ликова, као и контемплативној функцији житија. То није контемплација доментијановског карактера, него је више окренута својеврсном мистицизму и метаноји, коју прате жанрови плача и плачевних молитава. Унутрашњи дијалози човека са душом и интроспекција која надвладава нарацију стварају посебан психолошки свет, делимично сличан ономе у Теодосијевом *Житију светог Петра Коришког*. На мотивском плану преовладава покајнички дух повезан са низом есхатолошких мотива. Ове одлике су нарочито карактеристичне за *Житије краљице Јелене*, које се може означити и као најтипичнија хагиографија. Метафизички елементи у житијима наслањају се на историографску подлогу, тако да **Д.** житија представљају синтезу духовног и историографског. **Д.** је важан сведок историјских догађаја, које је вешто уклапао у поетику хагиографског жанра. У појединим елементима осећа се утицај усмене приповедачке и поетске традиције. Сама историографија обогаћена је чудима као специфичним историјским догађајем, који употпуњује портрет светитеља, изводећи га са земаљске на небеску позорницу.
На поетику **Д.** књижевног дела утицала је битно и рецепција књижевне традиције: међу библијским књигама најзначајнији је утицај Псалтира; од светоотачке литературе **Д.** је у своје дело највише уградио емотивност антиохијске школе (Јефрем Сирин) и духовни и стилски израз исихастичке књижевости оличен у „плетенију словес". Хиландарском игуману и карејском испоснику свакако су били познати најзначајнији списи Никифора Светогорца, Григорија Синаита и Григорија Паламе. Део стихова, који се налазе у саставу богатог комплекса богослужбене поезије, такође су део сложене структуре **Д.** житија. Идентификован је и утицај песника Андрије Критског и Јована Дамаскина, а не треба занемарити ни утицај Јована Лествичника и других светих отаца. Из сачуваних података о животу и делу **Д.** може се закључити да је он својим радом нарочито обележио прве четири деценије XIV в. Активни актер политичког, црквеног и културног живота у Србији тог времена, дао је немерљив допринос култури српског народа. Не може се у средњем веку наћи сличан пример оваквог делатника, изузев Св. Саве, на којег се **Д.** по много чему угледао.
Драгиша Бојовић
Као очевидац и сведок кључних догађаја у Србији, уносио је у своја дела непосредне изворе из ондашњег живота доносећи лична виђења и оцене датих збивања и личности које је познавао. Његова снажна личност није увек одговарала владарима, али он је био од пресудне помоћи када је требало да се чује поуздано мишљење. Често је био у прилици да се сам одупре надолазећим невољама и да их решава на успешан начин, што се нарочито показало за време његовог игумановања у манастиру Хиландару када су Свету Гору опседали каталански пљачкаши. Његово књижевно дело израста на идеји да се напишу и употпуне састави којима би се славили свети Срби који до тада нису имали своје службе и житија. Ову замисао остварио је делимично, притом написавши шест житија и две службе. Његова житија чине окосницу зборника који су потом обликовали његови настављачи допунивши га и својим делима и тако створивши јединствену целину у старој српској књижевности. Међу важним питањима која су остала неразрешена до данас око овог зборника на првом месту истиче се проблем његовог првобитног облика. Преостало је тек неколико преписа из каснијих времена, од којих се сачувао само један на српскословенском језику из 1553. Поред целовитих преписа зборника јављају се и преписи неких појединачних житија, што даје повода да се размишља и о засебном настајању дела ван касније остварене зборничке целине. **Д.** се слави у Српској цркви 20. децембра по црквеном или 2. јануара по грегоријанском календару.
Томислав Јовановић
Сахрањен је у Богородичиној цркви у комплексу Пећке патријаршије, где његове мошти и данас почивају. Убрзо по смрти сматран је светим. Опширно житије Св. Данила написао је његов настављач, тј. неко од његових ученика који није идентификован, али је дао јасну слику о њему. Служба Св. Данила не пружа податке ко је њен аутор, али га треба тражити у кругу његових ученика. Службу је прерадио митрополит Михајло и унео у *Србљак*. Комбинује се са службом претпразништва Рождества Христовог. Његов лик је приказан прво у његовим задужбинама, два пута у цркви Богородице Одигитрије и у Дечанима, где је имао права другог ктитора. Његових портрета има и у другим црквама. Није познато да су му цркве посвећиване.
Радомир Милошевић
ДЕЛА: Ђ. Даничић (прир.), *Животи краљева и архиепископа српских*, Зг--Бг 1866, фототипија: Лондон 1972; *Животи краљева и архиепископа српских*, превео Л. Мирковић, предг. Н. Радојчић, Бг 1935; Г. Мак Данијел, Д. Петровић (прир.), *Животи краљева и архиепископа српских*, *Службе*, Бг 1988.
ИЗВОРИ: *Данилови настављачи*, Бг 1989; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг, I 1902, III 1905.
ЛИТЕРАТУРА: И. Павловић, *Књижевни радови архиепископа Данила II*, Бг 1888; С. Станојевић, „Белешке о склопу Даниловог Родослова", *ЛМС*, 1895, 183; В. Ћоровић, „Доментијан и Данило", *ПКЈИФ*, 1921, I, 1; Љ. Стојановић, „Житија краљева и архијепископа српских од архијеп. Данила и других", *Глас СКА*, 1923, CVI; М. М. Васић, „Архиепископ Данило II, монах и уметник", *ПКЈИФ*, 1926, 6, 2; В. Ћоровић, „Силуан и Данило II, српски писци XIV–XV века", *Глас СКА*, 1929, CXXXVI; Н. Радојчић, „О архиепископу Данилу II и његовим настављачима", *Животи краљева и архиепископа српских*, Бг 1935; В. Мошин, М. Пурковић, „Хиландарски игумани средњега века", *Библиотека Хришћанског дела*, Ск, 1940, 23; М. Пурковић, „Ка хронологији живота архиепископа Данила II", *Гласник Српске патријаршије*, 1952, 10; Д. Петровић, „Живот краља Милутина од архиепископа Данила II", *ЗФФ у Приштини*, 1971, 8; Д. М. Калезић, *Архиепископ Данило II и његови настављачи*, Бг 1975; М. Кашанин, *Српска књижевност у средњем веку*, Бг 1975; Ђ. Трифуновић, „Проза архиепископа Данила II", *КИ*, 1976, 9/33; Д. Богдановић, „Нове тежње у српској књижевности првих деценија XIV века", у: *Византијска уметност почетком XIV века*, Бг 1978; *Историја старе српске књижевности*, Бг 1980; М. Живојиновић, „Житије архиепископа Данила II као извор за ратовање Каталанске компаније", *ЗРВИ*, 1980, 19; Г. Мак Данијел, „Прилози за историју *Живота краљева и архиепископа српских* од Данила II", *ПКЈИФ*, 1984, ХLVI,1–4; В. Ј. Ђурић (ур.), *Архиепископ Данило II и његово доба*, Бг 1991; Љ. Јухас Георгиевска, „Житије краљице Јелене од архиепископа Данила II", *КиЈ*, 1994, XLI, 3–4; Р. Маринковић, „Лик краља Драгутина у Даниловом *Зборнику*", *Рачански зборник*, 1998, 3; „Негативни јунак и наративна структура у Даниловом Зборнику", *НССВД*, 1999, 29/2; Ђ. Трифуновић, З. Витић, „Житије краља Драгутина, у монаштву Теоктиста", *ЗМСКЈ*, 2001, XLVII, 1; М. Убипарип, „Зборник са кратким житијем краља Милутина", *ПКЈИФ*, 2006, LXXI, 1–4; Д. Бојовић (ур.), *Манастир Бањска и доба краља Милутина*, Ниш 2007; Љ. Јухас Георгиевска, „Лик Светог Саве у Даниловом *Житију архиепископа Арсенија*", *Митолошки зборник*, 2008, 18; „Структурално-типолошке карактеристике Даниловог *Житија архиепископа Јевстатија I*", *Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима*, 2008, IV, 6; Д. Бојовић, „Трпеза премудрости архиепископа Данила другог", *ПКЈИФ*, 2009, LXXIV, 1–4; Т. Јовановић, „Служба светом архиепископу Јевстатију Данила Другог у препису XV века", *ПКЈИФ*, 2011, LXXVII, 1–4.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО III (млађи, Бањски)
**ДАНИЛО III (млађи, Бањски)**, патријарх српски (?, око 1350 – ?, 7. IV 1399/1400). Родио се у породици властелина који је имао поседе у крушевачком и браничевском крају. Отац му се замонашио и добио име Доротеј, а 1382. подигао манастир Дренчу. Око 1380. **Д.** је постао монах и најпре живео у манастиру Бањској. Највероватније је тада написао синаксарска житија Св. Симеона, Св. Саве и Св. краља Милутина, као и *Службу Светом краљу Милутину*. Прешао у манастир Дренчу 1382. и постао њен први игуман. Изабран за патријарха Српске цркве 1390. Имао је кључну улогу у преносу моштију кнеза Лазара из Приштине у Раваницу 1392. Исте године или нешто касније написао је *Слово о Светом кнезу Лазару*. Ово сложено и слојевито књижевно дело израста на значењима Косовске битке. Природа жанра слова условила је смењивање наративних и реторских токова казивања. Међу више ликова који се појављују у делу истиче се лик кнеза Лазара који обједињује сва неисказана хтења и одређује пут који неминовно води кроз жртвовање зарад победе над „поднебеским властима зла". У *Служби Светом краљу Милутину* упућује се молба краљу да се измоли за избављење од надошлих беда и од „насиља безбожних Агарена". У преписима *Службе* који прате изворни облик дела краљ Милутин се спомиње као трисветла звезда која озарује „сву Српску земљу", а у преписима који су настали по преносу његових моштију у Софију додато је „и Бугарску земљу".
Томислав Јовановић
Када је у септембру 1389. умро патријарх Спиридон, на чело Српске цркве, као прелазно решење, по други пут је постављен Јефрем. Сабор за избор новог поглавара одржан је у Жичи, на иницијативу Лазаревића, вероватно у јесен 1390. или почетком 1391. На том сабору изабран је **Д**. Једно од првих задужења новог патријарха било је пренос моштију кнеза Лазара из цркве Св. Спаса у Приштини у манастир Раваницу и канонизација српског кнеза. **Д.** је био одан Лазаревићима и њиховој политици. Устоличио је кнеза Стефана на власт када је постао пунолетан. У српској дипломатици остало је забележено име патријарха **Д.** који је потврдио одлуке Лазаревих наследника да разбаштине властелина Обрада Драгослалића због невере, а његову баштинску цркву приложе Хиландару. Патријарх **Д.** издао је повељу 8. VI 1395. манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори, којом потврђује дарове кнегиње Милице са синовима. У једном летопису је забележено да је умро 7. априла, највероватније 1399. или 1400.
Марија Копривица
ДЕЛА: *Правила молебнаја*, Римник 1761, Венеција 1765; *Србљак*, Бг 1861; Ђ. Трифуновић, Д. Богдановић, *Србљак*, II, Бг 1970; Т. Јовановић, *Стара српска књижевност. Хрестоматија*, Бг–Кг 2000.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српског средњег века*, Бг 1912; В. Ћоровић, „Силуан и Данило II, српски писци XIV–XV века", *Глас СКА*, 1929, 136.
ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу", *ЛМС*, 1875, 117; С. Новаковић, „Косовски мученик, I", *Хришћански весник*, 1879, I; Ђ. Радојчић, „Избор патријарха Данила III и канонизација кнеза Лазара", *ГСНД*, 1940, 21; Р. Новаковић, „Да ли је Данило изабран за патријарха 1390. године?", *ПКИЈФ*, 1960, 24; Ђ. Трифуновић, *Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју*, Круш. 1968; *Косовско страдање и небеско царство*, *О кнезу Лазару*, Бг 1975; М. Пурковић, *Српски патријарси средњег века*, Диселдорф 1976; Д. Богдановић, *Историја старе српске књижевности*, Бг 1980; Ђ. Трифуновић, *Смрт и лепота у српским средњовековним списима о кнезу Лазару и косовском боју*, *Манастир Раваница*, Бг 1981; Љ. Јухас Георгиевска, „Повесно слово о кнезу Лазару", *Даница за годину 2000*, 1999, VII.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
**ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ**, црногорски кнез (Његуши, 6. VI 1826 – Котор, 13. VIII 1860). Први световни владар модерне Црне Горе (1851–1860). Син Станка Петровића, синовац Петра II Петровића Његоша, постао је, после смрти владичиног старијег синовца Павла Перовог Петровића у Петрограду, наследник тек пред Његошеву смрт, и као такав био назначен у његовом тестаменту. Као бистар и окретан младић, **Д.** је Његошевим старањем похађао школу у Цетињу, али, по процени владике, није располагао врлинама потребним за обављање владарских дужности. Његош га је задржао на Цетињу где је уз помоћ народног секретара Димитрија Милаковића припреман за духовне обавезе и политичке послове. Његошева смрт затекла га је у Бечу, при поласку на даље школовање у Русију. Извесно време **Д.** стриц и Његошев брат Перо Томов Петровић, уз подршку већине старешина у Правитељствујушчем сенату на Цетињу, оспоравао му је владарско достојанство. После низа унутрашњих превирања, а уз одсудну подршку руске дипломатије, одлуком Правитељствујушчег сената **Д.** је 13. I 1852. проглашен за владара Црне Горе. Пошто га је априла 1852. у Петрограду званично примио и руски цар Николај I, његово владарско достојанство било је утврђено, да би његов избор за законитог владара Црне Горе потврдила и Хабзбуршка монархија.
Идеја о раздвајању световне и духовне власти у Црној Гори, која је пред Његошеву смрт већ била разматрана, остварена је на тражење црногорског сената у априлу 1852, а уз сагласност царске Русије, главног заштитника аутономног положаја полунезависне Црне Горе у Османском царству. Како ни претходни црногорски владари нису тражили сагласност Цариграда за свој избор, нити су плаћали порез османској држави, и проглашење Црне Горе за кнежевину није, осим дипломатских протеста, изазвало осетнију реакцију Високе порте. Господар Црне Горе више није био митрополит цетињски који непосредно управља свим државним пословима, него наследни, световни кнез, који је одмах приступио мерама стварања нових државних установа. На Госпођинској скупштини у септембру 1852, у присуству нахијских и племенских старешина, прихваћене су све одлуке новог владара: потврђени су сви нови и стари сенатори, капетани и перјаници, који су се заклели на верност књазу, да ће се „тврдо држати његових закона" и бити „послушни његовијем наредбама", чиме је почела „световна аутократија у Црној Гори".
Младом књазу је од највеће помоћи у учвршћивању власти био његов брат војвода Мирко Петровић Његош, који је, сличног карактера као и сам **Д.**, најсуровијим мерама сузбијао сваку племенску и главарску опозицију. Kњаз **Д.** је важио за суровог и бескомпромисног владара, склоног преоштрим мерама према политичким противницима, што му је створило широк круг непријатеља у свим крајевима Црне Горе и Брда, где су га подругљиво називали „луди Зеко". Одлучан у сламању сваког отпора личној власти и успостављању државних институција, књаз **Д.** је, редовно дајући предност репресивним мерама, у којима су уз побуњене главаре често страдали и цивили, укључујући и жене и децу, напустио опробану праксу својих славних претходника, владика Петра I и Петра II, који су наизменично користили методе преговора са незадовољним племенским главарима, а суровим мерама приступали нерадо, тек кад би била исцрпљена свака друга могућност решавања проблема од државног значаја. У сузбијању племенског сепаратизма књаз **Д.** је, у садејству с братом, војводом Мирком, посебно био немилосрдан у прогонима племена Бјелопавлића (тзв. „острошки случај", тј. насиље над бјелопавлићким женама 1854) и подједнако немилосрдној похари области племена Куча (1856) због наводног шуровања са скадарским Осман-пашом.
Суочен с растућим племенским сепаратизмом, **Д.** је 1855. усвојио *Општи законик црногорски и брдски*, којим је дефинисао широке надлежности централне власти и поставио основе модерној државној управи. Посебно је помагао развитак школства, нарочито основног. Исте године отворио је међународни интернат, а ради даљег просвећивања и образовања потребних кадрова за државну и просветну службу слао је о трошку државе омладину на даље школовање, пре свега у Србију и Русију. Уводећи просветне, културне и привредне реформе, ради јачања централне власти, успоставио је личну гарду од 1.000 људи. Упоредо с тим реорганизовао је народну војску из разних племена и нахија, склону хаотичним, некоординисаним дејствима, увео прве војне чинове (стотинаши и десечари), а 1853. завео је и општу војну обавезу. У више наврата лично је командовао снагама из катунске, ријечке и делимично из љешанске нахије, али је главни војсковођа у великим бојевима ипак био његов брат војвода Мирко.
Следећи политику својих претходника, у спољној политици књаз **Д.** је рачунао на савезништво са Србијом у свакој акцији према суседним областима Османског царства, пре свега у Херцеговини, али је подршка из Београда, у који је у јесен 1852. послао своје изасланике, изостала, због унутрашњих трвења међу уставобранитељима, између кнеза Александра и опозиције назване „Вучић–Обреновићева партија". Стратег српске спољне политике И. Гарашанин, задужен за заграничне операције, саветовао је постепеност у припреми сукоба с Османлијама, док је неискусни књаз несмотрено ушао у рат с Турцима (1852–1853). Упркос великој подршци у јавности Србије и прекосавских Срба Београд је остао суздржан, процењујући да се овим ратом мало шта може постићи. Упади црногорских чета у стару и источну Херцеговину и привремено заузимање Жабљака нису донели опипљиве резултате. Уследили су тешки бојеви са регуларним турским снагама мушира Омер-паше Латаса, да би, после мисија из Петрограда и Беча (кнез Мењшиков и гроф Лајнинген) и руско-аустријског посредовања на Порти у Цариграду, 1853. војни сукоби били обустављени. У име Црне Горе, с Омер-пашом Латасом мир су у турској Подгорици марта 1853. потписали представници Русије и Аустрије. За време Париског конгреса (1856) књаз **Д.** развио је живу дипломатску активност залажући се за признање независности Црне Горе, али је успео само да одредбама Париског мира њена аутономија, као и аутономија Србије, са међународне заштите Русије пређе под заштиту свих шест сила учесница конгреса. Разочаран изостајањем признања независности, књаз је послао изасланике у Беч и Петроград, а у Паризу га је цар Наполеон III, заштитник народности на европском југоистоку, примио 1857.
Као други световни кнез једне српске аутономне државе, књаз **Д.** одржавао је присне односе са Србијом, сабраћом у Херцеговини и Босни, као и са угледним политичким вођама Срба из Хабзбуршке монархије, пре свега из Војводине, где је уживао велик углед. Подстицао је и помагао херцеговачке устанике који су читаву деценију после 1852. били у стању пуне или латентне побуне, а да би ослабио турски притисак на Црну Гору, подржавао је и побуњена арбанашка племена на северу Албаније. Био је у преписци са грчким устаницима у Епиру и Тесалији, док је за време Кримског рата (1853–1856) настојао да се приближи Француској и стекне њену наклоност. Говорио је италијански и разумео француски језик, а у додиру с представницима великих сила брзо је учио о односима сила и њиховој балканској политици. Највећи војни и дипломатски успех постигао је умешавши се у сукобе у Херцеговини: црногорске снаге под командом војводе Мирка однеле су велику победу над Турцима на Граховцу 1858. На интервенцију сила Међународна комисија одредила је нову границу, препуштајући Црној Гори, осим Грахова и Рудине, Никшићку жупу, Липово, део Дробњака, као и поједине области племена Васојевића и Куча. Црна Гора је од тада, незванично, међу силама сматрана за независну државу. У сталном сукобу са опозицијом у Сенату књаз **Д.** убијен је од најмљених убица у Котору, 1860, у атентату изведеном из освете. По њему у Црној Гори данас носи назив градско насеље Даниловград.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Вуксан, „Књаз Данило Петровић Његош", *Записи*, 1931–1932, 1936, 1937; *Историја српског народа*, V, 2, Бг 1980; Б. Павићевић, *Данило I Петровић Његош. Књаз црногорски и брдски 1851–1860*, Бг 1990.
Душан Т. Батаковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВ, Виктор
**ДАНИЛОВ, Виктор**, новинар, уредник, директор музеја (Фарел, САД, 30. XII 1924). Одрастао у породици оца Јозефа и мајке Еле (Томиновић). Дипломирао новинарство (1945) на Државном универзитету „Пенсилванија", магистрирао (1946) на Northwestern university, докторирао (1964) на Колорадо универзитету. Генерални директор Музеја науке и индустрије у Чикагу од 1988, оснивач и директор Програма Музеј менаџмент на Универзитету у Колораду (1988–2003). Био репортер и редактор *Chicago Daily News*; репортер и уредник ноћног издања *Pittsburgh Sun-Telegraph*; директор и уредник *Industrial Research. Oceanology International*; издавач и уредник *Industrial Research Magazine*; директор за односе са јавношћу Института за технологију Илиноис; наставник за новинарство Колорадо универзитета; саветник и надзорник Националне хуманитране задужбине, Националне научне фондације и др. Директор Програма за додељивање субвенција музејима, организатор прославе 200-годишњице Америчке револуције, Изложбе америчких проналазача. Члан је Америчког удружења за унапређење науке, Америчког удружења музеја, Удружења научно-технолошких центара, (председник 1975–1976), Међународног музејског савета. Аутoр је тридесетак књига посвећених музејима САД, посебно државе Колорадо (музеји науке и технике, индустрије, спорта, историјски музеји итд.) Живи у Чикагу. Активан у Српској заједници Илиноиса, у Српској православној цркви, као и у часопису *Serb World*.
ИЗВОР: Музеј науке и индустрије, Чикаго.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВ, Драган Јовановић → ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ, Драган
**ДАНИЛОВ, Драган Јовановић** → **ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ, Драган**
# ДАНИЛОВ ЗАКОН → ЗАКОНИК КЊАЗА ДАНИЛА
**ДАНИЛОВ ЗАКОН** → **ЗАКОНИК КЊАЗА ДАНИЛА**
# ДАНИЛОВА КОСА
**ДАНИЛОВА КОСА**, строги природни прашумски резерват на источним обронцима планине Борања, око 4 км од места Крупањ у западној Србији. Заштићен је од 1950. у статусу строгог природног резервата. Простире се на површини од 6,72 ха. Геолошку подлогу сачињавају гранити и гранодиорити помешани са метаморфним стенама, док педолошки покривач чини развијено смеђе шумско земљиште. Резерват се налази на стрмом терену изломљеног нагиба, претежно источне експозиције и у дијапазону надморских висина од 680 до 750 м. Карактерише га очувана шумска заједница букве (*Fagetum montanum serbicum*). На једном хектару резервата расте 114 стабала букве са укупном запремином од 729 м3, а старост појединих стабала букве процењује се на 200 година, са прсним пречником преко 1 м. На подручју резервата налази се више заштићених врста флоре и фауне. Посебно су значајне густе популације зеленике (*Ilex aquifolium*), папрати ребраче (*Blechnum spicant*) и кострике (*Ruscus hipoglossus*), као и пратећа флора пролећница букових шума. У резервату су заступљени скоро сви карактеристични елементи фауне средњоевропских тамних мезофилних шума.
ЛИТЕРАТУРА: D. Ostojić, B. Jovanović, B. Kisin, „Beech virgin reserves in Serbia", *Proceedings of the III Congress of Ecologists of the Republic of Macedonia with International Participation, 06–09.10.2007, Struga*. *Special issues of Macedonian Ecological Society*, 2008, 8.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВАЦ, Јосиф
**ДАНИЛОВАЦ, Јосиф** (Danilowatz, Josef), сликар, графичар, карикатуриста (Беч, 22. XI 1877 – Беч, 20. XI 1945). Студирао сликарство на академији у Бечу код С. Лалеманда, а графику код В. Унгера. Од 1908. радио као карикатуриста у популарном бечком сатиричном недељнику *Die Muskete*. Често је одлазио до Трста и цртао луку и бродове. Највећу популарност постигао је радећи насловне стране железничких каталога *Märklin* 1929–1939/40. Чувени филмски режисер Фриц Ланг ангажовао га је 1929. као уметничког консултанта приликом снимања филма *Жена на месецу*. Излагао је на I (1904), II (1906) и III (1908) југословенској изложби у Београду. Учествовао је на Балканској изложби у Лондону (1907) и на III изложби „Ладе" (1908). Био је запажен као карикатуриста крајем XIX и почетком XX в. у *Врачу погађачу* Симе Лукина Лазића. Почетком 20-их сарађивао је у дечјем листу *Наша деца* Јелене и Ивана Зрнића. Поред логотипа, илустрација и неколико краћих стрипова, урадио је и један дужи стрип, *Путовање око света*, према тексту који је написао песник Исаије Митровић. За разлику од сличних прилога објављиваних у то време, стрип *Путовање око света* излазио је у наставцима и имао сталног јунака, дечака Здравка Обретића. Након немачког анектирања Аустрије, заједно са супругом, због њеног јеврејског порекла, био је изложен прогону нацистичких власти. Пошто му је у новембру 1938. забрањен рад, повукао се из јавности. После смрти додељено му је почасно место на гробљу Деблингер, а средином 50-их по њему је названа једна улица у Бечу.
ЛИТЕРАТУРА: „Срби у Уметничкој Академији у Бечу", *БК*, 1900, 29, 30; В. Краут, *Историја српске графике*, Г. Милановац – Бг 1985; В. Лакићевић Павићевић, *Илустрована штампа за децу код Срба*, Бг 1994; З. Зупан, *Век стрипа у Србији*, Пан. 2007.
Здравко Зупан
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВИ НАСТАВЉАЧИ
**ДАНИЛОВИ НАСТАВЉАЧИ**, непосредни анонимни ученици архиепископа Данила II (XIV в.). Коначно обликовање *Зборника житија краљева и архиепископа српских* припало је његовим ученицима. Није сасвим утврђен њихов број. Обично се сматра да је био један главни, који се засебно назива Даниловим учеником. Постоји мишљење да је он био хиландарски монах уз претпоставку да се можда звао Григорије. Њему се приписује *Житије Данила Другог*, *Житије Стефана Уроша Трећег Дечанског* и *Житије краља Стефана Душана*. Постоји могућност да је он дометнуо и прерадио неке делове у Даниловим житијима краља Драгутина и краља Милутина. Поред овог ученика указује се могућност да су у састављању Зборника учествовала још два настављача Даниловог дела. Њима припадају краћи радови о архиепископима Сави II, Данилу I, Јакову, Јевстатију II, Сави III и Никодиму, као и о патријарсима Јоаникију, Сави и Јефрему. Од свих ових дела истиче се уметничким одликама *Житије Данила Другог*. Данилов живот приказан је на узбудљив и драматичан начин, са ударним епизодама његове одбране манастира Хиландара од каталанских разбојника.
ДЕЛА: *Животи краљева и архиепископа српских*, Зг–Бг 1866; *Животи краљева и архиепископа српских*, Бг 1935; Г. Мак Данијел (прир.), *Данилови настављачи*, Бг 1989.
ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, „Белешке о склопу Даниловог Родослова", *ЛМС*, 1895, 183; Љ. Стојановић, „Житија краљева и архијепископа српских од архијеп. Данила и других", *Глас СКА*, 1923, CVI; Ђ. Трифуновић, „О архиепископу Данилу II и његовом ученику", у: Архиепископ Данило и др., *Животи краљева и архиепископа српских*, Лондон 1972.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВИЋ, Војислав
**ДАНИЛОВИЋ, Војислав**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Чичево Горње код Требиња, 6. IV 1910 – Париз, 24. X 1981). Као војни питомац, дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1935. Радио у војним установама Дебра и Скопља. У Априлском рату 1941. заробљен од Немаца, али побегао из железничког транспорта за логор. Током окупације био задружни лекар у Бањанима и Дудовици крај Лазаревца. Изабран за асистента на III интерној клиници Мед. ф. у Београду 1946, а за редовног професора интерне медицине 1963. Био спољни сарадник Института за физиологију рада САНУ, истражујући алергијске и друге појаве у многобројним индустријским центрима Србије. Од 1976. директор Интерне клинике Б и шеф Катедре интерне медицине у Београду. Био је професор Стоматолошког факултета у Београду и сарадник В. Спужића, пионира алергологије у Србији. Један од оснивача и председник Секције за алергологију и клиничку имунологију СЛД (1956–1978). Почасни председник Удружења алерголога и клиничких имунолога Југославије и почасни члан Друштва алерголога Француске (1962), један од организатора Европске академије за алергологију. Продекан (1957–1958) и декан (1964–1967) Мед. ф. у Београду, те секретар, потпредседник и председник СЛД 1961–1963. Изабран за дописног (1965) и редовног члана САНУ (1974). Секретар Одељења медицинских наука од 1975. до смрти. Био члан Краљевског медицинског друштва, Медицинске уније Балкана, Друштва алерголога Француске, Америчког колеџа пулмолога (Чикаго). Добитник Годишње награде СЛД за научно-истраживачки рад 1975, Седмојулске награде Србије 1989. и три пута одликован. Поред значајних радова из алергологије и пулмологије, највећи научни домет постигао открићем и истраживањем ендемске нефропатије у Србији (Балканска ендемска нефропатија или Даниловићева болест). Наиме, у селу Шопић крај Лазаревца запазио је 1956. да читаве породице умиру од непознате, споропрогресивне хроничне бубрежне болести непознатог узрока, која се завршава бубрежном инсуфицијенцијом. Болест почиње неприметно, а болесници се обично јављају у терминалном стадијуму са уремијом, када им једино може помоћи хемодијализа или трансплантација бубрега. **Д.** је сматрао да болест настаје услед хроничног токсичног дејства олова на бубреге јер су воденични каменови били заливани оловом, те је олово доспевало у брашно. **Д.** је са сарадницима описао епидемиологију, клиничку слику, лабораторијске и друге налазе код ендемске нефропатије (коаутор, „Néphrites chroniques provoquées par l'intoxication au plomb par voie digestive (farine)", *La presse médicale*, 1957, 90; „Chronic nephritis due to ingestion of lead – contaminated flour", *British Medical Journal*, 1958, 1; и B. Stojimirović, „Endemic Nephropathy in Kolubara, Serbia", у: *The Balkan Nephropathy*, London 1967). Основао је Институт за ендемску нефропатију у Лазаревцу (средишту ендемског обољења) 1972. Анимирао искусне и млађе сараднике (БиХ, Хрватска, Македонија, Бугарска, Румунија) за њено тимско истраживање, а инострани стручњаци из САД, Јапана (упоређивање са јапанским обољењем Itai – Itai) и Велике Британије долазили су и истраживали у Србији. Главни уредник југословенске монографије *Плућне болести* (Бг–Зг 1982).
ДЕЛА: и V. Spoujitch, „Rôle de l'infection dans la pathogénie de l' asthme", *Acta Allergologica*, 1953 (Suppl III); и В. Спужић, *Алергија и алергијске болести*, Бг–Зг 1954; и Б. Стојимировић, В. Кањух, „Летални исход једног случаја тешке астме", *МП*, 1958, XI, 4; *Алергија*, Бг 1964; *II конгрес интерниста и IV конгрес реуматолога Југославије*, Сар. 1964; коаутор, *Проблеми хроничне плућне инсуфицијенције, хроничне плућне хипертензије и хроничног плућног срца*, Бг 1966.
ЛИТЕРАТУРА: „Војислав Даниловић, редовни члан"; С. Стефановић, „Војислав Даниловић (6. април 1910 – 24. октобар 1981)", *Годишњак САНУ (Биографије и библиографије) LXXXVIII за 1981*, Бг 1982; М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих XX века*, Бг 2003; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВИЋ, Јелена
**ДАНИЛОВИЋ, Јелена**, правник, универзитетски професор (Зрењанин, 15. X 1921 – Београд, 27. VIII 2006). Правни факултет у Београду уписала 1939, прекинула студије за време рата и дипломирала 1947. Асистент на ПФ, на предмету Римско право, постала 1951. Докторирала 1958. с темом „Облигациони уговори у дубровачком праву од XIII до средине XIV века". Исте године изабрана је за доцента, а за редовног професора 1970. Пензионисана је 1985. Предавала је и на другим ПФ у Србији и Црној Гори. Као један од водећих и светски признатих стручњака за римско право, била је члан многобројних међународних научних асоцијација, учесник на многим научним скуповима, као и члан Научног друштва Србије. Превела је на српски више чланака, а приредила и написала предговор за *Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору и Изабрана дјела* Валтазара Богишића (Пг–Бг 1998). Објавила је велик број текстова у зборницима (*Научно наслеђе Правног факултета у Београду*, Бг 1994; *Сто педесет година од доношења Српског грађанског законика (1844–1994)*, Ниш 1995; *Сто педесет година Правног факултета: 1841–1991*, Бг 1991) и часописима, а писала је о проблемима римског права (*Популарне тужбе од римског до савремених права*, Бг 1968; „Iustum bellum и репресалије у првим вековима римске историје", *ГПФС*, 1975, 23; „Контракт у римском класичном праву", *Зборник Правног факултета у Подгорици*, 2007, 34), као и о дубровачком праву („О правној природи и развоју установе 'Aptagi' дубровачког права", *ИЧ*, 1961–1962, 12–13; „Репресалије у дубровачком праву XII и XIII века", *ЗРПФНС*, 1972, 6; „О уговору 'Collegantia' у дубровачком праву у периоду млетачке власти", *ЗФФБ*, 1970, 11, 1; „Залога у старом дубровачком праву", *АПФБ*, 1987, 35, 6).
ДЕЛА: коаутор, *Текстови из римског права: практикум за вежбе*, Бг 1970; коаутор, *Историја држава и права југословенских народа*, Бг 1973; коаутор, *Историја Правног факултета: 1808–1905*, 1, Бг 1997; *Историјско правне студије*, Пг 2002.
ИЗВОР: Архива ПФ у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Бујуклић, „Проф. др Јелена Даниловић", А. Маленица, „Проф. др Јелена Даниловић (1921–2006)", *АПФБ*, 2006, 54, 2; Н. Богојевић Глушчевић, „Проф. др Јелена Даниловић", *Зборник Правног факултета у Подгорици: Споменица проф. др Јелени Даниловић*, 2007, 34.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВИЋ, Милоје
**ДАНИЛОВИЋ, Милоје**, фармацеут, универзитетски професор (Прељина код Чачка, 7. III 1912 – Београд, 18. V 1981). Студије фармације завршио на Фармацеутском одсеку Филозофског факултета Универзитета Краљевине Југославије 1936. Од 1936. до 1945, са мањим прекидима, радио каo апотекар у Чачку, а положивши државни испит 1939, стекао титулу магистра фармaције. Више од шест година провео као санитетски официр на служби у ЈНА, а једно време и као шеф наставног особља за фармацеутске техничаре и наставник Галенске фармације и Фармацеутске хемије у Војносанитетској школи у Љубљани. Демобилисан 1951. на захтев Фармацеутског факултета у Београду, где наставља педагошки рад и отпочиње академску каријеру у Заводу за галенску фармацију (касније промењен назив у Институт за фармацеутску технологију). Исте године изабран за асистента за предмет Галенска фармација (касније Фармацеутска технологија), а 1956. одбранио докторску дисертацију на Фарм. ф. у Београду. Изабран за доцента 1957, а потом за управника Института за фармацеутску технологију, на чијем челу ће остати све до одласка у пензију 1979. За редовног професора изабран 1968. Налазио се на месту управника Музеја за историју фармације 1958–1969. Обављао више година функцију продекана, а 1971–1973. и функцију декана Фарм. ф. у Београду. Највећи научни допринос дао у области технологије, радећи на проблемима формулације и испитивања галенских производа и примени хроматографијe на папиру и танком слоју у испитивању лековитих препарата. Добитник неколико војних похвала, награда и одликовања. Aктиван у раду Савеза фармацеутских друштава Југославије као и Секције за фармацеутску технологију и Секције за козметологију, чији је оснивач и председник био. Објавио неколико средњошколских и универзитетских књига и практикума (и Е. Пеци Поповић, *Испитивање препарата Brassican*, Зг 1959; коаутор, *Formule magistrales et reagentis*, Бг 1979) и учествовао са усменим излагањима у земљи и иностранству. Био члан уредништва неколико часописа: *Acta Pharmaceutica Jugoslavica*, *Архив за фармацију*, *Билтен за научну документацију фармације, СР Србија.*
ДЕЛА: „Алкални раствор јода, стабилизација и дозирање", „Примена хроматографије на папиру за испитивање галенских препарата и дрога са анатрахинонским дериватима", *Acta Pharmaceutica Jugoslavica*, 1953, 3.
ИЗВОР: Архива Фарм. ф. Универзитета у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: П. Лукић, Н. Туфегџић, „In memoriam", *АФ*, 1981; М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), *60 година Фармацеутског факултета у Београду 1945–2005*, Бг 2006.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЛОВИЋ, Предраг
**ДАНИЛОВИЋ, Предраг**, кошаркаш, спортски функционер (Сарајево, 26. II 1970). Један је од најбољих европских бекова свих времена. Кошарком је почео да се бави у млађим категоријама КК *Босна* из Сарајева. Са 16 година прешао је у *Партизан*, на позив тренера Душка Вујошевића који га је запазио на једном јуниорском турниру, али због административних проблема (није добио сагласност *Босне*) прве сезоне није могао да се такмичи. Ту годину провео је у средњој школи Куквил у америчкој држави Тенеси. У првој сезони у *Партизану* (1988/89) освојио је Првенство Југославије и Куп „Радивоја Кораћа". Са *Партизаном* је постао првак Европе 1992. у Истанбулу, после победе против *Хувентуда* са 71:70. Тада је проглашен за најбољег играча завршног турнира Купа шампиона (Евролиге). После *Партизана* (1988–1992) играо је за *Кнор* из Болоње (1992–1995), *Мајами* (1995–1997), *Далас* (1997), *Киндер* (*Кнор*) из Болоње (1997–2000). Два пута је био клупски првак Европе (*Партизан* 1992, *Киндер* 1998), четири пута првак Италије (1993, 1994, 1995, 1998), једном Југославије (1992), а од клупских трофеја има и Куп Југославије 1989. и 1992, Куп Италије 1999. и Куп „Радивоја Кораћа" 1989. *Голден стејт* га је изабрао са 43. позиције на драфту НБА 1992. У најбољој лиги света, НБА, играо је за *Мајами* и *Далас*. Лични рекорд у НБА поставио је у дресу *Мајамија* (30 поена, 1995), а једну од најбољих партија у тој лиги одиграо је 3. XII 1996. у Медисон сквер гардену против *Њујорка*, када је постигао седам тројки из седам покушаја. Сезона 1997/98. била је по многима његова најбоља у каријери, када је проглашен за најбољег играча и Европе и Првенства Италије. За репрезентацију Југославије постигао је 1.304 поена на 120 мечева и освојио шест медаља: четири златне на европским шампионатима (1989, 1991, 1995, 1997), олимпијско сребро (1996) и европску бронзу (1999). Ниједан други југословенски (српски) кошаркаш нема четири европске титуле. Од 2000. до 2004. био је потпредседник КК *Партизан*, а од 2007. до 2015. председник. За председника Кошаркашког савеза Србије изабран је у децембру 2016. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.
ИЗВОР: Архива Кошаркашког савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЋ, Данило
**ДАНИЋ, Данило**, правник, судија Касационог суда (Београд, 4. XI 1885 – Београд, 10. IX 1969). Дипломирао 1908, докторирао 1923. с докторском дисертацијом „Начело поделе власти у односу на административно судство с нарочитим обзиром на Србију" на Правном факултету у Београду. Током судијске каријере напредовао је до судије највиших судова. Био је секретар Касационог суда и први секретар Државног савета. После окупације земље, све до 1946. био je у заробљеништву у Оснабрику. Државна комисија ДФЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача прогласила га је кривим за сарадњу са непријатељем, јер је, наводно, злоупотребио ауторитет судије највишег суда у Краљевини. До II светског рата био је активан као правни писац, посебно у области управног и уставног права. Одабране расправе о темама управног права приредио је и објавио у књизи *Развитак административног судства у Србији* (Бг 1926). На Коларчевом универзитету одржао је серију предавања о српском наследном праву, од којих су нека од њих касније била објављена. Био је члан међународног удружења за кривично право у Паризу. Преводио је правне писце са француског на српски језик.
ДЕЛА: *Основи трговачког права, удешено за употребу слушаоца трговачких академија и трговачких школа*, Бг 1921; „Да ли је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца стара или нова држава", *Економист*, 1925, 5; *О уредбама*, Бг 1929; „Право у немачком Трећем Рајху", *АПДН*, 1936, 33; „Француска револуција и парламентарни режим", *АПДН*, 1937, 34, 5; „Један поглед на реформу законског наслеђивања", *Правосуђе*, 1938, 1–2.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ц. Ћирковић, *Ко је ко у Недићевој Србији (1941–1944)*, Бг 2009.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЋ, Димитрије
**ДАНИЋ, Димитрије**, математичар, професор Војне академије (Београд, 21. I 1862 – Београд, 23. III 1932). После школовања у Београду и Цириху, студирао у Берлину где је завршио три семестра на Политехници и седам семестара на Природно-математичком одсеку Универзитета. Докторирао 1885. на Филозофском факултету у Јени тезом „Conforme Abbildung des elliptischen Paraboloids auf die Ebene" (Конформно пресликавање елиптичног параболоида на раван), под менторством Карла Јохана Томе. У тези је, решавајући комплексне елиптичке интеграле, користио елиптичке функције и елиптичке трансформације променљивих. Први је Србин доктор математике. Два пута не успева на конкурсима за професора математичке анализе на Великој школи у Београду: 1885. Академијски савет није потврдио предлог природно-математичког одсека ФФ, а на поновљеном конкурсу 1887. изабран је Богдан Гавриловић. **Д.** одлази за професора математике на Војну академију у Београду где је као добар стручњак за математику и сродне науке подигао наставу на ниво који је крајем XIX в. био и на Великој школи. За редовног професора примљен је 1888. Важио је за строгог и врло праведног професора високих захтева. Бавио се решавањем балистичких проблема код разних врста оружја, изучавао путање пушчаних зрна и топовских граната и учествовао у истраживањима у вези са оптичким справама, испитујући расипање при појединачним и групним гађањима користио је експерименте и резултате при независном понављању опита Јакоба Бернулија. Рад **Д.** значајно је допринео развоју теоријских основа гађања на ВА. Аутор је уџбеника и приручника за питомце ВА из области тригонометрије, аналитичке геометрије, инфинитезималног рачуна, комбинаторике, вероватноће. Уџбеници су писани јасним, лако разумљивим језиком и показују високу математичку културу и знање за време у којем је **Д.** живео и радио. За свој педагошки и истраживачки рад одликован је орденима Св. Саве IV, III и II реда (1893, 1896, 1920).
ДЕЛА: *Предавања из тригонометрије са теоријом логаритама и комплексних бројева*, Бг 1889; „Ein Satz vom Kreisviereck", *Archiv der Mathematik und Physik*, 1900, XIV, 1; *Основи инфинитезималног и диференцијалног рачуна*, Бг 1920; *Основи комбинаторике и начела науке о вероватноћи*, Бг 1921; *Основи инфинитезималног и интегралног рачуна*, Бг 1922; *Аналитичка геометрија у равни и простору*, Бг 1922.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Трифуновић, *Летопис живота и рада Михаила Петровића*, Бг 1969; Р. Вућићевић, „Димитрије Данић (1862–1932)", у: *Живот и дело српских научника*, 3, Бг 1998.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЋ, Јован
**ДАНИЋ, Јован**, лекар, публициста, преводилац (Београд, 13. VIII 1854 – Београд, 20. X 1924). Уписао се у Цириху на медицински факултет (1870), потом је прешао у Вирцбург и докторирао 1874. са тезом *Über die Prekordialangst bei Geistskranken* (Würzburg 1874 – Прекордијални срчани болови код душевних болесника). Усавршавао се на клиникама у Паризу и Цириху. Вратио се у Београд 1875, положио државни испит и започео приватну праксу. Ступио је у војну службу и као санитетски капетан II класе упућен је у Зајечар, где га је затекао рат (1876). По завршетку рата постављен је за шефа Унутрашњег одељења београдске војне болнице. Када је следеће године био пребачен на рад у војну болницу у Куршумлији, напустио је војну службу и вратио се приватној пракси (1879). Новембра 1880. као деловођа санитетског одељења и капетан I класе активирао се у војсци, па је потом био секундарни лекар Болнице за душевне болести (1883–1886). Као резервни санитетски мајор упућен је у Врање и Власину, где је учествовао у рату са Бугарском (1885). Дошавши у Београд наставио је рад у Душевној болници и био наименован за њеног управника (1886). На том месту остао је до пензионисања 1911, с прекидом у току службе у Ћуприји (1889–1892) и Моравском округу (1892–1894). Када је почео рат, активирао се у Алексинцу (1914) и био управник Резервне војне болнице одакле је по слому покушао прећи у Албанију. У Пећи је пао у ропство, доведен је у Београд и касније пребачен у Мађарску као опасан по окупаторски режим. Бавио се публицистиком и објавио је велик број литерарних радова и стручних радова из више области медицине (*О душевном болу*, Бг 1879; *Једна шетња кроз лудницу*, Бг 1883; *Нешто из хигијене љубави*, Бг 1884; *Ђеније и лудило*, Бг 1892; *Душевне болести у Србији*, Бг 1895; *Један савет младим и неожењеним људима*, Бг 1902; *Пијанство и лудило*, Бг 1902; *Новије гледиште о хипнози и сугестији*, Бг 1912; *Алкохолно питање и лекари*, Бг 1913). Радове је штампао у часописима које је уређивао: *Српски архив за целокупно лекарство* (1896–1924), *Народно здравље* (1896–1914), *Здрављак* (1906–1913) и *Трезвеност* (1908–1911). Бавио се и преводилачким радом. Иако је заступао дарвинистичке и напредне идеје, није прихватио Вукову иновацију, јоту у правопису. Више пута био је председник СЛД, Главног санитетског савета и први председник Лекарске коморе. Основао је Друштво за сузбијање алкохола (1901). Одликован је Сребрном медаљом за храброст (1876), Таковским крстом (1888, 1899), Споменицама из ратова 1876–1878. и 1885, 1912, 1913, 1914–1918, Белим орлом V и IV реда (1900) и Орденом Св. Саве II реда (1904).
ДЕЛА: *Санитетске реформе у Србији*, Бг 1882; *Увод у судску психологију*, Бг 1899.
ИЗВОРИ: *Споменица о прослави 25-годишњице грађанске касине у Београду 1869–1894*, Бг 1894; В. Ђорђевић, *Историја српско-бугарског рата*, I–II, Бг 1908; В. Станојевић, *Историја српског војног санитета*, Бг 1925; *Споменица о југословенском конгресу трезвености у Београду*, Бг 1931; Р. Јеремић, *Miscelanea III*, Бг 1940; *Биоблиографија српске здравствене књижевности 1757–1918*, Бг 1957; Р. В. Петровић, *Адам Богосављевић*, Бг 1998.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, *Мали поменик*, Бг б. г.; „Тридесетогодишњица државне лекарске службе и књижевног рада др-а Јована Данића", *САЦЛ*, 1907, 10; *Српско лекарско друштво. Споменица 1872–1972*, Бг 1972; Д. Јовановић, *Људи, људи... Медаљони 56 умрлих савременика*, Бг 1973; Ј. Жујовић, *Дневник*, I, Бг 1986.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЋ, Радован
**ДАНИЋ, Радован**, хирург, пуковник, универзитетски професор (Београд, 21. I 1893 – Београд, 4. VI 1979). Студије медицине у Минхену и Берлину прекидао због учешћа у балканским и I светском рату, а завршио их је 1922. у Берну. Исте године ступио у војну службу у Главној војној болници и истовремено био асистент Хируршке пропедевтичке клинике Мед. ф. у Београду, где је специјализовао хирургију код генерала проф. Михаила Петровића, делом у Бечу. Са С. Давидовићем написао је *Компендијум хирургије* (Бг 1926), први уџбеник хирургије на српском. Постављен 1924. за начелника Хируршког одељења Војне болнице у Нишу, а 1933. за начелника Другог хируршко-ортопедског одељења Главне војне болнице у Београду. За наставника ратне хирургије на Мед. ф. у Београду изабран 1936, а његова монографија *Ратне повреде* *– општа терапија и патологија* (Бг 1939) први је наш уџбеник из ратне хирургије. У априлском рату заробљен као пуковник и главни војни хирург, после чега је враћен у Главну војну болницу, а 1942. оптужен да сарађује са Равногорским покретом, потом и са партизанским покретом, па је интерниран у логор у Нирмбергу и Хамелбургу. Боравак у овом другом логору има за њега вишеструки значај. Постављен је за управника Болнице за лечење логораша, а резултати лечења у примитивним условима били су добри, те су долазили и чувари логора. У логору борави и астроном Перо Ђурковић који у њему покреће раније интересовање за астрономију. У логору је успешно излечио тешку прострелну рану зета генерала Џорџа Патона, америчког мајора Џона Вотерса, каснијег генерала, команданта Пацифичке флоте и војног изасланика у Београду. После ослобођења био шеф 156. савезничке болнице, али одбио чин пуковника америчке војске и место хирурга у било којој болници, па се вратио у земљу. Радио као хирург у војним болницама у Новом Саду и Београду, да би 1951. био постављен за начелника Одељења за трауматологију Клинике за хируршке болести ВМА, а 1953. изабран за професора ВМА и убрзо пензионисан. Објавио више од 50 радова у домаћим и иностраним часописима из хирургије, ортопедије и ратне хирургије. Био одличан математичар, пасионирани астроном, оснивач и председник Астрономског друштва „Руђер Бошковић" (1951–1966), оснивач и дугогодишњи уредник часописа *Васиона* у којем је објавио 26 радова из астрономије. Један је од оснивача Планетаријума (1970) и Народне опсерваторије (и њен управник 1963–1977). Био је члан Међународног хируршког друштва (1929) и члан Француског астрономског друштва. Носилац Албанске споменице, Ордена рада са црвеном заставом и других признања.
ДЕЛА: *У далеким васионским дубинама*, Бг 1954; и M. Dragić, „Apercu historique du développement du Service de santé de l'armée yougoslave", *Bull. int. serv. santé armées terre mer air*, 1957, 30, 9; *Архитектура васионе*, Бг 1960.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђорђевић, Р. Мићић, „Пук. проф. др Радован Ј. Данић (21. I 1893 – 4. VI 1979)", *САЦЛ*, 1980; М. Жикић, „Моја сећања на заслужну породицу Данић", *Гласник Српског историјско-културног друштва Његош*, 1980, 44; М. Савићевић, *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година ХХ века*, Бг 2003.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЦА
**ДАНИЦА**, планета Сунчевог система (Венера) која је најближа Земљи и која се у народним представама о небеским телима назива звездом. Пошто се појављује на небу пре зоре („Још зорица не забијељела/ Ни **Д.** лица помолила", Вук III, 39; IV, 43), назива се и зорњача, а одмах по заласку сунца – она је вечерњача (вечерњица, квечерница). По томе што претходи изласку Сунца и може бити на источном и западном небу, назива се и пре(х)одница, мада се у народним песмама често наводи да су то две различите звезде („Фалила се преодница звезда/ Баш **Д.**, својој другарици", Вук САНУ I, 104). У лирским народним песмама **Д.** најчешће суделује у мотиву „космичке свадбе": она жени свог брата Месеца испросивши за њега „муњу из облака", док су часници свадбе Бог и свеци (Вук I, 230, 231). Има и варијаната у којима се **Д.** сама удаје за Месец или Сунце или Сунце уграби девојку и жени се њоме, па од ње постане звезда **Д.** (К. Ристић, *Српске народне пјесме* *покупљене по Босни*, Бг 1873). Сјајност **Д.** на „јутарњем" небу (један од њених назива је и сјајница) симболизује лепоту и моралну чистоту девојке, па је зато девојка моли: „Подај мене свјетлост твоју,/ Да наресим младост моју" (Вук I, 224). За лепу девојку и жену се каже „лепа као звезда **Д.**". Због свог регуларног кретања на небу по путањи Сунца, може симболизовати улогу мајке у стабилном развоју породице. У Црној Гори (племе Кучи) верује се да ће ако **Д.** добро сија, те године бити добар род пшенице.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Ђ. Јанковић, *Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба*, Бг 1951; Т. Р. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашега народа*, I, Бг 1958; Б. Крстић, *Индекс мотива народних песама балканских Словена*, Бг 1984.
Љубинко Раденковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЦА
**ДАНИЦА**, забавник Вука Ст. Караџића, који је излазио једном годишње у Бечу 1826–1828. и 1834, те у Будиму 1829. Прекид у излажењу настао је због Вуковог одласка из Беча у Србију, 1829. Као облик алманаха с календаром наставља *Забавник* Д. Давидовића (који је престао да излази 1821), док се садржином и правописом држи смјера књижевно-језичке реформе свог издавача и отвара нова научна поља у Вуковом дјеловању. **Д.** је у основи ауторско дјело, с Вуковим прилозима, филолошким (из граматике српског језика, из односа „данашњега славенског", тј. црквенословенског, и српског), историјско-филолошким („Почетак описанија српски намастира", 1826), историјско-биографским (о Карађорђевом устанку и устаничким војводама), статистичким („Географическо-статистическо описаније Србије", „Имена села изван пашалука Бијоградског"), те са народним умотворинама, пјесмама („Марко Краљевић и вила", „Срби у Донаверту" и др.), шаљивим кратким приповијеткама, легендом „Грађа за леп српски роман" и преводима-посрбама (из њемачких забавника). Вук у **Д.** утемељује критику језика тадашње српске књижевности, у полемици са онима који су му приговарали због ортографије (од руског филолога Н. И. Греча) и у споровима са Матицом српском око њене улоге, начина рада и односа према правопису. Од посебне су вриједности прилози „Прва и Друга година српског војевања на даије", „Житије ајдук-Вељка Петровића" и низ кратких биографија српских војвода („Као српски Плутарх"), узорног дјела Вуковог приповједачког стила. **Д.** је имала доста неповољан одјек у српској средини (нападана због народних назива црквених празника, због правописа, због мањка забавности), а повољан у европским филолошким круговима (Ј. Грим, П. Ј. Шафарик). Главна јој је вриједност у Вуковим прозним и филолошким прилозима и у текстовима фолклорног поријекла.
ИЗВОРИ: *Даница*, забавник за годину 1826, 1827, 1828 (Беч), 1829 (Будим), 1834 (Беч); „Даница" 1826, 1827, 1828, 1829, 1834, у: *Сабрана дела Вука Караџића*, Бг 1969.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојановић, *Живот и рад Вука Стеф. Караџића*, Бг 1924; М. Поповић, *Вук Стеф. Караџић*, Бг 1964; Г. Добрашиновић, „О Вукову забавнику 'Даници' ", *Народно стваралаштво. Фолклор*, 1964, 11; М. Павић, „*Забавник* Вука Караџића", у: *Сабрана дела Вука Караџића*, Бг 1969; Ј. Деретић, *Алманаси Вуковог доба*, Бг 1980; М. Матицки, *Српска књижевна периодика 1766–1850*, Н. Сад 2017.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЦА
**ДАНИЦА**, лист за забаву и књижевност који је излазио у Новом Саду, од 20. II 1860. до 20. VIII 1872 (укупно 13 годишта). Излазио је три пута мјесечно, касније мијењајући ритам (с прекидима 1870, 1871. и 1872). Покренуо га је и уређивао Ђорђе Поповић, назван Даничар, претходно уредник листа *Седмица*. Посљедње годиште (1872) уредио је Ђ. Рајковић. На судбину **Д.** и њену улогу у српској књижевности утицао је политички разлаз уредника с покретом С. Милетића средином 60-их година, уз конкуренцију *Јавора* Ј. Јовановића Змаја (Н. Сад, 1862–1863), а нарочито *Матице* (Н. Сад, 1865–1870) и београдске *Виле* С. Новаковића (1865–1868), те, коначно, *Младе Србадије* (1870--1872), званичног листа Уједињене омладине српске. Првих година излажења **Д.** је орган готово свих генерација српских пјесника, приповједача и критичара (Н. Боројевић, Ј. Новић Оточанин, Ј. Суботић, Ј. Игњатовић, Љ. П. Ненадовић, М. Стојадиновић Српкиња, Ј. Илић, Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић, М. П. Шапчанин, К. Руварац, Ј. Грчић Миленко), али превасходно романтичара. Незванични је орган припадника омладинских (ђачких и студентских) дружина, које ће се објединити у покрету Уједињене омладине српске (1866). У исто вријеме **Д.** је била отворена и за реалистичку струју (проза Ј. Игњатовића, М. Поповића Шапчанина, Н. Радонића, критички чланци Ј. Ђорђевића и Д. Павловића), те је почетком 60-их година XIX в. окупила водеће српске књижевнике из Војводине, односно аустријских земаља, и из Србије. У другом периоду излажења лист напуштају истакнутији сарадници, те постаје посредник тривијализације романтизма у српској књижевности и чест предмет критике с реалистичких позиција (С. Марковић). Избор преведених писаца потврђује граничну позицију **Д.** између романтике и реализма. Заступљена су популарна и значајна имена више европских књижевности: мађарски приповједач М. Јокаи, руски писци Гогољ, Тургењев и Толстој, украјинска ауторка М. Марковић (псеудоним М. Вовчок); из њемачке књижевности преводи се, поред Шилера и Гетеа, савремени поетски реалист П. Хајзе; француску књижевност представљају аутори модерних политичких опредјељења и великог угледа Е. Лабуле, В. Иго, А. Дима; избор писаца са енглеског језичког подручја такође је репрезентативан: В. Шекспир (у преводима Л. Костића и Ј. Андрејевића Јолеса), Ч. Дикенс, Е. А. По. Поред прозе и поезије часопис објављује есеје, расправе, полемике (о књижевним и културноисторијским питањима), библиографске прегледе и биљешке. У рубрикама за критику прати се домаћа књижевност и покрећу важна питања за њен развој: врло се повољно прихвата Ј. Игњатовић (Ј. Ђорђевић), критички и аналитички процјењују савремена проза и поезија, с јасним судовима о дјелима и ауторима. У другом периоду излажења изразита је конзервативна оријентација у мјерилима вредновања (нпр. критике дјела Л. Костића, Ј. Грчића Миленка и др.). Лист је такође обавјештавао о новостима у свим областима културног живота Срба (књижевност, позориште, музика, сликарство, приредбе и сличне манифестације), а у више рубрика објављивао је и разнолику културноисторијску грађу (писма, документи, књижевни текстови из заоставштине Д. Обрадовића, С. Текелије, С. Стратимировића, П. Соларића, Б. Радичевића, П. П. Његоша и др.).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Костић, *О Јовану Јовановићу Змају*, Со 1902; Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност 1848–1871*, Бг 1906; М. Лесковац, И. Јовичић, *Преписка Јована Јовановића Змаја*, Н. Сад 1957; Ж. Бошков, „Улога *Данице* у стварању српског романтизма" у: *Уједињена омладина српска:* *зборник радова*, Н. Сад – Бг 1968; Д. Вученов, „Новосадски књижевни часопис *Даница* (1860–1872)", *АФФБГ*, 1976, XII; И. Веселинов, *Даница, садржај и предметни регистар*, Н. Сад 1984; З. Карановић (прир.), *Народне песме у Даници*, Н. Сад – Бг 1990; *Народне приче у Даници: кратка проза*, Н. Сад – Бг 1992.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЦА
**ДАНИЦА**, лист за забаву и поуку, који је током 1894. излазио сваке суботе у Новом Саду и Београду (бр. 1–24/25). Власник и издавач био је А. Ст. Јовић, а одговорни уредник Милутин Белановић и др. Илустровани књижевни (забавно-поучни/породични) лист, искључиво је његовао лијепу књижевност с циљем „да буде лист за забаву, поуку, весеље и разонођење српских породица" и да „истисне којекакве сакате продукте стране литературе и пробуди вољу за читањем српске књиге". Препоручује се „нарочито у љубазну заштиту *дичних Српкиња*, којима је она у првом реду и намењена". Инсистира на забавно-популарном програму. Послије престанка излажења *Јавора* (1893), уз постепено гашење *Стражилова* (1894), **Д.** се нашла као једини књижевно-забавни лист међу војвођанским Србима. Објављује изворну (С. Ћоровића) и преводну прозу (Сахер Мазох, Терје), пјесме домаћих аутора (С. Луковић, В. Крстић Љубисав и др.), биографске и историјске црте, народне умотворине (пословице).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЦА
**ДАНИЦА**, алманах Вукове задужбине који у Београду излази од 1994. Већ у програму Друштва ,,Вукова задужбина", основаног 1937, предвиђено је издавање *Вуковог годишњака*, као алманаха с циљем ,,да пружи смотру наших културних стремљења и достигнућа у току сваке године", а који ће тако постати ,,трајни споменик нашем великом препородитељу". Ово је остварено тек када је 1987. основана Вукова задужбина која већ за 1994. издаје прво годиште *Данице, српског народног илустрованог календара*, који без прекида излази до данас. Редакција ради у саставу: Нада Милошевић Ђорђевић и Миодраг Матицки, а само 1994. члан је био и Миле Недељковић. Као узор следила је Вуков бечки забавник *Даницу* (1826–1829, 1834), настојећи да овај годишњак буде и забавник, и национална читанка, и књига за народ која ће ширити и јачати круг српске духовности. Поред календара за Србе сва три закона, као и јеврејског, установљени су ,,вуковски одељци": *Годишњице*, *Осветљења*, *Народна књижевност*, *Књижевност и уметност*, *Језик*, *Нови српски буквар*, *Описаније намастира*, *Први српски устанак*, *Светосавска читанка*, *Задужбине*, као и нови: *Сведочанства*, *Срби у свету* (тематска годишта 2005. и 2010), *Етномузикологија*, *Изворне песме*, *Народни кувар*, *Народна привреда*, *Народно здравље*, *Српске бање*, *Шаљивац*, *Астрономија* и др. У оквиру ових одељака настајале су током година посебне књиге: *Српски народни календар* (Миле Недељковић, Ненад Љубинковић, од 2012. Љубинко Раденковић); *Династије*; *Приче о речима* коју је започела Милка Ивић и уобличавала све до 2012; *Мали речник црквених појмова*; *Сакупљачи народних умотворина*. У жељи да народу у матици и дијаспори приближи српски језик и српско писмо, објављене су књиге *Граматика српског језика за основну школу* Душке Кликовац и *Кратки правопис српског језика Матице српске* Мате Пижурице. Посебна годишта већим делом посвећена су појединим крајевима у којима живи српски народ (Црној Гори, Косову и Метохији, Призрену као српском Јерусалиму, Херцеговини, Старој и Јужној Србији, Сремским Карловцима и фрушкогорској Светој Гори, Банату), а велике годишњице биле су повод тематских годишта намењених Хиландару (1998), Првом српском устанку (2004), Ослобођењу Београда (2006), Години књиге и језика (2011), Балканском рату (2012), Великом рату (2014) и Вуку и његовом делу (2015). Тематска годишта пратили су многи антологијски избори народних и уметничких песама: *Песнички венац о Хиландару* (1998), *Банат наш насушни* (2002), *На друмовима јужним* и *Јужни источници* (2003), *Србија надалеко* (2005), *Востани Сербије* (2006), *Језикотворци песници* (2011), *Песме песника са Косова и Метохије* (2012), *Песме Срба из расејања* (2013), *Песникиње* (2014), *Божури* (2016), *Песнички тренутак Косова и Метохије* (2016), као и антологија пословица *Свој и туђ* (2005) и ћириличког писма *Калиграфска баштина* (2013). Од 2000. **Д.** стиже у све школске библиотеке Србије. У 25. годишту **Д.** за 2018. алманах је посвећен 230-годишњици Вуковог рођења, 30-годишњици рада Вукове задужбине и четврт века излажења **Д.** чиме се овај календар-алманах уврстио у круг дуговеких српских годишњачких периодика.
Као додатак **Д.** од 2009. штампа се и ђачки алманах *Даница за младе*. Већ од 2010. он се појављује као посебно издање и постаје веома цењено гласило за младе. Основни одељци алманаха су: *Личност године*, *Школа – огледало и узор*, *Змајево коло*, *Песме и приче наших стваралаца за децу*, *Песме и приче младих стваралаца*, *Деца говоре*, *Млади критичари*, *Час описа периодике за децу*, *Хроника важних догађаја за младе*. Алманах уређује М. Матицки, уз сарадњу Соње Миловановић (2009) и Гордане Малетић (од 2012). Овај часопис за младе окупио је најбоље српске писце за децу, али се објављују и радови младих, било да су награђивани на смотрама и такмичењима било да су прикупљани преко мреже школа и наставника.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, *Даница Вукове задужбине (1994–2008) – студија*, мастер рад, Бг 2010.
Миодраг Матицки
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЦА ЗА МЛАДЕ → ДАНИЦА (алманах)
**ДАНИЦА ЗА МЛАДЕ** → **ДАНИЦА** (алманах)
# ДАНИЦА ИЛИРСКА
**ДАНИЦА ИЛИРСКА**, први хрватски књижевни часопис који је излазио у Загребу од 1835 (прве године називан *Даница хорватска, славонска и далматинска*) до 1849. Покренуо га је и издавао Људевит Гај. Прелазећи са кајкавског дијалекта на штокавски, часопис је покушао да под илирским именом обухвати више јужнословенских народа, али је у основи остао хрватски часопис са уочљивом, мада спорадичном, сарадњом српских писаца (П. Јовановић, М. Поповић, Н. Боројевић, О. Утјешеновић Острожински, Б. Радичевић, П. П. Његош, с „Поздравом роду на ново љето"). Гају се обратио и Сава Текелија, предлажући да лист пређе на ћирилицу, а задржи илирско име (1840). Поред пјесама објављивани су и прозни текстови српских аутора (Д. Тирола, Ј. Стејића, Д. Исајловића, А. Обреновић), по правилу прештампани, с тежњом уредништва да пропагира књижевно јединство „Илира" из Хрватске и Србије. Дио прилога српских писаца, публицистички и полемички оријентисан, укључио се у оновремене језичко-националне расправе (С. Поповић, Б. Петрановић, Ђ. Николајевић, М. Пуцић). Лист је нарочито афирмисао Д. Обрадовића (басне, одломци из других дјела, афоризми) и В. Караџића (српске народне пјесме објављује под илирским именом, прештампава Вукове хронике Првог српског устанка), доносио чланке о српским крајевима (Србија, Црна Гора, Бока), те о догађајима и личностима у културном животу Срба из аустријских земаља и из Србије. Допринио је међусобном упознавању и непосреднијим везама хрватске и српске књижевности и договору о заједничком језику двају народа (Бечки књижевни договор, 1850).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност*, Бг 1906; И. Мамузић, „Илиризам и Срби", *Рад ЈАЗУ*, 1933, 110; А. Барац, *Књижевност илиризма*, Зг 1954.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЧИЋ, Бранислав
**ДАНИЧИЋ, Бранислав**, лекар, хирург, универзитетски професор (Бања Ковиљача, 27. XI 1933 – Нови Сад, 16. I 2017). На Медицинском факултету у Београду дипломирао 1961, а на Мед. ф. у Новом Саду специјализовао хирургију 1970, докторирао 1982. и био биран у сва наставна звања (примаријус од 1980, редовни професор од 1992). Усавршавао се у Немачкој. Бавио се целокупном абдоминалном хирургијом, а највише хепатобилијарном и панкреасном хирургијом (коаутор, „Инсулином панкреаса", *МП*, 1980, 33, 5–6; коаутор, „Двадесетогодишње искуство у лечењу ехинококуса абдоминалне локализације", *Acta Chir Iug*, 1989, 36 (Suppl 2); и В. Стевовић, *Сепса у абдоминалноj хирургији*, Н. Сад 1993). Био управник Клинике за абдоминалну и ендокрину хирургију у Новом Саду. Објавио, између осталог, радове о акутном, хроничном и експерименталном панкреатитису, а коаутор је студије *Gastrointestinal bleeding after adrenalectomy* (Milano 1989). Био члан Редакције часописа *Acta* *Chirirurgica Iugoslavica*, *Medical Data*, *Гастроентеролошки архив*, *Медицина данас*. Редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва (1992), члан њеног Научног већа и председник Војвођанског огранка. Био председник Хируршке секције Друштва лекара Војводине и члан председништва Удружења хирурга Југославије. Добитник Награде СЛД за организацију здравствене службе (1990).
ДЕЛА: „Место и улога хирургије у лечењу обољења жучних путева", *МП*, 1987, 40, 11–12; „Тотална абдоминална колектомија у лечењу акутних малигних опструкција левог колона", *МП*, 1994, 47, 1–2.
ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија СЛД: Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЧИЋ, Ђура
**ДАНИЧИЋ, Ђура**, филолог, србиста, професор Велике школе (Нови Сад, 16. IV 1825 – Загреб, 17. XI 1882). Крштен као Ђурађ, био је четврто дете новосадског православног свештеника Јована Поповића. Као тринаестогодишњаку умире му отац, па сву бригу о њему и четворици браће преузима мајка Ана (рођена Мојић). Прво образовање стиче у родном граду, где завршава и пет разреда Српске православне велике гимназије новосадске (1836–1841), чији је директор у то време био књижевник и Вуков противник Јован Хаџић. Гимназијско образовање наставио је у Пожуну (Братислави) на познатом Евангелистичком лицеју, основаном још 1606, где завршава VI, VII и VIII разред (1841–1844), програмски усредоточене на филозофију, право и теологију. У Новом Саду учио је мађарски, латински и немачки, који су били наставни језици и на Лицеју. Током боравка у Пожуну овладао је и словачким, чешким, пољским и руским језиком. У време **Д.** школовања у Пожуну на Катедри за чешки језик и књижевност, под менторством Јураја Палковича (1769–1850), делује млади словачки романтичар Људевит Штур (1815–1856). Као предавач граматике и словенске историје своје ученике задојио је хердеровским идејама и словенофилством. Мада један од водећих представника словачког народног препорода и утемељивач словачког књижевног језика (као алтернативе Палковичевом библијском чешком), Штур агитује за уједињење Словена под окриљем царске Русије, при чему му као протестанту није било туђе ни словенско верско обједињавање у православљу. Тих година пожунски лицеј похађају будући словачки интелектуалци штуровске оријентације, као што су протестантски филозоф Павел Хечко (1825–1895) и романтичарски песник Јанко Краљ (1822–1876). Све то делује и на младе Србе, којих је у време **Д.** школовања у Пожуну било седамдесетак. Они се окупљају у Читаоници српској, где читају своје есеје и преводе, рецитују и стичу основна знања из књижевне критике и естетике. Као пожунски гимназијалац **Д.** објављује (песме, преводе и вести) у *Пештанско‑будимском скоротечи* (1842), а потом и у београдским листовима *Подунавка* (1843–1844) и *Србске новине* (1843), које уређује његов старији брат Милош. Године 1844. **Д.** завршава своје образовање у Пожуну, поневши из овог словенског национално‑романтичарског окружења солидна славистичка знања, али и смеле идеје које су мотивисале његову скору филолошку активност међу Србима.
Студије права отпочиње у Пешти 1844, а наставља 1845. у Бечу где, упознавши Вука Караџића, постаје најагилнији следбеник у његовој борби за реформу српског књижевног језика и правописа. Напустивши студије права (1846), учи словенску филологију у директним контактима с Францем Миклошичем, доктором филозофије и права ангажованим у бечкој Царској библиотеци (1844–1862), а од 1849. и шефом новоосноване Катедре за словенску филологију бечког универзитета. Онако како је Вук некада учио од Јернеја Копитара тако и **Д.** учи од Миклошича, с тим што је учење у овом случају било много плодотворније будући да је **Д.** био млађи ученик од Вука, уз то с темељним гимназијским образовањем, док је Миклошич био поузданији учитељ од Копитара. Осим тога **Д.** је од самог почетка укључен у практични лексикографски рад на уређењу другог издања *Српскога рјечника* (1852) с Вуком, који је тридесетак година раније овладао занатском страном овога посла. У Бечу уз Миклошича упознаје и друге велике слависте свог времена као што су Ј. Копитар, Ј. Шафарик и Ј. Добровски, али и српске романтичаре П. II П. Његоша, Б. Атанацковића, Б. Радичевића, Ј. Илића, Љ. Ненадовићa, М. Стојадиновић и др., што ће утицати на сазревање **Д.** језичких схватања. Српском језику подучава грофицу Јулију Хуњади, вереницу Михаила Обреновића, која ће касније – Михаиловим доласком на власт у Србији – материјално помагати **Д.** филолошки рад. Беч напушта 1856. пошто добија посао библиотекара Народне библиотеке у Београду, где ради и као секретар ДСС (1857–1861). Као професор теорије књижевности, историје књижевности и филологије ангажован је на београдском Лицеју, односно Великој школи од 1859. Због сукоба с просветном администрацијом 1865. напушта Велику школу и ради као секретар Поштанског одељења при Министарству унутрашњих дела. Наредне 1866. на позив Јосипа Јураја Штросмајера, ђаковачког бискупа, и Фрање Рачког, хрватског теолога и историографа, одлази у Загреб, где је постављен за секретара новоосноване ЈАЗУ. Именовањем Стојана Новаковића за министра просвете Србије 1873, **Д.** поново прихвата посао професора српског језика на Великој школи, где остаје до 1877. Због ангажмана на изради великог историјског речника враћа се у Загреб, где и умире пет година касније. По сопственој жељи сахрањен је у Србији, код цркве Св. Марка у Београду.
Читалачкој публици **Д.** се представља још 1841. краћим преводима објављеним у *Бачкој вили* под именом Ђорђе, да би потом своје прилоге и радове потписивао као Ђ. П., Ђорђе Поповић(ъ), Ђ. I. П. Б., Ђорђе I. Поповићъ, Гоислав(ъ), Ђорђе Гоиславъ Поповићъ, Бранислав Петровић Србин, Младъ Србинъ изъ Аустрiє, а од 1847. као Ђ. Даничић(ъ), односно као Д. или Ђ. Д. Током 1843. и 1845. користи се знаком репате звезде, a 1857. и глагољским словом *д*. Сва **Д.** филолошка активност била је усмерена на кодификацију српског књижевног језика на Вуковој и вуковској основи, па се у том смислу, као непосредни Вуков следбеник, може сматрати утемељивачем низа србистичких дисциплина, као што су акцентологија, синтакса, историјска граматика. Србистичке научне области које су зачете и пре њега – као што су филолошка критика или лексикографија – разрађује у теоријско‑методолошком смислу дајући им научну основу. Тако **Д.** србистику укључује у ред оних грана славистике које већ у XIX в. добијају солидну научну елаборацију.
**Полемике.** У науку **Д.** улази својом полемичком студијом *Рат за српски језик и правопис*, коју објављује у Будиму 1847 (након што је њено публиковање у Бечу под насловом *Филолошке примедбе на Утук III Хаџића – М. Светића* спречила државна цензура). Још 1845. у кратком прилогу *Задиркивалу* он се као „младъ Србинъ изъ Аустрiє", вуковске оријентације, подсмева језику Ј. С. Поповића, да би се непуне две године касније својим *Ратом за српски језик и правопис* представио као озбиљан филолог спреман за научно утемељену дебату. Тим радом **Д.** логичким излагањем и надмоћним лингвистичким образложењима, заснованим на упоредној славистици и индоевропеистици, успешно окончава десетогодишњу расправу између Вука и свог гимназијског директора Ј. Хаџића. Прилог је писан као динамична полемика даровитог и ученог филолога, који свом противнику, у суштини филолошком лаику, аргументовано – уз позивање на славистичке ауторитете попут Добровског, Шафарика или Срезњевског – објашњава: а) разлику између језика и писма, б) однос међу прасловенским полугласницима, њихову генезу у словенским језицима, те у вези с тим и несврховитост употребе јерова у српском правопису, в) проблем језичког развоја којим настаје раскорак између изворних језичких облика и синхроног језичког стања, што је и суштина разлике између етимолошког и фонетског правописа, г) феномен туђица и однос међу посуђеницама с вернакуларним упориштем и књишких твореница без вернакуларне подлоге, д) проблем укрштања руско(словенско)г и српског фонетизма у појединим речима (однос лексема *чест* и *част*), што доводи до мешања лексичког значења итд. Овa студијa означава прекретницу у развоју србистике не само стога што је значајно допринела победи Вукове реформе, него и зато што уводи научну аргументацију у српску филолошку критику, али и академски тоналитет најпотпуније дефинисан **Д.** речима „није лијепо коме ријечи извртати, и тако га опадати, а друге варати и заводити". И након овог текста **Д.** је писао критичке осврте на језик српских књижевника и списатеља, чиме је – уз наставни рад на Лицеју и Великој школи – истрајно утицао на стабилизацију вуковског концепта српског књижевног језика код млађих генерација српских инетелектуалаца. С друге стране, научним приказима дела познатих филолога свог времена (Ф. Миклошича, Ф. Бопа, Ј. Шафарика, Ф. Шумавског, А. Мајкова и др.) у србистику уводи теоријско‑методолошка стремљења науке о језику XIX в. **Д.** полемичке списе обједињује Љ. Стојановић 1925. у књизи *Ситнији списи Ђ. Даничића. I. Критика, полемика и историја књижевности*.
**Српски језички стандард.** За конституисање српског језичког стандарда од изузетног су значаја **Д.** описи акценатског и морфолошког система, те функције и значења падежа, али и преводи писани као обрасци примене вуковског концепта српског књижевног језика. Први рад из акцентологије (*Нешто о Српскијем акцентима*) објављује 1851. у Миклошичевој едицији *Slavische Bibliotek*. Прилог је очигледно проистекао из **Д.** рада на прозодијском опремању другог издања Вуковог *Српског рјечника* (1852). Мада се Вук **Д.** захваљује само на труду „око превођења ријечи на Њемачки и на Латински језик", наука је утврдила да је **Д.** коауторство у овом делу непобитно, те да је управо **Д.** трудом, али и упорним инсистирањем, у другом издању *Рјечника* доследно спроведено обележавање сва четири српска акцента, за разлику од првог издања, у којем се не бележи разлика између кратких акцената. Након тога објавио је још шест акцентолошких чланака у *Гласнику ДСС* (1856, 1959) и *Раду* *ЈАЗУ* (1869, 1871, 1872), које је М. Решетар 1925. објединио у књизи *Акценатске студије Ђ. Даничића*. Овим радовима дефинисана је вуковско‑даничићевска прозодијска норма на којој се и данас истрајава у граматичким описима српског језичког стандарда.
Као резултат **Д.** сарадње с Вуком на изради другог издања *Рјечника* настала је и *Мала српска граматика* (1850) – најстарији, научно постављени, нормативно‑дескриптивни приручник вуковског концепта српског језика. Она је заменила Вукову, знатно скромнију граматику објављену уз прво издање *Рјечника* (1818) и посвећена је поглавито морфолошким обрасцима. Опису облика српског језика претходи: а) осврт на асимилацију сугласника по звучности и месту творбе, те на упрошћавање сугласничких група, б) идентификација српских акцената и в) подела српских говора према рефлексу јата на источне, западне и јужне, уз напомене о икавизмима и екавизмима у (и)јекавским говорима. Домену морфосинтаксе условно би припадала класификација предлога према падежном облику уз који се јављају. Већ у другом, измењеном и проширеном издању изостаје опис граматичких елемента који нису део морфологије, па књига добија нов, адекватнији наслов *Облици српскога језика* (1863). У новом издању дат је уводни морфолошки приступ, поглавље посвећено глаголским облицима знатно је проширено, а уведене су и извесне терминолошке иновације па се, на пример, *самоставне ријечи*, односно *имена суштествителна* називају *именицама*.
*Србском синтаксом* (1858) обухваћен је опис падежа без предлога и с предлозима. **Д.** приступ падежу је, с једне стране, панхроно‑синхрони и, с друге стране, синтаксичко‑семантички. Панхрони приступ испољава се кроз чињеницу да се падежни типови илуструју примерима из свих периода развоја српског језика, док се синхрони приступ огледа у тумачењу језичких појава из перспективе времена у којем је **Д.** деловао. Дакле, примери из старог српског језика протумачени су из перспективе српског језика XIX в. Семантичка интерпретација грађе доминира у тумачењу падежа с примарно просторним значењем (датив, инструментал, локатив), док синтаксички или функционални приступ преовладава у тумачењу падежа с примарно граматичком функцијом (номинатив, генитив, акузатив). **Д.** имплицитна подела падежа на граматичке, који функционишу као примарни изрази синтаксичких функција, и просторне, односно локалне, којима се изворно изричу одговарајући просторни односи, настаје као својеврсни компромис између представника локалистичке (Ф. Боп, Ф. Вилнер, Ј. А. Хартунг) и логичко‑граматичке (Т. Румпел) падежне теорије, чија су спорења била актуелна управо у време **Д.** рада на опису синтаксе српских падежа.
Своје прве краће преводе с немачког језика **Д.** објављује још као гимназијалац (1841) да би временом преводилачком послу приступао као кодификатор српског књижевног језика. Његови преводи писани су вуковским језиком с јасном намером да буду узорни у погледу граматике, лексике, синтаксе, али и стила уопште. Они су били очигледна потврда применљивости вуковског језичког концепта у различитим сферама језичке употребе. У том смислу посебан значај имају преводи *Приповијетке из Старога и Новог завјета* (1850), *Андрıє Николаєвића Муравıєва Писма о служби божıой у Православной цркви* (1854), *Исторıя србскога народа* А. Мајкова (1858), *Псалтир Давидов* (1864), те *Стари завјет*, чије публиковање тече сукцесивно од 1865. до 1868, када је објављена коначна верзија. Уочено је да превод *Старога завјета* плени поетичношћу, која открива **Д.** лирску природу.
**Историја српског језика, лексикографија. Д.** историјскојезичка истраживања српског језика обухватају историјску морфологију (с дериватологијом) и историјску лексикографију. У *Основама* (1876) и *Коријенима с ријечима од њих посталијем* (1877) **Д.** покушава формално и семантички све српске речи директно извести из одговарајућих индоевропских облика, ослањајући се притом, како сам каже, на *Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen* (1868) А. Фика. Тако, на пример, из корена „\[ard\]{.smallcaps}" с општим значењем „тећи, квасити, кријепити" изводи српске речи *рода*, *родин*, али и *лед* и сл. (1877: 20), док суфиксом „tva" обједињује речи *клетва*, *удадба*, али и *братство*, *војводство* и сл. (1876: 240–244). Некритичким прихватањем Фикових једносложних индоевропских корена и форманата – без ослонца на ухватљивије прасловенске облике – и њиховом применом на српски језички материјал **Д.** остаје изван кључних токова европске индоевропеистике, у којој главну реч преузимају младограматичари. *Основе* и *Коријени* настају, дакле, у време када су језичке реконструкције европских компаративиста застаревале пред открићима у сфери индоевропске фонетике, за коју **Д.** није имао довољно слуха, што је *Основе* и *Коријене* учинило у теоријско‑методолошком смислу превазиђеним још за **Д.** живота. *Историја облика* (1874), као историјска морфологија у ужем смислу, остаје актуелна до данас, управо зато што добро систематизована језичка грађа из споменика настајалих од XII до XVII в. и обимом и значајем надилази теоријске интерпретације. Богатством грађе коју пружа ова студија још увек није надмашена у србистици, а превиди у идентификовању облика по правилу су последица непоузданих издања споменика на које се **Д.** ослањао, а врло ретко недовољне усредоточености аутора на контекст у којем се облик речи остварује.
Као секретар ДСС и професор Лицеја **Д**. ексцерпира лексику из старих српских споменика, у чему му од 1861. помаже и ученик С. Новаковић. Резултат овог рада био је тротомни *Рјечник из књижевних старина српских* (1863–1864), којим је утемељена српска историјска лексикографија, али и постављене основе за историјскојезичка, па и свеколика историјска истраживања српског средњовековља. Овим су речником лексикографски обрађени сви до тада познати српски средњовековни економски, правни и административни термини, топоними и антропоними. Речничка грађа црпена је првенствено из споменика објављених у *Даници*, *Гласнику* *ДСС*, *Српском летопису*, Шафариковим зборницима *Serbische Lesekörner* (1833) и *Památky dřevního písemnictví Jihoslovanův* (1851), Миклошичевом зборнику *Monumenta serbica* (1858), Гиљфердиновом зборнику *Боснiя, Герцеговина и Старая Сербiя* (1859) и Пуцићевим зборницима *Споменици сръбски* (1858, 1862). Леме су сведене на одредничку реч, а граматичке информације дају се ретко, углавном уз морфолошки атипичне лексеме (уп. „банице, f. pl."). Тумачење лема није уједначено – антропоними и топоними пропраћени су краћим српским објашњењима, док су апелативи преведени на латински језик, што делу даје својства двојезичног речника. Употреба лема илустрована је одговарајућим синтагмама, а неретко и целим реченицама, чиме је припремана грађа за касније историјскограматичке синтезе. Етимолошке назнаке дате су спорадично кроз идентификацију појединих грецизама (уп. „ди\]кони\], διακονία"). Дело је препознато као врло корисно не само за србистику него и за славистику (позитивно су га оценили, поред осталих, Ф. Миклошич, В. Јагић и С. Новаковић), па је на основу њега Петроградска академија наука **Д.** изабрала за свог дописног члана (1863).
Израдом више историјскојезички постављених студија **Д.** стиче неопходно знање и искуство за отпочињање најкомплекснијег филолошког пројекта – *Рјечника хрватскога или српскога језика*. Две године након избора за секретара новоосноване ЈАЗУ (1878) објављује *Оглед* речника, за који је после јавне расправе добио подршку најзначајнијих филолога оног времена. За свега неколико година прикупио је и обрадио велику грађу, па је прва свеска *Рјечника* публикована 1880, а цео први том 1882. За живота је успео да обради део другог тома до речи *чобо*. Посао је окончан објављивањем 23. тома 1976. Као речнички корпус **Д.** узима српску (односно штокавску) и хрватску (односно чакавску) писану заоставштину настајалу од XII в. до његовог времена, а у ограниченом обиму и дијалектолошке прилоге с терена. Кајкавска писменост је изостављена јер ју је, према **Д.**, требало препустити „провинцијалном рјечнику". Осим тога у речник није укључио ни опус хрватских писаца XIX в. Као концепцијски узор **Д.** је послужио речник немачког језика (*Deutsches Wörterbuch* 1854–1960), чију су израду отпочела браћа Грим, и Литреов речник француског језика (*Dictionnaire de la langue française* 1863–1872). Речничка структура одреднице овде је много комплекснија него у претходном **Д.** речнику. Лему чини: а) одредничка реч, наведена у новоштокавском ијекавском лику независно од тога у којем је периоду и на којем простору регистрована, и б) комплексна граматичка информација, како она прозодијске тако и она морфолошке природе. Значење се одређује латинским еквивалентом или српском лексикографском дефиницијом и(ли) упућивањем на одговарајућу реч сродне семантике. Употреба се широко објашњава пружањем информација о просторној и временској раширености, о етимологији, те о синтагматским везама у којима се реч реализује. Суплетивне граматичке форме обрађене су као засебне одреднице. У етимолошким тумачењима **Д.** се држи описа датих у својим *Коријенима*, што ће његови следбеници поступно напуштати. Подзначења су дефинисана према синтаксичким везама у којима се остварују, па се тако придеви, на пример, често рашчлањују према семантици именице уз коју се реализују, а глаголи према падежним облицима и значењу именица којима су допуњени. Примери из старих српских споменика дати су у латиничкој транслитерацији. За потребе речника **Д.** је, по угледу на српску ћирилицу, реформисао латиницу примењујући и у њој принцип да наспрам једног гласа стоји једно слово: за фонему /ђ/ уводи графему 〈đń, односно 〈Đń, за /џ/ – 〈Äń 〈Ĺń, за /њ/ – 〈ńń, 〈Ńń и за /љ/ – 〈ļń, 〈Ļń.
Мотивисан Шафариковим, Миклошичевим и Пуцићевим издањима српских споменика **Д.** од 1859. издаје дела старе српске писмености, која ће му послужити као извор грађе за речнике, али и историјскојезичке синтезе. Споменике је публиковао у *Гласнику ДСС* (1859, 1861), загребачком *Књижевнику* (1866), *Раду* (1867) и *Старинама* *ЈАЗУ* (1869, 1870, 1872), а као посебна издања приредио је и објавио Теодосијев *Живот Светога Саве* (1860), *Никољско јеванђеље* (1864), Доментијанов *Живот Светога Симеуна и Светога Саве* (1865), *Животе краљева и архиепископа српских* архиепископа Данила (1866), *Пјесме Мавра Ветранића Чавчића* (1872. с В. Јагићем и И. А. Казанчићем) и *Пјесме Николе Наљешковића* (1873. с В. Јагићем). Издавачке послове радио је према начелима којих су се држали и остали приређивачи XIX в. – текстови су правописно прилагођавани и графијски упрошћавани, скраћенице су разрешаване без посебних назнака, а није се зазирало ни од слободнијих реконструкција када је оригинал споменика био недоступан.
У савременој србистици отворено је питање **Д.** виђења српско‑хрватских језичких односа. У првом делу своје научне каријере **Д.** мање‑више јасно заступа Вуково и Миклошичево мишљење по којем је штокавштина српски језик, чакавштина хрватски, а кајкавштина словеначки. У складу с таквим виђењем језик који је кодификовао назива српским, 1857. пише студију *Разлике између єзика србскога и хрватскогъ* у којој сучељава на десетине штокавских и чакавских језичких црта, а четврто издање својих *Облика* (1864) публикује латиницом и намењује га „Србима Западне цркве". Након што је на позив ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера (заступника хрватоцентричног југословенства) своју филолошку активност везао за новоосновану ЈАЗУ, језик почиње називати „српским или хрватским", па шесто издање своје морфологије објављује први пут под промењеним насловом *Облици српскога или хрватскога језика* (1869). Овакав поступак индиректно је објашњен у чланку *Диоба словенских језика* (1874), где каже: „осим поменутијех Хрвата, једнијех и другијех, кајкаваца и чакаваца, има народа који говори сасвијем овако као ми, али се не зове Србима него Хрватима ... По томе ја мислим да не може бити друго него да су Срби и Хрвати један народ, само имају два имена, па се један дио зове Србима а други Хрватима".
**Д.** је својим граматичким описима кодификовао вуковски тип српског књижевног језика у домену прозодије, морфологије, а делимично и синтаксе, а својом преводилачком активношћу поставио је обрасце ваљане употребе тог језика у више функционалностилских домена. Пратећи достигнућа европске филологије XIX в., поставио је научне темеље србистике као славистичке дисциплине. У српску филологију уводи теоријско‑методолошке концепте немачке компаративне филологије, а европској науци о језику на савремен и комплексан начин презентује српска језичка факта, тако да су и његови најозбиљнији критичари попут младограматичарски оријентисаног А. Брикнера признали да је српски језик управо **Д.** заслугом „међу свим словенским језицима најбоље описан у погледу граматике, историје облика итд." **Д.** научни опус и данас изазива дивљење како у погледу количине анализиране језичке грађе тако и студиозним приступом тој грађи. Такве резултате у оквиру једне национално оријентисане хуманистичке дисциплине могао је остварити само марљиви патриота с осећајем дужности према свом народу, што се сасвим јасно огледа у његовим речима „оно што смо узели на се, или што нам је пало у део, дужни смо радити свом својом снагом, свом крепошћу своје воље. И кад тако извршимо сваки своју дужност, онда ћемо одужити народу дуг који му дугујемо".
ДЕЛА: *Рат за српски језик и правопис*, Будим 1847; *Мала српска граматика*, Беч 1850; *Србска синтакса*, Бг 1858; *Облици српскога језика* \[Српска граматика. Дио III. Облици\], Бг 1863; *Рјечник из књижевних старина српских*. *Дио први А–К*, Бг 1863; *Рјечник из књижевних старина српских*. *Дио други Л–П*, Бг 1863; *Рјечник из књижевних старина српских*. *Дио трећи Р–Ћ*, Бг 1864; *Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека*, Бг 1874; *Основе српскога или хрватскога језика*, Бг 1876; *Коријени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику*, Зг 1877; *Оглед. Рјечник хрватскога или српскога језика. А–Биће*, Зг 1878; *Рјечник хрватскога или српскога језика. Дио I. А–Чешуља*, Зг 1880–1882; *Рјечник хрватскога или српскога језика. Дио II. Чета–Чобо*, Зг 1884–1886; *Српски акценти* \[прир. М. Решетар\], Бг–Земун 1925; *Ситнији списи Ђ. Даничића. I. Критика, полемика и историја књижевности* \[прир. Љ. Стојановић\], Ср. Карловци 1925.
ЛИТЕРАТУРА: *Даничићев зборник*, Бг–Љуб. 1925; А. Белић, *Вук и Даничић*, Бг 1947; М. Поповић, *Ђура Даничић*, Бг 1959; М. Радовановић, „Библиографија радова Ђуре Даничића", *ЗМСФЛ*, 1975, XVIII/1; А. Исаковић, Ј. Торбарина (ур.), *Зборник о Ђури Даничићу*, Бг–Зг 1981; П. Ивић, „Улога и заслуге Ђуре Даничића", *ЛМС*, 1985, 435/5.
Слободан Павловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНИЧИЋИ
**ДАНИЧИЋИ**, чувена породица сењских ускока из XVI в., досељених из Клиса. Истакли су се у борби против Турака, али су познати и као нападачи на дубровачке бродове. У епици се спомиње Јурај (Ђуро) **Д.**, којег су, према архивским подацима, у тамници отровали Дубровчани 1571. Од његових синова најпопуларнији је његов имењак, а појављују се и Матија, и Иван, и унук Ђурађ; поред њих и историјски неутврђена имена, као што је Вид. Песме се везују за познате сижејне моделе о предсмртним заветима (ЕР, 89), о препознавању (Вук III, 65), o дојави вести о смрти јунака (МХ V, 67). **Д.** чине део каталога јунака (Вук III, 24, где има седам, неименованих). Јединствен епски круг песама о њима на идеолошком и историјском плану није уочљив.
ЛИТЕРАТУРА: М. Клеут, *Иван* *Сењанин у српскохрватским усменим песмама*, Н. Сад 1987; Б. Сувајџић, *Епске* *песме о хајдуцима и ускоцима*, Бг 2003.
Нада Милошевић Ђорђевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНОЈЛИЋ, Милован
**ДАНОЈЛИЋ, Милован**, књижевник, преводилац (Ивановци код Љига, 3. VI 1937). После гимназије у Љигу и Београду, дипломирао на Филолошком факултету у Београду на Групи за француски језик и књижевност (1973). Повремено радио у *Борби*, а 80-их и 90-их година ХХ в. сарађивао на француском радију. Био је лектор српског језика на универзитету у Поатјеу. Од 1984. живи у Француској. Од 2000. је инострани, а од 2015. дописни члан САНУ. Од 2013. председник је СКЗ. Као писац, јавио се у групи неосимболиста и под утицајем надреалистичке поетике збирком *Урођенички псалми* (Бг 1957). Рану фазу његове поезије (*Недеља*, Зг 1959; *Ноћно пролеће*, Н. Сад 1960; *Баладе*, Бг 1966; *Гласови*, Бг 1970) карактеришу модернистички израз, осећање угрожености, неприлагођености, песимизма, отпор друштвеним конвенцијама, природа као ослонац, те наглашавање значаја језика за поезију. Касније дисциплинује и кондензује песнички израз, тежи кохерентности и мирнијем тону. У постсимболистичкој фази опредељује се да пажљивим посматрањем појава у природи проникне у суштину постојања (*Чистине*, Н. Сад 1973; *Чекајући да стане пљусак*, Париз 1986), тежећи минуциозном и симболизованом опису простора. У лирском роману у стиховима *Мишја рупа* (Бг 1982) угрожени лирски субјекат је самоотуђени човек са маргине којем је одузета људскост. У песничким збиркама *Грк у затвору* (Зг 1975) и *Зло и наопако* (Бг 1991) осетна је критика идеологије и масовне културе, а у књизи *Црно испод ноктију: 1634 епиграма* (Бг 2009) сатирични искази. Таквог је смера и проза *Како је Добрислав протрчао кроз Југославију* (Бг 1977) и роман у писмима *Драги мој Петровићу* (Зг 1986). У есејима преиспитује песнички „алат" (*Чишћење алата*, Бг 1982), указујући да је снага уметности у њеном једноставном и чистом постојању, у имагинацији и емоцији. **Д.** је фасциниран мотивом зеца као симболом осетљивости и треперавог ослушкивања света, па му посвећује књигу есеја *Зечји трагови* (Бг 2004). Књига *Песници* (Бг 2007) успоставља активан однос према књижевној (домаћој и страној) традицији и проблемима превођења, истовремено је прилог експлицитној поетици **Д.** Аутофикционална проза и романи обликовани су као лирске исповести у фрагментарним записима и рефлексијама без наглашавања фабулативности. Приповедач преиспитује сопствену позицију на граници између завичаја и туђине, са осећањем неприпадности и самодовољности, што је наглашеније присутно у *Брисаном простору* (Бг 1984), интимном дневнику с путовања по свету и о повратку у завичај. Средишња тема његове лирско-есејистичке и романескне прозе је доживљај природе, у којем чулне импресије прерастају у симболе вишег значења (*Змијин свлак*, Бг 1979), затим о тегобном одрастању, бекству из завичаја, те наглашено критичком доживљају послератног времена и савремене културе (*Година пролази кроз авлију*, Бг 1992; *Место рођења*, Бг 1996; *Ослободиоци и издајници*, Бг 1997; *Учење* *језика*, Бг 2008; *Прича о приповедачу. Оглед из аутофикције*, Н. Сад 2009; *Добро јесте живети*, Бг 2010).
Као песник за децу **Д.** се укључује у полемике о природи дечје песме, из чега настају збирке есеја *Онде поток, овде цвет* (Н. Сад 1973) и *Наивна песма* (Бг 1976), у којима се налазе и значајни текстови о писцима за децу. Поезију за децу пише од 1959, упоредо с поезијом за одрасле. Дечји песник, по његовом мишљењу, треба да избегава „медитације" и „додатне сложености", него треба да пева чисту суштину „из срца ствари", јер се у *наивној песми*, која потиче из детињства света и саме поезије, „као у капи росе, огледа целовитост света". Наивна песма је једноставна, конкретна, сликовита, инфантилна, чиста лирска визија, са елементима градског пејзажа и социјално и емотивно интонираних призора (*Како спавају трамваји*, Зг 1959; *Фуруница-јогуница*, Н. Сад 1969). Кретање ка редукционизму, поетици *чистог даха* и архетипу детињства у збиркама *Родна година* (Бг 1972) и *Како живи пољски миш* (Бг 1980) остварује се кроз слику биља и растиња, њиховог бујања и преображаја у (мета)физику земаљских плодова. У збирци *Песме за врло паметну децу* (Бг 1994) окреће се преиспитивању стереотипа, сатиричној слици балканског менталитета, сучељавању прошлости и садашњости, а у књизи *Велика пијаца: песме за озбиљну децу и неозбиљне одрасле* (Бг 2006) враћа се мотивима раскоши плодова природе и пијаце као простора у којем се то обиље сагледава.
**Д.** је плодан преводилац: с латинског је превео Овидија и Катула, са енглеског В. Шекспира (*Богојављенска ноћ*), Е. Паунда, В. Б. Jeјтса и др.; с руског А. С. Пушкина, Ј. Бродског, Б. Пастернака; с француског Ш. Бодлера, П. Клодела, Л. Арагона, Е. Сиорана, Е. Јонеска; са шпанског Х. Р. Хименеса и др. За превођење је добио награду „Милош Ђурић". Добитник готово свих важнијих књижевних награда („Б. Ћопић", „И. Секулић", „Б. Цветковић", „Ј. Дучић", „Д. Максимовић", Жичка хрисовуља, Невен, Младост, Извиискра Његошева, НИН-ова награда за роман, Октобарска, Вукова, Змајева, Дисова, Борина, Виталова награда, Награда СКЗ за животно дело и др.). Дела су му превођена на више језика.
ДЕЛА: поезија: *Пут и сјај*, Н. Сад 1976; *Ране и нове песме*, Бг 1979; *Зимовник*, Зг 1979; *Пешачки монолог*, Бг 2007; *Обнова смисла*, Бг 2015; *Животи, животи*, Бг 2016; есејистичко-приповедна проза: *Сенке око куће*, Зг 1980; *Нека врста циркуса*, Бг 1989; *Мука духу: хронике*, Бг 1996; *Тешко буђење*, Бг 1996; романи: *То: вежбе из упорног посматрања*, Бг 1980; *Као дивља звер*, Бг 1985; *Балада о сиромаштву*, Бг 1999; *Пустоловина или исповест у два гласа*, Бг 2002; *Човек човеку*, Вр 2006; есеји: *Лирске расправе*, Н. Сад 1967; *О раном устајању*, Н. Сад 1972; *Мука с речима*, Бг 1977; *Писати под надзором*, Вр 1987; *Велики испит: хронике 1996 –1998*, Бг 1999; *Личне ствари: огледи о себи и о другима*, Бг 2001; *Игре с речима*, Бг 2005; поезија за децу: *Срећан живот*, Зг 1981; *Куда иду корњаче*, Бг 2015; драма: *Како је краљ Коба Јаги напустио престо: лакрдија у стиховима ни за децу ни за одрасле*, Ва 2000.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Симовић, „Свете травчице Милована Данојлића", у: М. Данојлић, *Тачка отпора*, Бг 1990; С. Ж. Марковић (ур.), *Поезија Милована Данојлића*, Бг 2003; Д. Хамовић (ур.), *Милован Данојлић песник*, Кв 2005; Ј. Делић, Д. Хамовић (ур.), *Песничко дело и мисао о поезији Милована Данојлића*, Бг 2013; С. Радуловић, Г. Ђилас (ур.), *О нечујном и невиделном: зборник о преводилачком делу Милована Данојлића*, Н. Сад – Плужине 2013.
Зорана Опачић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНОН, Јаков
**ДАНОН, Јаков**, ботаничар, фитоценолог, универзитетски професор (Сарајево, 3. X 1925 – Београд, 29. XII 1998). Дипломирао 1950. на групи за биологију Природно-математичког факултета у Београду. За асистента на Катедри за ботанику Факултета ветеринарске медицине у Београду изабран 1954. Докторску дисертацију *Фитоценолошка испитивања ливада околине Кривог Вира са посебним освртом на хранљиву вредност сена* (Бг 1960) одбранио 1960. на ПМФ у Београду. На истом факултету биран је у звање редовног професора 1974. Од 1960. до 1991. био је шеф Катедре за лековито, крмно и отровно биље на ФВМ. У том периоду био је и сарадник Одељења за фитоекологију Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" из Београда. Главне области научног рада биле су: фитоценологија и флористика, посебно ливадских биљних заједница, медоносних и зачинских биљака (коаутор, *Биљне заједнице и станишта Старе планине*, Бг 1978; и Ж. Блаженчић „Медоносне биљке у коровској флори СР Србије", *Fragmenta herbologica Jugoslavica*, 1987, 16, 1–2). Аутор је универзитетског уџбеника *Систематика са екологијом хранљивих, отровних и лековитих биљака значајних за ветеринарску медицину* (Бг 1965) и коаутор уџбеника *Хранљиво, лековито, отровно и зачинско биље* (и Ж. Блаженчић, Бг 1977). Био је председник Српског биолошког друштва, уредник часописа *Биос*, *Савремена биологија* и *Мале библиотеке Српског биолошког друштва*. Добитник је Златне повеље Српског биолошког друштва и Октобарске награде града Београда 1979.
ДЕЛО: и Ž. Blaženčić, Т. Zonjić, „Melliferous flora of the meadows and pastures of Suva mountain", *AV*, 1990, 40, 5–6.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији '96: биографски лексикон*, Бг 1996; Ž. Blaženčić, M. Todorović, „In Memoriam: Јаков Данон (1925–1998)", *Arch. Biol. Sci.*, 1999, 51, 3.
Јелена Блаженчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНОН, Оскар
**ДАНОН, Оскар**, диригент, композитор, универзитетски професор (Сарајево, 7. II 1913 – Београд, 18. XII 2009). Један је од најистакнутијих диригената некадашњег југословенског простора. Његов музички пут водио је из Сарајева у Праг где је, од 1932. до 1938, на Конзерваторијуму студирао дириговање (П. Дедечек, В. Талих) и композицију (Ј. Кржичка, Ј. Сук), а на Карловом универзитету музикологију (З. Неједлиј, Х. Хутер). Докторирао је 1939. одбранивши дисертацију „Клод Дебиси и музички импресионизам, почетак декадансе у музици". Усавршавао се на мајсторским курсевима диригента Б. Валтера. Током студија наступао је као диригент певачких друштава с којима је изводио и дела југословенских композитора. По повратку у Сарајево био је диригент у Народном позоришту, Сарајевској филхармонији, те у певачким друштвима „Лира" и „Слога". Био је један од оснивача друштва пријатеља уметности „Колегијум артистикум". Комунистичке идеје прихваћене у току студија у Прагу и левичарски рад у Сарајеву упутили су га 1941. у НОБ. Уз војне и политичке функције, водио је различите музичке ансамбле, а од 1943. био је руководилац Казалишта народног ослобођења о чијем је музичком животу касније често до детаља сведочио у многим чланцима.
Најинтензивнији и најплодотворнији период његовог музичког деловања протекао је у Београду где је био диригент Београдске филхармоније (1944–1951), те диригент и директор Опере НП (1945–1964). Упознат са запаженим резултатима Опере, оствареним између два светска рата, успео је – у сарадњи са драматургом Б. Драгутиновићем и захваљујући изврсним диригентима (К. Барановић, Д. Миладиновић), оперским солистима (М. Чангаловић, Р. Бакочевић, Д. Поповић, М. Бугариновић), одличном хору (М. Бајшански), редитељима (М. Сабљић, Ј. Кулунџић, Б. Гавела), сценографима и костимографима (В. Жедрински, М. Ристић, М. Бабић Јовановић), али и балетским солистима (Д. Сифниос, Д. Трнинић), редитељима и кореографима (Д. Парлић) – не само да одржи достигнути ниво, него и да реализује „златни период" Опере и Балета НП. Дела словенских композитора (Мусоргског, Бородина, Чајковског, Прокофјева, Шостаковича, Христића, Херцигоње, Маснеа и др.), али и из стандардног светског оперског репертоара, извођена претежно под његовим диригентским вођством од 1951. до 1969. на гостовањима у европским оперским кућама и фестивалима (Единбург, Атина, Визбаден, Салцбург, Фиренца, Беч, Париз, Лозана, Брисел, Амстердам, Хаг, Ротердам, Венеција, Монте Карло, Варшава, Каиро, Торино), демонстрирала су потпуно нов, савремен приступ и доживела изузетна признања тамошње публике и званичне критике.
Био је професор Музичке академије у Београду (1963–1970), шеф диригент Словеначке филхармоније у Љубљани (1970–1974) и Загребачких симфоничара РТЗ (1980–1982). Диригујући претежно дела савременог репертоара, гостовао је у значајним светским културним центрима. На концертном подијуму, као и приликом извођења опера и балета, долазили су до изражаја његова музикалност, бујан темперамент, осмишљеност и драмско тумачење садржаја, те препознавање стилских посебности композиција које је изводио. Поред партизанских масовних и народних песама (*Песме борбе и победе*, *Личка балада*, *Козара*, *Коњух планином*), аутор је клавирске, камерне (*Гудачки квартет*, *Дувачки трио*) и сценске музике (Б. Џонсон, *Волпоне*; В. Шекспир, *Много буке ни око чега*), те *Скерца за оркестар* и романтичарско-импресионистичког циклуса *Незнанка,* *седам љубавних минијатура за бас и симфонијски оркестар*, по поетском тексту О. Давича. Његове студије, чланци, пропагандни текстови и небројени интервјуи објављивани у стручним часописима (*Ритмус*, *Творб*а, *Звук*, *Музика*, *Уметност и критика*, *Књижевне новине*), те дневној (*Борба*, *Политика*) и недељној штампи (*НИН*), откривају његова настојања на популаризацији музике и њеном приближавању што ширим слојевима грађана. Био је први генерални секретар Савеза композитора Југославије (1950) и председник Удружења музичких уметника Србије (1955–1957). Добитник је Октобарске награде Београда (1958). Одликован је Орденом братства и јединства I реда и Партизанском звездом II реда. Биран је за члана ван радног састава Академије наука и умјетности БиХ (2008).
ЛИТЕРАТУРА: С. Хрибар, *О. Данон*, *Ритмови немира*, Бг 2005.
Роксанда Пејовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДAНС
**ДAНС**, периодична публикација Друштва архитеката Новог Сада покренута 1981. Појавила се у време када у области архитектонско-урбанистичке публицистике делују часописи *Нова*, *АБ*, *Комуникације*, *ЧИП*, *Синтеза*, *Архитектура* и *Архитектура-урбанизам*. Поднаслов листа до броја 52 био је „Записи из архитектуре, урбанизма и дизајна", а потом „Часопис за архитектуру и урбанизам". Први главни и одговорни уредник био је Славко Продановић (бр. 1–8). Лист је првобитно замишљен да буде информативни часопис и тип стручних новина, отворене концепције која покрива актуелне теме и догађаје, као и документациони материјал из архитектуре и урбанизма. Оријентисан је пре свега према Новом Саду и војвођанској средини, али и према Србији, тадашњој Југославији, као и теорији и пракси у светским размерама. У првом броју публиковани чланци посвећени су језику савремене архитектуре, развоју просторног планирања у Новом Саду, конкурсима, дизајну и актуелностима. Програмска схема листа била је посвећена тематском блоку који се мењао из броја у број, следе текстови о реализованим објектима, наградама, конкурсима, као и историографски чланци. Излазак двоброја 3–4 сведочи о првим тешкоћама у редовном излажењу листа, које су се испољиле наредних година, па је број 8 објављен 1989, а потом часопис није излазио пет година, до маја 1994. Двоброј 9–10 представља почетак друге серије часописа. Од 1995. излажење часописа устаљује се на четири броја годишње. Други главни и одговорни уредник била је Светлана Вуковић (бр. 9–22), а трећи Слободан Јовановић (бр. 23–51). Потврда о прихваћености часописа у стручним круговима у земљи и иностранству стиже 1997. када Друштво архитекта Новог Сада добија Октобарску награду Новог Сада за издавачку делатност. **Д.** се утемељио као покретач јавних дискусија о архитектури и урбанизму и надлежно министарство га сврстава у листу часописа од националног значаја. За број 40 карактеристична је измена дизајна, којом се приближио светским часописима из исте области, као и редуковање уредништва и ангажовање младе уредничко-сарадничке екипе у иностранству. Отада се штампа на квалитетном папиру, у тиражу од 1.000 примерака, а редовне рубрике су интервју, тема броја, нови објекти, конкурси, архитектура у свету, урбанизам, ентеријер, историографија, дизајн, изложбе, нове књиге и часописи, истраживања, образовање и архитектура на интернету. Од 52. броја поново се мења редакција – групу млађих сарадника предводио је нови главни и одговорни уредник Лазар Кузманов (до бр. 61), док је функцију извршног уредника у периоду од 2003. до 2011. обављао Владимир Митровић. Главни и одговорни уредник од 62. до 77. броја био је Срђан Црквењаков, а од тада Душан Миладиновић. У новијој серији бројева истичу се интервјуи са најзначајнијим архитектама (Борис Подрека, Најџел Коуст, Карим Рашид, Марио Бота, Данијел Либескинд, Марта Шварц, Заха Хадид, Нил Лич, Бернард Чуми). Током последњих година часопис има све модернији изглед и истакнуто место међу угледним архитектонским периодичним публикацијама у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, „Лист Друштва архитеката Новог Сада", *ДаНС*, 1982, 1; С. Јовановић, „ДаНС: Друштво архитеката Новог Сада", *ДаНС*, 2001, 34.
Миољуб Кушић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНУБИДИ → КАРПАТО-БАЛКАНИДИ
**ДАНУБИДИ** → **КАРПАТО-БАЛКАНИДИ**
# ДАНУБИУС
**ДАНУБИУС** (*Danubius*, *Danuvius*), име којим је током римског периода означаван Дунав, односно горњи ток ове реке, од њеног извора до Ђердапске клисуре, као и божанство персонификоване реке. Доњи ток реке задржао је грчко име Истер ( \[Istro"). Иако су антички писци забележили да су крајем старе ере Гети пре поласка у ратне походе пили воду из ове реке као свето вино, заклињући се да ће се вратити као победници, Дунав је тек у римском периоду био персонификован и поштован као једно од речних божанстава (*fluvii*). На почетку римске доминације на Балкану Дунав је био природна граница Царства. Међутим, убрзо после формирања провинције Мезије 15. године н.е., Дачани су започели с пљачкашким походима, прелазећи током зиме залеђени Дунав. Тек је Трајан (98–117), после опсежних стратешких припрема – градње пута кроз Ђердап и моста на Дунаву између Костола (*Pontes*) и Турн Северина (*Drobeta*), коначно савладао Дачане 105. године. О његовим операцијама сведоче натписи из Рама (*Lederata*), Прахова (*Aquae*), Оградине у Доњој клисури и Караташа (*Diana*). За време владавине овог цара формирана је и иконографија бога **Д.** – персонификације реке на којој је победоносно ратовао против варвара. Неки аутори препознају ово божанство у данас доста излизаној, нагој мушкој фигури која уздигнутим рукама додирује доњу ивицу натписног поља на Трајановој табли (*Tabula Traiana*), подигнутој 100. године у Доњој клисури. На Трајановом стубу у Риму, грађеном између 110. и 113, **Д.** је приказан као наг мушкарац који, на улазу у једну пећину, с леђа израња из воде и десном руком придржава чамце преко којих прелази војска. Он је представљен у полупрофилу као брадати мушкарац дуге косе, у којој је венац од воденог биља. На златном и сребрном Трајановом новцу, кованом у Риму 105–111, наги **Д.** лежи, а изнад главе му је увијени огртач. **Д.** је приказиван и на споменицима каснијих царева који су са варварима ратовали у српском Подунављу. Представа на стубу Марка Аурелија у Риму из 180–193. иконографски је слична оној с Трајановог стуба, а на бронзаном Константиновом медаљону из 328. **Д.** лежи испод моста. Сви постојећи споменици показују да су се култ и иконографија **Д.** формирали поводом победа римских царева над варварима у српском Подунављу и околним регијама.
ЛИТЕРАТУРА: O. Benndorf, „Vorläufiger Bericht über eine archäologisch-epigraphische Reise in Dacien", *Mittheilungen der К. K. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale*, 18, Wien 1873; O. Hirschfeld, „Epigraphische Nachlese zum Corpus Inscriptionum Latinarum vol. III aus Dacien und Moesien", *Sitzungberichte der Akademie der Wissenchaften in Wien, Philosophisch-Historischen Classe*, 1874, 77; C. Cichorius, *Die Reliefs der Traianssäule*, Berlin 1896; *Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft*, IV/2, Stuttgart 1901; *Lexicon Iconographicum Mythologiae Classicae (LIMC)*, III, Zürich–München 1986.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНУБИУС
**ДАНУБИУС**, фабрика тестенина из Новог Сада, основана 1918. Производња је покренута 1919, а поред фабрике деловао је и велики млин. Први парни млин на ваљке подигнут је у Новом Саду још 1864, а 1872. замењен је новим на углу Кисачке и Темеринске улице, који је радио све до новијих дана, па је у свом деловању с њим била повезана фабрика тестенина **Д**. Фабрика се налазила у Радничкој улици 20 све до 1976, када је дислоцирана (улица Каналска 1 где се налази и данас). Велики млин је 1960. изграђен код ушћа Канала у Дунав, а потом се ту 1976. дислоцирала и фабрика тестенина. Производила је тестенине, пре свега, шпагете, макароне, резанце, читаву палету разних кексова и вафла. **Д.** је обухватао, а обухвата и данас као деоничарско друштво у свом саставу, и фабрику тестенина и велики млин.
Фабрика је реконструисана 1976: уз млин и силосе изграђена су нова постројења, с најсавременијом опремом увезеном из Италије. Нова фабрика је производила тестенине свих врста у годишњем обиму око 10.000 т. На тржиште је **Д.** потом износио више облика тестенина, кратке, дуге и мотане, а јавиле су се и јајчане, с додацима протеина, спанаћа, шаргарепе, кукуруза или витамина А. Роба се испоручивала у ринфузи (врећама од 20 кг) и паковањима од 250, 400 и 500 гр. У овом периоду једна четвртина производње **Д.** се извозила. У млину **Д.** 1995/96. извршена је велика реконструкција: основне машине за млевење замењене су новима (ваљци, сита и чистилице гриза), а у процес млевења уведени су рачунари, па је новосадски млин постао један од најмодернијих у Србији. Усавршавањем технолошког процеса и увођењем нове технологије започиње производња прашкастих производа на бази пшеничног скроба. Нови производи су добили назив *данос* (од **Д.** Нови Сад). Инстант смеша за кремпите (кремикс) нашла је добар пријем код потрошача, исто као и ванилин и шећер у праху. Из асортимана производа **Д.** тестенина на тржишту су препознатљиви: резанац, дуги и чипкасти, макароне, фифелина, шпагета, спирала, пужић, гркљанчић глатки, резанац кратки, звездица, флекица, машница, тарана, гнездо фиделина, матасин, канелони, домаћи мотани резанац, болоњска капица, болоњска машница. Фабрика је почевши од 1961. издавала лист ***Д.*** који је извештавао запослене и ширу јавност о раду фирме, те доносио занимљивости из прошлости ове индустрије. У фабрици је од почетка 2000-их радило око 360 запослених.
Од 2006. **Д.** послује у саставу „Делта Аграра", а у оквиру „Делта" система. Фабрика је потпуно оспособљена за складиштење и сушење житарица, као и за транзитне послове – пријем, утовар, истовар и отпрему вагонима и бродовима. Билеров млин за пшеницу с компјутерским вођењем, инсталиран у **Д.** у априлу 2009, дневно преради 300 т пшенице од које се производи брашно различитих врста, за све намене. Главне категорије брашна које производи **Д.** су тип 400 оштро, тип 400 меко и тип 500. Млин је у потпуности компјутеризован. Сви готови производи пре изласка из млина пролазе кроз машине које у потпуности елиминишу могуће присуство ларви и инсеката. Билеров млин представља корак даље и у заштити животне околине, јер се у атмосферу враћа потпуно чист ваздух, а за прераду једне тоне пшенице утроши двоструко мање енергије у односу на млинове претходне генерације. **Д.** располаже и највећим силосом у Србији, капацитета 65.000 т, док фабрика тестенина, капацитета 7.000 т годишње, производи све врсте тестенина, уз примену ИСО стандарда 9001:2000 и 22000:2005. Тестенине из **Д.** деле се у две категорије: дурум и витаминизиране. Дурум тестенине производе се од најквалитетнијих сировина дурум пшенице, односно њеног продукта млевења – семолина. Витаминизирана тестенина **Д.**, у више облика, производи се од пшеничне крупице, с додатком витамина А и Д3. Сосеви за тестенине **Д.** потпуно су природни, немају никаквих вештачких боја, арома и адитива. Производе се у четири укуса: с босиљком, маслинама, чилијем и паприком. Године 2014. уведена је нова линија у производном систему фабрике **Д.**, па је поред побољшавања квалитета производа и асортимана, повећана годишња производња тестенина на 15.000 т.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Петровић, *Нови Сад*, Нови Сад 1963; Г. Јовановић, „Метална индустрија", у: *Општина Нови Сад*, 2: *Друштвена географија*, Н. Сад 1990; Т. Милитар, *Нови Сад на раскрсници минулог и садашњег века*, Н. Сад 2000; М. Ердујхељи, *Историја Новог Сада*, Н. Сад 2002; В. Гарача, „Споменици индустријског значаја на територији Новог Сада и околине", *Туризмологија* (интернет магазин).
Драган Р. Петровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНУБИУС
**ДАНУБИУС**, веслачки клуб, основан 1885. у Новом Саду. Настао је издвајањем из *Удруге ватрогасне, јачачке и веслачке* коју је 1872. основао књижевник Лаза Костић. На оснивачкој седници Скупштине клуба усвојени су Статут, Правила о раду и изабран Управни одбор. За првог председника првог веслачког клуба на простору данашње Србије изабран је трговац Виктор Менхарт, а основни циљеви клуба били су развијање веслачког спорта и тренирање и васпитање што већег броја деце и омладине, да би тек после завршетка I светског рата циљ постао и постизање спортских резултата. Чланови **Д.** до тада се нису бавили такмичарским веслањем јер није било других клубова. Од првог „изласка на воду" 10. V 1885. када су Виторшек, Савин, Менрат, Мелхук, Бала, Франк и кормилар Мајер у шестерцу „Штефанија" веслали до Каменице и назад, чланови **Д.** такмичили су се међусобно ко ће током године превеслати највећи број километара, о чему сведоче „књиге излазака на воду". Из године у годину клупски рекорд је поправљан тако да је Аладар Тишлер 1911. годину завршио с превесланих 2.096 км. У то време **Д.**, који је свој живот започео с 11 чланова, израстао је у друштво с више од 200 чланова, а прави процват на спортском плану доживео је између два рата под вођством председника Игњата Павласа (1921--1938). **Д.** је на првом првенству Југославије у Цриквеници 1924. освојио титулу првака у екипној конкуренцији, а у појединачној прва места освајали су двојац без кормилара 1925. и 1926. и четверац без кормилара 1926.
После II светског рата у којем је остао без 16 чланова и већине чамаца, **Д.** је 1947. први у Југославији увео веслање за жене. Резултат тога су титуле сениорског првака у женској конкуренцији у четверцу с кормиларом 1953, 1954, 1970, 1971. и 1972, у скифу 1961, 1968. и 1973. и дубл скулу 1970, 1972. и 1973. Прве титуле у мушкој конкуренцији освојили су у дубл скулу 1959. и 1960. Миленко Гарић и Србољуб Саратлић, који је 70-их година као тренер допринео новим успесима веслача **Д.** који су десет година узастопно били екипни прваци. У ризници клуба су и титуле у скифу у мушкој конкуренцији 1962, 1973–1977, 1979, у дубл скулу 1975–1978. и четверцу скул 1977. Тај период обележили су Зоран Панчић и Драган Обрадовић домаћим титулама и успесима на међународној сцени. Обрадовић је 1975. био јуниорски вицешампион света, а Панчић је у дубл скулу с Милорадом Стануловим (*Бегеј*) освојио сребрну олимпијску медаљу у Москви 1980. и бронзану у Лос Анђелесу 1984. Борис Марковић је 1983. постао јуниорски вицешампион света, а повратак веслача **Д.** међународним успесима започео је Бојан Мандарић бронзом у четверцу на светском првенству за млађе сениоре (2001), наставио Чедомир Никитовић сребром (2003), бронзом (2004) и златом (2005) у четверцима на истом такмичењу, а Ива Обрадовић је на светским првенствима за млађе сениоре освојила бронзану (2004), златну (2005) и сребрну медаљу у скифу (2006), а сребрне медаље заједно с клупском другарицом Иваном Филиповић у дубл скулу (2011) и у скифу (2012) на европским првенствима. **Д.** је добитник Мајске награде Савеза организација за физичку културу Србије (1985).
ЛИТЕРАТУРА: *Алманах југословенског спорта 1943–1963*, Бг 1964; *Алманах југословенског спорта 1969–1972*, Бг 1974; *Енциклопедија физичке културе*, Зг 1977; *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# Д'АНУНЦИО, Габријеле
**Д'АНУНЦИО, Габријеле** (D'Annunzio, Gabriele), књижевник (Пескара, 12. III 1863 – Гардоне, 1. III 1938). По доласку у Рим на студије (1881) почиње његов друштвени и књижевни успон: нижу се збирке песама и приповедака, романи (најчувенији је први, *Il Piacere*, Milano 1889) и драмски комади. Књижевни рад му је заснован на обухватном познавању и старије књижевности и модерних књижевних токова; у обе области је веома умешно, користећи виспрени и раскошни осећај за експресивне могућности језика, проналазио подстицаје за своја књижевна остварења. Оставио је дубок траг у својој и потоњој књижевној епохи и као позитивни и као негативни модел. Учествовао је у пропаганди за улазак Италије у I светски рат, а по избијању рата у борбеним операцијама, које је изводио храбро и спектакуларно, што му је донело неограничену популарност у Италији. На крилима те популарности креће у поход на Ријеку 1919. како би исправио неправде учињене Италији у поратним мировним споразумима. Успон Мусолинијевог фашизма, који умногоме користи идеје и облике комуникације самог **Д.**, истиснуо је **Д.** из јавног живота. Код Срба је посебно постао познат када је крајем 1915. у новинама *Corriere della sera* објављена његова *Ода српском народу* (*Ode alla nazione serba*), инспирисана херојским држањем српске војске. Оду је врло брзо после тога на српски превео Милутин Бојић; њему и Мирку Королији, поезија **Д.** била је блиска до мере да је оставила видљив траг у њиховим песничким делима. Његова поезија превођена је у нас од краја XIX в., махом у књижевним часописима. Читали су је радо и понешто од ње усвајали и наши песници (М. Королија, М. Бојић, Ј. Спиридоновић Савић). Проза је највише превођена у првим деценијама XX в., али и касније: нпр. Михајло Добрић преводи његове приче (*Девојачка земља*, Бг 1915) и романе (*Невини*, Бг 1915; *Ђовани Епископо*, Бг 1922; *Огањ*, Бг 1922).
ЛИТЕРАТУРА: M. Zorić, „D'Annunzio nelle letterature jugoslave", *Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia*, 1977, 44; Ж. Ђурић, *Преображаји Данунцијевог витализма*, Н. Сад 1995.
Жељко Ђурић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАНЧЕНКО, Светлана Ивановна
**ДАНЧЕНКО, Светлана Ивановна**, историчар, начелник научног института (Москва, 4. IV 1949). Дипломирала 1971. на Историјском факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов" на којем је 1977. завршила постдипломске студије и одбранила магистарски рад на тему „Руско-српске друштвене везе 1878–1885" (*Русско-сербские общественные связи: 70–80-е гг. XIX в*., Москва 1989). У Институту за славистику Руске академије наука почела да ради 1971. На истом институту 1996. одбранила је докторску дисертацију под насловом „Развој српске државности и Русија 1878–1903" (*Развитие сербской государственности и Россия, 1878–1903 гг*, Москва 1996). Између 1987. и 2010. била је начелник Одељења за постдипломске студије, а од 1997. научни секретар Дисертационог савета историјских наука Института за славистику Руске академије наука. Тренутно је у матичном институту начелник Одељења за историју словенских народа Југоисточне Европе у новом веку. Посебно се специјализовала за историју Србије у новом веку. Бави се истраживањем широког круга тема везаних за питања руско-српских политичких, научних и културних веза на прелазу из XIX у ХХ в. Награђена је медаљом „У спомен на 850. годишњицу Москве".
ДЕЛО: коаутор, *Россия и Балканы. Конец XVIII в. – 1918 г. (Советская послевоенная историография). Обзор*, Москва 1990.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЊ
**ДАЊ**, средњовековни град у данашњој Албанији, чији се остаци налазе неколико километара источно од Скадра, изнад Дрима, у близини новијег насеља Вау и Дејес (алб. Vau i Dejës ‒ Дањски брод). Град је од краја XI до краја XIV в. с краћим прекидима улазио у састав српских земаља. Из тог периода познате су две цркве. На Марковом брду, на чијем врху се налазио утврђени град, сачувани су остаци једноставне једнобродне базилике (13,70 х 5,15 м) којa је имала дрвену таваницу. У подножју истог брда саграђена је црква посвећена Богородици. Та црква помиње се први пут око 1348. као метох манастира Св. арханђела код Призрена. Цар Душан уступио ју је својој задужбини са људима, земљом и селима Прапратницом и Лончарима. Црква Св. Богородица на **Д.** морала је сваке године давати матичном манастиру товар уља на Аранђеловдан. Црква је имала основу у облику правоугаоника (9,50 х 5,85 м), с два травеја и полукружном апсидом на источној страни. Оба травеја била су засведена подужним преломљеним сводовима. Унутрашњи лукови били су полукружни, а спољашњи преломљени. Свод је по средини био ојачан попречним луком ослоњеним на пиластре. Апсида је била пресведена полукалотом. Зидови су споља рађени од ситнијих, добро тесаних камених квадера сложених у водоравне редове. На западној фасади наизменично су слагани редови црвеног и белог камена. Такође, од црвеног и белог камена биле су израђене и поткровне слепе аркадице романичких форми. Рељефно обрађен голготски крст на степенастом постољу красио је горњи део источне фасаде, док се на западном зиду налазио окулус са профилисаним оквиром. Над порталом је првобитно био конструисан преломљени лук. Такве лукове имали су и прозори на бочним зидовима. У готичке одлике грађевине спадају и њено наглашено стремљење у висину и стрми кров на две воде. Први истраживачи споменика сведоче да је црква крајем XIX в. чувала остатке два слоја живописа. Старији слој одликовао се грчким натписима, што упућује на закључак да је црква првобитно била намењена православном богослужењу. Према стилским одликама црква је настала крајем XIII или током првих деценија XIV столећа, у доба краља Милутина или Стефана Дечанског. После ослобођења од турске власти уз њу је дозидана знатно већа црква са звоником (1926–1931), која је имитирала облике старог храма. Обе грађевине сравњене су са земљом крајем маја 1969, по наредби представника Енвер Хоџиног режима у Скадру.
ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, „У Бодиновој престоници: путописне архитектонске забелешке из Скадра – града Росафа – и околине", *Старинар*, 1928‒1930, 5; M. Mušić, „Gradivo za proučavanje srbske srednjeveške arhitekture v okolici Skadra", *Зборник заштите споменика културе*, 1951, II, 1; В. Кораћ, *Градитељска школа Поморја*, Бг 1965.
Бојана Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЊИ, Магдолна
**ДАЊИ, Магдолна** (Danyi Magdolna), песник, критичар, универзитетски наставник (Палић, 10. XI 1950 – Палић, 10. XI 2012). Дипломирала 1980. на Филозофском факултету у Новом Саду, магистрирала у Билефелду са темом о Полу Целану (*Paul Celan (metaforikus) főnévi szóösszetételeinek értelmezéséhez*, Н. Сад 1988), где је и докторирала са темом о семантичкој анализи песничких исказа Јаноша Пилинског (1990). Главни и одговорни уредник часописа *Új Symposion* 1974–1980, уредник *Híd-*а 1983–1985*.* Од 1985. асистент, од 1990. доцент на Катедри за мађарски језик ФФ у Новом Саду. Добитник награде „Ервин Шинко" и часописа *Híd*. У својој лирици (*Palicsi versek*, Н. Сад 1995; *Enyhülеt és felröppenés*, Суб. – Н. Сад 2013) и теоријским промишљањима (*Értelmezések*, Суб. – Н. Сад 2010) трага за метафоризaцијом и симболизацијом основних значења речи у поетском исказу („Предмети спасавају себе у распадању,/ У деобама што не престају/ Док их схватиш, већ нису исти,/ тако се и крњи поткраде лепоти").
ДЕЛА: песме: *Sötéttiszta*, Н. Сад 1975; *Rigólesen*, Н. Сад 1988; студије: *Czóbel Minka*, Н. Сад 1980.
ЛИТЕРАТУРА: О. Tolnai, „Mind pontosabban lenni", *Мисао-Gondolat*, 9. III 1976; B. Thomka, *Töménység, szigorúság, fegyelem*, Печуј 1993; Cs. Utasi, „Huzatos ház", у: U. Cs. *Fekete hold*, Н. Сад 1994; I. Bori, *A jugoszláv magyar irodalom története*, Н. Сад 1998.
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДAПСИЋИ
**ДAПСИЋИ**, село на источној периферији Црне Горе, у општини Беране, смештено на источном ободу Беранске котлине, на јужним падинама планине Просјане, у долини Дапсићке реке. Изграђено је северно од пута Беране – Рожаје – Косовска Митровица, на висинама 700–850 м, а дисперзивног је типа. Број становника се константно смањује. Године 1953. било је 810 лица, а 2003. 728 становника, од којих су 18,3% били Црногорци, а 81,2% Срби. Године 2011. било је 685 становника.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лутовац, *Иванградска (беранска котлина), регионално-географска испитивања*, Беране 2000.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАПЧЕВИЋ, Владимир Владо
**ДАПЧЕВИЋ, Владимир Владо**, револуционар, политичар (Љуботињ код Цетиња, 14. VI 1917 – Београд, 12. VII 2001). Као гимназијалац 1933. постаје члан СКОЈ-а, а исте године је, због ширења комунистичких идеја, први пут ухапшен. У КПЈ је примљен 1934. Због комунистичке активности искључен је из свих школа у Краљевини Југославији. Тек 1939. добија дозволу да полаже матуру у Котору и исте године уписује се на Технички факултет у Београду. На почетку Априлског рата 1941. пребацио се у Црну Гору и активно учествовао у Тринаестојулском устанку. У јесен 1941. успротивио се директиви КПЈ о враћању одређеног броја бораца кућама, због чега је искључен из њеног чланства. Заједно са борцима Ловћенског батаљона учествовао је у формирању Прве пролетерске бригаде. После Игманског марша и доласка у Фочу почетком 1942. поново је примљен у КПЈ и постављен за политичког комесара Дринског добровољачког одреда. Средином 1942. постављен је за командира чете у Првој пролетерској бригади, али је због критичких иступа поново искључен из Партије. Учествовао је у борбама на Неретви и Сутјесци, након којих је поново примљен у КПЈ и постављен за политичког комесара Седме крајишке бригаде. За политичког комесара Официрске школе при Врховном штабу постављен је 1944, а затим за комесара Десете крајишке дивизије. После рата је именован за наставника на Вишој партијској школи, а 1947. за начелника Управе Југословенске армије за агитацију и пропаганду. Прихватајући Резолуцију Информбироа, покушао је да побегне из земље с генералима Арсом Јовановићем и Бранком Петричевићем. Успевши да побегне од потере, краће време се крио у Београду, да би при поновном покушају бекства преко мађарске границе био ухапшен. Осуђен је на двадесетогодишњу робију, али је у логорима Стара Градишка, Билећа и Голи оток био 1950–1956. Због претње новим хапшењем 1958. пребегао је у Албанију, а албанске власти су га пребациле у Совјетски Савез. После 22. конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза подржао је став албанских и кинеских комуниста у сукобу са КПСС-ом. Живећи у Одеси током 1964. и 1965, радио је на докторској тези о историји југословенског радничког покрета. СССР напушта 1965. и одлази у западну Европу. Белгија му је 1969. одобрила стални боравак. Сарадњом југословенске и румунске полиције ухапшен је 1975. у Букурешту. У Југославији је осуђен на смрт, али му је казна замењена за 20 година затвора. Јуна 1988. пуштен је из затвора и протеран из Југославије. По укидању забране повратка, септембра 1990. вратио се у СФРЈ. Рехабилитован је 1991.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Марковић, *Истина о Голом отоку*, Бг 1987; С. Ћурувија, *Ја, ибеовац Владо Дапчевић*, Бг 1990; И. Матовић, *Војсковођа с ореолом мученика*, Бг 2001.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАПЧЕВИЋ, Гојко
**ДАПЧЕВИЋ, Гојко**, пјесник (Врањина на Скадарском језеру, 14. VIII 1938). Завршио Општу књижевност на Филолошком факултету у Београду 1964. Радио у републичким органима Црне Горе, те 90-их година као амбасадор СР Југославије у Украјини. Прве пјесме објавио у *Омладинском покрету* (1955), сарађивао у многим књижевним гласилима, листовима и ревијама. Прва пјесничка збирка, *Жуч и мед* (Тг 1966), представила га је као пјесника загледаног у антрополошка својства човјека конкретизована ријечима побуне и чежње. У његовој поезији смјењује се симболика ријеке Ахерон с темом смрти и таме, симболика Његошевог Виса са искуством живота и воде, те симболика свјетлости са дескриптивним, социјалним, љубавним и завичајним темама (*Јесу да нијесу*, Тг 1972). У драмски разуђеним циклусима, његова поезија, са јединством историјски стварног и фикционалног казивања, садржи синтезу прошлог и новог времена, искуство човјековог пада и поетски агон хуманости (*Црнокруг*, Бг 1976). Добитник је награде Ослобођења Титограда (1967), Тринаестојулске награде (1973) и Награде „Ристо Ратковић" (1975).
ДЈЕЛА: *Ружа разума*, Бг 1974; *Високо јато*, Тг 1976; *Тако, већ никако*, Кв 1977; *Велика* *крљушт сунца*, Пр 1980; *Неукротива ружа*, Цт–Бг 1981; *Име вјечности*, Нк 1987; *Разур Каруча*, Нк 1989.
ЛИТЕРАТУРА: В. Минић, „Од симбола до поеме – покушај синтезе поетике Гојка Дапчевића", *Овдје*, 1972, IV, 33; Р. Таутовић, „Глас љубави над Ахероном", *Књижевне* *новине*, 1. IX 1973, XXV, 446; В. Минић, „Развој, структура и поетика лирике Гојка Дапчевића", у: Г. Дапчевић, *Чун* *у свемиру*, Тг 1978.
Лидија Томић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАПЧЕВИЋ, Пеко
**ДАПЧЕВИЋ, Пеко**, генерал-пуковник, политичар, дипломата (Љуботињ код Цетиња, 25. VI 1913 – Београд, 10. II 1999). По завршетку гимназије уписао се на Правни факултет у Београду и 1933. постао члан КПЈ. У мају 1937. отишао је у Шпанију. После краће обуке, као борац-митраљезац био је у батаљону „Димитров" 15. интернационалне бригаде. Ускоро је у борбама испољио војничке способности и постао командир чете. За кратко време напредовао је од десетара до поручника Шпанске републиканске армије. Када је фебруара 1939, после пораза Шпанске републиканске армије, с осталим добровољцима прешао француску границу, нашао се у концентрационом логору у Анжелесу, где је остао до бекства октобра 1940. када се вратио у Југославију. У првим данима Тринаестојулског устанка био је члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње и командант Ловћенског партизанског одреда, а потом члан и заменик команданта Главног штаба НОП одреда за Црну Гору, од његовог формирања августа 1941. Почетком априла 1942. постављен је за команданта Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку, а маја исте године именован за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ. Када је јуна 1942. формирана Четврта пролетерска црногорска ударна бригада, именован је за њеног команданта. По формирању дивизија НОВЈ постављен је за команданта Друге пролетерске дивизије. Октобра 1943. постао је командант Другог ударног корпуса НОВЈ, а јула 1944. именован за команданта Оперативне групе дивизија. Септембра 1944. командовао је Првом армијском групом, која је извела операцију за ослобођење западне Србије и Шумадије, те Београдску операцију. Јануара 1945. именован је за команданта Прве армије ЈА којом је командовао у борбама на Сремском фронту и током завршних операција за ослобођење Југославије. Маја 1945. именован је за команданта Четврте армије и команданта Војне управе у Истри. У току рата био је члан АВНОЈ-а и члан Председништва Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО). Од 1946. до 1948. завршио је Генералштабну академију „Ворошилов" у Москви. После повратка из Совјетског Савеза до 1953. био је заменик, а од 1953. до 1955. начелник Генералштаба ЈНА. После демобилисања 1955. био је члан Савезног извршног већа, као секретар за саобраћај и везе, а од 1955. до 1961. и амбасадор у Грчкој. Био је потпредседник Савезне скупштине, посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине, посланик Савезне скупштине и Републичке скупштине СР Црне Горе. На Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Централног комитета СКЈ. Био је члан Председништва ССРН Југославије, Главног одбора СУБНОР-а и Савета федерације. Октобра 1945, на годишњицу ослобођења, проглашен је за првог почасног грађанина Београда. Добитник је Награде АВНОЈ-а. Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена слободе, Ордена јунака социјалистичког рада и више других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 1945.
ДЕЛА: *Рат у Кореји*, Бг 1951; *Значај и снага маневра*, Бг 1954; *Како смо водили рат*, Бг 1956; *Тактика партизанских одреда и бригада*, Бг 1961; *Мале ратне приче*, Бг 1961; *Од Пиринеја до Цетиња*, Бг 1981; *За Београд*, Бг 1984; *Огледи из војне мисли*, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; В. Иветић, *Начелници Генералштаба 1876–2000*, Бг 2000.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАПЧЕВИЋ СТАНОЈЕВИЋ, Бранка
**ДАПЧЕВИЋ СТАНОЈЕВИЋ, Бранка**, лекар, универзитетски професор (Београд, 27. XII 1946). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1971; магистрирала из области гастроентерологије 1978; специјалиста интерне медицине од 1979; докторирала на Мед. ф. у Београду из области ултрасонографске дијагностике 1983 (први докторат из ултрасонографије у Србији). Од 1973. запослена у КБЦ „Звездара" на Одељењу за гастроентерологију и хепатологију; од 1998. 12 година начелник овог одељења. Стручно се усавршавала у Риму, Паризу, Лондону и Хановеру. Асистент Стоматолошког факултета у Београду од 1980, а од 2001. редовни професор Интерне медицине на истом факултету. Од 2006. у два мандата шеф предмета за интерну медицину и два пута управник базе клиничких предмета Стом. ф. Посебнo се бавила проблемима хепатопатија, а нарочито цирозе јетре и портне хипертензије (коаутор, *Гастроентерологија у сто лекција*, Бг 1995; *Трансплантација јетре*, Бг 1996; коаутор, *Портна хипертензија*, Бг 1999; коаутор, „Selection of patients and first result of liver transplantation in Yugoslavia", *6th Mediterranean Congress. Book of abstracts*, Malta 2000; коаутор, „Single injection hepatic radionuclide angiography and hepatobiliary scintigraphy in the evaluation of liver transplant function", *Nuclear Medicine Review*, 2004, 7, 1). Изабрана је 1995. за главног хепатолога тима за трансплантацију јетре Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње", а 1995–2003. успешно је урађено 16 трансплантација јетре. Десетогодишње преживљавање трансплантираних болесника износило је 69%. С тим резултатом Србија је прихваћена у Европски трансплант регистар. Изучавала је и клиничке ризике из области интерне медицине приликом стоматолошких интервенција. Члан је Француског удружења гастроентеролога („Cercle André Lambling") од 1988. и више других међународних удружења, као и Европског удружења за трансплантацију органа од 1999. За сарадњу на пољу медицине са Владом Француске добила је орден „Palmes académiques" 2007. Добитник је плакете Српског лекарског друштва 1994.
ДЕЛА: *Ултразвук у медицини*, Бг 1997; коаутор, „Combined ligation and sclerotherapy versus ligation alone for eradication of bleeding esophageal varices: a randomized and prospective trial", *Endoscopy*, 1999, 31, 4; коаутор, *Интерна медицина за студенте стоматологије*, Бг 2006; коутор, „CARD15 gene polymorphisms in Serbian patients with Crohn's disease: genotype-phenotype analysis", *European journal of gastroenterology* & *hepatology*, 2008, 20, 10; коаутор, „Periodontal therapy improves gastric Helicobacter pylori eradication", *Journal of dental research*, 2009, 88, 10.
ЛИТЕРАТУРА: М. Андрејевић, *Стварали су градску болницу – 1936–2006*, Бг 2007.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРБИ, Вилијам Џеферсон
**ДАРБИ, Вилијам Џеферсон** (Darby, William Jefferson), биохемичар, нутрициониста, универзитетски професор (Галовеј, Арканзас, САД, 6. XI 1913 – Нешвил, Тенеси, САД, 6. VI 2001). Дипломирао на Медицинском факултету Арканзаса 1937. Постао магистар и доктор наука из биолошке хемије на Мичигенском универзитету 1942. Скоро цео животни век провео у Вандербилтовом универзитету у Нешвилу, где је, као професор биохемије и један од пионира и најзначајнијих нутрициониста у свету, водио Одељење за биохемију и био директор Одељења за исхрану. Са Џ. Б. Јумансом открио да је фолна киселина успешна у лечењу анемија. Корелирали су концентрације витамина А у крви са клиничким знацима авитаминозе А. Показао да је витамин Б12 значајан у терапији мегалоцитних анемија и код желудачно-цревних поремећаја. Са Џ. Динингом и сарадницима описао витамин Е и коензим Q4. Хранећи пацове сувишком натријума добио је васкуларне лезије бубрега и хипертензију. Показао да код америчких Навахо Индијанаца постоји веома проширена малнутриција. Био консултант СЗО у истраживању пелагре у Југославији и Египту. Утврдио да недостатак цинка доводи до патуљастог раста и хипогонадизма код дечака у једном селу у околини Каира. Класични су његови радови о болестима исхране код струме, пелагре, скорбута, анемија, маразмуса и квашијоркора. Посебно се бавио и поремећајима исхране код трудница и одојчади. Организовао прво посебно Одељење за поремећаје исхране у болничкој служби САД. Закључио да су у периоду 1930–1940. учињена значајна открића у науци о исхрани човека, којима је и он допринео. Реч је о идентификацији нових есенцијалних нутријената и релевантних метаболичких феномена, витамина растворљивих у води и у мастима, есенцијалних аминокиселина, елемената, метаболичких циклуса и биолошких феномена у вези са храном и исхраном од значаја за болести људи. Уређивао многобројне америчке и светске часописе и монографије у вези са исхраном. При крају живота бавио се историјом медицине и скупљањем свих постојећих старих и нових књига о исхрани за Ескиндову биомедицинску библиотеку Вандербилтовог универзитета (Историја скорбута код морепловаца за Америку и Јужни Пацифик итд). Као један од водећих светских нутрициониста ХХ в., изабран 1972. за члана Националне академије наука САД у Вашингтону а, пре тога, 1959. за иностраног члана САНУ.
ДЕЛО: „Some Personal reflections on a Half Century of Nutrition Science: 1930s–1980s.", *Annual Review of Nutrition*, 1985, 5.
ЛИТЕРАТУРА: M. Teloh, „William Jefferson Darby, 1913–2001", *Eskind Biomedical Library*, 2001 https://www.library.vanderbilt.edu/biomedical/sc\_diglib/exhibits/biopages/wdarby.php; W. Wood, „Dr William J. Darby, former chair of biochemistry department, dies", *Vanderbilt Register*, 2001, https://news.vanderbilt.edu/archived-news/register/articles/index-id=6239.html N. S. Scrimshaw, „William J. Darby 1913–2001", *A Biographical Memoir*, Washington 2009.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРВАР, Димитрије Николајевић
**ДАРВАР, Димитрије Николајевић**, учитељ, преводилац (Клисура, Грчка, 13. VIII 1757 – Беч, 21. II 1823). Породицa се населила у Земуну и због послова са дрветом прозвала се Дарвар. Описменио се у родном месту, старогрчки учио на Светој Гори, латински, словенски и српски у српско-латинској школи у Руми. Почео да ради у очевој трговини, па 1777. отишао у Букурешт, где учи грчку књижевност и филозофију. У то време превео је на грчки *Метафизику* Ф. Х. Баумајстера. Потом је у Халеу слушао филозофију и математику. У Лајпцигу се уписао на универзитет (1783), одакле је прешао у Беч и 1806. објавио *Немачку граматику* на грчком. Крајем 1784. вратио се у Земун, где је поучавао грчку и српску децу и превео више поучних дела (Антоније Византијски, *Благонравиjе*, Беч 1786; Кевит Тивејски, *Икона или Изображениjе человjeчаскаго житиja* и Епиктита Стоическаго *Ручница или Нравоучителна книжица*, Будим 1799; Методије Антрацит, *Зерцало христјанскоjе*, Будим 1801). У поднасловима ових својих превода истиче да их издаје на корист и употребу славеносербске деце и народа. После смрти А. Димитријевића Секереша (1794) безуспешно покушавао да наследи његово место у Дворској цензорној комисији у Бечу. Овде је основао грчку школу и у њој радио до краја живота. У кући Дарварових (Дарвархоф), од 1819. Д. Давидовић штампа *Новине сербске*. Свом пријатељу из Земуна, помагачу и повериоцу, одужио се кратком биографском белешком и објављивањем његовог превода са грчког, „Слово на прославление рождества Христова" (*Новине сербске*, 1820, додатак броју 1).
ИЗВОР: Г. Михаиловић, *Српска библиографија XVIII века*, Бг 1964.
ЛИТЕРАТУРА: J. B. Rupprecht, „Demeter N. Darvar. Eine biographische Skizze", *Archiv für Geographie, Historie, Staats und Kriegskunst*, 1816, VII, 53–54; В. Ђорђевић, *Грчка и српска просвета*, Бг 1896; Н. Вукадиновић, „Доситејева *Христоитија* и њени извори", *ПКЈИФ*, 1923, III; Д. Ј. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937; С. Радовановић, *Из културне историје Земуна*, Земун 1970; М. Вукелић, „Грчки и српски просветитељ Д. Н. Д.", *ЗМСКЈ*, 1988, 36, 3; Ј. А. Пападријанос, „Грчка школа у Земуну и Срби (XVIII и XIX век)", *Balcanica*, 1991, XXII.
Љубица Ћоровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРВИНИЗАМ
**ДАРВИНИЗАМ**, Дарвинова теорија еволуције, научна теорија која је утемељила материјалистички и научни приступ у разумевању постанка живота и биолошке разноврсности кроз процес еволуције. **Д.** је понудио научна објашњења мноштву биолошких чињеница о сличностима и разликама између рецентних биолошких врста, као и у односу на изумрле врсте овековечене у фосилним остацима. Четири основне концепције карактеришу **д.**: 1. заједничко порекло – биолошке врсте дивергирају од заједничких предака тако да се филогенетска повезаност свих врста може приказати у облику дрвета живота; 2. популациона промена – еволуција се одиграва на основу наследних разлика између јединки исте популације, које се конвертују у разлике између популација; 3. градуализам – разлике између популација и врста настају постепеном акумулацијом малих наследних промена, подразумевајући постојање рецентних или изумрлих „прелазних облика"; 4. природна селекција – еволуциони механизам који објашњава настанак адаптација, тј. особина које су усаглашене са животном средином. Природна селекција се ослања на концепцију популационе промене кроз претпоставку да у популацији постоји варијабилност особина које условљавају разлике у вероватноћи преживљавања и репродукције јединки.
Почетак **д.** везује се за објављивање књиге Чарлса Дарвина *Постанак врста помоћу природног одабирања или одржавање повлађиваних раса у борби за живот* (Лондон 1859). Огроман значај ове књиге огледа се у утицају који је **д.** имао на развој различитих биолошких дисциплина, али и на хуманистичке науке. Очигледна импликација **д.** подразумевала је да човек није „специјална креација" и „сврха стварања света", него само једна од милиона биолошких врста. Тиме је **д.** покренуо шире друштвене спорове између научних и догматско-религијских схватања постанка живота и порекла човека. И поред жестоких оспоравања, посебно изван научне заједнице, велика научна утемељеност и убедљивост објашњења биолошких феномена, довели су до широке прихваћености **д.** још за живота Ч. Дарвина (1809–1882).
Даљи развој науке и акумулација сазнања у различитим биолошким дисциплинама вишеструко су потврдили основне премисе **д.** и омогућили њихову надоградњу и проширивање. Увођење генетике у разматрања унутарпопулационе варијабилности изградило је савремену теорију еволуције (названу и Модерна синтеза), као емпиријски утемељену експерименталну дисциплину са предиктивним потенцијалом. Модерна синтеза, поред природне селекције, укључије још три механизма (мутације, генетички дрифт и проток гена) на којима се заснивају еволуционе промене. У новије време, детаљним упознавањем молекулске основе живота, отворили су се нови правци истраживања постанка првих генетичких система. Такође, савремена знања из молекуларне биологије омогућила су дубоко разумевање улоге индивидуалног развића у обликовању праваца еволуције, оличено у савременом научном концепту еволуционе биологије развића (ево-дево).
**Д.** се у Србији појављује са преводом *Постанка врста* (Бг 1878). Књига садржи и писма која је Дарвин размењивао са преводиоцем Миланом Радовановићем и његовим оцем након изненадне смрти М. Радовановића. *Постанак врста* је у наредним деценијама превођен и штампан у Србији још три пута, а преводили су га Милан Недић (Бг 1948) и Недељко Дивац (Бг 1985; Ниш 2004). Друга утицајна Дарвинова књига *Човеково порекло и сексуална селекција* (Лондон 1871) појављује се први пут у преводу Недељка Дивца (Бг 1922) и доживљава још четири издања до 1977.
На Универзитету у Београду предавање **д.** започиње пре II светског рата на часовима Недељка Дивца на Медицинском факултету, Боривоја Милојевића на Природно-математичком факултету и Владимира Спасојевића на Пољопривредном факултету. Међутим, утицај Совјетског Савеза на послератне социјалистичке земље одразио се и на **д**. Наиме, од 1925. до 1964. у СССР трајао је период „лисенкоизма", назван по Трофиму Денисовичу Лисенку, комунистичком идеологу агрономског образовања. Његова идеја биологије подразумевала је потпуно негирање генетике као „буржоаске и идеалистичке науке", али и основних концепција **д.** (иако је Лисенко своју позицију називао „стваралачки **д.**"). Кулминација лисенкоизма у Србији везује се за 1950, када је на Првом саветовању биолога НР Србије донет закључак да је лисенкоизам једина прихватљива теорија наслеђивања и еволуције. Са универзитета су уклоњени професори Дивац, Милојевић и Спасојевић који се нису приклонили овој концепцији. Лисенкоизам је, међутим, убрзо био избачен из курикулума студија на ПМФ у Београду. Већ 1957, када се са Оксфорда вратио професор Павле Радоман (1913–2007), курс еволуције на факултету постаје у потпуности заснован на менделистичкој генетици. Тада је основана Катедра за еволуцију, која касније мења име у Катедра за еволуцију и генетику и, коначно, у Катедра за генетику и еволуцију. Након професора Радомана, предавања **д.** преузима професор Никола Туцић (1946–2015), дописни члан САНУ. Период у којем је Н. Туцић био професор **д.** представља време изразитог процвата ове биолошке дисциплине у Србији. Поред осавремењивања наставе **д.** на факултету, основано је Одељење за еволуциону биологију у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", у којем данас постоји више истраживачких група које покривају различите аспекте еволуционе биологије. У лабораторији за експерименталну еволуцију налазе се јединствене лабораторијске линије пасуљевог жишка (*Acanthoscelides obtectus*) селекционисане за кратак и дуг животни век, као и њихови мито-једарни хибриди, линије адаптиране на различите биљке домаћине, на различите густине популације итд. Друга група истражује еволуциону генетику биљака и њихову способност одговора на абиотички и биотички стрес. Такође, постоји и група која се бави еволуционом екологијом водоземаца и гмизаваца, кроз популационо-генетичке и филогенетске анализе. Поред Универзитета у Београду, данас се **д.** проучава на свим универзитетима у Србији, а саставни је део курикулума свих биолошких предмета као окосница сваке биолошке дисциплине. Од када је штампана прва књига Павла Радомана *Теорија органске еволуције* (Бг 1961), објављено је више универзитетских и научно-популарних књига из еволуције чији су аутори Н. Туцић и други.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Туцић, *Еволуциона биологија*, Бг 2002; D. Futuyma, *Evolution*, Sunderland 2009; Б. Стојковић, Н. Туцић, *Дарвинијана: водич кроз еволуциону биологију*, Бг 2009; *Од молекула до организма: молекуларна и фенотипска еволуција*, Бг 2012.
Биљана Стојковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРДА
**ДАРДА**, село у Хрватској, у јужном делу Барање, 12 км северно од Осијека. Припада истоименој општини Осјечко-барањске жупаније. Кроз **Д.** пролазе пут и железничка пруга Осијек–**Д**. Насеље је изграђено на јужном рубу дилувијалне терасе наспрам прелаза преко реке Драве код Осијека и имало је кроз историју важне саобраћајне функције. За време првог турског похода на Беч султана Сулејмана II Величанственог 1526. био је одабран дијагонални пут преко Панонске низије и прелаз Драве код Осијека. За прелаз велике војске преко Драве код Осијека и преко широког рита између Драве и **Д.** изграђени су понтонски мост преко реке и 8 км дугачак мост на храстовим стубовима преко рита. Велике поплаве рушиле су мост 1529, 1532. и 1543, увек је обнављан, а његова коначна верзија, ширине 5,5 м са кулама стражарама, завршена је 1566. Имао је изузетан стратешки значај и не мањи значај за превоз робе. Порушен је 1690, али су његови трагови још увек очувани у ритовима **Д**. У свим тим догађајима значајну улогу имала је и **Д.** која је штитила северни прилаз мосту. Савремено насеље издужено је дуж границе дилувијалне терасе према риту и има праве улице, недоследно спроведеног решеткастог размештаја. Током послератног периода број и удео Срба у популацији села константно су смањивани. Тако је 1961. било 5.145 становника, од којих 40,3% Срба, 1991. 6.751 становник, од којих 33,9% Срба, а после грађанског рата 2001. 5.394 становника, од којих 23% Срба. По подацима из 2011. у **Д.** је било 6.751 становник у 2.457 домаћинстава, а станова је било 2.797. У селу се налазе католичка и православна црква (из 1777, обновљена 1924. и 1982), основна школа, амбуланта, пошта и банка. У близини су и велика кланица, фабрика месних прерађевина и фабрика сточне хране.
ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва, 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011.
ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, „Il famoso ponte D' Essek", *ЗМСИ*, 1987, 35; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРДАНИЈА
**ДАРДАНИЈА**, у предримско доба означавала је територију илирског племена Дарданаца. Претпоставља се да је Дарданска краљевина постојала још у другој половини IV в. п.н.е., а њен успон је почео средином III в. п.н.е. Дарданци су у Другом (200–196. п.н.е.) и Трећем македонском рату (171–168. п.н.е.) били савезници Рима. Римљани су са њима ратовали неколико пута током I в. п.н.е. Дарданска краљевина је после похода Гаја Скрибонија Куриона (74–72. п.н.е.) постала римски савезник, а римској држави је припојена 28. п.н.е.
Појам **Д.** је током принципата означавао јужни део Мезије, односно Горње Мезије (од поделе провинције 86. године). На територији **Д.** је, вероватно у другој деценији I в., крајем Августове или почетком Тиберијеве владе, организована посебна административна јединица – *civitas Dardanorum*. Урбанизација ове области почела је у другој половини I в., за време владавине династије Флавијеваца. Оснивање колоније Скупи (Скопље) приписује се Веспазијану или Домицијану. Један од ове двојице владара је на територији града населио ветеране римских легија. Највећи број колониста служио је у легији *VII Claudia*, која је од првих година седме деценије I в. била стационирана у Мезији, у Виминацијуму. Процес урбанизације у **Д.** интензивирао се током владавине династије Антонина. Улпијана (Грачаница) статус муниципијума добила је вероватно под Хадријаном, а Наис (Ниш) за владе Марка Аурелија. Уздизање насеља код Сочанице, познатог под називом *municipium Dardanorum*, ни ранг муниципијума није могуће прецизније датовати. У обзир долази владавина Марка Аурелија и потоњих царева.
**Д.** је заузимала изузетно значајно место у економском животу Горње Мезије и читавог Римског царства. На њеној територији лежала су богата налазишта рудног блага, која су Римљани дуго експлоатисали. Значајни рудници сребра и олова налазили су се у долини Ибра (*metallа Dardanicа*), а њихов административни центар било је насеље код Сочанице. Други, изузетно богат руднички комплекс, чинила су налазишта поменутих метала на Косову (*metallа Ulpianа*), са средиштем у Улпијани. Римљани су, поред тога, експлоатисали и налазишта сребра, злата, олова и бакра у долини Биначке Мораве и Моравице, као и руднике злата и сребра у долини Власине. У околини Наиса вероватно су била лоцирана налазишта бакра и гвожђа. Руднички ревири **Д.** улазили су у састав царских поседа и били су изузети од надлежности провинцијског намесника. На њиховој територији или на њиховим границама налазиле су се царинске станице које су контролисале промет руде и робе између ревира и провинције. На североисточној граници ревира око Улпијане посведочена је, на пример, станица *Аquae Bas*.
**Д.** је у римско доба била испресецана путевима, како локалним, тако и оним који су њене најзначајније градове и рудничке ревире повезивали са горњомезијским лимесом на Дунаву и другим провинцијама. Разграната мрежа комуникација подстицала је развој трговине, будући да је омогућавала брз и лак транспорт робе, пре свега метала из рудничких дистриката **Д**. Најистакнутије место у мрежи дарданских саобраћајница заузимао је Наис. У овом граду укрштало се неколико путева од виталног значаја за живот балканских и подунавских провинција. Кроз Наис је пролазила комуникација која је горњомезијски лимес повезивала са Византом на обали Босфора. Она је изграђена у првој половини I в., свакако пре 61. године, када су на деоници између Наиса и Сердике саграђена коначишта за путнике и магистрате. У Наису се од овог пута одвајала саобраћајница која се код Житорађе делила на два крака. Један је, преко Улпијане, водио ка Лисусу на обали Јадранског мора, а други долином Јужне Мораве, преко Скупа, ка Тесалоники у Македонији. Наис је био повезан и са дунавским лимесом, путем који је преко преко утврђења *Timacum Minus* (Равна) у долини Тимока водио до Рацијарије.
У **Д.** је током принципата био стациониран одређен број војних јединица. Легије су у овој области биле само за време Августове владавине. Претпоставља се да су око 11. п.н.е. легије *IV Scythica* и *V Macedonica* из Македоније пребачене у **Д**. Локација њиховог логора није позната, а у модерној историографији се помишљало на Скупе или Наисус. Под Тиберијем, пре 33/34. године, премештене су на Дунав. Једна од главних одбрамбених база **Д.** у каснијем периоду био је Наис. У граду је од времена Маркоманских ратова Марка Аурелија била стационирана кохорта *I Aurelia Dardanorum*. Њени војници су надгледали безбедност саобраћаја на путевима који су се укрштали у Наису или његовој околини.
Диоклецијанова административна реформа донела је значајну промену у значењу појма **Д.** у римско доба. У оквиру поделе Горње Мезије, на самом крају III в., основана је нова провинција која је носила назив **Д**. Њена територија је на северу сезала до долине Западне Мораве, која је већ припадала Првој Мезији, док се граница на западу, југу и истоку по свој прилици поклапала са границом некадашње Горње Мезије. Седиште намесника **Д.**, који је носио титулу *praeses*, било је у Скупима. За време Константинове владавине, територије Наиса и Ремезијане су издвојене из **Д.** и припојене Средоземној Дакији.
ЛИТЕРАТУРА: A. Mócsy, *Gesellschaft und Romanisation in der römischen Provinz Moesia Superior*, Budapest 1970; *Pannonia and Upper Moesia: A History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire*, London–Boston 1974; M. Mirković, *Moesia Superior. Eine Provinz an der mittleren Donau*, Mainz 2007; Ф. Папазоглу, *Средњобалканска племена у предримско доба*, Бг 2007; S. Dušanić, *Aspects of Roman Mining in Noricum, Pannonia, Dalmatia and Moesia Superior*, Bg 2010.
Снежана Ферјанчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРДАНЦИ
**ДАРДАНЦИ**, палеобалканска племенска заједница, која се према неким историјским изворима опредељује као илирска (Страбон, Апијан), док се у другим изворима **Д.** помињу као посебан народ (Полибије, Ливије, Помпеј Трог и др.). Према савременим истраживањима реч је о аутохтоној етничкој заједници, која је у различитим периодима своје историје била под утицајем илирске, односно трачке културе. Балкански **Д.** први пут се у историјским изворима помињу средином IV в. п.н.е., и мада се историчност овог Јустиновог податка код многих стручњака узима с резервом, тај извор је веома значајан, јер се у њему **Д.** и Илири помињу као два посебна народа. Први сигуран податак о **Д.** потиче из времена велике келтске најезде 279. п.н.е., када је дардански краљ (име није забележено) македонском краљу Птоломеју Керауну понудио помоћ од 20.000 војника. Птоломеј није прихватио понуду, па су Келти опустошили Дарданију, Пеонију и Македонију и продрли на југ, до Делфа, где су коначно били поражени. Након ових догађаја, неколико деценија нема података о **Д**. Они поново долазе у зенит историјских збивања на Балкану 30-их година III в. п.н.е. својим честим сукобима с јужним суседом, Македонијом. Према свом западном суседу Илирији **Д.** нису имали чврст политички став, јер се у једном тренутку појављују као савезници Илира против Македоније, а у следећем на страни Римљана против Илирије. Када је Македонија поражена и када је постала римска провинција (после 148. п.н.е.), **Д.** настављају да упадају на ову територију у савезништву с другим племенима, најчешће Медима и Скордисцима. У I в. п.н.е. Римљани надиру према Дунаву, а **Д.**, иако пружају снажан отпор, бивају поражени. Покоравање Дарданије завршено је на почетку Августове владавине (крај I в. п.н.е.), али је она административно уређена тек 14. године, када је постала јужни део новоформиране провинције Мезије. У Прокопијевом спису *De Aedificiis* (VI в.) наводе се два града с именом Дардапара, чији префикс указује на **Д.**, што је и последњи помен у историјским изворима у вези с овим древним балканским народом.
Територија Дарданије у старом веку није у потпуности позната и када се о њој пише обично се комбинују извори који потичу из старе ере и извори из римског периода. Дарданија је према тим изворима обухватала територију југоисточне Србије, северне Македоније, Косова (са Метохијом?) и источни део југозападне Србије. На северу, територија Дарданије се вероватно простирала до Западне Мораве, а захватала је, можда, и јужни део Тимочке Крајине. **Д.** нису имали своје писмо, него су користили грчки и латински језик, а једино по чему се лингвистички могу издвојити јесу нека аутохтона лична имена (Longarus, Bato, Etuta) или имена богова (Dea Dardania, Deus Andinus) и места (Dardapara). Археолошки подаци којима располажемо не могу се, нажалост, још са сигурношћу довести у везу са **Д.** из историјских извора, јер су могућности археологије при идентификацији етничке припадности праисторијских популација веома ограничене. Једини начин којим би се могла приближно одредити етничка припадност једне заједнице јесте њена идентификација преко доступних релевантних података, што би у овом случају била територија Дарданије, која је у извесној мери позната из историјских извора. На територији Косова и Метохије, затим у источном делу Рашке области, као и у јужном Поморављу и северној Македонији, која приближно одговара дарданској територији у позно бронзано доба и рано гвоздено доба (XIV–X в. п.н.е.) егзистирале су заједнице које су биле носиоци тзв. брњичке културне групе, назване по епонимном локалитету код Приштине. Неки археолози (Гарашанин, Тасић и др.) сматрају да би се већ заједнице ове културе могле назвати Протодарданцима, односно да је њиховом даљом етногенезом настала етничка заједница **Д**. У старије гвоздено доба (IX–IV в. п.н.е.) приближно исту територију насељавала је популација која је своје посуде украшавала на специфичан начин – отискивањем назубљеног инструмента (радле) на површину суда. Ова популација, чији се специфичан начин украшавања посуда, према новим истраживањима, упркос хеленизацији задржао до V/IV в. п.н.е. (Ораовица код Прешева, Ранутовац код Врања и др.), дакле приближно у време када се **Д.** и помињу први пут у историјским изворима, може се са много већом сигурношћу поистоветити са **Д**. У позној антици реорганизацијом провинција Дарданија се одваја од провинције Мезије и постаје самостална провинција, чиме се на неки начин потврђује још увек присутан дардански идентитет на овим просторима. Они су се, по свему судећи, временом асимиловали с другим сродним аутохтоним народима, као и с народима који су касније пристигли на Балканско полуострво (Словени, Грци и др.), али су се у генетском запису савременог балканског становништва свакако делимично задржали и гени древних **Д**. Занимљиво је, међутим, да најстарији помен **Д.** (Дардана) потиче, заправо, из Мале Азије, у којој је забележено племе, као и више топонима с овим именом. У свом чувеном делу *Илијада* за које се сматра да је настало у IX в. п.н.е., а описује догађаје из XIII или XII в. п.н.е., Хомер наводи, између осталих народа, и малоазијске **Д.**, као савезнике Тројанаца. Осим **Д.**, у овом делу помињу се и друга малоазијска племена чија се идентична или слична имена јављају и на Балканском полуострву (Мизи=Мези, Фриги(јци)=Бриги и др.). У историјским изворима, међутим, ниједан од античких историчара не доводи у било какву везу палеобалканске и малоазијске **Д.**, осим Диодора, који наводи да је Дарданос, родоначелник **Д.** владао многим племенима у Азији и „населио и Дардане, који су с оне стране Тракије", мислећи притом на унутрашњост Балкана. Неколико векова касније, грчки историчар Херодот, описујући крајолик у северозападном делу Мале Азије, којим је прошао персијски владар Кир у VI в. п.н.е., помиње и „дарданску земљу". Иако још од раног бронзаног доба повремено постоје извесне сличности у материјалној култури заједница из северозападног дела Мале Азије и са централног Балкана, још увек нема довољно археолошких аргумената да се ова два међусобно удаљена племена истог имена – **Д.** – позната из историјских извора идентификују са тим заједницама.
ИЗВОРИ: Diodor Siculus, V, 48, The Loeb Classical Library (ур. E. H. Warmington), London 1970; Хомер, *Илијада* (ур. Г. Накомчић), Н. Сад 2004; Херодот, *Историја*, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Папазоглу, „Дарданци", у: A. Бенац (ур.), *Средњобалканска племена у предримско доба*, Сар. 1969; D. Srejović, „Karagač and the problem of Ethnogenesis of the Dardans", *Balcanica*, IV, Bg 1973; M. Гарашанин, „Група Доња Брњица – Горња Стражава", у: A. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, 4, Сар. 1983; Р. Васић, „Област источног Косова, јужне Србије и северне Македоније", у: A. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, 5, Сар. 1987; Ф. Папазоглу, „Илирска и дарданска краљевина", у: М. Гарашанин (ур.), *Илири и Албанци*, Бг 1988; Н. Тасић, „Гвоздено доба", у: Н. Тасић (ур.), *Археолошко благо Косова и Метохије*, Бг 1998; Н. Тасић, „Дарданци и дардански супстрат", у: Д. Митревски (ур.), *Пирајхме*, Куманово 2003.
Александар Булатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРИВАЊЕ
**ДАРИВАЊЕ**, чин којим се другоме као поклон даје у власништво одређена материјална вредност представљена даром. Праћено и гестом наклона, као симболичким изразом сопственог унижавања пред оним који се тиме истиче, **д.** се називало и поклањање, а дар означавао поклоном. **Д.** може бити без поклањања, као што и гест наклона не мора да прати и **д**. Како су се временом изгубиле пратеће ритуалне карактеристике које су омогућавале разлику ових термина, **д.** и поклањање су постали синоними. У традицији су утврђена обичајна правила према којима се знало ко, коме, кад и шта може и треба да дарује. Прималац дара и дародавац успостављају однос који подразумева и уздарје, односно реципрочно враћање идентичне вредности добијене даром. **Д.** у виду размене производа или радне снаге као врста трампе, претходи купопродаји. Мотивисано солидарношћу, исказује се у познатом обичају мобе заснованом на **д.** радне снаге ономе коме је помоћ потребна приликом изградње куће или завршетка сезонских пољопривредних послова. Везано првенствено за прослављање, односно обележавање преломних тренутака у животу појединца или заједнице, **д.** је у традиционалном српском друштву подразумевало правила којима су регулисани појединачни и колективни односи. Новорођеном члану заједнице доношен је уобичајени дар, кравај, односно повојница, који се састојао од умешеног хлеба (погаче) с груменом соли, спремљеног јела, боце вина или ракије, платна или већ скројене кошуљице везане црвеним кончићем, а доносиле су га породиљи рођаке и најближе сусетке до 40 дана по рођењу детета. У ритуалу просидбе младе, примање како дарова, „обележја", у виду јабуке, прстена, пића, тако и уздарја озваничује веридбу и значи пристанак обеју страна, девојачке и момкове, за склапање брака. Примљени дар за девојку означавао је њен нови статус, јер је представљао знак да је обећана и да би требало да припадне свом веренику. Брак је склапан тек након успелог друштвено-економског договора међу равноправним партнерима, способним да изврше међусобне дародавне обавезе. Правила **д.** регулисала су међусобне односе породица из којих потичу супружници. На самом венчању, девер, који је замењивао младожењу, даривао је младу прстеном. Током свадбеног ручка њихови чланови су се међусобно даривали и приказивали добијене поклоне. Дарови и уздарја сматрали су се уобичајеним приликом редовних, обавезних посета. Уколико се поклон не прими, не постоји и обавеза за узвраћањем поклона, за уздарјем, о чему говори и пословица: „Кума ако није даривала, није куму ни бриге задала". Уведена у нову заједницу, млада дарује њено огњиште и извор. Осим уобичајених даћа и подушја, покојнику су се доносили и посебни дарови. У ибарском Колашину то су били дрвени крстови високи до три метра који су се доносили као дар одиве, сестре брату или тетке сестрићима или братанцима. Дар је био уобичајени начин обележавања и прослављања ступања у нови временски циклус и започињања неког посла. Приређивани у магијско-религијском циљу производње повољног предзнака, поклони су сугерисали изобиље које се желело остварити у новом временском циклусу. Савремени обичај **д.** приликом рођења, свадбе и смрти сачувао је своје стара обележја, али и добио нека нова значења. У периоду економског полета 70-их година XX в. створени су и нови ритуали **д.** којима су дародавци настојали да покажу свој материјални статус и истакну себе. Обреди приликом рођења, свадбе и смрти као и поводом испраћаја регрута на служење војног рока били су повод пренаглашеним ритуалима **д.** који су добијали и парадни карактер.
Бојан Јовановић
**Д.** је друштвена институција која се заснива на веровању да у свету влада принцип узајамности, па се регулисање односа у традиционалној заједници између човека, с једне, и оностраних сила и света природе, с друге стране, одвија ритуализованим давањем неког предмета другом лицу. Ритуална размена по правилу је јавна и изведена у складу с утврђеним правилима, има друштвени, религијски или магијски значај и укорењена је у миту. Сам предмет размене – дар, симболизује богатство (добро), а из тога проистиче веровање да приношење дарова вишим силама или размењивање дарова међу људима, подстиче плодност и изобиље. Главни предмети **д.** код Срба су различите врсте хране, али и предмети за свакодневну употребу (платно, одећа и новац). Правило је да се за примљени дар увек узврати уздарјем, чиме се негује дух заједништва и сарадње међу члановима дате заједнице. **Д.** је неизоставни део ритуала којима се означавају промене у животу појединца – ритуали прелаза (рођење, свадба, смрт), али и промене у природи – календарски ритуали. У поетској транспозицији наћи ће се, на пример, **д.** породиље и новорођенчета: „Бела вила на бабињу била;/ Донијела у срчи ракију,/ У бешици питу и погачу,/ На погачи шарени колачи,/ На колачи везена кошуља"; размена дарова између детињег кума и родитеља, при стрижби: „Стрижи, куме, русе косе, не кај се,/ Тебе има лан кошуља до земљу,/ И на куму свилен јаглук по главе,/ На кумчики ситни бели дарови"; узајамно **д.** чланова породица невесте и младожење при просидби и прстеновању: „Од суђеног милошту добила,/ Од драгога црљену јабуку,/ У јабуки хиљаду дуката;/ А од свекра дибу и кадифу,/ Од свекрве ђердан од дуката,/ Од јетрве везену кошуљу"; уздарје будуће невесте, посебно: „Ја ћ' донијети педесет кошуља,/ Сваком свату, по кошуљу дати,/ Ај, свекру ћу од танана платна,/ Ај, свекрви од сувога злата". У погребним ритуалима **д.** се најчешће чини у виду подушја (даће), односно трпезе која се припрема „за душу" покојника, чиме му се заправо храна шаље на онај свет. У неким крајевима се шаљу дарови (кошуље и други одевни предмети и обредни хлепчићи – кравајчићи) давно умрлим члановима породице тако што се стављају у сандук док је покојник још у кући, да би се одржала веза с преминулим прецима. Приликом извођења календарских обреда домаћини члановима опходне групе (коледари, лазарице, краљице, додоле и др.) дарују храну (брашно, јаја, сир, сушено месо) или новац, а они им као уздарје изричу благослов за плодност летине. Извођачи се сматрају посредницима између божанског и људског света, а дарови, иако привидно дати људима, намењени су, заправо, божанствима свеопште плодности. Постоји и **д.** – супституција некадашњег приношења жртве митским бићима да би се они умилостивили. Демонима судбине, суђеницама/суђајама остављају се храна, пиће, новац; вилама, исцелитељкама – храна, куги (чуми), такође; у извор воду се баца новац ради оздрављења. Дарују се и друга култна места.
Јасмина Јокић
ЛИТЕРАТУРА: Б. Малиновски, *Аргонаути западног Пацифика*, Бг 1979; М. Мос, *Социологија и антропологија*, 1–2, Бг 1982; *Социолошки лексикон*, Бг 1982; Т. Р. Ђорђевић, *Наш народни живот*, 1–4, Бг 1984; М. Свирац, „Размишљање о поклону и дару", *Етнолошки проблеми*, 1988, 3; З. Карановић, „Свадба и дар, или дијалог који траје", *Домети*, 1992, 68–69; Б. Јовановић, *Магија српских обреда*, Н. Сад 1993; M. Мос, *Социологија и антропологија*, 2, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; Ј. Јокић, „Даровна кошуља у песмама које се певају око рођења детета", *ЗМСКЈ*, 2003, 51, 3; Б. Јовановић, *Говор пећинских сенки*, Н. Сад 2004.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАР-МАР
**ДАР-МАР**, лист за шалу, сатиру и забаву, који је излазио у Београду, једанпут недељно, од 12. IV 1881. до 20. VI 1882. Власник и издавач био је Аксентије Мијатовић, а одговорни уредник Љубомир Петровић. Почео је као орган опозиционе Либералне странке, али је уредник идуће године пришао напредњацима, па су либерали покренули нов шаљиви лист, *Брку*, у опозицији радикалском *Ћоси*. С програмском пјесмом лист се наговјештава као оштар критичар прилика, донекле на националним релацијама (према Мађарима и Аустријанцима), везаним за напредњачку власт и аферу око изградње жељезнице (Бонтуова банка)*.* Форме комике и сатире су дијалошке, наративне, у стиху и прози, у карикатури и шалама „у једном чину". Илустратор-карикатурист је сликар Драгутин Дамјановић. Добар дио садржине испољава се у исмијавању напредњачке (*Стари домишљан*) и радикалске шаљиве штампе (*Ћоса*), док уредник није прешао на страну напредњака. Чести циљеви напада су листови Пере Тодоровића (*Ћоса*, *Самоуправа*, *Рад*) или он лично. У честитки поводом покретања листа, *Стармали*, шаљиво-сатирични лист Ј. Јовановића Змаја, пожелио је да у Србији не буде другог дармара осим њега, „да му не прави конкуренцију". Изашло је укупно 25 бројева.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008; Ж. Рошуљ, *Час описа часописа*, VI, Бг 2014.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАРУВАР
**ДАРУВАР**, град у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, смештен на западном рубу планине Папук, на прелазу западне Славоније у Мославину. Западно од **Д.** протиче река Топлица (притока Илове, слив Саве). Кроз **Д.** пролази пут који повезује Подравину код Вировитице са Посавином код Окучана и прелаза у Босну према Бањалуци и железничка пруга Вировитица – Банова Јаруга. Са Пакрацем био је најзначајније српско насеље у „Малој Влашкој". Знатан број Срба живео је у околним селима, а у Бијели и Вeликим Бастајима били су већинско становништво. Временом, њихов број и удео у укупној популацију су смањивани. То је било посебно изражено у време ратова. Године 1991. пре грађанског рата у **Д.** је било 9.748 становника, од којих су 31,6% били Срби, а после рата, 2001, 9.815 становника, од којих 15,2% Срба. Године 2011. било је 8.507 становника и 743 ненастањена стана/куће. Насеље је изграђено изнад долине Топлице на подножју Папука, на висинама 150–210 м, и има два морфолошки различита дела. Део **Д.** западно од железничке пруге грађен је по плану и има решеткаст распоред улица. Ту је и центар града формиран уз железничку станицу. Источни део **Д.**, изграђен на теренима већих нагиба, настао је стихијски, улице су формиране уз сеоске путеве и имају мрежаст распоред, а између њих су обрадиве површине. Ту је **Д.** спојен са оближњим селима (Даруварски Виногради, Врбовац, Доњи **Д.**). У **Д.** се налазе сва општинска надлештва, две основне и две средње школе, дом здравља, бања Даруварске топлице и мали индустријски погони (пивара, фабрика уља, пољопривредних машина, ливница).
Мирко Грчић
Насеље је у XV в. било познато под именом Подборје које се односило на три локалитета – град **Д.** (у време турске владавине Славонијом називан Илиџа – Топлице) и Горње и Доње Подборје. Под јединственим називом **Д.** се помиње од 1745. када гроф Антун Јанковић купује властелинство Сирач са Подборјем. Према неким тумачењима, име града потиче од хералдичког симбола грофа Јанковића – ждрала (на мађарском *дару*). Гроф Антун Јанковић подстиче развој барокног града са термалним изворима, познатим још од античких времена. Најзначајније насељавање православних Срба у **Д.** и околину забележено је од почетка турске владавине Славонијом, средином XVI в., док до другог таласа насељавања под турском управом долази око 1660. Први пописи састављени након ослобођења Славоније од Турака (1702) у Подборју региструју искључиво православно становништво.
Поузданије вести о православној парохијској цркви на овом подручју односе се на цркву Св. Илије у Горњем Подборју (данашњим Дољанима) која је страдала у аустро-турским сукобима крајем XVII в., да би „на старом фундаменту" била обновљена 1742. Ту дрвену цркву покривену храстовом шиндром и иконостасом са 35 икона осветио је 1744. пакрачко-славонски епископ Софроније Јовановић. У првој половини XVIII в. у насељу Илиџа (Подборје) помиње се и филијална црква Св. Недеље која је до 1749. била потпуно дотрајала, те тада отпочиње зидање нове цркве. Сачувана архивска грађа сведочи о многим проблемима који су пратили градњу храма и добијање званичне царске дозволе која је стигла тек 1753. У опису Пакрачко-славонске епархије из 1755. наводи се да село Подборје са 43 српске куће има освећену цркву која слави Недељу светих богоносних отаца Првог васељенског сабора и која је вероватно већ тада преузела функцију парохијске цркве. Инвентари цркве из 70-их година XVIII в. сведоче о грађевини зиданој каменом у комбинацији са дрвеним ступцима, патосом од опеке, дашчаним сводом, кровом од храстове шиндре, дрвеним звоником и три звона. Црква је имала и „прост" иконостас са сликаним Распећем на врху, осликану дрвену проскомидију и лимену крстионицу у припрати. Израда нове каснобарокне дрворезбарије иконостаса забележена је у инвентару из 1782, а сликање икона довршио је непознати мајстор 1793, према сачуваним записима у соклу. Иако знатније пресликано, сликарство на даруварском иконостасу дело је слабијег мајстора под утицајем ранобарокног украјинског манира и зрелих радова Теодора Крачуна, нарочито на престоним иконама. Даруварска црква обнављана је у више наврата током XIX и XX в. Претпоставља се да је задржала основне облике с краја XVIII в. – уздужну дворанску основу са изнутра полукружном апсидом, хором и припратом, засвођену куполастим чешким сводовима. О времену подизања интегрисаног високог звоника на западној фасади нема прецизних података, а класицистички елементи спољне декорације цркве потичу из времена обнове храма 1848. Иконостас је пресликан и поново позлаћен 1930, када су настале и зидне слике на хору (три представе из живота Св. Саве) и у наосу цркве (портрети Немањића и Лазаревића), чији су аутори сликари Аполон Левандовски и Никола Бан. Савремене парцијалне обнове цркве предузимају се од 2002. На православном гробљу у **Д.** сачувана је гробљанска капела Св. великомученице Христине, освећена 1914. као гробна црква велепоседника Исидора Добровића. У другој половини XVIII в. у **Д.** је радила и српска вероисповедна школа, а у згради Парохијског дома у шестој и седмој деценији XIX в. деловала је Српска народна школа.
Александра Кучековић
ИЗВОРИ: Музеј СПЦ, Инвентари парохијских и филијалних цркава Пакрачке епархије, кут. 3, омот 49; кут. 7, омот 123; Музеј СПЦ, Архива Пакрачке епархије, архивска грађа XVIII века, кут. 6 и 9.
ЛИТЕРАТУРА: *Шематизам Пакрачке епархије*, Пакрац 1898; Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАСКАЛОВИЋ, Александар
**ДАСКАЛОВИЋ, Александар**, сликар, графичар, карикатуриста (Београд, 21. VIII 1925 – Београд, 26. VI 2007). Завршио средњу геодетску школу и уписао архитектуру у Београду коју није завршио. Целокупан радни век провео је као карикатуриста. Од ране младости био је велик заљубљеник у спорт, па су и теме његових илустрација-карикатура превасходно везане за мотиве и личности из света спорта, пре свега фудбала. Професионалну каријеру започиње у листу *Спорт* (1952), да би карикатуром, илустрацијом и графичким дизајном наставио да се бави до краја живота. Аутор је преко 15.000 карикатура, око 100 плаката и исто толико илустрација. Ликовно-графички уобличио је велик број књига, брошура, каталога, проспеката, сликовница, монографија, диплома, признања, амблема, значака и др. Сарађивао је са многим часописима, издавачким кућама и институцијама, међу којима су *Јеж*, *Вечерње новости*, *Дечје новине*, *Борба*, Црвени крст Србије и Југославије, ТВ Београд, Београдски сајам, Ауто-мото савез Србије и Југославије, ЗОИЛ Дунав, Црвени сигнал и др. Препознатљив је пре свега по спортској карикатури коју одликују једноставност, хумор, читљивост и јасна порука. По посвећености једној теми током целог радног века јединствена је личност међу карикатуристима. Учествовао је на више од сто колективних изложби у земљи и иностранству. У његову част, постхумно, организована је изложба на 13. Земунском међународном салону карикатуре 2008, када су сакупљени и изложени његови најзначајнији радови. Добитник је многобројних награда међу којима и Специјалне награде на првом конкурсу *Пјер* (1967) и Дипломе италијанског олимпијског комитета на међународном конкурсу спортске карикатуре у Анкони (1981). Године 2000. УЛУПУДС, чији је дугогодишњи члан био, доделио му је Награду за животно дело.
ИЗВОР: Архива УЛУПУДС-а.
ЛИТЕРАТУРА: А. Нешић, „Даскале, како постаде претплатник на награде", *Недељне новости*, 14. IV 1968, 8.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАСМИНИЈУМ
**ДАСМИНИЈУМ**, римско насеље *Praesidium Dasmini* које се, према античким итинерарима, налазило на 17 римских миља (26 км) јужно од Horreum Margi (Ћуприја) на путу Viminacium (Костолац) – Naissus (Ниш). На основу његовог имена може се претпоставити да се ово насеље развило из утврђења, президијума, подигнутог на важном путу од Македоније ка Подунављу у време римских освајања, у I в. п.н.е – I в. н.е. Лоцира се на основу налаза миљоказа из времена цара Трајана Деција код села Брачин, североисточно од данашњег Ћићевца или на локалитету Градац, источно од овог села, односно западно од старог Јовановца, где је констатовано античко утврђење. У VI в., рановизантијски писац Прокопије га помиње у списку утврђења, која је обновио цар Јустинијан I на градској територији Наиса, као Дусманес (Dou vsmane").
ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, *Römische Studien in Serbien*, Wien 1892; П. Петровић, *Ниш у античко доба*, Ниш 1976; „Naissus – Remesiana – Horreum Margi", *Inscriptions de la Mésie Supérieure*, IV, Бг 1979; Ф. Каниц, *Србија, земља и становништво од римског времена до XIX века*, II, Бг 1985; В. П. Петровић, *Дарданија у римским итинерарима. Градови и насеља*, Бг 2007.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАТИВ
**ДАТИВ** (лат. *dativus*: који се тиче давања), морфолошка категорија која представља трећи облик у деклинационој парадигми именских речи. Као синтаксичко-семантичка категорија у српском падежном систему припада групи периферних, семантичких падежа. Одликује га и обележје усмерености (директивности). Појављује се у два структурна лика: као слободни падежни облик и као падежни облик везан предлогом. У систему падежа везаних предлогом припада падежима контакта – конкретизује се природа контакта који предикација успоставља с појмом обележеним падежном формом. Субјекатски **д.** – слободни, најчешће енклитички облик личне заменице, којим се, по правилу, означава човек – носилац физиолошке потребе, стања, процеса, психофизиолошког процеса, стања, расположења, субјективног утиска, једнакости, имена, година, особине, као семантички субјекат у различитим типовима реченичних структура (нпр. Спава *јој* се. Врти *му* се у глави. Свиђа *јој* се да путује по свету. Топло *му* је. Допао *јој* се тај филм. Био *му* је драг тај човек. Требају *нам* ваше услуге. Скуп А одговара *скупу* Б. Име *му* је Марко. Двадесет *јој* је година). Предикатски **д.** – слободни, као предикатска допуна семантички непотпуним глаголима (нпр. Она припада *групи* најбољих студената. Присуствовао је *састанку*) или као део декомпонованих предиката (нпр. Старије особе лакше подлежу *болести*). Објекатски **д.** – директивни, најчешће слободни, или с предлогом *према*, ређе с предлогом *ка* – као индиректни објекат, објекат давања, намењивања, упућивања (нпр. Дао је књигу *Марку*. Честитала је рођендан *брату*. Осећала је поштовање *према тој жени*), и као експликативна допуна глаголима (нпр. Дивила *му* се и чудила *му* се у исто време. Односио се *према њој* веома лепо. Стремио је *ка слободи* и *правди*), именицама (нпр. Нису дозвољене посете *болесницима*. Био би то корак *ка демократији*), придевима (нпр. Одан је и привржен *родитељима*. Био је добар и пажљив *према свима*). Посесивни **д.** – слободни, 1. власништво (нпр. Кућа *јој* је далеко одавде); 2. однос део–целина (нпр. Рука *му* је повређена); 3. сродство, партнерство (нпр. Сестра *ми* се запослила у тој фирми); 4. ауторство (нпр. То *му* је нови роман). Просторни **д.** (**д.** правца) – предлошки, само као позициона варијанта слободни – 1. динамичка директивност (нпр. Пливао је *према обали*. Кренуо је *ка излазу*. Ближио се *циљу*. Приступила је *катедри*. Пожар се ширио *према насељу*. Окренула је главу *према публици*); 2. статичка директивност (нпр. Прозори су окренути *према дворишту*). **Д.** средства – омогућивач (нпр. *Захваљујући новим лековима* данас се могу лечити и нека тешка обољења). Узрочни **д.** – индиректни узрок (нпр. *Захваљујући високом проценту* простих шећера мед је драгоцена храна). **Д.** основа/критерија – с предлогом *према* (нпр. Сређивала је књиге *према областима*) и функционалним предлозима *сагласно*, *сходно*, *следствено*, *противно* (нпр. Финансијска средства се користе *сагласно одредбама* Статута. Власт је поступила *сходно/следствено одредбама* Устава. То је *противно Закону* о основним људским правима). Допусни **д.** – с предлогом/послелогом *упркос* (нпр. Авион је полетео *упркос магли*. Оптимизам, *свему упркос*) и функционалним предлогом *противно* (нпр. Бесан сам на панику која ме је, *противно мојим жељама*, обузела). Етички **д.** – слободни, енклитички облик личне заменице првог или другог лица једнине (ређе множине) с модалним значењем: 1. етички **д.** првог лица, 1.1. интересовање, радост, изненађење (нпр. Како си *ми*? Шта *ми* радиш?); 1.2. саосећање, сажаљење (нпр. Што си *ми* тако тужна?); 1.3. негативан став, потцењивање, иронија (нпр. И то *ми* је неки професор, не зна ни да говори честито!); 1.4. забрана (нпр. Да *ми* ниси ишао напоље без капе!); 2. етички **д.** другог лица, 2.1. присност (нпр. То *ти* је све што имам да кажем о томе); 2.2. драматичност, изненадност (нпр. Уђем *ти* ја тако у собу, кад имам шта да видим! Моје *ти* дете седи и учи). **Д.** у говорном чину заклетве и хвале – слободни (нпр. Тако је части *ми*. Слава *Богу*!).
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Милинковић, *Датив у савременом руском и српскохрватском језику (конфронтативна анализа)*, Бг 1988; И. Антонић, „Синтакса и семантика датива", *ЈФ*, 2004, LX; „Синтакса и семантика падежа", у: *Синтакса савременога српског језика*, Бг – Н. Сад 2005; „Синтакса и семантика предлога *према*", *ЗМСФЛ*, 2011, LIV/2.
Ивана Антонић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЋЕ → ДАЖБИНЕ
**ДАЋЕ** → **ДАЖБИНЕ**
# ДAЋЕ
**ДAЋЕ** (подушја), посмртни обреди намењени покојнику, којем се тако одају почасти и гради посебан култ. Имаjу карактер жртвеног чина и потичу из старословенске традиције организовања великих гозби са разним такмичењима након сахране. Настали су из веровања да умрлог треба обезбедити у оноземаљском животу, па су му зависно од његовог друштвеног статуса приношене и одговарајуће жртве. У српској традицији врше се са циљем обележавања важних момената (првог јутра, прве суботе, 40 дана, шест месеци и године дана) у процесу поступног покојниковог одлажења и удаљавања из своје заједнице. У временском периоду до годину дана ови поступци чине посебну култну јединицу, а врше се у циљу смањења неизвесности која прати коначан исход преласка покојникове душе у други свет. Одржавају се на гробу умрлог, а у случају невремена пред кућом. До 40 дана се врше тачно утврђеног дана, а након тог периода дају се суботом пре дана када би требало тачно да се обележи одређени период. Тим поводом спремају се варена пшеница, пресни хлеб, одговарајућа јела и посластице, износе црно вино, вода, воће, тамјан, свећа, цвеће. У посне дане спрема се посно. Поред крста на гроб покојника оставља се по мало од сваког јела са **д**. Након годину дана и правилно извршених свих традицијом предвиђених посмртних обреда, односно **д.** душа умрлог прелази под окриље култа предака намењеног душама свих умрлих чланова заједнице. Престанком појединачног култа покојник се удаљава од колектива којем је за живота припадао и добија статус претка. Систем **д.** и подушја указује на процес поступног прикључења душе умрлог свету мртвих и враћања ожалошћених уобичајеном животу. Зависно од потреба и интереса појединца и заједнице ожалошћених, најчешће условљених организовањем свадбе, овај период жалости се може и скратити, што не значи и одлагање и запостављање обавеза према покојнику јер се тада предвиђена подушја дају раније.
Бојан Јовановић
**Д.**, као утврђени српски обичај послужења хране и пића на дан сахране или парастоса, имају известан богословски основ и практично и психолошко оправдање. Богословски основ **д.** је исказан у Светом писму, а потиче из старозаветних времена – Јевреји су на дан сахране постили, а по заласку сунца приређивана је **д.** која је некад трајала више дана (2. Сам 3,35). Практичан основ налазимо у томе што је после сахране, а пре повратка људи кућама, послуживано окрепљење којем је дато верско обележје тиме што је намењено као добро дело за душу покојника и што се речју присутних за покојника („Бог да прости") исказује уверење да је прав пред Богом. Црква се трудила да контролише **д.**, у првом реду конзумирање алкохола. Митрополит београдски Мојсије (Петровић) Уредбом у 57 тачака наредио је да се **д.** сасвим укину или ограниче на два јела, а пиће на три чаше. Уместо **д.** препоручио је давање хране сиротињи и служење заупокојених литургија. Вук Караџић пише да су у његово време, осим гошћења присутних, ношене понуде (храна и лојане свеће) затвореницима у апсани што је богословски оправдано као чињење доброг дела за душу покојника. Психолошки основ **д.** је у томе да се породица са гробља не врати сама у кућу где је све подсећа на покојника, него да сврате пријатељи око којих породица мора да се потруди послужењем макар кафе, што јој помогне да то прво вече преболи, а касније време излечи сваки бол. У многим селима постоји солидарност да се за сахрану сиротиње прикупе потребне намирнице као прилог и породици омогући да приреди **д**. Православна црква за обредни део **д.** тражи молитву, свећу, тамјан, звона, кувано жито и вино, као и одржавање гроба. За **д.** су понегде везани извесни обичаји који немају суштинску важност, о чему сведочи чињеница да се разликују од села до села, од региона до региона, те из века у век.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: Е. Шневајс, „Главни елементи самртних обичаја код Срба и Хрвата", *ГСНД*, 1929, 5; В. Ст. Караџић, *Етнографски списи*, Бг 1974; С. Зечевић, *Култ мртвих код Срба*, Бг 1982; Т. Р. Ђорђевић, *Наш народни живот*, 4, Бг 1984; М. Ђ. Миличевић, *Живот Срба сељака*, Бг 1984; Б. Јовановић, *Српска књига мртвих*, Ниш 1993.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАУТОВИЋ, Сава
**ДАУТОВИЋ, Сава**, новинар, публициста (Вашица код Шида, 10. IV 1946 – Београд, 29. XII 2013). Дипломирао књижевност на Филолошком факултету у Београду. Као студент почео је да пише књижевну критику за новосадски лист *Индекс* и београдски часопис *Дело*, а новинарством је почео да се бави 1965. као сарадник *Студента* и *Политике експрес*. Професионални новинар постаје 1969, а пише за *Младост*, лист Савеза омладине Југославије, *Вјесник* и *Омладинске новине*, у којима је био покретач и први главни уредник. Најдужи период новинарског радног века провео је у *Политици* и недељнику *НИН*, где је био уредник културе. На том уредничком месту показао је изврсно умеће препознавања савремених културних токова и богато знање из области књижевности, историографије и социолингвистике. Истакао се као покретач и уредник *Књижевног гласника* који је требало да буде настављач и баштиник традиције *Српског књижевног гласника*. Био је сувласник издавачке куће „Откровење" у којој је објавио дела неких од најугледнијих светских и домаћих научника, уметника и мислилаца. Био је активан учесник друштвених кретања са позиција грађанске, демократске, просвећене мисли. Као публициста објавио је више дела од којих се истичу књиге *Југословенска револуција и СССР 1941–1945* (и Б. Петрановић, Бг 1988), *Повратак изгнаника: Слободан Јовановић између подршке Дражи и отпора Титу* (и Р. Цветићанин, Бг 1991), *Југославија, велике силе и балканске земље: 1945–1948* (и Б. Петрановић, Бг–Пг 1994), *Велика шизма: четрдесет осма* (и Б. Петрановић, Пг 1999), *Крлежа, Албанци и Срби*, Бг 2000.
ИЗВОР: Архива Удружења новинара Србије.
Владимир Баровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАФИНА
**ДАФИНА** (*Elaeagnus angustifolia*), листопадан жбун или ниско дрво из породице дафина (Elaeagnaceae). Гране са трновима или без њих. Лист je дугачак 5–8, широк око 1–2 цм, ланцетасто-елиптичан, на врху зашиљен, на лицу сивозелени, на наличју прекривен сребрнастим љуспастим длакама, подсећајући на листове маслине и/или беле врбе. Цветови су ситни, четворомерни жућкасти, веома миришљави. Плод је коштуница, јестивог мезокарпа. **Д.** је распрострањена у западној и средњој Азији, јужној Русији, Казахстану и Ирану. У Европи не расте од природе, него се масовно гаји по баштама као украсно дрво, одакле често задивља поготову у јужном делу потконтинента. У Србији је гајена врста по баштама и парковима, али у Делиблатској пешчари поред Дунава успешно расту задивљале популације.
ЛИТЕРАТУРА: T. G. Tutin, „*Elaeagnus* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea* 2, Cambridge 1968; Е. Вукићевић, „*Elaeagnus* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* III, Бг 1973; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 1985.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАФИНГЕР, Мориц Михаел
**ДАФИНГЕР, Мориц Михаел** (Daffinger, Moritz Michael), сликар (Беч, 25. I 1790 − Беч, 21. VIII 1849). Образовање је стекао на Академији у Бечу (1801−1805). Након основног сликарског образовања код Х. Мауера, усавршавао се и код Х. Ф. Фигера. Од 1801. до 1812. радио је за Бечку мануфактуру порцелана, што је допринело обликовању његовог карактеристичног минуциозног цртежа. Рад на осликавању порцелана у малим форматима потврдио га је као сликара минијатура. Жеље наручилаца су дефинисале и његов тематски опус, који се у каснијој фази највише везао за сликање портрета и цвећа, доминантне жанрове бечког бидермајера. На сликарско стасавање **Д.** умногоме је утицао и енглески сликар Т. Лоренс, који је посетио Беч 1815, у време одржавања Бечког конгреса. Као један од најзначајнијих сликара предмартовског Беча, **Д.** je постао уважени портретиста грађанске и аристократске елите, као и чланова европских владарских породица. Углед који је уживао у бечком високом друштву препоручио га је кнезу Милошу Обреновићу и његовом културном окружењу, који су се са сликаревим делом могли упознати током дуготрајног изгнанства у Бечу. **Д.** репутацију врсног портретисте потврђује трочетвртинским портретом кнеза Милоша Обреновића (пре 1842). Јозеф Крихубер је по **Д.** у техници литографије извео портрет родоначелника лозе Обреновића. Овај кнежев портрет постао је један од најчешће репродукованих приказа кнеза Милоша. Поред несумњиве пропагандне функције, наизглед брзи и спонтани приказ прогнаног кнеза сведочи о техничкој обучености сликара и његовој намери да остави утисак лежерне церемонијалности портретисаног великодостојника. **Д.** је 1848. насликао и репрезентативни трочетвртински портрет родоначелника лозе Обреновића. Монументални портрет кнеза Милоша потврдио је **Д.** статус доброг познаваоца људског карактера. Кнежев лик одише снагом и одлучношћу, условивши да ово уље на платну задобије иконичан статус у визуелном систему владарске репрезентације у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, *Српско сликарство XVIII и XIX века*, Бг 1987; *Kunst des 19. Jahrhunderts: Bestandskatalog der Österreichischen Galerie in Wien*, 1, Wien 1992; Л. Шелмић (ур.), *Галерија Матице српске*, Н. Сад 2001.
Игор Борозан
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАХИЈЕ
**ДАХИЈЕ** (тур. dayı: ујак; покровитељ, заштитник), српски народни назив за јаничарске вође одметнуте од централне власти крајем XVIII и почетком XIX в. који су себи приписали то звање по угледу на титулу самосталних локалних управитеља у северној Африци у саставу Османског царства. **Д.** су биле противници војних реформи султана Селима III (1789–1807). Јаничари су протерани из Београдског пашалука после аустријско-турског рата 1788–1791, односно Свиштовског мира 1791, али су се поново вратили 1799. из Видина где су нашли уточиште. Године 1801. убили су београдског везира Хаџи Мустафа-пашу Шиникоглуа, који је био благ и поштован управитељ, због чега је у народу називан „српска мајка". **Д.** укидају кнежинску самоуправу и економске повластице које је Порта признала Србима трима ферманима 1793. и 1794. Повратком **д.** и убиством везира Мустафа-паше почиње ера безакоња, узурпација, насиља и појаве читлучења тј. отимања земље сељацима и њеног претварања у наследне поседе читлук сахибија, што је у супротности с турским феудалним системом. **Д.** су приморавале сељаке да им дају трећину прихода и друге незаконите дажбине. Против **д.** нису били само Срби него и турске спахије чија права су узурпирали. Познато је да је било 11 **д.**, с тим што су четворица називана великим **д.**, а остали кабадахијама. Велике **д.** били су Аганлија, Кучук Алија Ђеврлић, Мехмед-ага Фочић и Мула Јусуф. Мехмед-ага и Мус-ага Фочић су синови старца Фоче и заједно с оцем дошли су из Босне у Лозницу. Кучук Алија је дошао у Ужице. Потом су сви доспели у Београд, а у унутрашњости пашалука поставили своју браћу као кабадахије – Салих-агу у Руднику, Мус-агу у Шапцу, Пореч Алију у Ваљеву; у другим местима владали су њихови пријатељи – Кучук Салих-ага у Пожаревцу, Кара Мустафа у Крагујевцу, Хасан-ага Џавић у Ужицу, Пљака у Карановцу и Тосун-ага у Ћуприји. Савременици су тврдили да је Мехмед-ага Фочић био најенергичнији, да је Кучук Алија био најокрутнији, а да је Аганлија био најхуманији према народу. Кучук Алија је имао огромно богатство, једну од најлепших кућа у Београду и велик број грла стоке коју је изводио на пашу на Чакљанском острву на Дунаву, због чега је 1803. дошло до дипломатског спора између Аустрије и Османског царства. **Д.** су се крајем 1803. домогле једног писма које је ношено с аустријске стране о намерама да се подигне устанак против њих и које им је послужило да изврше чувену „сечу кнезова", тј. погубљење виђенијих Срба. Сеча кнезова је трајала од 4. до 10. II 1804. Кучук Алија и Аганлија узели су у заштиту Лазу харамбашу и Станоја Главаша. Због тога је Аганлија учествовао у преговорима о умирењу устанка с Карађорђем и устаницима у Дрлупи 12. II 1804, али су се они завршили неуспехом јер је Карађорђе тражио аустријске гаранције за Аганлијина обећања о побољшању прилика у пашалуку. Мехмед-ага Фочић је погубио Илију Бирчанина и Алексу Ненадовића у Ваљевској нахији. Кучук Алија је ликвидирао више кнезова у Поморављу. Мула Јусуф је убијао кнезове у Грочанској нахији, међу којима су Марко Чарапић и Стеван Палалија. Претпоставља се да је за неколико дана побијено око 150 људи који су се истицали „образовањем, угледом и утицајем".
Решеност Срба, са Карађорђем на челу, да се дигну на устанак натерала је **д.** да се затворе у београдски град и затраже помоћ са стране, посебно од Османа Пазваноглуа из Видина. Према плановима које су направиле **д.**, Кучук Алија је требало да ангажује Арнауте и да с југа нападне устанике. Остале **д.** би кренуле из Београда, а кабадахије с војницима из других градова. Кучук Алија је кренуо у извршење плана, те је у подножју Букуље нанео пораз Карађорђевим јединицама и доспео у Крагујевац преко Тополе. У то време Пазваноглу у помоћ шаље Алију Гушанца, вођу крџалија, док је Карађорђе кренуо ка Баточини у потрази за Кучук Алијом, који му је нанео мањи пораз. Након тога, Карађорђе изводи два напада на Јагодину. У другом нападу, **д.** је успео да се спасе и оде у Београд преко Врчина претрпевши пораз од Васе Чарапића код Лештана. Карађорђе је водио преговоре са **д.** 10. V 1804. у Земуну у присуству аустријског генерала Женејна. Непосредно пре преговора Карађорђе је аустријском официру Шајтинском изнео предлог да Аустрија заузме Београд, Шабац и Смедерево рекавши да ће исти предлог упутити некој другој сили ако га Аустрија одбије. Преговори су завршени неуспехом, а **д.** су истог дана напале устанике. Вожд Карађорђе је 25. маја преговарао са старцем Фочом и његовим сином Мехмед-агом Фочићем којима је нудио управу у Пожаревцу под условом да се ослободе осталих **д**. Старац Фочо и Мехмед-ага су за то тражили гаранције мајора Митесера као представника Аустрије. Ови преговори нису имали епилог, јер је у исто време пристигао босански везир Абу Бекир-паша (Бећир-паша) са задатком да ослободи београдску тврђаву и погуби **д**. Алија Гушанац је практично пресудно допринео њиховом уништењу. Приликом једног изласка из тврђаве, он им је подигао покретне мостове и онемогућио повратак. Зато су **д.** 29. VII 1804. одлучиле да се спасу бекством низ Дунав. Карађорђе је од Абу Бекир-паше тражио да му преда **д**. Зато је овај издао заповест команданту Ада Кала да дозволи Миленку Стојковићу да погуби београдске **д**. **Д.** су одсечене главе у ноћи између 5. и 6. VIII 1804. Одрубљене главе су испуњене вуном донете у Београд да их сав народ види и увери се да **д.** више нема. После тога послате су у Истанбул султану да се и он увери да од ових узурпатора више не прети опасност. Власт у Београду после њиховог погубљења преузео је Алија Гушанац.
Мирјана Маринковић
У српској народној епској поезији истиче се песма Вуковог певача Филипа Вишњића о почетку буне против **д.** Историјске чињенице о **д.** које су својим суровим управљањем заиста изазвале Први српски устанак, Вишњић је повезао с „васионским немирима". Сачувавши, углавном, историјска имена „великих **д.**", Вишњић им поетским, митским средствима саопштава блиску смрт (огледајући се у „стакленој тепсији" с водом из Дунава, **д.** виде звезде и себе без главе). Предсказањем из пророчких светих књига даје им на знање да ће турско царство пропасти („Друмови ће пожељет' Турака,/ А Турака нигде бити неће./ Тако књиге инџијели кажу", VII, 24). Супротстављајући старца Фочу, који је за попуштање насиља, младом Мехмеду, чија је замисао „сеча кнезова", Вишњић даје и психолошку анализу **д.** Сходно законитостима епике, која се бави првенствено својим националним јунацима, **д.** се помињу у историјском контексту, у вези с Првим српским устанком: нпр. у спеву „на народну" Гаврила Ковачевића „Пјесна о случајном возмишченију в Сербији", 1804, или у варијанти Сава Матова Мартиновића о буни против **д.** (*СДВСК*, VII, 25).
Нада Милошевић Ђорђевић
ИЗВОРИ: *СДВСК*, I, VII.
ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, „Најмлађи круг народних песама", *ГНЧ*, 1903, 13; Д. Пантелић, *Београдски пашалук пред први српски устанак (1794–1804)*, Бг 1949; В. Недић, *Вукови певачи*, Н. Сад 1981; *Историја српског народа*, V, 1, Бг 1981; М. Екмечић, *Стварање Југославије 1790*–*1918*, I, Бг 1989; В. Ћоровић, *Историја Срба*, 3, Бг 1989; Р. Љушић, *Вожд Карађорђе*, Бг 2003; S. Aslantaş, „Sırp İsyanının Uluslararası Boyutu (1804–1813)", *Uluslararası İlişkiler*, Bahar, 2009, 6, 21.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЦИЈА
**ДАЦИЈА** (ит. *dazio*: данак, порез), порез који је обухватао сва давања становника у црногорској држави. **Д.** се углавном дијелила на *лична* и *стварна* давања. Лична се састојала у радној снази (кулук) за обављање послова у интересу државе, а стварна у давању приноса (жита и других пољопривредних плодова), односно еквиваленту новчаног износа. Порески систем у XIX в. у Црној Гори развијао се и снажио упоредо са изградњом државних институција. **Д.** је као порез први пут уведен у Законик опћи црногорски и брдски Петра I Петровића Његоша, крајем XVIII в. (1798). Прописано је да основни порез **д.** плаћа у новцу свака кућа годишње у два дијела (о Митрову и Ђурђеву дану), али овај покушај убирања пореза није успио јер су Црногорци одбијали да извршавају прописану **д.** од једног талира по кући. Због непостојања административног и репресивног апарата, плаћање **д.** све до владавине Петра II Петровића Његоша (1830–1851) није заживјело. Законом отачаства (1833) утврђено је да свака кућа у Црној Гори плаћа један талир **д.** годишње. Та одредба је остала на снази и у доба књаза Данила, када је, под притиском државног апарата, плаћање постало обавезно у држави. Књаз Данило је 1853. увео четири класе пореза, обвезници су према имовном стању подијељени у одговарајуће класе. Једнако пореско оптерећење сваког домаћинства из 1838. замијењено је тако што су домаћинства плаћала у зависности од имовинског стања 3, 2 и 1 фиорин, односно по талир и по, талир и пола талира. Од те године, владар је располагао годишњим буџетом: финансиран из **д.** и руске годишње помоћи. Књаз Данило је прописао **д.** и у Законику Црногорско-брдском (Члан 60, 1855), уз незнатне измјене висине новчаног износа и ставки на које се плаћала **д**. Од тада **д.** је постојала без измјена као основни порез до краја самосталности Црне Горе (јануара 1916).
У државно-правном и друштвено-економском развитку Црне Горе разликовала су се три периода система финансирања државних институција: 1) од краја XVIII в. до стицања независности Црне Горе на Берлинском конгресу 1878; 2) од Берлинског конгреса до краја XIX в.; 3) од почетка XX в. до краја самосталности Црне Горе. **Д.** је у тим периодима незнатно усавршавана у зависности од економске снаге становништва и потребе за финансирањем државних институција. Прву темељиту реформу пореског система извршио је књаз Никола (1868). Том реформом је било утврђено да се на свако рало земље плаћа 6 гроша (пола фиорина) годишњег пореза; на сваку косу ливаде 3 гроша; на говече или коња такође 3 гроша; на сваких 10 брава 6 гроша; на сваку свињу и кошницу по 1 грош; на барел вина по 4 гроша годишње. У вријеме владавине књаза Данила годишњи приход од **д.** износио је око 12.500 фиорина, док је првих година владавине књаза Николе прикупљено 56.000 фиорина (1863), 1876. годишњи износ износио је 100.000 фиорина, а послије 1878. због увећања државне територије (за дупло) проширењем ораница и ливада, те планинских пашњака и сјенокоса, **д.** је знатно увећана. Од почетка XX в., осим **д.** коју су плаћали становници на земљишне посједе и стоку, уведени су и прирези и на друга материјална добра: на трговину, почетне облике индустријализације (монопол дувана). Од 1882. до балканских ратова порез је сваке године увећаван и пред крај независности Црне Горе (крајем 1915) износио је 700.000 круна годишње. Државни буџет се ипак почетком XX в. састављао добрим дијелом из руске помоћи и повремених дотација појединих европских држава (нпр. Србије).
ЛИТЕРАТУРА: *Педесет година на престолу Црне Горе*, Цт 1910; Р. Драгићевић, „Прилози економској историји Црне Горе 1861–1870", *ИЗ*, 1954, X; Б. Павићевић, *Стварање црногорске државе*, Бг 1955; Ј. Јовановић, *Историја Црне Горе*, Пг 1955; Н. Ракочевић, *Црногорска народна скупштина*, Пг 1977; Б. Павићевић, *Петар I Петровић Његош*, Пг 1997; М. Дашић, „О неким општим погледима на Црну Гору епохе краља Николе (1860–1918)", у: *Краљ Никола – личност, дјело и вријеме*, Пг 1997; *Огледи из историје Црне Горе*, Пг 2000; Ж. Андријашевић, *Историја Црне Горе од најстаријих времена до 2006*, Бг 2015; *Династија Петровић Његош*, Пг 2016.
Миомир Дашић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЦИТ
**ДАЦИТ**, изливна (вулканска) магматска стена светлосиве боје, настала површинским очвршћавањем магме киселог састава (SiO2>64 теж.%). Назив је настао према имену римске провинције Дације. Дубински еквивалент **д.** је гранодиорит. **Д.** је претежно изграђен од интермедијарног плагиокласа, кварца и бојених састојака, најчешће амфибола и биотита, уз подређене количине алкалног фелдспата, пироксена, оксида гвожђа и других акцесорних минерала. **Д.** је најчешће холо- до хипокристаластопорфирске структуре и масивне, хомогенe, понекад и планпаралелне текстуре. Смањењем количине кварца **д.** гради прелазе ка андезиту, а повишењем садржаја алкалног фелдспата прелази у риодаците. **Д.** је веома распрострањен у континенталним подручјима субдукционих и колизионих зона, где обично гради сливове велике дебљине а малог распрострањења. Поред тога, велике количине дацитске магме бивају емитоване експлозивно, у виду пирокластичног материјала различитог карактера. Код нас су распрострањени **д.** олигоценске и олигомиоценске старости; први граде прелазе ка андезитима, а већих маса има код Славковице, у долини Ибра, на Рогозни и Радану и код Сурдулице, док други граде прелазе ка кварцлатитима и риодацитима и њих има на потезу Рудник–Борач–Котленик, на Голији, јужно од Копаоника и на Рогозни. Уз **д.** и њима сродне стене често се јављају економски значајна орудњења олова, цинка и сребра, а ређе и бакра и злата. **Д.** се веома често користи као грађевински и архитектонски камен (нпр. дацит Славковице).
Литература: В. Кнежевић Ђорђевић, П. Ђорђевић, *Основи петрологије*, Бг 1976; L. Maitre и др., *Igneous Rocks: A Classification and Glossary of Terms: Recommendations of the International Union of Geological Sciences, Subcommission on the Systematics of Igneous Rоcks*, Cambridge 2005.
Владица Цветковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЦИЋ, Раде
**ДАЦИЋ, Раде**, математичар, књижевник (Сијарина код Медвеђе, 8. IV 1930 – Београд, 3. XII 2016). Дипломирао 1955. на Математичкој групи Природно-математичког факултета у Београду. Од 1958. је асистент на Машинском факултету, а докторирао 1965. на ПМФ у Београду из области мултиформних пресликавања са применом на решења диференцијалних једначина. Наставио је да ради као сарадник на универзитетима у Београду и Крагујевцу. Крајем 1973. прешао је у Математички институт САНУ, где је био председник Савета, председник Управног одбора, руководилац Одељења за математику. У периоду 1993–2002. организовао је и водио Семинар за историју и философију математике и механике. Тада је реализовао серију излагања наших најстаријих и најистакнутијих математичара на тему „Моја делатност у математици", која су снимана магнетофонски и сачувана у Архиву математичара и механичара Математичког института САНУ, који је он и основао и обогатио великим бројем докумената. Ангажовао се у раду Међуодељенског одбора САНУ за проучавање живота и дела српских научника, а превео је *Математички речник* Џејсона Абделнора (Бг 1983), као и поједине математичке одељке у Ларусовој *Општој енциклопедији* (Бг 1973). Писац је уџбеника *Виша математика* (Бг 1972). **Д.** је истраживачки рад посветио различитим, не блиским областима математике: теорија непокретне тачке, општа топологија, теорија суперструктура, теорија уређених алгебарских сруктура и мрежа, комбинаторика, диференцне и функционалне једначине, историја математике, класична теорија бројева. Таква ширина интересовања у математици имала је за последицу не увек довољну концентрисаност и дубину резултата у појединим областима. Ипак, на рад „Mersenne numbers and binomial coeficients" (*Mathematics Magazine*, 1981, 1) упућује монографија T. Koshy, *Elementary number theory with applications* (Amsterdam 2002), а на радове „On common transversals of separeting families" (*Publ. Inst. Math*., 1977, 22, 36) и „Common transversals of finite families" (*Publ. Inst. Math.*, 1979, 26, 40) монографија A. Schrijver, *Combinatorial Optimization* (Berlin–Heidelberg 2003). **Д.** се у књижевности јавља рефлексивном и интимном лириком, поезијом за децу (*Сто цветића из вртића*, Чачак 1998), прозом (кратке приче, есејистика, роман), песничким збиркама (*Трокњижје*, Бг 2015), као и расправама из области језичке културе (*Незавршена књига о речима: одбрана српског језика од страних речи*, Бг 2004).
ДЕЛА: „The Cosine Functional Equation for Groups", *Математички весник*, 1969, 6, 21, 3; „On fixed edges of antitone self-mappings of complete lattices", *Publ. Inst. Math.*, 1983, 34, 48; „Antitone mappings in partially ordered sets and their images", *Revue roumaine de mathematiques pures et appliquees*, 1989, 34; „Common fixed points and fixed edges for monotone mappings in posets", *Colloquium mathematicum*, 1990, 58, 2; „Математичар Милош Радојчић", *Настава математике*, 2003, XLVIII, 1–2.
ИЗВОР: Архивa Математичког института САНУ.
ЛИТЕРАТУРА: А. Петровић, „Излаз на море, зашто га нема (рефлексије о *Рефлексијама* Р. Дацића)", *Кораци*, 2004, 34, 1--2; [www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/rdacic/rdacic-izbor\_l.html](https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/rdacic/rdacic-izbor_l.html).
Александар Николић; РСЕ
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЧАНИ
**ДАЧАНИ**, античко племе из карпатско-подунавске регије. Дачком територијом се у ширем смислу може сматрати територија данашње Румуније. **Д.**, који представљају северни огранак трачких племена, којем припадају и Гети, латински извори су називали именом *Daci*, а грчки Davkoi/Davkai. Мишљења о етничком јединству и међусобној вези **Д.** и Гета су подељена: једна група аутора сматра да су у питању различита племена, док друга заступа становиште да се под различитим називима крије иста етничка заједница. У румунској литератури се стога често наилази на термин дако-гетски. Постоји мишљење да се етноним **Д.** може повезати са фригијским davo" (са значењем вук) и митом о етничком пореклу, који је утицао на стварање ратничке симболике вука. О тесној вези **Д.** и Гета сведочи формулација Помпеја Трога „Daci quoque suboles Getarum sunt. / И Дачани су потомци Гета". Према Страбону (*Geographica*, VII, 3, 13), ова два племена користила су исти језик. Распрострањеност карактеристичних топонима по читавој дако-гетској области, углавном северно од Дунава, а посебно оних која се завршавају на -дава (*Argedava*, *Buridava*, *Capidava*, *Tamasidava*) говори у прилог могућем постојању заједничког дако-мизијског језика, различитог од трачког. За разлику од првог помена Гета већ код Херодота (*Historiae*, IV, 93), први помен **Д.** је четири века каснији и везује се за Цезара (*De bello Gallico*, VI, 25, 2), премда Фронтин (*Strategemata*, II, 4, 3), који је каснији извор, помиње прву важну битку у историји **Д.**, смештајући је у 109–106. годину п.н.е. Историјски је потврђено паралелно постојање ових двеју етничких група, а највећа експанзија дако-гетске материјалне културе (преко Трансилваније све до Доње Аустрије и југозападне Словачке) одговара врхунцу владавине Буребисте и његовим походима против Боја и Тауриска (→ Дакија).
Друштвена стратификација код **Д.** огледа се у издвајању световне и духовне елите (*tarabostes*, *pilleati* – они који носе капе на главама) у односу на остало становништво (*comati*, *capillati* – гологлаво становништво). Световна аристократија представљала је чуваре традиције, а из њихових редова бирани су кандидати за краљевски престо, заповедници утврђења и чланови бирократског апарата. Свештенство је играло врло значајну улогу у дачком друштву, а помиње се и „двострука моћ", с обзиром да је врховни свештеник делио власт с краљем. Најпознатији је случај Деценеjа/Декаинеjа (→ Дакија), врховног свештеника који је током Буребистиног времена имао велик значаj и утицај, а који је након смрти Буребисту наследио на престолу окрњене државе. Највећи број тзв. гологлавих чинило је земљорадничко становништво из руралних заједница. Имали су три обавезе: да плаћају трибуте у натури, учествују у јавним радовима и служе у војсци. Друге две главне групе у оквиру ове класе становништва чиниле су занатлије и трговци. У дачком друштву било је и робова. Предузимање великих јавних радова налази одраз у постојању система утврђења око главног центра Сармисегетузе у планинама Орештије (Костешти, Блидару, Пиатра Рошие итд.). Постојала је наследна краљевска власт и установа краљевих пријатеља, по узору на хеленистичке *philoi*.
О дачком присуству или њиховим утицајима на тлу Србије сведоче типични налази дачке материјалне културе: керамичке посуде специфичних форми и декорације (коничне дачке шоље, лонци са метличастим украсом, чепастим дршкама, пластичним тракама, посуде на стопи фруктијере), накит и елементи ношње (на првом месту познолатенске фибуле, које су типолошки и конструктивно веома блиске фибулама са подручја Великих Скордиска), оружје (криви ножеви сике – *sica*) и новац (имитације грчког новца израђене у дачким радионицама – примерци из Баната и оставе из Јабуковца у источној Србији). Налази су концентрисани у српском Подунављу, иако известан број потиче и са локалитета са шире територије (налази из Поморавља – Параћин, Јагодина, Сараорци; сребрна астрагалоидна фибула средњолатенске схеме из Стола код Беле Паланке, формом веома блиска дачким фибулама). Српско Подунавље представља рубну зону између популација **Д.** и Скордиска. Налази из Поморавља потичу из периода римске доминације на овим просторима, те се појава дачког елемента доводи у везу са депортацијама становништва из подручја северно од Дунава у крајеве који су већ били под римском влашћу.
Концентрација дачких налаза хронолошки опредељених од краја II в. п.н.е. до средине I в. п.н.е. у Банату указује на интензивно присуство дачке популације, што може да буде потврда идеје да је Банат улазио у састав Буребистине државе. Дачки налази потичу с археолошких истраживања локалитета Жидовар код Орешца (из насеља млађег гвозденог доба, најмлађег у низу праисторијских насеља на овом вишеслојном локалитету) и Вршац–Ат (гроб спаљеног покојника), уз које треба поменути случајне налазе, међу којима доминира дачка керамика, из Банатског Карловца, Банатске Паланке, Беле Цркве, Ботоша, Дубовца, Дупљаје, Ковачице, Ковина, Павлиша, Потпорња и Вршца - Улице Ђурђа Смедеревца. Насеља из млађег гвозденог доба на Жидовару посебно су значајна, пошто анализа керамичког материјала указује да је најстарије од три насеља било насељено келтским Скордисцима, док се у млађим насељима видљиво повећава удео дачке керамике. Остава сребних налаза из Ковина, која је првобитно била опредељена као дачка, данас се, након проналаска тзв. жидоварског блага с аналогним сребрним предметима, приписује Скордисцима. Подручје Срема представља западни руб распростирања налаза дачке керамике. Дачка керамика нађена је на насељима позне фазе млађег гвозденог доба приписаним Скордисцима, на локалитетима Гомолава у Хртковцима, Градина у Старом Сланкамену и Баштине у Прогару. На локалитету западно од Земуна, идентификованом као *Mutatio Altina*, у познолатенском хоризонту пронађен је скелет пса, покривен раноримском зделом са жигосаним орнаментом, уз приложену дачку шољу. Са територије Београда налази дачког карактера (дачке шоље, фруктијере, сике, фибуле типа Орлеа–Маглавит) потичу са некропола Скордиска на Карабурми и Роспи Ћуприји. Археолошка сведочанства са територије источне Србије не показују значајније дачко присуство пре краја I в. п.н.е. и римских војних подухвата у којима су Скордисци изгубили самосталност. Овај хоризонт заступљен је типичном дачком керамиком и металним налазима на локалитетима насеобинског карактера Равна, Велесница, Ушће Слатинске реке, Збрадила код Корбова, Вајуга–Песак, Кривељ код Бора, као и на некрополама Љубичевац–Острово и Ајмана – Мала Врбица. Овом хоризонту могу се приписати и оставе из Кладова и Текије.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Рашајски, „Дачка сребрна остава из Ковина", *РВМ*, 1961, 10; I. H. Crisan, *Ceramica Daco-Getică*, Bucureşti 1968; *Burebista şi epoca sa*, Bucureşti 1977; A. Bodor, *Structura societăţii Geto-Dacice*, Cluj–Napoca 1981; М. Jevtić, М. Ljuština, *Dacian Pottery from Židovar*, у: V. Sîrbu, I. Stîngă (ур.), *The Iron Gates Region during the Second Iron Age: Settlements, Necropolises, Treasures*, Drobeta – Turnu Severin 2008; П. Поповић, „Млађе гвоздено доба Ђердапа", *Старинар*, н. с., 1991, 40–41; М. Babeş, „Daker", у: S. Sievers, O. H. Urban, P. C. Ramsl (ур.), *Lexikon zur keltischen Archäologie*, Wien 2012.
Марија Љуштина
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЧИЋ, Душан
**ДАЧИЋ, Душан**, каратиста, тренер (Нови Сад, 30. V 1955). Пре него што се 1970. потпуно посветио каратеу, играо је хокеј, а као члан пионирске екипе Фудбалског клуба *Војводина* постао је и првак Југославије. Под стручним вођством Илије и Владимира Јоргe у Карате клубу *Војводина*, брзо је израстао у врхунског такмичара и од 1974. до 1985. био стални члан репрезентације Југославије. Носилац је црног појаса 8. дан. На државним првенствима у борбама (у својој и апсолутној категорији) и катама (појединачно и екипно) освојио је 17 златних, 9 сребрних и 7 бронзаних медаља. На европским првенствима освојио је 4 златне, 5 сребрних и 7 бронзаних медаља, на европским куповима 12 златних и 3 сребрне. На Светском првенству у Токију 1977. освојио је бронзану медаљу (кате), а у Бремену 1980. постиже свој највећи успех освојивши титулу вицепрвака света у борбама у апсолутној категорији. Мада је по звању грађевински инжењер (дипломирао на Грађевинском факултету у Новом Саду 1978), у струци је радио врло кратко. С дипломом карате тренера, стеченом 1975. у Заводу за физичку културу, одмах је почео да ради као тренер у Карате клубу *Војводина*. Након што је 1981. преузео прву екипу, новосадски клуб је три пута био првак државе и три пута вицепрвак. Исте године постао је члан селекторске комисије Карате савеза Југославије (КСЈ), а с јуниорском репрезентацијом до 1988. на међународним шампионатима освојио 11 златних, 6 сребрних и 6 бронзаних медаља. Од 1989. до 1992. био је председник Стручног савета КСЈ и селектор за све узрасте. Под његовим вођством освојена је једна златна, 4 сребрне и 6 бронзаних медаља на међународним такмичењима. Стручно усавршавање наставио је на Факултету физичке културе у Новом Саду завршивши постдипломске студије 1992. Затим је три године боравио у Америци где је стекао међународну диплому карате тренера на Лонг Ајленд универзитету у Њујорку у којем је затим кратко радио као предавач. Од 1995. до 1998. селектор је репрезентације СРЈ са којом је освојио 7 златних, 3 сребрне и 16 бронзаних медаља, од 1998. био је селектор Српске карате уније чији су се чланови издвојили из Карате савеза Југославије. Од 2013. потпредседник је Српске карате конфедерације. У Н. Саду води сопствени клуб *YU KARATE DO*. Добитник је Спартакове награде СОФК Војводине 1980, Мајске награде СОФК Србије 1981. и Октобарске награде Новог Сада 1981.
ДЕЛА: *Физичка припрема каратиста*, Н. Сад 1988; *Пут до црног појаса*, 1–2, Н. Сад 1997–1998; *Велики илустровани речник борилачких вештина*, Н. Сад 2002.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Додер, *ЈУ карате 1963–1993*, Н. Сад 1993; *Спортско друштво Војводина 1914–1994*, Н. Сад 1994; В. Вујин, *Сентиментални споменар*, Н. Сад 2010.
Младен Булут
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЧИЋ, Душан М.
**ДАЧИЋ, Душан М.**, протојереј, ректор богословије, писац (Багрдан код Јагодине, 2. VIII 1924 – Београд, 14. IV 2009). По завршеној Учитељској школи у Јагодини, радио је две године као учитељ (Багрдан, Ловци, Кочино село, Деоница), а потом уписао и завршио Богословски факултет (1946–1950). У чин ђакона рукоположен је 1958, а у чин свештеника 1978, поставши одмах протојереј. У призренској богословији радиo као суплент (1952–1960), a потом као стипендиста Светског савета цркава из Женеве слушаo у Бону предавања из религијске педагогије (1960–1964). Професор и васпитач Богословије Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима (1964–1978), ректор Богословије Св. Саве у Београду (1978–2001). Као пензионер постављен је за инспектора богословија. Орденом Св. Саве одликован је 1994. Оставио је видан траг у богословској просвети Српске цркве у последњих пола века. Бавио се проблемима педагогије и методике (*Методика религијске наставе*, Бг 1954; *Вероучитељ, носилац духовне обнове народа*, Нова Пазова 2003), а највише методичким приручницима за наставу књижевности на богословијама (*Монах Теодосије Хиландарац*, Бг 1974). Био је сарадник већине црквених листова и часописа, а у *Светосавском звонцу*, *Православној мисли* и *Веснику свештеничког удружења* имао је сталне рубрике. Писао је поезију (*Поема о Хиландару*, Бг 1982; *Бајка за мртве*, Бг 1994; *Поема о Јасеновцу*, Бг 1994), романе (*Камиље појило*, Бг 1992; *Са обала Камиљег појила*, Бг 2001), репортаже, сценске приказе, рецитале. Преводио је Н. Берђајева са немачког и В. Зјенковског са руског.
ДЕЛА: *Манастир Јошаница*, Бг 1971; *Духовна апотека*, Бг 2004.
ИЗВОР: М. Дачић, *Досије мога оца Душана Дачића, професора богословије* (рукопис).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Протић, „Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Д. М. Дачић, ректор богословије Светог Саве", *Гласник СПЦ*, 2009, 5; Д. Калезић, „Сећање на протојереја-ставрофора Д. М. Дачића", *Гласник СПЦ*, 2009, 6; Г. Раденковић, „Протојереј-ставрофор Д. Дачић", *Православље, новине Српске патријаршије*, 2009, 1011.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЧИЋ, Живојин
**ДАЧИЋ,** **Живојин**, књижевник, публицист, просвјетитељ (Баточина код Крагујевца, 6. VI 1874 – Београд, 24. V 1920). На Великој школи дипломирао Историјско-филолошки одсек 1896. Радио као наставник, чиновник Министарства просвете, професор гимназије, секретар Универзитета и управник Државне штампарије (1911–1919), с прекидом за вријеме рата, кад је избјегао у Француску. Издавао је и уређивао више листова, оријентишући се на народно просвјећивање, подршку задругарству, оснивању сеоских читаоница и књижница. Међу тим листовима издвајају се популарне *Народне новине* (1907–1911), с календаром који је излазио у 30.000 примјерака (1908–1913). Својим издањима и многобројним предавањима стекао је углед народног просвјетитеља доситејевског кова. Писао је дидактичко-морализаторске приповијетке из сеоског живота (*Сиротан*, Краг. 1892; *Просте приче* *из живота нашега народа*, Бг 1908: *Како моји живе,* Бг 1908), приређивао издања народних пјесама за омладину, састављао уџбенике, приручнике и читанке за народ (*Да нам буде боље*, Бг 1914).
ДЈЕЛА: *Зло и добро у нашем народу: просте приче из живота нашега народа*, Бг 1909; *С Брегалнице и Вардара: белешке из нашег последњег рата*, Бг 1913; *Le martyre du peuple serbe : contes simples: précédés des Paroles du vieux Roi de Serbie*, Genève 1918.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јелић, „Дачићеве *Народне новине*", *Књижевни север*, 1929, 11; Ј. Скерлић, „Две књиге Ж. О. Дачића о народним читаоницама и књижницама", *Фељтони*. *Сабрана дела Јована Скерлића*, 7, Бг 1964.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЧИЋ, Ивица
**ДАЧИЋ, Ивица**, политичар, државник (Призрен, 1. I 1966). Завршио Факултет политичких наука (смер новинарство) у Београду. Године 1990. изабран је за првог председника Младих социјалиста Београда, а од 1992. до 2000. обављао је послове портпарола Социјалистичке партије Србије (СПС). Био је председник Градског одбора СПС-а Београда и потпредседник СПС-а 2000–2003. Функцију савезног посланика у Већу грађана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије и Скупштине Државне заједнице Србије и Црне Горе обављао од 1992. до 2004. Министар за информисање у Прелазној Влади Републике Србије био је од октобра 2000. до јануара 2001. За председника СПС изабран је 2006. Функцију првог потпредседника Владе (заменика председника Владе) и министра унутрашњих послова обављао је од 2008. до 2012. После избора за Народну скупштину Србије 2012, председник Србије Томислав Николић поверио му је јуна 2012. мандат за састав Владе Републике Србије. Функцију председника Владе Републике Србије обављао је до априла 2014, када је, после ванредних избора за Народну скупштину, изабран за првог потпредседника Владе и министра иностраних послова. После избора 2017. остаје на истим функцијама у Влади Србије. Био је председник Кошаркашког клуба „Партизан" из Београда и потпредседник Југословенског олимпијског комитета. Добитник је признања „Најевропљанин" за 2009. и „Златног знака Полиције Републике Српске" 2012.
ЛИТЕРАТУРА: *Српски Who is who*, Бг 2013; [www.mfa.gov.rs/sr/index.php/o-ministarstvu/ministar/ministar-biografija?lang=cyr (2018)](https://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/o-ministarstvu/ministar/ministar-biografija?lang=cyr%20(2018)).
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЧИЋ, Љубиша
**ДАЧИЋ, Љубиша**, астроном (Багрдан код Јагодине, 27. VI 1929). Дипломирао астрономију на ПМФ у Београду 1953. На Вишој артиљеријској школи у Ћуприји предаје математику од новембра 1954. до фебруара 1955. На Астрономској опсерваторији у Београду ради 1955–1962. У Служби двојних звезда вршио редовна посматрања и водио картотеку двојних звезда, а у Служби сунчеве активности учествовао у снимању Сунца за потребе Међународне геофизичке године. Поред тога вршио је осматрања окултација и редукције посматрачког материјала окултација, учествовао је у пријему сигнала и метеоролошких посматрања. Са П. М. Ђурковићем објавио низ микрометарских мерења двојних звезда (и П. М. Ђурковић, „Mesures micrométriques d'étoiles doubles", *Bull. Obs. Astron. Belgrade*, 1956–1959, XX–XXIV; и П. М. Ђурковић, „Sur les érreurs du micomètre Askania, appliqué au réfracteur de 650 mm", *Bull. Obs. Astron. Belgrade*, 1956, XX, 1–2). Радио на оснивању Групе за одређивање релативних звезданих координата на великом меридијанском кругу – за в. д. шефа Групе именован 1961. На III Конгресу математичара, физичара и астронома Југославије у Београду 1960. одржао је предавање *Фундаментални каталози звезда и задаци фундаменталних инструмената Астрономске опсерваторије у Београду*. Током 1959. и 1960. борави на специјализацијама на Пулковској опсерваторији код Лењинграда и на Париској опсерваторији 1962. одлази у Париз, где до пензије ради у Рачунском центру у Орсеју чији је био шеф.
ДЕЛА: *Ка џиновима и патуљцима неба*, Бг 1959; коаутор, „Observations du Soleil en 1957, 1958 et 1959 à l'Observatoire astronomique de Belgrade", *Publ. Obs. Astron. Belgrade*, 1965, 11.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радованац, „Да не буду заборављени – асистенти, стручни сарадници, технички сарадници... Астрономске опсерваторије у Београду", у: М. С. Димитријевић (ур.), *Зборник радова конференције Развој астрономије код Срба*, VII, Бг 2014.
Милан С. Димитријевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАЧКИ РУДНИЦИ
**ДАЧКИ РУДНИЦИ**, рудници злата који су у периоду римске доминације били формирани у области западних Карпата, а центри експлоатације су били *Alburnus Maior* и *Ampelum*. Освајање ових ресурса било je пресудан мотив за римске ратне походе на Дакију. Одмах по освајању Дачке краљевине цар Трајан је почетком II в. организовао експлоатацију златоносних рудника, који су проглашени за царски посед. Насељено је рударско становништво Далмације из племена Пируста, Баридуста, Сардеата и Манеата, како је потврђено у разним документима сачуваним на дрвеним таблицама превученим воском (*tabulae ceratаe*) и на каменим надгробним и вотивним споменицима. Рудари су били слободни људи, који су сачували племенску организацију из постојбине и одређену аутономију у оквиру провинције, о чему сведочи назив насеља *vicus Pirustarum* на једној од поменутих таблица. Постојање рударских насеља у области Роша Монтана (Roşia Montană – *Alburnus Maior*) потврђено је археолошким истраживањима више некропола кремираних покојника, које углавном имају одлике илирског, односно средњебалканског погребног ритуала. Откривене су некрополе са гробовима спаљених покојника окруженим каменим прстеном или покривених каменом хумком на локалитету Ботеш–Корабија у близини Златне (*Ampelum*), која има аналогије у некрополама у околини Врања и Пирота, које се приписују трачком племену Бесима. С друге стране, гробови са кремираним покојницима, који припадају типу Мала Копашница – Сасе, са правоугаоним гробним ракама, са једним или два етажа и запеченим странама, ископани су на локалитетима Гаури „Хоп" (*Găuri „Hop"*), Таул Корнa (*Tăul Corna*) и Брад-Мунћелул (*Brad-Muncelul*). Велике некрополе овог типа истражене су на територији Дарданаца, на епонимном налазишту у Малој Копашници код Лесковца и у Давидовцу код Врања. Илирска племена из југоисточне Далмације и Подриња (Пирусти, Бреуци) и Дарданци били су вични рударству и металургији, те су прве римске рудне области на Балкану основане управо на њиховој територији (*argentariae Pannonicae, metalla Dardaniae*). *Тabulae cerate* откривене у римским галеријама рудника злата у Роша Монтани откривају социо-економске односе у рудним областима Дакије, преко купопродајних уговора између становника рударских насеља и војника легије *XIII Gemina*, која је имала логор у Апулуму. На таблицама се налазе и пословни уговори у којима се помињу имена рударских насеља: Картум (*Cartum*), Деусара (*Deusara*), Именсорум Мајус (*Immensorum Maius*), Рескулум (*Resculum*), од којих нека имају трачки корен. Осим најчувенијих рудника злата, у римској Дакији је копана руда гвожђа – углавном лимонит, као и руда бакра. Римски рудници гвожђа откривени су у околини Хинедоаре, у Банату и на североисточним обронцима планине Појана Руска (*Poiana Ruscă*). На налазишту Дева, у области Хунедоаре, на локалитету Турну Рошу у долини Олта и у Банату, откривени су трагови експлоатације бакра у римско време. У долини Муреша у римско време су постојали рудници соли (*Salinae*, *Potaissa*), а у Дакији су експлоатисани и многи каменоломи, нарочито мермер у околини градова *Sarmizegetusa*, *Napoca*, *Potaissa* и *Apulum.* Повлачењем римске војске и администрације из Дакије 271/272, за време владавине цара Аурелијана, окончан је период од 170 година експлоатације њених рудних богатстава. Овај ударац римској економији је царска администрација покушала да ублажи обновом рударства у провинцијама на десној обали Дунава: Горњој и Доњој Мезији. На њиховој територији формирана је нова провинција – *Dacia Nova* или *Dacia Aureliana.* Досељено је романизовано становништво избегло из Дакије и организована обимна рударско-металуршка активност, што се огледа у многобројним траговима рударења и прераде руде, рударским насељима, утврђењима и занатско-металуршким центрима с краја III и из IV в. у данашњој источној Србији. Археолошка сведочанства нам потврђују да су рудне области у провинцијама на тлу данашње Србије током касне антике преузелe производњу напуштених дачких рудника.
ЛИТЕРАТУРА: S. Dušanić, „Late Roman Mining in Illyricum: Historical Observation", у: P. Petrović, S. Đurđekanović, B. Jovanović (ур.), *Ancient Mining and Metallurgy in Southeast Europe*, Bor–Bg 1996; V. Wollmann, *Mineritul metalifer, extragerea sării şi carierele de piatră în Dacia romană. Der Erzbergbau, die Salzgewinnung und die Steinbrüche im römischen Dakien*, Cluj–Napoca 1996; M. Simion, V. Apostol, D. Vleja, *Alburnus Maior II. Monumentul funerar circular (The circular funeral monument)*, Bucureşti 2004; P. Damian (ур.), *Alburnus Maior III. Necropola romană de incineraţie de la Tăul Corna*, Cluj–Napoca 2008; S. Petković, „The Traces of Roman Metallurgy in Eastern Serbia", *Journal of Mining and Metallurgy* *B*, Bor, 2009, 45, 2; P. Damian (ур.), *Alburnus Maior I*, Cluj–Napoca 2010.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАШИЋ, Вучић
**ДАШИЋ, Вучић**, математичар, универзитетски професор (Брезојевице код Плава, Црна Гора, 5. I 1937). На Природно-математичком факултету (група математика) у Београду дипломирао 1960. До 1970. предавао је математику и физику у средњим школама. Универзитетску каријеру почео је 1970. на Техничком факултету у Подгорици, а касније наставио на ПМФ Универзитета у Подгорици. Магистрирао је 1975. у Београду, и потом годину дана био на научно-стручном усавршавању у Москви (МГУ). Докторску дисертацију „Скоро-прстени са дефектом дистрибутивности" одбранио је 1979. на ПМФ Универзитета у Сарајеву. Биран у свим наставним звањима, а за редовног професора ПМФ у Подгорици изабран је 1991. Пензионисан је 2004, али је и даље анганжован у настави. Објавио је тридесетак научних и преко 25 стручних радова у домаћим и међународним часописима. Област **Д.** истраживања је алгебра и разне алгебарске структуре. Када је боравио на МГУ (Москва), био је на Механичко математичком факултету, а своја истраживања је реализовао под руководством професора. Л. А. Скорњакова. Истраживања која је тада почео и даље наставио, била је теорија скоро-прстена. Том теоријом се тада у Југославији није нико бавио, али је та област била уопштење теорије прстена. Касније је почео да се бави и теоријом хиперструктура и н-арним алгебарским структурама. Његови резултати су цитирани у монографији G. Pilz, *Near-rings*, Amsterdam 1983. и у прегледном чланку K. Glazek, „A short guide through the literature on semirings", Wroclaw 1985. Поред математике бави се и поезијом, а нека размишљања о вези математике и поезије реализовао је у књизи *Између математике и поезије* (Пг 2006).
ДЕЛА: „A defect of distributivity of the near-ring", *Mathematica Balkanica*, 1978, 8; „On some radicals in near-rings with a defect of distributivity", *Publ. Inst. Math., Beograd*, 1985, 39, 52; „The Levitzki radical in n-ary near-algebras", *Гласник математички*, 1990, 25, 45; „The singular ideal of a group over an integral near-ring", *Accademia di Scienze e Lettere. Rendiconti. Scienze Matematiche e Applicazioni. A.*, 1993, 127.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАШИЋ, Ђорђе
**ДАШИЋ, Ђорђе**, архитекта, пројектант (Београд, 18. VII 1957). Студирао на Архитектонском факултету у Београду (1975‒1983) и на „АА School" у Лондону (1984‒1987). Самостални аутор од 1985. до данас. Током 80-их радио је у Лондону на многим комерцијалним пројектима и учествовао на познатим интернационалним конкурсима. Један од њих одвео га је у Токио, где је остао да живи и ради. Почетком 90-их основао је у Токију сопствени пројектни биро „Dasic Architects", који интензивно ради и данас. Члан је Краљевског института британских архитеката. Пројекат који га је отиснуо у воде светске архитектонске каријере јесте ентеријер зграде Немачке банке у Токију (1993). За истог инвеститора током 90-их година урадио је и објекте банака у Сингапуру, Џакарти и Осаки, као и ентеријере компаније Мицубиши у Бангкоку, фирми „A. T. Kearney", „Donna Karan", „Ciba Geigy", „Deutsche Morgan Grenfell" у Токију и др. Све њих карактерише препознатљив минималистички стил и истраживачки дух у домену примене материјала нове, најсавременије технологије. Стручна делатност **Д.** креће се од пословних објеката, преко комерцијалних и стамбених, до урбанистичких тема. Већина њих изведена је за финансијске институције из Јапана и југоисточне Азије. Јединственост његовог деловања представља залагање за зелену, енергетски ефикасну и одговорну архитектуру, док је дизајн у естетском смислу утемељен на принципу једноставности.
ДЕЛА: зграда „UBS" у Токију (1997–1999); објекат „Munich Reinsurance" у Токију (1999–2000); комплекс „Credit Lyonnais – Credit Agricole" у Токију (2004); зграда АIG у Нагасакију (2004–2007); вишеспратница „Oak Hill" у Хонг Конгу (2008–2011); комплекс „City Bank" у Токију (2010–2012).
ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић (ур.), *Лексикон српских архитеката 19. и 20. века*, Бг 1999.
Mаре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАШИЋ, Миомир
**ДАШИЋ, Миомир**, историчар, универзитетски професор (Ровца код Берана, 15. XI 1930). Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Београду 1954, а 1962. стекао и степен магистра историјских наука. На истом факултету одбранио је 1980. докторску дисертацију под насловом *Црна Гора и ослободилачки покрети у Горњем Полимљу од почетка XIX вијека до Берлинског конгреса*. Од 1954. до 1960. радио је као професор историје, а од 1962. до 1972. као директор гимназије у Иванграду (Беране). У периоду 1972–1978. био је руководилац Сектора за културу и науку Републичког завода за међународну научну, просвјетно-културну и техничку сарадњу Црне Горе у Подгорици. Упоредо је радио као хонорарни професор на Педагошкој академији у Никшићу. Почев од 1978. запослен је на Наставничком (Филозофском) факултету у Никшићу. Године 1981. изабран је за ванредног, а 1985. за редовног професора на предмету Историја народа Југославије у новом веку. Предавао је Увод у историографију (*Увод у историју са основама помоћних историјских наука*, Нк 1988) и Методику наставе историје. Био је посланик Народне скупштине Црне Горе (1963–1969) и члан Републичке конференције ССРН Југославије (1967–1973), Савезне конференције СРН (1985–1991), Југословенског форума за људска права. Вршио је функцију председника Удружења универзитетских радника и других научних радника Црне Горе (1983–1990) и био члан Председништва Савеза универзитетских наставника и других научних радника Југославије (1983–1990). Обављао је дужности председника Друштва историчара Црне Горе (1974–1979) и Савеза историчара Југославије (1985–1989; 1994–1999). Ванредни члан ЦАНУ постао је 1991, а редовни 1996. Био је секретар Одељења друштвених наука и члан Предсједништва ЦАНУ (1993–1997), а у једном мандату и потпредседник ЦАНУ (1997–2001). Руска академија природних и друштвених наука изабрала га је 1989. за свог иностраног члана. Био је уредник *Гласника Одељења друштвених наука ЦАНУ*, члан редакције или уредник више стручних часописа (*Историјски записи*, *Токови*, *Овдје*, *Настава историје*, *Југословенски историјски часопис*, *Bulletin scientifique* и др.), посебних издања и зборника радова. Почев од 1996. па све до гашења пројекта био је председник Уређивачког одбора Енциклопедије Црне Горе. Држао је предавања у већини универзитетских центара у СФРЈ, као и на универзитетима у Москви, Кијеву, Утрехту, Кракову. Стручно се усавршавао у СССР-у, Француској, Пољској, Холандији, Чехословачкој. Добитник је више друштвених признања, међу којима и Ордена Републике Југославије, Медаље Руске академије природних и друштвених наука за развитак културе и уметности, Медаље Универзитета у Кракову. Од највећег значаја су његова истраживања историје Црне Горе (*Политичке и друштвене прилике у областима данашње Црне Горе у другој половини XIV и првој половини XV вијека*, Пг 1990; *Црна Гора и Србија на почетку XIX вијека*, Бг 1994; *Незаобилазно у историји Црне Горе*, Пг 2003), посебно историје Васојевића (*Ослободилачки покрет у Доњим Васојевићима 1861. и 1862. и њихов одјек у Санџаку*, Тг 1982; *Утицај Првог српског устанка на народноослободилачки покрет у Васојевићима и осталим црногорским брдима*, Тг 1983; *Васојевићи од помена до 1860. године*, Тг 1986; *Историографски проблеми проучавања сјеверне Црне Горе*, Тг 1986; *Васојевићи у устанцима 1860–1878*, Пг 1992; *Карађорђевићи из Васојевића*, Андријевица 1996).
ДЕЛА: *Југословенска мисао у Црној Гори до стварања Југославије*, Тг 1989; *Огледи из историје Црне Горе*, Пг 2000; *О историчарима ЦАНУ*, Пг 2011; *Спорења у историографији*, Пг – Бијело Поље 2014.
ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак ЦАНУ*, 1994, 19; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; *Библиографија академика Миомира Дашића*, Пг 2007; *Дјело академика Миомира Дашића у огледалу стручне и научне критике*, Бијело Поље 2010.
Љубодраг Димић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДАШНИЦА
**ДАШНИЦА**, село у централној Србији, у Жупи, на левој страни долине Мале реке (саставница Пепељуше, десне притоке Западне Мораве). Изграђено је на локалном путу Александровац–Крушевац. Општинско средиште Александровац је 10 км према западу. Насеље је дисперзивног типа, смештено на 245–300 м н.в., а куће се нижу дуж сеоских путева. Помиње се од почетка XVI в. као Душаница, Душница и Горња Дашница. Староседеоци су досељени са Копаоника и из села Горње Жупе. Од друге половине XX в. број становника се смањује. Године 2011. имало је 621 житеља, од којих 95,8% Срба. У пољопривреди је упослено 30,7% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем запослено је у Александровцу и Kрушевцу. У околини су налазишта лигнита који је у прошлости повремено експлоатисан.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ДЕЦЕМБАР
**ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ДЕЦЕМБАР**, предузеће основано у Крагујевцу 1946. као пословница „Војнонабављачког предузећа". Године 1949. прераста у „Војнотрговинско предузеће – Крагујевац". Основна делатност била је снабдевање војних лица и чланова њихових породица одећом и обућом, прехрамбеним производима, огревом и организовањем друштвене исхране за официрски кадар без породице. Предузеће је 1952. преименовано у „Војно предузеће за производњу официрске одеће и обуће" у чијем саставу је било осам радионица и осам продавница. Запошљавало је 115 радника у осам градова Србије. Предузеће 1954. добија назив „Двадесет други децембар". Почетком 1970. припојено му је предузеће „Колектив – Крагујевац", а априла 1972. и предузеће „Наш укус – Крагујевац". Године 1974. завршена је изградња прве фазе нове фабрике у Илиној Води, површине 4.057 м2 и погона за припрему производње од 2.154 м2. Исте године изграђена је и почела је с радом њихова робна кућа „Златна ружа", површине 5.200 м2. Предузеће је тада запошљавало 930 радника и имало 60 својих продавница у 17 градова Србије. У периоду од 1980. до 1990. **Д. д.** **д.** било је најуспешније предузеће у Крагујевцу и Шумадији, о чему сведоче 52 признања које је добило за своје производе од разних асоцијација, на разним сајмовима и модним манифестацијама. Тих година оно је градило годишње око 2.000 м2 новог пословног простора, а поред фабричког круга поседовали су почетком 90-их година 120 модних кућа и продавница у 37 општина Србије. Распадом СФРЈ оно је као и остала привредна предузећа почело да стагнира. Њихове робне куће продавале су туђе производе и око 30% производа из своје производње. Предузеће је губило трку са конкурентским произвођачима. Приватизовано је 2006. и ушло у састав предузећа „Делта фер", чији је власник Милан Спасојевић. Под називом Холдинг **Д. д. д.** радило је до 2008, када му је назив промењен у „Трговина 22" а. д. Зависно предузеће „Производња 22" ДОО 2010. припојено је „Трговини 22" а. д.
ИЗВОР: Историјски архив Шумадије у Крагујевцу.
ЛИТЕРАТУРА: *Крагујевачки лексикон*, Бг–Краг. 2013.
Предраг Илић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАДЕСЕТ ПРВИ МАЈ, Београд (ДМБ)
**ДВАДЕСЕТ** **ПРВИ МАЈ, Београд (ДМБ)**, фабрика мотора која је 10. XI 1948. одлуком Владе ФНРЈ основана као фабрика транспортних/тракторских мотора и трансмисија (ФТМТ) у Раковици и Кнежевцу. То је био зачетак фабрике „21. мај". У почетку су се у фабрици производили мотори за авионе и хеликоптере домаће производње, као и њихово сервисирање. По томе је и фабрика добила име јер је 21. мај био дан Југословенског ратног ваздухопловства. Први производи били су авионски клипни мотори по лиценци „Валтер" (Чехословачка), млазни мотори по лиценци „Палас" (Француска), као и редуктори за хеликоптере по лиценци „Вестланд" (Енглеска). Направљене су огромне хале у фабрици у Раковици, у улици Патријарха Димитрија, где је временом оформљен читав индустријски кварт. Централна хала имала је чак 5.000 м2. Машине постављене у фабрици биле су из западне Европе и САД. Производило се по лиценцама „Фијата", „Ломбардинија", „Ролс-ројса", „Турбомека", „Боша". Неколико деценија је фабрика производила моторе за „заставу", „фићу" и „југа". Добијена је лиценца за производњу различитих клипних и млазних мотора мање снаге и трансмисија за авионе и хеликоптере. Крајем 80-их година радило се с око 70% укупног капацитета и произведено је 165.000 мотора, а број запослених у читавом гиганту је премашивао 5.000. Вредност имовине досегла је у једном моменту више од 1 млрд. долара. Производња аутомобилских мотора по лиценци „Фијат" (Италија) почела је 1954. Сагласно захтевима тржишта, а користећи инсталисане капацитете, 1964. уведена је производња индустријски ремонтованих мотора у редовну прозводњу. Године 1968. инсталисани су капацитети за сервисирање и поправку возила у које је уклопљена и производња индустријски ремонтованих мотора, што представља зачетак потоње Ауто-куће. Проширивањем обима производње нових мотора и захтевима тржишта, 1983. изграђени су нови капацитети за сервисирање и комплетну поправку возила у гарантном и вангарантном року, с комплетном линијом пружања услуга. У технолошку целину Ауто-куће били су обу-хваћени програми индустријског ремонта мотора, сервисирања и одржавања возила, лимарско-фарбарских радова, техничких прегледа свих типова возила, продаје моторних возила, као и велепродаја и малопродаја резервних делова.
У оквиру фабрике **ДМБ** постојало је неколико посебних фабричких јединица. Ова фабрика-гигант је производила авио, ауто, турбо и малолитражне моторе, имала посебну фабрику алата и опреме, ливницу, своје хотеле, а чак девет предузећа чинила су овај конгломерат. Најпознатија је Фабрика малолитражних мотора (ФММ), која је формирана у оквиру **ДМБ** 1970, прво као погон за производњу малолитражних мотора, а касније је израсла у фабрику. Године 1972. отпочела је сарадњу с италијанском фабриком „Ломбардини". У периоду њеног деловања, у ФММ произведено је преко 450.000 мотора свих типова. Овај погон је производио моторе за ситну пољопривредну и грађевинску механизацију, системе за наводњавање и генераторе за струју. Друга позната засебна фабрика у оквиру **ДМБ** је фабрика аутомобила. Фабрика је производила моторе за потребе крагујевачке „Заставе" у периоду 1981–2008, да би после извесног застоја наставила да ради још неко време од 2010. Тако је и чувени „стојадин", „Заставин" аутомобил, имао за погон мотор из ове фабрике. Током 2000-их је произвођен специјални аутомобил „Сомбор" из некадашњег „Заставиног" програма на основу модела путничког возила „скала 101", као што су возила „скала 1.1", „поли скала 1.1", „пик-ап скала 1.1", „поли комби скала 1.1", „поли пекар скала 1.1", „поли ЈВ" и возила „југо флорида пик-ап" (с моделима) које је уз значајне измене каросерије произведено из основног модела путничког аутомобила „југо флорида".
Током златних година овог гиганта, а то је и период када је на њеном челу од 1978. до 1989. био генерални директор Филип Грујић, фабрика се налазила на врхунцу свог деловања. У томе времену постављене су линије за годишњу производњу 80.000 мотора аутомобила „југо 45", постављена је фабрика за годишњу производњу 70.000 малолитражних мотора, проширена је и модернизована фабрика алата и опреме, изграђена Ауто-кућа „21. мај", обновљени су објекти и круг старе фабрике. Производња ауто-мотора достигла је цифру од 180.000 годишње, припремљен је еколошки мотор, изграђено постројење за пречишћавање отпадних вода, постављен електронски систем заштите фабрике, број запослених само у фабричком погону увећан је за 2.400, припремљене су линије за производњу мотора аутомобила „југо флорида". Реализован је велик број пројеката из области друштвеног стандарда. Купљено је 800 нових станова, оронули самачки хотел претворен је у модеран хотел Б категорије с комерцијалним садржајима и тениским теренима, реконструисана је вила „Јавор" на Златибору, изграђени су фудбалски стадион, модеран амфитеатар са 220 седишта, дисконт за продају животних намирница. Фабрика је имала спортско друштво са седам клубова, чији су чланови били махом радници и њихова деца, а такође је основано културно-уметничко друштво „21. мај". Било је то време великог успона фабрике која је израсла у моћан пословни систем, а почетком 1989. Филип Грујић прелази на функцију потпредседника Владе Србије.
Током 90-их и 2000-их фабрика је у све тежем стању, да би током 2000-их радило свега две-три стотине радника. Тако су након 2001, носећи део овог гиганта (п)остале две фабрике у њеном саставу: Фабрика турбомотора и трансмисија и Фабрика малолитражних мотора. Фабрика турбомотора и трансмисија је производила зупчанике, мењаче за мотокултиваторе и комбајне, диференцијале и редукторе и смањила је број својих запослених током 2007. на свега око 130. Располагала је у Раковици с две производне хале укупне површине 14.687 м2 и два анекса уз те хале површине 4.868 м2, као и ковачницом чија је површина 496 м2. У свом поседу има чак 109.000 м2 грађевинског земљишта. Како је у 2007. забележила приход од свега 47 мил. динара, а расход од око 132 мил. динара, одлучено је да ова фабрика уђе у процес приватизације. Фабрика малолитражних мотора се тих година бавила производњом бензинских и дизел-мотора, пумпи за наводњавање, мотокултиватора и мотокосачица, а године 2007. имала је 102 запослена. Располаже машинском халом од 4.370 м2, анексом уз халу површине 1.100 м2, пробном станицом за испитивање авионских мотора, зградом за испитивање ротора и четири магацина. Како је у 2007. остварен приход од 143 мил. динара, а расход од 189 мил. динара, одлучено је да и ова фабрика у саставу **ДМБ** уђе у процес приватизације. Иако су сви радници отпуштени и добили отпремнине, од 2010, неколико погона наставило је с радом. Производе се мотори, прибор и делови опреме за аутомобиле, укључујући и „Заставине" моторе и делове, јер је велик удео возног парка у Србији, па и региону, њеног порекла. Део хала је уступљен за продавнице дрогерија на велико и њихових складишта, пре свега фирми „Лили дрогерије", која је 2012. за 163 милиона динара купила предузеће „21. мај – фабрика турбомотора и трансмисија" у реструктурисању. Две фабрике из састава „21. маја" су приватизоване, а остали погони су престајали с радом.
Први директор „21. маја" био је машински инжењер и пуковник ЈНА Ненад Жиковић, а наследио га је Славко Петрековић. Велимир Веља Милутиновић је поставио темеље фабрици ауто-мотора и успешно је водио шест година. Владимир Црнобори радио је на организационом јачању фабрике. Сретен Пенезић је фабрику водио у време великих интеграција. Ђорђе Бркић, дипломирани економиста, први је цивилни директор; он је успешно водио фабрику осам година. Бркића је наследио Радослав Баришић, а њега Филип Грујић. После Грујићевог првог мандата директор је био Љубисав Глигоријевић, а затим се вратио Грујић. Године 2016. отворен је стечајни поступак над преосталим погоном фабрике „21 мај", Фабриком малолитражних мотора, која је претходно претворена у акционарско друштво.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, 2, Бг 2006; Ф. Грујић, *Била једном једна фабрика*: *о успону и паду фабрике „21. мај" из Раковице*, Бг 2014; С. Јаковљевић, „Извињавам се, много се извињавам!", [www.cukaricarakovica.com/2016/03/izvinjavam-se-mnogo-se-izvinjavam/](https://www.cukaricarakovica.com/2016/03/izvinjavam-se-mnogo-se-izvinjavam/).
Драган Р. Петровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАДЕСЕТ ПРВИ ОКТОБАР
**ДВАДЕСЕТ ПРВИ ОКТОБАР**, предузеће за производњу опреме за аутомобилску индустрију које је у Крагујевцу 1962. настало интеграцијом предузећа „Пролетер", „Радио електро" и „Младост". „Пролетер" је основан 1947. и производио је хладњаке, грејаче и пречистаче за аутомобилску индустрију. Предузеће „Радио електро" је настало 1951. и бавило се производњом електроопреме и радио-апарата по лиценци фирме „Филипс", а од 1954. производило је електроопрему за аутомобиле. „Младост" је основана 1955. и у овом предузећу производили су се делови од бакелита, пластике, полистирола, уређаји за паљење, хидрокочиони уређаји, те пумпе за воду за аутомобилску индустрију. **Д. п. о.** је на дан оснивања, 1. VII 1962, запошљавао 1.132 радника, а крајем 90-их је било око 2.000 запослених, да би се наредних година овај број вишеструко смањио као последица транзиције и низа трансформација. Године 1969. преду-зеће постаје део компаније „Заводи Црвена застава", Крагујевац. Од 1980. до 1988. пословало је у оквиру Радне организације „Застава компоненте", и то као ООУР **Д. п. о.** и ООУР „Воја Радић". Од 1991. до 2001. предузеће је посебно правно лице у склопу а. д. „Застава група", под називом Друштво са ограниченом одговорношћу у друштвеној својини за производњу ауто-делова и електроопреме „Застава **Д. п. о.**" Крагујевац. После тога, постаје независно правно лице и послује као Друштвено предузеће за производњу и промет ауто делова **Д. п. о.**, са седиштем у Крагујевцу. У процес приватизације улази децембра 2002, а од 2003. је у реструктурирању које је трајало пуних 10 година. На крају је спроведена реорганизација.
Током 60-их година целокупна производња предузећа била је усмерена ка домаћој аутомобилској индустрији. У периоду 1972–1992. предузеће производи и за потребе аутомобилске индустрије Италије, Русије, Немачке, Пољске, Велике Британије и остварује извоз од 550 милиона УСД. Године 1992. извоз је онемогућен због економских санкција Југославији, а домаћа производња аутомобила опада са око 180.000 јединица (крајем 80-их), на свега 5.000 (крајем 90-их година). Развијају се алтернативни производни програми: светлосна опрема и други делови за тракторе, аутобусе и камионе, пластичне гајбице, посуђе и др. Током 2006. почиње производња делова за кућне апарате, за словеначку фирму „Горење", која наредних година бележи пораст. Крајем 2008. престаје производња око 400 позиција за аутомобилску индустрију, а даљи развој и програмско опредељење предузећа одредиће наступајућа приватизација.
ИЗВОРИ: Архива предузећа; Историјски архив Шумадије у Крагујевцу.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Стојковић, *21 Октобар – Крагујевац*, Краг. 2014.
Милан Матијевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ 1941
**ДВАДЕСЕТ СЕДМИ МАРТ 1941**, војни пуч против владе и кнеза Павла због потписивања протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Иако је непосредан повод за извршење војног преврата било приступање Краљевине Југославије тројном савезу, који су у септембру 1940. формирали Јапан, Немачка и Италија, узроци су били далеко трајнији и сложенији с обзиром на то да су проистицали из дубоких унутрашњих и спољнополитичких криза, које су у другој половини 30-их година потресале југословенску краљевину. На унутрашњеполитичком плану све више је расло незадовољство због задржавања недемократских закона, донетих у време личне владавине краља Александра (1929−1934), због нерешавања проблема државног преуређења, опструкције државе од стране хрватске национално-политичке опозиције, предвођене Хрватском сељачком странком (ХСС), великих социјалних неједнакости и погоршања економског положаја. Уз подршку и под утицајем Велике Британије, заинтересоване да се због очекиваног рата стабилизују прилике у Краљевини, чиме би она постала војнички поуздан савезник, стварањем Бановине Хрватске у августу 1939. делимично је решено хрватско питање. Међутим, начин на који је то учињено, омеђивање само једне федералне територије у иначе централистичком систему и ширина компетенција које су јој дате, без учешћа легитимних представника српског народа у претходним преговорима, уз остављање око 900.000 Срба у новоствореној бановини и непостајање плана о целовитом уређењу државе, а потом и изузетно репресивно поступање бановинских власти према српским чиновницима и православном становништву уопште, знатно су заоштрили националне и политичке поделе и нетрпељивости.
Погоршавале су се и међународне прилике, чије је стање показивало све очитије урушавање Версајског поретка, установљеног после I светског рата, који је дотадашњом својом стабилношћу штитио и Краљевину Југославију као једну од земаља које су сматране његовим „производом". У мери у којој су његове основе оспораване и поништаване слабљена је и њена позиција, мада је тих година имала привидно добре, првенствено економске односе с Немачком и Италијом, двема државама које су своју будућност градиле управо на систематском рушењу „поретка Версаја". Везивање Краљевине Југославије за њих, проистекло из воље владајућих државних чинилаца и ширег тока међународних односа, који она није успевала да избегне, појачавало је унутрашње огорчење демократских и антифашистичких снага, нарочито Срба, њихових опозиционих странака и институција. Земља се од једне до друге међународне кризе налазила у све неповољнијој позицији, убрзано окруживана фашистичким државама и онима које су им биле склоне, а развојем догађаја охрабриване у тежњи да велике међународне промене искористе за корекцију граница и захватање у југословенски простор. Положај Југославије погоршан је у марту 1938. аншлусом Аустрије, будући да је њеним прикључењем Немачкој ова агресивна европска сила постала непосредан сусед Краљевине. У први мах чинило се чак да ће новонастало стање утицати на обуздавање италијанских претензија према југословенској територији, тим пре што је цео међуратни период, упркос неколико година привидног пријатељства и сарадње, потврђивао сазнање да је Италија за Краљевину Југославију била онолико опасна колико је за Краљевину Србију била Аустроугарска. Неколико месеци касније, у септембру 1938, тзв. Минхенским споразумом започело је уништење чехословачке државности, будући да су се, повлачећи се пред освајачким намерама фашистичко-нацистичких вођа, Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија, француска и британска дипломатија, уверене да спасавају европски мир, сложиле да Судетске области, насељене с преко три милиона Немаца, буду одвојене од Чехословачке и предате Немачкој. Био је то почетак краја Чехословачке Републике, с којом су Краљевина Југославија и Румунија још од 1920−1921. биле у савезу названом Мала Антанта, дуго година једним од важних ослонаца југословенске спољне политике. Расплет чехословачке кризе одиграо се у марту 1939, када су немачке снаге окупирале Чешку, а од Словачке створиле вазалну државу, подређену интересима фашизма. У априлу исте године, Италија је војно запосела Албанију, земљу из које су и до тада стизали многи покушаји угрожавања југословенске државности. Италијанским присуством у Албанији почело је најдиректније опкољавање Југославије, настављено потом у октобру 1940. нападом Италије на Грчку, једину могућу одступницу за југословенску војску у случају да Краљевина буде приморана да уђе у II светски рат, започет првих дана септембра 1939. немачким нападом на Пољску.
Обруч је даљим развојем догађаја постајао све чвршћи. Тројном пакту су у новембру 1940. приступиле Мађарска и Румунија, а обављани су и први разговори о прикључењу Бугарске, привремено нереализовани да узнемиреност у Југославији не би постала превелика, поготово отуд што је подстицање мађарских и бугарских претензија на делове Југославије било очевидно. Дипломатски притисци да Краљевина следи пример својих суседа били су праћени и војним. Прве немачке трупе налазиле су се у Румунији и пре но што је она формално пришла Тројном пакту, у Мађарској почетком наредне године, а од фебруара 1941. и у Бугарској, чија је влада протокол о приступању потписала 1. марта. Упоредо с настојањима Немачке да и Југославија учини исто, њеној влади, кнезу Павлу, као првом члану Намесништва, које је вршило власт уместо малолетног краља Петра II, појединим министрима, официрима највиших чинова и истакнутим личностима стизали су британски и амерички захтеви да се по цену уласка у рат и војног пораза не пристане на диктат из Берлина. Све то време она је била поприште најжешћег привредног и обавештајног рата, који су – борећи се за југословенски простор и коначну одлуку југословенске владе – водиле британске и немачке обавештајне службе, помогнуте од моћних привредника и дипломата. И једна и друга страна настојале су да Југославију приморају на напуштање неутралног става у текућем рату. Немци су се притом ослањали на колебљиве владајуће гарнитуре, малобројне и неутицајне профашистичке кругове у српском народу, попут Југословенског народног покрета „Збор" Димитрија Љотића, хрватску десницу, немачку националну мањину и сепаратистичке групације из редова других мањина, ослоњених на матичне државе. Британске тачке ослонца пак биле су неупоредиво снажније, с обзиром на то да су их чиниле огромна већина српског народа, српске политичке странке, Српска православна црква на челу с патријархом Гаврилом Дожићем и најугледнијим епископима, српски официрски кадар у југословенској војсци, Београдски универзитет и друге установе. Напокон, западноевропским демократским земљама и Сједињеним Америчким Државама су у политичком и идеолошком погледу били блиски и сам кнез Павле, као и готово сви српски министри, независно од њихове деморалисаности, нарочито после војног слома Француске у јуну 1940, и неверице у повољан исход сукоба у евентуалном рату с Немачком, Италијом и њиховим сателитима. Знајући то, енглеске и америчке дипломате, војни изасланици, па и сами шефови држава, иако САД формално нису напуштале неутралан став, предочавали су југословенским званичницима да у тренутку доношења одлуке не треба да се руководе искључиво непосредном будућношћу него временом које ће наступити по завршетку рата, у којем ће све земље – у зависности од свог опредељења у сукобу између света фашизма и света слободе – бити или кажњене или награђене. Стављена пред тако тежак избор, влада Краљевине покушавала је да сачува неутралност, настојећи да појача своју међународну позицију. Између осталог, у јуну 1940. успоставила је дипломатске односе са Совјетским Савезом, учинивши то као једна од последњих европских земаља које су превазишле антикомунизам владајућих снага. У децембру исте године, под строгом контролом Немачке потписала је уговор о сарадњи и „вечитом пријатељству" с Мађарском. Сви су ти спољнополитички успеси били, међутим, само привидни. Совјети, на пример, нису веровали у искреност Југословена, док се Мађари нису одрицали могућности да у повољном моменту на штету Југославије значајно промене своје јужне границе. У таквим околностима извршени су и последњи немачки притисци на владу и кнеза Павла, који се у марту 1941. састајао са А. Хитлером.
Свесни да од западноевропских савезника не могу добити војну помоћ, а без уверења у одбрамбене могућности Југославије, краљевска влада, Крунски савет и кнез Павле донели су 20. марта невољно одлуку да се потпише протокол о приступању Тројном пакту. Упркос ултимативним порукама из Лондона и Вашингтона, као и све отвореније изражаваном незадовољству у земљи, председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић потписали су тај документ 25. III 1941. у бечком дворцу Белведере. Заједно с протоколом добијене су и три ноте: о поштовању државног интегритета и територијалног суверенитета Краљевине Југославије, некоришћењу југословенске територије за превоз трупа и ратног материјала и, посебно спорна, нота о уступању Југославији луке Солун, након грчког војног слома, што је представљало врло јасну издају савезничке земље. То је био један од разлога због којег ноте нису објављене, упоредо с немачком жељом да уступци учињени Југославији не озлоједе Румунију, Мађарску и Бугарску.
Спољнополитичко сврставање Краљевине Југославије у текућем рату превршило је меру незадовољства у земљи и убрзало извршење војног пуча. Познати историјски извори, иако у неким случајевима тешко проверљиви, сведоче да се у официрским круговима, повезаним с појединим опозиционим политичарима и православним епископима, о могућности насилног преврата и свргавања неомиљеног кнеза Павла говорило већ 1937. и 1938. Из сачуваних докумената и мемоарских извора види се и то да су ове групе биле повезане с британском обавештајном службом, с чијим су се представницима саветовале и од којих су добијале новчану помоћ и мање количине наоружања. Критичари пуча су из ових чињеница стварали закључак о пучистима као страним плаћеницима, богато награђеним за подршку интересима стране силе. Осим тога, у изворима се помињу везе које су имали с америчким и совјетским обавештајцима. Иако неспорне, ове чињенице не умањују појаву далеко веће важности, засновану на историјској подударности слободарско-демократских тежњи српског народа и британских настојања да се на Балкану – од Југославије, Бугарске, Албаније, Грчке и Турске – створи један фронт, по угледу на Солунски из I светског рата, на којем би било заустављено немачко напредовање. Како је, међутим, Турска одлучила да остане неутрална, док су се Бугарска и Албанија отворено сврстале уз Немачку и Италију, Британци су све наде полагали у што дужи отпор Грчке и способност Југославије да издржи немачки притисак. У традицији своје вишевековне девизе да не постоје стални пријатељи и стални непријатељи, него искључиво стални интереси Уједињеног краљевства, показали су склоност да без икаквих скрупула жртвују мале савезнике. Али, и без таквог њиховог стратешког опредељења и подршке дате завереницима, пуч који су у ноћи између 26. и 27. III 1941. извршили официри и војници ваздухопловства, Краљеве гарде и београдског гарнизона проистицао је из слободарства српске нације, њених традиција, демократизма и жеље да се не прихвате насилнички диктати и ултиматуми. Патријарх Г. Дожић је због тога овај историјски догађај поредио с идејом косовског завета и одговором Краљевине Србије на аустроугарски ултиматум из јула 1914, док га је Драгољуб Јовановић, политичар с грађанске левице, назвао трећим српским устанком. У контексту таквих размишљања, могло би се рећи да је војска извршила готово једнодушну вољу српског народа.
Будући да је пуч одјекнуо широм Европе и света, одушевљено поздрављен од свих антифашиста, те да је представљао највећи морални капитал краљевске владе током II светског рата, у мемоарским сведочењима и историографским анализама забележено је мноштво различитих тумачења, везаних за тражење главних организатора, подстрекача, финансијера и извршилаца. Ипак, већина историчара се слаже да је најзначајнија личност пуча био армијски генерал Душан Симовић, командант ваздухопловства, који је у више интервенција код државних званичника и других утицајних појединаца покушавао да спречи пристајање уз силе Тројног пакта, а у јануару 1941. својим антифашизмом и спремношћу на пружање отпора Немачкој изазвао дивљење америчког пуковника Донована, специјалног изасланика председника Рузвелта. Први његов помоћник пак био је ваздухопловни бригадни генерал Боривоје Мирковић, оперативни извршилац пуча. Поред њих, значајну улогу имали су и други официри ваздухопловства и Краљеве гарде, међу којима се посебно помињао мајор Живан Кнежевић, чији је брат Радоје Кнежевић био један од ретких, ако не и једини цивил који је све време био упознат с припремом официрске завере, утичући и на доношење потоњих политичких одлука.
Извршењу пуча претходиле су демонстрације, започете већ 24. марта, чим се наслутило да ће представници владе потписати протокол о приступању Тројном пакту. Продужене су и наредног дана, што је битно утицало на стварање повољне атмосфере за радикалне промене. У извесном смислу десило се нешто слично ономе што се збило у мају 1903, када је насилно свргнут режим краља Александра Обреновића. И тада се, као и у марту 1941, у Београду и његовој широј околини осећало нарастање официрског незадовољства, па и спремност војске да, противно уставу, преузме политичку улогу. У оба случаја, они против којих је припремана завера нису предузимали малтене ништа да је спрече. Још једном се показало да су официри, међу којима је било поштовалаца пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, били огорчени због деловања грађанских политичара и да су их сматрали одговорнима за постојећу државну кризу. За разлику од Мајског преврата, двадесетседмомартовски пуч је био много боље организован и извршен без проливања крви, изузев погибије једног жандарма који је страдао као недужна жртва.
Избегавши сукоб с јединицама и официрима верним кнезу Павлу, пучисти су за само неколико часова запосели мост на Сави и успоставили пуну контролу између Земуна и Београда, заузели Управу града Београда и под своју команду ставили престоничке полицијске снаге, заузели зграду главне телефонске централе, поште и телеграфа, радио-станицу у Београду, са постројењима у Раковици и Макишу, опколили двор на Дедињу, заузели зграде Председништва владе и главних министарстава, Главног генералштаба и Команде Београда, контролисали раскрснице главних београдских улица итд. Ухапшени су Д. Цветковић и А. Цинцар-Марковић, као и скоро сви чланови владе, с тим што је хрватским и словеначким министрима одмах предочено да пуч није уперен против њих него против присталица капитулације пред Тројним пактом. Кнез Павле, који се налазио на путу за Словенију, враћен је из Хрватске и приморан на абдикацију, а потом с породицом упућен на југословенско–грчку границу, где је предат британским официрима. Краљ Петар II проглашен је пунолетним и једном кратком прокламацијом народу, прочитаном на радију без његовог знања, а у његово име, учињен саучесником и присталицом извршених промена, поготово што је све и чињено под паролом „Живео краљ". У Министарство војске доведена је група углавном опозиционих политичара и истакнутих нестраначких личности од којих неки нису знали да ли их војници хапсе или ће постати део нове државне управе. Историјски извори и литература не слажу се у тумачењима мотива и планова које су тог јутра имали челни људи војног удара. Помињана је жеља генерала Симовића да у Југославији преузме улогу сличну оној коју је у Румунији имао Јан Антонеску, контролишући и цивилне и војне власти, потом сукоб између присталица већег присуства војске у политици и грађанских политичара, који су сматрали да официри треба да се уклоне с политичке сцене. Говорило се и о намери генерала Симовића да сам формира владу, бирајући способне, а политички некомпромитоване личности, насупрот инсистирању Р. Кнежевића да се увођењем у владу шефова демократских странака „власт врати народу", чиме би била исправљена највећа грешка краљеве личне владавине, започете 6. I 1929. Без обзира на присуство толико различитих погледа, дискусија о саставу нове владе завршена је доста брзо, доношењем одлуке да њен председник буде генерал Д. Симовић, а потпредседници Слободан Јовановић, чувени професор Правног факултета и председник Српског културног клуба, и Влатко Мачек, шеф ХСС и потпредседник свргнуте владе, иначе присталица приступања Тројном пакту. Како се он, међутим, у то време налазио у Загребу, свој пристанак на улазак у владу условио је проширењем надлежности Бановине Хрватске углавном из домена унутрашње управе и коришћења жандармерије. У влади су остали и други дотадашњи хрватски, словеначки и муслимански министри: Јурај Шутеј, Бариша Смољан, Иван Андрес, Јосип Торбар, Фран Куловец, Миха Крек и Џафер Куленовић, а уз њих и двојица министара Срба – Срђан Будисављевић и Бранко Чубриловић – који су из протеста због приступања Тројном пакту напустили владу Д. Цветковића. Нови министри постали су Срби из Србије и Срби пречани, углавном прваци опозиционих странака: Момчило Нинчић и Милош Трифуновић из Радикалне странке, Милан Грол и Божидар Марковић из Демократске странке, Богољуб Јевтић и Јован Бањанин из Југословенске националне странке, Милан Гавриловић из Савеза земљорадника, те Сава Косановић из Самосталне демократске странке. Такав избор требало је да покаже како се земља враћа демократском поретку. Поред Д. Симовића, члан владе постао је још један генерал -- Богољуб Илић, којем је поверено Министарство војске и морнарице. На челу Министарства спољних послова, чија је улога у тако великој кризи била посебно важна, нашао се М. Нинчић, својевремено човек великог поверења краља Александра и извршилац његових спољнополитичких налога, познат по добрим везама с италијанским дипломатама, од којих се очекивало да посредују између „пучистичке" владе и огорчене Немачке, спремне да већ истог дана започне извршење казне над „непослушним" и бунтовним Србима. Јер, није било сумње да је А. Хитлер управо њих сматрао одговорнима за учињене промене и нанету му увреду.
Такво његово уверење потврђивало је одушевљење којим су Срби дочекали свргавање владе, интернацију кнеза Павла и неслагање с приступањем Тројном пакту. Демонстрације против тог чина, спорадично одржаване претходна два дана, претвориле су се већ изјутра 27. марта у манифестације огромних размера у којима су учествовале присталице различитих политичких идеја, укључујући и комунистичку, али удружене снажним антифашизмом. Уз учешће широких слојева становништва захватиле су не само Београд него и готово све друге градове у Србији, Војводини и Црној Гори. Манифестовало се и у другим деловима Југославије, посебно у Сарајеву, Љубљани, Скопљу, Сплиту и др. Задовољство учесника манифестација изражавано је многобројним антифашистичким, демократским и слободарским паролама, међу којима је најпознатија постала „Боље рат него пакт", за коју се може рећи да је симболизовала двадесетседмомартовске догађаје. Грађани Загреба, међутим, остали су углавном мирни, али се из иступања утицајних Хрвата, иако су прваци ХСС ушли у нову владу, могло видети да не деле расположење Срба и других антифашиста. Надбискуп Алојзије Степинац, на пример, видео је у пучу још један показатељ „мрачног бизантинизма", одсуства било какве његове моралности и доследности, непремостивих разлика које су делиле Србе и Хрвате, православне и католике. Насупрот њему, патријарх Гаврило је својим антифашизмом давао не само недвосмислен доказ демократских опредељења Српске православне цркве него је и подстицао осећања духовне узвишености, каква су се налазила у догађајима у којима су већ њихови савременици видели судбоносне историјске тренутке. Одушевљењу је подлегао чак и председник британске владе Винстон Черчил, свечано изјавивши да је Краљевина Југославија коначно „пронашла своју душу". Штавише, београдски пуч изазвао је усхићење и поштовање целог демократског света, који је у овом чину налазио подстрек за пружање отпора до тада непобедивом фашизму.
Одјек извршеног преврата још више је разјарио А. Хитлера, који је у Србима гледао главне узрочнике пропасти Аустроугарске, и појачао намеру да Краљевина Југославија, њихова творевина, буде примерено кажњена и поништена као држава. Узнемирујуће вести које су стизале из Немачке отуда су врло брзо поколебале новоуспостављену југословенску владу. Док је већина пучистичких официра и даље била ратоборна, министри су настојали да смире ситуацију, а Немачкој пруже уверења да је преврат био узрокован унутрашњим а не спољнополитичким разлозима, те да се Југославија не одриче преузетих обавеза. Тиме је већ тада отворено питање сврсисходности пуча и започела вишедеценијска расправа о његовом смислу и последицама које је изазвао. Мишљења су и данас подељена. Док је већи део српске нације у пучистима гледао хероје и извршиоце народне воље, присталице приступања Тројном пакту, потоњи колаборационисти, поједини политичари и историчари сматрали су их неодговорним авантуристима, који су – подстрекивани и подмићивани из иностранства – у застрашујућем коцкању са судбином народа уништили његову будућност и изложили га беспримерном страдању. Насупрот томе, у многобројним историографским радовима истичу се врло аргументована научна тумачења која наглашавају многоструку сложеност целог догађаја, а изнад свега чињеницу да су се у једном важном историјском тренутку подударила унутрашња и спољнополитичка незадовољства, демократизам и антифашизам, слободарске традиције и интереси антифашистичких земаља, истоветна воља народа и српских официра. Историчари који их заступају подсећају и на то да А. Хитлер није поштовао ниједан потписани уговор, те да не постоји никакав доказ да би у случају југословенског приступања Тројном пакту поступио другачије. Историјску важност пуча потврђује и то што су у овој расправи учествовали савременици и историчари из иностранства, дискутујући о повезаности пучиста са страним обавештајним службама, британским утицајима на њих, новцу који су примали, последицама на даљи ток рата. Совјетски и руски историчари, на пример, углавном су настојали да одбаце тврдње по којима је Хитлерова одлука о нападу на Југославију допринела заустављању немачке офанзиве пред Москвом у децембру 1941, с обзиром на то да су немачке дивизије због Априлског рата кренуле на Совјетски Савез неколико недеља доцније и тиме биле увучене у до крајности отежано ратовање у зимским условима. И поред тако супротстављених погледа, сигурно је да ова збивања представљају један од најзначајнијих догађаја у историји антифашизма и српске нације, те да не може бити вреднован без сагледавања њених дотадашњих опредељења и начина на који је доносила одлуке од судбоносне важности. Такође, може се очекивати да откривање нових историјских извора и будућа истраживања допринесу његовом бољем познавању.
ИЗВОРИ: *Априлски рат 1941*, 1, Бг 1969; Ж. Л. Кнежевић, *27. март 1941*, Њујорк 1979; *Мемоари патријарха српског Гаврила*, Бг 1990; Б. Петрановић, Н. Жутић, *27. март 1941, тематска збирка докумената*, Бг 1990.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Чулиновић, *27. март 1941*, Зг 1965; Ј. Б. Хоптнер, *Југославија у кризи 1934‒1941*, Ријека 1972; Љ. Дурковић Јакшић, *Учешће патријарха Гаврила и Српске православне цркве у догађајима испред и за време 27. марта 1941. и њихово страдање у току рата*, Бг 1980; Н. Миловановић, *Војни пуч и 27. март 1941*, Бг 1981; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза*, 1, Бг–Тг 1982; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; М. Јанковић, В. Лалић, *Кнез Павле. Истина о 27. марту*, Бг 2007.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАДЕСЕТИ ВЕК
**ДВАДЕСЕТИ ВЕК**, часопис за књижевна, научна, умјетничка и друштвена питања који је у мјесечним свескама (осим јула и августа) излазио у Београду од јануара 1938. до маја 1939. Издавач је био Геца Кон, а уредник Ранко Младеновић. Иза часописа је као финансијер стајао Милан Стојадиновић, предсједник владе Југословенске радикалне заједнице, док је непосредно у уредништву поред Младеновића био Милан Стоимировић Јовановић, једно вријеме и власник часописа. Покренут с тежњом да окупи сараднике из свих дијелова Краљевине Југославије, обухватио је основне књижевне и књижевнокритичке врсте (лирика, проза, драма, есејистика, критика), умјетност (позориште, опера, музика, сликарство, архитектура), филозофију (Б. Петронијевић), естетику (М. Борисављевић), филм (Б. Токин), друштвене прилике (унутрашња и спољна политика, међународни односи), спорт. Особито у првим бројевима окупио је угледне сараднике: И. Андрића, С. Винавера, М. Настасијевића, Т. Манојловића, А. Дерока, Стевана К. Христића, В. Дворниковића, Владимира Р. Петковића, Б. Лазаревића, Х. Барића, К. Атанасијевић, Ј. Спиридоновић Савић и др. Овдје је Б. Нушић објавио први чин своје комедије *Власт.* Лирику су објављивали: Р. Драинац, С. Пандуровић, Н. Шоп и др. Поред оригиналних прилога објављују се и преводи из угледних страних публикација, прате издања књига критичким рецензијама, доноси библиографија нових издања. Избором сарадника, озбиљним и темељитим претресањем покренутих питања, ревизијом конвенционалних погледа на књижевну историју (В. Вујић), књижевни стил и пјеснички језик (Винавер), те ширином захвата, уредништво је настојало да часопис има водећу улогу у културном животу Краљевине Југославије (као сараднике из других средина имао је Н. Шопа, М. Беговића, М. Видмара, Ј. Косора и др.), али се конзервативном и повремено профашистичком оријентацијом (позив на повратак епском тлу; расне теорије; радови Б. Малеша) разишао са савременим струјањима у књижевности (социјална књижевност, надреализам) и науци, док је у спољнополитичким чланцима поздравило прикључење Аустрије Њемачкој и њен излазак на југословенске границе.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Константиновић: „Ранко Младеновић", у: *Биће и језик*, 5, Бг 1983; И. Тартаља, „Једна библиографска погрешка", у: *Пут поред знакова*, Ист. Сар. 2006.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАДЕСЕТИ ОКТОБАР
**ДВАДЕСЕТИ ОКТОБАР**, часопис који је излазио у Београду, од октобра 1944 до марта 1952. Био је то први часопис покренут у ослобођеном Београду. Идеја о покретању листа дата је у штабу генерала Пека Дапчевића, команданта Првог корпуса НОВЈ, 16. X 1944, неколико дана пре коначног ослобођења Београда. На састанку којем су присуствовали Владимир Дедијер, Чедомир Миндеровић, Радован Зоговић и Борис Зихерл исказана је потреба да се одштампа пригодна новинска публикација којом би се Београђанима дале информације у вези са скорим ослобођењем њиховог града и читаве Србије, о циљевима борбе снага НОВЈ и стању на фронтовима у земљи и иностранству. Такође, требало их је позвати на сарадњу у борби за коначно ослобођење и обнову земље. Када је пронађена нетакнута штампарија Народне банке у Топчидеру, приступило се штампању првог броја и оно је завршено 24. X 1944. Часопис је симболично назван по датуму када је Београд коначно ослобођен, појавивши се пред читаоцима као *издање Гласа Јединственог народноослободилачког фронта Србије* у 20.000 примерака. Аутори текстова били су покретачи листа, а коректуру су извршили Милорад Гајић и Вера Зоговић. Након што је објављен први број, редакција се расула, сматрајући да је циљ испуњен. Захваљујући члановима редакције листа *Глас*, након скоро два месеца обновљено је излажење, па је други број објављен 16. XII 1944. Формирана је нова редакција, која је радни простор делила са редакцијом *Гласа*. За уредника је именован Слободан Ивановић, а од другог броја излазио је као недељни лист Јединственог народноослободилачког фронта Београда. Током прве године изашла су укупно четири броја. Осим чланова редакције, за лист су писали јавни и културни радници, партијски и државни функционери, новинари из других листова: Синиша Станковић, Марко Никезић, Александар Белић, Милентије Поповић, Милан Бартош, Јован Ђорђевић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Владимир Симић, Драгољуб Јовановић, Драги Стаменковић. Почевши од 2. I 1951. излазио је сваког дана осим среде. Уредници су били: Танасије Младеновић (јануар–јул 1946), Душан Будимировић (јул 1946 – март 1947), Милорад Панић Суреп (април–август 1947), Славко Јанковић (септембар 1947 – фебруар 1949), Драгутин Шолајић (фебруар 1949 – септембар 1951) и Владислав Митровић (септембар 1951 – март 1952). Последњи број је објављен 1. III 1952, а лист је „због реорганизације" престао да излази.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вучковић, „*Глас* и *20. октобар* – листови борбеног Београда", *ГГБ*, 1969, 16; М. Бјелица (ур.), *Два века српског новинарства*, Бг 1992; М. Б. Матић, *Партизанска штампа у Србији 1941–1944*, Бг 1994.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАНАЕСТ СНОВА ЦАРА ШАКИША
**ДВАНАЕСТ СНОВА ЦАРА ШАКИША**, приповетка потекла из персијске књижевности, преко грчког превода стигла у словенску и српску традицију. Шахиншаху, цару царева, снове тумачи књижник Мамер, то јест пророк Митра, који је један од двојице највећих древних иранских учитеља. Дело се доводи у везу и са *Књигом о Заратустри*, која говори о другом великом иранском учитељу. Будућност која се Шахиншаху предвиђа према сновима веома је забрињавајућа, а дело својом есхатолошком природом припада и пророчанским списима. Дело има облик питања и одговора, који садрже обиље древне симболике окренуте сагледавању моралног посрнућа људског друштва.
ЛИТЕРАТУРА: Gj. Polívka, „Описи и изводи из неколико југославенских рукописа у Прагу", *Старине ЈАЗУ*, 1889, XXI; М. Башић (прир.), *Из старе српске књижевности*, Бг 1911; Д. Павловић, Р. Маринковић (прир.), *Из наше књижевности феудалног доба*, Сар. 1959; Т. Јовановић (прир.), *Стара српска књижевност*. *Хрестоматија*, Бг 2000.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАНАЕСТЕРАЦ
**ДВАНАЕСТЕРАЦ**, изосилабички стих од дванаест слогова који се јавља у српској силабичкој и силабичко-тонској версификацији. Познат је у неколико својих појавних облика, али доминира *симетрични*, *трохејски* **д.** са цезуром после шестог слога (6+6), са редовном ненаглашеношћу 6. и 12. слога, те са трохејском интонацијом, тј. склоношћу непарних слогова да постану јака места стиха. Од чистог троакценатског облика оба полустиха (2+2+2) чешће се јављају комбинације двосложнице и четворосложнице (2+4 или 4+2) или двеју тросложница (3+3), па је уочено да се симетрични **д.** најчешће јавља у петоиктусном, па тек потом у шестоиктусном и четвороиктусном облику. *Асиметрични*, *јампски* **д.** је у српском песништву знатно ређи од свог трохејског парњака. Одликује га нестабилна цезура која се најчешће јавља иза петог или седмог слога, док парни слогови теже да преузму функцију јаких места у стиху.
**Д.** постоји у усменој традицији, па та чињеница намеће закључак да би овај стих могао имати веома дуго трајање у српској култури, али је у фолклору, без сумње, заузимао периферан положај у метричком систему. У том контексту јавља се као астрофичан и неримован облик, са евентуалним спорадичним појавама леонинске риме, а његова изразита жанровска функција везана је за лирику. У усменој лирици **д.** се понекад јавља и као стих у којем песма може да задобије алтернативни облик у односу на доминантни десетерац; тако, на пример, добро познати десетерачки облик („Наджњева се момче и девојче") код Вука има и дванаестерачког парњака: „Жњели су пшеницу од јутра до мрака,/ За девојком веже девет миле браће,/ А за момком веже девет мили друга./ Девојка нажњела триста и три снопа,/ Момак је нажњео двеста и два снопа." (Вук I, 82) Од 406 лирских песама у првој Вуковој књизи лајпцишког издања из 1824. има укупно 11 дванаестерачких песама, а то значи да их је мање од 3%. У *Ерлангенском рукопису* изразито доминира асиметрични десетерац, а од укупно 217 песама има свега 6 дванаестерачких песама (такође мање од 3%).
У усменој лирици јавља се и облик *трочланог* **д**. са две цезуре после четвртог и осмог слога (4+4+4). Тај је облик такође астрофичан, лишен риме, а са наглашеном трохејском интонацијом. Жанровска функција је у усменој поезији традиционално везана искључиво за лирику, нпр. у сватовским песмама. Појава овог стиха у тужбалицама је спорна, јер је у њима завршни четворосложни чланак најчешће припев, па су се метричари спорили око тога је ли реч о симетричном осмерцу са припевом или о трочланом **д.**: тај стих Лука Зима тумачи као трочлани **д.**, док Томислав Маретић, с разлогом, држи да је реч о осмерцу којем је придодат припев. У усменој поезији јављају се још два облика трочланог **д**., али доста ређе: један облик има цезуре после трећег и седмог слога (3+4+5), а други има структуру 4+3+5.
У српској писаној књижевности **д.** се јавља веома рано, још у средњовековној, богослужбеној поезији, где је коришћен и развијан под утицајем **византијског д**. Највероватније настао из античког, јампског триметра, овај византијски стих је имао покретну цезуру, најчешће после 5. или 7. слога, а у средњовековној грчкој, тј. византијској поезији представљао је један од најважнијих стиховних облика. У старо српско песништво улази у склопу свеукупног утицаја византијске књижевности на словенске културе, тако да га налазимо већ код Константина Философа (Светог Кирила) у IX в., а највећи естетски ефекат постигнут је у Силуановом „Слову Светом Сави" (XIV в.), „Молитви Богородици" Димитрија Кантакузина (XV в.) и др.
Друга фаза велике популарности **д.**, и то у његовом симетричном облику, везана је за приморску ренесансну и барокну књижевност, где је доминантан био облик **двоструко римованог д**. Овај стих се редовно јављао у строфној организацији и римован, а у зависности од облика римовања познат је у два своја структурна облика. *Јужни или дубровачки*, заступљен углавном код песника из Дубровника, подразумевао је појаву парних рима које су повезивале крајеве полустихова (прва рима на месту шестог слога) и саме крајеве два узастопна стиха (друга рима на месту дванаестог слога): 6 а II 12 b / 6 a II 12 b / 6 c II 12 d / 6 c II 12 d / 6 e II 12 f - 6 e II 12 f итд. При том је дубровачки двоструко римовани **д.** на крајевима два полустиха и на крајевима оба стиха постављао засебне риме које се нису мешале. Други облик овог стиха, распрострањен највише у чакавском простору Далмације, северно од Дубровника, познат је под називом *северни или Марулићев* двоструко римовани **д.**, а његова специфичност је у томе што се уз конвенције дубровачког облика додаје захтев више у погледу гомилања рима. Ту је важна конвенција насталa преношењем рима са крајева два стиха на крајеве полустихова два наредна стиха: 6 а II 12 b / 6 a II 12 b / 6 b II 12 c / 6 b II 12 c / 6 c II 12 d - 6 c II 12 d итд.
Порекло двоструко римованог **д.** не тумачи се везом са усменом традицијом него најчешће утицајем млетачко-старофранцуског **д.** на писану поезију ренесансних приморских песника. Најстарији запис овог стиховног облика нађен је у једном Дубровачком царинском статуту, а тај фрагментарни, ћирилични текст Џона Калићевића, датиран са 1421, гласи: „Сада сам остављен срид морске пучине,/ Валови моћно бјен, даж дојде с висине; / Кад дојдох на копно, мних да сам..." Са оба своја облика, двоструко римовани **д.** је већ у ренесанси заузео веома широк жанровски простор. У тој епоси он доминира код петраркистичких песника, а и у лирици уопште: Ш. Менчетић, Џ. Држић, М. Кристићевић, М. Марулић, Х. Луцић, М. Држић, Д. Рањина, Д. Златарић, Х. Мажибрадић, Џ. Бунић и др. Примера ради, Менчетић у дубровачком облику овако варира Петраркине теме и мотиве: „Блажени час и хип најпрво кад сам ја/ видил твој образ лип од кога слава сја./ Блажена сва миста када те гди видих,/ дни, ноћи, годишта која те ја слидих" (друга половина XV в.), а Андрија Змајевић у „Посланици Трипу Скури" Марулићевим обликом пише: „Знаш зашто мимоиђе нас здраво Трипуњ-дан,/ а к вами не дође којино не би зван,/ да он непоштован не врати се к стану/ мало напаствован вечером остану" (XVII в.). Овај стих је заступљен и у епици (еп *Јудита* М. Марулића, *Вила Словинка* Јурја Бараковића и др.), али и у драми и дијалошким делима (М. Ветрановић, Н. Наљешковић, М. Држић, И. Гундулић и др.). Изразито доминантан у ренесанси, двоструко римовани **д.** се у бароку у приличној мери проређује, а наместо њега доминацију преузима симетрични осмерац. Касније, током XVIII в., овај стих губи своје карактеристично обележје, тј. двоструку риму, па наместо њега у писаној поезији користио се **д.** уобичајено једнократно римован.
У континенталној српској писаној, ауторској поезији **д.** је такође заузео важно место, а налазимо га у рукописним песмарицама, код анонимних, грађанских песника, али нарочито код ауторских песника барока, просветитељства и предромантизма, попут Захарије Орфелина, Јована Авакумовића („Пашхалија новаја"), Доситеја Обрадовића („Пјесна на инсурекцију Сербијанов"), Јована Пачића (сонет „Сну"), Николе Боројевића („Славеносрпски језик", „Тврдица", „Терпсихори"), Никанора Грујића (појава каталектичког облика у песми „Мој гроб") и др. У поезији српског романтизма **д.** и даље има сасвим маргиналну улогу, мада га код неких песника можемо нешто чешће наћи: у Његошевој лирици овај стих по учесталости долази одмах после 10-ерца и 8-ерца, а скоро равноправно са 16-ерцем (песма „Мисао"), Љубомир Ненадовић га радо користи у епској поезији („Песма о Душану", „Сабор у Крушевцу", „Дојчиновић Војин" и др.), као и Јован Илић (еп „Пастири") итд. **Д.** доста ретко негују песници грађанског романтизма, попут Бранка и Лазе Костића, знатно чешће то чини Змај (ипак, из његовог огромног опуса у **д.** је тек око 2% свих песама), али је најбоље песме испевао Ђура Јакшић („Вече", „Пут у Горњак", „Ноћ у Горњаку"), премда је брзо одустао од употребе овог облика.
Посебну наклоност ка овом стиху у постромантичарском периоду исказао је Војислав Илић, код којег се учесталост употребе пење на око 16%, а уз то је овим стихом написао и неке од важних својих песама, како чисто лирског и елегичног тако и патриотског и хуморно-сатиричног жанра. Највећу популарност **д.** стиче почетком XX в., када у периоду ране модерне код српских песника парнасистичке и симболистичке поетике, уз једанаестерац представља најважнију, далеко најпопуларнију врсту стиха. У том периоду је нарочито учесталост **д.** неговао Јован Дучић, у чијем канонском опусу (219 песама, од чега су у поетској прози 37) близу 60% од укупног броја наслова или 70% од укупног броја песама написаних стихом постоји у **д**. Од свих тих дванаестерачких песама велик је број антологијске вредности, па сасвим сигурно ниједан српски песник није остварио такву концентрацију песничких вредности у овом стиху. Осим циклуса „Јутарње песме" и „Вечерње песме", као и књиге *Лирика* где уопште нема **д.**, у свим осталим књигама и циклусима овај стих апсолутно доминира: у књизи *Песме сунца* – већи део песама у циклусу „Сенке по води", све песме у циклусу „Јадрански сонети", све песме у циклусу „Душа и Ноћ", све песме у књизи *Песме љубави и смрти* и све песме у књизи *Царски сонети*. Уз Дучића овај стих су често користили и Милан Ракић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милорад Митровић, Милета Јакшић, Вељко Петровић, Милутин Бојић, Стеван Луковић, Светислав Стефановић, Станислав Винавер и др., али и читав низ песника под њиховим утицајем. Са свим овим песницима **д.** задобија најизразитије изражајне валере који, осим редовне строфне организације и риме, сада често укључује и опкорачења и преносе, каталексу, рафинирану синтаксу и сл.
Са постепеним нестанком ове генерације песника, употреба **д.** нагло се проређује у мери у којој постаје све утицајнији отпор поетици ране модерне и њеним водећим песницима. Осим код песника који без већих уметничких вредности следе поменуте узоре, **д.** ће повремено заблеснути и у периоду изразите доминације слободног стиха, од краја Првог светског рата до почетка XXI в. Код каснијих песника **д.** се јавља тек спорадично (Растко Петровић, Оскар Давичо, Скендер Куленовић и др.), а доживљаван је на метаметричком плану као облик којим се ставља до знања важност парнасо-симболистичке традиције у српском песништву. На такав начин овај стих се јавља код Стевана Раичковића (један од чешћих облика у збирци *Камена успаванка*), Рајка Петрова Нога (уз 14-ерац, код њега је то најчешћи стиховни облик), М. Тешића, М. Ненадића, Ђ. Сладоја, Н. Грујичића, Ђ. Нешића, М. Цере Михаиловића, В. Вукашиновића, Д. Хамовића и других.
Од страних дванаестерачких облика на потоњи развој српског **д.** далеко највећи утицај имао је француски **александринац**. Реч је о најважнијем стиху француске књижевности, насталом још у позном средњем веку, а коришћен је као доминантни стиховни облик већ од ренесансе и класицизма, па до почетка XX в. Александринац је чврсто силабички уређен, са цезуром после шестог слога, са редовном наглашеношћу 6. и 12. слога, те са изразитом јампском интонираношћу. Јавио се у оквиру епске француске традиције почетком XII в. (*Путовање Карла Великог*), популарност стекао са *Романом о Александру Великом* с краја XII в., а име стекао у XV в. У лирику се шири захваљујући ренесансним песницима Плејаде, посебно деловањем Пјера Ронсара, а са класицизмом (Пјер Корнеј, Жан Расин, Молијер) заузима и простор драмске поезије. Уз неговање веома широког жанровског репертоара, верни су му и романтичари и парнасисти, па и симболисти, мада они нешто чешће траже изражајне могућности и неких других стиховних облика. Употребу александринца обележили су највећи француски песници, од В. Игоа, А. де Ламартина, А. де Вињија, Т. Готјеа, Ж. де Нервала, Ж де. Ередије, па до Ш. Бодлера, А. Рембоа, С. Малармеа, П. Валерија и др., а под њиховим непосредним утицајем деловали су и кључни српски рани модернисти (Дучић, Ракић, Пандуровић, Дис и др.), као и хрватски и словеначки песници (Матош, Жупанчич, Кете, Мурн и др.). Због природе српског акценатског система, **д.** није спонтано могао развити јампску интонацију него се развијао као облик трохејски интонираног стиха. Стога је погрешно српски симетрични **д.** називати александринцем, што се неретко може наћи у критичкој литератури. И француски и српски **д**. је са метричке сцене у највећој мери потиснут снагом слободног стиха; код Срба су то учинили песници попут: М. Ћурчина, М. Црњанског, Р. Петровића, Р. Драинца, М. Настасијевића, М. Дединца, Д. Матића и др., а код Француза су то учинили Г. Аполинер, Б. Сандрар, А. Бретон, П. Елијар, Л. Арагон и др.
ИЗВОРИ: В. С. Караџић, *Народне српске пјесме*, 1, Лајпциг 1824; Г. Геземан (прир.), *Ерлангенски рукопис*, Ср. Карловци 1925; М. Лесковац, *Антологија старије српске поезије*, Н. Сад – Бг 1964; М. Пантић, *Народне песме у записима XV – XVIII века*, Бг 1964; *Песништво ренесансе и барока*, Бг 1977.
ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, „Предговор", *Народне српске пјесме*, 1, Лајпциг 1824; Л. Милованов, *Опит настављења к србској сличноречности и слогомерју или просодији*, Беч 1833; Ј. Суботић, *Наука о србском стихотворенију*, Будим 1845; Л. Зима, „Нацрт наше метрике народне обзиром на стихове других народа а особито Словена", *Рад ЈАЗУ*, 1879, XLVIII, XLIX; P. Maas, „Der byzantinische Zwölfsilber", *Byzantinische Zeitschrift*, 1903, 12; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", *Рад ЈАЗУ*, 1907, 168, 67; 170, 68; С. Матић, „Принципи уметничке версификације српске", *ГНЧ*, 1930, XXXIX; 1931, XL; 1932, XLI; К. Тарановски, „Принципи српскохрватске версификације", *ПКЈИФ*, 1954, XX, 1; Р. Јакобсон, *Лингвистика и поетика*, Бг 1966; Ж. Ружић, *Српски јамб и народна метрика*, Бг 1975; Д. Витошевић, *Српско песништво 1901–1914: Раздобље, развој, обележја*, I–II, Бг 1975; М. Франичевић, *Расправе о стиху*, Сплит 1979; С. Петровић, „Стих", у: З. Шкреб, А. Стамаћ, *Увод у књижевност*, Зг 1983; С. Петровић, *Облик и смисао*, Н. Сад 1986; Ж. Ружић, *Над загонетком стиха*, Н. Сад 1986; Л. Којен, *Студије о српском стиху*, Ср. Карловци 1996; Ж. Ружић, *Енциклопедијски речник версификације*, Ср. Карловци – Н. Сад 2008; И. Негришорац, *Лирска аура Јована Дучића*, Бг 2009; М.Ћурчин, *Српски трохеј*, Бг 2010; С. Матић, *Принципи српске версификације*, Бг 2011.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВАНАЕСТОРИЦА
**ДВАНАЕСТОРИЦА**, група уметника основана 1937. у Београду. Оснивачи и чланови били су Мило Милуновић, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Стојан Аралица, Борислав Богдановић, Коста Хакман, Хинко Јун, Милан Коњовић, Пеђа Милосављевић, Франо Шимуновић, Ристо Стијовић и Фране Кршинић. Група је организовала само две заједничке изложбе, обе у Београду. После прве изложбе 1937, на другој заједничкој изложби следеће године у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" групи су се придружили Зора Петровић и Марко Челебоновић. Група није била заснована на заједничком теоријском основу, естетичкој концепцији или програмском циљу, нити је имала социјални програм. Реч је о неиздиференцираној општој склоности ка ваннационалном модернизму. Идеја и циљ ове групе почивали су на чисто уметничком односу према свету (М. Кашанин). У њиховом раду препозната је чиста визуелност, без потребе за вануметничким циљевима нити додавањем неуметничких слојева уметничком делу као што су анегдота или дидактичност. Њихов искрени, чисти и строги ларпурлартизам сведочи о префињеном сензибилитету и великој култури. Далеко од великог геста, галаме, сентименталности или ангажованости било које врсте, ово сликарство је неговано у миру и тишини издвојеног света уметности. Оснивање групе део је опште динамичне уметничке климе на београдској сцени током треће и четврте деценије ХХ в. када се оснивају многобројне уметничке групе. Удруживање ради узајамног подржавања и подстицања, од романтичарских идеја промовисања традиција националне баштине до хватања убрзаног корака са главним европским токовима, подстицало је развој уметности како на теоријском плану групних естетика тако и појединачних поетика. С друге стране, на практичном нивоу, удруживање је пружало помоћ при организовању изложби или прибављању обимнијих послова, преносећи своју енергију и даљи утицај својих дубоких уверења на ширу јавност земље. Насупрот Удружењу ликовних уметника, из протеста, оснива се и Удружење квалификованих ликовних уметника, потом Удружење ратника сликара и вајара, Група уметника, Зенитизам, затим Облик, насупрот чијој идеологији се оснива група Зограф, Коло југословенских ликовних уметника, али и уметничка група са социјалним програмом, Уметничка група Живот. Насупрот њима, групе **Д.** и Десеторица имале су чисто ликовно опредељење.
ЛИТЕРАТУРА: П. Крижанић, „Изложба дванаесторице", *Политика*, 16. Х 1937; М. Кашанин, „Изложба Дванаесторице", *УП*, 1937, 1; „Друга изложба Дванаесторице", *УП*, 1938, 12; П. Крижанић, „Изложба Дванаесторице у Уметничком павиљону", *Политика*, 8. ХII 1938; Л. Трифуновић, *Српско сликарство 1900‒1950*, Бг 1973.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОАКЦЕНАТСКИ СИСТЕМ
**ДВОАКЦЕНАТСКИ СИСТЕМ**, систем од два силазна акцента у којeм је квантитет дистинктивна појава. Поједини српски говори зетско-сјеничког и косовско-ресавског дијалекта сачували су резултате **д. с.** ( ), прве крупније промене која се десила у старосрпском прозодијском систему. Наиме, метатонијски акут (˜) изједначио се са дугосилазним акцентом () чиме је дошло до укидања политоније, а дистинктивну улогу имају дистрибуција и квантитет, тј. место акцента (*кoж*% `кожух` : *к*&*жу* `ак. именице кожа`) и његова дужина или краткоћа.
У говору Вучитрна у позицији *гл*B*в*( и *н*B*р*&*д* не јавља се дугоузлазни (*гл*-*ва*, *н*-*род*) већ дугосилазни акценат (*гл*)*ва*, *н*)*род*), што је резултат утицаја албанског и турског језика. Овај утицај се огледа и у тежњи ка окситонези (*даров*(*т, босон*&*г*: *бр*B*н*b*т, д*N*ђ*&*, кож*%). Ови примери су секундарног порекла, јер је у инфинитиву накнадно отпало -и, а придеви м. р. алтернирају са онима који имају граматичке морфеме *босон*&*га*, *босон*&*го*. У последња два примера краткосилазни акценат се нашао на отвореном слогу након губљења -х. На основу овога може се рећи да оба силазна акцента имају слободну дистрибуцију у говору Вучитрна. И Александар Белић и Павле Ивић тврде да је наведено стање било аутентично у првој половини ХХ в. у говору Вучитрна, будући да је Глиша Елезовић наглас читао Белићу акцентовану грађу за свој речник, а Ивић се сам уверио да аутор тог дела и када користи књижевну варијанту, уместо дугоузлазног користи дугосилазни. Међутим, у новије време изнесено је мишљење да је у говору Вучитрна (и околних села) ипак присутна и тонска опозиција међу дугим акцентима, тј. да се поред краткосилазног и дугосилазног јавља и дугоузлазни. Пошто је и сам саслушао неке тонске записе из Вучитрна, Ивић је чуо дугоузлазни и у позицијама где се очекује дугосилазни, те је закључио да у том говору постоји само један фонолошки дуг акценат са широким дијапазоном варијација. Ивић не искључује чињеницу да се у околним селима чује дугоузлазни акценат, што је потврдио и сам Елезовић. Такође, Ивић сматра да су данашњи примери које је забележио М. Вукићевић *бр*-*нит*, *в*;*кат*, *Áнтићи*, *Б*-*јићи* новијег датума и да је у њима дошло до померања акцента, пошто су они у Елезовићево време имали старију акцентуацију *бр*B*н*b*т*, *в*Q*к*(*т*, *Āнт*b*ћи*, *Б*B*ј*b*ћи*. Голуб Јашовић констатује да типични говорни представници Гојбуље и Бањске имају **д. с.** ( ) и претоничне дужине, док млађи школовани спорадично користе дугоузлазни акценат. На основу увида у његове дијалекатске текстове требало би још додати да се дугосилазни акценат не јавља само у позицији *гл*B*в*( (*дошљ*-*ци*, *пл*)*ту*, *пробл*"*ме*, *д*d*шли*, *пом*)*го*, *б*+*ка*, *мармал*)*ду*, *пас*\#*ља*, *п*+*смо*, *нап*+*со*) и *н*B*р*&*д* (*дод*)*так*) него и у осталим типовима *п*Q*т*(*ла* (*се пон*)*шају*, *п*"*нзију*, *к*\#*пио*, *саслуш*)*вау*, *пој*)*вило*, *г*)*ђали*, *демонстр*)*ције*), *д*B*ј*!*ш* (*д*)*јеш*) и *мин*,*т*) (*п*"*т мин*\#*та*, *п^и^*"*т* )*ри*), што значи да је процес истирања тонских опозиција жив и паралелан са новоштокавским померањем краткосилазног акцента и из медијалне позиције на неакцентован квантитет. Из овога се види да је овај говор изложен утицају стандарда, али и несловенском језичком окружењу.
Ако се прихвати Ивићева подела зетско-сјеничког дијалекта на три поддијалекта (југозападни, средишњи и североисточни), може се рећи да су тонске опозиције истрвене само у југозападном поддијалекту, тј. у приморју, Старој Црној Гори, појасу дуж албанске границе од Скадарског језера до јужних обронака Комова, у говору Пероја (Истра) и Враке (Албанија). У оквиру овог поддијалекта разликују се говори (југоисточне Боке, Куча, Пипера и Братоножића, Подгорице са околином, део Зете, као и Крајине) у којима оба силазна акцента имају слободну дистрибуцију (*сестр*(, *јез*b*к*, *лоп*(*та*, *сестр*", *јун*)*к*, *ђев*d*јка*; *тр*B*в*(, *н*B*р*&*д*, *п*Q*т*(*ла*, *гл*B*в*", *гл*B*в*d*м*, *кр*B*д*\#*ћи*). Meђутим, неки говори су у већој или мањој мери захваћени аналошким померањем краткосилазног (али и дугосилазног) са финалног слога. Уместо *вод*(, *гл*B*в*( према ак. *в*&*ду*, *гл*)*ву*, вок. *в*&*до*, *гл*)*во* и мн. *в*&*де*, *гл*)*ве* јавља се *в*&*да*, *гл*)*ва*, али и уместо ген. *магл*", *б*K*рб*" или инстр. *магл*d*м*, *б*K*рб*d*м* забележено је *м*(*гл*K, *б*"*рб*K; *м*(*гл*N*м*, *б*"*рб*N*м*. Овде је у првом плану елиминисање акценатских алтернација у именичким парадигмама. У главнини говора овога поддијалекта (скоро сви говори Старе Црне Горе, говори приморја југоисточно од Боке, тј. од Мрковића до Грбља, Доње Зете, Враке и Пероја) дошло је до елиминисања краткосилазног са финалног отвореног слога (*сестр*( > *с*!*стра*, *в*Q*л*( > *в*+*ла*), али без мењања тона. Meђутим, у једном делу ових говора (у Горњим Цуцама, Загарачу, Команима, Љешанској нахији, Љешкопољу, Зети и Крајини) у појединим категоријама речи сачуван је краткосилазни у финалном отвореном слогу (*св*Q*л*(, *П*K*р*&, *Ст*B*н*( / *Ст*B*н*!, *стр*Q*к*&).
Избегавање политоније и акценатских алтернација у именичкој парадигми свакако је резултат контакта са несловенским језицима. **Д. с.** без неакцентованог квантитета имају и Срби католици у Рекашу у Румунији. Њих Срби православци из околних места зову *Шокци*, како се и они сами изјашњавају. У том говору // чува се иза неакцентоване краткоће: (а) у финалном затвореном (*је^а^з*b*к*), (б) у медијалном (*л*r*п*(*та*), али и у позицији након губљења предакценатске дужине (*к*B*з*(*ли* > *каз*(*ли*). Дугосилазни се чува иза неакцентоване краткоће: (а) у финалном отвореном слогу (*же^а^н*"*^а^* / *же^а^н*!*^а^*), (б) у финалном затвореном слогу (r*лт*)*р*) и (в) y медијалном слогу (*див*ˆ*јка*), али и у позицији након губљења предакценатске дужине (*љ*,*бљ*"*^а^ње^а^* > *љубљ*"*^а^ње^а^*). Оба силазна акцента са последњег отвореног и затвореног слога померила су се на предакценатску дужину и на њој се, под утицајем румунске прозодије, доследно јавио //: *гл*B*в*( > *гл*)*ва*, *н*B*р*&*д* > *н*)*род*; *гл*B*в*"*^а^* > *гл*)*ве^а^*; *бр*B*н*ˆ*м* > *бр*)*н*r*м*. Померањем је најпре био захваћен // на отвореној ултими, а иза неакцентоване краткоће (*же^а^н*( > *ж*!*^а^на*).
ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, „Једна доскора непозната група штокавских говора: говори с незамењеним јатом", *ГФФНС*, 1956, 1; М. Пешикан, „Староцрногорски средњокатунски и љешански говори", *СДЗ*, 1965, XV; Д. Петровић, „Главније особине акценатског система у говору Врачана", *ЗМСФЛ*, 1973, XVI/2; „Основни акценатски системи у српскохрватским дијалектима – историјска перспектива и актуелно стање", *НССВД*, 1980, 31; Д. Брозовић, П. Ивић, *Језик, српскохрватски / хрватскосрпски, хрватски или српски*, Зг 1988; М. Вукићевић, „О данашњем акценту у вучитрнском говору", у: *Огледи из дијалектолошких истраживања*, Пр 1993; П. Ивић, *Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој. Прва књига: Општа разматрања и штокавско наречје*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; А. Чилаш, М. Лончарић, „О говору Пероја", *Расправе Института за хрватски језик и језикословље*, 1997–1998, 23–24; П. Ивић, *Српски дијалекти и њихова класификација*, Ср. Карловци – Н. Сад 2009; Г. Јашовић, „Дијалекатски текстови српских говора Косовског Поморавља и широког Косова и њихови акценти", *Славистички зборник*, Н. Сад 2012, Н. Сад 2014.
Жарко Бошњаковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОБОЈ
**ДВОБОЈ** (мегдан), централна, најзначајнија епска тема, јер се у директном огледању снага двојице противника стичу и потврђују физичке способности, ратничке вештине, углед и част сваког јунака. Најчешће је **д.** самостално стилизован према законитостима епске технике, а преплиће се и са другим интернационалним моделима (типови женидбе, неверство љубе, братоубиство, смрт итд.). И **д.** почива на архаичној подлози, било да израста из елемената космогоније и аграрних митова, да представља рефлексе ратничке/брачне иницијације или да долази до контаминације ових сегмената. Временом су ти слојеви померени у дубину значења, док је тежиште на епско-етичкој афирмацији најзначајнијих представника одређеног колектива. Посебан импулс епској стилизацији давале су друштвено-историјске околности, а континуирано интересовање колектива за овакве епске сукобе очито је од најстаријих записа до савремених теренских истраживања.
Постојане етапе радње јасно се уочавају: изазов – одложено суочавање са противником (опремање / тражење заточника / прерушавање) – ток и исход **д**. Борба започиње речима (Матић 1964), након чега су за секвенце **д.** важни епски атрибути: јуначки коњ и оружје (копље, буздован, сабље – ,,старија" епска времена; најчешће ватрено оружје у **д.** јунака „средњих" и ,,новијих" времена). Помоћу формуле ,,носише се летњи дан до подне" посредно и ,,објективно" се наглашава снага мегданџија. Изазивач мора бити физички јачи, јер само часна победа над таквим противником омогућава стицање/потврду епског угледа. Однос снага се такође сугерише формулативно: изазивач је обливен белом пеном, а изазвани јунак белом и крвавом. У завршници је често скретање пажње непријатељу. У улози помоћника је махом вила, али се иста функција даје сунцу, јунаковом псу итд. (ЕР, 71; Богишић, 40; Вук II, 44). Драматичност појачава неочекивано издајство ближњих (љубе, побратима: Вук II, 25, 78; Вук III, 7, 70), али такве околности уливају нову снагу јунаку. Победник (посебно заточник или спасилац) обично односи одсечену главу противника или његове атрибуте. Једноставна опозиција из завршнице (оде–победник : оста–побеђени) обично сумира исход сукоба, али се стечен/потврђен углед истиче похвалама, благословима, па и малим химничним величањем јунака. Некада је **д.** сведено приказан, што зависи од талента певача, околности импровизације или природе ривала. Само једним потезом мача изазвани јунак савлада изазивача („Ману сабљом, одсече му главу"). Посебан тип иронијске дистанце усмерен је и ка недоличном бежању са попришта (изузетак представља Марково одбијање да дигне руку на оца, Вук II, 34). Разметљивци и кукавице брзо губе живот, али и част. Свечани тон понекад има стилизован обред праштања – испијања вина. Чин претходи мегдану („Један другом крвцу халалише", Вук III, 55), а његова сврха је спречавање крвне освете. У супротном значењу, позивање изазваног јунака да уместо **д.** испија вино подразумева вређање или је део добро смишљене подвале.
Наспрам стабилних сегмената епског модела, парови мегданџија (изазивач: изазвани) именују се различито. Могуће је извести условну типологију **д.** на основу: 1) природе противника – изазивача и 2) мотивације сукоба. Изазивач може бити: а) митско биће прилагођено епским законитостима (Змај од Јастрепца, вила бродарица, Мандалина, Равијојла, троглави Балачко војвода, чак и Бог); б) епски лик са мање-више израженим фантастичним својствима (Михна Костуранин, Муса Кесеџија, Арапин); в) јачи или слабији епски ривал (Влах Алија, Филип Маџарин, ага од Рибника, паша од Загорја, Зукан барјактар, бег Љубовић, Мехо Оругџић итд.). Иако су овакви изазивачи обликовани без удела фантастике, на архаичне слојеве може указивати композициони образац, коментар певача (бан удара ,,Мучну алу силна Влах Алију" Вук II, 44), па и реалије (од ударца сабље по панциру одскачу варнице, што противника приближава змајевитим јунацима, Вук III, 70). И изазивача понекад покреће морална обавеза да освети брата (Вук II, 68; Вук III, 70). Позитиван епски јунак не изазива мегдане (изузетак је нпр. Тешанова пародија **д.** између Марка и Љутице Богдана, Вук II, 39). С друге стране, мора се одговорити на вербални изазов (увредљиво писмо, погрде, понижавајуће захтеве) или различите видове изазивачевог насиља (харање и пљачкање дома, угрожавање крвних и духовних сродника, владара, народа). Као носилац епских врлина и етичких вредности целог колектива, епски јунак мегдан дели са: а) личним непријатељем; б) као заточник (старешине куће, господара – цара, краља, султана, вожда); в) као заштитник народа и вере. Преплитање разлога потенцира витештво и јунакову част. Засебан тип **д.** је борба сродника (браће; ујака и сестрића) у незнању. Баладични преокрети о братоубиству завршавају се самоубиством победника и окајавањем нехотице/несмотрено почињеног греха. У **д.** ујака и сестрића предност припада млађем јунаку. Иако је препознавање благовремено, понекад се развија нови ток: ујак смера да елиминише бољег од себе. Успех, до којег се стиже мучки, детронизује епски статус победника и када није реч о сродницима. Слава припада пораженом витезу, јер живот губи као жртва издаје (Вук II, 25, 81) или зато што је лаковерно прихватио задату реч недостојног противника (Богишић, 49).
ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, *Наш народни еп и наш стих*, Н. Сад 1964; E. M. Мелетински, *Поетика мита*, Бг \[1983\]; М. Детелић, *Митски простор и епика*, Бг 1993; С. Самарџија, „Морфологија двобоја и бојева у епској народној поезији", *КИ*, 2002, 34, 118; А. Веселовски, *Историјска поетика*, Бг 2005; Б. Сувајџић, *Јунаци и маске*, Бг 2007; З. Карановић, ,,'Марко Краљевић и Мина од Костура' – заборављена прича о брачној и јуначкој иницијацији", у: *Српско усмено стваралаштво*, Бг 2008; Ј. Попов, *Двобој као књижевни мотив*, Н. Сад 2012.
Снежана Д. Самарџија
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОВИДСКИ ГЛАГОЛИ
**ДВОВИДСКИ ГЛАГОЛИ**, глаголи који немају формалне (префиксалне и/или суфиксалне) видске показатеље и чије лексичко значење обједињује функције свршенога (СВ) и несвршенога вида (НСВ). Јављају се у српском језику, као и у другим словенским језицима. **Д. г.** представљају хомонимичне, међусобно супротстављене видске парове глагола, нпр.: *ручати* (СВ) *– ручати* (НСВ), *крстити* (СВ) *– крстити* (НСВ), *организовати* (СВ) *– организовати* (НСВ). Обично се употребљавају само у једном видском значењу (или СВ или НСВ), које је условљено контекстом, због чега се у савременим аспектолошким истраживањима понекад среће и назив „контекстуални" вид или „аналитички граматички начин" изражавања видског значења – када је граматичко значење изражено ван глаголске речи (уп. Док *ручам*, *читам новине –* НСВ vs. Чим *ручам*, *доћи ћу* – СВ).
Код одређеног броја изворних српских, односно словенских **д. г.** граматичко видско значење (диференцијација СВ и НСВ) може бити изражено и „синтетички" (без контекста, односно у границама саме глаголске речи), што се постиже образовањем видског пара путем префиксалне перфективизације (*даровати* vs. *подарити*) или суфиксалне имперфективизације (*крстити* vs. *крштавати*). Показатељ конкретног видског значења **д. г.** може бити и морфолошки (суфиксално образован) облик (*крстећи* – НСВ vs. *крстивши* – СВ).
Префиксалном перфективизацијом обу-хваћен је и највећи део **д. г.** позајмљених из западноевропских језика (уп. *анализирати – проанализирати*, *реаговати – одреаговати*, *контролисати – исконтролисати*). Специфичност дате групе **д. г.** у српском језику, за разлику од аналогне групе у појединим словенским језицима (нпр. у руском), огледа се у томе што она засада не подлеже процесима имперфективизације (суфиксације). Позајмљени **д. г.** пружају снажну подршку „изворној" двовидности, јер су данас процеси њиховог позајмљивања како у српском тако и у осталим словенским језицима веома активни.
Процеси префиксације (перфективизације) и/или суфиксације (имперфективизације) код неких **д. г.** указују на тенденцију њихове адаптације основној, двокомпонентној слици словенског видског система, који се одликује формално израженим, међусобно супротстављеним видским значењима СВ и НСВ. Префиксална и/или суфиксална творба парних по виду глагола од **д. г.** – без обзира на њихово изворно (словенско) или страно порекло – не поништава њима иманентну двовидност. То значи да глагол и даље функционише као двовидски, а префиксални или суфиксални пар се користи паралелно.
У савременом српском језику користе се – обично у виду дублета – варијантне творенице (са суфиксима *-ира*(*ти*)-, *-иса*(*ти*)-, *-ова*(*ти*)-, *-изира*(*ти*)-, *-изова*(*ти*)*-*) позајмљених **д. г.**, нпр.: *инсталирати/инсталисати*, *информирати/информисати*, *мотивирати/мотивисати*, *реагирати/реаговати*, *организирати/организовати* и др. Међутим, могу се срести чак и триплети, премда врло ретко, нпр.: *анализирати/анализовати/аналисати*. У српском језику одређен број **д. г.** нема варијантне творенице (уп. *телефонирати*, али не: *\*телефонисати*, *\*телефоновати*; *формирати*, али не: *\*формисати*, *\*формовати*).
Позајмљенице са суфиксом -*ира*(*ти*)- у српском језику могу се посматрати као примарне, а све остале као секундарне, јер је готово сваки позајмљени **д. г.** могуће образовати помоћу датог суфикса (који се најчешће и користи), док помоћу других споменутих суфикса то није могуће.
У одређеним контекстуалним условима (пре свега у полипредикативним конструкцијама у чијој се зависној клаузи са везником *кад* употребљавају **д. г.)** дати глаголи не могу изразити видску супрoтстављеност. Та недиференцираност огледа се, у првом реду, у колизији сукцесивне (антериорно-постериорне) и несукцесивне (синхроне) реализације радњи зависне и главне клаузе у узуелним аспектуално-таксисним ситуацијама у којима контекст не отклања хомонимију (уп. Кад *вечерам* 'док вечерам' (НСВ) // 'пошто вечерам' (СВ), *слушам своју омиљену музику* увек, обично, често тако радим). Такво хомонимично, формално неизражено видско значење глагола које допушта двојаку интерпретацију (и СВ и НСВ) разјашњава се, по правилу, на основу општег смисла реченице; уп. следећи пример (где контекст отклања хомонимију, тј. где је **д. г.** употребљен само као глагол СВ и његова се радња реализује антериорно у односу на радњу у главној клаузи): *Људи се обично увреде кадa о себи чују* СВ – 'пошто (за)чују' *нешто негативно.* Употреба **д. г.** у главном делу датих зависносложених реченица такође се одликује видском супротстављеношћу, односно сукцесивно-асинхроном (постериорном) реализацијом (уп. *Крстићеш се* СВ – '(по)крстићеш се' *кад се заврши литургија*).
Да би се избегла горенаведена видска неодређеност или двосмисленост, говорник често користи споменуте начине диференцијације СВ и НСВ – префиксалну перфективизацију и/или суфиксалну имперфективизацију, или пак (у случајевима када је то немогуће) одговарајући контекст (пре свега лексичке конкретизаторе, као што су *док*, *пошто*, *након што* и сл.). Нпр. видска недиференцираност у реченици Кад *ручам* 'док ручам' (НСВ) // 'пошто ручам' (СВ), *гледам телевизију* може се елиминисати или помоћу суфикса и/или префикса (*Кад ручавам* (НСВ), *гледам телевизију* // *Кад поручам* (СВ), *гледам телевизију*), или помоћу конкретизатора (Док *ручам* (НСВ), *гледам телевизију* // Пошто *ручам* (СВ), *гледам телевизију*).
Код неких позајмљених **д. г.** у српском језику, као нпр. код глаголa *асфалтирати*, *телефонирати*, двовидност (СВ/НСВ) отклања се само контекстом. Процес перфективизације је најпродуктивнији начин превазилажења двовидности, односно елиминисања видске недиференцираности како у српском тако и у другим словенским језицима.
ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „О глаголима са два вида", *ЈФ*, 1955/56, 21/1–4; И. Грицкат, „О неким видским особеностима српскохрватског глагола", *ЈФ*, 1957/58, 22/1–4; И. П. Мучник, „Развитие системы двувидовых глаголов в современном русском языке", *Вопросы языкознания*, 1966, 1; Н. С. Авилова, „Двувидовые глаголы с заимствованной основой в русском литературном языке нового времени", *Вопросы языкознания*, 1968, 5; M. Кравар, „Глаголски вид као типолошко-компаративни проблем", *Радови ФФ у Задру*, 1976, 14–15; М. А. Шелякин, „О причинах устойчивости двувидовых глаголов в современном русском языке", *Вопросы русской аспектологии*, 1979, 4; М. Ю. Черткова, П.-Ч. Чанг, „Эволюция двувидовых глаголов в современном русском языке", *Russian Linguistics*, 1998, 22/1; L. Jászay, „Видовые корреляты при двувидовых глаголах", *Studia Russica*, 1999, 17; Ј. Матијашевић, „Префиксација и двовидност глагола", *ЈФ*, 2000, 56/1–2; L. A. Janda, „What makes Russian bi-aspectual verbs special?", *Cognitive Paths into the Slavic Domain: Cognitive Linguistics Research*, 2007, 38; L. Součková, „Устранение двувидовости у заимствованных слов в русском публицистическом стиле", *Jazykovědná rusistika na přelomu generací* (*Slavica Pragensia* XL), Praha 2009; Д. Войводич, „Двувидовость глагольного слова и способы еe преодоления в русском языке в сопоставлении с сербским", *The Semantic Scope of Slavic Aspect*, Göteborg 2013.
Дојчил Војводић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОВЛАШЋЕ
**ДВОВЛАШЋЕ**, истовремено постојање двеју власти које претендују на то да на одређеној територији обављају државне функције. Таква двострука власт настаје у случајевима револуционарне смене, када стара власт ужива међународно признање и када је легална, али нема територију и није ефикасна, а нова власт нема међународно признање и није легална, али је ефикасна и има територију. Такав случај био је с Југославијом у току II светског рата. Одлукама другог заседања АВНОЈ-а, које су биле револуционарни устав нове власти, створена је ДФЈ, уместо Краљевине Југославије, с новим државним органима – Председништвом АВНОЈ-а и НКОЈ-ем као револуционарном владом. За међународно право Југославија је, међутим, постојала и даље у облику створеном после I светског рата, међународно призната одговарајућим мировним уговорима. Орган међународног представљања те државе, њена влада, био је у избеглиштву. Одлукама АВНОЈ-а створен је орган међународног представљања нове државе, НКОЈ. Тиме је створено двојство органа за међународно представљање исте државе – Југославије. Одлукама АВНОЈ-а влади у избеглиштву „одузимају се сва права законите владе Југославије, а напосе право да пред страним државама заступа народе Југославије". Влада у избеглиштву је, пак, тврдила да је, с уставноправног гледишта, једино она легална влада за представљање Југославије пред другим државама.
Ова немогућа ситуација довела је до отвореног мешања савезника антихитлеровске коалиције у унутрашње односе Југославије. Западни савезници упућивали су владу старе и нове државе на међусобни споразум, не би ли тим путем биле обеснажене одлуке донете на другом заседању АВНОЈ-а. Одговор на такве притиске била су два споразума. Први, од 16. VI 1944 (Вишки споразум), други од 1. XI 1944 (Београдски споразум). По именима председника двеју влада, они су познати као споразуми Тито–Шубашић. Главни исход два споразума је поштовање „државног континуитета са међународног гледишта". То је значило да ће Југославија која је међународно призната „у свом старом облику", у таквом облику бити и даље представљена „пред вањским свијетом и у свим актима спољне политике", све док „наша државна заједница, будућа демократска федеративна Југославија, не добије, слободном одлуком народа, свој дефинитивни облик владавине". Дотле, краљ Петар II неће улазити у земљу, а у његовом одсуству краљевску власт вршиће Краљевско намесништво које поставља краљ уставним актом на предлог краљевске владе, а по споразуму председника НКОЈ-а са председником краљевске владе. Краљевско намесништво полаже заклетву краљу. Формираће се као привремена и јединствена савезна влада, договором између председника НКОЈ-а и председника краљевске владе у избеглиштву, а у пуној сагласности с Председништвом АВНОЈ-а. Та влада полаже заклетву народу. Облик владавине утврђен споразумом (другим) остаје све до одлуке Уставотворне скупштине о том питању, тј. до „доношења коначног уставног уређења земље". Други споразум Тито–Шубашић био је извршен почетком марта 1945. Краљ је 2. III 1945. поставио Намесништво, којем је Шубашић поднео оставку краљевске владе. Истога дана, Ј. Б. Тито је Председништву АВНОЈ-а доставио одлуку о оставци НКОЈ-а. Председништво АВНОЈ-а је 7. III 1945. донело Закон о укидању одређених чланова одлука Другог заседања АВНОЈ-а и Закон о распуштању НКОЈ-а. На предлог Председништва АВНОЈ-а, указом Намесништва, образован је Министарски савет на челу сa Ј. Б. Титом као председником, који је положио заклетву пред Председништвом АВНОЈ-а. Питање међународног признања ове владе није се ни постављало. На њу је пренет „дипломатски континуитет" краљевске владе у избеглиштву, која је престала да постоји, као и НКОЈ. То је значило да су настављени дипломатски односи с државама с којима су и раније били одржавани, што се изразило у доласку њихових акредитованих представника у Београд. Тиме је **д.**, које је дотле постојало, било укинуто.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Гершковић, *Хисторија народне власти*, Бг 1957; В. Симовић, Б. Петрановић, *Историја народне власти у Југославији* (1941–1945), Бг 1979; Б. Петрановић, *Историја Југославије (1918–1978)*, Бг 1980; Р. Марковић, *Уставно право*, Бг 1982; Л. Гершковић, Х. Сиротковић, *Документи о развоју народне власти*, Зг 1983.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОГЛАВИ OPAO
**ДВОГЛАВИ** **OPAO**, најкрупнија птица грабљивица чије тело са две главе представља хералдичку слику с различитим функцијама и значењима. Византија, тј. Источно римско царство, наследила га је од античких Римљана, код којих је свака легија имала свог једноглавог сребрног орла. Орао је у римској хералдици био симбол непобедивости и грабљивости, и као такав потпуно одговарајући симбол римске империјалне политике. Узимајући орла, Византија је желела да докаже континуитет са Римским царством, а све до средине XIII в. он је једноглав.
Због свог вишеструког симболизма **д. о.** био је погодан да буде прихваћен не само у држави него и у Цркви. Он је симбол богословске учености и интелектуалне надмоћности. Постао је симбол Светог Јована еванђелиста који се својим умом високо уздигао изнад земаљског и пропадљивог. Епископ за време службе стоји на текстилу, званом орлец, на којем је извезен орао симболишући духовно старање епископа за верне у граду и епархији, архијереј као орао лебди и гледа на верне спреман да их брани од разних опасности, да предвиђа њихове потребе, увиђа недостатке, да их поучава и исправља. Зидови и куле, извезени на орлецу, означавају град као седиште епархије и целу епархију. Осим тога две главе орла представљају земаљско и небеско царство: хришћанин је привремени становник земље, а његова права отаџбина је на небу. **Д. о.** oзначава хармонију две власти: световне оличене у личности цара и духовне оличене у личности патријарха, али и њихову сарадњу, тј. симфонију власти а не двовлашће. Владар је дужан да обезбеди мир, напредак и срећу својих поданика у њиховом земаљском животу; патријарх треба тим истим поданицима као члановима Цркве да укаже на спасење у њиховом небеском животу; зато и један и други имају крст на круни. Главе орла окренуте на супротне стране симболишу народ чији је поглед уперен како према будућности тако и према својој прошлости, јер искуство предака „добар је темељ за будућност" (1. Тим 6,19). Кљунови **д. о.** отворени су, јер то је орао који кликће, јавља радост да је жив али и спреман да се ухвати у коштац са сваким ко нарушава мир. Такав орао прихваћен је у Византији, а потом код словенских народа у њеном политичком, културном и духовном утицају. Србимa је добро дошао симболизам **д. о.** у смислу да показује Исток и Запад, не као стране света него као два света, јер се Србија налазила на граници Истока и Запада и познате синтагме: „Србија је Исток на западу и Запад на истоку".
Биографи називају Симеона Мироточивог „небопарни орао", јер је ментално био изнад својих савременика и далековидо одредио правац српске политике и развој српске државе. Нису сачувани материјални докази да је Немања користио орла као знамење и симбол, иако је као зет византијске царске куће на то имао извесна права. Постоји много доказа да су његови синови користили орла и то двоглавог. Најранији сачувани приказ у сликарству јавља се у цркви Светих апостола Петра и Павла на Лиму код Бијелог Поља, где ктитор кнез Мирослав носи плашт црвене боје покривен малим **д. о.** у круговима. Уговор са Дубровчанима из 1247–1249. Мирослављев син Андрија оверава печатом на којем је **д. о**. Први српски краљ Стефан Првовенчани на ктиторској фресци у Жичи приказан је у одећи на којој су златни **д. о.** у круговима. Фреска је урађена за Стефанова живота, али такав је приказан и на фрескама у Милешеви и Богородици Љевишкој које су касније живописане. Краљ Радослав на фрескама у Жичи из 1234. на одећи различитог кроја увек има златног **д. о.** у круговима на црвеној подлози. На прстену краљице Теодоре, мајке цара Душана, изгравиран је **д. о**. Пуну афирмацију **д. о.** доживео је у време Душановог царства.
На карти морских обала са уцртаним поморским лукама, коју је 1339. урадио каталонски картограф Анђелино Дулсерт, приказана је Душанова краљевина са престоницом у Скопљу над којим се виори златни барјак са црвеним **д. о**. У зборнику Улриха Рихентала и Конрада Гриненберга златни орао на црвеном пољу са роговима у кљуну јесте грб српских деспота. И у наше време **д. о.** је на грбу Републике Србије, Републике Српске Крајине (1991–1995), Републике Српске (1992), Савезне Републике Југославије (1993), Републике Црне Горе (1993). Имају га у грбу многе европске државе: Албанија, Пољска, Немачка.
Радомир Милошевић
Као хералдичкa слика српске државе, **д. о.** се у српским земљама средњег века појављује од XII в. и то као амблем владалачког статуса, без обавезних елемената хералдичке структуре и пратећих норми какве се у то време формирају на европском западу. Амблем је преузет из репертоара владалачких ознака Ромејског царства, где је у периоду владавине Комнина попримио елементе сакралне симболике и постао ексклузивна привилегија василевса, деспота, севастократора и кесара. Почетком XIV в., право на овај амблем и начин његовог ношења на одећи, обући, коњској аши и шаторима носилаца наведених достојанстава био је већ део византијског владарског таксиса. У српским земљама **д. о.** се појављује на сликаним ликовима владара, почевши са Стефаном Првовенчаним, као потврда њиховог статуса у хијерархији васељенског царства. На одећи владара стандардна представа **д. о.** је у злату на црвеној подлози, али се у подеама цркава, владарским даровима и на шаторима орао представља као црвен, што кореспондира са статусом ромејских севастократора. Тако се може објаснити и представа заставе са црвеним **д. о.** над Скопљем у портолану Анђелина Дулсерта. У периоду српског Царства **д. о.** почиње да се појављује у новој колористичкој синтагми као бео (хералдички сребрн) на црвеном пољу. После пада Царства поново се враћа старији мотив „коласте аздије" (свечане владарске хаљине) са златним орловима уписаним у прстене на црвеној подлози. У нумизматичким изворима, **д. о.** се јавља на новцу деспота Угљеше Мрњавчевића и на новцу деспота Стефана Лазаревића. На динару деспота Ђурђа Бранковића приказан је у аверсу шлем с челенком у којој је **д. о.** између два рога. У домену сфрагистике, прва појава **д. о.** на штиту као грба српске државе налази се на престоном печату краља Твртка I. На једном печату деспотице Ангелине Бранковић из 1479. **д. о.** се види на застави коју држи анђео. Мотив **д. о.** налази се и на идентичним печатима деспота Ђорђа Бранковића из 1492. и Јована Берислава из 1505, односно на печату деспотице Катарине Баћањи из 1542. **Д. о.** се појављује на накиту, утензилијама, украсним предметима, посуђу, на архитектонским споменицима, каменој пластици и, посебно, на металним хоросима цркава и манастира (Дечани, Марков Манастир, Лесново). У хроници сабора у Констанцу Улриха фон Рихентала деспот Стефан је представљен грбом са сребрним **д. о.** у црвеном штиту. У пост-немањићком периоду мотив **д. о.** преузима великашка породица Црнојевића, одакле мотив улази у стандардну употребу на подручју Црне Горе, што 1715. митрополит Данило и потврђује депонујући мотив **д. о.** у грбу Црне Горе, у руском Министарству спољних послова. Захваљујући утицају многобројних преписа Илирског грбовника с краја XVI в., а пре свега потоњим радовима Павла Ритера-Витезовића и Христофора Жефаровића, идентификација **д. о.** са царством које су установили Немања и Немањићи чврсто је усађена у српску националну и државну свест. Та идентификација је формализована после прогласа обнове српске краљевине 1882. тако што је сребрни **д. о.** постао саставни део грба независне Србије.
Драгомир Ацовић
Као симбол и орнамент, **д. о.** је чест у народној уметности Срба. Налази се посебно у дрворезбарству, на шкрињама, на тканим ћилимима, на предметима од керамике, камена, на накиту, народним музичким инструментима. Према изворима **д. о.** се јавља на Балкану, па и на простору данашње Србије у Х и ХI в. на тканинама увезеним из Мале Азије и Ирана. Као орнамент у средњовековној Србији јавља се на оделима владарске династије Немањића као породични грб у ХIII в. Често се користи као орнамент и обележје на разним посудама, поликанделеонима, повезима књига, прстењу великаша. Кнез Лазар је насликан у Раваници у црвеном оделу са златним **д. о**. Веома сличну одећу носи и кнегиња Милица на фресци у Љубостињи. Мали **д. о.** налазе се и на дечанском полијелеју, дару кнегиње Милице. Када је кнежевина Србија 22. II 1882. проглашена краљевином, према идеји Стојана Новаковића, тадашњег министра просвете и црквених послова, у грб Краљевине уклопљен је хералдички знак двоглавог белог орла, што је представљало симболичку спону са средњовековном немањићком традицијом. Од последње деценије ХIХ в. **д. о.** улази у садржај орнамената које народ користи за украшавање предмета за свакодневну и празничну употребу чиме је уједно, на непосредан начин изражавано припадништво српству и српској традицији.
**Д. о**. као орнамент и симбол коришћен je и на шаралицама за обредне хлебове, на простору где се налазило Душаново царство. Јављао се и као орнамент на разним предметима за свакодневну употребу на Косову и у Македонији, те у деловима уже Србије, у региону Лепенице, а претпоставља се да су ту праксу донели становници досељени са Косова и Метохије. Није сасвим разјашњено да ли је **д. о.** на обредним хлебовима имао само декоративно или и магијско значење, односно, претпоставља се да му је приписиван соларни значај јер је орао као симбол у народној религији био повезан са таквим веровањима. У народу се веровало да орао управља небеским силама и да је предводник градоносних облака. У крајевима западне Србије веровало се да се орао бори с облацима и да спасава летину, те да остварује везу између горњег и доњег света. Хлебови украшавани утиснутим орнаментом **д. о.** намењивани су за здравље и просперитет породице и заједнице, те су њиме украшавани хлебови намењени прошевини девојке, младенцима у свадбеном церемонијалу или приликом крштења детета. У Етнографском музеју у Београду чува се неколико примерака шаралица за обредне хлебове на којима је **д. о.**, а предмети потичу из Призрена, те из Марковца, Новог Села, Лапова у Шумадији. Народни стваралац је најчешће представљао **д. о.** разноврсно – од стилизованих до реалистичних форми.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: П. Костић, „Збирка шаралица за обредне хлебове", *Гласник Етнографског музеја*, 1968, 30; Љ. Рељић, *Косовска легенда у народном стваралаштву*, Бг 1989; Б. А., „Символично значење древних српских знамења", *Црква календар Српске православне патријаршије 1992*, 114–115; А. Соловјев, *Историја српског грба и други хералдички радови*, Бг 2000; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; Б. Марушић, *О основним питањима српске хералдике*, Бг 2005; Д. М. Ацовић, *Хералдика и Срби*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОГОДИШЊЕ ЦВЕТНЕ ВРСТЕ
**ДВОГОДИШЊЕ ЦВЕТНЕ ВРСТЕ**, врсте цвећа које у првој години образују вегетативне органе (корен, стабло и лист), а у другој години генеративне органе (цвет и плод). Изузеци су бела рада (*Bellis perenis*) и шебој (*Erysimum cheiri*), који по својој биологији спадају у вишегодишње биљке, али најобимније цветају током друге године и зато се убрајају у ову групу цветних врста. У Србији најзаступљеније су: дан и ноћ (маћухица, тробојна љубичица, љубичица, милованка, сиротица, шарена љубичица, *Viola tricolor*), украсни слез (*Althea rosea*), турски каранфил (*Dianthus barbatus*), бела рада (новчић, красуљак, белка, *Bellis perenis*), незаборавак (споменак, *Myosotis sylvatica*). Користе се као јесење-пролећне цветне врсте, и то најчешће у комбинацији са луковичастим врстама, лалом (*Tulipan* sp.) и зумбулом (*Hyacinthus* sp.). Сеју се средином лета. Расад се сади у јесен, цветају током пролећа од априла до почетка лета, а после тога се замењују једногодишњим цветним врстама. Своју примену налазе на јавним градским просторима, баштама и терасама. Висине су 10–300 цм, различитог хабитуса. Цвет је најдекоративнији део **д. ц. в**. Цветови су колористички веома разнолики, обухватају све боје и нијансе видљивог спектра боја. Цвет може бити једнобојан и вишебојан. Код вишебојних цветова прелаз боја може бити постепено или нагло нијансиран или прошаран. Облик цвета је разнолик и дефинисан је обликом и распоредом латица, а може бити округао или издужен. Пуноћу цвета дају облик и број латица. Код већине врста су селекцијом добијене сорте са пуним/сложеним цветом, док основне врсте углавном имају једноставан цвет. Селекција је усмерена ка добијању што различитијих и декоративнијих облика, величина и боја цветова, док је мирис запостављен, па и постепено изгубљен.
**Дан и ноћ** (маћухица, тробојна љубичица, љубичица, милованка, сиротица, шарена љубичица, *Viola tricolor*) најчешћа је врста, многобројних популација и сорти, висине 15–25 цм, са делимично полеглим стаблом, обимно бокорасто разгранатим. Лист је округао и ситан. Цвет је величине 3–12 цм на дугим цветним дршкама. Најзаступљеније боје су нијансе плаве, жуте и наранџасте и комбинација са белом. Семе је ситно сиво жуте боје, у 1 г има 850 семенки. Производе се из расада сетвом семена од маја до августа. Сади се у фази цветања. Цветање се наставља током благих зима, а обимно цвета од раног пролећа. Врста тражи доста светла, и плодно земљиште, а има изражену потребу за водом. Користи се за озелењавање, те украшавање зелених површина, тераса и башта. На цветним површинама се саде на растојању 15–20 цм, односно 20–25 комада по м².
**Бела рада** (новчић, красуљак, белка, *Bellis perenis*) аутохтона је врста Европе. Користи се у народној медицини за лечење дисајних органа. Зељаста је биљка са компактним бокором и издуженим и на врху зашиљеним листовима. Веома је отпорна на болести, висине 10–15 цм, а размножава се сетвом семена у летњем периоду. Семе је округло и веома ситно у 1 г има до 6.000 семенки. Спада у групу раноцветајућих врста, а цвета од јесени до јуна. Има сложен цвет са жутим тучком и благо нијансираним латицама које су при основи беле, а на крајевима могу бити ружичасте и црвене. Пречник цвета је од 2,5 до 6 цм. У једном бокору има 20–40 цветова. Врста захтева добру осветљеност, али успева и у полусенци. ****Захтева средње плодно земљиште, те има средњу потребу за водом.
**Турски каранфил** (*Dianthus barbatus*) аутохтона је сорта Европе и Азије. Спада у групу најстарије гајених двогодишњих цветних врста у Србији. Размножава се из семена, а висине је 20–100 цм. Сорте нижег раста се користе на цветним површинама, а високе сорте се користе као резан цвет. Карактеришу га дуг период цветања и карактеристичан мирис. Цветови могу бити једнобојни и двобојни, прости или сложени, груписани у штитолике цвасти или појединачни, а бивају беле, ружичасте и љубичасте боје. Врста тражи доста светлости, има изражену потребу за водом и захтева средње плодно земљиште.
**Незаборавак** (споменак, *Myosotis*) аутохтона је врста Европе. Зељаста биљка са крупним листовима и ситним цветовима. Размножава се деобом бокора, сетвом семена или ожиљавањем резница. Семе је округло, у једном г има 1.800 семенки. Цветови су једноставни, са пет латица, мирисни, груписани у штитолике цвасти. ****Могу бити плаве, ружичасте или беле боје. Лист је срцолик и чекињаст, тамно зелене боје. Врста тражи сенке и полусенке, а има изражену потребу за водом.
**Шебој** (*Erysimum cheiri*) аутохтона је врста јужне Европе. У Србији је једна од најстарије гајених двогодишњих цветних врста. Користи се и као хомеопатски лек, а због високог садржаја етеричних уља користи се у индустрији парфема. Спада у вишегодишње врсте, а користи се као двогодишња јер најобимније цвета током друге године. Размножава се из семена. Сеје се у јулу и августу. Семе је округло, а у 1 г има око 600 семенки. Спада у групу медоносних врста. На цветним површинама се сади на удаљености од 20 цм, односно 20 комада по м². Висине је 20–70 цм. Лист је издужен и гладак. Цвет је једноставан и ситан са четири латице, груписан у гроздасте цвасти при врху стабла. Основна боја цвета је жута или наранџаста, а може бити и праменасто прошаран мрком бојом. Тражи осветљене положаје, успева на средње плодном и плодном земљишту, а има просечне потребе за водом.
ЛИТЕРАТУРА: R. G. Turner, *Botanica: The Illustrated A–Z of Over 10,000 Garden Plants and How to Cultivate Them*, New York 1999; Б. Лазић, Д. Шикопарија, *Био-башта за вас*, Селенча – Н. Сад 2011; Д. Шикопарија, Б. Кокар, *Цвећарство* \[Сегменти књиге Цвећарство – у рукопису\] 2011. Преузето 25. II 2014. са: [http://agroplus.rs/category/cvecarstvo/page/8/](http://agroplus.rs/category/cvecarstvo/page/8/).
Саша Костић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОДОМНОСТ
**ДВОДОМНОСТ**, парламент сачињен од два дома, доњег и горњег: у доњем дому представљени су грађани као апстрактни (једнакоправни) бирачи, док су у горњем дому представљени грађани као припадници одређених сталежа, или као становници у одређеним територијалним јединицама (у федералној држави, у федералним јединицама), или као припадници одређених професија, удружења и институција. Разлике између два дома су не само у погледу представљања, па самим тим у бирачком телу и пасивном бирачком праву, него и у дужини трајања представничког мандата. У изборима за горњи дом, по правилу, не учествују сви грађани који имају бирачку способност, него само поједине категорије грађана. За избор у тај дом траже се већи старосни цензус и припадништво средини која се представља. Мандат представника у горњем дому је, по правилу, дужи од мандата представника у доњем дому, чак може бити и доживотан. У свету има примера горњег дома са свим или делимично неизборним члановима. Доњи дом обично има већи број чланова од горњег. Ретки су примери пуне равноправности два дома у вршењу надлежности парламента. По правилу, већа овлашћења има доњи дом, нарочито у избору владе и, уопште, у односима парламента с владом. Тај дом, по речима М. Ђ. Миловановића „држи и обара владу".
У српској уставној историји питање **д.** постављало се после доношења Намесничког устава 1869, а у вези с предлозима за његово замењивање новим уставом. За **д.** се нарочито залагао напредњачки предлог устава од 1883, предвиђајући да се народно представништво састоји од народне скупштине и сената. Кад оба тела заседају, образују народни сабор. Народни посланици за народну скупштину бирају се слободно и непосредно, али неједнаким правом гласа. Сенат се састојао од три врсте сенатора – бираних непосредно од стране народа, постављених од стране краља и оних по положају („по праву"). Жестоки противници горњег дома били су тадашњи радикали. Аргументовану критику горњег дома дао је њихов највреднији теоретичар Глигорије Гига Гершић у студији „Неколико уставних питања" (*Рад*, 1882, 1–3) и у Уставотворном одбору приликом израде предлога Устава од 1888. Он је сматрао да је Србија демократска земља у којој горњи дом није потребан. Тамо где овај дом постоји, он је производ историјског развоја и „трпи се као остатак прошлости". У Србији нема политичке ни друштвене снаге која би могла да стоји иза захтева за завођење горњег дома. Ако би се интелигенција одвојила у горњи дом, то би је још више удаљило од народа. Уза све то, у малим државама каква је Србија, тешко је наћи елементе који треба да буду представљени у горњем дому. У Србији је против горњег дома и скупштинска традиција. У прошлости српског народа скупштина је увек имала један дом, а „Совјет" и Народна скупштина никада нису били у односима два дома, што значи да горњи дом нема у Србији традицију. Ако су разлози за завођење горњег дома у пренагљености скупштине с једним домом, то се може спречити на друге начине, а не установљавањем горњег дома, јер би то значило уношење клице сукоба у државни живот, пошто се горњи дом не би могао дуго опирати одлукама доњег дома. Гершић закључује: „Свуда онде где се без потребе стварају разна тела за исти посао, ту се одмах ствара извор расцепа и сукоба, те, имајући намеру да се избегну и предупреде неке тобожње *замишљене* опасности од једнога дома, ствара се истинска *реална* опасност тога сукоба и трвења." С Гершићевом анализом саглашава се и М. Ђ. Миловановић, па због тога и сматра да Народно представништво мора „бити једноставно тело, ако се хоће да оно буде верна слика српског друштва и да се њиме задовоље стварне потребе српског државног живота". У ужем одбору Уставотворног одбора најупорнији бранилац дводомног система био је либерал Алимпије Васиљевић, који је за горњи дом говорио да је „брана противу поплаве популарних заблуда и страсти, противу неразмишљених, лакомислених и по државу опасних струја". На ово образложење у корист **д.** одговорио је краљ Милан, развијајући идеју да у политици често не вреде бране које би заустављале незадовољство и поплаву популарних идеја, него да је боље све то каналисати. Уставотворни одбор је сматрао да су најбоља замена за горњи дом квалификовани посланици (они с факултетском спремом), који би, уз опште, испуњавали и посебне услове, а које би народ бирао заједно са посланицима с општим условима (идеја Ј. Ристића). Тиме би се задовољио услов учешћа интелигенције у законодавству, што су тражиле присталице дводомног система. И начело сразмерног представништва („пропорац") обезбеђивало је представништво мањине, тако да је и разлог представљања мањине у горњем дому тиме отпао. У замену за дводомни систем Државном савету би требало доделити извесну улогу у изради закона. Он би требало да проучава законске предлоге које влада подноси скупштини на усвајање или који су потекли из скупштинске иницијативе и да даје своје мишљење о њима, које не би било обавезно ни за скупштину ни за владу. Тиме би се обезбедио квалитетнији законодавни рад без увођења горњег дома. Сва ова три средства, „каналисања" (по речима краља Милана) пренагљености једнодомне скупштине утврђена су у Уставу од 1888. Биле су то „накнаде и замене" за неприхваћени дводомни систем.
Једини српски устав који је предвиђао **д.** био је Априлски устав од 1901, на чијој су изради радили радикал М. Миловановић и напредњак П. Маринковић (важио је свега две године, од априла 1901. до јуна 1903). По том уставу, „Народно Представништво састављају Народна скупштина и Сенат" (члан 43). Народну скупштину чине народни посланици, којих има 130, које народ бира слободно и непосредно, тајним гласањем (чл. 65–66). Посланички мандат траје четири године. Сенат чине престолонаследник, кад постане пунолетан, архиепископ београдски и епископ нишки по положају („по праву"), 30 чланова које краљ „именује на цео живот", 18 изабраних чланова, изабраних непосредно, тајним гласањем. Мандат изабраних чланова траје шест година (чл. 70–71).
Пошто је, после 88 година, Србија обновила своју државност (дотле је била у саставу унитарне Југославије или федерална јединица у саставу федералне Југославије), она је донела свој први републикански устав 2006. По том уставу Народна скупштина је једнодомна. Чине је 250 народних посланика, који се бирају на непосредним изборима тајним гласањем (члан 100).
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *О дводомном систему*, Бг 1899; М. Ђ. Миловановић, *Један или два дома*, Бг 1901; С. Новаковић, *Двадесет година уставне политике у Србији (1883–1903)*, Бг 1912; Ј. М. Продановић, *Уставни развитак и уставне борбе у Србији*, Бг 1936; М. Поповић, *Порекло и постанак Устава од 1888. године*, Бг 1939; В. Петров, *Сукоб домова у дводомном систему*, Бг 2004.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОЖЕНСТВО → БИГАМИЈА
**ДВОЖЕНСТВО** → **БИГАМИЈА**
# ДВОЈЕЗИЧНА НАСТАВА
**ДВОЈЕЗИЧНА НАСТАВА**, настава на два језика, при чему се један део редовног наставног плана и програма остварује на српском/матерњем језику а други део на неком страном језику. У склопу такве, билингвалне наставе ученици уче градиво у истом обиму и према истим критеријумима као и ученици који наставу прате само на српском/матерњем језику. Када је реч о мањинским националним заједницама, њима је омогућена настава на три језика (трилингвална): на матерњем, односно језику мањинске националне заједнице, на српском као језику већинског народа и на изабраном страном језику. У оба случаја поједини наставни језици се не искључују, него се допуњавају. **Д. н.** у земљама Европске Уније практикује се још од 80-их година прошлог века и временом је постајала све популарнија. У Републици Србији, на нивоу основног и средњег образовања, практикује се у виду огледа или педагошког експеримента од 2004/05, а у припремним групама предшколског васпитања и образовања (на узрасту између пет и по и седам година), такође у виду експеримента, од септембра 2010. Без обзира на то што је још увек реч о експерименталним покушајима, у Републици Србији иде се ка томе да се поред рада образовних институција само на српском/матерњем језику устали и могућност слободног избора **д. н.**, односно двојезичног предшколског васпитања и образовања.
Зависно од модела за који се основне или средње школе определе, у двојезичним одељењима (од 20 до 25 ученика, минимално 15) треба да се наставом на страном језику реализује најмање 30–45% годишњег фонда часова или око десет часова у току једне радне недеље. Иако је двојезично васпитање и образовање, односно настава, могуће на свим узрастима предшколског васпитања и образовања, односно у свим разредима основне и средње школе, у досадашњој пракси претежно се остваривала на нивоу припремних предшколских група, у основној школи у VII и VIII разреду, а од средњих школа у гимназији. Основношколци су по својој жељи могли да се укључују у двојезична одељења, као и да у свако доба одустану враћајући се у наставу на матерњем језику. Избор ученика основне школе спроводио се на основу анкетирања (ради утврђивања заинтересованости) и тестирања (у циљу провере знања страног језика). На сличан начин организован је и избор ученика средње школе, с тим што је онима који су похађали **д. н.** у основној школи проходност у двојезичну средњошколску наставу била олакшана. За **д. н.** највише су заинтересовани ученици гимназије због присуства страних компанија које нуде перспективе у погледу запослења, као и због могућности да стекну међународну матуру (што је случај у новосадској Гимназији „Јован Јовановић Змај" и другим школама ове врсте у Републици Србији) која омогућава студије на најпрестижнијим универзитетима у више од 110 земаља света. Поред тога, разлог опредељивања ученика за **д. н.** је и могућност добијања стипендије, изазов новине, жеља за усавршавањем или учењем страног језика, повећање језичке и комуникацијске компетенције, као и превазилажење језичких и културолошких ограничења. У Републици Србији постоји више флексибилних модела **д. н**. Разликују се по томе на којем се страном језику настава изводи, са колико часова је процентуално таква настава заступљена, да ли се одређени предмет у целини слуша на страном језику или наизменично -- један час на матерњем, један час на страном језику и сл. **Д. н.** се најчешће изводи у предметима који нису лингвистички и који подразумевају глобалнију терминологију, као што су, на пример, математика, физика, хемија, биологија, физичко васпитање. Као доказ о успешном похађању двојезичне или билингвалне наставе добијају се потврде које дају одговарајући партнери, односно њихова представништва у Републици Србији, или назнаке које се додају редовним дипломама или сведочанствима.
Комплетан поступак припреме и увођења огледа или експеримента **д. н.** у Републици Србији нормативно је регулисан посебним правилницима, за сваки страни језик понаособ, у којима је утврђен поступак припреме предлога пројекта и добијања сагласности, садржај огледног програма (са циљевима и исходима), трајање огледа, услови и начин остваривања програма, начин финансирања, праћења и вредновања исхода. Истим нормативима прецизно је дефинисана и неопходна материјална база у виду опреме, наставних средстава, уџбеника и друге литературе. Утврђен је поступак одабира, припреме и методичког усавршавања васпитача и наставника. Иницијативу за увођење двојезичног васпитно-образовног рада у предшколској установи, односно **д. н.** у школи, покреће локална самоуправа, након чега се приступа изради предлога пројекта огледа. Неопходно је и одобрење Министарства просвете Републике Србије и стварање услова за нормално одвијање појединих активности по иновираном систему рада. Најважније је да има заинтересоване деце или ученика и да васпитачи и наставници (искључиво грађани Републике Србије) располажу знањем страног језика на нивоу Б2 (предвиђеног Заједничким европским оквирима), те да су прошли одговарајућу методичку обуку. Исто тако, тражи се и подршка страног партнера (на пример, Института за француски језик, Британског савета, Руског дома, „Гете" института, Италијанског института за културу, Института „Сервантес" или других тела) који преузима и извесне обавезе у погледу стварања услова, као и подршка одређених факултетских катедара на којима се изучавају страни језици на којима се планира извођење васпитно-образовног рада или увођење **д. н**.
ИЗВОРИ: „Правилник о програму огледа двојезичне наставе на српском и француском језику у основном образовању и васпитању", *СГ* – *Просветни гласник*, 2004, 6; „Правилник о програму огледа двојезичне наставе на српском и енглеском језику у основном образовању и васпитању", *СГ* – *Просветни гласник*, 2006, 12; „Закон о основама система образовања и васпитања", *СГ*, 2009, 72; 2011, 52; 2013, 55; „Закон о основном образовању и васпитању", „Закон о средњем образовању и васпитању", *СГ*, 2013, 55.
ЛИТЕРАТУРА: М. Mikeš, „Sociolinguistic backgrounds of kindergarten children in bilingual settings", *International Journal of Sociology of Language*, 2001, 151.
Првослав Јанковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОЈЕЗИЧНИ РЕЧНИЦИ → РЕЧНИЦИ
**ДВОЈЕЗИЧНИ РЕЧНИЦИ** → **РЕЧНИЦИ**
# ДВОЈЕЗИЧНОСТ
**ДВОЈЕЗИЧНОСТ** (билингвизам), напоредна употреба двају језика код појединаца (индивидуална **д.**) и у друштвеним заједницама (социјетална **д.**), гранични случај вишејезичности (мултилингвизма). Популарнo је веровање да су двојезичне особе (билингвали) ретки појединци, најчешће потекли из етнички мешаних бракова, који су одрасли са два језика и отуда „перфектно" знају оба. Али научни приступ, који полази од глобалне раширености и диференцираног испољавања **д.** у разним димензијама, ову појаву сагледава као континуум између теоријски потпуне **д.**, која приближно одговара поменутој лаичкој представи, и чисте једнојезичности (монолингвизма). Ако се занемаре ови полови, јер вероватно и нема људи који у потпуности знају и подједнако користе оба своја језика у свим ситуацијама, у говорењу, разумевању говора, читању и писању, док једнојезичност по дефиницији излази из тог опсега, у распону који остаје има много места за различите врсте и степене **д**. Овако гледано, убедљиво већа половина свих људи на свету је појединачно двојезична или вишејезична, а билингвала има безмало у свакој земљи, у свим друштвеним слојевима и на сваком узрасту. Насупрот стереотипу о њима као о нечему изузетном, што понегде изазива и извесно подозрење будући да одступа од „природне" једнојезичке норме, билингвали су пре правило него изузетак. **Д.** је традиционално схватана првенствено као знање двају језика, идеално дефинисано као максимално и једнако, па је билингвалним сматрано лице са два потпуна матерња језика, док је данас тежиште на употреби, те је реч о особама које редовно користе два језика. Први приступ је претежно формалне и психолошке природе, а други је више функционално и социолошки одређен.
**Д.** је *симултана* када се оба језика усвајају већ у предшколском добу, а *сукцесивна* када се други језик учи у школи и касније; *балансирана* ако се оба језика знају подједнако добро, а *доминантна* ако претеже знање једног од њих; *активна* ако се оба језика говоре, а *пасивна* ако се један само разуме; *адитивна*, психолошки позитивно означена, када се учење другог језика доживљава као обогаћење, или *суптрактивна*, негативно обележена, када се то осећа као угрожавање матерњег језика; *стабилна* ако се одржава у равнотежи, а *прелазна* ако је међуфаза између једнојезичности у једном а потом у другом језику, честа код социјеталне **д.**; *хоризонтална* када су оба језика равноправна по друштвеном статусу, а *вертикална* када то није случај (→диглосија); *двосмерна* ако су обе групе у широј заједници двојезичне, а *једносмерна* ако је таква само мањинска група, док је већинска једнојезична; *народна* када је масовна и активна, обично код етнојезичких мањина, или *елитна*, сведена на образоване појединце. Међу пратећим појавама **д.** су језички контакти, позајмљивање и међујезичка интерференција, смењивање кодова (комбиновање елемената двају језика током исте интеракције између билингвала) и мешани језички варијетети. Уз лингвистичке, **д.** има и шире друштвене аспекте: образовне (када почети с наставом других језика -- модерна наука и пракса кажу: што раније), психолошке и когнитивне (данас се истиче позитиван утицај **д.** на психички и сазнајни развој детета), правно-политичке (заштита идентитета и права говорника мањинских језика) и др. У Србији се постепено шире модерни погледи на предности ране и потоње школске **д.**, док се наставља значајна традиција неговања **д.** у национално мешаним срединама, нарочито у Војводини.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Скутнаб Кангас, *Билингвизам – да или не*?, Бг 1991; Р. Бугарски, *Језици*, Бг 2010.
Ранко Бугарски
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОЈИНА
**ДВОЈИНА** (дуал), граматички број којим се у неким језицима на морфолошком нивоу (у домену деклинације и конјугације) означавају два ентитета, наспрам једнине (којом се реферише, по правилу, о једном појму) и множине (којом се означавају скупови у којима су, по правилу, више од два члана). Типолошка истраживања показују да је **д.** млађа од множине, а множина се у индоевропским језицима стабилизује вероватно с трансформацијом активно-инактивног језичког типа у субјекатско-објекатски тип језика. Епоси потпуно конституисане множине као граматичке категорије – својствене појединачним индоевропским језицима – претходила је позно праиндоевропска развојна фаза у којој су множину имале само ознаке активних денотата, док је ознакама инактивних денотата била својствена категорија збирности као надоместак непостојеће множине (уп. траг таквог стања у српском односу *пиле* – *пилад*; *дете* – *деца*). Семантичка основа за развој **д.** биле су парне реалије као што су људски органи, али и бинарне опозиције у човековом поимању света. Двојинске форме настају као резултат аналошких процеса, који се разликују од језика до језика. Најстарије индоевропске потврде **д.** биле су изведенице с бројем \**ť*Á- 'два' (уп. староиндијске двојинске форме на -*u*: *devyàu* 'две богиње'), а такве језичке форме уочене су и у неким неиндоевропским групама језика (као што су кавкаска, аустронезијска, буршаска и сл.). Мање или више развијене дуалске парадигме потврђене су, на пример, у санскрту, старогрчком (до 1. в. п. н. е.), првенствено у његовом атичком дијалекту, староирском (у домену именица и одређеног члана уз број два), готском (код личних заменица 1. и 2. лица и одговарајућих глаголских форми), литванском (где до данас опстаје као архаизам или дијалектизам).
На основу старословенског језика може се закључити да је позни прасловенски имао изграђену дуалску парадигму и у деклинацији и у конјугацији. Српски број *два* (< *\*dъ*Á*a*), *две* тј. *двије* (< *\*dъ*Á*ě*) чува типичне наставке -*а*, односно -*ě* за номинатив, акузатив и вокатив **д.** већине именица (*\*dъ*Á*a roda*, *\*dъ*Á*ě selě*, *\*dъ*Á*ě gorě*). Наставак -*i* био је алтернатива наставку -*ě* код именица чија се основа завршавала на мек сугласник (*\*dъ*Á*ě poľi*, *\*dъ*Á*ě duši*), a осим тога био је својствен и већини именица тзв. непродуктивних промена (*\*dъ*Á*a p*Ă*ti*, *dьni*; *\*dъ*Á*ě plemeni*, *agnęti*, *slo*Á*esi*; *\*dъ*Á*ě kosti*, *lokъ*Á*i*, *materi*). Једини изузетак су именице старе *\*ū*-основе с наставком -*y* (*\*dъ*Á*a syny*). Синкретизовани генитив и локатив **д.** завршавао се на -*u* (*\*dъ*Á*o*Ŕ*u rodu*, *syno*Á*u*, *selu*, *goru*, *p*Ă*tь*Ŕ*u*), а датив и инструментал на -*ma* (*\*dъ*Á*ěma rodoma*, *synъma*, *seloma*, *gorama*, *p*Ă*tьma*). Глаголски облици су имали у 1. лицу завршетак -Á*ě*, у 2. лицу -*ta* и у 3. лицу -*te* (уп. презент *\*tręse*Á*ě*, *tręseta*, *tręsete*; имперфекат *\*tręsěaho*Á*ě*, *tręsěašeta*, *tręsěašete*; аорист *\*tręso*Á*ě*, *tręseta*, *tręsete*). **Д.** је до данас очувана у словеначком и лужичкосрпском језику.
У генези **д.** на српском језичком простору уочавају се три етапе: 1. период до друге половине XIV в., када се **д.** добро чува и као морфолошка и као синтаксичка категорија; 2. период од друге половине XIV па до краја XV столећа, када се поступно губи осећај за ову граматичку категорију, што се испољавало: а) у употреби множинских форми у случајевима где су се до средине XIV в. јављале дуалске форме; б) у појави непроменљивости броја *два*, који добија статус количинског прилога; и 3. период од XVI в., од када су дуалске форме присутне само у множинском значењу. Трагови **д.** данас се јављају: 1) у бројним конструкцијама типа *два бела коња* (и према њима накнадно изведено *три*/*четири бела коња*), у чијем се крајњем -*а* крије наставак за синкретизовани номинатив, акузатив и вокатив **д.**, 2) у генитиву множине именица с наставцима -*у*, односно -*ју* дуалског порекла (*руку*, *ногу*, *очију*, *ушију*, *гостију* и сл.); и 3) у дативу, инструменталу и локативу множине именица са завршним -*ма* дуалског порекла (*људима*, *женама* и сл.).
ЛИТЕРАТУРА: W. von Humboldt, *Über den Dualis*, Berlin 1827; А. Белић, *О двојини у словенским језицима*, Бг 1932; П. Ђорђић, *Старословенски језик*, Н. Сад 1975; М. Будимир, Љ. Црепајац, STOICEIA ELLHNIKA\*. Основи грчке глотологије\*, Бг 1979; Т. В. Гамкрелидзе, В. В. Иванов, *Индоевропейский язык и индоевропейцы. Реконструкция и историко-типологический анализ праязыка и протокультуры*, I, Тбилиси 1984; П. Ивић, „Историја језика", у: *Jeзик, српскохрватски*/*хрватскосрпски*, *хрватски или српски*, П. Ивић, „Историја језика", у: Д. Брозовић, П. Ивић, *Jeзик, српскохрватски*/*хрватскосрпски*, *хрватски или српски*, Зг 1988; А. Белић, *Историја српског језика*, Бг 1999; В. Станишић, *Увод у индоевропску филологију*, Бг 2006; D. Stifter, *Sengoidelc: Old Irish for Beginners*, Syracuse 2006; J. Wright, *Grammar of the Gothic Language*, Richmond 2008.
Слободан Павловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОЈНИЦЕ
**ДВОЈНИЦЕ**, традиционални, сеоски дувачки инструмент из групе лабијалних свирала са писком. Чине га две паралелне, или према доњем крају незнатно размакнуте цеви исте дужине, израђене од једног комада дрвета (јавор, јасен, шљива, крушка...). Има облик паралелопипеда, дужине 20–60 цм, ширине до 4 цм, а дебљине 1,5–2 цм. Свака цев има писак, рупу гласницу и рупице за свирање. Према распореду рупица разликују се **д.** „на леву" са четири рупице на левој цеви и три на десној (западна и централна Србија и Херцеговина, где се налазе и примерци са по четири рупице на обе цеви), и **д.** „на десну" са четири рупице на десној и три на левој цеви (Босна, Хрватска, Далмација). Засебну врсту представља варијанта инструмента са шест рупица на десној и једном или ниједном на левој цеви, под именом *двојанка*/*двојан* (источна и југоисточна Србија). На свирали са више рупица изводи се мелодија, а на другој пратња. Укупан опсег обухвата квинту. Користе се основни регистар и октавно предувавање. На старијим примерцима тонски низ је нетемперован, а на новијим је близак темперованом, дијатонском, или је штимован у одређеном тоналитету. **Д.** су по традицији солистички инструмент, а у новијој пракси придружују се и народним оркестрима. У прошлости су свиране при чувању стоке и на путовању воловским колима. Чобанску свирку чине импровизације у слободном ритму, а рабаџијска/путничка свирка је фрагментарне структуре, импровизационог карактера, са секундом као битним сазвучним елементом. Ови облици имају хетерофону или бордунску фактуру. У новије време на њима се свирају песме и кола у хомофонији или бордунском двогласу. Најстарији документ о заступљености **д.** у Србији јесте представа свирача са двоструком свиралом на фресци *Христово рођење* у манастиру Градац из XIII в.
ЛИТЕРАТУРА: T. Ђукић, „O изради двојеница", *Рад XVII конгреса СУФЈ, Пореч 1970*, Зг 1972; Д. O. Големовић, „Градитељ двоеница Проко Пузовић", *Звук*, Сар., 1984, 1; A. Гојковић, *Народни музички инструменти*, Бг 1989; Ј. Глигоријевић, „Инструментална традиција Горње Јасенице – свирала и двојенице", у: *Сабор народног стваралаштва Србије*, Топола 1992; Ј. Јовановић, „У потрази за жељеним обликом: живо присећање самоуког сеоског свирача", *Музикологија*, 2008, 8.
Јелена Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОКРИЛЦИ
**ДВОКРИЛЦИ** (Diptera), најразноврснији ред инсеката са процењених преко 100.000 врста у свету. Назив су добили по пару крила на грудима. Поседују крупне очи које заузимају највећи део главе. У **д.** убрајамо многе познате инсекте, као што су обичне муве, обади, воћне мушице, муве лебдилице, осолике муве и комарци. Већина **д.** храни се органским отпадом, али и поленом и нектаром. Велик број врста **д.** су предатори других инсеката или се хране крвљу топлокрвних животиња. Посебно су значајне врсте комараца и мува које су вектори заразних болести људи и домаћих животиња, од којих су најпознатије маларија, болест спавања и различите врсте грозница. Најпознатија врста комараца у Србији је кућни комарац (*Culex pipiens*). Од краја ХХ в., шест нових инвазивних врста комараца, углавном из тропских и суптропских предела појавило се у Србији, а са њима и могућност појаве нових болести које они преносе. Голубачка мушица (*Simulium colombaschense*) је ендемична за Србију и изазвала је велик помор стоке у Србији крајем XIX и почетком XX в. Њихов број је драстично опао после изградње акумулације ХЕ Ђердап. Обична кућна мува (*Musca domestica*) је један од најраспрострањенијих инсеката и чини више од 90% мува у људским насељима. Загађује храну са преко 100 различитих патогена и на тај начин их пасивно преноси на човека. Ларве многих врста **д.** живе у водотоковима широм Србије, а најзаступљеније су водене мушице (Chironomidae), које се у ројевима појављују поред воде током пролећа и лета. Осолике муве (Syrphidae), поред тога што се хране биљним вашима (неке врсте), имају и мањи значај као опрашивачи цветница. У Србији је познато око 2.000 врста **д.**, али се сматра да је ова фауна код нас слабо истражена.
ЛИТЕРАТУРА: A. Vujić, *Genus* Cheilosia Meigen and related genera (Diptera: Syrphidae) on the Balkan Peninsula, N. Sad 1996; Ж. Томановић, В. Жикић, А. Петровић, *Систематика и филогенија бескичмењака*, Бг 2013.
Жељко Томановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОР
**ДВОР**, владарска или властеоска резиденција, пространа кућа са више функција (стамбеном, управном итд.) коју су опслуживали хијерархијски и функционално распоређени службеници. Временом је термин почео означавати не само објекат, него и читаво окружење владара – особље које га је пратило, служило и помагало му у обављању послова. **Д.** средњовековних српских владара налазили су се на више места, а о њиховој организацији као установи мало се зна. Осим као седиште владара или властелина, **д.** је био и средиште културе и образовања. Млада властела боравила је на **д.**, служила владара и учила. У склопу владарске канцеларије радили су писмени, каткад високо образовани људи. Неки дворани имали су и функцију забављача. У позном средњем веку урбани центри у све већој мери постају владарска боравишта.
Невен Исаиловић
Термин **д.** јавља се у различитим средњовековним исправама, а његово значење се тумачи на различите начине: као кућа, домаћинство (кућа и земљиште) или комад земље. Термини *двор* и *дом* се у Номоканону употребљавају наизменично за обичне куће у граду. На старо значење упућује нас низ изведеница као што су двориште, њива подворница или подвор (служење у кући).
**Средњи век.** Најстарији српски владарски **д.** везани су за градове који су се налазили на територији раносредњовековне српске државе. Један од њих се сигурно налазио у првој по имену познатој српској престоници Достиники. Из овог раног периода потичу и помени дворова у Стону, Котору, Прапратни и Скадру. Са премештањем центра српске државе у Рашку, најважније насеље, које можемо сматрати престоницом, постаје град Рас. Иако су спроведена опсежна истраживања рашке области, још увек нису усаглашена мишљења о месту на којем се налазила немањићка престоница. Положај, снажни бедеми, остаци палате, капеле и једнобродне цркве, обновљене током IX в., говоре у прилог локалитета Рас-Постење. У његовој близини налазила се црква Светог Петра и Павла, у којој је била катедра рашких епископа. Све до великих територијалних проширења која ће се одиграти крајем XIII в., центар државе се и даље везивао за област Раса. За време краља Милутина помињу се његови **д.** на Косову: Пауни, Неродимља (Породимља), Сврчин и Штимља као и **д.** у Призрену и Рибнику, те резиденција код Скадра. За **д.** у Сврчину, Паунима, Неродимљу, Штимљу и Породимљи, о којима постоји више дипломатичких и биографских извора, везује се релативно мали простор околине данашњих насеља Штимља и Урошевца. Интересантно је да се насеља и локалитети који се могу повезати са наведеним дворовима, налазе на простору који је некада представљао обод релативно пространог језера, окруженог богатим рибњацима и многобројним воденицама. Нажалост, до данас није убициран ниједан од ових објеката, нити су на поменутом терену извршена детаљна археолошка истраживања, која би указивала на њихов изглед. По освајању пространих области на југу, центар државе се везује за Скопље, у којем се Душан крунише за цара 1346. и проглашава Законик 1349. Након распада Српског царства, обласни господари резидирају у најважнијим градским насељима на својим територијама: деспот Угљеша у Серу, Вукашин и Марко у Прилепу, Драгаши у Штипу и Струмици, Тома Прељубовић у Јањини. Са успоном кнеза Лазара, престоно место Моравске Србије постаје Крушевац. Убрзо потом, деспот Стефан Лазаревић преуређује Београд у своју престоницу. Након његовог губитка, деспот Ђурађ Бранковић гради Смедерево.
У Босни прво стоно место са **д.** било је у Сутјесци. Са осамостаљивањем великаша повећавао се и број **д**. Почетком XV в. стоно место постаје Јајце, док се великашки дворови налазе у Благају, Соколу, Самобору, Новом (Косаче) и Борачу (Павловићи).
За означавање боравишта владара, пре него што ће у ширу употребу ући реч **д.**, употребљавао се термин палата. У српским текстовима ова реч се није односила само на царску палату, него и на градске резиденције феудалаца, грађевине у којима се налазе седишта власти или установа, али и велике и раскошне грађевине уопште. Иако до данас нису индентификована најстарија здања у којима су боравили српски владари, рано коришћење термина полата, у значењу владарског боравишта, упућује нас на закључак да су се ова здања издвајала по својој величини, начину изградње и опремљености од осталих објеката унутар или ван градских бедема.
Основну представу о изгледу владарских **д.** можемо стећи на основу археолошких истраживања остатака палата у више средњовековних градова, међу којима се издвајају владарски **д.** у Скопљу, Крушевцу и Смедереву. Ове репрезентативне грађевине обједињавале су јавне функције (сала – велика дворана), приватне потребе (собе – стамбене просторије) и пратеће функције (кухиња, оставе, економске просторије). Као најзначајнији резиденцијални и стамбени објекти, палате су у већини случајева зидане у оквиру унутрашњег утврђења, често у близини донжона. Једини изузетак је палата у Крушевцу. Уз палату је обавезно подизана капела или црква, цистерна или бунар, као и пратећи објекти и економске зграде. **Д.** је обично имао једноставан правоугаони облик основе са два нивоа – приземљем и спратом. Грађени су од чврстог материјала, камена или комбинације камена и опека. Дрво се користило, пре свега, за међуспратне конструкције и подове над њима, мада су од њега прављени и преградни зидови, степеништа и тремови. У приземљу под је могао бити од квадратних плоча опеке, као што је случај у палати у Крушевцу или у палати Јерининог града над Петрушом.
Палате су најчешће украшаване тремовима, као што је био случај у Смедереву или Пећкој патријаршији или фасадом са пиластрима, као у Скопљу. Кровови **д.** су различито решавани у зависности од положаја објекта у оквиру фортификационог комплекса. Кровне конструкције су могле бити покриване оловом, опеком или дрветом. Загревање је постизано помоћу зиданих ложишта, засведених зиданих ложишта у оквиру зида, зиданих пећи са лончићима или помоћу жара, системом мангала. Квалитету живота у палатама, манастирским конацима и појединим донжон кулама, доприносили су и озидани нужници.
Као институција, **д.** је обухватао скуп сарадника и слугу коју окружују владара и помажу му у обављању владарске функције. Истовремено, финансије и имовина владарева су називани *кућа краљева* или *кућа царева*. Пре Душановог крунисања за цара, достојанственици на владаревом **д.** носили су старе титуле жупана, војводе, кнеза, слуге, челника, тепчије, казнаца и ставиоца. Уз већ постојеће титуле логотета и протовестијара, након 1346, на **д.** се уводи и низ других грчких титула, као што су титуле деспота, севастократора и кесара. Након 1377, у Босни се са преузимањем српске круне преузимају и све дворске титуле.
Два члана Душановог законика баве се царским **д.**, и то категоријама људи који бораве на **д.** (члан 51) и азилу побеглима из тамнице, који су пружали владарски и патријаршијски **д.** (члан 113). Судећи по Законику, на **д.** су боравиле две категорије људи. Првој групи су припадали они које би отац или брат предали на двор и за које су они јемчили. У питању су вероватно били припадници мале властеле који су долазили на **д.** да ту живе, уче дворске обичаје и др. Другој групи припадали су вршиоци сталних дужности, службеници и особље у царским одајама. Према Законику они су сами одговарали за оно што згреше.
Владета Петровић
**Нови век.** Као службена јединица и државна институција **д.** у нововековној Србији није постојао све до друге владавине кнеза Михаила Обреновића (1860–1868). Иако је прва нововековна српска династија настала 1808. када је Народна скупштина признала право наследства вожду Карађорђу, **д.** и владарев дом се не помињу у уставним актима из 1808. и 1811. Вожд Карађорђе је започео градњу дворског комплекса у Тополи 1810, али је највећи његов део био уништен приликом пада Устаничке Србије 1813. **Д.** се не спомиње ни у уставима из 1835. и 1838, мада је Србија од 1830. постојала као држава монархистичког облика владавине. Кнежева канцеларија која је постојала све време прве владавине кнеза Милоша (1815–1839) условно се може сматрати претечом **д.**, будући да државне власти нису биле стриктно подељене и разграничене, а кнез је владао апсолутистички. Поникла у Другом српском устанку из практичних потреба као лична канцеларија кнеза Милоша, она је више пута мењала име (1835, 1837, 1839), али је од 1833. добила обрисе извршне власти. Селећи се често, кнез Милош је боравио у Крагујевцу, Пожаревцу и Топчидеру. У сваком од тих места он је себи подигао **д.** који су обухватали конаке и пратећа здања. Дворска правила нису постојала, али су примењиване новине које су се односиле на распоред седења у кнежевом присуству обичним данима, за трпезом, те у свечаним приликама.
Кнез Александар Карађорђевић (1842–1858) уселио се у **д.** тек две године после избора на престо, у јесен 1844. Он и његова породица настанили су се у нови **д.**, ниже Теразија, који им је држава уступила на коришћење, а не у власништво. То је била кућа уставобранитељског првака Стојана Симића, коју је продао држави. После 1858. то је био **д.** (Конак) владара из династије Обреновића, Милана и Александра, такође у власништву државе. Истовремено када и кнежева породица, и Државни савет (са Централним правленијем, односно Владом) преселио се у зграду близу **д.**, у тзв. Мали дворац. Дворски комплекс од **Д.** до улице красила је башта, а у позадини **д.** („дворској авлији") налазила се велика стражарска и ађутантска кућа, подаље штала са двадесетак расних коња, хладњак (летњиковац), травњак и воћњак. Ентеријер зграде одликовао се великим просторијама, од којих су две највеће биле у горњем делу, а служиле су као салони за пријем. У једној од њих кнез је дочекивао министре, државне саветнике, стране конзуле, београдског пашу, уметнике и васпитаче своје деце и ту је, обично, приређивао ручкове. У другој је кнегиња Персида организовала уметничка, обична посела или балове. О правилима понашања и животу на **д.** старао се непосредно кнежевски пар. Сем ађутаната, послуге, кувара и другог помоћног особља, других функција није било.
Церемонијал-мајстори посела биле су личности попут Матије Бана и Маце Пунктаторке, којима су кнез и кнегиња ту улогу поверавали у специјалним приликама. Иза културолошке димензије посела кнегиња је настојала да **д.** својом привлачношћу за најугледније госте временом учини и јачим политичким субјектом у тадашњем животу Кнежевине, противећи се уставобранитељском режиму, који је **д.** и улогу кнеза покушавао максимално да маргинализује. Зато **д.** током владавине кнеза Александра није институционализован, а пошто није постојао као службена јединица није имао дворски протокол, нити књигу о дворском церемонијалу.
Кнез Михаило је током дугогодишњег живота у емиграцији (1842–1858) имао прилике да посети све најважније европске **д**. По другом ступању на престо (1860) дао је да се одштампа књига дворског церемонијала, од којих данас није сачуван ниједан примерак. Од 1861. до кнежеве погибије 1868. функцију двороуправитеља (управника **д.**) обављао је Анастас Јовановић, литограф и фотограф. Кнез је имао ађутанте, који су носили војне чинове и били нека врста помоћника за обављање административних послова, а уједно су представљали кнежево лично обезбеђење. Кнежев секретар је био познати српски књижевник и просветни радник Милан Ђ. Милићевић.
После убиства кнеза Михаила у Топчидеру, за време Другог намесништва и малолетства кнеза Милана Обреновића (1868–1872), установа **д.** опет није постојала као службена јединица. Не помиње се у Шематизму, нити у Уставу из 1869. Ипак, намесници су 1869. израдили *Правилник*, којим се утврђују дужности и обавезе дворских чиновника. Најважнији међу њима су били управник **д.** (двороуправитељ) и први кнежев ађутант. Управник је био директно одговоран намесницима и старатељима (туторима), који су водили надзор над приходима са кнежевих добара. Он је надзирао и контролисао рад целокупног дворског особља. Водио је све рачуне и слао месечне извештаје старатељима. Био је надлежан за прикупљање закупнина од кнежевих непокретности. Први кнежев ађутант је био задужен да посредује између кнеза и намесника с једне, и између кнеза и осталих лица која су желела да му се представе, с друге стране. Он је пратио кнеза при сваком његовом изласку из **д.** и организовао је и контролисао телохранитељску гарду владара. Био је одговоран пред намесницима, туторима и двороуправитељем. Значајно је што је правилником којим се уређују дворске функције обухваћена и сама кнежева личност. Прописано је како кнез треба да се опходи према професорима и дворском особљу, како се мора одевати у **д.** и изван њега, где ће шетати и колико пута недељно. Кнез никоме у **д.** није могао издавати било каква наређења. За све што му је било потребно морао је тражити одобрење намесника и старатеља. По пунолетству, кнежев вишегодишњи управник **д.** био је Милован Пејчиновић, а секретар Димитрије Јоксић. Обојица су важили за личности од кнежевог поверења. Ипак, највећи утицај су имали кнежеви ађутанти Фрањо Зах, Тихомиљ Николић и Коста Протић. Непостојање церемонијала после кнежевог пунолетства доводило је и до непријатности приликом званичних догађаја на **д**. Зато се на првом балу који је кнез Милан организовао у јуну 1874. догодило да нису све дипломате имале место за кнежевим столом. Аустроугарски конзул Бенјамин Калај је због тога демонстративно напустио бал одмах после вечере, док су остали тражили задовољење од владе. Тада је договорено да се церемонијал убудуће утврђује заједно са дипломатским представницима.
Од стицања државне независности (1878), а нарочито од прогласа Србије краљевином 1882. и изградње Новог **д.** (1882–1884) установи **Д.** се придаје знатно већа пажња. Уставом из 1889. прописана је установа Краљевског дома, чији чланови морају бити православне вере и у брак не могу ступати без одобрења краља. У време доношења Устава чланови Краљевског дома су били само краљ Милан и краљевић Александар. Законом о пословном реду у Народној скупштини (1889) осигурана су права члановима Краљевског дома да не могу бити нападани и вређани у Скупштини, а по Закону о штампи (1891) ни у новинама. После абдикације 6. III 1889. Милан Обреновић је настојао да уреди односе у Краљевом дому посебним правилником. У томе није успео, пошто је абдикацији претходио развод са краљицом Наталијом, који она није признавала. Дан након абдикације Милан Обреновић је потписао са намесницима Протокол о својим будућима правима и дужностима, по којима је задржао све краљевске почасти за време боравка у Србији. Крајем 1889. дао је предлог да се оба родитеља краља Александра изједначе у погледу права и времена које ће проводити у Србији, до краљевог пунолетства (1894). Краљица мајка на то није пристала, те су јој остала једино права српске грађанке, дефинисана Уставом. Притом, краљ Милан је 1892. иступио из српског грађанства и одрекао се припадништва Краљевском дому, што је утицало на урушавање установе **Д.** и угледа династије Обреновић. И у Уставу из 1901. наглашено је да ће краљ Правилником уредити Краљевски **д.** и о томе известити Парламент. Међутим, после обелодањивања вести да се рођење престолонаследника не може очекивати, јуна 1901, краљ није приступио изради Правилника.
*Породични правилник за чланове Краљевског дома Династије Карађорђевић* донет је тек 1909, за време владавине краља Петра I Карађорђевића (1903–1921). Две године касније је обновљен и усвојен од стране Парламента. Чланови Краљевског дома су били краљ Петар са престолонаследником Александром, сином Ђорђем, кћерком Јеленом, братом Арсеном и његовим сином Павлом. Будуће потомство краљеве деце и краљевог брата сматрало се члановима Краљевског дома. Сви су били дужни да се покоравају краљу, а без његовог одобрења нико није могао извршити било какав јавни чин укључујући и склапање брака. О дисциплинским прекршајима одлучивао је Дворски савет у који су поред краља улазили сви пунолетни чланови Краљевог дома, председник владе, министар правде, председник Државног савета и председник Касационог суда. Казне су се кретале од опомене и укора до најтеже, привременог или трајног искључења из **Д**. Краљ је могао променити или допунити Правилник. Уставом из 1921. проширен је састав чланова Краљевског дома на све живе претке и потомке краљеве у првој линији са супругама.
Дворске службе, којих има све више после 1878, обухватају поред ађутаната, ордонас официре, краљеву гарду са командантом на челу, краљевог секретара, дворског свештеника, лекара, гувернера (васпитача) престолонаследника, дворске госпође, капелника музике. На челу свих дворских службеника налазио се управитељ (називан и маршал) **д**. За финансијске послове били су задужени администратор краљеве цивил-листе и круниних добара, коморник, благајник и рачуновођа. На српском **д.** до 1914. од свих дворских дужности владари су се најчешће ослањали на секретаре и прве ађутанте, док је место управника **д.** врло често било упражњено. Познате личности на месту секретара Обреновића били су Војислав Вељковић и Милан Петронијевић. За време Крађорђевића то је био Јаша Ненадовић, дугогодишњи секретар Петра Карађорђевића, који га је пратио током дугих година емиграције. Он је чак напредовао стекавши звање краљевог саветника. За вршиоца дужности управника **д.** постављен је мајор Драгомир Николајевић тек априла 1912.
Сузана Рајић
Након смене династија у Мајском преврату Конак је 1904. био порушен, а током I светског рата тешко су оштећена и оба дворска здања (**д.** краља Милана, дело архитекте Александра Бугарског, који се од тог времена назива Старим **д.**, и Нови **д.**, чија је изградња, по пројекту Стојана Тителбаха, започела 1911). То је био разлог да регент (од 1921. краљ) Александар Карађорђевић, по ослобођењу престонице, као своју резиденцију, све до 1922. користи Крсмановићеву кућу на Теразијама, у којој је 1. XII 1918. проглашено југословенско уједињење. Након краљеве женидбе румунском принцезом Маријом 1922, владарска породица живела је у Новом **д.**, а 1929. преселила се у Краљевски **д.** на Дедињу, изграђен по идејном решењу архитекте Живојина Николића. Дворски комплекс на Дедињу, за разлику од Старог и Новог **д.**, био је у личном власништву краља. Имање у оквиру којег је 1934. подигнут и Бели **д.** (по пројекту архитекте Александра Ђорђевића), наследили су после смрти краља Александра његови синови: краљ Петар II (1923–1970), краљевић Томислав (1928–2000) и краљевић Андреј (1929--1990). Доласком комуниста на власт после II светског рата, они су остали без своје очевине, јер су, заједно с осталим члановима краљевске породице, указом Председништва Президијума Народне скупштине ФНРЈ из 1947. лишени држављанства, а затим и имовине.
Краљ Александар је настојао да Краљевски **д.** и читав дворски комплекс на Дедињу својим изгледом допринесу афирмацији династије Карађорђевић и истакну њен ранг међу осталим европским владарским кућама, али и да утичу на дефинисање настајућег југословенског културног идентитета. Због тога су на **Д.** била присутна изузетно вредна уметничка дела (Рембрант, Палма Векио, Пусен, Веронезе, Маљавин, Ајвазовски...), али и дела најзначајнијих домаћих аутора (И. Мештровић, П. Јовановић, Т. Росандић, В. Буковац...), чије је укључивање у дворску колекцију требало да послужи као потврда прокламоване државне идеологије југословенства. У представљању идеалне слике југословенског идентитета посебно је важно место краљевог блиског пријатеља И. Мештровића (1883–1962), који је био заступљен са чак девет скулптура (*Милош Обилић*, *Његош*, *Сфинга*, *Повијест Хрвата*...) и због тога сматран дворским уметником. Краљевски дом Југославије су према одредбама *Породичног правилника* из 1930. чинили: краљ, као „врховни старешина и заштитник" свих чланова краљевског дома, „Краљица супруга, живи претци Краљеви у правој линији, а из исте Династије са својим супругама, живи потомци Краљеви у правој линији са својим супругама; рођена браћа Краљева и њихови потомци са својим супругама; сестре Краља Владаоца и сви женски потомци до удаје; стриц Краља Александра I Кнез Арсен; Кнез Павле са супругом и потомцима, женским потомцима до удаје". *Породични правилник*, допуњен у односу на до тада важећи, давао је краљу овлашћења да одређује ранг члановима краљевског дома, да одлучује о месту њиховог становања, даје пристанак на закључење брака, води бригу о васпитању и изриче дисциплинске мере. Допуне су се посебно односиле на спорове између чланова краљевског дома, за које је прописано да не могу ићи на суд, него да буду решавани пред Дворским саветом или „нарочитим Изборним судом". *Правилником* је било предвиђено и то да у случају краљевог малолетства, његова права и обавезе као старешине краљевског дома носи краљица мајка, а ако краљ нема живе родитеље, да власт старешине преузима онај члан краљевског дома којег је краљ одредио.
Југословенски краљевски **д.** у организационом смислу није био уређен посебним законом или уредбом све до 1931. Тада је донет Закон о устројству Цивилне куће Његовог Величанства Краља, којим је прописано да се на челу Цивилне куће, као посебног и самосталног надлештва, налази министар **д.**, „који се поставља Краљевим указом на предлог Претседника Министарског савета и стоји непосредно под Краљем". Цивилна кућа Њ. В. Краља била је подељена на три одељења: Канцеларију Његовог Величанства Краља, Маршалат **Д.** и Управу **Д**. У делокругу Канцеларије, којом је руководио начелник, био је пријем, припремање и достављање свих аката које је краљ издавао, као и одликовања која је краљ давао на сопствену иницијативу. Канцеларија је имала три одсека: Политички одсек, Административни одсек и Дворску библиотеку и архив. Маршалат **Д.** био је задужен за протокол, церемонијал, аудијенције и путовања, а на његовом челу је могло бити и војно лице. У надлежност Управе **Д.** спадали су сви послови у вези с краљевом цивилном листом и апанажом, управа над краљевским добрима и добрима осталих чланова краљевског дома, поклони и милостиње које је краљ давао из личних средстава, као и постављање и отпуштање особља које је плаћано из краљеве благајне. Управник **Д.** је, такође, могао бити војно лице. После смрти краља Александра образована је 1935. и Канцеларија краљице Марије, која се углавном бавила пружањем помоћи сиромашнима. Дворско особље, изузев лица која су плаћана из краљеве благајне, спадало је у ред државних службеника и „стајало у дисциплинском односу под министром **д**"*.* Војна лица на служби у Цивилној кући стајала су „у дисциплинском погледу под Првим Ађутантом Њ. В. Краља"*.* Дужност министра **д.** у време владавине краља Александра I (1921–1934) и краља Петра II (1934–1945) обављало је више значајних личности. Драгомир Јанковић, дипломата и управник Народног позоришта, био је министар од 1921. до 1929. Дипломата и политичар Богољуб Јевтић вршио је ту дужност од 1929. до 1932, а дипломата Милан Антић од 1933. до 1941. Након 27. III 1941. и проглашења краља Петра II пунолетним, а потом и у избеглиштву, министар **д.** био је угледни професор француског језика и књижевности Радоје Кнежевић. Дужност маршала **д.** вршили су генерали Јеврем Дамјановић и Александар Димитријевић, док су функцију управника **д.**, поред осталих, обављали генерал Душан Стефановић, Милан Ненадић, пуковник Велимир Димитријевић. Дужност првог ађутанта Њ. В. Краља, који се старао о краљевој безбедности, обављали су генерали Миливоје Зечевић и Стеван Хаџић. Звање дворске госпође носиле су угледне даме, чија је дужност била да повремено бораве на **д.** као дружбенице краљице Марије, или буду у њеној пратњи приликом различитих приредби, хуманитарних активности и путовања. Најпознатије међу њима биле су: Теодора Дунђерски, Даница Христић, Мирка Грујић, Јелисавета Хаџић.
Александар Маринковић
**Дворски комплекс на Теразијама**, сложена репрезентативна архитектонско-просторна целина, која представља споменик културе од највишег националног значаја. Својим разноликим медијским изразима (архитектура, сликарство, скулптура, примењена уметност, пејзажна архитектура) и сложеним дворским ритуалним радњама (пријеми, богослужења и др.), **Д. к**. је постао кључни симбол монархистичког система власти у Србији од средине XIX в. до првих деценија XX в., а замишљен је као метафора јавности која симболизује центар државне моћи и друштвеног живота у Србији. У складу са пирамидалним устројством субординираног државног система на чијем се врху налази двор, **Д. к.** је својим издигнутим положајем на Теразијском гребену симболизовао моћ државног апарата у целости. Одвојен од дотадашњег дворског и управног центра на Савамали, **Д. к.** је представљао симбол модернизације и урбанизације Београда и Србије. Устројен по европским културним и репрезентативним моделима, **Д. к.** је материјализовао еманципацију и постепену трансформацију српског друштва из балканско-оријенталног културног и политичког система у модеран европски вредносни систем.
Формирање **Д. к.** је започето изградњом здања Стојана Симића, једног од уставобранитеља, на средишњем простору данашње Улице краља Милана, омеђеног улицама Кнеза Милоша, Драгослава Јовановића и Булевара краља Александра. Српска влада је 1844. уступила кнезу Александру Карађорђевићу на коришћење ово здање, које се касније назива Старим конаком. Једноспратна грађевина је дефинисана реинтерпретацијом историјских стилова. Она опонаша концепт ренесансне палате с примесама барока, указујући тиме на актуелни концепт величајне грађанске куће у којој обитава уставом ограничен парламентарни владар. С њене леве стране је 1845. подигнута класицистичка зграда названа Мали дворац. У Старом конаку се истицала дворска галерија у којој је било изложено деветнаест портрета јунака Првог српског устанка и чланова династије Карађорђевић, дела Уроша Кнежевића (1852–1855). У том периоду је формиран и дворски врт као артифицирана вртна целина саткана од ретког дрвећа, пузавица и особеног цвећа. У врту се налазила фонтана са скулптуром *Девојка са крчагом*, као и римска статуа са трозупцем.
Након повратка Обреновића на престо, наступиле су измене у оквиру просторног решења **Д. к**. На основу идејног решења архитеката Јована Францла и Јосифа Касана, уз Стари конак је 1858. изграђен Престолонаследников дворац, који никад није заживео као владарска кућа; до 1911. здање је користило Министарство иностраних и унутрашњих послова. У доба власти кнеза Михаила, унутрашњи простор Старог конака је умногоме измењен. При томе су посебно наглашене просторије кнегиње Јулије, чији је пријемни салон претворен у оријентални будоар с примесама балканско-српског декора. За потребе католичког ритуала уобличена је владаркина приватна капела, док су остали женски простори, у складу с дворским животом (забаве, балови и др.), одисали луксузом. У симболичком маркирању простора важно место у Старом конаку било је одређено за домаће огњиште, оличено у богато декорисаној оџаклији изведеној у неорококо стилу.
Стари конак је и у време власти краља Милана претрпео измене. У половини његовог простора, према Престолонаследниковом дворцу, уобличене су просторије за владара. У црвеном салону су доминирале војне заставе и ратни трофеји потцртани репрезентативним портретом кнеза Михаила у свечаној војној униформи. Женски простори (будоар, гардеробер, соба за тоалету и салон краљице Наталије), смештени у крилу према Старом конаку, меким и облим формама, као и луксузним материјалима, уподобљени су монденском животу и обичајима француске аристократије.
У време владавине краља Александра Обреновића дошло је до коначног преображаја Старог конака, чији су простори уређени у складу с истористичким уређивањем ентеријера у којима доминира стилски еклектицизам. Истовремено, простор здања је био прилагођен културним и идеолошким оквирима времена. Министарска сала, као његов најважнији део, указује на брижљиво режирану сценографију у славу династије и нације. Многобројне иконе, као и династички портрети – фотографије, литографије и уљаних слика, упућују на идеју манифестације јединства нације и династије. Краљица Драга је преуредила средишњи салон и украсила га пиротским ћилимима као непатвореним изразом народног духа.
Краљевски двор, подигнут у периоду 1881–1884, представља манифестацију моћи новопроглашене српске краљевине (1882). Нова резиденцијална палата изграђена је на месту Малог дворца. Изведен по пројекту архитекте Александра Бугарског, Краљевски двор је замишљен као бочно крило монументалне целине у чијем би се центру, уместо Старог конака, нашло резиденцијално здање актуелног српског краља. Архитектонска шкољка Краљевског двора довршена је 1883. што је омогућило пројектанту Јовану Илкићу да пошаље нацрте унутрашњих простора бечким фирмама које су уређење ентеријера окончале 1885. и то под надзором комисије у саставу: архитекта Александар Бугарски, професор Велике школе Михаило Валтровић и декоративни сликар Доменико д' Андреа.
Трослојна структура зграде (сутерен, приземље и спрат) изведена је у монументалном академском маниру у сагласју с историзмом, претпостављајући формалну употребу канонских стилова прошлости (неоренесанса, необарок, неокласицизам). Унутрашњост је заснована на симболичком значењу целовитог простора, у којем се посебно истичу свечани салон, салон Луја XV, салон Луја XVI, галери-салон, округли салон, трпезарија и зимска башта. У центру доње етаже палате уређен је хол у којем су накнадно инсталиране храстове степенице с балдахином, с аплицираним двоглавим орлом на чеоној страни. Увезене из Беча, степенице су без сумње истицале богатство српске монархије. У приземљу се налазила и свечана сала која је својим раскошним намештајем и расветом манифестовала моћ српске владарске породице. На спрату су уређене приватне просторије: љубичасти и црвени салон, галерија слика и, особито важна, дворска капела. У систему репрезентације власти важан сегмент је чинио дворски врт. Део врта према Улици краља Милана је својим строго правилним стазама и артифицираним засадима визуелизовао идеју француског врта који почива на начелима разумског уређења света и природе. У складу с културом сећања и династичком пропагандом, у врту је 1900. засађен и табуисани таковски грм. Део врта према унутрашњости комплекса био је саздан од фонтана, музичких павиљона и спортских терена (тенис, крикет, куглање), који потврђују да је култура тела постала део свакодневице чланова владарске куће.
Након Мајског преврата чланови нове владарске породице Карађорђевић преселили су се у Краљевски двор. Лоше стање унутрашњости дворца условило је да се већ крајем 1903. од бечке мануфактуре „Порто и Фикс" поручи намештај. Том приликом су пристигли спаваћа соба у ампир стилу, салон од махагонија и бронзе у стилу Луја XIV, гардеробни салон у стилу Луја XVI, радна соба.
Нови двор је изграђен преко пута Краљевског двора, на месту Престолонаследниковог дворца на углу Улице краља Милана и Добрињске. Изградња је трајала од 1911. до средине 1914. Пројекат је изведен по замисли архитекте Стојана Тителбаха. Реконструкцију зграде, оштећене у I светском рату, обавио је до 1922. архитекта Момир Коруновић, док је уређењем ентеријера руководила комисија коју су чинили архитекте Петар Поповић и Момир Коруновић, те сликар Урош Предић. Грађевина је изведена у духу истористичког академизма (неоренесанса и необарок), у форми двоспратне угаоне зграде, која у великој мери својим волуменом понавља силуету Новог дворца. Идеали нове владарске куће материјализовани су на централном ризалиту, на којем грб династије Карађорђевић наткриљују два окруњена двоглава орла. На основу јавног позива, опремање дворског ентеријера 1921. поверено је бечкој уметничкој радионици „Бернхард Лудвиг" и париској кући „Безије". Упркос извесној сведености спољашњости, која указује на примену концепта грађанске сведености нове династије, унутрашњост је и даље исказивала естетику величајности, подразумевајући примену скупоцених материјала (мермер, храстовина, кристал, свила).
Године 1920. на месту некадашњег Старог конака надограђена је на основу пројекта архитекте Момира Коруноивћа зграда Дворске страже, с идејом да употпуни неприродну празнину између два дворска крила, насталу рушењем Старог конака. Монументална зграда у форми потковице изведена је у духу милитарне пројекције југословенске војске, што је условило строгост архитектонских елемената.
Након преласка краљевске породице на Дедиње, дошло је до извесне дисфункционалности **Д. к**. Међутим, зграда Новог двора се показала као идеално решење за музејски смештај и излагање уметнина и разноликих артефаката. Драгиша Брашован и Иван Здравковић су својим интервенцијима у ентеријеру успели да претпоставе услове за новоформирани Музеј кнеза Павла, који је свечано отворен 1936. и то након адаптације ентеријера (1934–1935), којом је руководио архитекта Милан Секулић.
На првом спрату новог музејског здања нашла су се одељења посвећена националним темама, с посебним акцентом на уређењу просторија посвећених кнезу Милошу, Карађорђу и Вуку Караџићу. У фокусу идеолошки уобличеног просторног уређења уобличена је соба посвећена краљу Петру у којој су доминирале владарске реалије с краљевог крунисања у Саборној цркви 1904. У складу с идеологијом југословенства, најважнија места у холовима првог и другог спрата била су резервисана за фрагменте Мештровићевог Видовданског храма. У склопу Музеја, чији је највећи дародавац био кнез Павле, издвојили су се посебно вредним колекцијама Археолошко одељење, Средњовековно одељење, у чијем фокусу се налазило Мирослављево јеванађеље, и Галерија са значајним сликама француских модерниста.
После II светског рата, од 1947. до 1948, на основу интервенција архитеката Александра Ђорђевића, Драгише Брашована и Милана Минића, дошло је до крупнијих измена **Д. к.**, и то с идејом идеолошког превредновања простора у седиште новоосноване Народне републике Србије и југословенске државе. Екстеријер и ентеријер је делимично измењен и усклађен с потребама Президијума скупштине ФНРЈ. Зграда Новог двора је за потребе председништа Владе НР Србије претрпела битне измене од 1948. до 1952, под надзором архитекте Милоша Минића и по идејној замисли Моше Пијаде. Тако је окончан симболички процес превредновања политичког и идеолошког обрасца и прелазак из монархистичког у социјалистички облик владавине. Од 1961. у згради некадашњег Краљевског двора налази се седиште Скупштине града Београда, док се у згради Новог двора у послератном периоду у највећем периоду налазило седиште председника Републике Србије, што одговара и данашњој функцији палате. Године 1983. зграде бившег Краљевског двора и Новог двора су заштићене у сагласју са Законом о културним добрима. Током 2004. и 2005. предузете су интервенције на зградама дворова с идејом реконструкције некадашњег изгледа.
Игор Борозан
**Дворски комплекс на Дедињу**, сложена уметничка целина и споменик културе од посебног значаја, смештен на најистакнутијем врху Дедињског брега у Београду. Чинећи неодвојиви део шире заштићене просторне културно-историјске целине ,,Топчидер", сачињен је од великог броја архитектонских објеката међу којима су најзначајнији: зграда Краљевског и Белог двора, зграда Сламнате куће и капела Св. Андреја. Такође, у ову споменичку целину спада и неколико споредних грађевина, попут зграда дворског економата, страже, кухиње и жандармерије, те Белог павиљона и Концертне терасе. **Д. к.** је грађен од 1924. до 1936, док су његове збирке ликовне и примењене уметности обогаћиване и допуњаване све до краја осме деценије XX в. Сви архитектонски објекти смештени су у дворски парк који од самог оснивања до данас представља специфични арборетум који чува преко 180 ретких биљних врста. Дворски парк, укупне површине од око 15 ха, обликован је 1928–1934. под надзором француског архитекте и урбанисте Едуарда Андреа и архитекте Николаја Краснова. **Д. к.** на Дедињу је 2010, одлуком Владе Републике Србије, проглашен за споменик од посебног културно-историјског значаја. Од 2015. до 2017. сва дела ликовне збирке Државне уметничке колекције појединачно су заштићена као културна добра од пресудне важности за српску културну баштину.
*Краљевски двор* подигнут је 1925. према пројекту архитекте Живојина Николића, на којем је као сарадник потписан и руски архитекта Виктор Лукомски. Изграђен је као резиденција и церемонијални државни простор за краља Александра Карађорђевића и симболично је отворен на дан оснивања Југославије 1. XII 1929. Конципиран је као репрезентативно спратно здање у стилу српско-византијске архитектуре и у истом стилу су израђени и сви помоћни објекти. Фасаде су обложене брачким мермером од којег су израђени стубови, камена пластика и колонаде. Комплетно уређење ентеријера Краљевског двора у духу неоренесансе и необарока припало је угледној бечкој фирми уметничких столара и декоратера ,,Бернхард Лудвиг" и изведено је у периоду 1929–1931. Једино је простор сутерена, надахнут руским и српским средњовековним наслеђем, обликовао архитекта Николај Краснов. Највећи део те докорације очуван је до данас.
*Капела Св. Андреја* подигнута је истовремено када и Краљевски двор као придворна црква и повезана је колонадом стубова са централном грађевином двора. Реализована је према пројекту Живојина Николића и Виктора Лукомског, а по угледу на Краљеву цркву у средњовековном манастиру Студеница. Посвећена је Св. Андреју Првозваном, заштитнику породице Карађорђевић. Зидови капеле прекривени су живописом који приказује сцене из житија Св. Андреја, а израдили су га руски сликари Борис Обрасков, Виктор Шевцов, Никола Мејендорф и Варун Секрет.
*Бели двор* изграђен је по пројекту архитекте Александра Ђорђевића из 1934. Објекат је након завршетка 1936. па до 1941. користио као своју резиденцију и простор државне презентације кнез-намесник Павле Карађорђевић. Реализован је као двоспратно здање строге симетрије са наглашеном хоризонталном поделом. Обликован је по узору на француске и енглеске виле у стилу академизма и неокласицизма, чиме се издваја од осталих објеката **Д. к**. У истом стилу израђени су и сви пратећи објекти. Иницијално је комплетан ентеријер био уређен у стилу ар-декоа, али је нажалост већи део намештаја и декоративних елемената изгубљен током II светског рата.
Опредељење да се архитектонском изгледу комплекса дâ јасан печат националне архитектуре, уз примену материјала и декоративних елемената који се ослањају на српско средњовековно градитељство, показује потребу за стварањем посебне виртуелне историјске споне између средњовековног наслеђа и новостворене државе Јужних Словена. Пажљивим одабиром драгоцених грађевинских материјала, из свих делова Краљевине Југославије – брачког мермера, пећког оникса, бихаћког пешчара, рогашког стакла – на симболичној равни исказана је идеја о панславизму и јединству свих конститутивних народа Краљевине. С друге стране, архитектура Белог двора и помоћних објекта, рађена у стилу класицизма и академизма, требало да је покаже симболичку и културну припадност младе југословенске државе простору европске културне историје. Иста идеја исказана је и у присуству енглеске и француске декоративне схеме дворског парка, где је простор врта играо улогу микрокосмоса идеалног европског наслеђа којем је Југославија од свог оснивања истински припадала. После 1945. Краљевски и Бели двор, са осталим објектима **Д. к.** на Дедињу, настављају да буду кључни церемонијални простори државе и центри државног протокола прво ФНРЈ а потом СФРЈ. У складу са својом протоколарном наменом, током овог периода чува се и допуњава Државна уметничка колекција која наставља да суштински одсликава идеализовани лик саме државе.
Идеје изречене архитектонским језиком **Д. к.** на Дедињу биле су пресудне и за формирање симболичке основе на којој је изграђена уметничка збирка Државне уметничке колекције **Д. к**. Од оснивања 1929. до куповине последњег дела које је додато колекцији 1978, Државна уметничка колекција **Д. к.** имала је задатак да буде одраз свих оних идеала који су њену историју обликовали – од југословенског и европског, до апсолутног и вечног. Свака уметничка колекција представља један сложени систем који у себи сажима идеје моћи, историје, сећања и идентитета. Зато су колекције много више од пуког скупа драгоцених и ретких предмета – оне су израз и своје епохе и личности које су их стварале. За обликовање Државне уметничке колекције пре II светског рата најзаслужнији су краљ Александар, као суверен државе чију је симболичку слику колекција требало да одрази, и кнез Павле, чија су ерудиција, познавање уметности и изузетно око колекционара дали суштински печат Државној колекцији. После II светског рата, бригу о **Д. к.** и Државној уметничкој колекцији преузима Кабинет председника републике Јосипа Броза Тита. Набавка дела стране и југословенске уметности поверава се комисијама састављеним од најугледнијих стручњака и уметника тога времена.
У склопу Државне уметничке колекције налазе се две велике целине – збирка ликовне уметности (европска и југословенска збирка) и збирка примењене уметности са неколико подзбирки (збирка тепиха и таписерија, збирка предмета од сребра, збирка порцелана и стакла, збирка намештаја и део дворске библиотеке). У кључна дела збирке европске уметности спадају остварења чувених италијанских, француских, холандских, немачких и других мајстора која временски покривају раздобље од ране ренесансе до краја XIX в. Нека од најзначајнијих остварења ренесансне уметности су: ,,Света Породица са Св. Јованом, Св. Катарином и донатором" Палме ил Векија, ,,Богородица са Христом" Бијађа Д'Антонија, ,,Келијин Бег" Доменика Бекафумија, као и дело аустријског уметника Мајстора из Пулкауа ,,Увођење Богородице у храм". Из барокног доба издвајају се ремек-дела француских класициста: ,,Три монаха" Николе Пусена, ,,Аркадијски пејзаж" Гаспара Дигеа, као и ,,Музе" Николе Шапрона. Уметност XVIII в. представљена је кроз дела Каналета, Бушеа и Клодиона, док је уметност романтизма присутна у радовима Делакроа, Фроментана и Ајвазовског. Збирка дела југословенских уметника састоји се од слика, цртежа и графика уметника са ових простора, сакупљаних од самог настанка колекције до 70-их година XX в. Најзначајнији део југословенске колекције у културолошком и историјском смислу представља опус Ивана Мештровића базиран на идеји интегралног југословенства на којој је изграђен и идејно уобличен **Д. к.** на Дедињу. Многа дела, осим дела Ивана Мештровића из предратног периода, попут слика Влаха Буковца, Рихарда Јакопича, Матије Јаме, Петра Добровића, Марка Челебоновића и Пеђе Милосављевића, ушла су у збирку након 1945. Веома важан део ове збирке чине и радови Петра Лубарде, Габријела Ступице, Недељка Гвозденовића, Мила Милуновића, Францеа Слане, Љубице Сокић и Миће Поповића.
Чињеница да је формирање и уређивање **Д. к.** на Дедињу био један од приоритета у финансирању државне презентације како Краљевине Југославије тако и послератне републике Југославије јасно говори о високој свести о улози културе у формирању државног идентитета и показује јасно дефинисану културну политику у свим периодима југословенске историје која је оставила суштински траг на овој изузетној споменичкој целини.
Јелена Тодоровић
ИЗВОРИ: *Шематизам Краљевине Србије*, 1860–1914; *Службене новине Краљевине Југославије*, 1930–1931; А. Раденић (прир.), *Дневник Бењамина Калаја \[аустроугарског конзула у Београду\] 1868–1875*, Бг 2002; М. Радојевић (прир.), *Српски устави од 1835. до 1990, са уставима Краљевине СХС и Краљевине Југославије*, Бг 2004; С. Рајић (прир.), „Дворска правила за време Другог намесништва (1868–1872)", *Српске студије*, 2014, 5; Архив САНУ.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Немањићке престонице Рас – Пауни – Неродимља", *Глас СКА*, 1911, 88; И. Здравковић, „Резултати конзерваторских испитивања u радова на граду Звечану", *Зборник заштите споменика*, 1961, 12; С. Ненадовић, „Душанова задужбина манастир Светих Арханђела код Призрена", *Споменик САНУ*, 1967, 116; Р. Финдрик, „О кровним покривачима од опеке на нашим средњовековним грађевинама", *Старинар*, 1973–1974, 24–25; „Прилози познавању кровних покривача од дрвене грађе у нашем народном градитељству", *Рашка баштина*, 1980; С. Ћирковић, „Владарски двори око језера на Косову", *ЗМСЛУ*, 1984, 20; С. Ненадовић, „Остаци двеју палата византијског стила у средњовековном граду Скопљу", *Саопштења*, 1984, 16; Ј. Калић, „Престо Стефана Немање", *ПКЈИФ* 1987–1988, 53–54; Г. Симић, „Палата Голубачког града", *Саопштења*, 1990–1991, 22–23; С. Ћирковић, „Двор српских владара: од утврђења до градског насеља", „Двор и култура у босанској држави", у: *Работници, војници, духовници*, Бг 1997; Г. Милошевић, *Становање у средњовековној Србији*, Бг 1997; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни", *ЗИБиХ*, 1997, 2; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Н. Сад 2001; Р. Љушић, *Карађорђевићи*, Бг 2001; Б. Глигоријевић, *Краљ Александар Карађорђевић*, I–III, Бг 2002; Д. Живојиновић, *Краљ Петар I Крађорђевић: у отаџбини 1903–1914*, Бг 2003; Р. Љушић, *Кнежевина Србија 1830–1839*, Бг 2004; Р. Љушић (ур.), *Владе Србије 1805–2005*, Бг 2005; М. Брмболић, П. Вучковић, „Цитадела средњовековног утврђења Петрус", *ГДКС*, 2005, 29; А. Столић, Н. Макуљевић (ур.), *Приватни живот код Срба у деветнаестом веку. Од краја осамнаестог века до почетка Првог светског рата*, Бг 2006; Н. Јовановић, *Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842–1858*, Бг 2009; Т. Цвијетичанин (ур.), *Музеј кнеза Павла*, Бг 2009; Г. Симић, *Донжон куле у фортификацији средњовековних градова*, Бг 2010; С. Рајић, *Александар Обреновић – владар на прелазу векова, сукобљени светови*, Бг 2011; M. Цуњак, *Смедеревска тврђава: новија истраживања*, Смед. 2011; Б. Глигоријевић, *Краљ Петар II* *Карађорђевић (1923–1970)*, Бг 2011; група аутора, *Дворски комплекс на Дедињу*, Бг 2012; М. Поповић, *Маглички замак*, Бг 2012; Б. Црвенковић, „Порфирне вазе Краљевског двора на Дедињу", *ЗМПУ*, 2012, 8; Ј. Тодоровић, Б. Црвенковић, *Каталог Државне уметничке колекције Дворског комплекса у Београду*, 1–2, Н. Сад 2014; ,,Уметничка радионица Бернхарда Лудвига и уређење Дворског комплекса на Дедињу", *Саопштења*, 2014, XLIV; Т. Борић, „Дворови династија Обреновић и Карађорђевић у Србији", докторска дисертација, Одељење за историју уметности, ФФ, Бг 2014; Б. Црвенковић, *Севр порцелан из Белог двора: Бифон сервис*, Бг 2016; J. Todorović, ,,The Image and its Histories: A Curious History of Rembrandt's Painting", *Regimes of Invisibility in Contemporary Art, Theory and Culture*: *Image, Racialization, History*, London 2017; С. Михајлов, Б. Мишић, „Дворски комплекс на Теразијама. Од владарског дома до репрезентативног јавног простора", *Култура*, 2017, 54, 154.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОР
**ДВОР**, село у Хрватској, у југозападном делу Баније, у долини Уне. Припада Сисачко-мословачкој жупанији и средиште је општине. Настало је у речном проширењу где се речица Жировница улива у Уну, а наспрам Новог Града (бивши Босански Нови). То је раскрсница на којој се секу пут Карловац–Приједор са путем који је изграђен дуж долине Уне између Бихаћа и Козарске Дубице. У непосредној близини, око 2 км јужније, налази се Нови Град, где су мост преко Уне и железничка станица на Унској прузи. Насеље је компактно, а улице су се формирале дуж путева и имају радијалан распоред. У **Д.** су Срби раније били већински део популације – пре грађанског рата 1991. од 2.351 становника као Срби изјаснило се њих 84,8%. Након рата 2001. било је 1.313 становника, од којих 36,3% Срба. Године 2011. **Д.** је имао 1.425 становника. У селу се налазе погони за прераду дрвета и коже, за производњу обуће и текстила, те за графичку индустрију.
ИЗВОРИ: СЗС, Попис становништва 1991; ДЗС РХ, Попис становништва, кућанстава и станова, 2001, 2011.
ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРАНЕ
**ДВОРАНЕ**, село на југоисточној периферији Метохијске котлине, на северозападним обронцима Жар-планине (1.694 м), уз један од изворишних кракова Старе реке (лева страна слива Белог Дрима). Општинско средиште Сува Река је 9 км северозападно, а повезани су сеоским путем. Село је компактно, са кратким, кривудавим и мрежасто распоређеним улицама. Први поуздани податак о његовом постојању је из Поменика о дародавцима манастира Св. Тројице код Мушутишта, који се води од 1465. У пописном кругу **Д.** 1921. живело је 1.375 становника, од којих су 32,2% били православци, а 67,8% муслимани. Попис из 1991. регистровао је 293 становника, од којих 292 Србина. Године 1999. српски живаљ је расељен, а стару православну цркву Св. Спаса, законом заштићену као историјски споменик, у лето 1999, након доласка немачких снага КФОР, Албанци су до темеља срушили експлозивом. У селу се налазе дом културе и неколико продавница.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРАНЕ
**ДВОРАНЕ**, село у Србији, на северним обронцима планине Јастребац, смештено у долини Бистрице, десне притоке Расине, на локалном путу који повезује Крушeвац и Велики Шиљеговац. Општински центар Крушевац је 13 км према северозападу. Насеље је дисперзивно, изграђено по долинском дну и обе планинске стране, на 250–300 м н.в. Чини га неколико група кућа. Помиње се од краја XIX в. Од друге половине XX в. број становника се смањује. Године 1953. село је имало 804, а 2011. 523 становника, од којих 95,6% Србa. Већина активног становништва бави се неаграрним делатностима у Крушевцу. У пољопривреди је упослено само 46 лица или трећина економски активног становништва. У селу се налазе две православне цркве, основна школа, дом културе, здравствена станица, пошта и месна канцеларија надлежна и за четири околна планинска села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРИШТЕ
**ДВОРИШТЕ** (авлија), уређено земљиште око куће. Назива се и окућница, али се под тим термином у ширем смислу може подразумевати и све обрадиво и необрадиво земљиште које се налази у близини куће, а у поседу је једног домаћинства. **Д.** се у организацији руралних домаћинстава најчешће посебно ограђује како би било издвојено од осталог земљишта које припада том домаћинству. **Д.** нема економску намену али се у једном његовом делу понекад прави повртњак. У сеоском **д.** се сади цвеће, неколико воћки и неколико чокота винове лозе, те се гради каква једноставна конструкција под којом се борави током летњих врућина. У оквиру **д.** је раније грађен и нужник. У ширем смислу под **д.** се подразумева и засебни део земљишта на којем су изграђене економске зграде (стаје, торови, кокошињци, амбари, радионице и сл.). Тај део **д.** се не обрађује нити му се у естетском смислу поклања она пажња која се поклања **д.** уз кућу, него се предност даје практичној организацији рада.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вукосављевић, *Историја сељачког друштва*, I, *Организација сељачке земљишне својине*, Бг 1953; II, *Социологија становања*, Бг 1965; III, *Социологија сељачких радова*, Бг 1983; А. Дероко, *Народно неимарство*, I, *Село*, Бг 1968; С. М. Ненадовић, *Илустровани речник израза у народној архитектури*, Бг 2002.
Милош Матић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРИШТЕ
**ДВОРИШТЕ**, село на подручју Ђердапске клисуре, 4 км јужно од Голупца, изграђено у уској долини реке Збег (десна страна слива Дунава), на висинама 150–200 м. Са општинским средиштем Голупцем спојено је локалним путем. Насеље је компактно, али проширено и дуж две бочне долине, па има радијалан облик. Помиње се од 1467. у Браничевском тефтеру када је имало 14 кућа. Од друге половине XX в. броj становника села се смањује. Године 1953. имало је 747, а 2011. 245 становника, од којих су 83,3% били Срби, а 15,1% Власи. У пољопривреди је упослено 40 лица или 58,8% економски активног становништва. Јужно од села налази се манастир Тумане из XIV в.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРИШТЕ
**ДВОРИШТЕ**, село у источној Србији, у долини Ресаве (десна притока Велике Мораве), 7 км источно од општинског средишта Деспотовца, с којим је повезано асфалтним путем. Кроз село пролази железничка пруга Деспотовац–Ресавица. Насеље је изграђено у проширеном делу долине Ресаве, компактно је и лежи на обе стране реке, на висинама 230–250 м. Два дела села повезана су мостом. Улице су кривудаве и распоређене мрежасто. Староседелачко становништво досељено је крајем XIX в. са Косова, из Хомоља, долине Млаве и Неготинске крајине. Од 70-их година XX в. број становника села се смањује. Године 1971. било је 885, а 2011. 458 становника, од којих су 98,7% били Срби. Пољопривреда је ангажовала 13 лица или 10,8% економски активног становништва. Већина неаграрног становништва највећим делом ради у суседном Деспотовцу. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и погон дрвне индустрије.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРНИКОВИЋ, Владимир
**ДВОРНИКОВИЋ, Владимир**, филозоф, етнопсихолог, универзитетски професор (Северин на Купи, Хрватска, 18. VII 1888 – Београд, 30. IX 1956). Основну школу је учио у Дрежнику и Земуну, а гимназију у Земуну и Сарајеву. Као гимназијалац био је спенсеровац и хекеловац. Да би слушао В. Јерусалема, студирао је филозофију у Бечу (од 1906), где је код Ф. Јодла 1911. и докторирао тезом „Von der Notwendigkeit der psychologischen Begründung der Erkenntnistheorie". Од 1910. суплент је Велике реалке у Сарајеву, а од 1913. професор. Од 1917. професор је Велике гимназије у Бихаћу, а 1918. Краљевске мушке учитељске школе у Загребу. Хабилитовао је 1919. на Филозофском факултету у Загребу, где исте године почиње и да предаје. Редовни професор постаје 1925, али је због сукоба са Албертом Базалом и заступницима школско-филозофске оријентације 1926. пензионисан. Пресељава се у Београд, где је 1933. постаo најпре инспектор, а потом помоћник министра просвете, али је већ 1934. опет пензионисан. После рата (1945–1950) радио у Савету за грађевинарство и грађевинску индустрију, а 1953. предавао у Бродарској средњој техничкој школи. Већ у дисертацији истиче да филозофирање, као живљење идеје филозофије, искорачује из чисте теорије сазнања и заснива ову на психолошки и биолошки схваћеном душевном животу. Сврха овог заснивања је филозофско самоваспитање, које се изводи помоћу још неизрађене психологије филозофирања. За њега је филозофски проблем у својој сржи психолошки проблем. Психолошка и генетичка основа сазнања нуди психолошку оријентацију у филозофским струјањима, што је образложио у програмском спису *Die beiden Grundtypen des Philosophierens* (Berlin 1918). Тим путем изналази да постоје два основна типа филозофирања: морфолошко-статички (разне врсте рационализма) и садржајно-флуктуални (разне врсте емпиризма). На овим претпоставкама пише двотомну *Савремену филозофију* (Зг 1919–1920), где износи резултате психолошке оријентације у савременим струјама филозофије. Трага за нашом (југо)словенском филозофијом. Она се не може изградити из једног од израза нашег народног живота, из фрагмената народне мудрости, него на целокупној нашој душевности. Словени су међу европским народима у филозофији најмлађи и, ако изузмемо Пољаке, међу њима се испољила склоност ка емпиријском, реалистичком и еволуционистичком типу филозофирања (садржајно–флуктуални, противрационалистички). Поред написа о појединим српским филозофима (Б. Кнежевић, Б. Петронијевић, В. Вујић, К. Атанасијевић), писао је и о пољској и чешкој филозофији („Филозофија у данашњој Чехословачкој", *Југословенска њива*, 1921–1925; *Т. Г. Масарик као филозоф и социолог*, Праг 1927).
Илија Марић
Својом вишеструком и богатом активношћу обележио је наш културни, интелектуални и научни живот у периоду између два светска рата. Његова предавања, публицистички, стручни и научни прилози, указивали су на аутора широког интересовања, упућеног у разматрану проблематику и компетентног да о њој говори на јасан, аргументован и атрактиван начин. У његовом опусу посебно место има књига *Наша културна оријентација у савременој Европи* (Зг 1930) у којем је изложио своје идејно становиште интегралног југословенства. Ово становиште утемељује и књигом *Борба идеја* (Бг 1937), у којој су објављени и други чланци његове пројугословенске оријентације. Сматрајући да су стварањем заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, створени услови за формирање јединствене нације, **Д.** сагледава духовно и културно заједништво Југословена као израз њиховог јединственог расног и карактерног типа.
Почетак његовог интересовања за етнопсихологију обележава студија „Психа југословенске меланхолије" (*Хрватска њива*, 1917; као посебна публикација, Зг 1925). Уочавајући да тамни талог меланхолије најдубље карактерише југословенску душу, сматрао је да би се потпунијим осветљавањем ове доминантне црте могла открити и читава психологија југословенског народа. Обликована у карактеристичном животном амбијенту прадомовине, меланхолија нашег народа је своју специфичност добила на Балкану. Изложена најпре византијском, а у време вековног ропства и турском утицају, меланхолична црта се посебно испољава у оријенталним карактеристикама нашег мелоса и фолклора. Ова запажања су и први резултати **Д.** етнопсихолошких истраживања који ће своју потпунију и аргументованију верзију добити у *Карактерологији Југословена* (Бг 1939). Уочавајући потребу да Јужни Словени у Европи искажу свест о својој целини, **Д.** је истицао њихове психичке карактеристике као основ новог заједништва. Могућност нове, југословенске нације видео је у прошлости народа који су своју будућност настојали да осигурају остварењем своје државотворне идеје.
Полазећи од претпоставке оснивача карактерологије Лудвига Клагеса, да се појам личног, индивидуалног карактера може применити и на карактер читавог народа или нације, **Д.** је настојао да утврди заједнички карактеролошки профил Југословена. Узимајући у обзир етногенетске, психолошке, социјалне и културне чиниоце, оцртао је јединствен национални, културни и духовни идентитет Југословена. У стварању идентитета нове нације посебно је инсистирао на хипотетичким заједничким националним атрибутима, а превиђао значај стварних етничких и националних разлика. Читав спектар оцртаних националних особина, како позитивних (природна даровитост, изузетна интелигенција, бистрина, живост и оштрина духа), тако и негативних (природна лењост, нерационално понашање, одсуство концентрације и воље) изводи из врло различитих извора. У свом заносу основном идејом превиђа карактер разнородне грађе и могућност критичког односа према успутним литерарним подацима и произвољним опаскама. Иако указује и на извесна национална и верска својства која би могла довести у питање дух заједништва и разорити национално јединство, у промоцији јединственог карактеролошког типа Југословена ова својства су остала на маргини његовог пројекта чија се неубедљивост огледа управо у неадекватном сагледавању важности етничких, националних, верских, културних и цивилизацијских разлика које су се исказале као реална препрека у стварању и животном потврђивању нове нације. Показало се да историјски, културни и религијски садржаји појединачних етничких заједница суштински и дубље утемељују национални идентитет од понуђеног југословенства. У време кризе тог идентитета, најчешће узроковане потребом за потврђивањем уже етничке самобитности, долази до изражаја дезинтегришући фактор нарцизма малих разлика. И управо с овог аспекта се јасно сагледава концепција југословенства као својеврсног научног мита и његове ефемерне идеолошке функције.
Концепција о јединственом карактеролошком типу Југословена показала се посебно нереалном и неприхватљивом за народе који до стварања јединствене југословенске државе нису остварили своју посебну националну, државну и културну афирмацију. Југословенство је за њих било само трансисторијска творевина, нужан корак напред ради два корака уназад ка формирању сопствених суверених држава. Замишљено југословенство привремено је одложило испољавање партикуларних националних интереса везаних за потребу потврђивања националног идентитета. Међутим, оно што се са становишта концепта конституисања и одржавања нације Југословена показало историјски неодрживим, добило је у *Карактерологији Југословена* своју основаност у равни истраживања посебних националних црта и етнопсихолошких разматрања традиционалних културних садржаја. Резултати тих истраживања показују своју актуелну научну и културну вредност изражену у оценама о нашој епској поезији, тужбалицама, севдалинки, псовкама, политичком понашању и меланхоличној црти нашег менталитета. Луцидни ауторови увиди у дубински аспекат садржаја ових творевина, саопштени читаоцу на аргументован, јасан и убедљив начин представљају значајан допринос етнопсихологији и поуздану основу даљим научним истраживања психолошких садржаја наших колективних творевина.
Бојан Јовановић
ДЕЛА: *О психи Крањчевићеве поезије*, Зг 1917; *Студије за психологију песимизма I: Шекспир–Хамлет, Крањчевић*, Зг 1923; *Студије за психологију песимизма II: Христ, Буда, Шопенхауер*, Зг 1925.
ЛИТЕРАТУРА: В. Вујић, „Др Владимир Дворниковић, 'Савремена филозофија'", *СКГ*, 1921, 2, 1; „Владимир Дворниковић: 'Студије за психологију песимизма'", *СКГ*, 1923, 10, 2; К. Атанасијевић, „Др Владимир Дворниковић: 'Христ, Буда, Шопенхауер'", *СКГ*, 14, 1925, 6; „Владимир Дворниковић: 'Наша културна оријентација у данашњој Европи'", *Живот и рад*, 1930, 6, 35; „Нова књига др Владимира Дворниковића ('Борба идеја')", *СКГ*, 1936, 49, 8; А. Стојковић, *Развитак философије у Срба 1804–1944*, Бг 1972; Б. Деспот, *Филозофирање Владимира Дворниковића*, Зг 1975; Д. Грлић, *Лексикон филозофа*, Зг 1982; В. Јеротић, „Можемо ли још да се бавимо 'Карактерологијом Југословена'?", пог. у: В. Дворниковић, *Карактерологија Југословена*, Бг–Ниш 1990; „Владимир Дворниковић", темат, *Дело*, 1991, 9–12; Ж. Требјешанин, „Владимир Дворниковић и његови социјалнопсихолошки огледи", предг. у: В. Дворниковић, *Борба идеја*, Бг 1995; Б. Јовановић, *Карактер као судбина*, Бг 2004; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2009; Д. Смиљанић, „Идеја типова филозофирања у делу Владимира Дворниковића", у: И. Деретић (прир.), *Историја српске филозофије*, I, Бг 2011.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРНИКОВИЋ ЈОВАНОВИЋ
**ДВОРНИКОВИЋ ЈОВАНОВИЋ**, **Јованка**, глумица (Нови Сад, 15. V 1887 – Београд, 6. I 1963). Завршила Вишу девојачку школу у Новом Саду (1898–1902). Приватне студије глуме похађала у Загребу (1911–1913), а Глумачку школу у Бечу (1915, 1916) код наставника Алберта Хајнеа, глумца и редитеља Бургтеатра и глумца Ота Рубеа. Први пут је ступила на сцену 1913. у Народном казалишту у Осијеку, а од 1917. наступа на сцени Хрватског народног казалишта у Загребу у којем игра све до 1934. После удаје за Владимира Дворниковића, прелази у Народно позориште у Београду у којем игра до почетка рата 1941. У периоду од 1939. до 1944. радила је и у Средњој музичкој школи при Музичкој академији у Београду као наставник глуме, а бавила се и театролошким радом (*Техника и уметност сценског говора*, у рукопису). По ослобођењу, 1945. распоређена је у Црногорско народно позориште на Цетињу у којем игра и режира до одласка у пензију (1947). Била је сарадник часописа *Наша сцена* и Радио Београда. Веома образована, углађена, уметничке природе, у игру је уносила одмереност, рационалност и озбиљну студију. Била је глумица добре школе и савременог реалистичког правца. Значајније улоге: Начелниковица (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), Олга (М. Предић, *Голгота*), Стојна (И. Гундулић, *Дубравка*), Јуца (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*), Гина (*Ожалошћена породица*), те Даца и Живка (*Госпођа министарка*) у комедијама Б. Нушића; Јеле (И. Војновић, *Еквиноцио*), Сида (С. Сремац, *Поп Ћира и поп Спира*).
ЛИТЕРАТУРА: *Позоришни живот*, 1963, 21; *Хрватско народно казалиште 1894–1969*, Зг 1969; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРНИЋ, Петар
**ДВОРНИЋ, Петар**, полимерни хемичар, универзитетски професор (Београд, 19. V 1948). Дипломирао 1972. и магистрирао 1975. на Технолошко-металуршком факултету у Београду, а докторирао 1979. на Департману за полимерне науке и инжењерство Универзитета у Масачусетсу (Амхерст, САД). Од 1973. до 1993. радио у Сектору за полимерне материјале Института за хемију, технологију и металургију у Београду. За научног сарадника изабран је 1979, а за научног саветника 1991. За директора Сектора је изабран 1985. Био је први професор Синтетске хемије полимера на Хемијском факултету у Београду (1988−1993). Године 1993. прелази у Мичигенски молекуларни институт (Мидленд, САД), где је стекао врло ретко и високо звање Distinguished Research Fellow. У времену док је тамо радио до 2012, био је гостујући истраживач односно професор на низу угледних универзитета: Масачусетски, Универзитет Централног Мичигена, Мичигенски Технолошки Универзитет, Универзитет Јужна Аустралија (Аделаида) и Reed Lecturer на Ренселиер политехничком институту (Њујорк). Од 2013. је професор Полимерне хемије и шеф Департмана за хемију на Питсбуршком државном универзитету (Канзас, САД). Познат је по развоју алтернирајућих силарилен-силоксанских полимера за високотемпературне еластомере, полимеризације хидросилиловањем за добијање полимера велике молекулске масе и открићу поли(амидоамин-органосиликонских) дендримера, првих комерцијализованих дендримера са силицијумом. Дао је кључни допринос развоју нелинеарне бимолекулске полимеризације за добијање хипер-разгранатих полимера и технологији поли(амид-хидразидних) мембрана за производњу пијаће воде реверсном осмозом. Добитник је већег броја награда, а посебно се истиче награда Мидлендске секције Америчког хемијског друштва за развој и промоцију хемијске науке. Био је последњи југословенски представник у комитету Европске полимерне федерације. До 2014. објавио је четири књиге из области хемије полимера (и R. W. Lenz, *High Temperature Siloxane Elastomers*, Basel – Heidelberg – New York 1990; и D. A. Tomalia, *StarburstR Dendrimers*, Midland 1995; и M. J. Owen (ур.), *Silicon-Containing Dendritic Polymers*, Guilford UK 2009; и M. J. Owen (ур.), *Silicone Surface Science*, Guilford UK 2012) и 23 одобрена патента.
ДЕЛА: коаутор, „Rheology of Dendrimers", I, *Macromolecules*, 1998, 4498; коаутор, „Polymerization by Hydrosilation", *Macromolecules*, 1994, 7575; „PAMAMOS: The First Commercial Silicon-Containing Dendrimers and Their Application", *Journal of Polymer Science: Part A: Polymer Chemistry*, 2006, 2755.
ИЗВОРИ: Архива Института за хемију, технологију и металургију у Београду; Архива Хемијског факултета у Београду.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРОВИ
**ДВОРОВИ**, село у Републици Српској, 6 км сјевероисточно од општинског центра Бијељине. Кроз село су изграђени пут и жељезничка пруга Бијељина – Босанска Рача – Шид. Смјештено је у семберијској равници, на око 87 м н.в., на ниском земљишту са много забарених фосилних корита ријеке Дрине (баре Поповача и Бистрик) који су одредили правце ширења села. Развијало се по оцједитим теренима између бара, подијељено је на неколико заселака и чине га кривудаве улице трасиране на великим растојањима. Године 1991. било је 1.814 становника, од којих 91,9% Срба. Послије грађанског рата овамо се населио велик број избјеглица, па је 2013. било 5.178 становника који су живјели у 1.527 домаћинстава. Село је имало 1.903 куће. Велик број домаћинстава бави се интензивном пољопривредом и повртарством. Експлоатишу се подземне термалне воде и изграђен је модеран бањски и спортско-рекреативни комплекс „Бања Дворови". У селу се налазе основна школа, неколико продавница и угоститељских објеката.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Даворин Бајић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРОДРЖИЦА
**ДВОРОДРЖИЦА**, управник владаревог двора у средњовековном периоду. Старија историографија га поистовећује са византијским палатофилаксом. Титула се јавља при крају српског царства (1368), али не на царском двору, него на дворовима обласних господара. Александар, господар Канине и Валоне, имао је **д.** Рајчета. На свом двору ову титулу имао је и деспот Јован Угљеша, господар Серске области. Свог **д.** имали су и Балшићи. Ова титула је била присутна и на дворовима Лазаревића и Вука Бранковића, као и на двору Ђурђа Црнојевића. Код Лазаревића улога **д.** је нагло ослабила, а затим и ишчезла. Све његове послове преузео је велики челник (comes palatinus). **Д.** је управљао свим пословима на двору и људима у непосредној дворској служби. Он иступа као представник централне управе, а **д.** Лазаревића Радивоје јавља се у улози милосника. Забрањује им се управљање манастирским имањима, што значи да делокруг њиховог деловања није ограничен искључиво на двор. Он се старао о извршењу обавеза према владару када су у питању грађење „кућа и дворова, поноса и позоба, лова и герекарства", као и давање разних „оброка" и припремање коначишта.
ИЗВОРИ: Ст. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I–1, Бг 1929.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Пронија: прилог историји феудализма у Византији и у јужнословенским земљама*, Бг 1951; М. Благојевић, *Државна управа* *у српским средњовековним земљама*, Бг 1997.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРСКА
**ДВОРСКА**, село у западној Србији, на левој страни слива Јадра (притока Дрине), на развођу њених притока Крлаган и Раковица. Смештено је око 13 км северно од општинског средишта Крупња. Са њим и са путем Лозница–Ваљево, који пролази северно од села, повезано је сеоским путевима. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину. Низови кућа и мали засеоци изграђени су дуж сеоских путева по развођима између долина, на 280–520 м н.в. Од друге половине XX в. број становника се смањује. Године 1953. било је 1.830 житеља, а 2011. 891 становник, од којих 99,4% Срба. У пољопривредним делатностима било је упослено 82,3% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква и четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРСКА АРХИТЕКТУРА
**ДВОРСКА АРХИТЕКТУРА**, уметност пројектовања и грађења дворова као седишта владара. Дворови по правилу настају као палате монументалних размера, а најчешће као дворски комплекси, са вртовима и декоративним оградама и улазима. Тачан опис српских средњoвековних дворова није познат јер је укупна архитектура (па и дворска) на просторима Балкана била углавном од дрвене грађе, па нема ни археолошких остатака.
Зоран Маневић
Као посебну појаву у развоју српских средњовековних престоница истраживачи издвајају утврђене владарске замкове у оквиру престоних градских седишта, засниване у немирним временима турске опасности по српске земље. Утврђено боравиште кнеза Лазара у Крушевцу посматра се као својеврсно прелазно решење, а као сасвим развијени примери тог, за српске прилике новог резиденцијалног типа тумаче се дворски комплекси у Београду и Смедереву. За владавине деспота Стефана Београдом (1405–1427), двор је изграђен у оквиру горњег града тврђаве. На основу археолошких истраживања и уз помоћ описа у писаним изворима, тај владарски замак се реконструише као утврђена резиденција састављена од два одељења. У његовом предњем делу биле су смештене помоћне просторије, а од њих је посебним зидом и монументалном донжон-кулом био одвојен стамбени део двора – деспотова палата у ужем смислу. Донекле слично томе, смедеревски замак, изграђен у време деспота Ђурђа Бранковића за само две године (1428–1430), представљао је засебну резиденцијалну фортификацију (Мали Град) у оквиру Смедеревске тврђаве. Судећи по неким писаним сведочанствима, пројектант тог утврђеног двора троугаоне основе био је Георгије Палеолог Кантакузин, брат деспотице Ирине Бранковић. Уз очуване бифоре некадашње сале за аудијенције и декоративне радове у опеци, укључујући и натпис о зидању града, посебну занимљивост уметничког украса зидина Смедеревског града представљају античке сполије, међу њима и скулптуре античких божанстава.
Са становишта историје уметности, у оквиру српских средњовековних престоница посебну пажњу привлаче малобројне придворне цркве. Црква Св. Михаила у Стону је скроман једнобродни храм изведен у духу предроманичког градитељства. Купола на централним травејем наоса и кула-звоник на прочељу до данас нису сачувани. Зидно сликарство, очувано само фрагментарно, припада романичком сликарском изразу. Посебно се истиче портрет владара, највероватније Стефана Војислава, с инсигнијама западњачког типа и с моделом храма у рукама. Као пандан том портрету, на северном зиду цркве, приказана је фигура Св. Ђорђа с исуканим мачем, што сведочи о неговању ратничких идеала у кругу оснивача династије Војислављевића. О том аспекту „дворске репрезентације" драгоцено сведочанство представља и натпис на латинском језику, који се некада највероватније налазио изнад улаза у тврђаву. Смисао тог текста је да истакне небеско покровитељство патрона храма, арханђела Михаила, у ктиторовим победничким биткама против Византинаца („Романа"). Следећа у низу сачуваних српских средњовековних „дворских храмова" била би црква у Дежеви – једнобродни храм малих димензија, вероватно намењен само за владарску породицу и дворане. Недовољно су истражени остаци цркве у суседном селу Мишчићу, која би такође могла да представља једну од придворица у области Раса. На основу података из *Житија краља Драгутина* од Данила II, познато је да се дворска црква налазила и у оквиру двора тог „сремског краља" (1282–1316) у Дебрцу, између Београда и данашњег Шапца. На основу неких каснијих извора може се помишљати на то да је била посвећена Св. Пантелејмону. О значају придворних дворских храмова посебно упечатљиво сведочи црква Св. Јована у Сврчину у којој је 1331. Стефан Душан крунисан за краља. Нажалост, тај храм није сачуван. Једина придворна црква у потпуности очуваног оригиналног градитељског склопа јесте једнобродна црква Св. Стефана (Лазарица), задужбина кнеза Лазара (1371–1389) у оквиру „владарског замка" у Крушевцу. Реч је о типичном примеру архитектонских схватања негованих у тзв. Моравској Србији, при чему је посебан акценат на декоративној пластици екстеријера. Посвета храма Св. Стефану, заштитнику српске средњовековне државе, упечатљиво показује амбиције ктитора и жељу за остваривањем континуитета у односу на традиције династије Немањића. Дворска црква у Смедереву вероватно се налазила у оквиру зидина Великог града, у његовом југоисточном делу, где су откривени остаци једног једнобродног храма с певницама.
Милош Живковић
Обнављањем српске државности у XIX в. појавила се потреба за резиденцијама владара, најпре кнежева, потом и краљева. Кнез Милош је своје дворске објекте градио тамо где је дуже боравио ‒ у Крагујевцу, Пожаревцу и Топчидеру крај Београда. Сви ови дворски објекти су традиционални оријентални конаци. Конак кнегиње Љубице, архитектонски најзанимљивији међу овим објектима, грађен је за потребе породице кнеза Милоша.
Кнез Александар Карађорђевић је боравио у обичној грађанској кући, као и Михаило Обреновић, чији је дворски објекат касније назван Стари конак, на простору између данашњег Старог и Новог двора. Идеју о грађењу правог дворског објекта донео је тек Милан Обреновић, средином 70-их година XIX в. Био је то Стари двор (1882) чији је архитекта био Александар Бугарски. По габариту, Стари двор је вероватно, у иницијалним скицама, био предвиђен као прва фаза раскошног објекта чији би главни улаз био на положају Старог конака. Миланов бурни лични живот, изгнанство из земље, онемогућили су даљу реализацију пројекта тако да је фасада са каријатидама, једина значајна фасада на овом првом дворском објекту у Србији, остала без улаза.
Стари конак је срушен 1903, а краљ Петар I је за потребе принчева Александра и Павла саградио Нови двор по пројекту архитекте Стојана Тителбаха (1912–1923). После I светског рата дворска зграда је у кратком периоду била и Крсмановићева кућа на Теразијама, касније позната под именом „Протокол", у којој су потписана документа о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Средином 20-их година XX в. краљ Александар I Ујединитељ напустио је идеју о даљој изградњи постојећег краљевског дворског комплекса у Улици краља Милана, који се већ тада нашао у средишту Београда. Стари двор је напуштен, Нови двор је обновљен за потребе кнеза Павла и, касније, његове збирке слика, а нови дворски комплекс подиже се на Дедињу.
И овде, као и раније, постоје две фазе изградње: прва (1929), по пројекту дворског архитекте Живојина Николића, блиска асоцијацијама на фолклорно наслеђе и српсковизантијски стил (Стари двор на Дедињу), и друга, реализована 1934. за потребе краљеве породице (Нови двор на Дедињу), по пројекту Александра Ђорђевића, у чистом академском маниру, по угледу на ренесансне палате. У овом Новом двору сада борави породица принца Александра Карађорђевића, претендента на српски престо. Дворски комплекс на Дедињу има и сопствену капелу, грађену по пројекту Николе Краснова истовремено са зградом Старог двора, као и пространи врт. У напуштене објекте Старог и Новог двора у Ул. краља Милана после 1945. усељени су највиши државни органи, а по изградњи зграде СИВ-а у Новом Београду, Стари двор је постао седиште градских власти, а Нови двор резиденција председника Републике. Једини дворски комплекс у Србији остао је Двор на Дедињу у коjем је у послератном периоду дуго боравио Јосип Броз Тито.
Зоран Маневић
ИЗВОРИ: *ВИИНЈ*, II, Бг 1959; III, Бг 1966; IV, Бг 1971; VI, Бг 1986; Данило Други, *Животи краљева и архиепископа српских. Службе*, Г. Мак Данијел, Д. Петровић (ур.), Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Немањићске престонице Рас–Пауни–Неродимља", *Глас СКА*, 1911, 88; А. Дероко, *Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; В. Јовановић, „Средњовековни град Звечан", *Старинар*, 1964, 13–14; Ј. Калић, *Београд у средњем веку*, Бг 1967; Г. Томовић, „Поморска карта Ангелина Дулцерта из 1339. године", *ИЧ*, 1972, 19; П. Анђелић, *Бобовац и Краљева Сутјеска*, Сар. 1973; И. Здравковић, *Средњовековни градови и дворци на Косову*, Бг 1975; М. Popović, „La résidence du despote Djuradj Branković dans le châtelet de la forteresse de Smederevo", *Balcanoslavica*, 1978, 7; С. Ћирковић, „Владарски дворци око језера на Косову", *ЗМСЛУ*, 1984, 20; Ј. Калић, М. Поповић, „Црква у Дежеву", *Старинар*, 1985, 36; В. Јовановић, „Косовски градови и дворци, XI–XV век", у: А. Јевтић (ур.), *Задужбине Косова*, Бг 1987; В. С. Јовановић, „Рибник код Призрена. Прилог проучавању средњовековних владарских дворова", *ЗРВИ*, 1995, 34; K. Loverdou-Tsigaridas, „Object précieux de l'église de la Vierge Gavaliotissa au monastère de Lavra (Mont Athos)", *Зограф*, 1997, 26; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни. Прилог проучавању физичких структура", *ЗИБиХ*, 1997, 2; S. Ćurčić, E. Hadjitryphonos (ур.), *Secular medieval architecture in the Balkans 1300-1500 and its preservation*, Thessaloniki 1997; С. Тошева, „Конкурс за Бели двор на Дедињу", *ГГБ*, 1998‒1999, 45‒46; D. Popović, M. Popović, „The Cave Lavra of the Archangel Michael in Ras", *Старинар*, 1999, 49; С. Недић, „Из историје Старог двора", *Наслеђе*, 1999, 2; М. Поповић, „Ка проблему средњовековних цркви Смедеревског града", *Старинар*, 2000, 50; „Владарско боравиште Стефана Немање у Расу", у: Ј. Калић (ур.), *Стефан Немања – свети Симеон Мироточиви. Историја и предање*, Бг 2000; С. Недић, „О неким питањима изворне архитектуре Новог двора", *Наслеђе*, 2001, 3; С. Марловић, „Трагање за изгубљеном целовитошћу дворског комплекса у Београду", *ГГБ*, 2005, 52, 3‒4; М. Поповић, *Београдска тврђава*, Бг 2006; „Замак у српским земљама позног средњег века", *ЗРВИ*, 2006, 43; T. Živković, *Тhe Golden Seal of Stroimir*, *ИЧ*, 2007, 55; Г. Томовић, „Косово и Метохија на старим картама од XV до XVIII века", у: К. Михаиловић (ур.), *Косово и Метохија. Прошлост, садашњост, будућност*, Бг 2007; М. Поповић, В. Бикић, *Врсенице. Касноантичко и српско раносредњовековно утврђење*, Бг 2009; Д. Кунчар (ур.), *Gesta Regum Sclavorum*, I, Бг 2009; С. Мишић (ур.), *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља – према писаним изворима*, Бг 2010; M. Popović, „Remanier la capitale: technique et fonctions. Formation et reconstruction de la capitale urbaine dans la Serbie medieval", у: S. Marjanović Dušanić, B. Flusin (ур.), *Remanier, métaphraser*, Bg 2011; М. Поповић, „Смедеревски град. Етапе грађења и значење", у: М. Спремић (ур.), *Пад Српске деспотовине 1459. године*, Бг 2011; Група аутора, *Дворски комплекс на Дедињу*, Бг 2012; S. Ćurčić, *Visible and Invisivle Aspects of Building the Fortified Palace of Smederevo and Its Historical Significance*, *ЗРВИ*, 2013, 50, 2; М. Чанак Медић, Б. Тодић, *Стари Рас са Сопоћанима*, Н. Сад 2013; М. Кашанин, *Градови и дворци у средњовековној Србији*, Бг 2014; М. Мађановић, „Архитектура пратећих грађевина Дворског комплекса", *Наслеђе*, 2014, 15; Б. Миљковић, „Pristina – reale sedia", у: *Зборник радова у част академику Десанки Ковачевић Којић*, Бл 2015; М. Поповић, „Од ромејског кастела до српског средњовековног града", у: В. Бикић (ур.), *Византијско наслеђе и српска уметност I. Процеси.*
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРСКА КЊИЖЕВНОСТ
**ДВОРСКА КЊИЖЕВНОСТ**, књижевност која је везана за двор, коју пишу људи око двора или која је тематско-мотивски усред-сређена на дворски живот. У средњем веку била је у знаку религиозног култа владара и величања лозе Немањића. Утицај религиозне византијске књижевности одразио се на жанровску специфичност српске средњовековне књижевности о двору – уместо дворских епова, књига о дворској етикецији, лирске поезије, она се развијала у оквирима црквене књижевности (житија, беседе, похвале, службе). Средњовековну књижевност о владарима карактеришу панегирични стил, развијени поступци апстраховања, идеализације и спиритуализације стварности. Поред канонске књижевности развијала се и апокрифна књижевност, превођени су витешки романи (*Роман о Троји*; *Роман о Александру Великом*), а двор деспота Стефана Лазаревића, аутора „Похвалног слова кнезу Лазару" и поетске посланице „Слово љубве", издвојио се као покровитељско место окупљања средњовековних уметника.
У новом веку посебан део овог комплекса чини књижевност српских писаца с територије аустријског царства (Д. Обрадовић, Л. Мушицки, Н. Боројевић и др.). Као посебан, алтернативан појам може се узети династичка књижевност, настајала у стварању култа династија (Обреновићи, Карађорђевићи). Карактеришу је реторика похвале, химнична интонација, тематска унисоност (везаност за одређене датуме битне у животу владара, прославе јубилеја). Обухвата сва три књижевна рода, а њени најраспрострањенији облици су мемоарски текстови, дневници, писма (*Кнез Милош прича о себи*, Г. Милановац 1893; Краљица Наталија Обреновић, *Моје успомене*, Бг 1999; Б. Карађорђевић, *La Vie Multiple*, Париз 1921; Ђ. Карађорђевић, *Истина о моме животу*, Бг 1969). Наративи о владарима су подложни изразито опозитним, искључивим рецепцијама од обожења и обожавања владара до његове карикатурализације и сатанизације. Династичку поезију писали су наши најзначајнији писци, С. Милутиновић Сарајлија, Ђ. Јакшић, Л. Костић, М. Бојић, А. Шантић. О владарима се писало и критички (писмо Вука Стефановића Караџића кнезу Милошу Обреновићу), памфлетски и сатирично (С. Милутиновић Сарајлија, Ј. Јовановић Змај) или повређено-ругалачки (Н. Нинковић, *Жизниописанија моја*, Н. Сад 1972). Дворски роман се у српској књижености јавља као поджанр у оквиру сентименталистичке барокно-витешке (М. Видаковић), романтичарске или реалистичке традиције (Пера Тодоровић, Владан Ђорђевић). Почетком ХХ в. дворска проза тематски је била везана за Први и Други српски устанак и стварање српске државе. Из живота владара најчешће се тематизују кључни тренуци који су имали судбоносни утицај на ширу заједницу, нпр. (документаристички или фикцијски) насилна смрт владара или вође (П. Тодоровић, *Смрт Карађорђа*, Бг 1928; С. Велмар Јанковић, роман *Бездно*, Бг 1995; Д. Васић *Деветсто трећа*, Бг 1925; М. Црњански, драма *Конак*, Суб. 1958).
Око владичанско-владарског двора Петровић-Његош на Цетињу развила се богата књижевна делатност. Књижевношћу су се бавиле владике Василије Петровић (*Историја Црне Горе*) и Петар Први (посланице), а Петар Други – Његош је ушао у ред најзначајнијих српских писаца епским и епско-драмским спевовима (*Луча микрокозма,* Бг 1845; *Горски вијенац*, Беч 1847; *Лажни цар Шћепан Мали*, Трст 1851), док је о његовом делу и личности песника и владике настала посебна област научних истраживања (његошологија). Никола Први Петровић, књаз и краљ Црне Горе, аутор песничких и драмских дела (*Балканска царица*, Цт 1886), постао је такође тема мемоарских и песничких дела, међу којима се истичу критички и сатирично оријентисан романсирани (ауто)биографски спис „Десет година у Мавританији" (*Дело*, 1899, 1907) и „Биљешке једног писца" (*ЛМС*, 1898–1903) С. Матавуља, те фрагментарна сећања Л. Костића и у новије доба објављени *Мемоари* С. Поповића (Цт–Пг 1995).
Рушењем монархије после II светског рата настао је читав низ текстова памфлетског антипропагандног типа који се везивао за породицу династа. Међутим, то није значило и прекид **д. к.**, него њено трансформисање – фигура краља била је замењена фигуром „друга", али се поетика пригодне **д. к.** суштински није изменила нити се она престала писати (Титов двор).
ИЗВОРИ: В. Ђорђевић, *Голгота*, Бг 1909; С. Матавуљ, *Биљешке једног писца*, Бг 1988; *Карађорђе у говору и твору*, Бг 2004; *Плуг и престо: песме о нашим краљевима*, Топола 2004.
ЛИТЕРАТУРА: М. Дашић (ур.), *Краљ Никола – личност, дјело и вријеме*, 1, Пг 1998; А. Веселиновић, Р. Љушић, *Српске династије*, Н. Сад 2001; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, Бг 2005; М. Станојевић, *Портрет народног краља*, Бг 2005; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта*, Н. Сад 2005; Д. Антонијевић, *Карађорђе и Милош, између историје и предања*, Бг 2007; Д. Иванић, „Краљ Милан у жанровском кругу", *ЗМСКЈ*, 2009, 57, 1.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРСКА УМЕТНОСТ
**ДВОРСКА УМЕТНОСТ**, скуп уметничких дела и одговарајућих начина изражавања који нису обавезно везани за простор дворских резиденција, али посредно или непосредно настају под окриљем дворских кругова.
Српски средњовековни двор, посматран у симболичко-институционалном смислу, имао је, као и у већини оновремених европских држава, пресудну улогу за развој уметничког стваралаштва. У српским земљама су током средњег века управо *самодржавни* *владари* били главни покровитељи градитељских, сликарских и других уметничких подухвата, а пратили су их, у складу са могућностима, представници највише црквене јерархије и, почев од XIV в., припадници властеоског сталежа. Уз представе одабраних хришћанских светитеља, нарочито Св. Стефана као заштитника државе, и владарске ктиторске портрете, на српским фрескама XIII в. посебно место припадало је генеалошким поворкама, идејно сазданим на вери у светост замонашеног оснивача династије – Симеона Немање, с временом прераслу у мисао о светородности целе породице. У следећем, XIV в. ликовним језиком је све чешће истицано и божанско порекло власти, као и из Византије прихваћена идеја о симфонији државе и цркве, а редовно су на зидовима храмова сликане и заједничке представе оснивача династије и првог поглавара Српске помесне цркве – Симеона Немање и Св. Саве. С усложњавањем феудалног друштвеног организма, у портретске композиције је у то време продирала и идеја о хијерархији власти, изражавана нарочитим односом владарских и властеоских представа. И у последњем раздобљу државности, у тзв. Моравској Србији, нови носиоци власти су неговали од раније наслеђен иконографски систем владарске репрезентације, унеколико га преобликујући у складу са сопственим потребама.
Када је реч о уметности двора схваћеног у материјалном смислу, као конкретна резиденција владара, истраживачи се суочавају са низом непознаница и недоумица, јер ниједна грађевинска целина тог типа није очувана у репрезентативном облику. С обзиром на то, о уметничком украшавању ентеријера српских средњовековних дворова данас се може само домишљати, уз известан материјални ослонац у виду сачуваних појединачних предмета и малобројних писаних извора. Што се сведочанстава савременика тиче, прворазредан значај имају два византијска извора. Први је опис двора краља Уроша I, настао на основу утисака чланова византијске делегације који су 1267–1269. преговарали о удаји Ане, ћерке византијског цара Михаила VIII Палеолога (1258–1282), за Милутина, млађег краљeвог сина. Византијски историчар Георгије Пахимер забележио је да том приликом Ромеји нису видели „ништа достојно свите и одговарајуће (краљевске) власти", те да је све на двору српског владара „било припросто и сиромашно". Тој оштрој критици српског дворског амбијента се у научној литератури најчешће супротставља један други, афирмативан опис, настао тридесетак година касније. Реч је о драгоценом сведочанству о изгледу скопске резиденције краља Милутина из пера Теодора Метохита, предводника византијског посланства које је са српским владаром договорило његову женидбу са Симонидом, ћерком цара Андроника II Палеолога (1282–1328). Одломак о којем је реч обилује похвалама на рачун луксуза српског двора и свечаног изгледа српског краља. Од предмета који су украшавали ентеријер двора појединачно се, најпре, наводе свилене и златом везене тканине. Метохит помиње и златно и сребрно посуђе, не дајући детаљнија запажања о његовом изгледу. У покушају да се бар замисли луксузно обрађено трпезно посуђе на Милутиновом, односно осталим српским средњовековним дворовима, важно сведочанство представљају малобројни сачувани златарски радови који би се могли повезати са појединим српским владарима. У Народном музеју у Београду чува се сребрна чаша са именом цара Стефана Душана, за коју је разложно претпоставити да је некада припадала трпезном посуђу једног од његових дворова. Извесна слика може се, такође стећи на основу налаза трпезне керамике из тврђаве Маглич и Смедеревског града, односно појединих манастира, попут Студенице и Раванице. Посебну екслузивност представљају фрагменти посуђа од зеленог кинеског порцелана са Београдске тврђаве. Уколико ти драгоцени налази заиста потичу из времена столовања деспота Стефана у Београду, то би био вредан доказ о високим стандардима културе становања на двору поменутог владара. У Београду су, такође, пронађени и увезени касноготички свећњаци, који, уз оне из манастира Дечана и Сопоћана (прва половина XV в.), такође доприносе стварању извесне представе о занатско-уметничком мобилијару на српском двору у последњој етапи средњовековне државности. Посебно место и прворазредан симболички значај свакако је морао припадати владарском престолу. Како ниједан трон српског владара који би потицао из неког од познатих дворова није сачуван, велик значај у том смислу припада владарским седиштима у српским средњовековним храмовима. И њих је, међутим, сасвим мало. Владарски тронови сачувани су само у Дечанима, а сачуван је и један мермерни фрагмент трона краља Стефана Душана, пронађен у манастиру Студеници. О сликаној декорацији српских владарских палата могу се износити само претпоставке. Разложно је помислити на то да су репрезентативне просторије у оквиру српских владарских резиденција, разуме се само оних грађених од камена и опеке, могле бити и осликаване. О томе су документоване материјалне потврде сасвим ретке, попут трагова фреско-малтера који је А. Ф. Гиљфердинг запазио на зидовима палате у Звечану.
На основу богате галерије српских средњовековних владарских портрета, сачуваних на зидовима црквених здања, може се пратити историјат владарских инсигнија и костима, већ од XIII в. заснован на преузимању модела из Византије (куполна круна, сакос, лорос итд.). Ниједна од српских средњовековних регалија није, нажалост, сачувана. Чак су и други до данас сачувани предмети примењене уметности чији су власници били српски средњовековни владари сасвим малобројни. Oд примерака текстила може се поменути само хаљина пронађена у кивоту са моштима кнеза Лазара. Познато је, уз то, и неколико примерака прстења који су припадали члановима српских владарских породица. Из преднемањићког раздобља сачуван је једино печатни прстен кнеза Стројимира (†вероватно пре 896), а из зрелог средњовековног раздобља прстен краља Стефана Првовенчаног (жупан 1196–1217; краљ 1217–1227), веренички прстен његовог сина краљевића Радослава, као и прстен пронађен у једној гробници у католикону манастира Бањске, који је, по најновијој претпоставци, припадао Константину, млађем сину краља Милутина. Ни друга уметничка дела што су била у личној својини српских владара данас се не могу поуздано идентификовати. О њима се зато може судити само на основу сасвим ретких писаних извора. У колекцији драгоцености коју су син краља Владислава (1234–1242), жупан Деса, и његова мајка Белослава депоновали у Дубровник пописано је, 1281, поред луксузних црквених сасуда и књига, и чак двадесетак икона. О постојању уметничких, односно занатско-уметничких радионица на дворовима српских средњовековних владара сазнаје се само на основу писаних извора и скромних материјалних остатака. Из раног немањићког раздоба драгоцен је налаз калупа за израду иконе Богородице са Христом, пронађен на градини Рас, што би могло да сведочи о постојању златарске радионице у тврђави. „У пећини у граду Расу" је око 1200–1202. за великог жупана Стефана преписано и украшено минијатурама једно јеванђеље, које је касније припало његовом старијем брату Вукану (Петроград, Руска национална библиотека). По свој прилици, настанак те илуминиране књиге треба везати за пећински манастир Арханђела Михаила у непосредној близини владарског рефугијума, на падини узвишења на којем је тврђава саграђена. С краја истог столећа потиче једно могуће сведочанство о постојању уметничке радионице на двору краља Драгутина у Дебрцу, који се налазио између Београда и данашњег Шапца. На такав закључак могле би да упућују речи архиепископа Данила II, који приликом описа посете сремском краљу помиње „много злато и светитељске одежде", као и „златне панагијаре" које му је краљ поклонио. Према сведочењу истог писца, мајка краља Драгутина, краљица Јелена, доводила је на свој двор у Брњацима сироте девојке које су ту обучаване ручним радовима. С друге стране, нема сумње у то да су многе луксузне уметничке предмете српски владари наручивали из Византије и западноевропских уметничких центара. Тако је, рецимо, поуздано установљено да је један луксузни диптих који је краљ Милутин даровао манастиру Хиландару израђен у некој венецијанској радионици. Најбогатија сачувана „владарска" колекција уметничких предмета потиче из друге половине XIV в. Њихов наручилац, истина, није био српски самодржац, него један веома моћан обласни господар, али се на основу изгледа тих луксузних уметнина могу замислити и они који су припадали владарима. У светогорским манастирима Лаври и Ватопеду чува се неколико скупоцених богослужбених предмета (патене, дискос, путир) и једна икона Христа Пантократора које су манастиру Богородице Гавалиотисе код Водена даровали епирски деспот Тома Прељубовић (1366–1384) и његова супруга Марија Палеолог. У шпанском граду Куенки чува се и један реликвијар у виду-иконе диптиха, који је Марија Палеолог наручила 1382–1384. Нема поузданих доказа о томе да су неки од поменутих артефаката израђени на деспотском двору у Јањини, али је таква претпоставка сасвим разложна. Када је реч о уметничком украсу књига које су могле припадати дворским библиотекама, помишља се најчешће на рукописе витешких романа. Два позната илуминирана примерка романа о Александру Великом („Српска Александрида"), с краја XIV односно прве четвртине XV в., заиста би својим садржајем приличила владарским библиотекама. То се, међутим, данас не може доказати, а на опрез наводи и скроман квалитет минијатура у поменутим рукописима.
Милош Живковић
Репрезентацију српских дворова у новом веку дефинише тежња да се визуелним језиком представе стабилност и величајност владара, династије и државе. Идеја о културном напретку и развоју уметности у служби легитимизације и легализације власти одређивана је у складу са актуелним моментом и владајућом идеологијом. Након Велике сеобе 1690. српски високи црквени клир нашао се у државним границама Хабзбуршког царства, што условљава измену уметничког језика и промену стратегије визуелног деловања. Прва званична наруџбина патријарха Арсенија III Чарнојевића потиче из 1700. и представља графички лист са патријарховим ликом. Реч је о изгубљеном раду непознатог бечког гравера, познатом на основу два уљана портрета, од којих један Јова Василијевича из 1744. приказује патријарха у хијератичном положају са симболима епископског достојанства и са истакнутим патријаршијским грбом у дну композиције. Овај репрезентативни портрет постаће основа за каснију масовну израду архијерејских портрета на тлу Карловачке митрополије.
Знаменита *Стематографија* (1742) са гравирама Христофора Жефаровића следећи је велики пројекат који се индиректно може везати за концепт **д. у.** карловачких митрополита. Уметник близак патријарху Арсенију IV прилагодио је визуелни програм пропагандном језику високог прелата, будући да су у књизи приказани многобројни јужнословенски владари и светитељи. Књига је посвећена патријарху под чијом управом је коначно дефинисана владарска иконографија на Двору у Карловцима. Патријарх Арсеније IV је 5. V 1743. наложио и издавање циркулара којим препоручује и посредно титулише Јова Василијевича као дворског сликара. Он постаје симбол продора нових утицаја блиских украјинском типу барока. Василијевич је као придворни сликар, по жељи патријарха Арсенија IV, осликао салу Двора у Сремским Карловцима, украсивши је ликом патријарха Арсенија III и представом цара Душана на коњу. По угледу на карловачке архијереје и други епископи успостављају патронажни механизам. Захарија Орфелин израдио је 1757. панегирик *Маловажноје привјетствије* у част устоличења епископа бачког Мојсеја Путника. Сложеним алегоријско-амблематским језиком визуелизована је црквена и световна власт епископа и тиме потврђен пренос праксе владарске репрезентације са Хабзбуршког двора. Неформални статус придворног сликара уживао је и Стефан Тенецки, сликар друге половине XVIII в. Његова делатност превасходно се везује за арадске епископе и за вршачког владику Јована Георгијевића, под чијим налогом је 1756. осликао наос цркве манастира Крушедола. Он је 1766. за манастир насликао и шест двостраних празничних икона по поруџбини вршачког епископа Јована Георгијевића. Епископов грб истакнут на иконама указује на статус и достојанство епископа, као и на однос мецене и сликара, с идејом глорификације епископове власти. Положај дворског сликара вршачког епископа Јована Георгијевића имао је и Никола Нешковић. Сликар је по наруџбини епископа украсио Двор у Вршцу, као и придворне капеле (1762–1763). На подручју Карловачке митрополије при великим манастирима формиране су и галерије портрета истакнутих архијереја. Њихова намена била је комеморативно-меморијска, почивајући на репрезентативним портретима угледних црквених великодостојника. Пример такве праксе је галерија при манастиру Шишатовац, у којој је посебно место имао портрет вршачког епископа Викентија Поповића.
Почетак Првог српског устанка 1804. пренео је тежиште српког национа у оквире Кнежевине Србије. У формирању краткотрајне Карађорђеве државе учествовали су и културни и црквени прваци српског народа северно од Саве и Дунава. У жељи да еманципује државу и саобрази је модерним европским државама, Карађорђе је започео изградњу града у Тополи (1811–1813). Изузетан градитељски подухват претпоставио је познавање фортификационе архитектуре, потврдивши вештину градње у устаничкој Србији с почетка XIX в. Велико утврђење представљало је државу у малом, поставши њен епицентар уметности, културе, администрације и просвете. Поред конака, Карађорђе посебну пажњу посвећује изградњи придворне цркве. Иконостас придворне цркве осликао је Јеремија Михаиловић, док је живопис дело Петра Николајевића Молера. Посебна вредност живописа почива на зналачком споју ранијих иконографских решења и новијих стилских решења заступљених на подручју Карловачке митрополије.
Владарска репрезентација настављена је и у доба кнеза Милоша. Изградња Господарског конака у Београду (1817) и дворског комплекса у Крагујевцу (1817–1820) указује на конституисање **д. у.** засноване на различитим медијским изразима. Изградња Топчидерског двора почиње 1832. и симболички означава профилисање дворске репрезентације. Двор са придворном црквом и споредним просторијама изграђен је до 1834. Највећа заслуга за подизање комплекса припада неимару Хаџи Николи Живковићу, који се потврдио изградњом Конака књегиње Љубице (1830). Милошев конак у Топчидеру подигнут је на основу замисли Живковића и уз сарадњу неимара Јање Михаиловића и Николе Ђорђевића. Спој балканско-оријенталних и европских структурних и декоративних елемената означио је симбиозу традиционалних и нових архитектонских струјања. Живковић је 1834. постао и званични надзиратељ градитељских радова у Кнежевини, где остаје до 1841. Кнез Милош 1836. у конаку отвара за јавност галерију слика, сачињену махом од копија великих италијанских уметника. Оснивањем галерије кнез је демонстрирао лични укус, али и потребу да лепим истакне свој високи статус и потврди значај дворског комплекса. Унутрашње уређење простора конака умногоме је почивало на истицању бојене дрворезбарије. Геометријска и флорална декорација имала је своје исходиште у **д. у.** Цариграда XVIII в., сада прилагођеној локалном поднебљу. Приказ људских фигура указује на увођење хришћанског и европског културног модела у дотада владајући систем османске декорације. Иконостас придворне цркве Св. апостола Петра и Павла извео је Јања Молер, сликар који је већ 1823. осликао иконостас придворне цркве у Крагујевцу. Молер је комбиновањем ликовних елемената левантинског барока и зографске традиције осликао и иконостас цркве у Топчидеру (1835–1836), потврдивши тиме свој неформални статус дворског сликара кнеза Милоша.
У доба владавине кнеза Александра Карађорђевића наставља се са уобличавањем Карађорђевог града. Током 1846–1847. изграђени су помоћни објекти у Тополском граду, када је поново осликан живопис придворне цркве, уништен 1813. Живопис је израдио Димитрије Аврамовић у складу са тада владајућим моделима европског сликарства, у назаренском стилу. Истовремено је формирана и дворска галерија портрета смештена у здање Кнежевог конака (кућа Стојана Симића). Урош Кнежевић слика низ портрета славних представника национа и владајуће династије (1852–1855). У центру галерије нашао се лик Карађорђа (копија по Боривиковском), као кључни визуелни симбол галерије кнежевог конака. Сликар је тако потврдио и свој статус дворског сликара и праксу постојања дворских галерија. Формирањем дворске баште Кнежев двор је претворен у дворски комплекс, сведочећи и о личном укусу кнегиње Персиде и о ширим европским токовима актуелним у домену хортикултуре.
Повратак кнеза Милоша и кнеза Михаила из изгнанства потврдио је континуитет **д. у.** дома Обреновића. Уобличавање уметности путујућег или неформалног Двора у периоду емиграције дело је Анастаса Јовановића, свестраног уметника и аутора многобројних фотографских снимака и литографских отисака са ликовима породице Обреновић. Један од првих потеза по повратку кнежева у Србију везан је за истицање значаја парка у Топчидеру. Подизањем обелиска преко пута кнежевог конака потврђена је симболичка вредност овог врта. Артифицирањем природног амбијента дворски парк је током наредних деценија власти Обреновића постао мера развоја пејзажне архитектуре у Србији. Током самосталне владавине кнеза Михаила, Анастас Јовановић је именован за дворског управитеља. У славу педесетогодишњице Таковског устанка двор кнеза Михаила организује велику династичку прославу коју су осмислили водећи уметници Кнежевине. Многобројне истористичке кулисе плод су идеје сликара Стеве Тодоровића, док је велики спектакл у фотографском медију трајно меморисао Анастасас Јовановић. Тодоровић је и у време владе кнеза Милана Обреновића задржао незванични статус дворског уметника. За велики спектакл организован 1872. у част проглашења пунолетства кнеза Милана Тодоровић је дизајнирао корице фотографског албума и осмислио један сребрни артефакт, дар Београдске општине младом владару. Сложеним алегоријским језиком дефинисана је величајна конструкција, потврдивши Тодоровићев статус дворског уметника. Незванични статус дворског уметника у доба кнеза и краља Милана имао је и Ђорђе Крстић. Краљев стипендиста је од почетка владавине младог кнеза величао његову владавину. Алегоријски цртежи (*Пут ка ослобођењу Истока*; *14. август 1872. и његове последице*, 1871–1872) визуелизовали су славу суверена и владајуће династије. Истоветна пракса потврђена је и алегоријском *Лозом Обреновића* (1880), којом је Крстић потврдио изабраност владајућег дома.
Симболички топос репрезентације краља Милана везује се за подизање Старог двора на Теразијама, по пројекту архитекте Александра Бугарског (1881–1884). Двор је изведен у духу историзма и неоренесансе. У симболичкој топографији простора посебно је истакнута дворска капела, чији је иконостас у академском маниру извео Никола Марковић (1884). И велико улазно степениште било је у служби истицања ауре моћи династије и државе. Многобројни салони одсликавају укус краљевског пара. Декорација ентеријера, тематске збирке и дела примењене уметности сведочили су о култури живљења владарског пара. Салон за сребро, Црвени салон, Арапски салон и др. дефинисали су укус краља и краљице истичући шира идејна, естетска и културна струјања јединствене европске дворске културе. У систему уређења дворског комплекса формиране су већ у доба кнеза Михаила две засебне целине – парк и врт. Обе површине су током последњих деценија века добиле коначан изглед. Врт је дефинисан у складу са начелима француског врта и представљао је геометризовану целину, док је парк изведен у романтичарском духу као место насумично уређене природе, са водоскоцима и скулптурама.
У дворску културу на двору краља Александра продиру нове тенденције, посебно након његове женидбе са Драгом Машин. Дворски церемонијал и намештај прожима окретање традицији и оживљавању народног и средњовековног наслеђа. Владислав Тителбах 1902. израђује краљичину церемонијалну одежду по угледу на средњовековно владарско рухо произведено у златарско-јувелирској радњи Стојисављевића и комп. **Д. у.** крајем XIX в. умногоме зависи од фотографског медија. Медијски бум и масовна израда фотографија посебно обележавају опус Милана Јовановића, фотографа са дворским логом од 1893. Визуелизација владавине краља Петра Карађорђевића везана је за вајара Ивана Мештровића. Уметник је 1904. исклесао бисту новог владара наговестивши вишедеценијску сарадњу са владарским домом Карађорђевића. И дворски фотограф Милан Јовановић израђује многобројне фото-портрете чланова породице Карађорђевић. Године 1907. започета је и изградња спомен-цркве династије Карађорђевић на Опленцу крај Тополе, по пројекту архитекте Петра Поповића. Црква је саграђена до 1912, док је са декорацијом маузолеја настављено након I светског рата. У њеном осмишљавању учествовали су архитекта Никола Краснов и дворски инжењер Сергеј Смирнов. Група руских сликара предвођена Борисом Обрасковим украсила је зидне површине цркве у техници мозаика. Живопис је по угледу на српско средњовековно црквено сликарство довршен 1932, а украшавање ентеријера окончано је до 1934.
У систему **д. у.** у време владе краља Александра издвајају се поједини уметници који су трајно визуелизовали династичке прваке дома Карађорђевића. Паја Јовановић је насликао неколико монументалних портрета краља Александра (1927, 1929), док је Урош Предић (1927–1929) за Музеј краља Петра насликао неколико репрезентативних портрета чланова владајуће династије. Кључни симбол у систему визуелне репрезентације краља Александра дефинисан је изградњом Старог краљевског двора на Дедињу. Краљевски двор подигнут је 1929–1934. заслугом архитекте Живојина Николића и тима истакнутих руских архитеката. Краљевски двор је дефинисао личну репрезентацију краља Александра, али и целокупни идеолошки профил државе и династије. Изведен је по узору на средњовековно неимарство, на шта упућују многобројни декоративни елементи преузети са српских манастира, за чије је осмишљавање био задужен архитекта Никола Краснов. Унутрашњост је украшена у периоду 1929–1934, под надзором Николе Краснова и Серегеја Смирнова. Сутерен Старог двора изведен је у духу реминисценције на древну руску народну уметност и представља омаж уметничком стваралаштву руских емиграната у Краљевини Југославији. Нарочити значај у визуелизацији Краљевског двора имала је дворска капела посвећена Св. Андреју Првозваном. Освећена 1934, капела је изведена по угледу на Краљеву цркву у Студеници, и дело је Живојина Николића и Виктора Лукомског. И живопис је израђен по узору на средњовековну уметност са нагласком на фреске Краљеве цркве у Студеници. У његовом извођењу кључну улогу имао је Серегеј Смирнов, док је осликавање било поверено тиму руских сликара предвођених Николом Мајндорфом и Борисом Обрасковим. Иконостас и мобилијар такође су настали као реминисценција на средњовековну уметност, и резултат су идеја Сергеја Смирнова. Посебну уметничку целину дворског комплекса има парковска целина. Брижљиво аранжирана целина изведена је 1928–1932, на основу нацрта Ренеа Едуарда Андреа, француског вртног аранжера. Композитни парк конституисан је као спој француског и енглеског парка, дефинишући нову империјалну моћ дома Карађорђевића.
У време владавине краља Александра кључна улога у величању југословенске нације, краља и династије поверена је Ивану Мештровићу. Он је за дворски парк на Дедињу 1933. извео низ реплика фрагмената Косовског храма (1908). Монументални торзо Милоша Обилића, коњаничка статуа Краљевића Марка и други скулптурални фрагменти визуелизовали су српску прошлост инкорпорирану у јединствени југословенски идиом.
Након II светског рата власт је персонализована у личности Јосипа Броза. Упркос одсуству јасно профилисане **д. у.**, лик маршала Тита понајвише је монументализован у споменичкој култури. Посебан статус неформалног креатора Титовог лика у вајарству припала је Антуну Аугустинчићу, који је кумровачким спомеником 1948. трајно меморисао и монументализовао лик Јосипа Броза. Уметничка пракса социјалистичког реализма је у сарадњи Тита и Аугустинчића пронашла савршен медијски израз, који је нормиран актом откривања Титове фигуре у Кумровцу, да би током деценија егзистирао на територији СФРЈ доприносећи конструисању својеврсне крипто-дворске уметности. У сликаном медију лик Маршала утврђен је одмах после рата. На фотографском снимку из 1947. овековечен је процес Титовог позирања који указује на стару праксу дворске свакодневице меморисања владара по природи. Неколико Маршалових портрета Паје Јовановића потврђује континуитет **д. у.** у доба новог режима. Портрет Маршала у седећем положају са цигаром из 1947. истиче ноншаланцију и релаксирану величајност портретисаног, својствену култури дворског портрета. Портрет недвосмислено указује на Јовановићев статус дворског сликара, као и на одрживост дворске уметничке праксе која почива на сарадњи владара и уметника. Приватна резиденција Јосипа Броза у Ужичкој 15 временом постаје огледало личног укуса и владарске репрезентације. У простору резиденције нашла су се два Титова портрета, рад Моше Пијаде из 1931. и дело Ђорђа Андрејевића Куна из 1949, као сведочанство о нескривеном култу личности унутар владарског приватног простора. Поред владарских портрета у резиденцији се нашао и велик број уметничких слика. Део збирке настао је као одраз Титовог укуса, док је остатак колекције конституисан захваљујући ритуалном даривању уметничких поклона доживотном председнику СФРЈ.
Игор Борозан
ИЗВОРИ: *ВИИНЈ*, II, Бг 1959; III, Бг 1966; IV, Бг 1971; VI, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, *Београд у средњем веку*, Бг 1967; Б. Радојковић, *Накит код Срба*, Бг 1969; А. Гиљфердинг, *Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији*, Сар. 1972; Ф. Баришић, „Веридбени прстен краљевића Стефана Дуке (Радослава Немањића)", *ЗРВИ*, 1978, 18; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; М. Тимотијевић, „Портрети архијереја у новијој српској уметности", у: *Западноевропски барок и византијски свет*, Бг 1991; M. Радујко, „Програм живописа око краљевског престола", у: В. Ј. Ђурић (ур.), *Зидно сликарство манастира Дечана. Грађа и студије*, Бг 1995; С. Радојчић, *Портрети српских владара у средњем веку*, Бг 1996; С. Ћирковић, *Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана*, Бг 1997; С. Ћирковић, „Двор", у: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; Л. Мереник, *Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968*, Бг 2001; В. Бикић, „Кухиња и трпеза: посуђе у свакодневном животу"; М. Поповић, „Двор владара и властеле"; Б. Поповић, „Одевање и кићење"; у: С. Марјановић Душанић, Д. Поповић (ур.), *Приватни живот у српским земљама средњег века*, Бг 2004; Ј. Проловић, „Хиландарски диптих и њему сродна дела венецијанског порекла на Атосу", *Хиландарски зборник*, 2004, 11; А. Столић, Н. Макуљевић (прир.), *Приватни живот код Срба у деветнаестом веку*, Бг 2006; Д. Војводић, „Идејне основе српске владарске слике у средњем веку", непубликована докторска дисертација, Бг 2006; А. Игњатовић, *Југословенство у архитектури 1904–1941*, Бг 2007; Н. Макуљевић, *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007; V. Bikić, „Viseći svećnjaci sa područja srednjevekovne Srbije", *Annales. Anali za istrske in mediteranske študije, Series historia et sociologia*, 2008, 18, 2; К. Митровић, *Топчидер: двор кнеза Милоша Обреновића*, Бг 2008; Т. Борић, „Уметнички опус Ивана Мештровића у дворском комплексу на Дедињу", *Наслеђе*, 2008, IX; Л. Мереник, „Један човек и једна жена: идеолошки еклектицизам у делу Паје Јовановића 1946–1947. године", у: *Између естетике и живота: представа жен е у сликарству Паје Јовановића*, Н. Сад 2010; Т. Вићентић, „Хаџи Никола Живковић у Србији кнеза Милоша Обреновића и кнеза Александра Карађорђевића", *Саопштења*, 2010, XLII; М. Радујко, „Мермерни уломак са натписом 'Стефан краљ четврти' из Студенице", *Наша прошлост*, 2010, 11; Б. Цветковић, „Античке сполије на зидинама смедеревског замка и града"; M. Радујкo, „Трагови престола великог жупана Стефана Немањића и фреско-украс главне цркве манастира Студенице", *Зограф*, 2012, 36; Н. Радић, *Пусен и петокрака: збирка слика друга председника*, Н. Сад 2012; В. Бабић, *Фреске у цркви Светог Михаила у Стону*, Бг–Требиње 2014; М. Марковић, „Почеци уметничког стваралаштва у српским земљама (IX–XI век)", у: Д. Војводић, Д. Поповић (ур.), *Византијско наслеђе и српска уметност II. Сакрална уметност српских земаља у средњем веку*, Бг 2016; В. Бикић, „Прстење из Бањске: идентификација и уметничко-занатски контекст", *Саопштења*, 2016, 48; Д. Оташевић, З. Ракић, И. Шпадијер (ур.), *Свет српске рукописне књиге*, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРСКЕ ШКОЛЕ
**ДВОРСКЕ ШКОЛЕ**, школе при дворовима које су оснивали владари за своју децу, децу племића и дворана, а у којима су углавном изучаване дисциплине тривијума и квадријума (*septem artes liberales*). **Д. ш.** спадају међу најстарије школе, а постојале су већ две и по хиљаде година п.н.е., у доба старог египатског краљевства. Често су ове школе биле и отворенијег типа, тј. нису биле намењене само за децу владара него и за децу из оних слојева који су били блиски дворовима (нпр. у ери „новог краљевства" у Египту постојала је висока школа у којој су се образовали свештеници, војници, архитекте и лекари).
Подаци о дворском васпитању Немањића забележени су и пре појаве институционалног, односно училишног (школског) васпитања на дворовима и у породицама великаша. Оно је било организовано у оквиру свакодневног живота, а уз ангажовање калуђера, писара или неких других писмених и школованих људи. Животописац Немањин наводи следеће чињенице: „и поврати се на престо свој и роди синове и ћери, просвети их божанственим крштењем и светим књигама и научи их благим обичајима и васпита их у сваком благоверију и чистоти, страху божијем и смирености". Ефекти овог дворског још недовољно институционализованог васпитања виде се и у томе што је Стефан читао и писао не само на српском него и на грчком језику, а млади Растко, касније Свети Сава, предњачио у својој учености у читавом српском народу. То што је васпитање старије од школе не значи да оно у погодним условима није имало добре организационе форме и ефекте. И у савременом свету поједини друштвени слојеви организују квалитетно образовање и васпитање своје деце ван државних школа и школских институција уопште.
Поред термина **д. ш.** срећемо и назив *придворска школа* за властелинску децу на дворовима, Стефана Немање и Уроша, а по угледу на византијске школе. Најпознатија придворска школа из тог доба је свакако она коју је организовала и издржавала Јелена Анжујска, жена краља Стефана Уроша I Великог и мајка краљева Драгутина и Милутина. Према опису архиепископа Данила II „не само да се бринула за једину душу своју но и удовицама и сиротима и ништима и свима који требају небројено богатство земаљског царства свога нештедимице раздаваше, да су се сви око ње дивили таквој врлини и богољубљу њезину. И није само овим била задовољна, но овоме додаде још и другу врлину. Заповеди у целој својој области сабирати ћери сиротих родитеља и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве". Јелена Анжујска је била веома образована и омиљена у народу. Њеним ангажовањем подигнут је дворац Брњаци, у којем је радило то девојачко училиште (1276), а Српска православна црква ју је прогласила за светицу. Такође, на двору деспота Стефана Лазаревића, у Београду, радила је **д. ш.**, која је била део ширег образовног и преписивачког центра. Поред **д. ш.**, постојале су и друге школе у које су одлазили младићи из властеоског слоја да изуче књигу. То се види из житија архиепископа Данила II, који је и сам похађао једну такву школу. У овим школама учитељи су били световна лица.
Током обнављања српске државности у првој половини XIX в. елементарне одлике **д. ш.** могле су се приметити и кроз ангажовање кнеза Милоша Обреновића да својој деци обезбеди учитеље и квалитетније васпитање (Црнућа, Пожаревац, Крагујевац, Београд). Исти учитељ који је учио Карађорђевог сина Алексу био је ангажован и у кући кнеза Милоша. У Пожаревцу је изграђен и посебан „коначић" (1826) за становање будућих кнежева Милана и Михаила, али ће уз њих учитељ учити и другу децу. У „дворској школи" су били ангажовани као учитељи Аврам Гашпаревић, Димитрије Давидовић, Ђорђе Зорић, Петар Теодоровић и Константин Ранос. У Крагујевцу је школу организовао њихов вероватно најспособнији учитељ Димитрије Исаиловић, из чијег ће се рада касније развити и Прва српска гимназија (1834, 1836). У Београду је кнегиња Љубица бринула за благодејаније (стан и храну) веће групе ђака виђенијих српских вођа и чиновника, а касније је појам „благодејанац" коришћен за све државне питомце који су се школовали у иностранству.
Недељко Трнавац
Кнез Александар Карађорђевић планирао је да за свог шестогодишњег сина Петра пронађе учитеља. За ту дужност понудио се књижевник Матија Бан, који је само кратко био кнежевићев „васпитатељ". Према препоруци Павла Шафарика, Јана Палацког и Фрање Ригера, за васпитача је одабран Чех др Виљем Габлер, који је у Београд стигао у августу 1852. Са њим је кнежевић учио читање, писање и рачунање. Габлер је касније писао да је кнежевић добар православац и да показује „особито осећање народне гордости". Без обзира на добре резултате, др Габлер је отпуштен „на један заиста неделикатан начин" у лето 1854, вероватно под утицајем аустријског конзула у Београду. Те године је Петар привео крају основно образовање и постао ђак Прве београдске гимназије у којој је завршио прва четири разреда (1854–1858), а додатна знања је стицао на двору. Надзор над његовим школовањем поверен је директору Гимназије Луки Павловићу, а предавали су му: архимандрит Евгеније, Александар Чварковић, Јован Илић, Никола Панић, Карло Арен, Антоније Шулц и Јован Дерок. Док је Петар гимназијске разреде савладавао с одличним успехом и владањем, трајала је потрага за његовим новим васпитачем. Од лета 1857. васпитање Петра и Андреје поверено је Словаку Људевиту Подхорском, кога су препоручили Франц Миклошич и Вук Стефановић Караџић. По завршетку четвртог разреда гимназије Петар и Андреја наставили су школовање у Швајцарској. Тек што су се сместили у завод Венел-Оливије у Женеви, стигла је вест да је њихов отац збачен с трона у Србији. Кнежевић Петар је 1861. школовање наставио на колеџу Сен-Барб у Паризу, а 1862. уписао се на војну академију у Сен-Сиру.
Као прворођени син кнеза Милана Обреновића и први нововековни српски владар који је рођењем постао престолонаследник, Александар Обреновић је у најранијем детињству имао гувернанту Францускињу, па је убрзо после српског проговорио и француски језик. Читање и писање на матерњем језику учио је од дворског доктора и васпитача Лазара Докића. Када је 1883. отпочео с основним образовањем, српски језик, рачунање и земљопис предавао му је Стеван Д. Поповић, енглески језик Љубомир Недић, а имао је и часове јахања. Предавања су трајала четири сата дневно, а када је навршио десет година уведене су му и вечерње активности (обнова градива и припрема за наредне лекције). Учио је религију и природну историју, а Јован Ђорђевић му је предавао латински језик и географију. Пошто су му се родитељи раздвојили, током 1887. и 1888. путовао је с мајком Наталијом, успут настављајући школовање. Током боравка на Јалти др Докић и Ј. Ђорђевић су му предавали све предмете осим језика, у Бадену је учио немачки, француски, латински и енглески језик од тројице тамошњих професора, у Фиренци му је С. Поповић предавао религију, рачунање, географију, немачки и српски језик, док је у Визбадену учио музику и цртање. У лето 1888. одвојен је од мајке и враћен у Србију, а марта 1889. краљ Милан је абдицирао и оставио му престо. Пошто још није био пунолетан, вршење краљевске власти је прешло на Намесништво. Од 1888. до 1891. стицао је класично гимназијско образовање, а предавали су му: архимандрит Фирмилијан (Дражић), Сава Урошевић, Алфонс Дезире Магру, Херман Резнер, капетан Јован Павловић, Александар Машин, Јосиф Свобода, Ђорђе Вујић, Љубомир Ковачевић, Стеван Ловчевић и Дамјан Влајић. Када је др Докић постао председник Државног савета, за новог краљевог гувернера у септембру 1890. именован је потпуковник Јован Мишковић који је наредне скоро три године био надређен свим краљевим наставницима – контролисао је наставни процес, планове и програме и постављао задатке. По завршетку гимназијског школовања 1891, краљ је, „према задатку Његовог Величанства и у државном интересу" наставио школовање по универзитетском курсу. Предавали су му професори са Велике школе, академици и књижевници попут Јована Бошковића, Петра Ђорђевића, Андре Ђорђевића, Глигорија Гершића, архимандрита Нићифора (Дучића), Светомира Николајевића, Николе Крстића, Гргура Миловановића и Михаила Вујића. Како би га подучавао дипломатској историји држава, из Француске је стигао историчар Албер Мале. Међутим, краљево даље школовање је прекинуто априла 1893. када се прогласио пунолетним и преузео краљевску власт у своје руке.
Синови Петра Карађорђевића Ђорђе и Александар од 1894. живели су у Женеви и похађали грађанску школу са својим вршњацима. Године 1899. настављају школовање у Русији – Ђорђе у Кадетском корпусу цара Александра II, а Александар у правној школи Правоведеније у Петрограду. Пошто је изабран за новог краља Србије 1903, Петар Карађорђевић је сматрао да принчеви Ђорђе и Александар треба да се школују у земљи. Престолонаследник Ђорђе је на двору учио правне и војне науке, а предавали су му официри и професори факултета, међу којима и математичар Михаило Петровић. За Ђорђевог гувернера је одређен француски мајор Левасер који је у Београду остао до јесени 1905. За новог гувернера одређен је потпуковник Петар Пешић. Од јануара 1904. Александар је био на часовима математике, природних наука, српског језика, историје Срба, војних вежби, а учен је јахању и борењу. Предавали су му: Момчило Иванић, Љубомир Давидовић, Јован М. Јовановић, Марко Цемовић и Живко Павловић. Маја 1904. за његовог гувернера постављен је правник и историчар Лујо Војновић, којем је било поверено краљевићево генерално васпитање ума и срца, а бирао је учитеље који су недељно подносили извештаје. Због неслагања са краљевићем, Војновић је у септембру 1905. напустио тај положај. Убрзо након тога, Александар је поново отишао у Русију где је примљен у престижни Пажевски корпус у којем су војне науке учила само деца из царске и кнежевских породица, као и деца државних и војних функционера. Иако је Пажевски корпус био интернатског типа, за Александра је направљен изузетак, па је он смештен у једној од соба у Зимском дворцу. Упркос свим привилегијама, није му одговарала хладна и влажна клима у Петрограду. Процењено је да би даљи боравак у руској престоници био опасан по његово здравље, па је враћен у Београд. Планирано је да он настави школовање тако што ће наставу имати у Београду, а редовне испите полагати у Петрограду. Српска влада је зато ангажовала руског наставника пуковника Николаја Суљменова, који је у јесен 1907. стигао у Београд. Александрово даље школовање је прекинуто у марту 1909. када је, уместо брата Ђорђа, проглашен за престолонаследника. Иако је све до избијања балканских ратова похађао предавања из историје и дипломатије, његово образовање остало је непотпуно.
Школовање Александровог сина престолонаследника Петра II Карађорђевића отпочело је у његовој шестој години (1929). Његов први учитељ је био професор Тихомир Костић који је свакодневно долазио до тек изграђеног краљевског двора на Дедињу и престолонаследника подучавао математици, читању, писању, географији и историји. Часови су почињали молитвом, затим наставом из области националних и природних наука, а велика пажња је посвећивана и физичком одгоју. Петар је веће интересовање показивао за механику, а нарочито за аутомобиле и једрилице. Основно образовање је завршио 1934, па је прешао на гимназијско, а због слабијег познавања језика, ангажован је енглески васпитач Сесил Перот. Школовање је наставио у Сендројд школи у Кобему, у Енглеској. Тамо је стигао у септембру 1934. и боравио само 12 дана, пошто се, услед очеве смрти, морао вратити у Југославију. При двору на Дедињу отворена је школа у којој је завршавао гимназију по убрзаном програму – два разреда за годину дана. Његов гувернер је био Јеремија Живановић, а предавали су му угледни професори, међу којима Радоје Кнежевић и Владимир Ћоровић. Радни дан је почињао у 7, а завршавао у 21 сат, па је у лето 1937. стекао малу матуру. После одласка Перота 1938, за новог краљевог васпитача именован је књижевник Божидар Ковачевић. Након што је у јуну положио велику матуру, у јесен 1939. започео је студије права, а постао је и питомац Војне академије. За предаваче су ангажовани угледни професори права: Михаило Константиновић, Милан Владисављевић, Милош Радојковић и Милан Жујовић, а за војне вештине пуковник Миодраг Ракић, мајор Вјекослав Колб и генерал Петар Косић. Већи део наставе извођен је на двору, а на Војну академију се одлазило када су то захтевали предмети са специјалном наставом. По окупацији Југославије школовање је наставио на колеџу Клер у Кембриџу где је студирао међународно право и економију.
Милан Гулић
ИЗВОРИ: Л. Војновић, *Скромни помени о великом краљу*, Зг 1922; Ђ. Карађорђевић, *Истина о моме животу*, Бг 1988; А. Мале, *Дневник са српског двора 1892–1894*, Бг 1999; С. Рајић, „Гувернадурство генерала Јована Мишковића 1890–1893", *Мешовита грађа*, 2009, 30; Краљ Петар II Карађорђевић, *Мој живот. Мемоари*, Бг 2016.
ЛИТЕРАТУРА: М. М. Вукићевић, *Краљ Петар од рођења до смрти*, Бг 1922; И. С. Шајковић, „Први васпитач краља Петра", *Политика*, 29. VI 1922; Д. Страњаковић, „Детињство, васпитање и школовање Краља Петра I у Србији до 1858 године", *ЈИЧ*, 1937, 1–4; *Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839–1939*, Бг б. г.; Ј. Илић, „Српске школе у доба Немањића", *Гласник СПЦ*, 1947, 27; Ж. Ђорђевић, *Историја васпитања у Срба*, Бг 1958; Л. Жлебник, *Општа историја школства и педагошких идеја*, Бг 1965; К. Елан, *Живот и смрт Александра I краља Југославије*, Бг 1988; М. Благојевић, *Србија у доба Немањића*, Бг 1989; С. Ћирковић, *Работници, Војници, Духовници. Друштва средњовековног Балкана*, Бг 1997; Д. Р. Живојиновић, *Краљ Петар I Карађорђевић. У изгнанству 1844–1903. године*, Бг 2003; М. М. Вукићевић, *Школе у држави Немањића*, Бг 2006; Б. Глигоријевић, *Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење*, Бг 2010; *Краљ Петар II Карађорђевић. У вртлогу британске политике или како је укинута монархија у Југославији*, Бг 2010; *Краљ Петар II Карађорђевић (1923–1970). Биографија: живот испуњен уједињавању Срба у дијаспори и отпору тоталитарном режиму у земљи*, Бг 2011; С. Рајић, *Александар Обреновић. Владар на прелазу векова, сукобљени светови*, Бг 2011; Н. Трнавац, *Лексикон историје педагогије српског народа*, Бг 2012.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРСКИ КОМПЛЕКС, Дедиње → ДВОР
**ДВОРСКИ КОМПЛЕКС, Дедиње** → **ДВОР**
# ДВОРСКИ КОМПЛЕКС, Теразије
**ДВОРСКИ КОМПЛЕКС, Теразије** → **ДВОР**
# ДВОРСКИ РАТНИ САВЕТ
**ДВОРСКИ РАТНИ САВЕТ**, централна војна канцеларија у Хабзбуршкој монархији 1556–1848. Њени корени налазе се у ратним саветима наследних аустријских земаља, који су Инсбрушким Либелом 1518. постали одговорни за заједничку одбрану у случају турског напада. Уместо удруживања по потреби, *Инструкцијом* цара Фердинанда I из 1556. настао је јединствени и стални **Д. р. с.** (Hofkriegsrat), везан за двор у Бечу, са овлашћењима да надгледа и извештава о војним приликама и да обавља послове саветодавног карактера. Његово оснивање био је непосредни резултат ратова са Турцима и угрожавања граница унутрашњих аустријских земаља, а правне основе за његово функционисање допуњене су у неколико наврата *Инструкцијама* из 1615, 1650. и 1668, а потом тек терезијанским реформама.
Систем централних установа које су имале надзор над финансијама, управним и војним пословима у држави усложњавао се после Тридесетогодишњег рата (1618–1648), после којег је **Д. р. с.** последњи пут био подређен непосредно владару. Од средине XVII в. био је подређен централним установама, *Тајном савету* (Geheimrat) и *Дворској канцеларији* (Hofkanzlei), а током XVIII в. *Тајној финансијској конференцији* (Geheime Finanzkonferenz) и *Државном савету* (Staatsrat). Истовремено, он није био једина установа надлежна за војна и финансијска питања и није био самосталaн у одлучивању, него упућен на сарадњу са покрајинским установама попут *Ратног савета у Грацу* (Hofkriegsrath Graz, 1578–1746) и *Војне станице Инсбрук* (Kriegsstelle Innsbruck, 1578–1743), као и *Генералног ратног комесаријата* (Generalkriegskommissariat, основаног 1650), *Депутације* (Deputation, 1697–1749) и *Комисије за новоосвојене области* (Neoaquistische Kommission, 1719–1745). Хијерархија међу овим установама повремено је мењана, да би од првих терезијанских реформи примат био препуштен **Д. р. с.**, а већина осталих, паралелних војних установа укинута.
**Д. р. с.** je заседао у Бечу, али су његове седнице у неколико ванредних прилика одржаване и у Прагу (1593–1611), Пасау (1683) и Братислави (1741). **Д. р. с.** у Бечу је називан ,,редовним", док је поред њега, од 1578. до 1746. постојао и *Унутрашњоаустријски ратни савет* са седиштем у Грацу. У надлежности Ратног савета у Грацу били су војни послови првих војних крајина – Карловачког генералата (у Хрватској) и Вараждинског генералата (у Славонији). Овај савет је био самосталан, изузев у ванредним и ратним ситуацијама, у којима су његови представници наредбе примали из Беча. Утицај **Д. р. с.** у Бечу нагло је проширен после ратних успеха у Бечком рату (1683–1699), када је створен низ нових војнокрајишких области које су непосредно њему подређене – Банска, Посавска, Подунавска, Потиска и Поморишка војна крајина. Против постојања две самосталне војне установе (бечког и градачког ратног савета) изјашњавао се 1704. и његов председник генерал Еуген Савојски. Резултат је био подређивање Ратног савета у Грацу 1705. и Инсбрушке станице 1709. **Д. р. с.** у Бечу. Од 1719. постојала је привремено и Комисија за новоосвојене области, која је била задужена за организацију подручја ослобођених од Турака (Темишварски Банат, Краљевина Србија).
Средином XVIII в. дошло је до првих опсежних војних реформи које су обухватиле централне војне установе и Војну крајину. Њихов резултат је било укидање паралелних војних установа и централизација војне управе у рукама **Д. р. с.** у Бечу. У периоду од 1753. до 1766. његове службе су реорганизоване и послови су вођени у три одељења – militare publico politicum, judicialia и oeconomicum. Након опсежнијих реформи током 60-тих година XVIII в. подређено му је тридесетак одељења у која су спадале различите војне службе, а од 1768. му је подређен и некада самостални Генерални ратни комесаријат. Број службеника **Д. р. с.** временом је растао (од председника и четири саветника у време оснивања 1556, 27 службеника 1617, 32 службеника 1672, 55 службеника 1726, на чак 144 службеника 1740), од којих су већину чинили секретари, канцелисти и друго помоћно особље. Потреба за реорганизацијом је била очигледна, па је уследило смањивање броја службеника на 67 до 1746, а крајем века број је ограничен на свега 4–6 војних и 10–15 цивилних саветника, одржавајући се све до 1845.
Током 292 године постојања ове установе, Хабзбуршка монархија је водила многобројне краће и дуже ратове. Поред војних операција у време освајања, **Д. р. с.** је задржавао и право на управу и уређивање новоосвојених области, односно популациону и привредну политику. Неки су га сматрали главном установом посредством које је остваривана политика државног јединства, као и установом која је у највећој мери утицала на политику према Угарској. Њему је припадало вођење источне политике до средине XVIII в., управа Војном крајином и разним провинцијама (Галиција, Пољско војводство), развој метода пописивања становништва и картографисања простора (тзв. Јозефински попис), планска изградња насеља, улица, мостова, канала (Дунав–Одра), акведукта (Београд), лука (Трст), урбаријална регулација (Банат) и др. У његовом окриљу, наредбом генерала Еугена Савојског 1711, настао је и Ратни архив у Бечу (Kriegsarchiv).
Будући надлежни за војнокрајишке области, **Д. р. с.** у Бечу и Ратни савет у Грацу имали су велик значај у историји српског народа. Војна крајина је била територија изузета из надлежности Угарског сабора и краљевинских органа власти као и Дворске коморе, па су њени становници били подређени владару, односно ратним саветима (од 1746. само Бечу). Преузимањем војних обавеза становници Војне крајине стицали су привилеговани положај у односу на цивилне поданике, и то у погледу личних слобода и слободног уживања земљишног поседа. Ратни савет је решавао и низ питања о правном статусу Срба у Хабзбуршкој монархији, а преко њега су проглашаване или потврђиване српске привилегије, као и потврдне дипломе митрополита и епископа Карловачке митрополије. Захваљујући тим посебностима, војнокрајишке области којима су управљали ратни савети у данашњој Хрватској, Славонији, Срему, Бачкој и Банату имале су не само посебан просторни, него и друштвени развој.
**Д. р. с.** је 1. VI 1848. претворен у Министарство рата. Привремено, између 1853. и 1871, носио је назив Врховна војна команда, а током последње четири деценије постојања Хабзбуршке монархије поново Министарства рата.
ЛИТЕРАТУРА: J. Paldus, *Die militärischen Aufnahmen im Bereiche der Habsburgischen Länder aus der Zeit Kaiser Josephs II*, Wien 1919; F. Walter, *Die Geschichte der österreichischen Zentralverwaltung in der Zeit Maria Theresias (1740–1780)*, I, Wien 1938; O. Regele, *Der österreichische Hofkriegsrat 1556–1848*, Wien 1949; K. Wessely, „Neuordnung der ungarischen Grenzen nach dem Großen Türkenkrieg", *Schriften des Heeresgeschichtlichen Museums in Wien, 6: Die Die k. k. Militärgrenze*, Wien 1973; В. С. Дабић, *Банска крајина 1688–1751*, Бг–Зг 1984; Р. Егер, „Дворско ратно вијеће и Министарство рата као средишњи управни органи Војне Крајине", *Архивски вјесник*, 1991–1992, 34–35; К. Касер, *Слободан сељак и војник*, I–II, Зг 1997; В. С. Дабић, *Војна крајина – Карловачки генералат (1530–1746)*, Бг 2000.
Јелена Илић Мандић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРСКИ РОМАН → РОМАН
**ДВОРСКИ РОМАН** → **РОМАН**
# ДВОРСКО ПОЗОРИШТЕ
**ДВОРСКО ПОЗОРИШТЕ**, облици позоришног живота какви су постојали на владарским дворовима. У српској средњовековној књижевности остали су помени глумачко-певачких група које су обилазиле дворове (шпилмани, скомраси као наследници античких хистриона, мима и јокулатора) и увесељавали присутне. Они се појављују на двору Стефана Првовенчаног, који према Теодосију (крај XIII / почетак XIV в.), „када сеђаше у чело трпезе, весељаше благороднике бубњевима и гуслама, као што је обичај самодржаца". Док о извођењу музике на српским дворовима постоји много сведочанстава, о раду глумачких трупа постоје само претпоставке, а реч *глумац* у српским средњовековним изворима нема данашње значење и блиска је речима плесац, играч, гудац, свиралник, жонглер, скомрах, подражатељ, лицепоходник. Постоји већи број докумената који сведоче о размени таквих забављача између Дубровника, који је био под утицајем италијанског ренесансног позоришта и српских великаша. У XIX в., за Милоша Обреновића приказиване су позоришне представе у Књажеско-сербском театру (Крагујевац 1835–1836). Директор позоришта био је Јоаким Вујић. Репертоар су чиниле пригодне представе (*Востановленије Сербије чрез Светлога Књаза Милоша*), али је избор највећим делом имао карактеристике популарног средњоевропског театра с краја XVIII в. Иако Милошеви наследници нису имали своја позоришта, репертоар Народног позоришта одражавао је и интересе двора. У доба романтизма, осим истицања значаја устаничке књижевности, као посебан жанр у оквирима национално-пропагандне функције новооснованих народних позоришта у Новом Саду и Београду негује се (псеудо)историјска драма Ј. Стерије Поповића, Ј. Суботића, Ј. Ђорђевића, М. Бана, М. Цветића и др. Њихова функција није била само мнемонична (сећање на славне дане), него су имале и једну врсту отвореног ангажмана – интензивирање романтичарске аутоидентификације нације, повезивање владарских династија са средњовековним владарима.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба*, I–III, Бг 1977–1978; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта (XIII – XXI век)*, Н. Сад 2005.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОРЦИ у ВОЈВОДИНИ
**ДВОРЦИ у ВОЈВОДИНИ**, издвојена приватна пребивалишта за одмор намењенa повременом боравку њихових власника. Обухватају и пропратне зграде као што су коњушнице и житнице, чији изглед одликује репрезентативност. Заједно с летњиковцима, **д.** се граде на бираним положајима имања, а често су били ограђени парком. Изузетак су објекти као седишта имања око којих се развијао спахилук а касније села, када власници ради бољег управљања окупљају сељане око имања (Хајдучица, Конак, Кулпин, Риђица), па им припада и сеоски амбијент (Беодра, Влајковац, Велико Средиште).
**Д.** су у највећој мери подложни еклектичном комбиновању и мешавини различитих додатака – кула, еркера, балкона, степеништа, као и фасадне пластике. Величина и спратност објеката зависила је од имовинског стања власника и друштвених амбиција. Све услужне функције смештане су у подрумске просторије, док су магацини били на вишим спратовима. Спаваће собе, библиотека или салони за пушење били су издвојени и повезани с главним коридором или ходником. Највећа централна просторија био је салон, повезан с другим излазом на терасу. Као најсвечанија просторија, салон је имао штуко декорацију, богати молерај, пиластре и позлаћене капителе. Како је ентеријер **д.** требало да остави утисак господствености, поручиоци и пројектанти стремили су како архитектонској и функционалној складности и оригиналности тако и ћудљивости и екстраваганцији. Као део културног наслеђа, **д.** и летњиковци припадају крају XVIII, XIX и почетку XX в. и одговарајућим историјским стиловима – позном бароку, класицизму, еклектици и сецесији.
Терасе у средини фасаде или на бочним фасадама давале су зградама отмену симетрију која је у доба класицизма била окосница архитектонског обрасца. Лође су у последњим деценијама XIX в. коришћене за динамизирање фасада. Бочна крила у која је могла бити уклопљена лођа, квадратна или кружна кула, неретко су била резултат доградњи. Као остатак средњовековних замкова, кула добија практичну улогу осматрачнице. Курије или дворови били су скромније грађевине намењене становању нижег и сељачког племства. Од **д.** су се разликовали мањом површином и скромнијим изгледом. Курије су врло често означавале и велике дрвене куће, какве су оне сачуване у Бајши или старији објекти поред **д.** у Челареву и Кулпину.
Већина сачуваних **д.** спада у ред значајне али анонимне архитектуре, пошто су се имена градитеља или изгубила или заборавила. Изградња спахијских кућа није подлегала административним прописима као у градским срединама. За период друге половине XVIII в. везују се имена оних градитеља који су за војне потребе градили утврђења, путеве и касарне. Време настанка крупних спахијских поседа и племићких добара, као и изградња највећег броја **д.** сачуваних у Војводини, везани су за одлазак Турака из ових крајева 1690. Друштвеном структуром и економским раслојавањем после установљења Војне границе постепено су се стварали услови за богаћење и укрупњавање поседа. Томе је допринело и државно уређење Хабзбуршке монархије које је почивало на крупним феудалним поседима којима су држава, црква и старо племство самостално располагали и управљали.
Велики комплекси новоосвојене територије у јужним областима монархије додељивани су на управљање заслужним војсковођама и официрима. Део у Банату и Бачкој остао је у поседу Царске коморе, док је Сремом доминирао посед илочких господара кнежева Одескалкија, земунских грофова Шенборна, митровачког грофа Колореда, касније Пејачевића, и карловачког грофа Ифелна, а део је био у поседу фрушкогорских манастира. Мањи појас око Саве и понеко фрушкогорско село били су откупљени за потребе Војне границе и додељени граничарима. Део територија Бачке и Баната којима је до краја XVIII в. располагала Царска комора даван је личностима које су се истакле својим војничким или чиновничким заслугама (Стратимировић, Зако, Текелија, Рашковић, Путник, Николић, Сервијски, Војнић). Зато се у Бачкој срећу спахије у првој, а у Банату у другој половини XVIII в. Предикати су узимани по називима села: Чарнојевићи „од Маче", Сервијски „од Турске Кањиже", Закои „од Бајше", Стратимировићи „од Кулпина", а Текелије „од Кевемеша и Визеша". Најимућније породице у другој половини XVIII в. били су Чарнојевићи у Мачи и Оросину, Рашковићи у Шаренграду, Текелије у Араду, Стратимировићи у Кулпину, Путникови у Новом Саду, Николићи у Рудни, Мочоњи у Фењу, Нако у Сентмиклушу, Сервијски у Кањижи и Андрејевићи у Карловцима. Осим ових значајне су биле и старе официрске племићке породице (Бранковићи, Монастерлије, Папиле, Милутиновићи, Продановићи). Већ крајем XVIII в. и занатлије, трговци и државни службеници куповином стичу племићке титуле. Било је то време када је Комора на јавним лицитацијама продавала велик део запуштене и необрађиване земље у Банату и Бачкој. Право закупа коморских добара имали су и племићи и богати грађани који су тиме куповали племићке титуле. У XIX в. економски се нагло уздижу трговци и индустријалци Дунђерски који у поседу имају дворце у Челареву, Кулпину, Соколац и Фантаст код Бечеја, у Хајдучици, али и Јагодићи, Лазаревићи, Сервијски и др.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Кулић, „Дворци у Војводини: Чока, Конак, Капетаново и Хајдучица", *ГПСКВ*, 1987, 14; „Дворци у Банату (2): Јагодић и Влајковац", *ГПСКВ*, 1988, 15; О. Милановић Јовић, „Дворци у Банату", *ГПСКВ*, 1994, 17; Д. Ружић, С. Венчански, „Дворци у јужном Банату", *Стање културне и природне баштине у Банату*, Кладово–Бг 2007; Група аутора, *Дворци и летњиковци Војводине*, Бечеј 2009; Б. Кулић, *Дворци и летњиковци у Војводини*, Н. Сад 2012.
Бранка Кулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДВОСТИХ → ВЕРСИФИКАЦИЈА
**ДВОСТИХ** → **ВЕРСИФИКАЦИЈА**
# ДВОСТРУКА НЕГАЦИЈА
**ДВОСТРУКА НЕГАЦИЈА**, у ужeм знaчeњу, случајеви када је у реченици употребљена одрична заменичка реч, а у предикату одрична речца или одрични помоћни глагол, нпр. *Нико не чека*, *Ништа није одговорио* и сл. Реченице типа *Нико не чека* заправо значе 'Није тачно да неко чека', из чега се види да је одрична речца у предикату таквих реченица функционално сувишна, иако је граматички обавезна, јер би без ње реченица *Нико чека* била граматички неприхватљива. У српском језику употреба одричне заменичке речи у реченици захтева негацију и у предикату, при чему је заменичка реч израз негативне опште квантификације (*нико*, *ништа*, *никад...*), конверзивне са афирмативном општом квантификацијом, што показују дијагностички контексти у којима се могу упоредити реченични парови чији су предикати у односу комплементарне антонимије (искљученост треће могућности), нпр. *Сви су здрави − Нико није болестан. То је свуда дозвољено − То нигде није забрањено.* Такви реченични парови имају иста денотативна значења, а супротна сигнификативна значења (начин осмишљавања денотата) иако је опсег квантификације исти (максималан у позитивном или негативном смислу).
**Д. н.** у ширем значењу тог термина обухвата и случајеве у којима се у простој реченици одрична речца понавља, или се у различитим деловима исте просте реченице употребљавају различите одричне речи. То су: спoљaшњa и унутрaшњa нeгaциja у истој реченици, нпр. *НЕ, НЕМОЈ више губити време на то* (прва се односи на целу пропозицију, а друга само на предикат); или негација партикулом *ни* и негација у предикату у истој реченици, нпр. *НИ он тo НИЈЕ знao* 'он такође није то знао'. У српском језику у простој одричној реченици обавезно је исказивање негације у предикату без обзира на то да ли постоје одрични изрази за негирање и у неком другом делу реченице, и да ли су они заменички или незаменички, нпр. *НИКАД она НИЈЕ то НИ помислила*; *НИ рeч дa НИСТЕ рeкли*; *НЕМОЈТЕ му замерити.*
**Д. н.** у слoжeнoj рeчeници имa рeгулaрaн фoрмaлни изрaз када је комбинована с тзв. подизањем негације (када негација у зависној клаузи захтева негацију и у главном делу реченице), нпр. *Нe смaтрaм дa НЕ трeбa трaжити другo рeшeњe*. Ту знaчeњe jeднe нeгaциje пoтирe знaчeњe другe нeгaциje пa je oпштe знaчeњe рeчeницe с нeгaциjoм нeгaциje aфирмaтивнo, тј. 'сматрам да треба тражити друго решење'. Таква негација карактеристична је за сложене реченице које имају у главном делу предикате 'мислити', 'сматрати', 'веровати', 'саветовати' и сл.
У саставним сложеним реченицама ради повезивања или набрајања ситуација које се негирају употребљавају се везници *ни* и *нити*, који често служе за додатно истицање негације у предикату и тада имају, поред везничке функције, и функцију речца за истицање. Везници *ни* и *нити* (или *нит*) имају у оквиру истог одричног саставног значења различите сфере употребе и обично се не могу међусобно замењивати без других промена у структури реченице, уп. *Нисам га видео НИ чуо за њега* и *Нисам га видео НИТИ сам чуо за њега*, а према *НИТИ га je кo звao, НИТИ га je кo oбилaзиo* била би граматички неприхватљива реченица *НИ га je кo звao, НИ га je кo oбилaзиo.* Ако су везници *ни* или *нити* употребљени између два предикацијска дела саставне реченице, у првом делу мора бити негација у предикату, нпр. *НИЈЕ их гледао НИ слушао*, *Она НИЈЕ дошла НИТИ се јавила.*
**Д. н.** је најчешћи појавни облик понављања негације у истој реченици, чији је други појавни облик вишеструка негација, која постоји у оним случајевима када су у истој реченици употребљене више од две одричне речи, нпр. *НИКО, НИКАДА и НИГДЕ НИЈЕ о томе проговорио*; *НИ ти НИ ja тo НИСМО мoгли знaти*; *НЕ, НИ ти, НИ oн, НИ ja НИСМО тo знaли*. Брoj нeгaциja у вишeструкoj нeгaциjи искaзaнoj мoрфeмoм *ни* нaчeлнo ниje oгрaничeн, aли je вeрoвaтнoћa упoтрeбe вишeструкe нeгaциje oбрнутo срaзмeрнa брojу одричних израза обухваћених тaквом нeгaциjом, тj. штo je вишe у њој одричних израза, мaњa je вeрoвaтнoћa дa ћe сe тaквa вишeструкa нeгaциja остварити у говору. И вeрoвaтнoћa упoтрeбe зaмeничкe вишeструкe нeгaциje oбрнутo je срaзмeрнa њeнoj вeличини, aли ту пoстoje и двa oгрaничeњa: првo, у вишeструкoj зaмeничкoj нeгaциjи у истoj рeчeници упoтрeбљaвajу сe рaзличитe зaмeничкe рeчи (нпр. *Никo никaдa нигдe ни под којим условима и ни за какав новац ништa тaквo ниje нaпрaвиo*), умeстo пoнaвљaњa истe (кao што је случај с везницима *ни .., ни .., ни...*), а, другo, брoj oдричних зaмeничких рeчи ниje нeoгрaничeн. Рeчeницe кao што је претходна грaмaтички су прaвилнe, aли рeткe.
ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, „О конверсивных предложениях с квантификативами всеобщности", у: В. П. Гудков (ред.), *Исследования по славянской филологии*, Москва 1984; П. Пипер, „О семантичком статусу лексичких парова типа *све* и *ништа*", у: *Лексикографија и лексикологија: зборник радова*, Н. Сад − Бг 1984; М. Ковачевић, *Огледи о синтаксичкој негацији*, Срп. Сар. 2004; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика: проста реченица*, Н. Сад − Бг 2005; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2014.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДДОР НОВИ САД
**ДДОР НОВИ САД**, деоничко друштво за осигурање и реосигурање, основано у Новом Саду 1990, као наставак предузећа чија је делатност обављана под различитим називима, а започета у Државном заводу за осигурање и реосигурање 1945. После II светског рата у Југославији социјалистичко друштвено уређење и централно планирање пресудно је утицало на све привредне активности, укључујући и осигурање. Тако и организације за осигурање од којих је касније настало акционарско друштво за осигурање „ДДОР Нови Сад а.д.о. Нови Сад", своје порекло изводе од организација насталих првих послератних година. После доношења Закона о конфискацији имовине и извршењу конфискације од јуна 1945. дошло је до спајања свих конфискованих непријатељских осигуравајућих предузећа и обједињавања њихове имовине у Државни завод за осигурање и реосигурање, који је основан три месеца раније, марта 1945. Влада ФНРЈ је марта 1947. донела Уредбу којом је поменути завод променио назив у Државни осигуравајући завод (ДОЗ). ДОЗ је био државна организација која је деловала у систему Министарства финансија и под његовим руководством као једина организација за послове осигурања и реосигурања на територији ФНРЈ. ДОЗ је 1950. отворио Дирекцију у Новом Саду за АП Војводину којa је радила до 1961, када се прекида овај државни монопол у делатности осигурања њеним гашењем и формирањем Осигуравајућег завода „Нови Сад" (ОЗ Нови Сад) крајем 1961. Овај завод је практично само променио пословну форму за обављање послова осигурања као правни следбеник ДОЗ на територији општине Нови Сад. Он је имао територијални монопол на општини свог оснивача, али је био дужан да се удружи у Југословенску заједницу осигурања (ЈЗО) која је практично одређивала услове и тарифе осигурања уз потврду Савезне скупштине. После ступања на снагу Основног закона о осигурању и осигуравајућим организацијама 1968. основан је Осигуравајући завод „Војводина". Овај завод је својом мрежом филијала покриваo привредно подручје тадашње Војводине и, у мањој мери, територију града Новог Сада где је пословао искључиво ОЗ „Нови Сад". Реорганизацијом постојећих завода за осигурање 1981. долази до формирања Заједнице осигурања имовине и лица „Нови Сад" (ЗОИЛ „Нови Сад") у чији састав је ушао ОЗ „Нови Сад" и четири филијале ОЗ „Војводина": Нови Сад, Бачка Паланка, Врбас и Бечеј. У оквиру новоформиране Сложене заједнице осигурања имовине и лица „Војводина" оснива се и Заједница реосигурања „Војводина-Ре".
Доношењем Закона о основама система осигурања имовине и лица 1990. започиње прелазак делатности осигурања са система самоуправљања, друштвених договора и самоуправних споразума и, сходно томе, заједница осигурања и заједница ризика на односе засноване на начелима тржишне привреде и стицања добити. Испуњавањем своје законске обавезе, представници заједница осигурања су поднели захтев за добијањем дозволе за оснивање деоничког друштва за осигурање. Тако је Савезни секретаријат за финансије јуна 1990. издао дозволу за оснивање деоничког друштва за осигурање, одржана је последња седница Оснивачког одбора на којој су припремљене све одлуке и акта које је требало да усвоји Оснивачка скупштина, а јуна 1990. одржана је оснивачка скупштина у Спортском и пословном центру Војводина (СПЕНС) у Новом Саду, на којој су усвојени Одлука о оснивању и Статут, именовани чланови Управног и Надзорног одбора, в.д. генералног директора и усвојени акти пословне политике, после чега је ово друштво за осигурање уписано у регистар Окружног привредног суда у Новом Саду 1. јула исте године као Деоничко друштво за осигурање и реосигурање Нови Сад, у том тренутку, као прво деоничко друштво за осигурање на територији СФРЈ. Свођење управног система на само три органа: Скупштину, Управни одбор и генералног директора несумњиво је допринело ефикаснијем управљању Друштвом. У почетку је коришћен скраћени пословни назив друштва „Осигурање и реосигурање Нови Сад дд", али је, као незграпан, убрзо напуштен у прилог скраћеног назива „ДДОР Нови Сад". Заједница реосигурања „Војводина-Ре" није желела да се споји с организацијом с којом би било основано деоничко друштво за осигурање, те се припојила у састав Деоничког друштва за реосигурање „Дунав-Ре", да би се од 1995. вратила у састав ДДОР-а и то под називом „Нови Сад Ре". Од тада је „Нови Сад Ре" имао статус дирекције у оквиру организације ДДОР Нови Сад с посебним овлашћењима у правном промету с трећим лицима, која је била уписана у судски регистар, имала свој подрачун, печат и штамбиљ и посебан биланс у оквиру биланса ДДОР Нови Сад. Ово друштво од 1990. успешно послује и заузима високо место на тржишту осигурања Србије по висини премије осигурања. Ступањем на снагу Закона о осигурању имовине и лица из 1996, уведена је обавеза организовања делатности осигурања у форми акционарског друштва, те је ово друштво преименовано у „Акционарско друштво за осигурање и реосигурање ДДОР Нови Сад." Средином 1996. у организацији ДДОР Нови Сад постојало је, равномерно распоређених на територији Војводине, 14 главних филијала: Нови Сад, Центар-екст, Суботица, Зрењанин, Вршац, Срем, Кикинда, Бечеј, Врбас, Кула, Рума, Београд, Бачка Паланка и Панчево, и четири филијале: Сента, Стара Пазова, Шид и Бачка Топола. У седишту ДДОР Нови Сад постојало је осам дирекција које су обезбеђивале испуњавање главних пословних функција за: менаџмент, маркетинг, финансије, рачуноводство, информатику, правне послове, развој и едукацију и реосигурање.
После продаје 100% државног капитала у поступку приватизације која је објављена новембра 2007, од јануара 2008. „ДДОР Нови Сад а.д.о. Нови Сад" послује као чланица италијанске групације „Fondiaria SAI", једног од водећих предузећа у области осигурања у Италији. Од Дирекције за реосигурање „Нови Сад Ре" оснива се децембра 2009. „ДДОР Ре акционарско друштво за реосигурање" као резултат испуњавања законске обавезе да се делатност реосигурања издвоји из постојеће организације у самостално акционарско друштво. Оснивачи овог друштва су били „ДДОР Нови Сад а.д.о. Нови Сад" и „The Lawrence Re Ireland Ltd". Паралелно с издвајањем реосигурања долази и до промене назива организације која се бави искључиво пословима осигурања у „Акционарско друштво за осигурање ДДОР Нови Сад, Нови Сад". Почетком новембра 2012. Управни одбор групације „Unipol Gruppo Finanziario S.p.A." одобрио je почетак спровођења управљања и координације над компанијом „Fondiaria SAI S.p.A." као и над предузећима која је ова компанија имала у оквиру своје организације, укључујући и „ДДОР Нови Сад а.д.о. Нови Сад", од када оно постаје део групације „Gruppo Assicurativo Unipol".
ЛИТЕРАТУРА: А. Тасић, *Основи осигурања* -- *Скрипта за потребе радника Заједнице осигурања имовине и лица „Војводина"*, Н. Сад 1975; М. Џигурски, „Пословни систем ДДОР Нови Сад", у: Ђ. Ацин, Ђ. Цвејић (ред.), *Приручник за праксу у осигурању и реосигурању*, Н. Сад 1996; З. Петровић, В. Чоловић, Д. Кнежевић, *Историја осигурања у Србији, Црној Гори и Југославији до 1941. године*, Бг 2013; [www.ddor.rs/o-nama/istorija/](https://www.ddor.rs/o-nama/istorija/) (2017).
Слободан Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДДТ → ДИ-ДИ-ТИ
**ДДТ** → **ДИ-ДИ-ТИ**
# ДЕ НЕГРИ, Драгутин (Карло)
**ДЕ НЕГРИ, Драгутин (Карло)**, архитекта, урбаниста (Суботица, 14. IX 1931). Студирао на Архитектонском факултету у Београду (1950‒1956), а потом радио у пројектантском предузећу „Архитект" у Суботици (1955‒1957), Дирекцији за стамбену изградњу (1957‒1964), градским службама и јавним предузећима за стамбену и комуналну изградњу (Завод за урбанизам и геодезију 1965‒1977. и 1982‒1986), Вишој техничкој школи (као професор, 1977‒1982) и Регионалном парку Палић Лудош (од 1986. до пензионисања 1987). Главни део своје свестране архитектонске активности посветио је архитектури родног града Суботице. Пројектовао је и извео већи број стамбених, јавних и административних зграда. Његова дела одликују миран израз, једноставна правоугаона форма, као и склад хоризонталних и вертикалних кубичних волумена (Пословна зграда Поште 5 у Суботици, 1975). Важан аспект његове делатности представља рад на урбанистичком и просторном планирању Суботице (детаљан урбанистички план центра града Суботице и туристичке зоне Палић). Бавио се стручним и научним радом, посебно разматрајући однос стамбено-комуналних проблема и урбанизма. Учествовао је као референт на више међународних конференција са овом тематиком (реферат *Урбанизација Суботице*, Сегедин 1968). Добитник је Октобарске награде града Суботице (1970) у области архитектуре и Табаковићеве награде за животно дело у архитектури (2006).
ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић (ур.), *Лексикон српских архитеката 19. и 20. века*, Бг 1999; А. Исаков, „Градитељи својих снова", *Политика*, 3. VIII 2003.
Mаре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕ НЕГРИ, Фрања
**ДЕ НЕГРИ, Фрања**, архитекта урбаниста (Суботица, 14. X 1903 ‒ Суботица, 29. II 1975). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1927. Запослен у Управи града Суботице (од 1929. до одласка у пензију 1969). Поред урбанизма и архитектонског пројектовања, посебно се бавио статиком бетонских конструкција. Његова дела одликује различита архитектонска тематика, од спомен-обележја до урбанистичких решења, и углавном су лоцирана у његовом родном граду и околини. Стилски печат им је недвосмислено модеран, али прилагођен историјском контексту амбијента. Представља једног од најзапаженијих и најплоднијих градитеља Суботице, а његови радови су: Народно позориште (1927, пројекат – дипломски рад), Југословенски народни дом краља Александра I (Соколски дом, 1931‒1936), Спомен-костурница погинулим Црвеноармејцима на Православном гробљу у Суботици (1946) и Урбанистичко решење и објекат новоформираног Зоолошког врта на Палићу (1949).
ДЕЛА: Православна спомен-капела на Бунарићу крај Суботице (1939‒1940); Стамбени објекат на Тргу Лазара Нешића у Суботици (1952‒1953).
ЛИТЕРАТУРА: „Натјечај за израду идејне скице за споменик палим борцима у Суботици", *Борба*, 27. XI 1946; „Фрања Де Негри", *Политика*, 31. II 1975; З. Маневић (ур.), *Лексикон српских архитеката 19. и 20. века*, Бг 1999.
Mаре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕ САРНО САН ЂОРЂО, Дионизије
**ДЕ САРНО САН ЂОРЂО, Дионизије**, композитор, диригент, педагог (Напуљ, 16. II 1856 – Пераст, 15. X 1937). Музичке студије започео у Напуљу, а завршио на конзерваторијуму у Фиренци. Которанин Раде Квекић, посланик бечког парламента и доживотни почасни предсједник Српског пјевачког друштва „Јединство", ангажује га за диригента дувачког оркестра которске општине. У Котору дјелује од 1886. као диригент, педагог и композитор, обучава већи број музичара, обнавља оркестар и за њега пише низ композиција. Због тешког финансијског стања которске општине и политичких прилика, 1892. одлази у Београд, гдје је 1893. постављен за учитеља у Другој београдској гимназији. Не напуштајући рад са хором и приватним ђацима, од 1894. почиње да се бави конзуларним пословима као секретар тумача Легације Краљевине Италије у Београду. Учествовао је у склапању конкордата између Свете Столице и Србије и у развоју трговачких односа Италије и Србије. Био је директор италијанске школе у Београду (1895), а 1906–1920. и конзул Шпаније. У његовим дјелима огледа се широка палета ауторових интересовања, од популарних мотива италијанских опера, до локалних напјева и фолклорних мотива Боке которске, Црне Горе и Србије: *Рапсодија на словенске мелодије*, *Фантазија на тему Кола Св. Трипуна*, *Химна Српског пјевачког друштва „Јединство" у Котору*, *Црногорска химна*, *Бранково коло*, *Ђачки растанак*, *Солунско коло*, *Успомене из Пераста*. Компоновао је опере *Балканска царица* (прва црногорска опера, Трст 1891), *Горде* и *Дана*, те низ композиција посвећених истакнутим савременицима. Аутор је и радова из историје и теорије музике (*Историјска потраживања о певању и музици код Срба*, *Рјечник – историја музике*, *Рјечник музичара*, *Основи музике*, *Мелцелов метроном* и *Метода за виолину*), као и монографија *Италијани у Србији* и *Италијани у Србији од V вијека до 1911. године* објављених на италијанском језику. Дио његове личне архиве и музикалија чува се у Историјском архиву у Котору. Добитник је високих признања за дипломатски рад, те Ордена Св. Саве III степена (за оперу *Балканска царица*), Таковског крста V степена (за *Перашке пјесме*) и Даниловог ордена IV степена (за *Црногорску химну*).
ДЕЛО: *О важности певања у школама*, Бг 1895.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Прилози биографском речнику српских музичара*, Бг 1950; *Оглед српске музичке библиографије до 1914. године*, Бг 1969; М. Милошевић, *Музичке теме и портрети*, Тг 1982; Д. Антовић, *Которско позориште у XIX вијеку*, Пг 1998; И. Антовић, *Опера Балканска царица Дионизија де Сарна Сан Ђорђа из XIX вијека – музичко остварење драме Николе I Петровића Његоша*, Пг 2008.
Ивана Антовић Марић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕАК, Андраш/Андрија
**ДЕАК, Андраш/Андрија** (Deák András), прозаиста, лекар (Сигет, Мађарска, 9. V 1889 – Београд, 9. V 1980). Медицину студирао у Бечу, а дипломирао у Будимпешти, после чега је лекарску праксу започео у Капошвару. Учествовао у I светском рату, потом и у Мађарској пролетерској револуцији 1919. Због учешћа у револуцији је осуђен на смрт, па је емигрирао у Беч, а 1920. у Југославију. Од 1921. војни лекар у Пожеги, Нишу, Приштини и Новом Саду. Мађарске окупационе власти су га 1942, за време рације, ухапсиле и осудиле на смрт. Интерниран у Дебрецин, са воза за немачки концентрациони логор спасавају га совјетски војници; крајем 1944. враћа се у Југославију и придружује југословенској армији, радећи у војној болници. После рата постављен за шефа одељења ВМА у Београду. Пензионисан као генерал-мајор. Објављивао приповедачку прозу (приповетке и романе, *Гладне жене*, Зг 1931, касније више издања; *Љубица Петровић*, Зг 1933; *Непогрешиви*, Бг 1955). Теме његових прозних дела су социјалне неприлике и страхоте концентрационих логора.
ДЕЛО: *Под жутом траком*, Бг 1953 (*А sárga karszalag*, Н. Сад 1954).
ЛИТЕРАТУРА: D. A. Válasz, „Еgy könyvbírálatra", *Híd*, 1954, 9; Ј. Gubás, „A szavаkkal gyógyító orvos : tíz éve halott D. A (1889–1980) munkásságáról", *Üzenet* 1991, 11.
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕАК, Ференц
**ДЕАК, Ференц** (Deák Ferenc), правник, политичар (Шојтор, Мађарска, 17. X 1803 – Будимпешта, 28/29. I 1876). Пореклом је припадао средњем племству. После завршених студија права био је адвокат и нотар у жупанији Зала, која га је 1833. делегирала у Угарски сабор. Због огромног правног знања и привржености либералним идејама убрзо је постао један од вођа опозиције. Играо је пресудну улогу на сабору 1839–1840, пре свега у изради кривичног закона који се заснивао на тадашњим европским нормама. У расправи о државноправним питањима између Кошута и грофа Сечењија током 40-их година XIX в. стао је на Кошутову страну иако је сам био за умеренију политику, тј. за институционално решавање горућих питања и против популизма. Марта 1848. позван је да учествује у припреми тзв. мартовских, односно априлских закона и прихватио је место министра правосуђа у првој револуционарној мађарској влади Лајоша Баћањија. Залагао се за компромис са Бечом, а пошто су покушаји да се он постигне пропали, заједно са Баћањијем поднео је септембра 1848. оставку. Наставио је са учешћем у раду Сабора и био члан мировне делегације која је упућена код аустријског команданта Виндишгреца. Међутим, пошто није био у могућности да се придружи Сабору који се преместио у Дебрецин повукао се са политичке сцене. После слома револуције живео је на свом властелинству у Кехиди, које је продао 1854. и преселио се у Пешту, где је његов дом постао стециште противника апсолутистичког режима. Главни циљ му је било враћање на уставно стање из 1848. и у том смислу залагао се за пасиван отпор бечком двору. После пада Баховог режима око њега се 1861. окупила умерена, тзв. Странка адресе, која се залагала за споразум са бечким двором. У свом чувеном ускршњем чланку 1865. **Д.** је формулисао начела на којима је требало да се постигне Аустро-Угарска нагодба до које је дошло 1867. Сарадња између српске и мађарске опозиције постајала је слабија како су се мађарски политичари приближавали споразуму са аустријским владајућим круговима па им је подршка мањинских народа бивала све мање значајна. Мада су га истомишљеници и даље сматрали вођом странке, **Д.** је после Нагодбе био само посланик. Учествовао је у изради многих закона од којих је међу најзначајнијима био Закон о народностима из 1868, који је за српске либерале на челу са Милетићем представљао огромно разочарење.
ЛИТЕРАТУРА: *Révai Nagy Lexikona*, V, Budapest 1912; С. Гавриловић, *Срем у Револуцији 1848–1849*, Бг 1963; В. Крестић, *Хрватско-угарска нагодба*, Бг 1969; Т. Пал, *Мађарска политичка јавност и српско питање на Балкану 1860–1878*, Н. Сад 2001; Д. Микавица, *Политичка идеологија Светозара Милетића*, Н. Сад 2006; З. Ђере, *Мађарски и српски национални препород*, Н. Сад 2009; В. Ђ. Крестић, *Срби у Угарској 1790–1918*, Н. Сад 2013.
Бранко Бешлин; Тибор Пал
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕАК, Ференц
**ДЕАК**, **Ференц** (Deák Ferenc), књижевник, сценариста, културни радник (Нови Итебеј, 1. I 1938 – Суботица, 23. X 2011). По завршетку Средње школе примењених уметности у Новом Саду 1960, запослио се у Издавачком предузећу „Форум" као технички уредник листа *Képes Sport*, те сарадник омладинског листа *Képes Ifjúság* (1961–1969). Између 1969. и 1982. радиo је као драматург-уредник и главни уредник петојезичног драмског програма Радио Новог Сада, а од 1982. до 1986. био је амбасадор СФР Југославије у Гвинеји. По повратку био је постављен за заменика главног уредника Радио-телевизије Војводине где је радио до одласка у пензију (1999). Прво његово штампано дело је двојезична збирка песама *Éjféli halász / Поноћни рибар* (прев. Владислав Јамбор, Н. Сад 1959). Следе збирке приповедака *Rekviem* (Н. Сад 1961) и *A Nap gyökerei* (Н. Сад 1965). Током 1968. објављује неколико превода из дечје литературе, ствара прве радио-драме и пише драму *Боровнице* (*Áfonyák*, Н. Сад), која представља велик преокрет у његовом књижевном стваралаштву. Постављена на сцену суботичког Народног позоришта *Népszínház*, у режији Михаља Вирага, драма је добила ванредну награду за текст Стеријиног позорја 1969. за изузетан поетски квалитет драме у стиховима. Потом следе самостална збирка (*Bagoly és csizma*, Н. Сад 1969; *Сова и чизма*, прев. Сеја Бабић, Н. Сад 1972) и роман *Zsivány* (Н. Сад 1970). Наредних година суботичко Народно позориште, као и Новосадско позориште / Újvidéki Színház, игра неколико његових позоришних комада: *Жеђ за ваздухом* (Суб. 1971), *Csillagos időkön vörös ékezet* (*Звездана времена*, 1977), *Nirvána* (1981), *Határtalanul* (*Без граница*, 1997). Аутор је многобројних сценарија за филм и ТВ драме: *A föld lélegzik* (*Земља дише*, 1969), *Teher* (*Бреме*, 1972), *Parlag* (*Парлог*, 1974), *Hétvége* (*Крај недеље*, 1975, ТВ), *Házi terápia* (*Кућна терапија*, 1977), *Fajkutyák ideje* (*Време расних паса*, 1983, ТВ), *A vakság színei* (*Боје слепила*, 1992), *Fojtás*, (*Дављење*, 1996); *Embertragédia* (*Човекова трагедија*, 1999); *A szórvány magánya* (*Усамљеност мањине*, 2002); *Perlekedők* (*Парничари*, 2002), *Bolygótűz* (*Бушење*, 2001/02) и др. Добитник је награде „Невен" (1970), награде фестивала ЈРТ у Охриду (1972) и Порторожу (1975), Велике златне арене (филм К. Вичека *Trófea/Трофеј*, косценариста, 1979) и Златне арене за сценарио (филм Б. Маширевића *Граница/Határ*, 1990) Фестивала југословенског филма у Пули, те награде за животно дело (1990).
Каталин Каич
Био је председник Савеза југословенских драмских писаца (1976–1980), члан југословенског одбора Унеска. Дела објављује и двојезично, а превођен је на неколико језика. Плодни стваралац изузетног сензибилитета, иновативне тематске и жанровске разуђености. Црпећи теме из мултикултурне стварности, као хроничар времена, у свом уметничком поступку експериментише са стваралачком применом мултимедијалних средстава, стапа изражајне могућности разних уметности.
Марија Циндори Шинковић
ДЕЛА: песме: *Kudarc*, Н. Сад 1982; *Szerelmes episztolák*, Кањижа 1994; драме: *To*r, Н. Сад 1972; романи: *Métely*, Н. Сад 1969; *Zsivány*, Н. Сад 1970; *Aszály*, Н. Сад 1973; *Rétegek*, Н. Сад 2003; *Szóródás*; Н. Сад 2006; збирка сценарија и ТВ-драма: *Árnyjáték*, Н. Сад 1985.
ЛИТЕРАТУРА: J. Bányai, *Könyv és kritika*, Н. Сад 1973; C. Utasi, *Vonulni ha illőn*, Н. Сад 1982; Е. Csányi, „Olcsó koktél", *Új Symposion*, 1982, 209; I. Ladány, „Jelenünk forgatókönyvei", *Híd*, 1986, 9; *Az Újvidéki Színház húsz éve*, Н. Сад 1994; A. Görömbei, *Napjaink kisebbségi magyar irodalma*, Будимпешта 1997; L. Gerold, *Drámakalauz*, Н. Сад 1998; I. Bori, *A jugoszláviai magyar irodalom története*, Н. Сад 1998; *150 година / 150 година / 150 éves, Народно позориште / Narodno Kazalište / Népszínház*, Суб. 2004; I. Bori, *A jugoszláviai magyar irodalom története*, Н. Сад 2007; S. Hódi, É. Hódi, *Vajdasági magyar ki kicsoda 2010*, Аda 2011.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБАРСКА ЕПИСКОПИЈА
**ДЕБАРСКА ЕПИСКОПИЈА**, једна од епархија Српске цркве у средњем веку која је обухватала простор око Дебра у Македонији. Територија под јурисдикцијом **Д. е.** прикључена је Српској цркви и држави 1284, као резултат освајања краља Милутина. **Д. e.** је деловала у оквиру Охридске архиепископије већ крајем ХI в. Теофилакт Охридски је 1108. упутио писмо дебарском епископу, што је сигуран показатељ да је до тог времена већ била одвојена од Битољске епархије. Познати Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан у својој преписци помиње дебарског епископа Евдоксија. Годину дана пре српског освајања епископ Дебра боравио је у Цариграду, а помиње га византијски писац Нићифор Григора у вези с постављењем цариградског патријарха 1283. У изворима и пописима српских епископија наводе се две истог имена *Дьбрь*. Једна се односи на стару српску епископију Дабар у Полимљу, а друга на Дебар у Македонији. Не може се поуздано утврдити када је **Д. е.** почела да делује као епископија Српске цркве, јер се првим пописима из времена краља Милутина она не помиње. Можда њено оснивање треба довести у везу са широм реформом извршеном у Српској цркви у време владавине овог краља. Средиште епархије је било у храму Св. Богородице у Пишкопеји (Пискупији, данас у Албанији). Познато је име само једног српског дебарског епископа, Јована, који се наводи у Светостефанској хрисовуљи. **Д. е.** је у оквиру Српске цркве несметано деловала до 1371, а извесно и неко време после тога. На очување деловања српске цркве у овим областима указују подаци из једног поменика насталог у Дебру у којем су уписана имена српских патријарха Јефрема и Спиридона. То значи да је и после 1389. у **Д. е.** исказивано дужно поштовање пећким петријарсима и признавана њихова власт. Под српском влашћу обновљено је седиште **Д. е.** Један од ктитора овог храма у XV в. био је Стефан Родоповић, властелин из кругова блиских деспоту Ђурђу. Надгробна плоча Стефана Родоповића сведочи да је поставио његов син, већ потурчени Харад Бали 1469. У турском попису Доњег Дебра из 1467. пописано је село Пишкопеја и манастир у њему. Наведено је да епископ има документ на грчком језику о ослобађању од пореза, што указује да је **Д. е.** пре тога прикључена Охридској архиепископији.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; *ВИИНЈ*, III, Бг 1966; VI, Бг 1986; G. Prinzing (прир.), D. Chomateni, *Рanemata diafora*, Berеlini 2002.
ЛИТЕРАТУРА: И. Снегаров, *История на Охридската архиепископия* I, София 1924; М. Јанковић, *Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1987; М. Бојић, „Срби и Српска православна црква у Албанији у доба Немањића (1166–1371)", у: *Становништво словенског поријекла у Албанији*, Цт 1991.
Марија Копривица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБАРСКИ ЗОГРАФИ И ДУБОРЕСЦИ
**ДЕБАРСКИ ЗОГРАФИ И ДУБОРЕСЦИ**, сликари и дуборесци из дебарског краја, тј. из котлине североисточно од македонског града Дебра, окружене планинама Шар, Кораб, Дешат и Бистра. Из ове области потиче велик број сликара и копаничара, најчешће из села Лазаропоље, Галичник, Тресонче, Гари и Осој, а познати су по старом племенском имену као Мијаци. Мијаци су били добро организовани мајстори сликари, резбари и градитељи – са примерима породица специјализованих за одређену врсту посла, као и оних који су практиковали све врсте делатности. Радили су организовани у тајфе, у којима је најчешћи вид повезаности почивао на сродству. Такав вид пословања био је карактеристичан на Балкану где су генерације једне породице обучаване у сродним делатностима како би могле заједнички да раде на одређеним пословима. Врло вешти мајстори, они су радили на украшавању и изградњи православних храмова, али и турских објеката – џамија, приватних кућа, касарни и сл., те су имали добар статус у вишим друштвеним круговима. То им је омогућило велику мобилност, што је резултирало њиховим радовима широм Балкана.
**Зографи**. Дебарски сликари су неговали зографски модел иконописа, који је на основама сликарства итало-критских радионица био распрострањен на Балкану током XIX в. Поштовање старијих иконографских образаца, позивање на традицију, али и ликовна решења барокног, рокајног и маниристичког порекла, карактерисали су ово црквено сликарство. Крајем XIX в. преовладао је историјски модел иконописа инспирисан реформом богословља и руским црквеним сликарством. На тлу Србије били су ангажовани на сликању икона и живописању храмова.
Најпознатији дебарски зограф је *Дичо Крстевич*, син резбара Крсте, пореклом из села Тресонче. Аутор је сликарског приручника који су користили и његови ученици. Дичо је упоредо са активним радом обучавао и своје синове Аврама и Спиридона, као и зографе Максима Ненова, Петра Пачарова и Христа Макаријева. За цркву Св. Илије у Вучитрну 1846. израдио је иконостас, који се данас налази у цркви манастира Бањска. Од 1859. до 1861. извео је три централна реда иконостаса, ред престоних, празничних и икона апостола у саборном храму Св. Тројице у Врању. На територији Врањске епархије његове иконе налазе се и у црквама у Собини, Доњем Вртогошу, Врањској Бањи, Доњем Нерадовцу и манастиру Св. Прохора Пчињског. У цркви Св. Николе у Косовској Каменици налази се једна икона Св. апостола Павла, коју је насликао 1859.
*Благоје (Блажа) Дамјанов (Дамњановић, Деберли)*, један од Дичових сарадника, такође је био пореклом из села Тресонче. Био је активан у Врањској епархији. Током 1865. сликао је иконостас за цркву Св. Ђорђа у Горњим Пунушевцима. Исте године, удружен са зографима из Велеса, Манојлом Исаковим и Костадином, Блажо је сликао иконе за иконостас цркве Преображења Христовог у селу Преображење, а након три године удружује се са зографима Зафиром и Веном на изради иконостаса цркве Св. архангела Михаила у Доњем Требешињу. Од 1869. до 1871. радио је на украшавању цркве у Вучитрну, у Рашко-призренској епархији, где је извео живопис и насликао царске двери.
*Аврам Дичов*, најстарији од седморо деце Дича Зографа, бавио се црквеним сликарством широм Балкана, а том послу научио је и свога сина Крсту. У Врањској епархији 1870. насликао је иконе које се налазе на иконостасима у црквама Св. Илије у Левосоју и Рођења Пресвете Богородице у селу Тибужд, а 1871. у селу Содерцу. Током 1870. радио је и на осликавању мале сеоске цркве у селу Доње Кормињане, у близини Косовске Каменице. У том послу помагали су му зографи Зафир, Тодор и Спиро. Током 1875. Аврам је радио на поновном осликавању цркве Св. апостола у манастиру Пећке патријаршије, од чега су сачуване сцене Гостољубље Аврамово и Христос добри пастир у олтарском простору, као и фигуре архангела Михаила и преподобне матере Ангелине у Даниловој припрати. Из истог времена су и северне двери на иконостасу. Наредне, 1876, Аврам је насликао икону Вазнесења Св. пророка Илије која се налазила у цркви Св. Илије у Вучитрну. Аврам је био активан у Рашко-призренској епархији и почетком XX в. Током 1902. по препоруци митрополита Нићифора боравио је у Приштини, где је радио на украшавању цркве. Током 1905. осликао је цркву Св. Николе у Косовској Каменици.
*Зограф Василије Крстић Даскаловић Ђиноски* из Галичника, праунук родоначелника породице Ђиноски, имао је три брата – Алексија (Алексу), Панајота и Теофила, с којима је често сарађивао. Василије и Панајот су највише радили на територији Рашко-призренске епархије, у Врању и околини, а њихови наследници су прешли на Цетиње. Василије је са братом Теофилом осликао цркву Св. Николе у Љубижди 1867, када су радили и на украшавању Синан-пашине џамије у Призрену. Након тога, Василије је извео иконостас и живопис у сеоској цркви у Белом Пољу близу Пећи. Као Василије Крстевић потписан је на једној икони у цркви Св. Николе у Косовској Каменици, где је радио празничне иконе на иконостасу. На исти начин потписан је и на монументалној икони Богородице са Христом из 1867. која се налази у цркви Св. Николе у Гњилану. У храму Преображења у Будисавцима Василије је са братом Алексом израдио иконостас 1874. На иконостасу цркве Св. апостола у Пећкој патријаршији налазила се житијна икона апостола Петра, коју је Василије насликао за еснаф пећких екмечија 1874. Браћа Ђиноски заједно су израдила монументални иконостас и архијерејски трон у цркви Св. Николе у Новом Пазару 1875, о чему сведоче записи на престоним иконама.
Из Галичника је и *Евегеније (Јевгеније) Поп Кузманов*. Током 1887. израдио је живопис и насликао иконе за иконостас цркве Св. Илије у Ковилову, у Неготинској Крајини. Наредне, 1888, насликао је иконе на иконостасу у цркви Успења Пресвете Богородице у сиринићком селу Готовуши. У истој области може му се приписати и иконостас у цркви Св. Петке у селу Беревци. У сродству са Евгенијем био је и уметник из Галичника Христо Мицков, који је радио у Врању, Лесковцу и Нишу.
Из села Лазаропоља потицали су зографи *Јаков* и *Јосиф*, синови Радула који је сликарство учио на Светој Гори. Осим на тлу Србије, активно су радили и широм Македоније. Јаков је извео живопис у цркви Св. Николе у селу Средска код Призрена 1887, док је рад његовог брата Јосифа на тлу Косова и Метохије био нешто продуктивнији. Јосиф је у цркви Св. Николе у селу Севце, у Сиринићкој жупи, радио живопис 1861, а његово име везује се и за цркву Св. Стефана у Великој Хочи, где је 1864. осликао припрату и наос. Врло је вероватно да су непотписане иконе на иконостасима у овим црквама такође његово дело. Зограф Јосиф из Лазаропоља насликао је 1863. иконе за иконостас цркве у Доњој Гуштерици, у близини Липљана. Јосиф је аутор и три иконе које су 1896. поручили удружени чланови неколико еснафа који су били пореклом из Гопеша код Битоља, а који су живели у Липљану.
Из Галичника је родом зограф *Константин Јаковљевић*, који је био активан последњих деценија XIX в. на широј територији Косовског Поморавља. У гњиланској цркви налазе се царске двери које је осликао 1887, као и неколико икона сликаних у периоду до 1891. Овај сликар извео је и иконе за иконостас у цркви Св. Петке у Витини 1889. Наредне, 1890, био је ангажован на сликању икона и осликавању Преображењске цркве у селу Пасјане у близини Гњилана. Током 1892. сликао је иконе за иконостас цркве посвећене Сабору архангела Михаила и Гаврила у манастиру Драганац.
Зографи *Зафир* и *Вено* били су често ангажовани у Врањској епархији. Најчешће су радили у пару, а често су им се придруживали и други зографи. Зафир и Вено су насликали велик број појединачних икона које се налазе у саборном храму Св. Тројице у Врању, у који су заједно дошли 1864. Зафир је радио на осликавању иконостаса у црквама села Куново, Доњи Вртогош, Магранце, Големо Село и Клиновац, док је Вено насликао иконе за иконостасе у селима Русце, Ново Село, Крива Феја, Кршевица, Црноштица. Заједно су радили и у Горњем Вртогошу, селу Св. Петка заједно са Блажом Дамјановићем, у Топлацу са Аврамом Дичовим. Такође, заједно су радили и у Рашко-призренској епархији, где су у цркви Св. Петке у селу Стража код Гњилана 1871–1872. насликали иконостас и извели живопис.
*Теофан Исаиловић Буџароски* био је пореклом из Галичника. Једно од његових најранијих дела је икона Св. Стилијана Памфлагонијског из манастира Драганца, коју је насликао 1891. У овом манастиру налазе се и друге иконе које је сликао у периоду до 1897. У периоду 1898–1902. био је житељ Гњилана, где је формирао и радионицу. Одатле су наручиване иконе за цркве у Врањској епархији, у Сеацима, Раковцу, Рељану, Корбевцу, Владичином Хану, Врању, Ћуковцу, Краљевој Кући, Старом Глогу, Кривој Феји и Бресници. У сарадњи са Ђорђем Зографским 1899. радио је на изради икона у цркви Св. Ђорђа у Сурдулици.
**Дуборесци**. Дуборезбарство се у XIX в. ослањало на концепције присутне на Светој Гори, у Грчкој и Венецији. У овом периоду настајали су раскошни иконостаси, тронови и кивоти, декорисани флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима. Светогорски утицаји у раду мијачких резбара препознају се у обликовању флоралних и зооморфних мотива, док се начин приказивања људских фигура и композиција из библијске историје доводи у везу са утицајима италијанских уметника.
*Трајко Хаџи Дочо Скопљанац Рекалија* направио је дуборезне иконостасе у бочним параклисима Св. Николе и Св. Димитрија у цркви манастира Дечани. Иконостас из 1815. осликао је Алексије Лазовић.
Из фамилије Филиповци из села Гари најзначајније је име дуборесца *Петра Филиповског*. Његови радови срећу се са различитим потписима, који су се односили на место његовог порекла (Гарка, Гарката, Гарчето, Дебарлија). Понекад се потписивао и као зограф Петар. Дуборезачке радове изводио је заједно са браћом Марком и Јованом, а једно време радио је удружен у тајфи са Макаријем Фрчковским из Галичника и Симеоном Макеским из Требеништа. Често је радио и у пару са Димитром Станишевим. Израдио је иконостас у цркви Св. Георгија (Руновића) у Призрену 1829. Петар Дебарлија је 1823. и 1824. насликао три иконе које су се налазиле у цркви Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Петар се показао као зограф и дуборезац и у Великој Хочи током 1825. и 1826. Тамо се на иконостасу цркве Св. Николе налазе два записа у којима се он помиње као мајстор.
*Димитрије Станишев* је био ученик и зет Петра Филиповског. Под његовим руководством, у Рашко-призренској епархији израђена су два репрезентативна црквена предмета, трон чудотворне Богородице у Пећи и кивот за мошти Св. Стефана Дечанског у Дечанима, као и део централног иконостаса у Дечанима.
*Макарије Негриев Фрчковски* из Галичника био је дугогодишњи сарадник и ученик Петра Филиповског. Знања о вештини обраде дрвета, као и Филиповски, стицао је на Светој Гори. Он је са својом тајфом извео иконостас у цркви Св. Николе у Приштини. Његов син Кузман Фрчковски бавио се дуборезом и иконописом широм Балкана. У периоду 1887–1888. израдио је иконостас у цркви Св. Георгија у Призрену. Вероватно је у то време насликао и неколико икона за призренске цркве.
ЛИТЕРАТУРА: П. Костић, *Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)*, Бг 1928; А. Василиев, *Български възрожденски майстори: живописци, резбари, строители*, София 1965; С. Радојчић, „Зографи, о теорији слике и сликарског стварања у нашој старој уметности", *Зограф*, 1966, 1; Д. Ќорнаков, *Творештвото на Мијачките резбари на Балканот од крајот на XVIII и XIX век*, Прилеп 1986; *Македонска резба*, Ск 1988; N. Makuljević, „The 'Zograph' Model of Orthodox Painting in Southeast Europe 1830–1870", *Balcanica*, 2003, 34; М. Ивановић, „Прилози упознавању делатности сликара (зографа), дуборезаца, градитеља и донатора из Македоније на српским црквеним споменицима Косова и Метохије", *Вардарски зборник*, 2004, 3; Н. Макуљевић, „Иконопис Врањске епархије 1820–1940", у: *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Вр 2005; *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007; „Литургија, симболика и приложништво: иконостас цркве Свете Тројице у Врању", у: *Саборни храм Свете Тројице у Врању, 1858–2008*, Вр 2008; С. Цветковски, „Живописот на Аврам Дичов во црквата Св. Апостоли – Пеќска Патријаршија", у: *Живописот на Дичо Зограф и Аврам Дичов: студии и прилози*, Струга 2010; А. Костић, „Црква Светог Илије у Ковилову", у: *Сакрална топографија Неготинске Крајине*, Неготин 2012; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", *Саопштења*, 2012, XLIV.
Ивана Женарју Рајовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЛИ КОРЕН
**ДЕБЕЛИ КОРЕН** (*Phyteumа*), род вишегодишњих зељастих биљака из породице звончића (Campanulaceae). Корен им је снажан вертикалан, стабло усправно, високо 3–90 цм, са наизменичним линеарним, ланцетастим, елиптичним или срцастим листовима. Доњи листови сакупљени су у розету или образују густ бусен. Цветови су збијени у главичастим лоптастим или издуженим метличастим цвастима, обавијени листоликим брактејама. Круница је најчешће плава или љубичаста, ређе бледожута, узана и дубоко урезана, само на врху спојена. Стубић је на врху дводелан, надоле закривљен, исте боје као и крунични листићи. Род обухвата око 25 врста искључиво распрострањених у планинским областима средње и јужне Европе, посебно Алпима, где је забележено скоро 2/3 врста овог рода. На Балканском полуострву расте пет врста, претежно у западном делу. У Србији су забележене четири врстe: *Ph. confusum*, *Ph. оrbiculare*, *Ph. spicatum* и *Ph. Pseudorbiculare*, која је једина ендемична за Балканско полуострво са ареалом у БиХ, Црној Гори, Србији (КиМ), Македонији и Бугарској. Врсте рода *Phyteumа* настањују ливадска и каменита станишта од планинских до алпијских региона преко 2.500 м.
ЛИТЕРАТУРА: М. Обрадовић, „*Phyteuma* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, VI, Бг 1974; J. Damboldt, „*Phyteuma* L.", у: Т. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 4, Cambridge 1976.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЛИ ЛУГ
**ДЕБЕЛИ ЛУГ**, село у источној Србији, на споју долина Великог Пека и његове леве притоке Тодорове реке (слив Дунава). Километар северно од села пролази магистрални пут Пожаревац–Мајданпек, а општинско средиште Мајданпек је 8 км североисточно од **Д. Л**. Кроз њега пролази локални пут до неколико села на Хомољским планинама (југозападно од **Д. Л.**) и на Малом Кршу (југоисточно од **Д. Л.**). Поред села је пруга Пожаревац–Бор са железничком станицом. Насеље је компактно, изграђено на дну уске долине, на око 310 м н.в. Настало је 1847. као рударска колонија. Број становника је осцилирао, а 70-их година XX в. наступила је депопулација – 1971. било је 801, а 2011. 405 становника, од којих су 54,6% били Срби, а 24,4% Власи. У пољопривредним делатностима била су запослена само два лица, а највећи број економски активног становништва радио је у прерађивачкој индустрији и у рударству. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, амбуланта, летња учионица шумарског факултета из Београда и два погона фабрика из Мајданпека, за производњу бакарних цеви и штампарија. Око 2 км североисточно од села налази се флотацијско јаловиште рудника у Мајданпеку Ваља Фундата.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЛИЦА
**ДЕБЕЛИЦА**, село у источној Србији, у Тимочкој крајини, на југоисточним обронцима планине Тупижнице, у непосредној близини долине Белог Тимока. Изграђено је у долини Мањиначке (Дебеличке) реке, леве притоке Белог Тимока. Око 2 км источно од села пролазе магистрални пут и железничка пруга Књажевац–Зајечар, са којима је село повезано локалним путем и бетонским мостом преко Белог Тимока. Општински центар Књажевац је 12 км јужно од села. Насеље је компактно, изграђено у уској долини, има линеаран облик и једну улицу дугачку око 2,5 км. На источној периферији села, где је долина проширена, настало је и неколико кратких бочних улица. Први помен села је из 1455. Раније се налазило у вишим деловима планине, а на савремену локацију измештено је у првој половини XIX в. Староседеоци су досељени из Бугарске, околине Ваљева и Ниша и из околних села. Од друге половине XX в. број становника се нагло смањује. Године 1948. било је 1.018, а 2011. 333 становникa, од којих 327 Србa. У пољопривреди је било упослено 170 лица или 82,1% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, млин и земљорадничка задруга. За село је карактеристична повртарска производња.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЛО ЈЕР
**ДЕБЕЛО ЈЕР** (x), оригинално слово старословенске ћирилице које је означавало тврди полуглас. У српској средњовековној ћирилици је, због изједначавања два полугласа у српском језику, за нови полуглас средњега реда уопштено танко јер, које се користи у босанско-хумској и рашкој правописној школи, а пише се по етимолошком правопису и у позицијама где се полуглас изгубио. **Д. ј.** уводи поново ресавска правописна школа, с тенденцијом да се њиме означи вештачки изговор некадашњег слабог полугласа. У послересавском периоду немају га сви рукописи и штампане књиге. Са прихватањем рускословенског језика усваја се и **д. ј.** као рускословенска графијска особина, слово се користи и у делима писаним славеносрпским језиком, али и код писаца предвуковског периода који су се залагали за књижевни језик на народној основи. Реформишући рускословенску црквену ћирилицу, Сава Мркаљ је искључио из азбуке и **д. ј.**, будући да није имало гласовну вредност, a Мркаљева реформа била је основа правописне реформе Вука Стеф. Караџића.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971; А. Младеновић, *Историја српског језика. Одабрани радови*, Бг 2008.
Јасмина Грковић-Мејџор
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЉА, Паскоје
**ДЕБЕЉА, Паскоје**, певач усмених, народних песама. Један од двојице хварских рибара од којих је Петар Хекторовић 1555. у свом путопису *Рибање и рибарско приговарање* забележио две бугарштице, три почаснице и једну лирску песму. **Д.** је певач чувене бугарштице „Марко Краљевић и брат му Андријаш", а то је изводио „српским начином", како је то у Хекторовићевом делу именовао други рибар Никола Зет.
ЛИТЕРАТУРА: *Народне песме у записима XV–XVIII века*, Бг 1964; М. Пантић, *Историја српског народа*, III/2, Бг 1993.
Нада Милошевић Ђорђевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЉАК, Маргита
**ДЕБЕЉАК**, **Маргита**, играчица, балетски педагог, фолклориста (Сарајево, 25. I 1905 – Нови Сад, 18. IV 1989). У Сарајеву је завршила Учитељску школу (1923), добила основе класичног балета (А. Петрович, О. Соловјева) и похађала приватну Музичку школу проф. Сузина (1918–1923). Класичан балет учила на балетском одсеку Моцартеума (Салцбург, 1935), који је водио Х. Кројцберг, те код О. Преображенске (Париз, 1938), Карин Шнајдер (Грац), а касније и у Школи класичног и модерног балета Р. Цајић Живковић (Београд, 1940). Знање из области модерне игре, гимнастике и ритмике стицала је 1935–1939. на летњим течајевима у школама Жака Далкроза (Париз), Мери Вигман (Берлин) и Лабан-Јосова (Лондон). Од 1930. до 1947. радила са децом и омладином у свом приватном студију (Сарајево, Бањалука, Карловац), приређивала концерте (и сама играла), држала предавања о балету, модерној игри, фолклору. Када је 1934. отворила Студио за уметничку гимнастику, ритмику и модеран балет у Бањалуци, био је то један од центара пропагирања новог смера у игри, све популарнијег у Европи. Септембра 1946. гостовала је са својом школом у Новом Саду. У Нови Сад је премештена фебруара 1947. и постављена за наставника фискултуре у Непотпуној мешовитој гимназији са обавезом да у КУД „Светозар Марковић", али и у позоришту, целовитије приступи подизању и припреми играчког кадра за Војвођанско народно позориште. При новоотвореном Драмском студију радила са ученицима *сценске кретње*, а старије полазнике Балетског одсека убрзаним радом оспособљавала за потребе репертоара. Радила је по сопственом Наставном плану и програму, а залагала се за отварање Балетске школе у Новом Саду. Када је 1948. школа основана, постала је њен први директор и наставник за класичан балет, карактерне игре, ритмику и фолклор. У циљу реформе балетских школа, 1956. упућена је у Лондон, а по повратку унела новине у наставни процес и унапредила методику рада. Школа је постала расадник кадра ширег значаја. До одласка у пензију 1963, извела је пет генерација дипломираних ученика (играча, кореографа, педагога), међу којима су М. Матић Миленковић, Љ. Мишић, С. Савић, С. Илић Живанац, В. Јелкић, Е. Марјаш, А. Баранковски и К. Дињашки. С њом су радили истакнути играчи и кореографи, афирмисани у свету (С. Гребелдингер и Н. Петров, САД). Руководила је Балетском секцијом Пионирског позоришта „Чика Јова Змај" (основано 1946). Као кореограф **Д.** је припремала концерте својих ученика и сопствене сценске наступе, те била аутор вежби и игара на слетовима и гимнастичким приредбама. Сарађивала је са позориштима у Бањалуци и Новом Саду. Дала је допринос изучавању нашег фолклора. Објавила је и око 30 текстова о уметничкој игри у времену када се код нас о њој мало знало и још мање писало.
ЛИТЕРАТУРА: М. Тодоровић, „Јубилеј 25 година рада наставнице Средње балетске школе у Новом Саду Маргите Дебељак", *Наша сцена*, 5. IV 1956; С. Грбић Сотић, *Освајање игре*, Сар. 1986; С. Савић, *Четрдесет година Балетске школе у Новом Саду, 1948/49–1988/89*, Н. Сад 1989; *Српско народно позориште – Нови Сад*, *БАЛЕТ. Првих педесет година* *(1950–2003)*, Н. Сад 2003/2004; С. Савић (прир.), *55 година Балетске школе у Новом Саду*, Н. Сад 2004; Љ. Мишић, *Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године*, I, Н. Сад 2009.
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЉАЧА
**ДЕБЕЉАЧА**, масница (*Pinguicula*), род вишегодишњих зељастих бубоједних биљака из породице Lentibulariaceae. Листови су меснати, жућкастозелени, јајасти, дугуљасти и линеарни, обично нагоре повијених ивица, прекривени ситним лепљивим жлездастим длакама, сакупљени у приземну розету. Цветно стабло (појединачно или њих неколико), на врху са једним цветом, без листова, жлездасто длакаво избија из центра розете. Цвет крупан, зигоморфан, тамно или светлољубичаст, беличаст, ружичаст, ретко жут. Чашица и круница су од пет листића. Круница је цеваста с остругом, на врху аранжирана у два горња и три доња режња. Плод је чаура са много ситних семена. Сви представници рода *Pinguicula* расту на влажним стаништима са недостатком азота као што су тресетишта северних низија или око планинских језера и потока, стене преко којих цури вода или су обрасле маховином итд. Неке врсте тропских области су и епифите. Недостатак азотних једињења у станишту надокнађују разградњом уловљених ситних инсеката који се лепе на жлездасте длаке на листовима и стаблу, а које испуштају дигестивне ензиме. Род обухвата око 80 врста распрострањених у Холарктику, на планинама северне Африке и тропске средње и јужне Америке. У Европи има 12 врста, скоро половина је у југозападном делу потконтинента. На Балканском полуострву и у Србији две су врсте: ендемична *P. balcanica* на околопоточним тресавама високих планина источне Србије и Метохије, те ретка *P. crystallina* subsp. *Hirtiflora*, која расте на влажним багреним и серпентинитским стенама у брдском региону Метохије. Обе врсте су заштићене, а *P. c.* subsp. Hirtiflora је у Србији крајње угрожена.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ј. Casper, *Monographie der Gattung Pinguicula* L., Stuttgart 1966; М. Обрадовић, „Lentibulariaceae R. Br.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, VI, Бг 1974; Б. Татић, „*Pinguicula crystallina* Sm. subsp. *hirtiflora* (Ten.) Strid", у: В. Стевановић, (ур.), *Црвена књига флоре Србије* *1 – ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЉАЧА
**ДЕБЕЉАЧА**, село у југозападном делу Баната, изграђено унутар панчевачке дилувијалне терасе. Смештено је на идеално заравњеном терену, висине око 82 м, без маркантних микрооблика рељефа који би могли утицати на избор положаја насеља и на формирање његових морфолошких карактеристика. Плитке депресије које га ограничавају са западне стране су копови настали вађењем земље за потребе циглане. На источној периферији села је железничка пруга Панчево–Зрењанин, а даље према истоку и пут истог правца. Крај њега је велика фабрика шећера. Са њима је **Д.** повезана слепим путем дугим 3 км. Општинско средиште Ковачица је 8 км североисточно, а град Панчево 28 км јужно од села.
Морфолошке карактеристике села имају све одлике планске градње у Војводини с краја XVIII в. Основа села има облик квадрата, а улице решеткаст распоред. Мале деформације постоје само на источној и јужној периферији села и резултат су каснијег ширења. Централна улица начелног правца исток–запад у средишњем делу проширена је и претворена у парк унутар којег су православна и протестантска црква, док су око њега или у непосредној близини зграде дома културе, основне школе, дома здравља, музеја, банке, поште и стамбене вишеспратнице у чијим приземљима су продавнице. То центру села у великој мери даје „варошку" физиономију. У селу постоји и базен за купање. Задружне економске зграде и већина фабрика налазе се уз железничку пругу на источној периферији села.
Први помен **Д.** је из 1660, из времена владавине Турака, када је она вероватно била врло мала. Помиње се и 1768–1774. када је насељена Србима граничарима. Они су убрзо расељени и **Д.** је имала статус пустаре. Село је обновљено 1794–1795. насељавањем Мађара из Потисја. То је било граничарско село у саставу Глогоњске чете. Године 1811. имало је 1.667 становника, реформатску цркву, школу и два млина. До средине XIX в. број становника је порастао на 3.044, а до почетка XX в. на 4.873 лица. Раст је трајао до 1961. када је било 5.734 становника. Године 2011. било је 4.913 становника, од којих су 49,3% били Мађари, а 33,7% Срби. У пољопривреди је радило 29,6%, у прерађивачкој индустрији 26,3% и у трговини 10,7% економски активног становништва. У селу су радили дрвноиндустријски комбинат, фабрике сокова, сточне хране, обуће, млин и два грађевинска предузећа, а у непосредној близини шећерана, па је знатан део становника радио ван пољопривреде. Томе су допринеле и добре саобраћајне везе са околним градовима и запошљавање мештана у њима. У **Д.** се одржавају надалеко познати вашари са дугом традицијом.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бајић, *Општина Ковачица – економско-географска монографија*, Н. Сад 1988; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, М. Јовановић, *Атлас насеља Војводине*, *II/1, Банат*, Н. Сад 2014.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЉКОВИЋ, Бранибор
**ДЕБЕЉКОВИЋ, Бранибор**, фармацеут, уметник фотографије, универзитетски професор (Приштина, 15. IV 1916 – Монтреал, Канада, 13. VII 2003). Фотографијом се бавио од 1936. када је започео студије фармацијe у Загребу и постао члан Фото-клуба „Загреб". Од тада је редовно излагао на домаћим и међународним изложбама. По дипломирању, 1939. прешао у Београд, где је као члан фото-секције Српског планинарског друштва основао Клуб фото-аматера Београда, чији је био технички секретар. Фармацијом и апотекарством бавио се до 1947, од када се активно посветио фотографији, као њен теоретичар, критичар, историчар, а пре свега уметник. Широк је спектар тема уметничког деловања **Д.** – од најранијих фотографија у пикторијалном маниру, лирских мотива, преко репортерске фотографије („Концерт од 100 фотографија" – репортажа са прве београдске Гитаријаде, са Т. Петернеком), до истраживања форме, фото-дизајна и експеримената са могућностима самог медија фотографије (техника соларизације, циклуси „Фотограми", „Гутеограми", „Ја и моје не-Ја"). У Београду учествовао у оснивању и управи Друштва фото и кино аматера, био члан Савезног одбора за фото-аматерство и уређивао новопокренути часопис *Фотографија*. Објављивао у готово свим часописима из области фотографије (*Фотографија*, *Фоторевија*, *Београдски објектив*, *Фото-кино ревија*), а 1950. постао члан Удружења новинара Србије. Својим теоретским радовима доприноси оснивању прве југословенске фабрике фото-материјала „Фотокемика". Прво фотографско звање – кандидат-мајстор фотографије добио 1951. Поред непрестане излагачке делатности, бавио се и историјом фотографије (*Прва изложба аматера у Београду 1901. године*, Бг 1961; *Стара српска фотографија*, Бг 1977), а 1964. постао професор Више графичке школе, да би на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, касније Факултету драмских уметности, за предмет уметност фотографије (чији је програм рада поставио), прошао сва наставна звања од 1970. до 1980, када је изабран за редовног професора. Први је уметнички фотограф који је постао члан УЛУС-а. У оквиру УЛУПУДС-а основао и водио секцију за фотографију, добио звање мајстора фотографије Фото-савеза Југославије (ФСЈ) 1954, те титула које додељује Међународни савез фотографске уметности – EFIAP (уметничког звања) 1957. и Hon. EFIAP (почасног звања) 1967. Био је дописни члан Немачког друштва за фотографију, те члан и оснивач Европског друштва за историју фотографије. Излагао је на 15 самосталних и преко 200 групних изложби у земљи и свету. Ретроспективна изложба *Првих шездесет година 1936–2001.* одржана је 2001. у Чачку. Добитник је Награде за животно дело ФСЈ 1969. Његова заоставштина чува се у Народној библиотеци у Београду, а 2013. проглашена је за културно добро од великог значаја.
ДЕЛА: „Чување и заштита фотографије / Бранибор Дебељковић", *ГГБ*, 1986, 33; *Стара српска фотографија = Old Serbian Photography*, Бг 2005; *Београд и Београђани крајем 19. века виђени оком Марка Стојановића*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: *Бранибор Дебељковић: добитник годишње награде за фотографију*, предг. Зоран Маркуш, Бг 1969; Г. Малић, „Фотографија", у: *40 година УЛУПУДС-а 1953–1993*, Бг 1994; А. Тишма, „Бранибор Дебељковић", *Дневник*, 8. VI 1997; *Бранибор Дебељковић: ретроспектива, првих 60 година*, Чачак 2001; К. Васиљевић, „Неуморни младић фото-сцене: сећање: Бранибор Дебељковић (1916–2003)", *Политика*, 2. VIII 2003; Г. Малић, *Летопис српске фотографије 1839–2008*, Бг 2009.
Маша Милорадовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЉКОВИЋ, Дена
**ДЕБЕЉКОВИЋ, Дена**, свештеник, етнограф, фолклориста (Липљан, 2. VIII 1858 – Липљан, XI 1916). По завршетку призренске Богословско-учитељске школе 1876. радио је у Липљану као учитељ. Учитељски курс завршио је у Београду 1890. Липљански парох постао је 1896. и потом учествовао у успостављању српске власти и формирању институција. Утицао је на очување српског националног и верског идентитета, борећи се против јеленизације. Бугарски окупатори су га убили 1916. Податке о свом детињству и похађању основне школе у Липљану оставио је у аутобиографији *Моје школовање* (Архив САНУ). То је и својеврсна хроника живота Срба на Косову у другој половини XIX в. **Д**. рад посебно је значајан на пољу етнографије и етнологије. Оставио је иза себе богату грађу, припремљену за објављивање, попут антропогеографског списа *Косово. Обичаји народа српског* (Бг 1907). У рукописима му је остала до сада најбогатија грађа о обичајима и веровањима Срба на Косову и Метохији о занимањима, храни, о болестима и народним лековима (Архив САНУ). Радећи сам на терену, махом око Липљана, Штимља и Неродимља, али и користећи записе својих ђака, оставио је забележене готово све облике усменог казивања (Архив САНУ); од лирских врста – обредне песме, обичајне, породичне, верске, љубавне и родољубиве; од епских песама – приповедне и јуначке; од прозних остварења – легенде, приче о животињама, бајке, новеле, шаљиве приче и анегдоте. Обухватио је и тзв. мале фолклорне форме – изреке, пословице, загонетке, питалице, клетве, заклетве, благослове, здравице и говорне игре. Већином су изостављена имена казивача, али су записи дати углавном у аутентичном говорном дијалекту и у оквиру друштвеног контекста. Део ових рукописа објавио је Владимир Бован под насловом *Српске народне умотворине са Косова из рукописа Дене Дебељковића, књ. I: лирске и епске народне песме* (Пр 1984). У **Д.** рукописној заоставштини (Архив САНУ) налази се неколико рукописа који представљају посебне целине: *О несрећном свештенству на Косову*, *Свештеници липљански*, *О туторима липљанске цркве*, *Грчка школа и учитељи у Липљану*, *Грчки поп из Скопља*, *Спремање за свештенички чин*, *Парничење Стојка и Ђорђа Пашка*, *Први потајни и нечовечни долазак митрополита Нићифора у Липљан*, *Печати црквени и школски.* Сви ови списи имају високу документарну вредност.
ЛИТЕРАТУРА: В. Бован, *Вук* *Караџић и његови следбеници на Косову и Метохији*, Пр 1987; *Дена Дебељковић, живот и дело*, Пр 2001.
Валентина Питулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБЕЉКОВИЋ, Мирослав
**ДЕБЕЉКОВИЋ**, **Мирослав**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Приштина, 20. I 1924 – Београд, 16. II 2006). На Грађевински одсек Техничког факултета у Београду уписао се 1945, четврти и пети семестар завршио у Прагу и дипломирао на Грађевинском факултету у Београду 1951. По дипломирању радио до пензионисања 1984. у пројектантском бироу „Пројметал" у Београду. Као хонорарни асистент био је ангажован на Катедри за транспорт Рударског факултета у Београду (1960–1965) и на Катедри за металне конструкције ГФ у Београду од 1964, где је на последипломским студијама у звању вишег стручног сарадника oд 1969. предавао Специјалне железнице (индустријске жичаре). За редовног професора на ГФ у Суботици на групи за металне конструкције изабран је 1984. Као главни и одговорни пројектант учествовао је у реализацији низа пројеката нестандардних објеката намењених сложеним технолошким процесима у области црне металургије: железаре Никшић, Скопље и Смедерево. Ρадио је на пројектовању носећих челичних конструкција великог броја рударско енергетских постројења: у Бору, у Тузли, за термоцентрале „Колубара А" у Великим Црљенима и „Никола Тесла А и Б" у Обреновцу, а делимично и „Дрмно" у Костолцу. Био је члан више републичких комисија за техничке прегледе изведених радова великих индустријских и енергетских постројења и за нострификацију иностране пројектне документације носећих конструкција од челика. Учествовао је у раду експертских тимова за утврђивање узрока рушења низа челичних конструкција и дао је допринос санацији конструкција оштећених пожаром (хладна ваљаоница железаре у Смедереву, термоцентрале „Никола Тесла А и Б"). Бавио се проблематиком динамички оптерећених темеља и вибрација код индустријских постројења. Значајно је допринео области челичних конструкција својим делом *Челичне конструкције у индустријским објектима* (Бг 1995) и посебно делима о специјалним челичним конструкцијама, које је пројектовао и градио за најзначајније велике објекте у земљи. Био је редовни члан Инжењерске aкадемије Југославије од 2000. Одликован је Орденом рада за учешће у изградњи Железаре Скопље, добитник је повеље за животно дело на пољу грађевинског конструкторства и више других признања.
ДЕЛА: *Темељи машина, прорачун и конструкција*, Бг 1995; *Индустријске жичаре*, Бг 1999; *Бункери и силоси у челичној конструкцији*, Бг 2000; *Спрегнуте конструкције у пракси*, Бг 2012.
ИЗВОР: Архива ГФ у Суботици.
Растислав Мандић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБИЈАЂИ, Руди
**ДЕБИЈАЂИ, Руди**, лекар, авиофизиолог, професор ВМА (Мостар, 28. XII 1929 – Београд, 3. III 2006). Дипломирао 1951. на Медицинском факултету у Београду, специјализирао патофизиологију на ВМА 1955, докторирао 1964. на истом факултету тезом *Утицај цистеамина на отпорност према акутној аноксичној хипоксији*. За време II светског рата (1941) ухапшен и спроведен у логор Бухенвалд, где је боравио до 1945. По ослобођењу ради као новинар у часопису *Наш глас*. Био начелник Одељења за авиофизиологију и помоћник начелника Института за Научно-истраживачки развој и наставу у Ваздухопловном-медицинском институту (ВМИ) Команде Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране у Земуну (1955–1976). Из састава ВМИ изабран је у Научно-наставно веће ВМА у звање редовног професора (1973). Усавршавао се у Милану (1961), Стокхолму (1964), Минхену (1970) и САД (1979). Члан Одбора за астронаутику САНУ постаје 1973. Као аутор више од 170 научних и стручних радова из области авиофизиологије, допринео развоју ваздухопловне медицине у Србији (и S. Rudnjanin, „Aviation medicine in Yugoslavia after the Second World War", *ВП*, 2003, 60, 4). Члан Медицинске академије СЛД, оснивач и први председник Секције за ваздухопловну и космичкумедицину СЛД. Био председник Физиолошког друштва Србије и члан управе Астронаутичког друштва Југославије, као и члан Америчког друштва за унапређење науке (АSSА). Добитник награде „22.децембар" (1983) и Дипломе почасног пилота и пилотског знака (1980).
ДЕЛА: коаутор, „Adrenergic blocking action of cysteamine", *Experientia*, 1962, 18; и V. Varagić, S. Elicic, „An analysis of adrenergic blocking activity of cysteamine", *Arch.Int.Pharmacodyn.Ther.*, 1963, 142; и L.Perovic, V. Varagic, „Evaluation of the sympatho-adrenals activity in pilots by determination of urinary catecholamines during supersonic flight", *Aerospace Medicine*, 1970, 41, 6.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБРЕЦЕНИ, Јожеф
**ДЕБРЕЦЕНИ, Јожеф** (Debreczeni József, право име Brunner József), књижевник, новинар (Будимпешта, 13. Х 1905 – Београд, 26. IV 1978). После прекида студија у Будимпешти, сарадник је суботичког дневника *Napló*; од 1933. до 1938. уређује будимпештански лист *Ünnep*. Депортован је у Аушвиц 1944. Од 1945. живи у Београду, ради као дописник листа *Magyar szó* и Радио Новог Сада. Збирка *Történet* (Со 1925) сврстава га у песнике класичног модернизма, виртуоза риме, „уметника речи", а у збирци *Tündöklő tájon* (Н. Сад 1949) уноси полифонију у соцреалистички обојено послератно песништво. Последња збирка, *Vacsoracsillag* (Н. Сад 1975), већ делује анахроно у стваралачком контексту мађарске постмодерне. Са К. Сентелекијем превео је на мађарски песме за антологију модерних српских песника (*Bazsalikom*, Суб. 1928), запажени су му преводи песама и прозе Ј. Дучића (*Álmok városa*, Суб. 1932). Писао је приповедну прозу (*Прво полувреме*, Н. Сад 1954; *Невероватно лето*, Цт 1955; *Људско месо*, Н. Сад 1958; *Csodabolt*, Н. Сад 1959; *Szamár a hegyen*, Н. Сад 1962). Његов *Hideg krematórium* (Н. Сад 1950; *Хладни крематоријум*, *роман Аушвица*, Н. Сад 1951), један је од првих романа о холокаусту у мађарској књижевности. Добитник је награде *Híd*.
ДЕЛА: драме: *Miss Universum*, Суб. 1929; изабране песме: *Belgrádi éjfél*, Н. Сад 1958; *Dallegyenajel*, Н. Сад 1966.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, „Српска лирика на мађарском", *ЛМС*, 1928, 315, 2; I. Szeli, „D. J.", у: *Utakegymásfelé*, Н. Сад 1969; I. Bori, „D. J.", у: *Irodalmunk évszázadai*, Н. Сад 1975; И. Бори, *Књижевност југословенских Мађара*, Н. Сад 1979.
Марија Циндори Шинковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБРЕЦИН
**ДЕБРЕЦИН** (Debrecen), други по величини град у Мађарској и најзначајнији економски и културни центар источног дела Мађарске. Седиште Хајду-Бихарске жупаније. **Д.** је већ у XI в. значајно место, а од почетка XIII в. често се помиње као развијено и пространо градско средиште. Као једно од најзначајнијих трговишта у Угарској град је 1361. добио и посебне краљевске повластице. Вашари који су се одржавали у **Д.** током XIV и XV в. били су од изузетног значаја за економски развој целе Угарске. Као савезник мађарског краља Жигмунда Луксембуршког деспот Стефан Лазаревић добио је значајне поседе широм Угарске. Међу тим имањима посебно се истиче и град **Д.** са околним селима и трговиштем Бесермењом које је деспот добио од краља Жигмунда 1411. После смрти деспота Стефана Лазаревића дебрецинско властелинство наследио је Ђурађ Бранковић. Нису сачувани подаци о томе колико је Срба насељено у **Д.** у време када је град био под управом деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Сачувани извори указују пре свега на присуство Срба у појединим насељима око **Д.**, као што је на пример трговиште Бесермењ. Позицију истакнутог трговачког места **Д.** је сачувао и током XVII в. када у град пристиже и значајан број српских и грчких трговаца који су од цара Леополда I 1667. добили и посебне привилегије, а које су биле потврђене и 1690. Од средине XVI в. **Д.** постаје једно од најзначајнијих упоришта калвинистичке реформације у централној Европи. У то време формирана је и градска реформатска школа, а касније и Реформатски колегијум. Током XVII и XVIII в. **Д.** се развио у значајан универзитетски центар. Почев од треће деценије XIX в. Реформатски колегијум у **Д.** похађао је и све већи број Срба са целог подручја Хабзбуршке монархије. Са радом колегијума био је упознат и Сава Текелија, који је у лето 1842. основао и фонд за награђивање најбољих појаца при Реформатском колегијуму.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, И. Јакшић, *Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетка XVIII века*, *I*, Бг 1987; С. Гавриловић, *Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетка XVIII века*, *II*, Бг 1990; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1999; *Историја српског народа*, II, Бг 2000; B. Miklós, *Debrecen helytörténeti irodalma*, Debrecen 2002; S. István, *Intézménytörténeti források a Debreceni Református Kollégium Levéltárában I–II*, Debrecen 2013.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕБРЦ
**ДЕБРЦ**, село у Посавини, на путу Обреновац–Шабац, где се од њега одваја пут за Уб. Око 14 км источно од **Д.** је општинско средиште Владимирци. Насеље је компактно и формирано дуж два пута на око 140 м н.в. Има радијалан распоред улица. Помиње се од 1284, а касније у XV и свим потоњим вековима. Редовно је било мало насеље, као нпр. 1788. када је имало само три куће. Почетком XIX в. дошло је до досељавања становништва из Херцеговине, Баната, Мачве и Црне Горе чиме је популација знатно увећана, па је 1921. његов статистички круг имао 1.108 становника, од којих су сви били Срби. Три године касније **Д.** добија статус варошице. Број становника растао је до пред крај XX в. (1981. 921 лицe), када почиње депопулација. Године 2011. било је 809 становника, од којих 91,5% Срба, а 6,8% Рома. Пољопривреда је ангажовала 27,6%, а прерађивачка индустрија 21,5% економски активног становништва. Неаграрно становништво радило је највећим бројем у околним градовима. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија која ради за шест околних села, амбуланта, пошта и пољопривредно добро са млином, силосом и фабриком сточне хране.
Драгица Р. Гатарић
Средњовековни град, трг и двор **Д.** налазили су се на десној обале реке Саве, приближно на средини између Шапца и Обреновца, где и данас постоји истоимено насеље. Под српском влашћу налазио се од 1284. и у њему је био смештен двор краља Стефана Драгутина (1282–1316), након што се повукао са српског престола (1282). Иако је од угарског краља Ладислава IV (1272–1290), када и **Д.**, поред осталог добио и Београд, као веће и значајније насеље, судећи према изворним подацима, краљ Драгутин је чешће боравио у свом „славном двору" у **Д**. Овде је примао посланства од свога брата краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321), са Свете Горе, „од других, околних народа и далеких крајева". После смрти краља Драгутина 1316. **Д**. је враћен под угарску власт. Непуних девет деценија касније, 1403/04, деспот Стефан Лазаревић (1402–1427) након споразума и успостављања вазалних односа према угарском краљу Жигмунду Луксембуршком, између осталог добио је и **Д.** Уз многе друге поседе Ђурађ Бранковић (1427–1456, деспот од 1429) трг **Д.** у Мачви и панађур о Празнику Светог Пантелејмона (27. јула) потврдио је као „вечну баштину" великом челнику Радичу (1428/29), који их је држао још за живота деспота Стефана. Под српском влашћу **Д.** је остао све до коначног пада српске државе под власт Турака (1459).
Дејан Јечменица
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњег века*, Бг 1912; Архиепископ Данило, *Животи краљева и архиепископа српских*, прев. Л. Мирковић, Бг 1935.
ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, *Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; М. Спремић, „Деспот Ђурађ Бранковић и Мачванска бановина", *ИЧ*, 1976, 23; М. Благојевић, „Насеља у Мачви и питања српскоугарске границе", у: *Ваљево – постанак и успон градског средишта*, Ва 1994; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕР
**ДЕВЕР**, мужев брат или рођак из истог поколења. У свадбеним обичајима **д.** добија посебну функцију, по правилу намењену млађем неожењеном брату, док у ретким случајевима ту улогу преузима неудата сестра, деверуша. У традиционалној српској свадби **д.** има посебну улогу ритуалне особе задужене да чува младу до тренутка венчања. На дан свадбе, када сватови дођу у младину кућу, **д.** као заступник младожење први долази у контакт са младом. Традиционална свадба претрпела је велике промене, али обичај „куповине младе", када **д.** преговара са невестиним братом о висини износа који би требало да плати, одржао се у многим крајевима Србије и у XXI в. Иако је реч о забавној функцији ритуала, у којем учествују и сватови са шаљивим коментарима, јер брат настоји да подигне цену невесте а **д.** да прође што јефтиније, „куповина младе" у прошлости није имала улогу само да забави сватове. Наиме, није реч о купопродајном односу него о успостављању друштвених односа разменом дара која има функцију да озваничи право на особу (жену) и успостави однос афиналног сродства. Циљ ове брачне трансакције, у којој учествује **д.**, као и других трансакција приликом склапања брака, јесте успостављање друштвених веза; новац који даје **д.** у замену за невесту је средство друштвене, а не робне и трговачке размене. Млада **д.** поклања специјално ручно везени пешкир, ставља га преко десног рамена и везује испод пазуха. Пешкир је дар којим невеста потврђује **д.** статус посебног ритуалног функционера. Од тог тренутка **д.** је задужен да је чува, посебно до венчања, али и током свадбеног весеља. Ритуално преузимање невесте у традиционалној култури било је богато различитим обредним секвенцама које имају симболички значај. **Д.** као представник младожење и његове фамилије у њихово име доноси невести дарове, обува јој ципеле, обично пратећи одређена ритуална правила, водећи рачуна о томе да млада не додирне земљу. Симболичка веза између младиних ципела, саме младе и **д.** у појединим крајевима се наставља и у току свадбеног весеља, а долази до изражаја у појединим обичајима забавног карактера. **Д.** је дужан да чува младу и евентуално спречи да јој неко од сватова украде ципелу, у противном, требало би да плати откуп. Као заштитник младе и заступник младожење **д.** је учествовао у низу обреда којима се млада уводи у статус новог члана заједнице.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, 1, Бг 1984; С. Златановић, *Свадба – прича о идентитету: Врање и околина*, Бг 2003; З. Ивановић, „Антрополошке критике тезе о 'браку куповином жена' као прилог промишљању интердисциплинарности", *ЕаП*, 2007, 2, 2.
Лидија Б. Радуловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕРИКА
**ДЕВЕРИКА** (*Abramis brama*), слатководна риба из породице шарана (Cyprinidae). Повремено се може наћи и у бракичној води. Њена просечна дужина износи 25–50 цм, а максимална 82 цм. Достиже највећу тежину од 6 кг (обично 2–4 кг) и старост од 23 годинe. Распрострањена је у већем делу Европе, од Ирске до Аралског мора. У Србији живи у водама црноморског слива. Тело је високо, бочно спљоштено, зеленкасто-сребрнкасте боје, сивкастих пераја. Уста су суптерминална и могу се издужити у трубицу. Мужјаци у време мреста по глави и предњем делу трупа добијају многобројне брадавичасте израштаје. Живи у јатима у споротекућим рекама, као и у језерима. Храни се бескичмењацима дна, нарочито црвима, мекушцима, ларвама инсеката и рачићима, док при великим густинама зоопланктона може прећи на филтрирајући начин исхране. Полну зрелост достиже са 3–5 година. Мрести се у плиткој води од марта до јула. Зимује у великим јатима у дубљим водама. Продукује фертилне хибриде са бодорком (*Rutilus rutilus*). Значајна је за привредни риболов (спада у тзв. „белу рибу"), а цењена је и у спортском риболову. Сродне врсте су кесега (*Ballerus ballerus*) и црноока **д.** (*Ballerus sapa*). Тела су им издуженија и мање су од **д**. У Србији обе врсте живе у рекама црноморског слива. Међусобно и од **д.** кесега и црноока **д**. се разликују по положају уста, броју крљушти у бочној линији и броју жбица у аналним перајима. Имају мањи комерцијални значај, а користе се и у спортском риболову.
ЛИТЕРАТУРА: M. Kottelat, J. Freyhof, *Handbook of European freshwater fishes*, Cornol 2007.
Јасмина Крпо Ћетковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕСИЉЕ
**ДЕВЕСИЉЕ**, вишегодишње и двогодишње зељасте биљке рода *Seseli* (укљ. Libanotis Hill), из породице штитара (Umbelliferae). Корен им је снажан и вертикалан, при основи са остацима прошлогодишњих листова. То су често робусне биљке, 30–200 цм високог браздастог, од основе или у горњој трећини разгранатог стабла, које се завршава лоптастим или тањирастим штитастим цвастима, које чине 5–60 цветова. Цветови су без листова или са веома малим чашичним листићима, беличасте, бледољубичасте, ређе жућкасте крунице. Листови су троструко перасто издељени на танке сегменте различите дужине. Плод им је овалан или дугуљаст, са 3–5 бразда у којима се налазе канали са етарским уљима. Садрже још кумарине, лигнене, флавоноиде, сесквитерпенске лактоне итд. Род обухвата око 120 врста распрострањених у Евроазији. У Европи је познато између 40 и 50, а у Србији око 10 врста. Настањују отворена сува и топла травна станишта, пешчаре, камењаре и ободе шума низија и брдско-планинских појасева. Од чешћих врста у Србији налазимо на кречњачким и серпентинитским камењарима и стенама круто **д.** (*S. rigidum*), на песковитим местима пешчарско **д.** (*S. tortuosum*), док у приморским крајевима црногорског приморја расте ендемично лоптасто **д.** (*S. globiferum*).
ЛИТЕРАТУРА: P. W. Ball, „Seseli (incl. Libanotis Hill)", у T. G. Tutin и др.. (ур.), *Flora Europaea* 2, Cambridge 1968; В. Николић, „Seseli L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, V, Бг 1973; Euro+Med Euro+Med PlantBase – the information resource for Euro-Mediterranean plant diversity. (2006-).
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕТ
**ДЕВЕТ**, последњи број у низу једноцифрених бројева, представља границу преласка у нови нивo. У народној традиционалној култури заузимао је посебно место у народним бајањима и усменим предањима. Симболично значење је било усмерено ка граничном обележју и промени. Третиран је у народу и као утростручавање броја три. На ширем јужнословенском простору, па и у Србији, сматра се да су веровања у значење броја **д.** старобалканско наслеђе, о чему говоре и нека археолошка налазишта (нпр. Атеница код Чачка). Римљани су празновали деветодневне светковине (*novendialis*) посвећене боговима у циљу заштите од злих сила. У српској народној традиционалној култури број **д.** се спомиње веома често у магијским текстовима и бајањима као превентива или као чин излечења од дејства злих сила у животном циклусу обичаја или у друштвеним обичајима. Тако је нпр. у Метохији народ веровао да ће село заштитити од куге (чуме) узоравањем око села 9 бразди са 9 пари волова. Према народном предању у околини Лесковца самовиле је могуће умилостивити са **д.** лепиња, које би носила бајалица са кошуљом оног за кога се верује да је оболео посредством ових митских бића. Код влашког становништва у Тимочкој крајини, у погребном култу, месили су 9 лепиња у кући покојника и намењивали женама које би дошле тога дана. Породиљу за коју се верује да су напале бабице, зла порођајна митска бића, купали би водом захваћеном с 9 извора. У Полимљу дојиља која нема довољно млека за подој бебе морала је да се купа испод 9 воденица и да испод сваке пије воду. Болесну децу су лечили свињском машћу опраном у „девет вода". Веровало се да кошуља од кучине, коју откају 9 нагих баба за једну ноћ, штити војника од куршума на бојном пољу. У српској народној бајци „Баш Челик" број **д.** је забрањен број и доноси несрећу јер се разоткривањем деветих врата ослобађа зло персонификовано у Баш Челику.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији јужних Словена*, Ниш 1996; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА → ЈУГОВИЋИ
**ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА** → **ЈУГОВИЋИ**
# ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА
**ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА**, село на источној периферији Косовске котлине, око 6 км северно од општинског средишта Приштине. Око један километар источно од села пролазе пут и железничка пруга Приштина–Подујево–Ниш, а око 5 км западно пут Приштина – Косовска Митровица. Са њима је село повезано локалним путевима. Насеље је плански грађено и има дугачке и праве, решеткасто распоређене улице. Настало је у време међуратне колонизације између 1921. и 1930. насељавањем становништва из околине Бруса, Куршумлије, из Црне Горе, Лике и Херцеговине. Једно је од ретких села у околини из којих Срби и Црногорци 1999. нису протерани. Године 1948. пописни круг имао је 1.925 становника, од којих 57,4% Срба, а 40,6% Шиптара. На попису 1991. регистровано је 405 становника, од којих су 92,3% били Срби, а 5,4% Црногорци. Албанско становништво није се одазвало попису становништва. У селу се налазе осмогодишња и четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и железничка станица.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕТАК
**ДЕВЕТАК**, планина на истоку БиХ, у Републици Српској, која се протеже правцем исток–запад у дужини од око 16 км, док је највећа ширина 5 км. Североисточно од **Д.** паралелно се пружају мање планине Студена гора и Међеђак, док југозападно од ње леже Копито и Пакленик. Уз југозападну границу планине је река Рaкитница (десна притока Праче, слив Дрине). **Д.** изграђују тријаски масивни спрудни кречњаци, микроспарити, биомикроспарити и интрабиоспарити. У југоисточном делу јављају се јурске дијабаз рожначке формације, класти и олистолити граувака, глинаца, рожнаца и спилита у глиновитом матриксу, кредне кречњачке брече и кречњаци. Највиши врх Безданица је у средишњем делу планине на 1.424 м н.в. Други врхови су у близини: Голо раме (1.397 м), Бојна (1.391 м) и Букова гора (1.380 м). Стрми одсеци постоје на североисточним и југозападним странама планине. Севернији део планине обилује вртачама. На **Д.** постоји неколико крашких извора. У југоисточној подгорини налази се неколико кратких потока чије воде пониру. Највећи део планине прекривен је листопадном и четинарском шумом. На планини постоје само путеви без путне подлоге, а у ближој околини нема магистралних путева. Уз њену северну периферију је пут Соколац – Хан Пијесак, а на јужној страни пут Рогатица–Вишеград. На планинским рубовима, на висинама 900–1.100 м, налази се неколико села: на северу су Крам, Мркаљи, Џимрије (општина Хан Пијесак), Мислово, на југу Бабљак и Рађевићи (општина Рогатица), док се на југозападу простиру Жљебови, Мичиводе, Вранеши, Грбићи, Точионик (општина Соколац). У њима је још очувано неколико дрвених кућа, брвнара, прекривених шиндром.
ЛИТЕРАТУРА: S. Redzic, S. Barudanovic, S. Pilipovic, „Wild mushrooms and lichens used as human food for survival in war conditions: Podrinje-Zepa region (Bosnia and Herzegovina, W. Balkan)", *Human Ecology Review*, 2010, 17, 2; M. Lukić Tanović, J. Golijanin, M. Grmusa, „The impact of relief on the distribution of the population in the area of East Sarajevo", *Mediterranean Journal of Social Sciences*, 2014, 5, 22.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕТАК, Небојша
**ДЕВЕТАК, Небојша**, песник, критичар, уредник (Мала Градуса, Банија, 21. X 1955 – Врбас, 25. X 2017). Школовао се у Малој Градуси, а потом у Сиску, где је живео и радио све до распада СФРЈ 1991. Рат је провео у Глини и Петрињи, а од 1995. живи у Србији. Уређивао је лист *Српски глас* у Топуском 1990–1993. и био председник Удружења књижевника Републике Српске Крајине 1994–1995. У Врбасу уређује књижевни часопис *Траг* од 2010. **Д.** негује изражајне форме како слободног тако и везаног стиха. Пишући везаним стихом, он радо искушава форму сонета, посебно повезујући тај облик са преиспитивањем историјског искуства српског народа у Хрватској, али и трагајући за обновљеним религијским доживљајем (*Жуђено војевање*, Н. Сад 1995; *Расуло*, Зг 1997; *Омча за воштаницу*, Врбас 2009). Највише успеха постигао је обликом исповедне поезије у којој слободним стихом преиспитује апорије егзистенције и судбинску одређеност људског бића, укључујући страдалничку и избегличку судбину (*Боре и бразготине*, Бг 2005; *Узалуд тражећи*, Зг 2008; *Као кад снег крвари*, Зг 2012). Објавио је књигу мемоара *Разгртање пепела* (Зг 1998), у којој је описао сопствено виђење ратних збивања у Хрватској током распада СФРЈ. Приредио је *Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека* (Зг 2002), хрестоматију *Друмови су наша отаџбина* (Ист. Сар. 2006), те објавио књигу есеја и критика *Непристајање на понуђено* (Врбас 2009). Добитник је награде „Златна струна" Смедеревске песничке јесени, Браћа Мицић, „Милан Ракић", Змајеве награде Матице српске и др. И. Негришорац и Ђ. Деспић приредили су зборник радова са библиографијом *Поезија Небојше Деветака* (Н. Сад 2017).
ДЕЛА: поезија: *Пресудна жеђ*, Сисак 1980; *И друге болести*, Сисак 1980; *Непожељни гости*, Зг 1984; *Заустављена пројекција*, Зг 1988; *Кључаница*, Бг 1991; *Кораци без одредишта*, Срп. Сар. 2004; *Лицем према наличју*, Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: С. Кораћ, *Преглед књижевног рада Срба у Хрватској*, Зг 1987; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; М. Пантић, *Свет иза света*, Кв 2002; И. Негришорац, „Mодернитет и сенка Велике сеобе", *ЛМС*, 2003, 179, 472, 3; Б. Стојановић Пантовић, *Оштар угао*, Зр 2008; С. Радојчић, „Димензије одсутног", *ЛМС*, 2009, 185, 483, 4.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕТЕРАЦ
**ДЕВЕТЕРАЦ**, врста изосилабичког стиха који се, сачињен од девет слогова, појављује у српској силабичкој и силабичко-тонској версификацији. У зависности од тога како се силабички рашчлањава и како тонски обликује, овај стих најчешће садржи четири иктуса, а појављује се у два засебна облика: трохејском и јампском. Трохејски **д.** има цезуру после четвртог слога (4+5), а акценти теже да заузму позиције непарних слогова. Јампски **д.** има цезуру после петог слога (5+4), а акценти се распоређују тако да јака места буду парни слогови. У фолклору је **д.** изузетно редак. У оквиру свог списка стихова које налази у усменој поезији (од петерца и шестерца па до тринаестерца и четрнаестерца) В. Караџић од свих силабичких образаца једино **д.** не помиње, што значи да га и не сматра засебним обликом важним за усмено певање. Премда Л. Зима налази овакве облике стиха и код других словенских народа (Чеси, Словаци, Малоруси), и код њега су српски и хрватски примери сасвим ретки и малобројни. Вуковим трагом Т. Маретић уврштава **д.** у групу стихова којих „тако мало има у народнијем пјесмама, да се управо може рећи да их и нема". Нешто чешће овај стих ће се наћи у грађанској лирици, али и ту он представља ексцесни феномен. Тек у писаном, уметничком песништву **д.** задобија нешто важније место, где се понекад трохејски десетерац комбинује са деветерачким обликом исте интонације (С. Милутиновић Сарајлија, П. П. Његош). Упркос томе што га, као сасвим периферни феномен, можемо наћи код песника који су користили античке облике (унутар алкејске строфе се јавља као трећи стих овог катрена, на пример код Л. Мушицког, Ј. Стерије Поповића, П. Прерадовића и др.) и романтичара (код Ј. Ј. Змаја, Ђ. Јакшића, Л. Костића, Љ. Ненадовића и др., понекад и у каталектичком облику лирског десетерца, као у Костићевој песми „Santa Maria della Salute"), овај стих ће, највише у склопу истраживања изражајних могућности јамба, почети да откривају тек песници ране модерне (В. Илић, М. Јакшић, Ј. Дучић, М. Ракић, С. Луковић, С. Пандуровић, В. Петковић Дис, В. Петровић и др.). Написавши прегршт антологијских песама у јампском обрасцу, **д.** ће естетски најпотпуније осмислити Ракић („Јасика"), а нарочито Дучић („Сунцокрети", „Ћук", „Бор", „Буква", „Мрави", „Побожна песма", „Сенка", „Песма", „Повратак" и др.). Од новијих песника овај стих су успешно користили С. Раичковић, Б. Миљковић, Борислав Радовић, Алек Вукадиновић, Р. П. Ного, Милосав Тешић и др.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стефановић Караџић, „Предговор", у: *Народне српске пјесме*, I, Лајпциг 1824; Л. Зима, „Нацрт наше метрике народне обзиром на стихове других народа а особито Словена", *Рад ЈАЗУ*, 1879, XLVIII–XLIX; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", *Рад ЈАЗУ*, 1907, 170, 68; С. Матић, „Принципи уметничке версификације српске", *ГНЧ*, 1930, XXXIX, 1931, XL, 1932, XLI; Ж. Ружић, *Српски јамб и народна метрика*, Бг 1975; *Над загонетком стиха*, Н. Сад 1986; *Енциклопедијски речник версификације*, Н. Сад 2008; И. Негришорац, „Деветерац у поезији Милосава Тешића", у: А. Јовановић, Ј. Делић (ур.), *Звук, метар и смисао Милосава Тешића*, Бг–Требиње 2015.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕТЕРНИК
**ДЕВЕТЕРНИК** (*Helianthemum*), вишегодишњи ниски, при основи одрвенели полужбунићи, ређе једнoгодишње биљке из породице бушина (Cistaceae). Стaбла су полегла или устајућа, у различитом степену покривена беличастим или сивкастим длакама, ређе гола. Листови су линеарни, ланцетасти или овални, обичнo са доње стране светло длакави, ређе голи. Има пет круничних листића, јарко су жути, ређе беличасти; број прашника је велик. Плод је чаура. Род *Helianthemum* обухвата око 100 врста распрострањених у Медитерану и предњој Азији, посебно у западном Средоземљу (Шпанија, Мароко и Алжир), где је и центар рода са скоро 2/3 познатих врста. На Балканском полуострву расте 13, а у Србији пет врста: *H. ledifolium* и *H. salicifolium* су једногодишње, а обичан **д.** (*H. nummularium*), сиви **д.** (*H. canum*) и планински **д.** (*H. oelandicum*), све су то вишегодишње врсте са већим бројем инфраспецијских таксона. Вишегодишњи представници су важни елементи отворених травних заједница од брдских до алпијских предела Србије. Под именом **д.** у народу су познате и врсте сродног рода *Fumana* којих у Србији расту две: *F. procumbens* и *F. bonapartei* (ендемична за Бaлкaнско полуострво, искључиво настањује серпентинитске камењаре Босне, Србије, Албаније и северне Грчке).
ЛИТЕРАТУРА: M. C. F. Proctor, V. H. Heywood, „*Helianthemum* Miller", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaeа*, 2, Cambridge 1968; В. Блечић, „Cistaceae A. L. De Jussieu", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, III, Бг 1972.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕТИ МАЈ
**ДЕВЕТИ МАЈ**, село, тј. приградско насеље на западној периферији Ниша, на левој обали Нишаве, на магистралном путу Ниш–Прокупље. Настало је после ослобођења од Турака и 1878. имало седам кућа са 107 становника. Старо село формирано је северно од друма према Прокупљу, одакле се касније ширило према југу дуж друма и према суседном селу Чокот. Куће су спонтано настајале уз сеоске путеве и имају мрежаст распоред. Село је брзо напредовало и 1921. имало је 2.710 становника, од којих 2.678 православаца. Највише становника досељено је са Косова, из Добрича, Црне Траве и Топлице. Бржи раст насеља уследио је од 60-их година XX в. упоредо с развојем урбане зоне Ниша. Првобитно име Ново Село 1985. замењено је савременим називом. Године 2011. било је 4.795 становника, од којих су 92,4% били Срби. Готово све активно становништво запослено је у непољопривредним делатностима (прерађивачка индустрија, трговина, државна управа) у оближњем граду, а пољопривредна занимања ангажовала су само 0,9% економски активног становништва. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, здравствена станица, апотека и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕЧЕРСКИ, Василије
**ДЕВЕЧЕРСКИ, Василије**, хистолог, ембриолог, универзитетски професор (Србобран, 30. IX 1929 – Нови Сад, 13. IX 1996). Завршио студије Медицине на Универзитету у Сарајеву 1959. Одмах започео рад на тамошњем Институту за хистологију и ембриологију у својству асистента. Преласком на новоотворени Медицински факултет у Новом Саду 1961. постао асистент, прошао сва звања до редовног професора 1979. Био шеф Катедре за хистологију и ембриологију (1980–1989) и управник Завода за хистологију и ембриологију Мед. ф. у Новом Саду. Усавршавао се на Мед. ф. у Љубљани (1961), Институту за медицинска истраживања у Будимпешти (1966), Букурешту (1967. и 1971), у Лабораторији за хистологију и ембриологију Мед. ф. у Лијежу (1973) као стипендиста Академије наука. Од почетка радног стажа определио се за научна истраживања у области ендокринологије. Одбранио докторску дисертацију под насловом „Хистофизиолошке одлике надбубрежне жлезде након пинеалектомије" 1965. на Мед. ф. у Новом Саду. У научном раду користио савремене методе цитохемије, ауторадиографије помоћу светлосних и трансмисионих електронских микроскопа. Уже поље интересовања је у области хистолошких, хистохемијских и хистоензимолошких промена из области експерименталне ендокринологије. Посебно се бавио проблемима екологије. Био члан Друштва лекара Војводине, Друштва цитолога Југославије, као и Aсоцијације анатома у Француској и Немачкој, а две године био председник Удружења универзитетских и научних радника Војводине. За свој рад добио Листину Друштва анатома Југославије, Повељу Друштва анатома Југославије, Повељу Мед. ф. у Новом Саду и признање Удружења универзитетских наставника.
ДЕЛА: коаутор, „Волуметријска својства једара спонгиоцита сноповне зоне надбубрежне жлезде под утицајем детерџената", *ВГ*, 1987, 41, 11–12; коаутор, „Les changements de la zone glomérulaire de la glande surrénale à la suite de l'influence des engrais artificiels", *Bulletin - American Association of Anatomy*, 1991, 75, 231; коаутор, „Glomerular zone of the rat 30 days after the termination of exposure to mineral fertilizer", *Proceedings for Natural Sciences*, 1994, 86.
ИЗВОР: Архива Мед. фак. у Новом Саду.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕЏИЋ, Владан
**ДЕВЕЏИЋ, Владан**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 13. IV 1959). Дипломирао 1982, магистрирао 1988. и докторирао 1993. на Електротехничком факултету у Београду. Од 2005. редовни је професор софтверског инжењерства на Факултету организационих наука у Београду. Пре него што се 1995. запослио на ФОН-у, радио је у Институту за нуклеарне науке у Винчи и Институту „Михајло Пупин" у Београду. Боравио је 1992. на специјализацији на Универзитету Јужне Калифорније (Лос Анђелес, САД), а током 2002. радио као гостујући професор на Универзитету Кентерберија (Кристчерч, Нови Зеланд). Уже области његовог академског, истраживачког и професионалног рада су софтверско инжењерство и вештачка интелигенција. Његова дугорочна истраживачка оријентација је комбиновање идеја из те две широке области у циљу развоја интелигентних едукативних софтверских система на Web-u. Аутор је или коаутор више истраживачких радова публикованих у међународним часописима високе репутације, као што су *ACM* (*Association for Computing Machinery*), *IEEE* (*Institute of Electrical and Electronics Engineers*), *Elsevier* и др. Запажен је рад групе аутора (и D. Đurić, D. Gašević) „Adopting Software Engineering Trends in AI", *IEEE Intelligent Systems*, 2007, 22, 1. Поред тога, аутор је књига и више поглавља у књигама из области интелигентних система и софтверског инжењерства, а које су приредили угледни светски истраживачи. Његове две последње књиге *Semantic Web and Education* и *Model Driven Engineering and Ontology Development* објавила је издавачка кућа „Springer Verlag" (Berlin – New York, 2006. и 2009), а ради и на међународним истраживачким пројектима које финансира Европска комисија (FP7, FP6, SEE-ERA и др.).
ЛИТЕРАТУРА: Архива ЕТФ, Београд.
Никола Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЕЏИЋ, Мирјана
**ДЕВЕЏИЋ, Мирјана**, географ, универзитетски професор (Београд, 6. III 1959). Основне студије завршила 1982. на Одсеку за туризмолошке науке Природно-математичког факултета у Београду, где је и магистрирала 1988. на смеру за туристичко планирање. Докторирала 1999. на Географском факултету у Београду. На истом факултету прошла сва наставна звања, од асистента (1985) до редовног професора (2011). Њено основно научно опредељење везано је за демографску феноменологију, првенствено за домене репродукције становништва, демографског старења и социоекономске карактеристике становништва што представља неопходну научну базу за утврђивање смерница националне демографске политике. Један део њених радова посвећен је демографским проблемима родности, повезаности развоја туризма са демографским развојем и значају информатике за демографска проучавања. Руководила је радом билатералног пројекта „Проблеми развитка становништва у пограничним крајевима – искуства Србије и Словеније" (2010–2012), на Географском факултету у Београду руководила је пројектом „Просторна диференцираност демографских феномена у Србији- (2011–2015), била је учесник у изради међународних ТЕМПУС пројеката: „Enhancing the Quality of Distance Learning at Westerm Balkan Higher Education Institution" (2010–2013) и „INCOMING – Interdisciplinary Curricula in Computing to Meet Labor Market Needs" (2012–2015). Учествовала је у изради две националне стратегије, ангажована је као професор на универзитетском мастер програму Рачунарство у друштвеним наукама. Члан је редакције часописа *Становништво* и *Демографија*, затим председништва Друштва демографа Србије, Одбора за проучавање становништва САНУ и међународне асоцијације ДемоБалк са седиштем у Грчкој. У два мандата обављала је функцију шефа Катедре за демографију и била управник Института за демографију Географског факултета у Београду.
ДЕЛА: *О природном кретању становништва*, Бг 2006; *Утицај туризма на демографски развитак (пример Црногорског приморја)*, Бг 2011; и Ј. Стоилковић Гњатовић, *Демографски профил старог становништва Србије*, Бг 2015.
ИЗВОР: *120 година Географског факултета*, Бг 2013.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВИЗА
**ДЕВИЗА** (фр. *devise*: пословица, гесло, мото), у амблематици и хералдици, кратка, најчешће опште позната мудра изрека од највише пет речи, исписана на латинском, старогрчком, хебрејском или неком другом језику изнад сликовног дела амблема, грба и екс либриса, или у оквиру њега. Сматра се да је настала од бојног поклича феудалаца исписаног на траци, која је позивала на окупљање под једном заставом. И кнежевски дом Обреновића и краљевски дом Карађорђевића имали су на својим грбовима исписане **д.** на латинском, са морално-додактичном поруком ради династичке пропаганде: гесло Обреновића био је унеколико измењен римовани мото британске империје и шкотске масонерије (*Бог и моје право / Deus et meum ius*), и гласило је – *Време и моје право / Tempus et meum ius* (споменик кнеза Михаила у Саборној цркви у Београду), а Карађорђевића – *Прва ми је нада у Бога / Spes mihi prima Deus* (западна фасада цркве Св. Ђорђа на Опленцу код Тополе). Током XIX и почетком XX в. са **д.** као делом амблематског говора који се односи на врхунске врлине које треба умножавати и следити их приказивани су портрети националних хероја: повише бакрореза Марка Краљевића (1827) налазило се *Нек пјевају и помињу Марка*, испод портрета Вука Караџића – *Пиши као што говориш* (1897), а на споменику Доситеју Обрадовићу – *Идућ учи у векове гледа* (1912, Студентски парк, Београд). На породичним грбовима у Приморју и Далмацији **д.** су ређа појава (породица Деде-Митровић-Јанковић, чији је потомак Владан Десница, има **д.** *Все за славинство*). У новије време, грбове са **д.** добијају разна струковна удружења, универзитетске установе и финансијске корпорације (**д.** Комерцијалне банке је *Корак испред других*).
ЛИТЕРАТУРА: A. Sánchez-Pérez, *La literatura emblematica española (siglos XVI y XVII)*, Madrid 1977; М. Јовановић, *Опленац: храм светог Ђорђа и маузолеј Карађорђевића*, Бг 1989; Н. Макуљевић, *Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације*, Бг 2006; Д. М. Ацовић, *Хералдика и Срби*, Бг 2008; M. Orcel, *Le livre des devise*, Paris 2009.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВИЗНА ПОЛИТИКА и ДЕВИЗНИ СИСТЕМ
**ДЕВИЗНА ПОЛИТИКА и ДЕВИЗНИ СИСТЕМ**, систем мера које се спроводе у области промета са иностранством уз плаћање девизама. **Д. п.** је део спољноекономске и монетарне политике, који у пословању девизама обухвата активности регулисања сфере међународних обрачуна и подржавања националне валуте. Циљеве **д. п.** утврђују монетарне власти, а спроводи је централна банка са другим финансијским институцијама. Прилагођавајући се спољнотрговинској и монетарној политици, са којом има неке заједничке инструменте, **д. п.** може имати разне форме: билатерални централизовани или нецентрализовани клириншки промет у разним варијантама; мултилатерални клириншки промет у разним варијантама; слободни инострани платни промет, пре свега за текуће трансакције, уз могућност проширења на остала плаћања, с ограничењем или укључењем и домаћих резидената; и слободни платни промет с неограниченом могућношћу конвертовања девиза и плаћања у злату (у доба златног важења). Предмет **д. п.** је и регулисање курсева. У доба златног важења они су слободно осцилирали у границама златних тачака. У бретонвудском систему фиксираног курса од 1944. дозвољено је осцилирање од паритета до ±1%, а политика непосредног утицаја на курс састоји се у промени званичног девизног курса. Августа 1971. укинута је замена долара за злато, а децембра после девалвације долара маржа је повишена на 2,25%. У фебруару 1973. нова девалвација долара и одустајање од подржавања фиксираних курсева довели су до прихватања политике слободног формирања или ,,пливања" курсева и стварања новог Јамајчанског система у 1976–1978, који је озаконио демонетизацију злата и режим пливајућих курсева. **Д. п.** обухвата и терминске курсеве. Иако је пожељно да се централне банке у том погледу споразумеју, данас свака интервенише на терминском тржишту по своме, односно у споразуму са ММФ-ом од случаја до случаја. Стога су и извозници и увозници принуђени, ако желе да се заштите, да склапају послове осигурања курса по неповољним условима или да се изложе ризицима, посебно кад се, после склопљеног посла, појаве гласови о предстојећој адаптацији курса валуте у којој је посао склопљен, а поготову ако се ти гласови обистине.
**Д. с.** је начин регулисања, ограничавања или забрањивања промета робом и услугама с иностранством, стицања и располагања девизама, као и плаћања и наплаћивања с иностранством. Реализује се скупом законских и других прописа, који регулишу извоз и увоз робе и услуга, неробни девизни прилив и одлив, кредитне послове с иностранством, пословање овлашћених банака, пословање девизног тржишта, коришћење девиза, улагање страног капитала у домаће привредне субјекте и др. По степену ограничавања може бити строг, кад регулише целокупан промет с иностранством, свако плаћање и наплаћивање, као и свако стицање и располагање девизама; или либералан, кад регулише мали део промета, само одређена плаћања и наплаћивања, или само поједина стицања и располагања девизама. Између ова два пола има много варијаната. **Д. с.** се мења временом, а мере ограничења условљене су потребама привреде. Обезбеђујући конвертовање домаће и других (конвертибилних) валута **д. с.** омогућава увозне токове неопходне за одвијање домаће производње и валоризацију реализације од продаје у иностранству.
**Период до I светског рата.** Падом Смедерева 1459. Србија постаје део турске царевине, изгубивши атрибуте суверене земље, а поред осталог она губи сопствену валуту. Устанцима почетком XIX в. и каснијим дипломатским акцијама постепено је враћан суверенитет, али је привреда била сувише слаба и неразвијена, претежно натурална, тако да се потреба за сопственом валутом није одмах испоставила. Током прве половине XIX в. циркулисао је страни новац, по неким подацима чак 43 врсте (10 златних, 28 сребрних и 5 бакарних), који се делио у две главне групе: турски и цесарски (аустријски и златни и сребрни новац европског порекла). Важније су: златни аустријски дукати и турска мамудија, сребрни талири, орлаши и крсташи, те бакарни турски грошеви и марјаши. Иако се о девизној и монетарној политици тешко може говорити, ипак су још од Првог устанка предузимане неке мере које би се као такве могле означити. Тако су Карађорђеве власти забраниле унос папирног новца у Србију и изношење из земље већих количина златног и сребрног новца (изузев по специјалном одобрењу Совјета). Ради решавања проблема мноштва разнородног новца, као основна новчана јединица узет је грош, чиме се обнавља пракса из времена када је Аустрија држала Београдски пашалук (1717–1739). Грош је обрачунска јединица („уображени новац"), служи за одређивање односа вредности разних врста новца, као и за изражавање цена, разрез и наплату пореза, те за вођење пословних књига и државних финансија. За плаћања, као прометна средства, коришћене су разне врсте новца. Државни акти којима се одређивала вредност страног новца у оптицају биле су новчане тарифе. По неким мишљењима, оне су први пут прописане 1808. Најпре су издаване двапут годишње, у пролеће и у јесен, у време прикупљања пореза („Ђурђевске" и „Митровске" тарифе), касније по потреби, кад дође до промена вредности монета на иностраним тржиштима или кад се из одређених разлога хоће оборити вредност неког новца (пре свега, турског). Тарифе су се испрва мењале иницијативом турске, а касније српске стране.
Почев од прикупљања пореза из нових округа, припојених 1832. и 1833, када је желећи да сузбије (лош) турски новац, прописао да се порез прима у „цесарским парама", кнез Милош је практично увео двоструки курс гроша, „чаршијски" и „порески", „узимајући два турска гроша за један порески". Како је Турској, на име данка, предаван исти турски новац по пуној номиналној вредности, сматра се да су тиме постигнуте велике уштеде за српску државну благајну, док су заправо само двоструко глобљени порески обвезници. Новчане прилике усложњаване су и наплаћивањем ђумрука на промет неких врста новца приликом преласка границе, у оба смера, што је укинуто августа 1848.
Од средине XIX в. потичу иницијативе за увођење националног новца и за оснивање националне (емисионе) банке. Питање националне валуте било је хитније и због потребе преласка на десетни систем мера, јер је тадашњи грош дељен на 40 пара. Министар финансија предложио је 1868. Државном савету да се „у Србији заведу собствени земаљски новци" и указао да „Правитељство Књажеско држи да за Србију треба усвојити француску монетну систему" (десетни систем). Предлог је прихваћен и 1869. искован је у Бечу први бакарни новац (с ликом кнеза Михаила и ознаком 1868. године). Овај новац задржао се у промету око 15 година и повучен је 15. VI 1884.
После ковања првог новца покреће се питање увођења папирног новца. Министар финансија се 1872. обратио Државном савету, од којег добија негативно мишљење, и 1873. Главном трговачко-занатлијском одбору у Београду, заједно с предлогом за оснивање Народне банке и за њено право да издаје банкноте. Одбор је подржао иницијативу, али она није реализована. Септембра 1873. донет је Закон о ковању српске сребрне монете, који прихвата начела и одредбе конвенције о Латинској монетарној унији од 1865. и одређује динар као основну јединицу српске сребрне монете. Сребрни новац искован је с ознаком 1875. као годином издања и с ликом књаза Милана. Пуну монетарну независност стиче Србија на Берлинском конгресу, након којег је децембра 1878. донет Закон о српском народном новцу, којим Србија дефинитивно прилази Латинској унији (од тада динар према монетама Француске, Италије, Швајцарске и Белгије има паритет 1:1). Закон утврђује да динар садржи 0,835 чистог сребра и да је тежак 5 грама, као и да се дели на 100 делова (нове или динарске, за разлику од старих пара) и предвиђа ковање златног новца, новог сребрног новца, као и могућност даљег ковања бакарног новца. Новац је искован 1879. и 1880, с ознаком 1879. и ликом Милана Обреновића. Од тада па до краја I светског рата српски метални новац кован је још неколико пута: 1883. од никла, а 1884. замењен је бакарни ситан новац новцем од никла, док је 1890. бакарни новац замењен сребрним. Сребрни новац емитован на основу закона од 1873. замењен је 1903. сребрницима новог кова, а 1904. кован је ситан новац од никла и бронзе. Новац је кован и за време балканских ратова (1913. у сребру и у никлу) и I светског рата (1914. у сребру и 1916. у сребру и никлу).
Док је почетком 1870-их истицана као пример земље без државних дугова, једине у Европи и безмало у целом свету, током те деценије у условима ратова за независност и њеним стицањем, Србија добија нову међународну позицију и нове обавезе у градњи привреде и инфраструктуре. Реализација унутрашњих и спољних зајмова за те потребе ишла је тешко, па се приступило реквизицијама, а обавезе градње железница резултовале су афером с Бонтуовим зајмовима и Генералном унијом. Следили су зајмови за наоружање (с давањем права монопола на увоз соли) и аграрни зајам, за накнаду бившим власницима спахилука и чифлука, као и зајмови намењени консолидовању државних финансија, па су оне дугорочно дестабилизоване.
У међувремену, даље иницијативе (1875, 1879, као и 1881. енглеска, руска и француска – Генералне уније) за оснивање народне банке нису прошле, да би Закон о Народној банци био усвојен децембра 1882, и банка је основана 1884, као привилегована приватна установа типа акционарског друштва (Привилегована народна банка Краљевине Србије). Банка је могла да издаје новчанице размењиве за злато и да за издате новчанице одржава покриће у злату у висини од 40%. Закон предвиђа и да се исплата новчаница, по добијеном овлашћењу, може вршити и у сребру до извесног процента, као и да покриће може бити замењено сребром, али највише за једну четвртину. Ова двојност злата и сребра важиће до Великог рата. Прва српска златна новчаница пуштена је у оптицај јула 1884. Због тешкоћа у прихватању новчаница, чак и од стране јавних благајни, као и ажије која се плаћала за ефективно злато, златна подлога је до краја године пала на незнатну количину, а низак је био и оптицај новчаница, па је Народној банци 1885. омогућено да издаје и новчанице у сребру, што је био повратак на неку врсту биметализма. Тада је издата новчаница од 10 динара у сребру, која је боље примљена. Касније су издаване и друге новчанице обеју врста, укључујући и новчаницу од 20 динара у злату из 1905, последњу новчаницу Српске народне банке те врсте. Све до те године трајао је ривалитет између златних и сребрних новчаница, при чему је за златне одржавано прописано покриће, а за сребрне је по законима од 1896. до 1904. примењиван систем контингентирања („плафонирања"), тј. одређивање максималног износа до којег су могле бити емитоване. Привредна и финансијска политика биле су почев од 1905. сређеније, па у наредним двема годинама држава није ништа дуговала Народној банци, a 1911. први пут се појавила дисажија на злато. Балкански ратови, као и Царински (свињски) рат из којег је Србија изашла ојачана, нису донели тешкоће српском новцу. Изузетак је период од објаве рата с Турском до јануара 1914, када су исплаћиване златне новчанице са 25% у сребру. На почетку I светског рата први пут се укида замена новчаница у злато и у сребро. Као непосредна последица дошло је до великог скока ажије злата, са 0,50% јула 1914. на 16% с избијањем рата и 40% пре евакуације, услед чега је био забрањен извоз злата. Истовремено дошло је и до губљења вредности динара према другим валутама. По окупацији аустроугарска круна је проглашена законитим средством плаћања, уз курс 1 круна = 2 динара, исти курс проглашен је према бугарском леву, а према немачкој валути 1 марка = 2½ динара. Према швајцарском франку курс је, сходно правилима Латинске монетарне уније, одржаван на нивоу 1:1 све до почетка рата. Од 1916. динар се у избеглиштву може мењати за 0,88 франака, а током те године на Крфу пада на 76%, па затим и на 67% законског паритета, али се доцније опоравља. Званична вредност динара одржавана је током рата финансијском подршком Француске и Енглеске, које су фактички гарантовале курс динара (део кредита коришћен је за размену девиза за динар), али у слободном или приватном промету у савезничким земљама српска валута није стајала тако добро, крајем рата размењивало се 25 швајцарских франака за 100 динара. Одржавању курса динара допринело је што је српска влада 1915. на време изнела своју златну резерву у вредности 60 милиона француских франака и депоновала је у Француској банци у Паризу. Руководство Народне банке опирало се и повећању новчаног оптицаја у иностранству и смањењу металне подлоге, због чега је 1915. и 1917. исковано 21.579.766 динара у сребру.
Рајко Буквић
**Међуратни период.** У међуратном периоду девизни режими често су мењани, у распону од слободне девизне трговине до великих девизних рестрикција. Они су били повезани с променама спољнотрговинске политике, од извозно протекционистичке у првим поратним годинама ка јачим ограничењима увоза. У скоро целом периоду динар се котирао на свим важнијим светским берзама (Њујорк, Цирих, Париз, Лондон, Праг, Берлин) и на три домаће (Београд, Загреб, Љубљана). Његов курс је у већем делу периода био стабилан, изузимајући првих неколико година, када је у условима валутних нерегуларности и унифицирања валуте снажно опадао, као и средином 1930-их с епизодом „златног динара", после које је постао махом клириншка валута, с вишеструким курсевима (званични, курс са званичним примом, слободни црни). **Д. п.** спроводили су Министарство финансија и Народна банка Краљевине Југославије, а значајан утицај на девизна кретања остваривале су и девизне берзе, као и банке овлашћене за трговање девизама. Поред валута, на домаћим и страним берзама котирале су се и државне облигације, које су чиниле око петину промета на берзама, међу којима су веома уносне биле „Ратне штете", облигације које су намењене обештећењу лица погођених ратом (са 2,5% ренте), и Инвестициони зајам из 1921 (7%). Кретања на берзама била су слободна до 1932, када почињу интервенције државе, усмерене првенствено на куповине облигација чији се курс смањивао, да би крајем периода почеле интервенције и ПРИЗАД-а (Привилеговано извозно акционарско друштво) и Завода за извоз стоке.
У моменту настанка Краљевства СХС на његовој територији је функционисало више врста новца: круна бивше Аустроугарске и српски динар чинили су највећи део новчане масе, док су црногорски перпер, валуте савезничких држава (француски франак, грчка драхма и италијанска лира) и валуте протераног окупатора (уз круну, немачка марка и бугарски лев) били мање заступљени. Све те валуте пре рата биле су на златном девизном стандарду, имале су стабилне вредности и међусобне релације (на Њујоршкој берзи динар је котирао 19,3 центи, аустроугарска круна, исто као и немачка марка, вредела је 5% више, док је фунта плаћана нешто преко 25 динара). Постојале су и две емисионе установе, Србије и Црне Горе. Валутни хаос, повећаван дотоком безвредних аустроугарских круна, захтевао је хитну унификацију новчаног система, избором јединствене новчане јединице и заменом затечених валута новим новцем. Пред крај рата Влада Србије доноси на Крфу решење о курсевима за замену разног новца за српске динаре, који се по ослобођењу мењају у корист динара. Прихватање динара као новчане јединице нове државе није довођено у питање, а српски динар био је у оптицају чак и током 30-их година. Послови сређивања валутних односа и унифицирања динара, перпера и круна поверени су српској Народној банци. Она је као прелазно решење фебруара 1920. штампала динарско-крунске новчанице.
Новоформирана влада, чији је министар финансија Момчило Нинчић имао ту дужност и у српској избегличкој влади, у децембру 1918. предузима мере за сређивање валутних прилика. Изношење српских динара с територије бивше Краљевине Србије забрањено је, али је та забрана укинута после непуна три месеца. Забрањен је унос круна (и лева) из иностранства у износима већим од хиљаду апоена и донета је одлука о њиховом жигосању и пописивању, што су чиниле и друге државе с бивше крунске територије. Ова акција, осим што је имала значајно економско дејство, била је и политички инспирисана, а циљ је био да распрши наду о евентуалној монетарној унији на подручју бивше империје. Жигосање је спроведено у току јануара 1919. Њиме је утврђено да у новом краљевству има 5.323 милиона круна, што се не сматра тачним износом, а прилив круна настављен је и после тога. Одмах по жигосању донета је одлука о штампању државних папирних динара којима ће се заменити круне по накнадно одређеном курсу. Штампање је ишло споро и тек крајем године створени су услови за замену. Ради тога жигосане круне су маркиране.
Перпер је замењен без проблема за динарско-крунске новчанице у 1921 (до 5.000 перпера *al pari*, преко тог износа 2 за 1 динар). Бугарски, као и немачки новац замењени су наплатом притиввредности на државном нивоу. Највише проблема било је у замени круна. Крајем 1918. и почетком 1919. разменски (пијачни) курс у земљи и иностранству био је две круне за динар (курс наметнут по окупацији био је 1 круна = 2 динара), да би потом курс круне знатно „попустио" (у марту се на Београдској берзи већ могло за динар добити скоро три круне, што је потврђено решењем Владе маја 1919). У периоду јануар 1919 – јануар 1920. круна је на светским тржиштима још више опала: од 17,09 на 271,43 круна за долар. Али од 1919. почиње слабљење српске валуте чији је узрок појава велике количине динарских новчаница у иностранству (швајцарски холдери, који су динаре купили током рата, почели су нагло да их продају) те је средином 1919. за француски франак било потребно издвојити 1,73 динара, да би у септембру те године динар пао на пола франка. Пад би вероватно био и снажнији да у то време Краљевство СХС није добило последњи савезнички зајам од Француске и Енглеске у износу од 50 милиона франака, који је помогао да се покрију најнеопходније државне потребе, и повећа понуда девиза у земљи.
Министар финансија Војислав Вељковић, отац „југословенског динара", током 1919/20. извршио је осетљиву акцију преобраћања круна у динаре. Најсложенији део послова водио је његов помоћник, економист Велимир Бајкић, крупни финансијер и политичар. Курс замене одређен је крајем децембра 1919, као 4:1. Против те релације оштро су протестовали северозападни крајеви земље, сматрајући да су тиме знатно оштећени, и та се расправа наставила деценијама. У јануару 1920. донета је одлука о пуштању у оптицај крунско-динарске новчанице, по фиксираном односу од 4 круне за динар. И круне и постојећи динари замењивани су с овом новчаницом *al pari* (сваки за своје) почев од 16. фебруара па до 3. јуна. Током 1922. крунско-динарске новчанице замењене су динарском новчаницом НБ Краљевине СХС и динар је од 1. I 1923. постао једино средство плаћања у земљи. Већ у току замене круна, у другом кварталу 1920. динар се почео опорављати, али је то трајало врло кратко, до августа исте године. Уследиле су честе промене девизних режима (септембар 1920, март и јул 1921), које су довеле до слободне трговине девизама, али је и она брзо укинута (септембар 1921), а целокупна трговина девизама стављена је под контролу државе.
С мањим или већим прекидима динар је слабио до фебруара 1923, када се на страним берзама котирао и до двадесет пута мање од предратног курса. Најодговорнији за пад динара били су експанзивна монетарна политика и дефицит трговинског биланса. У послератном периоду већина европских земаља доживела је снажне инфлационе таласе јер је социјални притисак био неиздржљив. Краљевина СХС није била изузетак, али је у њој спречено да се раст цена претвори у хиперинфлацију, као што је било у Аустрији и Мађарској, као и у Немачкој. С почетком 1923. почиње успон динара, што се може повезати с доласком Милана Стојадиновића на место министра финансија. Иако су остала значајна ограничења, **д. п.** је либералнија.
У наредне три године динар је одржавао снажну позицију на светским берзама, сређене су државне финансије и оборена је инфлација. По периодизацији НБ 1925. почиње фаза стварне (фактичке) стабилизације динара, која је трајала до 1931, али је динар одржавао стабилност и после тога. Стабилност динара праћена је и растом девизних резерви, услед повећаног извоза и зајмова. Девизни режими су и даље често мењани, али је динар одржавао стабилност чак и након избијања кризе 1929 – током те године он је био једна од најстабилнијих валута на Циришкој берзи.
Иако су се неповољни предзнаци појавили у другој половини 1930 (смањење промета на берзи и девизног стока, дефицит девизног и трговинског биланса), НБ није мењала дисконтну стопу, а затим је маја 1931. узет зајам од 1.025 милиона француских франака. У трећем кварталу 1931. уведена је законска конвертибилност, односно „златни динар": утврђен је чврст паритет динара према злату, уведени су златно важење и замењивост новчаница НБ за злато. Једна од најкраћих конвертибилности у светској економској историји завршена је после 102 дана: 7. октобра се обуставља слободна продаја злата, заводи се обавеза продаје девиза од извоза (до 80%), уводи се стимулативни курс за девизе (додатак на званични курс, зван „прим"), кредитна политика постаје рестриктивна. Као узрок заокрета наводи се светска економска криза, а истиче се да је конвертибилност олакшала знатан одлив капитала (у великој мери у злату) из земље, да је довела до брзог пада динара на слободним тржиштима и допринела снажном паду друштвеног производа (ДП).
Следи период опадања курса, пада промета на берзама и пада спољнотрговинске активности. На домаћим берзама динар је котиран по старом официјелном паритету, али од друге половине 1932. постојала је и котација с примом (додатак на званични курс за стимулацију извозника и дестимулацију увозника), којим се покушала премостити разлика између официјелног и тржишног курса, а који је више пута увећаван. Услед рестриктивне монетарне политике унутрашња куповна снага динара се чак повећавала, а даљи пад спољнотрговинске размене спречен је закључивањем клириншких уговора с већим бројем европских земаља. Клиринг је убрзо преузео примат над слободном девизном трговином, а девизни режим се кретао ка јачању ограничења.
У 1933. динар је ојачао, а затим одржавао стабилност и на унутрашњим и на спољним берзама до 1938. Фактички, он је опет био везан за швајцарски франак, чија је официјелна котација служила за обрачуне вредности других валута. У слободном промету динар је имао нешто веће осцилације, али без већих потреса. Те осцилације омогућавале су потребну депресијацију динара без формалне промене његове вредности. Појачана девизна и спољнотрговинска контрола и клириншко трговање преко којег је ишло и до ¾ размене, ублажавали су притисак на динар.
У јесен 1938. динар знатно депресира на слободном тржишту, али се захваљујући оштрим мерама девизне и спољнотрговинске политике одржава на неизмењеној вредности према главној валути (долар), а према осталима чак апресира. Слична су била кретања и на страним берзама. Колебања у клириншком промету нису била значајнија, осим у случају Немачке, која је постала најзначајнији спољнотрговински партнер, где је динар пао. Услед тога закључивани су билатерални споразуми којима је прилагођаван курс. Девизна нестабилност до краја године, појачавана „Минхенском" („Судетском") кризом, изазвала је даља девизна и спољнотрговинска ограничења. У 1939. околности су се поправиле, па је затим део ових ограничења укинут. У наредне две и по године динар је био стабилан, што је одржавано великим (девизним) протекционизмом. Курс најтргованијих државних обвезница (тзв. „Ратне штете") био је 27. марта и 5. априла 1941. стабилан, а промет је био висок, али је то постигнуто захваљујући интервенцији, односно куповинама „јавне (државне) руке", која је и на тај начин смањивала ратну психозу. Последњи монетарни акт Краљевске Владе био је издавање нових новчаница 8. IV 1941, за које се не зна да ли су се нашле у циркулацији.
Рајко Буквић; Горан Николић
**Период 1945–1990.** Одмах после II светског рата девизни и спољнотрговински системи Југославије били су строго централизовани, с монополом државе над спољнотрговинским и девизним токовима, с диференцијалним и диспаритетним девизним курсевима. Развој је ишао ка постепеном децентрализовању и препуштању неких делова спољнотрговинског и девизног промета привредним субјектима, али, као и код целог привредног система, није био једнозначан – државни монопол је замењен разним облицима контроле спољнотрговинских и девизних токова, уз периоде нешто веће либерализације. Децентрализација је праћена недоследностима и промашајима, који су довели до платнобилансних и девизнобилансних позиција република и покрајина, као једног од главних узрока (и последица) разбијања јединства југословенског тржишта и стварања различитих услова пословања у разним деловима земље.
**Д. с.** се развијао од (нереалног) фиксног девизног курса и потпуне централизације девиза у Централном девизном фонду (ЦДФ) (до средине 1952), ка флуктуирајућем девизном курсу (прихваћеном 2. VII 1973), те децентрализацији девиза и покушајима формирања девизног тржишта. Развој **д. с.** праћен је девалвацијама динара, испрва постципативним, а затим не само из потреба уравнотежавања извозних и увозних цена, односно постизања реалног девизног курса, него и у функцији директног стимулисања извоза, као и променама у царинској и ванцаринској заштити, те у инструментима стимулисања извоза, чиме се у ствари кориговао званични девизни курс. То се одражавало и на различите услове пословања разних делова привреде (предузећа, делатности) у спољнотрговинским односима.
До јула 1952. држава је имала монопол спољне трговине, с малом улогом извозника и увозника. Разлике у ценама робе на домаћем и иностраном тржишту изједначаване су од 1946. Егализационим фондом, што је означавало вишеструке девизне курсеве и проширило принцип рентабилности „по сваку цену" и на ову област. Спољна трговина обављала се преко овлашћених трговинских организација – генералних дирекција извоза и увоза, као административно-оперативних руководстава производних предузећа која су извозила и увозила робе и услуге и старала се о извршењу планом предвиђеног обима извоза и увоза, те Главне дирекције за међународну шпедицију и јавна складишта, све под контролом Министарства спољне трговине, оформљеног 1947. Монопол је условљен пре свега наслеђеном трговинском структуром из међуратног периода – половину извоза чинили су прехрамбени и други пољопривредни производи, око 20% припадало је дрвету, даљих 20% обојеним рудама и металима. Стратегија у спољној трговини заснивала се на експлоатацији природних богатстава ових сектора, да би се приходима од извоза финансирао увоз опреме и репроматеријала.
Резолуција Информбироа доноси велике промене. Удео потрошне робе у увозу смањен је са 22% од пре рата на око 11% у периоду 1947–1951. На источноевропске земље непосредно после рата односило се око 75% спољне трговине, а у годинама 1947–1948. тај удео се стабилизовао на око 50% (извоз) и 42% (увоз). Средином 1948. те земље су смањиле трговину с Југославијом на једну трећину, а 1950. потпуно је обуставиле. Пошто је Југославија одбила Маршалов план, а остала је и ван GATT-а (General Agreement on Tariffs and Trade – Општи споразум о трговини и царинама), прекид односа с источним лагером довео је до опадања укупних спољнотрговинских токова. Обим спољне трговине је престигао (вредносно) ниво из 1948. у 1951 (увоз) и 1956 (извоз).
Први службени паритет динара утврђен је априла 1945: 1 кг чистог злата = 56.300 динара или 1 динар = 17,762 мгр чистог злата; курс америчког долара је 50,06 динара. Први паритет који је потврдио ММФ маја 1949. био је 17,7734 мгр чистог злата за динар, односно 56.263,80 динара за килограм чистог злата; паритетни курс динара је 50 за амерички долар. Он се примењивао на целокупни платни промет с иностранством до децембра 1951. и бивао је временом све више прецењен. Иако је ММФ допуштао, у случају „фундаменталне неравнотеже" биланса плаћања, једнократне депресијације девизног курса, то није коришћено, углавном из политичких разлога. Званични курс је служио као обрачунска категорија између централне банке и извозника и увозника. Прецењеност динара коригована је механизмом изједначења цена, чиме је уведен систем вишеструких девизних курсева.
С осамостаљивањем предузећа на унутрашњем, почеле су припреме самосталног наступа и на спољном тржишту. Због нереалности паритета динара, извозницима пољопривредних производа дозвољена је 1951. продаја девизних прихода множењем званичног курса фактором 7, што је наговестило девалвацију од јануара 1952. Паритет је повећан на 337.583 динара за 1 кг чистог злата, односно 2,9622 мгр чистог злата за динар, што је дало курс од 300 динара за долар, који је важио до јуна 1964.
Укидању монопола спољне трговине 1952. следило је укључивање индустријских предузећа у спољнотрговинску мрежу. Егализациони фонд је укинут и уведени су извозни и увозни коефицијенти, а тиме и диференцијални курсеви, као инструмент изједначавања цена на домаћем и страном тржишту. Почело се са 17 коефицијената, од 0,5 (за извоз пољопривредних производа) до 4,0. Коефицијентима је дестимулисан извоз сировина и репроматеријала, као и пољопривредних производа и подстицан њихов увоз, они су служили и као заштита домаће прерађивачке индустрије и подстицали извоз њених производа. Као облик девизног тржишта уведена су 1952. девизна обрачунска места (ДОМ) са слободним формирањем курсева. Уведена је ретенциона квота, као део девизног прихода којим располаже предузеће (у старту 45%), за увоз, или за продају другим предузећима на ДОМ-у, по слободним курсевима.
Курсеви су на ДОМ-у формирани на високом нивоу: 1951. просечни извозни курс је 354, а 1952. повећао се на 585 динара за долар. Просечни увозни курс био је 440 динара, па је (релативно) јефтин увоз вршио притисак на платни биланс. С растом курсева смањиван је промет девиза на ДОМ-у, а повећаван део обавезно продаван ЦДФ-у по званичном курсу. Ради спречавања раста курсева на ДОМ-у и обезбеђења увоза неопходне опреме и сировина, све више девиза додељивано је увозницима из ЦДФ-а по званичном курсу, тако да је ДОМ губио намењену улогу, и у све већој мери су девизе административно дистрибуиране, по захтевима појединачних предузећа.
Службени паритет из 1952. брзо се показао нереалним и појавила се потреба за девалвацијом. По споразуму са ММФ-ом то је изведено као „промена обрачунског курса", децембра 1954, када је одређена вредност, без промене важећег паритета, од 632 динара за амерички долар (двоструки званични курс исправљен за диспаритет односне валуте), значи динар је фактички девалвирао око 50%. Смањени су број коефицијената и њихови распони (од 0,5–4 на 0,8–2), тиме и распон вредности долара на 556 до 1.264 динара (раније од 150 до 1.200). Резултат је практично смањење распона вредности курсева „према доле", односно укидање ранијих коефицијената мањих од 1,75, претворених у коефицијент 0,8, односно у курс од 556 динара за долар. Овај метод смањивања диспаритета „према доле" постаје тада (лоша) традиција која омогућава отварање нових диспаритета „према горе" и која гура инфлацију и депресијацију националне валуте. Ради стабилизације курсева на ДОМ-у уведен је допунски коефицијент од 2,0, претходник обрачунског курса.
На посебним састанцима – „круговима" на ДОМ-у, уведеним јануара 1954, НБЈ ставља на располагање појединим производним секторима одређену суму девиза за увоз, с тим да је они споразумно поделе између себе. Карактер и састав кругова се мењао, а њихов број повећавао, на крају их је било 80. Формирањем кругова редукован је значај ДОМ-а као слободног тржишта, оно је ограничено на редовне састанке, а на њима је због велике тражње и мале понуде девиза било великих осцилација. Од 1956. НБЈ је једини продавац девиза на ДОМ-у. Високи курсеви на ДОМ-у прерасподељивали су доходак од увозника ка извозницима, па је уведен порез на ове зараде (80% на курсне разлике).
На почетку 1950-их спољна трговина обављана је готово искључиво са земљама Западне Европе и САД, а од средине деценије дошло је до обнављања односа са земљама СЕВ-а, с клириншким плаћањем и режимом билатерално уговорених робних листа. То је време економских интеграција и на Западу и на Истоку, које се негативно одражавају на спољну трговину Југославије, па су значајни обнова и интензивирање веза с источним блоком и настојања да се повећа број земаља ван Европе с којима је обављана спољнотрговинска размена. Она је била проширена како географски тако и у погледу на структуре производа по намени. Створена је тзв. капиларна трговина, која због малих количина производа који се размењују умањује тржишне тешкоће и ризик од пословних флуктуација, али повећава трошкове пласмана.
Марта 1954. промењен је девизни режим: извозни коефицијенти се обрачунавају на основу флуктуирајућих курсева на ДОМ-у, а извозници део девиза на слободно располагање уступају НБЈ по слободно формираним курсевима, уместо по службеном, док је порез на курсне разлике смањен са 80 на 30%. Крајем 1954. уведен је обрачунски курс, на нивоу двоструког званичног, исправљеног за диспаритет односне девизе, тј. 632 динара за амерички долар. Уместо прикривених вишеструких, званично функционише већи број курсева: службени (300 динара) и обрачунски (632), као и два посебна вида – званични увећан за прим од 100% (600) и званични увећан за прим од 33,33% (400 за амерички долар). Курсеви су примењивани на различите трансакције, у замршеном систему, који се често мењао.
Јединствен обрачунски курс за промет с иностранством уводи се 1. I 1961, као званичан курс увећан за прим од 150% (750), осим за туризам (600 динара за амерички долар, који је примењиван 15. II - 31. XII 1961). Низак обрачунски курс је изабран као концесија стагнирајућој пољопривреди, до тада су се паритети пољопривредних цена груписали око курса од 632 динара, или нешто изнад тога. Од 1. I 1962. до 1. I 1965. у употреби су били званични курс од 300 (за вођење књига банака и статистике платног промета с иностранством и спољне трговине) и обрачунски од 750 динара за долар, који се примењивао на целокупни прилив и одлив девизних средстава у платном промету с иностранством и приликом откупа и продаје ефективних страних валута.
Укидањем извозних и увозних коефицијената марта 1961. и формално су елиминисани вишеструки курсеви, а уведене извозне премије (од 10, 22 и 32%) на нови обрачунски курс. Овим су успостављена четири диференцијална извозна девизна курса динара (од 750, 832,5, 915 и 990 динара за долар). Ради стимулације извоза уведене су пореске олакшице, а коришћена је и ретроцесиона квота – извозницима је омогућено да након обавезне продаје девиза НБЈ могу да откупе одређени износ (у процентима од вредности свог извоза) и обезбеде увоз за потребе пословања, а развијен је и специфичан систем везивања извоза с увозом. Уместо увозних коефицијената враћене су царине, примењиване до увођења коефицијената 1952. Царине су уведене на све увозне машине и опрему, а принцип апсолутне заштите пренео се и на друге позиције, па је изграђен систем царинске заштите с највишим тарифама у Европи. Просечна царина била је око 20%, али је она била диференцирана: пољопривреда и шумарство су без заштите, потрошачка роба има заштиту од 10 до 40, а опрема и други индустријски производи између 17 и 60%.
Поред царина, увоз је квантитативно ограничаван режимима увоза: 1. слободан; 2. на основу либералне дозволе; 3. на основу генералне дозволе до одређеног износа девиза и 4. контингентирани, а који опредељују и могућности куповине девиза од банака. Извоз је слободан, а изузетно за поједине робе прописују се извозни контингенти или одређује роба која се може извозити само на основу дозволе. Стимулисан је извозним премијама, стално повећаваним, чиме је нарушавана реалност девизног курса и створена скала различитих ефективних курсева.
Током припрема за реформу, јуна 1964, померен је курс динара, али не званичном девалвацијом, него корекцијом јединственог обрачунског курса, са 632 на 750 динара за долар. То је фактички девалвација у односу на ранији обрачунски курс за 15,75%, а у односу на званични за 60%. Поново је де факто уведен систем вишеструких девизних курсева. Све то довело је до новог померања курса, јула 1965, када је извршена друга званична једнократна девалвација, којом је паритет динара одређен на бази односа 1 кг чистог злата = 1.406.594,79 динара или 0,7109368 мгр чистог злата = 1 динар. Курс америчког долара је 1.250 динара, што је била девалвација према америчком долару у номиналном износу од 66,7%. Дана 1. I 1966. извршена је деноминација, тако да је нови курс 12,50 за долар. Релативно високом девалвацијом, као и претходном корекцијом обрачунског курса, створена је, први пут, антиципативна предност у погледу ценовне конкурентности извозних производа. Нови курс је прецењен за око 10–15%. Истовремено је, на страни извоза, систем коефицијената замењен механизмом извозних подстицаја и повраћаја по валутним подручјима, регионима и производима. Девизне резерве биле су на ниском нивоу, уочи девалвације 6% вредности увоза, што је довело до увођења коефицијената за изједначавање цена у распону од 0,5 до 4, практично увођења вишеструких курсева у распону од 150 до 1.200 динара за амерички долар. Коефицијенти су изједначавањем домаћих и иностраних цена вршили функцију диференцијалних девизних курсева, а истовремено били инструмент субвенционисања извоза.
Отварање привреде било је изразито у реформи 1965. као и у измени девизног режима почетком 1967, када су напуштена квантитативна заштитна и платнобилансна ограничења у увозу, уз пројектовану конвертибилност динара. Извршена је девалвација, као и обимна интервенција у ценама, праћена знатним смањивањем степена царинске заштите и извозних подстицаја. У 1966. укинута је обавеза извозника да девизе продају НБЈ, уведени су девизни рачуни на којима они могу да држе девизе остварене извозом, укинуте су извозне премије (осим неких изузетака) и прешло се на стимулацију извоза друштвено регулисаном алокацијом девиза, док су задржане и олакшице, примењиване и у другим земљама. Либерализовање увоза, посебно пољопривредних производа, довело је до апсурдне ситуације: Југославија је од средине 1965. до краја 1968. била једина земља умерене климатске зоне без заштите пољопривреде.
Режими извоза и увоза су се разликовали. Извоз је једноставан: највећи део је либерализован (ЛБ), за мањи број дефицитарних прехрамбених производа и вишак сировина које се не прераде обавезна је извозна дозвола, а за извоз у клириншке земље сагласност државе. Режими увоза су сложенији. Највећи део је на режиму ЛБ, где увозник код НБЈ, или овлашћене банке слободно набавља девизе за увоз, а код режима ЛБО (режим условно слободног извоза/увоза) за увоз је потребна дозвола надлежних савезних органа. Остатак је потпадао под разне режиме ограничавања: глобални девизни контингент, девизни контингент, договарани контингент, робни контингенти, као једини остатак из ранијег система робних ограничења, и режим чистих увозних дозвола, испрва примењиван код специфичног увоза (експлозив, муниција, фитиљи), касније проширен на увоз неких сезонских прехрамбених производа.
У прелазном периоду делимично је задржан систем у којем извозници слободно располажу делом остварених девиза, и то на основу: ретенционе квоте (у просеку 7% од извоза, уз разлике по врстама извоза), кроз институцију „претежног извозника", везивањем увоза за извоз и кроз посебне повластице за производно-финансијско повезивање с иностраним партнерима. Крајњи циљ, до 1970, била је општа либерализација увоза и конвертибилност динара. Извоз се допунски стимулише курсним ингредијентима, ретенционом квотом и инструментима кредитне политике. Тако су фактички рестаурисани вишеструки девизни курсеви, али у непрегледнијој форми. Почев од 1967. развија се допунски царинско-заштитни инструментаријум – антидампиншке мере, компензаторне дажбине, специјални систем заштите у пољопривреди (посебне дажбине – прелевмани за увоз пољопривредних производа), дажбине за пореско изједначавање, као и таксе за царинско евидентирање.
Нови систем из 1972, у условима значајних промена на међународном политичком и економском плану, омогућио је плаћање и наплату у пословању с иностранством у девизама и динарима, преко овлашћених банака. У 1973. напушта се систем утврђеног паритета (у односу на злато и на амерички долар), а тиме и институција маржи осцилације курсева, и прелази на пливајући курс. Привремена ограничења су: глобална девизна квота, којом се регулише увоз одређене робе и услуга; институција претежног извозника; ОУР које извозе претежни део производње могу сировине и репроматеријал које увозе за потребе сопствене производње да слободно плаћају до износа девиза које су оствариле извозом робе, а за робу коју увозе на основу робног контингента, девизног контингента или дозволе само у оквиру количине или износа који су им утврђени; ретенциона квота: за плаћање опреме и резервних делова за инвестиционо одржавање које увозе за сопствене потребе, ОУР могу да користе девизе у висини противвредности дела средстава амортизације опреме, а девизе за ову сврху стичу извозом робе и услуга, куповином од овлашћених банака за динаре итд.; везивање увоза за извоз; утврђивање квоте експлоатационих трошкова ОУР које пружају услуге у међународном робном и путничком промету; обавезно полагање унапред одређених динарских или девизних депозита.
Међубанкарско девизно тржиште уводи се маја 1973. На њему учествују домаће овлашћене банке и НБЈ. Курсеви валута према динару формирају се на основу понуде и тражње конвертибилних девиза и на основу курсних односа на важнијим девизним берзама у свету. Они могу да осцилирају за 1% око паритетног девизног курса, касније просечно за 2,5%. Овлашћене банке су могле куповати и продавати девизе на домаћим тржиштима, средином 1975. омогућено им је да на страним тржиштима обављају арбитражне послове с мање значајним европским валутама, а пред крај 1975. пословним банкама одобрене су арбитражне трансакције у иностранству.
Начелом слободног располагања девизама оне се могу користити за плаћања у иностранству или за улагања у властита или мешовита предузећа у иностранству. Као новина уведено је начело обавеза и одговорности република и покрајина у извршењу платног биланса и девизног биланса Југославије. Заједничка **д. п.** обухвата: а) политику унапређивања и подстицања извоза робе и услуга, те других облика економских односа с иностранством; б) политику увоза; в) политику заштите домаће производње: г) политику курса динара; д) политику девизних резерви; ђ) политику кредитних односа с иностранством; е) политику усклађивања међусобних односа републичких и покрајинских СИЗ-ова; и ж) политику платнобилансних ограничења.
У пројекцијама платног и девизног биланса Југославије утврђују се и пројекција платнобилансне и пројекција девизнобилансне позиције република и покрајина. Њихово увођење један је од најкрупнијиx промашаја у развоју девизног и спољноекономског, можда и целог привредног система. Оно је значило довођење до краја начела везивања увоза с извозом, сад на територијалном принципу. Последице платнобилансних и девизнобилансних позиција република и покрајина су нарушавање јединства југословенског тржишта, нарушавање раније изграђене друштвене поделе рада и кидање репродукционих токова у југословенској привреди.
Изменама крајем 1982. платнобилансне и девизнобилансне позиције република и покрајина више нису саставни део јединствених пројекција платног и девизног биланса Југославије, него имају улогу и карактер инструмента планирања у области економских односа с иностранством и садрже планске циљеве и задатке којима се одражавају улога и одговорност република и покрајина у формирању, вођењу и остваривању политике економских односа с иностранством и остваривање платног и девизног биланса Југославије.
У другој половини 1980-их дотадашње институције, међу њима најважније заједнице за економске односе с иностранством, укинуте су. У политици економских односа с иностранством акценат је на стимулисању извоза тзв. политиком реалног курса, која се сводила на убрзано депресирање динара. Извозни и увозни режим је одређен као слободан, али се увоз може регулисати одређивањем контингената, а извоз и увоз издавањем дозволе.
Ради стимулисања извоза сваке године утврђује се део прихода од царина и других увозних дажбина који се преноси на посебан рачун, за повраћај царина и других дажбина у корист ОУР које извозе, а за општу привредну пропаганду и општу туристичко-информативну делатност на посебан рачун ПКЈ. Девизно тржиште чине послови куповине и продаје девиза који се обављају између овлашћених банака и ОУР, између овлашћених банака непосредно и на Међубанкарском састанку Јединственог девизног тржишта (ЈДТ) на којем учествује и НБЈ. Међубанкарски састанак је посебан облик ЈДТ. У домену рада ЈДТ су утврђивање курса динара – он се образује у складу с понудом и тражњом девиза и економском политиком земље, и куповина и продаја девиза, које се могу куповати и продавати промптно и на термин.
У реформи на прелазу у 90-те предвиђене су мере и активности у оквиру политике курса, повраћаја царине и ванцаринских дажбина, подстицаја и унапређења извоза, политике увоза и заштите домаће производње и тржишта, политике кредитних односа с иностранством и политике девизних резерви. Конкуренција на међународним тржиштима ће бити основни дугорочни подстицајни фактор подршке извозу јер ће утицати на подизање интегралне конкурентности југословенске привреде. Ради тога динар је по девалвацији и деноминацији, после хиперинфлације, крајем 1989. постао конвертибилан за текуће трансакције, укључујући право грађана да купују девизе, а нови, фиксни курс одређен је на нивоу 7 за (западнонемачку) марку и 12 динара за амерички долар.
**Период од 1990.** Делимична конвертибилност динара, као једна од полуга Програма, уз чврсту монетарну политику и замрзавање плата до 30. јуна и др., требало је да обезбеди стопу инфлације у 1990. од 13%. Током прве половине 1990. Програм је спровођен успешно, укључујући и готово тренутно укидање црног девизног тржишта, а затим је попуштање стега у политици плата уз честе промене циљева монетарне политике вратило старе и потенцирало нове проблеме. Почео је неконтролисан раст потрошње, девизне резерве после раста до августа у наредна четири месеца су се вратиле на ниво с почетка године, примарна емисија је расла брже него што је било предвиђено. Упоредо с тим одвијали су се политички процеси којима је припремано отцепљивање република од Југославије. Амандмани на Устав СФРЈ из августа 1990. формално су вратили неке надлежности НБЈ, али су републике прогласиле сувереност својих прописа и фактички отпочеле распад земље. У оквиру тога савезни закони нису поштовани и спровођење економске политике било је изузетно отежано. Крајем 1990. курс динара више се није могао држати, он је девалвиран 1. I 1991. на 9 динара за марку, а интерна конвертибилност је укинута. Проблеми тиме, наравно, нису решени и 20. IV 1991. уследила је нова девалвација (на 13 динара). Средином године отпочели су оружани сукоби, да би у октобру и децембру Словенија и Хрватска прогласиле отцепљење и увеле сопствене валуте. Била је то и најава новог таласа инфлације. Процесу распада земље затим су се придружиле и Босна и Херцеговина и Македонија, а Србија и Црна Гора прогласиле су 27. IV 1992. Савезну Републику Југославију. Иако је монетарни систем СРЈ централизован, хиперинфлација није спречена, а допринели су јој и ратни услови у окружењу и деловање санкција Савета безбедности УН. Формално, она је започела у јануару 1992. и трајала је до јануара 1994, када је сломљена Програмом реконструкције монетарног система и економског опоравка Југославије (Аврамовићев програм). Била је то најдужа хиперинфлација у историји, са стопом инфлације на крају 1993. од 3.508.091.786.746% (друга највећа у историји) и стопом раста црног курса немачке марке у јануару 1994. од 1,75% на сат. У овом периоду извршено је неколико деноминација динара (јул 1992. брисана 1 нула, септембар 1993. 6, децембар 1993. 9 и јануар 1994. 7 нула), али је и поред тога крајем 1993. одштампана новчаница највеће номиналне вредности у историји: 500 милијарди динара. Национална валута изгубила је готово у потпуности своје функције и замењена je немачком марком.
Инспирацију за кључни елемент Програма – увођење паралелне валуте, његов аутор је пронашао у искуству увођења двојне валуте у новчаној реформи 1922‒1924. у Совјетској Русији (увођење новог динара, уз задржавање старог, и уз њихов паритет 1:13.000.000). Као кључна тачка то је дало повољне резултате: поред заустављања инфлације, дошло је до нето прилива девиза и раста девизних резерви. Почетни курс новог динара (1:1 према немачкој марки) био је фиксиран и брањен монетарним одбором (емитовање новог динара везано је за злато и девизе), али је он средином године напуштен, што је уз врло рано отварање кредитних линија (у марту) према привреди, довело до нарушавања финансијске дисциплине, тј. чврстог буџетског ограничења: почетна сума новца, процењена на еквивалент од око 50 милиона динара, порасла је средином године на скоро 1,5 а до краја године на скоро 2,5 милијарди динара. Средином године формално је напуштен и монетарни одбор. Уз раније, средином фебруара, напуштање обавеза предузећа да за своје пласмане у новим динарима полажу девизно покриће код НБЈ, то је значило суспендовање интерне конвертибилности новог динара и обнављање црног девизног тржишта, праћено ненаменским трошењем узетих кредита и финансијском недисциплином. Као резултат, тенденција кретања цена је преокренута и оне су од септембра почеле да расту, а тај тренд задржан је и касније, с темпом који је углавном убрзаван. Упоредо с тим обновљено је црно девизно тржиште, и већ јула 1995. марка је на њему вредела 2,6 динара. Опирање корекцији курса трајало је до децембра 1995, када је динар девалвиран на 3,3 динара за марку, а потом 1. IV 1998. на 6 динара за марку. Пад црног кура динара убрзано се наставио, средином 1996. марка се већ на црно плаћала 5 динара, а пред петооктобарски преврат 30 динара.
Године 1999. 19 земаља НАТО пакта напало је СРЈ и бомбардовало је 78 дана. Иако као и раније прокламовани циљеви (стабилност цена и курса) нису могли бити остварени, званични курс није мењан ни у тој ни наредне године, све до 6. децембра. На црном тржишту динар је значајно депресирао, посебно пред промене у октобру, када се за марку добијало и више од 30 динара. Ипак, девалвацијом је извршено уједначавање свих курсева и њихово довођење на ниво јединственог девизног курса од 30 динара за немачку марку. Такође, смањени су трошкови за девизне трансакције и укинута ограничења у располагању девизама. Укинута је обавезна продаја једног дела девизног прихода по основу извоза и обавеза продаје дела девиза намењених за куповину робе при увозу. Свим тим знатно су смањени распони између продајног и куповног курса динара. Динар је почео да флуктуира, а без вишеструких курсева држава је бранила његов курс, у складу с утврђеном **д. п**.
Током наредног периода осцилације динара нису биле тако велике и изненадне. У појединим годинама он је чак и јачао, мада је удар светске финансијске кризе и у његовом кретању био значајан. У целом периоду курс је брањен интервенцијама НБС, али и великим приливом девизних средстава, по основу задуживања, прихода од приватизација, девизних дознака. Од октобра 2000, када се прихвата девизни курс као номинално сидро у циљу макростабилности, у период јануар 2003 – септембар 2006. остварена је умерена депресијација курса. Затим се прихвата циљање инфлације у комбинацији с управљано флуктуирајућим режимом девизног курса, али и резултати примене овог модела нису охрабрујући.
Рајко Буквић
ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, *Историја српских државних дугова од 1867–1895 год.*, Бг 1909; Д. Аврамовић, „Функција девизног курса у социјалистичкој привреди", *Економист*, 1952, 3; С. Дабчевић Кучар и др., „О неким проблемима привредног система (Бијела књига)", *Економски преглед*, 1963, 3–5; *Југославија 1945–1964*, Бг 1965; М. Угричић, *Новчани систем Југославије*, Бг 1967; Б. Хорват, *Привредни систем и економска политика Југославије*, Бг 1970; Ж. Мркушић, *Теоријска основа девизног тржишта*, Бг 1972; Д. Марсенић, *Развој и проблеми привредног система Југославије*, Бг 1976; Ф. Мартиновић, *Узроци девалвација југословенског динара и њихова ефикасност*, Бг 1979; В. Пертот, *Економика валутних течајева*, Зг 1986; O. Kovač (ур.), *Effective Protection and Competitivness of Yugoslav Economy*, Bg 1991; Д. Д. Ђелић, *Економска анализа ефеката девалвације на спољнотрговинске токове*, Бг 1992; Ј. Хаџи-Пешић, *Новац Србије 1868–1918*, Бг 1995; *Новац Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 1995; Р. Буквић и др., „Економска политика и привредна кретања 1994‒1995. и почетком 1996", *Југословенски преглед*, 1996, 1; Б. Димитријевић, „О хиперинфлацији", *Економика*, 1996, 7–8; Р. Буквић, „Регионални аспект примарне расподеле у југословенској привреди", дисертација, Бг 1997; И. М. Бецић, *Финансијска политика Краљевине СХС 1918–1923*, Бг 2003; Г. Николић, *Курс динара и девизна политика Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2003; В. Дугалић и др. *Народна банка 1884–2004*, Бг 2004; Б. Мијатовић, „Замена аустријских круна за динаре 1920. године", *Историја 20. века*, 2014, 1.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВИЗНО ОБРАЧУНСКО МЕСТО → ДОМ
**ДЕВИЗНО ОБРАЧУНСКО МЕСТО** → **ДОМ**
# ДЕВИЈАНТНА СУПКУЛТУРА
**ДЕВИЈАНТНА СУПКУЛТУРА** (лат. *deviatio*: скретање, *sub*: испод, *colere*: неговати), понашање које одступа од усвојених културних стандарда и пракси референтне друштвене средине или групе, а које у односу на доминантну културу успоставља алтернативни сет културних образаца или специфичан културни систем који деле чланови уже социјалне групе. То је „култура у култури", коју карактерише ексклузивност. Иако нема нужно негативну конотацију, како у лаичком тако и у научном дискурсу, супкултура најчешће јесте повезана са девијантношћу.
Социолошко проучавање **д. с.** одвија се у оквиру функционалистичке, марксистичке и интеракционистичке традиције, те њихових било искључујућих било комплементарних варијација. Прва теоријско-методолошки утемељена истраживања проналазе се у радовима аутора чикашке социолошке школе 20-их и 30-их година XX в. који девијантне појаве у америчком друштву сматрају последицом друштвене дезорганизације до које долази услед сукоба културних вредности и норми новопридошлих и старих становника града. Супкултура малолетних делинквената тумачи се као производ друштвене небриге и немогућности да млади из нижих друштвених слојева стекну легитиман и друштвено пожељан идентитет у адолесценцији. Педесетих година XX в. у америчкој социологији формулисана је хипотеза о делинквентној супкултури. Полазећи од Мертонових концепција, аутори ове провeнијенције препознају три типа супкултуре који се везују за младе. Реч је о криминалној, конфликтној и супкултури повлачења, које представљају начине прилагођавања младих из нижих друштвених слојева на статусну фрустрацију. Шездестих година примат у области проучавања супкултуре преузимају интеракционисти, а они акценат стављају на процес етикетирања обeлежених актера. Седамдесетих година XX в. бирмингемска социолошка школа, на традицији марксизма, супкултурацију препознаје као одговор на класне противречности капитализма. Кроз супкултуру изражава се двоструки отпор: према родитељској, класној и према доминантној култури. Премисе бирмингемске школе постале су предмет преиспитивања постсупкултуралиста 90-их година XX в. Наиме, појава тзв. клупске (суп)културе, у којој се сустичу масовност, глобалност, аполитичност, класна и родна неиздиференцираност, довела је у питање ранија схватања супкултуре. Будући структурално неукорењен, супкултурни стил у потрошачком посмодерном друштву постаје флуидан и без субверзивног потенцијала, не нужно девијантан. Он представља бег у хедонизам и политичку индиферентност.
Појава супкултуре на простору бивше СФРЈ везује се за 50-е године XX в. Урбанизација и раст животног стандарда, уз свакодневицу у коју су ушли производи са Запада (од фармерки и шушкаваца до музике), ишли су руку под руку с новим, социјалистичкој идеологији неприлагођеним културним обрасцима које су првенствено присвојили млади. Која супкултурна решења ће прихватити, у великој мери зависило је од тога којем слоју припадају. На пример, помодари из 50-их, потом њима слични позери из 70-их и неоромантичари – шминкери из 80-их били су припадници виших друштвених слојева, за разлику од шиза и хипика из 60-их, те панкера који су потицали из радничке и посредничке класе. Но, независно од слојног предзнака, супкултуре младих указивале су на противречности социјалистичког друштва. Тако су о друштвеној кризи подједнако сведочили и шминкери који су прихватали и живели у складу са идеолошки оспораваним вредностима буржоаске класе, као и њихов антипод – панкери, показујући неповерење у будућност и револт према свему и свима.
Појава ових **д. с.**, мање-више отворено подривачких и непријатељских у односу на социјалистички ред и поредак, изазвала је и снажну друштвену реакцију. Она је у почетку имала све одлике моралне панике, која је потом прерасла у (не)формалну репресију и, коначно, резултирала мирењем с постојањем прокажених супкултура јер је борба против њих била неуспешна. Овај процес најбоље се може видети на примеру панка. Чим се појавио, крајем 70-их година ХХ в., изазвао је панику због свог упадљивог стила (естетике ружног) и поруке да су и млади Југословени на сличном путу отуђења као и њихови вршњаци са Запада. Обрачун са њима започет је у бившој СР Словенији, почетком 80-их. Оптужени су да промовишу нацизам, одузета им је могућност да се окупљају на уобичајеним местима, а полиција је појачала репресију у односу на њих (нпр. кроз рације). Но, ова супкултура временом је прихваћена – постала је део свакодневице фрустрираног урбаног адолесцента који се буни против ауторитета и света одраслих.
Криза социјализма је 90-их година XX в. кулминирала трагичним ратним догађајима, распадом Југославије и друштвеном трансформацијом. Из тог процеса друштво Србије изашло је као класно јасно диференцирано, без значајније вертикалне покретљивости. Егзистенцијална неизвесност посебно погађа младе људе који живе продужену младост. Овакав миље обележавају нормативно-вредносна неусклађеност и сукоб, с једне стране, вредности преживелих из ранијег система, чији промотер – средњи слој, губи свој друштвени значај и готово нестаје, и, с друге стране, нових норми и медијски промовисаних културних образаца. Раније доминантна култура повлачи се испред нових видова популарне културе и њених супкултурних решења. Тако током 90-их суверено владају супкултуре тзв. ратничког шика које прихвата чак и неутрална публика. Супкултуре које припадају овом корпусу, нпр. дизелаши – у визуелном смислу јасно препознатљива (тренерка, патике, кајла око врата) маскулина супкултура, спонзоруше – промотерке лагодног живота на високој нози, или криминална супкултура – изграђена на етосу мушкости, брзог и опасног живота, деле заједнички поглед на свет, стил и иконографију засновану на јасно дефинисаним родним улогама. Елементе супкултуре ратничког шика – благонаклон став према употреби насиља и психоактивних супстанци, преузимају и (фудбалски) хулигани, углавном млади припадници нижих друштвених слојева. Ту су и супкултуре засноване на плесним и музичким оријентацијама – нпр. рејвери, промотери панфилије, а њима (у погледу неких животних ставова какви су хедонизам, употреба дрога и алкохола) јесте блиска супкултура сплавова. Као посебна супкултурна пракса издваја се феномен силиконске долине, у чијем су настанку крајем 90-их година ХХ в. важну улогу имала медијска упутства о модерном стилу живота градске омладине. Централну улогу у супкултури која има претензију да постане главна тинејџерска култура у Србији игра жена – сексуални објекат.
Изостанак друштвеног консензуса око општеприхваћених културних образаца прати плурализам супкултурних форми и готово потпуно одсуство (не)формалне реакције на супкултуру. Спорадичне критике долазе или од стране теоретичара тзв. елитне културе и научника из ове области, који кроз анализу друштвених фактора настанка супкултуре указују на кризу друштва, породице и појединца, или су пак инициране повременим и у политичке сврхе употребљивим таласима моралне панике.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јоксимовић и др., *Млади и неформалне групе*, Бг 1988; И. Кроња, „Урбани животни стилови и медијска репрезентација градског живота и омладинске културе: поткултура 'Силиконске долине' и филмска трилогија Радивоја Раше Андрића", *Зборник радова Факултета драмских уметности*, 2006, 10; Ђ. Игњатовић, *Теорије у криминологији*, Бг 2009.
Милана Љубичић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВИЋ, Георгије
**ДЕВИЋ, Георгије**, дрворезбар (? – Бачка Паланка, око 1857). Живео је и имао развијену радионицу с више ученика у Бачкој Паланци, међу којима су се истицали син Димитрије и унук Ђорђе. Непотпуни биографски подаци **Д.** познати су само на основу његових сачуваних радова. Школовање у радионици Марка Вујатовића у Сремским Карловцима није потврђено али је извесно. Први пут се појављује као дрворезбар, столар и тракслер у уговору за цркву у Адашевцима 1827. Уговор је подразумевао комплетан црквени намештај, што је значило израду иконостаса, епископског престола, певница, ормана за олтар, чираке, натрапезни крст, рипиде, троножац и амвон. Следе послови на иконостасима и другом мобилијару за цркве у Шаренграду (1828), Бајши (са Савом Љубинковићем 1833), Лединцима (1833, уништено у II светском рату), манастиру Кувеждину (1834, делимично сачуван након разарања у II светском рату), Добановцима (1836), Дечу (1839), новој цркви у Купинову (1843, уништен у II светском рату), Лалићу (1843–1846), Михаљевцима (1846), две цркве у Руми – Св. Николи и Силаску Св. духа (1847–1851), Бољевцима (1850) и Шапцу (1851–1852), што је уједно и његов последњи рад. **Д.** је један од значајнијих мајстора дрворезбарства прве половине XIX в. Све његове иконостасе одликује одмерени класицизам суженог иконографског програма, с мањим бројем икона већих формата. Декоративни програм је сложен у три зоне, међу којима су наглашени таласасти венци с дентикулама, пиластри, орнаменти у виду чипкастих мрежа с храстовим гранчицама и лишћем, гирланде с ружама, вазе и плисиране траке с машнама.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавриловић, „Неки дрворезбарски центри у Војводини", *РВМ*, 1954, 3; Б. Кулић, „Обнова српске православне цркве Силаска Светог духа у Руми", *ГПСКВ*, 1994, 18; Д. Радовановић, „Црква св. Великомученика Димитрија у Лалићу", *ГДКС*, 1995, 19; Д. Радовановић, М. Нонин, „Конзерваторско-рестаураторски радови на иконостасу и иконама на стаклу цркве Светога Димитрија у Бајши", *ГПСКВ*, 2004, 21; М. Лесек, „Георгије Девић", *Уметничка баштина у Срему*, IV, Ср. Митровица 2006.
Бранка Кулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВИЋ, Драгослав
**ДЕВИЋ, Драгослав**, етномузиколог, универзитетски професор (Пожаревац, 15. VIII 1925 – Београд, 21. IX 2017). На Музичкој академији у Београду дипломирао теорију музике 1951. Исте године постао је професор солфеђа, теорије, историје музике и музичког фолклора у музичкој школи „Станковић" у Београду. Дечачка љубав према народној музици (свирао виолину и певао) одвела га је на студије етнологије, које је на Филозофском факултету у Београду, упоредо са радом у музичкој школи, завршио 1958. На Музичкој академији (од 1973. Факултет музичке уметности) у Београду ради од 1962. када је изабран у звање асистента за предмет музички фолклор. Како је тадашњи професор Миодраг Васиљевић већ био болестан, преузео је његова предавања, а после Васиљевићеве смрти 1963. стао на чело Одсека за музички фолклор, који је водио све до одласка у пензију 1990. Био је председник Међународне организације за народну уметност (IOF) од оснивања 1981. до 1986, а поводом њене двадесетогодишњице проглашен је за председника Научноистраживачког комитета за Европу и почасног члана IOF. Добитник је Вукове награде (1990).
Делатност **Д.** обухвата педагогију и научна истраживања. На Музичкој академији, П. Коњовић, Н. Херцигоња, па и М. Васиљевић, предавачи музичког фолклора, располагали су веома скученом базом снимака на лошим медијима, па се настава претежно сводила на певање нотних примера које су записали сами предавачи. **Д.** је увео значајне промене готово од самог почетка. Инсистирање на аутентичном снимку и његовом презентовању уз коментаре постаје његов заштитни знак. Веома брзо уводи у наставу и обавезно студентско теренско истраживање којим је систематски стваран значајан фонд аудио-записа. Тај вишегодишњи процес мелографисања теренских снимака је у периоду до 1980. довео до формирања каталогизиране збирке са преко 10.000 записа народних песама праћених мелопоетским анализама, сачињеним по начелима финске методе. Од 1981. у педагошком раду прикључује му се и асистент Димитрије Големовић, а почев од 1989. и други етномузиколози, укључујући и етнокореолога и етнолога Оливеру Васић, која тада почиње да предаје народне игре.
Истраживачки рад **Д.** тесно је повезан са његовим педагошким деловањем. Још 1951. започео је плодну сарадњу са Радио Београдом, те предводио екипе које су на терену бележиле народно музичко благо. Ова сарадња, од 1967. и са Телевизијом Београд, омогућила је формирање значајног фонда снимака, од којих су неки похрањени у архиву Радија, али се готово сви налазе и у данашњем Фоноархиву ФМУ, који је **Д.** основао 1990. Сакупљену грађу презентује како кроз радове публиковане у домаћим и међународним стручним гласилима (С. Радиновић, „Библиографија, дискографија и филмска остварења проф. др Драгослава Девића", у Д. Големовић (ур.), *Човек и музика*, Бг 2003), тако и у форми обимних монографија. Посебан значај имају *Народна музика Драгачева* (Бг 1986), монографска студија о фолклорном подручју с којим је тесно повезан (1961. био је један од покретача Сабора у Гучи) и у којој се посебно испољава проучавање процеса који утичу на традицију (сакупљена грађа креће се у распону од неколико деценија), те *Народна музика Црноречја* (Бг 1990), монографија настала на основу докторске тезе, којом први у српску етномузикологију уводи примену савремених светских етномузиколошких токова и поставља камен-темељац за наредна истраживања. Посебно је значајна и његова вишегодишња сарадња са шведским часописом *Studia Instrumentorum Musicae Popularis*, у чијих седам бројева, између 1969. и 1985, саопштава радове о народним музичким инструментима Србије. Аутор је више од 20 етно-филмова реализованих током сарадње са Телевизијом Београд.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Големовић (ур), *Човек и музика*, Бг 2003.
Младен Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВИЦА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-devica-karta.jpg)ДЕВИЦА**, планина у источној Србији која се, у склопу Балканског планинског система, простире правцем исток–запад дужином од око 11 км, а ширином од 12 км. На северу се простире до Сокобањске котлине и кањона реке Моравице (десна притока Јужне Мораве). На северозападу од планине Озрен дели је река Градашница (код Сокобање се улива у Моравицу), а на југозападу превој Власина и долина реке Ждрело (која се као Гојмановачка река улива у Топоничку реку, десну притоку Јужне Мораве). Јужни крај **Д.** завршава се стрмим одсецима, јужно од којих су села Галибабинац, Божинац и Бели Поток. На истоку планина се простире до Књажевачке котлине. На јужној и источној периферији **Д.** пружају се раседне зоне. Највиши врх је Чапљинац или Мањин камен (1.186 м н.в.), а други врхови су Гола чука (1.138 м), Чашке (1.136 м), и Оштра чука (1.074 м). Планина је позната по кречњацима велике чистоће. Изграђена је од доњекредних кречњака, глиновитих кречњака и глинаца. Једино је на северном крају утврђено распростирање мањих површина слојевитих банковитих кречњака, затим јурских слојевитих и банковитих кречњака и доломита (оксфорд-кимериџ и титон), те старије палеозојских конгломерата, пешчара, аргилошиста и кречњака. Дуго поље, које представља део северне падине **Д.**, чине неогени конгломерати, пешчари, пескови, лапорци, кречњаци и глине. У његовом средишњем делу, правцем исток--запад, простире се узан појас плеистоцених урвинских бреча. Преовлађујући геолошки састав стена је предиспонирао постојање шкрапа, вртача, мањих увала и пећина. Најпознатије пећине су Читлучка пећина код рудника Соко, пећине у околини Раденковца (Црквиште и Градац), као и Делта пећина (Мечји врх) и пећина Пчелица (Дуго поље). Планина је богата водом, са великим бројем извора, од којих је најпознатије врело Моравице на североисточном делу планине. Они граде потоке и мале реке, које отичу према Сокобањској, Сврљишкој и Књажевачкој котлини. На планини су доминантне букове шуме (северна страна). Има доста дивљачи (вукови, медведи, дивље свиње). Неколико малих села налази се на ободу планине. То су типичне депопулационе средине. Највеће насеље је град Сокобања на северозападној подгорини, а око 2 км југоисточно од њега, изнад кањона Моравице, налази се тврђава Соко-град. На североисточној периферији планине је рудник мрког угља.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Нешић, „Резултати спелеолошких и спелеоклиматолошких истраживања Великог леденика на Девици, Ртањске и Тупужничке леденице", *ГСГД*, 2002, 82, 2; М. Зеремски, „Крас Озрена и Девице", *Зборник радова Одбора за крас и спелеологију*, 2002, 7; N. Ranđelović, D. Avramović, „Protected nature areas, flora and vegetation in vicinity of Sokobanja (Serbia and Montenegro)", *Natura Montenegrina*, 2004, 3; V. Popović, S. Milijić, P. Vuković, „Sustainable tourism development in the Carpathian region in Serbia", *Spatium*, 2012, 28.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВИЧ
**ДЕВИЧ**, средњовековно насеље које се помиње у првој половини XIII в. и истоимени манастир, удаљен 5 км јужно од градића Србице, у Дреници, на Косову. У очуваним писаним изворима манастир **Д.** се први пут помиње у турском попису области Бранковића из 1455, где се наводи као црква Дјевица са монасима уписаним у село Ловиш. Цркву посвећену Ваведењу Богородице подигао је, према предању, над гробом пустиножитеља Јоаникија, деспот Ђурађ Бранковић око 1434, у спомен оздрављењу своје кћери (девице), по којој је и добио име.
У кратком житију Св. Јоаникија изриком се каже да су он и деспот Ђурађ заједно подигли цркву Ваведења Богородичиног. Понегде се у литератури наводи и да је пустиножитељ Јоаникије био „први ктитор". Није поуздано да ли је Јоаникије сахрањен у храму који је подигао за живота, или је деспот над његовим гробом одлучио да подигне цркву. Данашњи изглед цркве резултат је многобројних промена и преградњи, те је тешко судити о њеном првобитном изгледу. Најстарији део манастирског комплекса је црква, једнобродна грађевина правоугаоне основе пресведена полуобличастим сводом подужно постављеним. На источној страни су три полукружне нише, средња представља олтарску апсиду која има тростран облик. Црква је грађена од ломљеног камена и кречног малтера. Изгледа да је уз северну фасаду цркве убрзо дозидан параклис, судећи по остацима живописа датованим у другу половину XV столећа. Крајем XV в. Турци су разорили манастир. Након васпостављања Пећке патријаршије био је обнављан. Култно средиште манастирског комплекса представља одељење квадратне основе, ослоњено на источни зид цркве у којем се налази кивот Св. Јоаникија. Изнад гроба приказано је Успење Св. Јоаникија крај којег је натпис који истиче заслужне за обнову цркве. Натпис помиње игумана Пахомија, јеромонаха Лонгина са братијом, те годину 1578. када „пописа се свети гроб преподобног оца нашего Јоаникија".
Приликом конзерваторских радова изведених 1966. у северном параклису откривене су фреске најстаријег слоја из друге половине XV в. Поред лика Св. Јоаникија у одећи великосхимника натписом истакнутог као „први ктитор место сего", налазе се Св. Акакије, свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног. У цркви су преостала још два слоја живописа из 1578 (у конхи апсиде и на источном зиду – Богородица, Служба архијереја, Благовести и Вазнесење) и из XIX в. (у параклису циклус зидних слика са стојећим фигурама светих Бранковића). Уљано зидно сликарство настало у обнови из 1863, током конзерваторских радова 1966, премештено је на празне зидове наоса старе цркве и садашње припрате. Девички манастир је претрпео тешка разарања 1915 (пијуком је разбијен мермерни кивот са моштима), 1941, 1999. и 2004. Манастир је поседовао богату збирку рукописних и штампаних књига. Према подацима из 1872. збирка је бројала преко 100 рукописних и око 10 штампаних књига. Проф. Радослав Грујић је из **Д.** донео „Молебствије о деспоту Стефану Лазаревићу" (писано између 1402. и 1405, сада у библиотеци Српске патријаршије у Београду). Судећи по записима, у **Д.** је била жива и преписивачка делатност. Између два светска рата од некадашње збирке рукописа претрајали су само једно пергаментно јеванђеље (XIII‒XIV в.), триод из 1460, два минеја из XVI в., требник, десетак других црквених књига из XVIII в. и „Девички катистих" из 1762. Манастир су са црквом и свим конацима и зградама 1941. опљачкали, минирали и разорили Албанци из суседних села. Тада су изгореле књиге, иконостас, иконе, а испосница Св. Јоаникија Девичког на северном брегу од манастира и Источник (чесма) ниже манастира су срушени. У међувремену, од 1947. до 1999, манастир је огромним напорима био обновљен и поново стао у ред најзначајнијих српских манастира средњег века на Косову и у Метохији. Јуна 2004. Албанци су у присуству француских јединица НАТО-а разорили цркву и све зграде. Однета су и три црквена звона од којих је једно било донето из цркве Самодреже код Вучитрна. Манастирско гробље, источно од цркве, у којем је било и старијих споменика, потпуно је уништено, а споменици поломљени и разбацани.
Бојана Стевановић
Манастир **Д.** страдао је у II светском рату јер су га Шиптари разорили и спалили, а игумана Дамаскина (Бошковића) убили. Италијани су скинули и однели два велика звона. Остао је само светитељев гроб засут камењем порушеног храма. Обнова је почела 1947. оспособљавањем капеле Св. Јоаникија, 1953. завршен је нов храм, 1956. подигнут конак, 1963. други конак, а 1968. на извору саграђена мала капела посвећена Св. Јоаникију. Изградња је завршена подизањем звонаре (1970) и велике трпезарије за народ (1973). Јуна 1999. шиптарски терористи су га окупирали и три дана физички злостављали монахиње, демолирали га и опљачкали. Поново је страдао у погрому који су 17. III 2004. извршили шиптарски терористи. С обзиром на то да је много пута рушен, обнављан и преправљан, тешко је говорити о његовом првобитном облику. Најстарији део је јужни параклис правоугаоне основе са петостраном апсидом. Источно од олтара је гроб Св. Јоаникија. Иконостас у дуборезу урадио је Милан Милошевић из Чачка, а осликале су га монахиње из манастира Ћелија. У храму је сахрањена „блажена Стојна", тј. монахиња Ефимија, која се упокојила 1895. Залагањем сестринства обнова манастира је у току.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, II 1903, III 1905, V 1925, VI 1926; Вучитрнски дефтер № 22, № 234, №305, № 124.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Стање средњевековних споменика у југозападној Србији, Космету и североисточном делу Црне Горе", *Музеји*, 1948, 1; С. Петковић, *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557‒1614*, Н. Сад 1965; А. Ф. Гиљфердинг, *Путовање по Херцеговини и Старој Србији*, Сар. 1972; М. Ивановић, „Црквени споменици XIII‒XX века", у: *Задужбине Косова, споменици и знамења српског народа*, Призрен–Бг 1987; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI‒XVII век*, Бг 1991; Патријарх Павле, *Да нам буду јаснија нека питања наше вере*, III, Бг 1998; *Споменичка баштина Косова и Метохије*, Бг 2002; *Мартовски погром на Косову и Метохији 17–19. март 2004. с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа*, Бг 2004; Т. Стародубцев, *Српско зидно сликарство у доба Лазаревића и Бранковића (1375–1459)*, Бг 2007; Д. Поповић, „Култ светог Јоаникија Девичког", у: *Византијски свет на Балкану*, II, Бг 2012; М. Ивановић, *Метохија: споменици и разарања*, Н. Сад – Бг 2013; Ж. Огар, *Европа је скончала у Приштини*, Бг 2014.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВОЈАЧКА ШКОЛА СЕСТАРА ЛЕКИЋ → ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ
**ДЕВОЈАЧКА ШКОЛА СЕСТАРА ЛЕКИЋ** → **ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ**
# ДЕВОЈАЧКЕ ПЕСМЕ
**ДЕВОЈАЧКЕ ПЕСМЕ**, врста лирских усмених, односно *женских* *песама* (*Љубавне и друге различне женске пјесме*), како их је Вук назвао још у *Малој простонародњој славеносербској пјеснарици* (1814). У ужем смислу под овим термином подразумевају се љубавне песме у којима се изражавају осећања с девојачког становишта, што је Вук јасно назначио већ у њиховим насловима (*Жеља дјевојчина*; *Молитва дјевојчина, Дјевојка куне очи и драгога*; *Дјевојка се тужи ђулу*; *Дјевојка и лице*; *Гајтан и дјевојка* и сл.), за разлику од *момачких*, испеваних у виду монолога младића. Иако сам Вук није употребљавао појам **д. п.**, он у предговору уз 1. књигу *Народних српских пјесама* (Лајпциг 1824) напомиње да *женске песме* најчешће певају жене и девојке, али и мушкарци („особито момчад"), као и да их углавном изводи по једно лице или највише двоје „само ради свога разговора".
ЛИТЕРАТУРА: *Речник књижевних термина*, Бг 1985; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1997.
Јасмина Јокић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВОЈАЧКЕ ШКОЛЕ → ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ
**ДЕВОЈАЧКЕ ШКОЛЕ** → **ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ**
# ДЕВОЈАЧКИ ИНСТИТУТ, Цетиње → ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ
**ДЕВОЈАЧКИ ИНСТИТУТ, Цетиње** → **ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ**
# ДЕВОЈАЧКИ САНДУК
**ДЕВОЈАЧКИ САНДУК**, ковчег, шкриња, спремиште за ствари начињено од дасака, правоугаоног облика са поклопцем, који је у традиционалној руралној и урбаној култури био важан део покућства. По свом културном значењу посебно се издвајају сандуци у којима су девојке чувале своју спрему, те су отуда такви сандуци називани **д. с**. Обичај је био да се женска деца од познијег детињства усмеравају на припремање своје „девојачке спреме – рува" за свог будућег мужа и себе, а коју ће понети са собом када се удају. Спрема је садржавала и дарове за породицу будућег мужа. У неким крајевима Србије било је уобичајено да девојка породици будућег мужа показује свој **д. с.** како би показала да је спремна за удају и да је вредна. Пуним **д. с.** родитељи су приликом наводаџисања или прошевине показивали да су довољно имућни да могу да удају своју ћерку. У неким крајевима (нпр. у Војводини) обичај је био да свекар неколико дана пред свадбу донесе сандук који породица девојке треба да напуни спремом, а ако то не може да учини, породица је бивала осрамоћена. Величина и лепота **д. с.** биле су средство исказивања друштвеног и економског статуса девојчиних родитеља. На сам дан свадбе или неколико дана пред свадбу **д. с.** је преношен у момкову кућу. На тај начин, преносећи своју имовину, девојка је симболички раскидала везу с родитељима и успостављала везу с породицом свог мужа. У обичајноправним условима традиционалне културе, где је већина имовине колективна (задружна, породична), **д. с.** је био лична имовина жене, њена прћија, „особац". **Д. с.** је стајао у соби где се спавало или у вајату. У задружним породицама било је уобичајено да има више **д. с.**, онолико колико их је жена удајом доносила. Жена је њиме располагала слободно, а по правилу је наслеђиван по вертикалној линији где су предност у наслеђивању имале кћери. У случају прекида брака у којем није било деце жена је свој сандук узимала са собом. То значи да сам **д. с.** није био део мираза. Сходно економском стању девојчине породице, сандуци су могли били сасвим једноставни, израђени од грубих тесаних дасака, преко оних украшених плитким урезима најчешће геометријске орнаментике и оних с поклопцем на две воде (сандуци у облику саркофага, кобилани), до сандука врхунске занатске израде украшених израженим дуборезом, инкрустацијом или осликавањем с више боја. Једноставније сандуке нису израђивале праве занатлије, док су занатски израђивани сандуци куповани на саборима, сајмовима, вашарима и пијацама или су, по захтеву, доношени из великих занатских центара (Дубровник и други приморски градови, Коњиц, Охрид, Коморан). Током XX в. развила се и у самој Србији занатска израда квалитетних и богато украшених сандука. За Војводину су карактеристични бојени сандуци, док су за остале делове Србије карактеристични сандуци украшени плитким урезима и једноставним бојењем. У градовима су били уобичајени сандуци украшени пуним дуборезом, инкрустацијом, комплексним бојењем са штампаним апликацијама.
ЛИТЕРАТУРА: В. М. Ивановић, „Збирка ковчега Етнографског музеја у Београду", *ГЕМ*, 1958, 21; В. Милутиновић, „Орнаментисани сандуци у Војводини", *РВМ*, 1959, 8; Н. Павковић, „Етнолошка концепција наслеђивања", *Етнолошке свеске*, 1982, 4; Г. Милетић, „Колекција сандука Етнолошког одељења Музеја у Смедереву", *РМВ*, 2004, 46.
Милош Матић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВОЈКА
**ДЕВОЈКА**, женска неудата особа. Код Срба је издвајање женске деце из круга остале деце почињало са 5–6 година, када су учена да плету чарапе или да везу. Нешто старија **д.** помагала је женама у кућним пословима, али само оно што јој се одреди. Говорило се: „Девојка је туђа срећа", или „Ђевојачког села нигђе нема" (свакој ће време доћи да се уда). Имала је право на приватно власништво (у Херцеговини – „особину"), уколико јој неки рођак дарује нпр. овцу или краву, она је тим даром слободно располагала. На Косову (XIX в.) у одређивању узраста за удају **д.** појам пунолетства није постојао. Говорило се „Улегла у буљук, време је да се да". **Д.** од 13 година већ је спремала дарове за свадбу. У Поморављу **д.** удаваче носиле су на глави перо голубице или грлице, чиме су се разликовале од младих жена, које су носиле перо од патке. У Мачви су **д.** правиле лутку, дужине око 40 цм, облачиле је у црвену женску одећу и качиле је на унутрашњу страну прозора, између саксија с цвећем, чиме је скретана пажња да у кући има **д.** за удају. Такође у Мачви **д.** је, ради свог истицања, правила везену јабуку, тако што би крупну јабуку около извезла црвеном вуном и носила је у руци, када би одлазила на свечаности. **Д.** су се показивале јавности и учешћем у кругу годишњих обреда и обичаја. У Срему, током месојеђа, свако вече **д.** се окупе и наложе ватру насред села, где играју и певају, и то се зове букара или ватриште. На Цвети или Благовести, пре сунца, одлазе на воду, где се ухвате у коло и певају песме, што се назива „на ранило". На Косову **д.** су се окупљале увече у две-три домаћинске куће, уочи празника Св. Тодора, Младенаца и Благовести. Када се огласе први петлови, истрчавале би из кућа у двориште и пењале се на кровове зграда, где су две по две певале песме. **Д.** су чиниле пролећно-летње обредне поворке лазарице, краљице и додоле. Учествовале су у мобама, најчешће жетви. У Срему, када дожању њиву па пођу домаћиновој кући на вечеру, **д.** начине од марама барјаке, па певајући иду као сватови. Када дођу пред кућу, пободу барјаке у земљу. У песмама које се том приликом певају истиче се вредноћа и неуморност **д**. Говори се како у наджевању с момцима оне пожњу више, а ујутру устану пре момака и раде друге послове.
Лепота **д.** исказује се устаљеним изразима: *танка и висока*, *стасита као јела*, *лепа као вила*, *као грлица*, *као звезда*, *као кап росе*, *као уписана*; у народним песмама – *бела румена*, *лице јој је као лист хартије*, *очи- трњинице*, *обрве као пијавице* („Девојка је крај горе стајала,/ сва се гора од лица сијала"). Високо вредновање **д.** исказује се и изразом: „Мирише као душа девојачка". Особине добре **д.** су вредноћа, стидљивост и поштење (частност). Каже се: „Радљивој ђевојци убрзо сватови." Ниско се вреднује лења (и дебела) **д.**: она није припремила дарове за свадбу па се у народним песмама назива Дундара и исмева њена удаја. Није пожељно да **д.** има блиске везе са мушкарцима пре удаје („Чекај, ђевојко, времена, не изгуби имена!"; „Девојка мека образа – трбух до зуба") нити да се уда без сагласности родитеља („Тешко земљи куда војска прође,/ и ђевојци која сама дође!/ Прво јој је јутро прекорено:/ – Да си добра, не би дошла сама!"). Главна брига **д.** била је удаја. Говорило се: „Тешко брату без брата, а ђевојци без свата." Или, ако **д.** застане с удајом: „Прераслој ђевојци помрли сватови." Сматрало се великим грехом скудити **д**. („Девојачка клетва до Бога се чује"). Познат је велик број девојачких гатања у којима **д.** тражи одговор да ли ће се удати у тој години, одакле долази младожења, да ли је богат или сиромашан итд. У епским песмама среће се тема о **д.**-ратнику – **д**. преобучена у мушко одело замењује оца или брата (Вук II, 40, 49). У лирским песмама често **д.** исказује несагласност да се уда за старца, за дете, за Турчина или онога кога не воли. За нека места, најчешће стене, везују се предања да је са њих скочила и убила се **д.** коју су хтели да ухвате Турци (Девојачка стена, Момин камен).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Грђић Бјелокосић, *Из народа и о народу*, I, II, Мостар 1896, 1897; III, Н. Сад 1898; В. С. Караџић, *Етнографски списи*, Бг 1972; Б. Нушић, *Косово* (*Опис земље и народа*), Бг 1986.
Љубинко Раденковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВОЛ
**ДЕВОЛ**, река и истоимени град који се налазио у њеном горњем току, у данашњој југоисточној Албанији, недалеко од Корче, а такође и име шире области јужно од Охридског и Преспанског језера. Град није убициран поузданим археолошким остацима, него на основу писаних извора. Налазио се на траси значајне античке саобраћајнице Via Egnatia. Име града препознаје се као Diboliva у *Географији* Клаудија Птолемеја (II в.). Крајем IX в. **Д.** је био седиште управног округа (тзв. комитата) у Бугарској, као и значајна епископија на чијем челу је почетком X в., у време кнеза Симеона (893–927, цар од 913), био Словен Марко. У **Д.** се наводно налазила велика епископска црква, вероватно базилика, чији трагови нису пронађени. Деволска епископија привремено је укинута када је византијски цар Василије II (976–1025), приликом оснивања Охридске архиепикопије 1019, њено подручје ставио под власт епископа Касторије. Током последње четвртине XI в. поново је успостављена епископија у **Д.**, неко време била је друга по значају у охридској дијецези, а њено име промењено је у грчко Selasfovro" (траг тог топонима сачуван је у имену данашњег села Звезда). Утврђење је имало војни и стратешки значај током XI–XIV в. и спомиње се као управно седиште за време различитих власти које су се смењивале – византијске, бугарске, епирске и никејске, а после 1261. поново византијске (цариградске). Краљ Душан (1331–1355, цар од 1346) заузео је 1342/43. значајне градове северозападне Македоније и северног Епира: Едесу, Флорину, Касторију, Берат, Канину, Кроју и Валону – изостанак некада важног **Д.** са овог списка указује на то да је град опао или запустео. Према подацима дубровачких историчара с почетка XVII в., Мавра Орбина и Јакова Лукаревића, цар Душан је умро у Diaulopota у Романији, односно у Diapoli у Тракији; за први од два локалитета претпоставља се да је, можда, у питању **Д.**, мада постоје и друга тумачења. У периоду XII–XVI в. спомињу се области Велики и Мали **Д.** или, у множини, Деволи, чији територијални развој није могуће прецизно реконструисати, а чије средиште је свакако био истоимени утврђени град.
Срђан Пириватрић
Постоји могућност да је у време реорганизације српске цркве 1317–1319, коју су извршили краљ Милутин и архиепископ Никодим I, заједно са Струмичком (Водочком) епархијом била прикључена Српској архиепископији. То је било могуће будући да је њен простор био у границама српске државе. Тако је остало и после прогласа српске патријаршије када је у састав српске државе ушла Охридска архиепископија и њен архиепископ постао други по рангу. По М. Орбинију, који пише углавном на основу византијског хроничара Лаоника Халкокондила, цара Душана „док се налазио у Ђаволопоти у Романији (in Diavolopota in Romania), нападе га грозница које се није могао ослободити упркос свим лечењима која је био предузео. И тако 1355, у доба од 45 година, пресели се у бољи живот. Његово тело би пренесено с тога места с великим погребним сјајем у манастир Св. Арханђела код Призрена, који је сам сазидао." После Душанове смрти епископија се налазила у држави Душановог полубрата Синише/Симеона, који се одметнуо од централне власти цара Уроша, а тиме и од српске патријаршије.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: M. Orbini, *Il regno degli Slavi*, Pesaro 1601; М. Пурковић, „Српски епископи и митрополити средњега века", *ХД*, 1937, 4–6; М. Орбини, *Краљевство Словена*, Бг 1968; К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1978; *Кирило-Методиевска енциклопедия*, А–З, София 1985; *Lexicon des Mittelalters*, III, Stutgart 1999.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВРЊА, Милутин
**ДЕВРЊА, Милутин**, књижевни критичар, универзитетски професор (Карловчић, Срем, 4. IX 1912 – ?, 9. VIII 1977). Богословију завршио у Сремским Карловцима и Битољу, а Богословски факултет у Београду 1938. Био је уредник *Студентских новина* (1938), а до 1941. радио као професор веронауке у београдској гимназији „Краљ Александар". Бавио се књижевном критиком и публицистиком борећи се против левичарских идеја и социјалне књижевности, а најзначајнији подухват у том периоду било је његово учешће у издавању Целокупних дела Момчила Настасијевића (приредио *Есеје*, 7. књигу Целокупних дела, Бг 1939. и саставио биографију, 9. књига, Бг 1940). Од 1941. до 1945. био је ратни заробљеник у Немачкој, а после ослобођења вратио се у Југославију. Због неслагања с комунистичким режимом, септембра 1946. бежи преко границе у Италију тражећи политички азил. У марту 1947. из Италије прелази у Француску и на Православном богословском институту „Св. Сергија Радоњешког" у Паризу пријављује докторске студије, да би 1949, радећи за француску владу, прешао у француску окупациону зону Западне Немачке. Почетком 1951. сели се у САД где је радио као уредник *Американског Србобрана* (1952–1953). Јуна 1959. дипломирао на Western Reserve University у граду Кливленду, у држави Охајо, а потом као магистар књижевности радио у Народној библиотеци у Кливленду, а од 1960. у библиотеци Универзитета у Бафалу. Ту је 1972. докторирао на тему *Схватања људске егзистенције у раним делима Ф. М. Достојевског* (прир. Ж. З. Јелић, Бг 2002). Посветио се изучавању стваралаштва Достојевског и А. Солжењицина, о којима је држао предавања на Њујоршком државном универзитету у Бафалу. Приредио је збирке поезије Владислава Стојковића *Вратићу се* (Земун 1934) и Севастијана Путника *Крици Божјег црва* (Земун 1941), као и антологију песника у избеглиштву *Српски бисери – двеста педесет најлепших песама српске лирике* (Хановер 1949). У заоставштини су остали његови рукописи *Последњи дани живота покојног владике Николаја*, *Шизма бившег владике Дионисија* и *Мемоари ратног заробљеника бр. 10873 из Сталага XIIIБ*. Идеолошка позиција хришћанског и антикомунистичког мислиоца учинила је да у социјалистичком периоду његово дело буде потпуно занемарено (изузетак је збирка полемика и памфлета у српској књижевности 1917–1943. *Зли волшебници*, Бг – Н.Сад 1983, коју је приредио Г. Тешић), а занимање и публиковање његових дела почиње тек у транзиционом добу (*Земља преварена: огледи о књижевности и култури*, прир. В. Димитријевић и Ж. З. Јелић, Бг 2007). **Д.** је под неразјашњеним околностима изгубио живот у саобраћајној несрећи.
ДЕЛА: приповетка: *Одбегла*, Алексинац 1929; роман: *Монахиња*, Бијело Поље 1930.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Карапанџић, *Духовно стваралаштво српске емиграције*, 1–2, Мелбурн 1978; *Српске органске студије*, V, 4, 2003, 3.
Владимир Димитријевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВРЊА ЦИМЕРМАН, Зора
**ДЕВРЊА ЦИМЕРМАН, Зора**, компаратиста, фолклориста, универзитетски професор (Маријенбад, ЧССР, 12. V 1945). Рођена у породици емигрантског писца, теолога и педагога Милутина Деврње и мајке Доротеје, а у САД се преселила 1951. Дипломирала је енглески језик 1967. а докторирала упоредну књижевност 1974. на Државном универзитету Њујорка у Бафалу. Универзитетску каријеру је започела 1976. на државном универзитету Ајове у Ејмсу. Од 1990. ради на колеџу лепих уметности и наука, на Универзитету у Ејмсу. Истраживала је традиционалну усмену културу на Балкану, очување и преношење обичаја и веровања, утицај фолклора на етнички идентитет и историју. Њена најзначајнија студија се односи на српску усмену поезију, древне легенде и романтичне песме (*Serbian Folk Poetry: Ancient Legends, Romantic Songs*, Columbus 1986). Бавила се и функцијом метафоре у српској народној приповеци, моралним аспектима епског певања, као и функцијом вила у српској народној књижевности. Удата за Томаса Цимермана, живи у Колумбусу, Охајо.
ДЕЛА: „Moral Vision in the Serbian Folk Epic: The Foundation Sacrifice of Skadar", *Slavic and East European Journal*, 1979, 23; „The Changing Roles of the Vila in Serbian Traditional Literature", *Journal of the Folklore Institute*, 1979, 16.
ИЗВОР: www.iastate.edu.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВТЕРОКАНОНСКЕ КЊИГЕ
**ДЕВТЕРОКАНОНСКЕ КЊИГЕ** (deu v tero": други, kanwvn: правило, образац), књиге и извесни додаци библијским књигама Старог завета, којима је канонски значај накнадно признат. У основи је реч о неспоразуму међу хришћанским црквама и хришћанским верским заједницама, а тиче се канона светих књига. Термин *девтероканонске* (=другоканонске) први је, али неоправдано, употребио Сикст Сијенски (1520–1569), крштени Јеврејин, у својој првој књизи *Bibliotheca Sancta* (Venezia 1566). Пре тога називане су *анагиноскомене*, тј. корисне за читање. Настале су два века пре Христа, на грчком језику, али се код неких препознаје или претпоставља јеврејски оригинал. Отуда се називају „позним књигама Старог завета". То су књиге које се налазе у преводу Седамдесеторице, познатом као *Септуагинта*, који су 238. п.н.е. 72 учена Јеврејина са јеврејског превела на грчки језик. За превод су користили библијске књиге Александријског канона, а све то је чињено за потребе библиотеке Птоломеја Филаделфа у Александрији. Апостоли, Црква (Православна и Римокатоличка) и свети оци користе их у богослужењу од најстаријих времена, а то чине и данас. У Новом завету нема **д. к.** јер његов канон није завистан од Јевреја.
За одбрану **д. к.** заслужан је Св. Августин који им је признао каноничност на саборима у Ипону (393) и Картагини (397. и 419). До неспоразума је дошло отуда што су Јевреји у претходним вековима имали два канона: палестински (краћи) и александријски (дужи), који је признавао и књиге писане на грчком језику. Јевреји су користили оба канона, чак и у Христово време, а користили су их и кумрански есени. Јевреји су 90. н.е. на састанку у Јамнију (или Јавни), близу обале Средоземног мора у Палестини, одредили које књиге излажу истиниту реч Божју, пречистили канон светих књига и остали при палестинском, чиме су искључили из њега књиге које називамо девтероканонским. Ипак, има Јевреја, као оних у Етиопији, који и даље држе канон који је једнак хришћанском канону јер садржи све **д. к**. Православна црква користи дужи канон јер су апостоли користили *Септуагинту*, али је невоља што рукописи *Септуагинте* имају различит обим, тј. не постоји један утврђен и чист канон *Септуагинте*. На пример, Codex Alexandrinus садржи четири Књиге Макавејске, Codex Synaiticus садржи само I и IV Књигу Макавејску, а Codex Vaticanus нема ниједну Књигу Макавејску.
У Православној цркви то су следећих десет књига: Књига Јездрина II, Књига о Товиту, Књига о Јудити, Књига Премудрости Соломонове, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина, Књига пророка Варуха, Књиге Макавејске I–III, Књига Јездрина III, делови Књиге о Јестири (Јест 10,4-16,24), делови Књиге пророка Данила: „Молитва Азаријина" (3,24-50), „Песма тројице младића у усијаној пећи" (3,51-90), „Прича о Сузани" (гл. 13) и „Данило против Вала" (гл. 14), „Молитва Мансијина" (на крају Књиге Дневника II) и 151. псалам. Православна црква им признаје каноничност, штампа их у својој Библији и користи у богослужењу (изузев 151. псалма). Православна црква утврдила је свој канон на следећим саборима: прво на Римском 382, потом је 39. пасхалну посланицу из 367. Атанасија Великог потврдио Петo-шести сабор (Трулски 692) и Седми васељенски сабор (787).
Римокатоличка црква им признаје канонску вредност, изузев: Књиге Јездрине II–III, Књиге Макавејске III, „Молитве Манaсијине" (на крају Књиге Дневника II) и 151. псалма. Књига пророка Варуха у 6. глави доноси Посланицу Јеремијину. Свој став у погледу канона Римокатоличка црква има од првих векова, а последњи пут га је учврстила на Тридентском сабору (1546).
Протестантске верске заједнице не признају ниједну од ових књига сматрајући их апокрифима. Они се држе јеврејског канона утврђеног крајем I в. н.е., али има протестантских библиста који признају да је библијски канон шири од протестантског.
Свеправославна конференција на Родосу (1961) уврстила је у каталог тема за предстојећи Велики сабор и неколико тема везаних за Свето писмо, међу њима и питање ауторитета **д. к**. Српска црква je доскора имала комплетан Стари завет само на црквенословенском језику. СА Сабор СПЦ дао је налог Комисији СА Синода да преведе **д. к.**, што је учињено захваљујући труду епископа Атанасија (Јевтића) и митрополита Амфилохија (Радовића). Тек издање Светог писма од 2010. има све књиге Старог завета на српском језику, изузев треће књиге Јездрине.
ЛИТЕРАТУРА: *Encyclopаedia Judaica*, VI, Berlin 1930; J. N. D. Kelly, *Early Christian Doctrines*, New York 1978; Р. Ракић, *Увод у девтероканонске књиге Старога завета*, Бг 2013.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВЧА
**ДЕВЧА**, село у централном делу Србије, на јужној подгорини планине Мали Јастребац, у долини Девчанске реке (лева страна слива Топлице). Сеоским путем повезано је са општинским центром Мерошином, које је 16 км према југоистоку. Насеље чине два дела. Мањи део села – Горња **Д.** – изграђен је на 470–490 м н.в. у уском делу долине потока и чини неконтинуиран низ кућа дуг око један километар. Јужније од њега је већи део села – Доња **Д.** – на 380–420 м н.в., који има овалан облик и чине га неколико заселака. Село се први пут помиње у попису из 1444/45, када је имало три дома. У другој половини XX в. почела је континуирана депопулација. Године 1953. било је 1.041, а 2011. 385 становника, од којих 98,2% Србa. Пољопривреда је ангажовала 60,6% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, црква брвнара, четвороразредна основна школа, амбуланта, млин и две стругаре.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕВШИРМА → ДАНАК У КРВИ
**ДЕВШИРМА** → **ДАНАК У КРВИ**
# ДЕГРАДАЦИЈА ШУМА
**ДЕГРАДАЦИЈА ШУМА,** уништавање, смањење и измена састава шума, као и њихова замена другим екосистемима. **Д. ш.** мења се укупан изглед и састав екорегиона, што доводи до промена структуре и састава земљишта, утицаја на мезо и микроклиму, стање површинских и подземних вода и састав флоре и фауне. **Д. ш.** и шумског земљишта одвија се под утицајем различитих абиотичких чинилаца као што су нпр. природне катастрофе или биотичких фактора (нпр. најезде шумских штеточина). Најзначајнији су различити антропогени утицаји који по дејству могу бити дуготрајни и стални, а по инензитету јачи или слабије изражени. Разликују се три основна степена **д. ш.**: деструкција, тј. потпуно уништење шума (крчењем, спаљивањем, неконтролисаним сечама), које непосредно доводе и до ерозије и уништавања шумског земљишта; девастација, тј. пустошење пожарима, снеголомима и ветроизвалама; и деградација у ужем смислу, тј. промена састава шума и погоршање њиховог здравстевног стања итд. Најизраженији видови **д. ш.** су: обешумљавање – крчење шума, спаљивање шума, неконтролисане сече; ширење урбаних површина, изградња инфраструктурних, туристичких и спортских објеката у планинама, површински копови угља и руда и др. У шумском фонду Србије деградиране шуме учествују са око 54%, у оквиру чега 9% чине екстремно деградиране шуме-шикаре и голети, због чега је неопходно спроводити мелиоративне мере.
ЛИТЕРАТУРА: М. Крстић, *Гајење шума. Конверзија, мелиорација и вештачко обнављање*, Бг 2006.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДЕ ЈАНКОВИЋ, Илија
**ДЕДЕ ЈАНКОВИЋ, Илија**, гроф, јавни радник, писац (Задар, 26. VII 1818 – Трст, 2. III 1874). Потиче из котарске сердарске породице Митровића–Јанковића, једне од најстаријих и најчувенијих у Далмацији, те последњи директан мушки наследник Стојана Јанковића, српског ускочког јунака и носилац млетачке племићке титуле (*conte*). Син Јелене Јанковић и пуковника Теодора Деде. Гимназију је завршио у Задру, дипломирао је право у Падови и био један од најобразованијих Срба свога времена. Пропутовао је већи део Европе и био омиљен у високим круговима у Русији и Црној Гори. По окончању образовања посветио се породичној економији на поседу у Исламу, као и националнополитичком и књижевно-преводилачком раду. Активно је деловао у Народној странци убрзо по њеном оснивању 60-их година XIX в. залажући се за јединство Срба и Хрвата и народни препород јужнословенских народа. После цепања странке изазваног националном поделом, од 1872. је као гласоноша народњака и далматинских Срба и идејни зачетник модерне српске мисли у Далмацији, радио на оснивању и снажењу српске странке и изградњи српских националних институција. Ватрени славенофил, истовремено борац за интересе Срба у Далмацији, учествовао је као делегат на Словенској етнографској изложби у Москви 1867, где је својом појавом и ношњом изазвао праву сензацију. Потакнут тим скупом написао је дела *Први словенски састанак* и *Русија и Европа* (1872), која су остала необјављена а током времена су изгубљена. У рукопису је сачувано његово драмско приказивање *Сирото девојче* (1867). Због својих народњачких, панславистичких и пројугословенских погледа, као и истакнуте улоге на конгресу у Москви, до краја живота налазио се под непрекидном присмотром аустроугаске полиције. Франкофил, широке културе, познавалац више језика, преводио је с италијанског, француског и руског. Расправљао је о политичким питањима и био у преписци с више истакнутих личности свога времена. Писао је песме на српском и италијанском, путописе, културолошке и филозофске расправе, прилоге о економији на селу, пригодне говоре, рецепте за јела и пића. Његови радови садрже педагошку ноту, одишу романтичарским духом, сентименталним и родољубивим расположењем. Писао је у часопису Матице далматинске *Народни коледар*, у Милетићевој *Застави*, *Гласу Црногорца*, тршћанском *Ћитадину*. Помагао је многе далматинске народњачке и српске активности, заводе и новине. Био је члан прве управе Народне читаонице у Задру 1862. Умро је после дуге и тешке болести. Тело му је балсамовано и сахрањено у породичној гробници у Цркви Св. Ђорђа у Исламу Грчком. Посмртно слово одржао му је Симо Матавуљ, његов секретар током учитељевања у Исламу Грчком, којег је учио француски и упознавао с италијанском и француском литературом из богате породичне библиотеке.
ДЕЛА: *Русиа года 1850*, Задар 1856; „Путовање у Русију преко Њемачке и Балтичког мора године 1859", *Народни коледар*, Задар III 1865; „Поучни чланци", *Народни кoледар*, IV, 1866, 3; *Пучко господарство*, V, 1867.
ЛИТЕРАТУРА: С. Матавуљ, „Говор при погребу И. Грофа Јанковића у домаћој капели", *Народни лист*, 1874, XIII, 24; А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, Зг 1904; Г. Новак, „Политичке прилике у Далмацији 1862–1865", *Радови Института ЈАЗУ у Зaдру*, Зг, 1958/59, 4–5; Д. Пленча, *Kнинска ратна времена 1850–1946*, Зг 1986; Г. Добрашиновић, *Симо Матавуљ (1852–1908)*, Бг 2003; М. Савић, *Илијa Деде Јанковић: прилози за биографију*, Зг 2003.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЈЕР, Александар
**ДЕДИЈЕР, Александар**, инжењер технологије, универзитетски професор (Београд, 18. IX 1921 – Београд, 13. II 1987). Дипломирао је 1949. на Технолошком факултету у Београду, а докторирао 1968. на Технолошко-металуршком факултету у Београду. При Комитету за кинематографију СФРЈ је радио као асистент, пројектант, водећи истраживач и шеф Одељења за истраживање и развој. Када су се крајем 50-их и почетком 60-их година прошлог века стекли услови за оснивање институције републичког значаја са главним циљем покретања научно-истраживачке и развојне активности за потребе хемијске индустрије и металургије СР Србије, осам младих научних радника, међу којима је био и **Д.**, добијају задатак да ураде елаборат о оправданости оснивања Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ). ИХТМ је основан 1961, а **Д.**, као његов иницијатор и оснивач, постаје директор истраживања, а у периоду 1965–1975. и генерални директор. На ТМФ у Београду је 1955. изабран за асистента, 1960. за доцента, 1968. за ванредног професора, a 1978. за редовног професора. Држао је наставу из предмета Развој и пројектовање производних система процесне индустрије, Теорија и поступци, Теорија и методи оптимизације производних система, Планирање и програмирање комплексних производних система процесне индустрије, дајући значајан допринос развоју теорије и праксе области система. Као шеф и члан Делегације СФРЈ учествовао је на неколико министарских и других конференција (УНЕСКО, СЕВ, ОЕЦД и Европска економска заједница), посвећених науци и високом образовању. Као експерт и члан учествовао је на преговорима о билатералној и мултилатералној сарадњи (у Вашингтону, Лондону, Паризу и др.). Значајан допринос дао је као председник Републичке заједнице за научни рад СР Србије, члан Комитета СИВ за науку, технологију, образовање и културу; био је члан савета и комисија Републичке и Савезне привредне коморе, Савеза инжењера и техничара, Српског хемијског друштва и др. **Д.** се пензионисао 1986.
ЛИТЕРАТУРА: С. Шушић (ур.), *Монографија о развоју и раду Технолошко-металуршког факултета 1925–1975*, Бг 1975; Д. Вучуревић и др., *70 година Технолошко-металуршког факултета у Београду: период 1975–1995*, Бг 1995.
Славка Николић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЈЕР, Владимир
**ДЕДИЈЕР, Владимир**, публициста, историчар, политичар (Београд, 4. II 1914 – Бостон, САД, 1. XII 1990). Син Јевте Дедијера. Основну школу, гимназију (1931) и Правни факултет (1938) завршио је у Београду. Докторску дисертацију из области правне теорије уговора о војној капитулацији одбранио је 1956. на Правном факултету у Београду. Још као студент почео се бавити новинарством у редакцији листа *Политик*а, а затим као дописник овог листа из неколико европских земаља. Између осталог, био је дописник из Шпаније током грађанског рата у тој земљи. Након повратка у земљу довршио је студије и радио као адвокатски приправник у Београду све до II свјетског рата. За то вријеме сарађивао је активно са комунистима, а у КПЈ га је примио М. Ђилас 1939. Учествовао је у партизанском покрету од 1941, прво као партијски руководилац у Крагујевачком и Шумадијском партизанском батаљону, а затим при Врховном штабу. Уређивао је партизанску штампу и био вијећник АВНОЈ-а. Рањаван је неколико пута и лијечен у Италији и Каиру. Организовао је на Вису 1944. радио-телеграфску агенцију Нова Југославија (Танјуг), а крај рата дочекао је као потпуковник. Након рата обављао је низ одговорних функција у апарату нове власти. Био је у руководству Агитпропа ЦК КПЈ, затим директор дирекције за информације владе ФНРЈ, те директор Новинско-издавачког предузећа „Борба". Током рата водио је *Дневник* 1-3 (Бг 1945, 1946, 1950) који представља важан извор сазнања, а послије рата је постао званични Титов биограф (*Јосип Броз Тито, прилози за биографију*, Бг 1953); то прво издање је касније корјенито измјенио и допунио (*Нови прилози за биографију Ј. Б. Тита* *1-3*, Зг – Ријека – Бг 1980, 1981, 1984). Био је члан југословенских делегација: на оснивачкој скупштини ОУН у Сан Франциску (1945), Мировној конференцији у Паризу (1946), засједању Савјета министара за уговор о Аустрији у Москви (1947). Био је југословенски делегат у Комитету ОУН за хуманитарна и социјална питања и до 1953. учествовао у редовним годишњим скупштинама ОУН. Због подршке М. Ђиласу је 1954. суспендован и уклоњен са свих политичких и државних функција, чиме је окончана и његова каријера на Београдском универзитету, коју је требало да започне као професор савремене националне историје на Катедри за историју Филозофског факултета. Након што му је дозвољен излазак из земље, крајем 50-их година, наставио је универзитетску каријеру као предавач на више познатих универзитета у Европи и САД, гдје је стекао велик углед. На позив Б. Расела, оснивача Међународног суда за ратне злочине, постао је члан Одбора, а затим, током 60-их и 70-их година, потпредсједник и предсједник овог суда. За дописног члана Одељења друштвених наука САНУ изабран је 1968, за дописног члана Одељења историјских наука САНУ 1971, а за редовног 1978. Био је члан Одбора САНУ за прикупљање грађе о спољној политици Србије 1903–1914. Пред крај стваралачке каријере посветио се истраживању злочина геноцида на подручју Југославије у току II свјетског рата, посебно над српским народом у НДХ (*Ватикан и Јасеновац – Документи*, Бг 1987; и А. Милетић (прир.), *Протеривање Срба са огњишт*а, Бг 1989; и А. Милетић (прир.), *Геноцид над муслиманима 1941–1945. Зборник докумената и свједо*чења, Сар. 1990), те је 1984. именован за предсједника Одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду у Југославији. Члан Међународног одбора за објављивање грађе са Нирнбершког процеса постао је 1987, а 1988. члан Међународне организације за истраживање холокауста и геноцида, са сједиштем у Јерусалиму. Био је активан судионик и истраживач историје, што је дошло до изражаја и у његовом стваралаштву. Аутор је низа значајних историографских дјела, монографија, зборника докумената, мемоарске грађе и превода. Сахрањен је у Љубљани.
ДЈЕЛА: *Југославија од Версаља до Париза*, Бг 1947; *Париска конференција*, Бг 1947; *Југословенско-албански односи 1939–1948*, Бг 1949; *On Military Conventions. An Essay on the Evolution of International Law*, Lund 1961; *The Beloved Land*, New York 1961; *Sarajevo Fifty Years After*, New York 1964; *Сарајево 1914*, Бг 1966; *Изгубљена битка Ј. В. Стаљина*, Сар.–Бг 1969; и С. Ћирковић, И. Божић, М. Екмечић, *Историја Југославије*, Бг 1972; *Документи 1948*, 1–3, Бг 1979; *Књижевност и исто*рија, Бг 1985; *Велики бунтовник Милован Ђилас*, Бг 1991.
ЛИТЕРАТУРА: М. Глигоријевић, *Рат и мир Владимира Дедијера. Сећања и разговори*, Бг 1985; *Годишњак САНУ*, 1989, 96; А. Митровић, „Владимир Дедијер", *Годишњак* *САНУ*, 1991, 97; Ђ. Станковић, Љ. Димић, *Историографија под надзором. Прилози историји историографије*, Бг 1996; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
Драга Мастиловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЈЕР, Јевто
**ДЕДИЈЕР, Јевто**, географ (Чепелица код Билеће, Херцеговина, 15. VIII 1880 – Сарајево, 24. XII 1918). Географију студирао на Великој школи у Београду (1901–1902) и на Универзитету у Бечу, где је докторирао 1907. Као младић приступио је тајним национално-револуционарним организацијама. До анексије БиХ 1908. радио је у Земаљском музеју у Сарајеву, а после тога годину дана као професор на богословији у Београду. За доцента географије на Београдском универзитету за област антропогеографије именован је 1910, а предавао је Географски преглед западних српских земаља, Насеља српских земаља и Картографију. Исте године изабран је за народног посланика у Сеоској курији (Ливно, Гламоч, Варцар Вакуф – Мркоњић Град). На почетку I светског рата прошао је граничну област Македоније и Албаније, а затим избегао у Француску и Швајцарску, где се бавио јавним радом на афирмацији идеје југословенског јединства и израдом Карте југословенских земаља. Октобра 1918. вратио се у земљу, али је убрзо оболео од шпанског грипа и преминуо. Као гимназијалац проучавао је села по упутствима Јована Цвијића. Био је сарадник *Босанске виле*, *Српског књижевног гласника*, *Летописа Матице српске*, *Пијемонта*, тe алманаха *Просвета*. Био је уредник листова *Српска ријеч* и *Преглед*. Највише објављивао из области антропогеографије и геоморфологије, а три рукописа, међу којима је био и рукопис књиге *Босна – антропогеографска студија*, нестала су му током рата.
ДЕЛА: *Херцеговина – антропогеографска студија*, Бг 1909; *Глацијација Височице у јужној Босни*, Бг 1909; *Стара Србија*, Бг 1912; *Херцеговина и Херцеговци*, б. м. 1912; *Нова Србија*, Бг 1913; *Далмација*, Ниш 1915.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пецељ, *Јевто Дедијер: живот и дело*, Бг–Бл 2009.
Милован Пецељ
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЈЕР, Милован
**ДЕДИЈЕР, Милован**, правник, судија, председник суда (Београд, 24. XI 1936). Право је студирао и дипломирао (1962) на Правном факултету у Београду. После положеног правосудног испита изабран је за судију Општинског суда у Сопоту (1966), а потом за судију Трећег општинског суда у Београду (1967). За судију Окружног суда у Београду изабран је 1973. Био је председник Петог општинског суда у Београду (1981−1986). Од 1986. до пензионисања 2003. био је судија Врховног суда Србије и више година председник грађанског одељења тог суда. Четири године је био главни и одговорни уредник *Билтена Врховног суда Србије* и члан редакције *Збиркe судских одлука Савезног суда*. Више година је био члан Комисије за полагање правосудног испита и предавач грађанског права на семинарима за полагање тог испита. Објавио је више чланака из области грађанског права; коаутор је *Приручника за полагање правосудног испита* (Бг 1998) и коаутор *Коментара Закона о стамбеним односима* (Бг 1981). Заједно са неколико других судија Врховног суда Србије јавно је осудио малверзације на парламентарним изборима 1996. и био у групи оснивача Друштва судија Србије. Након усвајања Закона о решавању сукоба интереса изабран је за члана Одбора за решавање сукоба интереса (2005–2010), а обављао је и дужност председника овог тела (2005–2008).
ДЕЛА: „Заштита својине и заједничке својине", *ПЖ*, 1987, 12; „Грађанско-правна заштита ауторског права – Закон о облигационим односима", *ПЖ*, 1989, 4−5; „Неновчана и новчана накнада нематеријалне штете", *ПЖ*, 1992, 9−10; „Нематеријална штета и њена накнада", *ПЖ*, 1994, 11−12; „Право на новчану накнаду неимовинске штете проузроковане повредом права личности средствима јавног информисања", у: *Проузроковање штете и њена накнада*, зборник, Будва 1998.
ИЗВОР: Архива Врховног суда Србије.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЈЕР, Сава
**ДЕДИЈЕР, Сава**, инжењер машинства, универзитетски професор (Београд, 22. X 1922 – Београд, 8. IX 2009). Дипломирао на Машинском факултету у Београду 1949, када је постао асистент на Групи за механизацију транспорта материјала. После одбрањеног хабилитационог рада („Избор степена сигурности при прорачуну челичних ужади") постаје доцент 1960, а редовни професор 1970. Шеф Катедре за механизацију постаје 1970, када је и докторирао („Динамички коефицијенти при раду мосних дизалица мале и средње носивости") и то као први доктор наука у бившој Југославији из области транспортних машина – дизалица и других претоварних средстава. Предавао је Транспортне уређаје и Транспортне машине на факултетима у Београду, Краљеву, Крагујевцу, Нишу, Ужицу, Приштини и Новом Саду. Био је члан и председник Савета Маш. ф. у више изборних периода. Од раних 50-их година радио је на пројектовању и конструисању великих машинских постројења при изградњи првих хидроелектрана у Југославији (ХЕ Зворник, Јабланица, Овчар бања, Ђердап), када су по први пут изграђени кабл-кранови, кабл-багери, комплетне механизоване фабрике бетона и сл. У својој плодној сарадњи са привредом, урадио је преко 80 пројеката машинских конструкција из области транспортне технике, који су реализовани. Такође је написао преко 50 научних и стручних радова, као и више наставних уџбеника (*Основи транспортних уређаја*, Бг 1964; *Транспортни уређаји*, Бг 1965).
ДЕЛА: *Динамичке силе код мосних дизалица при ударним оптерећењима*, Бг 1968; *Студија и анализа транспорта хидромеханичке опреме хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап*, Бг 1969; и др., *Развој теоријских и експерименталних метода за идентификацију порталних дизалица контејнерског транспорта*, Бг 1977.
Ђорђе Зрнић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЈЕР, Стеван
**ДЕДИЈЕР, Стеван**, нуклеарни физичар, социјални теоретичар, публициста (Сарајево, 25. VI 1911 – Дубровник, 13. VI 2004). Његов отац Јевто Дедијер био је доцент географије на Универзитету у Београду, а брат Владимир познати историчар и биограф Јосипа Броза Тита. Од 1924. до 1929. похађао је Интернационални колеџ „Монте Марио" у Риму. Године 1929. отишао је у Америку где је завршио физику на Универзитету у Принстону. Године 1936. постао је члан Комунистичке партије. Када је почео II светски рат, **Д.** је позван у америчку обавештајну службу (OSS – The Office of Strategic Services). Било је планирано његово пребацивање у Југославију, у штаб Драже Михаиловића, али пошто се изјаснио као комуниста, избачен је из обавештајне службе. Касније је пребачен у 101. америчку ваздухопловну дивизију, у којој је био један од најбољих редова. Учествовао је у савезничком искрцавању у Нормандији, јуна 1944. Сам Двајт Ајзенхауер му је дозволио да се почетком 1945. пребаци у Југословенску армију. Радио је као обавештајац за Удбу 1947. за време грађанског рата у Грчкој. После рата био је новинар у *Борби*, а потом извесно време уредник у *Политици* и ТАНЈУГ-у. Од 1950. до 1957. био је директор Института за нуклеарна истраживања у Београду и Института „Руђер Бошковић" у Загребу. Заједно са Павлом Савићем радио је на југословенском нуклеарном програму. Године 1961. напустио је ФНРЈ и отишао у Шведску, где је на Лунд универзитету формирао, прву у свету, катедру за обавештајну делатност у друштву и привреди. Почетком 90-их година отворено је критиковао политику Слободана Милошевића и српску националну елиту Србије. Почетком 2003. послао је отворено писмо премијеру Зорану Ђинђићу, у којем је критиковао САНУ и тражио њену реорганизацију.
ДЕЛА: S. Dedijer, *My Life of Curiosity and Insights, A Chronicle of the 20th Century*, Lund 2009.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИНА
**ДЕДИНА**, приградско насеље око 2 км североисточно од општинског средишта Крушевца. Изграђено је у долини реке Дединац, на контакту југозападних огранака Мојсињске планине са алувијалном равни реке Расине (десна притока Западне Мораве), на око 160 м н.в. Развијало се дуж локалних путева и добило радијалан облик. Са Крушевцем је спојено локалним путем. Уз северозападну границу села пролазе магистрални пут и железничка пруга Крушевац–Сталаћ. Помиње се од краја XIX в. – 1890. имало је 106 кућа и 642 житеља. Године 1921. у њеном статистичком кругу било је 1.739 становника, од којих су 99,5% били Срби. Током друге половине XX в. упоредо са урбаним развојем Крушевца увећавала се и популација села до 2.798 чланова 1991. Године 2011. село је имало 2.687 становника, од којих су 95,3% били Срби. У пољопривреди је било упослено само три лица, а највише економски активног становништва радило је у прерађивачкој индустрији. У насељу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, амбуланта, а у окружењу и неколико погона крушевачких фабрика („Мерима", „Жупа", циглана и др.).
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Србољуб Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИНА БАРА
**ДЕДИНА БАРА**, село у јужној Србији, на северозападној периферији планине Чемерник, око 2 км источно од Грделице (вароши), са којом је спојена сеоским путевима. Општинско средиште Лесковац је 18 км према северозападу. Насеље је дисперзивно и чини га седам међусобно знатно удаљених заселака изграђених по планинској страни на 460–620 м н.в. Настало је у другој половини XVIII в. на месту старијих насеља. Становништво се доселило из Власине и из суседних села. После ослобођења од Турака 1879. имало је 56 кућа са 386 становника. До 80-их година XX в. број становника је растао (1981. 869 становника), а затим је почела депопулација. Године 2011. село је имало 794 становника, од којих 790 Србa. Пољопривреда је ангажовала само 3 лица или 2,9% економски активног становништва, а већина других радила је у неаграрним делатностима, највише у грађевинарству, док се пољопривредом бавила као допунском делатношћу. У селу се налази четвороразредна основна школа.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У атару села, на јужном брду код **Д. Б.**, Феликс Каниц је уочио остатке римског кастела. Истакнути путописац је том приликом забележио податак да мештани овај кастел, заједно са кастелом на ушћу Козарске (Козарачке) реке, доводе у везу са „латинским" царем Константином и додао да су поменути кастели „штитили римски пут који је од Пирота *(Turresa*) излазио на солунски војни пут". Положај овог утврђења данас није потврђен.
Соња Стаменковић
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Каниц, *Србија*, *земља и становништво*, 2, Бг 1985; С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, *Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја*, Бг–Лесковац 1988; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; С. Стаменковић, *Римско наслеђе у Лесковачкој котлини*, Бг 2013.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИНАЦ, Милан
**ДЕДИНАЦ, Милан**, песник, критичар (Крагујевац, 27. IX 1902 – Опатија, 26. IX 1966). Убрзо по рођењу прешао са породицом у Београд где завршава основну школу и први разред гимназије. За време I светског рата са другом српском децом евакуисан у Француску. Након повратка у земљу матурирао и завршио француски језик и упоредну књижевност на Београдском универзитету (1927). Прву песму, „Моћ простора", објављује 1921. у загребачком часопису *Критика* у којем се представила београдска модернистичка група *Алфа*. Са Марком Ристићем и Душаном Тимотијевићем 1922. покреће часопис *Путеви*, а 1924. учествује у оснивању часописа *Сведочанства*. Постаје члан Редакције *Политике* најпре као позоришни критичар, потом дописник из Париза (1929–1930) и уредник (1931–1941)*.* Од 1930. члан је покрета надреалиста, објављује текстове у публикацијама *Немогуће* и *Надрелаизам данас и овде*. У II светском рату заробљен као војник, био у немачким логорима у Сагану и Герлицу, одакле је због болести пуштен 1943. Након рата први је главни уредник *Политике*, а заједно са Јованом Поповићем покренуо *Књижевне новине* (1948). Саветник је за културу југословенске амбасаде у Паризу (1949–1953), потом управник Југословенског драмског позоришта 1959–1963. Најизразитији лирик међу надреалистима, у раним песмама полази од флуидних емоционалних стања развијајући музикалност слободног стиха и префињену поетску имагинацију. Поступак лирске дематеријализације наставља се у поеми *Јавна птица* (Бг 1926), у једном од најзначајнијих надреалитичких остварења, поводом којег је Марко Ристић написао утицајни програмски текст „Објава поезије". Поема, чији су саставни део и уметничке фотомонтаже, одвија се у сложеном међуодносу кључних дијалектичких парова који обележавају **Д.** стваралаштво: поетски и прозни израз, сан и јава, интимно и јавно, уметничко и документарно. Мотив жене–птице окупља сложена значења у распону од митског до еротског и симболично се повезује са самим процесом писања. Поема *Један човек на прозору* (Бг 1937), инспирисана разорном кошавом која је опустошила Београд априла исте године, представља заокрет ка испољавању песничке имагинације која сада полази од документарног упоришта. Посматрајући олују иза затвореног прозора, лирски субјект се постепено одваја из безбедног окружења и урања у спољашња збивања жудећи за сусретима и за предавањем властитог бића другима. Ситуација човека у невремену, али овога пута историјском, тема је збирке *Песме из дневника заробљеника број 60211* (Бг 1947) засноване на искуству рата и логорског страдања. У распону од сурове материјалне стварности до меланхоличних расположења, у мешавини поетске прозе и стихова, развија се чежња за слободом и отаџбином. Целокупну дотадашњу поезију **Д.** је објединио у књизи *Од немила до недрага* (Бг 1957), придодајући и нове лирске циклусе. То је јединствено поетско-есејистичко дело у српској књижевности у којем аутор промишља и коментарише свој креативни процес, евоцира прошлост и улази у имагинарни дијалог са песницима који су на њега утицали (А. Рембо, Р. Петровић). Приређујући своје песме по фазама и хронолошком редоследу, **Д.** је уобличио интимну, животну и уметничку драму, дубоко верујући да је песма неодвојива од стваралачког процеса и животних околности у којима је настала. Предговор и уводне речи које претходе сваком песничком циклусу, писани су као поетска проза у којој се смењују мемоарски, аутопоетички и есејистички делови. Низ уметничких фотографија и цртежа чине да се ово мултимедијално дело може читати као надреалистички лирски роман. Последњи циклус ове књиге („И зрака и мрака препуне су зене") представља песничке огледе са путовања по Црној Гори и открива **Д.** као песника путописне инспирације. То је поезија испуњена светлошћу, сунцем и небеским пространствима, прожета жељом за стапањем са природом и нестајањем у прозрачним висинама. Из тог осећања настала је и једна од најлепших песама, „Ноћ дужа од снова", која насловом, кључним сликама и шеснаестерцем са укрштеним римама упућује на Његошеву „Ноћ скупља вијека". Микрокосмичка светлост која тиња у песниковом бићу осветљава мрак и даје нови смисао смрти као црном двојнику сунца. Као величанствена завршница целовитог лирског опуса ова песма потврђује позног **Д.** као песника укорењеног у традицију српског метафизичког песништва. **Д.** је био утицајни позоришни критичар (*Позоришне хронике*, Бг 1950). Превео је Расинову *Федру*, приредио издање песама Бранка Радичевића (*Руковет*, Н. Сад – Бг 1963), заједно са М. Ристићем покренуо објављивање дела Р. Петровића. Написао сценарио за филм о сликару Милу Милуновићу. Добитник Октобарске, Седмојулске и Змајеве награде. У Музеју савремeне уметности постоји легат **Д.** и његове супруге Радмиле Бунушевац са преко четрдесет дела српске и светcке уметности.
ДЕЛА: *Позив на путовање*, Бг 1965; *Ноћ дужа од снова*, Н. Сад – Бг 1972; *Сабране песме*, Бг 1981; *Мало воде на длану*, Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Матић, *Анина балска хаљина*, Бг 1956; М. Ристић, *Присуства*, Бг 1966; Н. Петковић, *Артикулација песме*, Сар. 1972; Р. Вучковић, *Књижевне анализе*, Сар. 1972; Р. Петровић, *Есеји и чланци*, Бг 1974; Р. Константиновић, *Биће и језик* II, Бг 1983; С. Јаћимовић, С. Шеатовић Димитријевић, *Поезија и поетика Милана Дединца*, зборник радова, Бг 2014.
Предраг Петровић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИНАЦ, Михаило
**ДЕДИНАЦ, Михаило**, артиљеријски пуковник (Крушевац, 4. IX 1864 – Београд, 17. II 1944). После гимназије у родном месту био је питомац 17. класе Ниже школе Војне академије (1884–1887). У поручника је унапређен 1887, у чин капетана 1896, мајора 1902, пуковника 1918. Први пут је пензионисан 1907, па реактивиран 1913. У мирно доба био је на дужностима водника, командира чете, на служби у Главном генералштабу, потом командир у Артиљеријској подофицирској школи (Крагујевац). У време тзв. „Крагујевачке контра завере" 1906. и суђења актерима артиљеријског пука и подофицирске школе 1907. био је уклоњен из војске. После рата, маја 1920. био је постављен за гарнизонера у Ваљеву. Учествовао је као питомац у рату са Бугарском 1885/86. У ратовима 1912–1918. био је командант пука, командант главног интендантског воза, командант колонске коморе дивизије, судија Војног суда за официре и командант стана Врховне команде на Солунском фронту. Носилац је више ратних и мирнодопских одликовања укључујући грчки Ратни крст. Пензионисан је 1920. Његов брат Ђорђе био је генерал, а син Милан надреалистички песник и директор ЈДП.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије 1889–1907, 1914; Ранг листа резервних официра 1923–1924.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис (1903–1917)*, Бг 1955.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИНАЦ, Радоје
**ДЕДИНАЦ, Радоје**, географ (Параћин, 16. V 1880 – Велики Гоник код Кочана, Македонија, 9. VII 1913). Велику школу у Београду на Географско-историјском одсеку завршио 1905. На студијама је запажен његов цртачки таленат, те је упућен у картографске послове. До одслужења војног рока радио је као асистент суплент код Јована Цвијића на Великој школи. Касније је предавао географију у Првој и Другој београдској гимназији, шесторазредној приватној гимназији (где је предавао и општу историју, српски језик и математику), а затим у занатској школи. И даље је сарађивао са Географским заводом Велике школе, где се бавио картографијом и геоморфологијом. Израдио је Карту Кнежевине Србије у размери 1:400.000, која је објављена као прилог књизи Јоакима Вујућа *Путешествије Јоакима Вујића* (Бг 1902), затим Карту Босне и Херцеговине у размери 1:750.000, као и прилог уз календар *Вардар* за 1909. За књигу Јована Цвијића *Основи за географију и геологију Македоније и старе Србије* извршио је обраду картографске и картометријске грађе за шта му је аутор изјавио захвалност, а за едицију *Насеља и порекло становништва српских земаља* у издању Српске Краљевске академије, коју је уређивао Јован Цвијић, приредио је *Атлас*. У првом броју *Гласника Српског географског друштва* из 1912. објавио је прилоге „Становништво у Србији 1910. године", „Становништво Белгије" и осврт под насловом „Ко је дошао на Северни пол, Реану или Скот?". Писао је приказе за едицију *Преглед географске литературе о Балканском полуострву*. Године 1913. постао је добротвор Српског географског друштва. Као резервни официр погинуо је 1913. у Другом балканском рату.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, „Радоје Дединац", *ГСГД*, 1914, 3–4; *Споменица гимназије Шабац 1834–1937*, Шабац 1937; *Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду*, Бг 1939.
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИНАЦ БУНУШЕВАЦ, Радмила
**ДЕДИНАЦ БУНУШЕВАЦ,** **Радмила**, правник, новинар (Београд, 16. XI 1911 – Београд, 4. VII 2005). Правни факултет завршила у Београду 1938. На пробни рад у *Политику* дошла је одмах после завршене гимназије 1931. Пуну деценију уређивала је рубрику „Женски свет". Припадала је групи лево оријентисаних и антифашистички опредељених новинара. Била је секретар Новинарског удружења и члан његовог Управног одбора. За Милана Дединца удала се 1934. Одмах после ослобођења 1945. заједно су били међу организаторима поновног излажења *Политике*, а она прва жена уредник Културне рубрике. Водила је позоришну и филмску хронику. Краће време провела је са супругом у Паризу (1953–1955), одакле је извештавала о догађајима у европској метрополи. Веома активно је помагала покретање *Илустроване политике.* Пензионисана је 1966. али је наставила да пише за *Политикин* културни додатак. Завештала је 2004. Музеју савремене уметности збирку од 40 слика. Библиотеку, породичну архиву и преписку поклонила је САНУ. Бавила се и превођењем с француског (Ф. Табито, *Јака са земље Аделије*, Бг 1959).
ИЗВОР: Архив САНУ.
ЛИТЕРАТУРА: О. Божичковић, „Пет деценија новинар", *Политика*, 18. I 1981; М. Чолић, „Сећање: Радмила Бунушевац, 'И смрт је релативна'", *Политика*, 20. VII 2005, 16.
Александра Новаков
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЋ, Арсен
**ДЕДИЋ, Арсен**, композитор, певач, песник (Шибеник, 28. VII 1938 – Загреб, 17. VIII 2015). Рођен у српској породици и крштен именом Арсеније. Дипломирао флауту на Музичкој академији у Загребу 1964. Током студија писао текстове за забавну музику под псеудонимом Игор Кримов. Радио као музички сарадник на ТВ Загреб. На постјугословенском простору најпознатији као емотивни шансонијер склон иронији и сатири. Објавио тридесетак звучних издања на грамофонским плочама и компакт-дисковима, између осталих *Човек као ја* (1969), *Арсен 2* (1971), *Homo volans* (1973), *Враћам се* (1975), *Отисак аутора* (1976), *Габи и Арсен* (1980), *Царево ново рухо* (1981), *Провинција* (1984), *Кино Слобода* (1987), *Храбри људи* (1988), *Свједоци приче* (1989), *Тихи обрт* (1993), *Ко ово море платит* (1995), *Министарство страха* (1997), *Хербар* (1999), *Кинотека* (2002), *Имена жена* (2003), *На злу путу* (2004), *Ребус* (2008). Добитник је многобројних награда за достигнућа на подручју популарне музике. Награђиван и као песник, а његова поезија превођена je и уврштавана у поетске антологије. Објавио је поетске збирке *Брод у боци* (Зг 1971), *Народне пјесме* (Зг 1979), *Загреб и ја се волимо тајно* (Зг 1986), *Хотел Балкан* (Зг 1987), *Пјесников братић* (Зг 1990), *101 пјесма* (Сар. 1990), *Пјесник опће праксе* (Зг 1993), *Слатка смрт* (Шибеник 1995), *Стихови* (Зг 1997), *Чагаљ* (Сплит 2000), *Хладни рат* (Зг 2002), *Забрањена књига* (Зг 2004), *Падова* (Зг 2004), *Брзим преко Босне* (Сар. 2005). Компоновао је сценску музику за преко 40 драмских дела, међу којима су *Смрт предсједника кућног савјета* (И. Брешан, 1979), *Мајстор и Маргарита* (Н. Булгаков, 1985) и *Мјесец дана на селу* (И. С. Тургењев, 1990). Писао је и музику за филмове и ТВ серије (*Жива истина*, Т. Радић, 1972; *У регистратури*, Ј. Марушић, 1974; *Влак у снијегу*, М. Рељa, 1976; *Глембајеви*, А. Врдољак, 1988; *Донатор*, В. Булајић, 1989. и др.). На либрето Н. Шкрабе компоновао мјузикл *Lady Šram* (1991). Сарађивао је с авангардним театром „Arbos" из Салцбурга. За остварења на подручју примењене музике добио је награде „Жак Брел" (1980), „Tенко" (1982) и „Порин" (више пута). Од оснивања је члан глумачког друштва „Histrion", за чије представе пише музику. Члан је Хрватског друштва складатеља и Хрватског друштва писаца.
ДЕЛА: *20 пјесама Арсена Дедића за глас и клавир*, Зг 1974; *Замишљено пристаниште*, Зг 1975; *Canto*&*Poesia*, Напуљ 1983; *Ништа нас не смије изненадити*, дечји балет, Зг 1987; *Ex voto*, Зг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Т. М. Билоснић, „Једноставно као добро сачињено јело", *Кораци*, 1971, 10; Д. Врдољак, „Кантаутор у литерарној исповедаоници", *Полет*, 1977, 12; Ј. Мартинчевић, „Кад мали опонашају велике", *Вјесник*, 47 / 23. XI 1987; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998.
Немања Совтић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЋ, Милутин
**ДЕДИЋ, Милутин**, историчар уметности, сликар, публициста (Шибеник, 30. X 1935). Као припадник српске породице Дедић из Хрватске (његов рођени брат је кантаутор Арсен Дедић), у Београд долази 1957, где је 1962. дипломирао историју уметности на Филозофском факултету. Захваљујући својој радозналости и предузимљивости пропутовао је више од 150 земаља широм света. Стручни је сарадник Радио-телевизије Србије о култури и историји српског народа, а у оквиру популарног серијала *Енциклопедија за радознале*, радио је низ прилога о природној и културној баштини Србије. Инспирисан непрегледним изворима националне баштине и сопственим пореклом, фокус интересовања усмерио је ка средњовековним манастирима и етно-наслеђу (воденице, крајпуташи, културно-историјски споменици) о чему је писао, цртао, бележио у више од 40 педантно укоричених дневника са стотинама записа, скица и забелешки. На основу својих опсервација и интимних спознаја, приредио је низ изложби и каталога са хиљадама исписаних страница и илустрација, портрета и цртежа. Неке теме су му вечита инспирација као што је Хиландар који је обишао чак 20 пута и о којем је одржао преко 200 предавања. **Д.** је и аутор серије поштанских марака и пригодних коверата поводом обележавања осам векова Хиландара. Учествовао је на преко 30 међународних и домаћих уметничких колонија и изложби, излагао у Републици Србији, Републици Српској и иностранству. Међу његовим радовима посебно се издваја књига *Трг тишине* (Бг 2012), која представља синтезу слике и речи о људима, појавама и утисцима које је током живота стекао. То је јединствена, необична и сликовита књига у причама и илустрацијама, а у њој су испреплетени аутобиографски, мемоарски, монографски, дневнички, хроничарски и други изражајни облици.
ДЕЛА: *Хиландар*, Бг 1997; и Г. Суботић, *Осам векова Хиландара: слике и цртежи*, Ср. Карловци 1998.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЋ, Мирослав Миња
**ДЕДИЋ, Мирослав Миња**, редитељ (Горњи Милановац, 14. XI 1921 – Београд, 1. III 2015). Студије режије започео на Државном институту за позоришну уметност у Москви, а завршио на Академији за позоришну уметност у Београду дипломиравши 1954. у класи Ј. Кулунџића. Режирао у Београдском драмском позоришту, Народном позоришту у Београду и НП на Цетињу. На Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду био је професор позоришне режије (1949–1960), а од 1964. професор глуме и шеф Катедре за глуму. Први је на позоришну сцену 1952. поставио комад *Стаклена менажерија* Т. Вилијамса, чиме је започео инсценације америчких комада на сцени БДП. Сматрајући да виталност и књижевне вредности позоришног дела зависе од поднебља у којем се приказују, свој редитељски рад усмерава и ка адаптацијама дела домаће књижевности (Б. Ћопића, С. Сремца, Ј. Веселиновића и др.). Као редитељ потписао је многе успешне представе на сценама Савременог позоришта и НП. По позиву режирао је на Фестивалу омладинских позоришта у Алжиру (1965). Представа *Волшебни магарац* (Ј. С. Поповић) добила је 1977. награду Самоуправне интересне заједнице културе Београда. Сарађивао је и са ансамблом позоришта „Бошко Буха". Позоришне режије: *Немирна старост* (Л. Рахманов, 1949), *Црвена марама* (С. Михалков, 1949), *Лажа и паралажа* (Ј. С. Поповић, 1949), *Избирачица* (К. Трифковић, 1950), *Ноћи гнева* (А. Салакру, 1952), *Злочин и казна* (Ф. М. Достојевски, 1953), *Госпођа бисерна река* (Хсјунг, 1954), *Поп Ћира и поп Спира* (С. Сремац, 1954), *Легенде* (М. Крлежа, 1955), *Сумњиво лице* (Б. Нушић, 1955), *Мачка на усијаном лименом крову* (Т. Вилијамс, 1956), *Доживљаји Николетине Бурсаћа* (Б. Ћопић, 1957), *Потоп* (У. Бети, 1957), *Вејка на ветру* (К. Чашуле, 1958), *Силазак Орфеја* (Т. Вилијамс, 1959), *Нежна птица младости* (Т. Вилијамс, 1960), *Мајка храброст* (Б. Брехт, 1957. и 1960), *Мрачна комедија* (П. Шефер, 1970), *Ревизор* (Н. В. Гогољ, 1972) и др. Режије на телевизији: *Погубљење* (Е. Хит, 1958), *Дундо Мароје* (М. Држић, 1959).
ЛИТЕРАТУРА: М. Мисаиловић, „А. Салакру *Ноћи гнева*", *НИН*, 10. II 1952; Х. Клајн, „*Ноћи гнева* Армана Салакруа", *КН*, 16. II 1952; М. Чолић, „Тенеси Вилијамс *Стаклена менажерија*", *Политика*, 28. XII 1952; Х. Клајн, „Стаклена менажерија", *Ревија*, Бг, 1. I 1953; Х. Клајн, „Дедићева драматизација *Злочина и казне*", *НоМ*, 1954, 1; „Миња Дедић се враћа на Црвени крст", *ВН*, 19. IX 1966; Ф. Пашић, *Београдско драмско позориште 1947–2007*, Бг 2007; П. Волк, *Преображење: Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007 године*, Бг 2009.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЋ, Стојан
**ДЕДИЋ, Стојан**, радиолог, писац, универзитетски професор (Даљ код Осијека, 8. XI 1888 – Београд, 6. X 1959). После гимназијске матуре у Новом Саду (1907), медицинске студије завршио у Грацу. Интерну медицину специјализирао у Сарајеву, а радиологију у Холцкнехтовом институту у Бечу, где је промовисан 1914. Кратко време пре I светског рата био је секундарни лекар у Вараждинској болници, а потом у чину санитетског поручника учествовао у рату. Асистент Београдског универзитета постао 1924, а ванредни професор 1950. Када је 1935. на Медицинском факултету у Београду, у оквиру Катедре интерне медицине, основана Катедра за клиничку радиологију и рендгенологију, изабран је за шефа катедре. За шефа Радиолошког института постављен је 1947, а када је исте године формирана самостална Катедра радиологије, постављен је за њеног шефа. На овим дужностима остао је до пензионисања 1955. Из области медицине објавио је већи број радова у разним часописима (*Медицински преглед*, *Српски архив за целокупно лекарство*, *Fortschrifte auf dem gebiete der Roentgenstrahlen*, Келн, *Brauer`s Beiträge für die Tuberkulose*, Хамбург, *Zeitschrift für die Neurologie*, Берлин), те написао први уџбеник из радиологије на српском језику (*Основи опште рентгенологије*, Бг 1952). Бавио се књижевношћу. Две књиге приповедака објавио је под псеудонимом Ст. Д. Дунавац (*Снахина удаја*, Бг 1932; *Увек први*, Бг 1934), а роман *Девојка без предрасуда* (Бг 1938) под именом Стојан Дедић Дунавац. Приповетке и текстове из области историје српске културе објављивао је у периодичним публикацијама (*Војвођански алманах*, 1939; *Годишњак Матице српске*, 1939–1940; *Нови живот*, *Гласник Историског друштва у Новом Саду*).
ИЗВОРИ: *Каталог књига на језицима југословенских народа*, III, Бг 1977; М. Матицки, *Библиографија српских календара и алманаха*, I, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Јеремић, *Прилози за Биографски речник војвођанских Срба лекара од 1756 до конца 1940 год.*, Н. Сад 1952; *Ко је ко у Југославији*, Бг 1956; *Политика*, 8. X 1959, 15; М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета од оснивања до педесетих година XX века*, Бг 2003; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЋ НИКИТОВИЋ, Мирјана
**ДЕДИЋ НИКИТОВИЋ, Мирјана**, архитекта конзерватор (Ћуприја, 26. XI 1945). Студије архитектуре завршила у Београду (1964‒1972). Запослена у Грађевинском предузећу „Дрина" (1971), разним бироима у Нојшателу, Швајцарска (1973‒1975) и Заводу за заштиту споменика културе града Београда (од 1975. до пензионисања 2009). Почетак своје градитељске каријере обележила је успешним учешћем на многим конкурсима за јавне објекте током 70-их година XX в., углавном у сарадњи са арх. Момчилом Никитовићем, супругом. Као архитекта конзерватор у Заводу за заштиту споменика културе града Београда израдила је низ пројеката за рестаурацију, реконструкцију и санацију многих репрезентативних примера споменичког наслеђа. Поштујући првобитни пројекат и особени градитељски рукопис претходника, она је стручно и зналачки вратила оригинални изглед и лепоту „Руском цару", Палати „Анкер", Задужбини Николе Спасића у Кнез Михаиловој 33 (1995, и С. Иванчевић), Задужбини Николе Спасића у Кнез Михаиловој 47 (и С. Иванчевић), Ликовној академији (и С. Иванчевић), Спасићевом пасажу 17–19 (1995, 2012), Библиотеци града Београда, те згради САНУ (2012–2013, пројекат). Њен рад запажен је и у Земуну (рестаурација дела Главне улице у Земуну, почетком 90-их; детаљна реконструкција и адаптација Шпиртине куће, данашњи Завичајни музеј града Земуна, 2007‒2009). Значајни су и њени послови доградње Кафане „?" у Београду (1975‒1977, и З. Јаковљевић), реконструкције Ичкове куће у Земуну (почетак 80-их) и куће краља Петра (1998, и С. Иванчевић), обнове фасаде старе Војне болнице у Београду (80-их година) и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић" (1979, 1996, и С. Иванчевић), реконструкција Велике сале у Народној скупштини (2008, и С. Иванчевић) и др. Добитница је Награде „Радомир Станић" Друштва конзерватора Србије (2004).
ДЕЛА: Рестаурација зграда: Министарства поште у Палмотићевој 2 (2003, и С. Иванчевић); Савчићеве куће на Варош капији (2004, и С. Иванчевић); Џокеј клуб у Грачаничкoj 18 (2010‒2011, и С. Иванчевић).
ЛИТЕРАTУРА: А. Миленковић, „Вера у заједништво", *Политика*, 10. VII 1976; Д. Поповић, „Без правих резултата", *Политика*, 20. XI 1976; Д. К., „Нови изглед библиотеке и факултета", *Политика*, 1. XI 1996; З. Маневић (ур.), *Лексикон српских неимара*, Бг 2002.
Mаре Јанакова Грујић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДИЋИ
**ДЕДИЋИ**, властеличићи из жупе Попово, у Хумској земљи, који се јављају у дубровачким изворима 30-их година XIV в. Пошто у то време политичка ситуација у Хуму није била јасна, Дубровчани су одлучили, како се никоме не би замерили, да плаћање хумског могориша вежу за **Д.** у Попову. Тако су могориш за 1339. годину примила петорица представника **Д**. што указује на чињеницу да су они били знатнија скупина властеличића у Попову. Ово њихово право је више било теоретско, јер су они били сувише ситна господа да би стварно успели да остваре ово право. У пракси, хумски могориш су узимали или господари Попова и Источног Хума, што су најчешће током XIV в. били Николићи или Санковићи, или владари Србије и Босне. Када је у периоду 1368–1372. власт у Хуму опет била нестабилна, Дубровчани су поново прибегли неутралном решењу и могориш исплаћивали следећој генерацији **Д**.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дубровачки трибути", *Глас СКА* 1935, 168; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДОВИЋ, Драгослав
**ДЕДОВИЋ, Драгослав**, песник, преводилац, новинар (Земун, 17. III 1963). Након студија журналистике у Сарајеву (1986) радио је као новинар за различите медије и похађао постдипломске студије социологије културе у Београду. Био је уредник у тузланској издавачкој кући „Графичар" (1990–1992). Напустио бившу Југославију након почетка рата у Босни и Херцеговини. Године 1992. настанио се у Немачкој. Као стипендиста Фондације „Хајнрих Бел" 1999. одбранио је магистарску тезу на интердисциплинарним Европским студијама у Ахену. Радио је као новинар радија „Дојче Веле" у Келну и Бону (1999–2006). Био је директор Регионалне канцеларије за Југоисточну Европу Фондације „Хајнрих Бел" у Београду (2006–2008). Од 2009. поново живи у Немачкој, прво у Берлину а потом у Келну. Тренутно ради као референт за Западни Балкан у Форуму Цивилне мировне службе. Политичке анализе, есеје и литерарне текстове објављује и на немачком; преводи са немачког, али и на немачки – заједно са Дагмар Фобургер. Награђиван, Годишњом наградом за најбољу књигу Друштва писаца БиХ (2005), „Печат вароши сремскокарловачке" (2012) и „Стражилово" (2013). У сусрету са новим животним простором, са странствовањем и егзилом, **Д.** је, у детаљима призора, песник дубинске анализе узрочно-последичних линија балканског удеса. Његове љубавне песме обележене су драмом борбе за апатридни опстанак, а на плану песничког заната, подједнако влада и слободним и везаним стихом. На немачком су му изашле књиге *Von edlen Mördern und gedungenen Humanisten* (Klagenfurt–Celovec 1997) и *Kawasaki za Wukmana Dedowitscha* (Сар. 2001, немачки превод Klagenfurt 2001), а у Београду је 2010. објавио књигу изабраних и нових песама *За клавир и диџериду* са поговором С. Тонтића.
ДЕЛА: *Изађимо у поље*, Сар. 1988; *Циркус Европа*, Тузла 1990; *Cafe Sumatra*, Сар. 2005; *Динарски Буда*, Бг 2008; *Gloria mundi*, Ср. Карловци 2013; *Усијање*, Н. Сад 2013; *Унутрашњи исток*, Сар. 2015.
ЛИТЕРАТУРА: С. Веселиновић, „Без повода за путовање", *Поља*, 2009, 457, мај–јун; Н. Кецмановић, „Усијање Драгослава Дедовића", *Време*, 2014, 1222.
Ненад Грујичић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕДОВИЋ, Миро
**ДЕДОВИЋ, Миро**, стотинаш, командир, устанички вођ (Полица, Васојевићи, ? – ?, 1907). Командовао је у борбама против Турака на Полици 1854, када је погинуо командант турске војске Хасан-бег Дјоровић. У победи на Рудешу 1862. погинуо је и његов брат, устанички првак Радисав. Као стотинаш је био у рату 1862, а после неповољног исхода отишао Усеин-паши. У меџлису је постављен за помоћника дотадашњем устаничком вођи и капетану Јосифу Поповићу. Представљали су српски живаљ пред турским властима. Са Поповићем је позван у Сјеницу 1864, али није пристао да купи царски данак и агама четвртину. Примио је 1873. од Црногорског сената оштру наредбу за мир на граници и хватање одметника. Окривљен је за убиство Малић-бега и тешко рањен слеђа на улазу у берански ућумат 1873. Лечен је на Цетињу и у Црној Гори остао две године. Био је један од вођа Васојевићког устанка 1875. Командирски чин добио је 1876. и преузео Полички батаљон по одлуци књаза Николе. Са својом јединицом, под командом војводе Миљана Вукова, био је у победничким биткама на Шекулару 1876. и на Буковој Пољани 1877. Истакао се у одбрани манастира Мораче 1877. и другим бојевима до краја рата 1878. Незадовољан у плавско-гусињској кризи протестно је са устаничким главарима тражио да их предају Турцима. Био је у немилости књаза Николе. Умео је лепо да приповеда и добро је знао предања о Васојевићима. Од њега је Ровински забележио неколико десетерачких песама и објавио их у својим књигама. У старости је сиромашно живео. Опеван је у народним песмама и у песми „Бој на Сутјесци" Јована Илића (1894).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Марјановић, *Васојевићки главари*, Пг 1929; Р. Ј. Вешовић, *Племе Васојевићи*, Сар. 1935; М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, III, Бг 1953; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500–1918)*, Нк 1999.
Миро Вуксановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЖЕ, Ласло
**ДЕЖЕ, Ласло** (Dezső László), слависта, лингвиста, универзитетски професор (Буђи, Мађарска, 26. Х 1927 – Падова, Италија, 6. VIII 2016). Студије је завршио на универзитету у Будимпешти (1952) стекавши звање предавача руског, мађарског и енглеског језика. Докторирао у Мађарској академији наука (1972). Радио као асистент у Школи за стране језике (1952‒1956), асистент и истраживач на Универзитету у Будимпешти (1956‒1964), истраживач Института за лингвистику Мађарске академије наука (1964‒1972), професор опште лингвистике на Универзитету у Дебрецину (1972‒1985) и професор на Универзитету у Падови од 1988. до пензионисања. Бавиo се компаративном лингвистиком, сербокроатистиком, украјинистиком, русинистиком, хунгарологијом и индоевропеистиком. Као сербокроатиста највише се бавиo типолошким и контрастивним проучавањима српскохрватског језика и његовом историјом (*Типолошка разматрања: Контрастивна граматика српскохрватског и мађарског језика*, Н. Сад 1971; *Typological Studies in Old Serbo-Croatian Syntax*, Budapest‒München 1982; *Типолошка анализа хрватскосрпске синтаксе и њена успоредба са синтаксом мађарског језика*, Будимпешта 1986; „Питања историјско-типолошке карактеризације творбе речи у старосрпскохрватском језику", *НССВД*, 1987, 16/1). Проучавајући споменике писмености Закарпатских Русина, **Д.** је дошао до закључка да русински језик постоји од средине XVI в. (*Няговские Поучения. Факсимильное воспроизведение текста по изданию А. Л. Петрова с вводной статьей Ласло Дэже*, Ниредьхаза 2006). Био је члан Комисије за проучавање граматичке структуре словенских језика Међународног славистичког комитета и почасни члан мађарске Асоцијације за примењену лингвистику.
ДЕЛА: „Проблеми типолошког описа српског језика", *НССВД*, 1981, 7/1; „Карактеристике функционалне типологије српскохрватског књижевног језика од средњег века", *НССВД*, 1982, 8/1; *Украинская лексика сер. XVI века: Няговские Поучения (словарь и анализ)*, Дебрецен 1985; „Тwo Aspects of the Study of Animacy and Case: A Contribution to the Long-Range History of Serbian", *ЗМСФЛ*, 1998, 41, 1‒2.
ЛИТЕРАТУРА: I. Nyomarkay и др. (ур.) *A magyarországi szláv nyelvtudo*mány *bibliográfiája 1985-ig*, Budapest 1990; Á. Mihalovics (ур.), *Könyv Dezső Lászlónak*, Nyíregyháza 1997; *Биобиблиографски речник МСЦ (1971‒2000)*, Бг 2005; Є. Барань, „ Ласло Деже – дслідник української діалектології", *Studia Slavica Hungarica,* 2016, 61/2.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЖЕВА
**ДЕЖЕВА**, село у југозападној Србији, у Рашкој области, на југоисточним обронцима планине Голије, на левој страни Дежевске реке, која се око 2 км северозападно од Новог Пазара улива у реку Рашку (лева притока Ибра). **Д.** припада општини Нови Пазар, а с општинским центром (9 км) повезано је регионалним асфалтним путем Рашка – Нови Пазар и локалним путем, који се од њега одваја и долином Дежевске реке води за планину Голију. Ово је мало компактно село, у којем је 1948. живео само 51 становник. Захваљујући положају у долини, на локалном путу и окружењу неколико планинских села, као и близини Новог Пазара, стекло је неке централне функције. Његову осморазредну школу похађају ђаци из 11 околних села, од којих су нека већа од **Д.**, а у њима су задружни дом, здравствена станица и мали погон конфекције. Године 2011. у **Д.** и околини је живело 288 становника, од којих је 271 (94,1%) био Србин.
Драгољуб Сочанац
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-dezevska-crkva-aksinometrijski-prikaz.jpg)У средњем веку долина ове реке налазила се у средишту Рашке жупе. Према сачуваној историјској грађи ту су се изгледа налазила владарска боравишта првих Немањића. Поуздано је утврђено да је краљ Стефан Драгутин ту имао свој двор, у којем је 1282. одржан сабор и извршена предаја власти млађем брату Стефану Урошу II Милутину. Том приликом је међу браћом склопљен споразум (Дежевски) по коjeм је Милутина требало да наследи Драгутинов син. Положај овога двора приближно је одређен у средишту садашњег села. На левој обали Дежевске реке уочени су трагови грађевина који нису истраживани. Нешто источније, недалеко од десне обале реке, откривени су и истражени остаци дворске цркве, делом сачувани само у темељима.
Црква је била једнобродна, дужине око 16 м. Имала је издужену правоугаону основу са пространом потковичастом апсидом на истоку и призиданом бочном капелом са јужне стране. Унутрашњи простор храма био је подељен једним зидом на наос и нартекс, док два зидана ступца са профилисаним стопама, између којих су биле парапетне плоче, издвајају олтарски простор. У олтару се налазила зидана часна трпеза и синтрон са наглашеним средишњим седиштем – троном за епископа. Зидови у унутрашњости цркве били су украшени фрескама, од којих су преостали само делови у најнижим зонама. Живописом су биле прекривене и профилисане парапетне плоче, као и цео синтрон, укључујући и степеник трона. На основу анализе откривених остатака подизање дворске цркве датовано је у прву половину XIII в., односно најкасније у средину тога столећа. После Дежевског сабора црква, изгледа, више није служила као дворски храм. Током XIV в. око цркве се образовала некропола локалног становништва и властеле. Над гробовима су се налазиле масивне, грубо отесане камене плоче. Финије клесане плоче од белог мермера биле су знатно ређе. Црква је спаљена и разорена приликом неког од турских продора у првим деценијама XV в. Убрзо је престало и сахрањивање на некрополи.
Марко Поповић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, М. Поповић, „Црква у Дежеву", *Старинар*, 1985, 36; *Географска енциклопедија насеља Србије*, 3, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЖЕВСКИ СПОРАЗУМ
**ДЕЖЕВСКИ СПОРАЗУМ**, одлуке државног сабора који је 1282. одржан на двору краља Драгутина у Дежеву. На овом сабору је краљ Драгутин, због незадовољства у земљи и повреде ноге, одступио са престола у корист млађег брата Милутина. Одредбе **Д. с.** није могуће прецизно реконструисати, али је ипак јасна њихова основна садржина. Према њој, Драгутин се подредио брату, пристао да званично не носи титулу краља и симболично предао Милутину коња и оружје. Краљ Милутин је требало доживотно да остане на престолу, а њега је требало да наследи један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Према споразуму, у Драгутиновим рукама је остала посебна област на уживање и управу. Данас се зна да су у ту област улазили Рудник и његова облат, Ариље са земљом Моравицом и жупа Дабар у доњем Полимљу. Након Милутинове женидбе византијском принцезом Симонидом 1299, Драгутин је сматрао да су одредбе **Д. с.** угрожене, па је у Србији избио грађански рат (око 1301) који је завршен тек 1311. или 1312. Нису познати услови под којима је мир склопљен, али судећи по каснијим вестима није било битних промена у односу на стање пре рата. После Драгутинове смрти (1316) краљ Милутин је утамничио Владислава и тако поништио главну одредбу споразума, која се тицала питања његовог наследника.
ИЗВОР: Ђ. Даничић, *Животи краљева и архиепископа српских*, Зг 1865.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Област краља Драгутина после Дежева", *Глас*, 1951, 203; М. Динић, „Однос између краља Милутина и Драгутина", *ЗРВИ*, 1955, 3; *Историја српског народа*, 1, Бг 1981.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЗИДЕРАТИВНЕ РЕЧЕНИЦЕ → ЖЕЉНЕ РЕЧЕНИЦЕ
**ДЕЗИДЕРАТИВНЕ РЕЧЕНИЦЕ** → **ЖЕЉНЕ РЕЧЕНИЦЕ**
# ДЕЗИНСЕКЦИЈА → ИНСЕКТИЦИДИ
**ДЕЗИНСЕКЦИЈА** → **ИНСЕКТИЦИДИ**
# ДЕЗИНФЕКЦИЈА
**ДЕЗИНФЕКЦИЈА**, поступак за укљањање, онеспособљавање или уништавање микроорганизама (МО) у тој мери да не могу изазвати инфекцију. Поступак **д.** је сродан одређеним поступцима деконтаминације, a од стерилизације се разликује само по учинку. Циљ **д.** је да се број клица (бактерије и њихове споре, гљивице, вируси) способних за размножавање смањи сто хиљада пута, тј. да од милион клица преживи највише десет. Код стерилизације, напротив, сме да преживи највише једно. Зависно од области примене, прописи предвиђају и изузетке од ових правила. Дезинфекциона средства (ДС) која само онеспособе МО, а не униште их обавезно, називају се *антисептицима*. Два главна подручја су медицинска **д.** (ране, прибори и инструменти који се не стерилишу, судови за храну) и ***д***. *пијаће* или *отпадне воде*. Раде се и **д.** ваздуха, земљишта, клима-уређаја, одела, отпада, просторија. ДС се разликују по својим хемијским и физиолошким особинама и сва су у одређеној мери отровна, због чега нису универзално употребљива (табела).
При примени ДС, поред медицинског односно хемијско-технолошког знања, потребно је познавање особина изабраног средства, потребне количине и концентрације, трајање примене, непожељних дејстава, утицаја на околину. Код неких МО развија се отпорност према датом ДС кад се примењује недовољна количина или када је концентрација недовољна. Из тог разлога као и због могућег оштећења личног имуног система, инсистира се на ограниченом коришћењу средстава за чишћење или прање која садрже ДС у домаћинствима. Због могућег штетног (споредног) дејства неког ДС потребно је пажљиво прочитати етикету на паковању. Нека ДС дејствују нагризајуће на кожу или на метале, изазивају алергије или су запаљива. Феноли су мутагени, формалдехид је канцероген. При довољно високој концентрацији, ДС поремећују екосистеме вода у природи и ометају микробиолошко пречишћавање отпадних вода.
Циљ **д.** пијаће воде (ПВ) јесте уништавање МО (одређене бактерије, протозое, вирусе), могућих изазивача болести (дизентерија, инфективни хепатитис, колера, тифус и др.), као и свођење укупног броја живих бактерија до броја дозвољеног стандардима. За беспрекорну **д.**, ПВ мора да буде бистра што значи да и претходне фазе прераде морају да буду пажљиво изведене. Примењују се физичке методе (прокувавање, озрачивање УВ-зрацима од 254 nm, цеђење кроз филтре са порама мањим од 0,2 μm) и хемијске методе (обрада са хлором, хлор-диоксидом, хипохлоритима, хлораминима, озоном, јонима сребра и др.). У Србији, највише се примењује хлор, а знатно мањи број водовода користи озон. Сва ДС имају добре и лоше стране у погледу токсикологије, технологије и економије. Ако вода пре обраде хлором садржи трагове било које органске супстанце природног или антропогеног порекла, стварају се као споредни производи токсична односно канцерогена једињења. Ова једињења морају се одстранити, најчешће завршним цеђењем воде кроз слој активног угља. ПВ, после завршене **д**. мора да садржи мали вишак хлора, 0,2−0,5 мг по литру.
ЛИТЕРАТУРА: G. Degremont, *Water Treatment Handbook*, Delft 1991; С. Гаћеша, М. Клашња, *Технологија вода и отпадних вода*, Бг 1994; М. Плећаш, Н. Стајковић, *Дезинфекција, дезинсекција и дератизација*, Бг 1995; G. E. McDonnell, *Antisepsis, Disinfection and Sterilization*: *Types, Actionand Resistence*, Oxford 2007; Н. Стајковић, *Кожне паразитозе људи*, Бг 2007; Група аутора, *Основи чишћења и дезинфекције*, Бг 2012.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕИКСА
**ДЕИКСА** (грч. dei'xi": упућивање), упућивачка функција, коју имају неке лексичке и граматичке јединице за разлику од оних многобројнијих јединица за које је карактеристична функција номинације (уп. деиктичко *ова* и недеиктичко *нова*). Упућивање језичким средствима је усмеравање пажње онога ко слуша или чита са једне језичке јединице (деиктичке) на неку другу језичку јединицу (номинацијску), која именује денотат у истом исказу или у истој говорној ситуацији (нпр. *Мој комшија пева. Он је певач. То си тачно рекао. Слушај ову песму*), или је то категоријално упућивање на сам денотат у говорној ситуацији (нпр. *Види ово*). Деиктичка јединица има само категоријално значење, које омогућује препознавање онога на шта се њоме упућује.
У теорији **д.** тај појам има уже и шире интерпретације, а овде се даље наводе само типови и примери најуже схваћене **д**. Пошто се сваки исказ односи истовремено на ситуацију о којој је реч и ситуацију у којој се говори, помоћу **д.** остварује се актуелизација елемената исказа и/или ситуације која је њиме означена и њихово везивање за говорну ситуацију (на чији центар упућују деиктичке речи *ја*, *сада*, *овде*). У српском, као и у многим другим језицима, **д.** се односи или на учеснике говорне ситуације, као персонална **д.** (нпр. *ја*, *ти*, *мој*, *твој*), на предмет говора, као објекатска **д.** (заменице 3. л. и одговарајући глаголски облици), или на просторну и временску димензију говорне ситуације, као спацијална и темпорална **д.** (нпр. *овде*, *онде*, *сада*, *тада*, временски глаголски облици), често у споју са различитим категоријалним значењима (уп. просторно-квалитативно *овакав* према *онакав*; просторно-кванитативно *оволики* према *онолики* и сл.). Постоје и апстрактније врсте **д.**, каква је, на пример, текстуална **д.**, која се остварује као анафора (упућивање на већ речено, нпр. *Јован је наставник. Он предаје историју*) или катафора (упућивање на оно што следи, нпр. *Пита се прави овако: узмеш...* итд.), мада се понекад анафором назива свака текстуална **д.** (и анафора у ужем смислу и катафора), за шта постоји и термин ендофора (за разлику од егзофоре као упућивања на нешто у самој говорној ситуацији).
Основна средства изражавања **д.** су заменичке речи (нпр. *ми*, *наш*, *такав*, *овако*, *ево*, *ето*), те лични и временски глаголски облици. Будући да заменички и глаголски системи у српском, као и у сваком другом језику, имају своје специфичности, многе од њих су истовремено специфичности изражавања **д.** у српском језику у поређењу са другим језицима. На пример, српски је један од ретких европских језика који има систем трочлане просторне **д.** (уп. *Стави једну књигу овде испред мене*, *другу ту испред тебе*, *а трећу онде испред њега*), која се у неким контекстима неутралише (нпр. употреба *ту* као синонима за *овде*). Српски језик је такође језик који, као и неки други језици, има плусквамперфекат, глаголски облик за упућивање на радњу у прошлости пре глаголским обликом у плусквамперфекту означене радње (*Кад смо дошли*, *они су већ били заспали*), а не за директно упућивање на време говорне ситуације, које је посредно или непосредно полазна временска тачка, или полазна секвенца, за све језички изражене временске локализације.
ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, *Заменички прилози (граматички статус и семантички типови)*, Н. Сад 1983; И. Клајн, *О функцији и природи заменица*, Бг 1985; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2014.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАН
**ДЕЈАН**, велики логотет у време цара Уроша (почетак XIV в. – Србија, после 1365). Управу над канцеларијом и титулу вероватно је добио крајем 1360. или почетком 1361. Први познати акт који је саставио је пропусница за дубровачко посланство које је долазило цару Урошу, од 14. до 15. VII 1362. Нешто касније, августа исте године, саставио је по царевој наредби и акт о условима мира, којим је завршен рат, између Дубровника и Војислава Војиновића. У преговорима при склапању мира учествовао је као царев посланик и пренео сагласност Дубровника на уговорене услове. Они су га том приликом обдарили са 100 дуката. Он је саставио и последњи акт којим се завршава низ царских аката од 11. III 1365. После овог датума се више не помиње. Нема довољно аргумената да буде поистовећен са севастократором и деспотом Дејаном, Душановим зетом.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић, *Крај српског царства*, Бг 1989; М. Благојевић, *Државна управа у српским земљама средњег века*, Бг 2001.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАН ДРАГАШ
**ДЕЈАН ДРАГАШ**, севастократор, деспот (?, прва половина XIV в. – ?, пре 1371). Знатнији утицај у држави и прву титулу (након успостављања Царства 1346) стекао је око 1350. женидбом сестром Стефана Душана (1331–1355). Са Теодором, у монаштву Јевдокијом, имао је ћерку Теодору, удату за великаша Жарка, а након Маричке битке и за Ђурђа I Балшића. Старији син Јован Драгаш је у последњим годинама Царства добио деспотско звање, док је млађи Константин Драгаш имао само општу титулу „господин". На темељима моћи свога оца, преминулог свакако пре 1371, постали су моћни српски обласни господари (1371–1395). Велику политичку моћ севастократор **Д.** је исказао манастиром Ваведење Пресвете Богородице у селу Архиљевици, недалеко од Прешева. Данас потпуно разорени храм је судећи по броју „баштинских" тј. породичних села и селишта, углавном с обронка кумановско-прешевске Црне Горе, спадао у знатније властеоске богомоље тог времена. У тим поводом насталој хрисовуљи (свечана царска повеља) из 1354–1355, сачуваној у међусобно неусаглашеним преписима из седме деценије XIV в. и првих деценија наредног века, цар **Д.** назива „братом". Владар је тада приложио и поседе у околини Велбужда (Ћустендил). Судећи по натписима из цркве Св. Јована Богослова код села Белово (Бугарска) у околини се вероватно налазила и **Д.** „држава", односно, пространа управна област. Писмо папе Иноћентија IV с краја 1354. спомиње севастократора међу дворанима који је требало да допринесу црквеној унији, основном предуслову за заједнички крсташки поход против Турака. Као деспот се спомиње само у позним изворима али је највишу титулу свакако добио од цара Уроша (1351–1371). Могуће је да је између 1362. и 1365. вршио функцију великог логотета. Висока дворска функција византијског порекла је, између осталог, омогућавала надзор рада владареве канцеларије и Српске цркве.
ЛИТЕРАТУРА: В. Алексић, „Миодраг Пурковић о Теодори, ћерци Стефана Дечанског", у: *Миодраг Ал. Пурковић – живот и дело*, По 2010; „Два преписa потврдне хрисовуље цара Стефана Душана поводом оснивања Манастира Ваведења Пресвете Богорoдице, задужбине севастократора Дејана у селу Архиљевица код Прешева", *ССА*, 2013, 12.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАН МАНИЈАК
**ДЕЈАН МАНИЈАК**, властелин, војвода (? – ?, после јануара 1333). Среће се међу сведоцима у Првој стонској повељи краља Стефана Душана (1331–1345) издатој у Пологу 22. I 1333, којом српски владар Дубровчанима уступа полуострво Стонски рат (данас Пељешац) и друге поседе. Као војвода, извесно је припадао кругу најближих сарадника српског краља. Презиме или надимак које је војвода **Д.** носио веома је ретко и по свој прилици је грчког, односно византијског порекла (Maniavkh"). У домаћим изворима, у повељи краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321) Хиландару с почетка ХIV в., јавља се још само севаст Обрад уз чије име стоји Манијак, који уз то носи и византијску титулу. Могуће је да је војвода **Д.** потицао из призренског краја, у којем је раније деловао севаст Обрад.
ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii*, Viennae 1858, 61, 42; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Јечменица, „Прва стонска повеља краља Стефана Душана", *ССА*, 2010, 9.
Дејан Јечменица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАНОВАЦ
**ДЕЈАНОВАЦ**, село југоисточно од Књажевца у чијем се атару налази више археолошких локалитета из времена антике и средњег века. На ушћу потока Врело у Репушничку реку, на узвишењу Град, налазе се остаци касноантичког утврђења неправилне кружне основе, која прати конфигурацију терена, са бедемима од ломљеног камена везаног малтером и са пронађеним уломцима римске керамике. У самом селу налазила се црква Св. Марка подигнута на темељима касноантичке базилике. На потезу Равниште, око 6 км источно од центра села наилази се на остатке керамике и опеке, римски новац и гвоздене предмете. На путу између села **Д.** и засеока Горњи **Д.** налази се локација Црквиште, на којој су констатовани остаци античких грађевина и фрагменти керамике. Североисточно од Горњег **Д.** на месту Катуниште, такође су налажени уломци керамике и опека. Археолошки остаци се повезују са рударско-металуршким активностима у долини Трговишког Тимока.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, „О античком рударењу на Старој планини", *ГСАД*, 1986, 3; P. Petrović, S. Đurđekanović, B. Jovanović (ур.), *Ancient Mining and Metallurgy in Southeast Europe*, Bor–Bg 1996; С. Јовановић, „Античке комуникације на Горњем Тимоку", *ГСАД*, 1998, 14; Б. Илијић, *Услови насељавања у протоисторији, антици и средњем веку на ширем подручју археолошког налазишта Timacum Minus у Равни код Књажевца*, мастер-рад, ФФ у Београду, 2012.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАНОВИЋ, Александар
**ДЕЈАНОВИЋ,** **Александар**, вокални солиста народне музике (Лединци, Срем, 16. XII 1923 – Београд, 8. XII 2000). Певачку каријеру почео је после II светског рата у Радио Београду пошто је у главном граду студирао стоматологију. С обзиром на то да је Ђорђе Караклајић, тадашњи уредник за народну музику у Радио Београду, инсистирао на томе да сви солисти певају песме из крајева одакле су, тако је **Д.** изводио и снимао искључиво војвођански репертоар. Осим по Југославији наступао је у Бугарској, где је био веома популаран, као и у банатском делу Румуније и у Мађарској. Снимио је преко 50 углавном војвођанских народних песама и бећараца за фонотеку Радио Новог Сада, а његови снимци налазе се и у фонотекама Радио Београда и Радио Загреба. Пет сингл и ЛП плоча, те један заједнички албум с Надом Воденичар више су него скромна дискографија првог послератног врло популарног певача војвођанске народне песме. Његова певачка каријера била би знатно успешнија да је оставио посао зубара и посветио се музици.
ИЗВОР: Лична архива.
Богољуб Мијатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАНОВИЋ, Драга
**ДЕЈАНОВИЋ, Драга**, глумица, књижевник, преводилац (Стара Кањижа, 30. VIII 1840 – Стари Бечеј, 8. VII 1871). Школовање започето у институту Винчикове школе у Темишвару наставила у Пешти, где је упознала осниваче Уједињене омладине српске и прикључила се њиховом раду. На сцену је први пут ступила 1860. у путујућој дружини Јована Ђорђевића. Глумачком ансамблу СНП пришла је 1862. и у њему играла до краја 1863. Почетком 1863. била је кратко време и члан Дилетантског друштва Уједињене омладине српске у Београду. Њен превод са немачког шаљиве игре *Ђаволасти певач* Друштво је извело 4. IX 1863. као свечану представу у част рођендана кнеза Михаила. Крајем године се разболела и краће време провела на лечењу у Пешти. По повратку је постала чланица Народног позоришта у Београду у којем је играла 1864/65. Због болести је морала да се повуче са сцене, па се вратила у Стари Бечеј. Ту је била учитељица, посветивши се и књижевном и преводилачком раду. Била је изузетна жена наше романтичарске епохе: објављивала је родољубиве и љубавне песме и приповетке у *Даници*, *Јавору*, *Младој Србадији*, *Застави* и др., писала чланке о изборима и полемичке дописе, претресала питања о уређењу српских школа, а нарочито се залагала за женско образовање и женска права, па се тако може сматрати и првом српском феминисткињом. Њени текстови *Две-три речи Српкињама* и *О еманципацији Српкиња*, те покличи *Српским мајкама* и *Младој Србадији*, привукли су пажњу ондашње јавности. Није имала великог глумачког дара, али се театру посветила као родољуб и борац за женска права, у жељи да помогне српско позориште као патриотску и васпитну институцију. Написала је збирку кратких лирских песама *Списи* *Драге* *Дејановић* (Н. Сад 1869). У рукопису је оставила драму *Деоба Јакшића*, приповетку *Свећеник у Морлаку*, песму *Мученик* и педагошку расправу *Мати*. Улоге: Роксанда Дукатићева (Р. Бенедикс, *Доктор Зољић*), Ковачица (Е. Сиглигети, *Војнички* *бегунац*), Удовица (Ј. Паларик, *Инкогнито*), Чизмарка (Ј. Сигети, *Вампир и чизмар*), Јелка Чизмићева (Е. Тот, *Сеоска лола*), Косара (Ј. Ст. Поповић, *Владислав*), Белина (Ж. Б. П. Молијер, *Силом лекар*), Г-ђа Дугуљевић (А. Коцебу, *Дар-Мар*).
ЛИТЕРАТУРА: Р. С. Петровић, „Милица Стојадиновић Српкиња и Драга Дејановић о женама", *ГИДНС*, 1930, 3, 1; Ј. Хлапец Ђорђевић, *Студије и есеји о феминизму*, Бг 1935; *Српско народно позориште у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; Г. Стојаковић (ур.), *Знамените жене Новог Сада*, Н. Сад 2001; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Милена Лесковац
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАНОВИЋ, Јелена
**ДЕЈАНОВИЋ, Јелена**, вокална солисткиња народне музике (Трњаци код Бијељине, Република Српска, 22. V 1930). На једном наступу државног ансамбла ,,Коло", у којем је била солисткиња, запазили су је уредници Радио Београда и понудили јој исти статус у Радио Београду. Године 1951. представљала је ФНРЈ на европском такмичењу певача народне музике које је одржано у градићу Леголенд у близини Лондона, где је отпевала две композиције – једну а капела, а другу уз пратњу фрулаша – и освојила прво место. Као и њен супруг Александар, певачку каријеру подредила је послу и породици, тако да је снимила свега три ЛП плоче, као и две заједничке – једну са супругом Александром, а другу с Јеленом Ристић, ћерком Миодрага Тодоровића Крњевца, познатог хармоникаша и композитора, иначе венчаног кума брачног пара Дејановић. За потребе Радио Новог Сада снимила је преко 60 песама углавном српске традиционалне музике. Наступала је широм Југославије, у Швајцарској (снимила неколико песама за Радио Лозану), на Синајском полуострву, Бугарској и Мађарској. Последњи наступ брачни пар Дејановић имао је 28. II 1999. у свом граду (Сремској Митровици) поводом прославе 50 година њихове каријере и Радио Новог Сада.
ИЗВОР: Лична архива.
Богомир Мијатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАНОВИЋ, Јован
**ДЕЈАНОВИЋ, Јован**, политичар, друштвени радник (Велебит код Кањиже, 15. VI 1927). Породица потиче из Лике, а колонизована је у Бачку после I светског рата. За време II светског рата био је у логорима Шарвар у Мађарској (1941–1942) и Хершинг у Аустрији (1944–1945). Вишу школу за организацију рада завршио је 1969. Био је организациони и политички секретар новосадског комитета СКОЈ-а, члан Бироа ПК Народне омладине, председник Градског већа Савеза синдиката (1959–1963), члан среског руководства СКЈ и ССРН и председник Градског одбора ССРН (1965–1969). Изабран је за посланика у Скупштини Србије (1969) и обављао дужност председника Комисије за друштвени надзор. Као одборник у Новом Саду, постао је 1974. председник Скупштине општине и на ову дужност реизабран 1978. Од 1980 (када је у Новом Саду формирана Градска заједница коју је чинило седам општина) до 1982. био је председник Градске скупштине. Биран је за председника Одбора за изградњу зграде Српског народног позоришта, а у његовом мандату подигнути су и Спортско-пословни центар „Војводина" и Мост слободе. Налазио се на челу Организационог комитета СПЕНС-а (светског првенства у стоном тенису), а знатно је допринео изградњи града (пет школа, шест обданишта, Дом здравља, Ново насеље и др.), његовом комуналном уређењу (претварање центра града у пешачку зону), побољшању привредног, просветног, културног и спортског живота. У једном мандату био је председник Сталне конференције градова Југославије. Биран је и за посланика Скупштине АП Војводине и Скупштине СФР Југославије, за члана Председништва и за председника (1983–1984) Савезне конференције ССРН Југославије, као и за члана Покрајинског, Републичког и Централног комитета СКЈ. Пензионисан је 1889. Добитник је Златне плакете СНП и Златне медаље „Јован Ђорђевић" (1981), француске Легије части IV степена (1984), Октобарске (1984) и Фебруарске награде Новог Сада (2016).
ДЕЛО: *Моје новосадске и друге године*, Н. Сад 2015.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 6, Н. Сад 1996.
Драган Тубић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАНОВИЋ, Михајло
**ДЕЈАНОВИЋ, Михајло**, учитељ, писац (Сомбор, 8. XI 1839 – Мол, Бачка, 26. II 1896). Као ученик Учитељске школе био је и редован, плаћен члан Првог српског певачког друштва. Након матуре (1859) радио је као учитељ у Старом Бечеју (1859–1875). Био је активан у омладинској скупштини у чијем окриљу је четири године водио дилетантско позоришно друштво. Секретар старобечејске Српске читаонице постао је 1862. За учитеља у Молу прешао је 1875. Ту је основао пчеларско друштво и школу воћарства. Сарађивао је са Јованом Живановићем, једном од водећих личности српског пчеларства. Прва жена била му је књижевница Драга Дејановић. Писао је текстове о пчеларству, узгајању воћа и других пољопривредних култура (*Кратко пчеларство за почетнике*, Пан. 1878; *Гајење кртоле*, Пан. 1879; *Увод у науку воћарства*, Н. Сад 1892; *Подизање племенитих воћака*, Н. Сад 1892; *Подизање подлога и калемљење племенитих воћака*, Н. Сад 1892), а објављивао их у *Јавору*, *Родољубу*, *Орлу*, *Српском колу*, *Српском дневнику*, *Домаћем листу*. Своје педагошке радове публиковао у *Школском листу*. Многа дела објавила је Матица српска, а неке и наградила. Награђен је и првом наградом Клостернајбуршког воћарског друштва у Бечу.
ИЗВОР: *Српска библиографија 1868–1944*, Бг 1989.
ЛИТЕРАТУРА: *Домаћи лист*, 1893, 13–14; Ј. Грчић, *Историја српске књижевности*, Н. Сад 1906; Д. Хаднађев, *Српска читаоница у Старом Бечеју од 1826. до 1932*, Стари Бечеј 1932; *200 година образовања учитеља у Сомбору 1778–1978*, Со 1978; С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989.
Љубица Костић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЈАНОВИЋИ → ДРАГАШИ
**ДЕЈАНОВИЋИ** → **ДРАГАШИ**
# ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ
**ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ**, међународни уговор парафиран 21. XI 1995. у ваздухопловној бази Рајт Патерсон у Дејтону, држави Охајо у САД, а коначно прихваћен и потписан 14. XII 1995. у Паризу. Он је уследио после четири претходна мировна плана које су муслиманска или српска страна у БиХ одбациле: Кутиљеровог (фебруар–април 1992), Венс-Овеновог (фебруар–април 1993), Овен-Столтенберговог (септембар 1993 – јануар 1994) и Контактне групе (јул 1994). Садржина овог споразума највећма је наговештена Женевским принципима од 8. IX 1995. и Њујоршким принципима од 26. IX 1995. Првима је било утврђено: 1. Босна и Херцеговина наставиће своје законито постојање у оквиру садашњих граница и континуираног међународног признања; 2. БиХ ће се састојати од два ентитета: Федерације БиХ, која је основана Вашингтонским споразумом, и Републике Српске; 3. Основу за решење представља предлог Контактне групе о територијалном разграничењу у односу 51:49; 4. Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом; 5. Оба ентитета имаће право да успоставе паралелне односе, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ.
Њујоршким принципима било је, поред осталог, одређено: да ће сваки од двају ентитета поштовати међународне обавезе БиХ, сем ако је посреди финансијска обавеза преузета од стране једног ентитета без сагласности оног другог; да ће се слободни демократски избори одржати у оба ентитета чим друштвени услови то дозволе; да ће две трећине посланика парламента или скупштине БиХ бити изабране на територији Федерације БиХ, а једна трећина у Републици Српској, и да ће се све одлуке парламента доносити већином гласова, под условом да је чини најмање једна трећина гласова из сваког ентитета; да ће две трећине чланова Председништва БиХ бити из Федерације БиХ, а једна трећина из Републике Српске, а да ће се све одлуке Председништва доносити већином гласова; уколико, међутим, једна трећина или више чланова буде против и прогласи да спорна одлука нарушава животни интерес једног или оба ентитета, спорно питање одмах се прослеђује парламенту одговарајућег ентитета, па се спорна одлука неће извршити ако је тај парламент одбаци двотрећинском већином. Ови принципи су без већих измена унети у Устав БиХ углављен у Дејтону.
Самим преговорима у Дејтону претходили су бомбардовање Републике Српске од стране Атланског пакта, пад Западне Славоније 1. V 1995. и Книнске Крајине убрзо после агресије хрватске војске 4. VIII 1995, чиме је практично уништена Република Српска Крајина, што је вођство Републике Српске довело у врло тешку ситуацију и изнудицу. Оно је било принуђено да пристане да Републику Српску у Дејтону представља шесточлана делегација, са по три члана из Републике Српске и СР Југославије, с тим да у случају поделе гласова превагу односи глас шефа делегације – Слободана Милошевића, чиме је вођство Републике Српске судбину своје државе предало у његове руке, што се касније показало кобним. Скупштина Републике Српске првобитно је одредила Радована Караџића, председника, Момчила Крајишника, председника Скупштине, и генерал-пуковника Ратка Младића, команданта Главног штаба Војске Републике Српске, али је после приговора САД да су Караџић и Младић оптужени пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, уместо њих Скупштина Републике Српске изабрала Николу Кољевића и Алексу Буху.
Мировни преговори у Дејтону започели су 1. XI 1995. Све време је Слободан Милошевић преговарао са Ричардом Холбруком и Алијом Изетбеговићем иза леђа делегације Републике Српске, тако да су Крајишник, Кољевић и Буха мапу разграничења први пут видели један сат пре завршне церемоније 21. XI 1995. Како се Милошевић приликом исцртавања мапе поделе БиХ није држао ни минимума територијалних приоритета договорених и потписаних у Добановцима 25. VIII 1995, чланови делегације Републике Српске одбили су да присуствују церемонији на којој су Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић парафирали мировни споразум.
Основни уговор који је парафиран у Дејтону, а потписан у Паризу, јесте Општи оквирни споразум за мир у БиХ, којим се заправо потврђује 11 потоњих анекса. Нарочито је био важан члан IX којим се утврђује обавеза свих страна уговорница да у пуној мери сарађују са свима који учествују у спровођењу овог мирног решења, описаног у анексима Споразума, или које овласти Савет безбедности УН, у складу с обавезом да сарађују у истрази и гоњењу ратних злочина и других кршења међународног хуманитарног права. Анекс 1А представља Споразум о војним аспектима мировног решења и утврђује да ће стране уговорнице позвати Савет безбедности УН да овласти земље чланице, а нарочито NATO, да у БиХ уведе мултинационалне међународне снаге за спровођење (IFOR), a све зарад успостављања трајног прекида непријатељства. Такође је било предвиђено да све до тада зараћене стране прерасподеле своје војне снаге у три фазе и да изврше размену заробљеника. Уз то је Додатком Б Анексу 1А било утврђено да ће се на све припаднике међународних мировних снага, укључујући и NATO, примењивати одредбе Конвенције о привилегијама и имунитетима Уједињених нација од 14. II 1946, које се односе на експерте у мисијама, што је подразумевало и кривично-правни имунитет. Анекс 1-Б представља Споразум о регионалној стабилизацији, који је обавезивао не само БиХ и њене ентитете него и Републику Хрватску и СР Југославију. Поред низа ограничења, овим Споразумом је утврђено и колико ће тенкова, артиљеријског оруђа, борбених авиона и борбених хеликоптера поседовати свака страна уговорница. За почетну основу узимало се утврђено наоружање сваке стране уговорнице, тако да је бројчана граница за СР Југославију била 75% од основе, за Републику Хрватску 30% и за БиХ 30%, с тим да се део додељен БиХ делио између ентитета у сразмери два за Федерацију БиХ и један за Републику Српску.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/002-se-iv-bosna-nakon-potpisivanja-dejtonskog-sporazuma.jpg)
Најпогубнији за Републику Српску био је Анекс 2 о разграничењу. На преговорима у Дејтону са Ричардом Холбруком Слободан Милошевић је препустио Муслиманима скоро цело Сарајево, изузев Лукавице, мањег дела Илиџе и Новог Сарајева и врло малог дела Старог града, пристао је да Брчко постане предмет арбитраже, чиме се прекида веза између источног и западног дела Републике Српске (Бањалуке и Бијељине), и допустио успостављање коридора између Горажда и Сарајева, чиме је код Трнова прекинута територијална веза између северног и јужног дела Републике Српске. Најдраматичнији је био положај Срба у 10 сарајевских општина (Илиџи, Илијашу, Вогошћу, Трнову, Сарајево центру, Хаџићима, Старом граду, Новом Сарајеву и Рајловцу). На референдуму од 12. XII 1995. они су се са 98,78% палих гласова изјаснили против остајања у оквирима муслиманско-хрватске Федерације. Када велике силе и Муслимани нису уважили вољу сарајевских Срба, њих близу 140.000 напустило је Сарајево, што је био највећи егзодус током четворогодишњег рата. Такође је знатне тешкоће изазвала и мапа разграничења коју су исцртали амерички картографи у размери 1:50.000. Касније се испоставило да није постигнута сразмера 51:49 у подели територије између двају ентитета, те да је Република Српска била прикраћена за 240 км2. Уз то због мале сразмере линија разграничења није била довољно јасно повучена, што је касније довело до спора и арбитраже у погледу разграничења у сарајевској Добрињи, после које су Срби остали без зграде основне школе, која је претходно била на њиховој територији.
Анекс 3 представља Споразум о изборима у БиХ под надзором Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), која ће образовати и Привремену изборну комисију. Такође је било предвиђено да грађанин који више не живи у општини у којој је пребивао 1991. може да гласа у тој општини, било лично или давањем гласа у одсуству.
Изузетно важан био је Анекс 4 који представља Устав БиХ. Њега није донело никакво представничко тело, него је својеврстан уговор закључен између представника БиХ (Алије Изетбеговића), Федерације БиХ (Крешимира Зубака) и Републике Српске (Николе Кољевића). Та уговорна форма Устава наговестила је и природу БиХ као сложене државе. Она је заправо конфедерација коју чине два ентитета – Федерација БиХ и Република Српска. То, поред осталог, потврђује веома уска надлежност средишњих органа БиХ. Она обухвата спољну политику, спољнотрговинску политику, царинску политику, монетарну политику, финансирање установа и међународних обавеза БиХ, усељавање, избеглице и азил, спровођење кривичних закона на међународном плану и између ентитета, укључујући и односе са Интерполом, средства за међусобне и међународне комуникације, саобраћај између ентитета и контролу ваздушног саобраћаја. Сва остала, тзв. резидуална надлежност, која није изричито делегирана органима БиХ, припада ентитетима.
Према члану IV овог Устава, Парламентарна скупштина БиХ има два дома: Дом народа и Представнички дом. Први се састоји од 15 делегата, од којих две трећине потичу из Федерације (пет Хрвата и пет Бошњака), а једна трећина из Републике Српске (пет Срба). Хрватске и бошњачке делегате бирају хрватски односно бошњачки делегати у Дому народа Федерације, док делегате из Републике Српске бира Народна скупштина Републике Српске. Девет чланова Дома народа чини кворум, с тим што најмање три бошњачка, три хрватска и три српска делегата морају бити присутна. Представнички дом састоји се од 42 члана, од којих су две трећине изабране на територији Федерације, а једна трећина на територији Републике Српске. Оба дома доносе одлуке већином гласова присутних чланова, а за сваки законодавни акт потребан је пристанак оба дома. Предложена одлука Парламентарне скупштине може се прогласити штетном по виталне интересе бошњачког, хрватског или српског народа већином бошњачких, односно хрватских, односно српских делегата у Дому народа. Оспорену одлуку Дом народа може усвојити само распоређеном већином гласова бошњачких, хрватских и српских делегата који присуствују и гласају.
Сходно члану V Устава, Председништво БиХ чине тројица чланова: један Бошњак и један Хрват, који се непосредно бирају на територији Федерације, и један Србин који се непосредно бира на територији Републике Српске. Уколико није могућна једногласност, одлуке Председништва се доносе већином гласова. Члан Председништва који се противи таквој одлуци може је прогласити штетном по животни интерес ентитета у којем је изабран. Тако се оспорена одлука одмах упућује Народној скупштини Републике Српске, ако је такву изјаву дао члан са њене територије; бошњачким делегатима у Дому народа Федерације, уколико је то учинио члан Бошњак; или хрватским делегатима тог тела, уколико је такву изјаву дао члан Хрват. Ако ту изјаву потврди двотрећинска већина релевантних делегата у року од десет дана пошто им је одлука упућена, оспорена одлука Председништва неће ступити на снагу. Надлежност Председништва обухвата спољне послове, представљање БиХ у међународним и европским организацијама, преговарање и, уз пристанак Парламентарне скупштине, ратификовање уговора БиХ, извршавање одлука Парламентарне скупштине и предлагање, по препоруци Савета министара, годишњег буџета Парламентарној скупштини. Сваки члан Председништва по положају има цивилну контролу над оружаним снагама. Председништво такође именуje председника Савета министара, који ступа на дужност кад га потврди Представнички дом, а председник потом именује одговарајуће министре. Са територије Федерације не може се именовати више од две трећине министара. Председник Савета министара именује заменика сваком министру, који ступа на дужност кад га потврди Представнички дом, с тим да заменик не може припадати истом конститутивном народу којем припада министар.
Велику важност има и члан VI којим се успоставља Уставни суд БиХ. Он има девет чланова, од којих четворицу бира Представнички дом Федерације, два члана Скупштина Републике Српске, док преосталу тројицу бира председник Европског суда за људска права, од којих нико не може бити грађанин БиХ нити било које суседне државе. Захваљујући овој тројици странаца, Уставни суд најчешће доноси одлуке прегласавањем представника два конститутивна народа, тако што тројица странаца чине већину са двојицом Бошњака. Уставни суд решава спорове између ентитета, БиХ и једног или оба ентитета, између установа БиХ и да ли је нека одредба устава или закона неког од ентитета у складу са Уставом БиХ. Уставни суд такође има апелациону јурисдикцију у погледу питања из овог Устава која произађу из пресуде било ког другог суда у БиХ, а било који суд у БиХ може пред Уставним судом поставити питање уставности било ког закона уколико од тога зависи ваљаност пресуде и њене усклађености са Уставом БиХ, Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима и општим правилима међународног јавног права. У погледу људских права чланом II утврђено је да ће се Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода и њени протоколи непосредно примењивати у БиХ, а да ће њене одредбе имати супрематију у односу на све законе. А Aнексом I прописује се да ће ce још 15 споразума о људским правима примењивати у БиХ. Уставна декларација о људским правима и основним слободама унеколико је проширена Анексом 6 – Споразумом о људским правима којим се успостављају Комисија за људска права, Омбудсман за људска права и Веће за људска права.
Како је по Дејтонском Уставу БиХ била устројена као лабава конфедерација у којој су ентитети и њихови конститутивни народи имали право вета, многи су закључили, а нарочито моћни страни чиниоци, да БиХ није самоодржива. То је био разлог који је стране господаре БиХ после Дејтонског мировног споразума навео да по сваку цену централизују БиХ смањењем надлежности ентитета. Да би се то постигло коришћена су тзв. бонска овлашћења од децембра 1997. високог представника, којег именује самозвана Међународна конференција о бившој Југославији, која је најпре одржана у Лондону од 26. до 28. VIII 1992, а потом сама себи дала мандат да именује високог представника и надзире примену **Д. с.** у БиХ. Он је декретом смењивао са положаја непослушне званичнике, нарочито у Републици Српској, и сам доносио многе законе и друге прописе, чиме је далекосежно променио изворну, у Дејтону договорену, поделу надлежности између централне власти БиХ и ентитета. А потом је Уставни суд конвалидирао такве опште и појединачне противуставне акте високог представника. Захваљујући оваквим противуставним актима, Републици Српској, а тиме и муслиманско-хрватској Федерацији, одузето је 68 надлежности које су пренете средишњим органима БиХ, како су то 2011. утврдиле Влада и Скупштина Републике Српске.
Преосталих шест анекса су много мањег значаја. То су Споразум о арбитрирању, Споразум о избеглицама и расељеним лицима, Споразум о Комисији за очување националних споменика, Споразум о оснивању јавних корпорација БиХ, Споразум о цивилном спровођењу мировних решења и Споразум о међународним полицијским снагама.
Један од нерешених спорова насталих у Дејтону било је разграничење у области Брчког. Арбитражни суд чинили су по један арбитар којег је именовала Федерација БиХ односно Република Српска, док је трећег арбитра именовао председник Међународног суда правде. Није било нимало случајно што је за трећег арбитра, који је председавао Арбитражним судом, именован Американац Робертс Б. Овен. Ово спорно питање решавано је у три наврата. Најпре је 14. II 1997. успостављен прелазни међународни надзор над применом **Д. с.** у области Брчког, а надзор је вршио заменик високог представника за Брчко („супервизор за Брчко"), који је, поред осталог, био овлашћен да доноси обавезујуће прописе и издаје наредбе, који су у случају сукоба са законом имали већу правну снагу. Допунском одлуком од 15. III 1998. режим надзора, успостављен првом одлуком, продужен је, а Супервизор је добио „бонска овлашћења", укључујући и право да смени било ког званичника који, по његовом мишљењу, неадекватно сарађује са њим у примени **Д. с**. Трећом коначном одлуком од 5. V 1999. успостављен је Брчко Дистрикт БиХ као заједничка својина (тзв. *condominium*) и Републике Српске и муслиманско-хрватске Федерације. Институционално решење је, међутим, било такво да је Дистрикт заправо трећа јединица у оквиру БиХ, који има своју скупштину, извршни одбор, управника, независан судски и казнени систем, полицију, порезе, па чак и царинску службу, а да ни Република Српска ни Федерација ни на који начин не могу да утичу на његово унутрашње уређење, опште и појединачне акте и решавање кривичних, грађанских и других спорова. Становници Дистрикта имају држављанство оног ентитета за који су се определили и на изборима могу гласати за: а) Скупштину Дистрикта, б) Председништво БиХ и Представнички дом БиХ у оном ентитету чије су држављанство одабрали и в) на изборима који се одржавају у ентитету по избору гласача. Успостављањем овог Дистрикта на територији некадашње општине Брчко, Република Српска је тешко оштећена јер је прекинута територијална веза између њеног источног и западног дела.
ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, В. Лукић, *Документи Дејтон-Париз*, Бл 1999.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКИЋ ВУЧКОВИЋ, Љиљана
**ДЕКИЋ ВУЧКОВИЋ, Љиљана**, лекар, имунолог, научни саветник (Текија код Кладова, 1. II 1943). Медицински факултет у Београду завршила 1967, магистрирала 1975, докторирала 1980. Постдокторске студије обавила на Универзитету Колорадо (1980), а студијске боравке у Лондону, Москви и Петрограду. Била запослена на Институту за медицинска истраживања, Београд (1969–1975), а потом на Институту за онкологију и радиологију Србије (1982–2009). Бавила се кардијалном имунопатологијом, имунологијом тумора и етиком научно-истраживачког рада. Предавала Етику науке на последипломским студијама Мед. ф и Стоматолошком факултету у Београду. Сада предаје Етику науке, комуникацију у науци и методологију научноистраживачког рада на докторским студијама Мед ф. у Крагујевцу. Иницијатор формулисања и доношења документа „Добра научна пракса – етички кодекс научноистраживачког рада" у неколико самосталних научних организација и на Мед. ф. у Београду и Крагујевцу, као и Стом. ф. у Београду. Члан Српског лекарског друштва, Академије медицинских наука СЛД (председник Радне групе за превентивне и интердисциплинарне науке), Биоетичког друштва Србије, Европског друштва за истраживање карцинома, Грчког друштва за борбу против карцинома плућа, Балканске уније онколога, Савета уредника у науци (*CSE*) и Светске асоцијације уредника у науци (*WAME*). Главни уредник Едиције Монографије АМН СЛД, а помоћник главних уредника часописа *Journal of Boun* и *Archive of Оncology*. Добитник Награде за научноистраживачки рад Српског лекарског друштва (2007) и Повеље Српског лекарског друштва (2013).
ДЕЛА: и П. Миленковић, В. Шобић, *Етика научноистраживачког рада у биомедицини*, Бг 2002; и Љ. Тодоровић, *Комуникација у биомедицинским наукама*, Краг. 2008; коаутор, „Science Ethics Education. Part II. Changes in attitude toward scientific fraud among medical researchers after short-term course on science ethics", *Journal of Boun*, 2012, 17.
ИЗВОР: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКЛАРАТИВНА РЕЧЕНИЦА → ИЗРИЧНА РЕЧЕНИЦА
**ДЕКЛАРАТИВНА РЕЧЕНИЦА** → **ИЗРИЧНА РЕЧЕНИЦА**
# ДЕКЛАРАТОРИЈА
**ДЕКЛАРАТОРИЈА** (Допунски рескрипт – Rescriptum Deklaratorium Illyricae Nationis), законски акт од 16. VII 1779. којим је завршено реформисање Српске православне цркве у време Марије Терезије (1740–1780). Њиме је прописана унутрашња организација Карловачке митрополије и успостављена контрола државе над народно-црквеним животом Срба у Хабзбуршкој монархији. То је први државни закон о Српској цркви донет без сагласности Народно-црквеног сабора или Архијерејског синода. До тада је одржаван привид учествовања Срба у састављању законских аката, Регуламената из 1770. и 1777, кроз наводно уважавање одлука и закључака Сабора и Синода, који су расправљали о предложеном тексту. Овога пута закон је донет као једностран акт и резултат апсолутне власти владара. **Д.** је поништила политички карактер Привилегија на којима се до тада заснивао правни и политички положај Српске цркве и народа, стварајући нови. Важење Српских привилегија је од 1779. сведено на црвена и верска питања, а све друго било је регулисано државним законима.
Доношење новог закона о Српској православној цркви (јул 1778), недуго после другог Регуламента (јануар 1777), било је последица пре свега узнемирења Срба реформом и наметнутим променама. У време када се Хабзбуршка монархија припремала за нови рат против Пруске (1778–1779), незадовољство Срба испољило се у отвореним побунама у Новом Саду октобра, а затим новембра 1777. у Вршцу, где је дошло и до оружаног сукоба. Отпор народа против реформе подстрекивао је и карловачки митрополит Викентије Јовановић Видак (1774–1780). Државне власти биле су свесне слабости постојећих законских решења, али је идеју о њиховим изменама несумњиво подстакла српска страна. Поред народних жалби, велику улогу у томе имала је и обимна представка митрополита Викентија Марији Терезији, од 5. II 1778. Мирополит је, тачку по тачку, наводио одредбе Регуламента и жалбе свештенства и народа на њих, истичући посебно оне одредбе које су биле у супротности са Привилегијама. Поред тога, један од разлога за ревизију закона било је и укидање Илирске дворске депутације, децембра 1777, установе која је била надлежна за послове везане за Србе и која је осмислила Регуламенте из 1770. и 1777.
Текст **Д.** саставио је референт Угарске дворске канцеларије Јосиф Изденци. Основу је представљао Регуламент из 1777, измењен према одредбама рескрипта којим је Марија Терезија 7. IV 1778. одговорила на представку митрополита Викентија. Тим одговором повучене су неке спорне уредбе и наговештено је мењање појединих законских решења. Такође су узети у обзир и закључци царске комисије која је током 1777. и 1778. разматрала српске жалбе на Регуламент.
За разлику од текстова Регуламената који су написани на немачком језику, **Д.** је састављена на латинском језику за угарски Провинцијал, а на немачком језику за Војну крајину, а садржај појединих одредаба разликује се према специфичностима области за коју важи. Разлика постоји и у начину организовања текста, који није био подељен на десет поглавља и укупно 76 параграфа као у Регуламентима, него распоређен у 70 тачака без унутрашње поделе. Садржи и девет прилога.
У уводном делу, као разлози објављивања **Д.**, наведени су промена у начину обављања послова прописаних Регуламентом због укидања Илирске дворске депутације и преношење њених послова „у делима вере и привилегија српског народа" на друге дворске институције, као и жалбе и захтеви Срба да се одступи од неких одредаба. Већ првом тачком истакнуто је да Српска црква и народ и даље имају право уживања Привилегија, али „по смислу и по разу-мевању" овог закона и царског рескрипта из априла 1778. У тексту је неколико пута поновљено да је архиепископ врховни старешина само у црквеним и верским, а никако у световним пословима српског народа. У складу с тим, и свештенство зависи од митрополита и епископа само у духовним и црквеним делима, док у кривичним и грађанским зависи од државних власти и судова.
**Д.** је преузела наредбе Марије Терезије из 1778. о повлачењу неких уредаба против којих су протестовали Срби. Тако је повучена уредба о уређењу духовних судова, Конзисторијална система из 1775, а митрополиту препуштено да састави нову. Спровођење и нормирање унутрашње дисциплине у манастирима враћено је у надлежност архијереја, чиме су повучена Монашка правила из 1777. Неке раније наредбе привидно су ублажене да би се умирио народ. Између осталог, дозвољена је употреба календара верских празника који се користио до 1769, а истовремено је наређено слављење само оних празника које је 1774. одобрио Архијерејски синод, односно оних који су остали после редукције. Оглашено је и то да неће бити укидани православни манастири, иако су до тог времена већ били укинути сви они који су за то били предвиђени. У главним одредбама закон не одустаје од ранијих решења, која су понегде јасније објашњена или незнатно измењена. На снази су, на пример, остали прописи о обавезном присуству царског комесара на заседањима народно-црквених сабора и архијерејских синода, слободној употреби Јулијанског календара, одузимању Цркви права кадуцитета од световних лица, приходима вишег и нижег свештенства, управи и контроли митрополитских и епископских добара, народним фондовима, забрани задуживања јерархије на терет народа, величини парохија, броју епархија и протопопијата, грађењу храмова, гробљима, мешовитим браковима и др. Карактеристично је и позивање на важеће законе, као у одредби о сахранама, које је требало обављати према санитарним законима, или у одредби о томе да свештенство у кривичним и грађанским питањима треба да се покорава општим државним законима.
**Д.** је правно регулисала да Српска православна црква у Хабзбуршкој монархији, односно Карловачка митрополија буде подвлашћена држави. Са Школским уставом из 1776. и Конзисторијалном системом из 1782. овај документ чини целину којом је народно-политичка аутономија Срба у Монархији претворена у црквено-школску. Остала је на снази у целини до Краљевског рескрипта из 1868, а у неким деловима и после њега.
**Д.** није штампана, него је раздељена у рукописним примерцима. Први пут ју је штампао Јаков Игњатовић у *Српском летопису* 1856, у преводу на рускосрпскословенски језик. Званично државно издање објављено је 1860. Манојло Грбић ју је први пут објавио на српском језику 1891. у другом тому монографије о Карловачком владичанству. Тај превод се и данас користи.
ИЗВОРИ: Ј. Игњатовић, „Деклараторıюм", *ЛМС*, 1856, 93; М. Грбић, *Карловачко владичанство. Прилог к историји Српске православне цркве*, II, Карловац 1891; Joannes Dominicus Mansi, *Sacrorum conciliorum nova et amplissima collectio*, Parisiis 1907; Ј. Радонић, М. Костић, *Српске привилегије од 1690. до 1792*, Бг 1954.
ЛИТЕРАТУРА: С. Симеоновић Чокић, „Српске привилегије", у: *Војводина*, II, Н. Сад 1941; А. Форишковић, „Политички, правни и друштвени односи код Срба у Хабзбуршкој монархији", у: *Историја српског народа*, IV/1, Бг 1994; Ј. Хајнрих Швикер, *Политичка историја Срба у Угарској*, Н. Сад – Бг 1998.
Исидора Точанац Радовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКЛЕВА, Душан
**ДЕКЛЕВА, Душан**, хирург, примаријус (Випава, сада Словенија, 31. VII 1896 – Дубровник, 20. VI 1980). Медицину студирао у Грацу и Бечу, а дипломирао 1921. у Прагу. Специјализирао хирургију 1921–1924. у Грацу и Бечу, а завршио 1925. у Риму. Примаријус од 1957. Почео да ради као хирург у Марибору и 1925. постављен за управника Болнице и шефа Хируршког одељења у Штипу. Крајем 1926. постављен је за шефа Хируршког одељења Среске болнице у Лесковцу. Са супругом Ангелином (девојачки Аћимовић) и др Жаком Конфином 1927. отворио приватну амбуланту, а 1933. саградио Санаторијум за лечење унутрашњих, хируршких и женских болести (са операционом салом, породилиштем и рендгеном). У Бару саградио (1938–1941) хотел-санаторијум „Деклева", који практично није радио, а национализован је 1945. и назван „Румија". Спор око повратка хотела наследницима још увек траје. Постављен 1944. за шефа Хируршког одељења Окружне болнице у Лесковцу, а потом мобилисан и био шеф IV хируршког одељења Болничког центра бр. I у Нишу (1945) и шеф хирурга Болничког центра бр. 2 у Крагујевцу (1945). Био је шеф Хируршког одељења и директор Медицинског центра у Никшићу, а радио као испомоћ и заснивао хирургију на Цетињу (1945) и у Беранама (1946–1947), све до 1951, када је постављен за шефа Хируршког одељења у Лесковцу. Био је директор Завода за ортопедску протетику СР Србије (1958–1961). Потом поново радио у Никшићу и Требињу до пензионисања 1978. Бавио се дигестивном хирургијом, урологијом и ортопедијом, уводећи рендгенологију у ове области. Дао значајан допринос раду Ортопедског завода и почецима хирургије у Требињу. Био активан члан Хируршке секције СЛД и почасни члан Друштва љекара Црне Горе.
ДЕЛА: и Д. Ерић, „Лечење рана затвореним гипсом", *ВП*, 1945, 2, 5; „Затворени гипс и његова намена", *ВП*, 1945; 2, 8–9; „О трауматском остеомиелитису", *ВП*, 1945; 2, 8–9.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Стојиљковић, „Историјат лесковачке болнице од њеног оснивања до Другог светског рата", *Архив за историју здравствене културе Србије*, 1973, 2, 2; Н. Златановић, „Седам деценија развоја хирургије у Лесковцу", *Лесковачки зборник*, 1996, 36; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто, 2005. П. Јовић, *Словенци у Београду*, Бг 2008; Р. Грбић, „Болница Данило Први прославила 140 година рада", *Medical*, 2011, 5, 57.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКЛЕВА, Никола
**ДЕКЛЕВА, Никола**, лекар, хирург, научни саветник (Лесковац, 19. XII 1926 – Доброта код Котора, 31. XII 2003). У Бeoграду завршио Медицински факултет 1954, потом специјализацију опште хирургије 1959. и ортопедије и трауматологије 1970, а докторску тезу одбранио 1970. Специјализовао и трансфузиологију (1955) и плућну хирургију (Париз, 1961). Усавршавао се у САД, Норвешкој, Италији и Француској. Завршио Школу за хипербаричну медицину (Балтимор, 1973) и Школу за хипертермију (Таскон, САД). Примаријус од 1968, а научни саветник Мед. ф. у Београду од 1980. Био начелник Трауматолошког одељења (1970–1990) и начелник Хируршке службе у КБЦ Земун (1990–1992). Бавио се свим аспектима ургентне хирургије и трауматологије. Оснивач прве јединице за хипербаричну медицину, у којој је од 1974. до 1992. са одличним резултатима лечено 25.000 болесника и 500 са гасном гангреном. Први код нас отпочео и са применом хипертермије у онкологији. Аутор више од 270 радова објављених у земљи и иностранству. Био редовни члан Медицинске академије СЛД (1988), председник Југословенске секције Интернационалног хируршког колеџа, Биофизичког друштва Југославије, редовни члан Међународне академије за судску медицину и форензичне науке у Бриселу, Астронаутичке међународне академије у Паризу, затим Британске, Америчке и Немачке медицинске академије за хипербаричну медицину. Добитник великог броја награда, а међу њима и Сребрне плакете и повеље *Вечерњих новости* за „Најплеменитији подвиг године" (1992).
ДЕЛА: „A contribution to the therapy of acute intestinal occlusion", *The Journal of the International College of Surgeons*, 1960, 34; и Д. Вујновић, „Акутни анаеробни некротизујући миотизис лечен хипероксијом", *САЦЛ*, 1976, 104, 10; *Увод у хипербаричну медицину*, Бг 1980; „Die Therapie mit hyperbarem Sauerstoff in der modernen Traumatologie", *Beiträge zur Orthopädie und Traumatologie*, 1981, 28, 4; „Anaerobic infection in polytrauma", *Minerva Chirurgica*, 1992, 47, 5.
ЛИТЕРАТУРА: *МАСЛД. Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКЛИНАБИЛНОСТ РЕЧИ → ПРОМЕНЉИВОСТ РЕЧИ
**ДЕКЛИНАБИЛНОСТ РЕЧИ** → **ПРОМЕНЉИВОСТ РЕЧИ**
# ДЕКЛИНАЦИЈА
**ДЕКЛИНАЦИЈА** (лат. *declinatio*: одступање, отклон), у ужем значењу и у традиционалној терминологији јесте промена именских речи по падежима, а у ширем значењу и по облицима за род и број. Ако би се прихватило гледиште да се реч **д.** односи само на промену по падежима, морало би се прихватити да именице имају једну **д.** у једнини, а другу у множини, а да придеви имају засебне **д.** за сваки род у једнини и множини. Уз то, ако би се термин **д.** односио само на промену по падежима, испоставило би се да не постоји посебан термин за промену у роду и броју.
У српском језику већина основних врста речи је променљива, тј. има морфолошку парадигму као скуп граматичких облика исте речи, а прилози су знатним делом непроменљиви, осим оних који имају степене поређења слично придевима, нпр. *брзо – брже*, *лепо – лепше*, *тихо – тише* и сл. Парадигма, као укупност граматичких облика речи, јесте граматички образац речи, који је одређен комбинацијом врсте основе и врсте флексије, нпр. именице *грађанин* и *грађанка* имају различите **д**. У српском језику се поред термина парадигма често користи традиционални назив промена, који истиче различитост појединих облика исте парадигме.
Основне врсте речи се доста јасно разликују у погледу типичних промена. Парадигме именица, придева, заменица и бројева називају се **д.**, док су за глаголе карактеристичне парадигме чији је назив конјугације. Неки глаголски облици (трпни придеви) такође имају **д.**, нпр. *написан*, *написаног*, *написаном*... итд., а немају конјугацију. У српском језику се **д.** именица, и природом наставака у њима, и односом основе према наставцима, јасно разликују од **д.** придева (уп. *леп дан*, *лепог дана*, *лепом дану* итд.) иако и унутар именица и унутар придева постоје ужи и специфичнији деклинациони типови и њихови прелазни облици. Заменице и бројеви имају промене које су исте или које су сличне појединим именичким или придевским **д.**, или су мешовитог типа. Особености појединих именичких **д.** зависе, с једне стране, од укупности и расподеле наставака, а с друге – од укупности и расподеле творбених и морфолошки релевантних фонолошких особина именичких основа. На пример, облик номинатива једнине именице *ученик* разликује се од облика номинатива множине исте именице (*ученици*) не само наставком него и завршним сугласником основе.
Основне **д.** именица у српском језику издвајају се према роду и наставцима, при чему се обично прво гледа наставак у номинативу једнине. У савременом српском књижевном језику могу се, са становишта категорије рода, разликовати три општа типа именичких **д.** и већи број њихових потпарадигми и варијаната. Прву именичку **д.** имају именице које су мушког или средњег рода, нпр. *студент*, *слово*. Другу **д.** имају именице које су женског или мушког рода, нпр. *риба*, *судија*. Трећу **д.** имају именице искључиво женског рода које се завршавају на сугласник, нпр. *вест*. У зависности од критеријума класификације могуће су и другачије поделе.
Иако већина именичких **д.** обухвата и парадигму броја (једнина/множина), мањи део именица нема парадигму броја, него се употребљава само у једнини (нпр. *космос*) или само у множини (нпр. *врата*). Именичке парадигме разликују се и према томе да ли су наставци у њима типично именички (супстантивни) или нису. Супстантивни тип парадигме обухвата наставке и промене у основи који су карактеристични, пре свега, за именице, нпр. *жена*, *жене*, *жени*...; *муж*, *мужа*, *мужу*...; *дете*, *детета*, *детету*... и сл. Постоје и деклинацијске варијанте, које се међусобно разликују понеким наставком или нагласком (уп. у ген. мн. *ноктију* и *ноката*).
Адјективни тип парадигме обухвата наставке који су карактеристични пре свега за придеве. Таквих је именица у српском језику сразмерно мање, нпр. *дежурни*, *пожарни*, *Бачка* итд. Прелазак других врста речи (пре свега придева) у именице зове се супстантивација (поименичење). Неке именице постале од придева су супстантивацијом изгубиле адјективни тип **д.** па сада имају супстантивну **д.** (нпр. *зло*, *зла*, *злу*...), а неке именице које су постале од придева задржале су адјективни тип парадигме (нпр. *посилни*, *посилног*...). Многа словенска презимена у српском језику припадају адјективном типу парадигме, нпр. *Конески*, *Словацки*, *Трубецки*, што важи и за презимена словенског порекла која носе припадници других народа, нпр. *Враницки*, *Крајски*, *Чомски*. Адјективну парадигму имају и неке именице које су постале од партиципа, нпр. *окривљени*, *председавајући*, *долепотписани*.
Супстантивно-адјективни тип парадигме обухвата неке наставке који припадају супстантивној парадигми и неке наставке који припадају адјективној парадигми. Такву парадигму имају словенска (али не српска) женска презимена са суфиксом *-ин-*, *-ов-* или *-ев-*, нпр. *Сњегина*, *Павлова*, *Георгијева*. У таквим парадигмама већина наставака припада супстантивној промени, а адјективној промени припадају наставци датива/локатива и инструментала, уп. ном. *Ана Сњегина*, ген. *Ане Сњегине*, дат./лок. *Ани Сњегиној*, ак. *Ану Сњегину*, инстр. *Аном Сњегином*. Такву промену у српском језику имају и руски женски патроними (имена по оцу), нпр. *Ана Петровна*, *Ане Петровне*, *Ани Петровној*, *Ану Петровну*, *Аном Петровном*.
Српска женска презимена са суфиксима *-ин-*, *-ов-* или *-ев-* су непроменљива и завршавају се нултим наставком, нпр. *Вера Бошков*. Да је у питању женско презиме, види се из женског имена и/или променљивог атрибутива који уз такво презиме стоји, нпр. *колегиница Вера Бошков*, *колегинице Вере Бошков*... итд. Таква презимена се у српском језику не употребљавају самостално, без имена, односно без променљивог атрибутива са облицима за женски род.
Код презимена на *-ин-*, *-ов-* или *-ев-* у множини преовлађују наставци адјективне парадигме, уп. ном. *Пушкини*, ген. *Пушкиних*, дат./лок. *Пушкинима*, ак. *Пушкине*, инстр. *Пушкинима*, нпр. *Упознао је све Поповиће и Ристине у том селу*, *Разговарао је се свим Поповићима и свим Ристинима* и сл.
У српском језику малобројне су непроменљиве (индеклинабилне) именице, али се њихов број повећава. То су најчешће нека имена и презимена страног порекла. Непроменљива су највећим делом женска имена преузета у српски језик из других језика, нпр. *Џејн*, *Дороти*, *Ингрид*, *Кајоко*, *Ин-кјонг* сл. Такве именице немају падежне наставке, па према томе ни било какву промену. У којој су падежној функцији употребљене, види се из контекста њихове употребе, нпр. *Упознао се са Џејн Смит*, *с Ким Ин-кјонг и са Али Мекдоналд*. Нека страна мушка имена и презимена такође су непроменљива, нпр. *Франсоа Митеран*, *од Франсоа Митерана* итд. (промену има само презиме), или *Ежен* *Делакроа*, *од Ежена Делакроа*... (промену има само име). И презимена мушкараца преузета из неких азијских језика (кинески, јапански, вијетнамски, корејски...) у српском језику су непроменљива, нпр. *Денг Сјаопинг* (са *Денг Сјаопингом*), *У Ну* (*са У Нуом*), *Хо Ши Мин* (*ка Хо Ши Мину*), *Ким Сонг-хван* (*са Ким Сонг-хваном*), *И Ки-тек* (*о И Ки-теку*) и сл. Презиме је у наведеним примерима дато испред имена, сагласно културној традицији којој та имена и презимена припадају. Индеклинабилне именице су и називи неких далеких народа и племена када се завршавају на *е*, *и*, *о*, *у*, нпр. *Масаји*, *И*, *Хопи*, *Ндебеле*, *Банту*, *Зулу*. У српском језику по изузетку и неке заједничке именице могу бити индеклинабилне, нпр. *вјерују* (средњег рода), уп. *То је његово вјерују*, *Упознао их је са својим вјерују* и сл.
Неке скраћенице су непроменљиве, а неке су променљиве. Претежно су непроменљиве оне скраћенице у којима је основна именица женског рода, нпр. *МС* (Матица српска), *СКЗ* (Српска књижевна задруга), *РРА* (Републичка радиодифузна агенција). Код њих се скраћени облици користе само у писању, док се у говору употребљава цео израз или само основна именица (нпр. *Матица*, *Задруга*). Називи који се и у говору јављају у скраћеном облику имају **д.** именица м. р., било да се изговарају по називима слова, нпр. ПТТ, из ПТТ-а (изг. *пе те те*, *из пе те теа*), *Си-Ен-Ен*, *Си-Ен-Ена* итд., или да се изговарају као целе речи, нпр. *НИН*, *НИН-а*, *КФОР*, *снаге КФОР-а* и сл. Неке од њих (тзв. вербализоване скраћенице) пишу се као обичне речи (с великим почетним словом) и без цртице испред падежног наставка: под заштитом *Унеска*, на *Битефу*, чланица *Фифе*. За скраћенице у честој употреби временом постаје чешћи овај други изговор, па се каткад допуштају као исправне обе могућности: у *НОБ* (изг. у народноослободилачкој борби), и у *НОБ-у* (изг. у *ен-о-беу*). Скраћенице на завршно *а* су непроменљиве када се пишу великим словима (нпр. *Не сарађује са ЦИА*, *Прочитао је саопштење ЕТА*), а променљиве су када је велико само прво слово у таквим скраћеницама, нпр. *Сарађује са Циом*, *Прочитао је саопштење Ете.*
ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, *Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма)*, I, Бг 1979; А. Бeлић, *Oпштa лингвистикa*, Бг 1998; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010; Ж. Стaнojчић, Љ. Пoпoвић, *Грaмaтикa српскoг jeзикa за гимназије и средње школе*, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2014.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКОМПОНОВАНИ ПРЕДИКАТ
**ДЕКОМПОНОВАНИ ПРЕДИКАТ**, двочлани предикат конструисан по моделу *Verbum* (= *глаголска копула* или *семикопулативни глагол)* + *Nomen deverbativum* који је синонимичан (па и комутабилан) са семантички еквивалентним једночланим предикатом (представљеним пунозначном глаголском лексемом из које је изведена девербативна именица двочланог предиката: нпр. *вршити плаћање* = *плаћати*, *дати обећање* = *обећати* и сл.). Декомпоновање предиката резултат је двоструког синтаксичког процеса: најпре номинализацијом од глаголске лексеме настаје девербативна именица, а потом долази до екстракције предикације. Та предикација семантички је празна или готово празна, а појављује се у облику глаголске копуле или каквог семикопулативног глагола (*мислити* – *мишљење* – *бити мишљења* / *имати мишљење*). Овај процес може се наставити, па се тако даљом номинализацијом од **д. п.** *вршити анализу* добија *вршење анализе*, а даљом декомпозицијом *обављати вршење анализе*, и најпосле *обављање вршења анализе*.
Могуће је да се у структури **д. п.** појави и деадјективна именица, *Nomen deadjectivum* (*лишити могућности*, *постићи сагласност*). To је карактеристично за деадјективне именице које показују снажну семантичку везу с одговарајућим глаголима. Због присуства девербативне именице у њему, синтаксички модел са **д. п.** посебно је погодан за ситуацију са анонимним односно уопштеним агенсом, када је копулативна односно семикопулативна предикација употребљена „безлично" (*Није вршено улагање у домове културе*).
Појављивање **д. п.** у језику није условљено унутрашњим структурним (дакле, системским) специфичностима организације појединачних језика, него изванјезичким моментима, као што су уопштеност и апстрактност тематике одређеног домена језичке употребе. Ово је један од разлога зашто је **д. п.** погодно средство бирократизације језика. Употребом **д. п.** може се изоставити податак о агенсу који је одговоран за (не)извршење неке радње. Његовом употребом може се исказу дати еуфемистични призвук (*извршити крађу* / *украсти*), чему доприноси и чињеница да је декомпозиција предиката један вид експлицитне категоризације на вишем нивоу јер се истовремено именује и категорија основног нивоа (глаголском именицом) као и виша категорија (глаголом општег значења) (*вршити напад* – *усклађивање* – *поређење* / *нападати* – *усклађивати* – *поредити*).
Декомпоновање предиката, иначе, заједничка је типолошка особина неких модерних европских језика, будући да је то један вид испољавања номинализација исказа у тим језицима и при том одражава сличне културне кодове и заједничке процедуре мишљења. Појаву декомпоновања предиката условљавају различити језички, а чешће ванјезички разлози; између осталих: непостојање глагола у лексичком фонду језика (*имати тенденцију, извршити злочин*), апстрактност радње (*вршити процену*), институционализованост датог чина (*држати говор*), плурализација радње (*доносити одлуке*), неексплицирање субјекта и(ли) објекта (*тамо се врши претицање, сачињен је петогодишњи план*), видска разграничења (*вршити*/*извршити утицај*), несинонимичност датог израза и глагола који је декомпонован (*извршити увиђај*), специфичност детерминације (*дати бесмислен предлог*), дијатетичко разликовање исказа (*добити/дати подршку*), затим могућност семантичке издиференцираности исказа (*донети/издати/поштовати/извршити наређење*), еуфемизација (*говорити неистину*), стилско нијансирање (*бацити поглед*). **Д. п.** карактеристичан је за специјалне функционалне стилове, као што су административно-правни, публицистички и научни стил, и то првенствено због релативне уопштености и апстрактности тематике, имперсонализованости, односно анонимизованости исказа, веће статичности и имлицитности, тежње ка економичности и идиоматизованости. **Д. п.** може допринети и повећавању изражајних могућности говорника и прецизирању његовог израза. Тако се појава декомпоновања или декомпозиције предиката сагледава не само на синтаксичко-семантичком плану него јој се може приступити и са функционалностилског, прагматичког, когнитивнолингвистичког и, у крајњој линији, социолингвистичког аспекта.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, „Декомпоновање предиката (на примерима из српскохрватског језика)", *ЈФ*, 1977, 33; З. Тополињска, „Перифрастични предикатски изрази на међусловенским релацијама", *ЈФ*, 1982, 38; М. Ивић, „Још о декомпоновању предиката", *ЈФ*, 1988, 44; М. Радовановић, *Списи из синтаксе и семантике*, Ср. Карловци – Н. Сад, 1990; В. Петровић, „Конструкција са глаголом *чинити* у процесу лексикализације од Доситеја до данас", *НССВД*, 1991, 19, 2; М. Ивић, *О зеленом коњу*, Бг 1995; С. Танасић, „Декомпоновање глагола и структура просте реченице", *ЈФ*, 1995, 51; П. Пипер, „Аналитички глаголски изрази и декомпоновани предикати типа `изразити захвалност`", *ЗМСФЛ*, 1999, 42; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика. Проста реченица*, Бг 2005; М. Радовановић, *Стари и нови списи*, Ср. Карловци – Н. Сад 2007; Д. Кликовац, *Језик и моћ*, Бг 2008; П. Мразовић, *Граматика српског језика за странце*, Н. Сад 2009.
Наташа Киш
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКОНСТРУКТИВИЗАМ
**ДЕКОНСТРУКТИВИЗАМ**, уметнички правац произашao из геометријских и конструктивистичких традиција модерне који се прво појављује у архитектури, као наставак постмодернизма с краја 80-их година XX в. Ова постмодерна обнова, лишена авангардног набоја, састоји се од комбиновања геометријских елемената преузетих из вокабулара историје уметности модернизма, од аналитичког кубизма преко футуризма и руског конструктивизма до поп-арта.
Жана Гвозденовић
У савременој српској архитектури не постоји у свом пуном облику. Извесна деконструктивистичка настојања примећују се у делима Бранислава Митровића (двострука фасада на Палати „Цептер", са коауторима Милуновићем и Тешићем, у Ул. краља Петра и шокантно испуштено поткровље у згради Банке у Рајићевој улици). Остали необични склопови, као што су комбинована фасада и витки стубови који носе само испуст кровне плоче у примеру нове зграде Југословенског драмског позоришта, могу се уврстити у корпус пост-модерне пре него у корпус **д**.
Зоран Маневић
ЛИTЕРАТУРА: А. Ерјавец, „Деконструкција у архитектури", *Дело*, 1992, 3–4; M. Wisley, „Deconstructivist Architecture", *Deconstruction: Critical Concepts in Literary and Cultural Studies*, London 2003; С. Малдини, *Стилови и покрети у српској архитектури крајем ХХ и почетком XXI века*, Бг 2009.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКОНСТРУКЦИЈА
**ДЕКОНСТРУКЦИЈА**, вид (облик, метод, доктрина) аналитичког сагледавања и тумачења феномена у хуманистичким областима, почев од филозофије и антропологије, преко историографије, лингвистике и психоанализе до књижевности и других видова уметности. Њен утемељитељ је француски мислилац Жак Дерида који је, почев од списа *De la grammatologie* (Paris 1967), у свом опусу исцрпно разматрао питања разлике, реципроцитета, бинарних супротности и појмовне хијерархичности. Према њему, први задатак **д.** огледа се у инвентивном напору неутрализације и уклањања отпора конструкције свих могућих врста. **Д.** настаје на критичком порицању традиције западног начина мишљења које се заснива на „метафизици присуства". Крајњи циљ **д.** није превазилажење свих конструкција, разлика и супротности, будући да оне продукују значења и претпостављени смисао, него се указује у њиховом дубинском разумевању, у разградњи која поново гради, односно у доказивању да категорије и категоризације не постоје у апсолутном, неупитном виду. **Д.** разоткрива разлике између структуре и основе значења субјекта. За књижевну анализу деконструкционистичког усмерења важан је став да се књижевно дело не може разумети само као резултат имагинације једног писца него и као резултанта латентног конфликта унутар одговарајуће културне средине и њој прирођеног типа мишљења. Историјски посматрано, појава и развој **д.**, са врло снажним упливом на готово све врсте спекулативних дисциплина, представља и условну, демаркациону линију прелаза из високог модернизма у постмодернизам, односно структурализма у постструктурализам. Без обзира на могуће приговоре о њеној прагматској неприменљивости, **д.** представља сталан изазов филозофском, критичком и уметничком мишљењу, не престајући да га искушава новим питањима, ставовима и теоријским хипотезама, сматрајући да ниједан смисао није ни известан ни коначан. У српској филозофској пракси, а у мањој мери и књижевним анализама, **д.** је извршила значајан утицај (М. Беланчић, Н. Милић и др.).
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Дерида, *О граматологији*, Сар. 1976; „Шта је деконструкција", *Златна греда*, 2004, 37, IV; Н. Милић, *АБЦ деконструкције*, Бг 1997; М. Беланчић, *Разлози за деконструкцију*, Бг 2005.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКОНТАМИНАЦИЈА
**ДЕКОНТАМИНАЦИЈА** (лат. *decontaminatio*), одстрањивање штетних супстанци са или из живих бића, ствари, уређаја, грађевина или земљишта. По природи, штетне супстанце могу бити биолошке (бактерије, вируси), хемијске (нпр., бојни и други отрови, нагризајуће супстанце, азбестна влакна) и радиоактивне честице. Начин и успешност **д.** зависе од познавања штетне супстанце коју треба одстранити, као и од следећих чинилаца: трајања изложености штетној супстанци; концентрације штетне супстанце; величине њених молекула; агрегатног стања штетне супстанце; и температуре. Благовремена **д.** је битна јер смањује опасност од продирања штетне супстанце кроз кожу и заштитну одећу; **д.** средстава за рад и возила спречава ширење и прелазак штетне супстанце на незагађен терен. Примери метода **д.** су: испирање водом, туширање, обрада млазом ваздуха или водене паре, прање органским растварачима, хемијске реакције (неутрализација, оксидација), дезинфекција, стерилизација хемикалијама, топлотом, озрачивањем. Код контаминираних особа примењује се и давање лекова или противотрова. У циљу обезбеђивања сигурности, квалитет **д.** треба да се контролише, а особе које спроводе **д.** треба да буду снабдевене одговарајућим заштитним средствима (заштитна одела, гасмаске, мерачи радиоактивности). Фабрике, атомске централе, војне и ватрогасне јединице, градови и општине, треба да имају прецизнe планове **д.** за случајеве удеса, пожара, терористичких напада или природних катастрофа.
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Ђармати, В. Јаковљевић, *Цивилна заштита у СРЈ*, Бг 1996; D. Vesley, J. Lauer, R. Hawley, „Decontamination, sterilization disinfection and antisepsis", у: D. O. Fleming, D. L. Hunt (ур.), *Laboratory Safety, Principles and Practices*, Washington 2001; *Occupational Safety* & *Health Administration (OSHA): Decontamination*, Washington 2015.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕКСТЕР, Бред
**ДЕКСТЕР, Бред**, глумац (Голдфилд, Невада, 9. IV 1917 – Ранчо Мираге, Калифорнија, 12. XII 2002). Син је Марка и Љубице Шошо. Отац му је рођен у селу Драчево-Љубиње, а мајка у Невесињу. Породица Шошо се преселила у Лос Анђелес. **Д.** је рођен као Борис Мајкл Шошо. Комплетна породица Шошо је 1921. посетила завичај – Драчево и Марковог брата (Сава Шошо). При повратку у Америку, на бродском списку путника налазе се Марко, Љубица и синови Богдан и Вељко Шошо. Родитељи су уписани као странци, а синови као амерички држављани. Овде се **Д.** јавља са типичним српским именом – Вељко. Вероватно је дечак под тим именом крштен у Цркви Св. Саве у Лос Анђелесу. **Д.** је одрастао у Калифорнији и рано је почео да зарађује за живот (разносач новина и млека, чистач ципела, а радио је и у месарама на паковању меса). Бавио се аматерским боксом и глумио као аматер. Током II светског рата служио у морнарици и због извесног глумачког искуства изабран је у позоришну трупу која је требало да забавља америчке војнике. На тим представама приметили су га и ангажовали продуценти позоришне представе *Крила победе*. На пробама у Њујорку срео је земљака пореклом из билећког Подосоја, Младена Секуловића, касније славом и Оскаром овенчаног Карла Малдена, са којим је развио доживотно пријатељство. По завршетку рата **Д.** се вратио у Лос Анђелес, где је похађао глумачку школу. После неколико мањих улога под именом Бери Мичел у којима је због своје висине и помало грубе спољашности глумио негативце, добио је велику шансу у филму *Џунгла на асфалту* 1950. прослављеног режисера Џона Хјустона. Тада му је чувени режисер просто наредио да се назове Бред Декстер јер је такво име савршено одговарало његовој физиономији. То остварење ушло је у филмску антологију како због свог квалитета тако и због утицаја којег је овај филм оставио на крими-жанр у каснијим годинама. У овом филму **Д.** је глумио симпатичног гангстера Боба Бренона, а појављује се у неколико сцена са мега-звездом у успону Мерлин Монро. **Д.** и Мерлин су тада постали веома добри пријатељи. Ипак, своју највећу и најпознатију ролу остварио је тек 1960. у антологијском вестерну *Седам величанствених*, глумећи лик Харија Лука, једног од седморице плаћеника које су ангажовали сиромашни мексички сељаци не би ли их заштитили од разбојничке банде окрутног десперадоса Калвере. С правом се тврди да су се у ретко којем филму појавила тако звучна глумачка имена Холивуда – Јул Бринер, Стив Меквин, Илај Волак, Чарлс Бронсон, Џејмс Кобурн, Џон Вон, **Д**... У једном од својих последњих филмова, насталом у америчко-југословенској копродукцији *Тајна манастирске ракије*, који је сниман у Требињу и на острву Мљет, а режирао га је Слободан Шијан, **Д.** се појављује у улози министра Вељка Пантовића. Вероватно је глумац из омажа према свом српском наслеђу своју улогу назвао својим српским именом. **Д.** је играо у четрдесетак филмова са најпознатијим звездама тога доба.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛА АПОСТОЛА АНДРЕЈА И МАТЕЈА
**ДЕЛА АПОСТОЛА АНДРЕЈА И МАТЕЈА**, новозаветни апокриф са наглашеном фантастиком и снажним натуралистичким мотивима о борби апостола Андреја са људождерима и ђаволом и о избављењу апостола Матеја из заточеништва у Земљи људождера. Ова земља, која се назива још и Градом људождера, смештена је у имагинарни простор за који се нигде не спомиње где би се одређеније налазио. Дело је испуњено и епизодама са алегоријским дијалозима између апостола Андреја и Исуса Христа. Низ чуда обогаћују сиже апокрифа. Међу најсликовитијим истиче се чудо у којем од отпалих власи косе са Андрејеве главе изничу и олиставају дрвета по путу којим су га људождери вукли и мучили три дана. Мотиви мучења уз учешће ђавола у непрестаном су Андрејевом и Матејевом одмеравању и потврђивању јачине вере у Христа. Наспрам знатног броја словенских преписа, српских се сачувало до данас само два, један у збирци манастира Дечана, а други у Архиву ХАЗУ. Три српска преписа уништена су са целим фондом Народне библиотеке у Београду у немачком бомбардовању 6. IV 1941.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Апокрифи једнога српског ћириловског зборника XIV виека", *Старине ЈАЗУ*, 1876, VIII; Б. Грабар, „Апокрифна дјела апостолска у хрватскоглагољској литератури: 1. Дјела Андрије и Матеја у граду људождера, 2. Дјела апостола Петра и Андрије", *Радови Старославенског института*, 1967, 6; Т. Јовановић, „Дела апостола Андреја и Матеја у препису збирке манастира Дечана", *Прилози за КЈИФ*, за 2004, LXX, 1–4, 2005; *Апокрифи. Новозаветни*, Бг 2005.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛА АПОСТОЛА ПЕТРА
**ДЕЛА АПОСТОЛА ПЕТРА**, новозаветни апокриф настао крајем II или почетком III в. Сачуван је само у фрагментима а данашњи облик дела представља каснију обраду збивања из Петровог живота. У њему је носећи мотив Петровог одрицања од Христа (Јован, 13, 37–38; 18. глава). У српским преписима апокриф је познат у дужој и краћој верзији, као што се јавља и у грчкој традицији. У дужој верзији развијене су епизоде Петровог боравка у пустињи 30 година, разговора са Христом као малим дететом испред пећине и за време путовања лађом у Рим, крштавања арханђела Михаила преображеног у крманоша, дешавања у дому римског управника Арависта и Неронове осуде Петра. Јединствено је чудо са Христом који је као мало дете уловио у мору крај Рима 12.000 риба којима је заповедио да пођу за Петром у град, а он је узјахао на једну од њих.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Грабар, „Апокрифна дјела апостолска у хрватскоглагољској литератури: 1. Дјела Андрије и Матеја у граду људождера, 2. Дјела апостола Петра и Андрије", *Радови Старославенског института*, 1967, 6; Т. Јовановић, „Апокрифно *Житије апостола Петра*", *Источник*, 1996, V, 17–18.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛА АПОСТОЛА ТОМЕ У ИНДИЈИ
**ДЕЛА АПОСТОЛА ТОМЕ У ИНДИЈИ**, новозаветни апокриф о животу апостола Томе и нарочито његовом апостолском проповедању хришћанске вере у Индији и грађењу небеске палате. Спис је сачуван на грчком, сиријском и словенском језику. На грчком језику познате су две варијанте које су преведене на словенски најкасније до ХIII в. Обе варијанте говоре о подвизима апостола Томе на другачији начин (*Дела апостола Томе у Индији и како сазда небеску палату* и *Недеља прва по Пасхи. Дела светог апостола Томе*). Друга варијанта среће се много ређе у словенским преписима у односу на прву. Оба апокрифа позната су и у српским преписима. Уз све подударности, обе варијанте толико су различите да представљају засебне апокрифе. Заједнички мотиви искоришћени су различито. Мотив кажњавања Томе дерањем његове коже у првом апокрифу само је наговештен, а у другом развијен до разгранате сцене. Сликовито су дочарани трг на којем је Исус продао апостола Тому, свадба цареве кћери са музичарима и певачицом која пева уз инструмент сиринг, увесељавање гостију, вриска, разговор, међусобни погледи, заљубљивање на први поглед, пролазак послуге која приноси јело и пиће, као и пролажење паса покрај ногу гостију. Епизода у којој је слуга случајно у послуживању ударио крчагом апостола Тому по глави, те га је овај проклео, испуњена је фантастиком и надреалним тоновима. Сцене са грађењем небеске палате препуне су симболике. Сусрет на небу царевог брата са анђелима који му показују братовљеву палату близак је откровењима и виђењима Варуха, Еноха и Исаије. Оба дела обилују честим дијалозима.
ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Нови прилози за литературу библијских апокрифа. 5. Дјела апостола Томе", *Старине ЈАЗУ*, 1873, V; С. Новаковић, „Апокрифи једнога српског ћириловског зборника XIV виека", *Старине ЈАЗУ*, 1876, VIII; Ј. Радовановић, „Икона св. апостола Томе са његовом одераном кожом", *ЗМСЛУ*, 1970, 6; Т. Јовановић, „*Дела апостола Томе у Индији* према хиландарском рукопису ХIV века", *АПр*, 1998, 20; „Пролошко житије апостола Томе као пример преобликовања апокрифа за богослужбене потребе", *Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима*, 2010, V.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛАТНОСТ СТАНОВНИШТВА
**ДЕЛАТНОСТ СТАНОВНИШТВА**, врсте занимања, производње или активности становника одређеног насеља, области или државе. Приликом одређивања социоекономских карактеристика становништва у демографским, географским, социолошким, економским и другим проучавањима анализира се и **д. с**. До пописа 2011. укупна популација делила се на активно становништво, издржавано становништво и лица са личним примањима. У попису 2011. укупно становништво разврстава се на економски активно и економски неактивно. Економски активни су они који обављају занимање и незапослени (они који су некада радили или траже нов посао). У економски неактивне убројана су деца млађа од 15 година, пензионери, лица с приходима од имовине, ученици и студенти стари 15 и више година, домаћице и остали. У детаљнијим анализама активно становништво дели се по делатностима које обавља у стицању прихода. Примарна подела дели становништво на три групе: оно које ради у примарним делатностима (пољопривреда, шумарство, риболов, водопривреда), у секундарним делатностима (рударство, индустрија, енергетика, грађевинарство, производно занатство) и у терцијарним делатностима (сва остала занимања). Детаљнија подела дели становништво на поједина специфична занимања. Најчешћи извори података који се тада користе су у резултатима пописа становништва. Они су у Србији у послератном периоду вршени 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002. и 2011. Нису сви пописи дефинисали **д. с.** по истим методологијама, тако да су њихови резултати често само делимично упоредиви. У попису становништва из 2011. **д. с.** су подељене на групе наведене у приложеној табели, где су подаци за Републику Србију без Косова и Метохије. У попису из 2011, према подацима за Републику Србију без Косова и Метохије, делатности економски активног становништва су подељене на наведене групе.
ЛИТЕРАТУРА: A. Вертхајмер Балетић, *Демографија – становништво и економски развитак*, Зг 1973; Д. Брезник, *Демографска анализа, методи и модели*, Бг 1980.
Даниела Арсеновић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛЕОН, Гаврило
**ДЕЛЕОН, Гаврило**, минералог, научни саветник (Београд, 13. VII 1927). Дипломирао минералогију на Минералошко-петрографској групи Природно-математичког факултета у Београду (1951). Докторирао 1968. на Рударско-геолошком факултету у Београду са темом: „Примена методе нуклеарне геологије у одређивању апсолутне старости гранитоидних стена на територији СР Македоније". За време II светског рата са породицом депортован у Италију. После дипломирања, 1952–1954. радио асистентске послове на Катедри за минералогију и петрографију ПМФ у Београду. Од 1954. до 1961. запослен у Савезном геолошком заводу на истраживању нуклеарних сировина у земљи, а потом у Заводу за нуклеарне сировине (од 1961) и Институту за геолошко-рударска истраживања и испитивања нуклеарних и других минералних сировина (од 1966). Школску 1955/56. провео у Одељењу за геологију и минералогију Оксфордског универзитета у Енглеској на специјализацији из спектроскопије. Три месеца 1957. био је на специјализацији у Геохронолошкој лабораторији Свесавезног геолошког института у Лењинграду. На радном месту током 1954. и 1955. бавио се рудном микроскопијом; од 1956. до 1958. радио је на спектрохемијским анализама, а 1958–1971. руководио Лабораторијом за геохронолошку старост минерала и стена. Основао је ту Лабораторију, развио и уходао њен рад и извео многобројне анализе изотопске старости магматских стена из свих крајева бивше Југославије. То је био најважнији његов допринос домаћој геологији. Објавио је радове о резултатима спектралних анализа разних руда и гранитоида и о изотопској старости гранитоида и метаморфита. Године 1971. емигрирао је у Аустралију. Тамо је наставио да се бави минералошким истраживањима руда гвожђа западне Аустралије у Лабораторији „Gelonial Sugar Refinary Co" у Сиднеју.
ДЕЛА: „The distribution of Li, Rb, Cs and Pb in some Yugoslav granites", *Geochimica et Cosmochimica Acta*, 1957, 12; „Структурне карактеристике Sb-As руда рудника Лојане", *ГПМ*, сер. А, 1959, 11; „Преглед резултата одређивања апсолутне старости гранитоидних стена у Југославији", *Радови Геоинститута*, 1969, 6.
ИЗВОР: Архива Универзитета у Београду.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛЕТИЋ, Здравко
**ДЕЛЕТИЋ, Здравко**, историчар, универзитетски професор (Грачаница код Андријевице, 15. VIII 1950). Студије историје са историјом уметности завршио је на Филозофском факултету у Скопљу 1974. Од 1973. радио је као професор у гимназији у Бијелом Пољу и средњим школама у Иванграду (Беранама). Докторирао је 1992. на Филозофском факултету у Новом Саду дисертацијом *Настава историје у Црној Гори од 1834. до 1918. године* (Пг 1995). Од 1994, када је изабран за доцента, предаје на ФФ Универзитета у Приштини (с привременим седиштем у Косовској Митровици). У звање редовног професора изабран је 2001. Држао је наставу на Филозофском факултету у Нишу (2001–2007) и Државном универзитету у Новом Пазару (2009). Од 1993. члан је Одбора за историју ЦАНУ. Био је члан Предсједништва Друштва историчара Црне Горе (1993–1995), члан редакције часописа *Настава историје* (Нови Сад, 2000–2005) и *Токови* (Беране, 2007–), уредник *Зборника радова Филозофског факултета* (2001–2004) у Косовској Митровици. Бави се темама из историје просвете и културе у Црној Гори у XIX и XX в. (*Огледи из историје просвјете*, Пр. 1998; *Учитељска школа у Беранама 1919–1929*, Кос. Митровица 2002), историјске методологије и методике наставе историје (*Наука о историји*, Ниш 2006; *Техника историографије,* Ниш 2007; *Занат историчара: метод и техника историописања*, Кос. Митровица 2008; *Огледи о настави историје,* Кос. Митровица 2012).
ДЕЛА: *Прилози методици наставе историје*, Пр. 1997; *Методика научног рада у историографији*, Пр. 2000; *Методолошке студије*, Кос. Митровица 2004; *Истраживачки рад у друштвено-хуманистичким наукама*, Лепосавић 2009; *Истраживање историје*, Кос. Митровица 2013.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (пр.), *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; *Наука и критика*: *био-библиографија Здравка Делетића*, Беране 2001.
Владан Виријевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛЕТИЋ, Ратко
**ДЕЛЕТИЋ**, **Ратко**, књижевник, новинар (Грачаница код Андријевице, 16. VIII 1947 – Подгорица, 1. VIII 2007). Дипломирао Српскохрватски језик и књижевност на Филозофском факултету у Приштини (1975). Из Приштине је, због губитка посла, прешао у Никшић па у Подгорицу. Радио је као новинар у *Никшићким новинама*, *Побједи*, *Записима* и као уредник у издавачким кућама *Универзитетска ријеч*, *Обод*, *Ступови*. Био је секретар Удружења књижевника Црне Горе (1983–1985), уредник његовог културног програма (до 1998), а од 2004. био без посла. Поред поезије објављивао есеје и путописе, приредио више антологија и посебних издања монографског типа. У исповиједној поезији везаног и слободног стиха и дескриптивних и медитативних тонова (*Топлина бола*, Нк 1974; *Друго доба*, Цт 1981) исписује исказ о угроженој егзистенцији, с мотивима личног, породичног и историјског страдања (*Избјегличке студи*, Тг 1989, *Повратак на Косово*, Пр. 1995; *Велика зима*, Андријевица 1997 – критички прилог М. Ђуричковића) и са хришћански интонираним паралелизмима добра и зла у свијету (*Небески знаци*, Пг 1994; *Вук и човјек*, Бг 2002 – критички прилог Б. Ђукића), које смјењују теме митолошких веза човјека и природе. Поезијом и прозом (*Комови – љетопис времена*, Пг 1994), **Д.** у елегичном и рефлексивном тону (*Елегија о времену*, Пг 1998) гради пјеснички „љетопис времена", од косовског завјета до духовних симбола српских цркава и предјела (*Косовски заточници*, Пг 2000). Часопис *Овдје* (1999, 31) начинио је темат о поезији **Д**.
ДЈЕЛА: поезија: *Злоречица*, Тг 1981; *Црна кућа*, Нк–Пг 1994; *Студ и крик, изабране пјесме*, Андријевица 2009; проза: *Игуман Мојсије Зечевић*, Бг 1992; *Прозни* *записи*, Пг 2009; антологије: *Најмлађа српска поезија Косова*, Пр. 1971.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојановић, „Игуман Мојсије", *Токови*, 1993, 2–3; Н. Тимченко, „Запис о поезији Р. Делетића", *Стиг*, 1995, 25.
Лидија Томић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИ АХМЕД
**ДЕЛИ АХМЕД**, јаничарски заповедник (? – Ниш, 1. Х 1791). Био је београдски дахија, познат по тиранији и самовољи. Крајем децембра 1787. прогнан је из Београда, те се настанио у Крагујевачкој нахији. Пре аустро-турског рата био је главни старешина над турском војском у Београду. Погубио је 15 спахија. Држао је под својом управом 40 села са 15.000 Срба и 2.000 Турака. Као предводник турског транспорта сукобио се 28. IV 1788. са капетаном Кочом Анђелковићем, који се налазио код манастира Драче, а његова чета између Раче и Баточине. Успео је да се пробије иако га је К. Анђелковић напао. Пред аустријско-турски рат и током њега (1788–1791) водио је тајне преговоре о предаји Београда Аустрији. Према једном плану требало је да уз помоћ својих присталица силом заузме Београд и преда га Аустријанцима. Према другом плану требало је да се измири са београдским Турцима. У марту 1789. предлагао је да уклони више турских првака, нападне Београд и преда га Аустријанцима за 3.000 дуката. Аустријски цар Јосиф II није имао поверења у овог јаничарског отпадника. По свему судећи, турска влада је знала за његове преговоре с Аустријом, због чега га је у Нишу погубио Бећир-паша, београдски везир, када је јаничарима забрањен повратак у Београд.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић, „Аустријски покушаји за освојење Београда 1787. и 1788", *Глас СКА*, 1921, 98, II, 57; *Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791–1794*, Бг 1927; С. Башагић, *Знаменити Хрвати, Бошњаци и Херцеговци у Турској царевини*, Зг 1931; В. Ј. Белић, *Ратови српског народа у 19. веку (1788–1918)*, Бг 1937; В. Чубриловић, „Дели Ахмед", *ЗФФБ*, 1970, 11.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИ ЈОВАН
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-deli-jovan-karta.jpg)ДЕЛИ ЈОВАН**, планина Карпатског система, на североистоку Србије, која се дужим делом простире правцем север–југ, а само у јужном делу правцем северозапад–југоисток. Дугачка је 22 км, а широка до 11 км. На северу се завршава у долини Клокочевачког потока, десне притоке Поречке реке (притока Дунава). Она одваја **Д. Ј.** од падина Великог гребена. Западну границу чине прво долина Поречке реке, затим долина њене десне притоке Црњајске и на крају долина Равне реке из слива Тимока (притока Дунава). Оне одвајају **Д. Ј.** од планина Мали и Велики крш. На југоистоку планина се протеже до Салашке реке, леве притоке Тимока, а према истоку се завршава широком подгорином, која почиње од око 500 м н.в. оријентационо од линије која повезује села Салаш и Сикола. Највиши врх јој је Црни врх (1.141 м), на којем је постављен телевизијски торањ. Севернији део планине је стрмији и дисециранији. Други врх који прелази 1.000 м н.в. је Велики Голи врх (1.037 м), док су други знатно нижи (Велики Дели Јован 973 м, Мали Голи врх 848 м, Коса 778 м). Иако је венац планине **Д. Ј.** узан, његови врхови су заобљени и дају утисак уплетених венаца. Највиши врхови изграђују оливински габрови старијег палеозоика. Међу њима се налазе харисити, дунити и серпентинити. Највеће распрострањење, нарочито у средишњем и јужном делу планине, имају пироксенски габрови. Њих опкољавају и добијају значајније распрострањење у севернијем делу **Д. Ј.** хлоритски шкриљци, амфиболски шкриљци и мермери, а нарочито прекамбријумски гнајсеви, лептонилити, мермери и кварцити из рифеја. Врло учестало, у уским и дугим прослојцима, међу овим прекамбријумским стенама пружају се амфиболити и амфиболитски шкриљци. Планина је богата изворима, о чему сведочи густа речна мрежа кратких токова који се са ње сливају. **Д. Ј.** је планина скоро у потпуности обрасла столетном буковом и храстовом шумом, уз нешто мало четинара на крајњем северу и југу. У југоисточном делу планине налази се ограђено ловиште богато разноврсном дивљачи. На подручју **Д. Ј.** нема значајних пољопривредних активности нити интензивног ђубрења земљишта, што омогућава изванредне услове за активности љубитеља очуване природе и производњу меда врхунског квалитета. На **Д. Ј.** пронађене су печурке *Armillaria*, као и 67 врста лептира. У југоисточном подножју планине, на надморској висини од 480 м, налазе се Стеванске ливаде, које се по природним и климатским условима могу поредити са ваздушним бањама Србије. На овом локалитету постоји и мали хотел и спомен-дом (музеј). На **Д. Ј.** су означене планинарске стазе. Проналажење злата у јужној подгорини **Д. Ј.**, односно северно, источно и јужно од сеоског насеља Глоговица, 1888, утицало је на то да се приступи обимнијим геолошким и рударским истраживањима, што је довело до открића борског рудишта 1902. Од других руда постоје лежишта оловоцинкане, на западном делу планине и гвоздене, источније и јужније од највишег врха **Д. Ј**. У шумама, а највише у атару села Клокочевац (северна периферија планине), производе се дрвени угаљ и ћумур.
ЛИТЕРАТУРА: I. Haydoutov, „Precambrian ophiolites, Cambrian island arc, and Variscan suture in the South Carpathian-Balkan region", *Geology*, 1989, 17, 10; I. Popović, M. Tomović, „Golden jewelry from the imperial mausoleum at Šarkamen (Eastern Serbia)", *Antiquité Tardive*, 1998, 6, 1; I. Savov и др., „Late Precambrian Balkan-Carpathian ophiolite – A slice of the Pan-African ocean crust?: Geochemical and tectonic insights from the Tcherni Vrah and Deli Jovan massifs, Bulgaria and Serbia", *Journal of Volcanology and Geothermal Research*, 2001, 110, 3–4; N. Keča и др., „Molecular‐based identification and phylogeny of *Armillaria* species from Serbia and Montenegro", *Forest Pathology*, 2006, 36, 1; G. Plissart и др., „Mineralogy and geothermometry of gabbro-derived listvenites in the Tisovita–Iuti ophiolite, Southwestern Romania", *The Canadian Mineralogist*, 2009, 47, 1; М. Бугарин и др., „Историјат истраживања и геолошка грађа Борских лежишта бакра", *Рударски радови*, 2011, 1; В. Мрвић и др., „Садржај Ni, Cr и Co у земљишту источне Србије на различитим супстратима", *Аcta biologica Iugoslavica – серија А: Земљиште и биљка*, 2011, 60, 3.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИ РАДИВОЈЕ → ЕПСКИ ЈУНАЦИ
**ДЕЛИ РАДИВОЈЕ** → **ЕПСКИ ЈУНАЦИ**
# ДЕЛИБАША
**ДЕЛИБАША** (тур. *delibaşı*), старешина, заповедник делија лаке коњице у служби управитеља већих области – ејалета, која је служила као извидница у ратним походима Османског царства. Ову коњицу чиниле су тзв. делије организоване у јединице од по 50–60 људи под називом бајрак. Неколико бајрака било је под командом **д**. Важни ејалети у Османском царству попут Дијарбакира, Алепа, Мосула, Багдада, Ерзурума имали су 3–5 **д**. Један од њих имао је највиши чин и назив „серчешме" (тур. serçeşme), што је одговарало чину мајора, док је чин **д.** одговарао чину капетана.
ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü*, I, İstanbul 1983; E. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИБАШИЋ, Дејан
**ДЕЛИБАШИЋ, Дејан**, инжењер агрономије, виши научни сарадник, ветеринар (Нови Сад, 29. X 1936). Завршио општи смер Пољопривредног факултета у Новом Саду 1961. Докторирао на Ветеринарском факултету у Београду 1991. После завршених студија радио као нутрициониста и технолог у пет фабрика сточне хране, и као координатор или директор у пет великих живинарских фарми. Радио је и на образовању савремених живинара и пројектовању мини фарми. Био је више година члан Комисије за оцену квалитета живине на Новосадском сајму. Формирао је у току 1963. и 1964. прву фарму приплодног јата гусака у Војводини (Гардиновци), са 4.500 гусака. На фарми Спуж у Црној Гори организовао је и водио прво товилиште ћурака, са 10.000 ћурака у једном турнусу. На Институту за сточарство Пољ. ф. у Новом Саду радио 1981–1991. У току свог радног века бавио се истраживањима из области исхране живине и објавио 24 научна стручна рада (коаутор, „Утицај различитог нивоа протеина на кланичне резултате и однос месо–кост код товних пилића", *СП*, 1969, 7–8; коаутор, „Утицај количине и односа енергије и протеина у оброку на производне способности пилића у тову", *ВГ*, 1971, 8; и Д. Ћирић, М. Миловановић, „Утицај различитог система држања на производњу и квалитет јаја кокоши носиља", *АПН*, 1974, 99). Обавио је и већи број студијских путовања у иностранству (Аустрија, Мађарска, Чешка, Словачка, Пољска, Француска, Шпанија, Холандија).
ДЕЛА: коаутор, „Упоредна испитивања хибридних пилића *хyбро* и *петерсон* у производњи бројлера", *АПН*, 1971, 8; коаутор, „Испитивање количине меса товних пилића после одмрзавања, кувања и одвајања меса од костију", *СП*, 1971, 6; коаутор, „Упоредно испитивање това пилића раздвојених по половима", *ВГ*, 1973, 7.
ЛИТЕРАТУРА: *Шездесет година Института – Департмана за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду*, Н. Сад 2010.
Радомир Јовановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИБЛАТО
**ДЕЛИБЛАТО**, село у југозападном делу Баната, на граници између јужнобанатске лесне заравни на северу и дилувијалне терасе на југу, уз источну обалу ујезереног фосилног корита Краљевац. Ове геоморфолошке целине су уске и већ 2 км северно од села је Банатски песак (Делиблатска пешчара), а 5 км јужно од села алувијална раван Дунава. Кроз **Д.** пролази локални пут који неколико села повезује са Ковином (13 км) на југозападу и Панчевом (30 км) на западу. Око 4 км северозападно од села је железничка пруга Алибунар–Ковин којом је путнички саобраћај обустављен 1980/81, а теретни је повремено обављан до 1999. Преко Банатског песка између **Д.** и Избишта изграђен је узак асфалтни пут, што представља најкраћу везу између Ковина и Вршца. Локалне топографске прилике (нагиб терена од североистока према југозападу, корито Краљевац, две плитке долине) утицале су на неке морфолошке карактеристике села – oснова има неправилан облик, а већина улица трасирана је правцем изохипси тако да је њихова структура линеарна.
**Д.** се први пут помиње у време турске владавине Банатом 1660. када је то било мало српско село. Почетком XVIII в. имало је 16 домова и ускоро је било расељено. Наредни помен је из 1753, а 1773. имало је око 300 кућа и било је прикључено Војној граници. Насељавање Румуна почиње 1807. Године 1900. у селу је било 4.725 становника и од тада наступа регресија. Године 2011. било је 2.939 становника, од којих 73,4% Србa и 13,3% Румунa. Пољопривреда је ангажовала 55,5% економски активног становништва, а неаграрно становништво је највећим бројем радило у прерађивачкој индустрији, трговини и грађевинарству, у околним градовима. У селу се налазе млин, фабрика сточне хране, две цркве, основна школа, дом културе, здравствена станица, неколико продавница и дирекција предузећа „Србијашуме", која газдује узгојем и експлоатацијом шума у јужном Банату.
Слободан Ћурчић
**Црква** **Преноса моштију Св. Николе.** Српска православна црква у **Д.** изграђена је 1778, на месту старијег храма, на мањем узвишењу у селу. Од удара грома страдала је 1826, када су уништени кров и торањ. Обнови се приступило 1861, када је за граничарског капетана постављен Александар Будисављевић. Радови су вршени под надзором Јозефа Зигла из Беле Цркве. Црква је обнављана још два пута, 1886. и 1906, када је њене зидове осликао Миливој Дејановић.
Црква је једнобродна и има подужну основу, са звоником на западној страни. Чине је троделни олтарски простор с полукружном апсидом, једнобродни наос и припрата надвишена галеријом. Засведена је попречним бачвастим сводовима који је деле на травеје, што се огледа и у обради симетричних фасада рашчлањених неокласицистичким пиластерима и витким лучним прозорима. Западним прочељем доминирају, коришћењем пиластера и дубоких ниша, три вертикалне зоне, између којих је улаз у храм надвишен забатом и крунисан звоником.
Монументални, богато резбарени иконостас насликао је Јаков Орфелин 1778. Састоји се од сокла, престоних икона које понављају решења примењена у Саборној цркви у Сремским Карловцима, осликаних царских и бочних двери. У другој зони су Велики празници, док је у трећој крст с Распећем, Богородицом и Св. Јованом, као и циклус Христових страдања. У олтарској апсиди је насликана стојећа фигура Св. Николе, а у темену полукалоте голуб Св. Духа. На своду предолтарског травеја су Св. Тројица с јеванђелистима, у наредном травеју Тајна вечера, док је у своду западног травеја Пренос моштију Св. Николе. Целивајуће иконе је 1858. насликао Лазар Николић. У цркви се налази и осликана конструкција Христовог гроба из 1861, рад Живка Петровића који се потписао испод Распећа, и дрворезбара Михаила Костића из Великог Бечкерека, који је израдио и проскомидију.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: О. Батавељић, „Црква у Делиблату", *ЗНМ*, 1964; О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", *ГПСКВ*, 1978, 8–9; П. Томић, *Општина Ковин*, Н. Сад 1981; Н. Кусовац, *Српско сликарство XVIII и XIX века*, Бг 1987; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; С. Пејић (ур.), *Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја*, Бг 1998; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, М. Јовановић, *Атлас насеља Војводине*, *II/1, Банат*, Н. Сад 2014.
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИБЛАТСКА ПЕШЧАРА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/001-se-iv-geoloska-skica-deliblatske-pescare.jpg)ДЕЛИБЛАТСКА ПЕШЧАРА** (Банатска/Велика пешчара), највећа акумулација еолског песка у Србији која се налази у јужном Банату. Оријентисана је дужом осом правцем северозапад–југоисток, а исте директрисе има и највећи број дина. Простире се од атара Владимироваца на северозападу до атара села Дубовца на југоистоку у дужини до 40 км а са ширином до 10 км. У оквиру пескова могу се издвојити два хоризонта, који представљају две различите генерације еолских наноса: старији, настао током плеистоцена, и млађи – постглацијални, холоценске старости. Старији песак је део сложене еолске лесоидно-пешчарске формације велике дебљине (до 60 м). У њој се бочно и вертикално смењују наслаге леса, барских лесоида, песковитог леса и песка. Најзаступљенији литолошки члан су алевритски пескови. Генеза ових песковитих наноса везана је за ветрове који су дували са Карпата из правца југоистока и североистока. Постглацијални – холоценски пескови чине савремени покров од „живог песка" дебљине до 20 м. У односу на старије пескове нешто су крупнијег зрна па преовлађују: пескови и алевритски пескови. За ове пескове се сматра да су навејани кошавом у постглацијално време. О томе сведочи оријентација многобројних ситнијих акумулационих облика (југозапад–североисток) који се налазе у интраколинским депресијама или у крупним издувинама основног облика пружања северозапад–југоисток. Пескови, од којих је изграђена **Д. п.**, воде претежно порекло од материјала донетог рекама и повременим токовима са Карпата, а делом из алувијалних седимената Дунава и песковитих понтских наслага. Нерационалним коришћењем земљишта на површини пешчаре (сечом шума, орањем итд.) разорен је хуминизирани покривач, крајем XVIII в. То је довело до обнављања еолског процеса са преталожавањем песка из подлоге. Поново су створене простране површине с изгледом песковите пустиње (→ Банатски песак). Тај дефлациони процес је заустављен почетком XIX в. систематским радовима на пошумљавању и обнављању вегетационог покривача.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ракић, *Тумач за ОГК лист Бела Црква 1:100.000*, Бг 1980; „Квартарни седименти јужног Баната", *Весник Завода за геолошка и геофизичка истраживања*, сер. А, 1985, 43.
Слободан Кнежевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИГРАД
**ДЕЛИГРАД** (Делилогор), село у Србији, смештено на десној обали Јужне Мораве, у општини Алексинац. На овом месту током Првог српског устанка и касније, у време српско-турских ратова, начињен је фортификацијски систем за одбрану јужног правца од Ниша ка Београду. Делиградски систем одбране настао је у више фаза, а две основне биле су Устаничка и она везана за почетак Српско-турског рата 1876. Први редут, Прави шанац или Главни редут Илије Барјактаревића, настао је у пролеће 1806. Налазио се на падинама Белог камена и био предвиђен за посаду од 2 до 3 батаљона пешадије и 4 топа. Наставак изградње везан је за име Вуче Жикића, аустријског капетана родом из Маврова. Он је на положају Топољак подигао још два редута од којих је други повезао са већ постојећим, Главним. Трећи, последњи део фортификацијског система, настао је 1813. на правцу ка Зеленој њиви. У овој фази начињен је нови низ самосталних редута за посаду од 1 до 2 батаљона и 1 до 2 топа. Тиме је укупна могућност смештаја посаде досегла број око 10 до 15 хиљада, укључујући и 10 артиљеријских оруђа. Овим последњим радовима током Устанка достигнута је укупна дужина линије од око 7,5 км. Нешто раније, 1812, на **Д.** је била установљена и ђумрукана (царинарница).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-09/se-iv-deligradski-polozaj-1876.jpg)
Потпуно нова фаза изградње и обнове уследила је пред рат са Турском 1876, током које ће позиција бити нешто измењена, пошто ће се фортификације одмаћи од Топољака и Мораве ка Мозгову, појачавајући делове на узвишењима Бели камен и Зелена њива. Предње позиције код Вукашиновца биће такође појачане и снабдевене артиљеријом. Тако ће дуж целе ове линије бити укупно 13 положаја, од којих неки до почетка рата неће бити у потпуности довршени. Уз ове чисто фортификацијске објекте била су изграђена и два велика барутна магацина, превијалиште, пекара и боравишта за официре.
Већ у првој години свог настанка, у јесен 1806. **Д.** је доживео напад Турака. Том приликом су војводе Петар Добрњац, Младен Миловановић и Станоје Главаш најпре одбиле, а затим у одлучном боју почетком новембра потукле војску румелијског везира Шашит-паше. До мањег боја дошло је и наредне 1807, а један већи одиграо се у лето 1809. Устаници су овом приликом издржали 36 дана непрестаног бомбардовања да би на крају, због оскудице у храни и муницији, у августу напустили делиградске положаје. У последњој години Устанка **Д.** је био центар одбране јужног правца поверен Младену Миловановићу и петнаесторици других војвода. Устаници су под њиховом командом дуго одолевали опсади, од јула до октобра, када су на Св. Тому (19. октобра) дефинитивно напустили делиградске положаје.
Почетком рата 1876. улога **Д.** била је двострука. Офанзивно, ово је био почетни положај за наступање једног крила Моравске војске; дефанзивно, била је то основна линија за спречавање турског продора из правца Ниша. Упркос предвиђањима, до битака на овом простору није дошло, пошто је одмах након пораза код Ђуниса склопљено примирје.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мишковић, *Српска војска и војевање за време Устанка од 1804–1815*, Бг 1895; С. Пандиловић, „Вуча Жикић оснивач Делиграда у 1806. години", *Братство*, 1908, 12/13; П. Пешић, *Битка на Делиграду 22. и 23. августа 1806*, додатак *Ратнику* за јануар 1914; А. Ивић, „Пад Делиграда 23. августа 1809", *Нови живот*, 1923–1924, 4, 15/11, 15/12; *Од Делиграда до Делиграда 1806–1876*, Бг 1997.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЈА → ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
**ДЕЛИЈА** → **ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ**
# ДЕЛИЈА ДЕВОЈКА
**ДЕЛИЈА ДЕВОЈКА** → **ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ**
# ДЕЛИЈЕ
**ДЕЛИЈЕ** (тур. *deli*: луд), припадници плаћеничке лаке коњице која је настала крајем XV и почетком XVI в. у Румелији и служила као извидница за време ратних похода османске војске. Како су такве личности одликовале храброст и неустрашивост до лудости, у европском делу Османског царства распрострањен је био назив „делије". Коњица је била састављена од припадника турског и словенског становништва (Срба, Хрвата и др.). У прво време налазили су се у пратњи румелијских беглербегова и пограничних бегова, да би се затим појавили и у Анадолији у пратњи везира и беглербегова. Носили су дуги криви мач, штит, копље и буздован закачен за седло. На глави су имали капу од коже пегаве хијене или леопарда са закаченим орловим пером. Штит је био украшен птичјим перјем. Одећа је прављена од вучјег или лисичјег крзна, а шалваре од вучје или медвеђе коже споља украшене перјем. До промене у одевању дошло је од XVIII в., када су почели да носе калпак дужине једног лакта од црне овчије коже. Скупина од 50–60 **д.** сматрана је једним бајраком (заставом), док је неколико бајрака било под заповедништвом једног делибаше. **Д.** су имале важну функцију у XVI и XVII в., да би након тога доживели опадање и расуло попут других родова турске војске. Како су од XVIII в. све мање учествовали у ратним сукобима, остајали су без плате због чега су често нападали и пљачкали становништво. Последњи пут ангажовани су 1826. у руско-турском рату.
ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü*, I, İstanbul 1983; E. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИКТ
**ДЕЛИКТ**, у грађанском праву – радња или нерадња једне стране којом се другој страни, са којом она није у облигационом односу, проузрокује штета. По члану 155. Законa о облигационим односимa (ЗОО) штета је умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета). Лице које је штету проузроковало јесте штетник, а лице које трпи штету оштећени. Штетник може проузроковати штету чињењем и нечињењем – непредузимањем радњи које је био дужан да предузме. Лица неспособна за расуђивање и малолетник до навршене седме године не одговарају за штету коју проузрокују. У том случају за штету одговара онај ко је на основу закона или одлуке надлежног органа или уговора дужан да води надзор над тим лицем ‒ одговорно лице. Малолетник од навршене седме до навршене четрнаесте године не одговара за штету, осим ако се докаже да је при проузроковању штете био способан за расуђивање. Потпуну деликтну способност физичко лице стиче са навршених четрнаест година, а организација физичких лица од тренутка кад је регистрацијом стекла статус правног лица. Штету је дужан да надокнади штетник, а ако он нема деликтну способност, онда одговорно лице. Обавеза накнаде штете не настаје кад је штета проузрокована вишом силом, у сразмерној нужној одбрани, стању нужде, дозвољеној самопомоћи и пристанком оштећеника (чл. 161‒163. ЗОО). Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од тренутка настанка штете. Оштећени који је претрпео материјалну штету има право на накнаду обичне штете и изгубљене добити. Оштећени, по правилу, има право на потпуну накнаду материјалне штете ‒ у износу који је потребан да се његова материјална ситуација доведе у оно стање у којем би се налазила да није било штетне радње или пропуштања. Када се нематеријална штета не може отклонити у натуралном облику, односно успостављањем ранијег стања, суд може досудити правичну новчану накнаду (сатисфакција, болнина), независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству. Ако је једна страна повредила већ постојећу облигацију (најчешће уговор) и тиме другој страни проузроковала штету, настаје уговорна штета, а не деликтна (вануговорна) штета. Деликтну (вануговорну) одговорност за штету регулишу одредбе чл. 154–208. ЗОО, а уговорну одговорност за штету чл. 262‒269. ЗОО. За **д.** се одговара по основу кривице али и у законом прописаним случајевима и без обзира на кривицу. По основу кривице штетник одговара за грађански **д.** ако је штету проузроковао намерно или непажњом (члан 158. ЗОО). Одговара се и без обзира на кривицу за штету од ствари или делатности, од којих потиче повећана опасност штете по околину, и у другим случајевима предвиђеним законом. Грађанским **д.** се може починити и кривично дело (кривични **д.**). Ко проузрокује нечију смрт, одговара за кривично дело убиства, али и за грађански **д.** – да члановима породице усмрћеног надокнади уобичајене трошкове сахране, исплати правичну новчану накнаду за њихове душевне болове и друге трошкове (чл. 193‒195. и члан 201. ЗОО). Кривични **д.** су само они који су законом унапред прописани, а грађански **д.** претежно нису – то је свака радња или нерадња која другоме проузрокује штету. У случајевима кад **д.** није и кривични **д.** (нпр. непажњом је уништена туђа ствар) штетник оштећеном дугује накнаду штете. У парничном поступку суд је, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца, везан правоснажном пресудом кривичног суда којом је оптужени оглашен кривим (члан 13. Закона о парничном поступку ‒ ЗПП). Околност да је против једног лица одбијена оптужба, односно да је ослобођено кривичне одговорности, не значи да је ослобођено и грађанске одговорности за **д**. Ово лице ће одговарати за грађански **д.** ако су за то испуњене претпоставке прописане ЗОО.
**Д.** у казненом праву је кршење диспозиције норме казненог права. Деликтним казненим чињењем (нечињењем) може бити извршено кривично дело, привредни преступ или прекршај, ако је за ово поступање унапред прописано да је то казнени **д.** и која је санкција за то предвиђена, а учинилац је у време његовог изршења био урачунљив или је поступао с умишљајем или из нехата (члан 22. Кривичног законика (КЗ); члан 18. Закона о прекршајима (ЗП) и чл. 2. и чл. 9 ‒ 13. Закона о привредним преступима). Кривично дело је чињење (нечињење) предвиђено законом као кривично дело, које је противправно и скривљено (члан 14. КЗ). Прекршај је противправно дело које је законом или другим прописом надлежног органа одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција (члан 2. ЗП). Привредни преступ је друштвено штетна повреда прописа о привредном или финансијском пословању која је проузроковала или је могла проузроковати теже последице (члан 2. став 2. Закона о привредним преступима). Учиниоцу кривичног дела могу се изрећи: казна затвора, новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе. Казна затвора не може бити краћа од 30 дана нити дужа од 20 година. За најтежа кривична дела и најтеже облике кривичних дела може се, поред ове казне, прописати и казна затвора од 30 до 40 година (не може се изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није навршило 21 годину живота) ‒ члан 43. и члан 45. КЗ. Новчана казна може се одмерити и изрећи у дневним износима (зависи од прихода и расхода учиниоца кривичног дела у протеклој календарској години) или у одређеном износу (чл. 48‒51. КЗ). Рад у јавном интересу може се изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до три године или новчана казна, не може бити краћи од 60 часова нити дужи од 360 часова, а одређује се да буде обављен за време које не може бити краће од месец дана, нити дуже од шест месеци (чл. 52. КЗ). Казна одузимања возачке дозволе изриче се учиниоцу кривичног дела у вези са чијим извршењем или припремањем је коришћено моторно возило и не може бити краћа од једне нити дужа од три године. Учиниоцу прекршаја могу се изрећи: казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере. Казна затвора за прекршај не може се прописати у трајању краћем од једног ни дужем од 60 дана. Рад у јавном интересу не може трајати краће од 20 часова ни дуже од 360 часова. Висина новчане казне зависи од учиниоца прекршаја и субјекта који прописује ову казну. Новчана казна може се прописати законом, уредбом, одлукама скупштине аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. За прекршаје против безбедности саобраћаја прописани су казнени поени у распону од 1 до 25. Уместо новчане казне за прекршај може се изрећи опомена (чл. 32‒53. ЗП). За привредни преступ може се прописати само новчана казна. Правном лицу и одговорном лицу за учињени привредни преступ суд може изрећи условну осуду. За привредне преступе могу се изрећи заштитне мере: јавно објављивање пресуде, одузимање предмета, забрана правном лицу да се бави одређеном привредном делатношћу и забрана одговорном лицу да врши одређене дужности (чл. 17‒25. Закона о привредним преступима).
**Д.** је у међународном јавном праву противправно кршење обавеза које је преузела држава које има за последицу њену међународну одговорност. За кршење преузетих међународних обавеза чињењем (нечињењем) које је починио било који државни орган (законодавни, управни или судски) одговара држава чији је то орган. Одговорност државе искључена је ако је штета проузрокована вишом силом, у нужној одбрани, стању нужде и репресалије (акт који предузима једна држава против друге државе као меру заштите својих права и интереса повређених противправним понашањем друге државе). Држава која је починила међународни **д.** дужна је да накнади штету повређеној држави и успостави пређашње стање, а ако је проузроковала материјалну и нематеријалну штету, дужна је да јој пружи задовољење у складу са величином повреде.
ИЗВОРИ: „Закон о привредним преступима", *Службени лист СФРЈ*, 1977, 4, 36; 1985, 14; 1986, 10; 1987, 74; 1989, 57; 1990, 3; *Службени лист СРЈ*, 1992, 27; 1993, 16, 31, 41, 50; 1994, 24; 1996, 28; 2001, 64; *СГ РС*, 2005, 101 – други закон; „Закон о облигационим односима – ЗОО", *Службени лист СФРЈ*, 1978, 29; 1985, 39; 1989, 45, 57; *Службени лист СРЈ*, 1993, 31; „Кривични законик Републике Србије – КЗ", *СГ РС*, 2005, 85, 88 – исправка, 107 – исправка; 2009, 72, 111; 2012, 121; 2013, 104; „Закон о прекршајима – ЗП", *СГ РС*, 2013, 65.
ЛИТЕРАТУРА: С. Перовић, *Облигационо право*, Бг 1981; *Правна енциклопедија*, 1, Бг 1989; Б. Лоза, *Облигационо право ‒ општи* део, Бг 2000; Ј. Радишић, *Облигационо право*, Бг 2000; И. Бабић, *Лексикон облигационог права*, Бг 2008; *Облигационо право – општи део*, Бг 2009; М. М. Караникић, *Кривица као основ деликтне одговорности у грађанском праву*, Бг 2009; З. Стојановић, *Кривично право ‒ општи део*, Бг 2013.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИМЕЂЕ
**ДЕЛИМЕЂЕ**, село на источној периферији Пештерске површи, на јужном ободу Коштам поља, кроз који протиче понорница Делимеђска река. Са путем Нови Пазар – Тутин повезано је слепим сеоским путем дугачким 15 км. Општински центар Тутин је 21 км југоисточно од села. Насеље је дисперзивно и чине га заселци изграђени на 950–1.080 м н.в. Становништво се доселило у XVII и XVIII в. из Црне Горе. Део становништва се исељавао у Турску, Нови Пазар, Сарајево и земље западне Европе. Током друге половине XX в. број становника растао је до 80-их година (537 становника 1981), а затим је наступила блага депопулација и 2011. **Д.** су имале 509 становника, од којих су 502 били Бошњаци. У пољопривредним делатностима било је упослено 16% економски активног становништва, а већина других радила је у грађевинарству. У њему се налазе основна школа, џамија, амбуланта, три продавнице, кафана, млекара и месна канцеларија за 21 околно село.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИНИ, Коста (Константин)
**ДЕЛИНИ**, **Коста** **(Константин)**, глумац, редитељ, управник позоришта (Београд, 8. V 1868 – Добој, 8 III 1916). Настављајући породичну традицију, студира фармацију у Лајпцигу, али убрзо прелази у Минхен где узима приватне часове глуме и показује интересовање за сликарство. По повратку у Србију, 1885. одлази у Јагодину где је глумац у путујућем позоришту Гавре Милорадовића. Позорници се дефинитивно посветио 1886. када ступа у дружину Фотија Иличића, у којој већ на почетку игра веће улоге, мећу којима и Бајазита у драми *Бој на Косову* (Ј. Суботић). Исте године наступа и код Ђуре Протића, те са немачким путујућим позориштем „Posinge" у Сарајеву, Тузли, Бањалуци, Сплиту и Котору, а потом се враћа у трупу Ф. Иличића. У Српско народно позориште у Новом Саду прелази 1890. и ту је посебно запажен међу младим глумцима. У београдском Народном позоришту гостује 1891, а од јесени 1893. ступа у ангажман и истиче се насловном улогом у драми М. Цветића *Лазар*. Накратко је глумац и редитељ путујућег позоришта Милоша Хаџидинића, а затим добија ангажман у Хрватском народном казалишту у Загребу. Почетком 1895. усавршава се у Минхену, али се већ у јесен враћа у београдско НП. Од новембра 1896. наступа у Првом београдском позоришту код Булевара, затим у нишком „Синђелићу", те 1899, после кратког повратка у Београд, одлази у путујуће позориште у Вараждину. Од 1900. је понову у Београду: у Врачарском позоришту под управом Михаила Стојковића, у „Орфеуму" Бране Цветковића, у свом позоришту „Веселе вечери", а повремено и на сцени НП. Као члан, редитељ и веома успешан управник „Синђелића", од 1904. до 1912. је поново у Нишу. После реорганизације путујућих позоришта, па све до одласка у рат 1915, води Повлашћено позориште „Јоаким Вујић" у Крушевцу. Као наредник у санитету Ужичке дивизије заробљен је у Подгорици 1915. и пребачен у логор у Добоју у којем је и умро од тифуса.
Изузетно позоришно образован, пратио је европска театарска збивања, преводио стране комаде (*Право наследство* Хосе Ечегараја и *Кривицу једне жене* А. Диме Сина), писао драме (*Жена*, Пожаревац 1898; *Две владарке из народа*, Бг 1900; *Мали журнал*, Бг 1901; *Косово је освећено*, Пожаревац 1912; *Немања*), драматизовао Сремчев роман *Поп Ћира и Поп Спира* (1905) и приповетку *Зона Замфирова* (1909. пре Симе Бунића). Тумачио је и драмске и комичне ликове, али је у карактернима био најбољи. Изразити представник модерне реалистичке школе глуме, у игру је уносио дух, одмереност, психолошку анализу и студију лика. Значајније улоге: Теофил, Кир Дима (Ј. Стерија Поповић, *Смрт Стефана Дечанског*, *Кир Јања*), Немања (М. Цветић, *Немања*), Махмут-паша (М. Цветић, *Тодор од Сталаћа*), Маринко (И. Станојевић, Ј. Веселиновић, *Потера*), Хаџи Лоја (Б. Нушић, *Хаџи Лоја*), Јаго (В. Шекспир, *Отело*), Квазимодо (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*).
ЛИТЕРАТУРА: С. Милетић, *Хрватско глумиште*, Зг 1904; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, „Нишко позориште 1887–1915", *Театрон*, 1981, 30–32; Д. Животић, *Моје успомене*, Бг – Н. Сад 1992; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИНИ, Мила
**ДЕЛИНИ, Мила**, глумица (Сисак, Хрватска, 29. I 1879 – Београд, 9. XII 1972). Рођена у српској породици Павлица, супруга глумца и позоришног управника Косте Делинија. Глуму је учила годину дана код великог глумца и редитеља Адама Мандровића, а глумачку каријеру започела 1895. на сцени Хрватског народног казалишта у Загребу где ју је ангажовао Стјепан Милетић. На позив управника Николе Петровића 1896. прешла је у београдско Народно позориште које је у то време стварало глумачки подмладак. И поред срдачног пријема и чињенице да су њени први кораци на сцени били поздрављени, незадовољна понуђеним репертоаром, прихвата позив управника А. Милојевића и 1897. прелази у позориште „Синђелић" у Нишу. Ту је играла до 1912, а затим, све до рата 1914, у Повлашћеном позоришту „Јоаким Вујић" у Крушевцу. После смрти супруга 1916. повукла се са сцене. За изузетне глумачке заслуге Народна скупштина Краљевине Југославије доделила јој је 1937. Народно признање које је Савезна скупштина СФРЈ потврдила 1965. Префињене нежне осећајности, разноврсна у изразу, са изузетно правилном дикцијом, природна и реалистична, у глумачку игру уносила је савременији стил и била једна од најбољих драмских глумица у унутрашњости. Значајније улоге: Јулија (*Ромео и Јулија*), Дездемона (*Отело*), Џесика, Порција (*Млетачки трговац*) и Корделија (*Краљ Лир*) у комадима В. Шекспира; Трилби (Ж. де Мориер, *Трилби*); Амалија (*Разбојници*) и Марија Стјуарт (*Марија Стјуарт*) у драмама Ф. Шилера; Лиза (А. Д'Енери, Ф. Диманоар, *Стари каплар*), Анријета (А. Д'Енери, Е. Кормон, *Две сиротице*); Пуковникова жена (*Господин Алфонс*) и Маргарета (*Дама с камелијама*) у комадима А. Диме Сина; Даница (Н. Петровић, *Балканска царица*), Хасанагиница (А. Шантић, М. Огризовић, *Хасанагиница*), Олга (М. Предић, *Голгота*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од срењег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1915", *Театрон*, 1981, 30–32; Д. Животић, *Моје успомене*, Бг – Н. Сад 1992.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ, Владо
**ДЕЛИЋ, Владо**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Нови Сад, 14. XII 1964). Дипломирао 1989. и докторирао 1997. на Факултету техничких наука у Новом Саду, а магистрирао 1993. на Електротехничком факултету у Београду. Академску каријеру на Универзитету у Новом Саду обележио је увођењем у наставу нових области као што су дигитална обрада сигнала, акустика и говорне технологије. Његов научно-истраживачки рад праћен је у великом броју публикација, међу којима је двадесетак текстова објављених у престижним светским часописима са SCI листе, као што су *Applied Intelligence* („Focus Tree: Modeling Attentional Information in Task-Oriented Human-Machine Interaction", 2012, 37, 3) и *Electronics and Electrical Engineering* („Discrimination Capability of Prosodic and Spectral Features for Emotional Speech Recognition", 2012, 18, 9). **Д.** подржава развој неколико српских научних часописа (*Telfor Journal*, *Info M*) и конференција (ТЕЛФОР – Телекомуникациони форум; ДОГС – Дигитална обрада говорног сигнала; TAKTONS – Такмичење тонских сниматеља). Активан je у светским стручним организацијама инжењера електронике и електротехнике (IEEE), Удружењу аудио инжењера (AES), Друштву за телекомуникације и др. Представљао је Србију у европским COST акцијама и био руководилац партнера из Србије на EUREKA и SCOPES пројектима. Водио је низ научних пројеката на којима се развијају говорне технологије за српски и сродне јужнословенске језике („Speech Technologies for Serbian and Kindred South Slavic Languages", у: *Advances in Speech Recognition*, 2010). Примењена техничка решења су најзначајнији ефекат његовог научног рада – преко предузећа „АлфаНум" направљена су вредна помагала за особе с инвалидитетом и други производи чији ће даљи развој омогућити и знатно ширу примену и очување српског језика у савременим комуникацијама. Међу многобројним признањима за иновације на бази говорних технологија су: Повеља „Капетан Миша Анастасијевић", Гранд-при „Златни Архимед" на Салону иновација и индустријске својине у Москви, као и Плакета Друштва за информатику Србије за „Говорни софтвер за слепе кориснике рачунара (*anReader*)".
ЛИТЕРАТУРА Р. Радивојевић (ур.), *50 година развоја Факултета техничких наука*, Н. Сад 2010; *Наука – водећи, живи ствараоци Војводине*, Н. Сад 2012; *Каталог истраживачког и иновативног потенцијала Универзитета у Новом Саду*, Н. 2013.
Никола Марковић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ, Дејан
**ДЕЛИЋ, Дејан**, инжењер технологије, универзитетски професор (Гргуревци код Сремске Митровице, 21. V 1903 – Ровињ, 5. VI 1979). Дипломирао 1929. на Високој техничкој школи у Шарлотенбургу–Берлин, где је и докторирао 1930. Био је асистент на Пољопривредном факултету у Загребу (1931–1934), шеф Лабораторије Пољопривредне и контролне станице у Топчидеру (1934–1940), погонски инжењер и директор Фабрике „Зорка" у Шапцу (1940–1948), главни инжењер Генералне дирекције хемијске индустрије ФНРЈ (1948--1950). Рад у привреди је био препорука за рад на Технолошком факултету у Београду где је 1950. изабран у научно звање доцента, а 1959. у звање редовног професора. Предавао је Неорганску хемијску технологију, Организацију производње, Фабричка постројења и Теоријске основе неорганске хемијске технологије. Објављивао је научне и стручне радове у престижним међународним и домаћим часописима (и M. Tecilazic Stevanovic, „Hydration of bi-ionic (Ca, K) forms of montmorillonite. III. Specific effects of potassium as exchangeable cation"; и S. Boskovic, M. Gasic, M. M. Ristic, „Thermal and x-ray study of the system clay – feldspar – quartz", *Travaux du Comite International pour l'Etude des Bauxites, des Oxydes et des Hydroxydes d'Aluminium*, 1969, 6; и S. Joksimovic Tjapkin, „Kinetics of Concentrated Hydrogen Peroxide Decomposition on a Rotating Disk", *Industrial and Engineering Chemistry Fundamentals*, 1973, 12, 1; и D. Uskokovic, M. M. Ristic, „Sintering of carbonyl iron powder in the α -region", *International Journal of Powder Metallurgy* & *Powder Technology*, 1975, 11, 3 и др.), дајући значајан допринос развоју области неорганске хемијске технологије, технологије керамике, посебно се истичући радовима из области синтеровања и пиезокерамике. На Технолошко-металуршком факултету у Београду, на којем је био све до пензионисања 1974, био је декан, продекан, председник и члан Савета, члан Већа и шеф Катедре за неорганску хемијску технологију.
ДЕЛА: и М. А. Jovanovic, „Dealkalization of glass as a kinetic process", *ГХД*, 1964, 29, 5–6; и М. Ristic, „Production of cermets by solid-state reactions in the system Al-TiO2", *Техника*, 1964, 19; и S. Stojadinovic, „Effect of storage on the rate of hydration of β -calcium sulfate dodecahydrate", *Zement-Kalk-Gips*, 1967, 20, 8; и M. Tecilazic Stevanovic, „Hydration of (Ca,K)-forms of montmorillonite. I. Differential heats and entropies of water adsorption on (Ca,K)-montmorillonite", *ГХД*, 1968, 33, 8–10.
ИЗВОР: *SciFinder - Chemical Abstracts Service* (American Chemical Society), https://scifinder.cas.org/.
ЛИТЕРАТУРА: С. Шушић (ур.), *Монографија о развоју и раду Технолошко-металуршког факултета 1925–1975*, Бг 1975.
Славка Николић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ, Драган
**ДЕЛИЋ, Драган**, лекар, инфектолог-хепатолог, универзитетски професор (Приштина, 11. II 1953). У Бeoграду завршио Медицински факултет 1979, специјализацију инфективних болести 1986, одбранио докторску дисертацију „Епидемиолошке и клиничке карактеристике хепатитис D (делта) вирусне инфекције" 1992. и обавио ужу специјализацију из гастро-ентеро-хепатологије 2007. Усавршавао се на II инфективној клиници у Москви 1987. Изабран за асистента на предмету Инфективне и тропске болести Мед. ф. у Београду 1985, где је прошао сва наставна звања до редовног професора 2008. Учествује и у последипломској настави за специјализације, магистеријум и уже специјализације из инфектологије и др. Од школске 2000. професор Инфективних болести на Мед. ф. у Подгорици. Од 1981. ради на Клиници, односно у Институту за инфективне и тропске болести КЦС у Београду (где је био начелник XIV одељења, помоћник директора и директор). Био помоћник министра здравља и председник Здравственог савета Републике Србије. Сада је директор Лекарске коморе Србије. Ванредни је члан АМН СЛД (2009). Члан је Инфектолошке (био њен председник) и Хепатолошке секције СЛД, Европског друштва за трансплантацију органа, Друштва за инфективне области, Асоцијације хирурга и гастроентеролога, Федерације европских друштава за хемотерапију и инфекцију. Један од оснивача *Acta Infectologica Yugoslavica* и члан уређивачких одбора *Archives of Gastroenterohepatology* и *Медицинска истраживања*. Рецензент часописа *Journal of Hepatology*, *Liver*, *Српски Архив за целокупно лекарство*. Главне су му заслуге на пољу открића и истраживања D, E, G и коксаки B4 вирусног хепатитиса у Југославији (коаутор, „Anicteric Hepatitis in an Adult Associated with Coxsackie B4 Virus Infection", *Infection*, 2006, 34); објашњење бифазног тока хепатитиса А; увео је лекове ламивудин и хумани леукоцитарни интерферон у лечење хепатитиса Б; патогенеза хепатичке енцефалопатије и могући терапијски протоколи; учествовање у првој трансплантацији јетре у Србији 1995; учествовао у клиничким испитивањима (прва, друга и трећа фаза) нових лекова за лечење хроничног хепатитиса Б и Ц; клиничке карактеристике акутног оштећења јетре непознате етиологије. Његови монографски прилози у овој области су: *Delta hepatitis*, Бг 1993; *Хепатичка енцефалографија*, Бг 1994; и Н. П. Божић, *Вирусни хепатитиси*, Бг 1998; *Хронични вирусни хепатитис*, Бг 2012. **Д.** је активан у настојањима да се унапреди српски здравствени систем и да се постигне већа успешност у лечењу.
ДЕЛА: коаутор, „Epidemiоlogy of hepatitis D virus (delta) infection in Yugoslavia", *Liver*, 1993, 13; *Акутна инсуфицијенција јетре*, Бг 1999; *Инфективне болести – лабораторијска дијагностика и терапија*, Бг 2001; коаутор, „Epidemiological characteristics and clinical manifestations of acute non-A-E hepatitis", *ВП*, 2010, 67, 11; и М. Божић, *Трансплантација јетре – могућности и дилема*, Бг 2014.
ЛИТЕРАТУРА: *Српски Who is Who*, Бг 2013; Д. П. Грегорић „Проф.др Драган Делић. Како остати човек лекар", у: *И лекари су људи*, Бг 2014.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ, Јован
**ДЕЛИЋ, Јован,** књижевни критичар, историчар књижевности, универзитетски професор (Борковићи, Црна Гора, 4. X 1949). Дипломирао 1971. на Филолошком факултету у Београду (Општа књижевност са теоријом књижевности), магистрирао 1979 (*Српски надреализам и роман*, Бг 1980) и докторирао 1996. на истом факултету с тезом „Поетика Данила Киша". Од 1972. предавао српску књижевност на Филозофском факултету у Н. Саду, у периоду 1986–1991. био лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Гетингену. Од 1998. предаје новију српску књижевност на Фил. ф. у Београду, а за редовног професора изабран је 2009. године. Од 2000. главни уредник *Зборника Матице српске за књижевност и језик*, а од 2009. руководилац пројекта Поетика српске књижевности у Институту за књижевност и уметност у Београду. Новију и савремену српску књижевност, њену поетику, форму, морфологију, језик и стил, **Д.** тумачи уз уважавање књижевноеволутивних промена кроз које је пролазила, модерних теоријских и методолошких поступака и стандардног критичког приступа тематским и семантичким одликама текста. Те особине приметне су од његове прве књиге (*Критичареви парадокси*, Н. Сад 1980), посвећене тумачењу прозних и песничких остварења савремене српске књижевности, па све до многобројних студија о поезији и поетици српске модерне на почетку ХХ в. (Дучић, Ракић, Шантић, Дис, Бојић, Пандуровић), појединих међуратних писаца (И. Секулић, Настасијевић, А. Вучо, Р. Петровић, Давичо, Дединац) и најновијих анализа савремене поезије и прозе (Попа, Павловић, Раичковић, Христић, Миљковић, Б. Петровић, Данојлић, Симовић, Бећковић, Ного, Тешић, Тадић, Селимовић, Исаковић, Тишма, Пекић, Селенић, Команин, Вуксановић, Братић, Савић, Јосић Вишњић, Тохољ и др.). Такав поступак примењивао је и у монографским књигама – о В. Караџићу (*Традиција и Вук Стефановић Караџић*, Бг 1990), И. Андрићу (*Иво Андрић – Мост и жртва,* Н. Сад 2011), М. Павићу (*Хазарска призма – Тумачење прозе Милорада Павића*, Бг 1991); Д. Кишу – увек бирајући, као што је то чинио и у критикама о својим савременицима, значајне ауторе за анализу и дајући јасне вредносне судове о њиховом делу и улози коју имају у развоју и поетичкој слици српске књижевности. Критички описи тематско-садржинских и семантичких особина књижевних текстова заузимају највећи простор у његовим критикама, а захваљујући јасним, понекад полемички и дијалошки усмереним коментарима о њиховим доминантним поетичким особинама они су веома динамични и комуникативни. Интерпретативним методом анализе текста, уз ослањање на модерну књижевнотеоријску мисао, посебно немачку и руску, он домаћа књижевна остварења често посматра у компаративном контексту европске и светске књижевности. Резултати таквих анализа највиднији су у књизи *Иван В. Лалић и њемачка лирика* (Бг 2011) и у појединим студијама о прози Д. Киша (*Књижевни погледи Данила Киша – ка поетици Кишове прозе*, Бг 1995; *Кроз прозу Данила Киша – Ка поетици Кишове прозе 2*, Бг 1997) и поезији и прози других српских песника и прозаиста. Стил **Д.** критика је комуникативан и једноставан, заснован на ритму и синтакси вуковског језика. Видан је и његов допринос, посебно у Институту за књижевност и уметност, те Матици српској, у уређивању научних зборника и усмеравању младих истраживача у науку о књижевности, као и активно учешће у књижевном животу у српском културном простору. Добитник је награда „Милан Богдановић", „Ђорђе Јовановић", „Младен Лесковац" и других признања.
ДЕЛА: *Пјесник патетике ума (о пјесништву Павла Поповића)*, Н. Сад 1983; *О поезији и поетици српске модерне*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: М. Харпањ, „Од надреализма до романа", *ЛМС*, 1980, 158, 429, 6; С. Дамјанов, „Прича о причи", *Поља*, 1992, 38, 397/398; М. Пантић, „Једно читање Киша", *Књижевност*, 1996, 52, 9/10; Д. Живковић, „Савремена универзитетска критика", *ЛМС*, 1996, 172, 458, 6; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике 2*, Н. Сад 2008: Б. Летић, „Анатомија поезије српске модерне", *Радови Филозофског факултета* (Пале), 2008, 10, 1; Г. Раичевић, „Српска модерна у светлу иновативности и континуитета", *ЛМС*, 2009, 185, 483, 3; Т. Брајовић, „Андрићу књига дубоке оданости", *Поља*, 2012, 57, 473; Р. Вучковић, „Нова књига о Андрићу", *Књижевни магазин*, 2012, 128/129; И. Негришорац, „Андрићева одбрана српске културе", *ЛМС*, 2012, 188, 489, 4/5; М. Недић, „Делићева компаративна тумачења поезије Ивана В. Лалића", *Књижевни магазин*, 2012, 12, 130/131; Д. Хамовић, „Књига разумевања и оданости", *ЗМСКЈ*, 2012, 60, 2.
Марко Недић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ, Стеван
**ДЕЛИЋ, Стеван**, учитељ, писац, етнограф (Требиње, 6. II 1865 – Сарајево, 10. VIII 1927). Пореклом из занатлијске требињске породице, у Сарајеву је завршио четири разреда гимназије и учитељску школу (1887). Читав радни век службовао је у просвети. Након школовања постављен је најпре за учитеља у Требињу, потом у Чајничу (1889–1892). Службовао је у Гацком као привремени (1892–1902), а потом и стални школски управитељ (1902–1907). У родно Требиње враћа се 1907. где је био школски управитељ, све до 1912. када одлази у Сарајево, где је обављаo дужности управника просветних установа све до пензионисања 1924. Уз просветни рад исказивао је склоност ка проучавању народне књижевности, етнологије и историје. У *Босанској вили* објављивао је од 1890. народне приповетке, предања и народне песме. Од значаја је његова збирка лирских народних песама које је прикупио у Требињу, из које је 111 објавио под називом *Дилберке*. У својим научним чланцима објављиваним у *Гласнику земаљског музеја*, *Босанској вили*, *Босанско-херцеговачком источнику*, *Зори* и *Школском вјеснику* посвећивао је пажњу животу, обичајима и предањима народа. Неколико његових научних радова преведено је на немачки језик. У научном опусу нарочиту пажњу посветио је родном Требињу и ширем херцеговачком завичају. Писао је о Самобору код Дрине, Петровом манастиру код Требиња, сеоској свадби у Гацком. Објавио је два стара натписа из Херцеговине, од којих је од посебног значаја натпис на гробници требињског жупана Грда (ХII в.) пронађеној у рушевинама цркве у Полицама, jeр садржи најстарији познати помен Требиња на споменицима материјалне културе (С. Делић, „Два стара натписа из Херцеговине", *ГЗМ*, 1913, 23).
ЛИТЕРАТУРА: Т. Крушевац, *Сарајево под аустро-угарском управом 1878–1918*, Сар. 1960; С. Срндовић, *Грађа за библиографију радова о Херцеговини*, 1. *Монографске публикације*, Бг 2000.
Дејан Јечменица
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ, Тања
**ДЕЛИЋ, Тања**, привредник, хуманитарни радник (Сеча Река код Косјерића, 24. IV 1948). Студирала на Економском факултету у Београду, а завршила туризмологију на Природно-математичком фалултету 1973. Радила у Савезној управи царина у Дубровнику и Београду као виши цариник и сарадник за информације о царинским, спољнотрговинским и девизним прописима (1968–1972). Од 1984. са супругом Владимиром учествује у формирању и управљању међународном корпорацијом УНИБРОС која има филијале у више земаља (Кипар, Грчка, САД, Велика Британија, Русија, Хонг Конг, Аустрија, Канада). Потпредседница је Кипарско-српског друштва пријатељства у Лимасолу, оснивач и председник Фондације *The Peace Fund*, која финансира и обезбеђује разне облике хуманитарне помоћи на простору бивше Југославије. Живи на Кипру и у Америци.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у свету – ко је ко*, Бг – Лос Анђелес 1999.
Милена Милановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ, Џон
**ДЕЛИЋ, Џон**, привредник, финансијски стручњак, председник Конгреса српског уједињења (Кини, Минесота, 28. IX 1930). Одрастао у породици оца Тома и мајке Марије. Дипломирао на Факултету природних наука на Универзитету у Минесоти 1951. Радио најпре као референт продаје осигурања (Penn Mutual Insurance Company) у Сент Полу, држава Минесота (1956–1960), потом као председник Финансијске службе „Пионир" у Минеаполису (1960–1967), председник, а потом извршни директор Узајамног развојног фонда, Омаха, Небраска (Mutual of Omaha Fund Management Company, 1968–1993), а пензионисан је као службеник у Управи заједничких служби у Минесоти. Поред тога, био је члан Управног одбора Инвестиционе компаније (Investment Company Institute, Washington) и члан Одбора директора (K.P.S.P. Securities Brokerage, Field Finance Corporation) у Минеаполису, држава Минесота. Члан Конгреса српског уједињења и његов председник (1991–1996), председник Одбора Fontonella Forest центра за природу. Био је више пута у посети СФРЈ и Србији (1972, 1981, 1985. и 1988). Живи у Фаирвиењу у Северној Каролини.
ЛИТЕРАТУРА: *Срби у Америци*, Н. Сад 2010; М. Лопушина, Д. Лопушина, *Енциклопедија српске дијаспоре*, Бг 2016.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛИЋ БЕНТЛИ, Хелен
**ДЕЛИЋ БЕНТЛИ, Хелен**, новинар, политичар (Рут, Невада, 28. XI 1923 – Тимонијум, Мериленд, 6. VIII 2016). Њени родитељи (отац Милан Иванишевић Делић из Лике, мајка Марица Ковић из Пакраца) доселили су се у САД 1906. Отац је био рудар па се радећи у руднику разболео и умро, када је Хелен, најмлађа од њихово осморо деце, имала само осам година. Завршивши гимназију у Елију 1941, **Д.** је добила стипендију од градића Ели (Невада) и Српске националне фондације за студије у области новинарства. Студирала је на Универзитету Неваде, Џорџтаун универзитету и Мисури универзитету. Године 1944. дипломирала је на Универзитету Мисури као најбоља у класи и 1945. добила место репортера у балтиморском листу *Sun*. Постала је специјалиста за свет рада, па је 1947. постала прва жена која покрива Америчку федерацију рада. Убрзо се укључила у политичку активност, најпре борећи се на страни синдиката бродоградилишта у Балтимору, а против власника тог бродоградилишта. Притом је била упорна, енергична и бескомпромисна, постижући знатне и запажене успехе својим акцијама, те новинским и ТВ извештајима, па је тако стицала све већу популарност. Године 1984. бирана у амерички Конгрес као републикански представник и у њему деловала 1985–1995. Истовремено је била председница *СербНет*-а, кровне организације Американаца српског порекла, која је окупљала тридесетак организација америчких Срба. Током свог мандата истицала се као успешна лобисткиња просрпске политике. Успела је да у Конгресу не буде усвојена антисрпска резолуција бр. 24 (захваљујући десетинама хиљада протестних писама америчких Срба, на њену иницијативу). Осим политичких активности **Д.** се истицала и као успешна пословна жена водећи компанију *Helen Bentley* & *Associates, Inc*., а и као саветница у међународним пословима америчке владе. Од 2006. балтиморска лука носи име *Helen Delich Bentley Port of Baltimore*. Била је удата за Вилијама Роја Бентлија, који је преминуо 2003. Овај брачни пар није имао деце.
ЛИТЕРАТУРА: M. Blesich, D. Blesich, *The Serbian Who is Who*, Illinois 1983; „Helen Delich Bentley", у: *Women in Congress, 1917–2006*, Washington 2006.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛО
**ДЕЛО**, лист за науку, књижевност и друштвени живот који је у Београду (при крају и у Нишу) излазио од јануара 1894. до јуна 1899. и, после прекида (угушен је у време Ивањданског атентата), од марта 1902. до 1915. Од јуна 1914. до марта 1915. излажење је обустављено због рата. Уредници су били: Илија И. Вукићевић (1894), Стојан М. Протић (1894–1895), Милован Ђ. Миловановић (1895–1897), Драгољуб М. Павловић (1897–1899), Љуба Давидовић (1899), Д. М. Павловић (1902–1910), Д. М. Павловић и Риста Ј. Одавић (1910–1912), Д. М. Павловић (1912–1914); Д. М. Павловић и Лазар Марковић (1914). Власници су били С. М. Протић, Д. М. Павловић и Аца М. Станојевић. **Д.** је излазило месечно, а последње свеске у Нишу два пута месечно. По основној концепцији **Д.** је наследило *Отаџбину*, која је крајем 1892. престала да излази. Иако се није појавило с отвореним програмским или политичким обраћањем, оно је покренуто у кругу радикала и одмах је прозвано гласилом радикалске омладине. Упркос превласти истакнутих радикалских првака на уредничком месту, око **Д.** се окупљао широк круг сарадника, који су долазили из различитих политичких, књижевних, школских и научних средина. Били су то најбољи прозни писци, песници, критичари и теоретичари у српској књижевности, те водећи стручњаци у области различитих друштвених и природних наука. На стварну садржину часописа утицала је смена уредника. И. Вукићевић је дао књижевну ноту првој свесци, а Ст. Протић политичку и научну идућим свескама. Истим правцем продужио је М. Ђ. Миловановић, стручњак европског ранга за међународно право и дипломатска питања. Наследио га је Д. Павловић, доктор историјских наука, посебно заинтересован за теоријска питања и српску историју XIX в.
У **Д.** су своје стално место имале изворна и преводна поезија. У **Д.** је штампано и неколико најлепших песама српске књижевности, као што су *Бисерне очи* С. Пандуровића и *Нирвана* В. Петковића Диса. Поред В. Илића, за чијег је живота управо у **Д.** била објављена његова последња песма, објављене су и песме Ј. Ј. Змаја, Л. Костића, Р. Одавића, М. Митровића, В. М. Јовановића, А. и Ј. Шантића, Ј. Дучића, Св. Ћоровића, Ј. Димитријевић, О. Ђикића. Домаћа, српска проза попуњавала је највећи део часописа, а ту су се испреплеле неколике генерације српских писаца: С. Матавуљ, А. Николић, М. Цар, В. Илић, Ј. Веселиновић, Б. Нушић, Св. Ранковић, А. Шантић, А. Тресић Павичић, В. Петровић, М. Ускоковић, Ј. Дучић, Р. Домановић, Ј. Скерлић и др. Прозу у **Д.** чини углавном приповетка, али је на његовим страницама објављено или започето објављивање чак 12 романа, међу којима су *Хајдук Станко* Ј. Веселиновића, *Нечиста крв* Б. Станковића, *Стојан Мутикаша* Св. Ћоровића. Значајнији писци чији су преводи објављени у **Д.** су: Л. Киланд, Г. Успенски, Г. де Мопасан, М. Ј. Салтиков-Шчедрин, Л. Толстој, Ф. М. Достојевски, А. Пушкин, Г. Д`Анунцио и др. Највреднији превођени прозни прилози били су романи *Ана Карењина* и *Браћа Карамазови*.
У оквиру рубрика „Наука", „Хроника", „Критика и библиографија" објављен је велик број прилога, студија и превода из географије, медицине, палеонтологије, економије, историје (народа, периода, области), агрономије, шумарства, хемије, психологије, права, етнологије, антропологије, филологије и др. Много је прилога који се тичу текућих догађаја, законских/уставних пројеката, анализа политичких односа на Балкану и у оквирима Аустроугарске монархије, поготово свега што обухвата положај српског народа и његову историју. На последњим странама лист доноси прилоге у облику студија, критика, приказа, полемика, прегледа, осврта, кратких коментара, вести, библиографских података. Редован је био позоришни преглед. Сарадници **Д.** били су и: Ј. М. Продановић, М. К. Драгутиновић, Ђ. Стратимировић, Ј. Томић, М. Вукићевић, А. Белић, Н. Дивац, Ј. Косор, Б. Петронијевић, С. Станојевић, Н. Велимировић, П. Скок, Б. Поповић, В. Јагић, Љ. Стојановић, Т. Ђорђевић, К. Стојановић и многи други.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Д. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920. године*, Бг 1984; Д. Младеновић, „*Дело* на раскрсници векова и епоха", *Библиотекар*, 1986, 1–3; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; Д. Иванић, „На прагу епоха: часопис *Дело* (1894–1899)", *КИ*, 2004, 124; *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Славица Мереник
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛО
**ДЕЛО**, недељни политички лист који је излазио у Београду од 22. X 1939. до 30. III 1941. Власник и директор листа је од оснивања до јула 1940 (бр. 41) био Лазар Марковић, наследио га је Милутин Јовановић, да би се Л. Марковић још једном, овог пута само као директор, појавио на насловној страни последња два броја листа (бр. 76. и 77). Уредник је до октобра 1940 (бр. 54) био Јован Петронић, да би га заменио Стеван Тодоровић. Од бр. 41 поднаслов **Д.** био је – Радикалски политички лист. У уводном тексту првог броја покретачи **Д.** обавестили су читаоце да лист треба да буде с одређеним правцем мишљења (орган Радикалне странке), а да истовремено не представља обнављање истоименог, раније угашеног листа (подвлачећи да идејна веза између њих ипак постоји). Лист је излазио једном недељно, прво на четири, потом на шест страна. Уз прва четири броја штампан је и *Додатак*. Највећи број текстова односио се на активности Народне радикалне странке, публиковали су се говори и изјаве њених најистакнутијих чланова, рeаговања и мишљења припадника странке на актуелна дневнополитичка дешавања. Од фебруара 1940. покренута је стална рубрика „Партијски живот". Поред уредника и власника листа, који су били најчешћи потписници прилога, сарадници су били Живорад П. Јовановић и Крста Марић. Поједини прилози односили су се на привредну ситуацију у Краљевини Југославији, на стање у Европи уочи и током првих година рата, на политичку ситуацију у Србији и њен међународни положај. Редовна рубрика од првог броја листа био је „Фељтон". Његова главна тема кроз читав живот **Д.** били су догађаји и људи из прошлости Народне радикалне странке. Поред прилога за историју Војводине, у **Д.** су се приказивала и поједина домаћа и страна издања књига и часописа и, мањим делом, пратила културна дешавања.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956; М. Кисић, Б. Булатовић *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996.
Славица Мереник
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛО
**ДЕЛО**, модерно оријентисан часопис за књижевност и теоријску мисао који је излазио у Београду од марта 1955. до 1992. Штампан је у издању „Нолита", у месечним свескама, већим делом редовно, а последњих година са честим вишемесечним свескама. Мењао је поднаслов: од 1955. *Књижевни месечни часопис*; од 1976: *Месечни часопис за теорију, критику и поезију*; од 1987: *Месечни часопис за теорију, критику, поезију и нове идеје* (латинично). Главни уредници су били: Антоније Исаковић (1955–1960), Оскар Давичо (1961), Мухарем Первић (1961–1980), Јовица Аћин (1982–1987), Слободан Благојевић (1987–1992). Извесни бројеви, са текстовима М. Михајлова (1–2, 1965), М. Вучелића (3, 1981), били су забрањени или повучени; један број из 1981, са циклусом песама Гојка Ђога из *Вунених времена*, накнадно је проскрибован, тек пошто је књига објављена. **Д.** је било богато илустровано прилозима В. Величковића, М. Главуртића, Б. Миљуша, М. Србиновића, С. Ћелића, Д. Ђурића, О. Ивањицки, Л. Шејке, Љ. Поповића, П. Милосављевића, Е. Муртића. Међу најважнијим сарадницима су (поред чланова редакција, Б. Вукадиновића, А. Вуча, Д. Калајића, М. Мирковића, В. Попе, Б. Радовића, П. Џаџића), били и: М. Бећковић, А. Вукадиновић, М. Данојлић, И. В. Лалић, Д. Матић, Б. Миљковић, М. Павловић, С. Раичковић, Љ. Симовић, М. Тодоровић, М. Ковач, С. Лукић, Ж. Павловић, Б. Ћосић, Д. Ћосић, П. Угринов, М. Егерић, Р. Константиновић, Ј. Христић, С. Велмар-Јанковић, Т. Шаламун, В. Парун, Б. Конески, М. Б. Протић, Л. Трифуновић, С. Селенић, Ј. Ћирилов. У време М. Первића честе су теме везане за друштвени живот (*Књижевност и нација*, *Циљеви и путеви нашег друштва*, *Човек и машина*, *Марксизам и структурализам*, *Структура и идеологија*, *Јуни 1968*). Поред Црњанског, Андрића и Крлеже, темате су добили и Д. Ћосић, Љ. Симовић, С. Марић и Ј. С. Поповић. Од преведених аутора тематима су заступљени Кафка, Џојс и Де Сад у више наврата, Блок, Казанова, Унгарети, Достојевски, Хлебњиков, Гомбрович, Кундера, Лотреамон и Чарлс Симић. У области филозофије и психологије **Д.** је пратило светска струјања (структурализам, феноменологија, марксизам, психоанализа, европска левица, семиотичка истраживања, архетипска психологија, постмодерна, деконструкција, Хајдегер, Ниче, Сартр, Јасперс, Мерло-Понти, Фројд, Шопенхауер, Хоркхајмер, Бергсон, Башлар, Бланшо, Бодријар, Дерида) и домаће личности (Владимир Дворниковић, Димитрије Митриновић). Часопис је 80-их година препознатљив и по тематима као што су хомосексуализам, женско питање, езотерија, лавиринти, огледала, поезија и мистика, терор, меланхолија, књижевна логорологија, цензура, писање и изгнанство, холографска парадигма / нова мистика и физика, дроге и стваралаштво, декаденција). **Д.** је било отворено за полемике (Д. Пирјевец, Д. Ћосић), од којих је најзначајнија између реалиста и модерниста, тј. редакције и симпатизера *Савременика* и **Д.**, као наставак полемике између *Књижевних новина* и *Сведочанстава* (1952). Ова полемика је поделила и политичаре: **Д.** је уживало подршку партијског руководства Србије, а *Савременик* савезног руководства. Крајем 60-их долази до разбијања јединственог фронта модерниста. Из данашње перспективе чини се да се радило о борби за доминацију над књижевним институцијама и форумима и моћи одлучивања.
ЛИТЕРАТУРА: „Прилике", *Дело*, 1955, 10, 393–459; „Часопис *Дело*", *Трећи програм Радио Београда*, лето 1969, 177–183; П. Протић, „Реализам–модернизам", *Савременик*, 1969, 8–9; Р. Пековић, *Ни рат ни мир: панорама књижевних полемика 1945–1965*, Бг 1986; П. Ј. Марковић, *Писци и политика, Београд између Истока и Запада: (1948–1965)*, Бг 1996; Д. Бошковић, *Естетика у окружењу*, Бг 2003; Д. Вукићевић, *Дело: (1955–1992): библиографија*, Бг 2007; „Историја српске књижевне периодике: округли сто *Дело* *(1955–1992)*, *КИ*, 2008, 40/136.
Дејан Вукићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛОВИ РЕЧЕНИЦЕ → РЕЧЕНИЧНИ ДЕЛОВИ
**ДЕЛОВИ РЕЧЕНИЦЕ** → **РЕЧЕНИЧНИ ДЕЛОВИ**
# Делови речи
**ДЕЛОВИ РЕЧИ**, глас, слог и морфема као језичке јединице. Реч је најмањи облик на који може бити сведена нека реченица (нпр. *Гори! Ватра! Овамо!*) и најмања језичка јединица која може да функционише као самосталан исказ, што је особина, пре свега, основних врста речи и узвика. Пунозначна реч је истовремено најмања језичка јединица која може бити реченични члан. Изговорене речи састављене су од гласова, а написане речи од слова (нпр. у речи *небо* имамо гласове \[н\], \[е\], \[б\], \[о\]). Гласови (а у писању – слова) у саставу речи удружени су у слогове и морфеме. Реч може бити сведена на само једну морфему (и не може имати у свом саставу мање од једне морфеме), чак и на само један глас који је истовремено морфема (нпр. *а* као везник), али се реч обично састоји од двеју или више морфема.
Слог је изговорна јединица коју конституише један самогласник, било сам или са сугласником, односно са сугласницима испред и/или иза њега (нпр. у речи *оба* су два слога *о-ба* и две морфеме *об-а*). Структура слога се мање или више разликује од језика до језика, нпр. за српски језик није карактеристична структура слога који би почињао сугласничким групама *нд*, *нк* или *мк* (осим у речима пореклом из језика где је таква структура слога могућа, нпр. у презименима *Ндебеле*, *Нкомо*, *Мкртчан*) јер у српском језику не постоје слоготоворно *м* и *н* осим у ретким речима преузетим из страних језика у којима је то могуће. У српском језику гласовна структура слога је таква да унутар слога постоји тежња ка растућој звучности. Зато се унутар речи граница слога најчешће налази иза самогласника (нпр. *ма-ма*, *зве-зда*, *че-ста*). Ако унутар речи постоји група која почиње сонантом за којим следи сугласник или други сонант, граница слога се налази иза тог сонанта (нпр. *Жељ-ко*, *мар-ка*, *мал-тер*). Први слог у речи може бити самогласник (нпр. *а-ко*) или може почињати самогласником (нпр. *ам-бар*). Последњи слог може се завршавати сугласником, што се зове затворени слог (нпр. *ку-пац*). Слог може бити идентичан с морфемом (нпр. *на*, *у*, *на-пад*, *у-пис*) или може бити неподударан са било којом морфемом (нпр. *вра-бац*, *пе-рон*, *бри-дак*), као што и структура морфеме није увек подударна са структуром слога, нпр. морфеме *к*, *с*, *пст* нису слогови.
Морфема је најмања језичка јединица која има значење. Састављене су од фонема, а могу бити удружене у сложеније **д. р.** (нпр. неке сложене основе садрже више морфема, као у основи *уч-и-тељ-иц-* ), или могу бити удружене у целе, оформљене речи, односно граматичке облике, нпр. *уч-и-тељ-иц-а*, *уч-и-тељ-иц-е*, *уч-и-тељ-иц-и* и сл. Иста морфема може бити употребљена у мање или више различитим појавним облицима (аломорфима), нпр. у речима *Срб-ин* и *срп-ски* имамо исту коренску морфему, која се у првом примеру изговара и пише са завршним *б*, а у другом примеру се изговара и пише са завршним *п* због једначења по безвучности испред безвучног *с*. Морфемску структуру речи чине различите комбинације морфема.
Наставак је морфема која има граматичко значење и налази се на крају речи. У неким језицима, као у руском, после наставка може бити постфикс (нпр. *учила-сь*), али у српском језику нема постфикса. Систем наставака у граматици исте речи или истог типа речи чини флексију, нпр. \*неб-\*о, \*неб-\*а, \*неб-\*у... Нулти наставак (-Ø) јесте одсуство наставка које служи за изражавање неког граматичког значења у систему наставака дате речи, нпр. у *дан-Ø*, *дан-а*, *дан-у*... знак -Ø представља нулти наставак ном. јд. именице м. р. Основа је део речи који се налази испред наставка, нпр. \*жен-\*а, \*жен-\*е... Према степену сложености основе се деле на просте (коренске), нпр. \*пољ-\*е; изведене, када поред коренске морфеме имају бар још један афикс, нпр. \*пољ-ск-\*и; и сложене, када имају у свом саставу више од једне коренске морфеме, нпр. *вод-о-пад*. Промена или парадигма речи (код именских речи деклинација, а код глагола конјугација) јесте граматички образац речи, који је одређен комбинацијом основе и флексије, нпр. именице *грађанин* и *грађанка* имају различите промене.
Корен (коренска морфема) носи значењско језгро речи, нпр. \*уч-\*ити, \*уч-\*итељ, \*уч-\*итељица. Афикси су морфеме у саставу основе које не припадају корену. Основни афикси су префикси и суфикси. У ширем схватању афикса ту спадају и граматички наставци. Префикс је афикс испред корена. У српском језику префиксалне речи обично имају један префикс, нпр. \*из-\*бор, а ређе више од једног префикса, нпр. *пред-из-*борни. Неки префикси имају само граматичка значења, нпр. у глаголу *украсти* префикс *у-* има само значење свршеног вида и не мења лексичко значење. Знатно чешће префикси служе и за модификовање лексичког значења основе, уп. *писати – за-писати* – *пот-писати – пре-писати* и сл. Суфикс је афикс иза корена. Иста реч може имати више од једног суфикса, нпр. уч*-и-тељ-иц*-а. Суфикс може имати творбено (нпр. *учи-тељ*, где *-тељ* значи вршиоца радње) или граматичко значење (нпр. *учи-л-а је*, где *-л-* значи прошло време). Граматички суфикс сматра се врстом наставка.
ЛИТЕРАТУРА: *Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма)*, I, Бг 1979; И. Клајн, *Творба речи у савременом српском језику. Део 1, Слагање и префиксација*, Бг – Н. Сад 2002; *Део 2, Суфиксација и конверзија*, Бг – Н. Сад 2003; Д. Петровић, С. Гудурић, *Фонологија српскога језика*, Бг – Н. Сад 2010; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010; Ж. Стaнojчић, Љ. Пoпoвић, *Грaмaтикa српскoг jeзикa за гимназије и средње школе*, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2014.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДEЛОВОДНИ ПРОТОКОЛ
**ДEЛОВОДНИ ПРОТОКОЛ**, књига у коју се уписују (евидентирају) подаци о службеним радњама и предметима органа државне управе и организација који врше јавна овлашћења, према јединственом разврставању (класификацији), хронолошки и по редним бројевима. Уписивање наведених чињеница у скраћени деловодник (**д. п.**) саставни је део канцеларијског пословања државних органа управе, организација и јавних предузећа кад врше јавна овлашћења. Уредба о канцеларијском пословању органа државне управе (*СГ РС*, 80/92) регулише канцеларијско пословање органа државне управе (министарстава и посебних организација), а примењује се и на службу Народне скупштине, председника Републике и Владе, органе аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе када врше поверене послове државне управе из оквира права и дужности Републике, као и на предузећа и друге организације кад врше јавна овлашћења (члан 1). Основна евиденција о службеним радњама (актима) и предметима по основу јединствених класификационих ознака води се по систему картотеке, скраћеног деловодника или путем аутоматске обраде података. Скраћени деловодник као минимум података садржи: класификациони знак из јединствене класификације аката и предмета по материји, основне податке о пошиљаоцу и примаоцу, податке из којих се може утврдити где се предмет односно акт налази у току његове обраде до архивирања. Вођење скраћеног деловодника и разврставање аката и предмета према материји и децималном систему детаљније је прописано „Упутством о канцеларијском пословању органа државне управе" (*СГ РС*, 10/93 и 14/93). Послови судске управе (и евиденција о службеним радњама и судским предметима), унутрашња организација и рад суда (одвојени су од суђења) регулисани су Судским пословником (*СГ РС*, 110/09, 70/11 и 19/12). Посебан историјски значај има **д. п.** Карађорђа Петровића. Вођен је хронолошким редом од 21. V 1812. до 5. VIII 1813. У **д**. **п**. је, под посебним редним бројевима, наведено коме је Карађорђе Петровић упућивао писма. Битна садржина писама је, у највећем броју, навођена у **д**. **п**. и на њих се историчари поуздано ослањају у недостатку изворних писама.
ИЗВОР: „Уредба о канцеларијском пословању органа државне управе", *СГ РС*, 80/92; „Упутство о канцеларијском пословању органа државне управе", *СГ РС*, 10/93, 14/93.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, *Историја српског устанка*, 2, Бг 1899; Р. Гузина, *Општина у Кнежевини и Краљевини Србији*, I део 1804–1839, Бг 1966; Група аутора, *Историја српског народа*, V, 1, Бг 1981; M. Недељковић, M. Станковић, *Деловодни протокол Карађорђа Петровића*, Кг–Топола 1988.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕЛЧИЋ, Милан Делча
**ДЕЛЧИЋ, Милан Делча**, певач, композитор, драматург (Крушевац, 19. XI 1960 – Београд, 24. VII 2011). Музичку каријеру започео 1980. као певач у групи *У шкрипцу* са којом је до 1990. снимио пет албума. Током самосталне каријере снимио је три диска. На Факултету драмских уметности дипломирао драматургију 1984. Аутор је позоришних представа *Хари не путује возом* (1984), *Краљево благо* (1986), *Transex hardcore one man show* (1992) и *Радмило гнусни и Радмила погана* (1992). Радио је као сценариста и драматург за филм и телевизију. Написао је књигу *Др Максимилијан Мрмор и његови пацијенти* (Бг 2000).
ЛИТЕРАТУРА: П. Јањатовић, *Екс ЈУ рок енциклопедија*, Бг 2007.
Петар Јањатовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДEMAJO, Давид Дида
**ДEMAJO, Давид Дида**, графичар, технички уредник, сценограф (Београд, 1906 – Београд, 24. VII 1964). Припада београдској породици сефардских Јевреја. Од 1914. до 1917. био је са сестром у Бечу и у неколико аустроугарских логора. Након школовања у родном граду, до 1925. боравио је у Бечу, у атељеу професора Пожедајева, стичући знања из цртања и графике. У Бечу је под руководством редитеља Макса Рајнхарта сарађивао на изради костима и сценографије за представу *Сан летње ноћи*. У Паризу је од 1925. до 1932. сарађивао с многим уметницима из области примењене уметности, позоришта и филма (костимограф у *Мулен ружу*, сарађивао на изради сценографија за филмове и ликовна решења за плакате за филмове тада младих и још неафирмисаних редитеља А. Кавалкантија, Л. Буњуела, Ж. Реноара). Школовао се на ликовној академији код Андреа Лота и на академији Grande Chaumière као ученик А. Бурдела. С надреалистима Монијем де Булијем, Жаном Каривом, Клодом Серенеом и Артуром Адамовим покренуо је часопис *Discontinuité*. Крајем 20-их година са М. де Булијем прикључио се групи аванградних уметника окупљених око часописа *Le Grand Jeu*. По повратку у Београд 1932. успоставио је контакт с београдским надреалистичким кругом. Током 1934. постао је члан КПЈ и свој претходни уметнички став подредио револуционарном идеалу. Ухапшен је 1935. и две године робијао у Сремској Митровици. По изласку с робије учествовао као графичар у изради 150 фалсификованих путних исправа за југословенске добровољце који су путовали у Шпанију. Када је средином 1938. полиција открила ову активност, био је приморан да емигрира у Француску. У Паризу је повремено обављао дужност секретара југословенске секције Комитета за помоћ републиканској Шпанији. После окупације Париза боравио је у Бриву, јужном неокупираном делу Француске, где је учествовао на неколико колективних изложби и упознао се с Лујом Арагоном, Елзом Триоле и Анријем Матисом. Након окупације овог дела Француске постао је један од организатора покрета отпора у региону Корезе. Као капетан августа 1944. учествовао је у спасавању Андреа Малроа из гестаповског затвора у Тулузу. Средином 1945. вратио се у ослобођену Југославију и убрзо био маргинализован због предратних сукоба са појединцима из владајуће номенклатуре. Ухапшен је 1948, наводно због подржавања ставова Резолуције Информбироа, и након једногодишњег боравка по београдским затворима спроведен је на Голи оток где је провео четири године. Потом се запослио у новооснованом Београдском графичком заводу у Београду где је ликовно и технички опремио преко стотину књига и велик број научних часописа. Највећи број његових ликовних радова је загубљен или уништен. Дела су му излагана на две колективне изложбе (Societé des Beaux-Arts du Bas-Limousim, Брив, Француска, 1943; Удружење примењених уметника Србије, Београд, 1955) и једној самосталној (Сефардски сликари у Београду: Дида Демајо, 2007). Готово целокупна његова фамилија страдала је у геноциду над београдским Јеврејима.
ДЕЛА: *Диплома Јеврејског женског друштва из Београда*, графички рад, Париз 1926; *Шпанска инквизиција*, цртеж, Париз 1931; Илустрације (линорези) у књизи М. Травеа, *La Marchand de Rèves*, Tulle 1942.
ЛИТЕРАТУРА: З. Левнтал, „Дида Демајо (1906–1964)", *Јеврејски алманах* *за 1963–1964*, 1965; М. Радановић, „Дида де Мајо (1906–1964)", *ЗЈИМ*, 2007, 9.
Милан Радановић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМАЈО, Мирослав
**ДЕМАЈО, Мирослав**, биолог, научни саветник (Загреб, 8. XII 1947). Дипломирао биологију на Природно-математичком факултету 1973, магистрирао 1979. и докторирао на истом факултету 1994. Радио као кустос у Природњачком музеју у Београду 1973–1974, а 1974–2007. запослен је у Институту за нуклеарне науке „Винча". Усавршавао се у Макс-Планк институту за биофизичку хемију у Гетингену у Немачкој (1980), а завршио је последипломске курсеве из стереологије на Медицинском факултету у Љубљани (1982–1983). Руководилац је и координатор научних пројеката у Лабораторији за молекуларну биологију и ендокринологију Института за нуклеарне науке „Винча" до одласка у пензију (2007). Члан је Редакције и рецензент часописа *Архив биолошких наука*. Добитник је (у коауторству) Априлске награде града Београда (2009), Годишње награде Привредне коморе Београда (2007), Награде Савеза проналазача и аутора техничких унапређења Београда (2006) и Златне повеље Српског биолошког друштва (Београд, 2014). Главна област истраживања **Д.** била је функционисање неуроендокриног система и утицај ендогених и егзогених фактора на модулацију ових процеса у ћелијама и ткивима сисара (коаутор, „Postnatal Development of hypothalamic neurotransmitters", у: M. Schlumpf, W. Lichtensteiger (ур.), *Drugs and Hormones In Brain Development – Monographs in Neural Sciences*, Basel 1983; и I. Đujić, O. Ivanišević Milovanović, „Effect of x-rays on selenium content in rat jaws", *Journal of Environmental Pathology, Toxicology and Oncology*, 1998, 17, 3–4). Као биолог веома широког образовања, активан је у популаризацији науке и заштити природе, учествујући као сарадник и инструктор на омладинским еко-камповима и НВО.
ДЕЛА: „Regulation of ovarian hyperluteinization", *Italian journal of anatomy and embryology*, 1998, 105, 1, 4; коаутор, „Elevated plasma levels of transforming growth factor-β1(TGF- β1) in patients with advanced breast cancer: association with disease progression", *European Journal of Cancer*, 2003, 39.
ЛИТЕРАТУРА: „Биологија", у: Б. Перовић (ур.), *Пола века института Винча* *1948–1998*, Бг 2000; Б. Цекић, Д. Бабић (ур.), *Годишњи извештаји Института Винча*, Бг 2001–2006.
Невена Рибарац Степић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМАЈО, Самуило (Миле)
**ДЕМАЈО, Самуило (Миле)**, адвокат (Београд, 28. VIII 1897 – Београд, V 1942). Рођен је у породици сефардских Јевреја, отац Соломон трговац, мајка Јелена Ленка, рођена Алкалај, учитељица и председница Јеврејског женског друштва у Београду, брат Дида, познати графичар. Правни факултет у Београду завршио је 1922. Прво је био адвокатски приправник, потом је имао своју канцеларију у Београду. Био је члан управе Адвокатске коморе, одборник Градске општине у Београду, председник Централне управе Керен хајесода за Југославију и пред II светски рат лидер Јеврејске заједнице у Београду. Када су почетком рата Немци формирали Представништво јеврејске заједнице, **Д.** је постао његов секретар. Крајем 1941. депортован је са супругом Жеником и децом Соломоном, Јеленом и Исаком у логор на Сајмишту, где су сви страдали у покретној гасној комори крајем маја 1942, у последњем транспорту логораша. Написао је тридесетак текстова из области грађанског и трговачког права, посебно из јеврејског брачног права у Србији. Њих је публиковао у *Архиву за правне и друштвене* *науке*, *Браничу*, *Правосуђу*. Текстове је објављивао и у јеврејским новинама и часописима који су излазили у Југославији, те у *Јеврејском народном календару* и зборнику *Наши Јевреји: јеврејско питање код нас: зборник мишљења наших јавних радника* (Бг 1940).
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Савеза јеврејских општина Југославије 1919-1969*, Бг 1969; Ж. Лебл, *До „коначног решења": Јевреји у Србији*, Бг 2002.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМАТЕРИЈАЛИЗОВАНА УМЕТНОСТ
**ДЕМАТЕРИЈАЛИЗОВАНА УМЕТНОСТ**, низ нових, неоавангардних појава насталих током преокрета у визуелној уметности крајем 60-их и почетком 70-их година ХХ в. Те појаве се манифестују у распону од повећане ангажованости до политичке уметности, а све то с идејом преображаја стварног света снагом уметности и антиуметности. После гушења студентских немира из 1968, као резултат повећане политизације и репресије, дошло је до озбиљних друштвених последица, од апатије и повлачења до стварања уметности протеста, а у Европи и до оснивања милитантних група и тероризма. Тада настају различити правци нове, ангажоване уметности (сиромашна уметност, концептуална уметност, нова уметничка пракса). Одбацивање класичног уметничког дела, његове ексклузивности, елитизма и индивидуалности, заснива се на идеалима демократичности и универзалности уметности. Са бурним развојем трговине уметнинама, уметност је постала роба и у тај процес су били увучени сви, од приватних колекционара, преко великих изложби и критичара до државних музеја. Први циљ нове уметности био је да се много тога што је било неприхватљиво укључи у уметност, а радикалност уметности да се изрази рушилачким чином. Место готовог уметничког дела заузео је сам процес рада, чији је битан елемент протицање времена, а првенствени значај добила је одлука, дематеријализована идеја, истоветност предмета уметности и њене представе. Различити правци **д. у.** сврставају се у три основна тока: ленд-арт (уметност земље или земна уметност), боди-арт (уметност тела или телесна уметност) и аналитички концептуализам (онтолошка природа уметности, лингвистичка истраживања). Нарочито истицање **д. у.** јесте и систематско фотографисање самог уметничког чина, сваке његове секвенце, чиме се тежиште преноси на процес рада и чист концепт. Јозеф Бојс се сматра првим уметником концептуалне уметности у Европи и његови перформанси су убрзо прерасли у теоријска предавања и разговоре с публиком. Он је успео високо да уздигне улогу и политички и културолошки утицај уметника у друштву, истичући високи интелектуализам, али и херметичност **д. у**. Претече, тeoретичари и протагонисти су: Х. Маркузе, Џ. Кејџ, Л. Липар, Р. Морис, С. Ле Вит, М. Дишан, И. Клајн, А. Рајнхарт, Ј. Кошут и Ј. Бојс.
На београдској сцени, нарочито у просторима Студентског културног центра (СКЦ), читава генерација је одрасла на наведеним темама и идејама, организујући динамичне и изузетно посећене догађаје, Априлске сусрете, фестивале проширених медија, у оквиру којих су приређене многе изложбе, перформанси, предавања са активним учествовањем публике и сл. После гостовања Ј. Бојса, тада већ реномираног уметника који је одржао своје прво предавање/перформанс 1974, СКЦ наставља сарадњу с њим све до његове смрти (1986). Међу значајнијим именима на истоме месту појављује се и Марина Абрамовић (главни протагониста идеје уметник као уметност), која је почињала да гради своју каријеру акцијама, перформансима, амбијентима и инсталацијама током 70-их. Из исте генерације су и уметници Раша Тодосијевић, Ера Миливојевић, Зоран Поповић, Гергељ Урком, Неша Париповић и др. Они су називани *првих шест*, у смислу прве генерације концептуалних уметника у нашој средини. У својим аутентичним пројектима представљали су идеју идеје о уметности као идеји, таутолошки речено, те су током четири деценије успели да одрже концептуалну нит, било да су уметници боди-арта, концептуалне уметности у ужем или **д. у**. у ширем смислу речи. Различити материјални докази који остају иза таквог процеса, као што су фотографије, графикони, писани текстови, видео и звучни записи, јесу документарни докази постојања одређене уметничке акције, где уметност постаје дефиниција уметности. Ова хетерогена истраживања на првом месту одбацују уметничко дело као завршени предмет или чин и оријентишу се на испитивања у области нових медија. У таквој уметничкој пракси обнавља се заједнички рад уметника, али се појављује и потреба за критичарем који ће постати активни саучесник самог процеса. Ове акције су својевремено биле веома оспораване од стране јавности, да би постепено постајале пројекти од културно-историјског значаја који су ушли у музеје, дефинишући сопствену идеју о уметности. На војвођанској сцени активне су групе уметника као што су зрењанински и новосадски текстуалисти, групе Јануар и Фебруар, група Bosch+Bosch, група Кôд и група (Ǝ, као и радикално критички оријентисани филмски режисер Желимир Жилник. Експеримент се ширио и на поље музике и књижевности. Током првих деценија ХХI в. развија се нова концептуална или постконцептуална уметност, заснована на идејама поменутог, сада већ историјског и ширег феномена **д. у**.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, *Сликарски правци ХХ века*, Пр 1982; М. Шуваковић, *Појмовник модерне и постмодерне ликовне уметности и теорије после 1950*. Бг – Н. Сад 1999; Д. Угрен (прир.), *Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920–2000: гранични феномени, феномени граница*, Н. Сад 2002.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕЛИЋ, Теодор
**ДЕМЕЛИЋ, Теодор**, трговац, племић (Вршац, средина XVIII в. – ?, прва половина XIX в.). Куповином коморских добара у Банату и на основу заслуге у турском рату породица 1796. стиче племство. Током Првог српског устанка снабдевао је устанике оружјем, сољу и другом робом, а пословне везе имао је с босанским беговима, али и с угледним бечким кућама. За устанике је обављао одговарајуће обавештајне и дипломатске послове, због чега је неко време био под присмотром бечке полиције као нарочито опасан. Послујући као трговац по Влашкој, дошао је у везу с руским конзулом у Букурешту, Луком Григорјевичем де Кириком, па је 1806, пред руско-турски рат, преузео преписку устаничког војводе и дипломате Петра Новаковића Чардаклије са Де Кириком. Њему је Чардаклија слао поверљива писма Српског совјета, а **Д.** дао овлашћење као апсолутно поверљивој личности да може и усмено износити жеље и намере устаничког вођства. **Д.** је остварио везе и с руским политичким представником у Влашкој К. К. Родофиникиним, који је од 1807. до 1809. био у Србији ради усаглашавања деловања српских и руских снага против Турске. Октобра 1806. Карађорђе га је овластио да у Букурешту прими договорену суму „злата" (червонаца) и да Русе обавести о оскудици устаника у баруту и њиховим набавкама оружја у Аустрији ради припреме заузимања Београда јуришом на тврђаву. Примивши новац, Карађорђе је децембра 1806. отписао Русима да **Д.** могу предати преостали део намењен Србији. По паду Београда почетком 1807. вратио се у Влашку, али пошто су тада Руси дошли на Дунав и ступили у директну везу са српским устаницима, услуге **Д.** постале су непотребне. Као предмет посебне пажње бечке полиције, морао је своју верност Аустрији да доказује обављајући послове у њеном интересу.
ИЗВОРИ: А. Ивић, *Списи бечких архива о Првом српском устанку*, IV, Суб. 1938; V, Суб. 1939; VI, Бг 1965; *Первое сербское восстание 1804–1813. г.г. и Россиä*, I, 1804–1807, Москва 1980; N. Stoica de Haţeg, *Chronica Banatului*, Timişoara 1981; С. Гавриловић, *Грађа бечких архива о Првом српском устанку*, I, Бг 1985; С. Бугарски, *Дневник Саве Текелије бесмртног благодетеља народа српског вођен у Бечу 1795–1797*, Н. Сад 1992.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, *Војводина и Србија у време првог устанка*, Н. Сад 1974; М. Митровић, „Дунав и његове притоке у привреди Немачко-банатске регименте (1794–1815)", *ЗМСИ*, 1983, 27; Н. Гавриловић, *Срби и Румуни. Српско-румунске везе кроз векове*, Бг – Н. Сад 1997; Ф. Милекер, *Повесница слободне краљеве вароши Вршца*, I, II, Вш–Пан. 2005.
Озрен М. Радосављевић; Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕЛИЋ, Федор
**ДЕМЕЛИЋ, Федор**, правник, историчар, дворски саветник (Будимпешта, 15. X 1832 – Беч, 7. V 1900). Отац Петар био је пуковник из племићке породице „от Пањове", а деда по матери, Ђорђе Дамјановић, дугогодишњи градоначелник будимски. Име му се помиње и у варијацији Феодор. Гимназију је завршио у Будиму, студије права започео у Пешти, а довршио у Бечу, у који се мати након очеве смрти (1848) и Буне преселила. Једно време био је близак Народној странци. Желео је да ради у руској дипломатској служби па је краће време боравио у Петрограду, али намеру није успео да оствари. Након повратка из Петрограда једно време бавио се само писањем. Када је гроф Андраши постао министар спољних послова, запослио се као конциписта а потом и као секретар у аустроугарском Министарству спољних послова. Као приљежан и лојалан службеник премештен је 1879. у цареву личну канцеларију. Посредовао је да многе делегације Срба, нарочито у време окупације БиХ, буду примљене код цара. Пензионисан је 1898. као дворски саветник и потом се посветио само историјским истраживањима. На основу истраживања грађе у Бечком архиву написао је на немачком у два дела историјску студију о Метерниху, али трећи део није успео да уради до смрти (*Metternich und seine auswärtige Politik*, I–II, Беч–Штутгарт 1898–1899). Био је у блиским односима са Валтазаром Богишићем. Приказујући резултате његовог рада у области обичајног права и породичног права код Јужних Словена, написао је читаву књигу на француском (*Le droit coutumier des Slaves méridionaux d'après les recherches de M. V. Bogisic*, Париз 1876). Као интиман пријатељ Корнелија Станковића, на српском је написао његов животопис који је прво објављен у *Летопису Матице српске* а потом и као посебна публикација (*Корнелије Станковић*, Н. Сад 1866). Био је почасни члан српског ђачког удружења „Преодница" у Пешти (1864–1865). Из брака са Бечликом Корином пл. Латиновић имао је сина Ђорђа, конциписту у Министарству спољних послова, и кћерку Веру, немачку списатељицу.
ДЕЛА: *Actenstücke d. Coalition v. J. 1814*, Беч 1899.
ЛИТЕРАТУРА: *БК*, 1900, 605; П-Д. (М. Полит Десанчић), „Федор Демелић", *ЛМС*, 1900, 204; Л. Зрнић, *Српске ђачке дружине*, Бг 1912; Н. Петровић, *Светозар Милетић и Народна странка, 1860–1885*, I–II, Ср. Карловци 1968–1969, I; *Дневник Бењамина Калаја*, Бг 1976.
Милица Бујас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕНЦИЈА
**ДЕМЕНЦИЈА** (лат. *dementio*), болест која доводи до слабљења психичких способности, а захвата делове мозга који контролишу памћење, говор, расуђивање, мишљење и остале когнитивне функције. Почетак болести је постепен, симптоми на почетку могу бити толико благи да се на њих и не обрати пажња. Са годинама болест прогредира, а погоршање је обично споро и неумитно, доводећи до поремећаја понашања и промене личности. Процењује се да 6–10% популације после 65. године развија **д**. Највећи део (од 60–70%) чини Алцхајмерова болест (АБ), а потом по заступљености следе друге врсте **д.** (**д.** са Левијевим телима, група Фронто-темпоралних **д.** и васкулне **д.**).
Ефекти демографске транзиције су регистровани и у нашој земљи последњих десетак година. Према последњем попису (2011) у популацији Србије евидентирано је око 17,7% старијих од 65 година, што је значајан пораст у поређењу са ранијим пописима. Очигледно је да и код нас проблем **д.** постаје веома актуелан и да нас очекује све већи пораст случајева **д.**, с обзиром на то да је за сада старост највећи и најпознатији фактор ризика за развој АБ. Само мали проценат чине тзв. фамилијарне **д.** (2,5–5%). Опште је познато да АБ представља значајан проблем за здравствену службу и за социјални систем, али овај проблем постаје све актуелнији и у земљама у развоју. АБ се појављује постепено. У раним фазама, пацијент има релативно мале проблеме са усвајањем нових информација и памћењем где је оставио своје ствари као што су кључеви или новчаник. Тада почињу проблеми у присећању ранијих догађаја или у проналажењу речи да би се изразили. Како болест напредује, пацијент може имати потешкоћа да се сети који је дан или месец или да пронађе пут кроз познато окружење, што може да изазове склоност ка томе да одлута некуд и да касније не може да се врати назад. Промене у понашању се манифестују тако што пацијент постаје сумњичав и неспособан да учествује у разговору. Пацијент често постаје раздражљив или одсутан док се бори са страхом и фрустрацијом када некада позната места постану страна и непозната. У даљем току, пацијент постаје потпуно неспособан за обављање основних животних функција, као што су храњење, самостално кретање и коришћење тоалета. Пацијенти који болују од АБ могу да живе дуго са болешћу, а умиру од пратећих компликација које се јављају код непокретних пацијената. Време од дијагнозе до смрти пацијента је од 7 до 10 година, али постоје разне варијације што зависи од старости пацијента, од здравственог стања пацијента, као и од неге коју пацијент добија.
Две су групе фактора ризика за АБ. У првој су они на које није могуће утицати, као што су старост, пол и генетски утицаји. Друга група се односи на факторе ризика који су подложни промени са одређеним интервенцијама, било фармаколошким или променом стила живота, с тим што је важно истаћи да су посебно важне интервенције у средњем животном добу. Од осталих фактора значајни су депресија, повреда главе, нижи ниво образовања, нижи преморбидни коефицијент интелигенције и физичка неактивност. Старије животно доба је најзначајнији фактор ризика. Болест се најчешће јавља код особа старијих од 65 година. После 85. године живота, ризик се знатно повећава, па је развој овог обољења према грубој процени, могућ код сваке друге особе. Постоје контроверзни подаци о различитој дистрибуцији полова (65–69 година однос полова 1,2:1 у корист жена, 70–85 година 1,6:1 у корист жена, а преко 85 година 2:1 у корист жена); нешто већа предоминација женског пола се највероватније може објаснити генерално дужим животним веком код жена. Интересантно је да исти фактори ризика који могу довести до срчаног обољења или можданог удара, повећавају и ризик од развоја АБ. То су: висок крвни притисак, висок ниво холестерола у крви, лоше регулисана шећерна болест, поремећај срчаног ритма по типу атријалне фибрилације, инсулинска резистенција, гојазност, прекомерно конзумирање алкохолних пића, пушење.
АБ је предоминантно спорадична болест, а фамилијарне форме са јасним аутозомно доминантним наслеђивањем су заступљене са 2,5–5% (моногенске форме), а ово су скоро ексклузивно форме са раним почетком болести. Типично је јављање АБ у најмање три члана породице у две или више генерација за редом, од чега су две особе првостепени сродници. У питању су мутације на хромозому 1 који кодира протеин пресенилин 2 (ПС-2) са укупно 13 до сада познатих мутација; на хромозому 14 који кодира протеин пресенилин 1 (ПС-1) са 185 познатих мутација и на хромозому 21 који кодира амилоидни прекурсорски протеин са 33 познате мутације.
Што се тиче класичног облика АБ, у 15–25% случајева показано је фамилијарно груписање случајева, са каснијим почетком; најмање два од оболелих су сродници трећег степена или ближег сродства. У погледу гена који кодира аполипопротеин E (APOE) на 19. хромозому, познато је да повећава ризик од настанка АБ (хомозиготи за APOE-ε4 су у чак 10–11 пута већем ризику, док су хетерозиготи у два до три пута већем ризику од развоја АБ).
Постоје извесне тврдње да се АБ чешће јавља код људи који имају нижи степен образовања (мање година школе). Међутим, доказано је да ментална активност у било ком облику (укрштенице, учење нових језика, учење вештина и било који ментални изазови) изгледа да помажу у заштити од АБ. Од неоспорног значења су социјалне активности, па особе са широким кругом пријатеља имају 60% мањи ризик од настанка **д.**
Када се поставља дијагноза АБ, потребно је да се искључе болести (штитасте) тиреоидне жлезде, недостатак витамина (нпр. витамин B12) или нека хронична инфективна стања мозга. Путем компјутеризоване томографије мозга (CT преглед) искључује се постојање различитих процеса у мозгу који могу да дају когнитивно оштећење. У обавезној дијагностици су и детаљна процена поремећаја памћења и других когнитивних функција. Помоћу различитих тестова одређују се степен и квалитет оштећења памћења и других когнитивних функција и са великом сигурношћу поставља дијагноза **д**.
Однедавно постоји могућност и одређивања специфичних супстанци у можданој течности, које представљају главне маркере АБ, као што су бета-амилоид, тау протеини, који осликавају патолошке промене које се одвијају у мозгу који је захваћен болешћу. Други важан маркер болести се одређује помоћу Позитроне емисионе томографије (ПЕТ), која омогућава мерење функционалности и активности мозга и посебно структура које су највише оштећене на почетку болести. Исто тако користимо друге „имагинг/визуализационе (сликовне)" технике као што је магнетна резонанца (MР које омогућавају сликање и мерења величине можданих структура, посебно оних региона који имају значајну улогу у памћењу као што је хипокампус). Такође, могуће је одредити и генетске поремећаје у оним ретким случајевима породица са АБ или другим облицима **д.**, које се јављају из генерације у генерацију.
Лечење почиње саопштавањем дијагнозе. Саопштавање дијагнозе није штетно и смањује депресију и анксиозност болесника и ближњих. Већина болесника са благом **д.** и око 75% неговатеља жели да болесник буде информисан. Лечење се у Србији спроводи у складу са савременим приступом у лечењу **д.** препорученим од светских и европских терапијских регулаторних агенција. Последњих 15 година направљен је велик корак унапред у лечењу Алцхајмеровог типа **д.** увођењем инхибитора холинестеразе (три лека: донепезил, ривастигмин, галантамин), који се примењују у почетној и средњој фази болести. Ефикасност им је генерално једнака. У другу групу лекова спада мемантин, лек који се користи у умереном и крајњем стадијуму **д**. Сви поменути лекови су симптоматски, што значи да не лече настајање/узрок болести. Ови лекови доводе до стабилизације когнитивног и бихејвиоралног стања и одлажу смештање оболелог у институцију и на неко време успоравају напредовање болести.
Бихејвиорални и психолошки симптоми **д.** (БПСД) су не-когнитивни поремећаји који се појављују код 80–90% болесника, или у виду епизода или хроничних стања, у различитим фазама болести. Они обухватају широку палету симптома која укључује агресију (физичку агресивност, борбеност, претеће понашање), агитацију, немир, бесциљно шетање и моторне стереотипије, репетитивну вокализацију и псовање, викање, лутање, сексуалне дезинхибиције, поремећаје апетита и сна. Од психолошких проблема најчешће се помињу анксиозност, депресивност, суицидалне тенденције, психоза (суманутости и халуцинације). Општи принципи лечења БПСД подразумевају: а) нефармаколошки приступ који треба започети одмах за симптоме који нису подложни фармаколошком лечењу (лутање, персеверативно понашање, сексуално неадекватно понашање), и б) фармаколошки приступ – циљано обраћање пажње на симптоме које треба лечити, као што су агитација, агресија, психоза и депресија. Нефармаколошке мере представљају најбољи терапијски приступ на почетку лечења бихејвиоралних и психолошких поремећаја у АБ. Болесник најбоље функционише у безбедном, мирном и познатом окружењу, уз адекватну подршку неговатеља („смирени неговатељ – смирени болесник").
У случајевима када морамо да примењењујемо лекове, треба лечити ниским дозама лекова, споро повећавати дозе и пратити ефекат и безбедност. Након одређене употребе, лекове треба искључивати постепено да би се избегли симптоми наглог прекида лечења.
И поред тога што постоје контроверзни извештаји о утицају васкуларних фактора ризика на развој **д.**, препорука је да се у средњем животном добу контролишу васкуларни фактори ризика, нарочито хипертензија, ДМ тип 2, инсулинска резистенција и холестерол. Контрола 7 фактора ризика (хипертензија, шећерна болест и гојазност у средњем животном добу, депресија, физичка неактивност, пушење и низак ниво едукације) може да превенира 10–25% случајева АБ (што значи 1,1–3 милиона болесника).
Није показано да је коришћење било ког витамина (витамини B комплекса: B1, B6, B12; витамин C, E, D) повезано са смањењем ризика за АБ, па се не препоручује примена витамина без доказаног дефицита. Исто тако нема доказа за коришћење Гинко билобе било у превенцији когнитивног пада у старијој популацији, или у лечењу АБ, што је показано у великим студијама са дугогодишњим праћењем. Исто тако, негативне су студије у погледу ефекта аспирина, нестероидних антиинфламаторних лекова, витамина Е, естрогена.
ЛИТЕРАТУРА: *Dementia: A NICE-SCIE Guideline on Supporting People With Dementia and Their Carers in Health and Social Care*, Leicester (UK) 2007; M. S. Albert и др., „The diagnosis of mild cognitive impairment due to Alzheimer's disease: recommendations from the National Institute on Aging-Alzheimer's Association workgroups on diagnostic guidelines for Alzheimer's disease", *Alzheimers Dement*, 2011, 7, 3; *Национални водич добре клиничке праксе за дијагностиковање и лечење Алцхајмерове болести*, Бг 2013.
Елка Стефанова
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕТЕР, Пал
**ДЕМЕТЕР, Пал** (Dömötör Pál), правник, песник, преводилац (Баја, 15. VII 1844 – Сомбор, 7. IX 1920). Правни факултет завршио у Пешти. Годину дана адвокат у Баји, потом у Сомбору радио као судија и председник Среског суда, те члан Градског већа за прописе. Од 1863. песме и преводе објављивао у будимпештанским, као и у сомборским листовима (*Bácska*, *Zombor és Vidéke*). Од средине 60-их година ХХ в. преводио песме Б. Радичевића, Ј. Ј. Змаја, Л. Костића, П. Прерадовића, С. Каћанског, као и српске епске народне песме. У књизи *Őszi rózsák* (Со 1895), осим својих песама, објавио преводе српске народне поезије („Марко пије уз рамазан вино", „Смрт Омера и Мериме", „Смрт војводе Пријезде" итд.). Мађарски листови и часописи (*Vasárnapi Ujság*, *Tanulók Lapja*, *Ország-Világ*, *Magyar Szemle*, *Budai Szemle*, *Croatia* и др.) с краја XIX и почетком XX в. доносе доста његових превода („Краљевић Марко и бег Костадин", „Косовка дјевојка", „Турци у Марка на слави", „Сибињанин Јанко и вила", „Хајка Атлагића и Јован Бећар", „Сан цетињске дјевојке", „Јетрвица адамско колено", „Хасанагиница", „Пропаст царства српскога", „Предраг и Ненад", „Бог никоме дужан не остаје", „Иво Сенковић и ага од Рибника" итд.). Ти преводи одају доброг познаваоца језика, а и духа српске народне поезије. Био оснивач и члан више локалних мађарских културних друштава у Сомбору. Повелик, сређен материјал његових превода српских песника и народне поезије неповратно је изгубљен, а био је већ потпуно припремљен за штампу, са уводном расправом о српској народној поезији, са поделом песама на епохе и пратећим белешкама. Проценивши обим овог рукописа на око 40 штампаних табака, Вељко Петровић је 1906. оценио да се ради о „до тада најбољој и најпотпуније сређеној збирци" превода српских песама, пресађених „у духу мађарске народне поезије", те „много поетичнијих и од Секачевих и од Маргалићевих и од Радићевих превода, јер их је најзад песник преводио".
ДЕЛА: *Dömötör Pál költeményei*, Со 1876; *Dömötör Pál* *ujabb költeményei*, Со 1884; *Bácskai nóták*, Budapest 1886; *A nemzetiségek*, *vagy: horvát, oláh, tót, szerb és németség! Legyen velünk áldás és békesség!*, Győr 1890.
ЛИТЕРАТУРА: М. Веселиновић Анђелић, *Српскохрватска народна поезија у мађарској књижевности* *XIX и XX века*, Н. Сад 1968; *A szerbhorvát népköltészet a* *19. századi magyar irodalom tükrében*, Н. Сад 1982; J. Ispánovics Csapó, *A bácskai magyar irodalmi kultúra előtörténete a régió magyar* *könyvkiadása szempontjából*, Н. Сад 2011.
Ференц Немет
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕТРОВИЋ, Александар Шана
**ДЕМЕТРОВИЋ, Александар Шана**, пионир физичког васпитања (Сомбор, 1838 – Сомбор, 8. V 1912). У Дрездену завршио школу за физичку културу и стекао диплому „турнмајстора". Затим је, као акробата, пропутовао готово целу Европу са путујућим трупама и упознао се с многим спортовима. У Сомбор се вратио 1871. и добио посао као наставник гимнастике у Учитељској школи, а 1872. и у Сомборској гимназији, у којој је радио 35 година. У њој је основао Гимнастичко друштво гимназијалаца и ученике упућивао у тајне лаке и тешке атлетике, спортске гимнастике, акробатике, бициклизма, борилачких спортова и пливања. Захваљујући његовом залагању уз зграду гимназије саграђена је и гимнастичка дворана, а на крају сваке школске године организовао је јавну фискултурну смотру ђачких достигнућа у разним спортским дисциплинама. Најбоља потврда његовог знања и способности његових ђака било је треће место освојено на гимнастичком такмичењу у Будимпешти 1896. за које је добио посебну диплому. У Сомбору је 1873. основао удружење клизача који су се лети бавили атлетиком, а 1887. био је међу оснивачима Сомборског спортског удружења, једног од најстаријих спортских друштава на тлу данашње Србије, и његов први тренер. Био је организатор такмичења у многим спортовима, посебно спортске гимнастике, клизања, рвања, дизања тегова и атлетике, редован члан Мађарског гимнастичког друштва и Удружења учитеља гимнастике.
ЛИТЕРАТУРА: С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989; М. Томић, *Време краљице – успони и падови спортских идеала кроз историју*, Бг 2013.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕТРОВИЋ, Владимир
**ДЕМЕТРОВИЋ, Владимир**, правник, градоначелник (Руски Крстур, Бачка, 1861 – Нови Сад, 18. III 1915). Права је завршио у Пешти. Радио је у Новом Саду као судски приправник, 1889. изабран за градског подбележника, а 1892. за великог бележника и познат је по томе што је био први матичар. Постављен је 1896. за заменика, а затим и за великог капетана у градској полицији. Остало је запамћено да је у то време полиција у већој мери служила интересима града и грађана. Био је градоначелник Новог Сада (1908–1912). Ангажовао се у решавању комуналних проблема града. Форсирао је бушење бунара на Клиси, а добијена вода била је довољна да задовољи потребе становништва. Нови Сад је 1910. добио електричну централу а 1911. уведен је и градски трамвај. Иницирао је изградњу градског водовода, али је тај план пропао због почетка I светског рата. Од 1912. био је краљевски саветник.
ЛИТЕРАТУРА: *Матица српска, 1826–1926*, Н. Сад 1927; *Споменица града Новог Сада*, Ср. Карловци 1933; *Службени лист града Новог Сада*, Н. Сад 1993, 11; *Енциклопедија Новог Сада*, 6, Н. Сад 1996.
Александра Новаков
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕТРОВИЋ, Јован
**ДЕМЕТРОВИЋ, Јован**, трговац, оснивач Матице српске, добротвор (Далмација, 1778 – Будимпешта ?, 8. X 1830). Био је трговац и угледни члан Српског општества у Будиму. Поред Гаврила Бозитовца, Јосифа Миловука, Петра Рајића, Андрије Розмировића, Ђорђа Станковића и Јована Хаџића, један је од оснивача Матице српске. У његовом дому одржани су први састанци оснивача Матице, јануара 1826, на којима је био скициран план делатности Матице српске и одређена сума, по 100 форинти, коју су оснивачи морали приложити. **Д.**, који је поседовао касу са два кључа, био је изабран, као члан прве Матичине управе, за касира (благајника). Ту дужност обављао је вероватно до смрти. Матици је завештао у свом тестаменту 60 форинти сребра. Претплаћивао се из Пеште на српску књигу од 1814. до краја живота.
ЛИТЕРАТУРА: *ЛМС*, 1839, 46; 1879, 120; *РМС*, 1912, 1; 1971, 1, 2; *Матица српска 1826–1926*, Н. Сад 1927; М. Кићовић, *Јован Хаџић (Милош Светић)*, Н. Сад 1930; *Споменица 50-год. Београдске трговачке омладине, 1880–1930*, Бг 1931; *Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка*, I–III, Бг 1955–1969; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I, 1826–1864, Н. Сад 1986.
Соња Боб
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМЕТРОВИЋ, Јурај
**ДЕМЕТРОВИЋ, Јурај**, политичар, публициста (Јастребарско, 11. IX 1885 – Београд, после 18. XI 1944). Још као гимназијалац у Загребу је, због покретања и уређивања социјалдемократског листа *Наша снага*, искључен из свих школа на простору Хрватске и Славоније (1904). Ванредно је матурирао у Бјеловару (1905), након чега је уписао студије права у Загребу. Изабран је за секретара Главног одбора Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Од 1907. уређивао је страначко гласило *Слободна ријеч* и недељник за раднике и сељаке *Народна воља*. Учествовао је на Југословенској социјалистичкој конференцији у Љубљани (1909), Балканској социјалистичкој конференцији у Београду (1910) и скупу Југослованске социално-демократичне странке у Љубљани (1912), а заступао је гледиште о постојању јединствене југословенске нације. На почетку I светског рата је ухапшен, донета је и одлука о протеривању из Загреба на 10 година, али је убрзо мобилисан. По отпуштању из војске покренуо је лист *Хрватска њива* и био његов први уредник (1917–1918), а затим одговорни уредник *Пучких новина* (1918–1921) у издању Југословенског демократског савеза, у чијем је оснивању учествовао. Постављен је за повереника за пољопривреду у Земаљској влади за Хрватску и Славонију 1919. Био је члан Демократске странке и један од секретара њеног Привременог управног одбора. Биран је за посланика Уставотворне скупштине, а 1921–1922. налазио се на положају краљевског намесника за Хрватску и Славонију. У периоду 1922–1925. уређивао је лист *Југославенска њива*, који је произашао из *Хрватске њиве*. Након сукоба у Демократској странци 1924, као сарадник Светозара Прибићевића, постао је члан Самосталне демократске странке (СДС) и њеног Главног одбора. За народног посланика биран је 1925. и 1927, а када је СДС ушла у коалицију са Хрватском сељачком странком, стварајући Сељачко-демократску коалицију, постао је члан и њеног Пословног одбора. Са групом политичара је у пролеће 1929. направио нацрт новог устава, који је имао „федеративно републиканска" начела. Дајући подршку личној владавини краља Александра, био је министар у осам кабинета: министар трговине и индустрије у владама Петра Живковића (1929–1931) и Николе Узуновића (1934) и министар пољопривреде у владама П. Живковића (1932), Војислава Маринковића (1932) и Милана Сршкића (1932–1933). Као министар пољопривреде подржао је аграрну реформу и доношење низа мера којима су унапређени социјално осигурање и просветне прилике, залажући се и за оснивање Завода за унапређење спољне трговине. Био је члан Сталног одбора аграрних земаља средње и југоисточне Европе (1931) и један од оснивача Варшавске конференције осам источноевропских аграрних земаља, основане у циљу унапређења размене аграрних производа, доделе пољопривредних кредита и стварања других олакшица пољопривредницима. Објављивао је чланке о аграрној политици, деполитизацији државне управе, буџету, експропријацији шума. За народног посланика биран је 1931. као члан Југословенске националне странке, чији је потпредседник постао јуна 1936. Покренуо је лист *Југословенске новине* (1936–1939). Током окупације (1941−1944) боравио је у Србији. Ухапшен је од стране нових власти у првим данима по ослобођењу Београда, оптужен за сарадњу с окупатором и осуђен на смрт.
ДЕЛА: *Социјализам и народна борба. Једно разрачунање илити социјално демократски поглед на садашњи политички положај*, Зг 1908; *Аграрна реформа и Демократска странка*, Зг 1920; *Сељачки живот и господарство у народној скупштини*, Осијек 1927; *Аграрна реформа у Југославији. Експозе Јурја Деметровића*, Бг 1933.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1970; Х. Матковић, *Светозар Прибићевић и Самостална демократска странка до шестојануарске диктатуре*, Зг 1972; Љ. Бобан, *Светозар Прибићевић у опозицији (1928–1936)*, Зг 1973; Н. Јовановић, *Политички сукоби у Југославији 1925–1928*, Бг 1974; Група аутора, *Владе Србије (1805–2005)*, Бг 2005; С. Цветковић, „Ko су 105 (104) стрељаних? Прилог истраживању *дивљег чишћења* у Београду 1944", *Историја 20. века*, 2006, 1.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМИНЕРАЛИЗАЦИЈА
**ДЕМИНЕРАЛИЗАЦИЈА**, одстрањивање или одвајање само неких или свих неорганских соли из неког материјала. Постоји неколико специфичних значења везаних за одређене области. У преради воде **д.** значи одстрањивање свих соли са циљем добијања деминерализоване воде и ту се користи и алтернативни назив *десалинација воде.* Добија се разним технологијама: јонска измена, обрнута осмоза, електро-дијализа, дестилација и бидестилација. Деминерализована вода неопходна је у многим технолошким процесима, хемијској анализи и у медицини. Из ње се производи и вештачка (синтетичка) пијаћа вода додавањем соли које су састојци природне пијаће воде. У медицини **д.** подразумева губитак калцијума или других јона из костију. Последица тих патолошких процеса јесте настанак сувише разређеног коштаног ткива, које је склоно преломима (остеопороза), или чак омекшавање костију (остеомалација). **Д.** угља значи одстрањивање стенског материјала, глинених и других минерала, неорганских соли и дела воде из угља, ради повећања топлотне моћи и смањења загађивања ваздуха при сагоревању (прање угља, обрада топлотом, → флотација). **Д.** нафте означава одстрањивање минерала и воденог, сланог раствора (центрифугирањем, прањем) из сирове нафте пре њене прераде. У агрохемији: трошење неких неорганских састојака – вештачких ђубрива или земљишта (jона амонијума, нитрата, сулфата, фосфата) од стране микроорганизама за изградњу својих ћелија.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јаковљевић, М. Пантовић, *Хемија земљишта и воде*, Бг 1991; G. Degremont, *Water Treatment Handbook*, Delft 1991; W. W. Irion, O. S. Neuwirth, „Oil Refining", у: *Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry*, Weinheim 2002; Д. Слијепчевић, С. Вујовић, *Медицинска енциклопедија I−III*, Бг 2011; M. R. Riazi, R. Gupta, *Coal Production and Processing Technology*, Boca Raton 2015.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМИНУТИВ
**ДЕМИНУТИВ** (лат. *deminuere*: умањивати), реч која је настала додавањем афикса (суфикса или префикса) за умањивање, умањеница, супротно аугментативу. Најчешћи деминутивни суфикси у српском језику су следећи: за именице: -*ак* (*облачак*), -*ић/-чић* (*листић*, *каменчић*), -*ица* (*лоптица*), -*це* (*писамце*), *-анце/-ашце* (*псетанце*, *сунашце*), -*енце/-ешце* (*детенце*, *јагњешце*); за придеве: -*аст* (*сиваст*), *-каст* (*плавкаст*), -*ахан* (*живахан*), -*икаст*, *-ичаст* (*модрикаст*, *беличаст*), -*ушкаст* (*лепушкаст*); за глаголе: *-ка-* (*говоркати*), -*уцка-* (*дремуцкати*). Неки придевски и глаголски **д.** добијају се помоћу префикса – придеви: *на-* (*наглув*), *о-* (*онизак*), *про-* (*просед*); глаголи: *на-* (*напрснути*), *по-* (*поспавати*). **Д.** се често исказује однос говорног лица према ономе што они означавају. Тако се деминутивно значење често удружује са хипокористичним, а понекад и са ироничним или пејоративним. Такве значењске нијансе откривају се у ширем контексту. Деминутивност различитих врста речи не испољава се на исти начин. Деминутивним именицама најчешће се исказује умањеност појма у основи именице. Деминутивни придеви обично значе непотпуност особине. Глаголски **д.** могу имати много значења, понекад међусобно врло удаљених: могу, на пример, означавати радњу која се врши кратко време, повремено а не трајно, учестало а притом с мањим интензитетом итд. У српском језику категорија деминутивних глагола развијенија је него у осталим словенским језицима, док је деминуција именица, а посебно придева, развијенија у другим словенским језицима.
Литература: И. Грицкат, „Деминутивни глаголи у српскохрватском језику", *ЈФ*, 1955–1956, 21, 1–4; Р. Драгићевић, *Лексикологија српског језика*, Бг 2010.
Рајна Драгићевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМИР КАПИЈА → ПРОСЕК
**ДЕМИР КАПИЈА** → **ПРОСЕК**
# ДЕМИЋ, Мирко
**ДЕМИЋ, Мирко**, књижевник (Горњи Класнић код Глине, Хрватска, 1. IV 1964). Војну академију, смер инжењерија, завршио у Београду 1987. Службовао у Сињу до 1991. Током рата бавио се новинарством у *Српском гласу* у Топуском и радио у Српском културном друштву „Сава Мркаљ". У Крагујевац, где и сада живи, избегао је 1995. Ради у Народној библиотеци „Вук Караџић" као уредник, а од 2011. као директор. Био је главни и одговорни уредник *Крагујевачког читалишта* (1997–2002) и часописа *Кораци* (2002–2011). Романи и приповетке засновани су му на документарној подлози, историјским догађајима (II светски рат, рат на простору бивше СФРЈ), текстовима других аутора или на биографијама писаца и уметника (Б. Шулц, Д. Срезојевић, С. Мркаљ, Ђ. Марковић Кодер и др.), али се чињенице преплићу са фикционалним и метатекстуалним елементима (*Ћилибар, мед, оскоруша*: *епистоларни роман*, Зг 2001; *Апокрифи о Фуртули*, Н. Сад 2003; *Молски акорди: concerto grosso,* Зр 2008). Одликују га наглашена аутопоетичка свест, сложена композициона решења, те травестирање различитих књижевних облика (дневника, аутобиографија, епистола, јеванђеља и др.). Тема избеглиштва присутна је како у романима (*Трезвењаци на пијаној лађи: српско-хрватски роман*, Зр 2010; *По(в)ратнички реквијем: (етно)роман(ијада)*, Зр 2012), тако и у есејистичким текстовима (*Слађење горчином: изб(ј)еглиштво по себи и о себи*, Зг–Бг 2008). Бави се и приређивањем – до сада је приредио књиге Ђ. А. Петровића, М. Будисављевића и М. Прибићевића. Заступљен је у антологији *Приповијетка српских писаца из Хрватске* (Зг 2004, прир. Д. Иванић), а превођен је на више језика. Добитник је Андрићеве награде (2009), награде „Дејан Медаковић" (2010) и „Ђуро Даничић" за допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе (2013).
ДЕЛА: приповетке: *Јабуке Хесперида: полемике са смрћу, односно таштином*, Бг 1990; *Сламка у носу*, Бг 1996; романи: *Слуге хировитог лучоноше: роман у настајању*, Зр 2006; есеји: *Под отровним плаштом: есеји, погледи и маргиналије*, Н. Сад 2010; и Б. Јовановић, *Читање пророчанства*, Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Шапоња, *Аутобиографија читања*, Бг 1999; С. Владушић, *На промаји – студије, есеји и критике*, Зр 2007; Г. Максимовић, „Исповијести о заграничним судбинама", *ЛМС*, 2009, 483, 6; M. Aћимовић Ивков, „Судбина у историји", *Повеља*, 2009, 3; Т. Брајовић, *Кратка историја преобиља*, Зр 2009.
Драгана В. Тодоресков
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМНИЕВСКА, Евгенија
**ДЕМНИЕВСКА, Евгенија**, сликар (Скопље, 4. XII 1946). Дипломирала 1970. и магистрирала 1972. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Зорана Петровића. Магистрирала и на Токијском универзитету уметности (1973–1976) у класи Јошихика Јошиде. Члан је УЛУС-а од 1971. Живи и ради у Паризу и Београду. Бави се цртањем и сликањем, а домаћој културној јавности позната је од 70-их година када је, међу првима, креирала пројекте са коришћењем нових технологија (компјутера) и интернет-пројекте у које укључује уметнике у интеракцији са публиком. Њени мултимедијални пројекти одвијали су се симултано у неколико европских галерија у Београду, Истамбулу и Паризу када је публика остваривала живу међусобну комуникацију преко телефакса. Реализовала је преко педесет самосталних изложби и учествовала на многим групним изложбама и салонима у Југославији, Француској, Белгији, Немачкој, Румунији, Јапану, Аустралији, Енглеској и САД. Њен интернет-пројекат *Евриномин Гамбит / Хаос у акцији* добио је номинацију као један од три најоригиналнија пројекта у Бриселу 1977. Од почетка свог уметничког рада **Д.** истражује могућности линије у ликовном изразу, у жељи да дође до одговора о идентитету простора, односно да покаже простор у којем се видљиво показује. Сам процес цртања је медитација о линији која спаја и раздваја, питањe нематеријалности и граница. Мотиви су резултати посматрања граничних простора Лице–Човек, Кућа–Простор, Симбол–Знак, идентитет–двојност, а представљају покушај да се одговори на питање где борави оно што видимо. У раду користи фотографије својих радова и људи, као и цртеж присутан и као текст и као контекст.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, „Евгениа Демниевска: дискурс утопије модернизма", *АртФама*, 2007, 9.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМОГРАФИЈА
**ДЕМОГРАФИЈА** (грч. dh'mo": народ, grav fein: писати), интердисциплинарна наука која проучава стање, територијални распоред и промене структура становништва. Основне компоненте **д.** су рађања, умирања и просторна покретљивост становништва. Ова научна дисциплина најуже је повезана са статистиком, географијом, економијом, социологијом и медицином. Водећа научна установа у Србији која се бави **д.** је Центар за демографска истраживања Института друштвених наука (ЦДИ) у Београду, основан 1962. Оснивач и први управник Центра био је Милош Мацура (1962–1963), којег је наследио Душан Брезник (1963–1985), а онда су управници били: Мирољуб Ранчић (1985–1987), Драгана Аврамов (1987–1991) и Мирјана Рашевић (од 1993). Бранислав Стојановић, Мирољуб Ранчић и Мила Богосављевић су привремено вршили ову дужност током 1992–1993. Рад и развој Центра заснива се на задацима прокламованим приликом његовог оснивања. То су истраживање развитка становништва, унапређење демографске мисли и развој научне методологије у овој области. Отуда је програм рада константно широко постављен и обухвата активности на комплексном сагледавању стања, тенденција и проблема становништва Србије и њеног окружења. У том смислу проучавају се све појаве демографског развитка, њихових тенденција, детерминишућих фактора, законитости у кретању и очекиване промене у догледној будућности. Посебно се идентификује и истражује проблем развитка становништва Србије и указује на могуће демографске, економске, социолошке и друге последице у областима у којима је присутан популациони фактор. У низу тема које се истражују заступљена је просторна компонента, као и етничка димензија код појава у којима је она важан узрок њихових манифестација. Налази квантитативних и квалитативних анализа служе с једне стране као извор потребних знања за унапређење теоријско-методолошког оквира, а с друге стране за усмеравање политичког деловања у овој сфери. Најзначајнији реализовани пројекти ЦДИ су „Фертилитет становништва и планирање породице у Југославији" (1980), „Искуства популационе политике у свету" (1996), „Развитак становништва Србије 1950–1991" (1995) и „Развитак становништва Србије 1991–1997" (1999), „Демографске претпоставке и перспективе развоја становништва Србије у условима савремених социо-економских процеса" (2006–2010), „Managing Migration and its Effects in South-East Europe" (2012–2014) и „Истраживање демографских феномена у функцији јавних политика у Србији" (2011–2018). Резултат рада на различитим пројектима чији је носилац био Центар је 70 издатих књига, од тога 34 монографије и 36 публикација са два или више аутора. Од 1963. Центар издаје научни часопис *Становништво*. У протеклим деценијама у часопису је своје радове објављивало више од 100 аутора из целе бивше Југославије. Угледу и значају часописа су, својим радовима, допринели и демографи из света, укључујући и најпознатије истраживаче из науке о становништву.
Најшире струковно удружење у овој области је Друштво демографа Србије (ДДС) које је почетком 2009. имало 109 чланова и 97 чланова који су имали студентски статус. Готово петина чланова је из иностранства (БиХ, Француска, Грчка...). Први председник ДДС био је Бранислав Ђурђев (1992–2011), а од 2011. на овој функцији је Биљана Радивојевић. Основне активности ДДС везане су за популаризацију **д.**, а од свог оснивања бави се организовањем и реализацијом научних истраживања из **д.**, као и издавачком делатношћу. Најзначајнији пројекти ДДС су монографије о становништву и домаћинствима према пописима 2002. и 2011. Од 1990, заједно са ЦДИ, ДДС је суиздавач научног часописа *Становништво*, а од 2000. и билтена *Демографски преглед* (заједно са Министарством рада и социјалне политике и ЦДИ). ДДС је 2005. било и суорганизатор међународне научне конференције „Migrations, Crises and Recent Conflicts in the Balkans" (85 учесника из 18 земаља). Сваке године одржава се и традиционална трибина ДДС на којој се представљају резултати демографских истраживања или разматрају одабране теме које се односе на актуелни демографски тренутак Србије. У Бањалуци је од 2001. регистровано удружење Центар за демографска истраживања. Међу разним часописима који објављују радове са демографском тематиком најзначајнији су: *Демографски зборник*, *Становништво*, *Зборник Матице српске за друштвене науке*, *Демографија* и *Демографски преглед*.
На Филозофском факултету у Београду 1959. уведена је **д.** као посебан предмет, а у 1960-им годинама **д.** је уведена као предмет под различитим називима: **Д.**, Географија становништва, Демографска статистика, на основним студијама на Катедри за географију Природно-математичког факултета, Економском факултету и Факултету политичких наука у Београду. У периоду 1970–1990. последипломска настава из **д.** била је организована и у Центру за мултидисциплинарне студије у Београду. Нови квалитативни корак у стварању едукативне основе за развој науке о становништву у Србији је формирање основних академских студија **Д.** на Географском факултету у Београду 1999. Основним студијама касније су придружене и мастер студије и докторске студије **Д**. Истовремено или са временским помаком **д.** почиње да се предаје у оквиру студија социологије, географије и/или економије и на другим универзитетским центрима у Србији и Републици Српској. На Универзитету у Новом Саду **д.** се слуша на ПМФ на студијским програмима дипломирани професор географије и дипломирани географ у оквиру предмета Географија становништва, Историјска **д**. и Демографски модели. На докторским студијама слуша се у оквиру предмета Популациона политика и планирање породице, као и Утицај демографских трендова на развој туризма. У Центру за просторне информације Војводине овог факултета урађено је више регионално-демографских студија општина и градова. На ФФ у оквиру студијског програма Социологија **д.** је изборни предмет. Универзитет заједно са Матицом српском и Покрајинским секретаријатом за здравство, социјалну политику и **д.** сваке три године организује међународни симпозијум о демографској проблематици. На Универзитету у Нишу **д.** се предаје на ПМФ на студијском програму Географија у оквиру предмета Географија становништва. На мастер студијама на студијском програму Мастер географ она се слуша у оквиру предмета Становништво света. На ФФ **д.** се јавља као изборни предмет на студијском програму основих академских и мастер академских студија Социологије. На Универзитету у Бањалуци на ПМФ **д.** се слуша на студијским програмима Просторно планирање и Географија у оквиру предмета Становништво у просторном планирању, Географија становништва и Популациона динамика. На мастер студијама географије слуша се у оквиру предмета Демографски модели. На студијском програму Социјални рад – мастер студије на ФПН јавља се у оквиру предмета **Д.** са друштвеним статистикама. На истом факултету на основним студијама студијског програма Социологија студенти слушају предмет Социјална **д**. У периоду 1999–2002. на ПМФ у Бањалуци постојао је Одсек за **д.** на којем су студије завршиле три генерације студената који су стекли академско звање дипломирани демограф или дипломирани географ-демограф. На набројаним факултетима одбрањено је више магистарских, односно мастер радова, и докторских теза из **д**.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Брезник, *Демографија*, Бг 1980; Б. Ђурђев, *Основне технике у демографији*, Н. Сад 2001; Б. Албахари, В. Јовановић, *Библиографија издања Института друштвених наука 1957–2007*, Бг 2007; *Библиографија издања Института друштвених наука* 2007–2011, Бг 2012; М. Рашевић, „Развој демографије у Србији", *Социолошки преглед*, 2012, 46, 3–4.
Бранислав С. Ђурђев; Мирјана Рашевић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМОГРАФИЈА
**ДЕМОГРАФИЈА**, научни часопис покренут 2004. као издање Географског факултета у Београду. До 2009. главни уредник био је Србољуб Стаменковић, а потом Мирко Грчић. Излази једном годишње са циљем да развија, афирмише и интегрише разне аспекте истраживања становништва. Објављује чланке на српском, а апстракте на српском и енглеском језику. Чланци страних аутора објављивани су на енглеском, руском и бугарском језику.
Даниела Арсеновић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМОГРАФСКИ ЗБОРНИК
**ДЕМОГРАФСКИ ЗБОРНИК**, повремена публикација која од 1989. објављује радове посвећене проблемима демографије и географије становништва, а издавач је Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука. До 2010. уредник зборника био је Милош Мацура, а потом Часлав Оцић. До 2015. објављено је осам свезака. Прва књига објављена је 1989, а обрађивала је тему *Проблеми политике обнављања становништва у Србији*. Исте године објављена је и друга књига – *Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије*. Трећа књига је 1992. објавила исти текст на енглеском језику, а четврта је објављена 1997. са темом *Основи популационе политике: циљеви, институције, мере*. Тема зборника из 1999. била је *Социјалне и економске мере у прилог рађања*, а зборника из 2005. *Еволуција популационе политике у Србији 1945–2004*. Осма књига објављена је 2013. као *Српска демографска библиографија*.
Даниела Арсеновић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД
**ДЕМОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД**, публикација коју су 2000, у Београду, покренули Министарство рада и борачко-инвалидске заштите, Центар за демографска истраживања Института друштвених наука и Друштво демографа Србије. Излази на српском језику, четири пута годишње и објављује најактуелнија истраживања и сазнања о становништву Србије. На сажет и јасан начин указује на актуелне проблеме демографског развитка и популационе политике у Србији. Публикација је намењена првенствено државним органима и службама, потом невладиним организацијама, јавним гласилима и новинарима, као и студентима демографије, научницима из области демографије, друштвене географије, социологије и економије.
Даниела Арсеновић
\*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
# ДЕМОКРАТИЈА
**ДЕМОКРАТИЈА** (грч. dh'mo": народ, kratei'n: владати), политички систем који се заснива на владавини народа. Како је неоствариво да владавину врши читав народ, **д.** се остварује тако што државна власт, која оличава врховну власт, произлази из воље народа, његове већине, која избором даје овлашћења државним органима и која их, под условима утврђеним у уставу, може тим органима одузети и вратити себи како би изабрала нове државне органе. Пошто је једногласност одраслих грађана у држави немогуће постићи, власт народа у демократским државама постоји као власт већине народа. Постојање воље народа, у поменутом смислу, суштински је елеменат **д.**, док је спољни елеменат постојање такве државне организације која обезбеђује остваривање те воље. Да би се створила права воља народа у једној држави, у њој грађанима морају бити обезбеђена људска и грађанска права. Реч је, пре свега, о личним слободама, која су јемство заштите личности, а потом о слободама које омогућују стварање и изражавање мишљења грађана. Међу личним слободама најважније су оне којима се јемчи слобода од произвољног хапшења и слобода кретања, док су међу слободама којима се ствара и изражава воља народа (грађана) најважније слобода удруживања, збора, договора и слобода штампе. Спољни елеменат **д.** је државна организација која омогућује изражавање воље народа. Држава најпотпуније обезбеђује изражавање те воље када доношење државних одлука препусти непосредно грађанима. Два најпознатија облика непосредног одлучивања грађана су народна иницијатива и референдум. Таква **д.** је тада непосредна. Њу је немогуће применити у одлучивању о свим питањима из надлежности државе, па отуда највећи број државних одлука доносе представнички државни органи које грађани бирају на општим изборима. Таква **д.** је тада представничка или посредна. У њој представнички државни органи у својим одлукама изражавају вољу грађана. Док у непосредној **д.** грађани непосредно врше државну власт, у представничкој **д.** они непосредно одређују ко ће у њихово име и за њихов рачун вршити државну власт. Они треба да извршавају вољу народа, да поступају онако како би поступао сам народ кад би као такав могао вршити државну власт. Услов за то је да се на општим изборима омогући слободно изражавање стварне воље грађана.
**Д.** се као облик обављања јавних послова од стране народа (народних представника) појавила још у старом веку, под именом „античка **д.**", али су у њој учешће могли узимати само одрасли слободни грађани мушког пола. Стварни настанак **д.** омогућиле су буржоаске револуције, у којима је била срушена апсолутна монархија са својом аутократском државном организацијом (чувена изјава Луја XIV „Држава, то сам ја"), као и облици олигархијске владавине. Државе засноване на **д.** према мери учешћа у економским и друштвеним односима деле се у две групе: либералне и етатистичке.
У нововековној српској држави уставно питање поставило се признавањем права на унутрашњу аутономију, Хатишерифом од 1830. Тиме је Србија постала кнежевина с вазалним положајем у односу на Турску, тј. вазална држава. Оно се сводило на проналажење облика и начина ограничавања кнежеве апсолутне власти. Због тога је кнез на све начине ометао доношење устава, а када је под притиском једне великашке буне (Милетина буна) на то био приморан, устав је октроисао народу уместо да му препусти да га он сам донесе. Био је то Сретењски устав од 1835, а једини демократски елеменат у њему била је Народна скупштина која се састојала „из сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свих окружија и свега Књажества Сербије", али са крајње суженим надлежностима и без законодавне власти. Оно што се тим уставом хтело, постигнуто је. Дотад апсолутна кнежева власт подељена је на три власти, од којих „законодатељна и законоизвршитељна" припада кнезу и Државном савету. „Правосудије руководиће се и набљудавати по свему Књажесту Сербије у име Књаза" (чл. 77), док „Руководство правосудија предаће се судовима, који ће се, по обнародованију законика, у три степена установити" (чл. 78). Уместо да, сагласно демократском начелу, власт кнежева буде ограничена народним представништвом (скупштином), она је ограничена једним неизборним олигархијским телом, Државним саветом, чије чланове поставља кнез. Тек је Светоандрејска скупштина 1858. поставила захтев да Србија добије народно представништво. Иако је она донела два закона о Народној скупштини (којима је Народна скупштина први пут добила законску основу), Србија је тек Уставом од 1869. добила „само по форми представничку владу" (М. Миловановић). Истинско народно представништво предвидео је тек Устав од 1888. Неку годину пре његовог доношења биле су озакоњене политичке странке, које су учешћем на парламентарним изборима омогућавале представљање различитих политичких мишљења у Народној скупштини. Ипак је време непосредног важења тог устава трајало свега пет и по година, пошто је краљ Александар Обреновић државним ударом од 1894. вратио на снагу Устав од 1869.
Ратко Марковић
Неуспех у рату са Бугарском, унутрашња политичка напетост и незадовољство због постојећег аустрофилског спољнополитичког опредељења приморали су краља Милана да споразумевањем са грађанским странкама учини важне промене у унутрашњој политици и 1888. пристане на доношење новог Устава, који се по демократичности могао мерити са белгијским, а на који су се уставотворци углавном и угледали. Према његовим одредбама, гласање је било непосредно и тајно, иако се размишљало и о јавном, будући да је оно сматрано достојнијим слободног човека; бирачко право имали су мушкарци с навршеном 21 годином живота, а имовински цензус је толико смањен да је могло гласати 85,4% сељака. Осим женама, право гласа није дато официрима и војницима стајаће војске, робијашима, продавцима и купцима бирачких гласова. Народна скупштина, бирана сваке три године, добила је право законске иницијативе, искључиво право доношења закона, пуно буџетско право, право интерпелације и анкете. Ради њеног квалитетнијег рада, уведена је одредба по којој су у сваком округу бирана по два посланика са факултетском спремом. Владу је указом постављао краљ, али је Народна скупштина имала могућност да је обори, ако не би била задовољна њеним радом. Осигурано је право слободног изражавања политичког мишљења и удруживања, као и слобода штампе. Министри су за учињена дела одговарали пред законом, судовима је гарантована независност, а државна управа уређена је на принципима локалне самоуправе. Носилац највишег суверенитета постала је тзв. Велика народна скупштина, преузета из дотадашње демократске традиције, која је имала двоструко више посланика од „обичне" и најшира овлашћења: право да доноси одлуку о престолу, ако династија остане без наследника, право да бира намеснике у случају краљевог малолетства и право да пристане на промену граница. У свести народа, Велика скупштина је тиме била изнад владара и изнад Устава. Народна радикална странка, која се најупорније залагала за што снажнију Народну скупштину, овим се изборила за победу парламентарних начела до којих јој је било највише стало: народну сувереност, опште право гласа и јаку скупштину. По мишљењу Слободана Јовановића, радикали су овим Уставом претворили Народну скупштину у врховну власт, која је издавала законе, постављала министре и прописивала им какву ће политику водити, што је краљу одузимало готово сваку надлежност. У таквим околностима, уморан од политичких сукобљавања и не желећи да влада по оваквом, за њега увредљивом и неприхватљивом Уставу, краљ Милан је марта 1889. објавио абдикацију, препустивши престо тринаестогодишњем сину Александру, до чијег је пунолетства одређено трочлано намесништво. У поређењу с другим балканским земљама, Србија је наредних година, осим слободног сељаштва, стекла још једну велику предност: модерне демократске установе и основу за даљи развој парламентаризма. Према сведочењу Албера Малеа, професора краља Александра, српска краљевина била је тада „права земља **д.**" у којој се „сваки појединац сматра равним свом суседу", земља полуевропска-полуисточњачка, с народом изнад свега демократским и у толикој мери „без поштовања за хијерархију" да је сваки сељак веровао да може да се рукује с крунисаном главом као са било којим другим човеком. Такве демократичне склоности становништва биле су, ипак, угрожаване непарламентарним понашањем краља Александра. Одлучивши се у априлу 1893. за самовољно проглашење пунолетства и укидање намесништва, годину дана касније, маја 1894, посебном прокламацијом укинуо је Устав из 1888. и на снагу вратио Устав из 1869. Подржаван од истомишљеника, три године доцније, 1897, председништво владе препустио је Владану Ђорђевићу, по чијем је уверењу **д.** представљала „терор руље" и који се отворено залагао за „послушну Скупштину". Демократски успон у том периоду не само што је заустављен него је наступило доба краљевог апсолутизма, обележеног бруталним прогоном политичких неистомишљеника и противника. Суочен и са широким незадовољством због своје непопуларне женидбе, краљ је 1901. наметнуо нови, Октроисани устав, чије су најважније одредбе представљале новину у дотадашњој парламентарној пракси. Народно представништво је први пут постало дводомно, састављено од Скупштине (Доњег дома) и Сената (Горњег дома). Док су скупштински посланици били изборни, две трећине сенатора именовао је краљ, а трећина је бирана на изборима. Уз то, краљ је законодавну власт делио са Скупштином, док је извршна одговарала искључиво њему.
Такво политичко стање нагло је прекинуто Мајским превратом из 1903, убиством краљевског пара и свргавањем династије Обреновић. У тим преломним историјским догађајима једну од највећих тековина представљали су повратак делимично дорађеног Устава из 1888, успостављање Устава из 1903. и редослед политичких потеза, чиме је демократски поредак у Србији добио чврсте институционалне оквире. Усвајајући белгијски образац првенства суверенитета народа над краљевим, најпре је 2. јуна у Народној скупштини проглашен Устав. Истог дана, посланици су поименичним гласањем за краља изабрали кнеза Петра Карађорђевића, који се у то време налазио у иностранству, позвавши га да прихвати конституцију. Потом је он, положивши 12. јуна заклетву на Устав, ступио на престо, након чега је 8. септембра 1904. крунисан и, напокон, миропомазан 26. септембра исте године, чиме је обележена стогодишњица Првог српског устанка. Народно представништво је применом такве процедуре у потпуности преузело уставотворну власт и донело Устав без потписа владара, а његов избор за краља условило пристанком на Устав. Могло би се отуд закључити да је Краљевина Србија тим чином постала изборна монархија. Савременици су у овој победи **д.** неретко видели оправдање за насиље испољено приликом смене династије и, истовремено, највећи успех у унутрашњој политици који је у наредној деценији умногоме допринео припремама за националноослободилачке ратове 1912−1918. По мишљењу Јаше Продановића, народ је имао „морално право \[...\] на спас од притиска, неправде и насиља, на спас од онога што је опасно за његов живот", док је Љубомир (Љуба) Давидовић истицао да се унутрашњи политички живот стабилизовао, јер су укидање устава, поништавање закона, деловање преких судова и непоштавање права народа постали само део ружних историјских успомена. Становници Србије су у тој једној деценији од поданика постали грађани, будући да је успешно завршен једновековни процес у којем је упоредо вођена борба за национално ослобођење, независну државу и политичка права. Владавина **д.** ни тада, међутим, није протицала без искушења, с обзиром на оштре међустраначке сукобе, утицај војних чинилаца на политичке токове, економске проблеме, ниво културног развоја и спољнополитичку опасност, али је напредак био неспоран.
Позитивне демократске промене заустављене су избијањем I светског рата и онемогућавањем редовног скупштинског рада. Најзначајнија одлука коју је у то време Народна скупштина донела било је проглашење ратног циља у децембру 1914, мада јој је и ова чувена декларација једноставно дата на усвајање. О спољној политици посланици су расправљали само четири пута. Уместо закона који би били донети у редовној скупштинској процедури, влада је доносила тзв. уредбе са законском снагом, које је требало потврдити по завршетку рата. Народна скупштина Србије је своју последњу седницу одржала 29. XII 1918, након стварања Краљевства СХС. Том приликом свечано је потврђено остварење ратних циљева Краљевине Србије, прочитани су акт Народног вијећа СХС и одговор регента Александра, којим је проглашено уједињење и стварање заједничке државе, а потом се гласало за прихватање ратних кредита.
Демократски развој српског народа у периоду између два светска рата, у југословенској краљевини, онемогућаван је низом различитих фактора, међу којима су неки били карактеристични за све земље учеснице рата, док су други потицали из посебности новонастале државе. **Д.** и парламентаризам су у свим земљама које су биле погођене ратом наилазили на тешка искушења, будући да је постојеће привредно и економско стање захтевало хитна решења. Насупрот њиховим спорим механизмима рада, појавиле су се екстремне политичке идеологије, комунистичка и фашистичка, које су обећавале далеко брже отклањање егзистенцијалних проблема. У југословенској држави је ова појава такође била изражена, поготово на простору Краљевине Србије који је претрпео највећа привредна разарања и имао највише људских губитака, нарочито радно способних мушкараца, који су истовремено бивали укључени и у политичке токове. Старе политичке странке, попут Радикалне, биле су притом заморене дугим опстанком на власти и компромитоване низом изнуђених компромиса. Једино право демократско искуство имали су Срби из Србије, с обзиром на то да су у појединим крајевима земље још увек постојали полуфеудални односи, док је у већем делу државе демократски процес био тек у зачетку. Тако је почетком XX в. на простору Хрватске и Славоније, са око 2.600.000 становника, бирачко право имало око 45.000 бирача, да би тај број уочи I светског рата порастао на 200.000, а на првим изборима у Краљевини СХС на 600.000. Уз то, осим странака из Србије, које су при разматрању неуједначености југословенског простора највише наде полагале у **д.** као начин превазилажења наслеђених разлика, несрпске политичке партије инсистирале су на превасходној заштити својих националних и верских права. Показало се да **д**. као идеја никада није постала заједнички циљ југословенских народа, те да је питање државног уређења истакнуто као примарно, мобилишући све политичке снаге и онемогућавајући политичке партије да се одлучније залажу за политичке слободе и решавање социјално-економских проблема. Негативно дејство имаo је и страх краља Александра од јаких странака, као и његова жеља да контролише политички живот у земљи. Компетенције које су Видовданским уставом из 1921. дате круни биле су неупоредиво веће него у уставима из 1888. и 1903. Власт и парламентарна владавина почивале су на тродеоби између Народне скупштине, владе и краља, али је главни чинилац Устава био краљ, који је законодавну власт вршио заједно са Народном скупштином, добивши право да је сазива на редовно и ванредно заседање, као и да је распусти. Осим тога, потврђивао је и проглашавао законе; судске пресуде и решења изрицани су и извршавани у његово име; заступао је земљу у односима са другим државама; био је врховни заповедник војске; оглашавао је рат и закључивао мир. Краљева личност била је неприкосновена, никоме није одговарао и није могао бити тужен. Именовао је председника и чланове Министарског савета, који су одговарали њему и Народној скупштини, а уставна решења га нису обавезивала да министре именује из састава Народне скупштине нити да поштује ставове скупштинске већине, чиме је угрожавана парламентарна пракса. Политичко искуство показало је притом да се краљ Александар, мимо Устава, користио и непарламентарним методама, ослањајући се на одане дворске послушнике, све док 1929. није прогласио апсолутну личну владавину. Након неколико година неуставног режима, а од Октроисаног (Септембарског) устава из 1931. и постојања Народне скупштине без демократског живота, после краљеве погибије 1934. савременици су тај период у историји југословенске краљевине назвали „диктатуром без диктатора". По речима Милана Грола, у таквим околностима онемогућено је политичко васпитавање млађих генерација и њихово постепено привикавање на учешће у политичким дебатама. Допуштајући да се под притиском захтева Хрвата и Словенаца, равнодушних према судбини **д.**, енергија троши искључиво на питање државног уређења, Срби су и сами напустили залагање за политичке слободе, губећи свест о политичким вредностима за које су се борили у својој једнонационалној држави.
Мира Радојевић
Утапајући се после I светског рата у заједничку државу јужнословенских народа, Србија је изгубила своју државну личност (државност). Преуређењем заједничке државе у федерацију, после II светског рата, Србија је постала једна од укупно шест федералних јединица, образованих по етничком начелу. У њима није било политичке **д**. Све време њеног постојања у земљи је функционисао једностраначки систем у чвршћем или лабавијем облику. Србија је имала положај федералне јединице и у двочланој федерацији, насталој отцепљењем четири федералне јединице од „велике федерације", СФРЈ. Пред само њено растурање, у Србији је њеним Уставом од 1990. допуштено образовање политичких странака, уместо делегатског система образовања и рада скупштине, успостављено је народно представништво засновано на општим и непосредним изборима и слободном избору представника према нахођењу бирача. Загарантована је слобода предузетништва, а друштвена својина је постала од доминирајућег само један од својинских облика. Прелазан облик потпуног раздвајања Србије и Црне Горе била је трансформација двочлане федерације, СРЈ, у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Њен циљ је био да се уставним путем изведе отцепљење („иступање") Црне Горе од државне заједнице са Србијом. То је и учињено референдумом о независности Црне Горе, после којег је, оставши без федералних партнера, Србија Уставом од 2006. успостављена као парламентарна република с истакнутим положајем председника републике, због чега један број аутора такав систем власти карактерише као „полупредседнички". У њему се у развијању начела и установа **д.** отишло даље од Устава из 1990, проширивањем скале људских слобода, стварањем независних тела за њихову заштиту, појачаним јемствима судске независности и елиминисањем друштвене својине као облика својине. Као и у многим другим демократским земљама, и у вези са Србијом отворена је расправа о томе колико је формална **д.** остварена у пракси, те колико је она и стварна.
Ратко Марковић
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Уставно право Краљевине СХС*, Бг 1924; Р. Д. Лукић, *Теорија државе и права*, 1–2, Бг 1958; Н. Пашић, *Савремена држава*, Бг 1960; Р. Д. Лукић, *Политичка теорија државе*, Бг 1962; К. Чавошки, *Могућности слободе у демократији*, Бг 1981; *Историја српског народа*, V, 1–2, Бг 1981; VI, 1–2, Бг 1983; М. Грол, *Искушења демократије*, Бг 1991; Д. М. Поповић, *Савремена уставност и демократија*, Бг 1997; М. Матић, *Либерализам, популизам и демократија*, Бг 2002; М. Грол, *Искушења демократије*, Бг 2005; Х. Келзен, *О суштини и вредности демократије*, Бг 2005; С. Антонић, „Демократија", у: М. Ковић (ур.), *Срби 1903−1914. Историја идеја*, Бг 2015; Н. Димитријевић, *Демократија на ивици: расправе о кризи и алтернативама*, Бг 2016; Д. Ђорђевић, *Историја модерне Србије 1800−1918*, Бг 2017; Д. Стојановић, *Србија и демократија: 1903–1914, историјска студија о „златном добу српске демократије"*, Бг 2019; М. Радојевић, *Српски народ и југословенска краљевина*, I, *Од југословенске идеје до југословенске државе*, Бг 2019.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТИЈА
**ДЕМОКРАТИЈА**, главни орган Демократске заједнице који је излазио у Београду 1919--1925. Први број објављен је 1. V 1919. У име Демократског клуба за првог власника именован је Богдан Медаковић; политички директор био је Радоје Јовановић, а административни директор Славко Шећеров. Током прве године излажења још четири личности су руководиле листом као његови власници. Од броја 29, који је изашао 1. VI 1919, као власник се наводи Адолф Рибникар, од броја 68, објављеног 19. VII 1919, то је Милорад Драшковић, а од броја 169. Мика Р. Радивојевић. У наредним годинама власници су ретко мењани. Од броја 446 (1920) власник **Д.** био је Љубомир Давидовић, а од броја 1.250 (1924) Коста Кумануди. Током прве године излажења лист је изменио и четири главна уредника. Први главни уредник био је Богосав Војиновић (од броја 11), затим Владимир Ћоровић (од броја 25, који је објављен 28. V 1919), па Милан Живковић (од броја 54) и на крају Гојко Петровић (од броја 280). Касније су се на месту уредника налазили Радисав Тасић (од броја 632 из 1921), Милутин Димитријевић (од 1924) и на крају Петар Петровић (од броја 1.250 из 1924). Пратећи промене у политичкој групацији из које је настала, и **Д.** се мењала, те је од 1921. излазила као „главни орган Демократске странке". Током шест година постојања лист је био изразито критичан према владама у којима није била заступљена Демократска странка. Залагао се за слободу штампе, доносио прилоге из књижевности и културе. Штампан је у Ротационој штампарији у Београду, на ћирилици и латиници. Последњи број објављен је 3. I 1925.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата. Основа за библиографију српске периодике 1915–1945*, Бг 1956; М. Бјелица, *200 година југословенске штампе. Преглед историје новинарства*, Бг 1968; *Библиографија београдске штампе 1835–1991*, Бг 1991; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995. Историјско-библиографски преглед*, Бг 1996.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТИЈА
**ДЕМОКРАТИЈА**, гласило Демократске странке које је излазило у Београду 1945. Издавање је започело после Трећег заседања АВНОЈ-а (7−10. август) и оставке Милана Грола, страначког шефа, на место потпредседника у Привременој влади ДФЈ (18. август), а у време припрема избора за Уставотворну скупштину, заказаних за 11. XI 1945. С обзиром на то да су се кључне политичке дискусије односиле на питање државног уређења, првенствено на решавање дилеме између републике и монархије, начело конституисања федералних јединица и озакоњивања македонске и црногорске нације, те да је Демократска странка била предводник опозиције изван Народног фронта под контролом КПЈ, ове околности су условиле покретање **Д.** као недељног политичког листа и одредиле теме о којима је писано. Први број изашао је 27. септембра, а последњи, седми по реду, 8. новембра. Уредник и аутор већине уводника и најзначајнијих текстова био је М. Грол, али су важне прилоге давали и други страначки прваци, попут Михаила Божовића. Писано је о свим актуелним проблемима, првенствено о растућој економској кризи и потреби збрињавања ратом опустошених крајева, о усклађивању обнове земље са истим процесом у свету, о нужности поштовања демократских принципа, одлучујућој вољи КПЈ и њеном наметању приликом доношења одлука од значаја за будућност државе, често уз употребу политичког насиља према неистомишљеницима. Не оспоравајући идеју федералистичког уређења, с којим се Демократска странка сагласила већ 1933, **Д.** се противила мерилима које је усвојила КПЈ, а која су одрицала право грађана и народа да о њима изнесу мишљење. Најтежи спор отваран је притом због признања македонске и црногорске нације, будући да су демократе већ из предратне идеологије комуниста схватале да ће оно бити учињено на штету интереса и будућности српског народа. Слажући се, иако нерадо, са посебношћу македонског народа, истицале су недељивост моравско-вардарске линије и чињеницу да је Македонија планирана првенствено као културна целина, без могућности самосталног економског напретка. Аргументи Милована Ђиласа о црногорској нацији пак тумачени су као магловити и неодређени, уз одлучно подсећање да су се Црногорци током своје историје увек осећали као Срби, што је потврђено не само одлуком Подгоричке скупштине новембра 1918. него и масовним устанком из јула 1941, подигнутим против италијанске протекторатске власти и црногорских сепаратиста. За демократе је ово питање отуда било политичко, а не национално, срачунато на то да се силом створи црногорска индивидуалност и тиме оправда настанак црногорске федералне јединице. **Д.** је због изношења таквих ставова непрестано критикована од стране комуниста, те је и М. Ђилас признавао да се кампања плански стално разбуктавала, све док омладинци, са знањем партијског вођства, нису извршили јавно паљење. Након тога дата је и изјава о наводном одбијању графичких радника да штампају лист отворене опозиционе садржине.
ЛИТЕРАТУРА: В. Коштуница, К. Чавошки, *Страначки плурализам или монизам. Обнова и затирање послератне опозиције*, Бг 1990; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; М. Павловић, *Историја Демократске странке 1941–1952*, Бг 2010; М. Радојевић, *Милан Грол*, Бг 2014.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТИЈА
**ДЕМОКРАТИЈА**, лист Демократске странке који је, у четири серије, излазио у Београду 1990–1998. Први број, најављен као „наставак Гролове *Демократије*", објављен је 9. III 1990, убрзо након што је Демократска странка одржала Оснивачки одбор (11. XII 1989) и Оснивачку скупштину (3. II 1990), на којој су прикупљена средства за штампање. Први главни и одговорни уредник био је Александар Илић, док су чланови редакције били: Борислав Пекић, Никола Милошевић, Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Гојко Ђого, Марко Јанковић и Зоран Ђинђић. **Д.** је излазила петнаестодневно „као политички, али и културни весник нових, демократских времена", посвећена „како опозицији, тако и дискусији о горућим политичким, економским, правним и културним питањима". На страницама листа заступане су идеје демократије, вишепартијског система, критикована је владавина најпре СК, а затим Социјалистичке партије Србије. Нарочита пажња посвећивана је оснивању одбора Демократске странке и трибинама њених представника широм Србије и Југославије. Као једини опозициони лист у време када је покренута, **Д.** није добијала финансијску подршку државе, а приходе је остваривала путем продаје, претплате и огласа. Најважнији вид продаје на почетку излажења био је преко колпортера, углавном активиста Демократске омладине. Првобитни тираж је био 20.000–35.000 примерака. У првој серији излажења (1990–1991) објављено је укупно 39 бројева, од чега у првој години 23 (1–23), а у другој 16 (24–39). У том периоду било је више уредника: Александар Илић (уредио бројеве 1–9, 12–14), Војислав Коштуница (10/11), Зоран Ђинђић (15–18), Предраг Протић (19–32), Гојко Ђого (33), Драган Белић (34–38) и Милан Бечејић (39).
**Д.** је поново почела излазити у мају 1993, као „лист демократске јавности" под уредништвом Радована Чолевића. Иако је требало да излази два пута, пред читаоцима се појављивала једном месечно. У другој серији излажења (1993–1994) штампано је 11 бројева, од чега у првој години 10 (1–10), а у другој један (11). Лист је обновљен у мају 1995. као билтен Демократске странке, намењен „пре свега члановима Демократске странке", а излазио је једном месечно. Претплата на лист представљала је страначку чланарину и означавала припадност Демократској странци, једнако као и чланска карта. Циљ је било „увећање чланства, побољшање комуникације и јачање организованости Странке".
У трећој серији излажења (1995) појавила су се три броја; прва два под уредништвом Р. Чолевића, а трећи Оље Нушић. Лист је поново покренут у време протеста против режима Слободана Милошевића, а први број обновљене **Д.** је изашао 29. XI 1996. Приредили су га „бивши уредници и новинари *Блица*", под уредништвом О. Нушић. Излазио је свакодневно, заступао опозиционе ставове и критиковао режим. Имао је обележја редовних новина – спортске, културне и друге рубрике. Све до 17. II 1997. није имао нумерацију, него је излазио као „специјално издање". Од 18. II 1997. излазио је сваког дана, осим недељом, као лист „демократске оријентације, али не и Демократске странке". Оснивач и издавач је било НИП *Демер*, а од 15. VI 1998. *Акапит*. Главни уредник и директор листа била је Љубинка Милинчић, а одговорни уредник Цвијетин Миливојевић. Током 1997. и 1998. објављен је укупно 551 број. Услед финансијских проблема лист није излазио у периоду 6. VII – 5. VIII 1998. Последњи број је изашао 24. IX 1998.
ЛИТЕРАТУРА: „Уз први број", *Демократија*, 9. III 1990; „Годишњица *Демократије*. Огледало Демократске странке", *Демократија*, 10. III 1991; „Демократија, поново", *Демократија*, мај 1995; „Уместо уводника", *Демократија*, јун/јул 1995; „Зашто нови импрес?", *Демократија*, 18. II 1997; К. Николић и др. (прир.), *Историја Демократске странке 1989–2009*: *документи*, Бг 2010.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТСКА ОПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ (ДОС)
**ДЕМОКРАТСКА ОПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ (ДОС)**, коалиција странака која је владала Србијом 2001–2003. Настала је 10. I 2000. као савез 19 странака опозиције Слободану Милошевићу. Иницијатор је био Српски покрет обнове, тада најјача опозициона странка. Поред СПО у **ДОС** су ушле странке из Савеза за промене: Демократска странка (ДС), Грађански савез, Демократска алтернатива, Социјалдемократија, Нова Србија, Демократска странка војвођанских Мађара, Демократски центар, Демохришћанска странка, Асоцијација слободних и независних синдиката, затим Демократска странка Србије (ДСС), као и мање странке: Лига социјалдемократа Војводине, Социјалдемократска унија, Савез војвођанских Мађара, Реформисти Војводине, Санџачка демократска партија, Коалиција Војводина, Покрет за демократску Србију, Лига за Шумадију. После атентата на председника СПО Вука Драшковића у Будви, 15. VI 2000, незадовољан показаном солидарношћу лидера осталих странака, СПО напушта **ДОС**, али коалиција успева да се одржи без њега. Штавише, због нарушавања јединства опозиције, највећи део бирача СПО прелази да гласа за **ДОС**. САД и ЕУ ће материјално и пропагандно снажно подржати **ДОС**, као главну опозицију С. Милошевићу. **ДОС** доноси политичку Платформу 3. III 2000, која подразумева да се, „после изборне смене ауторитарног режима", приступа доношењу новог устава којим ће Србија постати „децентрализована држава, са снажном регионалном самоуправом (Санџак, односно Рашка област), уз уважавање аутономије Војводине и Косова". Тражило се и „редефинисање односа Србије и Црне Горе, према вољи народа" и „одређивање националног интереса Срба", са напоменом да ће „у наглашено вишенационалним срединама бити успостављени механизми позитивне дискриминације" мањина. Привреда би почивала „на слободном предузетништву" и „приватној својини, уз могућност постојања државне својине у стратешким секторима". Платформа је допуњена „Уговором са народом", од 19. VIII 2000. у којем се, између осталог, обећава „доследна примена Резолуције 1244 о Косову", „смањивање броја министарстава барем за трећину", „доношење закона о забрани гомилања функција" и „стављање на увид свих тајних полицијских досијеа, у року од сто дана". Као симбол жеља за демократским променама, укидањем изолације и вишим стандардом, **ДОС** побеђује у Србији на савезним изборима одржаним 24. IX 2000. Освојио је 2.092.799 гласова (46,2%) на парламентарним и 2.470.304 (50,2%) на председничким изборима (оба резултата су за Србију). Вође и присталице **ДОС**-а су 5. октобра заузеле Скупштину и тако принудиле Слободана Милошевћа да се повуче. Председнички кандидат **ДОС**-а Војислав Коштуница (ДСС) званично је ступио на дужност 7. октобра. У коалицији са Социјалистичком народном партијом (ЦГ) **ДОС** је формирао савезну владу СРЈ 4. XI 2000: у њој је имао девет од петнаест министара, а добио је и место председника Већа грађана. На ванредним изборима за Скупштину Србије, 23. XII 2000, **ДОС** је, на крилима победе над Милошевићем, тријумфовао, добивши 2.402.387 гласова (64,1%) и 176 места (од 250). **ДОС** је добио председника скупштине и самостално образовао владу Зорана Ђинђића (25. I 2001). У влади су били председници већине странака **ДОС**-а. Због испоруке Милошевића Хагу и афере око убиства Момира Гавриловића, ДСС напушта **ДОС** 17. VIII 2001. и прелази у опозицију. Владина већина у скупштини се смањила на само шест посланика изнад апсолутне већине. Како би је ојачало, Председништво **ДОС**-а 24. V 2002, захтева одузимање мандата 21 посланику из ДСС-а због „изостанака са седница", што скупштина усваја. Када је Савезни уставни суд 27. јула поништио ову одлуку, Председништво **ДОС**-а тражи одузимање свих 45 манадата ДСС-у, што се изгласава 29. јула. Али, на неуспелим председничким изборима 13. X 2002, Војислав Коштуница, кандидат ДСС-а, осваја двоструко више гласова (1.991.947) од кандидата **ДОС**-а Мирољуба Лабуса (921.094). Да би се обновио пољуљани легитимитет, 4. XI 2002. враћени су сви мандати ДСС-у, али углед и популарност **ДОС**-а настављају да падају. **ДОС** постаје симбол политичког волунтаризма и пропале приватизације. Кандидат **ДОС**-а Драгољуб Мићуновић губи неуспеле председничке изборе 18. XI 2003, освојивши свега 893.906 гласова или 35,4%. После тог пораза ДС као главна странка остатка коалиције одлучује да на скупштинске изборе 28. XII 2003. изађе са самосталном листом. То је био крај **ДОС**-а.
ЛИТЕРАТУРА: К. Чавошки, *Сага о досманлијама*, Н. Сад 2002; О. Прибићевић, *Rise and Fall of DOS*, Бг 2010.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА
**ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА**, политичка партија у Краљевини СХС/Југославији. Формирана је фебруара 1919. спајањем три странке из Краљевине Србије – Самосталне радикалне, Либералне и Напредњачке, потом словеначких либерала, мањих политичких група из Босне и Херцеговине и Македоније и велике Хрватско-српске коалиције, која је окупљала углавном Србе, југословенски опредељене Хрвате и неколицину словеначких политичара из бивших југословенских покрајина Аустроугарске. Шеф странке, која никада није постигла потпуно јединство, постао је Љубомир (Љуба) Давидовић, али је његов утицај био раван оном који је имао Светозар Прибићевић, вођа Хрватско-српске коалиције. Приликом оснивања названа је Југословенском демократском странком, будући да је имала присталице на већем делу југословенске територије и да је и именом требало да симболизује оданост југословенској идеји. Настанак странке подстакао је регент Александар, покушавајући да ослаби Радикалну странку и моћ Николе Пашића, чиме је онемогућио стварање српског политичког фронта. Прокламујући партијски програм, **Д. с.** се изјаснила за парламентарну монархију и идеју потпуног народног јединства Срба, Хрвата и Словенаца, заложивши се за искључивање свих историјских, племенских и покрајинских разлика приликом уређења државе. Саглашавала се једино са могућношћу административне децентрализације стварањем самоуправних јединица, омеђених природним, социјалним и економским приликама. Више од већине других грађанских странака развила је социјално-економске одредбе програма, истакавши да ће у том погледу бити модерна и радикална колико једна грађанска партија може да буде. У подједнакој мери инсистирала је и на потреби планског културног напретка.
На изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920, освојила је највише гласова – 319.448 и 92 мандата. Месец дана касније, у сарадњи са радикалима, преузела је одговорност за доношење тзв. Обзнане, којом је забрањен рад КПЈ. Током расправа о облику државног уређења подржала је централистичко-унитаристички нацрт Устава, изборивши се, заједно са радикалима, да он – упркос отпорима, првенствено хрватских странака – буде изгласан у Конституанти и озакоњен Видовданским уставом (1921). Већ наредне године, међутим, у странци су избиле оштре дискусије, с обзиром на то да су бивши самостални радикали из Србије, предвођени Љ. Давидовићем и млађим интелектуалцима, сматрали да одлучно хрватско неслагање са централистичким Уставом изискује компромис, а стабилност државе политичку сарадњу свих чинилаца. Насупрот овом мишљењу, некадашњи чланови Хрватско-српске коалиције, предвођени С. Прибићевићем, одбијали су сваку идеју уставне ревизије. Након две године унутрашњих неслагања, ова се група издвојила и формирала Самосталну демократску странку. Остатак **Д. с.** покушавао је да се споразуме са Хрватском (републиканском) сељачком странком, Словенском људском странком и Југословенском муслиманском организацијом, упркос изневеравањима од стране хрватског вођства.
У време личног режима краља Алексан-дра (1929−1934) странка је претрпела ново осипање чланства, будући да су се чак и поједини њени прваци приклонили идеји декретованог интегралног југословенства или одустали од опозиционе борбе. Управо у тим годинама, Љ. Давидовић је постајао вођа целокупне српске демократске опозиције, задобивши због своје готово легендарне честитости поштовање какво није имао ниједан од тадашњих српских политичара. У сарадњи са страначким идеологом Миланом Гролом, почетком 1933. објавио је програм државног преуређења, предложивши поделу земље на четири јединице, формиране око Београда, Загреба, Љубљане и Сарајева. Та четврта јединица, Босна и Херцеговина са лукама јужне Далмације, требало је, према овој замисли, да онемогући директно разграничавање између Срба и Хрвата, за које су демократе веровале да је могуће „само преко гробова". Осим ових великих јединица, **Д. с.** је сматрала да је нужно образовати и аутономне области у Војводини, Македонији и Далмацији, али да су разлози за њихово постојање другачијег карактера, првенствено управног и економског, а никако националног. Осим тога, инсистирала је на успостављању поретка пуне парламентарне демократије, као неопходном услову да се постигне трајно решење државне и међунационалне кризе. Убрзо потом, признала је да народ у држави није „једнородан", те да су на тој илузији почињене многе грешке. Желећи да оне буду исправљене, Љ. Давидовић се сложио да на скупштинским изборима 1935. и 1938. носилац удружене опозиоционе листе буде Влатко Мачек, шеф ХСС, без обзира на то што су му присталице пребацивале ову одлуку, истичући његову велику популарност у Србији и српском народу уопште. Али, када су у априлу 1939. започели преговори Драгише Цветковића, председника владе и мандатара кнеза Павла, са В. Мачеком, чији је резултат требало да буде решавање хрватског питања, Љ. Давидовић је заједно са другим шефовима српских странака одбио предлог шефа ХСС да преговара и у њихово име. Стварање Бановине Хрватске у августу 1939. изазвало је оштру критику од стране **Д. с.**, која је у наредном периоду истицала да је Споразум Цветковић--Мачек прихватила као свршени чин, али да је он у погледу ширине територије хрватске јединице постигнут на штету интереса српског народа, а у погледу добијених компетенција на штету интереса државне целине. Осим тога, наглашавала је да је потписан у недемократској процедури, без консултовања српског народа, у присуству легитимног представника Хрвата и представника кнеза Павла, без морално важећих овлашћења. Истовремено, одустала је од свог предлога поделе земље на четири федералне јединице, затраживши да цеолокупна преостала државна територија, која није ушла у састав Бановине Хрватске и која неће ући у састав Словеније, буде формирана као српска, по истој правној процедури и пре сазивања скупштинских избора. Усред ових жестоких расправа, због којих је **Д. с.** у Хрватској оптужена као великосрпска и хегемонистичка, у фебруару 1940. умро је Љ. Давидовић, а за његовог наследника изабран је М. Грол. Уласком Краљевине Југославије у II светски рат годину дана касније, странка се још једном поделила. Део њених првака на челу са М. Гролом напустио је земљу и са владом отишао у емиграцију. Већина омладинаца, који су до рата представљали центар окупљања демократске студентске опозиције, прикључила се равногорском покрету, као што је поступила и неколицина нешто старијих чланова. Карактеристично је притом да се већина противила по српски народ трагичном идеолошком сукобу у грађанском рату, иако су јој симпатије биле на страни генерала Драже Михаиловића. Када се М. Грол почетком 1945. вратио у земљу, од предратних 27 чланова Главног одбора успео је да окупи 11. Он сам пристао је да марта 1945. као потпредседник уђе у Привремену владу ДФЈ, надајући се да ће идеолошка диктатура КПЈ под притиском западних савезника бити умањена, али је веома брзо изгубио и ту илузију. Онемогућаван да се у политичком смислу користи добијеном функцијом, узалудно је протестовао против оспоравања свих демократских начела, странку држао изван Народног фронта Југославије и напокон, августа 1945, дао оставку на место потпредседника. Немогућим се показао и покушај опозиционог отпора преко страначког гласила *Демократија*, будући да су преосталe демократe успелe да објаве само седам бројева. Победа КПЈ на изборима за Уставотворну скупштину новембра 1945. суштински је представљала крај **Д. с.**, али је владајућа партија још неколико година продужила да прогони њене некадашње чланове, оптужује их за издају народа и државе, полицијски прати и репресивним мерама онемогућава покушаје њених млађих симпатизера да се супротставе политичком једноумљу.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Љубомира М. Да-видовића*, Бг 1940; Т. Стојков, *Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929−1935*, Бг 1969; Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1970; М. Радојевић, *Удружена опозиција 1935−1939*, Бг 1994; М. Павловић, *Историја Демократске странке 1941−1952*, Бг 2010; М. Радојевић, *Милан Грол*, Бг 2014.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА (ДС)
**ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА (ДС)**, социјално-либерална, а према самоодређењу: социјалдемократска странка основана у Београду 1990. Као и Демократска странка Србије (ДСС), и **ДС** себе сматра баштиником предратне **ДС** (1919–1945). Странка је имала парламентарни статус од 1990. до 2020, учествовала је у влади Србије 2001–2004. и 2007–2012, имала премијера 2001–2004. и 2008–2012, те председника републике 2004–2012. „Писмом о намерама" од 11. IX 1989. тринаесторица интелектуалаца најављују оснивање **ДС**-а, а његови потписници су: Коста Чавошки, Милован Данојлић, Зоран Ђинђић, Гојко Ђого, Владимир Глигоров, Слободан Инић, Марко Јанковић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Борислав Пекић, Миодраг Перишић, Радослав Стојановић и Душан Вукајловић. На Оснивачкој скупштини 3. II 1990. за председника je изабран Д. Мићуновић, а за председника Извршног одбора К. Чавошки. Током 90-их **ДС** је у опозицији режиму С. Милошевића, залажући се за више демократије и критикујући његову ратну политику. Ипак, странка је до 1995. заступала концепт „уједињења српских земаља у једну државну заједницу".
На изборима 9. XII 1990. **ДС** добија 374.887 (7,4%) гласова и 7 мандата (2,8%). У фебруару 1992. **ДС** организује петицију за оставку С. Милошевића (скупљено 840.000 потписа), подржавајући и демонстрације 9. III 1991. Иако је **ДС** бојкотовао савезне изборе 31. V 1992, подржао је председника СРЈ Добрицу Ћосића и премијера СРЈ Милана Панића, у чију владу су из **ДС**-а ушли Илија Ђукић (спољни послови) и Миодраг Перишић (информисање). На изборима 20. XII 1992. **ДС** наступа у коалицији с Реформистима Војводине и осваја 268.212 (5,7%) гласова и 8 мандата (3,2%). Овај резултат оцењен је као неуспех, чиме је отворено питање промене председника **ДС**-а. На изборима 19. XII 1993. носилац листе је З. Ђинђић и **ДС** добија 497.582 гласа (11,6%) и 29 мандата (11,6). На ванредној скупштини **ДС**-а 29. I 1994. нови председник постаје З. Ђинђић. Пред изборе за скупштину СР Југославије и локалне изборе 3. XI 1996. **ДС** са Српским покретом обнове (СПО) и Грађанским савезом Србије (ГСС) образује Коалицију „Заједно" којој ће се затим прикључити и ДСС. Коалиција добија 969.206 (23,8%) гласова и 22 мандата (20,4%), од чега је **ДС**-у припало седам. З. Ђинђић и **ДС** су се, током зиме 1996/97, а након крађе на локалним изборима, афирмисали као организатори свакодневних демонстрација. По признавању изборних резултата, З. Ђинђић постаје градоначелник Београда, али се „Заједно" убрзо распада због одбијања **ДС**-а да подржи В. Драшковића као председничког кандидата на изборима 1997. Због недемократских изборних услова, **ДС** је бојкотовао републичке изборе 21. IX 1997.
Странка је иницирала удруживање антимилошевићевске опозиције – Савеза за промене (1999) и Демократске опозиције Србије (ДОС, 2000). На савезним изборима 24. IX 2000. **ДС** наступа као део коалиције ДОС, која осваја 2.092.799 (46,2%) гласова, а од 58 мандата 22 је припало **ДС**-у. У владу Зорана Жижића улазе Зоран Живковић (МУП) и Борис Тадић (телекомуникације). На републичким изборима 23. XII 2000. коалиција ДОС добија 2.402.387 (64,1%) гласова и 176 мандата, од чега је 44 припало **ДС**-у. Владу образује З. Ђинђић (25. I 2001), а из **ДС**-а улазе још три министра: Гордана Матковић (социјална питања), Драган Домазет (наука) и Марија Рашета (саобраћај). После убиства З. Ђинђића 12. III 2003, премијер постаје заменик председника **ДС**-а Зоран Живковић, а у владу улазе из **ДС**-а још: Чедомир Јовановић (потпредседник), Божидар Ђелић (финансије), Александар Влаховић (приватизација) и Бранислав Лечић (култура и медији). Влада З. Ђинђића (односно З. Живковића) водила је неолибералну економску политику с нагласком на брзoj приватизацији, што је пратило повећање системске корупције, задуживања у иностранству и незапослености. То је узроковало пад популарности **ДС**-а на 8% подршке у новембру 2003 (истраживање Стратешког маркетинга). Носилац листе **ДС**-а на изборима 28. XII 2003. постаје Б. Тадић, а тиме и кандидат за новог председника странке. **ДС** добија 481.249 гласова (12,6%) и 37 мандата (14,8%), па прелази у опозицију. Тадић постаје председник **ДС**-а фебруара 2004. На председничким изборима 2004. Б. Тадић добија у 1. кругу (13. јуна) 863.584 (27,4%), а у 2. кругу 1.681.528 (53,2%) гласова и постаје председник Републике. У раздобљу 2004–2007. **ДС** је био у кохабитацији са владајућим ДСС и подржао Устав Србије 2006. **ДС** се враћа у владу након избора 21. I 2007. када осваја 915.014 гласова (22,7%) и 64 мандата (25,6%), чиме постаје друга странка у земљи (после Српске радикалне странке). **ДС** пристаје да премијера предложи ДСС (друга влада В. Коштунице), а у замену за то добија место председника Скупштине (Оливер Дулић) и практично већину министарских места: Б. Ђелић (потпредседник), Вук Јеремић (спољни послови), Драган Шутановац (одбрана), Мирко Цветковић (финансије), Душан Петровић (правда), Милан Марковић (државна управа), Слободан Милосављевић (пољопривреда), Саша Драгин (животна средина), Војислав Брајовић (култура), Милица Чубрило (дијаспора) и Драган Ђилас (без портфеља). Крајем 2007. Б. Тадић и В. Коштуница долазе у сукоб због различитих погледа на борбу против сецесије Косова и политику прикључења ЕУ. Председник скупштине, супротно вољи Владе, расписује председничке изборе за 20. I и 3. II 2008, пре проглашења сецесије Косова. Тадић добија у 1. кругу 1.457.030 (35,4%) гласова, а у 2. кругу 2.304.467 (50,3%), и поново постаје председник Републике. Одмах затим, 6. III 2008, **ДС** на гласању у влади оставља В. Коштуницу у мањини, што доводи до распуштања скупштине и нових избора. На изборима, 11. V 2008. **ДС** наступа у коалицији са Г17 и СПО (Коалиција „За европску Србију"), са изразито евроентузијастичким програмом. Коалиција осваја 1.590.200 (39,2%) гласова и 102 мандата (40,8%), од чега 65 места (26%) припада **ДС**-у. У влади Мирка Цветковића, поред премијера, **ДС** даје и чланове: Б. Ђелић (потпредседник), В. Јеремић (спољни послови), Д. Шутановац (одбрана), Диана Драгутиновић (финансије), Снежана Маловић (правда), С. Драгин (пољопривреда), Д. Петровић (правда), М. Марковић (управа), С. Милосављевић (трговина), О. Дулић (животна средина), Горан Богдановић (Косово), Светозар Чиплић (људска права). По моћи и утицају 2008–2012, **ДС** је прва странка у земљи, а Тадић први политичар. Отуда их јавност сматра најодговорнијима за повећање незапослености, задуживање у иностранству и корупцију. Тадић губи председничке изборе 2012 (1. круг, 6. мај, 989.454 или 25,3% гласова; 2. круг, 20. мај, 1.481.952 или 47,3% гласова), а на скупштинским изборима 6. V 2012. **ДС**, у коалицији са неколико мањих странака, осваја 863.294 гласа (22,1%) и 67 мандата (26,8%), мање од Српске напредне странке. **ДС** прелази у опозицију, а Д. Ђилас, у то време градоначелник Београда, замењује Б. Тадића на месту председника странке, који почетком 2014. од фракције **ДС**-а прави Нову демократску странку (доцније СДП). На изборима 16. III 2014. **ДС** у коалицији са неким мањим странкама добија 216.634 гласова или 6% (19 посланика, од којих је 14 припало **ДС**-у), што је најслабији резултат од 1990. Ђилас је истог дана изгубио изборе за скупштину Београда (**ДС** 16%), због чега је принуђен да закаже ванредну изборну скупштину **ДС**-а, на којој Бојан Пајтић, у том тренутку премијер АП Војводине, постаје нови председник странке, са 184 гласова више од противкандидата Ђиласа (1.461:1.277). На изборима 24. IV 2016. **ДС** у коалицији с мањим странкама понавља резултат из 2014 – добија 227.589 гласова или 6% (16 посланика, од којих је 13 припало **ДС**-у). Но, пошто је **ДС** на истовремено одржаним изборима за скупштину АП Војводине добио свега 7% гласова и 8% посланика, те је Пајтић изгубио власт у АП, и он бива замењен 24. IX 2016. Д. Шутановцем. Међутим, **ДС** на изборима за скупштину Београда 4. III 2018. добија свега 2% гласова и ниједног одборника, због чега опет долази до промене на врху **ДС**-а, 2. VI 2018, те председник постаје Зоран Лутовац. **ДС** 2. IX 2018. улази у коалицију опозиционих странака Савез за Србију, која бојкотује скупштинске изборе 21. VI 2020, тако да после тога **ДС** опет постаје ванпарламентарна странка. **ДС** је, према страначким изворима, од 1990. до 1994. имао 6.000 чланова; од 1994. до 1997. 20.000; 2000 – 40.000; 2009 – 160.000; а 2018. мање од 80.000 чланова.
ЛИТЕРАТУРА: К. Николић и др. (прир.), *Историја Демократске странке 1989–2009: документи*, Бг 2009.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ (ДСС)
**ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ (ДСС)**, конзервативно-либерална странка основана у Београду 26. VII 1992. одвајањем „Крила Демократске странке за Депос" од Демократске странке (ДС). Као и ДС, **ДСС** себе сматра баштиником предратне ДС (1919–1945), а оснивач странке био је Војислав Коштуница. **ДСС** је имао парламентарни статус 1992–2014. и 2016–2020, учествоваo је у влади Србије 2001. и 2004–2008, имаo премијера 2004–2008, као и председника СР Југославије 2000–2003. Расцеп у ДС 1992. је настао око односа према комунистичкој прошлости, националном питању и коалицији Депос, а фракција ДС око Коштунице залагала се за антикомунистичку реторику, чвршћу националну позицију и прикључење Депосу. **ДСС** је у склопу Депоса учествовао на изборима 20. XII 1992, када је Депос освојио 797.831 глас (16,9%) и 50 мандата (20%). Од тога **ДСС**-у је припало 18 места. **ДСС** на следеће изборе 19. XII 1993. излази самостално, те осваја 218.056 гласова (5,1%) и седам мандата (2,8%). То се сматрало неуспехом странке. На изборима за скупштину СРЈ 3. XI 1996. **ДСС** наступа као део коалиције „Заједно" (ДС, СПО и ГСС) која добија 969.206 гласова (23,8%) и 22 мандата (20,4%). Од тога је **ДСС**-у требало да припадне седам. **ДСС**, међутим, на локалним изборима није био део коалиције „Заједно", па током зиме 1996/97. није учествовао у демонстрацијама (мада је подржавао студентски протест). Због сукоба с вођама ДС и СПО, **ДСС** добија само три посланичка места. **ДСС** је бојкотовао републичке изборе 21. IX 1997. Маја 1997. Владан Батић је од **ДСС**-а одвојио фракцију која је била за чвршћу сарадњу с другим опозиционим партијама из коалиције „Заједно" и формирао Демохришћанску странку Србије.
На савезним изборима 24. IX 2000. **ДСС** наступа као део коалиције Демократска опозиција Србије (ДОС), а В. Коштуница је кандидат ДОС-а на председничким изборима. ДОС је на скупштинским изборима освојио 2.092.799 гласова (46,2%), а Коштуница на председничким 2.470.304 (50,2%; оба резултата су за Србију). Сматрало се да су управо доследно опозиционо деловање **ДСС**-a, постојано залагање за демократију и национални интерес, као и лично поштење В. Коштунице, одлучујуће допринели изборној победи опозиције 24. IX 2000. Након пада Милошевића 5. X 2000, Коштуница и **ДСС** достижу врхунац популарности. Према истраживању Института друштвених наука, да је **ДСС** наступио самостално на изборима 23. XII 2000, ова странка би сама освојила више од половине гласова. **ДСС** на изборе излази као део коалиције ДОС, која добија 2.402.387 гласова (64,1%) и 176 мандата, од чега је 45 припало **ДСС**-у. У влади Зорана Ђинђића (од 25. I 2001) **ДСС** има два министра: Обрена Јоксимовића (здравље) и Александра Правдића (привреда). **ДСС** добија и председника скупштине Драгана Маршићанина. Због неслагања с политиком З. Ђинђића, а пре свега због противправног изручења С. Милошевића трибуналу у Хагу, **ДСС** напушта владу 17. VIII 2001. У наредних седам година сукоб **ДСС**-а и ДС-а је основна линија поделе у политичком животу Србије. **ДСС** практично напушта ДОС, због чега је Д. Маршићанин 6. XII 2001. принуђен да поднесе оставку, а посланицима из **ДСС**-a 29. IX 2002. одузимају се мандати. После протеста јавности и одлуке Савезног уставног суда, примерене том неуставном чину, посланици **ДСС**-a враћени су у скупштину 4. XI 2002. На председничким изборима 2002. кандидат **ДСС**-а В. Коштуница је освојио: у 1. кругу, 29. септембра, 1.123.420 (30,9%), а у 2. кругу, 13. октобра, 1.991.947 (66,8%) гласова; на поновљеним изборима 8. XII 2002. 1.699.098 (57,7%) гласова. Како оба пута није испуњен услов натполовичног одазива уписаних бирача, избори су поништени. На скупштинским изборима 28. XII 2003. **ДСС** осваја 678.031 глас (17,7%) и 53 мандата (21,2%). Формира мањинску владу (**ДСС**, СПО, НС, Г17; подршка СПС), а премијер постаје В. Коштуница. У влади **ДСС** има већину министарстава: Драган Јочић (полиције), Зоран Стојковић (правде), Зоран Лончар (државне управе), Милан Париводић (економских односа с иностранством), Радомир Наумов (рударства и енергетике), Предраг Бубало (привреде), Александар Поповић (науке) и Љиљана Чолић / Слободан Вуксановић (просвете). Најважнији учинак ове владе је доношење новог Устава (8. XI 2006), за чијег идејног и политичког творца се сматра В. Коштуница. На изборима 21. I 2007. **ДСС** у коалицији са НС добија 668.889 (16,5%) гласова и 47 мандата (18,8%). Војислав Коштуница је поново премијер, али **ДСС** је сада мањински партнер, са министрима: Драган Јочић (полиције), Александар Поповић (рударства и енергетике), Предраг Бубало (трговине), Зоран Лончар (просвете), Радомир Наумов (вера), Слободан Самарџић (Косово). Због различитих погледа на борбу против сецесије Косова и политику прикључења ЕУ, **ДСС** је остао у мањини у влади, па је В. Коштуница 8. III 2008. затражио распуштање скупштине и нове изборе. На изборима 11. V 2008. **ДСС** је, у коалицији са НС, освојио 480.987 (11,6%) гласова и 30 мандата (12%) и прешао у опозицију. Странка прелази на евроскептичку позицију. На изборима 6. V 2012. **ДСС** осваја 273.532 (7%) гласова и 21 мандат (8,4%). Тиме се **ДСС** враћа на подршку у бирачком телу из 1993. Ипак, овај резултат странка је прогласила успехом. На председничким изборима 6. V 2012. В. Коштуница је добио 290.861 гласова (7,4%, четврто место). На скупштинским изборима 16. III 2014, **ДСС** добија 152.436, гласова или 4,2%, чиме не прелази цензус (5%) и губи парламентарни статус. В. Коштуница, због најслабијег резултата у историји странке, подноси оставку (19. III 2014), а на челу **ДСС**-а га замењује Санда Рашковић Ивић (12. X 2014). **ДСС** излази на изборе 24. IV 2016. у коалицији с покретом Двери, добија 190.530 гласова или 5% и 13 посланика (6 за **ДСС**). Због противљења коалицији **ДСС**-а са СНС у појединим београдским општинама, Ивићева 29. VII 2016. подноси оставку, а замењује је Милош Јовановић. На изборе 21. VI 2020. **ДСС** излази као део коалиције малих странака „Метла 2020", али осваја само 2% гласова и ниједан мандат. Према проценама, странка је у 1990-им имала 15.000 активних чланова, да би се чланство, после 5. октобра, повећало на око 80.000. Данас је активно чланство на нивоу из 90-их. Изборне скупштине одржане су: 5. XII 1992, 25. и 26. VI 1994, 29. и 30. VI 1996, 27. VI 1998, 24. VI 2000, 26. V 2001, 15. VI 2003, 5. VI 2005, 14. X 2007, 14. II 2010, 19. I 2014, 12. X 2014. и 28. V 2017.
ЛИТЕРАТУРА: М. Савић (ур.), *Искуство државотворне политике: двадесет година Демократске странке Србије*, Бг 2012.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТСКИ ПОКРЕТ СРБИЈЕ (ДЕПОС)
**ДЕМОКРАТСКИ ПОКРЕТ СРБИЈЕ (ДЕПОС)**, основан 23. V 1992. као „групација демократски оријентисаних странака и удружења, а такође и појединаца, било да су чланови неке странке, или да нису" (Акт о оснивању). **Д.** је иницирала група интелектуалаца пред изборе за скупштину СРЈ, од 31. V 1992, не желећи да призна те изборе и начин на који је настала СРЈ. Ова група је тражила расписивање избора за Уставотворну скупштину и оставку Слободана Милошевића. У Савету **Д.** налазили су се: Радослав Анђус, Иван Антић, Матија Бећковић, Предраг Палавестра, Мирослав Пантић, Бранко Поповић, Мића Поповић, Љубомир Симовић, Слободан Селенић, Никола Тасић, Павле Николић, као и књижевници Данко Поповић, Борислав Михајловић Михиз и Живорад Стојковић. Извршни одбор сачињавали су Мирослав Гашић, Леон Којен, Радош Љушић, Милка Чворић, Војислав Коштуница, Слободан Ракитић и Коста Чавошки. Портпарол је био Владета Јанковић, а секретар Миленко Радић. У **Д.** је изворно ушло 12 странака, а међу њима и: Српски покрет обнове, Демократска странка Србије, Српска либерална странка, Нова демократија и Реформска демократска странка Војводине. Савет **Д.** је 10. VIII 1992. донео нацрт о преуређењу Србије: укинуле би се АП Војводина и АП Косово и Метохија и извршила децентрализација кроз самоуправне области; питање националних мањина би се решило тако што би албанска мањина добила самоуправу у две области (Косово, Метохија), а мађарска и муслиманска у по једној (северна Бачка, јужна Рашка). **Д.** је на изборима за скупштину Србије 20. XII 1992. освојио 797.831 или 16,89% гласова и 50 посланика (20% места). Пошто је онемогућено оснивање одбора **Д.** по Србији, нестраначка интелигенција се повлачи, а странке, пре свих СПО, преузимају главну реч. Уочи избора од 19. XII 1993. и ДСС напушта **Д.**, а у коалицију улазе Грађански савез Србије и Народна сељачка странка. На изборима 1993. **Д.** добија 715.564 или 16,64% гласова и 45 посланика (18% места). Нова демократија улази у владу Мирка Марјановића (СПС) чиме се **Д.** фактички гаси. У исто време 11 посланика СПО у Савезном парламенту изабраних 1992. на **Д.** листи долази у сукоб с лидером СПО Вуком Драшковићем. Како би спречили да им се одузму мандати, они ће „обновити политички субјективитет **Д.**" То траје до новембра 1994, када су њихова посланичка места враћена СПО, чиме **Д.** нестаје с политичке сцене.
ЛИТЕРАТУРА: *Депос: од коалиције до странке*, Бг 1994.
Слободан Антонић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОКРАТСКИ ФРОНТ
**ДЕМОКРАТСКИ ФРОНТ**, политичка организација, врста коалиционе политичке платформе која делује у Црној Гори од 2012. Њени оснивачи и најважније чланице су Покрет за промјене, грађанска партија на чијем челу је Небојша Медојевић, и Нова српска демократија (некадашња Српка народна странка), на чијем челу је Андрија Мандић, а чланице су биле и неке друге политичке организације и мање партије. Након што су појединачне опозиционе партије лоше прошле на парламентарним изборима 2009, почео је рад на обједињавању и тражењу ефикаснијег начина борбе против Ђукановићевог режима. Ова идеја је реализована тек 2012, када су Мандић и Медојевић успели да наговоре бившег амбасадора Миодрага Лекића да уђе у политику и прихвати номинално вођство над новом оргaнизацијом. У почетној фази **ДФ** је обухватао врло широку опозициону инфраструктуру у којој су били српски, али и црногорски интелектуалци, јавне личности и омладина. Основна идеја је била да најпре треба срушити Ђукановићев режим, а затим на демократски начин решавати међунационалне и друге проблеме. **ДФ** је наступио са детаљним програмом од 595 мера. На председничким изборима 2013. Лекић је као кандидат **ДФ** био веома близу победе, а постоје индиције да су избори брутално покрадени. Године 2015. Лекић је са групом сарадника напустио **ДФ** и основао нову партију ДЕМОС. Руковођење фронтом преузело је колективно председништво у којем Мандић има највећу улогу. **ДФ** је наредне, 2016. уз значајна финансијска средства успео да направи широк опозициони фронт који је де факто имао већину пред дан избора. Режим је, међутим, с измишљеном афером о наводном државном удару у току самог изборног дана спречио да дође до смене власти. Лидери **ДФ** су након тога прогоњени, хапшени, одузиман им је пасош, а Мандић и Милан Кнежевић (лидер Демократске народне партије) првостепено су осуђивани на вишегодишње казне затвора.
ИЗВОР: „Програм Демократског фронта – 595 мјера", Пг 2012, [https://web.archive.org/web/20140520154714if\_/http://www.demokratskifront.me:80/Program-Cirilica\_web.pdf](https://web.archive.org/web/20140520154714if_/http://www.demokratskifront.me:80/Program-Cirilica_web.pdf).
Миша Ђурковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОНИ
**ДЕМОНИ** (грч. daivmone"), натприродна бића која се, по народном веровању, могу показивати у различитим облицима или су невидљива, опасна по људе; митолошка бића, духови. Називи, изглед, карактер, место боравка, време појављивања и поступци **д.**, чине предмет народне демонологије или ниже митологије. У српским етнографским и лексичким изворима за **д.** постоји више десетина народних назива, а највише за означавање ђавола. По саопштењу Прокопија Кесаријског (у делу *Рат са Готима*), Словени су средином VI в. обожавали реке и нимфе (вероватно виле) и друга нека нижа божанства (daimovnia) и свима њима приносили жртве. У Даничићевом *Рјечнику из књижевних старина српских* из 1863. наведена су само четири назива за **д**.: бѣсные доухы, врагь, сотона, дияволь (зьлы дияволь), сотона; у Стојановићевом додатку овом речнику још и назив змаи (змий). Шири списак може се сачинити на основу речника староруског језика И. И. Срезњевског (СПб 1893–1903). Главни општесловенски назив за лошег, опасног духа, био је \**běsъ*. Прихватањем хришћанства овим називом се означавају како збачени пагански богови и њихови кумири, тако и ђаво и неки други **д**.
У апокрифним молитвама бес је дух без одређеног лика, који изазива беснило. Назив из XI в. бѣсъ полоудьныи „подневни демон" – *daemon meridianus*, вероватно означава истог **д.**, који је посведочен у народном веровању Источних Словена. Код Срба једва да има трагова таквом **д**. Називи завистивыи бѣсъ, зълобѣсъ, клюкавыи бѣсъ, бѣсъ поганьскыи (XI–XIV в.) носе хришћанска обележја. Са хришћанством Словени су прихватили и називе дијавол, сатана, демон. У средњовековним списима постоји већи број назива за ђавола: злъць, искоуситель, лоукавыи, нечьстивыи, рѣчь, синьць, тьмьныи итд. Митолошко биће вила у средњовековним списима се јавља од XIV в. У *Временику* Георгија Амартола (руском спису из XIV–XV в.) за виле се каже да су бића у људском облику, да иду у групама и да су им приношене жртве. Из истог времена је и назив самовила. Пошто је тај назив присутан и данас у локалним веровањима јужнословенских народа, делом и код Чеха и Словака, може се сматрати да је био опште познат у словенској прапостојбини. Из корена \**věd*- код словенских народа изведено је више назива, који се најчешће односе на „знајуће" људе, који имају магијску вештину и баве се чарањем (српски *вештица*, руски *ведьма* итд.). Од назива навь, навьие, који у средњовековним споменицима означавају покојнике, изведени су називи за **д.** настале од умрле некрштене деце (српски: *нав*, *навје*).
До сада су **д.** најчешће разврставани према простору, односно месту њихове активности: **д.** куће, помоћних и других зграда; **д.** вода; **д.** шума; **д.** поља; **д.** земље (рудника) и **д.** ваздуха. Пошто су сви **д.** нетелесна бића и као такви се могу кретати по ваздуху, најчешће у виду ветра или лутајуће ватре (ноћног светла), ваздух се не може узимати као њихово станиште. Главна функција **д.** јесте регулативна. Развијање страха код људи од одмазде невидљивих и опасних бића, представља облик друштвене принуде над појединцима да поштују устаљена правила друштвеног понашања. Сходно томе **д.** се могу груписати око три најважнија животна догађаја који прате људе и чине њихов животни круг: рођење детета, свадба и смрт.
Сходно томе могу се уочити и три круга **д**. Чим се роди дете, код Јужних Словена, његов живот могу угрозити **д.** судбине, код Срба – суђенице (тако што му досуде превремену смрт). Ако се породиља не придржава правила понашања, живот њеног детета, па и ње саме, могу угрозити опасни **д.** – бабице, док му плач могу „набацити" ноћнице. Дете се мора штитити и од вештица и мора. Уколико породиља оставља своје дете само, без надзора, њега може заменити неки од **д.**, оставивши свог малог **д.**, у лику однетог детета (тзв. подмече). Уколико новорођенче умре пре крштења, оно постаје **д.** – код Срба – некрштенац, нав, свирац. Дете се уводи у културу и страшењем **д.** (да не плаче, да не прилази дубокој води итд.), нпр. – баук, бабучка, баба рога. За време свадбе младу и младожењу могу угрозити људи са злим очима (па се онда разболе од урока). Сматрало се да жене вештице или мађеснице током свадбеног обреда могу учинити да невеста буде бесплодна. Уколико је човек за живота правио недела (убијао људе, премештао међе, криво мерио) или ако посмртни обред није спроведен на правилан начин, после своје смрти постаје покојник-повратник, тј. вампир или нека ноћна приказа. Људи који су сами себи одузели живот такође су осуђени да лутају као ноћне приказе. Познато је више десетина назива оваквих приказа, као што су: авет, видина, омаја, прикојаса, прилика, сјен, утвара итд.
Посебан круг **д.** имају регулативну функцију у одржању устаљених народних схватања о времену. Сматра се да постоји „опасно" време, када је људима забрањено да се баве одређеном делатношћу (нпр. да раде у пољу, жене да преду) или да је чак ризично да се човек затекне на путу. Прељама које се не придржавају забране предења прети освета **д.** у самом дому (ту функцију код Срба преузеле су Света Среда и Света Петка). Опасним временом се сматра ноћ, посебно „глуво доба" ноћи, подне, одређени дани у недељи (среда, петак и недеља), поједини временски периоди у години (некрштени дани, постови, русална недеља), велики празници (нарочито Ђурђевдан и Ивањдан). Постоји и представа о неизвесном, злом тренутку (српски „зао час"), у којем је човек нарочито подложан утицају **д**. У периоду некрштених дана (од Божића до Богојављења), појављују се **д.** караконџуле; у првој недељи ускршњег поста **д.** тодорци (североисточна Србија и Банат).
Круг **д.** регулише понашање људи у одређеном простору. Неки од њих господаре добрима тог простора и спремни су да га, под одређеним условима, уступе људима (сребрни цар), неки ту само бораве, чувајући то место за себе (таласон, водењак, кемза). Посебан круг **д.** чине живи људи са посебним способностима или магијским умећем, као што су: они који се преобраћају у вукове (вукодлаци), жене које лете ноћу (вештице), девојке које се претварају у поједине животиње и притискају људе у сну (море), људи који имају способност да се њихова душа одвоји од тела и да могу да се боре са предводницима градоносних облака (облачари). Постоје и веровања да човек може извести **д.** из петловог или кокошијег јајета, који постаје његов слуга и доноси му новац (злато) или друга добра – жито, бели мрс. У Далмацији такво биће се назива мацић, малић, у Херцеговини – цикавац. Свим Јужним Словенима познати су **д.** судбине, вила, змај, борба два облачара, вештица, вампир (вукодлак), некрштенци. Најстарије су представе о зооморфним **д**. Пошто поједини **д.** (кућна змија, водени бик, вила) могу упозоравати људе на опасности, то указује на заједничке корене божанског и демонског у старој словенској митологији, тј. на везу неких **д.** с обоготвореним прецима.
ЛИТЕРАТУРА: С. Зечевић, *Митска бића српских предања*, Бг 1981; В. Чајкановић, *Сабрана дела из српске религије и митологије*, 5, Бг 1994; Љ. Раденковић, „Словенска народна демонологија на синхроном и дијахроном плану", *ЗМСС*, 2013, 83.
Љубинко Раденковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОНОЛОШКО ПРЕДАЊЕ
**ДЕМОНОЛОШКО ПРЕДАЊЕ** (митолошко предање), прозне усмене творевине које, по Вуковој одредници, обухватају ,,вјеровање ствари којијех нема", а интернационално су распрострањене и локализоване. Ове форме настају у покушају да се кроз противречности разрешавају универзални човекови страхови и тежње да се објасне личне и колективне трагедије (епидемије, болести, непогоде итд.). Стабилност представа о демонима испољава се на више нивоа, нарочито у просторно-временским оквирима појављивања нечисте силе (глуво доба ноћи; шума, обала, раскрсница, воденица, гробље, гумно), али и кроз подразумевање ,,биографије" оностраног бића. Контраст између човека и демонa активира више опозиција: светло/тама, сигурно/опасно, чисто/нечисто, отворено/затворено. Као вид антипонашања појединим демонима приписана је похотљивост (вампир, змај, вила, вештицa, ,,конкретизоване" демонске жене – Црна краљица, Јерина). За човека је погубан сваки сусрет два света, нехотичан или намеран, јер нечисте силе жртвама наносе душевна и физичка оштећења. Да би се благовремено откриле опасности, радња се може подредити опису демона и/или заштитних магијских радњи. Веродостојност казивања појачава се: позивањем на материјалне доказе доживљаја/догађаја, лично искуство, ауторитет предака и схватање целог колектива (*приповиједа се*; *народ наш мисли*; *Срби кажу*). У Вуковим записима се и пословицом (вјештица, вукодлак, вједогоња, суђење, куга, хаждаха) потврђује однос заједнице према оформљеним представама. Поштовање обредно-религијских правила један је од предуслова спречавања човекове трансформације у демона. Нарочито су значајни обреди иницијације, као граничне ситуације, на шта указују ,,чувања" породиље, новорођенчета и мртваца. Уз уважавање етичког и обредног кодекса, заштиту пружају: магија, одређено биље (бели лук, глог, тамјан), амајлија, запис, басма, молитва, а некада су смишљане компликоване радње као утук против оностраног. Најједноставнији вид одбране је избегавање именовања (призивања) демона и склапање духовног сродства (кума–куга). Човек их уништава или им одузима моћ угрожавања тела (скривање крила и окриља, спаљивање, пробадање, излагање сунчевој светлости). Разноврсност представа открива и ужа класификација: демони природе (шумски и водени духови, виле; атмосферских појава – герман, ала, змај); судбине (суђенице, Усуд); болести (бабице, милоснице, чума); домаћи демони (кућна змија, таласон, домаћи услужни дух); демони настали од људи и људи демонских особина (некрштенци, вампири, живи вампир, вештица, мора, ветровњак); остали демони (тодорци, осења, караконџула).
Флексибилност **д. п.** потврђују обраде многобројних мотива и разноликост форме. Једноставна констатација је елементарни облик казивања о демону, веровање се такође конкретизује као драматична ситуација, а може се успоставити и склоп од више епизода. На основу емотивног ангажовања и статуса приповедача, разликују се меморате (у првом лицу једнине саопштено лично искуство) од фабулата (развијање распрострањеног веровања). Током изучавања **д. п.** су махом представљана као етнографска грађа (уз додатне обраде записа), али и као део усмене књижевности. Поред функције коју имају у традицији, указано је на њихову поетику: сажетост, фрагментарност, склоност према необичном, емотивни растрзан тон, недовршеност, доказивање истинитости, осцилације између фикције и фактографије, прожимања са свим усменим облицима. Фокусирана на једну ситуацију и последице контакта светова, **д. п.** су отворена према ,,тумачењу" прошлости и садашњости. Веровања ,,уводе" поједина митска бића и у културноисторијска предања, као подлогу епских биографија или тумачење настанка облика рељефа, постанка (и нестајања) насеља, сакралних објеката, становништва и породица.
ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, *Етнографски списи*, Бг 1969: M. Бошковић Стули, *Усмена књижевност као умјетност ријечи*, Зг 1975; С. Зечевић, *Митска бића српских предања*, Бг 1981; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; З. Карановић, „Универзалне димензије предања као категорије усмене прозе", *Поља*, 1987, 33, 340; Д. М. Ђорђевић, *Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области*, Бг 1988; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1991; Н. Милошевић Ђорђевић, *Од бајке до изреке*, Бг 2000; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (прир.), *Словенска митологија*, Бг 2001; Д. Ајдачић, *Прилози проучавању фолклора балканских Словена*, Бг 2004; С. Марковић (прир.), *Приповетке и предања из Левча*, Бг–Кг 2004; С. Самарџија, *Облици усмене прозе*, Бг 2011.
Снежана Д. Самарџија
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМОНСТРАЦИЈЕ
**ДЕМОНСТРАЦИЈЕ**, масовни политички, национални и социјални протести. Српска и југословенска држава су се више пута суочавале са овим специфичним обликом борбе, који је према мотивима, захтевима и методама имао различито порекло и циљ. На самом почетку XX в., 23. III (5. IV) 1903, протест трговачких помоћника у Београду прерастао је у велике **д.** више хиљада студената и грађана против режима краља Александра и недемократског Априлског устава из 1901. У сукобу демонстраната с војском и полицијом погинуло је пет људи, а шест је било рањено. Краљ је одговорио извођењем два државна удара у ноћи 24−25. III (6−7. IV), у којима је ради измене законодавства најпре суспендовао Устав, а потом га вратио на снагу. С обзиром на то да су такви краљеви поступци представљали грубо вређање парламентаризма и политичких права, ове се **д.** сматрају својеврсним уводом у Мајски преврат и свргавање династије Обреновић.
Прве **д.** у југословенској краљевини су избиле 5. XII 1918. у Загребу. Незадовољан проглашењем југословенског уједињења, део припадника 53. пешадијског пука царске и краљевске војске и 25. пешадијског пука краљевског домобранства побунио се, тражећи стварање хрватске републике. Наредних година протестовали су махом радници. Око 12.000 радника изашло је на улице Београда 7. X 1919, а у сукобу са полицијом погинуо је један демонстрант. Приликом **д.** железничара на Залошкој цести у Љубљани 24. IV 1920. погинуло је 13 радника. Након проглашења *Обзнане*, којом је забрањен рад КПЈ, око 10.000 демонстраната протестовало је у Загребу 31. XII 1920, а власти су одговориле увођењем ванредног стања. Велике **д.** студената у Београду и Загребу избиле су 28. V 1928. због противљења ратификацији Нетунских конвенција, којима су Ријека и Задар препуштени Италији. Атентат у Народној скупштини 20. VI 1928. на посланике ХСС довео је до **д.** око 30.000 људи у Загребу, а у сукобима са полицијом било је погинулих и рањених. Нове велике **д.** избиле су у Загребу 1. XII 1928. поводом десетогодишњице уједињења. Уочи првих избора после завођења диктатуре, 3–8. XI 1931. демонстрирали су студенти у Љубљани и Београду.
После доласка нациста на власт у Немачкој, **д.** све више попримају антифашистичко обележје. Поводом завршетка тзв. Лајпцишког процеса, у којем се судило за паљење Рајхстага, 23–24. XII 1933. протестовали су студенти Београдског универзитета, разбивши стакла на немачком посланству. Током студентских **д.**, одржаних 1. II 1935, у сукобу са полицијом страдао је студент Мирко Срзентић. Две године касније, 1937, у марту се демонстрирало против посете Галеаца Ћана, министра спољних послова Италије, а у јуну против доласка немачког министра Константина фон Нојрата. Исте године су скупови подршке приликом посете председника Чехословачке Едварда Бенеша и министра спољних послова Француске Ивона Делбоса прерасли у антифашистичке и антирежимске **д**. Изузетан значај имао је протест свештенства СПЦ, православних верника и опозиционих странака, незадовољних намером владе Милана Стојадиновића да ратификује Конкордат са Ватиканом, с обзиром на то да су његове одредбе осигуравале верску и политичку предност Римокатоличке цркве у односу на права других цркава и вероисповести. Забрана власти да учесницима литије, организоване у Београду 19. VII 1937. у форми молебана за оздрављење оболелог патријарха Варнаве, допусте пролазак кроз главно градско шеталиште, изазвала је жесток сукоб са жандармеријом, током којег је испољен и снажан политички протест против режима. Будући да је више учесникa ових **д.** било повређено, догађај је назван Крвавом литијом, доводећи притом до велике политичке кризе. Када је Немачка у марту 1938. анектирала Аустрију, избиле су **д.** студената у Љубљани уз захтев за припајање Корушке, док су београдски студенти, протестујући, позвали колеге из Загреба да дигну глас против фашистичке експанзије у Европи. Широм земље демонстрирало се уочи децембарских избора 1938, а сахрана др Драгише Мишовића у Чачку јануара 1939. претворила се у антирежимске **д**. Поводом окупације Чехословачке марта 1939. у Београду су избиле велике **д.**, а на годишњицу почетка II светског рата, 1. IX 1940, организовани су антифашистички протести у Београду, Загребу, Сплиту, Мостару, Љубљани, Марибору, Осијеку, Сиску, Скопљу, Никшићу. Одлука југословенских власти да потпишу протокол о приступању Тројном пакту довела је до државног удара, у којем је оборена влада Драгише Цветковића, као и 27. III 1941. до **д.** широм земље, нарочито у Београду, Јагодини, Крагујевцу, Нишу, Сарајеву, Ваљеву, Скопљу, Сплиту и другим градовима.
У време социјалистичке Југославије прве **д.** изазвала је одлука краља Петра II о обарању владе Ивана Шубашића. Иако је имала мали значај, КПЈ је у Београду и другим градовима подстакла **д**. Прве **д.** које су уздрмале социјалистичку Југославију били су студентски протести у Београду 1968, изазвани нерешеним проблемима у привреди и друштву, социјалном поларизацијом и растућом неједнакошћу, а инспирисани студентским немирима у Француској и Немачкој. До избијања студентских немира у Београду дошло је после претеране полицијске акције приликом сукоба између станара Студентског града и бригадира са радне акције који је избио првих дана јуна испред Радничког универзитета. Око 3.000 студената кренуло је према згради Савезне скупштине, али је колона заустављена недалеко од СИВ-а. Сутрадан, студенти су заустављени код подвожњака на Новом Београду. У акцији милиције повређенo je 134 студента и 21 милиционер. Већи изазов представљале су пак **д.** албанске националне мањине у октобру и новембру 1968, одржане у Призрену, Сувој Реци, Косовској Митровици и Пећи. До кулминације је дошло 27. XI, када су на Дан заставе, националног празника свих Албанаца, одржане велике **д.** у Приштини, а мање у Гњилану, Урошевцу, Подујеву, Призрену, Пећи и Сувој Реци. Тражено је доношење новог устава, промена статуса Косова и припајање Косову оних делова Македоније и Црне Горе у којима су живели Албанци. У покушају да уђу у зграду Покрајинске скупштине и Покрајинског секретаријата за унутрашње послове демонстранти су се сукобили са полицијом. Искована је парола „Косово република", а у више наврата су паљене југословенске заставе. Погинуо је један демонстрант, а више полицајаца, ватрогасаца и грађана је повређено. Иако су протести заказани за сутрадан, 28. XI, улазак тенковске колоне ЈНА у Приштину довео је до привременог смиривања прилика. Највеће **д.** Албанаца избиле су 1981. Иако су почеле као студентски протест у Приштини, убрзо су прерасле у агресивне и радикалне **д.** албанског становништва. Покренуте су најпре у Призрену 25. марта, када је група ученика и студената демолирала неколико излога и једно полицијско возило, а већи сукоби десили су се сутрадан у Приштини, када је рањено 12 полицајаца и 32 демонстранта. Истичући захтев да се ухапшени студенти пусте на слободу, демонстрирали су средњошколци у Обилићу, Вучитрну и Подујеву. Ситуација се заоштрила 1. априла, када се у центру Приштине окупило око 10.000 демонстраната, блокиравши најважније покрајинске институције, тражећи ослобађање ухапшених и проглашење Косова за републику. Током сукоба повређено је 17 полицајаца и 15 демонстраната. Пошто су кружиле гласине о десетинама мртвих, демонстранти су се поново окупили у Приштини сутрадан, 2. априла, када су због њиховог радикализма на улице изведени тенкови. Војска је запосела виталне објекте, а над градом су летели авиони и хеликоптери. Протести су ипак настављени, а у Приштину су стигле групе демонстраната из Подујева, Обилића и Девет Југовића. Истог дана, **д.** су организоване у Подујеву, Вучитрну, Липљану, Глоговцу, Ђаковици и Гњилану, тачније у 12 од 21 општине на Косову. Убијен је један полицајац и осморо демонстраната, повређено 258, а ухапшено око 2.000 људи.
У јесен 1988. избило је више различито мотивисаних **д**. Око 15.000 људи окупило се 5. октобра у Новом Саду са захтевом за смену покрајинског руководства. Број демонстраната је брзо растао, а пошто захтев да војска успостави ред није испуњен, покрајински руководиоци су поднели оставке. Дана 7. октобра избиле су **д.** у Титограду. Затражено је сређивање прилика на Косову и смена „неспособних политичара". С обзиром на то да се демонстранти нису разилазили, 9. октобра је дошло до интервенције полиције. Након што је 17. новембра извршена смена у врху партијског руководства на Косову, око 10.000 Албанаца окупило се у Приштини у намери да подржи смењене кадрове и искаже противљење намери да се мењају поједине одредбе Устава. До 21. новембра, када су забрањена јавна окупљања на Косову, око 100.000 Албанаца је демонстрирало на улицама Приштине, Истока, Подујева, Титове Митровице, Урошевца, Клине, Ораховца, Дечана, Витине и Гњилана.
Протести у главном граду Црне Горе поново су букнули 10. I 1989, када је на улице изашло више десетина хиљада људи. Под таквим притиском, републички и партијски лидери поднели су оставке. Када је Скупштина Косова требало да усвоји уставне амандмане 23. III 1989. избиле су **д.** Албанаца у Приштини и Урошевцу. До кулминације је дошло 27. марта, када је на улице Приштине, Призрена, Титове Митровице, Подујева, Пећи, Липљана, Гњилана и Суве Реке изашло око 58.000 људи. Насилне **д.** су настављене сутрадан, када је Скупштина Србије усвојила амандмане на Устав, а угушене су тек после одлучне интервенције полиције и доласка нових војних снага. У немирима су страдали два полицајца и 22 демонстранта, а Председништво Југославије је увело ванредно стање на Косову и Метохији. Нове **д.** Албанаца на Косову избиле су 30. X 1989, када је почело суђење Азему Власију. Демонстрирало се у Подујеву, Призрену, Урошевцу и Приштини, где је погинуо један демонстрант. Дана 24. I 1990. око 40.000 Албанаца тражило је прекид суђења и укидање ванредног стања. **Д.** су одржане у Приштини, Титовој Митровици, Урошевцу и Призрену. Више хиљада демонстраната окупило се 28. I у Сувој Реци, а 29. I у Липљану, Призрену, Урошевцу, Малишеву, Вучитрну, Дечанима, Гњилану, Глоговцу, Србици, Приштини и Косовској Каменици. Демонстранти су 30. I блокирали прилазе Подујеву, Витини и Урошевцу, заустављали и контролисали возила, чиме су узурпирали улогу државних власти. Полиција је жестоко интервенисала 1–2. II, те је погинуло 27 демонстраната и један полицајац, док је 110 лица повређено.
У Београду су 9. III 1991. избиле велике **д.** због односа ТВ Београд према опозицији. Затражена је смена руководства, као и телевизијски пренос седница Народне скупштине. У сукобу између демонстраната и полиције погинули су један полицајац и један демонстрант. Ухапшено је 213 демонстраната, међу којима и Вук Драшковић, лидер опозиционог СПО. Како би био успостављен ред, на улице су изведени тенкови ЈНА. **Д.** против присуства ЈНА одржане су у Сплиту 6. V 1991, испред Команде Војно-поморске области, када је убијен војник Сашо Гешовски.
Последње велике **д.** у југословенској држави догодиле су се 5. X 2000, изазване одбијањем режима да прихвати резултате избора за председника Југославије, према којима је опозициони кандидат Војислав Коштуница победио у првом кругу. Претходиле су им обуставе рада широм Србије, у школама, на факултетима, у позориштима, биоскопима, великим привредним субјектима и Рударском басену *Колубара*, због чега су настале тешкоће у снабдевању електричном енергијом, а блокиране су и најважније саобраћајнице. Опозиција је заказала велики митинг пред Савезном скупштином у Београду за 5. октобар. Процене говоре да је тога дана на улице главног града изашло око 500.000 демонстраната. Пре него што су говори предводника опозиције завршени, демонстранти су упали у зграду Савезне скупштине, а недуго затим и у Радио телевизију Србије, након чега је режим био приморан да призна изборну победу опозиције.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, I, *Краљевина Југoславија 1914–1941*; III, *Социјалистичка Југославија 1945–1988*, Бг 1988; Б. Петрановић, Н. Жутић (прир.), *27. март 1941., тематска збирка докумената*, Бг 1990; П. Марковић, „Служба Државне безбедности и албанске демонстрације на Косову 1968. Један документ", *Историја 20. века*, 1999, 1–2; В. Гajгер, Н. Барић, „Одјеци и обиљежавања 5. просинца 1918. у Независној Држави Хрватској", *Часопис за сувремену повијест*, 2002, 3; С. Батић (прир.), *9. март, документи*, Бг 2010; *Косово и Метохија 1912–2010: хронологија*, Бг 2011; К. Николић, „*Или ће Србија бити република, или ће престати да постоји.* Уставне промене у Србији (I)", *Историја 20. века*, 2012, 2; „*Не дамо Косово.* Уставне промене у Србији 1989. (II)", *Историја 20. века*, 2012, 3; К. Николић, С. Цветковић, *Срби и Албанци на Косову и Метохији у 20. веку (1912–1990)*, Бг 2014; С. Антонић, *Још није готово: Милошевић*, Бг 2015; С. Цветковић, Д. Бонџић, „Облици студентског отпора комунистичком режиму у Србији 1945–1990", *Историја 20. века*, 2017, 1; В. Петровић, „Распад СФРЈ: парализа, агонија, рат", *Историја 20. века*, 2018, 2; П. Ристановић, *Косовско питање 1974–1989*, Н. Сад – Бг 2019.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМЧЕНКО, Григориј Васиљевич
**ДЕМЧЕНКО, Григориј Васиљевич**, правник, универзитетски професор (Кијев, 2. или 5. III 1869 – Суботица, 26. III 1958). Стипендиста Универзитета „Свети Владимир" у Кијеву био je 1892–1895. Докторску тезу под насловом „Судебный прецедент" („Судски преседан") бранио је у Харкову 1903, а исте године је објављена у два наставка у часопису *Журнал Министерства юстиции* који је излазио у Петрограду и у Варшави као књига. Затим је премештен и унапређен за доцента Варшавског универзитета, а потом је био редовни професор Кривичног права на Универзитету „Свети Владимир". Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1920. и исте године, након отварања суботичког Правног факултета, постављен je за хонорарног професора на предмету Енциклопедија права. На предлог Савета Београдског универзитета изабран је 1922. за редовног професора за Историју словенског права и Енциклопедију права. Добио је држављанство Краљевине СХС 1925. Касније је на ПФ у Суботици предавао и Кривично право и био у више наврата декан, први пут школске 1929/30. Пензионисан је 1936, али је наставио да ради као хонорарни професор и предавао Народну правну историју до 1939. Био је члан Друштва руских научника у Југославији и асоцијације Русская академическая группа (РАГ) у Паризу. Сарађивао је у часописима *Архив за правне и друштвене науке* и *Записки Русскаго научнаго института въ Б*ѣ*лград*ѣ. Осим о историји народног и државног права (*Из истории судоустройства в Древней Руси*, Варшава 1909; *Закони историског развитка културе и права*, Бг 1925; *Пробелы в законе* \[б.м.\] 1925; *Основныя теченiя въ наукъ о правъ въ связи съ вопросомъ о реальности юридическаго познанiя*, Бг 1929), писао је и о проблемима правне и моралне норме, те нормативистици уопште (*Слободно и строго право* (*Свободный и строгий закон*), Љуб. 1936; *Материја правне норме*, Бг 1938; *Предмет знания в науке о праве*, Љуб. 1938; *Этическія нормьі и право*, Бг 1940; *Нормативне науке и право*, Бг 1940; *Празнине у праву* \[б.м., б.г.\])
ДЕЛА: *Наказание по Литовскому статуту в его трех редакциях (1529, 1566 и 1588 гг.)*, Киев 1894; *Притомные люди и копная сторона*, Варшава 1899; *Неясности*, *неполнота и недостаток уголовного закона*, СПб 1904; *Идея права с точки зрения категорий возможности*, *необходимости и долженствования*, Киев 1908.
ЛИТЕРАТУРА: *Руска емиграција у српској култури*, I–II, Бг 1984; М. Симић, *Историја суботичког Правног факултета 1920–1941*, Бг 1999; Б. Слијепчевић, *Оснивање и делатност Правног факултета у Суботици и његов допринос развоју законодавства и правне науке у Краљевини Југославији*, магистарски рад, Н. Сад 2012.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕМШАР, Ладислав
**ДЕМШАР, Ладислав**, кошаркаш, кошаркашки тренер (Нови Сад, 25. I 1929 – Нови Сад, 15. V 1992). Кошарку је почео да игра у *Еђшегу* из Новог Сада, са којим је на првом првенству Југославије 1946. освојио треће место и био први стрелац шампионата са 69 поена. Играо је на позицији центра. Афирмисао се у *Црвеној звезди* у време док је владала југословенском кошарком, у којој је играо 12 сезона (1948–1960) и освојио седам титула. Више сезона у *Црвеној звезди* провели су само Слободан Николић (14), Владимир Цветковић (13) и Драгиша Вучинић (13). За репрезентацију Југославије одиграо је 79 мечева и постигао 533 поена. На Европском првенству у Прагу 1947, на мечу Југославија–Албанија 90:13, постигао је 42 поена што је и данас рекорд репрезентације (Југославије/Србије) на континенталним шампионатима. Играо је и на Првом светском првенству у Буенос Ајресу 1950. и на још два европска шампионата, 1953. и 1955. По завршетку играчке каријере био је тренер у новосадској *Војводини*, мушке екипе 1961–1964, женске екипе 1964–1972. и 1980–1984, затим тренер женске репрезентације Југославије 1966/67. и 1970. Врхунац тренерске каријере доживео је са женском екипом *Војводине* са којом је био првак Југославије 1969. и 1970, а са репрезентацијом Југославије на Европском првенству у Ротердаму 1970. освајањем бронзане медаље. Његови највећи тренерски успеси везани су и за његову супругу Марију Вегер, најбољу кошаркашицу Југославије тог доба. Добитник је награде „Јован Микић Спартак" Спортског савеза Војводине 1989.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946--2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА
**ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА** (лат. *de*: од, *natio*: народ), процес принудног, више или мање систематског растварања националне самосвести неког народа, потискивање његовог културног идентитета на маргине јавног друштвеног живота и ограничавање државног суверенитета. У случају српског народа ради се о планском расрбљавању које почиње исламизацијом у доба турске владавине и верском асимилацијом у државама католичког прозелитизма, а наставља се стварањем заједничке државе са Хрватима и Словенцима, са титоистичким обнављањем и потоњим антисрпским разбијањем друге Југославије и с најновијим глобалистичким растварањем српске националне самосвести у наступајућем „добу постистине" и антикултурном амалгаму масовног западног конзумеризма.
У првој вишенационалној држави Срби су, упркос својим огромним људским и материјалним жртвама у I светском рату, принуђени не само на политичке и економске уступке народима који су у рату били на пораженој страни, него су као православни хришћани суочени са новим притисцима на духовно и национално самопорицање. На парадоксалан начин, том циљу је послужило и монархистичко наметање Србима идеологије интегралног југословенства, које је, поред осталог, дало згодан повод и нови изговор за појачавање старе антисрпске ватиканско-хабзбуршке пропаганде и распламсавање нове бољшевичко-комунистичке критике тзв. великосрпског национализма и државног унитаризма.
У току II светског рата Срби су били изложени масовном убијању и систематском прогону (тзв. етничком чишћењу) са свих својих етничких простора – почев од централне Србије, а нарочито са Косова и Метохије, из Босне и Херцеговине, из Македоније и југоисточне Србије, из Срема, Баната, Бачке, Барање, Славоније, Лике, са Баније и Кордуна. Окупаторска немачко-хитлеровска коалиција расрбљавање српских балканско-панонских простора спроводи по плану који у Хрватској најотвореније пропагира и најбруталније спроводи Павелићев усташки режим по свом геноцидном моделу „коначног решења српског питања" тако што би све Србе требало или покрстити (покатоличити) или побити или протерати. Сличне геноцидне методе обрачунавања са Србима примењивали су у својим окупационим зонама фашистички италијанско-албански, бугарски и мађарски режими.
У комунистичкој Југославији српска национална самосвест је анестезирана титоистичким идеолошким симетријама националне одговорности и револуционарних заслуга у симулакруму „братства и јединства свих југословенских народа и народности". Тиме је у дубине српске историјске подсвести систематски потискивано сећање на најбруталније злочине над Србима у логорима попут Јасеновца, у свим окупационим зонама за време рата, па и сећање на револуционарни терор у Србији и злочине над цивилима по доласку комуниста на власт.
Посебан и најновији талас принудног расрбљавања покренут је спољним глобалистичким и унутарњим антисрпским разбијањем последње југословенске државе, које је довршено НАТО агресијом на Србију, окупацијом Косова и Метохије и његовим признавањем као тзв. независне државе у склопу великоалбанског пројекта западног америчко-европског прекомпоновања Балкана. Овоме претходи медијски агресивно сатанизовање српског народа, по моделу новије англосаксонске и старе германске расистичко-нацистичке пропаганде.
Разобручена сила НАТО земаља и недавних агресора је и даље стална спољна претња која се надвија над Србима као народом и Србијом као државом. Са те стране се и данас систематски потхрањују албански, хрватски и бошњачко-муслимански антисрпски шовинизам, одлучном подршком њиховом већ спроведеном сепаратизму. У околностима у којима су Срби масовно протерани из Хрватске, из Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије, они су од жртве проглашени за кривце тако што им је западњачком евроатлантском хашком симулацијом ударен жиг геноцидности. Тако се оправдавају НАТО агресија, „хуманитарно" бомбардовање осиромашеним уранијумом, окупација и отимање Косова и Метохије, негира Република Српска, а Сребреницом прекрива и поништава сећање на Јасеновац. Од Срба као народа се скоро ултимативно захтева идентификација са својим дојучерашњим агресорима и актуелним непријатељима и то је суштина новопрокламованог „задатог" и наметаног „идентитетског преображаја" који се схвата као „замена" српске историјске националне самосвести са колонијалном пузавошћу (Д. Баста) која Србе води у самопорицање (М. Ломпар) и завршава са аутошовинизмом (З. Аврамовић).
Најновије геополитичко сучељавање САД и Русије на Балкану (М. Степић), у које се све више укључује и Кина, Србе као народ додатно излаже ударима западне турбокапиталистичке цивилизацијe која се бори не само против нације и националне државе него и против свега што је особено и аутентично: против природне породице и традиционалне вере, универзалног права и класичне науке, а нарочито против хуманог васпитања и образовања младих поколења; унижавају се традиционалне вредности, а намећу интереси профита, квантитет уместо квалитета, имитација и симулација уместо креативности, обука („едукација") послушника уместо свестраног образовања слободних личности које критички мисле својом главом (Ч. Оцић).
Оно што није постигнуто отвореном ратном НАТО агресијом наставља се неоколонијалним „мрежним ратом против Срба" (С. Стојичевић) у којем неке утицајне тзв. невладине организације функционишу као борбене јединице у нападнутом друштву. Њиховом разорном дејству изложени су све националне институције и културни обрасци: српска средства јавног информисања, банке и предузећа, војска и православна црква, школски систем (од јаслица до универзитета), породични, лични и јавни морал. Крајњи циљ је „испирање мозга" већини грађана који се претварају у бесловесну масу без отпора, којом се лако и неограничено манипулише.
У овако неповољним спољним и унутарњим историјским околностима за Србе као народ, темељно су угрожени државни суверенитет и територијални интегритет Србије, српски културни идентитет, просперитет и одрживи развој српског друштва у целини. Пошто је државни суверенитет најважнији стуб националног идентитета, а национални идентитет последња одбрана слободног опстојавања једног народа и његове државе, то је данас најпреча национална потреба да се на актуелне глобалистичке изазове изнађу рационални одговори који омогућују да се осавремене и тако очувају све битне духовне црте традиционалног српског културног идентитета. Тако би се продуктивно подизао српски културни имунитет који би омогућио да се правовремено препознају и ефикасно спречавају сви спољни насртаји агресивне западне србофобије и још опаснији унутарњи неоколонијални аутошовинизам који у таквим (не)приликама метастазира.
ЛИТЕРАТУРА: М. Селимовић, *Сјећања*, Бг 1977; Р. Самарџић и др., *Косово и Метохија у српској историји*, Бг 1989; Н. Чомски, *Шта то (у ствари) хоће Америка*, Бг 1995; С. Аврамов, *Постхеројски рат Запада против Југославије*, Ветерник 1997; В. Крестић, *Геноцидом до Велике Хрватске*, Н. Сад 1998; М. Брдар, *Хроника разорене Троје. Србија у процесима деконструкције*, Кг – Бачка Паланка – Бг 2002; С. Трифковић, *Сенка џихада*, Бг 2007; С. Антонић, *Културни рат у Србији*, Бг 2008; А. Рајс, *Чујте Срби – чувајте се себе*, Бг 2008; С. Самарџић, *Градња и разградња државе*, Бг 2008; М. Базић, *Идентитет и културно наслеђе Срба*, Бг 2009; С. Вуковић, *Етика западних медија. Антисрпска пропаганда деведесетих година ХХ века*, Ср. Карловци – Н. Сад 2009; А. Смит, *Национални идентитет*, Бг 2010; М. Ломпар, *Дух самопорицања: прилог политици српске културне политике*, Н. Сад 2011; М. Митровић, „Српска идеја у доба збркане историјске свести", *ЗМСДН*, 2011, 134; К. Чавошки, *Расрбљивање*, Н. Сад 2011; М. Митровић, *Српско клатно: прилози за феноменологију српског друштва*, Бг 2012; З. Аврамовић, *Родомрсци и родољупци*, Бг 2013; Ж. Видовић, *Његош и косовски завет*, Бг 2013; В. Матовић, *Ћирилица и латиногорица*, Пг 2013; Д. Баста, *Самопоштовање и пузавост*, Бг 2015; Ђ. Бодрожић, *Српски идентитет*, Бг–Пг 2015; М. Митровић, „Феноменологија и дијалектика националног идентитета и српски идентитет Србије", у: *Идентитетски преображај Србије*, Бг 2015; М. Ковић, *Упоришта*, Бг 2016; М. Митровић, „Magnum crimen или злочин без казне?", у: *Казнена реакција у Србији*, IV, Бг 2016; Ч. Оцић, „Крај рада или ново ропство", у: *Академске беседе*, 1, Бг 2016; С. Антонић, *Демонтажа културе*, Бг 2017; М. Вучинић, *Анатомија Друге Србије*, Бг 2017; Ж. Видовић, *Срби у Југославији и Европи*, Бг 2018; Ч. Копривица, *Српски пут*, Бг 2018; Ч. Оцић (прир.), *Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала*, Грачаница–Цт–Бг–Зр 2019; М. Степић, *Српски геополитички образац*, Бг 2019; С. Стојичевић, *Мрежни рат против Срба*, Бг 2019.
Милован Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА
**ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА**, скуп правних и фактичких радњи којима се укида национализација ствари (и права), те се оне враћају лицу од коjег су одузете или његовим следбеницима (сукцесорима) или се уместо њих исплаћује накнада. На овај начин се **д**. само изузетно може остварити. Израз **д**. у ширем значењу има у виду деконфискацију али и враћање ствари и права ранијим сопственицима (или њиховим следбеницима) која су на основу прописа државе одузета по разним другим основама. Близак је појму реприватизације или реституције (успостављање стања у имовини неког лица које је постојало пре него што су имовинска права одузета). У другој Југославији национализација је обухватила све важније привредне гране после које је држава постала власник најважније имовине у земљи. Одузимање имовине и њено подржављење вршено је првенствено на основу прописа о национализацији, аграрној реформи, конфискацији, али и другим принудним прописима и актима. За одузете ствари и права држава није ранијим власницима исплатила накнаду или је она била симболична.
Законом о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа (*СГ*, 18/91, 20/92 и 42/98) отпочела је делимична **д.** земљишта које је одузето на основу: 1. Закона о пољопривредном земљишном фонду друштвене својине и додељивању земље пољопривредним организацијама из 1953; 2. конфискације због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа; и 3. Уговора о поклону земљишта учињеног у корист друштвеног правног лица у периоду спровођења мера откупа од 10. VIII 1945. до 2. VIII 1952. у условима постојања притиска и принуде да се поклон учини, а који је поништен по тужби ранијег власника или његовог следбеника. Одузето земљиште враћано је ранијем власнику, односно његовом правном следбенку (натурална реституција), ако је то земљиште у друштвеној својини на дан подношења захтева. Кад ова реституција није била могућа, ранијем власнику (његовом правном следбенику) пренето је у својину друго одговарајуће земљиште – по површини и квалитету (натурална супституција). У случају да се није могла спровести реституција, а ни супституција, ранијем власнику (његовом правном следбенику) исплаћена је новчана накнада у висини тржишне вредности.
Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама – ЗВИ (*СГ*, 46/06), који је ступио на снагу 10. VI 2006, а примењује се од 1. X 2006, уредио је услове, начин и поступак враћања имовине која је на територији Републике Србије одузета од цркава и верских заједница, као и од њихових задужбина и друштава на основу прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији и других прописа који су донесени и примењивани у периоду од 1945, као и свим другим актима којима је вршено одузимање те имовине, без тржишне накнаде. Повериоци враћања имовине јесу „цркве" и „верске заједнице", односно њихови правни следбеници „у складу са важећим актима цркава и верских заједница". Обвезник враћања је Република Србија ако је имовина која се враћа државна или друштвена својина. Она је обвезник исплате новчане накнаде црквама и верским заједницама за имовину: 1) коју су по ЗВИ дефинитивно стекла правна лица теретним правним послом, по тржишној цени у време преноса права својине или другог права које у себи садржи право располагања, 2) ако не постоји правно или физичко лице које се неосновано обогатило (незаконитим односно фиктивним правним актима) из одузете имовине, 3) која се по одредбама ЗВИ не може вратити. Обвезник враћања или исплате тржишне новчане накнаде је правно или физичко лице у чију имовину је прешла државна (друштвена) имовина на основу незаконитих, односно фиктивних правних аката и послова, тако да се на дан ступања на снагу ЗВИ неосновано обогатило од те имовине. Црквама односно верским заједницама враћају се земљиште (пољопривредно, шумско и грађевинско), објекти (стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије или њихови идеални делови) и покретне ствари од културног, историјског или уметничког значаја, ако су у моменту одузимања биле у власништву цркава и верских заједница. Када су ове покретне ствари саставни део збирки јавних музеја, галерија и других сродних установа, односи у погледу њиховог даљег коришћења између цркве, односно верске заједнице и држаоца ствари уређују се уговором (чл. 9. и 15. ЗВИ). У случају да се непокретност по ЗВИ не може вратити, а обвезник враћања са црквом односно верском заједницом није закључио уговор да јој припадне друга имовина уместо одузете, она има право на новчану накнаду у државним обвезницама или у новцу ако је обвезник исплате накнаде физичко или правно лице. Висина накнаде за одузету имовину утврђује се према стању те имовине у моменту одузимања, а према њеној вредности у време доношења првостепеног решења (чл. 16. и 17. ЗВИ).
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу – ЗВОИ (*СГ*, 72/2011, 108/13, 142/14 и 88/15 – одлука Уставног суда – ступио je на снагу 6. X 2011), уредио је преостале, нерегулисане случајеве враћања одузете имовине, те има карактер општег закона. Одузета имовина се бившим власницима или њиховим правним следбеницима (повериоци враћања) враћа у натуралном облику или се даје обештећење ако је она директно пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину, али и када је (без преношења у државну или квазидржавну својину) директно додељена нпр. земљорадницима без земље или са недовољно земље (чл. 1. ст. 1. и 4. ЗВОИ).
Поверилац **д**. јесте ранији власник – физичко или правно лице и њихови правни следбници, ако је од њега или његовог правног претходника одузета имовина применом прописа: 1) о аграрној реформи и колонизацији, 2) национализацији, 3) секвестрацији, 4) и других прописа о подржављењу. Закон се примењује на случајеве одузимања имовине на основу таксативно наведених прописа (у чл. 2. ЗВОИ) који су донесени после 9. III 1945. Непокретне и покретне ствари враћају се бившем власнику у својину и државину ако су одузете „на основу акта о подржављењу" – појединачног правног акта, донесеног после 9. III 1945. С обзиром на то да су неки закони имали непосредно конститутивно дејство (а доцније донесени појединачни акт деклараторно), право на враћање одузете имовине имају и она лица против којих није донесено појединачно решење о одузимању имовине. Поверилац **д**. може по различитим основима да захтева враћање одређене имовине, али за исти предмет обештећења може то право да оствари само по једном основу (чл. 12. ЗВОИ). Он нема право на то да му се кумулативно врати право својине и државина на одузетој ствари и исплати обештећење. Сви органи јавне управе су дужни да издају потребну документацију и податке којима располажу за подношење захтева за враћање имовине (чл. 42. ст. 3–6. ЗВОИ). Право на **д.** има: 1) домаће физичко лице, које је бивши власник одузете имовине, а ако је умрло или је проглашено умрлим ово право имају његови законски наследници у складу са Законом о наслеђивању; 2) задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник; 3) бивши власник који је своју некадашњу имовину која је одузета вратио у својину на основу теретног правног посла; 4) физичко лице које је закључило уговор о продаји са државним органом у периоду од 1945. до 1958, а у судском поступку докаже да је било оштећено ниском продајном ценoм (може захтевати разлику цене за коју је био оштећен); 5) физичко лице – држављанин стране државе, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета који утврђује Агенција за реституцију по службеној дужности (чл. 5. ЗВОИ). Бивши власник, чија је имовина конфискована после 9. III 1945, има право на **д**. под условом да је рехабилитован до дана ступања на снагу ЗВОИ, или буде рехабилитован правноснажном судском одлуком о рехабилитацији (чл. 6. став 1, а у вези са чланом 42. ст. 5. и 6. ЗВОИ). Право на **д.** има и бивши власник ако су му одузете непокретности на основу прописа о експропријацији који су се примењивали до 15. II 1968. ако бившем власнику на име накнаде за експроприсану имовину није уступљена друга непокретност у својину, станарско право или други облик најшире правне власти (чл. 6. став 2. ЗВОИ). Ово право има и задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник.
Применом одредаба ЗВОИ и Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих законских наследника (*СГ*, 13/2016) враћа се имовина чије је одузимање последица Холокауста према Јеврејима од 6. IV 1941. до 9. V 1945. на територији коју данас чини територија Републике Србије. Овим законом уређено је и враћање одузете имовине организацијама које су у време одузимања биле у функцији јеврејске заједнице. Захтев за враћање имовине подноси регистрована јеврејска општина у Републици Србији. Решењем којим се захтев усваја утврђује се и имовина која се преноси јеврејској општини.
Немају право на **д.**: 1) страни држављанин, односно његови законски наследници, за којег је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора или је, и без постојања међународног уговора, обештећен или му је право на враћање имовине признато правом стране државе; 2) физичко лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време II светског рата, као ни његови наследници.
Предмет враћања у својину и државину су непокретне и покретне ствари које постоје на дан ступања на снагу ЗВОИ и то: 1) грађевинско земљиште у јавној, друштвеној или задружној својини; 2) пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште (члан 24. ЗВОИ); 3) стамбене зграде и станови; 4) пословни објекти и пословне просторије; и 5) други објекти у јавној, друштвеној и задружној својини. Покретне ствари у јавној својини враћају се ако су уписане у јавни регистар као и друге покретне ствари које, према прописима о културним добрима, представљају културна добра и културна добра од великог и изузетног значаја, а постоје на дан ступања на снагу ЗВОИ. Непокретне ствари изузете су од враћања ранијем власнику (његовом следбенику) ако су на дан ступања на снагу ЗВОИ: 1) у јавној својини, 2) или служе за вршење дужности јавне управе, 3) или служе за вршење делатности јавних установа, 3) или су продате (стечене) у поступку приватизације у складу са законом којим се уређује приватизација и у другим случајевима прописаним чл. 18. ЗВОИ. Не враћају се подржављена предузећа. Покретне ствари изузете су од враћања ако су, на дан ступања на снагу ЗВОИ: 1) постале саставни део збирки музеја, галерија, непокретних културних добара од изузетног значаја или других сродних установа; 2) подржављене покретне ствари које су продате у поступку приватизације, у складу са законом којим се уређује приватизација (члан 29. ЗВОИ).
У случају када није могућа натурална реституција, бивши власник има право на обештећење. Ако враћање државине на одузетој непокретности није одмах могуће, бившем власнику вратиће се својина на одузетој ствари, а са лицем које је држалац у време ступања на снагу ЗВОИ, успоставиће се, по правилу, закупни однос под тржишним условима (чл. 8. ЗВОИ). Стицалац имовине који је, након њеног подржављења, стекао право својине у складу са законом који је важио у време стицања, остаје власник и држалац ствари и његова стечена права не смеју бити повређена. По захтеву повериоца **д**. одлучује се у посебном управном поступку на основу ЗВОИ, а супсидијарно Закона о општем управном поступку. Агенцијa за реституцију стварно је надлежна да води поступак и одлучује о захтевима за враћање имовине, исплаћује новчане накнаде и обештећења и обавља друге пословe утврђенe законом (чл. 51–53. ЗВОИ). Обвезници враћања одузете имовине у натуралном облику су субјекти који су, на дан ступања на снагу ЗВОИ, власници, држаоци или имаоци права коришћења односно располагања на подржављеној имовини, која је предмет враћања и то: 1) Република Србија и јединице локалне самоуправе; 2) јавна предузећа, привредна друштва или друга правна лица чији је оснивач Репблика Србија или јединица локалне самоуправе; и 3) привредна друштва са већинским друштвеним капиталом и задруге, укључујући и привредна друштва и задруге у поступку стечаја и ликвидације. Обвезник обештећења у виду државних обвезница и у новцу је Република Србија. Обвезник враћања је дужан да бившем власнику врати право својине и државину на одузетој непокретности, а ако је не може вратити у целини, бившем власнику вратиће се део одузете непокретности, уз обештећење за невраћени део (чл. 16. ЗВОИ). Непокретности се враћају ослобођене хипотека које су конституисане од момента њиховог подржављења. За потраживања која су била обезбеђена хипотеком гарантује Република Србија, а у случају да је она платила дуг хипотекарног дужника, има право регреса према хипотекарном дужнику. Постојеће стварне службености конституисане у корист или на терет непокретности која је предмет враћања не престају. Личне службености основане у корист трећих лица, гасе се по сили закона (чл. 21. ЗВОИ). Обвезник враћања имовине има право да и након доношења решења о враћању непокретности, као закупац користи предметну непокретност за своју делатност, али не дуже од три године од извршности решења о враћању имовине, у складу с уговором бившег власника и обвезника. Изузетно, обвезник враћања може, на основу уговора о закупу са бившим власником као закуподавцем, користити пољопривредно земљиште до 20 година за вишегодишње засаде, односно до 40 година за винограде (чл. 19. и 20. ст. 1. и 2. ЗВОИ). Ако се непокретност не може вратити ранијем власнику или његовом правном следбенику, извршиће се обештећење у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу за исплату аконтације обештећења. Укупан износ свих издатих обвезница и новчаних исплата је утврђен у укупном максималном износу од две милијарде евра, увећане за збир припадајућих камата за све кориснике обештећења, обрачунатих по каматној стопи од 2% годишње, за период од 15. XII 2017. до рокова доспећа утврђених ЗВОИ (чл. 30. ЗВОИ). Износ обештећења утврђује се у еврима и за једног бившег власника, по свим основима не може прећи износ од 500.000 евра „у општем интересу" (чл. 31. ЗВОИ). Ово решење је неповољније за повериоце **д**., од оног које је предвиђено у корист цркава и верских заједница по ЗВИ (могу се у потпуности обештетити). Поверилац **д**. вреднијих ствари и права не може остварити потпуно обештећење на основу ЗВОИ иако је основица за обештећење за одузете непокретности једнака вредности непокретности. Агенција за реституцију дужна је, по службеној дужности, утврдити вредност непокретности која је предмет обештећења према месту где се она налази. Релевантно је стање непокретности на дан одузимања, а према вредности на дан процене, коју надлежни орган изражава у еврима, према званичном средњем курсу Народне банке Србије на дан процене. За јавни дуг који настаје по основу обештећења, Република Србија емитује обвезнице у нематеријалном облику, исказане у еврима, које гласе на име, преносиве су, а исплаћују се у еврима. Емитују се без купона, појединачно за сваку годину, и региструју код Централног регистра, депоа и клиринга хартија од вредности. Доспевају у року од 12 година и исплаћују се у годишњим ратама почев од 15. XII 2018, осим обвезница за лица која су на дан ступања на снагу ЗВОИ старија од 70 година, које доспевају у року од пет година, односно лица која су на дан ступања на снагу ЗВОИ старија од 65 година, које доспевају у року од 10 година (чл. 35. ЗВОИ).
ЛИТЕРАТУРА: *Речник српскохрватског књижевног и народног језика*, IV, Бг 1966; В. Тодоровић, *Денационализација – између национализације и приватизације*, Бг 2001; И. Бабић, „Обвезници враћања (обештећења) одузетих имовинских права", *ПЖ*, 2002, 10; И. Бабић, „Денационализација грађевинског земљишта", *Зборник Правног факултета Свеучилишта у Ријеци*, 2003, 3; П. Симонети, *Денационализација*, Ријека 2004; В. Тодоровић, „Денационализација у Србији у светлу новог Закона о враћању одузете имовине и обештећењу", *ПЖ*, 2011, 10; И. Бабић, *Грађанско право, 2. Стварно право*, Бг 2012.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНДРА
**ДЕНДРА**, жупа која се под овим именом помиње једино у византијским изворима. У Житију Светог Симеона она је наведена под називом Реке и била је део Немањине удеоне кнежевине. Налазила се на простору данашње Пусте Реке, између жупа Топлице и Дубочице. Њу је византијски цар Манојло Комнин дао на управу кнезу Деси, али је он одбио да врати **Д.** Византији када је постављен за великог жупана, што значи да су је Срби држали и раније. Име Реке, а и **Д.** се у развијеном средњем веку (XIV и XV в.) више не спомињу у изворима. Крајем XIV в. на овом простору се спомињу села, која кнегиња Милица са синовима даје Светом Пантелејмону. Ова села се налазе у жупи Дубравница, што је синоним за грчку **Д**. Дакле, за један исти простор Пусте Реке и једну исту жупу коришћена су, у различито време три имена: **Д.**, Реке и Дубравница. Од 1219. ова жупа је потпала под духовну јурисдикцију Топличке епископије, а касније је ушла и у састав *земље* Топлице.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици* *српских држава средњега века*, Бг 1912; В. Ћоровић, „Житије Симеона Немање од Стефана Првовенчаног", *Светосавски зборник* 1933, 2.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Жупа Реке и Дендра Јована Кинама", *ЗРВИ*, 1996, 35.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНДРОЛОГИЈА
**ДЕНДРОЛОГИЈА** (грч. devndron: дрво, lovgo": реч, говор), наука која изучава морфолошка, хоролошка, еколошка и фитоценолошка својства, систематско место и значај дрвенастих врста – дрвећа и жбунова. Процењује се да у свету живи око 100.000 врста дрвећа или око 25% укупне светске флоре и то углавном у тропско-суптропским пределима. У Србији је забележено 90 аутохтоних врста дрвећа и 122 врсте жбунова. Далеко је већи број, преко 300 унетих страних дрвенастих врста, нарочито жбунова, претежно из Северне Америке и Азије које се претежно користе у хортикултури, а у мањој мери и пошумљавању. С обзиром на вишеструки значај и употребу дрвенастих врста, разликују се шумарска, декоративно-хортикултурна и воћарска **д**. Шумарска **д**. проучава домаће, самоникле (аутохтоне, индигене) и стране (алохтоне, егзотичне) врсте од значаја за гајење шума, пошумљавање, плантажно шумарство, мелиоративне радове, а проучава и индикаторе станишта и типове шума. Хортикултурна **д**. изучава врсте које се примењују при подизању зелених површина различитих намена у урбаним и периурбаним срединама, и уређењу предела. Воћарска **д**. се бави дрвенастим врстама воћака и њихових дивљих сродника. Зачетник **д**. у Србији био је Јосиф Панчић, који је 1871. написао прву студију из области **д**. под насловом *Шумско дрвеће и шибље у Србији*. У Србији се после I светског рата, на Пољопривреднo-шумарском факултету, према наставном плану из 1932, предаје Дендрологија са анатомијом дрвећа, да би после II светског рата, од 1956. постала самостална наставна и научна дисциплина. Од 1988. на Шумарском факултету у Београду предаје се Дендрологија са фитоценологијом на основним, мастер и докторским студијама.
У Србији, од средине XIX в. до данас, многи аутори су се бавили инвентаризацијом и проучавањем аутохтоних врста дрвећа с циљем унапрeђења њихове примене у шумарској пракси, образовању и научном раду. Расправе о **д.** објављене у последњих 50 година значајно су допринеле познавању распрострањења и екологије дендрофлоре и њеног значаја за шумарство Србије. Осим тога, до сада је објављено више од 2.000 библиографских јединица које се односе на дендрофлору Србије, укључујући монографије о најзначајнијим врстама дрвећа. Ови радови садрже обиље података о великом броју врста дрвећа и жбунова у Србији, о заједницама и подручјима значајним за очување и усмерено коришћење биодиверзитета и унапређење шумарства. Посебан допринос развоју ове научне области и тиме укупног шумарства Србије дала је научна и просветна делатност професора Бранислава Јовановића, Еми-лије Вукићевић и Александра Туцовића.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, *Стране врсте дрвећа (егзоти) у Србији*, Бг 1951; Б. Јовановић, *Дендрологија са основама фитоценологије*, Бг 1967; Е. Вукићевић, *Декоративна дендрологија*, Бг 1974; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2007.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНДРОМЕТРИЈА
**ДЕНДРОМЕТРИЈА**, наука која се бави одређивањем запремине, старости и пораста стабала и састојина. Она је самостална област шумарског научног истраживања која обухвата учење о мерењу пречника, висине (дужине), облика стабала и прираста појединих елемента, као и учење о мерењу дрвних сортимената и методици мерења. Савремени концепт **д**. обухвата: *премер стабала* – који се односи на њихове димензије, одређивање њиховог облика, рачунање њихове запремине, старости и прираста, и по потреби њихове тежине и биомасе; *инвентуру шума* која обухвата премер елемента запремине инвентурне јединице, као и одређивање (процену) њене запремине, квалитета и сортиментне структуре, старости и прираста. **Д.** се у Србији, као једна од профилних научних области шумарства, предаје на студијама од оснивања Шумарског одсека при Пољопривредном факултету у Земуну 1921. до данас. На Шумарском факултету Универзитета у Београду, сталним истраживањима нових и усаврашавањем постојећих метода премера стабала и састојина и применом савремених мерних инструмената, компјутерских технологија и техника снимања из ваздуха **д**. у потпуности одговара свим захтевима савременог шумарства. Посебан допринос развoју ове научне области и тиме укупног шумарства Србије дала је научна и просветна делатност професора Драгољуба Мирковића, Албе Урбановски, Владимира Мишчевића и Станише Банковића.
ЛИТЕРАТУРА: С. Банковић, Д. Пантић, *Дендрометрија*, Бг 2006.
Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНДРОФЛОРА
**ДЕНДРОФЛОРА**, све дрвенасте биљне врсте одређене територије. Под дрвенастим врстама подразумевају се животне форме дрвећа (*Phanerophyta scaposa*), високих жбунова (*Nanophanerophyta*), ниских жбунова (*Phanerophyta caespitosa*) и ниских полеглих жбунића (*Chamaephyta fruticosa*), дрвенасте лијане и пузавице (*Phanerophyta scandentia*), док неки дендролози увршћују још и жбуниће одрвенеле при основи (*Chamaephyta suffruticosa*). Некада разлике између ових животних форми нису јасне, јер има ниског дрвећа које може имати и жбунасту форму, као и жбунова који могу бити ниски полегли жбунићи. Ове разлике су условљене различитим еколошким факторима од којих су најзначајнији температура, влажност, ветар, висина и трајање снежног покривача или сушног периода, али и деловање антропозоогених фактора. Дистрибуција **д**. у свету је веома неравномерна. Највише врста дрвећа расте у тропским кишним шумама Амазоније, Африке, Индије, Индокине, Малајског полуострва, Сундског архипелага, Нове Гвинеје и североистока и истока Аустралије. Велик број врста дрвећа налази се у тропско-суптропским, монсунским и ловоролисним шумама. Идући према умереном појасу, број врста дрвећа опада са доминацијом листопадних врста, док је даље према северу, у бореалним зонама Холарктика, њихов број још мањи са преовлађујућим четинарским дрвећем. Дрвеће одсуствује на крајњем северу арктичких региона, у тундрама, великим пространим травним формацијама типа степа и прерија, затим у неким каменитим и песковитим пустињама, као и у алпијским зонама планина. Процењује се да на Земљи живи нешто преко 60.000 врста дрвећа, односно око 20% укупне светске васкуларне флоре. Примерци неких врста достижу висину између 90 и 115 м, као што је случај са јединкама oбалне секвоје (*Sequоia semprevirens*) на приморским странама планинe Сијера Невада у Калифорнији, са највишим измереним примерком од 115 м и прсним пречником од 9 м; затим случај краљевског еукалиптуса (*Eucalyptus regnans*) на Тасманији (114 м) са прсним пречником од 7 м; па џиновске секвоје (*Sequoiadendron goiganteum*), неколико врста рода Schorea са Борнеа са висинама између 80 и 101 м, дуглазије (*Douglasia menziesii*) из пацифичког дела Северне Америке (98 м), ситканске смрче (*Picea sitkensis*) са највишим примерком од 97 м, пацифичке тсуге (*Tsuga heterophylla*) из САД и Канаде са највећим примерком од 84 м итд. Дрвеће као животна форма у принципу представља најдуговечнија жива бића на копну. Најстарије познато дрво је чекињасти бор (*Pinus longaeva*) са планина западног дела САД чија је старост процењена на 5.062 годинe, затим џиновска секвоја (3.266 година), барски чемпрес (*Taxodium distychum* – 2.625 година), баобаб (*Adansonia digitata –* 420 година), обална секвоја (2.200 година) итд. Најстарије дрво у Европи је примерак тисе (*Taxus baccata*) у Велсу процењено између 4.000 и 5.000 година, као и стабла маслина (*Olea europaea*) на Криту и Сардинији стара између 3.000 и 4.000 година, док је стабло маслине код Бара процењено на нешто преко 2.000 година.
Жбунови и ниски жбунићи са процењених 15.000 врста чине 5% светске флоре. Заступљени су у свим биомима света од свих типова тропских шума, савана, љаноса и кампоса, преко умерених и хладних шумских региона до арктичке тундре. У екстремним условима какве су тундре, високопланинске зоне изнад горње шумске границе, екстремно суви камењари и пешчане подлоге, жбунови постају све нижи и полеглији уз подлогу. Најчешће жбунови изграђују посебан спрат унутар различитих типова шума, али образују доминантне жбунасте формације као што је случај са медитеранским типом вегетације у Средоземљу (макија, гарига), Калифорнији (чапарал), Чилеу (маторал), јужној Африци (фимбос), Аустралији (скраб и малее)*.* У источној Србији је карактеристична листопадна жбунаста вегетација која се зове *шибљак* и коју чине пре свега јоргован и неколико термофилних врста жбунова.
Дрвенасте лијане карактеристичне су за тропске кишне шуме где је забележено неколико стотина врста из различитих породица. Међу њима је и најдужа биљка на свету палма – лијана (*Calamus rotаng*), чија дужина прелази 200 м. Број врста дрвенастих лијана и пузавица опада идући према умереним зонама. У Европи, нарочито у Медитерану, расте 21 врста, на Балканском полуострвy 14 врста, а у Србији свега седам врста. Најпознатије су неколико врста павити (Clematis), орлових ноктију (Lonicera) и бршљан (*Hedera helix*).
**Д.** Европе, укључујући северне обале Средоземља, броји око 950 аутохтоних врста, од тога 165 врста дрвећа, 520 врста жбунова, око 250 врста ниских жбунића и 21 врста дрвенастих пузавица и пењачица. У поређењу са **д.** умереног појаса источне Азије и Северне Америке, европска **д.** је значајно сиромашнија, што је последица различитих утицаја ледених доба, односно климатских промена и орографских чинилаца на миграције флоре (и фауне) током неколико узастопних глацијација и интерглацијалних периода током Плеистоцена. Тако, **д.** дрвећа источне Азије броји око 750 врста, Северне Америке преко 300 врста, а Европе око 165 врста. **Д.** Балканског полуострва обухвата око 500 аутохтоних врста или 52% европске **д.**, од које је заступљено 115 врста дрвећа (око 70% европске флоре дрвећа – е.ф.д.), 240 врста жбунова (50% е.ф.ж.) и 125 врста ниских жбунића (48% е.ф.н.ж).
**Д.** Србије обухвата око 281 аутохтону врсту или око 30% европске **д.**, односно 77 аутохтоних врста дрвећа (47% европске флоре дрвећа), 130 врста жбунова (26% е.ф.ж.) и 61 жбунића (24,5% е.ф.ж). Овоме треба додати и одређен број унетих и задивљалих врста **д.** као што су багрем, пајасен, амерички јасен, кисело дрво, амерички копривић, багремац итд. Далеко већи број алохтоних декоративних врста **д.** се користи у хортикултури, а знатно мање у пошумљавању. Родови са највећим бројем аутохтоних врста дрвећа у Србији су храстови (Quercus) са девет врста, јавори (Acer) и борови (Pinus) са осам врста, јасени (Fraxinus), тополе (Populus) и врбе (Salix) са по четири врсте, липе (Tilia) са три врсте итд. Од жбунова у Србији родови сa највећим бројем врста су купинe (Rubus), дивље руже (Rosa), глогови (Crataegus), неке врсте врба (Salix) итд.
Неколико врста **д.** у Србији су ендемичне за Балканско полуострво. Најпознатије међу дрвећем су: Панчићева оморика (*Picea omorika*), борови муника (*Pinus heldrteichii*) и молика (*P. peuce*), јела краља Бориса (*Abies borisii regis*), грчки или планински јавор (*Acer heldreichii*), Панчићев маклен (*Acer intermedium*); од жбунова: европска форзиција (*Forsythia europaea*), Хелдрајхов глог (*Crataegus heldreichii*), две врсте пасдрена (*Rhamnsu intermedius*, *R. orbiculatus*), као и неколико врста ниских жбунића из родова Cytisus, Genista и Daphne.
Највише дрвеће у Србији су јела (*Abies alba*) и смрча (*Picea abies*) са висинама између 40 и 45 м, док је највиша Панчићева оморика у Србији висока 35 м. Неки примерци из популације црног бора у суседној Црној Гори у кањону Таре, у резервату Црне Поде достижу висину и до 50 м. Највиши примерци лишћарског дрвећа у Србији су буква (*Fagus sylvatica*) са забележеним висинама између 40 и 45 м, прсним пречником 1,5 м и старошћу од око 300 година, у оквиру неколико природних резервата. Најстарија стабла храста лужњака (*Quercus robur*) у Србији, њих 48, законом су заштићена као природни споменици и њихова старост се процењује између 150 и 500 година, прсни пречници од 1,2–2,3 м и висинама 20–35 м. Због импозантних димензија заштићено је осам стабала сладуна (*Quercus frainetto*) процењене старости између 150 и 450 година, са висинама од 15 до 27 м и прсним пречницима 1,3 – 2 м, док се старост пет заштићених стабала китњака (*Quercus petraea*) у Србији процењује између 200 и 400 година, висина између 17 и 23 м и прсних пречника 1,1 – 1,85 м. Од 16 заштићених стабала цера (*Quercus cerris*) највиши је 25 м, прснoг пречника 1,7 м и старости 260 година. Највећа бела топола (*Populus alba*) у Србији висока је 35 м, прсног пречника 2,25 м и старости процењене на 140 година. Најстарији примерци аутохтоног дрвећа у Србији су стабла бора мунике (*Pinus heldrteichii*) на Стреочким планинама (Проклетије), процењена на преко 1.000 година.
**Д.** имa велик и разноврстaн значај као обновљиви биолошки ресурс у шумарству (пошумљавање, плантажно гајење и расађивање, дрвна индустрија, огревно дрво, спречавање ерозије, хортикултура), у ревитализацији техносола, плетарству, фармацији, као пчелиња паша итд. Потенцијали наше аутохтоне **д**. нису довољно искоришћени у пошумљавању и хортикултури. Еколошки значај **д**., нарочито дрвећа, односно шума на свакој просторној скали је огроман, али још увек недовољно вреднован као незаменљив, а истовремено бесплатан сервис за човечанство због асимилације угљен-диоксида, производње и очувања кисеоника, угљеника и других нутријената, те уопште као кључне компоненте метаболизма биосфере на копну.
ИЗВОР: *Global Tree Search online database. Botanic Gardens Conservation International*. Richmond, U.K. DOI: 10.13140/RG.2.2.36748.36487.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Вилотић, Н. Ставретовић, М. Станић, *Посебни примерци дрвенастих врста Националног парка Тара*, Бг 2011; T. Rusell, C. Cutler, M. Walters, *The Complete Encyclopedia of Trees of the World*, London 2014; Р. Цвјетићанин и др., *Дендрологија*, Бг 2016; Д. Остојић, B. Крстески, В. Николић, *Заштићени храстови Србије*, Бг 2016.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНЕГРИ, Јерко Јеша
**ДЕНЕГРИ, Јерко Јеша**, историчар уметности, ликовни критичар, универзитетски професор (Сплит, 5. IX 1936). Године 1959. дипломирао је на Одсеку за историју и географију Више педагошке школе у Сплиту. Студије историје уметности завршио је на Филозофском факултету у Београду (1964), где је на Одељењу за историју уметности докторирао (1988). У периоду 1965–1989. радио је у Музеју савремене уметности у Београду. Универзитетском наставом на истом факултету бавио се од 1989. до пензионисања 2004. Од 1965. члан је Секције историчара уметности УЛУПУДС-а и Међународног удружења ликовних критичара (AICA). Добитник је више признања за ликовну критику („Растко Петровић" 1985, „Лазар Трифуновић" 2010).
Почетком 60-их година ХХ в. **Д.** објављује у часопису *Израз* (Сарајево) прве критичке текстове о актуелним ликовним феноменима и тенденцијама, текућим изложбама и ликовним смотрама, уметницима активним на домаћој и међународној сцени. Као члан оснивачке редакције часописа *Уметност* (Београд) и сарадник других југословенских гласила за уметност и културу: *Синтеза* (Љубљана), *Живот умјетности* (Загреб), *Поља* (Нови Сад), од средине седме деценије публикује критичке расправе о алтернативним уметничким појавама у земљи („нове тенденције", „нова предметност") и текстове којима промовише њихове експоненте. Први је у српској средини препознао вредност „нове уметничке праксе 70-их", подржао њене носиоце и организовао њихове наступе, а као „критичар на делу" и водећи тумач српске уметности концепта, дао је велик допринос њеној афирмацији у домаћем и међународном контексту (Бијенале младих у Паризу 1971, Фестивал проширених и нових медија „Априлски сусрети" у Београду 1972). Током 70-их и 80-их година критичке осврте и теоријске огледе о уметности објављивао је у часописима у иностранству: *Opus international* и *Artistes* (Париз), *Arte e società* (Рим), *Spazio Alternativo* (Бари), *Data*, *Alfabeta* и *NAC* (Милано), *Vision* (Лос Анђелес), и земљи: *Архитектура* – *Урбанизам*, *Спот*, *Пројека/р/т*, *Трећи програм* и *Момент*, чији је био главни и одговорни уредник (1984–1991).
Иницијално кустос (1965) Збирке графике, а потом виши кустос (1975) и музејски саветник (1987) Збирке нових медија, **Д.** је учествовао у многим истраживачким, изложбеним и издавачким пројектима МСУ у Београду, као и едукативним програмима у земљи и иностранству (Рим, Праг, Лођ), успостављајући највише стандарде кустоске струке. Био је аутор више монографских и ретроспективних изложби савремених југословенских уметника (О. Јеврић 1981, Р. Дамњановић Дамњан 1986, П. Омчикус 1989, К. Бокшан 2001), комесар репрезентацијских изложби југословенске савремене уметности у земљи (Југословенска документа, Сарајево 1989) и иностранству (Немачка, Италија, Белгија), те националних селекција на интернационалним уметничким смотрама (Бијенале младих у Паризу 1971, Бијенале у Венецији 1982, Ново бијенале у Паризу 1985). Био је члан жирија за избор радова и доделу награда уметничких смотри у земљи (Тријенале југословенске савремене уметности у Београду, Бијенале југословенске графике у Загребу, Бијенале младих и Међународно бијенале цртежа у Ријеци, Међународнo бијенале графике у Љубљани) и иностранству (Х бијенале младих у Паризу 1977, изложба *In situ* – Центар „Жорж Помпиду" 1982). Његове студије публиковане у оквиру каталога деценијских изложби југословенске уметности ХХ в. одржаних у МСУ (*Уметничка критика у Србији и Хрватској треће деценије* 1967, *Постнадреализам четврте деценије* 1969, *Колористички експресионизам четврте деценије* 1971, *Српска графика 1900–1950.* 1977, *Крај шесте деценије: енформел у Југославији* 1980, *Говор у првом лицу – истицање индивидуалности уметника у новој уметничкој пракси седамдесетих година* 1983) садрже податке о референтној уметничкој грађи, изворима и литератури. Године 2001. био је аутор основне изложбене поставке и пратеће публикације *Идеологија поставке МСУ: југословенски уметнички простор* (Бг 2011), а 2018. изабран је за стручног сарадника ретроспективне изложбе Марине Абрамовић у МСУ (2019).
Педагошким радом на ФФ **Д.** се бавио од 1989, као ванредни и редовни професор (1997) на предмету Историја модерне уметности, а у два мандата обављао je функцију управника Одељења за историју уметности (1995–1997; 1998–2000). Иновирао је наставни програм проширивши тематски оквир на тада актуелне феномене у југословенској и светској уметности. Инсистирао је на аналитичком приступу, интердисциплинарном сагледавању проблематике, осавремењивању научних и критичких метода „читања" дела модерне уметности. Тежиште властитих истраживања усмерио је како на класичне медије (сликарство, графика, скулптура) тако и на радикалне, медијски иновативне моделе уметничког испољавања (асамблаж, инсталација, видео-арт, перформанс). Обрађујући индивидуалне опусе уметника прве половине ХХ столећа, **Д.** успоставља нова читања класичних тема модерне уметности. У студијским текстовима о уметности друге половине ХХ в. елаборира особене поетике и уметничке феномене (ЕХАТ 51, енформел, минимал арт, „нове тенденције", *Fluxus*, уметност концепта, сиромашна уметност, трансавангарда) сагледавајући њихове карактеристике, узроке и консеквенце кроз призму релевантних критичко-теоријских становишта. Посебно се посветио експликацији тезе „друге линије", идејне трансверзале која повезује историјске авангарде са послератном неоавангардом. Осим анализа историјски верификованих ликовних опуса, појединих феномена и општих токова српске уметности друге половине ХХ в., експлицира значај интермедијалних уметничких експеримената, апострофирајући њихове концептуалне и значењске консеквенце. Уважавајући иновативни допринос и утицаје других уметничких дисциплина (дизајн, стрип, фотографија, филм), допринео је њиховој афирмацији и увођењу у домаћи историјскоуметнички дискурс.
ДЕЛА: EXAT-51, Зг 1979; *Апстрактна умјетност у Хрватској*, Зг 1985; *Теме српске уметности (1950–1960; 1960–1970; 1970–1980; 1980–1990; 1990–2000)*, I–V, Н. Сад 1993, 1995, 1996, 1997, 2000; *Умјетност конструктивног приступа: EXAT 51 и Нове тенденције*, Зг 2000; *Студентски културни центар као уметничка сцена*, Бг 2003; *Прилози за другу линију*, 1–3, Зг 2003, Бг 2005, Зг 2015; *Sprehodi po slovenski moderni in postmoderni umetnosti*, Ljub. 2004; *Опстанак уметности у времену кризе*, Бг 2004; *Уметничка критика у другој половини XX века: од модернизма до постмодернизма*, Н. Сад 2006; *Разлози за другу линију*, Н. Сад 2007; *Једна могућа историја модерне уметности: Београд као интернационална уметничка сцена 1965–2006*, Бг 2009; *Теме српске уметности 1945–1970. Од социјалистичког реализма до кинетичке уметности*, Бг 2009; „Art in the Network of the Technological Media and Mass Communication: New Tendencies", in: *Postwar: Art Between the Pacific and Atlantic 1945–1965*, München 2016; „Die Gruppe Gorgona heute and damals", in: *Gorgona*, Vaduz 2017; „EXAT-51", in: *EXAT-51*, Krefeld 2017; „Марко Челебоновић и парадигма уметника као прогресивног грађанина", у: Ј. Денегри и др., *Марко Челебоновић*, Краг. 2017.
ИЗВОР: Архива ФФ у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Филозофског факултета у Београду*, I, Бг 1990; П. Драгојевић, „Одељење за историју уметности", у: Р. Михаљчић (ур.), *Филозофски факултет 1838–1998. Период 1963–1998*, Бг 1998.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНЕШ, Ото
**ДЕНЕШ, Ото**, сценариста, редитељ (Беочин код Новог Сада, 14. VI 1926 – Београд, 3. VII 2010). Дипломирао 1967. и докторирао 1980. на Факултету политичких наука у Београду. Од оснивања „Застава филма" 1948. водећи је стваралац те филмске куће у којој у наредних двадесет година реализује око четрдесет филмова. Често по сопственом сценарију, режирао је документарне и пропагандне филмове као и репортаже. Његов филм *Поздрав са границе* био је документарни првенац „Застава филма". Као политички ангажован аутор, током 50-их година снимао је посете тадашњег председника државе Јосипа Броза Тита многим земљама (Индија, Француска, Бурма и др.). На основу архивских материјала уобличавао је дугометражне филмове о стварању Комунистичке партије Југославије (*Од монархије до републике*, 1958; *Четири деценије*, 1959. и др.). Пред крај каријере достиже врхунац снажним и потресним документарним филмовима *Рудари – хлеб са девет кора* (1964, диплома за режију на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду, награда „Сребрни голуб" на фестивалу у Лајпцигу), *Закон крви* (1965), *Паори* (1965) и *Лабин* (1966). Два пута се огледао и у форми играног филма, а и тада је за сценаристичку основу користио догађаје који су се стварно десили. Дугометражни филм *Степенице храбрости* (1961) приповеда о томе како је током II светског рата, за време окупације у Сплиту 1. V 1942. истакнута црвена застава, а кратки играни филм *Оклопни воз* (1962) говори о партизанском заробљавању окупаторског воза. Филмско стваралштво прекида нагло 1968. и наставља да се бави друштвено-политичким радом. Седамдесетих година XX в. био је заменик директора Савезног завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу и допринео успостављању културних веза са земљама у развоју. Потом постаје представник Развојног програма Уједињених нација (УНДП) и један од координатора рада УН у ратом захваћеном Мозамбику. УНДП напушта 1993. и од следеће године је шеф операција новог пројекта УН: *Пројекат ратом разорених друштава* (*War-Torn Societies Project*). У овом Пројекту, који 2000. постаје невладина организација, делује до 2003, када одлази у пензију.
Срђан Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИ, Ернест
**ДЕНИ, Ернест** (Denis, Ernest), историчар, универзитетски професор (Ним, Француска, 3. I 1849 – Париз, 4. I 1921). Завршивши најпре L'École normale supérieure, био је добровољац у Француско-пруском рату (1870−1871). Био је члан уредништва *La République Française*. Предавао је у Бордоу (1878–1881, 1886–1895) и Греноблу (1881–1886). Био је саветник Општине Бордо од 1893. и сарадник *L'Histoi regénérale du IVe* *siècle à nosjours* (*Општа историја од IV века до наших дана*). Катедру модерне историје на Сорбони преузео је 1895. од Алфреда Рамбоа и водио је до смрти. Један је од оснивача Француско-словенског удружења 1908. Фебруара 1912. изабран за дописног члана СКА. Активан у раду Ligue des droits de l'homme (Лига за право народа), а од 1914. био члан Одбора за проучавање и публиковање докумената рата. Учествовао у прихватању српских ђака и избеглица у Француској преко удружења La Nation Serbe en France (Српски народ у Француској), основаног 1916. Године 1917. постао је део нове групе француских интелектуалаца за научно проучавање рата Comité d'études, у којој су били и српски пријатељи Емил Оман и Шарл Дил. После рата, у Паризу је основао L'Institutd'Etudes slaves (Институт за словенске студије), који је део Универзитета Сорбона. Покренуо је и часопис *La Revuede études slaves*, док је на Сорбони основана Катедра за словенску историју и цивилизацију. Био је гостујући предавач Универзитета у Београду (1919–1920).
За Србију се зантересовао преко познанства с Гргуром Јакшићем и Миленком Веснићем, као и сарадњом с Лујом Лежеом, Е. Оманом и Виктором Бераром. Путовао је у Русију, Немачку, Аустроугарску и на Балкан. У Србији је био 1873. и 1912. Посебно интересовање за српско питање показао је у време анексије Босне и Херцеговине, када је са Албером Малеом, Огистом Говеном, Е. Оманом и другим француским интелектуалцима активно подржао српске интересе, наставивши да то чини и током Велеиздајничког процеса, балканских ратова и I светског рата. Најпре је био бугарофил, али је 1915. написао књигу *La grande Serbie* (*Велика Србија*, Paris), панегирик српској историји и победама у рату, истакавши да историјски, географски и културни чиниоци доказују потребу уједињења српског и њему сродних народа. У *Du Vardar à L'Istrie* (*Од Вардара до Истре*, Paris 1919) на документима је описао бугарске злочине над Србима (1912–1918), а у чланцима, доцније обједињеним у делу *Du Vardar à la Sotcha* (Paris 1923), заговарао постојање југословенског националног јединства на простору од Вардара до Соче. Стварање чешке и југословенске државе подржао је и у циљу заштите Француске од успона немачке моћи. Од 1919. залагао се за идеју јединства југословенске нације, обликујући политички, економски и културни утицај Француске у Краљевини СХС и другим словенским земљама.
ДЕЛА: *L'Allemagne 1789–1810*, Paris 1896; *L'Allemagne 1810–1852*, Paris 1898; *La Fondation del'Empire allemand 1852–1871*, Paris 1906.
ЛИТЕРАТУРА: L. Eisenmann, „Ernest Denis (nécrologe)", *Revue historique*, 1920, CXXXV; Ј. Жујовић, „Ернест Дени", *Годишњак СКА*, 1920, XXIX; „Ернест Дени", *СКГ*, 1921, II, 2; H. Hauser, „L'Oeuvre d' Ernest Denis", *La France nouvelle*, 1922, janvier–férvrier; Г. Јакшић, „Ернест Дени", *ГНЧ*, 1923, 35; М. Војводић, „Француски научници и југословенско питање 1918−1919. године", у: *Црна Гора у Првом светском рату*, Пг 1998; А. Колаковић, *У служби отаџбине: француски и српски интелектуалци (1894–1914)*, Бг 2016.
Александра Колаковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Богдан
**ДЕНИЋ, Богдан**, социолог, универзитетски професор (Софија, Бугарска, 9. VIII 1929 – Сплит, 28. III 2016). Отац му је био у дипломатској служби у Софији. Завршио Школу резервних официра у Каиру, те као потпоручник ступа у састав Аустралијско-зеландске дивизије, која је имала и југословенски батаљон. Као командир вода ратује у Италији, напредујући ка Бечу где га затиче победа Савезника. Године 1946. је с оцем, чланом Краљевске владе у изгнанству, емигрирао у САД, а 1947. уписао студије социологије на Универзитету Колумбија (Њујорк) и придружио се Савезу социјалистичке народне омладине САД. **Д.** је 1964. дошао у Југославију да би наредних пет година извршио емпиријско истраживање о синдикатима. Вратио се у Њујорк 1969, а потом магистрирао на Колумбији и докторирао на Универзитету у Паризу 1972, на теми о новој радничкој класи. Дисертацију о југословенској елити (из социологије) одбранио је 1973. на Колумбији. Предавао је у звању доцента на Јејл универзитету (1972), Колумбији (1973–1994), а био гостујући професор на Бирбек колеџу Универзитета у Лондону (1979), париском универзитету „Сен Дени" (1982), „Џон Хопкинс" Универзитету у Болоњи (1980) и Свеучилишту у Загребу (1973, 1977. и 1988), као и гостујући истраживач на Националном универзитету Мексика (1986, 1988. и 1990). Био је оснивач (1983) и председник Социјалистичке конференције научника која се одржавала на годишњем нивоу у Њујорку 1983–2004. Од 1990. борац за људска права и противник национализма у бившој Југославији, а писао је аналитички о распаду СФРЈ у оквиру ширих друштвених и политичких процеса (*The End of the Cold War: European Unity, Socialism, and the Shift in Global Power*, Mineapolis 1990; *Limits and Possibilities: The Crisis of Yugoslav Socialism and State Socialist Systems*, Mineapolis–Zg 1990 – Криза југославенског социјализма, Зг 1990; *Ethnic Nationalism: The Tragic Death of Yugoslavia*, Mineapolis 1994 – *Етнички национализам: трагична смрт Југославије*, Бг 1996).
ДЕЛА: и A. H. Barton, C. Kadushin, *Opinion-Making Elites in Yugoslavia*, New York 1973; *The Legitimation of a Revolution: The Yugoslav case*, New Haven 1976.
ИЗВОР: [www.snv.hr/znameniti-srbi-u-hrvatskoj/bogdan-denic](https://snv.hr/znameniti-srbi/bogdan-denic-sociolog/).
ЛИТЕРАТУРА: „Remembering Bogdan Denitch", *The Nation*, 2016, 5. April.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Јездимир
**ДЕНИЋ, Јездимир**, архитекта (Крагујевац, 5. III 1895 – Београд, 13. IV 1970). У Крагујевцу завршио основну школу и првих седам разреда гимназије. Током I светског рата био је добровољни болничар и војник, те учесник повлачења српске војске преко Албаније. Након опоравка на Крфу матурирао је у Српској краљевској битољској гимназији у Волосу (Грчка) 1918. Студије је започео 1918/19. на Политехници у Торину и наставио 1921–1924. у Београду, где је дипломирао на Архитектонском одсеку Техничког факултета. У периоду 1924–1945. био је запослен у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, где је напредовао до положаја начелника Одсека за монументалне зграде и богомоље. У Државној фабрици шећера радио 1945–1946, а од 1946. до пензионисања 1951. у Извршном одбору Народног одбора Града Београда. Његово најзначајније архитектонско остварење је зграда Државне трговачке академије подигнута 1926. у Светогорској 48, у српском националном стилу. **Д**. на објекту истиче мотиве националног средњег века: полихромне наизменичне редове камена и опеке, низ архиволти другог спрата ношених зиданим прислоњеним полукружним пиластерима са неовизантијским капителима, као и лучне декоративне орнаментисане портале. Ови неовизантијски мотиви тумачени као одлика обновљеног националног српског стила уклопљени су у ентеријер и академски конципирану троделно рашчлањену фасаду двоспратнице завршене декоративним кровним венцем у духу неоренесансног академизма. Овим делом **Д.** рефлектује утицај свог професора Петра Поповића, али без значајније надоградње у интерпретацији стила. Ово остварење приказао је на Првом салону архитектуре Групе модерног правца – ГАМП (1929).
ДЕЛА: Електрична централа у Врњачкој Бањи, 1929; Среске зграде у Доњем и Горњем Милановцу, 1930; Основна школа у Горњем Милановцу, 1931–1933; Вила државног саветника Стеве Нешића у Београду, 1935; Споменик палим борцима у Државној фабрици шећера, 1946.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Боровњак, ,,Градитељска делатност архитекте Јездимира Денића (Крагујевац 1895 – Београд 1970)", *ГГБ*, 2007, 54.
Милан Просен
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Милоје
**ДЕНИЋ, Милоје**, агроном, генетичар, научни саветник (Заплањска Топоница код Гаџиног Хана, 22. VII 1936). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Земуну (1960) и изабран за истраживача у Институту за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветерини и шумарству (ИНЕП). У Заводу за генетику оплемењивања биљака ИНЕП радио је на индуковању пожељних мутација, да би доцније постао његов управник. Докторске студије похађа на Универзитету у Стокхолму (Шведска) ради истраживања утицаја зрачења на суб-целуларном нивоу. На „Џонс Хопкинс" Универзитету у Балтимору (САД) проучава биохемијске основе експресије гена у синтези резервних протеина у ендосперму зрна кукуруза. На Пољ. ф. у Земуну 1971. брани докторску дисертацију на тему „Прилог студији биохемијске основе контроле синтезе протеина у пшеници и кукурузу". Прелази 1979. у Институт за кукуруз „Земун Поље", где оплемењује кукуруз на квалитет протеина у зрну. У звање научног саветника биран је 1977. У овом институту био је директор за науку и заменик директора. Координатор је Националног програма унапређења производње кукуруза у Анголи 1981–1984, а 1989–2010. у Мозамбику. Учесник је стварања 10 сорти, 8 линија и 8 хибрида кукуруза. Коаутор је *Генетичког речника* (Бг 1985) и *Речника генетике и биотехнологије* (Бг 2004). Низ година био је генерални секретар Уније биолошких научних друштава Југославије и председник Друштва генетичара Србије.
ДЕЛА: *Role of the microsomal fraction in the regulation of protein synthesis in maize endosperm*, Vienna 1970; и Ј. Думановић, „Improvement of cereal grain protein quantity through induced mutation", у: *Peaceful Uses of Atomic Energy*, Geneva 1972.
Младен Мирић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Миомир
**ДЕНИЋ, Миомир**, сликар, сценограф (Београд, 22. I 1913 – Београд, 8. V 1996). Упоредо са студијама на Техничком факултету у Београду похађао и часове сликања у атељеу сликара и сценографа Јована Бијелића. Од 1930. до II светског рата излагао редовно на пролећним и јесењим изложбама Удружења ликовних уметника. Под утицајем глумца и редитеља Раше Плаовића, уписао и завршио Глумачку школу Народног позоришта (1936) из које је понео драгоцена искуства за свој професионални развој: значај анализе текста, те разумевање глумца и његових потреба на сцени. У НП у Београду ступио 1934. као сликар извођач, а од 1936. радио као сликар и сценограф. У њему је, до 1984, реализовао више од 150 инсценација у драмском, оперском и балетском репертоару. Остајући доследан концепту модерне стилизације – чврсто изграђеном на основу идејног, режијског и интерпретационог склада – своја истраживања усмерена ка савременим видовима стилизације реализовао је, у највећој мери, у оперској сценографији. Остварио је импозантан број инсценација (преко 400), како у Београду (НП, Београдско драмско, Атеље 212, Југословенско драмско, Београдска комедија, Мало позориште), тако и широм Југославије (Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Ужице, Шабац, Зрењанин, Врање, Лесковац, Цетиње, Сарајево, Тузла, Скопље, Дубровник, Сплит, Шибеник), те на фестивалима у Љубљани, Загребу, Осијеку и саборима у Тршићу и Крушевцу. Самостално као сценограф гостовао је на сценама Минхена, Арнхема, Софије, Атине, Модене, Фераре, Катаније, Трста, Рима, Ђенове, Барселоне, Каира. Његов стваралачки опус паралелно се одвијао у два правца: према селективном и илустративном реализму као трајном упоришту и према креативној отворености стилским трагањима савременог театра, у којима са великим жаром експериментише са осветљењем, нетрадиционалним савременим материјалима, разноврсним техничким иновацијама. Излагао је на домаћим и међународним изложбама сценографије. Један је од организатора и пионира послератне српске кинематографије. Од 1944. до 1950. био је главни сценограф и технички руководилац „Авала филма". Израдио је више од двадесет филмских инсенација и преко четрдесет сценографских решења за ТВ филмове, драме и серије. Добитник је две Златне арене на Фестивалу југословенског филма у Пули (1957, 1958), две Стеријине награде (1964, 1970), Плакетe града Рима (1967), Годишње награде НП (1969, 1970), Награде УЛУПУДВ-а (1975), Награде УЛУПУДС-а за животно дело (1990), а носилац је и Ордена рада са златним венцем и Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима. НП у Београду установило је 2010. Награду „Миомир Денић", која се додељује младим костимографима и сценографима.
ЛИТЕРАТУРА: *Сценографија и костим у Србији 1945–1965*, Бг 1965; О. Милановић, *Денић*, Бг 1977; Р. В. Јовановић, *Позориште и драма*, Бг 1984; О. Марковић, *Миомир Денић (1913–1996)*, Бг 2001.
Мирјана Одавић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Нада
**ДЕНИЋ, Нада**, вајар, сликар (Кољане код Сиња, 4. I 1954). Дипломирала 1979. и магистрирала 1981. на Одсеку за вајарство Академије ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а од 1980, као и међународне уметничке групе „Deep Black" и групе графичара „Лутајући отисак". Један је од оснивача Галерије „Стара капетанија" у Земуну, Бијенала цртежа Србије (заједно са М. Јакшићем) и Међународног Бијенала графичке уметности „Ex libris". Од 1976. као вајар отпочиње излагачку активност. До средине 80-их година ХХ в. настају рани радови у тврдом материјалу (камен, мермер, бронза) са сведеним, заобљеним, сензуалним и плодоликим формама на којима се запажа аналитички став, ауторефлексивна заинтересованост за скулптуру и њено биће. Током друге половине 80-их година **Д.** започиње директно моделовање у глини и теракоти негујући сугестиван језик експресионизма, чиме постиже слободно схватање и недовршеност форме. Служећи се симболичким говором, метафором, алузијом и аналогијом, она скулптуру претвара у подручје које у себи садржи лични уметнички коментар и доживљај стварности. Променом медија (цртежи, слике, графике, акварели) током 90-их година **Д.** се сасвим опредељује за експресионистички исказ геометријске апстракције. После 2000. у сликарству се појављују густи и слојевити наноси боје и материје, чиме њена аутентична пиктуралност добиja видљиву слојевитост и рељефност. Излагала је на великом броју самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитница је награда међу којима су најзначајније: Прва награда изложбе „Простор 81", за скулптуру *Ослобођење*, Београд, 1981; Прва награда за скулптуру на изложби „Цртеж и мала пластика", Београд, 1987; Награда међународне изложбе „Ex libris", Ријека (Хрватска), 1997, 2003. и др.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђокић, *Нада Денић*, Бл 1996; С. Степанов, *О уметности Наде Денић*, Пан. 2009.
Марија Ристић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Павле
**ДЕНИЋ, Павле**, инжењер, професор, дипломата (Београд, 16. IV 1855 – Београд, 3. I 1939). Завршио је Прву мушку гимназију у Београду 1871. а Војну академију 1875. у чину потпоручника. У Првом српско-турском рату 1876. учествовао је као поручник у борбама на Морави. У Другом српско-турском рату налазио се у штабу Шумадијског корпуса. Остао је у војсци до 1881, када је дао оставку. Стекао је 1886. диплому инжењера на Ecole des Ponts et Chossées у Паризу. Радио је као професор геодезије на Војној академији 1889. У време Намесништва и владе либерала постављен је августа 1892. за управника вароши Београда. Када је краљ Александар Обреновић преузео власт, **Д.** је ухапшен заједно са делом либерала. Постављен је поново за професора Војне академије 1896/97. Крајем 1897. именован је за генералног конзула у Солуну, а од средине 1899. у Скопљу. Водио је бригу о националној пропаганди, посебно о ширењу школства и просвете међу Србима у Турској. Издејствовао је да Срби добију цркву у Солуну и интернат за васпитавање младића и девојака из Солунског вилајета. У то време основано је и подигнуто преко 20 школа у Скопском вилајету. После неколико неуспелих атентата на њега повучен је 1900. у Београд, где је постављен за начелника Београдског округа. Тих година биран је и за посланика Народне скупштине. Постао је 1902. министар грађевина, а од марта 1903. био је и заступник Министарства иностраних дела у влади генерала Димитрија Цинцар-Марковића. После Mајског преврата повукао се из политичког живота, али је остао у вези са четничким војводама у Јужној Србији. У време окупације Србије именован је 1916. за члана Општинског одбора града Београда. Био је међу оснивачима Црвеног крста Србије, Друштва Св. Саве, дунавског Кола јахача „Кнез Михаило" и Инжињеријског удружења. Налазио се на челу Управе фабрике монопола дувана, Београдске банке, Београдске берзе, био је владин комесар при Привилегованој Народној банци и члан више тела других банака.
ИЗВОРИ: *Српске новине*, 1875 – 1903; *Шемати-зам Србије*, 1876–1877, 1879–1882, 1890–1909, 1911–1912, 1914; *Цариградски гласник*, l. I 1898, 1; *Време*, 4. I 1939; *Политика*, 4. I 1939; 5. I 1939, 7.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Крај једне династије*, III Бг 1905; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини 19. века*, III–IV, Бг 1923–1925; *Историја српског народа*, V, Бг 1983; *Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941)*, Бг 1988; Љ. Трговчевић, *Историја Српске књижевне задруге*, Бг 1992; В. Маријан, *Влада Јована Ђ. Авакумовића*, Бг 1996.
Драгош Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Сунчица
**ДЕНИЋ, Сунчица**, писац, историчар књижевности, универзитетски професор (Угљаре код Приштине, 22. IV 1956). Дипломирала 1983, магистрирала 1994. и докторирала 2001. на приштинском Филолошком факултету. Живи у Врању, где ради најпре као билиотекар на Педагошкој академији (1989–1993), а потом на новооснованом (од 1993) Учитељском факултету, на Катедри за језике и књижевност, где је асистент од 1994. Прошавши сва научно-наставна звања, 2011. постаје редовни професор. Шеф катедре била је 2006–2009, а декан факултета 2015–2018. Покренула је часопис *Годишњак Учитељског факултета у Врању* и била његов дугогодишњи уредник (од 2010). Члан је Савета за византијско-словенске студије при Универзитету у Нишу, Центра за црквене студије у Нишу, Косовско-метохијског одбора Матице српске итд. Пише поезију, прозу, књижевну критику и есеје. Од прве песничке књиге, *Погодба* (Пр. 1985), бави се завичајним мотивима и темом прогона са Космета, што развија у збиркама *Племе у сну* (Нк 1989), *Клупко* (Бг 1994), *Невреме* (Бг 2016), уводећи и нове поетске преокупације и развијајући песнички израз уношењем цитата, интертекстуалних дијалога и др. (*Матица*, Н. Сад 2017). У романима *Три света* (Бг 2008) и *Свет изван* (Бг 2014) комбинује нарацију и есеј. Као критичарка и историчарка књижевности, бави се писцима са Косова и Метохије: *Књижевно дело Манојла Ђорђевића Призренца*, Пр. – Бг – Кос. Митровица 2003; *Српски писци на Косову и Метохији 1871–1941*, Пр. – Лепосавић 2008. Монографију *Serbian Literature in Kosovo and Metohija* објавила јој је престижна издавачка кућа Lambert – Academic Publishing (Beau Bassin 2018). Писала је и о односу етике и естетике (*Мера и привид*, *етиком до књижевне естетике*, Бг 2010), тумачећи дела из усмене и дечје књижевности. Објавила је (са Вером Ценић) уџбеник за студенте *Реторика* (Вр. 1995), као и избор књижевних и књижевно-научних текстова *Књижевност* (Вр. 2007), те приредила зборник *Отац Јустин Поповић – живот и дело* (Вр. 2015), као и књиге Н. Тимченка (*Француске белешке*, Вр. 2006); Ј. Хаџи Васиљевића (*Јужна Стара Србија 1: Кумановска област; 2: Прешевска област*, Вр. 2015) и др. За књижевни и књижевнокритички рад добила је више награда и признања, између осталих: Перо деспота Стефана Лазаревића (2000), „Вук Филиповић" (2003), Светосавска награда Града Врања (2016), „Милица Стојадиновић Српкиња" (2016), „Григорије Божовић" (2016), Јефимијин вез (2018). и др., те међународну награду „Ана Франк" (2016) за изузетна остварења у књижевности за децу и младе за књигу *Књижевност за децу – крила за зачарани лет* (Вр. – Н. Сад 2014).
ДЕЛА: поезија: *Обрнута година*, Бг 1997; *Невреме*, Бг 2016; огледи: *Опште и лично*, *oгледи о књижевности*, Бг 2005; монографија: *Поетички модели између традиције и савременог у српкској књижевности*, Вр. 2019.
ЛИТЕРАТУРА: *Прогон и завичај Сунчице Денић*, Пр. – Лепосавић 2011; Ф. Петриновић, „О добу и невремену", у: С. Денић, *Матица*, Н. Сад 2017.
Драгана В. Тодоресков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНИЋ, Чедомир
**ДЕНИЋ, Чедомир**, историчар културе, архивиста (Кољане код Сиња, 8. II 1938). Нижу гимназију похађао је у Руми и Задру, a Богословију Св. Саве у манастиру Раковица код Београда завршио 1956. На Богословском факултету СПЦ у Београду дипломирао је 1960, а на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филолошког факултета у Београду 1964. Три семестра, 1961/62, боравио је на Бечком универзитету. Докторирао је 1992. на Филозофском факултету у Новом Саду (Одељење за историју), с дисертацијом *Српске библиотеке у Хабзбуршкој монархији током XVIII века*, коју је знатно проширио и објавио у издању САНУ 2010. Радио је у Музеју СПЦ у Београду као хонорарни чиновник (1962–1963), предавао у Основној школи „Слободан Бајић Баја" у Пећинцима (1963–1964) и у Рударској техничкој школи у Бановићима (1965–1969). У Архиву САНУ у Ср. Карловцима био је запослен као архивиста (1969–1976) и в. д. управника и управник (1976–2002). Пензионисан је 2002. Члан је Стручног савета Архива. Главно дело му је поменута књига, а објавио је и неколико десетина стручних и научних радова, претежно из области српске културне историје XVIII и XIX в. („Рукописне књиге манастира Гргетега у XIX веку", *ЗМСЛУ*, 1988, 24; „Руске синодалне проповеди код Срба и њихово ширење у Хрватској крајем 18. века", у: *Зборник о Србима у Хрватској*, 2, Бг 1991; „Манастир Раваница у Србији и њен књижни фонд од краја 17. до почетка 19. века", *СЗб*, 1992, 2; „Школовање ђака из Хрватске, Славоније и Далмације у Карловачкој гимназији 1791–1848", у: *Зборник о Србима у Хрватској*, 3, Бг 1995; „Погледи на дела Јована Рајића", *ЗМСИ*, 1996, 54).
ДЕЛА: „Културно-просветна делатност Теодора Аврамовића", *Глас САНУ*, 2004, 12; „Украјинско-руско Поученије свјатитељскоје код Срба", *Споменик*, 2009, 142, 15.
ЛИТЕРАТУРА: „Др Чедомир Денић", у: *Сусрети библиографа '95*, Инђија 1996; М. Вуксановић, „Мали континент чињеница", *ГБМС*, 2011; К. Селихар, „Историјски ход српске књиге код Хабзбурговаца", *Читалиште*, 2011, 10, 18.
Душица Грбић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНКОВАЦ
**ДЕНКОВАЦ**, манастир на скровитом месту у долини Дуленске реке, у истоименом селу код Горње Сабанте, крај Крагујевца. У манастиру се налази Храм Богородичиног Успења. Постоје два предања о његовом настанку. По једном потиче из средњовековних времена и везује се за краља Драгутина. Друго његов постанак смешта у време турског ропства када су три сестре саградиле три манастира: Дена – **Д.** – Рала – Ралетинац и Сава – Савковац. У Ралетинцу постоји слика три сестре у србијанској ношњи коју је 1940. сликао Јанко Брашић из Опарића. Могуће је да прво предање говори о оснивању, а друго о обнови манастира. Вероватно је идентичан са манастиром Северин који турски пописи лоцирају код села **Д.** у Крушевачкој нахији. Помиње се 1530, са обавезом да султановој благајни плаћа 256 акчи, пописи 1536. и 1576. бележе у њему два монаха, а обавеза износи 250 акчи. Био је активан све до XVII в. када је опустео. Према народној легенди био је седиште епископа, а разбојници су убили владику (топоним „Владичин гроб" на средокраћи **Д.** и Ралетинца). У XIX в. постојали су остаци храма, једнобродна грађевина са три травеја, зиданим иконостасом и припратом; сачувани су и темељи конака, а цео комплекс био је ограђен високим каменим зидом. У време Краљевине припремљен је материјал за обнову, али је у II светском рату све уништено. Рашчишћавање терена и обнова почели су 1965. подизањем народне трпезарије, дрвене капеле на гробу ктиторке Дене и 1986--1987. и изградњом храма који је 1987. освећен. Манастирски конак саграђен је 1994. Једнобродни храм има основу у облику крста, четвртасте певнице, полукружну олтарску апсиду и високу куполу. Иконостас у дуборезу рад је Б. Николића и С. Отишника из Крагујевца. Иконе на њему урадио је Адонис Астерис, уметник из Грчке.
ИЗВОР: Крушевачки дефтер, № 161, № 179, № 567, № 95, № 299.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, *Кнежевина Србија*, Бг 1876; В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; *Археолошки споменици и налазишта*, 2, Бг 1956; Д. Кашић, „Цркве у крушевачком крају до Првог српског устанка", у: *Крушевац кроз векове*, Круш. 1970; *Српска православна епархија шумадијска 1947–1997*, Краг. 1997.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНКОВИЋ, Драгаш
**ДЕНКОВИЋ, Драгаш**, правник, универзитетски професор (Солун, 16. I 1910 – Београд, 18. VI 1999). Дипломирао 1934. и докторирао 1957. с докторском дисертацијом *Вршење државне службе и одговорност за штету проузроковану грађанима* (Бг 2011, прир. Р. Марковић) на Правном факултету у Београду. За асистента-приправника за предмет Административно право постављен 1935, а за асистента 1940. За време окупације није се јавио на обавезни конкурс за универзитетске наставнике и помоћно наставно особље, чиме је изгубио државну службу. Гестапо га је почетком новембра 1941 затворио у концентрациони логор на Бањици, у којем је остао до краја фебруара 1942. По ослобођењу земље враћен је 1944. на дужност асистента ПФ у Београду, где је за предмет Управно право биран у свим звањима, а за редовног професора 1973. Предмет Управно право предавао је извесно време и на ПФ у Новом Саду, на ПФ у Крагујевцу и на Правно-економском факултету у Приштини. Био је секретар и члан уређивачког одбора *Анала Правног факултета у Београду* (1953–1980) и продекан ПФ у Београду за школску 1973/74. и 1974/75. Био је члан уређивачког одбора часописа Универзитета у Београду *Универзитет данас* и генерални секретар Савеза удружења универзитетских наставника и других научних радника Југославије. Био је члан Одбора за изворе српског права САНУ. Његови научни радови из управног права одликују се широком применом упоредноправног метода и теоријском разрадом основне теме. Писао је теоријски продубљене коментаре судских одлука. Преводио научне радове француских писаца на српски језик.
ДЕЛO: *Добра управа* (прир. и предг. Р. Марковић), Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Марковић, „Др Драгаш Ђ. Денковић (1910–1999) (*In memoriam*)", *Политика*, 23. VI 1999; А. А. Миљковић, „Михаило Илић: Административно право и други радови"; М. Пајванчић, „Сећање на професора др Драгаша Денковића", у: М. Поповић (прир.), *Реконструкција правног система Југославије на основама слободе, демократије, тржишта и социјалне правде*, II, Н. Сад 2000; М. Милојевић, „Наш Драгаш Денковић", *АПФБ*, 2004, 1–2.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНКОВИЋ, Љубомир
**ДЕНКОВИЋ, Љубомир**, вајар (Љаник код Прешева, 15. IV 1936). Академију ликовних уметности завршио 1962. у Љубљани, у класи Б. и З. Калина. Од 1964. до 1971. ради као професор у Школи за примењену уметност у Новом Саду. Од 1978. ангажован је као професор на Академији уметности у Новом Саду. Члан je УЛУС-а од 1968. Његова скулптура се развијала од радова у теракоти малог формата: фигурине, плакете и панои рађени у плитком рељефу, облих и глатких површина које асоцирају на грчку ситну пластику и стеле (*Птица*, *Бик*), преко заобљених девојачких тела, до кружних волуминозних облика у споменичкој скулптури, да би се, каснијe, равномерно смењивале храпаве са нежним и облим површинама, дајући скулптури чврстину и опорост. Различита интересовања захтевала су и промену материјала, што резултира скулптурама у готово свим класичним материјалима, све до споменичке скулптуре коју реализује у армираном бетону. Споменичком скулптуром почео је да се бави 1971, након освајања прве награде за идејно решење споменика Ђури Ђаковићу у Сарајеву (са Д. Кириџићем). Следе споменици монументалних димензија, где се безлична маса обликује као део универзалног, вечног и скривеног, архетипског света. **Д.** је усвојио интердисциплинарни приступ, консултујући се са архитектама и урбанистима како би заједно дошли до идејног и креативног решења, без нарушавања природног окружења. Излагао је на многобројним колективним и самосталним изложбама, а учествовао је и на вајарским колонијама. Добитник је бројних награда и признања на југословенским конкурсима за скулптуру, споменике и спомен-обележја.
ДЕЛА: спомен-обележје палим борцима 1941–1945, Јелашиновци, Сански Мост, БиХ, 1976; *Камени цвет*, 1977, Нови Сад; и С. Суботин, спомен-обележје, 1979, Велес, Македонија; спомен-обележје Корчаница, Грмеч, БиХ, 1979 (оштећен током рата 1999); *Кретање*, 1981, Панчево.
ЛИТЕРАТУРА: *Љубомир Денковић: скулптура 1965–1979*, Н. Сад 1979; К. Катанић, М. Арсић, *Погледи из душе: импресије о сликарима, вајарима, графичарима и керамичарима: књиге о уметности*, Н. Сад 2004; М. Арсић, *Денковић*, Н. Сад 2015.
Марија Ристић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНОМИНАЦИЈА
**ДЕНОМИНАЦИЈА** (лат. *denominatio*: преименовање, промена имена), именовање или преименовање новчаних јединица; рашчлањивање новчаних јединица (1 динар = 100 пара; 1 рубља = 100 копејки; 1 долар = 100 центи); укрупњавање националне новчане јединице (промена вредности новчаница) без њеног преименовања, обично после хиперинфлације, у циљу стабилизације валуте и поједностављења платног промета и обрачуна, али и поправљања угледа националне валуте. Укрупњавање се врши одузимањем извесног процента њене дотадашње вредности. Коефицијент укрупњавања обично је неки степен броја 10 (10, 100, 1000 итд.). У исто време по одређеном коефицијенту коригују се цене роба, тарифе услуга, номинална зарада, остаци на активним и пасивним рачунима банака, биланси предузећа, дугови физичких и правних лица. **Д.** прати измена изгледа новчаница и измена девизног курса, а у неким случајевима **д.** се врши у склопу реформе монетарног система. Новчанице се замењују у кратком року, од неколико недеља, кад се повлаче старе, а пласирају нове или у дугом року, од неколико година, кад се упоредо користе старе и нове, с поступним повлачењем старих из оптицаја.
После II светског рата већи број земаља извршио је **д.** своје валуте, ради оздрављења новчаног промета. У Француској је 1960. извршена **д.** (у односу 100:1), која је била узор **д.** у Југославији 1965. У време СФРЈ и СРЈ извршено је неколико **д.** динара: 1. VIII 1965. однос 100:1 (у промет ушао 1. I 1966); 1. I 1990 (реформа Анте Марковића) однос 10.000:1; 1. VII 1992 (влада Радомана Божовића, у циљу разграничења монетарног простора бивше СФРЈ) однос 10:1; 1. X 1993. однос 1.000.000:1; 1. I 1994. однос 1.000.000.000:1; 24. I 1994. однос 13.000.000:1 (Програм реконструкције монетарног система и стратегије економског опоравка Југославије) – одлука коригована после два дана и установљен однос 12.000.000:1.
ЛИТЕРАТУРА: С. Комазец, Ј. Ковач, *Монетарна стратегија и политика*, Бг 1997; Група аутора, *Економски речник*, Бг 2006; С. Комазец, *Монетарна и фискална политика*, Бг 2007; *Два века развоја Србије*, Бг 2008.
Иван Пајовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНОМИНАЦИЈА
**ДЕНОМИНАЦИЈА**, фракције протестантских верских заједница; посебна и одвојена верска заједница, по детаљима различита од осталих које носе исто име али су структурно подељене у засебне и различите традиције и црквене заједнице. Од самог почетка протестантизам није имао јасан темељ учења јер је свако имао слободу да ствара учење и по својој вољи тумачи *Библију*. Мартин Лутер је творац протестантизма у Немачкој, тзв. лутеранства. Улрих Цвингли у Швајцарској ствара нову варијанту црквене реформе, а његови ученици названи су цвинглијевци. Ову варијанту протестантизма усавршио је Жан Калвин чији су следбеници остали познати као калвинисти. Обе варијанте остале су под заједничким именом реформати. Калвинисти су у Француској названи хугеноти, а у Енглеској су подељени у две струје: англиканци и презвитеријанци (пуританци). Тако су у самом почетку од два основна облика (лутеранство и калвинизам) створене четири верске заједнице, само условно назване цркве: лутеранска, реформатска, англиканска и презвитеријанска. Протестанти су били у сталним међусобним споровима и, захваљујући чињеници да је свако добио право да тумачи Свето писмо, дошло је до поплаве нових праваца и секти: валдежани, баптисти, анабаптисти, швенфелдовци, унитаристи, квекери, хернхути, методисти, шведенборговци, старокатолици и многи други. Данас их има скоро три хиљаде. За све њих у употреби је општи термин протестантске **д.**, тј. протестантске верске заједнице. Постоји покушај да се термин **д.** прошири и на православне и римокатолике чиме би се односио на све хришћане, али за тако нешто нема основе и разлога: православни и римокатолици су *цркве* јер једино они имају апостолско прејемство, док га протестантске фракције немају.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Општа црквена историја*, Ср. Карловци 1912.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНОТАЦИЈА
**ДЕНОТАЦИЈА** (лат. *denotatio*), компонента лексичког значења која представља однос између појединачних речи и делова стварности и којом се упућује на класе предмета или појава означених појединачним речима. Репрезентант **д.**, тј. односа између језика и стварности назива се денотат. Он се у сазнању говорника једног језика јавља у виду представе, тј. уопштеног обрасца појава из стварности. **Д**. се може разликовати у различитим језицима зато што се језицима различито парцелише стварност. Говорници једног језика могу, на пример, имати ширу, ужу или различиту **д**. назива за црвену боју у односу на говорнике другог језика. Денотати нису прецизно одељени ни унутар истог језика. Није, на пример, сасвим строга граница између представа српских речи *друг* и *пријатељ*, *град* и *велеград*. Границе **д**. нису оштро повучене, чине својеврсни континуум. Понекад нејасне границе денотата могу изазвати проблеме у комуникацији, а посебно у превођењу речи са једног језика на други. Проблем се решава тако што, премда се денотати нејасно „преливају" један у други, постоји заједнички центар који омогућава комуникацију. Разликује се фокална **д**. од тоталне **д**. Фокална **д.** је централна и она мора бити иста за две речи да би се оне могле заменити једна другом у једном језику или у више језика, а тотална **д.** им се може и разликовати. Поред **д.** лексичко значење садржи и друге компоненте од којих су најважније десигнација, конотација, домен примене.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Згуста, *Приручник лексикографије*, Сар. 1991; T. Прћић, *Семантика и прагматика речи*, Н. Сад 2008; Р. Драгићевић, *Лексикологија српског језика*, Бг 2010.
Рајна Драгићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНТАЛ АРТ
**ДЕНТАЛ АРТ**, интернационални стручни стоматолошки часопис из Републике Српске за докторе стоматологије и остале чланове стоматолошких тимова, који се дистрибуира на територији бивше Југославије. Основао га је 2005. у Бањој Луци Горан Мећава, који је осмислио и води његов целокупни тематски и дизајнерски облик. Одмах по оснивању часопис успоставља изузетне односе са групацијом „Team Work Dental Publishers" и већ наредне године постаје део тог тима светских стоматолошких издавача. Од самог почетка часопис је излазио 4–5 пута годишње на око 100 страница у боји, штампан латиницом. У часопису се просечно објављује десетак стручних чланака домаћих и страних аутора. После сваког рада постоји кратак садржај на енглеском језику. Часопис је организовао и више конгреса, симпозијума и курсева за докторе стоматологије. Регистрован је у БиХ, где се и архивира, као стручни часопис, а одређен број примерака часописа шаље се и архиву стручних медицинских часописа у Паризу. Главни и одговорни уредник часописа је Зорица Мећава, а у рецензији радова за часопис учествују еминентни професори стоматолошких факултета. Тираж часописа је 2.000 примерака, а због економске кризе часопис не излази од 2012.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНТИСТИЧКА ШКОЛА
**ДЕНТИСТИЧКА ШКОЛА**, стоматолошка школа у Новом Саду која је радила 1946–1948. По завршетку II светског рата у Југославији је било веома мало зубних лекара, а потребе за лечењем обољења уста и зуба су биле огромне. Ова обољења лечили су и недовољно едуковани кадрови, па чак и бербери и зубни техничари. Покушај да се овај проблем реши учињен је марта 1946, оснивањем дентистичког течаја, који је трајао шест месеци. Њега су похађали они који су на неки начин до тада радили у зубним амбулантама. По завршетку добијали су звање *дентисте*. Септембра 1946, највише заслугом Драгутина Ерлер-Ивковића, почела је са радом и **Д. ш.** са управником Леом Фишером на челу. Настава је трајала две године, а 30 полазника који су је завршили добили су назив *дентисте*. Године 1948. та школа је постала Виша зубарска школа у којој је настава трајала две године. У њој су школоване само две генерације, после чега је угашена. Завршени полазници ове школе добијали су звање *виши зубар*. По завршетку школовања били су распоређивани на рад по целој Србији. Током 1947. основана је Средња зубарска школа, у којој је едукована само једна генерација полазника. Исте године почела је са радом и Средња зуботехничка школа, која је касније укључена у Средњу медицинску школу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Протић, В. Хилиер-Коларов, С. Селаковић, „Историја стоматологије у Војводини", у: *Научна стоматолошка мисао у Војводини*, Н. Сад 2003; М. Шилић и др., „Стоматолошка секција ДЛВ СЛД: Историјски пут 1 – Златни јубилеј", *Стоматолошки информатор*, 2012, XII, 30.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНУДАЦИЈА
**ДЕНУДАЦИЈА**, процес огољавања матичних стена истакнутих делова копнене и морске литосфере. Разне силе на њима уклањају растресити покровни материјал са матичних подинских стена. Одвија се под непосредним или посредним утицајем гравитације. Процес **д.** веома је сложен и састоји се од: распадања стена, преноса (померања или уклањања) распаднутог материјала и његовог одлагања на местима где слаби или престаје снага преносне силе. Ове силе су на копну површинско спирање, речна, еолска и литорална ерозија; а у мору су течење материјала, приднене струје, цунами и суспензиони (мутни) токови. На интензитет **д.** директно утичу тектонски покрети, клима и отпор стена на распадање. У нашој држави одвија се процес **д.** у свим њеним деловима а нарочито у планинским и брдским подручјима. Овај термин, међутим, има и друго, знатно шире значење. Њиме се обухвата скуп свих процеса који доводе до заравњавања и постепеног снижавања целог земаљског копна. Када би овај сложени процес трајао довољно дуго, без тектонских поремећаја, уништио би све неравнине на копну. Настале би прво све веће делувијалне равнице а касније и пенеплени.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Пешић, *Општа геологија – егзодинамика*, Бг 2001; М. Марковић, Р. Павловић, Т. Чупковић, *Геоморфологија*, Бг 2003.
Лука Пешић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕНЧИЋ, Србислав
**ДЕНЧИЋ, Србислав**, агроном, научни саветник, универзитетски професор (Инђија, 29. VII 1953). У Новом Саду је 1978. завршио Пољопривредни факултет, где је на Катедри за генетику и оплемењивање биља изабран за асистента 1979. Mагистрирао 1984, а докторску дисертацију под насловом „Генетска анализа архитектуре класа пшенице" одбранио 1989. У Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду изабран у звање научног сарадника 1990, вишег научног сарадника 1995. и научног саветника 1999. Био 2001–2013. руководилац Одељења за стрна жита Института. Изабран је 2008. за редовног професора генетике на Државном аграрном универзитету у Херсону (Украјина), где је предавао Генетику и Семенарство. Држао је предавања из предмета Семенарство на редовним студијама, Специјално оплемењивање на постдипломским студијама на Пољ. ф. и Оплемењивање организама на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Редовни је члан ВАНУ (од 2013) и Академије инжењерских наука Србије (од 2018). Истакнути је научни радник из области генетике, варијабилности и наслеђивања важних агрономских, физиолошких, морфолошких и биохемијских својстава код пшенице, као и врсни оплемењивач нових сорти пшенице и тритикалеа. Радио је у области генетике и оплемењивања стрних жита, на фенотипизацији и генотипизацији квантитативних и квалитативних својстава у банци гена и у оплемењивачким програмима пшенице, њених прародитеља и сродника. Бавио се и протеинском структуром и минералним саставом пшеничног зрна. У Одељењу је формирао биотехнолошко-оплемењивачки тим у циљу евалуације варијабилности у разним колекцијама гермплазме као и креирања и селекција супериорних рекомбинација као будућих сорти. Бавио се истраживањима генетике пшенице, посебно у области фенотипизације и идентификације мајор гена за метаболизам гиберелинске киселине, (Rht гени) и гена за протеинске субјединице (Glu и Gli гени). У процесу стварања нових сорти пшенице и тритикалеа формирао је приступ интегрисања класичних метода, геномске селекције, маркер асистиране селекције и културе *in vitro* антера пшенице. Аутор и коаутор је 127 сорти озиме, јаре и спелта пшенице, озимог јечма и озимог тритикалеа признатих у Србији, као и 36 сорти пшенице и једне сорте тритикалеа признатих у земљама Европске уније и у Русији, Украјини и Канади.
ДЕЛА: „Designing a wheat ideotype with increased sink capacity", *Plant Breeding*, 1994, 112; коаутор, „Evaluation of grain yield and its components in wheat cultivars and landraces under near optimal and drought conditions", *Euphytica*, 2000, 113; „The Yugoslav Wheat Pool", у: A. Bonjean, W. Angus (ур.), *The World Wheat Book*. *A History of Wheat Breeding*, Paris 2001.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Божидаревић (ур.), *Животопис награђених професора за животно дело*, Н. Сад 2016; А. Марјановић Јеромела (ур.), *80 година у служби пољопривреде*. *Институт за ратарство и повртарство*, Н. Сад 2018.
Радивоје Јевтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕОБА
**ДЕОБА**, у општем значењу, радња којом се целина раздваја на делове, разграничава, разврстава, дели. У различитим научним областима има посебно значење. У математици је **д.** рачунска радња којом се израчунава колико се пута један (мањи) број садржи у другом (већем) броју. У биологији означава начин **д.** (ћелије, једра итд.), поделу биљака и животиња (на ниже и више итд.); у политикологији указује на подељеност људи (на класе, сиромашне и богате итд.), раздвајање законодавне од судске и управне власти у држави, поделу стварне надлежности између истоврсне врсте власти (судова, органа управе итд.); а уопште у науци означава поделу на категорије, родове, врсте, класификацију уопште.
У праву и животу најзначајнија је **д.** имовине физичких лица која су у правној заједници (**д.** заједничке имовине наследника, брачних и ванбрачних другова, чланова породичног домаћинства, те **д.** сувласника), привредних субјеката (најчешће привредних друштава, јавних предузећа, банака итд.), а у случају њиховог стечаја и стечајне масе између стечајних поверилаца. На основу **д.** ствари (имовине) сваки заједничар или сувласник стиче одређени део ствари (имовине) после чега престаје заједничка својина односно сусвојина. Заједничка својина се, на основу законом одређених чињеница, најчешће прво дели на сувласничке (идеалне) делове, а затим на реалне делове (у натури или новцу). Ако се дели непокретност сувласника њихови идеални (аликвотни) делови се изражавају у реалним деловима -- као искључиво право својине на одређеној ствари. Када се ствар не може поделити физички или би се тиме знатно смањила њена вредност, изложиће се продаји, а новчана противвредност ће се поделити сувласницима у складу са њиховим деловима (чл. 228. Закона о наслеђивању – ЗН, чл. 180. Породичног закона – ПЗ и чл. 16. Закона о основама својинскоправних односа – ЗОСПО). **Д.** ствари је често нужна кад два или више лица имају заједничку својину или сусвојину на истој ствари. Кад умрлог наслеђује два или више наследника, они од момента његове смрти ступају у наследничку заједницу, у којој су њихови удели одредиви, али нису реално ни идеално одређени. **Д.** заоставштине између наследника врши се, по правилу, у складу с њиховим законским наследним деловима или деловима који су одређени тестаментом. Сваком наследнику остали наследници одговарају, сразмерно свом наследном делу, за правне и материјалне недостатке ствари, а као јемци за постојање и наплативост оставиочевог потраживања које је стављено у део једног наследника (чл. 234–236. ЗН). У породичном праву, имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку јесте њихова заједничка имовина која се може делити за време трајања брака и после његовог престанка (чл. 178. ПЗ). Супружници (или будући супружници) брачним уговором могу другачије уредити своје имовинске односе на постојећој или будућој заједничкој имовини и сам начин њене **д**. Они могу закључити и уговор о **д.** заједничке имовине у облику јавнобележнички потврђене исправе. Предлог за споразумни развод брака обавезно садржи и овај уговор (уноси се у изреку пресуде о разводу брака на основу споразума о разводу брака – чл. 40. ст. 2. и 225. ст. 2. ПЗ). Претпоставља се да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. Већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, имовини и других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине. Ако супружници не могу да се споразумеју о **д.** заједничке имовине, **д.** заједничке имовине врши суд. Супружник који врши родитељско право стиче искључиву својину на стварима које су намењене детету, без урачунавања у његов удео. Ако родитељи врше родитељско право заједнички, над стварима намењеним детету имају право заједничке својине. Предмети домаћинства на којима један супружник након престанка заједнице живота у браку има државину у трајању од најмање три године припадају му у искључиву својину са урачунавањем у његов удео. На имовинске односе ванбрачних другова сходно се примењују одредбе о имовинским односима супружника (чл. 117–185. и 191. ПЗ).
**Д.** ствари односно имовине спроводи се на основу уговора о **д.** или судске одлуке. Заједничар и сувласник имају право да у свако доба захтевају **д.** ствари (имовине) осим у време у које би та **д.** била на штету других сувласника односно заједничара. Право на **д.** не застарева, а ништав је уговор којим се заједничар или сувласник одриче овог права. Уговор о **д.** који има за предмет непокретности мора бити писан и јавнобележнички потврђен (чл. 93. ст. 2. тач. 1. Закона о јавном бележништву -- ЗЈБ). У овој форми мора бити закључен и уговор о **д.** заоставштине која се састоји од непокретности. **Д.** покретних ствари и права наследници, по правилу, врше на основу усменог уговора. Ако заједничари односно сувласници не могу споразумно уредити **д.**, њу врши основни суд у ванпарничном поступку. Поступак **д.** може покренути сваки заједничар односно сувласник предлогом који се подноси основном суду на чијем се подручју ствар налази, а ако се ствари налазе на подручју више судова, надлежан је сваки од тих судова. Ако је међу заједничарима односно сувласницима спорно право на ствари које су предмет **д.** или право на имовину, суд ће прекинути ванпарнични поступак и упутити предлагача да у одређеном року покрене парницу. Суд ће, после изведених доказа и на основу резултата целокупног поступка, донети решење о **д.** и начину **д.** заједничке одосно сувласничке ствари или имовине (чл. 148–154. Закона о ванпарничном поступку – ЗВП).
У привредном праву уређен је поступак **д.** (поделе) привредних друштава. Привредно друштво се може делити тако што ће истовремено пренети целокупну имовину и обавезе на: два или више новооснованих друштава (подела уз оснивање) или два или више постојећих друштава (подела уз припајање) или једно или више новооснованих друштава и једно или више постојећих друштава (мешовита подела). После спровођења једног од ових начина **д.** (статусне промене), привредно друштво престаје да постоји без вођења поступка ликвидације (чл. 488. Закона о привредним друштвима – ЗПД). Ако је над привредним друштвом или другим субјектом одлуком суда отворен поступак стечаја (дужник је трајно неспособан за плаћање или није поступио по пуноважном плану реорганизације), дели се његова имовина (стечајна маса) стечајним повериоцима. Пре главне **д.** стечајне масе, стечајни управник је дужан да састави нацрт решења за главну **д.** деобне масе који доставља стечајном судији и одбору поверилаца. Стечајни судија ван рочишта доноси решење о главној **д.** по истеку рока од 15 дана од дана доставе нацрта за главну **д.** одбору поверилаца, ако није поднета примедба на нацрт за главну **д**. После правноснажности овог решења приступа се **д.** стечајне масе – намирењу стечајних поверилаца. Ако главном **д.** није обухваћена целокупна деобна маса, врши се завршна **д.** стечајне масе. Када се после закључења стечајног поступка пронађе имовина која улази у стечајну масу, стечајни судија, на предлог стечајног управника или заинтересованог лица, спроводи поступак накнадне **д.** уновчењем и расподелом средстава остварених продајом те имовине (чл. 138–149. Закона о стечају).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Марковић, *Грађанско право – Општи део и Стварно право*, Бг 1927; Б. Благојевић, *Наследно право СФРЈ*, Бг 1971; *Енциклопедија имовинског права и права удруженог рада*, Бг 1978; О. Станковић, В. Водинелић, *Стварно право*, Бг 2001; И. Бабић и др., *Коментар Закона о стварним правима Републике Српске*, Сар. 2011; И. Бабић, *Грађанско право – Стварно право*, Бг 2012; Г. Станковић, М. Трговчевић Прокић, *Коментар Закона о ванпарничном поступку*, Бг 2015; Д. Медић, *Ново стварно право Републике Српске*, Бл 2018.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕОНИЦА
**ДЕОНИЦА**, село у Великом Поморављу, 6 км западно од општинског средишта Јагодине, у долини Деоничког потока (лева страна слива Велике Мораве). Издужено је правцем исток–запад, на обе стране долине, на висинама 170–220 м. На западу је спојено са суседним селом Сиоковац, а кроз јужну периферију насеља пролази локални пут који Јагодину повезује са неколико околних села. Улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Становништво је досељено у другој половини XVIII и почетком XIX в. из Топлице, околине Пећи, Врања, Ниша и села Лукова код Бољевца. Године 1859. имало је 36 кућа, a 1921. њен статистички круг имао је 2.403 становника. Током друге половине XX в. популација се благо смањивала. Године 1953. било је 903, а 2011. 613 становника, од којих 97,9% Србa. У пољопривреди је радило 31,9% економски активног становништва. Већина осталих бавила се неаграрним делатностима у оближњим градовима, а пољопривредом као допунском делатношћу. У њему се налазе четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕПЕНДЕНЦИЈАЛНА ГРАМАТИКА
**ДЕПЕНДЕНЦИЈАЛНА ГРАМАТИКА** (лат. *dependens*: који зависи), правац структуралне граматике у којој се синтагматски односи у реченици посматрају са становишта односа зависности између делова синтаксичке структуре. Француски лингвиста Лисјен Тенијер увео је у лингвистику појам валентности (1959), одраније пoзнат у хемији, који је дефинисао примарно као способност глагола да у реченици отвори места ограниченом броју актаната, везујући их за себе као сателите. Тако је Тенијер глаголу доделио улогу реченичног регенса, а осталим члановима реченице статус депенденса. На овај начин је однос регенс–депенденс устоличен као кључна синтагматска релација подесна за опис сваке језичке структуре. Поменути хијерархијски однос представља се у виду дијаграма, или стабала, где више место заузима регенс а ниже депенденс, који су међусобно повезани линијом, нпр.:
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-11/dependencijalna-gramatika.jpg)
**Д. г.** се не задовољава установљавањем односа део–целина, већ тежи утврђивању интерне хијерархије међу речима у једној реченици. Утврђивање валенцијског потенцијала регенса, нарочито кроз призму његове квантитативне и квалитативне валентности, као и настојање да се депенденси разврстају у једну од две могуће класе зависних синтаксичких јединица – допуне и додатке, неки су од кључних задатака те теорије.
**Д. г.** се највише развијала у оквиру Лајпцишке и Манхајмске лингвистичке школе, а показала се и као погодна методолошка основа за учење страних језика. Зато су на начелима теорије **д. г.** настале многобројне граматике, међу њима и контрастивне, као и валенцијски речници, чији је главни циљ опис и објашњење граматичких структура и функција једног језика. Утицај Манхајмске школе осетио се и у србистици, а његови непосредни резултати су контрастивне граматике немачког и српскохрватског језика, немачког и српског језика, граматике српскохрватског и српског језика као страног, те валенцијски речници: U. Engel, P. Mrazović, *Kontrastive Grammatik Deutsch-Serbokroatisch 1–2* (Mannheim – N. Sad 1986); В. Петровић, К. Дудић, *Речник глагола са граматичким и лексичким допунама* (Бг – Н. Сад – Сар. 1989); П. Мразовић, З. Вукадиновић, *Граматика српскохрватског језика за странце* (Ср. Карловци – Н. Сад 1990) и *Граматика српског језика за странце* (Ср. Карловци – Н. Сад 2009); U. Engel, S. Srdić, M. Alanović, *Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil I: Der Satz* (München–Berlin–Washington 2012); М. Alanović, A. Đurović, U. Engel, S. Srdić, *Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil II: Das Nomen und der nominale Bereich* (München–Berlin--Washington 2014); М. Alanović, U. Engel, B. Ivanović, S. Ninković, *Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil III. Verb und Verbalkomplex* (München–Berlin–Washington 2014); А. Ðurović, B. Ivanović, S. Srdić, U. Engel, M. Alanović, *Deutsch-serbische kontrastive Grammatik*. *Teil IV: Partikeln* (Hamburg 2017); U. Engel, M. Alanović, S. Ninković, *Deutsch-serbische kontrastive Grammatik*. *Teil V: Vom Text zum Laut* (Hamburg 2018).
ЛИТЕРАТУРА: L. Тesnière, *Éléments de syntaxe structurale*, Paris 1969; V. Àgel и др., *Dependenz und Valenz / Dependency and Valency*, 1, Berlin 2003.
Миливој Алановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕПОНИЈЕ ОТПАДА
**ДЕПОНИЈЕ ОТПАДА**, одлагалишта отпадног материјала која могу да буду неуређена (дивља) или уређена. У циљу заштитe животне средине, уређене **д. о.** карактеришу следеће конструкционе појединости: 1. изграђене су на погодном терену (нпр. на стабилној стенској или глиненој подлози); 2. дно **д. о.** обложено је геомембраном (хемијски и механички отпорном пластичном или гуменом фолијом), која спречава понирање процедних вода. Процедне воде настају проласком атмосферских падавина кроз депоновани материјал и загађују површинске и подземне воде, као и околно земљиште; 3. **д. о.** снабдевене су конструкцијом за сакупљање процедних вода и њихово одвођење на уређај за пречишћавање, као и уређајем за сакупљање насталих гасова, који би иначе неконтролисано излазили из депоније; 4. **д. о.** су опкољене непропустљивом оградом, која спречава излаз процедних вода и депонованог материјала; 5. напуњени део **д. о.** покривен је глином или геомембраном, ради спречавања да се материјал разноси ветром или атмосферским падавинама; 6. **д. о.** су снабдевене пиезометром − уређајем који служи за мерење притиска гаса и нивоа подземне воде, те за узимање узорака гаса и воде (слика).
Главне појаве које узрокују загађење животне средине код недовољно уређених **д. о.** су: 1. разношење материјала ветром или атмосферским падавинама; 2. насељавање глодара, инсеката и птица; 3. неконтролисана миграција процедних вода и/или гасова; 4. емисија метана и угљен-диоксида (гасова са ефектом стаклене баште); 5. емисија гасова токсичних према живом свету; 6. емисија гасова који регионално утичу на природни хемизам ваздуха; 7. настајање пожара, са емисијом токсичних гасова (нпр. **д. о.** Винча током пролећа 2017. и многе друге); 8. емисија непријатних мириса. Додатне угрожавајуће појаве код било које **д. о.**, уређене или неуређене, могу да буду: а) недовољна стручност у управљању; и б) неконтролисана делатност неовлашћених лица.
**Д. о.** се најчешће праве и на местима где је планирано испуњавање удубљења терена, нпр. Ада Хуја код Београда. Терени над таквим депонијама имају ограничену примену јер се кроз покровни слој могу емитовати токсичне и запаљиве супстанце. Такви терени не могу безбедно да се користе за проширење насеља, изградњу спортских терена, паркова или индустријских објеката. Због тога су у многим земљама уведени прописи који ограничавају врсту отпада за испуњавање удубљења. Треба имати у виду да се при управљању отпадом осим искључиво стручних, понекад појављују и интереси другачије природе.
У **д. о.** одвија се сложена, најчешће вишедеценијска биохемијска и хемијска трансформација материјала. Процеси, а према томе и емисија загађивача, зависе од хемијског састава складиштеног материјала и од низа карактеристика депоније. У зонама у којима је доступан ваздух дешава се разградња материјала под утицајем микроорганизама који користе кисеоник и ту је разградња најбржа. У дубљим зонама, у одсуству ваздуха, дешавају се трансформације под утицајем бактерија које користе друге изворе кисеоника или се првенствено одвија ферментација биоразградљивог материјала са емисијом угљен-диоксида и метана, сумпор-водоника и других токсичних једињења. У обема зонама, истовремено тече и корозија металног отпада. Уколико грађевински отпад садржи значајну количину сулфата (бетон, гипсани отпаци), у **д. о.** ће се одвијати обимна редукција сулфата, са стварањем сумпор-водоника. Осим тога, гас ће садржати и друга токсична сумпорна једињења. Уопште, гасовити производи се стварају докле год постоје одговарајући услови. Због стварања гасова, у **д. о.** настаје притисак под чијим утицајем гасови теже да излазе на површину и/или да мигрирају кроз подземље. Према томе, емисија **д. о.** представља скуп мигрирајућих гасова. До сада је у гасу утврђено присуство више од 500 једињења, а од тога је око 90 универзално присутно. Мигрирајући гасови могу да улазе и у оближње зграде. Миграција гасова кроз околне терене јесте један од највећих еколошких и економских проблема **д. о.** и зато се тежи да се она стави под контролу одговарајућим уређењем депоније. Треба имати у виду да сиров гас сакупљен из уређених **д. о.**, после пречишћавања представља врсту биогаса, који се користи као гориво у термоелектранама.
Угрожавање животне средине из **депонија опасног отпада** зависи од састава складиштеног материјала. Путеви уноса токсичних супстанци из **д. о.** јесу удисање аеросола који долази са депоније, као и храном или водом на које је пао тај аеросол. На пример, једна студија је утврдила везу између учесталости урођених срчаних мана код деце и растојања **д. о.** од места становања мајке, уколико је то растојање мање од 1,8 км (S. Malik и др., „Effect of proximity to hazardous waste sites on the development of congenital heart disease", *Archiv of Enviromental Health*, 2004, 59, 4, 177). За загађивање из неуређених депонија карактеристично је као код издувних гасова или пушења − константност изложености. Количина отпада која се ствара је врло велика и у порасту је. Нпр. према подацима за 2010, само у Европској унији настаје годишње 2,5 милијарди т отпада, од чега неколико процената спада у опасни отпад. Од укупне масе отпада, 36% се рециклира док је остатак депонован или је сагореван ради добијања енергије.
У Србији, према подацима из 2010, процењено је да годишње настаје 2,3 мил. т отпада, али подаци се знатно разликују према појединим ауторима. Према порталу „Мондо", у Србији има око 3.500 дивљих депонија, постоји само десет депонија којима се управља, а заокружен процес рециклације још не постоји. Током 2018−2019. откривено је низ илегалних депонија опасног отпада, нарочито у околини Обреновца. Према подацима Агенције за рециклажу, процењено је да у Србији годишње настаје око 100.000 т опасног отпада. У Србији засад не постоји ниједна депонија трајног карактера за опасан отпад. Према плану Министарства за заштиту животне средине из 2018, постојеће депоније ће бити затворене и саниране и биће изграђено 27 регионалних центара за управљање отпадом. Анализа досадашњих догађаја показује да ће државе у најближој будућности морати организовано и са знатно вишим стручним капацитетом да спречавају загађивање животне средине из **д. о**.
ИЗВОРИ: „Стратегија управљања отпадом за период 2010−2019", *СГ*, 2010, 29; Д. Пашић, „Гушимо се у смећу: Србија на дивљим депонијама", [https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1050807/Deponije-u-Srbiji-divlje-deponije-otpad-reciklaza.html](https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1050807/Deponije-u-Srbiji-divlje-deponije-otpad-reciklaza.html) 23. Х 2017; [www.sepa.gov.rs/index.php?menu=9&id=6003&akcija=showAll](https://www.sepa.gov.rs/index.php?menu=9&id=6003&akcija=showAll).
ЛИТЕРАТУРА: П. Пфенд, *Хемија животне средине, 2. део − Извори загађивања ваздуха*, Бг 2017.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕПОРТАЦИЈА → ИЗРУЧЕЊЕ
**ДЕПОРТАЦИЈА** → **ИЗРУЧЕЊЕ**
# ДЕПРЕСИЈА
**ДЕПРЕСИЈА** (лат. *deprimere*: притискати надоле, потцењивати), емоционално-афективни поремећај расположења или психичка болест која може да доведе до пада виталног динамизма, до потиштености, осећаја безнађа и потпуне немоћи. Хипократ (460–357. п.н.е.) описује депресију у IV в. п. н.е. и именује је као меланхолију, сматрајући да се болест развија када се црна жуч излије и доспе до мозга. По тадашњем тумачењу црна жуч би изазивала замрачивање духа и нерасположење. Према Галену (131–201), меланхолија се манифестује као „страх и депресија, незадовољство животом и мржњом свих људи". Соранус (I–II в. н.е.) је лечио депресивне болеснике у посебним собама, удаљеним од буке, где су пацијенти читали и расправљали, учествовали у представама, при чему су за **д.** „прописаване" комедије, док је за манију „прописивао" трагедије. Оснивач медицинске школе у Салерну Константин Афрички указује да постоје два типа **д.**: оба настају због превелике количине жучи у организму, али је седиште једне у мозгу, а друге у стомаку (хипохондријаза), а за терапију **д.** примењује дијету, љубазне речи, музику, купања, физичке вежбе, катарзу и сексуалне гратификације. У средњем веку oписује се седам смртних грехова (охолост, пожуда, похлепа, бес, преситост, завист и лењост), а у склопу лењости се дефинише грех назван *acedia*, познат још у доба старе Грчке, што значи недостатак духовног полета, а описивао је досађивање, **д.**, опсесију и страх. Неколико стотина година касније Аурелијаниус, цитирајући данас изгубљени рад Сорануса из Ефеса, истиче удео агресивности у меланхолији као и везу са суицидом. Араетеус из Кападокије у детаљном опису клиничке слике и тока **д.**, односно меланхолије, наговештава повезаност овог душевног обољења са поремећајем чији опис подсећа на манију. Током средњег века се не налазе неки значајнији описи **д.** да би 1662. Лондонско научно друштво усвојило доктрину да се отежала, згуснута крв меланхолика замењује новом, свежом. Развој научне мисли у домену психијатрије практично наступа у XVIII и XIX в., када се анализирају клиничке слике појединих душевних болести и испитује њихова етиологија, уједно почиње и рад на класификацији психичких поремећаја.
*Психоанализа*. Многи психоаналитичари су допринели бољем разумевању психодинамских основа **д**. К. Абрахам, немачки психоаналитичар, сугерисао је да је амбиваленција тј. амбивалентна осећања према вољеном објекту, једна од суштинских карактеристика депресивних пацијената. Kaсније је дошао до закључка да амбиваленција депресивних има прегениталну основу, па је проширио став да је депресивни болесник амбивалентан не само према себи него и према објекту. Због тога се, по његовом мишљењу, првобитне садистичке пулзије усмерене према објектима из спољашње средине касније лако окрећу према сопственој личности. Абрахам је истакао да је код депресивних наглашен орални еротизам и да се испољавају оралне црте карактера са честим поремећајима исхране. Он је описао и архаичну **д.** раног детињства као базу за развој **д.** у адултном периоду (1924). С. Фројд, творац психоанализе, даље је развијао Абрахамов пут у разумевању **д.** и упутио на неколико главних компонената – интерперсоналну природу, амбиваленцију, осећање кривице и снижено самопоштовање. У Фројдовом делу „Жалост и меланхолија" (1917) прави се дистинкција између туговања и **д.**, где туга настаје као консеквенца реалног губитка вољеног објекта, а **д.** је последица емоционалног губитка у којој постоје снижено самопоштовање и јака амбивалентна осећања према изгубљеном објекту. Шандор Радо, такође психоаналитичар, указао је на односе између **д.** и осећања сопствене вредности, дао је допринос бољем разумевању самопотцењивања и самооптуживања. За Мелани Клајн, **д.** је последица фиксације у депресивној позицији што представља нормалну развојну фазу током прве године живота. E. Бибринг разматра **д.** са аспекта фрустрације свесних очекивања. Неоаналитичари (тзв. неофројдијанци – Адлер, Јунг, Хорнај, Ериксон) такође су дали допринос бољем разумевању **д.**, као и оних чинилаца који утичу на њихов ток и исход. Даље свој допринос у разматрању депресивног поремећаја имају и бихејвиоралне и когнитивне теорије. Бихејвиоралне теорије полазе од поставке да је људско понашање условљено интеракцијама организма и спољашње средине, као и да се понашање према реакцијама може позитивно или негативно поткрепити. У том смислу, М. Селиџман yочио је да се депресивне особе понашају по типу научене беспомоћности. Арон Бек, амерички психијатар, у светлу когнитивних теорија, разматра **д.** као консеквенцу погрешне интерпретације и специфичне когнитивне обраде животног искуства, самопроцене уз негативно посматрање будућности. Мада је когнитивна терапија историјски везана за примену у **д.**, данас се она ретко користи у лечењу **д.**, и то углавном лакших облика. Актуелна истраживања указују да су когнитивно-бихејвиорална и интерперсонална терапија ефикасни приступи у терапији **д**.
*Когнитивно-бихејвиорална терапија*. Поставке које се темеље на рационалној когнитивно-бихејвиоралној терапији дефинишу да је вредновање себе пре појаве депресивне епизоде било условно и врло „климаво", па пажљиво преиспитивање депресивне особе открива могуће разлоге за самооптуживање и самообезвређивање. Оболели је рачунао на то да ће му одређени вредновани атрибут бити од помоћи у решавању неког животног проблема и достизању жељеног циља, а када закључи (често погрешно) да није у стању да реши свој проблем, достигне свој циљ или спречи губитак или неуспех, он ту своју раније високо вредновану особину обезвређује. Паралелно са обезвређивањем вреднованог атрибута, иде и обезвређивање себе, а затим и оптуживање себе. Код пацијента јача веровање да не може очекивати било какво задовољство у животу (јер нема чиме да га оствари) и да је све што га очекује бол и патња, те приписује узрок губитка или неуспеха себи, а патња постаје трострука. Депресивна особа очајава због 1) самог проблема, губитка или неуспеха; 2) сопствене кривице која је довела до тога; 3) сопствених недостатака, дефеката (неадекватности, неспособности, покварености, недостатка итд.). Током времена, слика сопствених негативних атрибута се проширује до тачке када потпуно преузима „лошу" слику о себи. Сваки сусрет са другим људима може да буде повод за негативну самоевалуацију и долази аутоматски, опсесивно и праћено руминацијама. Депресивна особа реагује према себи онако како људи обично реагују према другој особи коју сматрају одговорном за њихову несрећу и патњу: проналази негативну црту која је одговорна за понашање (нпр. себичност), затим генерализује ту црту на особу (себична особа), затим доноси морални суд (лоша особа), затим разматра могућности за кажњавање лоше особе (нпр. повређивање) и на крају за потпуно одбацивање те особе (нпр. прекид односа, напуштање итд.). Депресивна особа која себи пребацује због „лошег" понашања саму себе чини метом сопственог напада и освете. Морални суд се помера са лошег понашања или особине на себе комплетног, што је често пропраћено осећањима одвратности према себи. Коначни исход његовог самоосуђивања је комплетно самоодбацивање, а ефекти овог процеса су осећања повређености, озлојеђености и понижености. Став према реалности и свету је песимистички, а углавном се манифестује изјавама које се односе на депривацију, фрустрацију, одбацивање, омаловажавање и губитак. Важно је имати на уму да депресивни пацијенти виде себе као да на неки начин заслужују „судбину" одбачености, омаловажености и губитка. И дугорочна и краткорочна очекивања депресивног пацијента су негативна и песимистичка. Када планирају започињање неке активности, депресивни пацијенти очекују неуспех. Када су позвани да ураде нешто у чему су раније уживали, они не очекују да уживају или чак очекују да ће се на смрт досађивати. Ова врста негативних очекивања често спонтано наилази у виду слика које репрезентују песимистичке мисли (сликовни облик репрезентовања мисли). Ако пацијент осећа да је присиљен – било изнутра или споља – да то и уради, започиње унутрашњи дијалог (вербални облик репрезентовања мисли) који је фокусиран на та песимистичка очекивања. По овом психотерапијском приступу људи су склони да „живе у будућности", да тумаче своја искуства не само у терминима онога што она за њих значе сада, у овом тренутку, него такође у терминима могућих последица. Депресивни пацијенти имају склоност негативне интерпретације будућег изражену у екстремном облику. Предвиђања депресивних пацијената су претерано генерализована и екстремно негативна. Пошто пацијент посматра будућност као екстензију садашњости, он очекује да се депривација или осујећење настави перманентно. Ако се сада осећа јадно, то за њега значи да ће се увек осећати јадно. Уобичајене су апсолутне, глобалне песимистичке изјаве, а исто важи и за приступ превазилежењу проблема. Актуелна истраживања указују да су когнитивно-бихејвиорална, рационална когнитивно-бихејвиорална и интерперсонална терапија ефикасни терапијски приступи у терапији лакших до умерених **д**.
Социолози, истраживачи савременог друштва – масовну појаву **д.** приписују друштвеној дезорганизацији у условима економских ломова и друштвених криза, које поред осталог, доводе и до губитка самопоштовања, као и кидања нормалних емоционалних веза међу људима, као и емоционалних дестабилизација код појединаца.
*Симптоми*. Повремена јаче или слабије изражена нерасположења срећу се код свих људи. Када су јаче изражена и када постоји одговарајући, разумљив разлог, називају се тугом односно жалошћу. Појам „депресија" користи се на три различита начина. У говору лаика употребљава се као синоним за стања туге, односно жалости. У психијатријској терминологији под **д.** се подразумева патолошко нерасположење. **Д.** представља дакле емоционални односно афективни поремећај. **Д.** као синдром се манифестује кроз скуп симптома – анхедонију (недостатак задовољства), губитак енергије и осећај умора, осећај безвредности, док су садржаји у мишљењу песимистични у вези са садашњошћу, прошлошћу и будућношћу (тзв. Беков тријас). У домену емотивног и вољног живота се јавља неспособност за љубав, за радост и за одлучивање (тзв. Леманов тријас). У случајевима **д.** са психотичним карактеристикама присутне су и сумануте идеје (кривице, сиромаштва, нихилистичке, хипохондријске). У тежим облицима присутна је и суицидална идеација и планирање, а најтежи догађај у **д.** је самоубиство (суицид). Присутни су и поремећаји у домену спавања – несаница (инсомнија) или претерано спавање (хиперсомнија), дневне варијације расположења, губитак апетита и пад телесне тежине, у неким случајевима ређе може да дође и до хиперфагије (повећаног уноса хране), пад либида. **Д.** се може дефинисати као синдром и као поремећај. Када се ради о поремећају расположења, дели се на униполарни (испољавање депресивних епизода) и биполарни поремећај (депресивне епизоде са хипоманичним, маничним или мешовитим епизодама). Униполарна **д.** је најчешћи поремећај расположења. Може се испољити као једна епизода или као рекурентни (понављајући) поремећај. Појединачна епизода може да траје и до две године. Прогнозе за опоравак од депресивне епизоде су добре за већину оболелих. У зависности од тежине симптома епизода **д.** се означава као блага, умерена или тешка. Тешка депресивна епизода може бити и са симптомима психозе. Сматра се да ће се код три од четири оболеле особе епизода понављати, а између епизода могу бити присутни тзв. резидуални (заостали) симптоми од претходне епизоде. Биполарни поремећај (раније назив манично-депресивна психоза) дијагностикује се када се уз депресивну епизоду испољи најмање једна хипоманична, манична или мешовита епизода (састоји се од симултаног испољавања депресивних, маничних или хипоманичних симптома). Дистимија спада у сталне поремећаје расположења, ради се о хроничном, вишегодишњем, депресивном расположењу, недовољно израженом да се оправда дијагноза благог, умереног или тешког рецидивантног депресивног поремећаја. Слично је код циклотимије где је расположење стално нестабилно са периодима **д.** и благог усхићења, симптоми су недовољно интензивни да би се поставила дијагноза биполарног афективног поремећаја.
У данашње време **д.** представља врло важан здравствени проблем и поприма готово епидемијске размере, пре свега због своје високе превалентности (око 15–16%), хроничног, рекурентног тока, али и због тога што доводи до значајног степена онеспособљености, нарушеног квалитета живота, удружености (коморбидитета) са многобројним соматским и менталним поремећајима и финално значајним ризиком за суицид. С обзиром на своју тенденцију ка хроницитету, у високом степену носи ризик од инвалидности у односу на здраве (по неким ауторима и до пет пута више). Код женског пола **д.** је чешћа (1,6–3,1 пута у односу на мушки пол). Прва депресивна епизода се обично испољава у раном адултном (20–30. године живота) или у одраслом добу (24–35. године живота), а ризични фактори су нижи ниво образовања, незапосленост, живот у урбаној средини, разведене особе или особе без партнера. Ремисија се успоставља код отприлике половине оболелих након једне године испољавања депресивне епизоде, али је ова болест често и рекурентна, тако да се процењује да трећина особа доживи релапс током прве године, док чак 70–80% има још најмање једну депресивну епизоду. **Д.** је повезана и са високим ризиком за смртност, јер око 10–15% депресивних особа изврши суициде.
*Фактори обољења.* **Д.** је хетерогено, мултифакторијално обољење. Њена хетерогеност огледа се у различитој клиничкој презентацији, току, прогнози, одговору на терапију. Са друге стране, није изненађујуће што се сматра да је етиопатогенетски, реч о мултифакторијалном обољењу, с обзиром на многобројне концепте (биолошки, психолошки и социјални) који су предложени у циљу расветљавања овог комплексног феномена. Региони мозга и њихове интерконекције задужени, између осталог, за емоције и афективну регулацију, систем награде, учење, егзекутивне функције, префронталне су (вентромедијални, латерални и дорзолатерални префронтални) и лимбичке структуре (предњи цингулатни кортекс, вентрални стријатум, амигдала, инсула и хипокампус). Фактори окружења као што су стресогени животни догађаји (губитак родитеља пре 11. године, физичко, психичко, сексуално злостављање у детињству, депривација од стране мајке, развод, смрт) доприносе алтерацији неуробиолошких функција и доприносе развоју **д**. Показало се да је улога генетских фактора у поремећајима расположења значајна о чему сведоче многобројне породичне, близаначке, студије усвојеника и студије повезаности. Новија генетска истраживања настоје да идентификују гене одговорне за експресију болести, а посебна пажња се скреће на функционални полиморфизам (варијација ДНК секвенце која мења експресију и функционисање гена). У том смислу у фокусу истраживача су кратки алел промотерског региона за серотонински транспортерски ген, а затим и други гени кандидати као што су триптофан хидроксилаза-2, мождани неуротрофни фактор (*brain derived neurotrophic factor – BDNF*) ЦАМП (циклични аденозинмонофосфат), везујући протеин (ЦРЕБ1) итд. У разматрању поремећаја расположења, незаобилазне су и теорије које се односе на дисбаланс биогених амина и других трансмитера и молекуларних система (неуропептида, неуротрофних фактора, цитокина, антагониста вазопресинских рецептора). У том смислу, моноаминска хипотеза скреће пажњу на улогу серотонина и норадреналина као круцијалних неуротрансмитера у разматрању **д.**, у правцу да је **д.** резултат њиховог дефицита на функционално важним местима у мозгу. Новији модели проширују овај концепт и на улогу пресинаптичких и постсинаптичких рецептора и процеса. Поред серотонина и норадреналина, важну улогу имају и допамин, ацетилхолин, гамааминобутерна киселина. Показано је да допамин, неуротрансмитер који има велик значај у систему награде и хедонистичким процесима може бити кључан елеменат, барем за неке типове **д**. Показано је да је важан у процесу прелажења **д.** у манију, а снижење мезокортикалне и мезолимбичке активности допамина одговорно за многобројне когнитивне и конативне поремећаје који се виђају у **д**. Када је реч о ацетилхолину, сматра се узрок **д.** у дисбалансу норадренергичко-холинергичке равнотеже, у корист повишене холинергичке активности, док када је реч о гамааминобутерној киселини, истраживања показују снижене концентрације у плазми и ликвору код депресивних пацијената. Наравно, треба имати на уму да је реч о комплексним системима модулације и медијације, те је навођење дидактичко. Психонеуроендокринолошка и психонеуроимунолошка истраживања све више заокупљају пажњу стручне јавности. Дисфункционалност осовине хипоталамус-хипофиза-надбубрег која се базира на хиперактивности овог система и хиперсекрецији кортизола често се виђа код депресивних пацијената. Такође, поремећаји функције штитне жлезде су често удружени са **д**. Све популарнија, цитокинска хипотеза **д.** указује на то да су проинфламаторни цитокини кључне супстанце у неуромодулацији и медијацији бихејвиоралних, неуроендокриних и неурохемијских карактеристика **д.** и да стресори, како унутрашњи (нпр. инфламаторни процес) тако и спољашњи (нпр. психосоцијални стрес), могу да буду „окидач" за развој **д.** преко инфламаторног процеса и кроз утицај цитокина на метаболизам серотонина и норадреналина.
Диференцирање процеса туговања након губитка и депресивног поремећаја може бити комплексно. Сматра се да тежина и трајање симптома, као и утицај на психосоцијално функционисање може допринети разграничавању. Симптоми код туговања обично трају мање од два месеца, пролазе спонтано, у вези су са реалним губитком, за разлику од депресивног поремећаја где могу трајати и више од два месеца. Код туговања нема осећаја безвредности, суицидалних идеја и суманутих идеја кривице. Функционалност може бити благо оштећена код туговања, за разлику од депресивне епизоде где је функционалност у значајној мери оштећена. Уколико код туговања постоји усложњавање симптоматологије у смислу психотичних симптома, затим присуство психомоторне агитације или ретардације треба поставити дијагнозу депресивног поремећаја. Депресивна симптоматологија може бити одраз директног психолошког ефекта специфичних медицинских стања, али и лекова који се користе у лечењу соматских болести (кортикостероиди, антихипертензиви). Нежељени ефекти психоактивних супстанци (кокаин, амфетамини, халуциногени, алкохол, седативи, хипнотиви, анксиолитици итд.) такође могу водити појави депресивних симптома, тако да је препорука да се иницијално оваква проблематика искључи. Депресивна симптоматологија може бити продромални симптом у иницијалним фазама деменције, али се симптоми могу у значајној мери препокривати, те је за постављање тачне дијагнозе неопходно урадити неку од техника визуализације мозга као и неуропсихолошко и психолошко испитивање.
*Терапија*. Поред тачне дијагностике значајни су и кораци у циљу успостављања терапијског савеза са пацијентом (однос поверења, разумевања, прихватања), затим психоедукација (како самог пацијента тако и породице) која се односи на упознавање са природом и особинама депресивног поремећаја, затим последицама овог поремећаја на социјално-професионалном плану, са током и потенцијалним исходима, али и важношћу комплијансе тј. придржавања препоручене терапије. Третман поремећаја расположења и прављење терапијског плана обухвата више околности, те тако важан део представља и процена суицидалног ризика и разматрање хоспитализације када за то постоји потреба (главни разлози за хоспитализацију укључују: безбедност пацијената, односно суицидалност; дијагностичку евалуацију; погоршавање стања или тежина клиничке слике; неадекватно социјално функционисање; губитак подршке). Лечење може бити краткотрајно и дуготрајно и укључује комбинацију психолошких интервенција (различити модалитети психотерапије), биолошке интервенције (фармакотерапијски модалитети, електроконвулзивна терапија, транскранијална магнетна стимулација) и социјалне интервенције које обухватају пружање информација о болести, подршку и саветовање како пацијентима тако и њиховим породицама. Избор методе лечења мора да буде прилагођен сваком појединачном случају. При томе се врше следеће процене: какав је ризик од суицида, да ли је индикована психотерапија или психофармакотерапија, односно комбиновани приступ, да ли у терапијски процес треба укључити и породицу, односно социјалну средину. Изражени ризик од суицида захтева болничко лечење. Хоспитализација је потребна када је болесник у патолошкој интеракцији са својом породицом и када постоје потешкоће у успостављању терапијског односа у ванболничким условима. Изражена патолошка амбиваленција и хостилност болесника као и сувише велика зависност од породице такође представљају индикације за болничко лечење. Површинске психотерапијске методе имају циљ да ублаже и уклоне симптоме болести, док дубинска психотерапија заснована на психодинамском учењу тежи да измени личност, да омогући увид у узроке и основе болести чиме се постижу боља способност адаптације и смањење вулнерабилности касније у животу. У данашње време фармакотерапијска концепција се у значајној мери ослања на алгоритме лечења уз наравно незаобилазну индивидуалну процену сваког појединог пацијента и његових личних својстава (персонализовани приступ). Фармакотерапијско лечење подразумева превасходно примену антидепресива (тимолептици). У дугорочном смислу, фармакотерапија рекурентног депресивног поремећаја, поред антидепресива, може укључивати и стабилизаторе расположења као и друге фармаколошке модалитете, поред психолошких и социјалних интервенција које представљају незаобилазне интервенције у свим фазама лечења. Стална евалуација и праћење оболелог су нужни. У већини случајева се може очекивати значајно побољшање током лечења, па и враћање на преморбидни ниво функционисања оболелог.
ЛИТЕРАТУРА: F. Alexander, S. Selesnick, *The History of Psychiatry*, New York 1968; П. Каличанин, *Депресије*, Бг 1992; B. Sadock, V. Sadock. P. Ruiz, *Kaplan* & *Sadock`s Comprehensive Textbook of Psychiatry*, Philadelphia 2017.
Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕПУТАЦИЈА
**ДЕПУТАЦИЈА** (лат. *deputare:* одрезати, одсећи), изасланство, посланство, посланици, делегација – скуп људи који је изабран и упућен, у име неког органа, организације или другог колективитета, да пренесе у њихово име поруку, закључак, молбу или захтев, односно да обави одређени правни или неки други посао. **Д.** се састоји од депутата. Израз депутат има два значења. Једно значење има у виду именованог или изабраног представника, посланика, делегата у **д.**, а друго означава део наднице, плате, принадлежности који се добија у натури (као што је становање, исхрана), осим примања у новцу.
Активношћу **д.** покретани су важни послови у међународним оквирима важним за политички живот српског народа. Борећи се за своја права, Срби су у XIX в. упућивали више **д.** у друге земље. Устаничка Србија је 28. VIII 1804. одредила депутате и дала им пуномоћја за одлазак у Петроград, престоницу Русије. **Д.** су сачињавали: прота Матеја Ненадовић, Петар Новаковић Чардаклија и Јован Протић, а доцније им се у Русији придружио Божа Грујовић (Теодор Филиповић), професор историје права Универзитета у Харкову (данашња Украјина). У Петроград су стигли 7. XI 1804. У молби је **д.** истакла да се Срби не намеравају потчинити турској власти. Тражили су од Русије новац, оружје, официре и једног конзула за Србију који би јемчио мир између Срба и Турака. Депутати су од Русије, за личне трошкове, добили по три стотине дуката, обећање да ће устаници за ратне потребе добити три хиљаде дуката и да ће руском посланику у Цариграду послати депешу да предложи Порти да се Србима обезбеди легална управа и заштита султана. Почетком 1805. у тадашњу Србију вратили су се прота Матеја Ненадовић, Јован Протић и Божидар Грујовић. Петар Новаковић Чардаклија остао је у главном граду Молдавије Јашију као веза између устаника и руског конзула Балкунова.
Кнез Милош Обреновић је у лето 1838. послао у Цариград уставну **д.** да заједно са Портиним представницима изради нови устав за Србију. Претходни покушај познатих правника Јована Хаџића и Василија Лазаревића у сарадњи са кнежевим секретаром Јаковом Живановићем да израде текст устава није успео због тога што кнез Милош није пристао да се образује савет чији чланови се бирају доживотно и које он није могао сменити. **Д.** су чинили Јаков Живановић, Јованча Спасић и Аврам Петронијевић (представник уставобранитеља). Слању уставне **д.** претходила је суспензија Сретењског устава (1835). Кнез је био принуђен да на интервенцију Русије и Турске (на основу Једренског уговора и Хатишерифа из 1830. имале су право да се мешају у унутрашњу политику Кнежевине Србије) суспендује Сретењски устав. Надлежан за израду новог устава Србије био је Решид паша, министар иностраних послова Османског царства. Израда устава била је сложена јер се чланови депутације нису слагали. Порта је прихватила решења противника кнеза Милоша са којим се сагласила и Русија. Порта је у децембру 1838. послала кнезу Милошу на извршење текст новог устава у облику хатишерифа. Устав је 25. II 1839. прочитан на Калемегдану у присуству београдског паше. Самим тим што је кнез Милош тражио од турске владе израду новог устава, он је Србију враћао под њену контролу. Милош је нови устав назвао „турским" јер је био наметнут.
Срби из Војводине упутили су прву **д.** цару Фердинанду после одржане Мајске скупштине 1848. у Сремским Карловцима, на којој су учествовали српски депутати из Аустрије, Угарске и Кнежевине Србије. Скупштина је митрополита Јосифа Рајачића прогласила за патријарха, установила Српску Војводину (Срем, Бачка, Банат и Барања) и изабрала њене органе. Са циљем да се одлуке Мајске скупштине признају, патријарх Рајачић је на челу српске **д.** примљен од цара 19. VI 1848. у Инсбруку (где се цар био склонио од бечких револуционара). Цар је одбио захтеве српске **д**. Истакао је да не може одобрити одлуке незаконите скупштине коју су Срби из Војводине одржали заједно са странцима. Своје захтеве Срби из Војводине могу упућивати мађарском Сабору и мађарској Влади. Крајем 1848. догодиле су се промене у Монархији. Измењен је састав Владе, цар Фердинанд је абдицирао у корист свог синовца Франца Јозефа, а промењен је и однос према Мађарима. Измењене околности охрабриле су Србе из Војводине да наставе борбу за признање одлука Мајске скупштине. У октобру 1848. одређена је друга **д.** коју су чинили Јаков Живановић, Јован Пасковић и њихови заступници Константин Богдановић и Јован Шупљикац. **Д.** се на основу одлуке Главног одбора од 1. новембра као њен председник придружио и Ђорђе Стратимировић. Патријарх Рајачић је **д.** дао пуномоћ за учешће у раду у Сабору у Кромјерижу 1848. Уставотворна скупштина је заседала од 15. новембра у Кромјерижу ради разматрања уставног нацрта којим није била обухваћена српска Војводина. Српски депутати су се надали повољном исходу. Аустријска Влада је Србима из Војводине обећала „народну администрацију" када се оконча рат и успостави ново уређење. Манифестом цара Франца Јозефа 15. XII 1848. успостављено је достојанство патријарха и војводе, али територија Српске Војводине и њена већ образована организација власти нису потврђене. Посебна српска управна и политичка област Војводство Србија и Тамишки Банат (Бачка, Банат и Срем, без јужних крајева уз Дунав, Саву и Тису, који су остали у саставу Војне крајине) формирана је Царским патентом 18. XI 1849. и непосредно потчињена аустријској влади. Цар је укинуо Војводство 27. XII 1860. Срем је припојен Хрватској и Славонији, а Бачка и Банат Угарској.
**Д.** могу постојати у политичким мисијама, бити у непрекидном заседању или представљати изасланство изборних тела – нпр. парламента, синдиката, збора грађана, организације или неког региона, града, покрајине, државе, с овлашћењем да обаве одређену мисију код министра владе, шефа државе, у Парламентарној скупштини Савета Европе итд. Парламентарне **д.** формирају се од групе посланика или појединих политичких странака, а синдикалне се образују од представника радника.
ЛИТЕРАТУРА: П. М. Ненадовић, *Мемоари*, Н. Сад 1968; О. Пређа, „О почецима рада уставне депутације у Цариграду 1838", *ИЧ*, 1974, 21; *Историја српског народа*, I/5, Бг 1981; Љ. Кркљуш, „Покушаји да се добије признање одлука Мајске скупштине ‒ рад српске депутације 1848. и 1849. године", *ЗРПФНС*, 1997, 1‒3; П. Јоановић, *Историја најважнијих догађаја у Србији:* *од год. 1459. до 19/20. септембра 1813*, Бг 2004.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРА, Ђорђе
**ДЕРА, Ђорђе**, професор, књижевник, публициста (Нови Сад, 1. IV 1844 – Нови Сад, 17. III 1917). Студије права започео у Грацу, a завршио у Пешти (1866). Након положеног доктората (1867) кратко је радио као адвокатски приправник. Незадовољан службом, покушао је да се замонаши. Био је професор новосадске гимназије (1867–1905), где је предавао грчки, латински, немачки, мађарски и историју света. Познавао је добро још француски, италијански и руски језик. Неговао је путопис (*Путописне црте из Русије*, Земун 1897), а посебну популарност стекли су његови путописи из Италије, првобитно штампани у *Стражилову* и *ЛМС*, а касније објављени у две књиге (*Успомене из Италије* Н. Сад I–II, 1891–1892). У Италији је боравио неколико пута, те је студиозно и зналачки описао Венецију, Падову, Верону, Милано, Торино, Ђенову, Фиренцу, Рим, Напуљ и Помпеју. Донео је упечатљиве и корисне информације о положају градова, броју становника, културно-историјским споменицима, хотелима, храни и пићу, а његово штиво захвално је за имаголошка проучавања. Аутор је опсежних студија о Тациту и Хорацију (*Корнелије Тацит, римски велики философ и историк и његови погледи на свет*, Н Сад 1911; *Квинт Хорације Флак, живот и песнички му умотвори*, Н. Сад 1913). Под псеудонимима „Стари Деаковац" и „Филалит" објављивао је популарне чланке о дневној политици, друштвеном и јавном животу. Прикупљао је и објављивао старогрчке и римске афоризме. Заједно са Б. Бранчићем саставио је *Српско-мађарски* *и Мађарско-српски речник* (Н. Сад 1894). Био је члан Књижевног одељења Матице српске (од 1879) и члан управе Друштва за Српско народно позориште у Н. Саду. Превео је и написао предговор за књигу С. Пјера де ла Бернардена, *Павао и Виргинија* (Н. Сад 1888).
ДЕЛА: *Помози се сам, помоћи ће ти и Бог*, Н. Сад 1886; *Искрице из Светога писма* I–II, Н. Сад 1887–1888; *У радише свега бише, у штедише јоште више*, Н. Сад 1894; *Прошлост и садашњост. Летимичан поглед на наше сувремено стање*, Земун 1897; *Аграрни покрет у старом Риму с особитим обзиром на данашње пољопривредне прилике*, Н. Сад 1901; *У спомен и славу др Стевану Павловићу*, Н. Сад 1910.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Др Ђорђе Дера. За сутрашњи седамдесети му рођендан", *Браник*, 31. III (13. IV) 1914; Т. Милитар, „Др Ђорђе Дера", *ЗМСКЈ*, 1973, XXI, 1; Р. Ераковић, „Представе о другима у заборављеном италијанском бедекеру", у: *Скице рубних простора књижевног наслеђа*, Бг 2009; М. Савић, „Др Ђорђе Дера", у: *Наши стари*, Н. Сад 2010.
Зорица Хаџић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРБЕНЏИЈЕ
**ДЕРБЕНЏИЈЕ**, једна од изузетно важних служби у османском систему власти у српским земљама, али и шире, у Румелији. Реч *derbend* је персијског порекла и значи клисура, кланац, теснац. **Д.**, који су били задужени да се старају о сигурности путева, регрутовани су из редова домаћег, хришћанског становништва, док су **д.** муслимани били ретки све до друге половине XVI. в. У сачуваним законским прописима дужности **д.** јасно су и прецизно објашњене. У канунима за Босански, Херцеговачки и Зворнички санџак се наводи: „А у кланцима и на опасним местима, **д.** које су именоване за чувања кланца нека обезбеђују имовину и личности пролазних путника. Ако настане штета, оне одговарају својим главама и имањем". Детаљна правила дербенџијске службе садржана су у канун-нами Видинског санџака из 1586: „Онај дервен који има тридесет кућа удара у бубањ на једном месту, онај који има шездесет кућа удара у бубањ на два места, а онај који има деведесет кућа удара у бубањ на три места; пошто су се становници дервена обавезали да обављају дервенску службу, да безбедно проводе путнике и пролазнике кроз страшна и опасна места и да не дозволе штету ни путницима и пролазницима, ни њиховом иметку, уписани су у нови дефтер као опроштени". Поред основног задатка **д.** да обезбеђују сигуран пролаз на опасним деловима пута, они су такође имали обавезу да проширују и чисте тешка и каменита места и поправљају неке увале кроз које се тешко пролази, затим да секу дрвеће поред пута, да одржавају и стражаре поред мостова и скела, као и да гаје једног, два или три поштанска коња. Били су наоружани лаким оружјем: дугим штитовима, копљима, буздованима, стрелама, сабљама и пушкама, а своју службу су вршили даноноћно.
Значај дербенџијске службе био је и у томе што су се на тај начин становници везивали за насеља у близини путева, која су увек била изложена већим опасностима од упада непријатеља, па је самим тим и њихова раја чешће тражила заклон у селима удаљеним од главних путних праваца. Број дербенџијских насеља је, примера ради, у Смедеревском санџаку растао из деценије у деценију: 1476. била су уписана свега три (Луковица, Миросава, Моштаница), а 1528. преко шездесет села. Пораст броја дербенџијских села, нарочито у другој половини XVI. в., уочљив је и на траси Цариградског друма од Београда до Софије, на којој је 70-их година XV в. било свега три дербенџијска села, а век касније близу педесет. Извесно је да се пораст броја дербенџијских села мора повезати са повећавањем степена опасности на путу и ширења појаве хајдучије, али исто тако је вероватно да су дербенџијски статус добијала и нека села где за то није било преке потребе, да би се спречило исељавање становништва.
Дербенџијска служба је била наследна и није се могла напуштати. У законским прописима за Смедеревски санџак из друге половине XV в. и прве половине XVI в. читамо: „дервенски неверници који не чувају дервене, већ живе у другом селу исти су као остала раја", те „ако дервенски неверници не чувају своје дервене и ако се настане на другом тимару, они дају ресум због напуштања рала". У попису Смедеревског санџака из 1476. сачувана је белешка која објашњавa дербенџијски статус, а која прецизира да по дербенџијском обичају сваки појединац даје тимарнику по десет акчи испенџе, а сваки ожењени домаћин лукно житарица (обично пола лукна пшенице и пола лукна јечма). Из пописа дажбина може се закључити да су, поред побројаних, били обавезни да плаћају и ресум на ширу и бачве, као и бадухаву.
Иако су пореске обавезе које су плаћале **д.** биле знатно умањене у односу на намете које је плаћала обична раја, њихов положај није био нимало лагодан с обзиром на тешкоће у служби са којима су се сретали и са одговорношћу коју су на себе преузимали. У већ цитираној одредби канун-наме за видински санџак из времена Мурата III недвосмислено је речено да за сигурност путника одговарају „својим главама и имањем", из чега је више него очигледно да се они не могу сматрати посебно привилегованом групом. Ипак, чини се уверљивим објашњење да су, и поред свих тешкоћа, намети које су они били дужни да плаћају били далеко сношљивији од оних које је морала да плаћа обична раја. Стога су читава насеља прихватала одговорност дербенџијске службе, и грчевито су се борили да тај статус задрже.
ИЗВОРИ: „Канунни и кануннаме за босански, херцеговачки, зворнички, клишки, црногорски и скадарски санџак, Серија I", *Законски споменици*, 1957, I, 56; Д. Бојанић, *Турски закони и законски прописи из XV и XVI века за Смедеревску, Крушевачку и Видинску област*, Бг 1974.
ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, „Цариградски друм од Београда до Софије (1459–1683)", *ЗМСИ*, 1970, 7; *Турско војно уређење у Србији 1459–1683*, Бг 1974; Е. Миљковић Бојанић, *Смедеревски санџак 1476–1560. Земља. Насеља. Становништво*, Бг 2004.
Ема Миљковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРВЕНТА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-derventa-karta.jpg)ДЕРВЕНТА**, град и центар општине на сјеверу Босне у Босанској Посавини, у Републици Српској. Један је у низу градова на десној страни долине ријеке Саве између Сиска и Бијељине. Смјештен је у долини Савине притоке Укрине, на њеној десној обали, око 20 км удаљен од Саве, на око 150 м н.в. Има функцију локалног гравитационог центра и града на раскрсници путева из правца југозапада (Прњавор и Бањалука) и југоистока (Добој, Зеница, Сарајево) упућених према сјеверу и прелазу преко Саве код Славонског Брода. Овдје се стиче и неколико путева локалног значаја. Преко ријеке је изграђен мост на путу према Бањалуци.
Развој насеља је дуго био отежан положајем уз државну границу. Послије 1536. био је под влашћу Османског царства и развијао се у условима Војне крајине. Урбани развој почиње крајем XVI в. Почетком наредног вијека **Д.** има утврђење – паланку, а 1655. 400 кућа. Почетком XVIII в. постаје центар нахије у којој је 1855. живјело 12.850 православних, 12.285 римокатоличких становника и 1.731 муслиман мушког пола. Од 1878. Босна и Херцеговина долазе под власт Аустроугарске послије чега је уклоњена државна граница са ријеке Саве и услиједио бржи развој града. У периоду 1879–1882. изграђена је пруга уског колосијека између Славонског Брода и Сарајева која је пролазила крај **Д**. То је пропраћено привредним напретком и градњом јавних зграда (пошта, основна школа, болница) и фабрика (парни млин, ткаоница, прерада дрвета), развојем занатства и трговине. Бржи је био развој послије II свјетског рата, када је изграђено неколико значајних фабрика (прерада коже, фабрике обуће, текстила, погони металне, дрвне, графичке и прехрамбене индустрије), развијала се трговина и друге градске и општинске административне функције. Развој је обухватио и непривредне функције (двије основне и двије средње школе, учитељски факултет, народна библиотека, дом здравља). **Д.** постаје центар општине површине 516 км2 са 57 насеља, у којима је 1991. живјело 56.489 становника (40,6% Срба, 38,9% Хрвата и 12,5% Муслимана), а 2013. 30.177 становника. У самом граду је 1991. живјело 17.748 становника (31,3% Муслимана, 25,7% Срба и 24,3 Хрвата), а 2013. 12.680 становника. Упоредо с развојем трансформисало се и насеље. Оно је знатно проширено, али је задржало радијалан и мрежаст распоред улица наслијеђен из османлијских времена, те много трагова стихијске градње. Главна градска улица, дугачка око 4 км, формирана је дуж старог пута Добој–**Д**. Главни правци ширења су дуж друмова, а нека околна села су инкорпорирана у градску агломерацију. Пространа индустријска зона формирана је на сјевероисточној периферији, а град је неке објекте премјестио и на другу страну Укрине према селу Омерагићи. У **Д.** раде све општинске службе, велик број продавница и сервиса, двије основне и двије средње школе, одјељење Учитељског факултета из Бањалуке, библиотека и дом здравља.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Арсенић, Д. Живковић, *Дервента – привредни потенцијали*, Лакташи 2008.
Миленко Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРВЕНТА
**ДЕРВЕНТА**, село у источном дијелу Босне, у Републици Српској, смјештено у долини ријеке Зелени Јадар, између Горњег Бирача и Лудмера. Припада општини Милићи, а општински центар удаљен је 10 км према сјеверозападу. Кроз село пролази пут Власеница–Милићи–Сребреница. Насеље је овалног облика, збијено уз пут код моста, на око 310 м н.в., а улице у њему нису формиране. Број становника је током послијератног периода увећан. Године 1948. село је имало 152, 1991. 324 становника, од којих 95,1% Срба, а 2013. било је 280 становника. Становништво се бави пољопривредом и сточарством. У селу се налазе мјесна канцеларија, основна школа, амбуланта и неколико продавница.
Вукосава Чолић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРВИШ
**ДЕРВИШ** (перс. сиромах, монах-просјак), исламски мистик, припадник монашког рода. Поред назива **д.** у исламском свету је распрострањен и термин „суфија" којим су најпре названи побожни људи у другој половини VIII в. у ирачком граду Куфи. Већ у првим вековима од појаве ислама **д.** су почели да се организују у мистичка братства или дервишке редове на чијем челу су се налазиле вође или шејхови. Одликовали су их побожност, потпуна предаја Богу, одрицање од овоземаљског живота, а обитавали су у текијама, тј. исламским манастирима. Дервишки редови су се међусобно разликовали више по спољним обележјима (одећа, ритуали) него по религиозним тежњама. Заједничко им је ритуално помињање божјих имена, тзв. *зикр*, које се комбинује са плесом или неким другим видом ритуалне праксе којим се доспева у стање екстазе. У дервишким редовима је било много песника и исламских мислилаца. У основи мистичког погледа на свет је тзв. „јединство егзистенције", тј. убеђење да је све што се емпиријски може спознати само одраз Бога. У потпуном предавању и поништавању себе кроз контемплацију **д.** доживљава Бога у сопственом срцу. У Османској империји поједине дервишке старешине су имале статус светаца чији су гробови били места ходочашћа. Дервишки редови су били сунитске или шиитске оријентације, а често су представљали неку врсту опозиције званичној исламској религији. Поједини, попут бекташијског, заступали су учење које је мирило сунитски и шиитски ислам и неке елементе хришћанства. Најпознатији су мевлевијски, бекташијски, руфаијски, накшибендијски и други редови. Дервишке текије су неретко биле својеврсне школе поезије, музике и калиграфије.
Мирјана Маринковић
Као муслимански аскета и припадник суфизма, исламског мистичког учења, **д.** је посвећен приближавању Богу, те прочишћењу и преображају човекове душе. За разлику од теоријског филозофског аспекта суфизма, дервишки редови, братства или тарикати, представљају институционални облик његове мистичке духовности. У Србији, као и у Босни и Херцеговини, суфи, који се изговара суфија, учени је назив за **д**. Иако су се појединци строго придржавали завета на сиромаштво и чедност, на проповедање свог учења, молитву, честит живот и целибат, у дервишким редовима је мало посвећених аскета, а највише лаика који живе са својим породицама, баве се својим занимањима и окупљају се у текијама, верским објектима, због учешћа у обреду само у одређене дане. Не повлачећи се из света, они траже истину и преображај душе учествовањем у уобичајеном животу и практиковањем карактеристичних молитвених обреда. Док је *сема* заснована на слушању музике и плесу, колективном кружењу и окретању око себе, у циљу упућивања ка Богу и остваривања доживљаја суштинског јединства са њим, *зикр* је присећање на Бога које се постиже понављањем његових имена, атрибута, наредби и забрана кроз форме потврђивања Божје уникатности и његовог слављења, захваљивања и величања. Контролисаним трансом који се остварује кроз јединство даха, звука и покрета постиже се утисак одвајања душе од тела и довођења учесника обреда у стање у којем иглама бескрвно и безболно пробадају своје образе и грло.
**Д**. долазе у Србију и Босну и Херце-говину са турским освајањем ових простора у XV в. У време османлијске власти у Србији је било више дервишких братстава, редова као што су бајрамије, бекташије, левије, меламије и др., чији називи проистичу из имена њихових оснивача. Будући да деловање **д.** није наилазило на одобравање званичних исламских организација, у СФРЈ је 1952. донета одлука о затварању текија и укидању дервишких редова. Тој забрани је највише допринела модернистички опредељена Исламска заједница која је имала подршку тадашњих комунистичких власти, али су тарикати одржани у оквиру домаћих, приватних верских окупљања. У том периоду је њихова активност настављена и на Косову и Метохији, јер се и до тада одвијала у приватним кућама шејхова које су имале функцију текија. Иако је поменута одлука поништена тек 1989, 70-их година XX в. долази до обнављања суфизма у Југославији. Иако без подршке Врховног сабора Исламске заједнице у Сарајеву, у Призрену се оснива 1974. Савез исламских дервишких редова Алије у СФРЈ, чији је назив 1978. промењен у Заједницу исламских дервишких редова Алије која је, претендујући да окупи припаднике свих признатих дервишких редова и њихових огранака у тадашњој држави, издавала Билтен и часопис *Дервиш*. Као реакција на ову иницијативу, у Сарајеву је 1979. основан Тарикатски центар који је са допуштењем Исламске заједнице окупљао тамошње умерене **д.** и симпатизере текијског начина живота. Тарикати и њихови следбеници активно су учествовали у рату у Босни и Херцеговини почетком 90-их година XX в., а после рата рад дервишких редова оживљава како на овом тако и на подручју Косова и Метохије.
Бојан Јовановић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Танасковић, И. Шоп (прир.), *Суфизам*, Бг 1981; M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü*, I, İstanbul 1983; Џ. Ћехајић, *Дервишки редови у југословенским земљама*, Сар. 1986; *Енциклопедија живих религија*, Бг 1990; M. Елијаде, *Историја веровања и религијских идеја*, III, Бг 1991; Ж. Руже, *Музика и транс*, Н. Сад 1994; Р. Божовић, В. Симић, *Појмовник ислама*, Бг 2003; E. Исханоглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004; M. Вукомановић, „Суфизам – унутрашња димензија ислама", у: *Филозофија и друштво*, Бг 2008; *Homo viator, религија и ново доба*, Бг 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010; М. Маринковић, *Стара српска књижевност*, Бг 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРГЕНЦ, Ранко
**ДЕРГЕНЦ, Ранко**, лекар, оториноларинголог, универзитетски професор (Петриња, 3. V 1947). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1972. Магистрирао 1978, а докторску дисертацију одбранио 1985. на Стоматолошком факултету у Београду. Специјалиста oториноларингологије (ОРЛ) је од 1979. Запослио се на Клиници за ОРЛ Клиничко-болничког центра „Звездара" 1975, a 1978. је изабран за асистента на Стом. ф. за предмет ОРЛ. Редовни професор је од 1997. Шеф предмета ОРЛ био је 1993–2012, а начелник ОРЛ Клинике КБЦ „Звездара" 1993–2007. Управник Радне јединице Клинички медицински предмети био је на Стом. ф. Усавршавао се у земљи, a и у Хелсинкију, Тибингену, Базелу, Арау, Печују, Грацу, Мастрихту и др. Нарочито се усавршавао у имунологији, хирургији параназалних шупљина, аудиологији, а предмет посебног интересовања му је била микрохирургија ува. У два мандата је био председник ОРЛ секције Српског лекарског друштва. Писац је уџбеника *Оториноларингологија* (Бг 1997) и *Обољења ува, носа и грла* (Бг 1990, коаутор).
ДЕЛА: коаутор, „Presence of immunoglobulins in children with chronic tonsillitis", *Periodicum Biologorum*, 1979, 2; „Külső dacryocystorhinostomia", *Fül-Оrr-Gégegyógyászat*, 1990, 36; „Тромбофлебитис сигмоидног синуса и отогена сепса", *САЦЛ*, 1991, 5–6; „Mast cells in chronic inflammation of the middle ear mucosa", *Revue de laryngologie – otologie – rhinologie*, 2005, 126, 1; „Reccurent/Persistent Secretory Otitis Media", *Medicinski razgledi*, 2008, 47, S2.
ЛИТЕРАТУРА: М. Андрејевић, *Стварали су градску болницу 1936–2006*, Бг 2006; Љ. Јаношевић, В. Ђукић, *Оториноларингологија у Србији*, Бг 2006.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРЕТИЋ, Војо
**ДЕРЕТИЋ, Војо**, молекуларни генетичар, микробиолог, универзитетски професор (Сплит, 24. IX 1953). Oсновне студије завршио 1977. на Одсеку биолошких наука Природно-математичког факултета Универзитета у Београду, а на истом факултету је магистрирао и 1984. докторирао. Свој научни рад је наставио у САД, на Универзитету Тексас и Универзитету Мичиген, а од 2001. на Департману за молекуларну генетику и микробиологију Универзитета Њу Мексико, чији је начелник. Био је директор Центра изврсности за биомедицинска истраживања у области аутофагије, инфламације и метаболизма (AIM), финансираног од стране националних института за здравље (NIH). Поред тога, био је члан научне секције за инфекције и канцер повезане са АИДС (AOIC), а у оквиру националних института за здравље САД, као и Фондације за цистичну фиброзу. У почетку научног рада, **Д.** се бавио истраживањима у области молекуларне генетике прокариота која су укључивала изучавање регулације експресије гена од значаја за примену микроорганизама у биотехнологији, као и гена укључених у експресију фактора вируленције током бактеријских инфекција. Из овог периода су значајни његови радови са Анандом Чакрабартијем на модел-систему бактерије *Pseudomonas aeruginosa*. У наредном периоду његов најзначајнији допринос у области биомедицинских истраживања односи се на изучавање улоге процеса аутофагије у инфламацији и имунском систему. Његова истраживачка група је допринела открићу да је процес деградације аутофагијом један од начина за елиминацију интрацелуларних патогених микроорганизама као што је *Mycobacterium tuberculosis*. Поред тога, показао је да, поред улоге у деградацији, аутофагија има улогу и у секрецији протеина који су укључени у регулацију међућелијске комуникације, инфламације и других процеса. Од изузетног значаја су његови радови који показују улогу фамилије TRIM протеина у процесу аутофагије: они имају улогу рецептора, у сисарским ћелијама омогућавају селективно понашање машинерије аутофагије и њено усмеравање на дефинисане таргете у ћелији. Концепт прецизне аутофагије, настао као резултат ових истраживања, објашњава њену улогу у инфекцијама, процесу инфламације и имунском одговору. Расветљавање антиинфламаторне и антимикробне улоге аутофагије у обољењима као што су Кронова болест, туберкулоза или HIV инфекција представљају најзначајнији научни допринос који је дао у области биомедицинских истраживања.
ДЕЛА: коаутор, „Human IRGM Induces Auto-phagy to Eliminate Intracellular Mycobacteria", *Science*, 2006, 313; и B. Levine, „Unveiling the Roles of Autophagy in Innate and Adaptive Immunity", *Nature Reviews Immunology*, 2007, 7; коаутор, „Toll-Like Receptors Control Autophagy", *Тhe EMBO Journal*, 2008, 27, 7; и B. Levine, „Autophagy, Immunity, and Microbial Adaptations", *Cell Host and Microbe*, 2009, 5; и T. Saitoh, S. Akira, „Autophagy in Infection, Inflammation and Immunity", *Nature Reviews Immunology*, 2013, 13; коаутор, „TRIM Proteins Regulate Autophagy and Can Target Autophagic Substrates by Direct Recognition", *Developmental Cell*, 2014, 30.
Ђорђе Фира
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРЕТИЋ, Ирина
**ДЕРЕТИЋ, Ирина**, филозоф, преводилац, универзитетски професор (Београд, 28. XI 1969). На Филозофском факултету у Београду дипломирала је филозофију 1994, магистрирала 2000 (*Како именовати биће? Језик и онтологија у Платоновим дијалозима „Кратил" и „Софист"*, Бг 2001) и докторирала 2008 (*Логос, Платон, Аристотел*, Бг 2009). На последипломским студијама била је у Београду и на Универзитету „Ludwig Maximilian" у Минхену. На ФФ предаје Историју филозофије I и Увод у филозофију. Подручја њеног истраживања су античка, ранохришћанска, Хегелова филозофија, филозофска херменеутика, филозофија језика, српска филозофска баштина, етика врлине, биоетика итд. Руководилац је пројекта „Историја српске филозофије" и приређивач истоименог зборника (I–IV, Бг 2011–2019). Била је гостујући предавач у Етичком центру Универзитета „Friedrich Schiller" у Јени 2007. и 2008, гостујући професор на Универзитету у Упсали 2011, а 2012. на Државном универзитету у Владимиру (Русија) држала је више предавања. Учесник је низа домаћих и међународних конференција и семинара, држала је предавања у земљи и иностранству (Грчка, Немачка, Русија, Швајцарска, Шведска, Кипар, Аргентина итд.). У Београду је 2009. организовала међународну конференцију „Humanism and Posthumanism" (и S. L. Sorgner (ур.), *From Humanism to Meta-, Post- and Transhumanism*?, Frankfurt am Main 2016). Учествовала је на Светским конгресима филозофа (Атина 2013. и Пекинг 2018). Са Милом Ломпаром приредила је књигу целокупних теоријских радова Анице Савић Ребац (*Дух хеленства*, Бг 2015). Превела је с немачког књиге Правде Марковић („Уосећавање код Шопенхауера", *Гледишта*, 1998, 1–6) и Томаса Слезака (*Шта Европа дугује Грцима?*, Бг 2012).
ДЕЛА: *Из Платонове филозофије*, Бг 2010; *Платонова филозофска митологија*, Бг 2014; и В. Пешић, *Итаке*, Бг 2017; *Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији*, Бг 2020; *Слово и словесност*, Бг 2020.
ЛИТЕРАТУРА: E. Moutsopoulos, „Plato and Question of Language", *Diotima*, 2003, 31; И. Марић, „Поводом књиге Ирине Деретић *Логос, Платон, Аристотел*", *Theoria*, 2010, 4; С. Петровић, „Митологија – алегорија филозофске истине или говор самог бића", *Theoria*, 2015, 2; М. Ломпар, „Мит и логос у Платона", *Српски књижевни лист*, 2016, 119.
Илија Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРЕТИЋ, Јован
**ДЕРЕТИЋ, Јован**, историчар књижевности, универзитетски професор (Ораховац код Требиња, 22. I 1934 – Београд, 16. III 2002). Гимназију учио у Требињу и Врбасу, а на Филозофском факултету у Београду дипломирао на Групи за југословенску и општу књижевност (1958); докторску тезу, *Композиција „Горског вијенца"*, одбранио 1966 (Бг 1969). Асистент на Филолошком факултету био је од 1962, а редовни професор од 1981. Био је на специјализацији у Стразбуру (1966/67) и гостујући професор на Фил. ф. у Лењинграду 1970/71. На Фил. ф. у Београду био је продекан (1975–1977), декан (1981–1983), управник МСЦ (1988–1990), те гостујући професор на Ханук унивезитету у Сеулу. Ангажован у органима СКС, био је члан Председништва ЦК СК Србије (1982–1986). Kao jедан од покретача часописа *Књижевна историја* (1968) и његов главни уредник (1972–1988), залагао се за модернизацију методологије изучавања српске књижевности и афирмисао нове генерације научника. У првом периоду је темељно истраживачко поље **Д.** била нова српска књижевност (студије о Његошу, *Поетика Доситеја Обрадовића*, Бг 1974; *Милован Видаковић и српски роман*, Н. Сад 1980; *Српски роман*, Бг 1981; *Алманаси Вуковог доба*, Бг 1980), а од 80-их година ХХ в. истраживањима обухвата и средњовјековну и народну књижевност, те историја цјелокупне српске књижевности постаје његова основна оријентација.
У свом великом научном опусу **Д.** је обухватио све типове српске књижености (стару, народну и нову) и све њене епохе. Монографски је обрадио главне писце старијег периода нове српске књижевности, поетичке, историјскопоетичке и структуралне аспекте њиховог дјела. У том кругу *Поетика Доситеја Обрадовића* (у другом издању *Поетика просветитетљства*, Бг 1988) има посебну вриједност по досљедно развијаној аналитичности и историјскопоетичким уопштавањима за цијелу епоху просвјетитељства. У монографији о роману, једној од главних врста нове књижевности, анализирао је књижевноисторијски контекст и развојни ток српског романа од М. Видаковића до И. Андрића, с обзиром на европски оквир и опште линије развоја других врста српске књижевности. Описујући алманахе као главни облик српске периодике прве половине XIX в., дао је основе знањима о српској прози и поезији тога времена, о динамици и фазама промјена у књижевном развоју (класицизам, сентиментализам, романтизам, назнаке реализма). Круна његовог рада је *Историја српске књижевности*: она је од 1983. изашла у више издања, до коначног, знатно обимнијег, 2002, које је укључило резултате до којих је **Д.** дошао у неколико претходно објављених монографија. Интензивно се бавећи поетиком националне књижевности, **Д.** је рјешавао питања њених дивергентних и конвергентних чинилаца (стара, народна и нова књижевност), историјске свијести, генезе жанрова, националне свијести и граница према језички сродним традицијама и према југословенском пројекту. Тим радовима је поставио широке основе за феноменологију и онтологију српске књижевности, заправо њену историјску поетику у цјелини. Он српску књижевност види у контратежи (или преплету) документарног (историјског) и фикционалног аспекта њене традиције, док њен интеграциони чинилац налази у свијести о почетку, насљеђу и имену (припадности).
Формиран у вријеме продора формалистичких и структуралистичких метода у проучавању књижевности, **Д.** као историчар српске књижевности није занемаривао садржај, тематику и аутора нити велике цјелине (типове и периоде књижевности), видећи их као динамичне односе и трансформације извјесних константи које успостављају мапу националног идентитета вишевјековне српске писане баштине, расијаване по Балкану и Средњој Европи, у необичним напетостима између континуитета и дисконтинуитета и између фикције и историчности. Одбацио је дотадашњи редукционизам у поимању опсега српске књижевне традиције и темељније него ико од његових савременика превладао границе у проучавању старе, народне и нове књижевности, не само као историчар цјелокупног књижевног насљеђа, него и посебним студијама и огледима о дјелима и темама поменутих типова књижевности (*Етиде из старе српске књижевности*, Бг 2000; *Српска народна епика*, Бг 2000). При томе је с великом енергијом уопштавања описао чиниоце раздвајања (облик, стваралачки чин, модел свијета) и чиниоце јединства националне традиције (свијест о идентитету, историчност, статус фикционалне и документарно-умјетничке прозе). У вријеме спорења око републичко-националних граница 80-их година ХХ в. (и процеса распадања СФРЈ) одлучно је успостављао цјеловиту мапу српске књижевности, истакао начело двојне припадности писаца истог језичког подручја (српски писци из Хрватске), супротставио се погубном ширењу паранационалних атрибута и регионалних, локалних мјерила на рачун цјелине и врхунских вриједности (*Пут српске књижевности: Идентитет, границе, тежње*, Бг 1996). У студији *Поетика српске књижевности* (Бг 1997) сажео је своја основна виђења природе српске књижевности, њених токова, типова, жанрова, дијахроних трансформација и њене глобалне структуре. Са искуством проучаваоца цјелокупне књижевне баштине засновао је на Фил. ф. у Београду предмет Културна историја Срба, дао му основне контуре и уџбеничку подлогу. За живота недовољно признато (за *Српски роман 1800–1950* Нолитова награда, 1981; за *Историју српске књижевности* Октобарска награда Града Београда, 1983), **Д.** научно дјело је постало основ општих знања о српској књижевној баштини и предмет монографских обрада и научних скупова.
ДЈЕЛА: *Доситеј и његово доба*, Бг 1969; *Загонетка Краљевића Марка*, Бг 1995; *Културна историја Срба*, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Јеремић, „Дуг одужен историји и нашем времену", *Савременик*, 1984, 60: 7; В. Вулетић, „Белешке уз *Историју српске књижевности* Ј. Д.", *ЗМСКЈ*, 1984, 32, 1; Љ. Пешикан-Љуштановић, „Историчност као основно питање поетике усмене епике, Ј. Д.: *Загонетка Марка* *Краљевића*", *КИ*, 1995, 27, 97; Ј. Делић, „Књига о природи и статусу српске књижевности: Ј. Д., *Пут српске књижевности*", *ЛМС*, 1997, 173, 459, 6; Д. Живковић, „О 'телу', о 'духу' и о 'души' српске књижевности (О књигама *Пут српске књижевности* и *Поетика српске књижевности* Ј. Д.)", *ЛМС*, 1998, 174, 2; Д. Иванић, „Ј. Д.: (1934–2002). In memoriam", *ЗМСКЈ*, 2002, 50, 3; М. Ломпар, „Књижевни историчар Ј. Д.", *ЗМСКЈ*, 2002, 50, 3; Н. Николић, *Геометрија прошлости: књижевна историја Јована Деретића*, Бг 2013; М. Ломпар, З. Несторовић (ур.), *Становиште савремености и историјска прошлост: Књижевни историчар Јован Деретић*, Бг–Ниш 2014.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРИВАЦИЈА
**ДЕРИВАЦИЈА** (лат. *derivatio*), језички процес који обухвата два аспекта: уже значење се односи на грађење речи помоћу суфикса, суфиксације, извођења, а шире значење указује на грађење речи уопште, творбу речи суфиксацијом, префиксацијом, композицијом итд. Наука о грађењу речи назива се још и дериватологија, а стручњак за творбу речи је дериватолог. Највећи број речи у српском језику настао је **д.** у ужем смислу (суфиксацијом), а реч настала **д.** назива се дериват. Деривати настају од творбене основе мотивне речи додавањем творбеног наставка (суфикса). Деривати изведени од мотивних именица називају се деноминативни (*кожар*), од глагола – девербативни (*певач*), од придева – деадјективни (*лепота*), али могу настати и од других врста речи: од броја (*петица*), од заменице (*својина*), од узвика (*јаукати*) итд. Обично се **д.** једна граматичка врста речи преводи у другу (*учити → учитељ*, *срце → срчан*, *црвен → црвенити*), али деривати могу припадати и истој граматичкој врсти као њихове мотивне речи (*јавити → јављати*, *књига → књижар*, *зелен → зеленкаст*). У продуктивније суфиксе за грађење именица са значењем мушких лица спадају: *-ац*, *-лац*, -*ач*, -*ар*, -*тељ*, -*ик*, -*ак* (*писац*, *мислилац*, *певач*, *чувар*, *учитељ*, *мученик*, *глупак*). За грађење именица које означавају женска лица користе се суфикси: *-ља*, *-уља*, *-тељка*, *-ара*, *-ача*, *-уша*, *-ица*, -*ка*, *-киња* (*праља*, *молитељка*, *врачара*, *удавача*, *брбљуша*, *млинарка*, *учитељица*, *плавка*, *грешница*). У продуктивније суфиксе за грађење придева спадају: -*ов/-ев*, -*ин*, *-ски*, -*ињи*, -*ан/-ани*, -*ен/-ени*, -*ав* (*братов*, *Маријин*, *ропски*, *детињи*, *земљани*, *дрвени*, *клизав*). За **д.** глагола користе се следећи суфикси: -*а*-, -*ова*-, -*ира*-, -*иса*-, -*ну*-, -*ка*- (*гласати*, *боловати*, *лакирати*, *малтерисати*, *куцнути*, *крцкати*). Нису сви суфикси подједнако широко заступљени у процесу **д**. Они који се често употребљавају називају се продуктивним суфиксима (нпр. -*ица* у **д.** именица или -*ан* у **д.** придева), док су непродуктивни они који се користе ретко. Највећи број деривата настаје од простих речи, али неки могу настати од речи које су и саме деривиране. Ако настају директно од просте речи, деривати се називају првостепеним (*учити → учитељ*), ако потичу од првостепених зову се другостепени деривати (*учитељ → учитељица*), другостепени могу дати трећестепене (*учитељица → учитељичин*) итд. Деривати се обично односе на два референта (нпр. у творбеној основи *кож-* смештена је информација о врсти материјала природног порекла, а у форманту -*ар* налази се информација о вршиоцу радње). Такви деривати називају се двореферентним. Знатно ређе деривати могу бити једнореферентни, тј. односити се на један референт (нпр. *кућица*: у творбеној основи смештена је информација о грађевинском објекту, а у суфиксу информација о димензији тог објекта). Деривати су у значењској вези са мотивним речима, па је, тако, *доброта* особина онога ко је добар, *књижица* је мала књига, *петина* је пети део неке целине. Значење деривата понекад се заснива на целокупном значењу мотивне речи (тако се цео семантички садржај мотивне речи *зуб* преноси у дериват *зубар*), а понекад се у дериват преноси само мањи број семантичких компонената (именица *муња* преноси у придев *муњевит* само ону семантичку компоненту која се односи на наглост, брзину). Деривати имају специфично, лексичко значење и уопштеније, творбено значење, које зависи од творбене основе и суфикса и које сврстава дериват у серију речи са истом творбеном структуром. Према неким ауторима, творбено значење се може поделити на саставне компоненте које се називају дериватеме (нпр. за све деривате који означавају вршиоца радње или носиоца занимања заједничка дериватема гласи *онај који...*). Разликују се дериватеме у вези са радњом, средством, местом, резултатом итд. У лексичком систему је уобичајено да оне речи које имају много значења, имају и много деривата. Највише деривата имају просте речи које означавају делове људског тела, делове куће и друге појмове који су у непосредној вези са човековим свакодневним животом.
У српској лингвистици основе проучавања **д**. у српском и другим словенским језицима поставили су А. Белић и Р. Бошковић. Посебан допринос проучавањима **д.** у српском језику дали су Б. Ћорић, Д. Гортан Премк, И. Клајн, Р. Драгићевић, а проучавањима **д.** у другим словенским језицима, у поређењу са српским или без таквог поређења, С. Николић, Ј. Матијашевић, Б. Терзић, Р. Маројевић, А. К. Смољска, М. П. Киршова, В. Митриновић, В. Копривица и др.
Литература: А. Белић, „Zur Entwicklunge-schichte der slavischen Deminutiv- und Amplifikativ-suffixe. 1. Substantiva, 2. Adjectiva", *Archiv für slavische Philologie*, 1901, 1904; Р. Бошковић, *Развитак суфикса у јужнословенској заједници*, Бг 1936; С. Николић, „Nomina agentis у старословенском језику", *ЈФ*, 1966–1967, 27, l–2; Б. Ћорић, *Моциони суфикси у српскохрватском језику*, Бг 1982; Р. Маројевић, *Посесивне категорије у руском језику (у своме историјском развитку и данас)*, Бг 1983; В. Митриновић, *Пољски глаголски префикс* prze- *и његови српскохрватски еквиваленти* пре- *и* про-, Бг 1990; Б. Терзић, *Руско-српске језичке* *паралеле*, Бг 1999; М. П. Киршова, *Nomina loci у савременом српском језику*, Пг 1999; А. К. Смольская, *Славянские студии*, Одесса 2001; И. Клајн, *Творба речи у савременом српском језику, 1. Слагање и префиксација*, Бг 2002; *Творба речи у савременом српском језику, 2. Суфиксација и конверзија*, Бг 2003; Д. Гортан Премк и др., *Семантичко-деривациони речник*, 1–2, Н. Сад 2003, 2006; В. Копривица, *Творба именица од придева у чешком и српском језику*, Бг 2007; Б. Ћорић, *Творба именица у српском језику (одабране теме)*, Бг 2008; Р. Драгићевић, *Лексикологија српског језика*, Бг 2010; Р. Драгићевић (ур.), *Творба речи и њени ресурси у словенским језицима*, Бг 2012.
Рајна Драгићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРМАТОЛОГИЈА
**ДЕРМАТОЛОГИЈА** (грч. devrma: кожа, lovgo": реч, говор), грана медицине која се бави дијагнозом и лечењем кожних болести. **Д**. се развила као грана интерне медицине у XIX в. Лекари тог доба су се мало интересовали за кожу, сем ако се није радило о кожним осипима током акутних инфективних обољења. У првој половини XX в., са водећом улогом немачких, француских и енглеских дерматолога, **д.** се развијала паралелно са другим гранама медицине. Постоји најмање 2.000 различитих кожних стања која се могу презентовати дерматологу и већина дерматолога лечи пацијенте свих узраста, од тек рођене бебе до веома старих особа. Укупно 20–25% пацијената прегледаних код лекара опште праксе има проблема са кожом. У многим земљама, као и у Србији, **д.** и венерологија се изучавају заједно као јединствена специјализација лекара.
На просторима где живи српски народ шуга је једна од најраније описаних кожних болести и присутна је у многим старим документима. Медицински кодекс Хиландара описује неколико лекова за шугу: сулфур (користи се и данас), живина маст и маст од лимуна. Друга честа кожна болест била је лепра или „црна смрт", али је, нажалост, исти термин коришћен да би се описала било која тешка или хронична кожна болест. Такође, у средњем веку, описане су гљивичне инфекције косматог дела главе, разне красте, кожни осипи, ране на ногама као и вашљивост. Напредак српске медицине, преводи медицинских рукописа са латинског и грчког језика имали су за последицу стварање српске медицинске терминологије, укључујући и дерматолошку терминологију. Након пада српске државе под власт Отоманске империје прекинут је напредак медицине која је задржала своје средњовековне карактеристике све до ослобађања земље од Турака. Након добијања аутономије од Турака 1830. и формалне независности Србије 1878, кожне болести су занемариване као мање значајне и дуго се сматрало да је „**д.** сиромашна сестра венерологије". У периоду између два светска рата, укупно 73% пацијената имало је неку венеричну болест док је 26,8% пацијената имало неку од дерматоза или инфекција и инфестација: шуга, екцем, бактеријске кожне инфекције, потом гљивичне инфекције и туберкулоза коже. Доминација венеричних болести над кожним болестима је такође била заступљена у читавој Европи тог доба, што је документовано кроз Међународне конгресе дерматовенеролога почев од Беча 1892. па до Копенхагена 1930, где је увек сифилис био у жижи интересовања. Гљивична обољења, разна кожно-поткожна обољења и акне су три најчешће кожне болести у свету данас и налазе се међу десет најчешћих болести савременог човека. Савремена **д.** у свету и код нас се суочава са проблемом епидемије малигних тумора коже, пре свега меланома – једног од најмалигнијих злоћудних тумора у хуманој патологији. За последње три деценије, инциденција меланома коже порасла је чак пет пута и има тенденцију даљег пораста.
Султанов Хатишериф из 1830. дозволио је градњу болница у Србији, али су се оне налазиле у неодговарајућим зградама и без довољно опреме. Тек доношењем једног од најбољих закона у Европи из области здравства, тзв. Санитарног закона 1881, почела је градња правих болница као и рад покретних болница у Србији. Окружна и градска болница у Београду претворена је у Ошту болницу са пет одељења од којих је једно било Одељење за кожне болести и сифилис. Било је то прво кожно дерматовенеролошко одељење у Србији са одвојеним деловима за жене и мушкарце чији је начелник постао Јеврем Жујовић, 1889, непосредно након завршене специјализације из дерматовенерологије у Француској 1888. Јеврем Жујовић (1860–1944) увео је новине у лечење сифилиса, организовао лабораторију за микроскопску детекцију *Treponeme palidum* и увео Васерманову реакцију као тест из крви, био је и први председник Југословенског удружења дерматолога.
Кожно одељење Војне болнице у Београду основано је 1909. Године 1920. основана је Амбулантна служба за кожне и венеричне болести у Београду, прво у Дечанској, а потом у Видинској улици (данашња улица Џорџа Вашингтона). Данас се у истој згради налази Градски завод за кожне и венеричне болести. Први начелник Амбулантне службе био је Ђорђе Ђорђевић (1885–1935), који је са својим помоћником Симом Илићем веома заслужан за развој српске дерматовенерологије. Након формирања Клинике за кожне и венеричне болести у Београду (данашња Кожна клиника Клиничког центра Србије) Сима Илић постаје руководилац Амбулантне службе, а Ђорђе Ђорђевић постаје први директор Кожне клинике и професор Медицинског факултета у Београду. Кожна клиника је основана 1922. у оквиру формираног Мед. ф. у Београду (1920), а хоспитални део је додат 1925. Сама Клиника је премештана више пута до садашње локације у Делиградској улици. Ђорђе Ђорђевић је иницирао стварање дерматовенеролошке секције при Српском лекарском друштву (1926), а у сарадњи са својим блиским сарадником и наследником Миланом Кићевцем (1892–1940) оснива Југословенско удружење дерматовенеролога 1927. Након што су Немци напустили окупирану зграду Кожне клинике, остао је само део јединствене колекције књига и журнала, као и део колекције од 400 драгоцених мулажа (насталих за време начелниковања Ђорђа Ђорђевића) који се чувају у библиотеци Кожне клинике у Београду. У Новом Саду, након прекида рада за време I светског рата, Дерматовенеролошко одељење у оквиру Опште болнице, основано 1909, обновљено је 1921. Оснивач је био Јован Ненадовић, први српски дерматовенеролог у Војводини. Развој дерматовенерологије у Војводини био је уско везан са развојем дерматовенерологије београдске дерматолошке школе, јер су обе куће уско сарађивале. У Нишу, након формирања јединице за венеричне болести 1912, отворено је и Одељење за кожне и венеричне болести у општој болници 1927. Након оснивања Мед. ф. у Нишу (1960) болница постаје Кожна клиника и наставна база факултета.
Данас постоје кожне клинике у Београду, Новом Саду, Нишу и кожно одељење у Крагујевцу, као и Мед. ф. у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац и Приштина поседују наставну базу за студенте опште медицине. Специјализације и комплетна последипломска настава се такође редовно одвијају. Данас у Србији постоји око 350 живих дерматолога. Први званични уџбеник из дерматовенерологије за студенте медицине у Србији, *Дерматовенерологија са дерматолошком пропедевтиком* (Бг 1997, са седам досадашњих издања), написали су професори Мед. ф. у Београду Босиљка Лалевић Васић, Љиљана Меденица и Милош Николић. До тада су се за едукацију студената медицине користила ауторизована скрипта Симе Илића из 1946. Професор дерматовенерологије са ВМА у Београду, Ђорђије Карадаглић је 2000. у Београду као главни уредник са многобројним сарадницима издао двотомну књигу *Дерматовенерологија* која представља један од главних уџбеника за последипломску наставу за лекаре на специјализацији на српском језику.
Лечење оболелих од кожних болести у Бањалуци почело је отварањем бањалучке Општинске болнице 1892. Оснивањем Дома народног здравља 1926. почела је да ради Општа и венерична амбуланта чији је рад углавном био теренски. Обављани су бесплатни прегледи сиромашног становништва. У свим срезовима бањалучког округа било је много ендемског сифилиса, гонореје, али и шуге и пелагре. Кожно-венерично одељење при Општинској болници основано је 1941. са стационаром од 25 постеља. Крајем 1945, након што је цивилна власт преузела болницу од војних власти, почеле су са радом амбулантно-поликлиничке службе града Бањалука и поново је формиран Диспанзер за кожне и полне болести чија је најважнија делатност била као и пре рата – борба против сифилиса, а нешто касније и шуге и гљивичних обољења. Због великог броја деце оболеле од фавуса и других гљивичних обољења косе и коже, у Бањалуци је 1954. основана болница за микотична обољења са капацитетом од око 80 постеља. Тибор Шаломон, једно од најзначајних имена босанскохерцеговачке дерматовенерологије, био је шеф болнице, а потом и први професор и шеф катедре дерматовенереологије након оснивања Мед. ф. у Бањалуци 1978. Године 1998. од Службе за кожне и полне болести при регионалном медицинском центру Бањалука настала је Клиника за кожне и полне болести.
Дерматовенеролошка служба у Подго-рици започела је 1945. са радом дерматолога из других подручја тадашње Југославије: Жана Спасојевића, Тибора Шаломона и др. Први дерматовенеролог Црне Горе од 1961, након завршене специјализације у Београду, био је Јово Мараш. Током наредних година повећавао се број дерматовенеролога. Године 1980. основан је Диспанзер за кожне болести у Подгорици који 2000. добија статус Клинике за кожне и полне болести при новооснованом Мед. ф. у Подгорици. Први професор дерматовенерологије Мед. ф. у Подгорици постао је Ђорђије Карадаглић из Београда са асистентом Миленом Ђуровић која је данас шеф катедре и директор Клинике са стационаром од 30 кревета и Амбулантном службом. На секундарном нивоу, дерматолошки прегледи се обављају у општим болницама у Пљевљима, Бијелом Пољу, Цетињу, Никшићу, Котору и Бару. Након распада СФРЈ, формирано је Удружење дерматовенеролога Србије и Црне Горе. Године 2006, након проглашења самосталности Црне Горе, настало је Удружење дерматовенеролога Црне Горе на чијем је челу др Предраг Штилет. Удружење дерматовенеролога Црне Горе је веома активно и организује велик број скупова са међународним учешћем. Најзначајнији је скуп Европске академије за дерматовенерологију, одржан у Будви 2018.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, „Распис свим Началствима, управи вароши Београда и господину Министру финансија", *Нар. Здрав*, 1882; В. Михајловић, *Историја полних болести у Србији до 1912. године*, Бг 1931; Р. Катић, *Медицина код Срба у средњем веку*, Бг 1958; *О појавама и сузбијању заразних болести код Сpба од 1202. до 1813. године*, Бг 1965; *Српска медицина од IX до XIX века*, Бг 1967; *Хиландарски медицински кодекс N 517*, Бг 1980; *Терминолошки речник српске средњовековне медицине*, Бг 1987; H. C. Wiliams, *Dermatology. Health Care Needs Assessment*, Oxford 1997; Р. Б. Катић (ур.) *Медицински списи Ходошког зборника*, Бг – Г. Милановац 1999; *Basic science and principles of dermatological diagnosis in dermatology*, Berlin 2000; Б. Лалевић Васић, „History of dermatology and venereology in Serbia III/1: Dermatovenereology in Serbia from 1881–1918", *Serbian Journal of Dermatology and Venereology*, 2009, 3; „History of dermatology and venereology in Serbia, III/2. Dermatology in Serbia from 1881–1918", *Serbian Journal of Dermatology and Venereology*, 2009, 4; D. A. Burns, N. H. Cox, „Introduction and historical bibliography", у: D. A. Burns и др. (ур.), *Rook's Тextbook of Dermatology*, Oxford 2010; Б. Лалевић Васић, М. Јовановић, „History of dermatology and venereology in Serbia, IV/3: Dermatovenereology in Serbia from 1919–1945", *Serbian Journal of Dermatology and Venereology*, 2010, 2, 3; Б. Лалевић Васић, „The first Serbian dermatovenereologist: Jevrem Žujović", *Serbian Journal of Dermatology and Venereology*, 2012, 4; група аутора, „The global burden of skin disease in 2010: An analysis of the prevalence and Impact of skin conditions", *Journal of Investigative Dermatology*, 2014, 134, 6; U. Leiter, T. Eigentler, C. Garbe, „Epidemiology of skin cancer", у: J. Reichrath (ур.), *Sunlight, Vitamin D and Skin Cancer*, Austin 2014.
Данијела Добросављевић Вукојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРНШВАМ фон ХРАДИЦИН, Ханс
**ДЕРНШВАМ фон ХРАДИЦИН, Ханс** (Dernschwam von Hradiczin, Hans), хуманиста, рудар, дипломата (Мост, Чешка, 23. III 1494 – Часта, Словачка, 1568). Пореклом из угледне грађанске породице из околине Моста у Бохемији, студирао је у Бечу, Лајпцигу и Риму и припадао бечким хуманистима око епископа Ђиролама Балбија. Као учитељ угарског принца упознао је браћу Турзо и Јакоба Фугера, трговца и банкара из Аугсбурга. Код Турзоових у Банској Бистрици је 1518. почео да се бави рударским пословима. Након што је успешно спречио тзв. Будимпештанске побуне у Фугеровим рудницима бакра, постаје њихов управник све до 1546. Путовао је више пута кроз Мађарску и поред трговачке документације бележио такође римске инскрицпције. Године 1549. напушта посао под Фугером и заједно са немачким хуманистима прикључује се 1553. дипломатској мисији код турског султана Сулејмана I Величанственог коју су предводили бискуп Печујски Антун Вранчић, капетан Дунавске флоте Франц Цај-Ухроц и касније Аугер Гислен де Бузбек. Током мисије, која је трајала нешто дуже од две године, настао је дневник, значајан по економским и културно-политичким описима свог времена, али и због сачуваног преписа Споменика из Анкаре Октавијана Августа. Писан на немачком и латинском језику, обухвата 815 страница са цртежима и латинским и грчким инскрипцијама. У дневнику су забележени детаљни извештаји о опажањима, доживљајима, нарочито географским специфичностима, о месној архитектури и обичајима. Истовремено, ту су и питања у вези са уређењем Османског царства уопште, права и економије, „данка у крви", односа ислама према Јеврејима и хришћанским црквама. Неретко, оштро испољене критике доносе оцене значајне за разумевање уређења царства. **Д.** библиотеку са 651 књигом откупила је царска библиотка у Бечу 1568, а данас је саставни део бечке Националне библиотеке.
ЛИТЕРАТУРА: K. J. Jireček, *Die Heerstrasse von Belgrad nach Constantinopel und die Balkanpässe: Eine historisch-geographische Studie*, Amsterdam 1967; W. F. Reddig, *Reise zum Erzfeind der Christenheit: der Humanist Hans Dernschwam in der Türkei (1553–1555)*, Pfaffenweiler 1990; H. Hattenhauer, U. Bake, *Ein Fugger-Kaufmann im Osmanischen Reich. Bericht von einer Reise nach Konstantinopel und Kleinasien 1553–1555 von Hans Dernschwam*, Frankfurt am Main – Berlin – Bern – Bruxelles – New York – Oxford – Wien 2012.
Миодраг Вукчевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРОКО, Александар
**ДЕРОКО, Александар**, архитекта, историчар архитектуре, универзитетски професор (Београд, 16. IX 1894 – Београд, 30. XI 1988). Први светски рат омео је **Д.** да после велике матуре 1913. настави студије на Машинском одсеку Техничког факултета, с намером да постане конструктор аероплана. Одбрани Краљевине Србије приступио је као добровољац, као један од 1.300 каплара. У рату, почетком 1915, постаје један од првих српских ратних пилота. По завршетку студија 1926. на Архитектонском одсеку Тех. ф. постаје асистент на предмету Византијска и стара српска архитектура. Непосредно по ступању на место асистента, **Д.** се као стипендиста француске владе обрео у Паризу, где је присуствовао предавањима проф. Г. Мијеа на Школи високих студија. Између два светска рата **Д.** достиже зрелост као истраживач и тумач средњовековне баштине, прикупљајући драгоцене податке о древним здањима. Захваљујући његовом раду и запажањима, већина споменика које је обишао представљени су првим потпунијим архитектонским анализама и техничким цртежима (јужно Приморје, Полимље, Косово и Метохија). Истовремено, **Д.** постаје јавни поборник заштите материјалног наслеђа, популаришући је у дневним листовима (*Време*, *Политика*). Посебно поглавље у **Д.** опусу било је залагање за очување народног грађевинског искуства (*Народно неимарство*, I–II, Бг 1939–1940). Четврта деценија је за **Д.** као архитекту-пројектанта била у знаку највећих активности. По његовим пројектима изведени су профани и сакрални објекти у Београду, Сарајеву, Нишу, манастиру Жича. После конкурса за идејно решење Храма Св. Саве у Београду, **Д.** са Богданом Несторовићем пројектује објекат.
Почетком II светског рата на тлу Краље-вине Југославије, најпре као резервни официр Југословенске војске, бива заточен у затвору у Сарајеву, одакле је побегао. По повратку у Београд исте 1941. проживео је три седмице у логору на Бањици као талац. Тада је израдио циклус цртежа из логорског живота. Био је ангажован да у Смедереву пројектује костурницу за страдале у експлозији муниције 1941 (изграђена 1942). После рата, уз свеукупну подршку Завода за заштиту споменика, **Д.** одлази на археолошка истраживања у Царичин град са С. Радојчићем (1947), као и у средњовековни Смедеревски град (почев од 1951). Низ стручних и популарних чланака и предавања били су исход његових проучавања и открића, док је часопис *Старинар* био најчешће место за његове стручне текстове. Књигом *Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији* (Бг 1953) крунише своје тродеценијско бављење медиевалним градитељством. Придржавајући се класичне поделе средњовековне српске архитектуре, **Д.** даје поглавља о градитељству преднемањићког доба, кao и у доба под Османлијама. Оцене о архитектонско-уметничким вредностима и стилу споменика поткрепљивао је основама и цртежима архитектонско-пластичне декорације. Поред књиге *Света Гора* (Бг 1966), известан је и **Д.** уже стручни допринос у сагледавању историје Атоса. Први је обратио озбиљнију пажњу на особености хиландарских утврђења и манастирске конаке (и С. Ненадовић, „Конаци манастира Хиландара", *Споменик САНУ*, 1971, 120). Током боравака у Хиландару анализирао је предмете практичне употребе, разне направе и оруђе (*Из материјалне културе прошлости: етнографске белешке*, Бг 1963), проучио је и кључанице, катанце и браве („Примитивне кључанице у нашој народској архитектури", *Годишњак Техничког факултета универзитета у Београду*, 1949). Трагајући за материјалним остацима прошлости, велик део свог животног и научног века изучавао је средњовековне градове и тврђаве. После II светског рата наглашена заинтересованост за старе тврђаве била је исход настојања да се успостави равнотежа између световне и црквене уметности. У томе је подстицајну улогу имала и појава **Д.** књиге *Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији* (Бг 1950), којом је покушао да оживи замрле градове и реконструише слику средњовeкoвног живота. Посебна вредност књиге су прикази основа градова. Као плод **Д.** теренских истраживања издвајају се и она на Смедеревској тврђави, изведена у склопу рестаураторско-конзерваторских пројеката. Из теренских дневника и импресија произишле су и **Д.** књиге-уџбеници *Споменици архитектуре IX–XVIII века у Југославији* (Бг 1964) и *Са старим неимарима* (Бг 1967). Традиционално народно градитељство чинило је засебно поглавље научно-истраживачке свестраности, чији су резултати изучавања од пионирског значаја и на европском нивоу. Књига-уџбеник *Фолклорна архитектура у Југославији* (Бг 1964) била је претходница монументалном двотомном делу *Народно неимарство* (Бг 1968).
**Д.** неимарски опус у толикој мери је обиман да га је могуће разврстати хронолошки и по каракатеру – профана, сакрална архитектура, меморијали. У првој фази рада пројектовао је православну цркву Преображења у Новом Сарајеву (1940), када је над основом грчког крста надградио објекат с одликама преднемањићког и немањићког доба, са унутрашњошћу по угледу на византијске храмове. Није био близак „моравској сецесији" или „моравском експресионизму" него новом изразу који би одговарао мистици хришћанске религиje. Поред рада на пројекту Храма Св. Саве на Врачару, Интернат Богословског факултета у Београду, подигнут 1940. (с Петром Анагностијем), представља синтезу неколико његових раније изведених замисли. **Д.** однос према споменичко-меморијалној и фунералној архитектури био је прожет специфичним захтевима њихове намене. По нацрту из 1939. саграђена је спомен-костурница сарајевским атентаторима у Сарајеву. Здање је сачињено од старих надгробних плоча са напуштеног гробља, што грађевини даје виши ниво смисла. Међу **Д.** градитељским решењима посебно место има Споменик косовским јунацима на Газиместану (1953). Непосредно инспирисан средњовековном кулом, објекат висок 25 м подигнут је у средишту некадашње битке. Саграђен ван духа времена и тадашње владајуће идеологије соцреализма, споменик и дан-данас пружа поруку-поуку. Најзанимљивије **Д.** решење у оквиру профане архитектуре је његова сопствена кућа у Лацковићевој улици на Топчидеру у Београду (1936), подигнута од грађе с порушених варошких кућа.
Зоран М. Јовановић
Породица је по очевој линији водила порекло из Италије (Derocco). На Архи-тектонском одсеку Тех. ф. у Београду изабран је за доцента 1929, а за ванредног професора 1936. Након рата наставио је рад на Архитектонском факултету, у звању редовног професора био је од 1948, а декан 1950–1952. На Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду био је хонорарни професор до 1960. За дописног члана САН у Одељењу друштвених наука изабран је 1955, за редовног члана САНУ 1961.
Теренска истраживања градитељског наслеђа **Д.** је започео током студија са Р. Петровићем. Био је сарадник Петра Ј. Поповића у истраживањима и непосредној заштити Жиче, Ђурђевих Ступова у Будимљу, Сопоћана, Дечана. Учествовао је у научним експедицијама Београдског универзитета и Комисији за одржавање и рестаурацију црквених и манастирских грађевина. На Светој Гори је боравио 1954, 1956. и 1965. и први је проучавао сакралне грађевине и старо оруђе некадашње манастирске економије. Путовао је у Италију, Француску, Грчку и Малу Азију. Резултатe истраживања саопштавао je на научним скуповима, публиковао радове у научним часописима (*Српски књижевни гласник*, *Уметнички преглед*, *Гласник Скопског научног друштва*, *Гласник Етнографског института САН*).
**Д.** је био градитељ препознатљивог ауторског архитектонског израза, који се развијао ка експресивном модернистичком маниру. Изворе за пројектантску делатност налазио је путем паралелних процеса богатог научноистраживачког рада, нарочито изучавања народне и средњовековне профане архитектуре, код којих је структура заснована на рационалној логици, поштовању климатских услова и органских квалитета грађевинског материјала (опека, камен, дрво). Аутор је више цркава, капела, меморијалних, јавних и стамбених објеката у Београду, Смедереву, Нишу и Сарајеву. Успешно је учествовао на конкурсима: Споменик војводи Радомиру Путнику на Новом гробљу у Београду (1927, I награда), Црква Св. Марка у Београду (1930), Православна Црква Св. Саве у Сплиту (1935, I награда), Делијска чесма у Кнез Михаиловој улици у Београду (1984, I награда). Два пута (1930, 1939) је био добитник награде Клуба архитеката за најлепшу фасаду у Београду (зграда пуковника Елезовића у Његошевој улици, 1927. и сопствена кућа на Топчидерском брду, 1936). Храмом Св. Саве **Д.** се бавио два пута, у облику дипломског рада и недуго потом на конкурсу, када је Б. Несторовић добио трећу награду (I и II нису додељене), а **Д.** – откуп. Извођачки пројекат поверен је Несторовићу и **Д.** који је био задужен за унутрашње украшавање и обраду фасаде. Инжењер В. Зађина израдио је статичке прорачуне. Радове започете 1935. прекинуо је рат, и настављени су 1985. по измењеном пројекту Б. Пешића. У домену црквене архитектуре **Д.** се угледао на ранохришћанско наслеђе: нереализовани конкурсни рад Цркве Св. Саве у Сплиту искористио је за Цркву Св. Преображења у Новом Сарајеву (1939–1940). Значајне су и породичне капеле Барловац (1929, коаутор П. Ј. Поповић) и Николајевић (1938) на Новом гробљу у Београду. У Мостару је извео Спомен-турбе Османа Ђикића (1934). Са Момиром Коруновићем 1935–1940. радио је на доградњи комплекса манастира Жича, где је **Д.** пројектовао Епископски конак, Цркву Св. Саве, трпезарију и звоник. У Нишу је извео Епархијски конак (1935). Код **Д.** се нарочито уочава тежња ка поједностављењу форме (звонара Цркве Св. Димитрија у Битољу, 1930).
Богато животно искуство **Д.** је преточио у неколико збирки мемоарске прозе (*А ондак је летијо јероплан над Београдом*, Бг 1983; *Мангуплуци око Калимегдана*, Бг 1987; *Успомене Београђанина*, Бг 2000). Његова биографско-мемоарска грађа представља важно сведочанство националне културне историје XX в. Изузетан цртач, особеног експресионистичког рукописа, успешно се бавио сликарством. Графички и ликовно опремио је све своје публикације и већи број књига других аутора. Носилац је највиших признања у земљи и иностранству: Médaille du mérite (Орден части), Албанска споменица 1915–1916, Седмојулска награда (1965), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден Републике са златним венцем (1978), Велика награда архитектуре Савеза архитеката Србије за животно дело (1983), Октобарска награда града Београда (1988).
Александра Илијевски
Вишестрана научна интересовања и теренски истраживачки рад водили су га и на археолошке локалитете и археолошка ископавања. Још као доцент БУ, по упутствима Н. Вулића и С. Станојевића, израдио је *Карту старина у Војводини* (Н. Сад 1934). Касније ће бити један од аутора пописа римских споменика у Ђердапској клисури (и М. Бартош, Р. Марић, *Римски споменици у Ђердапу и питање њихове заштите*, Бг 1959). Прва ископавања на Царичином граду после II светског рата, ограничена на базилику са криптом, источну капију Горњег града и јужни бедем Доњег града, обавиo je са С. Радојчићем 1947. Тада су први пут предузета теренска испитивања Јабланице и Пусте реке, са рановизантијским насељима и њиховим пратећим објектима, у које су спадале и две вештачке бране (и С. Радојчић, „Откопавање Царичина града 1947. године", „Византиске старине у Јабланици и Пустој Реци", *Старинар*, н. с., 1950, 1). Најобимнији теренски рад обавио је на Смедеревској тврђави, где је водио рестаураторско-конзерваторске пројекте. Радови су започети 1956. рашчишћавањем Малог града, а ископавања остатака двора деспота Ђурђа Бранковића настављена су и током наредне две године (и С. Ненадовић, „Смедеревски град. Испитивања 1956. године", *Старинар*, 1956–1957, 7–8; и И. Здравковић, „Заштита остатака дворца деспота Ђурђа у Смедеревском граду", *Зборник заштите споменика културе* (*ЗЗСК*), 1958, 9; и И. Здравковић, „Конзерваторско-испитивачки радови у Маломе граду Смедеревске тврђаве 1958. године", *ЗЗСК*, 1959, 10). Истраживао је и најстарије средњовековно ватрено оружје у Србији („Најстарије средњовековно ватрено оружје у нашој земљи", *Гласник САНУ*, 1960, 12, 2; „Најстарије ватрено оружје у средњовековној Србији (допуна писаним историјским подацима)", *Глас САНУ*, 1961, 246, 9).
Дејан Радичевић
ДЕЛА: *Архитектура старог века*, Бг 1962; „Из средњовековне материјалне културе", *Гласник САНУ*, 1961, 13, 2; *Средњовековни градови на Дунаву*, Бг 1964.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Поповић (прир.), *Дероко и други о њему*, Бг 1984; З. Маневић, *Дероко*, Бг 1991; З. M. Јовановић, *Александар Дероко*, Бг 1991; А. Кадијевић, *Један век тражења националног стила у српској архитектури: средина XIX – средина XX века*, Бг 1997; М. Вранић Игњачевић, Д. Милошевић, *Александар Дероко 1894–1988*, Бг 2004; Ч. Јањић, О. М. Петровић, *Творци ваздухопловства Краљевине Југославије*, Бг 2017; Ј. Межински Миловановић, *Радови Александра Дерока у Уметничкој збирци САНУ*, Бг 2020.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРОКО, Драгутин
**ДЕРОКО, Драгутин**, картограф, професор географије (Београд, 7. IV 1877 – Београд 1. XI 1947). Дипломирао на Историјско-географском одсеку Велике школе у Београду, а посебно интересовање показао је за картографију и графичку репродукцију. Усавршавао се у картографским установама у Бечу, Берлину, Лајпцигу, Готи, Дрездену и Берну. Професионалну каријеру започео је 1905. као суплент Прве београдске гимназије, где је радио као професор земљописа, историје и математике све до пензионисања 1921. Израдио је и публиковао преко 70 географских и знатан број политичко-географских карата за Конференцију мира у Паризу 1919–1920. Писао је и стручне и научне радове о картографији (и Ј. Цвијић, *Врање,* *Генерална карта Старе Србије и Македоније*, Берлин 1904; и Ј. Цвијић, *Куманово–Велес, Генерална карта Старе Србије и Македоније*, Берлин 1904). Спада у ред првих студената и истакнутих сарадника Јована Цвијића који су своју активност и усавршавање наставили окупљени у Географском заводу (*Дрина*, Н. Сад 1939; *Дрина и Подриње*, Бг 1939). Био је активан члан Географског друштва, једно време и његов председник. У последњим годинама проучавао је развој и методе аерофотографије (*Аерофотографија и стереофотограметрија*, Бг 1933), а бавио се и лингвистиком и фонетском транскрипцијом географских имена. У рукопису је оставио обимну грађу за картографску терминологију на 40 језика. Један је од оснивача Клуба фотографских аматера (1901).
ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1906--1908; *Српска библиографија: 1868–1944*, II, Бг 1989.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ж. Милојевић, „Драгутин Дероко", *Гласник Српског географског друштва, Bulletin de la Société serbe de Géographie*, 1947, 27; Ј\[осип\] Р\[оглић\], „Драгутин Дероко", *Географски гласник, Bulletin de Géographie*, 1949–1950, 11–12; Љ. Трговчевић, *Научници Србије и стварање југословенске државе 1914–1920*, Бг 1987; М. Васовић, *Јован Цвијић: научник, јавни радник, државник*, Н. Сад 1994; *Стара српска фотографија, Old Serbian Photography*, Бг 2005.
Добрила Мартинов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРОКО, Евжен
**ДЕРОКО, Евжен** (Derocco, Eugen), филателиста, инжењер (Београд, 19. VIII 1860 – Београд, 18. V 1944). Уписао се на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду (1878). Радио као саобраћајни инспектор и 1913. постао начелник Саобраћајног одељења Железничке дирекције, а 1920. помоћник генералног директора Државних железница. Пензионисан је 1924. Први је код нас превео нека дела Едгара Алана Поа. Своје чланке објављивао је у новинама и часописима широм Европе, а посебно су значајни радови објављени у часопису *Филателиста*. Марке је почео да сакупља још као дечак од 12 година. Његова деценијама стварана збирка, посебно Србије, добијала је највише награде на великом броју домаћих и међународних изложби: у Лондону 1906. и Бечу 1911. Збирка је изгубљена током I светског рата. Другу збирку, коју је стварао између два светска рата, морао је да прода за време немачке окупације. Само збирка српских поштанских жигова предата је од стране његовог сина, академика Александра Дерока, Поштанском музеју у Београду. Био је члан оцењивачких жирија на многим југословенским и страним изложбама и на њима је добио велик број признања за свој рад, нпр. почасни члан на светској изложби у Паризу 1914, Берлину 1930, Бечу 1933. и др. По оснивању Српског филателистичког клуба 1919. изабран је за почасног члана, 1925. за председника, a 1937. за доживотног почасног председника. Почасни је члан и низа филателистичких друштава широм Југославије. При оснивању Југoсловенског филателистичког савеза 1933. изабран је за његовог председника. Трећи филателистички клуб у Београду, основан 1938, добио је име: Клуб филателиста „Евжен Дероко". Од 1935. уведена је и Плакета Евжена Дерока као признање за највећа достигнућа у филателији. После II светског рата, у оквиру Савеза филателиста Србије, једна од његових подружница у Београду названа је „Евжен Дероко". Његов допринос се огледа не само у проучавању поштанских марака, жигова, целина и др., него и у публиковању великог броја књига и радова и организовању филателиста. Вршио је и експертизу марака Југославије и радио на Каталогу марака југословенских земаља. Носилац је одликовања: Таковски крст IV реда, орден Светог Саве IV и II реда, Белог орла V, IV и III реда; Легија части каваљерског реда; Италијанска круна IV и II степена и др. За рад у филателији награђен је медаљом Аустријског филателистичког савеза, а 1936. највећим признањем немачких филателиста, медаљом Карла Линдберга.
ДЕЛА: *Geschichte der Postwertzeichen von Serbien 1866–1911*, Berlin 1914; *Die* *Poststempel von Serbien 1840–1921*, *Die Postmarke*, Wien 1932–1935; *Поштанске марке Србије у историјском прегледу*, Бг 1935; „Грађа за историју пошта у Србији", *Филателистички алманах*, 1939; *Историја поштанских марака Србије*, I, Бг 1940.
ЛИТЕРАТУРА: A. Петровић, „Евжен Дероко – његов живот и рад – приликом осамдесетогодишњице његовог живота", *Филателиста*, 1940, VIII, 7–8; „Евжен Дероко – поводом 10-годишњице његове смрти", *Филателиста*, 1954, VI, 6–7; „Евжен Дероко", *ПТТ Архив*, 1965–1966, 11.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРОКО, Никола
**ДЕРОКО, Никола**, инжињеријско-технички генерал, војни писац (Београд, 16. IV 1874 – Београд, 27. IX 1944). Војну академију завршио је у Београду 1894, када је произведен у чин инжињеријског потпоручника, и Војно-официрску електро-техничку школу у Русији 1903. У чин мајора унапређен је 1912, потпуковника 1915, пуковника 1920, бригадног генерала 1927. и инжињеријско-техничког генерала 1936. Због афере овог чина је лишен пресудом Војнодисциплинског суда 1937. Најдуже је био командир вода у телеграфској чети 2. инжињеријског батаљона, њен командир (1903–1907), деловођа Инжињеријског комитета (1907–1912), на служби у Инжињеријско-техничком одељењу Министарства војног (1908–1914), у балканским ратовима шеф Телеграфског одсека Саобраћајног одељења Врховне команде, и касније био је шеф Телеграфског одсека, потом шеф Телеграфске инспекције Саобраћајног одељења Врховне команде до 1917. и в. д. начелника Поштанско–телеграфског одељења Врховне команде. Важније дужности после рата: шеф Наставног одсека Инжињеријске инспекције (1924–1927), в. д. председника Инжињеријско-техничког комитета до 1931, управник Инжињеријско-техничког завода до 1932. и в. д. начелника Инжињеријско-техничког одељења Министарства војске и морнарице до краја 1936. Сарађивао је у *Ратнику* 1905. и *Инжињериском гласнику* 1930. Примио је 17 домаћих одликовања, од којих је најзначајнији Орден југословенске круне II реда, и четири страна одликовања, укључујући британски орден за изванредне заслуге.
ДЕЛА: *Војна криптографија или шифровање и дешифровање депеша*, Бг 1905; *Пројекат нове сигнализације*, Бг 1907.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; *Споменица o стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839–1939*, Бг 1939; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије* *1918–1941*, Бг 2004.
Велимир Иветић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕРОЊЕ
**ДЕРОЊЕ**, село у југозападном делу Бачке, на граници три геоморфолошке целине. Смештено је на дилувијалној тераси. Уз његову западну границу налази се фосилно корито реке Мостонге (лева притока Дунава), чије су воде усмерене кроз канал прокопан око 500 м западно од села. На другој страни корита су алувијална раван Дунава и алувијална тераса јужно од ње. Кроз село пролази пут Бачка Паланка – Сомбор. На њему, 7 км североисточно од **Д.**, налази се општинско средиште Оџаци, а 7 км према југу мали град Бач. На западној периферији села је железничка пруга Бачка Паланка – Сомбор, на којој је саобраћај обустављен 1987. Насеље има основу правоугаоног облика, издужену уз пут за Оџаке, а распоред улица је решеткаст са малим деформацијама на северној периферији. Први пут се помиње средином XVII в., а крајем истог века било је расељено. Обнављају га 1787. Срби који су по наредби калочког надбискупа исељени из Бача. Тада су **Д.** имале 1.118 становника. Крајем XVIII в. почиње насељавање Немаца који су пред I светски рат чинили готово трећину популације. Крајем II светског рата немачко становништво се иселило и на њихово место досељени су колонисти, највећим бројем из јужног дела Србије. До 1953. број становника је порастао на 3.337, после чега је уследила регресија. Године 2011. било је 2.487 становника, од којих 82,3% Срба и 14% Рома. У пољопривреди било је упослено 39,2% економски активног дела популације, а неаграрно становништво највише је радило у индустрији и трговини, углавном у околним градовима. У центру села налазе се две цркве, основна школа и задружни дом. Ван овог компактног дела насеља је дугачка улица на западној страни фосилног корита Мостонге. Северно од села налази се велико економско двориште земљорадничке задруге.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Плеша, *Општина Оџаци – географска монографија*, Н. Сад 1976; С. Ћурчић, *Насеља Бачке: географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСА
**ДЕСА**, кнез, велики жупан (?, почетак XII в. – ?, после 1166). Најмлађи син великог жупана Уроша I и брат великог жупана Уроша II који је око 1130. завладао Захумљем као удеони кнез. Одатле се уплео у сукобе у Дукљи прикључивши се противницима кнеза Радослава, што му је омогућило да загосподари и Травунијом и жупом Зетом, а накратко можда и целом Дукљом. Синови Уроша I су, осим Босне, загосподарили свим српским земљама, што није одговарало Византији. После пораза од Византије 1150. Урош II је прихватио тешке вазалне обавезе чиме није био задовољан један део аристократије предвођен **Д.** Велики жупан је 1155. збачен у немирима и на власт је доведен **Д.** Арбитражом византијског цара Манојла I Комнина на власт је до краја 1155. поново враћен Урош II. По Јовану Кинаму **Д.** је после овога од цара добио богату област Дендру у суседству Ниша (данас Пуста Река) на управу. После неуспелог довођења Белоша, византијски цар је 1162. на великожупански престо у Рашкој довео **Д.** уз услов да напусти Дендру. У Угарској је умро Геза II, сестрић **Д.**, његова браћа су побегла у Византију, а у Угарској их је подржавао бан Белош, **Д.** брат. У промењеним околностима **Д.** је покушао да се осамостали и одбио је да врати Дендру. На путу за Београд 1163. **Д.** је у Нишу требало да се, са својом војском, прикључи византијском походу на Угарску. Пошто је он у томе оклевао, византијски цар га је позвао на одговорност. О везама са угарским краљем он је отворено говорио пред царем у Нишу, покушао је да се лично ороди у Немачкој, а ћерку је удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала II Микијелија (1156–1172). Све је то било противно византијским интересима, па је **Д.** у Нишу морао да брани своје поступке. После истраге и саслушања рашки велики жупан **Д.** је затворен и упућен у Цариград у затвор. Под непознатим околностима он се касније избавио из затвора и стигао у Угарску. Мавро Орбин саопштава да је жупан **Д.** умро у Требињу и да је сахрањен у манастиру Светог Петра у Пољу. Манастир се налази седам километара југоисточно од Требиња, а један ктиторски гроб у њему могао би бити **Д.**
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, 4, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, „Рашки велики жупан Урош II", *ЗРВИ*, 1970, 12; С. Мишић, *Хумска земља у средњем век*у, Бг 1996; Ј. Калић, „Жупан Белош", *ЗРВИ*, 1997, 36; М. Благојевић, Д. Медаковић, *Историја српске државности*, 1, Н. Сад 2000.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСА
**ДЕСА**, жупан (? – ?, пре 3. VII 1281). Син краља Владислава. Зна се да је од потомства краљ Владислав оставио сина по имену **Д.** и кћер чије име није познато, а која је била удата за омишког кнеза Ђуру Качића. Име које је понео Владислављев син није било непознато у рашкој владарској породици. Пре Немањиног брата Тихомира, на рашком великожупанском престолу од 1162. био је Деса, млађи син великог жупана Уроша I. **Д.** је рођен у браку краља Владислава и Белославе, за коју се сматра да је била кћи бугарског цара Јована II Асена. Током владе, па ни за живота краља Владислава, у сачуваним изворима се не помиње његов син **Д.** Он је заједно са оцем још 1243. изгубио право на српски престо. И док је Владислав могао и даље да иступа као краљ, његовом сину је припала скромна титула жупана, која не наговештава могућност да је **Д.** имао икакве управне надлежности у српској држави. Ако се о политичком положају жупана **Д.** не може рећи готово ништа, о његовим материјалним могућностима, односно личном богатству које је свакако од оца наследио, стицајем околности, може се казати више но о било ком другом члану владарске породице Немањић. Део свога богатства жупан **Д.** је оставио као поклад у Дубровнику код тамошњег властелина Серсија Клементића. Није познато када су ове драгоцености положене на чување, али то се десило свакако пре средине 1281, када се у сачуваним изворима први пут сазнаје за њих. Дубровачко Мало веће на челу с кнезом Николом Мавроценом решило је 3. VII 1281. да се начини детаљан попис ствари из депозита и том приликом се сазнаје да заправо жупан **Д.** више није био међу живима. Драгоцености су биле похрањене у шест мањих и већих ковчежића и неколико врећа. Од посебног значаја јесте податак да се у четвртом ковчегу поклада налазила једна застава од свиле црвене и плаве. Ово је најстарији сачувани помен о бојама једне српске заставе. Она је по свој прилици била део дворског инвентара који је жупан **Д.** наследио од свога оца, краља Владислава. Није познато да ли је жупан **Д.** био жењен ни да ли је иза себе оставио потомство.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Јечменица, *Немањићи другог реда*, Бг 2018.
Дејан Јечменица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
**ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ**, пјесничка награда коју је установила Задужбина „Десанка Максимовић", основанa 11. II 1999, као један од видова неговања успомене на пјесникињу. Награда се додјељује „за укупан допринос српској поезији" и може се додијелити само једанпут за живота пјесника. Награду додјељује петочлани жири са четворогодишњим мандатом који именује Управни одбор Задужбине, а уручује се у Бранковини на дан рођења Д. Максимовић, 16. маја. Награду чине бронзана статутета Д. Максимовић, рад Александра Зарина, повеља и новчани износ у складу са расположивим средствима Задужбине. Уз награду добитник стиче право да му се о трошку Задужбине штампа књига поезије по сопственом избору, организује округли сто о његовој поезији и објави зборник радова са тог округлог стола. Редослијед ових догађаја, који се редовно одвијају у мјесецу Десанкиног рођења, устројен је тако да добитник награде остаје у фокусу културно-књижевне јавности три године заредом: прве године добија награду, друге године излази му и јавности се представља књига поезије по сопственом избору и организује округли сто о његовој поезији, а треће године објављује се зборник радова са тог округлог стола. Награду **Д. М.** до сада су добили: Љубомир Симовић (1994), Стеван Раичковић (1995), Миодраг Павловић (1996), Танасије Младеновић (1997), Матија Бећковић (1998), Милован Данојлић (1999), Бранислав Петровић (2000), Борислав Радовић (2001), Слободан Ракитић (2002), Радмила Лазић (2003), Милосав Тешић (2004), Новица Тадић (2005, песник није прихватио награду), Алек Вукадиновић (2006), Слободан Зубановић (2007), Мирослав Максимовић (2008), Рајко Петров Ного (2009), Мирјана Стефановић (2010), Душко Новаковић (2011), Владимир Копицл (2012), Милан Ђорђевић (2013), Петар Пајић (2014), Тања Крагујевић (2015), Мошо Одаловић (2016), Милан Ненадић (2017), Ана Ристовић (2018), Војислав Карановић (2019) и Томислав Маринковић (2020).
Станислав Тутњевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
**ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ**, антологијска едиција која је, као пројекат од националног значаја, започета у Издавачком центру Матице српске основаном 2007. Предлог за објављивање едиције поднели су Миро Вуксановић, Славко Гордић, Миливој Ненин и Гојко Тешић. Предлог су прихватили: Одељење за књижевност и језик, Управни одбор и Скупштина Матице српске (2008). Управни одбор је 2008 за главног и одговорног уредника Центра именовао Мира Вуксановића, а на његов предлог су 2008. Скупштина Центра (председник Мато Пижурица) и Управни одбор Матице српске 2009. именовали Уређивачки одбор Антологијске едиције: Злата Бојовић, Славко Гордић, Сава Дамјанов, Томислав Јовановић, Душан Иванић, Марија Клеут, Марко Недић, Миливој Ненин, Мирјана Д. Стефановић, Гојко Тешић и главни и одговорни уредник Миро Вуксановић. После извесних персоналних промена, за члана Уређивачког одбора именован је Горан Максимовић. Уређивачки одбор је усвојио детаљан план рада и систематизовао Концепцијска и уређивачка начела, која се временом могу допуњавати. Едиција **ДВСК** савременим читаоцима представља развој и најзначајнија достигнућа српске књижевности од најстаријих времена до данас и валоризује их у складу с новим критичкометодолошким и научним сазнањима и мерилима. Избором најбољих и репрезентативних књижевних дела, без пристрасности према било којем књижевном правцу или стилу, сучељавајући мерила свога времена и мерила минулих доба, она у својеврсном књижевноисторијском прегледу приказује целовитост српске књижевности и њен значај за српску културу током десет векова њеног постојања, од књижевних радова Светога Саве, из XII в. до првих деценија XXI в., укључујући ту све жанрове народне и уметничке књижевности настале на српском језику. По високим вредносним критеријумима **ДВСК** равномерно приказује српску народну књижевност, српску књижевност средњег века, ренесансе, барока, XVIII, XIX, XX и првих деценија XXI в., с тим што остаје отворена за изузетна дела која ће се појавити у току њеног објављивања. Овом едицијом истовремено се указује и на везе српске литературе с другим литературама, на опште књижевне моделе, мотиве, утицаје и сродности, али, пре свега, на њену особеност и неоспорне уметничке вредности. Без примене било каквих територијалних, временских или других „кључева" на штету књижевних вредности, у њој су заступљени најзначајнији писци српског језика без обзира када је њихово дело настало, где је штампано и на којем облику или наречју српског језика је написано. Књиге су штампане применом актуелног правописа Матице српске. Дела публикована предвуковском графијом и правописом транскрибована су, а за њих и за старије писце по потреби су рађене и редакције текста. У једном тому се објављују радови истог писца који могу припадати различитим жанровима или текстови више одабраних аутора. Књиге по уједначеном научном моделу приређују водећи савремени стручњаци за поједине периоде српске књижевности и поједине писце – академици, професори универзитета, књижевни историчари и критичари. Свака књига има антологијски избор текстова и критика о њима, као и предговор, хронологију, селективну библиографију, напомене приређивача и попис одабраних књига са начелима за њихово објављивање. Књиге излазе у годишњим колима од по десет томова. Прво коло је објављено 2010, а до 2020. објављено је 11 кола. Овај културни и издавачки подухват подржали су републичко Министарство културе и покрајински Секретаријат за културу, као и Одбор САНУ за историју српске књижевности.
Поред тога што су многе вредности наше књижевне баштине већ одавно стабилизоване, едицијом **ДВСК** успоставља се нов унутрашњи, развојни и вредносни поредак целокупне српске књижевности заснован на савременом читању и тумачењу књижевног текста, који подразумева нови интелектуално-емотивни и методолошки приступ и увид у скривена или већ препозната значења књижевних остварења. Кључни критеријуми који су утицали на избор писаца и избор њихових остварења, поред језичког као полазног, у првом реду су били вредносни, естетски, затим развојни и културноисторијски. Они су примењивани из перспективе савремених књижевнотеоријских мерила и критичке методологије, уз подразумевано поштовање онога што је као сигурна естетска вредност и критичка оцена пренесено из ранијих периода. Зато се у изборима најбољих остварења наших најзначајнијих писаца ранијих времена и савременог доба, поред нових критичких увида у њихов целокупни књижевни рад и нових оцена њиховог значаја и места у поетичком портрету изабраних писаца и књижевне епохе којој припадају, у највећем степену налазе већ позната и на известан начин канонизована дела српских писаца, сагледана, тумачена и вреднована у новом аналитичком и критичком контексту. У истраживачком делу ових књига стога је, поред избора и нових критичких предговора као најзначајнијег примера новог тумачења одабраног књижевног дела, такође и поред хронологије и селективне библиографије, увек даван и преглед најзначајнијих и научно или критички припремљених издања изабраних наслова, често са нужним и обимним критичким апаратом и напоменама. Избор из релевантних ранијих и савремених критичких текстова о изабраним писцима указује не само на начин на који су они дочекани у времену у којем су се појављивали, него и на њихову актуелну критичку рецепцију. Прва серија ове Антологијске едиције има 120 књига, друга серија, за чији је први део већ одабрано 40 књига писаца који су рођени до 1930, обухватиће оне значајне српске писце који се нису нашли у првој серији, као и књижевне критичаре, есејисте, теоретичаре и историчаре књижевности. Када едиција **ДВСК** буде у целини објављена, биће то корпус најзначајнијих остварења српске књижевности у свим жанровима и у свим облицима критичке рецепције. У том смислу ова едиција остварује оне циљеве које је поставила и развијала едиција „Српска књижевност у сто књига" Матице српске и Српске књижевне задруге. Десето коло едиције **ДВСК** је на Међународном сајму књига у Београду 2019. награђено као издавачки подухват године.
ИЗВОР: Архива Издавачког центра Матице српске (2007–2019).
Марко Недић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСЕТАК
**ДЕСЕТАК**, натурална дажбина приближно у износу једне десетине од плодова које земља доноси. Најчешће су то све врсте житарица (**д.** *житни*), а од вина се узимао **д.** *вински*. Он је могао да се узима и од свих врста домаћих животиња (**д.** *живи*), али се најчешће узимао од оваца (*овчи*) и од свиња (*свињи*). Био је распрострањен и **д.** *пчелни*, који се помиње и као давање сваке десете кошнице (*трмчани десетак*). **Д.** је по правилу припадао господару земље на којој су живели и радили зависни људи. Господари су били властела, властеличићи, црква и манастири. **Д.** спада у поданке и представљао је основну и најважнију обавезу зависних људи. Реална величина **д.** повећавана је разним *приплатама* и на друге начине, па је он постајао осетно већи од 10%.
**Д.** је био уобичајен и распрострањен у крајевима који су освојени од Византије у време краља Милутина. Као основна обавеза зависних људи помиње се у Пологу, на поседима манастира Светог Ђорђа код Скопља, на поседима манастира Леснова, око Штипа и Струмице, у Славишту и Мраки, те северној Албанији. На властелинствима северно и западно од Скопља (српске земље) работе су чиниле главну обавезу па се **д.** узимао изузетно, углавном од кошница. На неким властелинствима ови системи су се преплитали, па су тако зависни људи на властелинству манастира Архиљевице давали **д.** од оваца и пчела, али не и од житарица, за шта су дуговали работу (три дана орања). Почетком XV в. **д.** се као основна дажбина помиње на простору између Приштине, Липљана и Гњилана, што значи да је постао главна обавеза на властелинствима у земљама Лазаревића и Бранковића. Када ће се применити систем работа, а када систем поданка, зависило је од величине властеоске резерве. Ако је она била велика, била је велика и потреба за работама, али ако није, онда је властелин заинтересованији за **д**.
Од потреба властелинства зависио је и начин убирања **д.** од домаћих животиња. На властелинству Светих Арханђела код Призрена једино је категорија влаха *поклоника* давала **д.**, док су остале категорије влаха давали работе и друге дажбине. Бањски власи нису давали *велики*, него само *мали* **д**. Поред **д.** од пољопривредних производа и домаћих животиња, српским владарима је припадао и **д.** *од соли* која се продавала у Србији, као и **д.** од ископане и топљене руде. Висина царине на робу којом се трговало износила је око 1/10 вредности робе. Постојање **д.** као основне обавезе зависних људи и присуство разних врста **д.** олакшало је Турцима наметање дажбина по принципу ушура.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици* *српских држава средњега века*, Бг 1912; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, *Светоарханђеловска хрисовуља*, Бг 2003; М. Благојевић, *Земљораднички законик – средњовековни рукопис*, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Пронија*, Бг 1951; М. Благојевић, *Земљорадња у средњовековној Србији*, Бг 1973.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСЕТАР → ЧИНОВИ, ВОЈНИ
**ДЕСЕТАР** → **ЧИНОВИ, ВОЈНИ**
# ДЕСЕТЕРАЦ
**ДЕСЕТЕРАЦ**, стих од десет слогова који у српској силабичкој и силабичко-тонској версификацији може имати различите облике унутрашње организације, али је број слогова сталан. У усменој традицији представља доминантни стиховни образац по којем је српски фолклор, али и један део уметничке поезије, постао препознатљив у свету, па је као стих доживео и ширу међународну рецепцију. У српској версификацији јавља се у два веома честа облика: као асиметрични **д.** и као симетрични **д**.
**Асиметрични (несиметрични, епски, јуначки, мушки, гусларски, слепачки, трохејски) д**. представља основни, убедљиво најважнији стих српске усмене песничке традиције. Осим назива асиметрични, који указује на метричку структуру стиха, сви остали називи под којима се јавља упућују на његову доминантну жанровску функцију у фолклору и на изразиту везаност за епске, тј. јуначке, мушке, гусларске, слепачке песме; једино назив трохејски **д.** указује на интонативну природу овог стиха. Ипак, сва ова упућивања на жанровску функцију само су делимично тачна будући да асиметрични **д.** изразито доминира у епској поезији, али није нимало редак и у усменој лирици. Називи асиметрични/несиметрични **д.** упућују на облик силабичког рашчлањавања стиха на четири слога у првом, а шест у другом полустиху.
Асиметрични **д.** подразумева чврсту изосилабичност, са изузетно ретким одступањима у погледу броја слогова, али сви ти облици одступања лако могу бити кориговани на неки од познатих начина. Цезура је веома стабилна, а јавља се после четвртог слога, делећи стих на полустихове неједнаке дужине, што овом облику – за разлику од симетричног **д.** – обезбеђује нешто већи степен динамичности и разноврсности двају чланака. Границе између акценатских целина најчешће падају испред непарних слогова, а најмногобројније су акценатске целине са парним бројем слогова. Највише има облика у којима се први полустих дели на две акценатске целине (2+2 или 1+3, али никада 3+1), а ређе се јавља једна акценатска целина сачињена од четворосложнице; други полустих се најчешће јавља у облику две (2+4 или 4+2, 3+3, веома ретко 1+5, а никада 5+1) или три акценатске целине (2+2+2; нешто ређе 3+1+2; 1+3+2; 2+1+3; 1+2+3, али никада 2+3+1 или 3+2+1), а изузетно ретко се на тој позицији јавља једна шестосложна акценатска целина. Због описаних особина везаних за силабичко рашчлањавање стиха, асиметрични **д.** је најчешће четвороиктусни, али се често јавља и троиктусни, а неретко и петоиктусни облик.
Силабички чиниоци представљају најстабилнију схему овога стиха, док су тонски чиниоци мање стабилни аспекти стиха, подложни извесним променама током дугог времена његовог постојања. Асиметрични **д.** је стабилно трохејски интониран, с редовном ненаглашеношћу четвртог и десетог слога, те изразитом склоношћу непарних слогова да буду јака места стиха. Снага трохејске интонације је сразмерна учесталости завршетака акценатских целина испред непарних слогова, као и доминантној појави парних, посебно двосложних акценатских целина. Трохејска инерција је веома снажна, али никада није метричка константа него се најчешће испољава на нивоу метричке доминанте. Крај стиха је обележен појавом различитих типова клаузуле, од којих је најзанимљивија квантитативна клаузула, тј. склоност ка појави дужине на деветом слогу. Она се може остварити на два основна начина: уколико је девети слог акцентован, онда је он по правилу дугосилазан или дугоузлазан; уколико акценат пада на неком од претходних слогова (а, као што је речено, никада није на десетом слогу), онда се на деветом слогу често уме јавити постакценатска дужина. Феномен квантитативне клаузуле се осећа као архаични метрички чинилац, а он се из праксе усменог певања почео повлачити под утицајем риме коју су, као тековину уметничке поезије, постепено уводили гуслари новијих генерација. Занимљиво је стога приметити да данашња жива гусларска традиција у певању више не чува квантитативну клаузулу, чак ни у случајевима када није усвојила римовани облик стиха. Осим квантитативне клаузуле, постоји склоност овог стиховног облика усмене поезије да се на крајевима нађе женска или дактилска, а нешто ређе и хипердактилска клаузула: женска клаузула акценат везује за претпоследњи слог, дактилска за трећи слог од краја стиха, а најређа, хипердактилска клаузула акценат поставља на четврти слог од краја стиха.
Усмени асиметрични **д.** није римован и није организован по строфама, а цезура је најчешће пропраћена полукаденцом, док је крај стиха обележен готово редовном каденцом. То истовремено значи да се крај стиха по правилу поклапа са крајем синтаксичке целине, а у усменој поезији опкорачења у овом стиху практично не постоје. Жанровске функције асиметричног **д.** у усменој поезији најчешће су везане за епску поезију, у којој је традиционално функционисао још само један метрички облик: бугарштички стих. Асиметрични **д.** је, међутим, и у лирици најчешћи метрички облик, и то у широком жанровском оквиру (посебно у сватовским, посленичким, митолошким, побожним, љубавним и породичним песмама, као и у бећарцима, ојкачама и гангама), али се лирика негује на знатно већем броју различитих стиховних облика него што је то случај у епици. Асиметрични **д.** се може често наћи и у разноврсним стихованим једноставним облицима, као што су: благослови („Благо мајци која те родила!", „Ђе је свадба да си делибаша, ђе је софра да си долибаша!"), заклетве („Тако ми се племе не затрло!", „Тако моје тијело вран не кљуво!"), клетве („Вазда туђа бремена носио!", „Ко те изда, издало га љето!", „Мајчино те млијеко губало!"), изреке „Пун беседе као шипак зрна", „Држати се зубима за ветар", „Од како је гавран поцрнио", „Пресипати из шупљег у празно", „Свака овца своје руно носи"), пословице („Брат је мио које вјере био", „Врана врани очију не вади", „Злату ће се кујунџија наћи", „Једна ласта не чини пролеће", „Споља гладац, а изнутра јадац", „Што је право, и Богу је драго") итд. У српској усменој поезији асиметрични **д.** је стих са најширим жанровским функцијама, а оне се често јављају и унутар нестихованог, прозног говора, па и унутар народних приказивања и глуме (на пример, чауш у сватовима у склопу свог прозног говора изговара реченице: „Домаћине, пијан се ваљао", „Домаћине, не ваља ти вино", „Здраво био, у лулу сједио", „Помози Бог, куме, стари свате,/ и сва браћо звана, одабрана!"). С обзиром на то да се и данас код Срба чува гусларска традиција, те да по селима постоје вешти стихотворци који умеју локалну историју да испричају у, више или мање беспрекорном асиметричном **д.**, онда се свакако може закључити да овај стих представља основну стиховну матрицу српске усмене језичке културе.
По тумачењу Измаила Ивановича Срезњeвског и Романа Јакобсона, порекло асиметричног **д.** је веома старо, а налази се у дубокој прошлости прасловенске (Срезњевски) или чак индоевропске заједнице (Јакобсон), премда о тим дубинама немамо јасних писаних доказа. Срезњевски, а његовим трагом и Мирослав Топић, показали су да се структура епског **д.** може препознати и у старијим и дубљим, старословенским језичким слојевима који су записани на почецима словенске писмености. Залажући се за хипотезу о синтаксичко-интонационом систему који је претходио настанку асимeтричног **д.**, Топић упозорава на то да, уважавајући фонолошку позицију полугласника, овај метрички образац можемо препознати у старословенском Оченашу: „Хлѣбъ нашь надьневьныи/ даждь намъ на вьсякъ дьнь./ И остави намъ грѣхы нашѧ."
У српској традицији асиметрични **д.** можемо препознати веома рано, и то већ у писаној глагољској књижевности из друге половине XI в., у ритмичко-прозним записима српског монаха Димитрија Грешника. За препознавање оваквих метричких образаца важно је имати на уму две основне чињенице: прво, полугласници (ъ, ь) могу се фонолошки реализовати на два начина, било у вредности пунога вокала, било у вредности одсутног вокала (полугласници се, дакле, налазе у својеврсној функцији syllaba anceps-а); друго, фонолошка вредност полугласника неће бити одређена само правилима фонолошких позиција слабога (који у историјскојезичким процесима води ка елиминацији полугласника) или јакога положаја (који води ка пуној вокализацији) него ће бити превасходно одређена додатним чиниоцима које намеће структура метричког обрасца: то значи да тај фонолошки амбивалентни слог може из метричких разлога понегде бити активиран, а понегде и дезактивиран. Овакви поступци метричке селекције полугласника могући су јер су они „краћи од кратких самогласника", они су „ултракратки или редуковани самогласници", па као такви „немају јасно изражену артикулацију" (П. Ђорђић), због чега њихова метричка функционалност постаје сасвим арбитрарна: као и у свим другим случајевима syllaba anceps-а она може бити активна, али може бити пасивизирана и неутралисана. Са становишта историјскофонолошких процеса у српском језику важно је знати да су два полугласника у периоду X–XI в. већ готово сасвим изједначила своје изговоре, а да ће тек у XIII–XIV в. доћи до коначне вокализације у јаким положајима или до елиминације вокала у слабим положајима полугласника. Уколико тако разумевамо фонолошке јединице и природу њиховог рашчлањавања, онда можемо сасвим уредну структуру асиметричног **д.** препознати код Димитрија Грешника, у његовој молитвеној ритмичкој прози начињеној по угледу на библијски версет (у заграде су стављени метрички неактивни полугласници): „Аз(ъ) Дъмитръ грѣш(ъ)ник(ъ) оле, в(ъ) имѧ/ от(ъ)ца и с(ъ)ина и свѧтаго доуха/ Възлѣзѫ на горѫ великѫ/ и възовѫ гласомъ великом(ъ)/ азъ вѧжѫ ѕвѣр(ъ) и оусл(ъ)ишитъ/ мѧ свѧтъи Дъмитр(ъ) от(ъ) Солоуна." Ови стихови представљају за сада најстарији запис асиметричног **д.** у српској књижевности.
Епски **д.** је вековима био основни стих усмене српске, па и хрватске поезије, а у писану поезију улазио је спорадично, пре свега у записима усмене поезије који су нам познати у распону од XV до XVIII в. Лука Зима указује на текст из *Зборника Никше Рањине* који приписује Ђору Држићу, а у том тексту препознаје **д.** и каже како „тај стих помиешан с другими налази се већ у једној нар. пјесми код Џ. Држића: 'Зло нека је њему без пристанка,/ Зимњу нојцу без покојна санка,/ Љетњи данак без покојне сјенце.'" С обзиром да је Држић живео крајем XV в., тачније 1461–1501, то онда значи да би у тај период, највероватније, требало сместити сам чин записивања ове песме, ако не баш и чин њеног настанка. Морало би се, међутим, рећи како наведени стихови баш не наликују сасвим на стилизационе поступке народне лирике, али свеједно какво порекло било, народно или уметничко, овај пример свакако идентификује десетерачку песму с краја XV или самог почетка XVI в. У књизи *Рибање и рибарско приговарање* (Венеција 1568) Петра Хекторовића налазимо записе усмених лирских песама које су створене мешовитим стихом – асиметричним **д.** и симетричним осмерцем, па тај поступак, као и употреба риме сведоче да је овај фолклорни метрички образац већ подвргнут поступцима уметничке поезије: „Мајка му је липо име дила/ Сфитла сунца гледајући,/ љуба му је златом венчац вила/ Уз коњица потичући."
Знатно касније Рукопис непознатог Пераштанина (за којег се раније веровало да припада Андрији Змајевићу) из 90-их година XVII в. садржи записе лирско-епских наративних песама у асиметричном **д.** у којима се може препознати траг настанка некакве ембрионалне риме, махом граматичког типа: „Лијеп јунак на Цетињу дође,/ Тер се јунак мачем опасао,/ Перенијем штитом заштитио,/ Тер Цетињи води говорио:/ О Цетињо, хладна водо моја,/ Преметни ме тамо преко тебе,/ Тамо ми је заручница моја,/ Глас ми дође да се разболјела." Такве појаве асиметричног **д.** срећемо и у другим, каснијим зборницима насталим у Боки которској и Дубровнику. Од почетка XVIII в. почињу се умножавати докази о изразитој доминацији асиметричног **д.** у писаним, испочетка само рукописним делима. *Ерлангенски рукопис*, чији настанак Герхард Геземан везује за Војну Крајину на Банији, Кордуну и западној Славонији, те за период 1716–1733, показује изразиту доминацију асиметричног **д.**, па су од укупно 217 песама њих 154 створене у овом стиху, што значи да је учесталост овде досегла 70,96%. Примера велике заступљености асиметричног **д.** у рукописним зборницима усмене поезије има веома много, па рукописне, грађанске песмарице представљају први писани доказ о томе да је и у књигама (додуше, нештампаним) асиметрични **д.** почео да бива изразито доминантан стих.
Као најважнији стиховни образац једног типа уметничке, ауторске поезије стваране на граници усмене и писане књижевности, асиметрични **д.** је посебно постао важан средином XVIII в., у оквиру културног феномена „певања на народну". Реч је о писању поезије и објављивању књига сасвим по обрасцу усмене поезије, уз тек понеке иновације преузете из уметничке поезије. Тако су, примера ради, песници ове оријентације асиметрични **д.** неговали махом као римовани стих, било у астрофичном или строфичном виду. У свом делу *Разговор угодни народа словинског* (Венеција 1759) Андрија Качић Миошић користи најчешће римоване катрене, а стих је готово у потпуности асиметрични **д.**: од укупно 136 песама, чак 134 (или 98,53%) написане су у епском **д.**, а свега две песме су у симетричном осмерцу. Други пример је Матија Антун Рељковић, који у свом делу *Сатир илити дивји човик* (Дрезден 1762) користи најчешће астрофични, парно римовани епски **д.**: све песме написане су у истом стиху. Овај феномен писања „на народну" представља први пример где у писаној, ауторској поезији асиметрични **д.** заузима далеко најважнију улогу у метричком репертоару ових песника.
Знатно већи утицај на елитну културу, па и ширу друштвену популарност асиметрични **д.** стиче са Вуковим сакупљачким радом, с обзиром да је све епске песме на терену, као живу традицију, Вук затекао искључиво у десетерачкој форми, док је у време његове активности онај други стиховни облик усмене епике (бугарштички стих) већ био сасвим нестао. Захваљујући врхунским певачима као што су: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Старац Милија, Старац Рашко, Стојан Хајдук, Слепица Живана, Слепица Јеца и др., као и захваљујући вештом Вуковом уредничком раду, убедљиво су исказане изражајне могућности фолклорног епског **д.** Што се лирских усмених песама тиче, у Вуковој књизи *Народне српске пјесме*, књига прва (Лајпциг 1824) од укупно 406 песама налазимо у асиметричном **д.** укупно 186 песама, што значи да их има 43,35%. Таква заступљеност, 100% епских и 43,35% лирских песама, довољно говори колико је асиметрични **д.** почетком XIX в. био надмоћан у укупном метричком репертоару усмене поезије.
И у писаној поезији асиметрични **д.** се могао наћи како у епским тако и у лирским песмама. Овај процес је приметан код предромантичара, а песници код којих у већој или мањој мери налазимо овај метрички образац су: Доситеј Обрадовић, Григорије Трлајић, Јефтимије Поповић, Сава Мркаљ, Никанор Грујић, Ђорђе Малетић, Василије Суботић, Матија Бан, Медо Пуцић и др. У епском предромантичарском песништву нарочито су у том погледу били доследни: Викентије Ракић (*Житије светаго и праведнаго Алексија человека божија*, Будим 1798; *Жертва Аврамова*, Будим 1799; *Историја о разоренији последњем свјатаго града Јерусалима и о взјати Константинопоља*, Венеција 1804.); Милован Видаковић (*Историја о прекрасном Јосифe*, Будим 1805); Константин Маринковић (*Плач Рахили или избијеније младенцев на повеленије Ирода цара јудејскаго*, Будим 1808); Гаврило Ковачевић (*Јудит мечем Олоферну главу усекнувши тем Јудеју освободивши*, Будим 1808); Јован Суботић (еп *Краљ Дечански*, Будим 1846; затим низ епских песама блиских фолклорном обрасцу: „Врдничка кула", „Дабрац", „Манастирлија", „Губикапа Марко", „Јуришић Никола") и др. Изван епике, асиметрични **д.** веома често су користили: Јован Пачић (*Сочињенија песнословска*, Будим 1827); Никола Боројевић; Ј. Суботић (у низу лирских песама, али и у стихованој драми: *Милош Обилић*, Н. Сад 1864; *Сан на јави*, Н. Сад 1871); Јован Илић (*Песме II*, Нови Сад 1858; *Дахире*, Бг 1891) и др. Ипак, за предромантичаре асиметрични **д.** је облик који равноправно користе скупа са низом других метричких образаца, а међу њима има како оних античког порекла (хексаметар, елегијски дистих, алкејска, сапфина строфа и др.), тако и под утицајем модерних европских токова (једанаестерац, дванаестерац, сестина, станца, сонет и сл.). Због тога су ови песници први почели слободније да комбинују **д.** као народни облик са облицима строфа и песама странога порекла.
Процес трансформације и изразите популаризације асиметричног **д.** најодлучније и естетски најуспелије су извели песници романтизма, тако да у овој епоси стихови фолклорног порекла, попут асиметричног **д.** и симетричног осмерца, као и асиметричног осмерца и симетричног **д.**, постају основни метрички облици уметничке, писане, ауторске поезије. Са романтичарима, асиметрични **д.** је доживео даље структурне промене које су започели предромантичари. Ове промене дешавале су се поступно, те у различитим облицима код разних песника, али доминирају два основна модела. Један је још увек доста близак народном, усменом облику стиха: он је по правилу неримован, без строфне организације, приметно је изгубио квантитативну клаузулу, развија и епске и лирске жанровске функције. Овакав облик налазимо махом код песника раног, патријархалног романтизма, а такви песници су тим стихом исписали читаве књиге изузетно значајних и веома сложених жанровских структура: Сима Милутиновић Сарајлија (осим лирских песама и стихованих драма, још и у развијеним епским делима као што су: *Сербијанка*, Лајпциг 1826; *Зорица*, Будим 1827; *Пјеванија церногорска и херцеговачка*, Будим 1833; *Троесестарство*, Лајпциг 1837; *Троебратство*, Бг 1844; *Трагедија српскога господара и вожда Карађорђа* (1847), Бг – Г. Милановац 1990); Петар II Петровић Његош (уз велик број лирских песама, још и своје најважније књиге: *Луча микрокозма*, Бг 1845; *Горски вијенац*, Беч 1847; *Лажни цар Шћепан Мали*, Трст 1851); Јоксим Новић Оточанин (*Лазарица или Бој на Косову између Срба и Турака на Видовдан 1389*, Н. Сад 1847; *Душанија*, Будим 1863); Јован Сундечић; Ђорђе Марковић Кодер (*Роморанка*, Н. Сад 1862; *Спевови: Сан матере српске. Девесиље. Митологије. Искони*, Бг 1979) и др. Уз читав низ других српских и хрватских романтичара, значајан је допринос хрватског песника Ивана Мажуранића у епу *Смрт Смаил-аге Ченгијића* (изашао у алманаху *Искра* 1846), у којем комбинује епски **д.** и симетрични осмерац.
Његош је већ од својих песничких почетака јасно показао колико му је епски **д.** значајно метричко средство: у првој књизи *Пустињак цетињски* (Цт 1834) читаву трећину књиге (6 наслова од укупно 18) пише овим обликом, а остатак је у симетричном осмерцу; друга пак књига, *Лијек јарости турске* (Цт 1834), сва је исписана у епском **д.** (4 песме). Савршено је природно да је своје епске песме, исписане на начин „певања на народну", Његош испевао у епском **д.**, тако да је то једини стих какав налазимо у специфичној Његошевој антологији народних песама *Огледало српско* (Бг 1846), као збирци записаних усмених песама, али и неких песама које је сам Његош испевао на типично гусларски начин. Доста сличан, али по извесним, метрички ситнијим елементима другачије обликовани **д.** налазимо у трима оригиналним Његошевим спевовима: *Луча микрокозма*, *Горски вијенац* и *Лажни цар Шћепан Мали*. Његошев епски **д.** је најчешће обликован на гусларски начин, па је по правилу неримован, али са све чешћом елиминацијом квантитативне клаузуле и са слободнијим ставом у погледу могућих опкорачења. Ипак, има известан број песама које су очигледније писане да буду читане, али не и уз гусле певане, па су ове песме чак и римоване. Појава риме је сигуран знак да је квантитативна клаузула постала мање важна, чак и сасвим неважна као метричка норма. Посебно треба поменути чињеницу да је у времену изразите афирмације српске усмене епике и дејства Вуковог дела широм света, епски **д.** коришћен и у превођењу Хомерових епова, што су учинили како Његош тако и Лаза Костић. До оваквог метричког решења су кључни српски романтичари попут Његоша и Костића дошли верујући да епски **д.** у српској култури има аналогну функцију оној коју хексаметар има у грчкој култури, те да би превођење требало заснивати на таквим ставовима и проценама.
Други модел асиметричног **д.** уносио је много крупније структурне промене, уз редовну употребу риме, уз сталну строфну организацију, уз чешћа опкорачења и каталексе, комбиновање с другим стиховима и различитим врстама строфа и утврђених облика песама, те уз стилску углађеност која приметно уме да одступи од фолклорног израза. У том погледу су кључне иницијативе исказали најзначајнији представници грађанског, високог романтизма у српском песништву, пре свега Бранко Радичевић и Јован Јовановић Змај. Од бројчано маленог Бранковог опуса, око трећине поетских текстова су у асиметричном **д.**, а међу њима и неке од његових најбољих песама (попут елегије „Кад млидијах умрети", криптосонета „Никад није вито твоје тело"), затим његове најбоље поеме (највећи део *Ђачког растанка*, као и *?*, *Пут*), те читава једна књига (*Песме II*, 1851). Од бројчано великог опуса од укупно 4152 песме, Змај је у асиметричном **д.** написао не више од 277 песама, што износи свега 6,66%; уколико томе додамо и песме написане комбинацијом асиметричног **д.** и неких других стихова (шестерца, деветерца и симетричног **д.**), онда добијамо укупно 318 песама, што опет износи релативно ниских 7,65%; највише Змајевих песама у епском **д.** налазимо у књигама *Снохватице* I-II, Бг 1895; III, Ср. Карловци 1900.
Сасвим супротно Бранку и Змају, од два облика **д.** Ђура Јакшић и Лаза Костић су очигледну предност давали симетричном облику, али је за њих и асиметрични облик један од најважнијих метричких образаца. Асиметрични **д.** Ђура Јакшић користи у нешто ужем жанровском спектру у односу на симетрични **д.**, па га налазимо у љубавним, историјским, политичким песмама, као и песмама епских размера; уз то Јакшић асиметрични **д.** користи и у стихованој историјској драми *Сеоба Србаља* (Н. Сад 1863), мада је стандардни стих романтичарске драме временом, а захваљујући највише Јакшићевом и Костићевом утицају, постао симетрични **д**. По учесталости употребе, за Лазу Костића је асиметрични **д.** трећи стих по значају, а мање је коришћен само од симетричног осмерца и симетричног **д**. Епски **д.** Костић користи не само кад у епском тону говори о важним историјским догађајима, о оријенталном амбијенту, о љубавној теми, о доживљају пријатељске везаности, о интимним недоумицама, о митско-историјским визијама, па чак и о сасвим пригодним лирским ситуацијама. Важност асиметричног **д.** потврђују и метрички репертоари неких других песника. Делујући у оквиру хрватског илиризма, Србин пореклом, аустријски официр по професији и песник по вокацији, Петар Прерадовић је од свих метричких облика најчешће користио асиметрични **д.**, а неке од својих најбољих песама, од лирских па до епских размера (*Лопудска сиротица*, већи део *Пустињака* и *Први људи*), написао је управо овим стихом, а користио га је и у стихованим драмама *Владимир и Косара* и *Краљевић Марко*.
У времену постромантизма, када се поетички концепт романтичара постепено излаже деконструкцији, **д.** постаје све мање значајан стих. Почетак тог процеса већ је веома видљив у опусу Војислава Илића, где од укупно 294 песме налазимо свега 17 песама у асиметричном **д.**, а то износи 5,78%. Овај стих Илић користи ређе не само од осмерца (што је и код романтичара случај) него и од хексаметра, шеснаестерца, дванаестерца, једанаестерца и разних облика мешовитога стиха, што представља случај широког метричког репертоара који подсећа на поетички концепт предромантичара. Ипак, асиметричним **д.** Војислав је написао неке од сасвим добрих својих лирских песама, премда је евидентно да је златно доба **д.** већ почело да постаје ствар прошлости.
Са појавом ранога модернитета с краја XIX и почетка XX в., а код песника као што су Јован Дучић, Милан Ракић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Душан Срезојевић, Стеван Луковић и др., асиметрични **д.** бива стављен на маргину метричког репертоара, али је и код најбољих песника тога доба умео повремено да се јави у брилијантној форми, као што је то случај у Дисовој „Нирвани". Од тада се чешће јављао код песника који су хтели да нагласе своју припадност националној традицији, активирање стиховних облика пријемчивијих за ширу публику, па и наклоност ка популистичком песничком ангажману (почев од сасвим пригодне поезије XIX в. једног националног радника и романтичара какав је био Стеван Владислав Каћански, па преко историјских инспирација двадесетовековних песника Драгољуба Филиповића, Владимира Станимировића, Стевана Бешевића, чак и у раним песмама Станислава Винавера и Растка Петровића). Иако је као стих **д.** сасвим маргинализован, те сведен на уске оквире гусларске традиције и певања за народ (Петар Перуновић, Младен Ђуричић, Радован Бећировић, Милован Војичић, Бошко Вујачић, Драшко и Драган Малиџан, Ђорђије Копривица), ипак није реткост да су и највештији и најрафинованији песници везанога стиха (Стеван Раичковић, Рајко Петров Ного, Милосав Тешић, Ђорђо Сладоје, Драган Хамовић и др.) каткад посезали за овим обликом да би постигли неке изразите метаметричке, уметнички сврховите ефекте.
**Симетрични (лирски, женски, дактило-трохејски) д.** је силабичко-тонски стих пореклом из усмене књижевности, а изразито усмерен ка лирској жанровској функцији јер га у епици уопште нема. Структурно је одређен чврстом цезуром после петог слога и ненаглашеношћу завршних слогова оба полустиха, али није изразитије дефинисан ни јампском ни трохејском интонацијом. У овом силабичком оквиру је ипак лакше остварити јампску интонацију него што је то могуће у асиметричном **д.**, па је зато овај облик био од користи песницима романтизма (Ђ. Јакшић, Л. Костић) у њиховим настојањима да реализују јамб у српском песништву. Оба полустиха симетричног **д.** најчешће су организована по моделу: 3+2 или 2+3, па је стога овај стих често називан дактило-трохејом, а та структура већ довољно говори да га не можемо сматрати изразито јампски интонираним метричким обликом. У свом изворном културном амбијенту, у усменој поезији, симетрични **д.** је неримовани и астрофични облик, а по учесталости је знатно мање заступљен у односу на асиметрични **д.** и симетрични осмерац. Тако у Вуковој књизи *Народне српске пјесме*, књига прва (штампана у Лајпцигу 1824), од укупно 406 песама, налазимо у асиметричном **д.** укупно 22 песме, што значи да их има свега 5,41%; то значи да је по учесталости у усменој лирици Вукових записа симетрични **д.** мање заступљен не само у односу на асиметрични **д.** него и у односу на симетрични осмерац, па чак и седмерац.
Метрички образац симетричног **д.** можемо наћи у записима усмене народне поезије у распону од XV до XVIII в. Такав један запис од укупно 862 песме налази се у дубровачком *Зборнику Никше Рањине* (почетак XVI в.), за који Милан Решетар вели да је почетак његовог преписивања започет 1507. године, а записане песме су највероватније с краја XV в.: „На јунаку су злате остроге,/ А на дјевојци танка кошуља;/ И задјеше се злате остроге/ За дјевојчину танку кошуљу." У *Ерлангенском рукопису* (почетак XVIII в.), од укупно 217 песама, налазимо да је у симетричном **д.** сачињено њих 9, што значи да је учесталост метричког облика релативно ниска и износи свега 4,15%. Спорадичних употреба овог стиха у XVIII в. има и у српском писаном песништву, као на пример код барoкног песника Захарије Орфелина у његовој песми „Тренодија" (1762).
Кључни период у којем симетрични **д.** постаје један од најважнијих стихова укупног метричког репертоара српских песника јесте романтизам. Развојни ток овог стиха је у романтизму био доста динамичан и променљив, с обзиром да га код Бранка Радичевића не налазимо као релевантан облик, али после овог песника стих постепено добија на значају. У Змајевом опусу у симетричном **д.** налазимо свега 37 песама, чему можемо додати још 34 песме у којима се овај стих комбинује са неким другим стиховима (четверац, петерац, шестерац, петерац и шестерац заједно, асиметрични осмерац и деветерац): све у свему, то је укупно 71 песма, што износи свега 1,71% целог опуса. Ипак Змај је овим обликом написао неколико веома успелих песама, различитога жанра, од љубавних и елегија, преко родољубивих и политичких, религиозних и дечјих, хуморних и пародијских, до некролошких и пригодних, па ова ширина жанровских функција говори да је песнику симетрични **д.** био употребљив у веома различите семантичке и метаметричке сврхе.
За разлику од Бранка и Змаја, Ђура Јакшић и Лаза Костић су овом стиху давали нимало занемарљиву предност у односу на асиметрични **д.**: они су у симетричном облику препознали прилику да развију изразитију јампску интонацију у односу на ону коју су допуштали кључни романтичарски стихови - асиметрични **д.** и симетрични осмерац. Уз то ова двојица песника су често комбиновали овај стих са каталектичким облицима или са неким другим стиховима, најчешће онима који су садржавали полустихове од пет слогова. Исто тако су обојица овај стих користили не само у лирској поезији него и као најважнији метрички образац романтичарске стиховане драме: Ђура Јакшић овим стихом пише историјску драму *Јелисавета кнегиња црногорска* (Бг 1868) и трагедију *Станоје Главаш* (Бг 1883), Лаза Костић трагедије *Максим Црнојевић* (Н. Сад 1866) и *Пера Сегединац* (Бг 1882), а после њих исти стих користи и Војислав Илић за своју историјску трагедију *Радослав* (часопис *Србадија*, мај 1882). Ђура Јакшић је приметно више пажње посвећивао симетричном **д.**, тако да од 166 наслова сабраних Јакшићевих песама симетрични **д.** налазимо у 36 песама, што значи да је то 21,68%, док асиметрични **д.** налазимо у 18 песама, што представља 10,80% укупног опуса. И Лаза Костић је већу пажњу посвећивао симетричном **д.,** па таквих песама он има укупно 39, што износи 18,65% његовог опуса; у асиметричном **д.** има 22 песме, а то значи 10,52% читавог опуса. Круна Костићевих настојања блеснула је у песми „Santa Maria della Salute": ту је песник системски чинио комбинације акаталектичког и каталектичког облика, а овај домаћи стих повезао је са станцом као строфним обликом италијанског порекла. И С. В. Каћански даје изразиту предност симетричном у односу на асиметрични **д.**, па стога од укупно 93 песме његових Целокупних дела налазимо свега 5 песама у асиметричном облику, док у лирском **д.** налазимо 16, уз повремене још десетерачке додатке у песмама са мешовитим стиховима.
После романтичарских заноса усмерених ка домаћим традицијским основама, а тиме и ка метричком репертоару усменога, фолклорног порекла, уследиће промена поетичке перспективе код песника ранога модернитета, а то је укључивало не само слободнији однос према облицима странога порекла, него и постепено потискивање асиметричног и симетричног **д.** То је донекле видљиво већ у метричком репертоару Војислава Илића код којег равноправно налазимо како облике домаћег порекла тако и облике античког, класичног (хексаметар, елегијски дистих и сл.), па и модерног порекла везаног за утицаје романских књижевности (сонет, станца, сестина и сл.). Песници модерне, у распону од Ј. Дучића, М. Ракића, А. Шантића, В. Петковића Диса, С. Пандуровића и др., већ су сасвим изоставили **д.** из свог метричког репертоара и свели га на ексцесну појаву.
**Д. у** **другим књижевностима.** Од два описана облика, асиметрични **д.** има веома интензивне комуникацијске релације у међународним оквирима. Као облик који има корене у дубинама индоевропске прошлости, асиметрични **д.** се јавља у разним европским књижевностима, између осталог и у француској и пољској, а приметно мање од њих и у руској поезији. Ипак, овај метрички облик је светску популарност стекао као стих српске усмене поезије, а утицај Вукових дела учинио је да он постане међународно прихваћен стиховни облик, па и облик који је у разним језицима постајао предметом опонашања. Из тих покушаја опонашања српских десетерачких усмених песама, у немачкој књижевности је настао стиховни образац који је назван српским трохејом. Тај стих је створио Јохан Волфганг Гете преводећи баладу „Хасанагиница" (под насловом „Klaggesang von der Frauen des Asan Aga, aus dem morlackischen"), преузету из путописа опата Алберта Фортиса *Путовање у Далмацију* (*Viaggio in Dalmazia*, Венеција 1774). У тој песми Гете је начинио строг изосилабичан стих, неримован и астрофичан (премда се у издањима Гетеове поезије песма јавља слободно издељена на некакве строфоиде), уз то цезура је доста стабилна иза четвртог слога (само се на три места јавља очигледно померена цезура после петог слога, а на још једном месту се јавља у облику 6+4, мада би извесним корекцијама у читању сложенице 'wiedersehen' цезура могла да се нађе на свом уобичајеном месту), а трохејска интонација је сасвим јасна. После Гетеа овај стих су у својој поезији користили Јохан Хајнрих Фос, Аугуст фон Платен, Емануел Гајбел и др. Ово интересовање за српски трохеј је делило судбину општег интересовања за српску усмену поезију и за Вуков фолклористички рад.
Почеци рецепције српске народне поезије из Вукових збирки код Руса везани су за Александра Востокова, који је не само изучавао природу српског стиха и народне руске версификације (*Опыт о русском стихосложении*, СПб 1817), него је у периоду 1824–1827. понудио своје преводе српских народних песама на руски језик. Тим преводима српског епског **д.** Востоков није обезбедио потпуну изосилабичку структуру, ни стабилну цезуру него је испоставио махом троакценатски, понекад четвороакценатски стих са нестабилним бројем слогова. Ипак, извесним артикулационим поступцима није тако тешко да се чак постигне силабичка метричка структура оригинала, уколико је читаоцу до тога посебно стало. Востоковљев напор привукао је пажњу стручњака и песника, а нарочито је значајан рад Александра Сергејевича Пушкина у тој области, с обзиром да је 1834. руски песник написао читаву књигу под насловом *Песме Западних Словена*: књига је сачињена од 16 песама, а од тога су 11 у асиметричном **д.**, а преосталих пет у осмерцу. Највећи део песама је преведен из анонимно објављене збирке Проспера Меримеа *Гусле или избор илирских песама сакупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини* (Париз 1827), а мањи део ове Пушкинове збирке су представљали препеви песама које је Пушкин узео из Вукових књига („Бог ником дужан не остаје", део „Хасанагинице", „Три највеће туге", „Коњ се срди на господара"), али има и песама које је он испевао инспирисан усменим сведочењем о српским устанцима („Песма о Црном Ђорђу", „Војвода Милош"). Такође је значајна чињеница да је чак и пре довршетка ове књиге, Пушкин 1833, угледањем на српски епски **д.**, написао своју успелу и веома популарну стиховану *Бајку о рибару и рибици*. Пушкинов облик овог стиха није подразумевао ни строгу изосилабичност ни чврсту позицију цезуре, тако да су одступања од строгих норми српскога стиха доста честа; уз то распоред нагласака није строго трохејски него је променљив; стих је неримован и астрофичан, а обично се јавља његов двосложни завршетак; у руској метрици овакав облик се сматра тростопним слободним стихом. У мађарској књижевности шира актуелизација настаје већ у првом додиру са српским фолклором и епским **д.** из Фортисових записа, а поготово са Вуковима сакупљачким радом и посредничком улогом Михаила Витковића, као и Кароља Кишфалудија, Ференца Толдија и др. Тако је настао мађарски асиметрични **д.**, али и стилски поступак који је назван „српским маниром", а користили су га песници као што су: Михаљ Верешмарти, Ференц Келчеи, Јожеф Бајза и др. Овај мађарски стих је **д.** са цезуром после четвртог слога и са трохејском интонацијом најчешће комбиновао с облицима с једним слогом мање и с употребом јамба. Овакве песме је Верешмарти писао у периоду 1822–1846, а једну од тих песама написаних „српским маниром" превео је, тачније изнова написао на немачком, а у тој немачкој варијанти текста користио је, на немачком већ одомаћени стиховни облик „српског трохеја". Од свих српских и јужнословенских облика асиметрични **д.** је свакако стих са најбогатијом рецепцијом у страним књижевностима и културама.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Милованов Георгијевић, *Опит настављења к србској сличноречности и слогомерју или просодии*, Беч 1833; Ј. Суботић, „О нашем народном стиху", *ЛМС*, 1843, XVII, 63, 4; „О метрики народни сербски песама", *ЛМС*, 1844, XVIII, 64, 1; 65, 2; 66, 3; *Наука о србском стихотворенију*, Будим 1845; Л. Зима, „Нацрт наше метрике народне обзиром на стихове других народа а особито Словена", *Рад ЈАЗУ*, 1879, XLVIII, XLIX; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", *Рад ЈАЗУ*, 1907, 168, 170; В. Ћоровић, „Његошев десетерац", *Мисао*, 1925, XIX; С. Матић, „Принципи уметничке версификације српске", *ГНЧ,* 1930, XXXIX; 1931, XL; 1932, XLI; Т. Маретић, „Грађа Качићева десетерца", *Глас СКА*, 1931, CXLIV, II, 74; В. Дворниковић, „Психогенеза десетерца", *ППНП*, 1936, 3, 2; С. Винавер, *Покушај ритмичног проучавања мушког десетерца*, Бг 1940; *Језик наш насушни*, Н. Сад 1952; К. Тарановски, „Принципи српскохрватске версификације", *ПКЈИФ*, 1954, XX, 1–2; М. Франичевић, „О неким проблемима нашега ритма. Нацрт за типологију хрватскога стиха XIX стољећа", *Рад ЈАЗУ*, 1957, 313; Д. Живковић, *Ритам и песнички доживљај*, Са 1962; К. Тарановски, „О улози цезуре у српскохрватском стиху", у: *Зборник у част Стјепана Ившића*, Зг 1963; Р. Јакобсон, *Лингвистика и поетика*, Бг 1966; В. Ђурић, „Звучне мађије Његошевог десетерца", у: *Говор поезије I: Појам, слика, звук*, Бг 1966; М. Топић, „О постању епског десетерца", *КИ*, 1968, I, 2; М. Веселиновић Шулц, *Српскохрватска народна поезија у мађарској књижевности XIX и XX века*, Н. Сад 1968; С. Петровић, „Стих", у: *Увод у књижевност*, Зг 1969; А. Младеновић, „Елементи историје српскохрватског језика", у: *Општа енциклопедија Larousse*, 1, Бг 1971; М. Кнежевић (прир.), *Антологија говорних народних умотворина*, Н. Сад 1972; П. Ђорђић, *Старословенски језик*, Н. Сад 1975; Ж. Ружић, *Српски јамб и народна метрика*, Бг 1975; М. Павић, *Језичко памћење и језички облик*, Н. Сад 1976; М. Топић, „Изосилабизам у српскохрватским десетерачким песмама", *АФФ*, 1976, XII; М. Веселиновић Шулц, „Десетерац српскохрватске народне поезије у песничком делу М. Верешмартија", *НССВД*, 1977, 2; Н. Банашевић, „О Његошевом десетерцу", *ПКЈИФ*, 1981–1982, XLVII, XLVIII; Д. Живковић (ур.), *Речник књижевних термина*, Бг 1985; С. Петровић, *Облик и смисао*, Н. Сад 1986; Ж. Ружић, *Над загонетком стиха*, Н. Сад 1986; В. С. Караџић, „Предговор уз Народне српске пјесме, књ. I, у Липисци, 1824", у: *Српске народне пјесме*, књ. I, Дела Вука Караџића, Бг 1987; *Литературный энциклопедический словарь*, Москва 1987; Р. Маројевић, *Сербския песни Александра Востокова*, Г. Милановац 1987; Н. Петковић, *Огледи из српске поетике*, Бг 1990; П. Милошевић, „Путешествије једног српског десетерца у мађарском преводу", у: *Од десетерца до хипертекста*, Будимпешта 2007; Ж. Ружић, *Енциклопедијски речник версификације*, Н. Сад 2008; К. Тарановски, *О српском стиху*, Бг 2010; С. Матић, *Принципи српске версификације*, Бг 2011; И. Негришорац, „Идентитет стиха и његове разлике: Структура и функција асиметричног десетерца у поезији Рајка Петрова Нога", у: Ј. Делић (ур.), *Поетика Рајка Петрова Нога*, Бг–Требиње 2015; В. Савић, *Српска књижевна реч у својим првим столећима*, Пг–Ниш 2019; Р. Маројевић, „Версификација Његошевог спјева 'Шћепан Мали': реконструкција силабичких константи", *ЗМСФЛ*, 2020, LXIII, 1.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСЕТНИК
**ДЕСЕТНИК**, село у средњој Босни, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Какањ. Смјештено је у долини Десетничког потока, лијеве притоке Босне, око 5 км југозападно од општинског центра. Чине га три засеока (Доњи, Средњи и Горњи **Д.**), изграђена на 480–550 м н.в. Највећи је Доњи **Д.** у којем се налази основна школа. Локалним путем повезани су са долином Босне, жељезничком пругом Сарајево–Зеница и Какњом. Године 1991. било је 522 становника, од којих 68% Муслимана и 31,8% Срба.
Новица Ловрић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСЕТОРИЦА
**ДЕСЕТОРИЦА**, уметничка група најмлађе генерације сликара пре II светског рата, која се први пут појавила у јавности 1940. у Београду, без дефинисаног програма и циљева. Meђу оснивачима су Љубица Цуца Сокић, Даница Антић и Јурица Рибар, а чланови су још Алекса Челебоновић, Никола Граовац, Душан Влајић, Стојан Трумић, Боривој Грујић, Миливој Николајевић и Богдан Шупут. Уметничка удружења оснивана су ради међусобног подржавања и подстицања, хватања убрзаног корака са великим европским токовима, те ради развијања групне естетике и појединачних поетика. Група **Д.** постепено се формирала. Још 1934. заједно су излагали Граовац, Антић, Рибар и Челебоновић, ђаци Јована Бијелића, као неформална група популарно названа „Четворица". Душан Влајић, иако ђак Бијелића, придружио се касније. Други чланови учили су сликарство у Уметничкој школи у Београду. Из групе се издвајао Бора Грујић јер се једини образовао у Немачкој, за разлику од осталих који су се усавршавали у Паризу, у духу „париске школе". Истовремени боравак у Паризу Рибара, Сокићеве и Челебоновића током јесени 1936. и њихово уметничко и лично пријатељство били су основ за формирање групе.
Своју прву заједничку изложбу група **Д.** одржала је од 25. фебруара до 7. марта 1940. у великој сали Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић" у Београду, а другу 8. септембра у Дому ликовних умјетности, на Тргу краља Петра у Загребу. Обе изложбе имале су велик одјек у штампи, критичари су писали похвале младој генерацији у успону, али долазећа ратна катаклизма пресекла је деловање групе. Током II светског рата окупатори су убили Шупута и Рибара (1942. и 1943), Влајић је преминуо одмах по доласку из логора у Оснабрику у Немачкој (1945), док су остали чланови групе после рата наставили да развијају своје индивидуалне каријере.
ЛИТЕРАТУРА: И. Симеоновић Ћелић (прир.), *Алекса Челебоновић:* *повест о визуелном*, Бг 1998; Ј. Јованов, ,,Љубица Цуца Сокић и група *Десеторица*", у: *Љубица Цуца Сокић и њено доба*, Бг 2015.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИМИРОВАЦ
**ДЕСИМИРОВАЦ**, село у југоисточном делу Шумадије, источно од пута Крагујевац–Београд. Општинско средиште Крагујевац налази се 7 км према југоистоку. Насеље је дисперзивно, изграђено на побрђу изнад долина потока на 250–270 м н.в. Куће се нижу дуж мрежасто распоређених сеоских путева. Становништво је досељено из Старе Србије, околине Сјенице, Старог Влаха, Тимочке Крајине, Горње Пчиње, Језаве, Груже, Понишавља, Ђетиње, Лепенице, Црне Горе и са Косова. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао између 1.026 лица 1971. и 1.623 лица 2011, од којих су 91,6% били Срби. Пољопривредним занимањима бавило се 11,5% економски активног становништва. Највећи број неаграрног становништва радио је у индустрији и трговини у Крагујевцу, а пољопривредом се бавио као допунском делатношћу. У селу се, уз пут према Београду, налазе православна црква, основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИМИРОВИЋ, Андрија Андра
**ДЕСИМИРОВИЋ, Андрија Андра**, глумац (Београд, 1858 – Београд, 20. IX 1886). Спадао је у најдаровитије младе глумце свог времена. Први пут је ступио на сцену 1876. у путујућој дружини Михаила Пешића, где је играо до 1878. Од 1878. до фебруара 1880. био је члан Српског народног позоришта у Новом Саду, од 1880. до 1882. Народног позоришта у Београду. Од 1882. до 1884. поново је у дружини Михаила Пешића, а од 1885. до марта 1886. поново у СНП-у. Болест га је приморала да се повуче са сцене. Отишао је у Београд код породице где је убрзо умро. Написао је драме *Јадна Мара* и *Глумац на умору* које су објављене у листу *Бачванин* 1886. Био је веома цењен глумац, изузетно интелигентан и образован. На сцени је био осећајан и непосредан, уносио је много темперамента, полета, реалистичности и природности у игру. Витког стаса и пријатног гласа остао је познат по улогама младих љубавника. Значајније улоге: Окељ и Гроф Шузбери, Спиглберг (Ф. Шилер, *Марија* *Стјуартова*, *Разбојници*), Мрђен, Илија (М. Поповић, *Градиња и син му* *Немања*, *Наши сељани*), Мурат (К. Оберњик, *Ђурађ Бранковић*), Мишић (Ј. Ст. Поповић, *Кир Јања*), Бајазит (Ј. Суботић, *Милош Обилић*), Штанцика (К. Трифковић, *Избирачица*), Арман Дивал (А. Дима Син, *Госпођа са камелијама*), Станоје (Ђ. Јакшић, *Станоје Главаш*), Милош Обренбеговић (Л. Костић, *Максим Црнојевић*), Циганин, Милош Ђурић (И. Округић Сремац, *Сеоски лола*, *Саћурица и шубара*), Ђорђе, Спаја (Е. Сиглигети, *Циганин*, *Војнички бегунац*), Карло Дарбел (А. Буржоа, *Госпођа од Сен-Тропеза*), Јаго (В. Шекспир, *Отело*), Ајдук Вељко (Ј. Драгашевић, *Ајдук Вељко*).
ЛИТЕРАТУРА: К. Р., „Г. Десимировић", *Јавор*, 1879, 9; Д. Ружић, „Мемоари – Приказ комада *Чаша воде* Ежена Скриба", *Позориште*, Н. Сад, 1886, 28; С. Лукин Лазић, „Спомен Андри Десимировићу, некадашњем члану Српске народне позоришне дружине († 20/9 1886)", *Позориште*, Н. Сад, 1886, 6; *Српско народно позориште у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Милена Лесковац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИМИРОВИЋ МИКУЛИЋ, Невенка
**ДЕСИМИРОВИЋ МИКУЛИЋ, Невенка**, глумица (Глина, 12. II 1905 – Београд, 3. V 1981). Завршила је три године Државне глумачке школе у Загребу. Почела је да игра као ученица у представама *Еквиноцио* И. Војновића и *Мати* Ф. Галовића. У Хрватском народном казалишту у Загребу провела је 1922–1927. Играјући у драмским делима Л. Н. Толстоја (*Ускрснуће*), Л. Андрејева (*Дани живота*), И. Војновића (*Госпођа са сунцокретом*) и Ј. Кулунџића (*Шкорпион*), истицала се непосредном осећајношћу и чистом дикцијом. Посебно успешна била је у представи *Морал госпође* *Дулске* Г. Запољске. Спадала је међу неколико српских глумаца које је загребачка публика примила изванредно топло и ценила врло високо. После Загреба играла је у НП у Скопљу (1927/28), у НП у Београду (1928–1948) и у Југословенском драмском позоришту (од 1949. и након пензионисања). Витална, јаког темперамента, сачувала је до краја снагу и свежину. Истицала се посебно у улогама жена наглашених индивидуалности, попут Меланије (М. Горки, *Јегор Буличов*) и Домне Пантелејевне (А. Н. Островски, *Таленти и обожаваоци*). У почетку је била ближа карактерно-драмском него чисто драмском фаху, па је касније тај прелаз био безболан и спонтан. Била је непосредна, једноставна, способна да карактеризацију ликова растерети сувишних појединости. И карактерне улоге и оне с комичном нотом, у којима је постигла најлепшу меру, тумачила је неусиљено. Истицала се лепом, правилном дикцијом у којој се сачувала пријатна нијанса народног говора њеног родног краја. Улоге: Катарина Петровна (К. Волмелер по Ф. Достојевском, *Ујкин сан*); Дејамира (К. Голдони, *Мандрагола*); Катица, Нанчика (Ј. Ст. Поповић, *Кир Јања*, *Родољупци*); Лела, Ружа (П. Петровић Пеција, *Душе*, *Суза*); Лиза (М. Беговић, *Пустолов пред вратима*); Фјокла Ивановна (Н. В. Гогољ, *Женидба*); Госпођа Пернел (Ж. Б. П. Молијер, *Тартиф*); Стелина мајка (В. Велмар Јанковић, *Срећа А. Д*.); Живка, Симка (Б. Нушић, *Госпођа министарка*, *Ожалошћена породица*); Настасја Ивановна (Л. Н. Толстој, *Живи леш*); Мајка (Р. Маринковић, *Глорија*); Управитељица поште (Ј. В. Гете, *Стела*); Султанија (M. Огризовић, *Хасанагиница*); Жермена (А. Жари, *Последњи спрат*); Гђа Ворeн (Б. Шо, *Занат госпође Ворeн*); Анка (Љ. Бобић, *Породица Бло*); Роса Трифковић (С. Куленовић, *Вечера*); Мајка (М. Крлежа, *Вучјак*); Госпођа Пичам (Б. Брехт, *Опера за три гроша*), Анфиса (Н. Островски, *Вуци и овце*).
ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; *Преображења, Драма НП у Београду, од 1868. до 2007*, Бг 2009; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до* *модерног доба*, IV, Бг 2017.
Весна Крчмар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИНА де РИСА
**ДЕСИНА де РИСА**, градитељ, клесар (Дубровник, друга половина XIII в.). Познат је на основу уговора који је потписао 30. VIII 1281. са монахом Давидом, некадашњим жупаном Димитријем, сином Вукановим и унуком Стефана Немање, којим се обавезао да сагради цркву у Бродареву (жупа Љубовија на Лиму), познатoj као Давидовица. У Дубровник се вратио 1282. Канцеларијски и нотарски списи дубровачког архива помињу га као градитеља цркве и градског житеља, који је припадао бројној породици истог презимена. У граду су вероватно живели његови родитељи, а тамо је имао земљу и виноград. Позната су имена тројице његових синова: Влахо (Блажo) je радиo заједно са оцем, док су се Бошко и Радослав бавили трговином.
ИЗВОР: Г. Чремошник (прир.), *Историјски споменици Дубровачког архива, св. I, Канцеларијски и нотарски списи 1278–1301*, Бг 1931.
ЛИТЕРАТУРА: Ц. Фисковић, *Први познати дубровачки градитељи*, Дубр. 1955; В. Ј. Ђурић, ,,Дубровачки градитељи у Србији средњег века", *ЗМСЛУ*, 1967, 3; М. Чанак Медић, ,,Да ли је Давидовица изгледала као гробне цркве Немањића?", *Саопштења*, 1981, 13; *Архитектура друге половине XIII века*, Бг 2007.
Бранка Гугољ
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИНЕ
**ДЕСИНЕ**, село у источној Србији, у Браничеву, у долини Десиначке реке (десна страна слива Дунава). Општинско средиште Велико Градиште је око 20 км североисточно од села с којим је спојено слепим локалним путем и путем Велико Градиште – Пожаревац. Насеље је компактно, смештено на разгранатој изворишној челенци потока на 120–180 м н.в. и добило је радијалан облик. Улице су мрежасто распоређене. Први помен села је из 1467. у Браничевском тефтеру када је имало три куће. У другој половини XX в. почела је спора депопулација, која је временом постајала све бржа. Године 1953. село је имало 1.299 становника и до 2011. њихов број је смањен на 519, од којих су 93,4% били Срби. Највећи број економски активног становништва (62,1%) ради у пољопривреди, а велик број мештана је на раду у земљама Западне Европе. У селу се налазе православна црква и четвороразредна основна школа.
Драгица Р. Гатарић
**Црква Св. четрдесет мученика севастијских.** У извештају егзарха Јована Михаиловића из 1734, када се први пут помиње, храм је био у јако лошем стању. По предању, ову прву цркву брвнару саградио је на свом имању сточарски трговац Десимир из **Д**. Након урушавања, на истом месту је подигнут нови храм (1820–1827), о чему сведочи више докумената. Друга црква у **Д.** била је брвнара подигнута на каменим темељима с тршчаним кровом. Црква је иконостас вероватно добила око 1831, што потврђују две престоне иконе из новембра те године. Његово сликање приписује се зографу Јањи Молеру, а од првобитне олтарске преграде сачуване су престоне иконе и крст с Распећем. Како је црква 1836. била у лошем стању, парохијани 1841. Попечитељству просвете упућују молбу да оправе и изграде нову, за шта добијају одобрење. Тада је на темељима претходне озидана црква од печене цигле. Године 1868. срушен је кров, па су дограђени зидови и дрвени свод. Црква је једнобродна, подужне основе, а кров од ћерамиде је 1889. замењен црепом. Садашњи иконостас у храму извео је 1929. Јосиф Вучетић, академски сликар и професор пожаревачке гимназије. Црква поседује значајне књишко-архивске и богослужбене предмете.
Ана Костић
ИЗВОР: Архив Србије.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, *Православна србска црква у књажеству Србии*, Бг 1874; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1733. године", *Споменик СКА*, 1905, XLII; Т. Р. Ђорђевић, *Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша (1815–1839)*, Бг 1926; Ж. Ј. Петровић, „Летопис цркве десинске у архијерејском намесништву рамско-голубачком Епархије браничевске", *Браничевски весник*, 1939, 246; М. Коларић, *Класицизам код Срба (1798–1848)*, V, Бг 1966; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Н. Ђокић, Љ. Поповић (прир.), *Браничевска епархија у првој половини XIX века*, По 2005.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИСАЛИЋ, Михаило
**ДЕСИСАЛИЋ, Михаило**, златар (Сарајево, прва половина XVI в. – Сарајево, ?). Спомиње се у запису из 1564. у патерику који је дијак Дмитар преписао у његовој кући у Сарајеву, заједно са браћом, Николом и Драгобратом, као поручилац рукописа. Његови радови нису се сачували и нису познати из извора. Сматра се да сарајевска породица Десисалић потиче од херцеговачке властеоске породице Вуковић-Десисалић. Њени су чланови у XV в. служили на двору херцега Стефана Вукчића и његових наследника. Златарством су почели да се баве пошто им је одузет властеоски посед после османског освајања српских земаља. Из писаних извора познато је још неколико сарајевских златара из XVI в. и њихових радова. По уметничким достигнућима, броју радова и утицају који је имала, сарајевска златарска радионица једна је од најзначајнијих у развоју српског златарства XVI и XVII в. Исламски мотиви су код српских сарајевских златара много брже прихватани него у другим радионицама јер су хришћани и муслимани у Сарајеву имали заједнички еснаф.
ЛИТЕРАТУРА: П. Момировић, „Прилог проучавању сарајевских кујунџија", *Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском владавином*, 1954–1955, 5; З. Шабановић, „Босански намјесник Ферхад-бег Вуковић-Десисалић", *ЗФФ*, 1956, 4/1; Б. Радојковић, *Старо српско златарство*, Бг 1962; *Српско златарство XVI и XVII века*, Н. Сад 1966; С. Рудић, *Властела Илирског грбовника*, Бг 2006.
Валентина Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИСЛАВА
**ДЕСИСЛАВА**, супруга дукљанског кнеза Михаила (? – ?, друга половина XII в.). У писму барског епископа Гргура упућеном Гвалтерију, сплитском канонику и папском легату, 1183. или 1184. говори се о нападу великог жупана Стефана Немање на град Бар. Том приликом Гргур је нагласио да кнез Михаило, који се иначе старао о благостању Барске цркве, није био у прилици да помогне Бару јер су га „притисли ујаци", тј. Немања и његова браћа Мирослав и Страцимир. Под притиском рашког великог жупана кнегиња **Д.** је напустила Дукљу и у пратњи епископа Гргура, жупана Гердехе и Црепуна, казнаца Грдомила и других великаша пронашла уточиште у Дубровнику. Осећајући се безбедно, она је 20. VIII 1189. два своја брода дала на коришћење дубровачкој општини под условом да јој пловила буду враћена ако буде одлучила да напусти Дубровник. У случају да бродови буду оштећени, општина је требало да јој надокнади штету у износу од сто перпера. Њена даља судбина није позната.
ИЗВОРИ: T. Smičiklas, *Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II*, Zg 1904, 170 (№ 169); L. Thallóczy, C. Јireček, E. Sufflay, *Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I (a. 344-1343)*, Vindobonae 1913, 33 (№ 99); А. Соловјев, *Одабрани споменици српског права (од XII до XV века)*, Бг 1926.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе I*, Тг 1967.
Катарина Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСИСЛАЛИЋИ
**ДЕСИСЛАЛИЋИ**, властеоска породица, господари области Млаве и Хомоља од друге половине XIV до средине XV в. Њихово седиште налазило се у Ждрелу на улазу у Горњачку клисуру. Ово утврђење је вероватно било центар власти. О овој породици се зна само оно што је сачувано у натписима на надгробним плочама њених чланова пронађеним у Малој цркви посвећеној Богородици Пречистој у комплексу Ждрела. Ктитори цркве били су извесни Илија и Теодора, који су у њој сахрањени заједно са двоје малолетне деце по свој прилици средином XIV в. Бригу о цркви је под непознатим околностима преузео Угљеша **Д.**, велики војвода кнеза Стефана Лазаревића и брата му Вука, који је умро као монах Сава 20. Х 1394. Могуће да је први поменути **Д.** био Илијин и Теодорин рођак. Његов син Вук Угљешић је сахрањен августа 1438. Вероватно је погинуо током турског напада на Браничево и Кучево, који се одиграо управо у то време. Вуков син Стефан Угљешић преминуо је 27. VI 1452. Са њим се прекида низ **Д.** сахрањених у Богородици Пречистој. У Малој цркви је откривен и гроб Стефана Кувета, који је умро 4. јануара непознате године. У питању је син Вука Кувета, великог челника деспота Стефана. Није познато у каквим су везама били **Д.** и Кувети.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Мадас, А. Гајић, „Надгробне плоче и гробови ктитора цркве Богородице Пречисте у комплексу Ждрела у Горњачкој клисури", *Саопштења*, 1983, 15; С. Мишић, „Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. године и источна српско-турска граница", *ИГ*, 1987, 1–2; Д. Мадас, „Средњовековно Ждрело – Десислалићи и Кувети", *Viminacium*, 1995–1996, 10; В. Алексић, *Властела Лазаревића са надгробних споменика из Богородице Пречисте у Ждрелу*, Круш. 2007.
Катарина Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСКА
**ДЕСКА**, село у Мађарској, југоисточно од Сегедина. Помиње се у Чанадској жупанији већ од краја XV в, а у време турске владавине од 1552. припала је Чанадском санџаку. Била је насељена Србима који су у другој половини XVII в. у селу подигли и једну скромну цркву. У првој половини XVIII в. пустаре око **Д.**, Сирига и Сентивана арендирао је српски граничарски капетан Васа Велики. Када је развојачена Потиско-поморишка граница, један део бивших српских војника доселио се са породицама у **Д**. Од средине XVIII в. **Д.** се редовно води као село са већинским српским становништвом. Српска црква која је саграђена од тврдог материјала у XVIII в. страдала је током мађарске револуције 1848–1849. Садашња црква у **Д.** подигнута је 1859, док је торањ цркве завршен 1863. Већи део иконостаса – престоне, празничне, као и иконе апостола – насликао је 1900. Душан Алексић.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСКАШЕВ, Стеван
**ДЕСКАШЕВ, Стеван**, оперски и оперетски певач, глумац, књижевни преводилац (Арад, Румунија, 3. X 1852 – Врапче код Загреба, 21. I 1921). Основну школу, нижу гимназију и трговачку струку учио је у Араду и Темишвару и потом радио као трговачки путник. Прва глумачка искуства стекао је у позоришној трупи Ђорђа Пелеша с којом је наступао током 1873/74. У Народном позоришту у Београду дебитовао је 1875. Ту је учио певање код Д. Јенка, а глуму код Ј. Бошковића и наступао у драмским комадима и комадима с музиком. Каријеру је наставио у загребачком Хрватском народном казалишту у којем је био оперски и оперетски лирски тенор (1881–1889). Две године био је солиста Мађарске краљевске опере у Пешти (1889–1891), а током сезоне 1893/94. ангажован је у Српском народном позоришту у Новом Саду. У Загребу је поново од септембра 1894. до краја 1895, те од јануара до маја 1898. Гостовао је у Русији, Пољској, Аустрији, Грчкој и Турској. Један је од пионира вокалне уметности код Срба. Његово певање одликовало се снагом, прецизном интонацијом, поузданим висинама и одличном дикцијом. Најзначајније улоге: Фауст (Ш. Гуно, *Фауст*); Дон Хосе (Ж. Бизе, *Кармен*); Вилхелм Мајстер (Ш. Л. А. Тома, *Мињон*); Лајонел (Ф. фон Флотов, *Марта*); Гроф Алмавива (Ђ. Росини, *Севиљски берберин*); Радамес (Ђ. Верди, *Аида*); Стева Драгић (Е. Тот, *Сеоска лола*); Бранко (Е. Сиглигети, Ш. Балаж, *Радничка побуна*) и др. Био је цењен и као драмски глумац. У млађим годинама тумачио је улоге љубавника и бонвивана, а касније отмену господу. Био је изузетан певач уз гусле и одличан црквени појац. Јован Јовановић Змај посветио му је две песме („Дескашев и Бранко", *Јавор*, 31. I 1888; „Наш Дескаш", *Стармали*, 20. IX 1889). На српским и хрватским позорницама играни су његови преводи многих драмских комада.
ДЕЛА: преводи с мађарског: „*Сеоска лола*, позоришна игра у три чина с певањем, по делу Еде Тота 'посрбио' Стеван Дескашев", 1878, у: П. Марјановић (прир.), *Посрбе*, Бг 1987; Е. Сиглигети, Ш. Балаж, *Радничка побуна*, у: О. Марковић (прир.), Бг 2005; с руског: А., „Божић у Паризу", *Браник*, Н. Сад, 25. XII 1910 / 7. I 1911.
ЛИТЕРАТУРА: *A Magy. Kir. Operaház 1884–1909*, Budapest 1909; С. Милетић, *Хрватско глумиште*, Зг 1978; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Р. Пејовић, *Српско музичко извођаштво романтичарског доба*, Бг 1991; Ж. Петровић, *Репертоар Народног позоришта у Београду 1868–1914*, Бг 1993; С. Турлаков, *Верди у Београду до 1941*, Бг 1994; А. Влашкалин, *Др Јован Пачу и његов круг*, Бг – Н. Сад 1996; Р. Пејовић, *Опера и Балет Народног позоришта у Београду (1882–1941)*, Бг 1996; И. Попов, „Стефан Дескаш", *Арад кроз време*, Темишвар, 2006, 7.
Александар Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСКРИПТИВНА ЛИНГВИСТИКА → ОПИСНА ЛИНГВИСТИКА
**ДЕСКРИПТИВНА ЛИНГВИСТИКА** → **ОПИСНА ЛИНГВИСТИКА**
# ДЕСНА СТРАНА
**ДЕСНА СТРАНА**, традиционално схватање приоритета који се десној страни даје у односу на леву. Засновано на дихотомном обрасцу међусобно супротстављених чинилаца, поимање десне и леве стране у народном веровању и религијској пракси имало је супротна значењска одређења. Ова разлика је делом проистекла из односа према Сунцу, као првобитног начина оријентисања Индоевропљана у простору, окретањем лица према истоку и праћењем сунчевог кретања јужном хемисфером према западу, што је и подразумевало кретање од леве ка **д. с**. Такво, према Сунцу, опосуно или наопосуно кретање, од леве ка **д. с.**, имало је позитивно, док је кретање у супротном смеру имало негативно значење. Одређењем десног као позитивног, а левог као негативног, створена је семантичка опозиција која је добила и шире конотације у полној, религијској, друштвеној и етичкој сфери. Десна је сматрана правом, добром, јачом, мушком и божанском страном, док је лева била њена супротност. Према овом обрасцу, веровало се да када некоме зазвони десно уво, да ће добити глас од мушкарца, а када би му зазвонило лево да ће му глас стићи са женске стране. И пол будућег детета је одређиван тако што би се његов први покрет у мајчиној утроби, зависно од тога да ли је на њеној десној или левој страни тумачио манифествовањем мушког или женског знака. На том принципу је предвиђана и скора смрт неког укућанина коју је наговештавало отворено око покојника. Уколико би то било десно, онда је то био предзнак смрти мушкарца, а уколико би било лево онда је оно наговештавало смрт жене. Повезивано са мушким и женским принципом, десно као мушко имало је у патријархалној култури позитивно, а лево као женско негативно значење. Мушки пород се називао „срећа", а жене нису смеле да пређу пут мушкарцу да му се не би догодила нека несрећа. Традиционално позитивно значење **д. с.**, у односу на супротну, леву страну, наглашава и хришћанство у којем десно добија значење божанског атрибута. Након Христовог васкрсења и узнесења, он је, како се вели, заузео своје место поред Бога са његове **д. с.** (Мк 16, 19). У храмовима, током литургије, на **д. с.** стоје мушкарци, а на левој жене. Потекао из соларног култа, обредни правац кретања удесно је опонашање сунчевог кретања па се зато и сматрало да је тај смер добар и да се његовим поштовањем може постићи жељени позитиван ефекат. Тим смером су се кретале обредне поворке, окретао славски колач и играна народна кола. Коло које се кретало у супротном смеру, од десне ка левој страни, било је мртвачко коло, „коло наопако", чијим је хтонским карактером изражавана жалост за покојником. У црној магији, вршеној са циљем да се другоме начини штета и учини зло, приоритет је имала лева страна. Значењска опозиција десног и левог изражена је и у схватању среће и несреће, односно добра и зла. Сваки појединац је, према веровању, имао свог анђела на десном и свог ђавола на левом рамену који су му одређивали шта да чини. Људи традиционалне културе у свакодневном животу и у религијској пракси посебно су пазили на редослед којом ће ногом или руком нешто најпре учинити у важним животним тренуцима када су се обредом настојали обезбедити напредак и срећа. Тако би млада десном ногом закорачила у свој нови дом, а полаженик је улазио десном ногом у кућу коју је полазио. Овог правила да приоритет има **д. с.** држали су се и у свакодневном животу приликом облачења и обувања. За оног коме током дана иде све наопако, који показује зловољу, свадљивост и нетрпељивост према другима, каже се да је „устао на леву ногу". У савременој култури је потиснуто традиционално дубље религијско значење ових опозиционих појмова, па данашњи човек последице одређених својих поступака тумачи у кључу празноверних схватања десног и левог.
ЛИТЕРАТУРА: M. Стојковић, „Опосун, наопосун и трократно наопосуно окретање", *Зборник за народни живот и обичаје ЈАЗУ*, 1929, 27, 1; С. Зечевић, „Лева и десна страна у српском народном веровању", *ГЕМ*, 1963, 26; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1991.
Бојан Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСНИЦА, Бошко
**ДЕСНИЦА, Бошко**, правник, историчар, књижевник (Обровац, Далмација, 4. I 1886 – Обровац, 1. IV 1945). Студије права завршио је у Бечу 1912. Прве књижевне приказе и преводе дела српских писаца на италијански језик објавио је током студентских дана у листу *Nuova rassegna* (1906). По повратку у Далмацију радио је као адвокатски приправник у Задру. Као противник италијанске окупације делова Далмације, заједно с братом Урошем био је интерниран у Гвалдо Тадину код Перуђе у Умбрији (1919–1920), а потом је у родном граду отворио адвокатску канцеларију. Осим тога, бавио се археолошким истраживањима у околини Обровца и стварао археолошку збирку. Проучавао је млетачку власт у Далмацији, посебно улогу котарских ускока, историјску подлогу народних песама и млетачко-турске ратове, пишући радове на поузданим документима. Сарађивао је у више листова и часописа, а објављено му је неколико важних расправа (*Историја котарских ускока*, *I (1646–1684)*, Бг 1950; *Историја котарских ускока*, *II (1684–1749)*, Бг 1951; *Стојан Јанковић и ускочка Далмација. Изабрани радови*, Бг 1991). Као преводилац истакао се преводима дела Бенедета Крочеа и Ђозуа Кардучија на српски, а Сима Матавуља и Јована Јовановића Змаја на италијански језик. Био је један од покретача *Магазина сјеверне Далмације*, а уочи II светског рата радио је на политичком окупљању Срба у северној Далмацији у покрету под називом „Срби на окуп". Био је у групи српских политичара који су сматрали да је италијанска окупација неупоредиво боља од власти НДХ, па је 8. V 1941, заједно са Ником Новаковићем Лонгом, посетио италијанског цивилног комесара у Сплиту Алда Бертолућија и у име 100.000 православних Срба из северне Далмације затражио да Италија анектира Далмацију. Јуна 1941, на састанку у Бенковцу, био је један од српских представника који су затражили да се Кнински и Грачачки котар прикључе италијанској зони. Током 1942. имао је контакте са представником Југословенске војске у отаџбини за Далмацију Илијом Труфиновићем Бирчанином. Након капитулације Италије прикључио се Покрету отпора под вођством КПЈ. Био је члан Окружног НОО, потпредседник Српског културног друштва „Просвјета", а по ослобођењу Задра управитељ Државног архива (новембра 1944), остајући на том месту до смрти.
ДЕЛА: *Земунички догађај*, Шибеник 1929; *Једна непозната буна и један незнани мученик*, Шибеник 1929; *Опсада Шибеника 1647 год.*, Шибеник 1939; *Сабрана дјела*, Зг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: „Бошко Десница", *Српска ријеч*, 14. IV 1945, 4; Д. Гиздић, *Далмација 1941*, Зг 1959; *Далмација 1942*, Зг 1959; Д. Берић, „Бошко Десница", *Задарска ревија*, 1960, 4; Д. Гиздић, *Далмација 1944–1945*, Зг 1964; Ф. Јелић Бутић, *Усташе и Независна Држава Хрватска*, Зг 1977; *Четници у Хрватској 1941–1945*, Зг 1986; М. Пекић, „Кореспонденција Јована Цвијића са Србима из сјеверне Далмације", *ЗРФФ*, 2003, 34; М. Савић, „Бошко Десница: историјски и културни мозаик Далмације раног новог вијека", у: Б. Десница, *Сабрана дјела*, Зг 2008; С. Божић, *Срби у Хрватској 1918–1929*, Бг 2008; Ј. С. Радојчић, *Срби западно од Дунава и Дрине. Биографије*, I, Н. Сад 2009; К. Николић, *Италијанска војска и четници у Другом светском рату 1941–1943*, Бг 2009; Д. Р. Живојиновић, *„La Dalmazia o morte"*. *Италијанска окупација југословенских земаља 1918–1923. године*, Бг 2012; К. Новаковић, *Срби у сјеверној Далмацији*, Бг 2013.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСНИЦА, Владан
**ДЕСНИЦА, Владан**, књижевник (Задар, 17. IX 1905 – Загреб, 4. III 1967). Потиче из угледне и политички врло утицајне српске породице Десницa из Обровца, срођене с потомцима јунака народних пјесама Стојана Јанковића; школовао се у завичају (Задар, Сплит, Шибеник), у Паризу и Загребу (дипломирао право 1930). По угледу на алманах *Српско-далматински магазин* (излазио 1835–1873), покренуо *Магазин Сјеверне Далмације* (Сплит 1934–1935), гдје је почео да објављује приповједачку и есејистику прозу (претежно окренут животу и традицији Срба и Хрвата у Далмацији). Припремљену збирку приповиједака за београдског издавача „Гецу Кона" и збирку стихова онемогућиле су и уништиле ратне прилике. Прве године окупације провео је у Задру (до 1943), потом у Исламу Грчком, одакле прелази у Загреб као службеник у Влади НР Хрватске (1945–1949), од 1950. је професионални писац. Приповијетке, одломке романа, сценарије, хумореске, чланке, есеје, пјесме, приказе, критике објављује од 1947. Прва **Д.** засебна књига је роман *Зимско љетовање* (Зг 1950), а затим су услиједиле збирке приповиједака *Олупине на сунцу* (Зг 1952); *Прољеће у Бадровцу* (Бг 1955); *Ту, одмах поред нас* (Н. Сад 1956); *Фратар са зеленом брадом* (Зг 1959), те књига пјесама *Слијепац на жалу* (Зг 1956) и најзначајније дјело, роман *Прољећа Ивана Галеба* (Сар. 1957)*.* Као приповједач пошао је од портрета, живота локалног јунака („Животна стаза Јандрије Кутлаче", *Магазин Сјеверне Далмације*, 1934), али ће захватити и комплекс српских сеоба, прилагођавања, денационализације и одрођавања, васпитања, положаја интелигенције у провинцији, додир села и града, типичних карактера, или варирања мотива старије традиције (мотив хвалисавог војника, исповиједање хајдука). Више приповиједака дају граничне ситуације живота (каријера, физичко стање) у сажетим облицима савршене израде (по једној од **Д.** теза, да „у књижевном дјелу свака реченица мора бити умјетничка"). Наћи ће се, међутим, и приче у којима „читава стварност виси о једној нити", а „наш удес, сам наш живот, леже у руци произвољнога, у власти луде случајности": есејистичке мисли о потенцијалима стварности, мноштву, непредвидљивости исхода догађаја, игри стварног и ирационално-имагинативног (приповијетке „Правда", „Прича о фратру са зеленом брадом"). Новелистички дио опуса **Д.** усредсређен је на учмале средине које изненадни догађаји стављају у покрет, а судбине јунака захватају поремећај и преокрет. Један тип приповиједака заснива се на некој врсти парадоксалног исхода чврсто утемељеног у локалном („Божићна прича"). Други тип приповиједака као тему има долазак у провинцију и одвија се или као трагедија пропадања или као комедија привидног прилагођавања (нпр. „Бунаревац" и „Прољеће у Бадровцу"). Танани описи далматинских пејзажа су на рубу симболичне антропоморфизације и персонификоване судбине јунака или менталитета поднебља. Виртуозни склоп радње прате развијени коментари који подсјећају на есеје и поглавља романа *Прољећа Ивана Галеба*. Искуство новелисте заправо је претходило роману *Зимско љетовање*, који је у првим домаћим критикама нападнут из идеолошко-националних разлога, али је у иностранству (италијански слависти) оцијењен као један од умјетнички најзначајнијих европских одзива на рат. У оксиморонском наслову **Д.** је наговијестио свој омиљени поступак контрапунктирања физиономија, судбина, менталитета, карактера, обједињених дисперзивном причом о групи избјеглица из Задра у готово изолованом српском селу поред самог града (ауторов положај у Исламу Грчком). Суочавања припадника двију култура имају разнолике видове, од егзистенцијалне зебње до комично-гротескних сцена и чисте а апсурдне трагике, која потврђује непремостиву удаљеност људи присиљених да живе заједно. Роман је сав у кретању изолованих видокруга, самосталних слика у јединственој поетској аури беспрекорне стилске истанчаности. Међутим, **Д.** је тек с *Прољећима Ивана Галеба: игре прољећа и смрти* наишао на опште признање књижевне критике. Писан од 1936, роман је објединио ауторове књижевне распоне: организован је око тачке гледишта јунака на прагу старости, изолованог у болничкој постељи (музичар Иван Галеб). Фабула се распршила у евокативне тренутке распоређене најчешће по асоцијативности, али и по вишеструкој контрапунктској игри међусобног освјетљавања живота и смрти (свјетлости/мрака, дјетињства/старости, здравља/болести, чулности/спиритуалности, опажања/контемплације, стварности/привида). Стилски и семантички богато приповиједање (дјетињство, ликови породице, параболичне приче) смјењују есејистичка разлагања (човјек и свијет, умјетност, живот). Разорена епска природа радње („књига без садржаја" као идеал), претворена је у низ наративних, дескриптивних и есејистичких фрагмената високих умјетничких досега и мисаоне дубине. Ритам, густина излагања, убрзава се и разуђује измјенљивошћу стилско-тематских комплекса (иронија, гротеска, коментар, промјена ставова, интонације, улазак фрагмената из текуће стварности и из сјећања и др.). Раздешеност људске судбине ставља се истовремено као пројект приче и пројект поетичке расправе, у естетској функционалности сваког детаља. Настао под упливом аутора ХХ в. (М. Пруст, Т. Ман), у досљедној самоспознаји/самоисказу, роман се састоји и из аутономних прича (дијелом објављене у збирци *Ту, одмах поред нас*), што потврђује тијесне везе са осталим дијеловима **Д.** опуса, са есејистиком, лириком, разматрањима естетичких или егзистенцијално-антрополошких питања, и са његовим приповијеткама подједнако грађеним реалистичким поступцима или поступцима модерне фантастике (недовршени роман, *Проналазак атханатика,* о проналаску лијека против смрти, истовремено је расправа о природи умјетности и антиутопијска визија човјечанства без морала и слободе). Драма *Љестве Јаковљеве* (*Живот под рефлекторима*, Зг 1961) усредсређена је на дијалог снажних мисаоно-етичких дилема у стању угрожене егзистенције. У есејима **Д.** је проницљиво тумачио личност Доситеја Обрадовића и духовну подлогу дјела Мирка Королије, а послије II свјетског рата се супротставио идеологизацији умјетности и грубом поимању реализма у књижевности. Преводио је са француског (А. Жид), италијанског (Б. Кроче, *Књижевна критика као филозофија*, Бг 1969; Л. Лионело Вентури), руског (Толстој). Дјела су му превођена на словачки, енглески, италијански, чешки, француски, мађарски, њемачки, пољски, руски и др. Сабрана дела **Д.** изашла су у редакцији С. Кораћа у четири књиге у Загребу 1975, а Изабрана дела такође у четири књиге, у Београду 1993 (четврта књига садржи „Библиографију **Д.** (1933–1990)" коју је саставила Љ. Томашић).
ДЈЕЛА: Ј. Радуловић (прир.), *Прогутане полемике*, Бг 2001; Д. Маринковић (прир.), *Хотимично искуство: дискурзивна проза Владана Деснице*, 1–2, Зг 2005–2006.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић, *Дух модерног времена у „Прољећима Ивана Галеба"*, Бг 1967; М. Јеремић, „Владан Десница", *ЛМС*, 1967, 399, 5; Ј. М. Миловић, „Разговор с Владаном Десницом о уметничком стварању", *ЛМС*, 1969, 404, 5; С. Кораћ, *Свијет, људи и реализам Владана Деснице*, Бг 1972; Р. Микић, *„Прољећа Ивана Галеба" Владана Деснице*, Бг 1985; К. Немец, *Приповиједање и рефлексија*, Осијек 1988; Д. Рапо (ур.), *Зборник радова о Владану Десници*, Зг 2004; Ј. Радуловић, Д. Иванић (ур.), *Књижевно дело Владана Деснице: зборник радова поводом 100-годишњице рођења*, Бг 2007; Д. Роксандић и др. (ур.), *Десничини сусрети 2009: зборник радова*, 1–16, Зг 2009; Д. Роксандић, *Илузије слободе: огледи о Владану Десници*, Зг 2018.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСНИЦА, Владимир
**ДЕСНИЦА, Владимир**, политичар, велепосједник (Обровац, Далмација, 20. XII 1850 – Обровац, 31. I 1922). Родоначелник је најзначајније српске породице у Далмацији; отац Уроша и Бошка, дјед Владана. Потиче из трговачке породице. Био ожењен Олгом, ћерком грофа Илије Деде Јанковића. Од најраније младости активно је судјеловао у национално-политичком раду Срба у свом завичају. Био је повезан са представницима Омладинског покрета у Новом Саду и Београду. Покренуо је Одбор за помоћ устаницима у БиХ, који је најактивније припомагао храном, оружјем и новцем током Босанско-херцеговачког устанка. Залагао се за Задарски компромис (1888), тј. јединствено иступање српских и хрватских заступника у парламентима Задра и Беча. Потписник је Задарске резолуције (1905). Дописивао се са знаменитим људима свога времена. Дугогодишњи је градоначелник Обровца (1882–1912) и најзаслужнији за његов економски и културни напредак. Био је први човјек Обровачке читаонице. Посебно се је залагао за развој пољопривреде и сточарства своје општине, те за права сточара на пашњацима Велебита, што му и полази за руком тзв. Госпићким уговором (1888). Многе техничке новине у пољопривреди спроводио је на свом имању због чега су његови производи вишеструко награђивани на многим пољопривредним изложбама. На његову је иницијативу у Обровцу сазван Одбор покретача за установљење српског листа на Приморју, па је основао *Приморски српски лист* и заједно са синовима покренуо *Нови српски лист* (1903). Србија га је одликовала Орденом Таковског крста, Црна Гора Редом књаза Данила, а Беч га је прогласио витезом Реда Фрање Јосифа I.
ИЗВОРИ: Заоставштина породице Десница, Зг; Х. Ђурић, *Архивска збирка Владимира Деснице: прилози рада Обровачког одбора и устанка у Босни 1875–1878*, Сар. 1971; Н. Милаш, *Аутобиографија, студије, чланци*, Бг–Шибеник 2005.
ЛИТЕРАТУРА: К. Милутиновић, *Војводина и Далмација 1760–1914*, Н. Сад 1973; Д. Пленча, *Книнска ратна времена* *1850–1946*, Зг 1986; С. Божић, *Политичка мисао Срба у Далмацији: Српски лист/глас 1880–1904*, Бг 2001; М. Савић, *Илија Деде Јанковић: прилози за биографију*, Зг 2003; М. Савић, *Баштина двора Јанковића*, Бг 2006; Ф. Шкиљан, *Знаменити Срби у Хрватској*, I, Зг 2009.
Миленко Пекић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСНИЦА, Урош
**ДЕСНИЦА, Урош**, политичар, публициста, правник (Обровац, Далмација, 28. VIII 1874 – Сплит, 13. VII 1941). Класичну гимназију похађао је у Задру, а студиј права у Бечу, гдје је и докторирао. Политички је био активан још током студија. Европски образован, у том правцу је наставио и по повратку у завичај, настанивши се у Задру. Био је потпредсједник Српске народне странке, члан Српског пјевачког друштва „Бранко" и потписник Задарске резолуције 1905. У италијанској штампи указивао на потребу ослобођења Словена од јарма црно-жуте монархије. Бечке власти су га, као ватреног Србина и убијеђеног Југословена, често саслушавале, плијениле му документацију и хапсиле. Током I свјетског рата био је прогнан у Италију – на Сардинију. Вративши се у Задар обављао је дужност потпредсједника Југославенске читаонице. Један је од аутора Апела народу сјеверне Далмације којим се 1919. од Антанте захтијевао прекид италијанске војне окупације и заговорник одржавања тајног плебисцита у сјеверној Далмацији, чији су резултати послати Мировној конференцији у Париз. Присиљен је да се 1920. пресели у Сплит гдје је, по налогу Народног вијећа СХС у Загребу, именован за потпредсједника Земаљске владе Далмације. У то име је поздрављао улазак српске војске широм Далмације. Био је први човјек Народне радикалне странке бенковачког среза и њен народни посланик у Парламенту током два мандата. Крајем живота напушта Радикале и прилази Југословенској радикално-сељачкој демократији и Југословенској националној странци за сјеверну Далмацију. Обновио је и уљепшао Кулу Јанковић Стојана у Исламу Грчком, коју су Деснице наслиједиле по женској линији. Заслужан је за искорјењивање „котарске куге", тј. маларије. Један је од покретача Матице за сјеверну Далмацију. Многобројним политичким чланцима, написима о аграрној реформи и некролозима обогатио је више часописа и новина. Аутор је „Приједлога закона о ликвидацији аграрних односа у Далмацији". Краљ Александар га је именовао сенатором и одликовао Орденом Св. Саве II реда и Орденом Југословенске круне III реда. Након капитулације Краљевине Југославије био је члан Одбора за помоћ српским избјеглицама у Далмацији.
ЛИТЕРАТУРА: К. Милутиновић, *Од Стојана Јанковића до Владана Деснице*, Зр 1968; Д. Пленча, *Книнска ратна времена 1850–1946*, Зг 1986; „Бенковачки котар између два свјетска рата", у: *Бенковачки крај кроз вјекове*, зборник радова, Бенковац 1988; М. Савић, *Илија Деде Јанковић: прилози за биографију*, Зг 2003; М. Савић, *Баштина двора Јанковића*, Бг 2006; М. Екмечић, *Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку 1492–1992*, Бг 2007; М. Савић, „Бошко Десница: историјски и културни мозаик Далмације раног новог вијека", у: Б. Десница, *Сабрана дјела*, Зг 2008; С. Божић, *Срби у Хрватској 1918–1929*, Бг 2008; Д. Р. Живојиновић, *„La Dalmazia o morte": Италијанска окупација југословенских земаља 1918–1923. године*, Бг 2012; Д. Роксандић, „Затварање круга: др Урош Десница", у: *Споменица др Данице Милић*, Бг 2013; „Др Урош Десница 1918–1921: животописне недоумице на раскрижју епоха", у: *Spalatumque dedit ortum*, зборник радова, Сплит 2014.
Миленко Пекић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПИК → ЛАВАНДА
**ДЕСПИК** → **ЛАВАНДА**
# ДЕСПИНИЋ, Јован
**ДЕСПИНИЋ, Јован**, трговац, земљопоседник, посланик (?, 1819 – Вршац, 9. VIII 1887). Отац Арон такође се бавио трговином. Племство је први пут 1760. добио деда Петар, а други пут Јован 1843, када је уз презиме **Д.** добио придевак „од Коморишта". Живео је и бавио се трговином у Ковину, Ђуру и Коморишту (Вршачки дистрикт). Преузимајући трговачке послове и везе од оца, наставио је ортаклук с кнезом Милошем Обреновићем. Године 1834. кнезу је поклонио кочије, а 1843. посетио га је у Бечу. Трговина браће **Д.** имала је представништво у Бечу и Будимпешти (1860), а на њиховој трговини заснивало се богатство јужног Баната, које је имало утицаја и на развој Милошеве Србије. Као угледни спахија више пута је био посланик Ковинског среза на саборима у Сремским Карловцима. Био је председник Ковинске црквене општине и приложник Позоришног фонда, чиме је стекао чланство Друштва за СНП.
ИЗВОР: Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Павловић, *Архива Арона Деспинића о трговини Србије и Аустроугарске од 1808–1859*, Смед. 1868; *Браник*, 1887, 101; Н. Предојевић, *Друштво за Српско народно позориште – Нови Сад (1861–1941)*, Н. Сад 2016.
Иван Ивановић; Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПИЋ, Александар
**ДЕСПИЋ, Александар**, електрохемичар, универзитетски професор (Београд, 6. I 1927 – Београд, 7. IV 2005). Технолошки одсек Техничког факултета у Београду завршио је 1951. После дипломирања је постављен за млађег индустријског инжењера, а од 1953. запослен је на Катедри за физичку хемију и електрохемију Технолошко-металуршког факултета, где је био биран у сва звања од асистента до редовног професора 1971. Стекао је диплому на Империјалном колеџу за науку и технологију у Лондону 1954. и 1955. одбранио докторску дисертацију на Универзитету у Лондону. На Пенсилванијском универзитету у Филаделфији (САД), тада водећој светској Електрохемијској лабораторији, боравио је од 1957. до 1959. као научни сарадник и током 1966. као гостујући професор. Био је гостујући предавач на великом броју универзитета у свету. На ТМФ-у је предавао Физичку хемију, Колоидну хемију, Хемијску кинетику и разне предмете из електрохемије. Један је од оснивача Центра за електрохемију Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) у Београду, а током два периода је био директор те установе. Под његовим руководством и руководством Драгутина Дражића институт је дао значајне и светски запажене резултате и заједно са ТМФ-ом су постали познати као београдска електрохемијска школа. Као један од најзначајнијих српских научника друге половине XX в. у области електрохемије, **Д.** је у светској електрохемији препознатљив по тумачењу механизма анодног растварања гвожђа, који је предложио заједно са професорима Бокрисом и Дражићем (и J. O'M. Bockris, D. M. Dražić, „The Electrode Kinetics of the Deposition and Dissolution of Iron", *Electrochimica Acta*, 1961, 4). Значајан је његов допринос и у областима механизама и кинетике електродних реакција, електрохемијског таложења метала, електрохемијских извора енергије, преноса масе у електрохемијским системима и хлор-алкалне електролизе, објављеним у многобројним уџбеницима, књигама и монографијама, научним радовима, студијама, елаборатима и патентима, од којих се издвајају: и J. O'M. Bockris, „The mechanism of deposition and dissolution of metals", у: H. Eyring, D. Henderson, W. Jost (ур.), *Physical Chemistry*, 9 (New York 1969); и Д. М. Дражић, О. Татић Јањић, *Основи електрохемије* (Бг 1970); и R. R. Adzic, *Catalytic effect of metal adatoms deposited at underpotential*, *The Journal of Chemical Physics*, 1974, 61; и V. Parkhutik, „Electrochemistry of aluminium in aqueous solutions and physics of its anodic oxides", у: J. O'M. Bockris, R. E. White, B. E. Conway (ур.), *Modern Aspects of Electrochemistry*, 20 (New York 1989). За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1965, а за редовног члана 1974. Био је потпредседник (1981–1994) и председник САНУ (1994–1998). У том периоду је увео многе реформе и новине трудећи се да Академију преведе из репрезентативне у радну установу. Поред научног рада бавио се стручним и друштвеним радом. Био је иницијатор оснивања Одбора за трећи миленијум у САНУ, у оквиру којег је основао Музеј науке и технике САНУ. Иницирао је и оснивање Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка и Фондације за научне и уметничке студије САНУ. Био је члан многих домаћих и иностраних научних друштава међу којима су Српско хемијско друштво (председник, почасни председник и главни уредник *Гласника*), Друштво физикохемичара Србије, Међународно друштво за електрохемију (потпредседник), Европска академија за површинске технологије, Европска академија наука и уметности у Салцбургу, као и члан неколико иностраних академија наука и уметности.
ЛИТЕРАТУРА: R. Adžić, „A tribute to Professor Aleksandar Despić in honour of his 70th birthday", *Journal of Electroanalytical Chemistry*, 1998, 448; М. Јевтић, *Упоришта Александра Деспића*, Бг 2001; В. Ђорђевић (ур.), *Живот и дело српских научника*, 15, Бг 2016.
Јелена Бајат
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПИЋ, Дејан
**ДЕСПИЋ, Дејан**, композитор, музички теоретичар, универзитетски професор (Београд, 11. V 1930). Студије композиције у класи Марка Тајчевића и дириговања у класи Михаила Вукдраговића завршио на Музичкој академији у Београду 1955. Од 1956. до 1965. био је професор у Mузичкој школи „Мокрањац", а од 1965. до 1995. наставник (редовни професор од 1979) на Катедри за теоријске предмете Музичке академије / Факултета музичке уметности у Београду. За дописног члана САНУ биран је 1985, а за редовног 1994. Од 1999. до 2011. био је и секретар Одељења ликовне и музичке уметности САНУ.
Имајући у виду чињенице да је читав радни век провео у педагогији, као и да генерацијски припада композиторима који су постављали темеље музичко-теоријских дисциплина у нашој средини, не изненађује да **Д.** – као аутор многобројних, незаобилазних уџбеника (*Хармонска анализа*, Бг 1970; *Музички инструменти*, Бг 1976; *Музички стилови*, Бг 2004. и др.) и научних публикација из области музичке теорије (*Теорија тоналитета*, Бг 1971; *Опажање тоналитета*, Бг 1981; *Контраст тоналитета*, Бг 1989. и др.) – заузима изузетно значајно и заиста посебно место у историји српске музике. Његова методичност, перфекционизам, објективност приступа којој увек тежи, но пре свега изузетно приступачан писани језик, чинили су га и сигурним избором за ауторства разних јубиларних (*Мокрањчеви дани, 1966–1990*, Неготин 1990; *Четврт века Београдских музичких свечаности, 1969–1993*, Бг 1994; рукопис *75 година Београдске филхармоније* и др.) и монографских (*Марко Тајчевић*, Бг 1972) издања. Када се овоме додају многобројни написи о музици разноликих формата (аутопоетички, они о поетикама или конкретним делима других аутора, есеји о различитим проблемима савремене музике, али и друштва и др.) потекли из његовог пера, тада и појава монографије *На крају пута* (Бг 2015) представља очекиван след. Одлучивши да у њу уврсти и избор ту и тамо допуњених интервјуа, есеја, саопштења у вези за музиком, те обе приступне беседе САНУ, **Д.** у монографији – насловљеној исто као и његова композиција настала двадесетак година раније (*На крају пута*, за камерни оркестар, оп. 125, 1997) и са истим мотом (Борхесова песма *Тренуци*) – на само себи својствен начин приступа ауторској поетици, односно конструише неку врсту „аутоспоменице", линеарне „(ауто)базе података" о својим делима (спискови по жанровима уз кратке али кључне коментаре у вези са сваким делом, хронолошки по годинама извођења у земљи и иностранству, по годинама настанка звучних записа, по опусима, по абецедном реду). Не прихватајући да му било каква оријентација или актуелна мода буде наметнута, односно трудећи се да буде свој и другачији, **Д.** је свакако успео да освоји јединствено место у историји српске музике.
Слична јединственост припада му и као композитору необично обимног, извесно најопсежнијег опуса од 246 дела. Ако се има у виду да је реформатирање једна од омиљених пракси овог аутора – по којој је, такође, јединствен у својој генерацији – те да он често, логички веома јасно и са професионалним поштењем, њој припадајуће продукте истих наслова означава истим бројем опуса којем додаје засебно слово, онда је укупан број остварења још и већи. Но, квантитет никако није пресудна одлика по којој ће се доносити суд о његовом стваралаштву. Квалитети објективности, непретенциозности, перфекционизма и приступачности/комуникативности (у случају композиторског рада пре свега на линији стваралац–извођач, не обавезно и стваралац–извођач–публика), којима се одликује и његово писано стваралаштво, заправо потичу из његове композиторске поетике. Мада би се могло закључити да је неуобичајено рано и са за њега карактеристичном лакоћом стигао до језика од којег шест деценија неће значајније одступати и који назива својим „неокласицизмом", његов опус је могуће грубо поделити на две „сфере". Првој, карактеристичној по ауторовој фокусираности на испитивање могућности надградње модела тзв. „апсолутне" музике у маниру историцистичког модернисте, припадају дела настала до позних 80-их година (*Ноктурно* за клавир, оп. 5, 1950; *Први концерт за оркестар*, оп. 50, 1966; *Партита* за флауту, оп. 60, 1975; *Монолог* за виолу, оп. 66, 1979; сонате и сонатине за клавир, *Scarlattiana*, свита оп. 80 за клавир, 1984. и др.), а другој припадају композиције карактеристичне по до тада скривеном, а после 80-их потпуно отвореном представљању извора (изузетно често ванмузичке, поетске) инспирације, али и по коришћењу цитатне, аутоцитатне, па и рециклажне праксе (ако се узму у обзир прераде дела на начине другачије од транскрипција), што је подразумевало специфичну деспићевску/неокласичну апропријацију постмодернистичких елемената. Сходно том измештању фокуса али не и основних поетичких поставки, његов опус у последњих тридесетак година „бележи" и жанровско обогаћење. Претежно солистичкој (најчешће клавирској) и камерној (инструментална дуа, трија, квартети и др.) музици претходне етапе сада се придружују „већа" вокално-инструментална (кантате *Претпразничко вече*, оп. 211, 2009. и *Плава гробница*, оп. 233, 2012; монодрама *Човек пева после рата*, оп. 232, 2012. и др.) и симфонијска дела (симфоније: II оп. 176, 2006; III оп. 177, 2007; IV оп. 188 и V оп. 192, 2008; VI оп. 200, 2009. и VII оп. 229, 2012; *Трећи концерт за оркестар*, оп. 161, 2004; симфонијска поема *Дан свих живих*, оп. 199, 2009. и др.), те коначно и комична опера *Поп Ћира и поп Спира* (2009–2011). То наравно не значи да су жанрови из претходне етапе стварања напуштени. Као да по избору у САНУ прихвата донекле другачију врсту одговорности (пре свега у погледу националне културне политике), **Д.** сада у обзир узима и слушалачку публику, односно конкретан друштвено-политички тренутак/контекст, чиме његов и иначе снажан академско-просветитељски модернизам осваја и додатну, до тада готово непостојећу, националну димензију. Истој сфери модернизма припада и његова изузетно важна, али донекле запостављена композиторска делатност намењена најмлађима. Тако, док клавирска музика остварује континуитет на нивоу опуса када је реч о историцистичком модернизму, дотле музика за децу сведочи о континуитету академско-просветитељског модернизма (оба карактеристична за неокласичне праксе умереног модернизма и истог таквог постмодернизма).
**Д.** је добитник великог броја националних награда, међу којима је свакако најзначајнија Награда „Стеван Мокрањац" за композицију *Диптих* за енглески рог и гудаче, оп. 166 (2005). О континуираном присуству његове музике на домаћим сценама и медијима, као и у школским програмима, сведочи импресиван број домаћих и иностраних штампаних издања (готово стотину), педесетак различитих носача звука као и двадесетак ауторских концерата и емисија. Од раних 50-их година прошлог столећа **Д.** дела извођена су на десетине пута у већини европских, као и у земљама северне и јужне Америке, у Аустралији и Јапану.
ДЕЛА: 45 композиција за клавир (*Хумористичне етиде*, оп. 26, 1957; *Вињете*, оп. 43, 1963; *Поруке* за два клавира, оп. 68, 1980; *Музички речник*, оп. 71, 1982); 18 дела за друге соло инструменте (*Соната* за виолину, оп. 85, 1986; *Соната B-A-C-H* за оргуље, оп. 97, 1989; *Соната* за виолончело, оп. 179, 2009); 34 композиције за инструментални дуо (*Три мелодије* за виолончело/обоу и клавир, 1952–1968; *Пролећна пасторала* за виолину и клавир, оп. 32, 1961; *Музичка недеља* за два виолончела, оп. 123, 1996; *Коштанина песма* за виолину и клавир, оп. 128, 1997; *Етносоната* за обоу и клавир, оп. 143, 1999; *Панчевачки бећарац* за обоу и кларинет, оп. 244, 2014); 14 композиција за инструментални трио (*Pas de trois* за клавирски трио, оп. 54, 1972; *Манчестер трио* за флауту, виолончело и клавир, оп. 93, 1987; *Lamentoso* за две виолине и клавир, оп. 114, 1994; *Сонатина B-A-C-H* за три виолине, оп. 185, 2007); 17 композиција за квартет (*Први гудачки квартет*, оп. 20, 1953; *Трећи гудачки квартет*, оп. 83, 1985; *Светлости севера*, свита за три флауте и гитару, оп. 10, 1990; *Седми гудачки квартет* *(Quartetto fugato)*, оп. 212, 2010; *Музичка кутија* за дувачки квартет, оп. 246, 2014); 16 композиција за пет до десет инструмената (*Сонатина* за дувачки квинтет, оп. 53, 1970; *Dies irae* за обоу, гудачки трио и клавир, оп. 106, 1992; *A* *cinque*, музика за дувачки квинтет, оп. 115, 1994; *Серенада* за нонет и харфу, оп. 117, 1995; *Почасница Стевану Мокрањцу* за девет виолончела, оп. 132, 1997); 8 композиција за гудачки и камерни оркестар (*Bachiana*, свита за гудачки оркестар, оп. 142, 1999; *Тајчевићијана* за гудачки оркестар, оп. 173, 2006); 22 композиције за симфонијски оркестар (*Симфонија* *де мол*, оп. 25, 1955; *Други концерт* за оркестар, оп. 70, 1981; *Соната B-A-C-H*, оп. 97а, 2006; *Дан свих живих*, симфонијска поема, оп. 199, 2009; *Седма симфонија*, оп. 229, 2012); 23 концертантне композиције (*Кончертино* за две флауте и камерни оркестар, оп. 28, 1958; *Концерт* за клавир и оркестар Це дур, оп. 30, 1960; *Триптих* за виолину и симфонијски оркестар, оп. 63, 1978; *Концерт за Наташу*, за клавир и симфонијски оркестар, оп. 67, 1980; *Три медитације* за виолончело и гудачки оркестар, оп. 99, 1989; *Диптих* за енглески рог и гудаче, оп. 166, 2003); 16 композиција за хор а капела (*Дан свих живих* за мешовити хор, оп. 46, 1964; *Круг*, поема за четворогласан женски хор, оп. 61, 1976; *Сатирикон*, триптих за мешовити хор, оп. 134, 1998; *Бајалице* за четворогласан женски хор, оп. 144, 2000); 14 дела за хор и оркестар, инструменте или соло гласове (*Три песме устанка* за мешовити хор и клавир, оп. 33, 1961; *Двопев* за обоу соло и четворогласан женски хор, оп. 75, 1983; *Јефимија Лазару*, кантата за мецосопран, мештовити хор и симфонијски оркестар, оп. 94, 1989; *Светли гробови*, кантата за баритон и мешовити хор, 2010); 24 соло песме (*Јадрански сонети*, циклус за дубоки глас и клавир, оп. 17, 1952–1956; *Круг*, циклус песама за глас и камерни оркестар, оп. 48, 1964; *Дубровачки канцонијер*, циклус за женски глас, оп. 96, 1989; *Озон завичаја*, циклус за мецосопран и клавир, оп. 107, 1992; *Ђулићи и Увеоци*, циклуси песама, оп. 118 бр. 1 и бр. 2, 1995; *Последње песме*, циклус за баритон и клавир, оп. 175, 2006); 21 опус композиција за децу (*Јесен*, циклус песама за дечји глас/хор и камерни оркестар, оп. 34, 1961; *Ђоса и џинови*, музика за дечју радио-игру, оп. 39, 1962; *Смејалица* за трогласан дечји хор, оп. 58, 1974; *Зоолошке скице* за двогласан дечји хор, оп. 87а, 1986; *Бабе и жабе* за четворогласан дечји хор, оп. 120, 1999; *Дечја песмарица*, 2006).
ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, *Сазвучја Дејана Деспића*, Бг 2000; М. Веселиновић Хофман, *Историја српске музике*, Бг 2007; В. Микић, *Лица српске музике*: *неокласицизам*, Бг 2009; Д. Деспић, *На крају пута*, Бг 2015.
Весна Микић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПИЋ, Ђорђе
**ДЕСПИЋ, Ђорђе**, књижевни критичар, песник, универзитетски професор (Ужице, 13. X 1968). Српску књижевност и језик завршио 1998. на Филозофском факултету у Новом Саду, где је магистрирао 2007. и докторирао 2013. На истом факултету се запослио као асистент-приправник 2004, а 2018. изабран за ванредног професора. Члан Уредништва *Летописа Матице српске* 2013–2016, а главни и одговорни уредник од 2017. Приредио књигу *Поезија, проза и есеји Вељка Петровића* (Н. Сад 2014), а са И. Негришорцем приредио зборнике радова о поезији Д. Јовановића Данилова (Н. Сад 2015), Н. Деветака (Н. Сад 2017) и С. Зубановића (Н. Сад 2018). Као критичар **Д.** је тумачио савремене српске песнике (С. Раичковић, А. Тишма, М. Данојлић, Љ. Симовић, М. Максимовић, Д. Јовановић Данилов и др.), приповедаче и романсијере (М. Павић, Д. Николић, Ј. Аћин, Д. Албахари, Р. Петковић, Д. Великић, С. Дамјанов, В. Марковић и др.), те критичаре и есејисте (И. Секулић, С. Гордић, Б. Стојановић Пантовић и др.). Истраживања му сежу до модернизма и авангарде, ретко и до реализма (Л. Лазаревић и његов однос према Гетеу), а с посебном пажњом је истраживао опус Миодрага Павловића. У студији *Порекло песме* (Зр 2008) тумачио је разне типове интертекстуалности у Павловићевој поезији, у распону од антике, Библије и хришћанског наслеђа, фолклора и средњовековне историје, па до модерне књижевности, уметности и културе. Доказујући да је реч о писцу велике културе и читалачке страсти, **Д.** је у студији *Тумач и песма* (Бг 2018) истраживао Павловићеву есејистику, описујући њене широке тематске оквире и специфичности интерпретативних поступака. Добитник је награде Задужбине „Милош Црњански" за збирку *Песме и други ожиљци* (Н. Сад 2018).
ДЕЛА: књижевна критика: *Аксиолошки изазови*, Бг 2000; *Спирални трагови*, Краљ. 2005; *Преживети у тексту*, Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад 2008; С. Веселиновић, „Ритуални интензитет песме", *Поља*, 2009, 455, јануар-фебруар; Д. Белеслијин, *Дан, контекст, брзина ветра*, Пан. 2010.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТ
**ДЕСПОТ** (грч. despovth": господар), једна од највиших титула у средњовековној Византији од XII в. до пада 1453, из ње је преузета у Србији од 1326. до 1459, а после пада постојала је међу Србима у Јужној Угарској. У Византији је изведена од царског епитета, најпре на печатима и новцу, а као царско достојанство увео ју је цар Манојло I Комнин (1163). Он је ову титулу доделио свом зету, угарском принцу Бели Алексију, који је, будући да тада цар није имао мушких потомака, одређен за наследника царског престола. Од тада је нова титула увршћена на друго место хијерархијске листе достојанстава у царству. Додељивана је најближим царевим рођацима, пре свега млађим синовима, браћи и зетовима, по одређеном, строго прописаном церемонијалу, али није подразумевала никакве дужности у управном и војном апарату државе. Њени носиоци су имали право на употребу формуле „царство ми", а на својој пурпурној одећи и опреми су носили царске знаке и симболе двоглавог белог орла. Титулу је додељивао само цар у посебној одаји царске палате (триклинијуму) у Константинопољу, дарујући при томе знаке деспотског достојанства, од којих је најважнији деспотски венац (круна), украшен драгим камењем и бисерима. Додељивана је и страним владарима, принчевима, уз обавезу да постану царски зетови и да имају предност у наслеђивању престола.
У средњовековној српској држави титула **д.** се додељује од времена крунисања Стефана Душана за цара (16. април 1346). Пре тога се за владавине његовог оца краља Стефана Дечанског у Србији 1326. помиње извесни **д.** Драгослав, али му је ову титулу тада могао дати византијски или бугарски цар. Душан је ову титулу дао свом полубрату Симеону (Синиши) Палеологу, шураку Јовану Асену, блиском рођаку Иванишу и моћном великашу Јовану Оливеру. Његов син и наследник цар Урош ову титулу је доделио угледном великашу и Душановом зету Дејану, затим његовом сину Јовану Драгашу, као и браћи Мрњавчевићима, Вукашину и Угљеши. У првој половини XV в. титулу **д.** носе владари Србије, па се Србија тог доба у историографији назива Деспотовином. Цар Јован VII Палеолог 1402. доделио је у Цариграду деспотску титулу Стефану Лазаревићу. Стефанов наследник Ђурађ Бранковић 1429. као и његов син Лазар Бранковић 1446, добили су ову титулу од цара Јована VIII Палеолога, који ју је послао у Србију преко свог изасланика Георгија Филантропина. Сви они су били царски зетови. После пропасти Византијског царства 1453. последњим **д.** Србије титулу додељују угарски краљеви: Стефану Бранковићу 1458. и босанском престолонаследнику Стефану Томашевићу 1459. Они ову титулу додељују и после пада Смедерева 1459, али не више као владарима Србије, него као предводницима Срба у Јужној Угарској у борби против Турака.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Византијски чинови и титуле у српским земљама XI–XV века", *Глас САН*, 1908, 78; Ј. Радонић, „Наши деспоти током векова", *Глас САНУ*, 1956, 219; R. Guilland, „Le Despotat", *Revue des études byzantines*, 1959, 17; Б. Ферјанчић, *Деспоти у Византији и јужнословенским земљама*, Бг 1960; А. Веселиновић, *Држава српских деспота*, Бг 1995; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Андрија Веселиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТ, Слободан
**ДЕСПОТ, Слободан**, књижевник, издавач, публицистa (Сремска Митровица, 24. VII 1967). Породица му је пореклом из Крајине (Хрватска). Са родитељима је 1973. емигрирао у Швајцарску и 1984. добио швајцарско држављанство. Радио у угледној издавачкој кући *L'Age d'Homme* (1991–2004) као преводилац, уредник и заменик главног директора Владимира Димитријевића. Својим списатељским и преводилачким радом залагао се за истину о Србији и српском народу. На француски превео *Време зла* Д. Ћосића, *Кап шпанске крви* М. Црњанског, *Зелену чоју Монтенегра* и *Досије Шломовић* М. Капора, *Велику прекретницу* А. Зиновјева, као и друга дела аутора српског, енглеског, немачког, руског и италијанског израза. За препев *Ламента над Београдом* М. Црњанског добио највишу преводилачку награду Србије. Од студентских дана водио и уређивао часописе, почев од студентског месечника *ЕРГО*, чији је био главни уредник. Радио као хроничар и уредник неколиких часописа, те као саветник за јавну комуникацију при фондацији „Франц Вебер" у Швајцарској, као и у служби политичких личности те земље. Од 2006. води издавачку кућу *Xenia*, а од 2015. интернет-магазин *Antipresse*. Са првим романом, *Le Miel* (Париз 2013; *Мед*, Бг 2019), посвећеним трагедији Крајине, постао први аутор српскохрватског подручја са оригиналним делом на француском језику у чувеној „Белој едицији" издавачке куће *Gallimard*. Роман је добио четири награде, међу којима Велику награду Фестивала европских књижевности у Коњаку. При-хваћен и као лектира у неким средњим школама у Француској и Швајцарској. Други роман, *Le Rayon bleu* (Paris 2017), добио престижну награду „Казанова".
ДЕЛА: *La signification du Kosovo dans l' historee du peuple serbe*, Lausanne 1999; *Valais mystique*, Vevey 2009; *Despotica: mode d'emploi*, Vevey 2010; *Nouvelleaks*: *chronique* *de* *Nouvellists* *2010*–*2013*, Sion 2013.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Познановић, *Седми печат*, Ср. Митровица 2009; М. Булатовић, „Епизоде из пчелињег живота", *Свеске*, 2015, 26.
Јелена Новаковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВ, Војислав
**ДЕСПОТОВ, Војислав**, књижевник, преводилац, драматург (Зрењанин, 3. XI 1950 – Београд, 19. I 2000). Студирао на Филолошком факултету у Београду општу књижевност, потом немачки језик и књижевност. Био драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (1977–2000), те писао радио и ТВ драме. Заједно са В. Р. Туцићем, Ј. Аћином, М. Грујићем и др. један је од кључних протагониста зрењанинске неоавангардне групе, која је истраживала просторe визуелне и конкретне поезије, те концептуалне уметности (*Прво, тј. песмина слика речи*, Зр 1972; *Дњижепта бибил зизра ухунт*, Љуб. 1976; *Тренинг поезије*, Н. Сад 1978). Сумирајући своје увиде, **Д.** је, под насловом *Чекић таутологије* (Зр 2005), начинио антологију неоавангардних поетичких иновација у СФРЈ, са коментарима и разрађеном типологијом. Својом поезијом обележио је процес трансформисања српске неоавангарде у постмодернизам, а уз то – збиркама *Перач сапуна* (Н. Сад 1979); *Пада дубок снег* (Бг 1986); *Прљави снови* (Н. Сад 1988); *Весели пакао европоезије* (Пг 1990); *Неочекиван човек* (Н. Сад 1992); *Десет дека душе* (Н. Сад 1994) – изградио такву поетику у којој доминира цивилизацијски и интелектуалистички дискурс, уз наглашено хедонистички и хуморни доживљај света. Поигравајући се разноврсним чињеницама стварности, **Д.** је у простор текстуалне игре уводио најразличитије идејне и идеолошке, научне и паранаучне, херметистичке и футуристичке слике и представе, а укључивао их је у иронијско-пародијске, асоцијативно-хуморне и интертекстуалне релације. Сличну стратегију спроводио је у романима, а његова поетика се развијала од надреалистичког антиромана (по угледу на *Нађу* А. Бретона, *Без мере* М. Ристића), какав је његов роман *Мртво мишљење* (Н. Сад 1989), па до наративно сабранијих, али семантички игривих форми, као што су *Јесен сваког дрвета* (Бг 1997), *Европа број два* (Бг 1998) и *Дрводеља из Набисала* (Бг 1999). У есејистици махом је истраживао феномене из научно-техничких и технолошких иновација, те из футуристичких опсесија савременог света. Преводио је са словеначког (Т. Кермаунер, Ф. Загоричник, М. Ханжек, Б. Огоревц), немачког (Х. Хесе, А. Деблин, П. П. Виплингер) и енглеског језика (Џ. Керуак, В. Бароуз, Ф. Ферлингети). Преводио је америчку андерграунд и битничку поезију (*Fuck you*, Н. Сад 1985; *Beat поезија*, Н. Сад 1991), био уредник часописа *Hey, Joe* и *Транскаталог*, као и издавачке куће „Четврти талас". Заступљен је у антологијама и добитник више награда за поезију, међу којима и „Ђура Јакшић" (1987). Књига песама му је изашла на мађарском, а роман *Европа број два* на мађарском и пољском. **Д.** је један од најважнијих протагониста и инспиратора неконвенционалне, иновацијама усмерене књижевности. Изабрана дела изашла су му у четири тома у Зрењанину (2002–2005).
ДЕЛА: поезија: *Весели пакао поезије* (изабране песме, прир. и поговор Г. Божовић), Н. Сад 1996; романи: *Петровградска прашина*, Н. Сад 1990; *Андраци, јепури и остала најважнија чудовишта Петровграда и Средњег Баната*, Зр 1998; есеји: *Врућ пас*, Н. Сад 1985; *Конац двадесетог века: вежбе будућности*, Н. Сад 2012.
ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, *Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике*, Н. Сад 1996; М. Пантић, *Александријски синдром 3*, Н. Сад 1999; М. Пантић (ур.), *Војислав Деспотов: Успомена на дуго сећање*, Н. Сад 2000; Н. Шапоња, „Четири романа ВД", *ЛМС*, 2000, 465, 5; Г. Божовић (ур.), *Књижевност Војислава Деспотова*, Зр 2005; А. Лаковић, *Токови ван токова: аутентични песнички поступци у савременој српској поезији*, Кв 2004; С. Дамјанов, *Ерос и по(р)нос*, Бг 2006; С. Брадић, *Симулација и гастрономија*, Бг 2012.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВАЦ
**ДЕСПОТОВАЦ**, град у источној Србији, општинско средиште и центар Горње Ресаве. Изграђен је на левој обали Ресаве на око 190 м н.в., на месту где се горњи и уски део долине реке смењује са делом у којем је долинско дно широко и плодно. Смештен је дуж магистралног пута, а централни део карактерише морфологија плански грађених насеља. Северозападна и источна периферија имају више карактеристика стихијске градње.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-despotovac-karta.jpg)
Најважнији је пут који повезује град са Великим Поморављем код Свилајнца. Мање су важни пут према Ћуприји и неколико путева локалног значаја до села на околним планинама Кучају и Бељаници. Претеча града је село Војник (до 1993. звало се **Д.** Село) које је око километар јужније од града. Статус среског места добио је 1879. Године 1892. имало је 269 кућа, а становништво се досељавало из Старе Србије и околине Врања. Формирање новог насеља текло је споро и 1921. **Д.** Село је имало 1.029, а **Д.** Варош 287 становника. Током друге половине XX в. број становника се повећавао од 1.513 лица 1948. до 4.197 лица 2011, од којих су 96,2% били Срби. Економски активно становништво највећим бројем бавило се услужним делатностима. Општина **Д.** имала је 2011. површину од 623 км2, обухватала је 33 насеља са укупно 23.191 становником. Град има све општинске административне службе, основну школу, средњу техничку школу, центар за културу, библиотеку, етно-музеј, дом здравља, болницу и хотел. Већи део индустријских предузећа грађен је на западној периферији насеља (фабрике каблова, машина, креча). У околини се налази неколико рудника мрког угља и лигнита, а у непосредној близини су Деспотовачка бања и манастир Манасија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВАЦ → ВОЈНИК
**ДЕСПОТОВАЦ** → **ВОЈНИК**
# ДЕСПОТОВАЧКА БАЊА
**ДЕСПОТОВАЧКА БАЊА**, балнеолошки центар у источној Србији, у суженом делу долине реке Ресаве, на источној периферији града Деспотовца. Извориште **Д. б.** јавља се у сложеној раседној зони и потиче из разбијене издани формиране у јурским кречњацима. Воде долазе из дубине од преко 1.000 м. При кретању према површини оне користе ресавски расед да би се појавиле на површини. При томе, на извесној дубини, долази до мешања са хладним гравитационим водама. По овом механизму настајања главног извора **Д. б.** одговара својствима термоминералних извора Сокобање. Вода избија из кречњака, има температуру 26–27° C и издашност 0,2–2 л/с. Слабо је минерализована (0,47 г/л) и припада хидробикарбонатним (330 мг/л), калцијумовим (64 мг/л), магнезијумовим (25,6 мг/л) хипотермама са азотом који преовлађује у гасном саставу и са неутралном реакцијом. Лековита вредност заснива се на магнезијуму, калијуму, натријуму, гвожђу, калцијуму, литијуму, рубидијуму, баријуму, јоду, фосфору и флуору. Бању најчешће посећују болесници са хроничним реуматичним обољењем зглобова, деформантним артритисом и окоштавањем вратног и крсног дела кичме. Ова вода помаже и код катра желуца и дебелог црева, као и код камена и песка у жучној кеси, па многи људи пију ову лековиту воду. Бања ради од 1922. У кругу бање су парк и Хотел „Ресава".
ИЗВОР: *Извештај о резултатима хидрогеолошких истраживања термалних вода Деспотовачке бање*, Бг 1997.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Бање Југославије*, Бг 1980; М. Костић, „Деспотовачка бања", *Географски годишњак Подружнице Српског географског друштва*, 1986, 22.
Стеван Станковић; Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВАЧКИ БАСЕН
**ДЕСПОТОВАЧКИ БАСЕН**, подручје развића неогених миоценских седимената у источном Поморављу у околини Деспотовца. У тектонском погледу ово је огранак неогена Моравског рова. На овом простору у геолошкој прошлости постојала су прво стара миоценска језера, а затим је у средњем миоцену формиран локални морски залив Панонског мора који се везивао за пространи Великоморавски залив. Подлогу и источни обод неогена **Д. б.**, на западним обронцима Карпатобалканида у Источној Србији, чине палеозојске и мезозојске стене: карбонске, пермске, тријаске, јурске и кредне старости. Подину неогена у крајњем западном делу басена, у граничном појасу према моравском рову у ужем смислу, чине кристаласти шкриљци Српско-македонске кристаласте масе. Језерски миоценски седименти стварани су током старијег и на прелазу старији – средњи миоцен. Њима припадају и старији слојеви угља и позната лежишта цементних лапораца у Поповцу. Укупна дебљина језерских миоценских нaслага износи око 1.000 м, а дебљина цементних лапораца у средњем делу басена у Поповцу је између 300 и 350 м. Недавним истраживањима млађих језерских наслага у Поповцу утврђена је апсолутна старост једног слоја туфитичних лапораца од око 14,4 милиона година. У цементним лапорцима у Поповцу, поред многобројних ситних конгерија и друге малакофауне, нађени су фосилни остаци миоценских крокодила и риба. Млађи стратиграфски члан миоцена у басену су морске и морскобракичне наслаге средњег миоцена (баденског и сарматског ката). Изграђене су од песковито-глиновитих и лапоровитих слојева са прослојцима угља. У неогену **Д. б.** постоје појаве угља, како из језерских, тако и из морских (паралских) наслага. Слојеви угља припадају групи мрких (из старијих хоризоната), односно лигнито-мрких и лигнитних угљева (из млађих хоризоната). Већи економски значај имају слојеви мрког угља из старијих језерских седимената. За **Д. б.** везан је почетак развоја угљарске привреде у Србији. Прва истраживања и рударења, односно откопавања угља, започета су 1836/37. у Миливи надомак Деспотовца када је отворен државни рудник. Угаљ се на простору Деспотовачког угљеног басена експлоатисао у рудницима Морава у Миливи, Манасија, Буковац, Срећа и Бељајка.
ЛИТЕРАТУРА: М. Чичулић, „Jезерски неоген моравског рова", у: *Геологија Србије, Стратиграфија, кенозоик*, Бг 1977; П. Николић, М. Димитријевић, „Деспотовачки басен", у: *Угаљ Југославије*, Бг 1990; Ј. Обрадовић, Н. Васић, „Поповачки басен", у: *Језерски басени у неогену Србије*, Бг 2007.
Слободан Кнежевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВАЧКИ РУДНИЦИ УГЉА
**ДЕСПОТОВАЧКИ РУДНИЦИ УГЉА**, рудници Деспотовачког угљеног басена, који се простире на око 100 км2, од Деспотовца на југу до Свилајнца на северу, а за који се везује почетак експлоатације угља у Србији. Мрки односно лигнито-мрки угаљ откопаван је на више локација: Милива (рудник Морава), Војник, Манасија, Пањевац, Буковац, Буковац II, Јованово брдо, Бочинац, Забела, Зелени луг, Венац, Срећа, Бељајка. Прво откопавање угља на овом подручју започето је 1936/37. у Миливи, селу недалеко од Деспотовца. Рудник је био у државном власништву. Угљоносни хоризонти неогена Деспотовачког басена са падом слојева до 10° поремећени су раседима различитих праваца. Издвајају се четири угљоносна хоризонта са више слојева и прослојака угља. Угаљ који се подземно откопавао, чија је просечна доња топлотна вредност (ДТЕ) 10.300 kJ, класирао се: комад ДТЕ 13.800 kJ, коцка ДТЕ 13.400 kJ, орах ДТЕ 12.500 kJ и ситан угаљ ДТЕ 8.370 kJ. Производњу угља у Деспотовачком басену карактеришу чести прекиди и обнављања производње, затварања постојећих и отварања нових рудника, скромна и нестабилна производња. После II светског рата производња је обновљена 1951, када је произведено 117.000 т, а највећа производња, од 164.900 т, остварена је 1965. Зелени луг, последњи деспотовачки рудник, 1980. произвео је 37.000 т угља.
ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, *Угаљ Југославије*, Бг 1990; С. Вујић и др., *Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века*, Бг 2014.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Васо
**ДЕСПОТОВИЋ, Васо**, бизнисмен, добротвор (Бијељина, 19. IV 1955). Вишу Машинску школу завршио у Новом Саду 1976, а Факултет организационих наука у Београду 1982. Радио као водећи пројектни програмер у београдском предузећу „Југоекспорт" (1987). У Аустралију ушао као стручњак за компјутере и програмирање по основу „Skiled Migrant Program" 1988. Добио посао програмера у новинској компанији *Association Press of Australia*. Играо фудбал за српске тимове и учествовао у хуманитарним акцијама. Основао (1994) фирме *Бео-Експорт* и *Бео травел*, експозитуре *Бендиго* банке, као и *Бео-радио* у сиднејском Ливерпулу, приградској општини у којој живи највише Срба. Купио лист *Вести* из Франкфурта за издавање у Аустралији 2017. Као добротвор помогао Српску православну цркву у Аустралији приликом посете Његове светости патријарха српског Павла, 2004, за шта је добио Грамату СПЦ, помогао Краљевски двор приликом посете престолонаследника Александра Карађорђевића 2005. Србима у Аустралији, помаже иградњу Богословије „Свети Сава" у Синдеју, за шта је добио звање ктитора СПЦ и донатор је Фондације принцезе Катарине за помоћ српском народу, као и гостовања ФК *Црвена Звезда*, кошаркашке репрезентације, државног ватерполо тима, ФК *Бели орлови*, кајакаша Саше Вујанића, Српског филмског фестивала, Фестивала српског фолклора. Добитник Ордена Вука Стефановића Караџића Српске Владе и Ордена Витешког реда британске краљице Елизабете. Живи у Сиднеју.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, *Енциклопедија српске дијаспоре*. *Срби у прекоокеанским земљама*, Бг 2016.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Вељко
**ДЕСПОТОВИЋ, Вељко**, позоришни и филмски сценограф (Загреб, 1. X 1931 – Београд, 6. IV 2013). Дипломирао 1958. на Архитектонском факултету у Београду. Од 1950. радио је као асистент сценографа Миомира Денића, а од 1964. самостално. Аутор је три позоришне и многобројних филмских и телевизијских сценографија, те члан Удружења ликовних уметника примењених уметности (УЛУПУДС) и Академије филмске уметности и науке Србије (АФУН). Самостално је излагао у Музеју примењене уметности (1979) и у галерији Културног центра у Београду (1994), а учествовао је и на изложби „Југословенска филмска сценографија 1945–1975" (ФЕСТ 1975). Један од најистакнутијих српских сценографа богате имагинације и стваралачке енергије, **Д.** је оставио дубок ауторски траг у развоју приказивачких уметности, нарочито у филмовима *Скупљачи перја* (А. Петровић, 1967), *Биће скоро пропаст света* (А. Петровић, 1968), *Сељачка буна 1573* (В. Мимица, 1975) и *Ко то тамо пева* (С. Шијан, 1980). Носилац је Сребрне арене (1979, Б. Драшковић, *Усијање*; В. Булајић, *Човјек кога треба убити*) и Златне арене (1984, С. Шијан, *Давитељ против давитеља*) Фестивала југословенског филма у Пули. Добитник је прве награде (1995, Г. Марковић, *Урнебесна трагедија*) и Златне мимозе (2002, Д. Зечевић, *ТТ Синдром*; 2003, М. Лекић, *Лавиринт* и Г. Марковић, *Кордон*; 2004, Љ. Самарџић, *Јесен стиже, дуњо моја*) на Филмском фестивалу у Херцег Новом. Награду за најбољу сценографију добио је и 2009. на филмском фестивалу у Ибици, Шпанија (У. Стојановић, *Чарлстон за Огњенку*). За филм *Фалсификатор* Г. Марковића постхумно му је додељена Награда за најбољу сценографију на Филмском фестивалу у Сопоту (2013) и Фипресци годишња награда за најбољу сценографију у 2013 (2014). Факултет примењених уметности у Београду од 2014. додељује награду „Вељко Деспотовић" за најбољи студентски рад из области филмске сценографије. Носилац је награде за животно дело УЛУПУДС-а (1995).
ЛИТЕРАТУРА: *Вељко Деспотовић – сценографије*, Бг 1979.
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Весна
**ДЕСПОТОВИЋ, Весна**, кошаркашица, кошаркашки тренер (Крагујевац, 18. IV 1961). Кошарком је почела да се бави у родном Крагујевцу и постала прва репрезентативка Југославије коју је тај град дао. Играла је на позицији центра. Била је најбоља играчица крагујевачког *Радничког* 80-их година прошлог века, у време кад је тај клуб из Друге лиге прелазио у највиши ранг такмичења Југославије. Са репрезентацијом Југославије, за коју је играла на 24 утакмице и постигла 61 поен, 1980. освојила је бронзане медаље на Олимпијским играма у Москви и Европском првенству у Бањалуци. У Москви је са 19 година била најмлађи члан репрезентације. После *Радничког* играла је за Универзитет *Истанбул* са којим је била шампион Турске и победник Купа Турске у сезони 1988/89. Тренерску каријеру почела је у *Радничком* у којем ради и данас. Од 2012. je тренер у млађим националним селекцијама Србије. Као помоћник селектора освојила је две сребрне медаље на европским шампионатима, обе у мађарском граду Шопрон: са јуниоркама 2017, а са младом селекцијом 2018. Од 2018. члан је Комисије за женску кошарку Кошаркашког савеза Србије. Носилац је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984; *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Јован
**ДЕСПОТОВИЋ, Јован**, историчар уметности, ликовни критичар (Београд, 16. IV 1952). Дипломирао 1976. историју уметности на Филозофском факултету у Београду, код проф. Лазара Трифуновића. Радио на Факултету примењених уметности као библиотекар (1980–1981), у Музеју савремене уметности у Београду као кустос галерија-легата, у Салону МСУ и збирки скулптуре, а био и шеф Одељења уметничких збирки и изложби (1981–2001). У Министарству културе Републике Србије 2001–2004. био помоћник министра за заштиту културних добара и руководилац Сектора за очување културне баштине у Координационом центру за Косово и Метохију. Од 2004. био је одговорни уредник Културно-информативне редакције Трећег програма Радио Београда. Био је консултант за културу Фонда за Отворено друштво (1993–1994), уредник ликовног програма Центра за културну деконтаминацију (1995–2000), саветник у Аукцијској кући „Мадл'Арт" (2005–2012) и уметнички консултант Мадлене Цептер (од 2012), сарадник УНХЦР-а за прогоњене уметнике (1999–2000) и члан експертске мреже Г17 ПЛУС (1999‒2002). Од 2014. до 2015. био је директор МСУ у Београду. Бави се модерном и савременом уметношћу, теоријским и критичким приказима ликовног и визуелног стваралаштва, посебно постмодернизма и културне политике. Објавио је велик број чланака, критичких осврта, есеја у дневној штампи и периодици. Приредио је близу 300 ауторских и других изложби у Србији, региону и иностранству. Оснивач је и уредник часописа *Свеске* (Друштва историчара уметности Србије), *Момент*, *Време уметности*, *Трећи програм Радио Београда*, *Мадл'Арт*, *Магазин* (електронско издање) Аукцијске куће „Мадл'Арт". Један је од оснивача Награде „Лазар Трифуновић" за ликовну критику (1992) и Награде „Мића Поповић" за ангажовану уметност (1997). Био је југословенски селектор на 22. Бијеналу у Сао Паолу (1994). Члан је Интернационалног удружењa уметничких критичара (АICА) од 1986. Добитник је Награде „Лазар Трифуновић" за ликовну критику (2000).
ДЕЛА: и Ј. Денегри, *Вера Божичковић Поповић*, Бг 1984; *Светомир Арсић Басара*, Бг 1984; *Сретен Стојановић 1898–1960*, Бг 1998; *Нова слика*, Бг 2006; *Живојин Турински 1958–1967*, Бг 2007; *Милена Јефтић Ничева Костић*, Бг 2010; *Јосиф Видојковић*, Ва 2011.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Љубиша
**ДЕСПОТОВИЋ, Љубиша**, политиколог, научни саветник, универзитетски професор (Темерин код Новог Сада, 3. IX 1962). Дипломирао 1986. на Филозофском факултету у Новом Саду, а магистрирао 1995. и докторирао 2002. на Факултету политичких наука у Београду. После дипломирања радио је као руководилац неких културних друштава и јавних предузећа, а 2005. изабран је за ванредног професора на Одсеку за социологију ФФ у Новом Саду. Од 2007. до 2011. радио је на Факултету за културу и медије на Универзитету „Мегатренд" у Београду и 2010. биран за редовног професора. Од 2011. ради као професор и шеф катедре Теоријско-политичких наука на Факултету за еврoпске правно-политичке студије у Новом Саду. Од 2012. запослен је на Институту за политичке студије у Београду у звању научног саветника. Оснивач је, главни и одговорни уредник научног часописа *Култура полиса* (од 2004). Бави се проблемима демократије, екологије, глобализације, политичких митова (посебно у оквирима идеологија), етницитета, идентитета, као и проблемима медија и безбедности (*Српска политичка модерна*, Н. Сад 2003; и З. Јевтовић, *Геополитика и медији*, Н. Сад 2009). Посебно место у његовој делатности представљају геополитичка истраживања (*Српска геополитичка парадигма*, Ср. Карловци 2012; *Геополитика деструкције*, Ср. Карловци 2014; *Глобализација и геополитика идентитета*, Ср. Карловци 2017; *Геополитика светосавља*, Ср. Карловци 2019) са циљем да се расветли историјски и савремени положај српског народа/нације у европским и светским оквирима.
ДЕЛА: *Екологија као критика модерности*, Н. Сад 1993; *Социологија демократије*, Н. Сад 1996; *Еколошка парадигма*, Бг 1999; и М. Дробац, *Геополитика и тероризам у времену глобализације*, Н. Сад 2008; *Политички митови и идеологије*, Ср. Карловци 2010.
ЛИТЕРАТУРА: П. Терзић, „Србија у процесима политичке модернизације 19. века", *Политичка ревија*, 2015, 2; М. Ђорић, „Глобализација и геополитика идентитета", *Српска политичка мисао*, 2017, 4.
Срђан Шљукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Милан
**ДЕСПОТОВИЋ, Милан**, правник, универзитетски професор, спортски радник (Мојсиње код Чачка, 14. VII 1914 – Београд, 16. XII 1989). Дипломирао 1937. и докторирао 1955. с докторском дисертацијом „Право на рад" на Правном факултету у Београду. По завршеном факултету, радио је као судски приправник-волонтер, а потом као званичник-дневничар у Среском суду у Београду. Од 1941. до 1945. као резервни официр био је у ратном заробљеништву у Грчкој и Немачкој. По повратку из заробљеништва радиo као начелник Кoмисије за ратну штету, да би маја 1946. постао секретар Техничког факултета у Беогрaду. На ПФ у Београду изабран за асистента 1949, а за редовног професора 1967. за предмете Радно право и Социологија рада. Школске 1962/63. и 1963/64. био продекан, а школске 1973/74. и 1974/75. декан ПФ у Београду. Био је директор Више школе за социјално осигурање у Београду и један од првих проректора новооснованог Универзитета „Светозар Марковић" у Крагујевцу. Био је потпредседник фудбалског клуба „Црвена звезда", обављао функције у ФСЈ и ФСС, за шта је добио највише одликовање. Пензионисан је на ПФ у Београду 1982. У научним радовима продубљено се бавио социјалним аспектима рада, правима незапослених и системима старања о незапосленима, као и кодификацијом радног права („Проблем кодификације радног права", *АПДН*, 1965, 1–2). Један је од утемељивача социологије рада као научне и наставне дисциплине у Србији (*Неки проблеми социологије рада*, Бг 1966).
ДЕЛА: „Право на рад. Од политичког захтева до позитивног правног правила", *Југословенска ревија за међународно право*, 1958, 3; „Радни односи у Југославији", *Међународна политика*, 1965, 362.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кавран, „Милан Деспотовић (1914–1989)"; Б. Шундерић, „Милан Деспотовић (1914–1989)", *АПФБ*, 1990, 1–2; *Сто педесет година Правног факултета 1841–1991*, Бг 1991.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Милета
**ДЕСПОТОВИЋ, Милета**, пуковник, устанички командант (Ратковић, Левач, 1822 – Јагодина, 28. I 1890). Службу започео као писар у Београдском округу. Са С. Книћанином је учествовао у српском покрету у Војводини 1848, где је добио чин капетана. Отишао је у Русију 1850. и постао официр у гардијској коњици. Током Кримског рата 1856. регрутовао је и обучавао војнике у Влашкој и Молдавији. Пензионисан је 1872. у чину пуковника. На свој захтев 1876. је примљен у српску војну службу. Српска влада га је августа исте године послала у Црне Потоке, средиште босанских устаника, као намесника српског кнеза, са задатком да уједини све чете. У његове руке прешла је војна, управна и финансијска власт. На свим документима се потписује као „главнокомандујући босанске војске и управитељ босанског народа". Пошто је дошао из Србије са инструкцијама да избегне грађански рат, издао је једну прокламацију у којој је позвао све становнике Босне, без обзира на веру и сталеж, да му се придруже. Одмах по доласку са променљивим успехом организовао је нападе на Петровац, Оџаке, Кључ и Гламоч. По склапању примирја у Првом српско-турском рату добио је наредбу из Београда да прекине са акцијом, али је очувао контакте са славенофилским комитетима и црногорским кнезом. У пролеће 1877. наставио је са акцијама мањег интензитета, сматрајући да устаници нису способни ни обучени за веће операције. Део устаника га је прогласио за генерала, док је у другом делу имао јаку опозицију. Након пораза на Црним Потоцима августа 1877. прешао је у Војну границу, где је ухапшен и интерниран у Линц, а одатле је враћен у Русију. Појавио се на Берлинском конгресу и са Васом Видовићем се залагао за остварење циљева босанских устаника, а када је постало јасно да ће БиХ окупирати Аустроугарска, предложио је Јовану Ристићу да посредује између Србије у Турске у пружању отпора окупацији. Обилазио је и остале европске престонице безуспешно се залажући за устаничке циљеве.
ЛИТЕРАТУРА: В. Красић, *Устанак у Босни од 1875–1878. год. Грађа за новију српску историју рата за ослобођење*, Н. Сад 1884; В. Чубриловић, *Босански устанак 1875–1878*, Бг 1996; М. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Бг 1996.
Југослав Вељковски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Новак
**ДЕСПОТОВИЋ, Новак**, интерниста, алергоимунолог, универзитетски професор (Заглавак код Бајине Баште, 12. IV 1942). Дипломирао 1967. на Медицинском факултету у Београду. Специјалиста интерне медицине од 1975. Докторску дисертацију „Синдроми системских васкулитиса и њихов клинички значај, посебно у пацијената са бронхијалном астмом" одбранио 1982. на Мед. ф. у Београду. Усавршавао се у Паризу, у Центру за алергологију болнице Ротшилд (1980), у Марсељу (1984–1985). Асистент на Стоматолошком факултету у Београду (1976–1979), стручни сарадник на Институту за физиологију Мед. ф. у Београду (1969–1970), на Мед. ф. ради од 1979. као асистент, а редовни професор од 1994. У жижи стручног интересовања су му васкулитиси, астма, специфична имунотерапија алергијских болести, алергије на храну и лекове. Југословенско удружење алерголога и клиничких имунолога додељује му 1984. диплому алерголога и клиничког имунолога. Начелник Клиничког института за алергологију и имунологију КБЦ „Звездара" (1987), начелник Клинике за интерне болести КБЦ „Звездара" 1990. Био заменик шефа Катедре за интерну медицину, као и Катедре за последипомске студије из имунологије. У периоду 1994–2011, са прекидима, обављао праксу у *Carson Family Care Center* и Greenville Family Care Center (Мичиген, САД). Био професор по позиву на Универзитету у Мичигену (1994–1995). Написао поглавља: „Имунопатогенеза реуматске болести срца", у: З. Јевтић (ур.), *Клиничка имунологија* (Бг 1978); „Имуно-посредовани гломерулонефритис, Алергијске болести", у: Д. Иванковић (ур.), *Интерна медицина* (Г. Милановац 1991); „Алергија на храну", у: О. Поповић, М. Стајић (ур.), *Семиологија дигестивног тракта* (Бг 1992); „Алергијске болести", у: *Лекарски приручник* (Бг 1992). Био активан у оснивању и уредник часописа *Zvezdara Clinic Proceedings* и *Acta Infectologica Yugoslavica*, где је био члан Уређивачког одбора. Био секретар и председник Секције за алергологију и имунологију СЛД и председник Удружења алерголога и клиничких имунолога Југославије. Био члан Америчког колеџа за алергологију и имунологију, Америчког лекарског друштва и Удружења лекара специјалиста.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007.
Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Петар
**ДЕСПОТОВИЋ, Петар**, учитељ, педагог, књижевник (Сомбор, 9. X 1847 – Крушевац, 1. VII 1917). Школовао се у Сомбору, гдје је завршио учитељску школу (1865) и гимназију (1871). Био је наставник основне женске школе у Сомбору, у Пакрацу професор вјероисповједне учитељске школе (1871–1878), у Сомбору Српске више девојачке школе (1878–1880). Послије студија природних наука у Бечу (1880–1885) радио до 1896. у гимназијама по Србији (Крагујевац, Ужице, Велико Градиште). Потом је био директор Учитељске школе у Алексинцу и Београду, члан Просветног савета и школски надзорник. Од 1865. објављује поезију (*Даница*, рукописни сомборски лист *Венац*, *Пријатељ србске младежи*, *Матица*, *Јавор*, *Голуб*). Сарађује такође у *Застави*, *Родољубу*, *Стармалом*, *Босанској вили*. Уређивао је сомборски лист *Родољуб* (1880), учествовао у покретању листа *Голуб* (1880) и прве године излажења био његов главни сарадник. Објављивао је пјесме и приповијетке пригодног, дидактичког и родољубивог садржаја, намијењене школској дјеци (пјесме: *Невен*, Со 1865; приповијетке: *Зао друг*, Со 1870; *Занат је златан*, Бг 1871; *Завјет ивањској градини – босанска приповјетка*, Н. Сад 1880; *Две лажне златице: приповетке за српску омладину*, Со 1892), те приручнике за школе (природне науке, ручни радови), педагошке студије и студије из историје српских школа у Хабзбуршкој монархији (*Школе Срба у Угарској и Хрватској: од пресељења под патријархом Чарнојевићем 1690. године, до почетка овог столећа*, *1: (1690–1740)*, Краг. \[1888\]; *Историска педагогика: за учитеље и учитељице српских народних школа*, Бг 1902). Обрадио је у облику портрета знамените личности српске културе и историје (Доситеј Обрадовић, Карађорђе, Милош Обреновић).
ДЈЕЛА: драма: *Жалостан бадњидан: слика из народнога живота*, Со 1880; дечја књижевност: *Ђачко радовање*, Бг 1903 (1912).
ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, „Школе Срба у Хрватској (П. Деспотовић)", *ЛМС*, 1890, 59, 161, 1; Д. Д. Гајић, „Књижевно дело Петра Деспотовића", *Домети*, 1987, 14, 51; С. Бербер, „Петар Деспотовић – педагог, књижевник и национални радник", у: *Печатници*, Н. Сад 2005.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Радивоје
**ДЕСПОТОВИЋ, Радивоје**, математичар, универзитетски професор (Радобић код Мионице, 25. X 1928). На Групи за математику Природно-математичког факултета у Београду дипломирао 1952, специјалистичке студије завршио 1971. радом „Дрво у теорији графова и примене", а магистрирао 1976. темом из методике математике „Елементи топологије у настави математике"*.* На ПМФ у Новом Саду одбранио докторску дисертацију „Гранични процеси у настави математике позивноусмереног средњег образовања" (1984). Почео је да ради 1953. као професор математике у основној школи у Ваљеву. Убрзо је премештен у Гимназију у Ваљеву, где је у току девет година предавао математику и нацртну геометрију. Године 1964. ради у Хемијско-технолошко-техничкој школи у Новом Саду, а онда као педагошки саветник и виши педагошки саветник радио око 25 година у Међуопштинском просветно-педагошком заводу у Новом Саду и Педагошком заводу Војводине у Новом Саду. Допринео је унапређивању наставе математике непосредним инструисањем професора математике у основним и средњим школама Војводине, организовањем семинара и саветовања (често је и сам био предавач) и објављивањем радова и стручне литературе. Предавао је Методику математике на ПМФ у Новом Саду у звању ванредног професора. Аутор је методичких збирки задатака из математике за основну школу од 5. до 8. разреда *Појмови и задаци из математике* (Н. Сад 2007) и за средњу школу од 1. до 4. разреда *Одабрани задаци из математике* (Н. Сад 2006). Коаутор је једанаест уџбеника, приручника и збирки задатака за основну и средњу школу, углавном у издању Завода за уџбенике из Београда. Дуго година је активно радио као секретар у Друштву математичара, физичара и астронома (МФА) Војводине, а био је и члан Извршног одбора Савеза друштава МФА Југославије. Учествовао је на свим конгресима математичара Југославије и на четири светска конгреса за наставу математике (Лион, Карлсруе, Ексетер, Будимпешта). За изузетне резултате у васпитању и образовању награђен је 1978. од Извршног већа Војводине.
ДЕЛО: *Сећања и присећања. Од добоша до интернета*, Н. Сад 2005.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВИЋ, Слободан
**ДЕСПОТОВИЋ, Слободан**, инжењер електротехнике (Урошевац, 18. XI 1918 – Београд, 13. III 2008). Дипломирао 1942. на Техничком факултету у Београду, на Машинско-електротехничком одсеку, где је и докторирао на Електротехничком факултету (ЕТФ) 1958. Био је професор на ЕТФ-у (1977) и држао наставу из области електроенергетских система. Највећи део свог радног века је провео у Електротехничком институту „Никола Тесла", где је дуго година био руководилац одељења за енергетику, пренос и рачунарску технику. Његова основна делатност је била проучавање преноса и дистрибуције електричне енергије уз помоћ математичких модела и рачунарске технике, као и оптимизација и поузданост електроенергетских система. Самостално је написао пет књига из поменуте области, чиме је први покрио ту важну област до тада недостајућом литературом на српском језику (*Основи анализе електроенергетских система*, Бг 1962; *Математички модели поузданости и оптималности електроенергетских система*, Бг 1976).
ДЕЛА: и B. S. Babić, V. P. Mastilović, „A Rapid and Reliable Method for Solving Load Flow Problems", *IEEE Transactions on Power Systems*, 1971, 90; „A New Decoupled Load Flow Method ", *IEEE Transactions on Power Systems*, 1974, 93.
Драган С. Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТОВО
**ДЕСПОТОВО**, село у јужном делу Бачке, унутар простране дилувијалне терасе високе око 84 м. Јужно од њега налази се фосилно корито Грчка бара које припада изворишном деделу реке Јегричке (десна притока Тисе). **Д.** је издужено правцем југозапад–североисток дуж фосилног корита, има основу правоугаоног облика и чине га пет дугачких и неколико кратких попречних улица. Структура насеља је линеарна, а центар је на његовој југоисточној периферији, уз фосилно корито. Недалеко од источне периферије села 1875. прокопан је Мали бачки канал, који повезује канал Дунав–Тиса код Малог Стапара са Дунавом код Новог Сада. Он је плован, али нема саобраћајни значај за село. У селу је раскрсница два пута. Важнији је пут правца североисток–југозапад, који повезује Врбас са Бачком Паланком, тј. средњу Бачку са мостом на Дунаву. Њега овде пресеца попречни пут локалног значаја који повезује неколико села јужне Бачке између Жабља и Оџака. Општински центар Бачка Паланка удаљен је 28 км. Године 1896. изграђена је железничка пруга између Бачке Паланке и Куле, која је око један километар западно од села, а саобраћај на њој обустављен је 1975. Село се први пут помиње 1418. у Бачкој жупанији и вероватно је припадало неком од српских деспота. У неколико наврата помиње се и у време турске доминације Бачком у XVI в. У време аустријске власти помиње се од 1715. као село са 23 породице и касније је постојало у континуитету. Број становника је растао, уз кратке застоје, до 1931 (2.594 лица). Од 70-их година XX в. почиње континуирана регресија и 2011. село је имало 1.853 становника, од којих су 88,2% били Срби. Највише активног становништва радило је у пољопривреди (49,5%), док је у индустрији радило њих 20,3%. У селу се налазе православна црква, основна школа, амбуланта, апотека, пошта, неколико продавница, приватна млекара и земљорадничка задруга која поседује рибњак.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Бачка Паланка*, Н. Сад 1997; С. Ћурчић, *Насеља Бачке:* *географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСПОТСКИ ПОСЕДИ
**ДЕСПОТСКИ ПОСЕДИ**, властелинства, имања са трговиштима, рудницима, селима и својим приходима које су владари Српске деспотовине добијали као донације (donatio) од угарских владара као својих феудалних господара.
Појава и учвршћивање османских Турака на подручју Балкана у другој половини XIV в. изазвали су промене у међународним приликама овог дела Европе. Након Косовске битке 1389. и слома војске кнеза Лазара османске чете лаких коњаника успевају да пређу Саву и Дунав и пљачкају јужна подручја Краљевине Угарске. Потребу за сарадњом Срба и Угара још је више показао пораз хришћанске војске код Никопоља 1396. У светлу ових чињеница треба посматрати даривања која су учинили угарски (мађарски) владари. Након тешког османског пораза код Ангоре 1402. од Татара настале су повољне околности за чвршћу сарадњу, која је негде пре априла 1404. оснажена вазалном заклетвом деспота Стефана Лазаревића.
Први познати подаци о дарованим **д.** **п.** у рукама српског деспота у Угарској потичу из 1411. Тада су деспоту поклоњени Сатмар, Немети, Нађбања и Фелшебања (Satu Mare, Baia Mare, Baia Sprie у Румунији) са рудницима злата и сребра и приходима сатмарске коморе са 15 села, трговиште Дебрецен, затим Бесермењ, Собосло, Дада и 34 села и пустара са њиховим пореским обавезама (данас источна Мађарска). Током владе деспота Стефана Лазаревића спомињу се његови чиновници у данашњој Бачкој и Банату (жупаније Торонтал, Бодрог и Чонград), и то у трговишту Арачи, у тврђави и трговиштима Бечеју, Башаиду и Бечкереку, а међу **д.** **п.** су вероватно била и још нека села у њиховој околини. Међу **д.** **п.** у Бачкој у ово време се могу убројати Апатин и *Arnath*. Негде током 20-их година XV в. деспоту Стефану су припадали и тврђава Мункач, град Берег и трговиште Берегсас са околним селима (данас Закарпатска Украјина). У данашњој југоисточној Словачкој и североисточној Мађарској, тада у жупанији Абаујвар, негде у исто време, деспот Стефан је држао неколико села, а можда и тврђаве Болдогке и Регец који се касније срећу у рукама његових наследника. Вероватно у истом периоду стиче и замак Токај на Тиси у жупанији Земплен. Током владавине деспота Ђурђа (Вуковића) Бранковића, који је наследио поседе свог ујака у Угарској, могу се срести још неки **д.** **п.**, као Вршац у Банату, Сланкамен, Купиник, Земун и Митровица у Срему, затим Перлек, Чуруг и Песер у Бачкој (између Сенте и Бечеја), Тур и Варшањ источно од Будимпеште, Биа и Торбађ, Хевиз и неколико села у околини Будимпеште, затим једна палата у самом граду и Таја у Земпленској жупанији. Године 1439. краљ Алберт Хабзбуршки поклања деспоту Вилагош са великим властелинством од преко 100 села у Зарандској жупанији (данас код Ширије у Румунији) пошто је српски деспот тада остао без своје државе након првог пада Смедерева.
Током владавине деспота Ђурђа (Вуковића) Бранковића долази до опадања деспотског домена и губљења **д.** **п**. Након сукоба српског владара са угарским краљем Владиславом I, краљ му конфискује **д.** **п.**, који су враћени 1441. Трајно губљење **д.** **п.** почиње касније, када је деспот приморан да финансира и награђује Јована Хуњадија. Првобитно деспот залаже Хуњадију **д.** **п.** и то: Сатмар, Немети, Нађбања, Фелшебања, Мункач, Берег, Берегсас, Вари, Дебрецен, Бесермењ и Вршац, у које је уведен 1445, а претходно му 1444. поклања Вилагош са својим добрима. Када је Хуњади поражен на Косову од Османлија 1448, деспот га заробљава и нагони да му врати Вилагош и Вршац, као и све незаконито одузете **д.** **п.** Након погоршања односа породица Бранковић и Хуњади **д.** **п.** постају предметом обрачуна две породице; он је завршен уговором у Смедереву 1451. који је предвиђао орођавање две породице и предавање губернатору Хуњадију заложених поседа, са могућношћу предавања Купиника, Митровице, Земуна, Сланкамена, Бечеја, Бечкерека, Вршца и Вилагоша, до чега није дошло. Деспот је 1455. привремено морао Хуњадијевима да препусти Бечеј и Вршац. Након Ђурђеве смрти његови наследници су задржали само делове накадашњих **д. п**. Током 1458. и 1459. краљ Матија Корвин је стављао у изглед истим наследницима повратак **д. п.** у случају предаје Голупца и Смедерева Угрима. Коначно, остаци **д. п.** су кратко предати деспоту Стефану Томашевићу, а након пада Смедерева, 1459, одузети су му. Када је Вук Гргуревић, син Гргура Бранковића, ступио у угарску службу, негде 1464, краљ Матија му дарује Купиник, а касније и Беркасово, Белу Стену и Титушевину у Славонији. Деспоти Јован и Ђорђе Бранковић, синови Стефана Бранковића, задржали су Купиник, Беркасово и држали Ириг, Јарак и друге поседе у Срему као угарски феудалци. Након изумирања породице Бранковић поседе добија прво Иваниш, а потом и Стефан Бериславић.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-posedi-srpskih-despotskih-despota-u-ugarskoj.jpg)
Управа угарских поседа била је поверена великим броју чиновника, жупанима, поджупанима, цариницима, кастеланима, магистру товарника, а у градовима и трговиштима – судијама и заклетим грађанима, као и закупницима царина и ковница. Међу њима било је Мађара, страних трговаца, али и Срба. Чиновнички апарат је прикупљао порезе, вршио војну службу, обезбеђивао утврђења, делио правду и испуњавао друге задатке на **д. п.** и у Деспотовини. Српски народ се неретко насељавао на **д. п.** својих владара, те тако миграторни процеси Срба представљају најтрајнију тековину ових **д. п.** о којима пак има врло мало грађе. Српски живаљ је највише посведочен на простору Баната и Срема, како на **д. п.** тако и ван њих, где организују и своју цркву, али их има и широм Угарске, где их зову Рацима.
ИЗВОР: L. Thallóczy, A. Áldásy, *Magyarország melléktartományainak oklevéltára,* II, *A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára*, Budapest 1907.
ЛИТЕРАТУРА: F. Pesty, *Brankovics György rácz despota birtokviszonyai Magyarországban és a rácz despota czím*, Budapest 1877; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", *Истраживања*, 1975, 4; К. Јиречек, *Историја Срба*, I–II, Бг 1981; *Историја српског народа*, II, Бг 1982; А. Крстић, „Банат у средњем веку", у: *Банат кроз векове: слојеви култура Баната*, Бг 2010; Ђ. Бубало, „Поседи српских деспота у одбрамбеним плановима Угарске 1458. и 1459. године", у: *Пад Српске деспотовине 1459. године*, Бг 2011.
Ненад Обрадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСТИЛАЦИЈА
**ДЕСТИЛАЦИЈА** (лат. *destillare*: капљати), поступак за раздвајање смесе течности испаравањем и кондензацијом паре. Смеса се у апаратури за **д.** загрева до кључања, тада течност са нижом тачком кључања испарава и настала пара се проводи кроз уређај за хлађење, где се поново кондензује у течност. У дестилационом суду заостаје претежно течност са вишом тачком кључања. Најранији записи о **д.** потичу из старог Египта (издвајање миришљавих уља из биљака). Техника **д.** усавршавана је у старој Грчкој, а значајно су је усавршавали арапски научници у VII и IX в., а потом и алхемичари у средњем веку. Развој савремених техника и технологија **д.** текао је упоредо са развојем хемије у XIX и XX в. Теорија **д.** је релативно сложена и спада у тзв. *теорију подова*. Принцип једноставне **д.** приказан је на слици.
Осим једноставне **д.** постоји велик број сложенијих, лабораторијских и индустријских поступака. При фракционој **д.** се смеса течности раставља на више састојака. Предуслов јесте да се тачке кључања састојака довољно разликују. Тако се по завршетку **д.** првог састојка загрева на вишу температуру при чему почиње да се дестилује наредни састојак најниже тачке кључања и тако редом. Смесе течности са сразмерно високим тачкама кључања (нпр. поједина уља из нафте) растављају се вештачким снижавањем њихових тачака кључања прикључивањем вакуума: то је вакуум **д**. Врло сложене смесе (нпр. нафта) могу се раставити ректификационом **д**. Ту целoкупна течност испари, а пара се фракционо кондензује у посебном апарату − *фракционој колони*. Тзв. сува **д.** представља у ствари топлотно разлагање неког чврстог материјала у течности, које онда дестилују (нпр. сува дестилација каменог угља ради добијања разних уља и кокса). **Д.** има широку примену: нпр. органска синтеза, рафинација нафте, петрохемија, производња алкохолних пића, дестилација воде, растављање течног ваздуха на кисеоник, азот и друге састојке, пречишћавање течности. Током XIX в. у Србији се развија занатска производња апаратура за **д.** ракије, која је и данас раширена. До распада Југославије постојала је значајна домаћа пројектантска делатност, као и производња индустријских уређаја за **д**. Сада се неки индустријски апарати за **д.** производe у неколико фирми.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; Д. Опсеница, *Практикум из органске хемије*, Бг 2008; Ј. Stichlmair, „Distillation", у: *Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry*, 11, Weinheim 2011.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕСТИНИКОН
**ДЕСТИНИКОН** (Достиника), jедна од насељених тврђава које у „покрштеној Србији" помиње византијски цар-писац Константин Порфирогенит у *Спису о народима* (*De administrando imperio*). У опису борби око власти у српским земљама, крајем IX в., цар наводи да је тада Клонимир, отац Часлављев, долазећи из Бугарске са војском ушао у **Д.**, односно *Достинику*, један од српских градова, са циљем да преузме власт, што говори о његовом нарочитом значају. Мишљење о ближој локацији **Д.** први је изнео К. Јиречек у другој половини XIX в., претпоставивши да се налазио у близини ондашње бугарске границе и да би га требало тражити у пределу Сјенице. Ово мишљење прихватили су касније Ф. Шишић, Ст. Станојевић и С. Новаковић, анализирајући различите аспекте Порфирогенитове вести. Археолошка истраживања, спроведена на Градини у Врсеницама 1987–2001, потврдила су постојање утврђења са раносрпским културним хоризонтом из раздобља IX–X в. Резултати до којих се дошло водили су ка препознавању једне од насељених тврђава оновремене Србије. Са доста разлога изнета је претпоставка да се остаци утврђења у Врсеницама код Сјенице идентификују са старосрпским градом **Д**. Коначну потврду ове претпоставке треба да дају резултати будућих истраживања.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, II, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Српске области X–XII века", *ГСУД*, 1880, 48; К. Јиречек, *Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у средњем веку*, Сар. 1951; М. Поповић, В. Бикић, *Врсенице – касноантичко и српско раносредњовековно утврђење*, Бг 2009.
Весна Бикић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТЕКТИВСКИ РОМАН
**ДЕТЕКТИВСКИ РОМАН**, врста романа која се бави првенствено откривањем починиоца неког злочина, односно детективским поступком. У ужем смислу, **д. р.** карактеришу чврсти оквири жанровских граница и утврђеног хоризонта очекивања, док је естетски квалитет од секундарне важности. Сам жанр вуче корене још из приповести XVIII в., али се консолидовао средином XIX в. (Е. Т. А. Хофман, Е. Алан По), а савремени облик стекао у делима Артура Конана Дојла. Код нас је **д. р.** почео да се појављује сразмерно касно, пре свега у подлисцима новина и листова. Имитације Шерлока Холмса и Пинкертона биле су изузетно популарне крајем деветнаестог и почетком двадесетог века и у Србији су се појављивале у јефтиним, ефемерним издањима. Као први прави српски **д. р.** обично се наводи *Поноћ или грозно убиство* *на Дорћолу* Тасе Миленковића (Бг 1926). Не може се говорити о профилисаним ауторима, а често се ауторство не може ни поуздано утврдити јер су дела објављивана анонимно или под псеудонимом.
После II светског рата, упоредо са интензивирањем књижевне продукције, долази и до извесне систематизације у погледу објављивања: у југословенским оквирима домаћи аутори овог жанра појављују се у сарајевској „Џепној књизи" и београдском „Космосу" (Едиција „Зелена библиотека"), као и у новосадској рото-библиотеци „X-100" (*Дневник*). Треба истаћи да су се, за разлику од нпр. хрватских аутора (П. Павличић, Г. Трибусон) цењенији српски аутори главног тока ретко или никако одлучивали за чисто детективски жанр. Поред неоспорно најважнијег југословенског аутора, Милана Николића, који је објављивао превасходно у „Џепној књизи" и „Космосу", од српских аутора 60-их година можемо издвојити Живорада Михаиловића-Шиљу, који је упоредо са публицистиком и сценаристичким радом објавио и неколико **д. р**. Касније су учестала мешања с другим жанровима попут политичког трилера или акционог романа, па и порнографије, као и објављивање под псеудонимима (Митар Милошевић је објављивао као Фредерик Ештон, Градимир Пашћановић као Т. Х. Грејч, Зоран Поповић као Адам Кубуровић).
Крајем 70-их и током 80-их година, пре свега под утицајем борхесовског постмодернизма, известан број писаца користи елементе детективског жанра, пре свега истражног поступка, али их у складу с постмодерном поетиком варирају и пародирају, те се не може говорити о представницима чистог жанра (Б. Пекић, Д. Киш, М. Павић, Р. Петковић). Деведесетих година, због промена у издавачкој индустрији, лагано замире тип рото-романа. Почетком овог века жанр се у извесној мери ревитализује и појављују се нови аутори од којих треба издвојити пре свега Мирјану Ђурђевић и њен серијал о инспекторки Харијети; детективске романе објављују још и Ђорђе Бајић и Верица Винсент Кол. И даље су много чешћи аутори који комбинују елементе **д. р.** с другим жанровима као што су хорор (Ото Олтвањи) или историјски роман (Бранислав Јанковић, Драгољуб Стојковић). Ретки су они који се као Мирјана Новаковић (*Тито је умро*, Бг 2013) доследно држе матрице **д. р**. Оживљавање занимања за **д. р.** видљиво је и по броју истраживача који му се окрећу последњих година (Д. Милутиновић, У. Томић, В. Узелац).
ЛИТЕРАТУРА: *Речник књижевних термина*, Бг 1992; Ј. Врбавац, „Куда, када се прекорачи жанр?," *Књижевни магазин*, 2011, 126/127; Д. Милутиновић, *Историјска поетика детективске приче,* докторска дисертација, Ниш 2012; У. Томић, *Британски криминалистички роман – кључни аспекти развоја,* докторска дисертација, Фил. ф., Бг 2013; В. Узелац, *Криминалистички роман у социјалистичкој Југославији: популарна култура, криминал, идеологија и друштво*, Бг 2015; В. Гордић Петковић, „Идентитет, језик и социјална стратификација: како женска књижевност подрива поредак", у: А. Ђурић Боснић (ур.), *Изазови идентитета: род између креације и традиције*, Н. Сад 2016.
Тијана Тропин
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТЕЛИНА
**ДЕТЕЛИНА** (Trifolium), род зељастих једногодишњих и вишегодишњих биљака, ређе полужбунића одрвенелих при основи, из породице лептирњача (Fabaceae). Стабло је усправно, устајуће или полегло. Листови су троделни, ретко прстасти са већим бројем листића. Листићи су најчешће ситно назубљени, ређе целих ивица. Цваст је вршна или бочна, главичаста или кратка класолика, обично са великим бројем цветова (10–100), а изузетно ретко цветови су појединачни. Чашица је петоделна са зупцима неједнаке величине и дужине. Круница је петоделна, ружичаста, црвена, жута, бледожута до бела, а крунични листићи најчеће срасли са прашничким концима, карактеристичне грађе за лептирњаче. Прашника има 10, међусобно сраслих. Тучак је седећи или на краткој дршци. Плод је махуна, често окриљена сувим чашичним и круничним листићима, са 1–3, ређe до 10 семена.
Род обухвата oкo 280 врста распрострањених на различитим стaништима од полупустиња, приморских и континеталних слатина, сaвана, степа, влажних низијских преко мезофилних до сувих ливада, брдских, планинских и високопланинских зона, скоро свих климатских зона и на свим континентима осим Аустралије, Новог Зеланда и Антарктика, где су неке врсте унете и задивљале. Такође, одсуствују у суптропско-тропским пределима Сахаре, југоисточне Азије и Индокине и Јужне Америке, као и на крајњем северу Холарктика. Центар рода са највећим бројем врста налази се у Средоземљу. У Европи расте око 100, а у Србији око 65 врста.
Различите врсте **д.** су важни градитељи или чланови ливадских заједница у којима у симбиози са бактеријама азотофиксаторима обогаћују земљиште доступним азотним једињењима. **Д.** су важнe медоносне биљке и цењено крмно биље за исхрану домаћих биљоједа будући да су у значајном проценту компонента сена добијеног кошењем брдских и планинских ливада. Најчешће врсте **д.** у Србији су бела **д.** (*T. repens*), ливадска **д.** (*T. pratense*), горска **д.** (*T. alpestre*), средња **д.** (*T. medium*), зечја **д.** (*T. arvense*), жута **д.** (*T. patens*), брдска **д.** (*T. montanum*), пољска **д.** (*T. campestre*), жућкаста **д.** (*T. ochroleucum*), панонска **д.** (*T. pannonicum*), црвена **д.** (*T. resupinatum*) и др. Неке врсте **д.** у Србији су ендемичне за Балканско полуострво као што су *T. trichopterum*, *T. velenovskyi*, *T. dalmaticum*, *T. pignantii* и *Т. wettsteinii*.
Владимир Стевановић
Најзначајнија врста овог рода за производњу сточне хране, како по површинама које заузима, тако и по квалитету је црвена ливадска **д.** (*Trifolium pratense* L.), у народу названа краварица, троготка, тролистка, гомбара. То је широко распрострањена евроазијска врста која је као крмна биљка унета у Малу и источну Азију, Северну и Јужну Америку. Црвена **д.** је имала револуционарни значај за пољопривреду у XVII и XVIII в. Увођењем ове културе у тадашњи тропољни систем плодореда настао је четворопољни тзв. норфолшки плодоред, који је у то време представљао потпуно нов систем ратарења – крмну базу неопходну за развој сточарства. Цвет црвене **д.** је карактеристичан за породицу лептирњача, диференциран на пет круничних листића: заставицу (горњи и по правилу највећи), бочна два – крилца и два доња спојена у чунић. Крунични листићи су најчешће ружичастоцрвене боје. Чашица је светлозелена са кратком цеви и пет танких узанолинеарних зубаца, дупло краћа од крунице. Тучак је потцветан, окружен са 10 прашника. Плодник има два семена заметка, од којих најчешће један заметне док други абортира. Цветови црвене **д.** су седећи и сакупљени у главичасте цвасти. Плод црвене **д.** је једносемена махуна, мада се у ретким случајевима, нарочито код неких екотипова појављују двосемене махуне. Семе црвене **д.** је срцоликог до дугуљасто-јајастог облика, глатке површине, жуте, жуто-љубичасте до љубичасте боје. Црвена **д.** је биљка хумиднијих области, високе температуре слабије подноси, нарочито када су оне праћене недостатком влаге у земљишту и ниском релативном влажношћу ваздуха. Насупрот луцерки (*Medicago sativa*), боље подноси киселија земљишта. Као крмна биљка одликује се високим приносом зелене крме (40–60 т ха-1), брзом регенерацијом после косидбе и одличним квалитетом крме (18–20% сирових протеина). У свету се црвена **д.** гаји на око 20 милиона ха, док се у Републици Србији гаји на око 75.000 ха. На листи регистрованих сорти пољопривредног биља Републике Србије је доминантно учешће домаћих сорти црвене **д.**: седам новосадских (колубара, уна, авала, НС-млава, НС-раваница, НС-петница и НС-сана), три крушевачке (К-17, К-38 и К-39) и домаћа сорта марина.
Сања Васиљевић
ИЗВОРИ: „Регистар признатих сорти", [веб страница](https://sorte.minpolj.gov.rs/sites/default/files/Registar%20priznatih%20sorti%2008.08.2025..pdf); *Статистички годишњак Републике Србије* 2018.
ЛИТЕРАТУРА: Т. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 2, Cambridge 1968; Т. Цинцовић, „Trifolium L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, IV Бг 1972; I. Horvat, V. Glavač, H. Ellemberg, „Vegetation Südosteuropas", у: *Geobotanica selecta*, 4, Stuttgart 1974; Б. Мишковић, *Крмно биље*, Бг 1986; Y. R. Roskov и др. (ур.), *International Legume Database and Information Service (ILDIS), World Database of Legumes: draft checklist, version 10*, Reading (UK) 2006; С. Васиљевић, А. Микић, И. Патаки, „Семенарство црвене детелине", у: М. Милошевић, Б. Кобиљски (ур.), *Семенарство*, Н. Сад 2011; С. Васиљевић, И. Патаки, „Оплемењивање црвене детелине", у: Д. Ђукић, В. Стевовић (ур.), *Оплемењивање крмних биљака и производња сточне хране на ораницама*, Краг.–Чачак 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТЕЛИЋ, Мирјана
**ДЕТЕЛИЋ, Мирјана**, фолклориста, теоретичар књижевности, научни саветник (Београд, 27. XII 1950 – Београд, 18. XII 2014). Дипломирала је 1974. на Филолошком факултету, где је и магистрирала 1984, одбранивши рад с темом „Поређење у пословицама Вукове збирке". Докторску тезу под насловом „Поетика простора у српској десетерачкој епици" одбранила је 1992. Од 1976. до 1994. радила је у САНУ као асистент Одбора за проучавање историје књижевности, а од 1994. запослена је у Балканолошком институту САНУ. У школској 1999/2000. предавала је Народну књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Била је заменик и потом начелник Одсека за језик и књижевност у Центру за научна истраживања САНУ и Универзитета у Крагујевцу, од његовог оснивања 1992. до гашења 2011. У раду Одбора САНУ за проучавање историје књижевности и Одбора САНУ за народну књижевност учествовала је као стални сарадник, а потом као члан. Бавила се поетиком усмених књижевних форми са становишта фолклористике и теорије књижевности. Књигом *Митски простор и епика* (Бг 1992) на структуралистичко-семиотичким основама поставила је нове параметре за изучавање епског простора у оквиру фолклора (за поменуту монографију добила је награду „Станислав Винавер", 1993). Фундаменталан допринос дала је и на пољу проучавања усмене формуле књигом *Урок и невеста*. *Поетика епске формуле* (Бг–Краг. 1996), као и низом радова фокусираних на конкретне формулативне склопове. У зборнику *Epic Formula*: *a Balkan Perspective* (Бг 2015) српска фолклорна грађа је на новим методолошким основама постављена у најшири контекст изучавања формулативности традиционалних култура, од индоевропских, преко хомеролошких, до још живих усмених традиција Балкана. Трећа велика тема којом се бавила јесу градови у хришћанској и муслиманској десетерачкој епици, што је резултирало истоименим мултимедијалним CD-ом (2004) (у коауторству с Александром Ломом и Истоком Павловићем), монографијом *Бели град*. *Порекло епске формуле и словенског топонима* (Бг 2006) (у коауторству с Маријом Илић) и енциклопедијским речником *Епски градови*. *Лексикон* (Бг 2007), за који је добила повељу „Златна српска књижевност" и награду Вукове Задужбине за науку (обе у 2008). Бавила се и проучавањем теме ропства у десетерачкој епици, као и теоријском артикулацијом утицаја усмених поетика на дело Иве Андрића. Теоријски продори илустровани су анализама конкретних усмених песама у књизи *Главит јунак и остала господа* (и Л. Делић, Љ. Пешикан Љуштановић, Бг 2017). Уредила је и зборнике радова: *Од мита до фолка* (Крaг. 1996), *Култ светих на Балкану* (Краг. I, 2001; II, 2002), *(Зло)употребе историје у српској књижевности 1945–2000* (Краг. 2007), *Моћ књижевности*. *In memoriam Ана Радин* (Бг 2009), *Saints of the Balkans* (2010), *Жива реч*. *Зборник радова у част проф. др Наде Милошевић Ђорђевић* (Бг 2011), *Птице*: *књижевност*, *култура* (Краг. 2011), *Гује и јакрепи*: *књижевност*, *култура* (Бг 2012), *Aquatica: књижевност*, *култура* (Бг 2013) и *Крв:* *књижевност*, *култура* (Бг 2015). Била је сарадник на међународном пројекту TASC (Transnational Atlas and Database of Saints Cults) са седиштем у Лестеру и Оксфорду. У оквиру Одбора за народну књижевност радила је на дигитализацији и формирању електронских база усмене фолклорне грађе, докумената из Етнографске збирке Архива САНУ. Са инжењером Браниславом Томићем формирала је базу *Епске десетерачке песме* сачињену од 21 репрезентативног тома хришћанске и муслиманске епике (класична бележења, преко 330.000 стихова). У форми електронске базе приредила је и *Ерлангенски рукопис* (1716–1733), најстарији зборник српско-хрватских народних песама, изузетно комплексне ортографије, са Снежаном Самарџијом и Л. Делић. Ауторка је романа *Доркаси* (Бг 2009), који се нешто касније у знатно проширеном виду појавио под насловом *Легенде о нестанку* (Бг 2012).
ЛИТЕРАТУРА: A. Лома, „М. Детелић, 'Урок и невеста. Поетика епске формуле'", *Balcanica*, 1998, 29; Љ. Пешикан Љуштановић, „М. Детелић, М. Илић, 'Бели град, порекло епске формуле и словенског топонима'", *ЗМСС*, 2008, 74; С. Самарџија, „Мирјана Детелић, 'Епски градови"', *Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима*, Бг 2008; Н. Милошевић Ђорђевић, „Епски градови", *КИ*, 2009, 41; Л. Делић, „Могу Турски, и могу Мановски", у: Д. Айдачич (ур.), *Слов'янська фантастика. Збірник наукових праць*, Київ 2012. Љ. Пешикан Љуштановић, „Пад у небо", *ЛМС*, јун 2013.
Лидија Делић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТЕРМИНАТОР → ДЕТЕРМИНАЦИЈА
**ДЕТЕРМИНАТОР** → **ДЕТЕРМИНАЦИЈА**
# ДЕТЕРМИНАЦИЈА
**ДЕТЕРМИНАЦИЈА** (лат. *determinatio*), вид синтаксичке зависности који се испољава на семантичком плану датог именског или глаголског израза када се денотирани појмови, радње, стања или каква својства ближе одређују, тј. детерминишу посредством детерминатора (одредбе). **Д.** може бити придевског (адјективног), прилошког (адвербијалног), као и придевско-прилошког типа. У функцији детерминатора или одредбе у датим синтаксичким везама појављују се именски изрази (у различитим падежним формама), прилози и прилошки изрази различитог семантичког типа (*добар* ученик, девојка *мога друга*, *школски* распуст, *јучерашња* приредба, свеска *на линије*, цвеће *без мириса*, пренос *уживо*, пут *до нашег села*, састанак *у подне*, *јарко црвени* цвет, сто *лево од врата*, *веома* *снажно* ударати, понашати се *на примерен начин*, отпутовати *у бању на недељу дана*, доћи *у пратњи другарице*, седела је *погнуте главе*, *замишљена*). Будући да се тим одредбама приписују стална или привремена својства предметима и појавама, интензификују каква стања и особине или на неки начин детерминише сама радња, као и учесници у њој, то су зависни делови датих синтагми или предикатских израза у којима позицију главне речи заузимају именске, глаголске и прилошке речи. Када се детерминатори могу изоставити а да то не утиче на граматичку правилност израза, онда је реч о факултативној **д.** (*сочна црвена* јабука, лутка *из излога*, *веома брзо* трчати, *много* читати), која је више распрострањена од обавезне. Уколико се придевска, односно прилошка одредба мора исказати да би дати израз био граматички правилан, онда је то обавезна **д.** (девојка *плавих* очију, беба *од шест* месеци, говори *тихим* гласом, ради *сваке* суботе, *понекад* сврати *код баке*), која је иначе везана само за одређене случајеве.
Својеврсни детерминативни однос се успоставља између субјекатског појма и именског дела предиката којим се, обично, посредством глаголске копуле, субјекту приписују какво својство, статус, ранг и др., тачније врши се његова квалификација, категоризација, класификација, идентификација: Јован је *најбољи у разреду*; Ана је *његова сестра*; Он је *сликар*; Лимун је *јужно воће*; То је *Алекса*. Детерминативни односи уочавају се и на нивоу сложене реченице када се зависном предикацијом одређује какав именски израз из основне реченице или се на различите начине детерминише њен глаголски израз – у просторном, временском, узрочном, погодбеном, квалификативном, квантификативном и другом смислу. Нпр.: Седео је на клупи *када је почела киша*; Нису видели *куда иду јер је било мрачно*; Гледа децу *која се играју у песку*; Написао је свој први роман, *који је награђен*; Иду на излет *ако буде лепо време*; Отишао је *а да се није поздравио*; Урадили су *онако како су се договорили*; Трудили су се *онолико колико су могли*. Клаузе детерминативног типа имају значење неког адвербијала или су то атрибутске, односно апозитивне одредбе именских израза.
ЛИТЕРАТУРА: M. Ivić, „The Grammatical Category of Non-Omissible Determiners", *Lingua*, 1962, 11; М. Радовановић, *Списи из синтаксе и семантике*, Ср. Карловци – Н. Сад 1990; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, *Граматика српскога језика*, Бг 1992; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика. Проста реченица*, Бг 2005; М. Радовановић, *Стари и нови списи*, Ср. Карловци – Н. Сад 2007; М. Ивић, *Лингвистички огледи*, Бг 2008; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2013.
Владислава Ружић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТЕРЏЕНТИ
**ДЕТЕРЏЕНТИ** (лат. *detergere*: очистити), синтетички, у води растворни или течни, органски препарати који имају способност да емулгују уља, да одрже нечистоће у суспензији и да делују као средство за квашење. Спадају у широку групу површински активних супстанци (тензиди, сурфактанти). Најшира примена им је у прашковима за прање, неким сапунима и средствима за чишћење. Налазе се и у многим техничким производима, нпр. у моторним уљима, течностима за бушење нафте, уљима за стругове. Према својој хемијској структури основна подела је на анјон-активне, катјон-активне и нејогене. Сем тензида, који је састојак, нпр. прашка за прање, код нас се **д.** називају и сами прашкови, односно течности за прање.
Први синтетички **д.** развијен је у Немачкој 1916. као одговор на недостатак масти за производњу сапуна. Праву револуцију у производњи средстава за прање учинила је појава синтетичког анјон-активног **д.**, *n*-додецил-бензен-сулфоната (ДБС), C12H25−C6H4−SO2−ONa, који је, захваљујући добрим особинама, повољној цени и учинку у прању, веома брзо постао најважнија сировина за комерцијалне **д.** која се и данас користи. Производња **д.** за домаћинство почела је у САД око 1930. Били су то прво **д.** за ручно прање посуђа и финих тканина. Велик напредак у производњи **д.** за све врсте прања учињен је 1946. у САД, кад је направљен **д.** са комбинацијом тензида и билдера (билдер је смеса супстанци које побољшавају услове за дејство тензида при прању). Прве машине за прање веша појавиле су се око 1950. и довеле су до осавремењавања састава **д**. Последице су биле већа моћ прања, побољшана растворљивост у води, олакшано испирање тканина, смањено оштећење влакана и боје, као и делова машина за прање, додатак мирисних супстанци које дају утисак свежине. Око 1960. појавили су се први **д.** са ензимима. Врло упрошћено се процес прања представља на следећи начин: (Тканина + нечистоћа) + **д.** + вода = опрана тканина + (отпадна вода са **д.** + нечистоћом).
Нове формулације **д.** имају јачи ефекат прања и већу моћ да спрече повратност у процесу прања, односно поновно таложење нечистоће и посивљење тканине. Сваки прашкасти **д.** за машинско прање тканина састоји се из: 1. тензидског блока (анјонски и нејонски тензиди и сапун); 2. билдерског блока (зеолит, анјонски кополимер, натријум-карбонат и бикарбонат, силикати); 3. избељивачког блока (даваоца активног кисеоника); и 4. побољшивача (ензими, модификована целулоза, фосфонат, оптичко белило, силикони, парфем), а остатак до 100% је пунилац који је најчешће натријум-сулфат или смеша натријум-сулфата и натријум-хлорида. Тензиди су кључни састојак **д.**, а улога им је да уклоне нечистоће са тканине. Билдерски блок има улогу да брзо уклони јоне калцијума и магнезијума из воде, тј., да омекша воду и да средину учини базном. Избељивачки блок има улогу да даје активни кисеоник, који избељује тканину, и да оксидује нечистоће, као што су мрље од вина, чаја, кафе и др. Побољшивачима се постижу оптимално прање кроз дејство ензима, заштита тканине модификованом целулозом и покривање жутине тканине рефлексијом са оптичког белила. **Д.** могу бити прашкасти, течни или желатинасти, а деле се према намени за коју су направљени (за машинско прање рубља, за ручно прање, за прање судова, за прање тврдих површина − подови, санитарије), индустријски **д**. Од 70-их година XX в. посебна брига се води о утицајима **д.** на животну средину, па је прописима у готово свим земљама уведена обавезна употреба сировина које су биолошки разградљиве и неотровне за водене организме.
Оснивање радионице Глигорија-Глише Jанковића у Крушевцу 1839. сматра се почетком индустријске производње сапуна у Србији и ова радионица је повезана с настанком касније велике фабрике за производњу сапуна и **д.** „Мерима". Oд 70-их до 90-их година ХХ в. значајна истраживачка база за развој сировина за **д.** био је Институт за општу и физичку хемију у Београду. Данас су у Републици Србији највећи произвођачи **д.** „Хенкел-Мерима" из Крушевца („Мерима-Хенкел"), „Беохемија-Инхем" из Зрењанина и „Албус" из Новог Сада.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Џокић, *Површински активне материје*, Бг 1985; П. Спарић, „Средства за прање и козметички производи", у: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији*, Бг 1997; С. Благојевић и др., „Детергенти: Историјат и развој", *ХП*, 2010, 51, 2.
Бранислав Симоновић; Стеван Благојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТЕУБИСТВО
**ДЕТЕУБИСТВО** (чедоморство), облик убиства систематизован у Кривичном законику Републике Србије у групи кривичних дела против живота и тела. Историјски посматрано, мењао се однос према овом кривичном делу. Од дела које је најстроже кажњавано (смртном казном и набијањем на колац) до убиства на које се од почетка XVIII в. почело блаже гледати, што је довело до могућности ублажавања казне у кривичним законицима. Оправданост блажег кажњавања везује се за посебна психичка својства мајке, тј. истиче се да сам физиолошки процес порођаја (услед порођајних болова и узбуђења) производи известан поремећај равнотеже између душевних и телесних функција, те се сматра да се мајка породиља налази у стању значајних психофизичких поремећаја изазваних порођајем. Кривичноправно одређење полази од законске формулације и према њему, убиство детета при порођају постоји када мајка лиши живота своје дете за време порођаја или непосредно после порођаја. Дакле, законодавац полази од претпоставке да се приликом порођаја јавља специфично стање поремећаја, својствено за сам чин порођаја, а опет различито од неурачунљивости и битно смањене урачунљивости и због тога привилегује мајку. Битна обележја ове инкриминације се односе на извршиоца овог кривичног дела, објекат радње и време извршења. Извршилац овог кривичног дела може бити само мајка детета или још прецизније мајка-породиља, а по својој природи ово кривично дело спада у *delicta propria* (власторучна кривична дела). Постојање „поремећаја изазваног порођајем" увек постоји када је дело извршено за време порођаја (необорива законска претпоставка), а утврђује се ако је радња извршења предузета непосредно после порођаја. Објекат радње је само новорођенче. Оно се штити од почетка порођаја до прекида физиолошке везе с мајком (пупчане врпце) и непосредно после тога. Ако се радња врши пре него што је порођај отпочео ради се о кривичном делу недозвољеног прекида трудноће. Исто тако, ако је дете већ постало одојче, најчешће ће се радити о убиству.
ЛИТЕРАТУРА: М. Опријан, Д. Јокановић, „Опште и посебне карактеристике и врсте чедоморства", *АПФБ*, 1954, 3; Ж. Алексић, „Нека питања у вези са чл. 138. КЗ", *ПЖ*, 1959, 3–4; Н. Мрвић Петровић, „Убиство детета при порођају", *ПЖ*, 1996, 9; Д. Коларић, *Кривично дело убиства*, Бг 2008; „Кривично дело убиства детета при порођају у Кривичном законику Србије", *Безбедност*, 2008, 3.
Драгана Коларић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТКИ, Јожеф
**ДЕТКИ, Јожеф** (Detki Јózsef), математичар, универзитетски професор (Остојићево код Чоке, 13. IV 1932). Дипломирао 1960. на Природно-математичком факултету у Београду. До 1962. предаје математику у сенћанској гимназији, до 1965. у Хемијско-технолошко-техничкој школи у Кикинди, где је 1965. изабран за директора. Године 1970. изабран је за предавача, а 1975. за професора Више педагошке школе у Суботици. Докторску дисертацију из области обичних диференцијалних једначина одбранио је 1976. на ПМФ у Новом Саду. За доцента Грађевинског факултета у Суботици је биран 1978, а за редовног професора 1987. У периодима 1981–1985. и 1987–1990. биран за продекана на ГФ. У научном раду истраживао је проблеме ограничености и осцилаторности решења неких типова нелинеарних диференцијалних једначина уопштавајући теореме Камењева (I. V. Kamenev) и користећи метод Оносеа (H. Onose) и резултате Винтнера (A. Wintner). Добијене резултате је проширио и на системе диференцијалних једначина. Аутор је универзитетских уџбеника *Математика I* (Суб. 1978) и *Математика II* (Суб. 1984) за студенте ГФ у Суботици.
ДЕЛА: „The Solvability of a Certain Second Order Nonlinear Ordinarydifferential Equation in Lp(0, ∞)", *Math. Balkanica*, 1974, 4; „A Remark on the Oscillation of Ordinary Second Order Nonlinear Differential Equations", *МВ*, 1981, 5, 18, 33, 74; и J. Tumbas, „Oscillation Theorems for Special Nonlinear Second Order Differential Equations", *Pannonian Applied Mathematical Meeting*, BAM XXII, 1984; „On the Monotone Solutions of Second-order Nonlinear Differential Equations with Deviating Arguments", „Criteria for Monotone Solutions of Some Second-order Differential Equations with Deviating Arguments", *Periodica Polytechnica Transportation Engineering*, 1990, 18 (*Proceedings of the Second International Mathematical Miniconference*, Part I, Budapest 1988).
Александар Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕТЛИЋ
**ДЕТЛИЋ**, птица претежно црно-белoг перјa, средње величине или мања, из породице детлића у ширем смислу (Picidae, ред Piciformes), у које спадају још вијоглава и жуна. Све врсте **д.** у Србији су одозго црне са белим пегицама и мрљама, док су одоздо претежно прљавобеле, понекад с тамним пецкама. Образи су, уз један изузетак, бели. На црном темену већина врста има мање или веће црвене површине, а само једна има жуту. Код више врста јавља се црвена боја на перју подрепка и доњег трбуха. Као и жуна, **д.** је еволуциони одговор на развој шумских инсеката и анатомски и физиолошки је прилагођен за копање дрвета брзим и снажним ударцима јаког кљуна уз ослонац на стабло у три тачке. Две чине снажне ноге са кукастим канџама на наспрамно распоређеним прстима (2+2, зигодактилно стопало), а трећу чини врло чврст, али еластичан реп. Уз ослонац на њега **д.** се пуже уз стабло у кратким скоковима. **Д.** кљуном, као длетом, пробија кору дрвета и проналази скривене инсекте, нарочито многобројне ксилофаге. Кад наиђе на њихов канал, извлачи их јако дугим тракастим језиком с адхезивним врхом. За разлику од мравоједа, **д.** нема растегљив језик, него је његов целом дужином смотан у нарочите канале који се протежу уназад око лобањске чауре. За свако легло **д.** копа у дрвету нову дупљу за гнездо, коју касније насељавају друге шумске птице и остале животиње. Концепт кутија за гнежђење („кућица за птице") заснива се првенствено на уношењу вештачких дупљи. Поред дозивања кликтањем, фреквентним ударцима кљуна о шупљу, напуклу или на други начин резонантну грану (понекад и бандеру), **д.** производи продоран звук назван добовање, који служи као територијално обавештавање.
**Д.** живи у шумским пределима. Неке врсте су специјализоване за одређене типове шума, док су друге прилагодљивије, па живе чак и у воћњацима, парковима и у дрворедима у насељима. Остављено старо и труло дрвеће повећева број **д.** у шуми. Хране се углавном инсектима и другим бескичмењацима које налазе у кори дрвета, испод ње и у самом дрвету. Неке врсте пљачкају гнезда других птица, а друге се, нарочито зими, дохрањују семењем четинара и коштуничавог воћа, па и бобицама. Велики шарени **д.** храни се и соком дрвета који се лучи на месту повређене коре. Гнездо је увек у дупљи без подлоге у коју женка полаже до пет белих лоптастих јаја. Оба родитеља леже на њима на смену око две недеље. У зависности од величине врсте, младунци излећу из гнезда после 3–4 недеље и убрзо се осамостаљују. Сви **д.** у Србији су станарице, али скитају после гнежђења. Све врсте су у Србији строго заштићене.
Велики **д.** (*Dendrocopos major*) најчешћа је врста **д.** у Србији. Живи у свим висинским зонама и у свим типовима предела са дрвећем. Стабилна популација процењена је на око 200.000 парова. Сеоски **д.** (*Dendrocopos syriacus*) живи у нижим измењеним и насељеним пределима у целој Србији, коју је из Средоземља колонизовао у XIX и XX веку. Стабилна популација процењена је на око 35.000 парова. Планински **д.** (*Dendrocopos leucotos*) има рањиву популацију од највише 1.000 парова, распарчану по зрелим планинским шумама са старим и трулим дрвећем у источној и југозападној Србији. Угрожава га фрагментација шума и конзервативна шумарска пракса, нарочито тзв. санитарна сеча. Мали **д.** (*Dryobates \[Dendrocopos\] minor*) има скромну али стабилну популацију од око 5.000 парова у свим деловима Србије осим највиших зона планинских шума. Средњи **д.** (*Leiopicus* *\[Dendrocopos\] medius*) живи у целој Србији, а највише га има у храстовим шумама. Популација од око 15.000 парова сматра се стабилном. Тропрсти **д.** (*Picoides tridactylus*) угрожена је врста у Србији са стабилном али нејаком и исцепканом популацијом са мање од 100 гнездећих парова посејаних по старим претежно прашумским деловима планинских шума у Југозападној Србији. Једини је **д.** са три прста на ногама и једини са жутим теменом и само са уском белом траком на образу. Угрожава га просецање шумских путева (фрагментација) и нарочито тзв. санитарна сеча.
ЛИТЕРАТУРА: В. Васић и др., „Налази тропрстог детлића *Picoides tridactylus* у Србији", *Ciconia*, 2009, 18; М. Шћибан и др., *Птице Србије: критички списак врста*, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., *Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008–2013*, Н. Сад 2015; Д. Рајковић, В. Васић, „Тропрсти детлић", Д. Рајковић и др., „Планински детлић", у: *Црвена књига фауне Србије III – Птице*, Бг 2018.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕУТЕРИЈУМ
**ДЕУТЕРИЈУМ** (грч. deuvtero": други), изотоп водоника чија је релативна атомска маса приближно 2. Водоник има три изотопа – *протијум* или лаки водоник (симбол 1Н), који у језгру има само један протон; *деутеријум* или тешки водоник (2Н или D), који у језгру има један протон и један неутрон; и *тритијум* или супертешки водоник (3Н или T), који има један протон и два неутрона. Изотопи се међусобно разликују у оним својствима која зависе од њихових маса, што називамо *изотопским ефектима*. Те разлике су мале али видљиве и од великог су научног и техничког значаја. **Д.** је откривен релативно касно, тек 1932, од стране америчког физикохемичара и нобеловца Х. Јурија (Harold C. Urey). Садржај **д.** у природи је мање-више константан и износи око 150 ppm (*ppm* од енг. *parts per million*, конкретно: у милион атома смесе обичног водоника (Н) и **д.** налази се 150 атома **д.**). Скоро сав водоник, па тиме и **д.**, налази се у везаном стању, највише у води (вода са **д.** је тзв. *тешка вода*, D2O), затим у нафти и у земном гасу. Воде у природи су смеше лаке и тешке воде. Водоник показује највеће варијације изотопског састава од свих елемената на Земљи, јер томе највише доприносе хидрометеоролошки процеси у којима учествује вода. Варијације су најмање код океанских вода, где су концентрације **д.** око 150 ppm. Реке и језера незнатно одступају, што углавном зависи од климатских услова. Слично је с водама на подручју Балкана, што је код нас својевремено мерено (З. Вукмировић, М. Матић, „Садржај изотопа водоника и кисеоника у неким природним налазиштима на подручју Југославије", *ГХД*, 1968, 265). D2O је најзначајније једињење **д**. Користи се највише у нуклеарној енергетици и то као модератор у фисионим нуклеарним реакторима, пошто је добар успоривач неутрона. То је пожељно јер спори неутрони ефикасније изазивају фисију од брзих. Истовремено, тешка вода слабо апсорбује успорене неутроне, остављајући их на располагању за нове фисије. У будућности ће **д.** добити на значају, са развојем фузионих термонуклеарних реактора, заснованих на фузији **д.** и T, у којој се по једној фузији ослобађа четири милиона пута већа енергија од оне ослобођене у хемијској реакцији атома угљеника са кисеоником. **Д.** се индустријски производи најчешће као тешка вода. Основна сировина је вода. Има је у неограниченим количинама и јефтина је. Користе се методе изотопске сепарације, а оне се заснивају на *изотопским ефектима*, што је и код нас истраживано низ деценија. Уобичајене методе су: a) дестилација воде (ређе водоника) − заснива се на разликама у испарљивости изотопских облика – лакши облик лакше испарава; б) хемијска измена изотопа, нпр. између воде и водоника или воде и водоник-сулфида, при чему тежи изотоп преференцијално мигрира у гушће, а лакши у ређе једињење; затим, в) електролиза воде, при којој се **д.** концентрише у електролиту. Ове методе се обично примењују комбиновано. Изотопски ефекти су у апсолутном смислу мали, па је поступке раздвајања потребно вишеструко понављати да би се добила чиста тешка вода.
ЛИТЕРАТУРА: P. Savić, S. V. Ribnikar, B. Pavlović, „Efficiency of Some Catalysts in the Exchange Reaction Between Heavy Water and Hydrogen", *Proceedings of the International Conference on the Peaceful Uses of Atomic Energy* *(Geneva)*, *1955*, New York 1956; Ш. С. Миљанић, *Изотопски ефекти код водоника – тешка вода*, Бг 1996.
Шћепан Миљанић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕФ → ДАИРЕ
**ДЕФ** → **ДАИРЕ**
# ДЕФЕКТОЛОГИЈА → СПЕЦИЈАЛНА ПЕДАГОГИЈА
**ДЕФЕКТОЛОГИЈА** → **СПЕЦИЈАЛНА ПЕДАГОГИЈА**
# ДЕФЕКТОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ → ФАКУЛТЕТ ЗА СПЕЦИЈАЛНУ ЕДУКАЦИЈУ И РЕХАБИЛИТАЦИЈУ
**ДЕФЕКТОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ** → **ФАКУЛТЕТ ЗА СПЕЦИЈАЛНУ ЕДУКАЦИЈУ И РЕХАБИЛИТАЦИЈУ**
# ДЕФЛАЦИЈА
**ДЕФЛАЦИЈА** (лат. *deflatio*: издувавање), монетарна појава која се дефинише на разне начине: пад новчане масе испод оптималне; раст вредности валутне јединице (јачање новца) и пад агрегатног нивоа цена и трошкова живота; повлачење из оптицаја вишка новчане масе, пуштеног у време инфлације; појава супротна инфлацији, с негативном стопом инфлације. **Д.** је израз односа новца и цена, што изучава више теорија: квантитативна и њена кембричка варијанта – доходна, теорија инфлационог јаза, психолошка, Марксова, Кејнзова, монетаристичка. Анализа куповне снаге новца и фактора који је одређују обично се заснива на квантитативној теорији, према којој је вредност новца, његова разменска способност, обрнуто сразмерна његовој количини у оптицају (величини новчане масе). **Д.** повећава вредност новца, смањењем његове количине у односу на потребну за нормалну реализацију понуде роба. Контрола количине новца је главни инструмент **д.**, као и инфлације. За спровођење политике **д.** користе се углавном фискалне (повећање пореза, такси и сл.) и кредитно-монетарне мере, које смањују масу новца у оптицају. Дефлациона политика некад није у сагласности с развојем привреде, којој мањкају платежна средства, као и због дугорочног пада понуде и тражње, што смањује производњу и запосленост (дефлаторна спирала). **Д.** повећава реалне вредности дугова.
Генерално, **д.** се не може окарактерисати као добра или лоша, а њен утицај је везан за конкретне услове. У доба златног стандарда смењивали су се периоди инфлације и **д.** Од 1820. до 1840. постојао је општи пад цена, потом до 1873. инфлација (због открића злата у Калифорнији, Аустралији, Јужној Африци и Аљасци), да би до краја XIX в. поново наступила **д.** У периоду између два светска рата **д.** се јавља у неколико таласа. Први, од 1919. до 1921, период је лоше **д.**, а узрокује нестабилност аутпута, пад цена, смањење економске и финансијске активности. Други талас, 1921–1929, период је добре **д.**, јер расту привреде многих земаља, сем Велике Британије. Развијају се високотехнолошки производи, обнављају се међународна трговина и токови новца и 1925. поново успоставља (нормализован) златни стандард. Трећи талас, 1929–1933, назван Велика криза (депресија), највише погађа САД и Немачку. Четврти талас, од 1933. до II светског рата, када наступа раст економске активности уз пад цена, период је добре **д.** После II светског рата повремено настају краткорочне **д.**, све до 1990-их, када се појављују **д.** на Далеком Истоку (Јапан, Кина, Сингапур, Хонг Конг, Тајван), и у неким земљама Западне Европе. По уједињењу Немачке, **д.** се јавља и у њој.
Привреду Југославије/Србије захватио је трећи талас међуратне **д.**, у периоду 1929–1934. оствариване су негативне стопе раста цена на велико и малопродајних цена важнијих прехрамбених производа. После II светског рата **д.** је ефемерна појава, забележена је у 1954, као и непосредно на почетку примене Програма реконструкције монетарног система и стратегије економског опоравка Југославије 1994.
ЛИТЕРАТУРА: С. Комазец, Ј. Ковач, *Монетарна стратегија и политика*, Бг 1997; Група аутора, *Економски речник*, Бг 2006: С. Комазец, *Монетарна и фискална политика*, Бг 2007; *Два века развоја Србије*, Бг 2008.
Иван Пајовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕФТЕР
**ДЕФТЕР**, званична књига административних и финансијских служби Османске империје. Арапска, односно турска реч **д.** потиче од грчке речи diphtera у значењу коже која се користила као материјал за писање, док у османском турском ова реч значи „свеска", „бележница", „регистар", „рачун", „попис". **Д.** су вођени у различитим органима централне и провинцијских власти. Деле се на **д.** Султанског дивана, **д.** Високе порте, финансијске **д.**, пописне **д.** и **д.** шеријатских судова који се називају шеријатским сиџилима. Разликују се по стилу, писму, димензијама и намени. Сведоче о уредности са којом су вођени државни послови. Најзначајнији су **д.** Султанског дивана, од којих су најважнији тзв. „мухиме дефтери" (mühimme defterleri) – регистри у које су уношене одлуке након што би их султан лично одобрио, **д.** Царског катастра међу којима су пописни **д.** (тур. tahrir defterleri), који садрже прецизне податке о становништву одређене области, имовинском стању, пореским обавезама због чега су драгоцени за демографска истраживања и социјалну историју.
Мирјана Маринковић
У оквирима разгранате османске канцеларије водило се више врста **д.**, али су за историју српског народа најзначајнији тзв. *Tapu tahrir defterleri* – пописне књиге становништва појединих области Османског царства. Они су се даље делили на mufaṣṣal (детаљне) и icmāl (сумарне) пописе: детаљни су представљали основни извор, док су сумарни били њихова рекапитулација.
Питање учесталости пописа становништва није у потпуности расветљено. Неке области, по правилу крајишта, чија се територија ширила или смањивала, пописивани су чешће. Има примера да је размак између два пописа износио четири, пет или шест година, и то управо на нашим просторима, у смедеревском, босанском и херцеговачком санџаку. Пописи су обавезно спровођени приликом смене султана без обзира колико је времена протекло од претходног пописа. На учесталост пописивања могла је да утиче и промена броја и распореда тимара. Има случајева да су спровођени парцијални пописи, само за новоосвојену област, а да том приликом није пописиван цео санџак.
**Д.** представљају један од основних и најзначајнијих историјских извора посебно важних за проучавање историје народа и земаља над којима се простирала власт Османског царства. Настала превасходно због потребе обезбеђења установљеног начина функционисања Османске државе, за коју је прикупљање пореза и намета од становништва освојених територија било један од основних извора државних прихода, ова врста архивских докумената по много чему је специфична. Њихов превасходно фискални карактер чини их битно различитима у односу на историјске изворе политичког или војног карактера. Али, без обзира на специфичан садржај података које они пружају, садржај **д.** представља примарно полазиште модерне домаће и европске историографије у проучавању османског периода историје појединих народа или земаља. Писање историје појединих области, како европског тако и азијског дела Османског царства, скоро да је незамисливо без извора ове врсте.
Детаљни пописи садрже податке о старешинама кућа у насељу. У домаћинствима где није било одрасле мушке главе као старешина домаћинства пописиване су удовице, а такође су посебно пописивани самци. Затим су уписиване заједничке фискалне обавезе насеља у натури или новцу, збир прихода, све мезре, манастири, вакуфи, мулкови, прелази, ловишта, шуме које припадају селу или су део тимара.
Потпуније податке о оновременом становништву пописаних области Османског царства османске пописне књиге не могу пружити не само зато што је основна пописна јединица била кућа, тј. домаћинство, а не човек, појединац, него и зато што су ван оквира интересовања пописивача остале жене, као и све друге категорије становништва које су биле ослобођење плаћања дажбина, а у неким случајевима и читава градска насеља.
Насеља су пописивана тако што је најпре уписивана одредница о врсти насеља – шехер, варош, касаба, кале, хисар, махала, село, мезра, затим име насеља, његов евентуални статус и да ли има право на држање трга и панађура. Приликом пописа одређеног насеља најпре су пописивана потпуна па удовичка домаћинства. Попис села се увек завршавао табелом пореских обавеза, у којој је била дата врста обавезе, мера и износ у акчама, уколико се радило о новчаној дажбини.
Ови извори представљају ризницу за анализу османског друштва, његових структура, економског положаја становништва, а нарочито су драгоцени за разматрање територија одређене области, типова насеља и демографских кретања. Османске пописне књиге пружају увид у поделу земље на хасове, зеамете и тимаре, дају демографску и социјалну слику друштва, наводе фискалне обавезе, али пружају и податке за разумевање многих других значајних питања. Посебно је важно да су у њима садржани резултати пописа становништва које је Порта редовно спроводила.
Осим тога, **д.** могу да представљају полазну тачку за истраживања правне и друштвене историје српског народа у годинама које су претходиле османским освајањима тј. током последњих деценија постојања независне српске државе. Стога, чини се да се слободно може рећи да је вредност најранијих османских пописа двострука: они одражавају стање у две епохе и два друштвена уређења.
Најстарији сачувани попис који се односи на наше крајеве је попис области Крушевца, Топлице и Дубочице, из 1444, који није сачуван у целини. Следе пописи Крајишта Иса-бега Исхаковића и Области Бранковића из 1455, као и Браничева из 1467. Један од најзначајнијих извора за историју Србије и српског народа у првим деценијама османске власти, али и последњим деценијама Деспотовине Србије представља детаљни попис смедеревског санџака настао 1476. За разлику од претходно наведених пописа, овај извор није објављен у целини, али је детаљно коришћен у домаћој и страној историографији.
Ема Миљковић
ЛИТЕРАТУРА: „Daftar", у: *Encyclopédie d`Islam*, II, Paris 1965; H. W. Lowry, *Studies in Defterology, Ottoman Society in the Fifteenth and Sixteenth Cenutries*, Istanbul 1992; М. Мацура, *Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године*, Бг 2001; E. Исханоглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004; Љ. Чолић, *Османска дипломатика са палеографијом*, Бг 2005; Е. Миљковић, *На раскршћу епоха*, Ниш 2013.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕФТЕРДАР
**ДЕФТЕРДАР**, титула државног службеника у Османској империји задуженог за финансије. Потицао је из слоја верских лица. Финансијска служба Османлија настала је под утицајем византијског, абасидског, персијског и илханидског финансијског система. Класичну форму стекла је у XVI в. **Д.** је био одговоран султану. Дужности **д.** биле су састављање годишњег буџета, вођење евиденције о приходима и расходима, платама јаничара и свим финансијским пословима. Једном годишње подносио је султану извештај о свим приходима и расходима у држави. За време Мурата II (1421–1423, 1446–1451) финансијска служба била је организована тако што је у центру постојао **д.** и канцеларије у провинцијама које су радиле у његово име. Султан Мехмед II Освајач (1444–1446, 1451–1481) чувеном Канун-намом установио је организацију свих државних служби, па тако и финансијске. У XV в. постојала су двојица **д.** – румелијски и анадолски, при чему је румелијски имао звање башдефтердара или главног **д.** и као такав био члан султанског дивана и челник османске финансијске службе. Једна од последица освајања нових територија у првој половини XVI в. било је увођење и трећег **д.** за арапски и ирански простор, да би крајем XVI в. освајањем подунавских земаља било уведено и звање дунавског **д.**, које је укинуто у XVII в. За време владе Селима III (1791–1807) установљен је и четврти **д.**, који је био институција кратког века везана уз султанова настојања да створи модернизовану армију. Нека врста првог буџета у Османској империји састављена је у XVI в. **Д.** у османско доба нису правили буџете налик на европске. Изводили су билансе којима су затварани рачуни на истеку фискалне године, због чега нису представљали програме којима су утврђивани приходи и планирани расходи у току године. Финансије у провинцијама биле су готово независне од централне благајне
ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü,* I, İstanbul 1983; E. Исханоглу (прир.), *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004; İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi,* Ankara 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЦЕМБАРСКА ГРУПА
**ДЕЦЕМБАРСКА ГРУПА**, удружење уметника основано 1955. у Београду, активно до 1960, чији су чланови били Милош Бајић, Лазар Возаревић, Лазар Вујаклија, Александар Луковић, Зоран Петровић, Миодраг Б. Протић, Младен Србиновић, Александар Томашевић, Драгутин Цигарчић и Стојан Ћелић. После 1950. у Југославији долази до напуштања естетике и доктрине соцреализма, када се отвара простор за слободније стваралаштво нове генерације уметника која се окреће обнављању, континуитету модернизма напуштеног пре II светског рата, тзв. „традицији модерног". **Д. г.** је у другој половини шесте деценије ХХ в. значајно допринела еволуцији српског модернизма и била симбол либерализације уметности. Узор им је била предратна група „Облик" и, исто као и она, имала је просветитељску улогу и била носилац француског утицаја. Чланови **Д. г.**, различити по стилској оријентацији, сусрећу се на плану нове синтаксе модернизма са европским узорима (синтетички кубизам, Пикасо), али дају и модерно читање српске средњовековне уметности (Томашевић). Донели су истраживања геометризације облика, што води ка апстракцији, у складу са европском послератном уметношћу. Рад **Д. г.** представља најважнији феномен послератног српског модернизма. Циљ им је био ослобађање од сентименталног и чулног, развијање посткубистичких искустава, рационалног, интелектуалног, конструктивног и обнова уметности. Слика постаје структурирано поље пластичког знака и отвара се простор за нове могућности: од ониричног до асоцијативног, као и апстрактног предела, преплитање надреалног и митског са геометризмом. Сви чланови **Д. г.** били су истакнути представници сликарства шесте деценије, времена обнове и препорода, писци о југословенској уметности, представници Југославије на великим међународним смотрама у иностранству, добитници најзначајнијих државних награда, професори на Академији ликовних уметности. Међу њима највећи допринос развоју српског модернизма дали су Ћелић, Томашевић и Протић. Током пет година **Д. г.** је одржала девет изложби од којих пет у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" у Београду (децембар 1955, новембар 1956, децембар 1957, децембар 1958. и децембар 1960), једну у Умјетничком павиљону у Сарајеву (септембар 1956), једну у Галерији Штуки у Варшави (април–мај 1958), једну у Умјетничком павиљону у Загребу (октобар 1958) и једну у Народном музеју у Панчеву (април–мај 1960). После распуштања **Д. г.** организоване су и две њене ретроспективне изложбе у Београду (1969, Галерија Културног центра; 1995, Галерија Цептер).
ЛИТЕРАТУРА: С. Марковић, *Децембарска група*, Бг 2009; Л. Мереник, *Уметност и власт. Српско сликарство 1945–1968*, Бг 2010.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА
**ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА**, облик унутрашњег уређења државе, кад поред централних органа, које бирају сви припадници бирачког тела, постоје и нецентрални, обласни или локални органи, које бирају бирачи с пребивалиштем у тим територијалним јединицама. У границама своје надлежности, ти органи доносе правно коначне одлуке, уз услов да те одлуке нису супротне уставу и законима државе. Тада се говори о постојању територијалне поделе власти, дељењу власти према територијалном мерилу, за разлику од функционалне поделе власти, која постоји када се државна власт дели по државним функцијама, тако што посебан државни орган (или низ органа) врши по једну од функција државне власти. Територијалном поделом власт се дели по деловима државне територије, функционалном по врстама државних функција. **Д.** постоји и кад централни органи, на основу уставног или законског овлашћења, преносе нецентралним органима одлучивање о појединим питањима из своје надлежности (делегација), с тим што у првом случају постоје знатно јача јемства **д**. **Д.** може бити територијална и нетериторијална. У првом случају јединице **д.** су територијалне јединице у држави – општине, срезови (дистрикти), области и сл. Ако се врши на основу личних својстава групе лица, онда су оне јединице **д.**, које тиме постају надлежне за послове који се само њих тичу. Ако се, пак, врши на основу групе послова који имају карактер јавних служби, говори се о реалној **д.** (**д.** у области железница, пошта, здравља, образовања, социјалног осигурања и сл.). Појам **д.** углавном се везује за територију. Територијална **д.** креће се у распону од локалне самоуправе до федерације (тзв. мега **д.**). Сви ти облици **д.** служе да онемогуће усредсређивање власти у једном органу или чак једној личности, а тиме спречавају њене евентуалне злоупотребе. Када **д.** није било, моћ владаоца прелазила је у свемоћ. **Д.**, уз то, доводи до веће политичке активизације грађана и стварања простора за њихово учешће у вршењу јавних послова. То даје боље резултате у раду, јер они који одлучују боље познају локалну средину у којој живе, па ће својим одлукама боље задовољити и погодити локалне потребе.
Док је Србија била у Турској није могло бити говора о **д.**, премда је административна подела Турске важила и на територији на којој ће касније настати Кнежевина, а потом Краљевина Србија. Међутим, независно од те територијалне поделе, државна власт је била строго централизована, тако да територијалне јединице нису биле и јединице **д**. У српској држави Првог устанка, вазалној Кнежевини Србији, потом самосталној Кнежевини Србији, па од 1882. Краљевини Србији територијалне јединице биле су по својој природи више административне него самоуправне. Ни када се држава Србија улила у заједничку државу с непризнатом државом Словенаца, Хрвата и Срба (аустроугарских Југословена), у тој држави није било **д**. Ипак, државни централизам није био у стању да од више нација направи једну нацију. Процес **д.** је отворен, а да се за његову крајњу примену није ни знало, стварањем Бановине Хрватске 1939. Но, убрзо затим Југославија је ушла у II светски рат у којем је њен уставни поредак почео да се мења „одоздо"– стварањем, уместо дотадашњих органа власти, народноослободилачких одбора за уже и шире територијалне јединице, којима су, сем војних, повераване све друге функције државне власти. Централни органи нове државе (ДФЈ) образовани су тек на Другом заседању АВНОЈ-а, 29. XI 1943. По окончању II светског рата и стварању ФНРЈ (на седници Привремене народне скупштине 29. XI 1945), та држава је била Уставом од 1946. правно обликована. Њиме и пратећим законодавством о народним одборима (из сложенице „народноослободилачки" отпала је реч „ослободилачки", јер је рат био завршен а земља ослобођена од окупације) било је успостављено централистичко државно уређење (тзв. административни социјализам). Тек је Уставним законом о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и савезним органима власти од јануара 1953. „самоуправљање радног народа у општини, граду и срезу" проглашено једним од основа друштвеног и политичког уређења земље (чл. 4), исто као и „самоуправљање произвођача у привреди и друштвена својина на средствима за производњу". Уз та три „основа" друштвеног и политичког уређења земље, „зајемчено је самоуправљање радног народа у области просвете, културе и социјалних служби". После федералних и аутономних јединица, две основне територијалне јединице **д.** биле су, почев од 1955, срез и општина с увећаном територијом, што није обележје територијалне **д.**, којој је циљ да приближи власт народу, тј. локалном становништву, што је оствариво кад територијалне јединице нису превелике. Срез је обухватао више општина, а као територијална јединица у Југославији био је коначно укинут 1967, чиме је територијална самоуправа постала једностепена. И после нестанка Југославије, самостална држава Србија задржала је, с незнатним корекцијама, територијалну поделу коју је већ имала у њој. Данас се у Србији територијална **д.** састоји у самосталном и пренесеном делокругу (надлежности) аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе (све оне имају функције општине) и у самосталним органима које, кад је реч о локалној самоуправи, бира локално становништво. Постоје и облици непосредног учешћа грађана у обављању одређених послова јединица локалне самоуправе. Држава је за себе задржала надзорна права (углавном ради обезбеђења уставности и законитости). У вршењу тих права према јединицама локалне самоуправе државу представљају Влада, односно ресорно министарство или министарство надлежно за послове локалне самоуправе.
ЛИТЕРАТУРА: Л. М. Костић, *Административно право Краљевине Југославије*, 1, Бг 1933; Р. Гузина, *Општина у Кнежевини и Краљевини Србији. Део 1(1804–1839)*, Бг 1966; М. Јовичић, *Структура и територијална основа локалне самоуправе у европским земљама*, Бг 1974; Р. Гузина, *Општина у Србији (1839–1918)*, Бг 1976; Р. Маринковић, *Локална самоуправа*, Бг 1998; М. Станковић, *Локална самоуправа у Србији*, Бг 2015.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА ШКОЛСТВА
**ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА ШКОЛСТВА**, преношење моћи и утицаја са централних власти на ниже нивое, локалне органе и саме установе школског система. Најзначајни облик децентрализације образовања јесте аутономија образовних институција, односно аутономија школе јер на нивоу високог образовања она већ постоји. Аутономија школе подразумева да она постане институција која има права и обавезе да у оквиру образовног система и у датим локалним условима, пре свега у погледу педагошких аспеката образовања, на сопствени начин, на своју иницијативу и у великој мери самостално преузме одговорност за реализацију основних функција које су карактеристичне за дати тип школе, за остваривање високих образовних стандарда који постоје у образовном систему, да буде институција која организацијом живота оних који се у њој образују, својим етосом и разноврсним активностима, примереним развојним карактеристикама ученика, осигурава остваривање васпитно-образовних циљева због којих постоји. Децентрализација управљања школским системом треба да оспособи локалну самоуправу и учини је одговорном за развој школе и у исто време да осигура аутономију школских установа како би се ослободили њени креативни потенцијали. Такође, она подразумева аутономију у формулисању развојних планова и управљања развојем школског система у складу с локалним програмима односно потребама. **Д. ш.** води већој административној способности локалних јединица у овладавању функција које централне власти не могу да спроведу на најефикаснији начин и, уколико се изведе успешно, ојачава ефикасност централне власти јер се државна администрација ослобађа обављања одређених послова.
Током изградње школског система у Србији у XIX и првој половини XX в., школство се углавном развијало из центра, односно Министарства просвете, док је аутономију просветних радника од 1881. изражавао Главни просветни савет. У социјалистичком периоду, после првобитне централизације, наступило је раздобље самоуправљања са веома великим степеном **д. ш**. Деведесетих година прошлог века поново се прешло на централистичко уређење школства, да би оно било мењано након 2000. у флексибилнији модел, који, за сада, насупрот примерима из релевантних светских истраживања, није показао веће ефекте аутономије школа на успешност васпитно-образовног процеса у њима.
ЛИТЕРАТУРА: *Oбразовање у Србији: како до бољих резултата*, Бг 2011. Е. Хебиб, В. Спасеновић, „Школски систем Србије – стање и прваци развоја", *Педагогија*, 2011, 66, 3.
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЦИЈЕ ТРАЈАН
**ДЕЦИЈЕ ТРАЈАН** (G. Messius Quintus Traianus Decius), римски цар 249–251 (Будалија/Мартинци код Сремске Митровице, 199. или 200/201 – Абритус/Разград, Добруџа у Бугарској, 1. VII 251?). Први владар Римског царства пореклом из Илирика. Пре доласка на власт био је угледни сенатор, суфектни конзул за годину 232, а затим гувернер Мезије и Доње Германије. Око 245. цар Филип Арабљанин му је поверио функцију команданта над јединицама на Дунаву и у том својству је крајем 248. или 249. угушио Пактанцијеву побуну у Мезији и Панонији. После ове победе трупе су изгласале **Д.** за цара. Филип Арабљанин је кренуо против њега, али је убијен у Верони септембра 249. Сенат је признао **Д.** за цара и дао му атрибут Трајан, поредећи га са пређашњим славним царем Трајаном. **Д.** је желео да обнови снагу Царства, супротстављајући се упадима Гота на дунавској граници. У исто време је донео програм обнове поштовања државне религије, у овиру којег је едиктом из 250. обавезао све поданике, осим Јевреја, да приносе жртве у славу богова, али и за добробит цара, што су хришћани одбили. Због тог става, иако није био уперен директно против њих, овај едикт је многе хришћане одвео у смрт. После више успешних похода против Гота, који су преко Дунава упадали у Мезију и Тракију, **Д.** је у бици код Абритуса, код данашњег Разграда у Бугарској, поражен и убијен, као први римски цар који је страдао у борбама са спољним непријатељем. Информације о његовом бруталном погубљењу потичу од хришћанских писаца који су хтели да укажу да је цар, прогонитељ хришћана, преминуо уз заслужену казну.
ИЗВОРИ: Sexti Aurellii Victoris, *Liber de Caesaribus*, praecedunt *Origo gentis Romanae* et *Liber de viris illustribus urbis Romae*, subsequitur *Epitome de Caesaribus*, F. Pichlmayr (ред.), Lipsiae 1911; Zosime, *Histoire nouvelle*, I, F. Paschoud (ред.), Paris 1971.
ЛИТЕРАТУРА: D. S. Potter, *The Roman Empire at Bay AD 180–395*, London – New York 2004; А. Јовановић, *Тло Србије – завичај римских царева*, Бг 2006.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЦИМА → СТРОФА
**ДЕЦИМА** → **СТРОФА**
# ДЕЧ
**ДЕЧ**, село у југоисточном делу Срема, изграђено на дилувијалној тераси висине око 77 м уз фосилно корито Галовица, дуж којег је прокопан магистрални канал за одводњавање југоисточног дела Срема. Кроз село пролази пут Стара Пазова – Купиново. Општинско средиште Пећинци је око 20 км северозападно, а Београд око 36 км према југоистоку. Има радијалан облик основе и распоред улица. Први помен села је из претурског периода, из 1498, а затим тек из 1756. када је имало 45 домаћинстава. Од тада оно постоји у континуитету. До друге половине XIX в. у њему је живело већ више од 700 лица, а бржи пораст популације уследио је тек крајем века као резултат досељавања становника, пре свега Немаца и Мађара. Максимални број од 1.771 лицa достигнут је 1910. Регресија је почела после II светског рата као последица ратних страдања, исељавања Немаца и знатног броја становника током колонизације. Године 2011. овде је живело 1.491 лице, од којих 87,7% Срба. У пољопривреди је радило 12,7%, у прерађивачкој индустрији 24,7%, а у трговини 19,7% економски активног становништва. Знатан број неаграрног становништва био је запослен у околним градовима. У селу се налазе православна црква, основна школа, ветеринарска станица и омладински дом.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Општина Пећинци – географска монографија*, Н. Сад 1978; *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2001.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧАНЕ
**ДЕЧАНЕ**, центар општине на западном ободу Метохијске котлине, јужно од краја планинског дела долине Дечанске Бистрице. Источно од насеља је котлинска раван на око 580 м н.в., а западно масив Проклетија (Ђеравица 2.656 м н.в.). Кроз насеље пролази пут Пећ–Призрен, који прати источни обод котлине, а овде се од њега одваја локални пут према Проклетијама. Око 2 км западно од **Д.** уз тај пут налази се манастир Високи Дечани. Насеље је настало на раскрсници путева и добило је радијалан облик. Први пут се помиње 1485. када је имало 48 српских кућа. Године 1921. овај пописни круг имао је 3.531 становника, од којих 5,4% Срба и 92,5% Арнаута. Године 1948. било је 3.573 становника, од којих 92,7% Шиптара, 4,1% Црногораца и 2,5% Срба. Општина Дечани има површину од 371 км2 са 40 насеља у којима је 1981. живело 40.640 становника. У селу је 1991. било 557 житеља, од којих 20,8% Срба, 52,4% Црногораца и 14,4% Рома. Јуна 1999. Срби и Црногорци су протерани. У **Д.** се налазе основна и средња техничка школа, као и све општинске административне службе. Ту су и четири старе куће типа „куле" које су проглашене културним добрима.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧАНИ
**ДЕЧАНИ**, манастир у Метохији на реци Дечанска Бистрица, у подножју планина Копривник и Проклетије, са Црквом Христа Пантократора и храмовном славом Вазнесења. Припада Рашко-призренској епархији СПЦ. Од 2004. је на Листи светске културне баштине.
**Историја манастира.** Први ктитор је краљ Стефан Урош III Дечански (1322–1331) са сином, краљем и царем Стефаном Душаном (1331–1355). Извори првога реда о оснивању манастира су три повеље који су му ови владари издали између 1330. и 1345, натписи и портрети у цркви и два житија краља Стефана Дечанског (написана 1337–1340. и око 1400). Стефан Дечански је у аренги Прве хрисовуље укратко испричао свој живот, сукоб с оцем, уздизање на српски престо и изложио мотиве за подизање манастира, а у његовим житијима су подробно описани оснивање и изградња цркве. Одређене заслуге у подизању манастира имали су архиепископ Данило II (1324–1337) и један властелин, вероватно протомајстор Ђорђе са браћом. Први игуман био је Арсеније, који се старао о подизању **Д.**, о стварању монашког братства и уређењу манастирског властелинства.
Ктитор је Првом, оснивачком хрисовуљом 1330. даровао **Д.** велико властелинство које се простирало између Комова на западу и Белог Дрима на истоку, у Плаву и Алтину, с издвојеним поседима у Полимљу, Дреници и око Призрена и реке Бојане. У Другој хрисовуљи Стефана Дечанског 1331. поименично су наведени људи и породице у сваком селу и катуну, на основу чега се закључује да се властелинство састојало од 2.500 домова земљорадника и сточара, у којима је живело близу 6.600 одраслих мушкараца или укупно 26.000 становника. Трећа хрисовуља, коју је између 1343. и 1345. издао краљ Стефан Душан, представљала је коначни облик ктиторске повеље.
После смрти Стефана Дечанског бригу о завршетку манастира преузео је краљ Стефан Душан. Цркву је градио фрањевац Вита из Котора, који је на надвратнику јужног портала забележио да је цркву зидао осам година (1327–1335). У њој су се налазили и параклиси посвећени Богородици, Св. Николи, Св. Димитрију и Св. Георгију. Остале грађевине – оградни зид, пирг над улазом, трпезарију, игуменарију, монашке келије и палате – сазидао је протомајстор Ђорђе са браћом. Црква је осликавана фрескама десет година (1338–1347).
Будући да црква није била завршена до смрти првог ктитора Стефана Дечанског (11. XI 1331), он је био сахрањен на неком другом месту, а мошти су му 1335. пренете у припремљену гробницу надвишену мермерним саркофагом; краљев гроб био је отворен 1343, кад су му мошти извађене из земље и положене у украшен кивот пред олтарском преградом. Краљ је потпун светачки култ добио око 1400, дечански игуман Григорије Цамблак му је написао синаксарско житије и службу, а Стефан Дечански је постао један од најпоштованијих српских светитеља.
**Д.** су прва страдања доживели већ у другој половини XIV в., у време кризе централне власти и смене обласних господара, као и после Косовске битке (1389). Њихов нови ктитор постала је кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком, који су манастиру повратили изгубљене поседе и даровали му нове, што су 1397. потврдили својом повељом. У турској држави **Д.** су се нашли после првог пада Деспотовине (1439–1444), а коначно од 1455. до 1912. Монаси су већ 1439. успели да код нових господара обезбеде значајне привилегије, проистекле из права игумана да узгаја соколове за султанов двор, због чега су били ослобођени неких намета које је предвиђао турски порески систем. Манастир је трпео и разноврсна насиља од Турака, због чега су игумани морали да одлазе на Порту и траже заштиту од султана 1506, 1539, 1572, 1577, 1581, 1595, 1598, 1602, 1672, 1677, 1699, али и касније.
Велики приложник у првој половини XVII в. био је Хаџи Јован, презвитер из Јањева, а сто година касније Јован Георгијевић, вршачки епископ и митрополит карловачки, некадашњи дечански монах и архимандрит. У манастиру и његовим келијама преписиване су књиге, око чега су се нарочито трудили јеромонах Григорије и игуман Јевстратије, а књиговезачким послом бавили су се дијак Јован и јеромонах Мина. Двојица дечанских монаха, јерођакон Мојсије и јеромонах Сава, учествовали су у првој половини XVI в. у штампању српских књига у Венецији. У **Д.** су око 1600. своја најлепша дела извели сликари Лонгин, Андреја, Георгије и Козма, а 1745. карловачки сликар Георгије Стојановић нацртао је ведуту манастира, која је следеће године у Бечу умножена у техници бакрореза. Мало касније овде је боравио и први српски историчар Јован Рајић, који је 1794. објавио неке од најважнијих натписа у дечанској цркви.
Дуго година (1768–1820) у **Д.** је живео монах, игуман и архимандрит Хаџи Данило Кажанегра, који је толико унапредио манастир да је сматран његовим новим ктитором: цркву је покрио оловним плочама, обновио манастирско обзиђе, поправио трпезарију, саградио нове келије и подигао два иконостаса у цркви. У томе му је помагао игуман Хаџи Захарија, до избора за рашко-призренског митрополита 1819. Нови конаци грађени су у време игумана Теофила (1834), Герасима (1836) и Антима (око 1855).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-manastir-decani.jpg)
Од средине XIX в., у време кризе турске државе, ратова и албанских побуна, **Д.** су убрзано почели да пропадају. Ходочасника и приложника било је све мање, учестале су пљачке манастира и убиства монаха, због чега се њихов број брзо смањивао. Стога је рашко-призренски митрополит Никифор Перић 1902. одлучио да манастир насели руским калуђерима из светогорске хиландарске келије Св. Јована Златоустог. Руски монаси су у **Д.** боравили од 1902. до 1916; ту су дочекали црногорске ослободиоце (20. XI 1912) и бугарске и аустроугарске окупаторе (18. XI 1915), а затим у јануару 1916. били интернирани у један логор у Мађарској. Отада, па до 12. X 1918, **Д.** су први и једини пут били затворени и без монаха. После I светског рата у сређивању прилика у манастиру истакао се архимандрит Леонтије Нинковић, у чије је време (од 1933) овде почела да ради Монашка школа. На Ускрс 1941 (20. априла) у **Д.** је ушла немачка војска. У њима је остало само пет монаха, а управа је била предата архимандриту Теодосију Мељнику. Манастир је чувао немачки вод, а затим читав италијански батаљон.
Монасима су после рата остављене само четири келије, кухиња, трпезарија и један салон, док су се у остале зграде уселили санаторијум и дечје одмаралиште. Број монаха се стално смањивао до 1992, кад је заслугом епископа Артемија Радосављевића досељено двадесетак монаха из манастира Црна Река. После агресије Нато снага (1999) **Д.** су ушли у италијанску зону КФОР-а, чији су војници у почетку чували манастир. Монашко братство, на чијем је челу сада архимандрит Сава Јањић, беспрекорно је уредило манастир, а после 2006. обновило Призренски конак, подигло оградни зид према Бистрици и изградило нови прилаз манастиру.
**Манастирско насеље.** Првобитни изглед манастира може се установити на основу сачуваних грађевина, старих описа, ликовних представа и археолошких истраживања. Насеље је приближно кружног облика са црквом Христа Пантократора у средини, око које су биле трпезарија, монашке келије, економске зграде и палате за ктитора и игумана. Манастир је био ограђен јаким бедемом с кулама. Највиша кула била је над манастирским улазом, од које је сачувано само приземље у облику ромба, пресведено крстастим сводовима. Трпезарија се налази западно од цркве, а поред ње су некад биле пекара и кухиња. То је правоугаона грађевина с апсидом, чије су фасаде рашчлањене плитким пиластрима и луковима. Првобитни изглед јој је враћен 1965–1973. и она припада највећим и најлепшим здањима ове врсте у српској архитектури. Њу и остале грађевине, осим цркве, саградили су протомајстор Ђорђе и његова браћа Доброслав и Никола. На остацима старе игуменарије изграђена је архимандрија с приземљем и спратом (1786‒1787. и 1851) и до ње (1836) Милошев конак, средствима кнеза Милоша Обреновића. Изградња Призренског конака између трпезарије и улазне куле приписана је Хаџи Данилу Кажанегри, а његов спрат игуману Теофилу. Средином XIX в. јеромонах Герасим подигао је два конака, од којих је сачуван само један на јужној страни дворишта, познат као Леонтијев конак.
**Архитектура цркве.** Црква је петобродна грађевина с троделним олтарским простором и тробродном припратом. У крајњим бродовима, јужном и северном, налазе се параклиси Св. Николе и Св. Димитрија, а у североисточном травеју припрате параклис Св. Георгија. На бочним странама олтара су протезис, отворен према олтарском простору, и ђаконикон са спратом, одвојен зидовима од наоса и олтара. Сва три олтарска простора имају апсиде, полукружне споља и изнутра. Наос је тробродан, ступцима и луковима издељен на травеје, а над средњим на источној страни изграђена је купола. У простору наоса налазе се парапетне мермерне плоче, распоређене по слици рашких једнобродних храмова с певницама. У нивоу пода испод куполе налази се украшена амвонска розета. У западном травеју јужног брода наоса су две гробнице за ктиторе, надвишене саркофазима. Бочни параклиси у крајњим бродовима, отворени према наосу, имају по четири травеја и сопствене апсиде. Припрата је тробродна, четири стуба је деле на девет травеја и у њој су четири портала.
Сложеној схеми основе цркве одговара горња разуђена конструкција, чији се структурни систем заснива на крстастим сводовима ојачаним ребрима; једино су у олтару изведени подужни полуобличасти сводови. Куполни простор је надвишен и изнад њега су изграђени прислоњени лукови и пандантифи који носе тамбур куполе. Таква конструкција, подређена хијерархији простора, истиче висину као доминанту у распореду маса грађевине. У просторном склопу цркве и обради унутрашњости, идеално су спојени романо-готички и византијски облици, с елементима својственим рашкој традицији.
Унутрашњи простор храма утицао је на његову спољну артикулацију, али не потпуно. Три брода припрате имају одговарајуће кровове, као и централни део олтара са ђакониконом и протезисом, док су средњи и бочни бродови наоса стављени под један двоводни кров, а параклиси око њих имају сопствене кровове. Због тога црква споља делује као да је састављена од три базилике у низу, од којих је средња најшира и највиша и крунисана куполом. Фасаде су секундарном обрадом и рељефном пластиком изведене у романичком духу с примесама готике. Снажном утиску њихових мирних површина доприноси у великој мери скупоцено градиво од разнобојних камених квадера. Упечатљиви полихромни ефекти постигнути су наизменичним слагањем редова светложутих и црвенкастољубичастих квадера. Полихромији фасада значајно су доприносили рељефни украси, првобитно обојени јарким бојама.
У композицији целине важно место имају прозори и улази, решени у виду портала. Њихов распоред је првенствено функционалне природе и подређен изгледу целине, најбоље остварен на прочељу цркве: изнад главног портала налазе се трифора и један дводелни прозор, док су са стране постављене две бифоре у складном односу према средишњој вертикали наглашеној отворима. Сличан хармонијски однос, успостављен распоредом прозора, постоји и на главној апсиди. На бочним странама цркве и на куполи доминирају дводелни отвори са витким колонетама и скулпторално решеним лунетама.
Складан спој византијских схватања у схеми основе и просторној организацији са романичким стилом испољеним у спољашњем обликовању цркве и у појединостима ентеријера представља наставак и круну црквеног градитељства у Србији од касног XII до раног XIV в. Непосредан узор **Д.** била је Богородичина црква у Студеници, која је идејном творцу и градитељу дечанског храма понудила основна решења артикулације простора и његове обраде у појединостима, првенствено портала и прозора. На цркви су се снажно испољиле и одлике истовременог градитељства на источнојадранској обали. За угледање на Студеницу, гробну цркву родоначелника династије, сигурно је био заслужан архиепископ Данило II, а његове захтеве беспрекорно је остварио протомајстор Фра Вита из Котора, који је сведочанство о свом раду забележио на надвратнику јужног портала дечанске цркве.
**Скулптура.** Црква обилује каменим украсом, како на фасадама тако и у унутрашњости. Он је у целини потчињен архитектури и складно размештен у аркадним фризовима, на порталима, прозорима, у лунетама, на стубовима и каменом намештају у храму. Од четири портала најраскошнији су западни и портал између припрате и наоса, обрађени степенастим усецима и колонетама, на које се настављају горњи лучни делови с архиволтама испуњеним лозицама, цветним и фигуралним мотивима. У лунети западног портала је представа Христа Пантократора на престолу између два анђела, а изнад његових крајњих стубова су пуне скулптуре лавице и грифона. На унутрашњем порталу налазе се и два лава у подножју спољних стубова. У лунети јужног портала исклесана је представа Крштења, док је на истом месту северног портала расцветали крст на постољу, оперважен раскошном архиволтом. Најбогатију скулптуралну обраду на прозорима имају трифоре на главној олтарској апсиди и прочељу храма, на којој је поред густог клесаног украса изведена и рељефна композиција Св. Георгија који убија аждају. Све бифоре имају тимпаноне с разноврсним зооморфним и биљним мотивима, фантастичним бићима и људским фигурама. Сличним мотивима украшене су и колонете на прозорима, као и базе и капители стубова. Скулптура је обилно заступљена и на конзолама фризова слепих аркадица под завршним венцима, где превлађују фигуре и ликови људи, мотиви птица и животиња. У унутрашњости су веома фино клесани стубови, парапетне плоче, иконостаси, саркофази, часне трпезе, Горње место у олтару, камени престо у наосу и суд за освећену воду у припрати.
Скулптурални украс претежно припада романичком стилу, али се на њему појављују и елементи готичке и византијске уметности. Угледање на Студеницу најбоље се запажа на западном порталу и на олтарској трифори. Уметници су припадали јужноприморским клесарским радионицама, које је сигурно одабрао градитељ цркве Фра Вита. Један од њих био је Срђ грешни, који се потписао на капителу стуба између наоса и северног параклиса.
**Зидно сликарство.** Живописање цркве трајало је десетак година, од 1338. до 1347/1348. Поједине делове цркве осликавало је више сликарских дружина. Претпоставља се да је на почетку био састављен подробан распоред тема, и од тог плана се током рада врло ретко одступало, чиме се може објаснити изузетна уједначеност сликаног програма. У њему је опширно изложена историја спасења од стварања света и пада човека у грех, преко старозаветних најава Христовог спаситељског дела, његовог оваплоћења, чуда и осталих дела на земљи, страдања и васкрсења, оснивања новозаветне цркве и њеног ширења преко апостола, мученика, монаха и епископа, до Христовог другог доласка и општег спасења људског рода. Све је то приказано врло опширно и много подробније него у старијим православним храмовима. Избор и распоред фресака прилагођени су симболици појединих простора цркве и у тесној су вези с обредима који су у њима обављани.
На фрескама олтара превлађују теме повезане с Христовим оснивањем Цркве: у врху апсиде је Причешће апостола, ниже Богородица Оранта окружена арханђелима, а доле су свети епископи који служе свету литургију. У олтару се налази и циклус Христових посмртних јављања и више старозаветних представа. У протезису је приказан Богородичин циклус, састављен од 20 сцена. Куполу испуњавају попрсје Христа Пантократора, Небеска литургија и пророци, на пандантифима су насликани јеванђелисти и два Христова нерукотворена образа. У поткуполном простору су приказани јеванђељски догађаји: Велики празници, Страдања Христова и циклус Христових чуда, парабола и његове јавне делатности, чије се представе настављају у олтару и крајњем јужном броду.
Сводове и више делове зидова северног параклиса заузима циклус Стварања света, закључно са Зидањем Вавилонске куле, а испод њега је циклус Св. Димитрија. Западне травеје наоса испуњавају Лоза Јесејева, неколико старозаветних слика, циклус проповеди Јована Претече и Премудрост сазида себи дом. У североисточном делу наоса и у јужном броду цркве налази се Акатист Богородице, а у северозападном делу наоса је циклус Дела апостолских. Циклус Св. Николе налази се у њему посвећеном параклису у јужном броду цркве. На зидовима, ступцима и луковима насликани су појединачни ликови светих. Најугледнији међу њима добили су места у приземном појасу: свети ратници на северној и јужној страни наоса, преподобни у бочним бродовима, а у средишњој оси су апостоли Петар и Павле, Св. Никола Брзопомоћник и Јован Крститељ (око улаза), Богородица Епискепсис и Христос са мачем и Деизис са Христом Пантократором и Хетимасијом. На западном зиду наоса и на суседним ступцима и сводовима приказан је Страшни суд.
И припрата има опширан сликани програм: на средишњим сводовима је циклус Васељенских сабора, а остале сводове и зидове испуњавају сцене Менолога; око улаза су арханђели Михаило и Гаврило, на зидовима свети монаси и око унутрашњег портала ликови Исуса Христа и Богородице Параклисе. Параклис Св. Георгија, образован у североисточном травеју припрате, садржи опширан циклус светог патрона и Служење свете литургије с представом мртвог Христа.
Сликарство цркве обилује историјским портретима. Стефан Немања је насликан као монах Симеон до игуманског стола, а са Св. Савом и краљем Милутином близу ктиторске композиције у јужном броду. Св. Сава је с архиепископом Арсенијем представљен у апсиди јужног параклиса и у припрати с архиепископом Јоаникијем и првим дечанским игуманом Арсенијем, који је са својим светим имењаком насликан и у олтару цркве. Краљеви Стефан Дечански и Стефан Душан приказани су у ктиторској композицији и испод Христа Пантократора над улазом у наос цркве. Стефан Дечански је са сликом задужбине у рукама представљен и до иконостасне преграде, над кивотом с његовим моштима. Краљ Стефан Душан је с краљицом Јеленом и сином Урошем приказан два пута у цркви: у последњем кондаку Богородичиног акатиста и на северном зиду припрате. Краљица Јелена је са сином Урошем и Симеоном, сином Стефана Дечанског, портретисана и у близини ктиторске композиције. На источном зиду припрате насликана је Лоза Немањића са портретима свих чланова владарске династије, од Симеона Немање до цара Стефана Душана и његовог сина Уроша. Протомајстор Ђорђе, ктитор параклиса Св. Георгија, добио је портрет на северном зиду те црквице. Мало касније у цркви је насликан и Данило, други дечански игуман.
Фреске представљају суму тема и иконографије касновизантијског и српског сликарства, али и суму сликарских решења прве половине XIV в. Извело их је више сликара различитих знања и схватања, који су углавном били везани за класицистичку уметност из првих деценија тог столећа. Већина сликара била је грчког порекла, а једино се за сликара који је сликао Менолог и околне фреске у припрати може претпоставити да је припадао домаћим уметничким радионицама.
**Иконостаси.** У време изградње цркве изведене су две олтарске преграде, у главном делу цркве и у параклису Св. Димитрија. Иконе су урадили сликари који су живописали цркву. Сачуване су све четири престоне иконе на главном иконостасу (Христа, Богородице, Јована Претече и Св. Николе), а са другог једино икона Св. арханђела Гаврила. Иконостас у наосу измењен је на измаку XVI в.: у његовом доњем делу постављене су царске двери и две велике иконе Христа и Богородице, радови зографа Лонгина, изнад архитрава Деизисни чин непознатог мајстора и на врху изрезбарен и позлаћен иконостасни крст (1593/1594) зографа Андреје. Иконостаси у параклисима Св. Димитрија и Св. Николе подигнути су почетком XIX в. – њихову резбарију урадио је мијачки мајстор Трајко Рекалија, а иконе су насликали Симеон и Алексије Лазовић из Бијелог Поља (1813–1818).
**Ризница.** Припада најбогатијим манастирским ризницама у Србији, а њени највреднији делови су 1992. пренети у Музеј СПЦ у Београду. Најстаријем слоју ризнице припадају бронзани полијелеј, који је крајем XIV в. поправљала кнегиња Милица са сином Стефаном, свећњак украшен представама птица и кринова, резбарени трон од дрвета и први кивот за мошти Св. Стефана Дечанског из 1343. Крајем XIV в. настао је сточић украшен токарењем, интарзијом и бојама, један од најлепших примерака средњовековног намештаја. Значајним уметничким предметима од дрвета припадају крст старца Нестора (1564/1565), сточић с интарзијом (крај XVII в.), налоњи и стасидије (XVII–XVIII в.) и други ковчег за мошти Стефана Дечанског (1849), чију су израду платили кнез Александар Карађорђевић, митрополит београдски Петар и епископ јенопољски Антим.
Збирка икона је богата делима од XIV до XIX в. Најстарије међу њима су иконе Св. арханђела Гаврила и Богородице Пелагонитисе са темом „Не ридај мене, мати" на другој страни. Касном XV в. припадају једна икона Богородице с Христом и икона старозаветне Св. Тројице. Зограф Лонгин је неколико пута сликао у **Д.**: хоросне иконе с Празницима и светим монасима насликао је 1572, манастиру је 1577. даровао велику житијну икону Св. Стефана Дечанског, а насликао је житијну икону Св. Николе Брзопомоћника, две престоне иконе и царске двери на иконостасу и више двостраних минејних икона. Зографи Козма и Георгије су 1619/1620, средствима игумана Диомидија, урадили иконе Јована Претече, Св. Николе са житијем и Успење Стефана Дечанског. Најмлађе иконе су на почетку XIX в. насликали бјелопољски сликари поп Симеон Лазовић и његов син Алексије.
Најважнија манастирска светиња су мошти Св. Стефана Дечанског, које се налазе у новом ковчегу у цркви. У ризници се чува више богато украшених крстова, од којих су најпознатији крстови приписани Стефану Дечанском и цару Душану, са делићима Часног крста. У осталим украшеним реликвијарима, углавном од позлаћеног сребра, налазе се свете мошти Григорија Ниског, Никите, Харалампија, Алимпија Столпника, Пантелејмона, Кира, Козме, Дамјана, Мартирија, апостола Томе, Саве Српског, Георгија Кратовског и краља Драгутина (монаха Теоктиста).
Од многобројних енколпиона, кандила, чаша, вотивних предмета и других дела примењене уметности из разних времена издвајају се панагијар од кости из XIV в. с рељефним представама Богородице, Христа, арханђела, апостола и других светих, панагијар с краја XVI в. с насликаном допојасном Богородицом и Христом, један готички и други ренесансни свећњак, сребрна кадионица у готичком стилу (XV в.), као и гравирани и позлаћени путир, звездица и две рипиде из 1568–1569, које је урадио златар Кондо Вук. Од уметничког текстила најлепши су златовезни крст с ликом Богородице Знамења (крај XVI в.), епитрахиљ са везеним Деизисом и ликовима светих (XVI в.), орар с металним апликацијама Хаџи Саве Божића из Сарајева (1681) и наруквице са Благовестима, које је златном и сребрном жицом урадила везиља Агна из Ниша (XVIII в.).
У ризници се чува седам бакрорезних плоча с изгледом манастира или са ликовима Стефана Дечанског. Најстарија плоча с ведутом манастира (сачуван је и њен оригинални отисак) настала је 1746. у Бечу, према цртежу сликара Георгија Стојановића; остали бакрорезни клишеи потичу из XIX в. Парусију с којом се ишло у скупљање милостиње исписао је и украсио минијатурама Алексије Лазовић око 1818. Она је најлепши примерак у збирци од неколико стотина докумената на српском, грчком и највећим делом на турском језику који се чувају у ризници.
**Библиотека.** Она је са 174 рукописне и 17 старих штампаних књига једна од највећих српских манастирских библиотека. Око две трећине књига је богослужбеног карактера, а остале се односе на манастир **Д**., на Стефана Дечанског или су историјске садржине. Неке од књига имају изузетан значај: Патерик скитски из XIII в., најстарији међу словенским рукописима тог садржаја, Требник из прве половине XIV в. или Зборник састава Григорија Паламе против Латина из треће четвртине XIV в. Највећи број књига писан је на српскословенском, а десетак на бугарском, руском и грчком језику.
Стварање библиотеке почело је током образовања монашког братства. Од тада написаних књига у њој се чува једино Зборник поука Теодора Студита. Међу рукописима из XIV в. издвајају се и Чти минеј за септембар–новембар, који су на пергаменту и хартији исписала тројица писара (Јефрем, Никола и Георгије), Лествица дијака Радослава, а сликане украсе византијског типа имају Апостол, Лествица и Чти минеј. Најлепши рукопис из XIV столећа је Добротољубље, који је исписао и илуминирао Јован Граматик.
Средином XV столећа дечански јеромонах Григорије је са сарадницима исписао и Зборник: у њему се налазе најстарији преписи Житија и Службе с пролошким житијем Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, као и Теодосијев Канон општи Христу Спасу, Св. Симеону и Св. Сави. Преписивачка делатност се крајем XV в. махом одвијала у дечанским скитовима и у келији Белаји, где је писар Никандар, сам или са сарадницима, исписао низ књига. Његови рукописи украшени су крупним иницијалима и необојеним, прецизно цртаним заставицама.
У библиотеци још нису препознате књиге писане у XVI в. Од рукописа из овог столећа лепше сликане украсе имају четворојеванђеља, Синтагма Матије Властара, Октоих првогласник и додатак Зборнику Григорија Паламе. Најлепшу књигу из овог периода, Дечански поменик, исписао је Димитрије Даскал из Јањева 1595. Већи део Акатистника писао је зограф Лонгин око 1590, у којем се налази и аутограф његовог Акатиста Св. архиђакону Стефану, јединствен у старој српској књижевности.
Најлепша књига из XVIII в. је Параклис Стефану Дечанском из 1762–1763, коју је свом бившем манастиру даровао вршачки епископ Јован Георгијевић, а у њој је минијатуре Стефана Дечанског, цара Уроша, Св. Саве, архиепископа Арсенија и грбове Србије насликао Никола Нешковић из Вршца. На његове минијатуре се 1813. угледао Алексије Лазовић кад је сликама украшавао Службу Стефану Дечанском с акатистом.
Библиотека поседује и драгоцену збирку старих штампаних књига, међу којима су најстарије из штампарије Ђурђа Црнојевића. Од Празничног минеја Божидара Вуковића (1536‒1538) постоји осам, а од његовог Октоиха осмогласника (1537) два примерка. У библиотеци се налазе и Псалтир (1546), Октоих петогласник и део Зборника (1547) Виченца Вуковића, Београдско четворојеванђеље (1552) и по два примерка Триода цветног Стефана од Скадра (1563) и Служабника Јеролима Загуровића (1570). Од неколико примерака Острошке библије (1581) издвајају се два: један, који је оковао дечански игуман Кентирион (1644) и други, чији је оков урадио пожаревачки златар Нешко Пролимлековић и украсио га ликовима Христа Пантократора у Деизису, Св. Николе, Стефана Дечанског и представом Вазнесења.
**Дечанске испоснице.** „Дечанска пустиња" обухватала је десетак келија и скитова манастира у планинским врлетима око реке Бистрице. Оне су образоване врло рано, неке и пре средине XIV в. Најудаљенија била је келија у Белаји, са храмом Успења Богородице у пећини, у којем има фресака из средине XIV и из XV в. Остаци цркве с фрескама постоје и у скиту Св. три јерарха, познатом и под називом Пирг. Испоснице су биле средишта преписивачког рада, а од њихових писара из XV в. најпознатији су Григорије у скиту Св. три јерарха и Никандар у Белајској келији. Из ових двеју испосница фрагментарно су, у препису, сачувани поменици из XVI в. Монашки живот у њима био је прекинут у несигурним временима око 1700. Келиоти су се повукли у манастир и са собом понели књиге, иконе и остале драгоцености, које се сада налазе у дечанској цркви, библиотеци и у ризници.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Ј. Јуришић, *Дечански првенац*, Н. Сад 1852; С. Ристић, *Дечански споменици*, Бг 1864; В. Р. Петковић, Ђ. Бошковић, *Манастир Дечани*, 1–2, Бг 1941; Р. Ковијанић, *Вита Которанин: неимар Дечана*, Бг 1962; П. Ивић, М. Грковић, *Дечанске хрисовуље*, Н. Сад 1976; М. Шакота, *Дечанска ризница*, Бг 1984; Д. Т. Батаковић, *Дечанско питање*, Бг 1989; В. Ј. Ђурић (ур.), *Дечани и византијска уметност средином XIV века*, Бг 1989; М. Гроздановић Пајић, Р. Станковић, *Рукописне књиге манастира Високи Дечани: водени знаци и датирање*, 1–2, Бг 1995; В. Ј. Ђурић (ур.), *Зидно сликарство манастира Дечана: грађа и студије*, Бг 1995; B. Pantelić, *The Architecture of Dečani and the Role of Archbishop Danilo II*, Wiesbaden 2002; M. Грковић, *Прва хрисовуља манастира Дечани – The First Charter of the Dečani Monastery*, Бг 2004; Б. Тодић, М. Чанак Медић, *Манастир Дечани*, Бг 2005 (*The Dečani Monastery*, Bg 2013); М. Чанак Медић, *Манастир Дечани: Саборна црква: архитектура – Le monastère de Dečani: le catholicon: architecture*, Бг 2007; Д. Поповић, Б. Тодић, Д. Војводић, *Дечанска пустиња: скитови и келије манастира Дечана*, Бг 2011; *Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани*, 1, Бг 2011; *Дечани у светлу археографских истраживања: зборник радова*, Бг 2012; М. Чанак Медић, Б. Тодић, *Манастир Дечани*, Н. Сад – Манастир Дечани 2016.
Бранислав Тодић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧАНСКА ЕПИСКОПИЈА
**ДЕЧАНСКА ЕПИСКОПИЈА**, назив за сједињену Пећку и Призренску епископију. Термин је почетком XIX в. користио митрополит Захарија Дечанац који је резидирао у Дечанима као бивши игуман дечански. У запису о његовој смрти титулисан је као „митрополит светодечански". У поменику манастира Св. Николе у Бијелом Пољу уписан је Захарије као „архиепископ дечански". Касније нема помена **Д. е**.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Н. Анастасијевић, „Споменици старих цркава у „Санџаку" неиздани или с погрешкама издани", *Богословље*, 1931, 1.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧАНСКА ХРИСОВУЉА
**ДЕЧАНСКА ХРИСОВУЉА**, златопечатна оснивачка повеља манастира Дечани, једна од најзначајнијих српских средњовековних манастирских даровница. Издао ју је краљ Стефан Урош Трећи (Дечански) и њоме утврдио правни положај задужбине и величину поседа који јој је том приликом приложен. Хрисовуља је издата у три верзије (**Д. х.** I, **Д. х.** II, **Д. х.** III), писане уставним писмом и уређеном ортографијом рашке правописне школе.
**Д. х.** I је сама оснивачка повеља, састављена у облику пергаментног свитка, у периоду између Битке код Велбужда (јул 1330) и смене на престолу (август 1331). У језичком погледу одликује се диглосијом. Уводни и завршни део текста писани су српскословенским језиком, док је средишњи део на старосрпском. Увод сачињава аренга теолошке садржине, која наглашава ктиторово побожно надахнуће. Она прелази у наративну експозицију којом краљ образлаже своју одлуку да оснује манастир Дечани. У интитулацији дародавац истиче своје порекло и славне претке, чиме потврђује право на престо, после чега следи и текст о тешкој судбини Стефана Дечанског у младости. Средишњи део хрисовуље (диспозиција) започиње навођењем дарова храму (књиге, крстови, кадионице итд.) и црквеним служитељима (одежде, епитрахиљи, завесе итд.). У најобимнијем одељку даје се попис дарованих села и њихових међа, као и катуна, и списак становника који су били дужни да брину о манастиру (сокалници и мађупци). Овај део садржи и правне одредбе којима се регулисао живот на манастирском добру, тј. права и обавезе управе манастира и подложника. Завршни део хрисовуље (есхатокол) говори о сабору на којем су потврђени поменути дарови, као и о победи краљеве војске над Бугарима у Бици код Велбужда 1330. **Д. х.** I се данас налази у Архиву Србије у Београду.
**Д. х.** II је шира верзија оснивачке повеље, сачињена у облику пергаментне књиге, која је била подеснија за руковање јер се могла носити у удаљена места властелинства. Проширен је списак села и подложника, формулисане су нове привилегије манастира и прецизиране поједине обавезе. Забележени су и догађаји који падају у време после издавања **Д. х.** I. Књига је потврђена потписом Стефана Дечанског, иза којега је овера младог краља Душана, те се претпоставља да је могла бити завршена након што је Душан преузео престо 1331. **Д. х.** II је изгубљена, о њој се зна на основу штампаног издања С. Новаковића и Н. Дучића.
**Д. х.** III је такође написана у облику пергаментне књиге, између 1343. и 1345. Иако сачињена после смрти Стефана Дечанског, на њој се налази и његов потпис, испред потписа краља Душана. У односу на **Д. х.** II текст садржи допуне, којима су регистроване промене на манастирском властелинству: уписане су измене међа, села која су у међувремену даривана, допуњени спискови људи и донете нове одредбе, док су неки делови претходне верзије изостављени, а понегде је измењен и редослед излагања. Књига се данас чува у Архиву САНУ.
Обимом и садржајем три верзије **Д. х.** надмашују све до сада познате српске повеље. Оне су драгоцен извор за познавање српскословенског и српског језика у првој половини XIV в., средњовековног права, рада дворских и манастирских канцеларија и укупне организације живота у српској средњовековној држави. Пописана лична имена становника пространог манастирског добра у **Д. х.** II и **Д. х.** III, са око 90% српских имена словенског порекла у највећем броју насеља, показују да је простор Дечанског властелинства у XIV в. насељавало претежно српско становништво.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, М. Грковић, *Дечанске хрисовуље*, Н. Сад 1976; М. Грковић, *Прва хрисовуља манастира Дечани*, Бг 2004.
Јасмина Грковић-Мејџор
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧАНСКИ ЗБОРНИК
**ДЕЧАНСКИ ЗБОРНИК** (Врачебник), рукопис, приручник за спречавање и лечење болести, као и зборник лекова, записа, изрека, молитви и бајалица из средњег века. Може се сврстати у србуље. Препис је сачинио непознати српски православни свештеник. Његов садржај, на једном листу, налази се у Библиотеци манастира Дечани, док је интегрални текст изгубљен. На основу извршених анализа може се сматрати да овај рукопис потиче из XVI в. У првом делу садржаја дат је 61 рецепт, а у другом молитве за спречавање и лечење болести. Нека поглавља се односе на лечење људи, а нека на лечење животиња. У делу садржаја који се односи на уста и зубе наводе се следећа поглавља: „О зубној болести"; „Кад отекну уста"; „Кад смрде уста"; „О јагодици – о болести у устима или брадавици"; „О устобољи". У другом делу је низ молитви за лечење разних болести. Такве молитве је ваљало стално носити са собом.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Павловић, „Фрагменти изгубљеног Дечанског врачебника и једног приватног писма", *САЦЛ*, 1956, LXXXIV; В. Гавриловић, „Дечански врачебник и зубно лекарство", *СГС*, 1964, XI, 4; Р. Катић, *Терминологија српске средњовековне медицине и њено објашњење*, Бг 1982; Д. Богдановић и др., *Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани*, 1, Бг 2011.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧАНСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО
**ДЕЧАНСКО ВЛАСТЕЛИНСТВО**, поседи, имања и привилегије које је манастир Дечани добио од својих ктитора и других дародаваца. Властелинство се састојало од једне веће географски повезане целине поседа у непосредној близини манастира и неколико група издвојених и удаљенијих имања. Највећи број имања налази се у јужном делу Метохијске котлине. Централна група поседа је одухватала долину Дечанске Бистрице, а на северу је допирала до развођа са сливом Пећке Бистрице. Велика природна граница Проклетије одредила је домен властелинства на југозападу, а на северозападу поседи властелинства допиру до планине Комови, обухватајући веће групе поседа у Плаву и Гусињу и горњем току Лима.
Централна група поседа обухвата насеља око самог манастира. У хрисовуљама је прво наведено село Дечани, са заселцима Лучани, Белег и Црвени Брег. Следе насеља: Истиники (Истинић), Папракјане, Стрелац, Љубуши, Љуболики (Љубенић) са засеоком Бохорићи, која се налазе северније од Дечанске Бистрице. Јужније и источније, а у непосредној близини самог манастира, налазе се села: Храстовица са заселцима Прилеп и Преки Луг, затим Лучани, Улоћане (Лоћани), Братотин Дол, Бабе (Бабалић), Грмочељ, Рзнић. Ова насеља представљају највећу скупину и налазила су се у жупама Хвосно и Затрнава. Највеће село **Д. в.** је Чабић (са 407 кућа), које заједно са засеоком Добродоли представља издвојени посед у долини реке Клине. За њим су у хрисовуљама уписана два села у Дреници, Средње Село и Куманово, такође, нешто удаљенија од језгра властелинства. Већу скупину представљају поседи у Алтину: Требопоље, Бабијане, Лужане, Горане, Шипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане, Буљуби, који су у хрисовуљама наведени један за другим а затим је описана заједничка међа, што указује да представљају целину. Значајан и богат део властелинства налазио се у Плавској жупи. Међу њима се истиче град Плав са засеоком Јаре, затим села: Коморјане, Велика, Требча, Грнчарево, Врмош. У овој групи имања налазио се и рибњак и блато на Плавском језеру. На ову целину надовезује се Добра Река, имање са посебно описаним обимнијим међама у којем је манастир имао уговорене коњушаре (коњуси). У жупама Подримље и Патково Дечани су располагали појединим селима или мањим скупинама. Таква имања су села Серош, Дољанци и друга у долини Белог Дрима, као и потес Модра Слатина који је представљао зимовиште за манастирску стоку.
Првом Дечанском хрисовуљом властелинство је добило три влашка катуна: Ратишевци, Сушичани и Тудоричевци, док је у опширнијој верзији исправе број ових насеобина увећан за Вардиштане, Лепчиновце, Световрачане, Гојиловце, два Ђуришевска катуна и један катун Арбанаса. Властелинство је било снабдевено планинама, које су подељене у две групе: Дечанске и Плавске. У групу дечанских спадају: Ђеровица, Плеш, Шип, Туртеш, Сапакица, Плочица, Трескавица, Кошутица и Ујездна. Плавске планине су: Трескавица, Седми Бор, Бела Бодица, Хотина Гора, Добра Водица, Црни Камен, Штирница, Хрид, Бограша, Велики и Мали Пех, Виситор, Превија и Кошутица. Велик број планина и пашњака, као и посебне одредбе којима се штите права на напасање стоке на њима, сведоче о обиму и значају сточарске производње на манастирском властелинству. Неколико насеља краљ је поклонио храму заједно са властеличићима који су их држали и који су имали одређене обавезе према њему. Међу таквим поседима су село Зрзе (Зрзево), Палеж, Јабучани, Манастирац. Манастиру су били потчињени и челници и стражари који су се старали о одбрани манастирског утврђења, мајстори и друге занатлије.
Хрисовуља цара Стефана Душана у многим елементима се поклапа са распоредом, концептом и саржином исправе његовог оца. Ипак, могу се препознати и нови дарови Пантократоровом храму: село Кушево у Зети, села Орашац, Брестовац, Влахиња у Подримљу, катун Парагушана, додати су и људи са посебним задужењима у Загорју и Алтину, приходи од призренске царине и др. Кнегиња Милица је издала повељу Дечанима, којом је повратила нека имања које је манастир у међувремену изгубио. Поред тога, прилаже нова села: Доброш, део села Батоша, затим три засеока брестовачка Поношевац, Поповац и Смолице. У околини Ораховца Дечани су добили Црногоино, Поток, Ческово, Пут, Днепоље, Тромље, Еибуци, а у околини Призрена село Плањане са четири засеока.
**Д. в.** је једно од највећих манастирских поседа у средњовековној Србији. Обухватало је укупно око 80 насеља (рачунајући и засеоке и катуне), са преко 4.500 пописаних мушких глава, старешина домаћинства, у њима. Хрисовуљама ктитора уређени су односи на властелинству, прописане радне обавезе становника, давање пореза и глоба, одређен однос према епископији, судске надлежности.
ИЗВОРИ: М. Милојевић, *Дечанске хрисовуље*, Бг 1880; П. Ивић, М. Грковић, *Дечанске хрисовуље*, Бг 1976.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ивановић, „Дечанско властелинство", *ИЧ*, 1952–1953, 4; М. Благојевић, „Када је Стефан Душан потврдио Дечанску хрисовуљу", *ИЧ*, 1966–1967, 16–17; Г. Шкриванић, „Хвосно у средњем веку", *ЗФФ*, 1970, 11, 1; Р. М. Пешикан, „Из историјске топонимије Подримља и о одређивању и смештају неких имена из дечанских хрисовуља", *Ономатолошки прилози*, 1981, 2; М. Грковић, „Становништво Дечанског властелинства у првој половини четрнаестог века", *Научни преглед*, 1985, 12–13; M. Благојевић, „Челници манастира Дечани", О. Зиројевић, „Имање манастира Дечана у светлу турских пописа (1458–1582)", у: *Дечани и византијска уметност ХIV века*, Бг 1989; Г. Томовић, „Алтин у XIV и XV веку", у: *Становништво словенског порекла у Албанији*, Цт 1991; Ђ. Бубало, „Два прилога о Дечанским хрисовуљама", *ССА*, 2007, 6.
Марија Копривица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧАНСКО ПИТАЊЕ
**ДЕЧАНСКО ПИТАЊЕ**, проблем управе над чувеним српским манастиром Високи Дечани почетком ХХ в. Управа је крајем 1902, због сталних претњи и опасности од стране метохијских Арбанаса, поверена руским монасима келије Св. Јована Златоустог са Свете Горе на основу споразума рашко-призренског митрополита Никифора (Перића) са представником келије јеромонахом Арсенијем (старешине Арсеније, Кирило, Варсонофије). У српском народу и у целом православном свету, али не само међу православнима, манастир је привлачио пажњу култом Св. Стефана Дечанског и веровањем у исцелитељску моћ светих моштију. Током векова османске власти манастир је успео да преброди сва искушења да би током XIX в. био изложен необузданом насиљу и терору новопридошлих Арбанаса у плодне равнице Метохије. О томе уверљиво говори наслов књиге *Плач Старе Србије* архимандрита Хаџи Серафима Ристића (Земун 1864). Поред разних видова насиља (напади на манастир, пљачке, убиства, отимање земље и други видови терора), после Кримског рата (1853–1856) и снажног политичког, културног и верског продора западних сила на Балкан претила је опасност да Високи Дечани постану средиште римокатоличког деловања у централним областима Балкана. У инструкцији првом руском конзулу у Скадру Алексеју Сученкову од 19. V 1857. писало је, поред осталог, да „аустријски и француски вицеконзули настоје да истисну православне монахе из древног Дечанског манастира" и да га „претворе у центар римокатоличке пропаганде". Истог мишљења био је и дечански архимандрит Серафим. Управо стога је бивши руски генерални конзул у Дубровнику Петар Стремоухов, каснији дугогодишњи директор Азијског департмана Министарства иностраних дела Русије, Сученкову препоручио да обрати посебну пажњу „на древни православни манастир Дечане". Прилике су се још више погоршале после Берлинског конгреса и стварања Албанске лиге у организацији Порте и аустроугарске и британске дипломатије.
Сви ови разлози утицали су да рашко-призренски митрополит Никифор крајем 1902. потпише споразум којим се управа поверава руским калуђерима. Митрополит је веровао да ће присуство руских калуђера допринети смањењу напада Арбанаса на манастир Дечани и на метохијске Србе. Споразум је имао 9 тачака: митрополит даје игуману и братији манастир са покретном и непокретном имовином; игуман нема право без споразума са митрополитом, црквеном општином и братијом да продаје, поклања или залаже покретна и непокретна добра манастира; игуман не сме правити дугове и не сме трошити за један посао више од 10 турских лира; игуман такође не сме чинити веће поправке у манастиру; игуман има право да прима у братство разна лица али не може пострићи нити удаљити монахе без претходног благослова и одобрења митрополита; митрополит штити и представља манастир пред турским властима; митрополит на предлог игумана поставља и рукополаже ђаконе и јеромонахе; 20% чистог прихода манастир уступа црквеној општини или на друге ствари које митрополит предложи; контролисање прихода и расхода врши се у јануару сваке године; митрополит може наредити преглед и у другим приликама. У пракси су се током наредних година појавили велики неспоразуми између руских монаха и митрополита Никифора, у чије решавање су се умешале српска и руска дипломатија и владе обе земље. Српска страна је сматрала да је требало ограничити број монаха и време боравка. Показало се да је основни разлог доласка руских монаха из Свете Горе била намера да њихова келија Св. Јована Златоустог добије статус скита, а сама келија је била потчињена манастиру Хиландару, без чије сагласности у складу са канонским правом келиоти нису могли склапати споразум о преузимању манастира Дечани. Питање руске управе над Дечанима довело је до политичких подела у локалном српском становништву на присталице „руске" и „српске" странке. Руским калуђерима се замерало да не раде довољно на васпитавању и припреми српског монаштва у Дечанима и Старој Србији, да несавесно воде финансије и да у самом манастиру намећу строга светогорска монашка правила. Говорило се и о „русификацији пећке нахије". Питање је добило велик одјек у српској штампи, нарочито проаустријске оријентације, али и у српској јавности, постало је предмет међустраначких обрачуна. Српска дипломатија је настојала да поново уведе српску управу. Руска дипломатија, нарочито призренски вицеконзул Тухолка, стајала је иза руских калуђера, док су водеће српске личности, као што су Стојан Новаковић, Милован Миловановић и Никола Пашић, настојали да се нађе решење које не би ишло на уштрб вишим интересима и традиционалном пријатељству два народа. Пашић је био за то да руски калуђери остану у манастиру, али је сматрао да уговор између келиота и митрополита не може имати „правне и каноничке вредности". Преовладале су мудрост и разборитост водећих личности руске и српске дипломатије које нису дозволиле да један локални неспоразум и јаке речи и страсти са обе стране доведу у питање виши интерес, у првом реду важну подршку царске Русије заштити српског народа у Старој Србији. Пошто су Дечани после Првог балканског рата припали Црној Гори, **Д. п.** више није било у надлежности званичне Србије него под заштитом црногорских власти. Почетком 1916. руски калуђери су интернирани у аустроугарски логор у Мађарској. После 1917. питање је изгубило пређашњи значај. Дечани су до ослобођења 1918. били напуштен манастир, без калуђера, коришћен од стране Аустријанаца као војни магацин.
Извор: Архив внешней политики Российской империи, Москва, Посольство в Константинополе.
литература: Ј. М. Јовановић, *Дечанско питање*, Бг 1910; Л. Нинковић, *Братство Лавре Високих Дечана*, Пећ 1927; М. М. Ракић, *Конзулска писма 1905–1911*, Бг 1985; Д. Т. Батаковић, *Дечанско питање*, Бг 1989.
Славенко Терзић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЕРМИЋ, Богдан
**ДЕЧЕРМИЋ, Богдан**, новинар, коментатор (Загреб, 30. VI 1928 – Београд, 4. VII 2006). Потиче из породице у којој су се његов отац Борислав и брат Стојан посветили глуми и позоришту. Био је члан СКОЈ од 1944, а у Комунистичку партију Југославије примљен је 1947. Учествовао је на четири омладинске радне акције, био два пута ударник. Каријеру је започео у листу *Рад* 1949, а после две године прешао је у редакцију *Борбе*, чији је стипендиста био у Високој новинарско-дипломатској школи. Од 1953. радио је у *Вечерњим новостима*, на пословима уредника културне рубрике и уредника коментаторско-политичке стране. Десет година касније вратио се у *Борбу*, на место уредника спољнополитичке рубрике. Дописник *Борбе* из САД био је 1977–1981. и 1985–1989. Биран је у руководства друштвено-политичких организација, а 1985–1987. био је председник Удружења новинара Србије. Био је дописник *Борбе* и *Новости* из Стокхолма 1961. приликом уручења Нобелове награде Иви Андрићу. Носилац је награде „Светозар Марковић" 1972. за серију репортажа из Африке, као и Ордена заслуга за народ са сребрном звездом. Добитник је и награде за животно дело Удружења новинара Србије 1990.
ИЗВОР: „Преминуо новинар Богдан Дечермић", Независно друштво новинара Војводине, 4. VII 2006.
ЛИТЕРАТУРА: „In memoriam – Богдан Дечермић", *ВН*, 5. VII 2006.
Зоран Хр. Радисављевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЕРМИЋ, Стојан
**ДЕЧЕРМИЋ, Стојан**, глумац (Козарска Дубица, 10. VI 1931 – Београд, 15. XII 1992). Потиче из уметничке породице. Отац Борислав био је глумац у Народном позоришту Дунавске бановине у Новом Саду, а после рата први управник НП у Панчеву. По завршетку глумачке школе у Новом Саду, у 17. години уписао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију код проф. Томислава Танхофера, Бојана Ступице и Виктора Старчића. У Југословенском драмском позоришту дебитовао већ на трећој години студија као Аљоша у драми М. Горког *На дну*. По завршетку студија 1951. ЈДП постаје и његова матична кућа. Најпре играо лирске улоге у класичном и савременом репертоару, показујући снажну, искрену емотивност и креативност са акцентом на трагичним јунацима. Насловну улогу у Шекспировој трагедији *Ромео и Јулија* одиграо је већ са 22 године. Имао је сензибилитет за дискретну карактеризацију драмских ликова у скали од борбе до ироније. Био је Жерар Филип српског глумишта, драмски уметник раскошног талента и магичне сценске привлачности којег су после представа, на изласку из позоришта, опседали обожаваоци. Значајне улоге: Маро (М. Држић, *Дундо Мароје*), Васја (А. Островски, *Таленти и обожаваоци*), Дрвосеча (Г. Лорка, *Крваве свадбе*), Лупеж (К. Чапек, *Лупеж*), Орест (Ј. В. Гете, *Ифигенија на Тауриди*), Ричмонд, Лаерт, Оберон (В. Шекспир, *Ричард Трећи*, *Хамлет*, *Сан летње ноћи*), Сен Жист (Г. Бихнер, *Дантонова смрт*), Милорад (Б. Нушић, *Др*), Сигисмунд (П. Калдерон де ла Барка, *Живот је сан*), Доктор Љвов (А. П. Чехов, *Иванов*), Агамемнон (Есхил, *Агамемнон*), Ферајон (Ж. Фејдо, *Буба у уху*), Полуган (М. Крлежа, *Вучјак*), Вершилов (Ф. М. Достојевски, *Младић*), Прохор (М. Горки, *Васа Железнова*), Дон Жуан (Е. фон Хорват, *Дон Жуан се враћа из рата*), Надредатељ (С. Шнајдер, *Хрватски Фауст*), Подстанар (Д. Ковачевић, *Балкански шпијун*), Степа Степановић (Д. Ћосић, *Колубарска битка*). Играо је у великом броју биоскопских и ТВ филмова и ТВ драма. Био је неприкосновен рецитатор, нарочито поезије Милана Дединца, Душана Матића и Растка Петровића. Добитник је Октобарске награде Града Београда (1989), а једна улица у земунском насељу Алтина носи његово име.
ЛИТЕРАТУРА: Р. В. Јовановић, *Позориште и драма*, Бг 1984; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧИЈЕ НОВИНЕ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-decije-novine-naslovna-1918.jpg)ДЕЧИЈЕ НОВИНЕ**, педагошко-забавни лист који је излазио месечно од 1. IX 1918. до 1. VI 1930. у Новом Саду. Власница и уредница била је Зорка С. Лазић. Започео је излажење пред сами распад Аустроугарске монархије. По уређивачкој концепцији и распореду рубрика био је под утицајем Змајевог *Невена.* Јужнословенски оријентисан, прихватао је унитарну идеологију Краљевине СХС с династијом Карађорђевића на челу. Од броја 6 до 10 1918/19. објављивао је додатак *Мали соко четник*. Проповедао је просвећеност, родољубље, поштовање разлика, верску толеранцију и југословенско братство. Објављивао је песме укључујући и изборе из Змајеве поезије за децу и из народне епске поезије, приповетке, белешке и чланке из науке, расправице о здрављу и васпитно-поучне чланке. Сарадници су били: Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Вељко Петровић, Иво Војновић, Милица Јанковић, Јосип Милаковић, Јован Храниловић, Стеван В. Поповић (чика Стева), Милан Шевић, Тихомир Остојић, Васа Стајић.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, „Српска штампа у Угарској у време Првог светског рата", *ЗМСИ*, 1982, 26; И. Неофитовић Грубјешић, „Прича о тетка-Зорки", *СИНС*, 1994, 5; М. Ћуковић, *На трагу Јована Јовановића Змаја: Зорка Лазић, Тихомир Остојић и новосадске „Дечије новине" (1918–1919)*, рукопис.
Јован Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧИЈИ ПРИЈАТЕЉ
**ДЕЧИЈИ ПРИЈАТЕЉ**, часопис за децу који је једном месечно излазио од 1. Х 1875. до 31. V 1877. у Земуну. Прва три броја за 1875. била су додатак листу *Нова школа*. У 1876. изашло седам бројева, у 1877. пет бројева. Уредници су били Александар Кузмановић (1/1875 – 6/1876) и Димитрије Мита Нешковић (7/1876 – 5/1877). Неговао је спој поуке и забаве, а објављивао претежно прозу. Видан је помак од наглашеног морализма према рационалној реалистично-искуственој и природно-научној поучности. У приповеткама видљиви елементи реалистичког поступка. Објављивао као *Поуке* кратке научно-популарне текстове. У рубрици *Разно* доносио занимљивости из разних крајева света. Објављивао је и загонетке и постављао читаоцима задатке. Сарадници: учитељ Светозар Милетић, Сима Каљевић, Мита Нешковић, Марко Рајковић, Сима Брашован и Петар Деспотовић.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*. *Историјско-библиографски преглед*, Бг 1996.
Jован Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈА КЛИНИКА У БЕОГРАДУ → УНИВЕРЗИТЕТСКА ДЕЧЈА КЛИНИКА „ТИРШОВА"
**ДЕЧЈА КЛИНИКА У БЕОГРАДУ** → **УНИВЕРЗИТЕТСКА ДЕЧЈА КЛИНИКА „ТИРШОВА"**
# ДЕЧЈА КЊИЖЕВНОСТ
**ДЕЧЈА КЊИЖЕВНОСТ** (књижевност за децу), широк, нехомоген корпус књижевних дела која на различите начине успостављају однос с појмовима *дете* и *детињство*. У **д. к.** се убрајају најчешће дела која су наменски писана да би васпитавала, поучавала и забављала децу, дела која првотно нису била намењена деци, али су, из различитих разлога, вољом одраслих или избором саме деце, постала дечја лектира, као и дела којa тематизују детињство, дела која својом једноставношћу, сликом света и осећајношћу коренспондирају са дечјим сензибилитетом и подједнако су намењена и одраслој публици и деци, књижевност коју стварају сама деца. Нехомогеност **д. к.** произлази из вишезначности појмова *дете* и *детињство*. Пут од рођења до зрелости пут је антрополошке транзиције с нејасним крајем. Детињство се сматра „друштвеним конструктом". Зато истовремено говоримо о **д. к.** и о омладинској књижевности. Нема друштва у којем не постоји неки облик **д. к**. Фолклорна традиција већине народа познаје низ „једноставних облика" – успаванке, цупаљке, ташунаљке, игре дечјим прстима – који садрже обредне и магијске елементе, али и доносе присност деце с одраслима и узајамно задовољство произашло из игре. Постоји и аутономан дечји фолклор који егзистира до данас: разбрајалице, дечје бајалице, песме из дечјих игара, ругалице и др. Поједине усмене врсте, које првотно нису биле намењене само деци – бајке, загонетке, брзалице – данас се сматрају превасходно врстама **д. к**. Ипак, појам **д. к.** дефинитивно се формирао у модерном грађанском друштву као саставни део процеса сепарације детета у засебну антрополошку категорију. Томе су посебно доприносили култ емотивне повезаности у савременој грађанској породици и развој школства. Дете је све више опажано као биће које има и своју аутономију, специфичан дечји идентитет и засебне културне потребе. Идеје просветитељства и развој школства у XVIII в. битно су допринели да се развију књижевна продукција, књиге и часописи, и формира **д. к.** у савременом значењу те речи.
Почеци **д. к.** се у српској књижевности и култури везују за *Калиграфију* (1759) и *Мелодију к пролећу* (1765) Захарије Орфелина. Доситеј Обрадовић у *Животу и прикљученијима* (Лајпциг 1783) тематизује своје детињство и младост, а књигу преведених *Басана* (Лајпциг 1788) с оригиналним наравоученијима, посвећује „сербској јуности", што се може сматрати првим књигама српске **д. к**. Крај XVIII и почетак XIX в. обележени су једним бројем превода, прерада и посрба. У XIX в. појављује се низ књига и периодичних публикација намењених деци. У њиховом писању и објављивању предњаче учитељи и просветни радници. Ова издања имају, пре свега, васпитно-образовну функцију. У другој половини XIX в. посебну улогу у конституисању **д. к.** имају листови за децу: *Српче*, *Невен*, *Голуб.* Aктуелни „конструкт детињства" у српској култури XIX в. најјасније је изразио Јован Јовановић Змај. Он хоће у поезији за децу да споји поуку и забаву. У већини његових песама доминира педагошка функција, али има и знатан број песама које опевају породичну идилу, приказују децу у њиховом реалном и имагинарном свету, а и шаљиве су. Змај је конституисао **д. к.** као специфичан естетски феномен. На почетку XX в. епоха модерне, због свог естетицизма и универзалних претензија, у великој мери је оспорила естетски статус **д. к**. Међутим, поетика авангарде у потрази за „нултом тачком културе", за „праизвором", обратила се дечјем језику и мишљењу, те у великој мери обновила естетски статус ове литературе. Тридесете године XX в. су од изузетног значаја за развој и стабилизацију тематског и жанровског система српске **д. к.** Јавља се певање другачије од Змајевог (Александар Вучо), развија се роман из дечјег живота (*Хајдуци* Бранислава Нушића, Бг 1938), фантастична и реалистична приповетка за децу (Бранко Ћопић) и драма (*Пепељуга* Живојина Вукадиновића). Своје прозно и песничко дело за децу започиње и Десанка Максимовић. У годинама после II светског рата, по броју наслова, рецепцији и уметничким вредностима, снажно се развијају и поезија и проза и драма за децу. Писци се често огледају у више родова и врста. Чува се педагошка функција **д. к.**, често оличена у уважавању социјалистичке идеологије, али продиру и модерне технике приповедања, а у поезији значајно место заузимају игра, хумор, нонсенс, пародија. Од прозних писаца најистакнутији су Бранко Ћопић и Арсен Диклић, од песника Душан Радовић, Драган Лукић, Милован Данојлић и Љубивоје Ршумовић, од драмских писаца Љубиша Ђокић, Александар Поповић и Мидраг Станисављевић. Писци **д. к.** лако освајају радио и телевизију. **Д. к.** мења свој положај у књижевности и култури, релативизује границе с књижевношћу „за одрасле", обраћа се не само детету него и „детету у човеку". Од краја 50-их година ХХ в. постаје део академског изучавања књижевности. Крајем 70-их бајке почиње да објављује Гроздана Олујић, а Владимир Стојшин у српску **д. к.** уноси магични реализам. У 80-им и 90-им годинама ХХ в. социјалистичка идеологија замењена је неолибералним и националним матрицама, а уз то су асимиловани рефлекси постмодерне поетике. Најистакнутији песници су Владимир Андрић, Влада Стојиљковић, Mошо Одаловић, Поп Д. Ђурђев и Дејан Алексић. Проза се типолошки разгранава. Најистакнутији писци су Весна Алексић, Весна Ћоровић Бутрић, Игор Коларов и Урош Петровић. Најзначајније антологије српске **д. к.** су: Б. Ћосић, *Дечја поезија српска* (Бг – Н. Сад 1965); Д. Радовић, *Антологија* с*рпске поезије за децу* (Бг 1984); С. Ж. Марковић, *Антологија српске приче за децу* (Бг 1984); *Антологија српских поема за децу* (Бг 1986); С. Ж. Марковић, М. С. Марковић, *Антологија српске приче за децу* (Бг 2015); З. Опачић *Антологија књижевности за децу 1–2* (Н. Сад 2018).
ЛИТЕРАТУРА: М. Шевић, *Дечја књижевност српска. Оглед историјског прегледа*, Н. Сад 1911; С. Ж. Марковић, *Записи о књижевности за децу*, Бг 1971; М. Данојлић, *Наивна песма*, *Огледи о дечјој књижевности*, Бг 1976; Н. Вуковић, *Увод у књижевност за дјецу и омладину*, Нк 1989; Ф. Аријес, *Векови детињства*, Бг 1989; П. Хунт (ур.), *Understanding children's literature: key essays from the second edition of The international companion encyclopedia of children's literature*, London – New York 2009; Т. Петровић, *Историја српске књижевности за децу*, Н. Сад 2008; Ј. Љуштановић, *Брисање лава*, Н. Сад 2009; Љ. Пешикан-Љуштановић, *Госпођи Алисиној десној нози, Огледи о књижевности за децу*, Н. Сад 2012; М. Милинковић, *Историја српске књижевности за децу и младе*, Бг 2014; М. Хамершак, Д. Зима, *Увод у дечју књижвност*, Зг 2015; С. Шаранчић Чутура, *Фолклорно у простору наивног: усмена књижевност у контексту књижевности за децу*, Со 2017; З. Опачић, (*Пре)обликовање детињства*, Бг 2019.
Јован Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈА ПАРАЛИЗА
**ДЕЧЈА ПАРАЛИЗА** (Poliomyelitis anterior acuta; Heine-Medin-ова болест), акутна, веома заразна, вирусна инфективна болест која оштећује моторне неуроне предњих рогова кичмене мождине а некад и продужене мождине, доводећи до одузетости и инвалидитета ногу и, понекад, смрти због онемогућавања дисања. Узрочник је вирус полиомијелитиса (полиовирус). Спада у ентеровирусе (цревне вирусе), који насељавају црева и ждрело. Вирус је саграђен од РНК са беланчевинастим омотачем (капсид), који штити РНК и омогућава вирусу да уђе у ћелије. Постоје три серо-типа вируса: 1, 2 и 3. Разликују се у заштитној капсидној беланчевини али су сви вирулентни, тј. изазивају исту болест и вакцине морају садржавати сва три типа. Вирус се може лако гајити у култури ткива, а постигнута је и његова кристализација. Полиовирус изазива болест искључиво код људи. Први га је идентификовао Карл Ландштајнер 1908. Полиовирус се преноси орално-фекалним путем, тј. преко прљавих руку и загађеном храном, те водом од људских излучевина. У време епидемије базени за пливање се затварају. Извесни фактори повећавају ризик од инфекције и њену тежину: лоша лична хигијена, имунодефицијенција, неухрањеност, физичка активност непосредно након почетка парализе, повреда скелетних мишића инјекцијама и трудноћа. Полиовирус улази у уста и ждрело, а размножава се у крајницима и лимфним чворовима врата. Затим, одлази у Пајерове лимфне плоче у танком цреву. Инкубација износи 3–35 дана. Полио нарочито напада децу узраста 3–8 година, а ређе старије, али тада у тежем облику. Сезона болести је обично од јануара до априла. Само у 1–3% случајева од свих заражавања полиовирус продире у нервни систем (путем крви или усходно дуж нерава), оштећујући моторне неуроне који инервишу мишиће и у 0,1–0,5% тих случајева доводи до флакцидних (млитавих) мишићних парализа. Постоје спинални (79%), булбарни (2%) и спинално-булбарни (19%) типови паралитичног полиомиелитиса. Код спиналног је погођена сива маса – моторни неурони предњих рогова кичмене мождине, а то изазива парализу једне или обе ноге јер мишићи постају слаби, млитави, нервно неконтролисани, парализовани и, касније, атрофични и исушени, отежавајући кретање. Губе се некад и дубоки тетивни рефлекси. Код булбарног полиа погођени су неурони продужене мождине у центрима за дисање и гутање. Некада је у овом случају живот могућ само помоћу апарата за вештачко дисање. На инфективној клиници „Проф. др Коста Тодоровић" Медицинског факултета у Београду лежао је извесни Стевица, последњи случај полиа, непокретан, на вештачким плућима 27 година. Чак је са респиратором вожен камионом да види Авалу!
Спинално-булбарни полио је комбинација претходна два типа: погођене нервне ћелије полиовирусом пропадају (вакуолизирају се), а у запаљенским инфилтратима налазе се плазмоцити, полиморфонуклеарни неутрофили и микроглија. Макрофаги фагоцитују оштећене нервне ћелије, што доводи и до дегенерације њених продужетака – аксона. Енглески лекар Мајкл Андервуд је 1789. први препознао болест **д. п**. Постоје, међутим, цртежи деце у Египту (1403–1365. п. н. е.) са деформисаним ногама, која ходају помоћу штапа.
Дијагностика полиа: налаз вируса у измету (вирус се излучује и шест недеља после инфекције); брису ждрела; крви; и цереброспиналној течности. Серолошки налаз антитела против полиовируса мора да буде четири пута већи од нормалног да би био дијагностичан за акутну болест. Парализоване ноге се донекле успешно третирају физиотерапијом и хируршким захватима.
Радило се на откривању лека против полиа, али без позитивних резултата. Када се болест појави, немамо никакав лек на располагању против полиовируса. Међутим, превенција вакцинацијом је успешна и довела је готово до искорењивања полиа у свету. Иначе, тешке епидемије полиа у ХХ в. у САД и Европи изазивале су велик страх код родитеља. Било је 360.000 случајева полиа у 1988, а у 2016, захваљујући вакцинацијама, само 42 случаја. Нада да ће полио бити искорењен у свету до најављене 2018. није се ипак остварила јер још има случајева полиа у Нигерији, Авганистану и Пакистану. У Нигерији и Пакистану, нпр., верске вође су забраниле даљу вакцинацију против полиа јер су пронеле вест да се вакцина прави на свињском месу и доводи до неплодности код вакцинисаних. У Етиопији су побуњеници заробили тим за вакцинацију укључујући пилота и хеликоптер у којем је била вакцина. Заробљеници су, међутим, вакцинисали и побуњенике и били ослобођени. Данас се страхује да могу букнути епидемије јер је у ратом опустошеној Сирији поново дошло до појаве полиа а из Сирије се свуда по свету растура велик број њених избеглица.
Прву вакцину, користећи антигена својства убијених дивљих полиовируса (инактивисана вакцина) направио је Американац Џонас Салк 1952 (објављено је 1955). Њоме је постигнут хуморални имунитет, који смањује размножавање вируса. Компликације су врло благе и пролазне. Успешнију, оралну вакцину од живих али атенуираних (ослабљених) полио вируса направио је, затим, 1962, такође Американац Алберт Брус Сејбин. Њоме се постиже имунитет слузокоже црева. Сејбин је био пријатељ српских вирусолога и постао инострани члан САНУ 1965. Посећивао је Београд у више наврата и поклонио је Институту „Торлак" 1960. своје оригиналне сојеве полиовируса за производњу оралне вакцине која је исте године почела. Његовом вакцином вакцинисано је 450 деце и заустављена последња епидемија полиа у Србији у Крагујевцу, јер је атенуисани вакцинални вирус заузео места у цревима дивљем полио вирусу и створио антитела против њега. Те године вакцинисано је 1.500.000 деце у Југославији. За поменути успех у Крагујевцу, као и за производњу наше живе оралне полио вакцине по инструкцијама Сејбина у Институту за вирусологију, серуме и вакцине „Торлак" заслужна је екипа наших вирусолога предвођена Љубинком Стојковићем, уз сарадњу Бориславе Кањух, Бране Узелац Кесеровић, Ненада Кесеровића, Живка Стефановића и др. Наша жива орална вакцина у 1,4 мил. комада послата је авионом, само седам дана од молбе, у Сао Паоло (Бразил) и зауставила тамошњу епидемију полиа 1964. Орална полио вакцина је, само у једном од милион случајева, због живих вирулентних вакциналних полиовируса, доводила до компликације – паралитичног полиа. У Сејбиновој вакцини, полиовирус је узгајан на подлози са ћелијама бубрега мајмуна у којима је паразитирао мајмунски вирус SV40. Касније се сазнало да је SV40 вирус канцероген за хрчкове када им се убризга под кожу (то смо и ми експериментално потврдили индукујући саркоме код хрчкова SV40 вирусом). Вакцинисана деца су, дакле, са вакцином примила и SV40 вирус али он, срећом, дат оралним путем није био канцероген за децу. Председник Лиге за вакцинацију Србије је епидемиолог Зоран Радовановић, који, поред осталог, мора да се бори и против многобројног антивакциналног лобија у Србији, у којем су, нажалост, и извесни лекари. Међутим, по Закону, вакцинација против полиа је обавезна у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојковић и др., „Неке биолошке карактеристике SV40 вируса и индукованих тумора", *Зборник радова II конгреса канцеролога Југославије, I. Експериментални радови*, Врњачка Бања 1967; В. Кањух, „Albert Brus Sabin (Алберт Сејбин 1906–1993). Некролог", *Годишњак САНУ* (за 1993), 1994; D. B. Wilson, „Wheelchairs, and Iron Lungs: the Paralyzed Body and the Machinery of Rehabilitation in the Polio Epidemics ", *The Journal of Medical Humanities*, 2005, 26, 2–3; R. Aylward, „Eradicating Polio: Today's Challenges and Tomorrow's Legacy", *Annals of Tropical Medicine and Parasitology*, 2006, 100, 5–6; S. Bhaumik, „Polio Eradication: Current Status and Challenges", *Journal of Family Medicine and Primary Care*, 2012, 1, 2; H. J. Thibaut и др., „Combating Enterovirus Replication: State-of-the-Art on Antiviral Researdch ", *Biochemical Pharmacology*, 2012, 83, 2; M. M. Mehndiratta, „Poliomyelitis: Historical Facts, Epidemiology, and Current Challenges in Eradication", *The* *Neurohospitalist*, 2014, 4, 4; Б. Брмболић, Г. Стевановић, О. Поповић, „Девет деценија борбе са заразама и предрасудама", *Политика*, 16. XII 2016.
Владимир Кањух; Снежана Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈЕ ИГРЕ и ИГРАЧКЕ
**ДЕЧЈЕ ИГРЕ и ИГРАЧКЕ**, основни појмови којима се одређују активност и комуникација деце у процесу одрастања. Дечје игре су друштвена активност помоћу које дете спознаје вредности и законитости своје, али и других култура. Деци су игре и играчке потребне за нормални развој и социјализацију. Играчке су материјални предмети и објекти првог дечјег власништва који служе деци за игру. Могу бити домаће, занатске, мануфактурне и фабричке израде. Игре и играчке зависе од друштва и културе у којој настају и у којој се развијају. Позната је изрека: „Кажи ми чиме се играш и коју игру играш па ћу ти рећи ко си". Од XIX в. више се обраћа пажња на значај и природу дечјих игара. Сматрало се да су игре вежбе за одрастање и живот у заједници. Oдликује их слободан чин који се налази изван процеса задовољавања прохтева и потреба, јер је дечја игра сама по себи циљ, није продуктивна и изводи се према правилима, а неизвесна је према исходу. Фиктивна је у односу према спољњем свету и ограничена у времену и простору. Подразумева се анонимност аутора игара, усмено се преносе у комуникацији између деце, јавно се изводе, претежно су колективне што изражава групни идентитет деце. Утичу на креативно испољавање у тренутном прилагођавању ситуације и простора, поседују процес увођења нових и трансформација старих садржаја. Игре могу бити средство у социјализацији деце и помоћ код лакшег укључивања детета у заједницу. Могу се поделити на традиционалне и савремене, зависно од карактера и актуелних нових образаца игара. Према карактеру, специфичности и сходно научним дисциплинама које их проучавају, могу се разврставати на више начина: према средини где се играју – на градске и сеоске; по унутрашњем и спољном простору; по полу и узрасту; по броју деце; са реквизитима и без њих; са вербалним и невербалним садржајем. Могу бити подељене на игре с певањем, игрe с предметима (играчкама), игре опонашања. Деле се и на игре с лоптом, игре уз музику; функционалне игре, игре маште или игре улога, игре са готовим правилима, конструкторске игре, игре имитације, игре такмичења. Игре имитације или игре улога тј. симболичке игре настају из датих друштвених услова у којима деца одрастају а заједнички именитељ им је машта и спретност у претварању реалних ситуација „света одраслих" у „дечји свет". Такмичарске или агоналне игре својим садржајем наговештавају потребу престижа појединца и група у колективу. Поседују унапред одређена правила, текстуални садржај и реквизите. Одликују се и променљивошћу улога – губитник у следећем кругу може бити победник и обрнуто.
Традиционалне дечје игре најчешће су се преносиле из генерације у генерацију. Игре „коларићу-панићу", „ласте, проласте", „вишњица", „тапша лапша", „иде мајка с колодвора" („с колом двору"), „јелечкиње, барјачкиње", „јежоле, вражоле", „паун пасе" произишле су из некадашњих покладних и свадбених обредних игара чија су значења била обојена магијско-религијским садржајима важним за заједнице. Савремене дечје игре подразумевају игре осмишљене технолошким иновацијама и савременим помагалима. Деца за игру користе таблете, компјутере и мобилне телефоне. С новим добом, машта и креативност деце су спутане јер им је понуђено много различитих шематизованих игара па се не ангажују у организацији игре и забаве. Теме у готовим играма су веома разноврсне, утилитарне и понеке често агресивне.
Играчке се могу разврстати према полу и узрасту детета, према врсти материјала од којег су направљене (дрво, хартија, порцелан, папир-маше, сребро, вуна, тканина, гума, каучук, пластика, гипс), према облику и намени за игру итд. Често се појављују као наслеђе из прошлости материјалног света које нас окружује, али које је у процесу развоја цивилизације изгубило своју првобитну функцију у свету одраслих. Тако на пример, лук и стрела, праћка и дуваљка преживели су као играчке тамо где су замењени савременијим оружјем. Маска, некад свети предмет, преласком на ниво играчке достигла је једну од водећих промена у историји развоја друштва; фудбал омиљен предмет у игри – некад је представљао вођење битке за задобијање сунчеве снаге; дечји змај у Европи крајем XVIII в. постаје играчка, али је на Далеком истоку представљао спољашњу душу његовог власника на земљи; љуљашка је потекла из религиозних обреда за изазивање кише и постизања плодности природе у којима се веровало да њен пут везује небо и земљу.
Прве играчке биле су прикладни објекти нађени у природи – каменчићи, дрвени штапови, шкољке, песак, цвеће, разноврсно семење и плодови. У време интензивне керамичке производње јављају се минијатурни предмети за игру по узору на предмете које користе одрасли (нпр. колекција минијатурних керамичких посуда винчанске епохе у Музеју Војводине у Новом Саду). Касније, у XVIII и XIX в., кућице за лутке и хаљине на луткама заправо су биле макете и узорци по којима су настајали стварни објекти. Старији укућани су правили играчке деци од расположивог материјала попут жице, дрвета, текстила, коже и др., имитирајући предмете из свакодневног живота (колица, лутке у ношњама, шпорет, кревет). Деца на селу су правила сама једноставне играчке од хартије, дрвета, кукурузовине, шапурика. Развојем занатства, мануфактуре а потом и индустрије играчака („Пертини", „Беопласт", „Едуко" и др.), развија се и тржиште у Србији. Одређен тип играчака, посебно фолклорног карактера, купованих на вашарима поседује велику сличност у изради у свим културама света. Играчке су одсликавале и друштвени статус породица. Чување играчака је селективни процес и утиче на чување породичног идентитета. У прошлости су играчке поклањане деци у време празника. Дуго се веровало да играчке поклања Божић Бата (Деда Мраз, Свети Никола) или Зека, те да су оне божански дар. У савременом добу деци се играчке поклањају и за рођендан или одређеним пригодним приликама.
Савремене играчке су масовне производње, махом направљене од јефтинијег материјала (најчешће пластике), прате све стадијуме технолошког напретка – увођење даљинских команди и других светлосних ефеката, успостављају на додир комуникацију с дететом (песма, музика, звуци) и сл., а намењене су деци оба пола. До промене понашања према играчкама долази с технолошким развојем, масовном производњом у XX в. Одређени типови играчака (лутке, аутомобили, железнице и сл.) постају и предмети сакупљања одраслих па се стварају, размењују и продају на тржишту колекционара.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Српске народне игре*, Бг 1907; Ј. Миодраговић, *Народна педагогија у Срба или како народ наш подиже пород свој*, Бг 1914; Р. Кајоа, *Игре и људи*, Бг 1965; И. Ивић, „Традиционалне дечје игре и савремена деца", *Расковник*, 1988, 14; Ф. Аријес, *Векови детињства*, Бг 1989; В. Марјановић, „Играчке и нешто више", у: Група аутора, *Дечје играчке Змајевог доба*, Н. Сад 1993; *Традиционалне дечје игре у Војводини*, Н. Сад 2005; В. Душковић, *Колекција лутака*, Бг 2010; В. Марјановић, „Детињство, културни образац Срба у светлу етнолошких истраживања", у: Група аутора, *Музеј детињства*, Чачак 2013.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈЕ НОВИНЕ
**ДЕЧЈЕ НОВИНЕ**, лист осмогодишњих школа који је излазио од јануара 1957. до 2006. у Горњем Милановцу. Првобитно месечник, од 1959. излазио је петнаестодневно, а од 1960. недељно. Покренут је залагањем наставника Срећка Јовановића. Први број објављен под насловом *Дечја политика* имитирао је прелом и поједине рубрике *Политике*. Од бр. 2 наслов је **Д. н.**, а поднаслов Лист ученика основних школа (од бр. 25, 1958), те Југословенски лист ученика основних школа (од бр. 129, 1962). Издавачи су били Осмогодишња школа „Тихомир Мијатовић" из Горњег Милановца (1957–1960) и ИП „Дечје новине" (1960–2006). Главни и одговорни уредници: Војислав Вељић (од бр. 1); Јакша Дрљевић (од бр. 18, 1958); Срећко Јовановић и Александар Лазаревић (од 1962); Срећко Јовановић (од 1980); Драган Миловановић (од бр. 684, 1983); в. д. главни и одговорни уредници: Милица Лепосавић (од бр. 1.253, 1995); Јелена Демек (од бр. 1.285, 1998). Лист је настао на идеји васпитавања социјалистичког радног човека и био је добрим делом испуњен дечјим прилозима. Актуелан идеолошки дискурс, промоција дечјег стваралаштва и школска мрежа дистрибуције допринели су ширењу и нарастању тиража у југословенским оквирима. Лист је спајао идеолошки пожељне и забавне садржаје. Допринео је развоју домаћег стрипа. Изузетно популаран био је стрип *Никад робом*, о дечацима партизанима Мирку и Славку. Објављивао и епске песме у стрипу, али и стрипове о српском страдању у I светском рату. Деведесетих година промовисао је актуелну идеологију коју су заступали Социјалистичка партија Србије и Слободан Милошевић.
Јован Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈЕ НОВИНЕ
**ДЕЧЈЕ НОВИНЕ**, издавачка кућа у Горњем Милановцу која је настала 1960. око истоименог дечјег листа. Кућа је објављивала листове за млађу децу и специјализоване листове за одраслу публику: *Тик-так* (1969) и *Зеку* (1970), *Еуреку, лист за енигму и забаву* (1972–2005) и *Џубокс,* *југословенски музички магазин* (1976–1986). Временом је постала највећи издавач стрипова у СФРЈ, а штампала је биографије социјалистичких револуционара, белетристику (Г. Г. Маркес, И. Б. Сингер, П. Хандке и др.), универзитетске уџбенике и часописе *Венац*, *Омладинску ревију за књижевност*, *уметност и културу* и *Културу истока*. Председник СФРЈ Јосип Броз Тито одликовао је **Д. н.** Орденом братства и јединства са сребрним венцем.
Јован Љуштановић
Популарност издања за децу приметна је од 1966, када започиње сарадња са „Волтом Дизнијем" у Америци, а нешто касније и са „Панинијем" у Италији. Од 1969. почиње производња школског прибора и покреће се издавање многих стрипова, а 1976. предузеће учествује и на Франкфуртском сајму књига. Новинска издања су покривала све врсте интересовања деце и младих: **Д. н.**, Насмејане **Д. н.**, **Д. н.** на ромском језику, **Д. н.** на Брајевом писму за слепе и слабовиде; *Дизниленд*, *Змај*, *Мики*, *Микијев алманах*, *Никад робом*, *Мирко и Славко*, *Авантура*, *Гигант*, *Екс-алманах*, *Елиот Нес*, *Емануела*, *Звездина ревија*, *Зенит*, *ЈУ-видео*, *ЈУ-стрип*, *Караван*, *Крими*, *Лада*, *Лале*, *Мама*, *Меда*, *Мелос*, *Момент*, *Нинђа*, *Пони*, *Постер*, *Реч и слика*, *Тајне нинђи*, *Црни појас*, *Таковске новине*, *Школски час*. Библиографија књига садржи око 1.400 посебних монографских публикација које су издале **Д. н**. Поред ученика-сарадника из основних школа, најзаслужнији за тадашњи успех ове издавачке куће су наставници и оснивачи Срећко Јовановић и Александар Лазаревић.
Недељко Трнавац
ИЗВОР: www.stripovi.com/enciklopedija/izdavaci-edicije/nikad-robom/246/ 9. 4. 2018.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, *Библиографија српске дечје и омладинске штампе 1846–1945*, Бг – Г. Милановац 1986; *Између игре и подвига – ко је и како стварао Дечје новине*, Г. Милановац 1996; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*: *Историјско-библиографски преглед*, Бг 1996; Б. Челиковић, „Стрип из Горњег Милановца: носталгија звана Дечје новине", *Наш траг*, 2003, 10/3; *Дечје новине* – симбол једног времена: Било једном у Горњем Милановцу", *Бизнис* & *финансије*, 2015, 114.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР БЕОГРАД → ДОМ ПИОНИРА БЕОГРАДА
**ДЕЧЈИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР БЕОГРАД** → **ДОМ ПИОНИРА БЕОГРАДА**
# ДЕЧЈИ ЛИСТ
**ДЕЧЈИ ЛИСТ**, периодична публикација која је излазила у Београду од школске 1927/28. до 1936/37. Власник и одговорни уредник био је Светолик Р. Милосављевић. Појављивала се месечно, осим у јулу и августу. Од броја 6 (1932/33) излази двапут месечно; од броја 12 (1932/33) поново је месечник. Године 1931. има и латинично, ијекавско издање. Имао је модеран графички изглед, а преко целе насловне стране објављује велике слике без текста: на њима најчешће приказује портрете деце и идеализоване призоре из њиховог свакодневног живота, повремено и чланове краљевске породице Карађорђевић, најчешће престолонаследника Петра II Карађорђевића. На унутрашњим страницама су фотографије дечјих школских и друштвених активности. У **Д. л.** је видна унитарна југословенска идеологија. Уз српске ауторе објављивани су и текстови припадника других југословенских етничких и верских заједница. Већина текстова у **Д. л.** је идеолошки неутрална. Лист приказује идиличну слику савременог детињства. Уређивачка политика прати циклус годишњих доба, промовише породичну идилу и подржава школски и друштвени активизам деце. Рубрика „Мале поуке" комбинује научно-популарна знања и занимљивости из природе. **Д. л.** објављује домаће прераде бајки народа света и прераде пустоловних романа у наставцима. Драматизације су прилагођене школској позорници, као и поезија и прозни текстови Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Живојина Д. Карића, Светолика Милосављевића, Исаије Митровића. Д. Максимовић је објавила неке од својих првих песама за децу у **Д. л**. Лист има и енигматске рубрике, ребусе, укрштенице, задатке за читаоце и кратке стрипове.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*. *Историјско-библиографски преглед*, Бг 1996.
Јован Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈИ ЛИСТОВИ и ЧАСОПИСИ
**ДЕЧЈИ ЛИСТОВИ и ЧАСОПИСИ**, периодична издања намењена деци, са већим или мањим учешћем саме деце. Први листови за децу јављају се 1771. у Лајпцигу и 1779. у Бремену. У Србији се појава **д. л. и ч.** одвија у оквиру процеса одвајања и осамостаљивања сегмента дечје (омладинске) књижевности од књижевности за одрасле у другој половини XIX в. Прво су се појавиле рубрике и посебно уређивани подлисци у часописима за одрасле. Доситеј Обрадовић преводи Езопове и друге басне намењујући их „јуности", Аврам Мразовић штампа „прву част" *Поучителнога магазина* Марије Ле Пренс де Бомон (1787), а појављују се и многи текстови с назнаком „за старо и младо". Јован Берић се 1815. јавља периодичним списима „за возделаније ума и облагорожденије сердца (...) јуности серпске". Вођа хрватског учитељства, пријатељ и сарадник српског учитељства Иван Филиповић, покреће 1864. популарни *Босиљак*, а 1866. Никола Вукићевић и Ђорђе Натошевић сараднички покрећу *Пријатељ српске младежи*, као посебан додатак *Школског листа*, мада је још од 1858. у *Школски лист* уведена лектира за децу, где је драгоцена помоћ чика Јове Јовановића Змаја, који самостално 1880. покреће свој *Невен*. Слично њему, „Чика Стева" (Стеван В. Поповић) делује посредством листа *Радован* (Н. Сад 1876). Поред ове „песничке линије", паралелно се јавља „учитељски правац" који инсистира на наглашеној дидактичности прилога у листовима (Мита Нешковић, Петар Деспотовић, Јован Миодраговић), а којима се придружују и књижевници Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић и Радоје Домановић. Са многим текстовима веома продуктивни сарадници су Милан Ђ. Милићевић и Милорад Шапчанин. У Земуну се 1878. јавља *Дечији пријатељ* (А. Кузмановић – М. Нешковић), затим у Сомбору 1879. *Голуб*, у Београду *Српче*, 1881. и 1890. *Мала Србадија*, те дуговечни лист *Зорица* (са прекидима излази од 1897. до 1941), у Панчеву 1893. лист *Споменак*. После I светског рата излазе *Дечије новине* (1918–1930), *Југословенче* (1931–1941), *Мали Богољуб* (1933–1936). Током II светског рата појавио се *Пионир* (1944), а после рата су најпопуларнији били *Полетарац*, *Пионири*, *Змаj*, *Забавник*, *Кекец*, као и подлистак *Политика за децу* и православно *Звонце*, а у периоду од 1957. до 2007. најпопуларнија су издања НИП „Дечје новине" из Горњег Милановца *Зека*, *Тик‑Так* и *Дечје новине*. Посебна пажња је поклањана листовима за децу на матерњим језицима народности: *Наша захратка* (на русинском), *Jó Pajtás*, *Pionírújság* (на мађарском), *Bucuria copiilor* (на румунском), *Другарче* (на бугарском) итд. НИП „Дечје новине" су имале посебна издања на ромском језику (*Čhavrikano lil*), за слепу децу штампано Брајевим писмом, као и за децу у дијаспори. Многобројни су и специјализовани листови: *Биос*, *Архимедес*, *Подмладак црвеног крста*, за младе горане, извиђаче, за техничку културу и сл. У педагошкој литератури се одвојено користе појмови „листови за децу" које припремају, уређују и издају одрасли и „дечји листови", које припремају и уређују деца (уз неопходну помоћ одраслих). Овој другој групацији припадају школски листови, који су и најмногобројнији. Издвајамо само најстарије ученичке, тј. школске листове: рукописни листови српских ђака у Пожуну *Соко* (1846), па *Световид* (1848), ђака из Пеште; *Славјанка* (1847), ђачки алманах из ова два града који је уређивао Светозар Милетић и *Невен слоге* (1849), који је издавала Дружина младежи србске у Београду. Средином XIX в. у Новом Саду излазе рукописни ђачки листови *Ђачки венац*, *Мува*, *Пчела* и *Ружица*, у Београду *Омладина* (1890), *Венац слоге* (1896) и *Књижевни лист за омладину средњих школа*, у Сарајеву тајна дружина Срба ученика средњих школа издаје *Српску свијест* (1890), а у Мостару *Српство*. Почетком XX в. појављује се већи број листова под називом *Глас*..., *Гласник младих*..., „орган ђачке дружине" и сл., који више припадају организацијама него школским дружинама и секцијама. Од 1923. до 1928. у Београду ученици Друге мушке гимназије, чланови дружине „Младост", уређују и издају месечни лист *Покушај*. Афирмацији школских листова после II светског рата посебно је допринела акција „Тражимо најбољи школски лист", која је скренула пажњу на више од сто школских листова (*Жуборења*, Ивањица; *Јасмин*, Бор итд.).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност (1848–1871)*, Бг 1966; Н. Трнавац, *Дечји листови у основној школи*, Г. Милановац 1973; М. Кисић, *Библиографија српске дечје и омладинске штампе 1846–1945*, Бг – Г. Милановац 1986.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈИ САВЕЗ → САВЕЗ ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ВАСПИТАЊЕ, БРИГУ И ЗАШТИТУ ДЕЦЕ
**ДЕЧЈИ САВЕЗ** → **САВЕЗ ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ВАСПИТАЊЕ, БРИГУ И ЗАШТИТУ ДЕЦЕ**
# ДЕЧЈИ ФОЛКЛОР
**ДЕЧЈИ ФОЛКЛОР**, вид аутохтоне културне комуникације унутар дечје групе, који функционише као преношење песама, прича, предања и причања о животу, „хорор" прича, краћих вербалних фолклорних форми (брзалица, разбрајалица, ташунаљки, магијских формула, ругалица, клетви) и као невербални облици фолклора (игра, плес, израда играчака, облици лечења, успостављање побратимства, кумачење), или као фолклор за децу, чији су творци старији, али је намењен деци. Њега сачињавају жанрови вербалног: успаванке, цупаљке, ташунаљке, питалице, загонетке, изреке, магијске формуле, вербалне игре (Вук I; Вук V, 1898; Ж. Младеновић, В. Недић (прир.), *Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића* I, Бг 1973; Д. Алексић, *Дечје веселице. Песме из народа*, Бг 1939; Н. Вујчић (ур.), *Антологија народне књижевности за децу*, Бг 1977; М. Клеут, *Златна жица преко белог света. Говорне народне умотворине*, Н. Сад 1992; Д. Златковић, *Тулу лан булку лан. Песме за децу и дечје песме из пиротског краја*, Пирот 2002; З. Карановић, *Пуна тепсија златних колачића. Приручник народног песништва за децу, васпитаче и учитеље*, Н. Сад 2005). Развијени су и облици невербалног фолклора (обичаји везани за рођење и најважније обреде који прате ране стадијуме одрастања – крштење, шишање, проходавање, учешће деце у обредној и обичајној пракси, апотропејски поступци). Бележење аутохтоних фолклорних облика чији су преносиоци сама деца је углавном спорадично (В. Алерић, Д. Бућан, *Игре које ђаци воле*, Бг 2010; А. Крел, *Дечије игре. Tрадиционалне српске такмичарске дечије игре у Товаришеву (Бачка)*, Бг 2005; В. Марјановић, *Традиционалне дечје игре у Војводини*, Н. Сад 2005; М. Томић, Т. Томић, *Енциклопедија дечијих игара*, Земун 2010). Осим што представља посебан вид истраживања народне књижевности и књижевности за децу, **д.** **ф.** улази и у оквире интересовања других наука (психолингвистичких, психолошких, педагошких, етномузиколошких, етнокореолошких, етнографских, антрополошких, социолошких). Фолклорна комуникација унутар вршњачке дечје групе је усмена, непосредна, синкретична, варијативна, перформативна и интерактивна, учествује у обликовању социјалне хијерархије међу децом и одражава основне одлике дечјег мишљења: анимизам (придавање својстава живих бића неживим предметима и појавама), мотивација (приписивање природним појавама, збивањима, нељудским бићима људских мотива), магизам (веровање да властити поступци могу битно утицати на ток будућих збивања). Аутохтони **д. ф.** је полистадијалан, везан је за физички, психолошки и интелектуални развој деце.
Фолклор намењен деци истовремено има магијску, апотропејску, сазнајну функцију, намењен је забављању детета и изражава породичну љубав и топлину. Улога детета у обредима и обичајима (наконче на свадби; ношење и изливање воде за мртве; учешће у лазаричким и додолским поворкама) суштински је повезана са представом да детињство (као и младост) оличава новину, напредак, могућност раста и развоја. Учешће у обредима годишњег и животног циклуса има одлике обреда прелаза, њиме се сегментира одрастање детета (девојчица, рецимо, три пута иде у лазарице док не доспе за удају). Десакрализовани обреди могу постати дечје игре (*Ласте проласте*; *Дa вaм кaжeм кaк' oнo сe мaк сeje?*). Не постоји јасна граница фолклора за децу и фолклора за одрасле.
Постоји и савремени писани **д. ф.** (парафолклор) – споменари, лексикони и он је под снажним утицајем масовне културе, нарочито телевизије и филма. Сви облици **д. ф.** и фолклора за децу утицали су на развој српске књижевности за децу и на обликовање културних представа о детету и детињству.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Миодраговић, *Народна* *педагогија у Срба или како наш народ подиже пород свој*, Бг 1914; Т. Ђорђевић, *Деца у веровањима и обичајима нашег народа*, Бг–Ниш 1990; Ж. Требјешанин, *Представа о детету у српској култури*, Бг 1991; Б. Сикимић, „Митска бића дечијег фолклора: киша са сунцем", у: *Oд мита до фолка*, Краг. 1996; М. Клеут, „Дете – усмена култура – масовна култура", *Дeтињствo*, 1997, 3; Д. Златковић, *Дечји фолклор у Пиротском крају*, Софија 2003; Ј. Љуштановић, *Црвенкапа грицка вука, студије и есеји о књижевности за децу*, Н. Сад 2004; Љ. Пешикан Љуштановић, „Дете у усменој успаванци – узрасни или обредни статус?", *Детињство*, 2011, 1; Б. Сикимић, „Савремена истраживања дечијег фолклора", у: *Савремена српска фолклористика*, 1, Н. Сад 2013.
Љиљана Пешикан Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧЈИ ЦРТЕЖ и ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО
**ДЕЧЈИ ЦРТЕЖ и ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО**, ликовна активност деце до 14. године која обухвата цртање, сликање, графику и вајање, односно стваралаштво у примењеној уметности. После 14. године ликовни израз деце добија индивидуалне карактеристике и приближава се ликовном изразу одраслих. Појам **д. ц. и л. с.** претпоставља самосталност у раду и добијање потпуно новог и оригиналног резултата који је непредвидив и неограничен. Данас се сматра да **д. ц. и л. с.** почиње након друге године. Већ у осмом месецу дете покушава да обликује и комбинује елементе; нешто касније, узимајући оловку за играчку, оно у цртању почиње да ужива.
У XVIII в. долази до пораста интересовања за феномене раног детињства и **д. ц. и л. с.** представља извор сазнања о психо-физичком развоју. Крајем XIX в. Корадо Ричи први разматра **д. ц.** као самосталан феномен (*L'arte dei bambini*, Bologna 1887). Почетком XX в. Георг Кершенштајнер даје пионирску анализу **д. ц.** и утемељује њихову поделу на развојне фазе (*Die Entwicklung der zeichnerischen Begabung*, Harvard University 1905), којом се бави и Жорж-Анри Лике (*Dessin d'enfant*, Paris 1913). Критеријум развоја **д. ц.** je његово приближавање реалном изгледу. Кершенштајнер одређује три фазе овог развоја: фазу шарања (од 2. до 4. године), фазу симбола (од 4. до 8. године) и реалистичку фазу (од 8. године). Лике разликује стадијуме случајног (од 2. до 4. године), неуспелог (од 4. до 5. године), интелектуалног (од 6. до 9. године) и визуелног реализма (од 9. до 12. године), наглашавајући да су у прелазним периодима стадијуми подложни регресији и варијацијама. У методолошком смислу, основ дечјег ликовног васпитања у XIX в. чинило је веристичко преношење мотива засновано на координацији ока и руке, блиско академском начину образовања уметника. Револуционарне промене увео је Франц Чижек крајем XIX в. инсистирајући на дечјој стваралачкој слободи. Средином 20-их година XX в. Жан Пијаже је утврдио да је за развој дечје личности неопходно самостално, слободно и активно истраживање света. Цртежи представљају богат извор информација о карактеристикама дечјег мишљења, а често су предмет студија које се баве когнитивним, моторичким, перцептивним и емоционалним развојем. Данас су актуелна проучавања дејства културалних разлика на **д. ц. и л. с**. Дечји ликовни радови нису уметничка дела намењена излагању, продаји или критици, него радови који имају специфичну естетску и уметничку вредност и који се излажу на посебно осмишљеним изложбама. Најчешће ликовне технике деце су цртачке (оловка, угљен, туш, лавирани туш, креда, фломастер), сликарске (пастел, акварел, гваш, темпера, колаж, витраж, мозаик), вајарске (глина, пластелин, жица, папир-маше, природни материјали, комбиноване технике у простору), графичке (линорез, дрворез, монотипија), као и технике примењене уметности (керамика, ткање, сликање на свили, обликовање лутака). Заступљени су и радови у областима архитектуре (макете), графичког дизајна (плакат, честитка) и нових медија (дигитални и видео рад, фотографија).
Од прве деценије XX в. могуће је регистровати утицај **д. ц. и л. с.** на језик модерне уметности (фовизам, немачки експресионизам, руска авангарда; Кандински, Минтер, Гончарова, Ларионов, Кле, Миро), а после II светског рата нарочито на стваралаштво Дибифеа, Баја, Апела, Константа и Јорна. Алешински, Херинг и Баскијат непосредно су укључили децу у чин настајања слике.
У Краљевини Југославији део концепције лево оријентисане групе „Земља" (Загреб, 1929–1935) било је излагање дечјих радова. После II светског рата многе културне институције се баве **д. ц. и л. с.** и организују изложбе од којих неке прерастају у годишње. Педагошки музеј од 1960. у значајнијем броју приређује изложбе ликовних радова ученика. Музеј је од 1979. до 1991. одржавао Мајски салон **д. ц. и л. с.**, а од 1978. до данас бави се и стваралаштвом деце са сметњама у развоју. У Вршцу се одржава ликовна манифестација деце и омладине за награду сликара Паје Јовановића која је установљена 1959. У оквиру Међународног центра књижевности за децу „Змајеве дечје игре" (Нови Сад, 1957) реализују се и садржаји **д. ц. и л. с.** Музеј примењене уметности у Београду је 1964. покренуо Дечји октобарски салон, годишњу смотру радова из области примењене уметности. Од 1995. изложба се шири, а заступљени су керамика, таписерије, графике, маске, скулптуре, батик, витражи, колажи и цртежи, као и радови у темпери, гвашу, акварелу, пастелу. Дечји културни центар Београд (основан 1952. као Дом пионира) има дугу традицију неговања **д. л. с.**; у оквиру манифестације „Радост Европе" (1969) од 1998. организује и међународни ликовни конкурс. У Народном музеју у Краљеву од 1974. одржава се Дечји мајски ликовни салон, у Народном музеју у Чачку од 1983. Дечји мајски салон, а Музеј Срема у Сремској Митровици од 1987. излаже дечје радове.
ЛИТЕРАТУРА: G.-H. Luquet, *Le dessin enfantin*, Paris 1972; Р. Арнхајм, *Визуелно мишљење*, Бг 1985; Ј. Fineberg, *Discovering Child Art: Essays on Childhood, Primitivism and Modernism*, Princeton 1998; М. Кокс, *Дечји цртеж*, Бг 2000; С. Rhodes, *Outsider Art: Spontaneous Alternatives*, London 2000; Л. С. Виготски, *Дечја машта и стваралаштво*, Бг 2005; С. Филиповић, Е. Каменов, *Мудрост чула трећи део: дечје ликовно стваралаштво*, Н. Сад 2009.
Миољуб Кушић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕЧОВ, Пал (Павле)
**ДЕЧОВ, Пал (Павле)**, сликар, ликовни пегагог, културни делатник (Скореновац код Ковина, 1. XII 1951 – Опово, 1. X 2016). Дипломирао 1980. на сликарском одсеку Академије уметности у Новом Саду. Постдипломске студије завршио 1983. на Факултету ликовних уметности у Београду. Од 1981. постаје члан УЛУС-а и Савеза УЛУВ-а. Паралелно са уметничком каријером, бавио се педагогијом и организацијом културних делатности као важним животним опредељењем током последње две деценије. Био је директор Дома културе у Глогоњу, Библиотеке ,,Јован Поповић", галерије и збирке везане за рад Међународне уметничке колоније коју у Опову оснива 2002. Такође, оснива Сусрет акварелиста 2006, а збирку колоније богати са преко 1.000 дела домаћих и иностраних уметника. Замашан и посвећен рад, подршка младим ствараоцима и контакти са уметницима из окружења, чине га једном од најзначајнијих фигура у савременој култури Јужног Баната, Србије и Балкана. **Д.** се огледао у многим ликовним дисциплинама (сликарство, акварел, цртеж, графика), али и мешовитим медијима (колаж, објекти, асамблаж, конструкције). Његову поетску природу, тананим емотивним везама, најјаче је привлачила војвођанска земља. Апстракција која је притом настајала није плод духовног става нити систематског истраживања, него природног процеса промена светла, тона и покрета руке, са којим се саживљава цело уметниково биће у потпуној симбиози. Од прве самосталне изложбе из 1980. организује преко 40, често са вајаром Иштваном Балинтом, у већим центрима Србије и региона, а од 1977. наступа на релевантним ануалним, бијеналним и тријеналним колективним смотрама у Србији и бившој Југославији (Ликовне колоније, Октобарски салон; међународне изложбе цртежа и акварела у Ријеци, на Цетињу, у Пирану, Македонији, Италији, Мађарској). Дела му се налазе у збиркама музеја, галерија, привредним и приватним колекцијама.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Јованов, *Пал Дечов: у додиру са природом слике – импресије из атељеа*, Пан. 2017.
Мирјана Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕШИЛОВО
**ДЕШИЛОВО**, село у централном делу Србије у Топлици, на јужним обронцима планине Мали Јастребац. Уз источну ивицу села је Девчанска река (лева страна слива Топлице). Са општинским средиштем Мерошином, удаљеном 14 км према југоистоку, повезано је асфалтним путем. Чине га три дела изграђена на висинама 390–400 м. Највећи је на левој страни долине, а мањи су онај изграђен на дну и део на десној страни долине. Формирање улица још није окончано. У сва три дела густина градње је мала. Помиње се од 1444/45. када је имало 10 домова. Од друге половине XX в. траје константна депопулација. Године 1953. било је 975, а 2011. 366 становника, од којих 94,8% Срба. У пољопривреди је радило 59,8% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕШИЋ, Вукан
**ДЕШИЋ, Вукан**, машински инжењер, универзитетски професор (Азања, 6. III 1900 – Београд, 23. VIII 1975). Радио на Југословенским железницама (ЈЖ) као инжењер у ложионици, као генерални директор ЈЖ и помоћник министра саобраћаја ДФ Југославије. Дипломирао 1924. на Општем одсеку Техничког факултета у Београду. Године 1950. изабран најпре за ванредног професора, а потом 1952. за редовног професора на Машинском факултету. Био је продекан, потом декан Маш. ф. у Београду, те проректор Техничке велике школе у Београду. Увео је и развио наставу из области Научне организације рада на Маш. ф., што представља пионирски подухват на техничким факултетима у земљи. Основао је прву Катедру за организацију рада на Маш. ф. у Београду и у том контексту формирао усмерење за организацију производње. Током вишедеценијског рада допринео формирању многих научних радника у области организације рада. Упоредо с ангажовањем у настави интензивно је радио на научном пољу, тежећи да успостави оплодњу теоријске праксе, што је посебно дошло до изражаја у развоју Комплексне аналитичке методе за оцену нивоа организације у предузећима (*Комплексно пројектовање и изградња производних капацитета*, Бг 1964; *Моделирање организације предузећа*, Бг 1969). Запажени су многобројни успешни подухвати примене ове методе у великим предузећима у земљи (Жељезара Зеница, Југословенско речно бродарство, колубарски рудници и др.). Метода је јединствен подухват у свету и наишла је на одзив и примену у више европских земаља (Енглеска, Немачка, Француска, Швајцарска и Пољска). У оквиру научно-стручног ангажовања у области организације рада урадио је и мноштво пројеката за потребе производних предузећа.
ДЕЛА: *Методе научне организације рада*, Бг 1954; *Организација и економика производње*, Бг 1963; *Организација и истраживање развоја*, Бг 1972.
ЛИТЕРАТУРА: *Зборник биографија наставног особља*, *1 (1948–1973)*, Маш. ф., Бг 2017.
Миливој Кларин
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЕШИЋ, Милорад
**ДЕШИЋ, Милорад**, лингвиста, србиста, универзитетски професор (Трнинића Бријег код Дрвара, БиХ, 28. X 1939). Студирао је српскохрватски језик и јужнословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду (1959–1963), где је магистрирао (1965) и докторирао (1973). У Институту за српскохрватски језик САНУ у Београду радио је у звању асистента на изради *Речника српскохрватског књижевног и народног језика* (1966–1975). У том периоду је две године (1967–1969) предавао српскохрватски језик као лектор на универзитету у Клермон Ферану у Француској. Изабран за доцента 1975. на Академији уметности у Новом Саду, где је предавао Дикцију са основама српскохрватског језика, а од 1978. до 2007. предавао је на Катедри за српскохрватски језик са јужнословенским језицима Фил. ф. у Београду у звању доцента, а затим ванредног па редовног професора (1991) за предмет Методика наставе српског језика и књижевности. Предавао је и друге предмете (Основи лексикологије, Говорна култура, Дијалектологија српског језика, Фонетика српског језика, Реторика) на Фил. ф. у Београду и на другим факултетима. Био на студијским боравцима у Минхену (1989) и Паризу (1997). Сарађивао је на више научних пројеката – Речник САНУ (Бг), Босанскохерцеговачки дијалектолошки комплекс (Сар.), Овчарска терминологија јужног Баната (Н. Сад), Развојни процеси и иновације у савременом српскохрватском језику, Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика, Теоријско-методолошки оквир за модернизацију описа српског језика (Фил. ф. у Београду). Руководио је Центром за српски као страни језик на Фил. ф., био председник Друштва за српски језик и књижевност Србије, те главни уредник часописа *Књижевност и језик*. Аутор је више књига, првенствено из дијалектологије, лексикологије, акцентологије и правописне проблематике.
ДЕЛА: „Западнобосански ијекавски говори", *СДЗ*, 1976, 21; *Из српскохрватске лексике*, Никшић 1990; *Српски акценат с лакоћом*, Бг 1992; *Правопис српског језика: приручник за школе*, Бг 1995; *И камен би речима подигао: Избор из српског и светског беседништва*, 1–3, Бг 1999; *Мали акценатски речник српског језика*, Бг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000, Бг 2005; *Српски језик*, 11, Бг 2006.
Вељко Брборић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЗЈУБА ПОГРЕБЊАК, Олена
**ДЗЈУБА ПОГРЕБЊАК, Олена** (Дзюба-Погребняк, Олена), слависта, универзитетски наставник (Кијев, Украјина, 28. XI 1964). Студије на Фиолошком факултету Кијевског универзитета завршила 1987, а 1994. одбранила дисертацију о романескном делу Милоша Црњанског. Предаје историју српске и других југословенских књижевности, бавећи се посебно књижевним делима о I светском рату и везама између украјинске и српске литературе. Преводи прозу Милорада Павића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Данила Киша, те поезију Јована Дучића и Десанке Максимовић на украјински. Објавила је приручник о украјинско-српским књижевним везама у XX в. (*Українсько-сербські літературні зв'язки XX століття: посібник для студентів філологічних факультетів вищих учбових закладів*, Київ 2000), студије о ликовима Срба у украјинској литератури и о српским писцима (Црњанском, Костићу), те низ реферата на научним симпозијумима и славистичким конгресима о српској литератури.
ДЕЛО: *Перша свiтова вiйна в лiтературах пiвденних слов'ян*, Київ 2014.
ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ*: *1971–2000*, Бг 2005.
РСЕ
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВ
**ДИВ**, митолошко биће у људском лику, огромног раста и велике снаге; припадао некадашњим становницима земље или дивљим људима. Други називи: џин (из тур. *cin*, арап. *ğinn*), великан, оријаш, горостас. Реч **д.** преузета је из турског (*div*: демон, зао дух), а зближила се са словенским поимениченим придевом \**divъ*, ст. слов. дивии: дивљи. У словенским средњовековним ћириличним споменицима назива се: влатъ (волотъ), гигантъ, дивъ, исполинъ (полъникъ, сполинъ), щоудовинъ (щоудъ). Назив гигант (грч. givga") познат је у свим словенским језицима. У југозападној Хрватској овај назив је преузет из ит. *gigante* и измењен у жигант, џигант(д). Вероватно из ит. *Giudeo*: Јевреј образовани су називи џид (мн. џиде, џиди, џидови, џидани), познати у Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Србији и у Бугарској. Постоје и називи за **д.** формирани по називу етника – у Босни и Србији: Грци, Јелини, Латини, Мађари, у Црној Гори – Мацуре. Неки епски јунаци приказани су као **д.** (Марко Краљевић, Милош Обилић, Старина Новак), а у Вуковим народним приповеткама особине **д.** имају нпр. Међедовић и једнооки Дивљан. **Д.** се од обичних људи разликују по величини и снази, одевању, начину и дужини живљења, као и начину умирања. Они, без обзира на неке људске особине, још увек припадају дивљој природи, коју обликују и која тек са њиховим нестајањем добија коначни изглед. По висини обично се упоређују с највећим дрветом у шуми (у српској приповеци висок је као брдо а обрве су му као шума). По спољном изгледу они су космати и без одеће, а жене пребацују груди преко рамена. Хране се ловом, а могу бити и људождери. Живе најчешће у пећинама, ретко у кућама. Дивкиње Гркиње, према предању из западне Херцеговине, носиле су у прегачи огромне камене стећке и успут преле кудељу. Дивкиња је ископала ноктима огромну камену плочу и однела је на леђима на гроб својој кћери, тужећи да јој је кћи 300 година била девојка, 300 година удата жена и 300 година удовица. У есхатолошким предањима људи се деле на оне који су живели у време стварања света, на садашње и оне који ће доћи касније. Први људи су били дивовског раста и њихова тела или делатност су оставили трајни траг на земљи. Код Словена, као и код многих европских народа, познат је приповедни мотив о сусрету **д.** и садашњих људи: **д.** (син или кћи), нашавши у пољу орача с воловима и плугом, узео их је у шаку (прегачу) и донео мајци или оцу да их пита какве су то зверчице (црвићи). Ови му одговарају да их не дира, јер ће они заменити њих на земљи. Широко су позната и предања да су **д.** међусобно разговарали стојећи један на једном а други на другом брду. С брда на брдо су додавали један другоме и секире или друге алатке. У једном кругу народних приповедака и епских песама **д.** има улогу љубавника. У приповеткама далеко слабији јунак увек победи **д.** зато што је **д.** глуп. Представа о „глупом **д.**" касније је у приповеткама пренета на ђавола, којег човек увек лукавством побеђује.
Љубинко Раденковић
У веровањима и предањима српског народа виле с истакнутим народним јунацима рађају **д**. У народним причама по карактерним и физичким особинама **д.** су глупи, дволични, лењи и ружни. Амбивалентног су понашања па поред тога што с времена на време чине добра дела, могу и да науде људима. Често се поистовећивао са *злим духом*. Веровало се да обичног човека држе на длану, могу да га лопатом пребаце преко реке, да бацају топуз ка небу под облаке па га дочекују рукама и сл. Према народном предању од реквизита **д.** имају чаробни штап, а уколико га изгубе, нестаје и њихова моћ. Најчешће живе у пећинама. Често се у народу приповеда да мраморје, тј. стећци представљају њихово гробље јер су површински много већи гробови од оних копаних за обичне људе.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, Бг–Земун 1927; Н. Милошевић Ђорђевић, *Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције*, Бг 1971; Д. Ђорђевић, *Српске народне приповетке и предања из лесковачке области*, прир. Н. Милошевић Ђорђевић, Бг 1988; В. Чајкановић, *Стара српска религија и митологија*, Бг 1994; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; В. Палавестра, *Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине*, Бг 2003; Љ. Раденковић, „Великаны, дикие и инные 'чужие' люди", *Etnolingwistyka*, 2008, 20.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВ, Врање → ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА ВРАЊЕ
**ДИВ, Врање** → **ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА ВРАЊЕ**
# ДИВАН
**ДИВАН** (тур. Divan-ı Hümayun), султански или царски, највиши орган централне власти у Османској империји. На седницама **д.** разматрана су државна, финансијска, имовинска, војна и правна питања. Осим што је представљао тело које је помагало султану у доношењу одлука, **д.** је био и врховни суд који је разматрао, мењао или поништавао одлуке локалних шеријатских судова. Од 1475. султан више није лично председавао седницама, него је рад пратио иза решетака. Чланови султанског **д.** били су: велики везир, тзв. везири куполе (нека врста министара без портфеља чији се број кретао од 3 до 7), казаскери (војне судије) Румелије и Анадолије, башдефтердар и нишанџија (руководилац свих канцеларија султанског **д.**). Седницама су по потреби могли присуствовати шејх-ул-ислам, адмирал флоте и јаничарски ага. Царски **д.** се у почетку састајао сваког дана осим петка. У XVI в. састајао се четири пута, а у XVII в. два пута недељно. У XVIII в. почео је да губи значај, будући да су се надлежности **д.** све више преносиле на канцеларију великог везира, тзв. Високу порту, која је на Западу била синоним за владу. Одлуке донете на Султанском **д.** које би лично потврдио султан уносиле су се у мухиме дефтере. Под руководством нишанџије радило је више канцеларија Султанског **д.** које су имале утврђен делокруг рада – чување и тумачење текстова закона, писање аката о постављењима високих службеника, послови око именовања, плата и пензија државних чиновника, одржавање преписке између султана и Високе порте (од XVIII в.), званични протокол и послови државних хроничара. У изузетним ситуацијама, у случају рата или побуне јаничара одржавано је тзв. „већање на ногама" (тур. ayak divanı). Султански **д.** је 1838. прерастао у Високи савет за судске одлуке. Провинције или ејалети (беглербеглуци) попут Румелије или Босне имали су своје **д.** по угледу на Султански **д**. **Д.** у седишту провинције окупљао се у кући беглербега. Чинили су га дефтердар благајне, дефтердар тимара, кадија, секретар, нижи службеници и писари. У оним деловима земље у којима народ није знао турски језик, на **д.** су били ангажовани и преводиоци. **Д.** је био тело отворено за жалбе и молбе становништва. Незадовољни одлуком **д.** у провинцији могли су се обратити Султанском **д**.
ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, *Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü*, I, İstanbul 1983; Е. Ихсаноглу, *Хисторија османске државе и цивилизације*, I, Сар. 2004; İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi*, Ankara 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВАНСКИ НАМЕТИ
**ДИВАНСКИ НАМЕТИ**, посебне врсте пореза које разрезује Султански диван у посебним ситуацијама, најчешће ратним, а које нису предвиђене законским прописима. Сума која је требало да се прикупи одређивана је султановим ферманом, али је узимана од целокупне раје без обзира на прилике у којима је живела. Свака кућа било у селу било у граду сматрана је обвезником ове врсте пореза. Временом, **д. н.** су постали уобичајени иако није било ванредних околности. Кадије су биле одговорне за прикупљање пореза, у чему су им помагали локални угледници и прваци. **Д. н.** су се делили на новчане и натуралне. Новчане обавезе су у почетку износиле 20 акчи по кући једном у четири до пет година. Временом, тај износ је неколико пута увећан. Осим тога, сакупљан је новац за извесне врсте плаћених војника. Натуралне обавезе су подразумевале давање или продају хране за војску по утврђеној цени, принудни рад и др. Ови намети су бивали тежи што је тимарски систем више пропадао. Укинути су у XIX в., у ери европеизације и модернизације Османског царства.
ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, *Турско војно уређење у Србији (1459–1683)*, Бг 1974; İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi*, Ankara 2008.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВАНХАНА
**ДИВАНХАНА** (перс. *divan*: скупштина, разговор; *hane*: кућа), кућа или место за већање и разговор. У архитектури **д.** означава пространо проширење централног хола у централну просторију и главно комуникационо чвориште на спрату у старим градским стамбеним кућама балканско-оријенталног типа. Служила је за пријем гостију. Концепција стамбеног простора у османској култури предвиђала је издвојеност и приватност породице као одраза моћи и највећих моралних вредности, па је позиција **д.** увек била истакнута, али истовремено јасно издвојена од просторија намењених интимним потребама живота породице. У формираном типу османске куће **д.** заузима централни стамбени простор на спрату до коjег се стиже високим и стрмим отвореним степеништем из приземља. Овакав приступ упозоравао је госта да се приближава господару куће. У односу на приступни хол издваја се издигнутим тлом којем се приступало преко басамака, чиме се и практично указивало на симболичну важност вођених разговора. Основа **д.** може бити различитих облика. У њеном уређењу руководило се принципом наглашавања функционалне и репрезентативне намене, па је она била опремљена сећијама са миндерлуцима, шиљтетима и обиљем згодно намештених тепиха и ћилима. Таванице су спрам ранга власника биле богато дрворезбарене, а зидови осликавани махом геометријским и флоралним мотивима карактеристичним за оријенталну уметност. **Д.** је најчешће окренута према најбоље осунчаној страни. Једним својим делом са низом прозора и незаобилазним мушепцима истурена је према башти у зеленилу, из које се пружа најлепши поглед. У спољашњој пројекцији, на фасади, **д.** се обично ликовно наглашава eркером украшеним дрвеним луцима и посебно истакнутом стрехом постајући тако доминантан визуелни елеменат фасаде. Атрактивни примери **д.** сачувани су у Конаку кнеза Милоша и Конаку кнегиње Љубице у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: А. Hadrovic, *Defining Architectural Space: On the Model of the Oriental Style City House in Bosnia and Herzegovina, Serbia, Montenegro, Kosovo and Macedonia*, Sar. 2008; М. Коцић, *Оријентализација материјалне културе на Балкану (Османски период XV–XIX век)*, Бг 2017.
Тијана Борић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВАЦ, Владе
**ДИВАЦ, Владе**, кошаркаш, спортски функционер (Пријепоље, 3. II 1968). Кошарком је почео да се бави у *Елану* из Пријепоља (1980–1983), а наставио у краљевачкој *Слоги* (1983–1986). Са 18 година стигао је у *Партизан* (1986–1989) са којим је 1987. освојио државно првенство, а 1989. међународни Куп „Радивоја Кораћа" и Куп Југославије. Успешне игре у *Партизану* и сениорској репрезентацији Југославије, за коју је дебитовао 1986. у квалификацијама за Светско првенство у Шпанији, допринеле су да га 1989. на драфту као 26. „пика" изаберу *Лос Анђелес лејкерси*, тако да је 1989. започео каријеру у НБА лиги која је трајала 16 година. Играо је за *Лос Анђелес лејкерсе* 1989–1996, за *Шарлот хорнетсе* 1996–1998, затим за *Сакраменто кингсе* 1999–2004 (1999. за време штрајка у НБА лиги одиграо је две утакмице за *Црвену звезду* у Евролиги), а затим се на годину дана вратио у *Л. А. лејкерсе* (2004/05), али повреда леђа није му дозволила да много игра. На крају те сезоне завршио је играчку каријеру.
У сениорској државној репрезентацији одиграо је 145 утакмица, постигао 1.345 поена и освојио 10 медаља на највећим такмичењима – сребрне медаље на олимпијским играма 1988. у Сеулу и 1996. у Атланти, две златне (Буенос Ајрес 1990; Индијанаполис 2002) и бронзану (Мадрид 1986) на светским првенствима и три златне (Загреб 1989; Рим 1991; Атина 1995) и две бронзане (Атина 1987; Париз 1999) на европским шампионатима. Због штрајка у НБА пропустио је да игра у репрезентацији која је 1998. постала светски првак у Атини, а због повреде пропустио је да учествује у тријумфу на Европском првенству 1997. у Барселони. Важни репрезентативни успеси су и титула јуниорског првака света из Бормија 1987. и „злато" освојено на Универзијади у Загребу исте године.
За игре којима је допринео да се редефинише улога центра у кошарци преузимајући на себе и вођење лопте и организацију напада, иако је висок 216 цм и тежак 110 кг, добио је низ признања. У првој сезони у НБА (1990) изабран је у први тим новајлија, а 2001. у први НБА тим на „ол стар" утакмици као први Европљанин који није играо кошарку на колеџу у САД. Дрес *Сакраменто кингса* са бројем 21 који је носио „пензионисан" је 2009. и краси свод дворане „Голден 1". Међународна кошаркашка федерација (ФИБА) још 1991. сврстала га је међу 50 највећих играча. Трофеј „Изузетност у спорту" Међународног олимпијског комитета (МОК) добио је 2003, а 2008. сврстан је међу 50 најзначајнијих учесника Евролиге. У Кућу славе ФИБА у Шпанији изабран је 2010, а 2019. постао је члан Нејсмитове меморијалне кошаркашке куће славе у Спрингфилду као један од само седморице кошаркаша који су у НБА постигли више од 13.000 поена, више од 9.000 скокова, 3.000 асистенција и 1.500 блокада, постигавши просечно 11,8 поена, 8,2 скока, 3,1 асистенцију и 1,4 блокаде на 1.134 утакмице.
Још као активан играч у САД био је председник КК *Партизан* (2000–2004), а 2000. Југословенски олимпијски комитет предложио га је за Спортску комисију МОК, први корак за чланство у МОК. Међутим, тадашње власти су пресреле ту пошиљку са образложењем и она никада није стигла у МОК. По завршетку играчке каријере постао је скаут *Л. А. лејкерса* за Европу, а 2006. именован је за спортског директора кошаркаша *Реал Мадрида*. Од 2009. до 2017. био је успешан председник Олимпијског комитета Србије, а 2016. добио је Олимпијски орден, највише признање МОК. Још као председник ОКС у одласку прихватио је место потпредседника *Сакраменто кингса*, а 2015. постао је генерални менаџер овог тима.
Хуманитарним радом почео је да се бави 1998. када је са шесторицом саиграча из репрезентације основао „Групу 7" која је помагала деци на простору бивше Југославије. Амбасадор добре воље Уједињених нација у борби против дроге постао је 2000, а 2007. почела је са радом Фондација „Ана и Владе Дивац" која је до 2019. прикупила више од 20.000.000 долара за помоћ избеглицама у Србији. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.
ИЗВОРИ: Документације ФИБА и НБА.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946–2003*, Бг 2004; *Олимпијски вековник*, 2, Бг 2010; *Пут до врха* – *медаље заувек 2*, Бг 2013.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВАЦ, Невена
**ДИВАЦ, Невена**, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Београд, 23. VI 1971). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1998, где је и магистрирала 2004, а докторску дисертацију „Квалитативна и квантитативна фармакоепидемиолошка анализа прописивања лекова у психијатријској пракси у Србији" одбранила 2010. на истом факултету. На Институту за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију Мед. ф. у Београду изабрана за асистента-приправника 2000, а ванредни је професор од 2016. Усавршавала се (2003. и 2004) из области фармакоепидемиологије, клиничке епидемиологије и јавног здравља на Еразмус универзитету у Ротердаму (Холандија). У својству госта-истраживача боравила на Епендорф универзитету у Хамбургу (Немачка), где је истраживала фармакокинетику и интеракције лекова који делују на кардиоваскуларни систем (2008. и 2012). Области професионалног интересовања су фармакоепидемиологија, неуропсихофармакологија и фармакологија кардиоваскуларног система (коаутор, „Benzodiazepines utilization and self-medication as correlates of stress in the population of Serbia", *Pharmacoepidemiology and Drug Safety*, 2004, 13; коаутор, „Second-generation antipsychotics and extrapyramidal adverse effects", *BioMed Research International*, 2014, 656370). Од 2018. је шеф Катедре за фармакологију, токсикологију и клиничку фармакологију Мед. ф. у Београду.
ДЕЛО: коаутор, „The Efficacy and Safety of Antipsychotic Medications in the Treatment of Psychosis in Patients with Parkinson's Disease", *Behavioural Neurology*, 2016, 4938154.
ИЗВОР: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВАЦ, Недељко
**ДИВАЦ, Недељко**, биолог, политичар, универзитетски професор (Дивци код Пријепоља, 25. I 1883 – Београд, 23. II 1964). Дипломирао је на природним наукама (биологија, зоологија и геологија са минералогијом) на Филозофском факултету у Београду (1905). Одмах потом постављен је за асистента, а за суплента у гимназији у Смедереву за област природних наука 1908. Пошто је положио професорски испит (1912), изабран је за професора у Четвртој београдској гимназији. Као резервни артиљеријски официр учествовао је у Балканским ратовима (1912–1913). Избијање I светског рата затекло га је у Немачкој, где је био на студијском боравку. У земљу се вратио путујући преко Русије и Румуније. Борио се око Вишеграда и повукао преко Албаније. По доласку на Солунски фронт борио се око Груништа, а затим је послат у Француску, где је радио као просветни инспектор за школе које је похађала српска омладина. По завршетку рата био је помоћник министра исхране и обнове земље. Биран ја за посланика у Уставотворној скупштини (1920) као кандидат Социјалдемократске листе за Сомбор са Барањом. На изборима за Народну скупштину (1923) поново је биран за народног посланика. Био је један од најистакнутијих српских социјалиста. За редовног професора на Вишој педагошкој школи у Београду постављен је 1925. На том месту је остао све до почетка рата (1941). Био је члан Државног просветног савета и председник Југословенског професорског друштва. Објављивао је текстове у часописима: *Дело*, *Дан*, *Мисао*, *Српски књижевни гласник*, *Југословенске народне новине*, *Гласник Југословенског професорског друштва* и *Тежак*. У два наврата био је уредник часописа *Пчелар* (1938–1939. и 1947–1963). Преводио је књиге Ч. Дарвина (*Човеково порекло* и *Постанак врста*) и Г. Мендела (*Огледи на биљним бастардима*), те објавио више издања гимназијских уџбеника за зоологију и ботанику (*Зоологија за средње и стручне школе*, I, *Наука о човеку*, Бг 1922; *Зоологија за више разреде средњих школа*, II, *Наука о животињама*, Бг 1924; *Зоологија за више разреде средњих школа*, I, *Наука о човеку: анатомија и физиологија људске расе и преисториски људи*, Бг 1924; *Зоологија за ниже разреде средњих школа*, Бг 1926; *Ботаника и зоологија: за први разред грађанских школа*, Бг 1937; *Ботаника и зоологија: за други разред грађанских школа*, Бг 1937). Као потпуковник југословенске војске био је у немачком заробљеништву (1941–1945), а по повратку у земљу вратио се на место редовног професора Више педагошке школе. Биран је за посланика Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС) и већника АВНОЈ. Од 1946. до 1948, када је пензионисан, био је хонорарни наставник у Институту за биологију Медицинског факултета, као и на Ветеринарском факултету у Београду. Носилац је златне и сребрне Медаље за храброст, Ордена белог орла и француске Легије части.
ДЕЛА: *Рад и здравље*, Бг 1909; *Проблем наслеђа у биологији*, Бг 1912; *Грађа човечијег тела*, Бг 1927; *О наслеђу код биљака, животиња и човека*, Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду у сећању генерације студената уписане на Медицински факултет у Београду 1946. године*, Бг 1999; М. Д. Игњатовић, М. К. Трнавац, *Лексикон писаца просветних радника*, I, Бг 2001; М. Милановић, *Биографски лексикон: познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005; Д. Аранитовић, „Недељко Дивац (1883–1964): биографија", у: *26. симпозијум „Дани Сретена Вукосављевића"*, Пријепоље 2013.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВАЦ, Олга
**ДИВАЦ, Олга**, архитекта (Београд, 6. X 1922 – Београд, 3. XII 1997). Студирала нa Архитектонском факултету у Београду (1940–1941, 1946–1949), а 1949. дипломирала у класи Богдана Несторовића. Као руководилац београдских институција за изградњу града заслужна је за организацију послератне изградње Београда. Била је запосленa у предузећу „Нови Београд" (1950–1953), „Комграп" (1953), а са позиције генералног директора Београдског сајма у изградњи (1953–1958) дала је значајан допринос остварењу овог подухвата. Била је руководилац изградње Дома омладине у Београду (1959–1961), руководилац Дирекција за изградњу и реконструкцију тргова (1961–1966), за реконструкцију и изградњу Београда (1966–1968), за уређење приобаља и речних сливова Београда (1968–1973), након чега је била на позицији директора „Хидрозавода" све до пензионисања (1982). Иако се архитектуром бавила са позиције директора и руководиоца стручних организација, увек је непосредно и активно учествовала у раду стручних тимова. Њено најзначајније реализовано дело је аутобуско стајалиште и подземни пешачки пролаз Зелени венац у Београду (1966–1967). Добила је награду Октобарског салона 1971. за пројекат уређења ресторана „Златни рог" на Зеленом венцу бр. 4 (1970, и С. Вуковић). Поред рада на уређивању ентеријера ресторана и продавница, пројектовала је и више југословенских изложбених павиљона у иностранству (Лима, Багдад, Дамаск, Москва, Париз). Њeнo значајнијe делo je реконструкција ресторана „Кошута" на Топчидеру у Београду (1963, и С. Вуковић).
ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, *Архитектура Београда 1950–2012*, Бг 2012.
Александра Јевтовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВИЗИЈА
**ДИВИЗИЈА**, највиша тактичка јединица у српској и југословенској војсци. Формиране у српској војсци пред почетак Првог српско-турског рата 1876, **д.** све до доношења Закона о народној војсци 1882. нису имале прецизно утврђену формацију. Тим законом је одређено да у случају рата Дунавска, Дринска, Моравска, Тимочка и Шумадијска дивизијска област формирају по једну **д.** првог и другог позива под истим именом. У Српско-бугарском рату 1885. формиране су само **д.** првог позива. Пред почетак Балканских ратова српска војска је мобилисала десет пешадијских **д.** – пет првог и пет другог позива и једну коњичку **д**. **Д.** првог позива су у свом саставу имале по четири пешадијска и по један коњички и артиљеријски пук, пионирски полубатаљон, позадинске и низ мањих родовских јединица, укупне јачине око 25.000 људи. **Д.** другог позива имале су три пешадијска пука, по један артиљеријски и коњички дивизион, пионирски полубатаљон и позадинске јединице у укупној снази од око 15.000 људи. Коњичка **д.** је имала две бригаде од по два коњичка пука, дивизион коњичке артиљерије, као и мање инжињеријске и позадинске јединице.
Са истом формацијом српска војска је ушла и у I светски рат, с тим што је на самом почетку рата образована и Комбинована **д.**, у чији су састав ушли 1, 2, 5. и 6. прекобројни пешадијски пукови првог позива, те артиљеријске, коњичке и инжињеријске јединице узете из других **д.** или резерве Врховне команде. Крајем 1914. и почетком 1915. од дела снага концентрисаних у Македонији формиране су Брегалничка и Вардарска **д**. Реорганизацијом на Крфу 1916, спојене су **д.** првог и другог позива са исте дивизијске области у једну, док је од Комбиноване, Вардарске и Брегалничке формирана Вардарска **д**. Током 1917. од Срба и осталих Јужних Словена које је заробила руска армија формиране су 1. и 2. добровољачка **д.** у Русији, које су доласком на Солунски фронт спојене с Вардарском **д.** у новоформирану Југословенску **д**.
По окончању I светског рата у мирнодопској формацији су постојале две коњичке **д.** и две торпедне **д.** у морнарици. Пешадијске **д.** у миру нису образоване, него су дивизијске области у рату формирале једну или две **д**. Ратним плановима је било предвиђено да 16 дивизијских области образује 27 пешадијских **д**. Током II светског рата у саставу НОВЈ су прве две **д.** формиране новембра 1942, а до краја исте године још седам; 1943. осамнаест, 1944. двадесет шест, 1945. једна; укупно 54. Осим тога, образовано је и шест **д.** КНОЈ 1944, једна италијанска **д.** 1943, две ваздухопловне 1944, а 1945. још две **д.** КНОЈ. Јачина партизанских **д.** је варирала од 3.000 до 6.000 бораца. Обично су у свом саставу имале три бригаде, батерију или дивизион артиљерије, инжињеријску и извиђачку чету, чету везе и позадинске јединице и установе. Пред крај рата један број **д.** је услед промене начина извођења борбених дејстава, пријема савезничке помоћи у наоружању и војној опреми и прилива новомобилисаног људства преформиран и опремљен по угледу на совјетске **д**. У свом су саставу, поред три бригаде, имале и артиљеријску бригаду, противавионски и противтенковски дивизион, батаљон за везу, инжињеријски и извиђачки батаљон и позадинске јединице. Преласком на мирнодопску формацију многе ратне **д.** су укинуте, а по угледу на совјетске формиране су стрељачке и тенковске **д.** у копненој војсци, а у ваздухопловству ловачке и бомбардерске. **Д.** КНОЈ су расформиране 1953, а стрељачке **д.** преименоване у пешадијске. До 1961. су укинуте и тенковске дивизије, а образована је једна оклопна, да би касније биле формиране две механизоване **д.**, у Војводини и Славонији. Услед нове реорганизације све **д.** ЈНА, сем Гардијске механизоване и партизанских **д.** намењених за извођење герилских операција, расформиране су. Реорганизацијом остатака ЈНА у Војску Југославије 1992. Гардијска механизована **д.** је прерасла у Механизовани корпус, формиране су Тимочка и Дунавска **д.**, укинуте 1995, и Дринска **д.**, расформирана 2002.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС / Југославије 1922–1935*, Бг 1994; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878–1903*, Бг 2007.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВИЗИЈСКА ТРИВИЈАЛНА ШКОЛА
**ДИВИЗИЈСКА ТРИВИЈАЛНА ШКОЛА**, школа у Војној граници која је у XVIII в. примала децу официра и имућнијих сељака са подручја једне дивизије, припремајући их за војнички позив. Године 1792. наређено је да се у свакој дивизији оснује по једна таква школа коју је могло похађати до 120 ученика. У ове школе су бирана претежно официрска деца, деца имућнијих родитеља и из већих крајишких породичних задруга, као и деца добрих физичких одлика. Наглашено је било религиозно васпитање, владала је строга дисциплина, а учење је било на немачком језику. За школе у Војној граници коришћени су веома различити називи, у зависности ко их је организовао, на којем простору и нивоу (граничарске школе). У то време пуковнија је била подељена у два батаљона, а сваки батаљон у шест сатнија. Две сатније су могле да чине дивизион, па су се и школе звале: „пуковнијске", „дивизијске", „батаљонске" и слично. Пуковнијске школе постојале су у већини средишта крајишких пуковнија, којих је било једанаест: Личка, Оточка, Огулинска, Слуњска, Глинска, Петрињска, Крижевачка, Ђурђевачка, Градишка, Бродска и Петроварадинска. Активни војни састав, па и официрски, постајао је и економски све стабилнији, што је утицало и на укупни положај Срба и школовање њихове деце, не само у пуковнијским средиштима него и у Новом Саду, Пешти, Темишвару и Бечу. У периоду од 1774. до 1872. на територији данашње Војводине био је уређен систем граничарских народних школа према прописима *Allgemeine Schulordnung* из 1774. Оне су постојале на територији Шајкашког батаљона, банатске Војне крајине и сремске Војне границе. Та је граница била уређена још 1702, али је питање школа трајније решено 1774. Период од 1774. до 1872. може се сматрати нешто повољнијим за развој српских вероисповедних и народних школа, као и државних школа у које су ишла и деца Срба. Тиме је смањена угарска доминација у образовању деце српских граничара. Једна таква школа је „Граничарско‑пуковска школа 14. српско‑банатске регименте" основана 1774. у Белој Цркви. Објавом Уредбе о граничарским народним школама из 1871. истакнут је њен главни циљ да развија световне школе, а гуши вероисповедне и национално уже конципиране школе.
ЛИТЕРАТУРА: И. Мартиновић, *Повјесне цртице о школству бродске пуковније и бродског окружја*, Зг 1912; И. Перић, „Школство у војној банатско‑сремској крајини у другој половини прошлог стољећа", *Педагошка стварност*, 1955, 8; А. Огњановић, *Граничарске народне школе и њихови учитељи на територији Војводине од 1774. до 1872. године*, Н. Сад 1964; „Војвођанске народне основне школе и њихови учитељи од 1573. до 1774. године", *ЗМСДН*, 1958, 20; В. Јурић, „Граничари и њихов однос према немачкој школи", *Педагошка стварност*, 1987, 3.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВИЗМА
**ДИВИЗМА** (Verbascum), род двогодишњих, ређе вишегодишњих краткоживећих зељастих биљака из фамилије Scrophulariaceae. Обично то су снажне, углавном 50–150 цм, ретко и до два, па чак и до три м високе биљке. Приземни листови су сакупљени у розету, док су листови на стабљици на кратким дршкама или седећи. Стабљика и листови су обрасли често веома густим, беличастим, жућкастим или сивкастим вишећелијским звездастим длакама, чија дебљина је и до три пута већа од дебљине лисне плоче. Цветови су петомерни, најчешће жути, ређе пурпурни, црвенобраонкасти, љубичасти или бели, обично груписани у вршне једноставне или разгранате класасте, гроздасте или метличасте цвасти. Род обухвата око 400 таксона у рангу врста и подврста распрострањених у Евроазији и северној Африци, са највећим бројем врста у источном Средоземљу, посебно у Малој Азији и на Балканском полуострву, где живи 220, односно 120 врста овог рода. Од овог броја на Балканском полуострву је забележено око 70 ендемичних врста. У Србији овај род је заступљен са 22 врстe од којих je око 1/3 ендемична, као нпр. Шарпланинска **д.** (*V. scardicola*), Балдачијева **д.** (*V. baldacci*), Визијанијева **д.**, (*V. niveum* subsp. *visianianum*) и др. Врсте **д.** расту на отвореним, сунчаним местима каква су ливаде, степе, пашњаци, каменита места, крчевине, јаловине рудника и каменолома, шкарпе поред путева, шљунковите речне обале од низија до субалпијских зона. **Д.** се сматра отровном биљком која се одликује лековитим својствима јер читаве биљке, а посебно цветови, садрже активне хемијске супстанце као што су сапонини, танини, шећер, слуз, жуте боје, етарска уља. У народној медицини се користе цвет, ређе листови и корен, за справљање чајева, сирупа, облога за лечење респираторних и кожних обољења, гастроинтестиналних тегоба и реуматизма. Поједине врсте се користе и за добијање природних боја. Науљене стабљике **д.** некада су се употребљавале као бакље. Семена **д.** због великог садржаја сапонина, гликозида и кумарина коришћена су и као отров за помор риба. Стока на пашњацима избегава **д.**, те њихова масовна појава указује на испошћеност пашњака. Тако је апенинско-балканска дуголисна **д.** (*V. longifolium*) карактеристична за субалпијске пашњаке већине виших планина Србије.
ЛИТЕРАТУРА: В. Николић, „Verbascum L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* VI, Бг 1974; М. Сарић, (ур,), *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВИЛД, Јован Јоца
**ДИВИЛД, Јован Јоца**, фармацеут, организатор ловства, уредник (Петроварадин, 28. I 1894 – Опатијa, 20. IV 1962). Био је солунац – добровољац српске војске у I светском рату. Након студија у Загребу стекао звање магистра фармације. Његовим радом и залагањем 1922. одржан је Први конгрес ловачких друштава и основан Савез ловачких друштава за Војводину. Вредно је радио на покретању *Ловачког гласника*, нашег најбољег међуратног специјализованог ловачког листа, чији је први број изашао децембра 1922. Под уредништвом **Д.** гласило је излазило све до Априлског рата 1941. и представља изузетан пример стручног и едукативног специјализованог штампаног медија. Као југословенски оријентисан и угледан грађанин, **Д.** је први унапређен за резервног потпуковника у југословенској краљевској војсци. Као угледни фармацеут, имао је апотеку у Каћу, а у Србобрану радио 1923–1933. Отворио је 1933. апотеку у Новом Саду у којој је између осталог продавао осам својих патентираних лекова. Организовао је 1937. посету Светској ловачкој изложби у Берлину, у који је отпутовала делегација са 352 члана из Дунавске бановине и где је Краљевина Југославија имала свој павиљон. Као градски већник **Д.** је организовао изградњу Дома ловаца у центру Новог Сада, а тај репрезентативни објекат отворен је августа 1940. Иако је за време рата санитетским материјалом помагао партизански покрет у Срему, **Д.** је након ослобођења 1945, због самовоље појединаца из врха тадашње власти, забрањена било каква активност у ловачком савезу. Носилац је Ордена Св. Саве III реда, француске Легије части, Албанске споменице и других одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Знаменити ловци Војводине између два светска рата", у: *Ловство у Војводини*, Н. Сад 2007.
Владимир Баровић; Владимир Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЈАК, Ксенија
**ДИВЈАК, Ксенија**, сликар (Иванић Град, 24. IV 1924 – Београд, 28. II 1995). У Београд долази као избеглица са породицом 1941. и две године касније уписује графички одсек на Академији ликовних уметности у Београду, да би 1946. прешла на ликовни одсек. Студирала је у класама И. Табаковића, К. Хакмана, Ђ. Андрејевића Куна, М. С. Петрова и М. Челебоновића код којег је и дипломирала 1949. Била је члан УЛУС-а, Београдске групе, Уметничког удружења ,,Лада" и учесник сликарских колонија у Ечки и Сићеву. Фасцинирана медитеранском традицијом и културом, своје усавршавање наставила је кроз студијска путовања и боравке у Италији, Француској, Грчкој и Шпанији, који су нарочито утицали на њено стваралаштво и животни стил. Стваралачко трајање **Д.**, које се везује за период од почетка 50-их до краја 80-их година XX в., изузето је од главних токова српске модерне. Док су се истакнути актери ликовне сцене утркивали у трагањима за новим поступцима, изразима и средствима, ова ауторка остајала је верна класичној уметничкој баштини и њеном континуитету. Њен опус, лишен наглих заокрета, обележен је етапама, али превасходно истрајношћу иконографског слоја и рано утемељеног сликарског концепта заснованог на реалистичној перцепцији. Одана предметном свету и академском репертоару мотива, доследно је обрађивала класичне сликарске теме и посебно неговала фигурацију. Добитница је Октобарске награде града Београда 1961. Избор најзначајнијих дела из целокупног опуса даривала је у виду легата Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду 1993, а њена дела налазе се још и у Јеврејском историјском музеју у Београду, Градском музеју у Сомбору, Галерији ликовних уметности у Новом Саду – Поклон-збирци Рајка Мамузића, Ликовној галерији у Ечки и многим приватним домаћим, али и иностраним збиркама, од којих се обимом и квалитетом посебно истиче збирка Вилима Конена у Београду.
ДЕЛА: *Полица*, 1954; *Коњаник*, 1961; *Олуја*, 1962; *Мртва природа са плавим чашама*, 1963; *Бакљоноша*, 1972; *Одисејев повратак*, 1974; *Лежећи акт*, 1977; *Довил*, 1981; *Трг у Буржу*, 1982; *Магична мртва природа*, 1988.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Kсенија Дивјак 1924–1995: ретроспективна изложба*, Бг 1996; Л. Мереник, ,,Магије ходочашћа: Ксенија Дивјак и Милена Павловић", *Зборник Катедре за историју модерне уметности Филозофског факултета у Београду*, 2, Бг 2006.
Тијана Борић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЈАК, Миленко
**ДИВЈАК, Миленко**, ликовни уметник (Београд, 25. IV 1966). Завршио одсек за сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1990. Магистрирао на Високом институту за лепе уметности у Антверпену у Белгији 1993, као и на ФЛУ у Београду 1995. Излагао на више десетина самосталних и великом броју колективних изложби у Београду, Тулузу, Бриселу, Антверпену, Софији и Сапороу. Активан је у интеркултуралним пројектима који повезују српску и белгијску културу. Добитник је награде Мали печат Графичког колектива у Београду за циклус графика ,,Кавез" (1992). Префињене визуелне поруке које се јављају као израз осетљивости уметника на окружење допуњене су дискретном контролом садржаном у геометријским формама (елипсе, правоугаоници, троуглови, линије), што доприноси утиску спајања рационалних и ирационалних слојева у његовим сликама, скулптурама и предметима. Живи и ради у Марксему у Белгији.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ћинкул, ,,Миленко Дивјак", *Политика*, 15. I 1996.
Чедомир Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЈАК, Слободан
**ДИВЈАК, Слободан**, филозоф, новинар, преводилац (Мекињар код Удбине, Лика, 7. V 1945). Филозофију је дипломирао 1969. на Филозофском факултету у Београду. Од 1972. радио је као новинар на Радио-Београду, где је у периоду 1986–2001. био главни и одговорни уредник Трећег програма Радио-Београда, као и истоименог теоријског часописа. У два мандата био је и директор Радио-Београда (2004–2012). Обновитељ је (2006) и директор Међународне филозофске школе „Felix Romuliana" у Зајечару. Са Иваном Миленковићем приредио је збирку текстова *Модерно читање Канта* (Бг 2005), а са Јованом Бабићем зборник излагања држаних у периоду 2007–2015. у школи „Felix Romuliana" (*Међународна филозофска школа Felix Romuliana*, За 2015). Бави се односом друштва и државе, а сматра да је у бестемељном модерном свету однос тих засебних сфера спољашњи (*Традиционални есенцијализам и плурализам: друштво, држава, хришћанство*, Бг 1999). Стога критикује метафизички есенцијализам, попут Хегеловог, и залаже се за десупстанцијализовани, процедурални постмодерни ум, али уједно критикује и постмодерни релативизам (*Антеј или Ахасфер: критика постмодерног релативизма*, Бг 2008). Држи да је сваки покушај спољашњег, насилног наметања либералног типа слободе и уставног поретка појединцима и државама антилибералан и недопустив (*Проблем идентитета: културно, етничко, национално и индивидуално*, Бг 2006). Брани правне принципе изведене из постметафизичког ума, који не чине насиље над културним традицијама, а залаже се за поредак либералне демократије. Показује да је Карл Шмит један од претеча постмодерних концепција (*Терор ума, или терор над умом: Карл Шмит ‒ икона постмодернизма*, Бг 2012). Превео је са енглеског књиге и чланке низа аутора, међу којима су Дејвид Хјум, Норберто Бобио, Франц Нојман, Чарлс Тејлор, Френсис Фукујама, Мајкл Волзер, Антонио Касезе, Ели Кедури, Костас Дузинас, Томас Совел, Збигњев Бжежински, Чарлс Тили, Мајкл Манделбаум, Вил Кимлика, Имануел Волерстин, Јирген Хабермас, Ричард Бернстин и др.
ДЕЛА: *Роба и револуција: Маркс, критика политичке економије и социјализам*, Бг 1982; *Нација, култура и грађанство*, Бг 2002; *Речник основних термина филозофије политике*, Бг 2016.
ЛИТЕРАТУРА: М. Беланчић, „Празно место универзалног", *Нова српска политичка мисао* (*НСПМ*), 2000, 1–2; П. Шарчевић, „Култура између етноса и демоса", *НСПМ*, 2001, 1–4; Ј. Аранђеловић, „Суочавање са савременим: о либерално-демократској теорији", *Политика*, 2003, 32156; И. Миленковић, „Норма = форма", *НСПМ*, 2006, 1–4.
Илија Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЈАКОВИЋ, Стеван
**ДИВЈАКОВИЋ, Стеван**, композитор, музички педагог (Нови Сад, 25. VII 1953). Kомпозицију је дипломирао 1979. и магистрирао 1994. на Академији уметности у Новом Саду, у класи Рудолфа Бручија. Био је професор (од 1980) и директор (1992–1995) у Музичкој школи „Исидор Бајић", те управник (1995–2000) Српског народног позоришта у Новом Саду. На Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду ради од 2003. у звању професора струковних студија. Директор те установе био је у два мандата (2006–2013). У периоду од 1987. до 1995. био је уметнички директор Новосадских музичких свечаности. Члан је Удружења композитора Војводине и његов председник 1992–1996. У раном опусу **Д.** је показивао склоност ка атоналности, авангардним композиционим техникама и експерименту. У његовом каснијем стваралаштву приметан је пак заокрет ка умереном изражавању, тоналним сазвучјима и неокласичним решењима, као и интересовање за теме из српске историје. Писао је соло песме, клавирске композиције, камерна (*Први гудачки квартет* 1976, *Други гудачки квартет* 1977, *Косовска елегија* за глас и камерни састав 2004), концертантна (*Концерт за хорну и гудачки оркестар* 1978, *Концерт за виолину и симфонијски оркестар* 1979) и симфонијска (*Свечана увертира* 1984, *Sinfonietta dramatica* 1994, симфонијска поема *Феникс* 2011) дела, као и музику за позоришне комаде (*Мурлин Мурло* Н. Кољаде, *Ревизор* Н. В. Гогоља, *Поп Ћира и поп Спира* С. Сремца, *Лаки комад* Н. Ромчевића, *Мрешћење шарана* А. Поповића, *Мера за меру* В. Шекспира, *Грета, страница 89* Л. Хибнера итд.). Аутор је вокално-инструменталне (*Altum Silentium* 1988) и балетске музике (*Предсмртна љубавна песма* 1992) и опере *Владимир и Косара* (2014). Добитник је награде „Петар Коњовић" Удружења композитора Војводине (1982, за дело *Пред именом једним*), Прве награде на Конкурсу Европске радиодифузне уније (1984, за композицију *Свечана увертира за симфонијски оркестар*), Повеље (1986) и Октобарске награде града Новог Сада (1989).
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, VII, Н. Сад 1996.
Ира Проданов Крајишник
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА ГРАДЊА
**ДИВЉА ГРАДЊА**, бесправна, нелегална градња, изградња грађевинских објеката без дозволе или одобрења. Годинама је један од главних проблема у области грађевинарства, пре свега у Београду. Евидентирана је 1970-их година у већим градовима бивше Југославије, тада као спорадична, да би се број бесправних објеката у Републици до пописа на основу закона из 2015. попео на преко 2.050.000, а данас неке процене говоре и о 5.000.000. Проблем **д. г.** ескалирао је током 1990-их, узрокован великим приливом становништва с ратом захваћених подручја, недостатком контроле над **д. г.** и непостојањем планске документације која би омогућила легалну градњу. Тако су настала читава нелегална насеља, као Калуђерица с око 22.000 становника, Алтина у Земуну и др. Различити су узроци **д. г.** То су, пре свега, друштвени, тј. социјални проблеми услед економских миграција из села у град, као и миграција узрокованих ратовима и политичким кризама. То се посебно односи на Београд, који није могао да прими и интегрише придошло становништво, којем је стан био основна потреба и нужда, а што је довело до стамбене кризе. Политичка и социјална проблематика повезала се с економском у условима неконтролисаног прилива избеглица, када држава није имала довољно средстава за стамбену изградњу, што је довело до ситуације да понуда станова не може да задовољи тражњу. Дуго није постојало тржиште станова због монопола државног сектора у стамбеној изградњи, због друштвеног, тј. државног власничког режима на грађевинском земљишту, где је држава имала искључиву, касније доминантну ингеренцију у сваком облику изградње. Општа економска криза, неповољни стамбени кредити, политичке промене везане за распад Југославије и ратови на територији бивше Југославије, економске санкције уведене Србији од стране Европске уније и Савета безбедности, опште транзиционе промене, пре свега у својинско-правним односима, све је то утицало на општу куповну моћ и осиромашење средње класе, грађана, који су били принуђени да своје стамбене проблеме решавају градњом или куповином јефтинијих нелегалних станова.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-bespravno-izgradjeni-objekti-po-okruzima-tabela-1.jpg)
Раслојавање друштва уз формирање новокомпонованих богаташа који користе транзицију и приватизацију за богаћање и узурпирање непокретности у државној својини ствара нову категорију бесправних градитеља, довољно моћних да крше законе и граде супротно урбанистичким плановима. Они су подигли велик број бесправних објеката, као Михајловац (зграда изнад шина) или код Хиподрома објекат изграђен делом на улици, у зонама ван предвиђених за грађење, тј. заштићеним (приобаље Саве), на клизиштима (само у Београду око 2.000 објеката), ван планова, при чему су на коруптивне начине неки од њих легализовани (зграда „Пинк" телевизије). Очигледни су и урбанистичко-технички узроци **д. г.**, пре свега застарео и нефлексибилан систем урбаног планирања с компликованом и спором процедуром доношења нових и изменом постојећих планова, као и недостатак планских докумената или њихова неприлагођеност транзицији и преласку на тржишну економију, тј. на тржиште некретнина. Мисли се и на својинско-правне промене кроз разне видове приватизације станова и непокретности, тј. њихов прелазак у приватну својину физичких и правних лица. Због општег осиромашења и недостатка новчаних средстава, за нека подручја нису ни донети урбанистички планови или су у дуготрајном поступку доношења или преиспитивања усклађености с Генералним планом, планом вишег ранга. Услед сиромаштва друштвене заједнице јављају се и препреке у реализацији важећих планова, па се земљиште, нарочито ако је јавне намене (за изградњу улица, саобраћајница, школа...), не приводи намени чак и више деценија, што наводи појединце да граде и дограђују без обзира на плански документ.
У новије време појављује се инвеститорски урбанизам, који подразумева да се планови доносе и усклађују према жељама инвеститора уз поништавање урбанистичких параметара, стандарда и норми. Често се из економских побуда и зарад већег профита пробијају урбанистички параметри у току градње, уз даљу неажурност и немоћ инспекцијских органа да на време зауставе **д. г.** и казне бесправне градитеље. Уз спору и компликовану процедуру израде планова, ту је и спора и компликована процедура издавања локацијских услова и грађевинских дозвола у редовном поступку, због чега појединци, чекајући у недоглед ова документа, прибегавају **д. г.** Свему доприноси општи пад кредибилитета државе, који води у корумпираност. Као бесправни градитељ појављују се и држава, државни органи и јавна предузећа (нпр. путеви). Држава допушта и толерише узурпацију јавних површина, јавног зеленила, приобаља, добара под заштитом. Мост на Ади је отворен за саобраћај 2012, иако није могао да добије употребну дозволу до краја 2019. Пресељена је Главна железничка станица у Прокоп, а није прибављена ни грађевинска, а ни употребна дозвола за изведене радове. Угоститељски објекат од 1.000 м2, бесправно подигнут у заштићеној зони Националног парка на Панчићевом врху на Копаонику, и поред притисака јавности није срушен – инвеститора штите политички моћници.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-struktura-bespravno-iygradjenih-objekata-2015-grafikon.jpg)Последице **д. г.** су, пре свега, урбанистичке јер нелегални објекти и насеља кваре изглед граду, који се развија хаотично. Комунална опремљеност је неадекватна, у њу се не улаже, па она не може да подржи толику **д. г.** Велика је несигурност на тржишту некретнина, где се нелегални станови и непокретности продају по неколико пута, а купац и не зна шта је купио. Закони до сада нису решили проблем **д. г.**, чак се он временом повећавао. Први закон о легализацији донет је 1997, а потом као део Закона о планирању и изградњи из 2003, у којем је нелегална градња први пут дефинисана као кривично дело. Следили су закони 2006, 2009, 2011, затим Закон о легализацији бесправних објеката 2013. На крају је донет Закон о озакоњењу објеката 2015, допуњен 2018. Очигледно је да су мотиви за **д. г.** јачи од мотива да се гради према грађевинској дозволи. Закон о озакоњењу објеката доноси следеће новине. Републички геодетски завод први пут је успоставио евиденцију о објектима изграђеним без или супротно грађевинској дозволи, односно одобрењу за градњу. Циљ је упис забележбе забране отуђења за наведене објекте у катастру непокретности (измена 2018). Тиме се увела јасна забрана отуђења објеката који су у поступку озакоњења, тако да јавни бележници више не потврђују, не солемнизују уговоре о промету нелегалних објеката. У истом циљу донета је и одредба према којој се решење о рушењу објеката донето од стране грађевинског инспектора не извршава до коначности решења којим се одбија захтев за озакоњење, док је пре на уклањање објекта морало дуже да се чека, до правноснажности решења о рушењу, дакле до окончања поступка по тужби пред управним судом. Такође је одређено да ће се рушити објекти изграђени без дозволе после 27. XI 2015, односно који нису видљиви на сателитском снимку за 2015. Ако се у року од пет година од ступања на снагу ових измена Закона бесправни објекат не легализује, надлежни орган ће донети решење којим се захтев одбија, након чега ће следити рушење. Овај рок истиче 6. XI 2023, када ће се сви нелегални објекти који нису озакоњени уклонити.
И нова или ма која законска решења остаће мртво слово на папиру, ако државни органи и институције не буду у стању да их примењују. Кад држава не примењује законе или их примењује селективно, ни појединци их неће поштовати. То је један од кључних разлога зашто је **д. г.** и даље у порасту.
ИЗВОРИ: Закон о озакоњењу објеката, *СГ*, 2015, 96; 2018, 83; База незаконито изграђених објеката, [https://mgsi.gov.rs/cir/dokumenti/baza-nezakonito-izgradjenih-objekata](https://mgsi.gov.rs/cir/dokumenti/baza-nezakonito-izgradjenih-objekata) (6. VI 2020).
ЛИТЕРАТУРА: С. Вујовић, *Проблем нехигијенских насеља у Београду*, Бг 1984; Д. Хибер, *Својина у транзицији*, Бг 1998; Група аутора, *Легализација објеката*, Бг 1999; М. Јанић, *Управљање грађевинским земљиштем у тржишним условима*, Бг 2002; Д. Пајовић, *Планирање, инвестиције и реализација у транзицији ка европском законодавству*, ВБ 2006.
Маја Зечевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА ЛОЗА
**ДИВЉА ЛОЗА** (*Vitis vinifera* subsp. *sylvestris*), вишегодишња дводома дрвенаста лијана из породице Vitaceae. Кора јој је браонкасто црвена, одваја се у виду неправилних трака. Стабло је пењајуће, разгранато, дугачко до 35 м, ослања се на дрвеће и причвршћује рашљикама. Листови су наизменични, јајасто или срцасто, углавном прстасто издељени на 5–7 режњева, по ободу неправилно назубљени, на лицу голи, а на наличју ситно длакави. Код мушких јединки листови су дубље усечених режњева. Цветови су у густим, метличастим цвастима, једнополни, развијају се у горњим деловима стабла на месту рашљика. Чашица је врло кратка, петоделна, као и светлозеленкаста круница. Прашници мушких цветова дужи су од круничних листића. Женски цветови имају тучак окружен стерилним прашницима. Плод је лоптаста месната бобица пречника 5–6 мм, у зрелом стању тамнољубичаста до тамноплава са беличастом воштаном превлаком. Мезокарп плода је киселкасто-сладак, јестив, са 2–3 семена. Опрашивање се врши помоћу инсеката, док се плодови, односно семена расејавају активношћу птица. Природни ареал **д. л.** обухвата централно и јужно Средоземље, југоисточну и делом централну Европу, пружајући се на исток преко северних обала Мале Азије, Кавказа, до планина северног Ирана. Нaстањује влажне галеријске шуме поред река и мочвара, пре свега у низијама. Нарочито је честа у влажним шумама типа лонгос у делти Дунава, приобаљу Црног мора у Бугарској и Турској. У Србији расте на сличним стаништима дуж равничарских река. Род Vitis обухвата око 60 врста **д. л**. Највећи број врста расте у Северној Америци (САД) и Кини, док је једина европска аутохтона врста истовремено једна од најважнијих прогенитора гајених сорти лоза (грожђа) у свету. Процењује се да у свету има око 5.000 различитих сорти грожђа од којих мали број има комерцијални значај у производњи вина.
ИЗВОРИ: The International Plant Names Index and World Checklist of Selected Plant Families Euro+Med (2006-); Euro+Med PlantBase, the information resource for Euro-Mediterranean plant diversity, 2019.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „Род Vitis L.", Л. Аврамов, „Сорте винове лозе гајене у Србији", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, V, Бг 1973; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА МАЧКА
**ДИВЉА МАЧКА** (*Felis silvestris*), типични представник фамилије мачака (Felidae) и реда месоједа (Carnivora). **Д. м.** спада у мале мачке: достиже дужину тела без репа 50–80 цм, a тежину 3–10 кг. Реп је дугачак 25–35 цм, дебео, са три црна прстена и врхом. Боја крзна је жућкастосивкаста или браонкастосивкаста са тамнијим уздужним пругама и тачкама. Мужјаци су већи од женки. Пари се једном годишње. Сезона парења је у фебруару. Бременитост траје 56 до 64 дана, а женка обично окоти 2–5 мачића. Иако могу живети и преко 10 година, просечан животни век у природи је обично 5–6 година. Главни фактори угрожавања **д. м.** су уништавање станишта (неконтролисана сеча старих шума), прекомерно изловљавање и хибридизација (укрштање) са домаћом мачком која може бити тако заступљена да у неким деловима ареала хибриди чине 80% природне популације. Храни се највише малим кичмењацима. Ипак, широм ареала и у свим сезонама, њен главни плен су глодари. Осим њих лови птице, гуштере, али се храни и њиховим јајима. Током лета инсекти (најчешће скакавци и зрикавци) могу имати релативно значајан удео у исхрани, док током зиме лешинe угинулиих животиња представљају значајнији извор хране. У близини људских насеља храну може налазити и на локалним депонијама. Може да прави штету фазанеријама и ловиштима, због чега је често прогањана и убијана. Одликује се једним од највећих ареала унутар породице којој припада у оквиру којег постоји неколико подврста. Европу и Малу Азију насељава типска подврста *sylvestris*, а северну Африку до тропског појаса, Саудијску Арабију и Арало-Касписјки регион subsp. *lybica,* за коју се претпоставља да је предак домаће мачке. Остале подврсте насељавају средњу и јужну Африку, Пакистан, Индију, Монголију и Кину. Настањује готово читав континентални део Европе, али је њен ареал изразито фрагментисан. Ареал обухвата и велика острва попут Сицилије, Сардиније, Корзике, Крита и Балеара. Нема је на просторима Данске, Феноноскандинавије и Ирске. На Британским острвима **д. м.** насељава само Шкотску. У односу на висински опсег, живи у шумовитим подручјима од обале мора и океана, па све до 2.250 м н.в., што се генерално поклапа са горњом шумском границом. У Србији је широко распрострањена. У Војводини насељава углавном поплавне шуме поред великих река (Дунав, Сава, Тиса, Тамиш, Бегеј) и шумовита подручја југоисточног Баната (Делиблатска пешчара, Вршачки брег) и Фрушке горе. Јужно од Саве и Дунава присутна је на целој територији, али у малим густинама и бројности где настањује различите типове шума брдских и планинских региона. Ређе се среће у четинарским шумама. Популација **д. м.** у Србији се процењује на око 7.000, а годишње се одстрели око 650 примерака. Лов је ограничен ловостајем од краја фебруара дo октобра. Популација **д. м.** у Србији је у опадању.
ИЗВОР: Cat Specialist Group (2002). „Felis silvestris"*.* IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature.
Душко Ћировић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА МУШМУЛА
**ДИВЉА МУШМУЛА** (*Amelanchier ovalis*), низак листопадни жбун висине 0,5–3 м. Кора стабла је тамна, а младе гране вунасто длакаве. Листови су дужине 2,5–5 цм, јајасти или обрнуто јајасти, на врху округласти, по ободу плитко тестерасто назубљени, на наличју длакави. Цваст им је гроздаста са 3–8 цветова. Цветне дршке су беле, покривене длакама. Чашични листићи урасли су у цветну ложу; круничних листића има пет, одвојени су, издужено објајасти и бели; прашника има 10–20, а тучак је са 2–5 стубића. Плод им је мали, тамноплавичаст или тамнопурпуран, јабуколик, у дијаметру између 0,5 и 0,8 мм, сочан, сладак и јестив. **Д. м.** је распрострањена у јужној Европи, а у Србији настањује планинске кречњачке камењаре и спорадично се налази на скоро свим вишим планинама. Иначе, род Amelanchier обухвата око 25 врста распрострањених највећим делом у Северној Америци. У Европи су регистроване две, а у Србији једна врста. **Д. м.** jе декоративна врста која се може гајити по парковима и баштама. Плодови су укусни и богати витаминима Це и А.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, „Amelanchier Medicus", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, IV, Бг 1972.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА ПАПРИКА
**ДИВЉА ПАПРИКА** (*Vincetoxicu hirundinaria* (*Cynanchum vincetoxicum*)), вишегодишња зељаста биљка из породице Ascepiadaceae. Подземно стабло је ризом, а надземно усправно, високо 30–120 цм. Листови су наспрамни, доњи јајасти, горњи ланцетасти, у горњој трећини издужени и зашиљени, до 10 цм дуги, на кратким дршкама, на наличју ситно маљави, посебно дуж нерватуре. Цваст је растресита, цинозна; цветови су на врху или у пазуху листова, на до 4 цм дугим дршкама. Листићи чашице су линеарни док су крунични листићи јајасти, дужи од чашичних, зеленкасти, жућкастозеленкасти или бели. Плод је издужени мешак, подељен уздужно преградом на два дела, дугачак 6х0,5 цм, налик на папричицу, због које је ова биљка и добила име. Семе ситно, многобројно и са чуперком длака, расејава се ветром. **Д. п.** настањује ливаде, степе, прогале шума од низија до субалпијског региона. Цела биљка је отровна, нарочито ризом који садржи највише глукозида винцетоксина. Некада се ретко користила у народној медицини. Поред ове, у Србији расту још три врсте из рода Vincetoxicum: снежна **д. п.** (*V. nivale*), Хутерова **д. п.** (*V. huteri*) и мрка **д. п.** (*V. fuscatum*) које су ретке и спорадичне, углавном ограничене на неке планинске регионе Србије.
ЛИТЕРАТУРА: М. М. Јанковић, „Asclepiadaceae Lindl.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* V, Бг 1973; М. Сарић (ур.). *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА ПАТКА
**ДИВЉА ПАТКА**, различите врсте водене пернате дивљачи из породице патака (Anatidae) из реда Anseriformes. Заштићене су прописима о лову. У ужем смислу, назив **д. п.** односи се на врсту познату као **глувара** (*Anas platyrhynchos*) од које су припитомљавањем и одабирањем изведене све расе старосветских домаћих патака. **Д. п.** глувара припада групи површинских патака (племену Anatini) које ретко роне, а до хране долазе пливајући по површини или дубећи наглавачке, тако да им задњи део тела остаје изнад воде. **Д. п.** глувара је најуспешнија и најзаступљенија пловуша, способна да користи не само богата и велика него и сиромашна и мала, деградирана и загађена водена станишта, често у непосредној близини и у присуству човека. Прилагодљива је и врло плодна. Иако је то водена перната дивљач која се највише лови (у Србији се годишње одстрели 11.000–15.000), њена гнездећа популација је стабилна или чак у благом порасту (у Србији процењена на 70.000 до 90.000 парова). Средње је величине тела 50–68 цм, распона крила 78–100 цм. Просечна телесна маса мужјака је 1,2 кг, а женки 1,1 кг. Мужјаци имају декоративно свадбено перје: црнозелену главу с металним одсјајем, белу огрлицу, црвенкастокестењасте груди, издужена смеђе-надимљена терцијерна пера на крилима, црну тртицу с два уковрџана перца зеленог одсјаја и плаво-црно-бело „огледало" на секундарним летним перима. Женка је смеђе-камуфлажне боје и без украса, осим „огледала" које је слично мужјаковом. Ноге су наранџасте са пловним кожицама. Средином лета нагло мењају све перје, па и мужјаци привремено личе на женке. **Д. п.** глувара је моногамна врста, али се сваке сезоне спарују нови партнери. Почетак парења зависи од метеоролошких прилика, а најчешће почиње у фебруару и марту. Гнезда праве на скровитим местима у трсци и рогозу, на густо обраслом тлу, у напуштеним гнездима врана у поплавним шумама, а има све више случајева да се гнезди и на зградама, чак и у градовима. Женка снесе обично 8–12 светломаслинастозеленкастих јаја на којима лежи четири недеље. По излегању младунци напуштају гнездо и о њима брине женка. Способни су да лете после два месеца. **Д. п.** глувара се храни претежно воденим биљкама као што су сочивица, дрезга, таласиње, семенима барских и водених биљака, а на копну травом и семенима житарица, али значајан удео у исхрани имају рaчићи, црвићи, инсекти и њихове ларве, пуноглавци и млађ рибе. Најпознатији глас **Д. п.** глуваре је женкино квакање, с најјачим првим слогом и опадајућим сваким следећим. Распрострањена је у целој северној хемисфери. У Србији је нарочито честа у равничарским крајевима, али је има и на планинским језерима. Током зиме на незалеђеним водама, нарочито на Дунаву, остаје преко 120.000 јединки, међу којима су махом придошлице са севера и североистока.
ЛИТЕРАТУРА: М. Шћибан и др., „Резултати Међународног цензуса птица водених станишта у Србији 2012. године", *Ciconia*, 2011, 20; „Резултати Међународног цензуса птица водених станишта у Србији 2013. године", *Ciconia*, 2012, 21; *Птице Србије: критички списак врста*, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., *Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008–2013*, Н. Сад 2015.
Воисав Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА РУТА
**ДИВЉА РУТА** (Haplophyllum), род зељастих или при основи одрвенелих биљака из породице рута (Rutaceae). Стабло им је усправно или устајуће са наизменичним листовима, висине 5–50 цм. Листови су цели, ретко троделни, елиптични, ланцетасти или линеарни, голи, плавичастозелени или сивкастозелени. Цветови су петочлани, скупљени у вршној цимозној цвасти. Круница је жута, жутозелена, златножута или беличаста, често са централном зеленом пругом дуж централног нерва. Прашника има 10, а плод је капсула која пуца на 5 делова. Род обухвата око 50 врста распрострањених од Средоземља преко предње Азије на исток до западне Кине. У Европи расту седам, а у Србији три врсте, од којих су две ендемичне за Балканско полуострво: Боасеова **д. р.** (*H. boisserianum*), коју је пронашао и описао Ј. Панчић са серпентинита Мокре Горе, и краљевска **д. р.** (*H. coronatum*) на кречњачким камењарима субмедитерана Црне Горе, Херцеговине, Албаније, Македоније и Грчке, код нас у Метохији, док се миришљава **д. р.** (*H. suaveolens*) одликује ширим распрострањењем.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Rutaceae A. L. Juss.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* V, Бг 1973; В. Стевановић и др., „Plant species and subspecies discovered by Dr. Josif Pančić 1 – distribution and floristic importance", *Botanica Serbica*, 2014, 38, 2.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА СВИЊА
**ДИВЉА СВИЊА** (*Sus scrofa*), једини представник породице свиња (Siudae) у Европи и једини непреживар из реда папкара (Artiodactyla). Ова врста има снажно и масивно тело са изразитом висином у раменом појасу и стрмим падом према сапима и кратким ногама. Има велику главу која са снажним вратом заузима трећину дужине тела. Њушка је изразито дугачка и завршава покретном рилом којим ефикасно откопава земљиште у потрази за храном. Мужјаци су већи од женки. Боја длаке варира од светложућкасте до тамномрке. Одрасли мужјаци разликују се од женки по видљивим „секачима", очњацима доње вилице, које, као и „брусаче", затупасте очњаке горње вилице, има и женка, али су они много мањи. Телесна маса **д. с.** превасходно зависи од услова исхране, али и од предела који насељава. У равничарским пределима, уз оптималну исхрану, тежина је и до 200 кг, док у планинским ретко прелази 120 кг. Висина **д. с.** у раменом појасу креће се од 70 до 110 цм, изузетно ретко и до 120 цм у популацијама у североисточној Азији (Усурија и Манџурија), где вепрови достижу тежину и до 270 кг. Боја чекињасте длаке варира од светлосмеђе до тамносмеђе. Длака прасади је жућкастосмеђа са пет уздужних беличастих и тамних пруга. **Д. с.** је полигамна врста. Полну зрелост достиже већ у првој години старости. Парење **д. с.** траје од септембра до фебруара. При парењу се образују крда од неколико крмача (3–5), којима се придружује мужјак самац и остаје ту до завршетка парења – букарења. Крмаче после 16 недеља опрасе најчешће 3–5 прасади, мада има случајева и са 8–10. У слободној природи живе у већим или мањим крдима, изузев старијих вепрова који живе појединачно, док се крду прикључују у време парења. Женке такође живе у крду, али га напуштају пред парење. Изразити је сваштојед, узима храну биљног и животињског порекла. Од хране биљног порекла једе шумске плодове, кртоле, корење као и зелене делове биљке. Од хране животињског порекла једе глисте, пужеве, шкољке, јаја шумских кока, па и лешеве угинулих животиња због чега може бити заражена трихинелозом. Наноси штете пољопривредним културама, посебно кукурузу и сунцокрету. Храну тражи углавном ноћу. Зуби очњаци – кљове дивљег вепра су ловачки трофеј. Лови се и због квалитетног меса. **Д. с.** је једини непреживар из реда двопапкара који је широко распрострањен у скоро целој Европи, а у Србији се јавља у свим крајевима, од Панонске низије до високих планина централног дела Србије. Типично станиште **д. с.** је у шумским екосистемима, превасходно у низијским хидрофилним лишћарским шумама. Процењена бројност **д. с.** у Србији је око 25.000 примерака и у сталном је успону. Годишње се одстрели преко 11.000 примерака.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Љубојевић „Проучавање исхране дивљих свиња у зависности од годишњих доба при држању у ограђеним ловиштима", магистарски рад. Пољопривредни факултет, Н. Сад 1992; В. Новаковић, *Дивља свиња* (*Sus scrofa* L.), Бг 2003.
Владимир В. Исајев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉА ТИКВА
**ДИВЉА ТИКВА** (дебелотиква), врсте рода Bryonia из породице тикава (Cucurbitaceae). Једнодоме или дводоме вишегодишње зељасте пузавице са кртоластим кореновима. Стабло им је пењајуће, дугачко до четири метра, разгранато. Рашљике су негранате. Листови дужине 5–10 цм су јајасти или срцасти, петоугласти или прстатсто издељени на пет режњева, а режњеви су јајасти или троугласти, шиљати или зашиљени, по ободу ситно оштро назубљени или целих ивица. Средњи режањ је много дужи или једнак дужини бочних. Цветови су зеленкастобеличасти, пазушни, груписани у усправним гроздастим метлицама. Чашица је кратко звонаста, петоделна, а круница бела са плитком цеви са пет дубоко урезаних режњева. Прашника има три. Женски цветови имају 3–5, често искључиво стерилних, прашника. Плод им је бобица, црна или црвена, дијаметра 6–10 мм, са неколико семена. Род обухвата око 10 врста распрострањених у јужној и источној Европи и предњој Азији. У Европи постоје две врсте, као и у Србији: бела **д. т.** *Bryonia alba* са црним бобицама и дубоко издељеним листовима и црвена **д. т.** *B. dioica* са црвеним бобицама и плитко урезаним листовима. Расту на ободима низијских шума, на влажном земљишту или као коров на рудералним стаништима. Бела **д. т.** је раније гајена као лековита биљка одакле је често задивљала према северу и западу Европе. Обе врсте су отровне, нарочито корен. Од давнина у народној медицини познате као лаксанс и пургатив, али се данас не препоручују за употребу због честих тровања.
ЛИТЕРАТУРА: В. Блечић, „Cucurbitaceae", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* III, Бг 1972; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉАН
**ДИВЉАН**, човеколики демон, становник дивљих предела с једним оком наврх главе. Модификацију илуструје лик дива, са чије главе јунак краде магични драги камен (Чајкановић, СНП 1927, 75. У нап. 24 набраја и друга једноока бића). Значење имена може се повезати са стаништем или дивовским пропорцијама. Снага се приказује посредно, помоћу детаља о огромној стени/плочи на улазу пећине. Прождрљивост укључује канибализам, а подразумева се и типична глупост дивова. Сукоб **д.** са попом и ђаком испољава и локалну обраду интернационалног мотива и преплитање елемената бајке, хумора и архаичних слојева. Типски ликови шаљивих прича се не мењају: дебео поп, домишљат ђак. Сличности с Одисејевом авантуром (ослепљење Полифема помоћу тек направљеног оружја, скривање у овнујској кожи, ликовање итд.) тумачене су у светлу миграционе теорије (Јагић), док митолошки приступ наглашава аутохтоност мотива (Нодило). **Д.** из народне приче поседује предмет, својствен хтонским божанствима (Чајкановић). Када ослепљен покушава да се домогне ђака, **д.** му нуди штап – без којег се не може чувати велико стадо. Али, ђаку прионе прст за штап. Ослобађајући се штапа, одсече себи прст и тако пролази тест иницијације (Фрејзер, Ван Генеп, Проп). **Д.** се утапа, а ђак стиче небројено благо (стоку). Иако се неки детаљи подударају с аграрним митовима и обредима прелаза (прождирање, боравак у власти демона, повратак – оживљавање), стилизација приповетке и њена завршница одражавају и удаљавање од древног језгра. Док лутања митских јунака тумаче устројство света, поп и ђак бесциљно тумарају. И ђак губи статус културног јунака, не мења поредак између космоса, природе и људи, није чак ни комички дублер културних јунака (Мелетински), него стечену добит задржава за себе, што је својствено варалицама из шаљивих прича и новела.
ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, *Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога*, Зг 1867; В. Ћоровић, „О неким врелима српских народних приповиједака", *ЛМС*, 1908, 250; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; В. Латковић, *Народна књижевност*, Бг 1975; Н. Нодило, *Стара вјера Срба и Хрвата*, Сплит 1981; E. M. Мелетински, *Поетика мита*¸ Бг 1983; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; В. Ј. Проп, *Хисторијски коријени бајке*, Сар. 1990; Џ. Џ. Фрејзер, *Златна грана*, I–II, Бг 1992; А. ван Генеп, *Обреди прелаза*, Бг 2005; Н. Радуловић, *Слика света у српским народним бајкама*, Бг 2009.
Снежана Д. Самарџија
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉАН, Владимир Влада
**ДИВЉАН, Владимир Влада**, певач, композитор, гитариста (Београд, 10. V 1958 – Беч, 4. III 2015). Дипломирао 1983. на Рударско-геолошком факултету, на групи за петрологију и геохемију. Године 1980. покренуо новоталасни састав *Идоли*. Прве снимке објавили су на заједничкој плочи *Пакет аранжман* (1981). Снимили су мини ЛП *ВИС Идоли* (1981), албуме *Одбрана и последњи дани* (1982), *Чоколада* (1983) и *Шест дана јуна* (1985). Током самосталне каријере, али и са групама *Old Stars*, *Невладина организација* и *Љетно кино*, снимио је плоче *Тајни живот А. П. Шандорова* (1988), *Лутка која каже не* (1991), *Одбрана и заштита* (1996, концертни), *Три палме за две битанге и рибицу* (1998), *Све лажи света* (2000), *Die Tonzentrale* (2003), *Четири годишња доба* (2012) и *Live@Творница културе* (2015, концертни). Са Срђаном Гојковићем Гилетом радио је музику за децу, а део тог материјала објављен је на дисковима *Рокенрол за децу* (1989) и *Рокенрол буквар* (1990). Почетком 90-их преселио се у Сиднеј, где је студирао на Филмској академији, одсек за звук. Од 1999. живео је у Бечу. Компоновао за телевизију, филм и позориште.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јањатовић, *Екс ЈУ рок енциклопедија*, Бг 2007.
Петар Јањатовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉАН, Стеван
**ДИВЉАН, Стеван**, минералог, петролог, научни саветник (Добромани код Требиња, 29. II 1928 ‒ Београд, 24. IV 2009). Дипломирао је 1951. на Природно-математичком факултету у Београду (Група за минералогију и петрографију). Докторирао је 1967. на Рударско-геолошком факултету у Београду. Радио је у Геолошком институту САН (1951‒1953), а затим у Заводу за геолошко-рударска и технолошка истраживања (касније Геоинститут) у Београду, до пензионисања (1991). За научног саветника изабран је 1976. Руководио је петрографском лабораторијом и Радном групом за минералошко-петрографска испитивања. Био је на специјализацији у Загребу код Љ. Барића (Минералошко-петрографски завод, 1954) и на Универзитету у Ослу код Ф. В. Барта (1958‒1959). Један је од аутора Извештаја I међународног конгреса за мирнодопску примену атомске енергије (Женева, 1955). Бавио се магматским и метаморфним стенама источне и југоисточне Србије, те обављао теренска и лабораторијска испитивања. На основу проучавања Старе планине одбранио је докторску дисертацију „Минералошко-петрографска студија гранитоидних стена Старе планине". То је синтеза резултата различитих метода проучавања гранитоида (минералошке, хемијске, геохемијске, рендгенске, спектрохемијске), у којој је дао свеобухватно знање о гранитоидима Старе планине. Значајан научни допринос представља његово проучавање уранске минерализације Јањског гранитоидног масива (Србија) и Кајмакчалана (Македонија). Петролошка испитивања обављао је и у Ирану (Керманска област). Проучавао је и различите стене Букуље, Жељина, Цера, Борача, Јухора, Јастрепца, Кукавице, Лојана и др. („Резултати испитивања гнајсева планине Букуље", *ГПМ*, сер. А, 1961, 14‒15). Учествовао је са рефератима на геолошким скуповима у више градова тадашње Југославије, Копенхагену, Букурешту, Кракову, Софији. Први је открио појаву ретког минерала хијалофана у Бусовачи („Откриће бариског адулара (хиалофана) код Бусоваче у Босни", *Зборник радова Геолошког института „Јован Жујовић"*, 1954, 7).
ДЕЛА: „Резултати геолошко-петрографског картирања и проматрања рудних појава у области села Плане и Гокчанице на западним падинама Жељина", *Зборник радова Геолошког института „Јован Жујовић"*, 1953, 5; „Резултати испитивања ефузивних стена рудника Лојане", *ГПМ*, сер. А, 1959, 12.
ЛИТЕРАТУРА: В. Омаљев, „In memoriam Стеван Дивљан (1928‒2009)", *Записници СГД за 2009. и 2010. годину*, Бг 2012.
Видојко Јовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉАНОВИЋ, Драгољуб
**ДИВЉАНОВИЋ, Драгољуб**, ветеринар, универзитетски професор (Ваљево, 22. XI 1920 – Београд, 19. IV 1988). Студије ветеринарске медицине уписао на Ветеринарском факултету у Београду пред почетак II светског рата. После прекида од седам година дипломирао 1950. За асистента на предмету Зоохигијена на ВФ изабран 1950. После краћег времена отишао је у Мионицу, где је радио као срески ветеринар, а потом је у Ваљеву радио у Сточарско-ветеринарској станици као ветеринар и управник станице. Био је и управник кланице и општински инспектор. Докторирао на ВФ у Сарајеву 1964. тезом „Заразне болести домаћих животиња у Србији у XIX и почеткoм XX века"*.* У Београд се вратио 1965. и радио као технички уредник часописа *Ветеринарски гласник*, у којем је увео и нову рубрику „Историја ветеринарства"*.* На ВФ у Загребу 1970. хабилитован одбраном рада „Истраживање повести ветеринарства у савременој Југославији". На ВФ у Београду 1972. изабран у звање ванредног професора, и у том је звању остао до одласка у пензију 1982. Бавио се и друштвено-политичким радом. Био веома плодан научни радник и писац, а објавио је 14 монографија и књига, сам или са сарадницима (*Говеђа куга у Србији и њеном суседству током XIX века (1800–1882)*, Бг 1969; *Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918*, Бг 1974). Био је председник Савезне секције за историју ветеринарске медицине Савеза ветеринарских друштава Југославије, потпредседник Научног друштва за историју здравствене културе СР Србије, секретар Друштва ветеринара и ветеринарских техничара Србије и члан Светске асоцијације за историју ветеринарске медицине, чије је седиште у Хановеру. За значајан допринос испитивању историје ветеринарске и хумане медицине добио је Орден рада са златним венцем.
ДЕЛА: *Здравствена култура Ваљевског краја у првој половини XIX века*, Бг 1971; *Le personnel vétérinaire français dans l'armée serbe au front de Salonique pendant la première guerre mondiale*, Бг 1977.
ЛИТЕРАТУРА: *Народна здравствена култура у Србији*, Бг 1988; С. Поп Ценић, З. Јевтић, „Проф. др Драгољуб Дивљановић", *ВГ*, 1989, 5.
Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉАНСКИ МАНАСТИР
**ДИВЉАНСКИ МАНАСТИР**, манастир код села Дивљане, у подножју југоисточног дела Суве планине, око 5 км јужно од Беле Паланке. Посвећен је Св. великомученику Димитрију. Према народном предању први његови ктитори били су Мрњавчевићи. Свакако је постојао 1578. када га је посетио Штефан Герлах. Манастирска црква била је једнобродна грађевина са припратом, дуга око 10 м. Олтарска апсида је била споља тространа. Изнад припрате била је саграђена четворострана кула (пирг), на чијем се спрату налазила капела. Црква је зидана од ломљеног камена, са зупчастим венцем од опека у подстрешју апсиде. У њеној унутрашњости су два слоја живописа. Старији доњи слој био је бољег цртежа, брижљивије израде и топлијег колорита. Старији је могао припадати XVI или XVII в., док је млађи могао настати приликом обнове у XVIII в. Протосинђел Агатангел, пореклом из Грчке, покренуо је 1878. велику обнову манастира. Изнова су саграђени конаци и дрвена звонара, а црква је делом обновљена. Око ње је тада започета изградња нове, веће цркве. Због тих радова порушена је најпре кула изнад припрате старог храма, а затим и сам храм који је до рушења 1902. био део нове грађевине. Тада су испод његовог пода откривени римски натписи и мермерни рељефи са представом коњаника, рибе и девојке.
Радови на новој цркви према пројекту Милорада Рувидића завршени су 1908. То је грађевина издуженог триконхалног моравског плана осмишљена у српско-византијском стилу. У I светском рату, 1915. и 1916, манастир су похарали Бугари. После Октобарске револуције долази велик број руских емиграната и монаха, који цркву осликавају 30-их година ХХ в., набављају мобилијар и подижу мали параклис посвећен Св. Серафиму Саровском. Сачувано је 16 фресака, углавном стојећих фигура светаца, као и два иконостаса. Старији, рад руских монахиња, потиче из 1910. и сада је у манастирској капели. Новији иконостас су 1935. резали и сликали у Београду руски монаси. Из старе цркве у нову пренете су четири старе целивајуће иконе – Исуса Христа и Богородице, Св. Димитрија и Св. Јована Крститеља (Главосек). Иза цркве, између више гробова руских монаха и монахиња, налази се гроб протосинђела Агатангела. Југоисточно од цркве је звонара са три звона изграђена 1997. Почетком XXI в. црква је обновљена и изграђени су нови конаци. Некад значајна манастирска библиотека изгорела је у пожару 1877, а данас чува 32 богослужбене књиге из XIX в.
Миша Ракоција
Манастир је познат и под именом Прњавор. Саграђен је на ранохришћанском култном месту пре Косовске битке, али су га Турци оштетили 1386. Његову обнову 1394. традиција везује за браћу Мрњавчевић, Вукашина и Угљешу, погинулу на Марици 1371. Вероватно је обновитељ био неко од нових великаша деспота Стефана Лазаревића. Турци су га више пута рушили, али је увек обнављан. По повлачењу Хајдук Вељка из Крајине спаљен је 1809, а 1821. обновио га је ткачки еснаф из Пирота. Изградњу новог, већег храма 1874. омели су српско-турски ратови, а 1877. Турци су га поново опљачкали и спалили нови конак са библиотеком и два рукописа на пергаменту. Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић израдили су план храма са мерама, подужним и попречним пресеком. У манастиру се чувају делић моштију Св. Кирика и Јулите и делић Часног крста Христовог које им је 1935. даривао епископ Николај Жички. Бугари су га 1941. поново опљачкали. Храм је грађен као једнобродна грађевина иако двоспратна кровна конструкција ствара утисак тробродности, има полукружну олтарску и две певничке апсиде.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Милутиновић, М. Валтровић, ,,Извештај уметничком одбору Српског ученог друштва", *ГСУД*, 1880, 48; Љ. Антић, „Дивљански манастир", *Преглед цркве Епархије нишке*, 1937, 1; Д. Ристић, *Православни манастири Епархије нишке*, Ниш 1941; Р. Тричковић, ,,Манастири у околини Пирота крајем XVI века", *Зограф*, 1981, 12; М. Ракоција, „О значају истраживања старина Драгутина Милутиновића и Михаила Валтровића у области Ниша и Нишавља", *Нишки зборник*, 1994, 18; П. Пузовић, „Дивљански манастир у XIX веку", у: *Прилози за историју Српске православне цркве*, Бг 1997; М. Ракоција, *Манастири и цркве јужне и источне Србије*, Ниш 2013.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉАЧ
**ДИВЉАЧ**, животиње које се лове због укусног меса, крзна и перја. **Д.** се дели на крупну и ситну. У крупну углавном спадају папкари и звери, а у ситну зечеви, глодари и птице. Крупна **д.** је у Србији најзаступљенија на подручју Војводине због добро одржаваних ловишта као и богатог равничарског предела. Скоро све врсте **д.** у Србији су заштићене трајно, законом или ловостајем. Сврстане су у две класе у оквиру разреда кичмењака: класа сисара, (Mammalia), у ловачкој терминологији „длакава **д.**" и класа птица (Aves) или „перната **д**."
Сисари Србије који се сматрају за ловну **д.** припадају следећим редовима: двозупци или зечеви (ред Lagomorpha), глодари (ред Rodentia), звери или месоједи (ред Carnivora) и папкари (ред Artiodactyla).
Ред Lagomorpha (**ред двозупци**) у Србији је заступљен једном фамилијом Leporidae – зечеви, и једном врстом – европским зецом (*Lepus europaeus*). Највеће популације зеца у Србији су у брдским пределима јужно од Саве и Дунава и у појединим равничарским деловима Војводине и Поморавља. Бројност зеца у последњих 30 година је свугде у у Србији у опадању због повећаног ловног притиска, смањења станишта и природних предатора. Популација зеца у Србији процењена је на преко 400.000 примерака, а годишње се одстрели око 25.000 зечева.
Међу **глодарима** (ред Rodentia) нема значајне врсте за ловство осим оних које се повремено лове због крзна. То je пре свега алохтона (унета врста) – бизамски пацов (*Fiber Ondatra zibethicus L*.). У последње време дуж Дунава шири се још једна унета врста – нутрија (*Myocastor coypus*), која је побегла из узгајалишта и која би могла имати ловни потенцијал због квалитетног крзна. Дабар (*Castor fiber*), који је почетком ХХ в. ловом због квалитетног крзна истребљен, у последњих 20 година је реинтродукован у Србију и постепено се шири дуж Саве и Дунава. Трајно је заштићен и није предмет лова.
У Србији из реда **звери** или **месоједа** (Carnivora) живе представници фамилија паса (Canidae), мачака (Felidаe), медведа (Ursidae) и куна (Mustelidae). Из фамилије Canidae у Србији то су вук (*Canis lupus*), лисица (*Vulpes vulpes*) и шакал (*Canis aureus*), из породице мачака дивља мачка (*Felis sivestris*) и рис (*Lynx lynx*.), а из породице медведа мрки медвед (*Ursus arctos*). Скоро сви крупни месоједи погрешно су у Србији третирани као штеточине, те за неке од њих, као што су лисица и шакал, не постоји ловостај.
Вук је највише распрострањен у брдско-планинским подручјима Србије, док је у Војводини редак и трајно заштићен ловостајем. У Србији јужно од Саве и Дунава лов вука дозвољен је девет месеци, од 1. јула до 31. марта. Годишње се у Србији одстрели између 100 и 150 вукова.
Лисица је најраспрострањенија и највише ловљена и прогањана звер у Србији. Она је једна од главних предатора штетних глодара на пољопривредним површинама због чега је важан регулатор њене бројности. Наноси штете у ловиштима хранећи се пернатом **д.** и зечевима. Доскора је била главни преносник шумског беснила. Годишње се у Србији одстрели преко 15.000 лисица.
Шакал је распрострањен на Балканском полуострву, Малој Азији и на истоку, преко јужних делова централне Азије закључно са Индијом. У последњих 50 година експанзивно се шири преко Панонске низије према средњој и источној Европи. Распрострањен је у целој Србији на врло различитим стаништима, од сувих шибљака до плодних равничарских предела културне степе и влажних и мочварних станишта обраслих трском и грмљем. Храни се слично као и лисица. Редовно посећује ђубришта, мада је наклоњен и лешинарењу и конзумацији воћа, посебно грожђа. Наноси штете младунцима крупне и ситне **д.** у ловиштима. Годишње се у Србији одстрели преко 4.000 шакала.
Дивља мачка у Србији насељава густа шумска подручја, старе ритске шуме, поречја, „форланде" и рубове шума средогорја. Храни се највише глодарима и птицама. У ловиштима напада фазане, јаребице, зечеве, ретко и ланад срндаћа. Дивља мачка је ловостајем заштићена **д.**, а у Војводини трајно заштићена.
Рис је евроазијска бореална врста. Некада је био широко распрострањен у Европи, али ловом због крзна или прогањањем као штеточине истребљен је на већем делу потконтинента. Oчуване популације у Европи постоје у Скандинавији, западном Сибиру и планинама Карпатског лука у Словачкој и Румунији. Реинтродукован је на Алпе одакле се шири према западним деловима Балканског полуострва. У Албанији, Косову и Метохији, западној Македонији и северној Грчкој је заступљена ендемична подврста балкански рис (*Lynx lynx balcanicus*), који се због криволова налази на ивици опстанка. Mалобројна популација карпатског риса (*Lynx lynx carpathicus*) живи у североисточној Србији. Рис је у Србији врло ретка и трајно заштићена врста. Угрожена је првенствено криволовом и прогоном.
Једини представник фамилије Ursidae у Србији је мрки медвед (*Ursus arctos L*.). медвед живи на Тари, Голији, Проклетијама и Шар-планини и постепено се шири тако да је забележен на Златибору, Копаонику, Старој планини и Хомољу. Популација медведа у Србији је процењена на 50–60 јединки. Борави у густим шумама високих планина, али се у потрази за храном виђа и на нижим стаништима. Медвед је сваштојед. Храни се плодовима биљака, корењем и луковицама, а од анималне хране највише инсектима, ситним глодарима, рибама и угинулим животињама (мрцинама), а понекад зна да напада домаће животиње и да наноси штете пољопривредним културама и воћњацима.
Фамилија куна (Mustelidae) најзаступљенија је у реду звери (Carnivora) у Србији. То су звери мале до средње величине, врло окретне и хитре, издуженог тела, кратких ногу, малих ушију, са веома развијеним смрадним жлездама. Претежно се хране глодарима, јајима и младунцима птица. Могу изазивати штету у фазанеријама и живинарницима због чега се прогањају као штеточине или се лове због квалитетног крзна. Куне, творови и ласице су важни предатори глодара. У Србији из фамилије куна живе следеће врсте: куна златица (*Martes martes*), куна белица (*Martes foina*), ласица (*Mustela nivalis*), хермелин (*Mustela erminea*), твор обични (*Putorius putorius*), степски твор (*Putorius eversmani*), шарени твор (*Vormella peregusna*), јазавац (*Meles meles*), видра (*Lutra lutra*). Ласица, хермелин, степски твор и шарени твор су трајно заштићене врсте у Србији због тога што су веома ретке или угрожене.
У недостатку прирoдног плена због поремећаја у њиховом природном станишту крупни месоједи се оријентишу на домаће животиње (овце, козе, говеда, живина), те су због тога омрзнути у многим нашим крајевима, посебно у оним у којима је несмотреним утицајем човека поремећен природни однос предатор–плен. Међутим, месоједи се хране болесним и угинулим домаћим и дивљим животињама, те на тај начин обављају важну санитарну и селекциону улогу у природи,
У ред **двопапкара** (Artiodactyla) убрајају се сисари који имају 2–4 парно поређана прста чији се последњи чланци завршавају папцима, рожнатом творевином сличном копиту. У европској, а тиме и у српској фауни, заступљени су преживари – Ruminantia и само једна врста непреживара – *Nonruminantia*, дивља свиња. Преживари су заступљени са две фамилије: јелени (Cervidae) и шупљорошци (Bovide). Мужјаци из фамилије јелена имају тзв. парогове од коштане масе које сваке године одбацују, док припадници оба пола фамилије шупљoрожаца имају прве рогове – туљке од рожне масе насађене на коштане шиљке који расту целог живота. У фамилију јелена спадају најзначајније врсте крупне **д.** у Србији, и то: јелен (*Cervus elaphus*), јелен лопатар (*Dama dama* ) и срна (*Capreolus capreolus*).
Европски јелен је најцењенија трофејна и економски важна ловна **д**. Данас скоро искључиво живи у ловиштима затвореног и отвореног типа. Највише га има у Војводини у старим поплавним шумама и ритовима горњег и средњег Подунавља, Делиблатској пешчари и сремском делу Посавине. Мање популације постоје у источној Србији, у Националном парку „Ђердап", Дели Јовану, Северном и Јужном Кучају и Старој планини. Реинтродукован је на Великом Јастрепцу, Соколовици, Чемернику, церу и Фрушкој гори. Трофеј јелена су роговље и тубасти очњаци (грандле). Процењени број јелена у Србији је близу 6.000 грла, од којих се одстрели преко 800.
Јелен лопатар је алохтона врста пореклом са Блиског истока унета у Европу у средњем веку. У Србији се гаји у ограђеним ловиштима заједно са муфлоном (Карађорђево, Суботичке шуме, Фрушка гора, Алија, Вратна, Дубашница). Годишње се одстрели око 80 примерака, а укупан број у Србији се процењује на око 1.500 грла.
Срна је најприсутнија и најраспрострањенија крупна **д.** Европе и после дивље свиње најчешће ловљена крупна **д.** у Србији. У Србији је распрострањена од агробиотопа Војводине до планинских станишта јужне Србије. Срна је **д.** рубова шума, јер јој највише одговарају валовита брдска подручја са прогалама и пропланцима. Бројност срне у Србији се процењује на преко 130.000 грла, од којих се годишње одстрели око 10.000.
Из фамилије шупљорошци (Bovidae) две врсте су значајне за ловство Србије, и то: дивокоза (*Rubicapra rubicapra* L.) и муфлон (*Ovis Amon musimon* Schreb).
Муфлон је пореклом из централне Азије, а на станишта Европе унет је са Корзике и Сардиније. У Србији се гаји само у ограђеним ловиштима: Карађорђево, Суботичке шуме, Фрушка гора и Дубашница.
Из фамилије Suidae велик значај за фауну и ловство Србије има дивља свиња (*Sus scrofa* L.). Зуби очњаци -- кљове дивљег вепра су ловачки трофеј.
**Перната д. (птице).** Скоро целокупна орнитофауна Србије која броји 246 гнездарица и око 100 врста које се појављују у пролазу, зимовању или као случајни гости, законом је заштићена. У различитом степену угрожености је 168 врста, међу којима су неке гнездарице које се воде као ловна **д.** (тетреб, лештарка, препелица, јаребица, грлица, дивља гуска, неколико врста патака и шљука). Ловна **д.** из реда **кока** (Galliformes), са фамилијом Phasanide, потфамилијом пољске коке (Phasianinae), укључује следеће врсте: фазанa (*Phasianus colchicus*), пољску јаребицу (*Perdix perdix*), јаребицу камењарку (*Alectoris graeca*), препелицу (*Coturnix coturnix* L.); потфамилију шумских кока (Tetraoninae) у коју спадају велики тетреб (*Tetrao urogalis* L.), који је малобројан и крајње угрожен у Србији па би га требало искључити из ловне понуде, мали тетреб или ружевац (*Lyrurus tetrix*), који је одавно ишчезао из Србије и не треба га рачунати као ловну **д.** и лештарка (*Bonasa bonasia*), која се сматра угроженом врстом.
Фазан је најчешћа и најпопуларнија перната ловна **д.** у Србији. Води порекло из Азије. У Србију фазана је први унео краљ Милан Обреновић 1880. у Топоницу код Ниша, где је и основао прву фазанерију. Постоји већи број подврста фазана које се међусобно разликују пре свега по боји перја и телесној маси мужјака. Данас се код нас гаје за потребе лова у фазанеријама и пред сезону лова пуштају у природу. Мали проценат пуштене популације који преживи природне предаторе и ловни притисак прилагоди се, задивља и природном репродукцијом се одражава у природи, те спада у категорију унетих страних врста птица. Најатрактивнији лов на фазана је претраживањем са псима птичарима. У шумским ловиштима фазани се углавном лове пригоном, док у пољским ловиштима комбинацијом пригона и погона. У скупном лову погоном и пригоном користе се ловачки пси само за проналажење одстрељене и рањене **д**. Годишње се у Србији у ловној сезони од октобра до краја јануара одстрели између 100.000 и 130.000 фазана.
Пољска јаребица (*Perdix perdix*) je мала кока која, уништавањем станишта какве су ливаде и врзине и њиховим претварaњем у пољопривредне површине под монокултурама, пратећим агротехничким мерама (савремена пољопривредна механизација, употреба хемијских средстава), паљењем стрништа и летине, као и прекомерним ловом, постаje све ређа са тенденцијом даљег смањења бројности у Србији. Лов на ову птицу требало би драстично ограничити или временски забранити како би се популација природно обновила. Годишње се у Србији одстрели између 1.000 и 1.500 примерака. Препелица (*Coturnix coturnix*) је мала перната **д.** чија се бројност у Србији годинама смањује. Као и код пољске јаребице слични фактори довели су до смањења популације. Овде је нарочито значајан повећани ловни притисак. Годишње се одстрели између 20.000 и 30.000 препелица, претежно миграторних популација из средње Европе, док се бројност гнездилишне популације у Србији процењује на 8.000–12.000 парова.
Све дневне грабљивице из редова Accipitriformes (**јастребови**, **орлови**, **мишари**, **лешинари**, **луње**, **еје**) и Falconiformes (**соколови**), као и ноћне грабљивице из реда Strigiformes (**сове**, **ћукови**, **кукувије**) заштићене су законом и искључене су као ловна перната **д**. Највећа опасност за дневне и ноћне грабљивице је криволов и он углавном долази из конфликта човека са овим птицама, као, уосталом, са свим предаторима. Оне су често прогањане, убијане оружјем и замкама јер претежно дневне грабљивице нападају домаће животиње (живину, голубове, малу длакаву и пернату ловну **д.**), те се перципирају као штеточине које треба истребити. Због тога, бројност многих врста је у сталном опадању, а њихова значајна улога у трофичким мрежама смањена. Неке дневне грабљивице као што су ветрушке, мишари и еје, као и све врсте сова су главни и незаменљиви предатори глодара који регулишу њихову бројност на пољопривредним површинама, а у мањој мери и у селима и градовима.
У ред **гушчарице** (Anseriformes) спадају птице претежно или искључиво везане за водене површине – дивље пловуше, дивље патке и дивље гуске, најраспрострањеније врсте птица мочварица, великим делом ловних, али и стално заштићених врста. Са ловног становишта интересантни су родови: патке (Anas), патке њорке (Аythya) и дивље гуске (Anser). Међу дивљим паткама има више врста које живе у Србији, и то из родова Anas, Spathula, Mareca, Netta, Bucephala и Aythya. Ловно најзначајнија врста је дивља патка глувара (*Anas platyrhynhos* L.), а у мањој мери патка кржуља (*Anas crecca* L.), гроготовац (*Spathula querquedula*), патка њорка (*Aythya nyroca*) и риђоглава патка (*Aythya ferina*). Годишње се одстрели око 14.000 патака различитих врста.
Дивља патка глувара је најраспрострањенији представник породице патака у Европи и Србији. Бројност гнездилишне популације у Србији се процењује на 140.000–180.000 примерака, при чему се за време зиме значајно увећава придошлицама из северних крајева. Спада у једну од најчешће ловљене пернате **д.** у Србији. Годишње се одстрели преко 12.000 примерака. Лов је ограничен ловостајем од почетка октобра до краја фебруара. Неколико врста дивљих гусака спадају у ловну **д.** у Србији. То су сива гуска (*Anser anser*) која је веома ретка и угрожена гнездарица у Србији, али зими долазе у великом броју северне популације, као и гуска глоговњача (*Anser fabalis*) и велика лисаста гуска (*Anser albifrons*) које су редовни и многобројни зимски гости који се гнезде на северу Европе. Друге врсте које се ретко и нередовно појављују зими и немају већи ловни значај.
Из реда **голубова** (Columbiformes) са ловног становишта у Србији су интересантне три врсте из фамилије Columbidae, једна из рода голубова и две из рода грлица. То су голуб гривнаш (*Columba palumbus*) а из рода грлица (Streptopelia), грлица (*Streptpelia turtur*) и гугутка (*Streptopelia decaocto*). Сваке године острели се преко 2.000 примерака голуба гриваша и око 10.000 примерака обе врсте грлица. Бројност грлице сваке године опада због претераног ловног притиска.
Ред **вивичарке** (Charаdiformes) са фамилијом шљуке (Scolopacidae) обувата врсте шумска шљука (*Scolopax rusticola*) и барска шљука или бекасина (*Gallinago gallinago* L.). Шумска шљука се гнезди у свим већим шумским комплексима у Србији и бројност гнездеће популације је процењена између 500 и 800 јединики. Бекасина се ретко гнезди у горњем Потисју у Војводини и угрожена је гнездарица у нашој земљи будући да је бројност гнездеће популације у Србији процењена на свега 20–35 јединки. Лов обе врсте шљуке највише се обавља за време јесење сеобе, када се популације из средње и северне Европе задржавају на територији Србије.
Из реда **врапчарке** (Passeriformes) за ловство у Србији издваја се неколико врста из фамилије врана (Corvidae): креја (*Garrulus glandarius*), сврака (*Pica pica*) и сива врана (*Corvus corone cornиx* L.). Сматрају се штеточинама, посебно у ловиштима, те не постоји забрана лова на ове птице током године.
ЛИТЕРАТУРА: В. Шелмић Д. Гачић, А. Ћеранић, „Лов и ловна привреда", *Југословенски преглед*, 2001, 3; *Ловство са заштитом ловне фауне*, Бг 2011; М. Беуковић, З. Поповић, *Ловство*, Н. Сад 2014.
Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉЕ ВОЋКАРИЦЕ
**ДИВЉЕ ВОЋКАРИЦЕ**, самоникле воћне врсте чији су плодови јестиви и здрави јер садрже витамине, угљене хидрате, танине, пектине и друга једињења корисна за људско здравље. Међу више стотина шумских врста посебну пажњу привлаче воћне врсте којих има преко 100. Оне представљају веома значајне природне ресурсе, неисцрпан генофонд изузетно важних врста јер су природни извор самониклих воћних врста, које представљају генетски потенцијал од огромне важности за селекционе циљеве и оплемењивање гајених воћака. Самоникле (дивље) воћне врсте дају плодове најчешће одличног квалитета и високе хранљиве вредности који се користе у људској исхрани, за индустријску прераду и анималну исхрану. Дивље врсте воћака таксономски припадају различитим родовима: Amelanchier Medic, Berberis L., Castanea Cornus L., Cotoneaster Medic, Prunus L., Rhamnus L., Riber L., Rosa L., Rubus L., Sambucus L., Sorbus L., Vaccinium L., Viburnum L., Vitis L., Taxus L. Најчешће вишенаменски коришћене врсте дивљег воћа су: клеке (*Juniperus communis*, *Juniperus oxycedrus*); дрен (*Cornus mas*); леске (*Corylus avellana*, *Corylus colurna*); дивља јабука (*Malus silvestris*); дивље крушке (*Pirus amvgdaliformis*, *Pirus communis*); дивља трешња (*Prunus avium*); питоми кестен (*Castanea sаtiva*); боровница (*Vaccinium myrtillus*); шумска јагода (*Fragaria vesca*) и др.
Плодови самониклог (дивљег) воћа су врло здрава храна високе прехрамбене и пре свега витаминске вредности. С обзиром на то да је витамин Ц најчешће нестабилан, свеже (дивље) шумско воће има већу Ц-витаминску вредност од прерађеног, осушеног, конзервисаног или одстајалог. Многи плодови шумског воћа садрже и знатне количине витамина Б комплекса, међу којима су најважнији витамин Б1 (тианин) и Б2 (рибофлавин). У поређењу са гајеним, самоникло воће има много предности. За разлику од гајеног воћа, код којег примена хемикалија доводи до разних негативних ефеката, код самониклог воћа није уништена способност самозаштите и није поремећена биолошка равнотежа, због чега је знатно вредније и са хигијенско-прехрамбеног аспекта. Самоникле воћке су биолошки вредније, отпорније и мање угрожене од проузроковача болести и штеточина, а њихови плодови богатији биоактивним састојцима. Оно има знатно више витамина, минерала, ензима, и то у количинама које људском организму најбоље одговарају. То су управо материје које успешно неутрализују отрове које свакодневно, на разне начине уносимо у организам. Шумско воће садржи неке факторе који спречавају настанак рака, а којих нема у гајеним воћкама. Треба посебно нагласити садржај селена (Se), који је чешћи састојак самониклог воћа, а према најновијим испитивањима се сматра антиканцерогеним елементом. *Taxus baccata* (тиса) садржи алкалоид таксол, који представља основни, изузетно ефикасан састојак нове дроге која се користи у лечењу неких канцерогених обољења (јајника, дојке, плућа, врата и др.).
ЛИТЕРАТУРА: М. Којић, Е. Мратинић, „Преглед дивље воћне флоре Србије", *Југословенско воћарство*, 1996, 30, 113–114; Е. Мратинић, М. Којић, *Самоникле врсте воћака Србије*, Бг 1998; E. Mratinić, M. Fotirić-Akšić, „Indigenous fruit species as a significant resource for sustainable development", *Bulletin of the Faculty of Forestry*, 2014.
Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉИ БОСИЉАК
**ДИВЉИ БОСИЉАК** (Clinopodium, Calamintha, Acinos), неколико таксономски блиских родовa вишегодишњих зељастих или ниских полужбунастих, ређе једногодишњих биљака из породице уснатица (Lamiaceaea = Labiatae). Према најновијим таксономским схватањима, родови Calаmintha и Acinos, а делимично и Micromeria су, вероватно неоправдано укључени у род Clinopodium. Овако обједињен род Clinopodium обухвата око 160 врста распрострањених на свим континентима осим Аустралије. Опште карактеристике овако обједињеног рода су: стабло прекривено једноставним или гранатим длакама; листови са дршкама јајасте, округласте или клинасте лиске целих или назубљених ивица; чашица цилиндрична или звонаста, зрачно симетрична са пет зубаца; круница плавичаста, љубичаста, бела или црвенкаста, цеваста, 2–5 пута дужа од чашице, на врху са две усне, горња са 2, а доња са 3 режња; плод орашица. Настањују различита станишта почев од шума, ливада, сувати до камењара од низија до високопланинских зона. У Европи расте око 40 врста, претежно у Средоземљу, на Балканском полуострву 30, а у Србији око 15 врста. Најчешће у Србији су шумске врсте **д. б.** *Clinopodium nepeta* (*Calamintha officinalis*) и *C. menthifolia* (*Calamintha sylvatica*), затим врсте отворених станишта *C. acinos* и *C. vulgare*, као и *C. alpinum* са високопланинских пашњака и сувати. Скоро све врсте овог рода су ароматичне, а у народној медицини се користе у виду чајева као седатив, спазмолитик и диуретик.
ИЗВОР: Euro+Med (2006-): Euro+Med PlantBase – the information resource for Euro-Mediterranean plant diversity.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Calamintha Adans.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, VI, Бг 1974; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989; R. M. Harley и др., „Labiatae", у: K. Kubitzki (ур.), *The Families and Genera of Vascular Plants*, VI, Berlin – Heidelberg – New York 2004.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉИ КАРФИОЛ
**ДИВЉИ КАРФИОЛ** (*Crambe tataria*), вишегодишња зељаста биљка из породице крсташица (Cruciferae = Brassicaceae). Корен joj je дебео, вертикалан, из њега избија већи број усправних голих или длакавих стабљика висине до 1 м које се од доње половине бочно гранају тако да биљка добија изглед жбунића. Листови су при основи стабла на дугим дршкама, двоструко или троструко перасто одељени на грубо назубљене режеве, док су листови горњег дела стабла недељени, али по ободу назубљени. Цваст је метлица, на почетку цветања збијена и лоптаста (отуд подсећа на карфиол), а касније, како плод постепено сазрева, она се значајно издужује. Цветови су четворомерни, бели, од 3–7 мм. Плод је непуцајућа љушчица лоптастог облика и садржи једно семе. На крају сазревања плодова биљка се при основу суши и губи везу са кореном, тако да суве надземне делове ветар котрља по површини, при чему постепено отпадају плодови са семенима. Овај начин расејевања семена карактеристичан је за пустињске и степске пределе у свету. **Д. к.** је типична степска биљка чији ареал обувата Панонску и Влашку низију, Добруџу, украјинске и руске степе северно од Црног мора, северно Закавказје, а на исток су допрле до простора североисточно од Каспијског мора. У Србији **д. к**. је права природна реткост и реликт степске флоре. Са већине станишта у Војводини и Подунављу, те из североисточне Србије је ишчезао. Увршћен је у *Црвену књигу флоре Србије* као критично угрожена врста. Иначе, **д. к.** је веома декоративан у време цветања, те се може гајити у баштама и парковима.
ЛИТЕРАТУРА: В. Николић, „Crambe L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* III, Бг 1972; В. Стевановић, Б. Буторац, „*Crambe tataria* L.", у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига флоре Србије 1, ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉИ КЕСТЕН
**ДИВЉИ КЕСТЕН** (*Aesculus hippocastanum*), широколисно листопадно дрво из породице Sapindaceae. Расте и до 30 м висине са густом, разгранатом крошњом, а достиже старост и до 200 година. Листове чини 6–9 прстасто сложених листића од којих је средњи најдужи. Цветови су беле боје са жућкастим или ружичастим мрљама, сакупљени у крупне, усправне, метличасте цвасти. Плод је бодљикава чаура у којој су 1–3 крупна, сјајна браон семена, горког и непријатног укуса, од давнина коришћена као лек за емфизем коња. Семеном се хране домаће и дивље животиње.
**Д. к.** је аутохтона врста, арктотерцијарни ендемит јужног дела Балканског полуострва. Од природе расте у рефугијалним просторима у Македонији, клисурама у сливу Дрима, Грчкој, дуж планинског масива Пинда, у Албанији и у ограниченом делу источне Бугарске. Најбоље успева на хумозном, дубоком земљишту и умереној сенци, на висинама од 200 до 1.200 м н.в. и добро подноси ниске температуре и до -30 °С. Према фосилним налазима, пре Леденог доба, био је распрострањен у средњој Европи, одакле се са захлађењем повлачио према рефугијумима Балканског полуострва, где је преживео Ледено доба. У Европу се због споре аутохорије и различитих препрека није вратио природним путем, него је због декоративности почео да се гаји широм Европе још од XVI в., када је лекар и ботаничар К. Клусијус засадио семе **д. к.**, добијено на поклон од турског султана, у дворској башти у Бечу. После извесног времена **д. к.** је гајењем освојио читаву Европу, а затим и Северну Америку. Данас је тешко замислити градске паркове, баште, излетишта на којима нема овог изузетно лепог дрвета дивних листова и још лепших цветова. Највећа опасност за **д. к.** како оних у природним стаништима, тако и гајених, јесте врста лептира -- лисног минера (*Сameraria ohridella*) који оштећује листове, смањује раст дрвета, масу семена, брзину клијања, снагу клијанаца. Овај напасник је најпре откривен у природним популацијама **д. к.** на Балканском полуострву и описан као нова врста за науку 1984. Сматра се да је пореклом из Северне Америке одакле је случајно унет у природне популације, из којих се врло брзо проширио на **д. к.** гајен широм Европе и Малe Азијe. Поред тога опстанак **д. к.** угрожавају и антропогени фактор, локални туризам, загађења средине, шумски пожари.
Листови садрже гликозиде, танине, смолу, а семена скроб, сапонине, уље, гликозиде, танине, горке супстанце и др. Кора се употребљава за лечење сметњи у варењу, против грознице (због горчине) и прехладе, а и против извесних кожних обољења. Раније се користила за штављење коже и за бојење вунених тканина. Екстракт семена **д. к.** садржи есцин, компоненту која стабилизује зидове венских крвних судова, и на тај начин смањује појаву отока и бола у ногама, због чега улази у састав биљних препарата за локални третман вена и хемороида. **Д. к.** у природним популацијама је у глобалној и регионалној европској категоризацији одређен као рањива врста. Природна станишта су данас углавном заштићена, а мере заштите укључују контролу присуства лисног минера и антропогеног деловања у природним стаништима, као и *ex situ* културу генетског материјала узетог из природних популација.
Цвет **д. к.** је симбол града Кијева, престонице Украјине. Веома стар и леп примерак **д. к.** – дрво Ане Франк у центру Амстердама – одржало се до 2010, кад га је сломила олуја. Изданци из семена овог дрвета, после карантинског прегледа, пренесени су и засађени на неколико меморијалних места у САД. Поред тога, **д. к.** је веома погодан и често се користи за обликовање и узгој бонсај дрвцета.
ЛИТЕРАТУРА: А. Туцовић, „Aesculus L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, V, Бг 1973; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2015; Р. Цвјетичанин и др., *Дендрологија*, Бг 2016.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЉИ КРАСТАВАЦ
**ДИВЉИ КРАСТАВАЦ**, штрцавица (*Ecba-llium elaterium*) вишегодишња, дводома, зељаста, по земљи полегла биљка из породице тикава (Cucurbitaceae). Стабло joj je пузеће, разгранато, без витица, прекривено чекињастим длакама. Лиска joj je срцаста, на врху затупаста, по ободу таласаста и према лиски уврнута, на наличју густо беличасто длакава, на лицу чекињасто длакава. Лисна дршка је дугачка. Мушки цветови су у гроздастој цвасти, петомерни, жути, на врху зашиљених латица, са три прашника. Женски цветови су појединачни, исте боје и грађе као и мушки, са три жига. Плод је дугуљаст, чекињасто длакав, храпав, испуњен слузавим садржајем у којем је велик број ситних браон или мрких семена. Када сазри, плод се одваја од дршке и при основи се контрахује, што доводи до експлозивног пуцања и избацивања семена на раздаљину 3–6 м од мајке биљке. Код зрелих плодова пуцање може изазвати и додир. То је релативно редак пример у биљном свету саморасејавања екплозијом плода или балистичким расејавањем (балохоријом). **Д. к.** је једини представник рода и распрострањен је претежно у Средоземљу. У Србији није чест, али се постепено шири на антопогеним рудералним стаништима. Забележен је на неколико места у Војводини, источној и јужној Србији и на Косову и Метохији. Цела биљка, а посебно плодови, су отровни због садржаја гликозида кукурбитацина (елатеринa). У древној медицини користио се као пургатив и за побачаје.
ИЗВОР: The International Plant Names Index and World Checklist of Selected Plant Families 2020.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, М. Обрадовић, „*Ecballium elaterium* (L.) Rich. Допуна Флори СР Србије новим подацима о биљним врстама", у: М. Сарић (ур.), *Флора СР Србије* (Додатак 2), 10, Бг 1986.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВОКОЗА
**ДИВОКОЗА** (*Rupicapra rupicapra*), једна од две врсте рода Rupicapra, потпородице Caprini и породице шупљорогих преживара Bovidae, реда папкара (Artiodactyla). То је омања животиња у односу на друге представнике потпородице и фамилије, висине у раменом делу 70–80 цм, дужине 100–140 цм. Реп је мали и приљубљен уз тело, нарочито видљив за време парења. Постоји полни диморфизам који се огледа у телесној грађи и величини рогова. Мужјаци достижу 35–50(60) кг, а женке 20–30(40) кг. Рогови су прави и на врху уназад закривљени, уочљиво већи и дебљи код мужјака, а код женки и мање закривљени. Летња длака је светлосмеђа, а зимска тамна до тамномрка, много дужа и оштрија, назива се „осје" или „кострет". На челу и образима пружају се до горње и доње вилице широке, светле пруге између којих је тамнија, боје тела. **Д.** је полигамна врста. Полну зрелост женке постижу у другој, а мужјаци у четвртој години. Паре се у новембру и децембру, женка ојари крајем маја и почетком јуна једно, ретко два јарета којa остају са мајком до следеће сезоне парења. Живе у стадима од 15 до 30 јединки која сачињавају женке са младунцима и младим мужјацима, док одрасли мужјаци живе углавном усамљено, а стаду се прикључују у време парења. У природним условима достижу старост од 15 до 20 година. Вешто се пењу, скачу и трче по стрмим и кршевитим теренима. Имају одличан слух и вид. Најчешће страдају од лавина, а млади примерци од сурих орлова, док за време зиме, када се са планина спуштају у околне клисуре и кањоне, могу да страдају и од вукова и рисова. Ипак, највећа опасност за **д**. прети од људи.
**Д.** је планинско-високопланинска животиња. Храни се планинским травама и биљем, али брсти и жбунове и пупољке, поготово у зимском периоду када се спушта у ниже пределе. Њен природни ареал захвата простор евроазијских планина од Алпа, Татри, Карпата, планина Балканског полуострва, преко планина Мале Азије до Кавказа. Високопланинско распрострањење острвског типа и изолованост популација условило је диференцијацију на већи број подврста. На планинама Балканског полуострва живи подврста *balcanica*. Распрострањена је на свим високим Динаридима од Велебита до Проклетија, планинама шарско-пиндског система од Коритника и Шар-планине преко планина Албаније и Македоније, Олимпа и Пинда до Парнаса у Грчкој, затим на високим планинама Бугарске (Стара планина, Витоша, Рила, Пирин, Родопи). У Србији **д.** је природно распрострањена на планинима Тари, Мокрој Гори, Шар-планини, Коритнику и Проклетијама. Унета је у североисточну Србију (Велики и Мали Штрбац у Ђердапу и Злотска клисура), где је на оба локалитета процењена бројност око 300 грла. Најбогатије популације **д.** у Србији се налазе на Шар-планини и Проклетијама. **Д.** је заштићена врста, а лов ограничен ловостајем.
ЛИТЕРАТУРА: R. Garcia-Gonzales, P. Cuartas, „Trophic utilization of a montane/subalpine forest by chamois (Rupicapra pyrenaica) in the Central Pyrenees", *Forest Ecology and Management*, 1996, 88; Љ. Мариновић, „Потенцијална станишта за узгој дивокоза у брдско-планинским подручјима Србије", у: *Савремени аспекти гајења, заштите и коришћења дивљачи у функцији развоја брдско-планинских подручја Југославије*, зборник радова, Бг 1997.
Владимир В. Исајев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВОСТИН
**ДИВОСТИН**, приградско сеоско насеље разбијеног типа, лоцирано 4 км северозападно од Крагујевца. Налази се с обе стране пута Крагујевац – Горњи Милановац. Површина атара износи 637 ха. Настало је 1809. на месту археолошког налазишта из бронзаног доба, а назив је добило по истоименом манастиру на чијем земљишту је изграђено. Насеље повезује три физиономске целине: горњу, средњу и доњу. У горњем делу налази се викенд-насеље. Године 2002. **Д.** је имао 399, а 2011. 422 становника, од којих 93,6% Срба, највећим делом досељених из Старе Србије, Лепенице, Понишавља, Ибра и Македоније. У њему се налази четвороразредна основна школа, дом културе, фабрика за производњу алкохолних пића и др.
Драгица Р. Гатарић
У **Д.** је на простору између сеоске цркве и школе, током првог систематског рекогносцирања Србије 1952, откривено насеље из млађег каменог доба које је садржало материјал из раног и средњег (старчевачка култура) и позног неолита (винчанска култура). Да је реч о изузетно значајном насељу било је јасно већ 1956, када су радници приликом копања подрума једног објекта пронашли седам готово потпуно очуваних антропоморфних фигурина и других предмета, за које се касније испоставило да потичу из рушевина каснонеолитске куће. Народни музеј из Крагујевца организовао је истраживања мањег обима 1959. и 1967. Већ наредне, 1968, Универзитет из Питсбурга, Народни музеј Крагујевац и Филозофски факултет из Београда покренули су заједнички пројекат назван *Ране земљорадничке културе на тлу централне Србије*, под руководством Драгослава Срејовића и Алена Мекферона. Основни циљ пројекта био је проучавање културних промена изазваних увођењем сточарства и земљорадње током старчевачке културе и расветљавање социјалних, економских и технолошких карактеристика винчанских заједница позног неолита. Током четири кампање истражена је површина од око 2.500 м2, а резултати су објављени у обимној монографији на енглеском језику 1988, са 20 детаљних студија о различитим темама из пера 26 наших и америчких стручњака. Примењена методологија археолошких ископавања и документовања била је готово револуционарна за нашу науку с краја 60-их година XX в. Терен на коjeм лежи локалитет је снимљен неинвазивном методом протонске и цезијумске геомагнетне проспекције па су тако добијени подаци о присуству архитектонских остатака испод земље, што је знатно олакшало сама ископавања.
Старије насеље у **Д.** везује се за период раног и средњег неолита, односно за старчевачку културу, док су друго насеље основале заједнице винчанске културе позног неолита. Ранонеолитско насеље подигли су први земљорадници и сточари на тлу централног Балкана. Нове ДНК студије и анализе изотопа показују да су припадници старчевачке културе заправо потомци досељеника са Блиског Истока, који су са собом довели припитомљене животиње на ове просторе и донели нова знања о земљорадњи. Трагови ових најранијих заједница на **Д.** се везују за период око 6.000 година п.н.е. Археоботаничке анализе указују да је старчевачко насеље на **Д.** највероватније подигнуто у природном окружењу које одликује присуство листопадних шума храста, бреста и липе. Иако је архитектура старчевачког насеља била слабо очувана, утврђено је постојање станишта у виду укопаних земуница неправилно кружног и елипсоидног облика, димензија и до 5,8 x 4,8 м, с огњиштима и пећима и једним делом надземним зидовима. Откривене су и праве надземне куће правоугаоне основе, површине до 40м2, са зидовима од блата и конструкцијом од вертикалних облица и преплетеног прућа.
Економија ранонеолитске популације **Д.** заснивала се на узгоју домаћих животиња, у првом реду говечета и козе, док је тек незнатни део неопходних ресурса (месо, кожа, крзно, кост и рог за израду оруђа и оружја) добијан ловом на дивље говече, јелена и свињу. Важну привредну активност чинила је и земљорадња и то узгој двозрне пшенице (*Triticum dicoccum*). О значају житарица сликовито говоре и откривени глинени модели зрна пшенице који се обично тумаче као култни предмети. Највећи број нађених предмета из старчевачког насеља чине делови посуда од печене глине, оруђе и оружје од кости, рога и камена, те велик број глинених животињских и људских фигурина. Карактеристике материјалне културе показују да су у раном и средњем неолиту у **Д.** живели људи који су имали близак однос са заједницама из окружења али и из удаљених регија попут Македоније и Тесалије.
Млађе праисторијско насеље у **Д.** подигли су припадници винчанске заједнице негде око 4900. п.н.е. Оно је трајало око 300 година и напуштено је око 4650. п.н.е. **Д.** се у овом периоду веома брзо трансформисао у динамично насеље величине око 15 ха са пространим, надземним кућама највероватније организованим у редове. Куће су имале зидове од дрвених облица и прућа облепљених блатом. У кућама је било неколико просторија, а површина је износила од 43 до 113 м2. Покућство, намештај и друге врсте кућних структура су били веома добро очувани. У свакој кући налазило се неколико огњишта или пећи за припремање хране и загревање простора. Пронађено је неколико глинених столова и клупа, композитних жрвњева за млевење житарица, глинених контејнера за складиштење намирница, као и велик број целих посуда од печене глине, тегови за разбој, те оруђе и оружје од кости, рога и камена. Укупно је истражено 17 кућа и 11 јама, које вероватно представљају тек један мањи део објеката из винчанског насеља. Нађени предмети сугеришу да се у кућама одвијао велик број различитих активности попут припреме и конзумирања хране, ткања, те једним делом и израда камених алатки.
Савремена методологија ископавања и документовања омогућила је добијање веома важних података за разумевање живота у винчанском насељу у **Д**. Велик број кућа је имао накнадно дозидане просторије за шта поједини истраживачи тврде да је непосредан доказ о увећању броја чланова поједиих домаћинстава. Ово је важан податак и због тога што наводи на закључак да су у једној кући вероватно живели чланови исте породице коју је чинило неколико генерација. У најзначајнија открића у **Д.** убраја се група од седам глинених винчанских фигурина моделованих у усправном положају, са раширеним рукама и карактеристичним птичјим лицем. На овим, али и на другим фигуринама из **Д.** приказане су и крупне, бадемасте очи, нос који подсећа на пачији кљун, као и накит и одећа. За разлику од старијег насеља, економија винчанских заједница се заснивала на гајењу већег броја животињских врста (говече, коза, овца, свиња). Удео лова у економији је нешто значајнији него у претходном периоду са већим бројем ловљених врста, попут дивљег говечета и свиње, две врсте јелена, дабра и зеца. Из **Д.** потиче и велик број алатки од јелењих рогова, као и знатна количина недовршених алатки и необрађених рогова ових животиња. Откривен је и радни простор, као и јама са великом количином одбачених отпадака од производње алатки од камена порцеланита. За економију винчанске заједнице из **Д.** важно је и познавање обраде бакра и бакарних минерала, на првом месту малахита. Рударење и металургија бакра представљају веома важну технолошку иновацију у историји човечанства, а наруквице, перле и остали украсни предмети од ове сировине из **Д.** указују на кључну улогу винчанских заједница у овладавању и ширењу ове нове технологије.
Престанак живота у неолитском насељу **Д.** је готово истовремен са крајем винчанске културе на ширем простору централног Балкана. Негде око 4650. п.н.е све куће на **Д.** су запаљене, а насеље је напуштено и никада више није обновљено. Сличан исход задесио је многа друга винчанска насеља.
Милош Спасић
У **Д.** постоји женски манастир са парохијским Благовештенским храмом који је, на темељима старијих богомоља, саграђен 1974. Пре овога на истом месту налазио се Храм Св. цара Константина и царице Јелене, подигнут 1872. а срушен 1969. Време подизања прве цркве у **Д.** везује се за владавину деспота Стефана Лазаревића, а о развијеном верском животу на подручју данашњег **Д.** сведочи повеља византијског цара Василија II из периода врхунца Византијског царства (1019–1020).
Село **Д.** имало је 1718. две куће и једну цркву. За време аустро-турских ратова црква је 1739. порушена. Новембра 1826. Јоаким Вујић је прошао кроз село, али дивостинску цркву, која је у то време била у рушевинама, не помиње. Године 1861. спомињу се развалине дивостинске цркве и гробови са каменим плочама и натписима. Да би храм оживео, сакупљено је око 500 цесарских дуката, што је дало повода братству манастира Драче да 1861. поднесе молбу за обнову дивостинске цркве. Када је на старом манастиришту 1872. подигнута нова Црква Св. цара Константина и царице Јелене, обновљен је и манастир **Д.** као метох манастира Драче. Црква из 1872. била је у облику триконхоса, а имала је мало кубе и звоник са западне стране. Зидана је од камена, опеке и малтера, а покривена лимом. За време II светског рата црква у **Д.** је напукла до те мере да је cрушена 1969. и на истом месту је саграђена нова у духу традиционалног градитељства. Манастирској целини припада и „целитељниј" извор на којем је 1901. подигнута камена чесма у спомен на краља Милана Обреновића, а краљево попрсје у профилу извео је у бронзаном барељефу Симеон Роксандић.
Радмила Петронијевић
Храм из 1872. био је грађен у традицији рашке школе, тролисне основе са куполом изнад централног дела од ломљеног камена и опеке. Данашњи храм посвећен Благовестима саграђен је 1974. трудом сестринства манастира Драче. Пројекат је урадио Драгомир Тадић по узору на старо српско сакрално градитељство. Основа има план триконхоса са издуженим главним бродом, засведена полуобличастим сводом. Олтарска апсида је петострана а певничке тростране, изнад централног дела је купола на осмостраном тамбуру. На западу је, изнад спратне галерије, четвртасти звоник са бифорама који на врху прелази у осмострани тамбур са калотом на врху. Десно и лево од улаза су два квадратна травеја. Фасада је веома декоративна, разиграна, украшена многим скулптурним детаљима, бифорама, розетама, кровним венцем и слепим нишама. Портал има два слободна стуба спојена луком на врху, са мозаичком сценом Благовести у лунети. Живопис су 1978/79. урадили Момир Кнежевић и јеромонах Данило (Марунић), у поствизантијском стилу. Иконостас у плитком дуборезу израдила је монахиња Јефимија из манастира Драче. За сећање на првобитну храмовну посвету формирана је у манастиру капела цара Константина и његове мајке Јелене. Конак је урађен 1980–1986. по пројекту Радослава Прокића. У **Д.** је 1995. отворено сиротиште за женску децу из Републике Српске чији су родитељи изгинули у рату 1991–1995.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; Ђ. Бошковић, Б. Вуловић, „Манастир Дивостин", у: *Археолошки споменици и налазишта у Србији*, II, Бг 1956; П. Ж. Петровић, „Црква у Дивостину код Крагујевца", *Богословље*, 1968, 1–2; Ј. Јокић, „Помозимо обнову Дивостина", *Православље*, 27. II 1969, 47; М. Богдановић, „Археолошка истраживања на подручју централне Србије", *Станишта*, 1983, 9; А. McPherron, D. Srejović (ур.), *Divostin and the Neolithic of Central Serbia*, Pittsburgh–Krag. 1988; *Српска православна епархија шумадијска 1947–1997*, Краг. 1997; С. Вуковић, „Обнова старе Цркве Светих цара Константина и царице Јелене у Дивостину крајем прошлог века", *Каленић*, 1999, 1; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВОШ
**ДИВОШ**, село у западном делу Срема, на јужној подгорини Фрушке горе, на висинама 140–170 м. Уз јужну ивицу села пролази пут који општинско средиште Сремску Митровицу повезује са Ердевиком и Илоком. Код села се од њега одваја крак до планинског развођа. **Д.** се налази 20 км северозападно од центра општине. Њега на два дела дели долина потока Јарош, који тече према југу у реку Саву. Источно од долине Јароша је Стари **Д.**, који чини једна улица издужена правцем долине, а на западној страни Нови **Д.** са три уздужне и четири кратке попречне улице. Током средњег века помиње се неколико имања тог имена, али се не зна да ли је неко од њих претеча овог села. Поуздано је да се овај **Д.** први пут помиње 1733. као село са 120 „глава". Број становника је знатније порастао током друге половине XVIII в. и касније у другој половини XIX в. Село је било највеће између два светска рата (2.410 становника 1931), а после II светског рата настаје регресија изазвана ратним страдањима становништва (469 ратних жртава), али и променом границе статистичког круга (издвојено је село Стара Бингула са 400 становника). Она је за кратко прекинута усељавањима становништва из Босне. Године 2011. **Д.** је имао 1.361 житеља, од којих 93,3% Срба. У пољопривреди је радило 58,1%, а у прерађивачкој индустрији 11,4% економски активног становништва. Највећи део неаграрног становништва радио је у Сремској Митровици. У селу се налазе православна црква, основна школа, неколико продавница, а јужније је економско двориште пољопривредног комбината. Северно од **Д.** је заселак Кувеждин, а северно од њега манастир Кувеждин.
Слободан Ћурчић
**Црква Св. Георгија.** Тешко страдавши током II светског рата, овај храм саграђен 1769, био је у рушевинама и без свода све до 1984. Претходно претрпевши велики пожар, Црква је 1891. обновљена, а иконостас рестаурисан. Део икона из прве зоне некадашње олтарске преграде је 1945. демонтиран и као импровизована олтарска преграда смештен прво у зграду црквене општине, а потом у Музеј црквене уметности у Сремској Митровици и у капелу у **Д**. На основу композиција *Силазак Св. духа* и *Удовичина лепта* иконостас је атрибуиран Григорију Давидовићу Опшићу, барокном сликару из друге половине XVIII в. Композиције као што су старозаветне префигурације (*Бекство у Египат*, *Жртва Аврамова*) и јеванђељске параболе (*Удовичина лепта*, *Параболе о сејачу и труну и брвну у оку*) Опшић је радио угледајући се на бакрорезе из Вајглове *Библије Ектипе*. Претежни део икона из горњих зона олтарске преграде (*Христос*, *Богородица*, *Св. Тројица*) са редукованим бројем Великих празника датован је у 1786. и приписан Василију Остојићу. Касније је установљено да је Опшић у два наврата радио на украшавању цркве у **Д.** – 1786. и 1795, с тим да заједно са Остојићем ради на осликавању иконостаса 1786, а 1795. самостално израђује зидне слике (*Други Христов долазак*). Као и на иконама са олтарске преграде у Саборној цркви у Сентандреји, Остојић је у **Д.** изоставио златне орнаменте на тканинама, приближивши се новим барокним струјањима са Запада.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: М. Лесек, ,,Непознати радови Григорија Давидовић-Опшића", *РВМ*, 1966–1968, 15–17; ,,О ауторима иконостаса цркве св. Георгија у Дивошу", *ГПСКВ*, 1987, 14; *Уметничка баштина у Срему*, Н. Сад 2000; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2001; С. Ћурчић, Ј. Ђуричић, В. Марјановић, *Општина Сремска Митровица*, Н. Сад 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВОШ ТИХОРАДИЋ
**ДИВОШ ТИХОРАДИЋ**, кнез (? – ?, прва половина XIV в.). Брат усорског кнеза Витана Тихорадића. Јавља се као сведок у двема повељама босанског бана Стјепана II Котроманића (1322–1352). У првој повељи из 1332. наводи се без титуле, међу сведоцима од „Завршја", простране судско-административне области која је обухватала Земуник, Усору, Соли и Треботић. У другој повељи од 1333, издатој у подграђу града Сребреника на Мајевици, кнез Витан је први међу сведоцима, а кнез **Д. T.** је уписан као пристав. Претпоставља се да се област Тихорадића налазила у северној Босни. **Д. T.** је остао запамћен као поручилац богато илуминираног рукописа, познатог под именом *Дивошево јеванђеље*. Писар овог дела, најбољег представника босанског минијатурног сликарства, био је Манојло Грк, творац *Мостарског јеванђеља*, које је можда наручио челник Хлап. Како је за овог властелина поуздано утврђено да је пореклом из „земље" Соли, тако је Манојлова преписивачка радионица могла да буде смештена у пределу североисточне Босне. Синови **Д. T.** су били Сладоје, Милош и Добросав Дивошевић.
ИЗВОР: F. Miklosich, *Monumenta Serbica*, Viennae 1858.
ЛИТЕРАТУРА: „Истраживања о постанку босанске бановине с нарочитим обзиром на повеље кормендског архива", *ГЗМС*, 1906, 18; L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914; П. Анђелић, Постојбина и род Дивоша Тихорадића", *Слово*, 1976, 25–26; М. Благојевић, „Босанско Завршје", *ЗФФБ*, 1979, 14, 1; J. Мргић, „Жупе и насеља ‚земље' Усоре", *ЈИЧ*, 2000, 1–2; *Северна Босна 13–16. век*, Бг 2008.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВОШЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
**ДИВОШЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ**, ћирилички, српскословенски рукопис из друге четвртине XIV в., писан по наруџбини Дивоша Тихорадића, угледног босанског велможе из области Усоре. Његово име је више пута забележено на маргинама рукописа. Јеванђеље је откривено у Цркви Св. Николе у Подврху код Бијелог Поља 1960. Данас се чува у ризници Цетињског манастира. Рукопис је писан на чврстом пергаменту, формата 225 x 165 мм; броји 187 листова. Сачуван је у непотпуном саставу, почиње јеванђељем по Матеју (IV, 21) а завршава јеванђељем по Јовану (XI, 7), којем је придодат један лист хомилитичког садржаја. Текст је писан уједначеним уставним типом ћирилице, у 22 реда по страни, тамнокестењастим мастилом. Фонетске и лексичке особености, као и сачувани потпис писара (...)a manoilo, указују на угледног калиграфа и сликара Манојла Грка, који је живео у Котору и умро пре 1335. Папирни умеци, исписани млађом српском редакцијом црквенословенског језика, припадају каснијој репарацији књиге (највероватније из XV–XVI в.). Сликани украс **Д. ј.** састоји се данас од једне заставице и преко 60 сачуваних иницијала. Правоугаона заставица на почетку јеванђеља по Марку праћена је иницијалом у облику одговарајућег симбола лава. Фигурални иницијали углавном симболично алудирају на садржину текста представљајући само главне актере попут честих мотива двојице браће (Парабола о блудном сину) или човека који држи покрај себе разгранато дрво (Исцељење сухоруког), док се, изузетно, претварају у непосредну илустрацију текста (Христос и Петар, Вешање Јудино). Сликарска обрада иницијала саображена је стилским схватањима романичке уметности Приморја (са примесама готике) која је захваћена византијским схватањима симбола и облика, те се **Д. ј.** издваја као један од најзначајнијих представника српског минијатурног сликарства насталог у првој половини XIV в. на територији средњовековне Босне, у области Хума, карактеристичних по синтези утицаја Запада и Истока. Архаична фигурална и декоративна тематика иницијала показује јаку линеарну стилизацију форми, одсуство волумена и сведеност облика на геометризовану шару, експресивност облика, сигуран цртеж, јасну композицију која омогућава читљивост слова и развијен осећај за декоративност. Уметнички много зрелији од Манојловог јеванђеља, ликовни украс **Д. ј.** указује на могућност да је писар Манојло упослио непознатог уметника за осликавање рукописа.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђурић, Р. Иванишевић, ,,Јеванђеље Дивоша Тихорадића", *ЗРВИ*, 1961, 7; И. Грицкат, ,,Дивошево јеванђеље: филолошка анализа", *ЈФ*, 1961–1962, 25; Ј. Максимовић, *Српске средњовековне минијатуре*, Бг 1983; П. Момировић, Љ. Васиљев, *Ћириличке рукописне књиге Цетињског манастира, ХIV–ХVIII вијек*, Цт 1991; З. Ракић, ,,Јеванђеље Дивоша Тихорадића", у: *Свет српске рукописне књиге (XII–XVII век)*, Бг 2016.
Кристина Милорадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВУША
**ДИВУША**, село у Хрватској, на Банији, изграђено у долини Уне, у југоисточном подножју планине Зринске горе, уз друм који са леве стране реке повезује Нови Град (раније Босански Нови) са Костајницом. Налази се у Сисачко-мословачкој жупанији у општини Двор. Главна улица је формирана дуж друма на око 120 м н.в., а постоји још једна краћа улица паралелна с њом. Општинско средиште је 11 км према југозападу. Године 1961. било је 198 становника, од којих 23,2% Срба. Број становника је временом смањиван, а 1991. било је 147 житеља са 32,7% Срба. Село је страдало у хрватској акцији Олуја и 2001. било је 69 становника са 8,7% Срба. До 2011. дошло је до извесног опоравка српског дела популације када је од 62 становника било 45,2% Срба.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЦИ
**ДИВЦИ**, село у северном делу Србије, у Колубари, у долини реке Колубаре, око 12 км североисточно од Ваљева. Уз јужну ивицу насеља пролазе магистрални пут Ваљево–Београд и пруга Београд–Бар са железничком станицом. Оно је компактно, издужено подно брега Дивачко брдо, на дужини од око 2 км и на висинама 150–200 м. Помиње се од 1735. када је имало 18 домова. Староседеоци су досељени у XVIII и XIX в. из Црне Горе, Босне, Подриња и из околних села. Од краја XX в. траје депопулација. Године 1981. село је имало 793, а 2011. 640 становника, од којих 94,7% Срба. У пољопривреди је било запослено 14,4%, а у прерађивачкој индустрији 26,6% економски активног становништва. Већина ради у предузећима Ваљева, а пољопривреда им је допунско занимање. У њему се налазе велика православна црква из 1857, основна школа, месна канцеларија коју користе и четири околна села, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга и кланица.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЦИ
**ДИВЦИ**, село у југозападној Србији у Старом Влаху, на обронцима планине Јадовник. Са општинским средиштем Пријепољем повезано је локалним слепим путем дугачким око 10 км. Простире се на површини од око 14 км2, по југозападној планинској страни између реке Лим на југозападу и долине његове десне притоке Зебуђе на северозападу и североистоку. Дисперзивног је типа и чини га шест малих заселака, који се простиру од алувијалне равни Лима, на око 480 м н.в. (Љиљци) до 690 м н.в. (Баре). Највише становника имало је 1961. и 1971 (421 становник), чији се број од тада смањивао, те их је 2011. било 311, од којих 52,7% Срба и 35% Бошњака. У селу се налазе четвороразредна основна школа и задружни дом. Раније је било познато по великој производњи креча. Године 1937. код заселка Љиљци откривено је археолошко налазиште.
Слободан Ћурчић
Први подаци о археолошком открићу на овом потесу су из 1931, када је случајно пронађена једна касноантичка гробница. Рекогносцирањима која је исте године обавио Миодраг Грбић, тадашњи кустос Народног музеја у Београду, утврђено је постојање више сличних гробних конструкција на овом потесу. Из извештаја објављеног у *Гласнику СКА*, дознаје се да је реч о засведеној гробници зиданој од опеке са инвентаром у виду једне златне или позлаћене луковичасте фибуле, једне сребрне кашике и стаклене посуде (без ближих описа налаза). Из извештаја се међутим не наслућује да ли су у оквиру гробнице откривени скелетни остаци покојника, нити се дају ближе информације о њеном унутрашњем распореду. На основу материјала, који је послат у Mузеј Зетске бановине, а потом и загубљен, гробница је хронолошки опредељена у касноантичко раздобље. У великој мери је оштећена крајем 70-их година прошлог столећа, при изградњи помоћног приватног објекта на овом потесу. Према саопштењима ондашњих власника земљишне парцеле, у гробници (већа соба) откривени су и један сребрни тањир и већи оловни предмет (оловни сто), вероватно део саркофага власника гробнице. Сличне гробне конструкције познате су и из суседног Коловрата – локалитет Дворине – и припадају врло распрострањеном типу засвођених гробница, најчешће са једном просторијом какве се у централнобалканским провинцијама јављају од IV до VI в. Данас није познато где се налазила гробница коју је М. Грбић описао, а коју спомиње и А. Цермановић Кузмановић, руководилац археолошких истраживања у Коловрату. Археолошка ископавања у **Д.** нису вршена.
Јелена Цвијетић
ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, „Античко одељење", *Годишњак СКА*, 1931, 40; И. Николајевић Стојковић, „Пријепоље и околина у рановизантијско доба", *Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића* (Пријепоље), 1976, 3; А. Цермановић Кузмановић, „Касноантичке засведене гробнице из Коловрата", *Зборник Народног музеја*, 2001, 17, 1; М. Поповић, „Касноантичко наслеђе у Полимљу – проблеми истраживања", *Милешевски записи*, 2002, 5.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВЧИБАРЕ
**ДИВЧИБАРЕ**, туристички центар у западној Србији на планини Маљен, 38 км југоисточно од Ваљева. То је заравњено развође висине око 950 м, са којег се раздвајају притоке реке Градац које отичу према северозападу (Буковска река), Скрапежа које отичу према југозападу (Росичка река), Каменице која отиче према југоистоку (Бела Каменица) и Колубаре које отичу према североистоку (Манастирица). **Д.** су окружене врховима Краљев сто (1.104 м), Стражара (1.061 м), Голубац (1.056 м) и Црни врх (1.048 м). Над њима се сукобљавају утицаји панонског климата са севера и приморског климата са југа што узрокује повећано присуство јода у ваздуху. То погодује лечењу обољења плућа, анемије, астме, мршавости и обољења са неуровегетативним поремећајима.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-divcibare-karta.jpg)
**Д.** имају благу климу, просечно 239 дана без ветра, 280 дана без падавина. Зиме обилују снегом који се задржава и до априла, па постоје и погодни терени за зимске рекреативне активности. Просечна температура ваздуха лети не прелази 22° C. Због тога су **Д.** проглашене „климатским лечилиштем". Од биљног света **Д.** су посебно познате по ливадама, четинарским шумама, а у самом центру се издижу планински борови. Од листопадног дрвећа најзаступљенија су: буква и бреза, црни и бели јасен, храст, цер, граб, леска и др. **Д.** су познате и по различитим шумским и ливадским биљним заједницама (јеремичак, црнуша, каћун, линцура). Крајем априла јавља се најлепши цвет планине – нарцис. Знатно су распрострањене шумска јагода, дивља малина, купина и боровница. Повољни природни услови допринели су и богатству животињског света (срне, дивље свиње, зечеви, веверице, лисице) и пернате дивљачи (фазани, јаребице, камењарке и разне шумске птице). Иницијативе о формирању здравственог центра потичу из 1925. од учитеља из Ваљева. Статус климатског места стечен је 1932. До сада су изграђена три хотела, неколико дечјих и радничких одмаралишта и већи број викенд-кућа. **Д.** годишње посети око 50.000 туриста који остваре око 300.000 ноћења. Насеље **Д.** има 235 становника.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Лома, *Дивчибаре*, Ва 1967; Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Стеван Станковић; Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИВША
**ДИВША** (Ђипша), манастир на јужној падини Фрушке горе који је по предању подигао деспот Јован Бранковић крајем XV в. Током своје историје дуго је био метох манастира Кувеждина у чијој се близини и налази. У документима се први пут помиње средином XVI в., и то у турским исправама. Католикон посвећен Св. Николи првобитно је био једнобродна грађевина са наосом, петостраном апсидом, куполом и припратом, док је данашњи изглед храма последица многих преправки и надоградњи од којих су најзначајније биле оне спроведене током шесте и седме деценије XVIII в. Тада је манастирски комплекс махом добио данашњи изглед. Старија, нижа олтарска преграда зографа Станоја Поповића из прве половине XVIII в. замењена је новим иконостасом који је, резбарен 1752, био рад неке новосадске радионице (Јохан Георг Милер или Марко Степановић), док је 51 икону на њему 1753–1754. осликао Теодор Стефановић Гологлавац, ученик кијевског сликара Јова Василијевича. Висока олтарска преграда припада типу иконостаса сликаних у стилу руско-украјинског барока. Током 1765. подигнут је двоспратни манастирски конак западно од цркве, а потом су, захваљујући ангажовању манастирског старца Матеја, 1766. дозидани манастирска припрата и звоник, као и капела Покрова Пресвете Богородице. Током II светског рата иконостас у Храму Св. Николе је демонтиран, те су сачувани поједини његови делови. Због напуклина насталих минирањем 1944. звоник на цркви је срушен 1970. Археолошка ископавања и истраживања обављена су 1963, а делимична обнова манастирског комплекса вршена је и током 1991–1992.
Ана Костић
У време турског ропства пореска обавеза 1566. за два винограда и једну ливаду износила је 200 акчи, деценију касније порасла је на 1.000, а на име тапијске таксе платио је 4.000 акчи. Један податак из 1702. каже да се налази у ненасељеној долини и да су монаси почели изградњу новог храма. У привилегији Јозефа I 1706. помиње се као метох Кувеждина и такав је остао у наредна два века. Био је скоро опустео, али је храм из XVI в. обновљен 1743. ктиторством Петра Јовановића из Новог Сада. Следеће године је препокривен и тада се у њега досељавају монаси из Кувеждина. Патријарх Арсеније IV наређује 1747. да његови монаси управљају Кувеждином, али је 1753. поново стављен под Кувеждин, који је био већи и богатији. **Д.** се осамосталила 1923, када је Кувеждин претворен у женски манастир. Манастирски храм је крстообразне основе са куполом и вишестраном олтарском апсидом. У II светском рату усташе су га тешко оштетиле, спалиле конаке, срушиле кров на храму и уништиле много вредних ствари. Најнужније оправке извршене су 1970, па је од 1980. поново активан. Делови иконостаса налазе се у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903; Сремски дефтер № 571, № 673.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, „Манастир Дивша", *Браство*, 1928, 22; М. Лесек, ,,Иконе Теодора Иконописца Гологлавца у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици", *ГПСКВ*, 1958, 2; В. Матић, *Манастир Дивша*, Дивша 1981; *Архитектура фрушкогорских манастира*, Н. Сад 1984; О. Милановић Јовић, П. Момировић, *Фрушкогорски манастири*, Н. Сад 1990; *Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја*, Бг 1998; М. Лесек, ,,Иконостаси цркве манастира Дивше", *Саопштења*, 2002, 34; С. Петковић, *Културна баштина Србије*, Н. Сад – Бг 2003; Б. Кулић, *Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку*, Н. Сад 2007.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИГИТАЛИЗОВАЊЕ
**ДИГИТАЛИЗОВАЊЕ** (дигитални пренос), превођење аналогних сигнала у дигитални облик. Oно омогућава дигитални пренос свих врста сигнала било да су по својој природи аналогни или дигитални, тј. користећи коначан број сигнала, почевши већ од бинарног преноса, где се користе само два могућа облика сигнала, који се често обележавају са 0 и 1, па до преноса где се користи веома велик број различитих облика сигнала (обично број сигнала одговара неком степену броја два). Неки сигнали су сами по својој природи дигитални, почевши од телеграфије до данашњег преноса података. Међутим, неки сигнали су по својој природи аналогни, тј. мењају се управо онако како се преношене физичке величине мењају у природи (промена ваздушног притиска код говора или музике, интензитет светлости код слике, температура итд.). У овом другом случају се најпре мора извршити **д.** – претварање у дигиталне сигнале. Оно се формално састоји од три одвојена поступка: узимање узорака аналогног сигнала – *узорковање*, свођење измерених амплитуда на коначан број нивоа – *квантовање* и представљање ових нивоа одговарајућим комбинацијама дигиталних сигнала – *кодовање*. Као резултат се за сваки узорак добија одговарајућа кодна реч коначне дужине. Овако добијене кодне речи које најчешће одговарају низу бинарних импулса (бита) преносе се какве јесу (у основном фреквенцијском опсегу) или се користе за дигиталну модулацију одговарајућих носилаца – најчешће простопериодичних сигнала (пренос у транспонованом опсегу). **Д.** са своје стране омогућава и мултиплексирање, тј. истовремени пренос више сигнала, чак и различитог типа, једним „дигиталним каналом". У нашој стручној литератури се за *узорковање* користе речи *одабирање* и *одмеравање* које нису адекватне самом поступку (енглески назив је *sampling*, француски – *échantillonage* итд.). Овим поступком се не оштећују информације које носи аналогни сигнал. Наиме, постоји теорема која показује да се под одређеним условима (који се своде на то да спектар сигнала заузима ограничен фреквенцијски опсег, а то је увек случај с аналогним сигналима који се преносе) може узети коначан број узорака сигнала у коначном временском интервалу, и да се на основу њих може сигнал потпуно верно реконструисати. Следећи корак је *квантовање*. Оно уноси непоправљиво изобличење у реконструисани сигнал, које се обично назива *шум квантовања*. Међутим, често је „крајњи корисник" преношених сигнала сам човек (говор, музика, слика) а код наших чула постоје „прагови разликовања", тј. ухо или око неће приметити промену интензитета, ако се амплитуда реконструисаног сигнала мења у одређеним границама. На тај начин се може дефинисати захтевани однос снаге сигнала и снаге шума квантовања при датом преносу, а даље треба одредити и број потребних квантних нивоа. Развијене су и посебне методе обраде сигнала пре квантовања које узимају у обзир особине чула (најчешће тзв. *компресија*). Такође, у случају мобилне телефоније, најбитнија је разумљивост преношеног говорног сигнала, па се може допустити већи шум квантовања. С друге стране, уколико се преносе информације које се даље аутоматски обрађују, најчешће у рачунарима, дефинишу се одређени захтеви везани за тачност, који зависе од начина и циља обраде. На крају се врши *кодовање* (кодирање) – представљање амплитуда из коначног скупа комбинацијама елемената неког другог коначног скупа, најчешће бинарног. При овоме се за постизање неких додатних особина корисних за пренос могу користити различити кодови – различити начини пресликавања амплитуде у кодне речи. Наравно, могу се и парови, па и већи скупови суседних амплитуда, представљати одговарајућим кодним речима.
Дигитални пренос је по својој природи надмоћан над аналогним. Наиме, дужина аналогне везе је ограничена јер се, без обзира на њен квалитет, током преноса на преношени сигнал суперпонирају шумови који се додатним појачавањем снаге сигнала не могу елиминисати, него се и они појачавају, тако да на дугачкој линији везе сигнал постепено „урања у шум". Постоје посебне методе побољшања односа снаге сигнала и шума на пријему, али оне нису свемоћне, него само могу да донекле продуже дужину успостављене везе за тражени квалитет сигнала на пријему. С друге стране, основни параметар којим се генерално може оценити квалитет дигиталне везе је вероватноћа грешке – вероватноћа да на пријему један сигнал из скупа коришћених сигнала буде замењен другим сигналом из истога скупа. За борбу против ове појаве користе се кодови за *контролу грешака* (тј. њихово откривање и евентуално исправљање). То се постиже додавањем неинформационих симбола у кодне речи (као што су то у најелементарнијем случају *провере на парност*), специјалним избором скупа сигнала који се користе за пренос или комбинацијом оба ова поступка. Показано је да се вероватноћа грешке може учинити произвољно малом, али се не може постићи дигитални пренос без икаквих грешака. Као што у аналогном преносу може бити више деоница везе са појачавачима, тако у дигиталном преносу може бити више деоница везе са *регенерацијом* сигнала. Ту се, као и на крају комплетне дигиталне везе, на крају деонице из изобличеног приспелог дигиталног сигнала реконструише оригинално послати дигитални сигнал, при чему се могу јавити и грешке. У случају да је вероватноћа грешке незадовољавајуће велика, може се скратити дужина дигиталних деоница тако да укупна вероватноћа грешке буде задовољавајућа. Ако се не могу увести деонице (нпр. веза са објектима лансираним у Сунчев систем), мора се применити јачи код за контролу грешака чиме се само смањује еквивалентна брзина преноса информација, али се вероватноћа грешке одржава на захтеваном нивоу. Амерички научник Клод Шенон је показао да се кроз сваки канал могу успешно преносити информације уз произвољно малу вероватноћу грешке, али да брзина (тзв. *капацитет канала*) овога преноса зависи од квалитета канала (Друга Шенонова теорема).
Првобитни пренос сигнала на даљину био је по својој природи дигиталан – класична телеграфија. Међутим, у даљем развоју телекомуникација – телефонија, радио и телевизија су искључиво користили аналогни пренос, чему је посебно допринео и развој вакуумских електронских цеви (диода, триода итд.). Запис на медијуме је такође у почетку био аналогни (грамофон, магнетофон, магнетоскоп), али је данас практично у свим подручјима дигитални (компакт дискови, флешеви итд.). Године 1938. Алек Ривс је за пренос говора патентирао поступак импулсно кодоване модулације (ИКМ, енглески *Pulse-Code Modulation* – PCM), док су током II светског рата у САД изграђени за војне и друге специјалне примене системи базирани на ИКМ. За јавни телефонски саобраћај ови уређаји су били неекономични и почели су да се примењују тек када су се на тржишту, 60-их година, појавили релативно јефтини транзистори. Године 1962. израђен је први комерцијални ИКМ систем за пренос 24 телефонска канала у САД (по европским стандардима еквивалентни системи данас преносе по 32 канала) по парицама јавне телефонске мреже, користећи само неколико уместо до тада потребне 24 парице. Додатно је примену овога система олакшала могућност да се Пупинови калемови, који су се тада користили, замене одговарајућим регенераторима, а да се при томе не мора вршити никакво даље копање и мењање каблова. Касније су уведени стандарди и дефинисани су системи вишег реда који су омогућили пренос више хиљада телефонских канала. Појам ***д.** телекомуникационе мреже* се односи на прелазак с аналогног на дигитални пренос сигнала на даљину и истовремено прелазак на дигиталну комутацију канала у телефонским централама (дигиталне централе су комутациони чворови у којима су се успостављали дигитални канали између позивајућег и позваног говорника).
Још 2005. године започело се у Србији са дигитализацијом телевизијског сигнала. Следећи важан технолошки корак је појава микропроцесора који су економично могли да врше низ обрада неопходних при дигиталном преносу сигнала. Такође се изузетно напредовало у технологији оптичких влакана (светловода) која имају практично неограничен капацитет. Принцип преноса по оптичким влакнима био је познат и раније, али је тек напретком технологије оптичких влакана, извора и детектора светлости, почетком 70-их година прошлог века, дошло до праве „експлозије" у стварању модерног информационог друштва. Данас практично постоји светска „дигитална" мрежа (→ Интернет), где се сви сигнали преносе дигитално. Изузев радио-емисија, које су и даље аналогне, док се у телевизији иде на **д.**, у свему осталом практично доминирају дигиталне телекомуникације, уз постојање неких мањих „острва" где је пренос још увек анaлогни. Прва генерација мобилне телефоније базирана на аналогном преносу ушла је у комерцијалну употребу 1981. Следеће генерације (друга, трећа и даље варијанте) базиране су на дигиталном преносу.
Значајан допринос **д.** телекомуникационе мреже СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије, дао је ИРИТЕЛ (основан као Институт Електронске индустрије Еи ИРИ 1967 (→ Ирител) кроз развој и производњу дигиталних мултиплексера и система преноса (уређаја) на бази ИКМ (познати као *PCM* мултиплексери). Ови мултиплексери су у свом саставу имали склопове за **д.** говорних канала, склопове за прихватање тада постојећих дигиталних сигнала (телеграфски и телепринтерски сигнали), склопове за мултиплексирање и линијске јединице за прилагођење преноса по бакарним и оптичким кабловима. Под вођством Георгија Лукателе први *PCM* терминал у СФРЈ развијен је 1968. у Еи ИРИ (садашњи ИРИТЕЛ), када је био представљен на Сајму електронике у Љубљани. Био је то терминал за 24 канала по америчком стандарду. По новом европском стандарду, 32-канални терминал развијен је у истом институту. Први пар терминала пуштен је у рад новембра 1975. на релацији Пожаревац–Костолац. Ова релација је радила до 2004. када је замењена савременијим оптичким системом преноса. После почетне производње у Еи ИРИ, производња тог терминала под називом *EI PCM 30/32* настављена је 1978. у Електронској индустрији, фабрици „Пупин". Произведено је више од 5.300 терминала (око 170.000 телефонских канала), инсталирано и пуштено у рад на територији целе СФРЈ. То је била опрема којом је почео процес **д.** телекомуникационе мреже у СФРЈ. Наравно, поред ове опреме која је у потпуности била резултат домаћег развоја и производње, инсталирана је и опрема иностраних произвођача („Siemens", „Ericsson", „Hasler" итд.). Касније, ширење процеса **д.** омогућили су новији и савременији ИКМ мултиплексери (тзв. флексибилни мултиплексери) и уређаји за оптички пренос са *PDH (Plesiosynchronous Digital Hierarchy)* мултиплексерима развијени и произведени у ИРИТЕЛ-у за протоке 8Мбит/с и 34Мбит/с од 1995. до 2000. Даљи развој дигиталних транспортних мрежа преузели су уређаји за оптички пренос по стандардима *SDH (Synchronous Digital Hierarchy))* са протоцима 155 Мбит/с, 622 Мбит/с и 2,5 Гбит/с развијени и произведени у ИРИТЕЛ-у од 2000, а у најновије време оптички системи преноса на бази *OTN (Optical Transport Network)* технологије за пренос 10 Гбит/с и мултиплексирање по таласним дужинама за капацитете 0,4 Tбит/с.
Експериментално дигитално емитовање телевизијског сигнала у Србији је почело у априлу 2005. Стратегија **д.** телевизијског сигнала је, међутим, донета 2009. усвајањем DVB-T2 (*Digital Video Broadcasting – Terrestrial* 2) стандарда за пренос и MPEG-4 p.10 (*Moving Picture Experts Group* part 10) стандарда за компресију видео-сигнала. Одабрана је архитектура мреже једнофреквенцијског типа SFN (*Single Frequency Network*) заснована на IP технологији. Иницијална мрежа за терестричко емитовање у наведеним стандардима је почела с радом 2012. Унутар мултиплекса укупног капацитета 36M Мбит/с преносе се програми у стандардној SDTV (*Standard Definition TV*) и високој резолуцији HDTV (*High Definition TV*). Искључивање аналогног телевизијског сигнала почело је по зонама расподеле у фебруару 2015. Први аналогни предајник био је искључен у зони Вршац. Коначно искључивање аналогних предајника извршено је у зони Авала 10. VI 2015. и тај дан се обележава као почетак дигиталног емитовања телевизијског сигнала у Србији. Том приликом је ослобођен део спектра, познат под именом дигитална дивиденда, и омогућено увођење нове, четврте, генерације мобилних система. Захваљујући избору, у том тренутку најефикаснијих, стандарда, типа и архитектуре мреже, Србија је, као прва држава у Европи, поред радио-фреквенцијског опсега од 800 МХз, ослободила и опсег 700 МХз (који ће се користити за мобилне системе пете генерације). Значајан допринос **д.** телевизијског сигнала у Србији дало је, пре свих, министарство одговорно за област телекомуникација, посебно група инжењера у сектору електронских комуникација планирањем стандарда и ТВ канала, као и мреже за дистрибуцију телевизијског сигнала. Пројектовање и реализација терестријалне дигиталне телевизијске мреже извршени су у Јавном предузећу емисиона техника и везе (ЈП ЕТВ) покривањем 98% популације у Србији. Експериментално емитовање дигиталног радијског сигнала у Србији започело је ЈП ЕТВ 24. X 2018. емитовањем три програма Радио- Београда с предајника на Авали у стандарду DAB+ (Digital Audio Broadcasting).
ЛИТЕРАТУРА: Г. Лукатела, Д. Драјић, Г. Петровић и др., *Дигиталне телекомуникције*, Бг 1984; М. Л. Дукић, *Принципи телекомуникација*, Бг 2008.
Душан Драјић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИГИТАЛНА ЕЛЕКТРОНИКА → ЕЛЕКТРОНИКА
**ДИГИТАЛНА ЕЛЕКТРОНИКА** → **ЕЛЕКТРОНИКА**
# ДИГИТАЛНА УМЕТНОСТ
**ДИГИТАЛНА УМЕТНОСТ**, компјутерска уметност настала или приказана посредством рачунара, логичких операција и нумеричких података. Укључује слике, звукове, анимације и видео-игре. Настаје у садејству уметника и машине када уметник поставља параметре које рачунар обрађује и преводи их у слику или звук. Развој **д. у.** непосредно је везан за развој технологије рачунара и усавршавање комбиновања софтвера с традиционалним ликовним техникама (цртање, сликање и вајање постају интернет и пиксел арт или дигиталне инсталације). Дигитални уметник може да постане свако ко у својој продукцији користи дигиталне медије. Захваљујући софтверској подршци, али и све новијим облицима реализације и презентације, **д. у.** је уметност у настајању, будући да је податна за надограђивање, интервенције, адаптације и друге акције усклађене према времену, простору и расположењу уметника и публике. Унапређењем технологије персоналних рачунара и њиховом релативно великом доступношћу, као и појавом интернета, **д. у.** доживљава експанзију и масовно коришћење које, с једне стране, дозвољава директно обраћање уметника публици заобилажењем контролних и формативних инстанци (комисије, жирирање, ликовни критичари, музеји, министарства), али истовремено доприноси губљењу уметничких критеријума и западању у површност или аматеризам. **Д. у.** улази у састав виртуелне реалности и симулације, вештачке производње културних и комуникационих модела, широке примене и доступности који обогаћују симболичке вредности дела које култура ослоњена на нове технологије поседује и непрекидно развија.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Манович, *Метамедији*, Бг 2001.
Чедомир Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИГЛОСИЈА
**ДИГЛОСИЈА** ((грч. div": двапут, glw'ssa: језик), специјализован вид двојезичности, када два језика или језичка варијетета обављају различите функције у истој друштвеној заједници. Етимолошки, речи билингвизам и **д.** обе значе 'двојезичност', али је прва сачињена од латинских, а друга од грчких елемената, са наведеном специјализaцијом значења. У ужем смислу, **д.** означава функционални расцеп при којем се један, престижни варијетет неког језика користи за тзв. више функције (високо образовање, администрација, књижевност, култура, религија), а други, лингвистички значајно различит и мање цењен варијетет истог језика за тзв. ниже функције (основно школство, неформална свакодневна комуникација, усмено језичко стваралаштво, популарна забава). Класични случај **д.** јесте вишевековна конкуренција двају варијетета новогрчког језика, практично окончана почев од 1976. признањем народног (димотики) као савременог стандарда, са све мањим примесама ученог (катаревуса), највише у службеним регистрима. Сличан однос постоји између класичног арапског и различитих говорних дијалеката у појединим арапским земљама, или између стандардног немачког и немачког дијалекта у Швајцарској.
У новијем и ширем смислу, **д.** обухвата и различите језике, не само варијетете, распоређене по функцијама. Тада су ретко у питању само два језика, као у Парагвају шпански као виши и домаћи индијански језик гуарани као нижи, а много чешће три или више њих (триглосија, тј. полиглосија), у лепези несводивој на просту опозицију вишег и нижег. Има средина у којима се један језик или варијетет користи у породици, други за говорну комуникацију на послу, трећи у образовне или административне сврхе, четврти можда за верске обреде и сл. Општа вишејезичност у некој држави често садржи елементе **д.**, као кад се у Тунису арапско-француски билингвизам комбинује са **д.** унутар арапског. У тројезичном Луксембургу неретко се у парници сведочи на домаћем варијетету немачког као основном говорном језику, док се расправа међу адвокатима води на француском као језику престижа, а пресуда формулише на стандардном немачком као пословном језику. До сложеног укрштања ових односа може доћи и у сасвим малим заједницама; у северозападној Истри већина етничких Италијана је двојезична (италијански и словеначки), али још уз двоструку **д.** (стандардни и локални варијетети обају језика).
**Д.** је у разним облицима заступљена и на подручју српског језика. Изразит диглосијски расцеп између мешаних књижевних и литургијских језика XVII и XVIII в. и говора простог народа уклоњен је Вуковом реформом језика и правописа, у корист овог другог. Међутим, у много блажем виду **д.** опстаје све до данас, кроз однос стандардног српског и његових удаљенијих дијалеката, па образовани житељи Ниша или Врања располажу двама кодовима свог језика – као, уосталом, и говорници других језика чији локални или регионални дијалекат увелико одудара од одговарајућег језичког стандарда. Нарочито у оваквим случајевима, наглашена **д.** (са поделом на „више" и „ниже" кодове) доживљава се као анахроно наслеђе превазиђених друштвених односа. Стога би у перспективи требало тежити консолидацији вишејезичности са што мање примеса **д.**, дакле ситуацији у којој би цео распон функција био бар начелно свакоме доступан у његовом сопственом језику или варијетету. Овакво решење, теоријски идеално, али у пракси тешко оствариво, свакако би више одговарало природи модерних демократских друштава.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Бугарски, *Језици*, Бг 2010; М. Радовановић, *Социолингвистика*, Н.Сад 2003.
Ранко Бугарски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИГРАФИЈА
**ДИГРАФИЈА** (грч. div": двапут, gravfein: писати), употреба два писма за исти језик. У средишту досадашњих описа те појаве налази се тип напоредне употребе различитих писама у конкурентној или функционално разграниченој примени. Основни тип **д.**, који је у суштини у сукобу са законом економије комуникативног система, јесте пре свега синхрона **д.** – различито бележење истог језика у истом времену. Уколико се користе типолошки различити системи писма, онда њихова употреба може бити функционално разграничена и они се тада међусобно допуњују, какав је нпр. случај с употребом кинеског писма у североисточној Азији: у првом реду у Јапану и, данас у врло ограниченом обиму, у Јужној Кореји, где се употребљава заједно с домаћим фонографским системима каном и хангулом. То је тзв. структурна **д.**, у којој употреба различитих графичких система има превасходно филолошки ослонац (дуга традиција и укорењеност кинеског језика и писма у тим срединама). Уколико се пак употребљавају писма исте типолошке структуре, онда је њихово разграничење по правилу условљено ванјезичким чиниоцима. Такво разграничење може бити подржано културним и политичким чиниоцима, при чему носиоци истог језика тада нису чланови исте заједнице, као у случајевима Индије и Пакистана или Југославије. У првом случају се различит идентитет истог језичког садржаја графички изражава опозицијом деванагари : арапско писмо, а у другом, данас са различитим статусом у стандардном српском језику и у пракси, опозицијом ћирилица : латиница. То би у суштини био формални тип синхроне **д.**, који постоји само на нивоу заједничког језика који у одређеном, дужем или краћем, временском периоду повезује културно и политички различите заједнице. Када се, међутим, различита писма употребљавају у истој средини, од стране чланова исте заједнице, стварају се услови за њихову конкурентну употребу, која зависи од различитих културних или пак идеолошких оријентација унутар заједнице која их користи. То је маркантнији тип **д.**, који сведочи о рушењу културног континуитета и културног јединства унутар дате заједнице. С променом културне оријентације долази и до неминовне преваге у употреби одређених писама, која се завршава сменом једног писма другим. Док први тип синхроне **д.** – структурна (функционална) **д.** – може бити временски неограничен, овај други тип – конкурентна **д.** – синхрон је само привремено и постоји само док се не оконча смена одређених графичких система. Без обзира на дужину трајања, конкурентна **д.** је увек привремена и увек се претвара у тзв. дијахрону секвенцијалну **д**. Историја је препуна примера одумирања и замене појединих писама услед промене културних обележја и културне оријентације у датој средини. Смена писама може се окончати релативно брзо, ако уследи као последица званичног договора већине чланова дате заједнице, који може бити удружен с државном регулативом (као што је нпр. био прелазак на латиницу у Румунији 60-их година XIX в., као и прелазак на латиницу у Турској и Вијетнаму 20-их година XX в.). Ако, пак, наступа спонтано и без договора већине чланова неке заједнице, пратећи смену генерација у њој, онда може трајати веома дуго, као у случају српске писмености, у којој потискивање националног ћириличког писма траје већ читаво столеће. Конкурентна сихрона **д.** у суштини је основни тип **д.** који се може појавити у свим врстама **д**. Она је увек спољашњи израз културног дисконтинуитета и нарушеног статуса неке културе. Конкурентна **д.** је стога конкуренција двеју култура и у крајњој линији доказ смене култура или њихових битних обележја у одређеном времену.
ЛИТЕРАТУРА: E. Berlanda, *New Perspectives on Digraphia: A Framework for the Sociolinguistics of Writing Systems*, Toronto 2006; В. Станишић, „Типолошки оквири српске диграфије", *НССВД*, 2010, 39/3; П. Пипер, *Српски језик између великих и малих језика*, Бг 2010; „О диграфији у српској и корејској писмености", *НССВД*, 2012, 41/1; *Лингвистичка славистика: студије и чланци*, Бг 2014.
Вања Станишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИДАКТИКА
**ДИДАКТИКА** (грч. didavskein: поучавати; didaktikh; tevcnh: вештина поучавања), наука о настави, педагошка дисциплина која проучава проблеме васпитања и образовања у настави. **Д.** је означавала вештину или умеће поучавања. Развој термина **д.** од најстаријих времена и народа има свој историјски пут који се није односио само на наставу и учење, него је имао и друга значења. У старој Грчкој делови књижевности, нарочито они која су имали поучну сврху, а код Римљана песнички и филозофски појмови, означавани су термином **д**. Настанак **д.** као научне дисциплине повезан је са појавом школе као институције која је требало да одговори на потребе привреде и реши противречност између све већег обима знања којима је појединац требало да овлада и немогућности породице да радно искуство пренесе на млади нараштај. Термин **д.** којим се означавала научна дисциплина поново се јавио тек у XVII в. у списима Волфганга Раткеа (**д.** или вештина поучавања), у којима је он **д.** дефинисао као искуство наставе, тј. као специфичну практичну вештину. Као одговор на све развијенију индустријску производњу и потребу за масовним, а пре свега ефикасним школовањем младих, Јан Амос Коменски је први **д.** конципирао као систем научних знања и поставио темеље развоја нове дисциплине. У свом познатом делу *Велика дидактика* (*Didactica magna*, 1657) Коменски је изнео идеју о **д.** као „општој вештини да се сви науче свему". За оно доба Коменски је написао револуционарну књигу у којој је представљен свебоухватни, теоријски и практично разрађен програм за обликовање школе и наставе. Разматрао је и данас важна питања наставе: садржај образовања, дидактичке принципе (очигледности, поступности и др.) и организацију разредно-часовног система. Дидактичке идеје Коменског разрађиване су даље у радовима педагога XVIII и XIX в. У време просветитељства, у епохи када су хуманистичка начела добила посебну важност, Жан Жак Русо је утицао да се у **д.** прихвати идеја да дете има своје потребе и актуелне интересе, а Јохан Хајнрих Песталоци да циљ наставе треба да буде развој свих потенцијала и способности човека, негирајући тиме све форме једностраног васпитања. Родоначелник теорије формалног образовања Јохан Фридрх Хербарт истакао је као основни задатак наставе развој умних способности детета. Анализирајући проблем односа наставе и васпитања, Хербарт је у **д.** увео термин „васпитна настава". Средином XIX в. Фридрих Адолф Вилхелм Дистервег је изнео за своје време иноваторске идеје, о томе да се човек може развијати само кроз делатност ослањајући са на прошла искуства. Дистервег је поставио темеље развијајуће наставе који су садржани у 33 закона и правила. Велику пажњу поклањао је очигледности, доступности и организованости наставе, култури речи и умној активности ученика у настави. За прву половину XX в. карактеристична је тзв. педоцентрична **д.** Џона Дјуија која се развила у оквирима прагматистичке педагогије. Главни принцип педоцентричне **д.** Дјуија је да наставу треба засновати на искуству јер дете, слично научнику, истражује свет у процесу рада и праксе. Крајем XIX и почетком XX в. педагогија се у Србији убрзано развијала под снажним утицајем немачке педагошке мисли, а посебно педагошких идеја Хербарта. У наведеном периоду многи педагози разматрали су проблеме школе и наставе, постављајући темеље **д.** као педагошке дисциплине. Својим радом нарочито су се истакли: Јован Миодраговић, Сретен Аџић, Милан Шевић, Војислав Бакић, Стеван Окановић, Љубомир Протић, Милош Милошевић, Вићентије Ракић и Војислав Младеновић.
Првобитно схватање **д.** као праксе деловања с акцентом на поучавању у настави довело је до садржајно сиромашнијег тумачења **д.** као теорије наставе. Такво тумачење је доживело критику јер предмет дидактичких истраживања није ограничен само на проучавање образовања у редовном школовању, него је он много шири и односи се на све системе образовања и на образовање схваћено као целоживотни процес.
**Д.** није само непосредно деловање него и теоријска дисциплина која je усмерена на анализу и планирање процеса поучавања и учења путем наставе и подразумева критику актуелне наставне праксе, па због тога **д.** није ни само теорија, него и промишљање будуће праксе и преузимање одговорности за њу. Предмет истраживања **д.** је међусобна повезаност процеса образовања и наставе у којем се настава схвата као образовно средство, а основни задатак **д.** је да објасни законитости према којима се одвија наставни процес. **Д.** разматра проблеме дефинисања циљева образовања, критеријуме избора садржаја наставе у контексту развоја школских програма, као и методе и нове организационе форме учења у настави. Значајан проблем који анализира **д.** јесте и улога савремених медија у образовању, те питање разраде прецизних метода провере и оцене процеса учења и остварености постављених исхода образовања и наставе. Теоријско-методолошку основу **д.** је развијала уважавајући достигнућа других научних дисциплина у оквирима филозофије, психологије и социологије. Разликујемо општу **д.** која се свеобухватно бави теоријским и практичним проблемима наставе и предметне **д.**, односно методике наставе које изучавају особености и законитости наставе конкретних научних области (методика наставе математике, методика наставе матерњег језика, итд.).
**Д.** се у актуелном тренутку суочава са неколико изазова који је доводе у ситуацију да преиспита своју позицију и перспективе развоја. Један од изазова је све бржи и у односу на општу **д.** самосталнији развој предметних **д.** (методика наставе). Такође, приметна је тенденција све веће специјализације дидактичких истраживања на различитим нивоима (од наставе у основним школама до високошколске **д.**) и истраживања у посебним областима знања која доприносе стварању независних дидактичких концепата како на теоријском, тако и на плану наставне праксе. Широк спектар могућих области поучавања и учења све теже опстаје као општи, односно све је сложеније да општа **д.** сачува целовитост свог предмета истраживања. Интересовање других, не увек педагошких научних дисциплина за дидактичке проблеме довело је до стварања нових концепција поучавања и учења и до потребе да се преиспита статус **д.** као дисциплине која је традиционално везана за наставу у школама. Стога савремена **д.** све интензивније проучава иновативне системе организације наставе и нове тенденције у конципирању процеса учења у настави тако да темељна, дуго подржавана и несумњива дидактичка поставка о систематској настави као претпоставци постизања циља учења не сме бити препрека за уважавање све различитијих налаза емпиријских студија о повезаности између услова, процеса и резултата наставе и учења. **Д.** као посебна педагошка дисциплина изучавана је и развијана у оквиру студија педагогије на Филозофским факултетима у Београду, Новом Саду, Нишу, Приштини (Косовској Митровици), Учитељском факултету у Београду, као и на Педагошким факултетима у Ужицу, Врању, Јагодини и Сомбору. После II светског рата посебан допринос развоју **д.** у Србији дали су: Милан Јањушевић, Тихомир Продановић, Радослав Ничковић, Вујо Кнежевић, Милан Баковљев, Вељко Банђур, Јован Ђорђевић, Живорад Цветковић, Славко Кркљуш, Младен Вилотијевић и Мара Ђукић.
ЛИТЕРАТУРА: М. Мајсторовић (ур.), *Педагошка Југославија*, Бг 1939; Н. Поткоњак, П. Шимлеша (ур.), *Педагошка енциклопедија*, Бг 1989; В. В. Давыдов (ур.), *Российская педагогическая энциклопедия*, 2, Москва 1993; Ј. Ђорђевић, Н. Трнавац, *Педагогија*, Бг 2005; M. A. Meyer, M. Prenzel, S. Hellekamps, (ур.), *Perspektiven der Didaktik*, Wiesbaden 2008; Н. Поткоњак, *Педагогија у Срба (до 1945)*, Бг 2012.
Саша Дубљанин
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИДАСКАЛ
**ДИДАСКАЛ** (грч. didavskalo": учитељ), теолог, односно свештено лице које је у дане без богослужења вршило надзор над црквеним школама и припремало будуће свештенике за рукоположење у Српској православној цркви. **Д.** су предавали богословље и поучавали у самој цркви (у патријаршијским школама) и ван њих, често и на народним скуповима. Познато је да су неки пећки патријарси при својој катедралној цркви плаћали **д.**, а исто срећемо и код митрополита београдских и карловачких. Имали су велик углед и често су постајали епископи и виши црквени достојанственици. У српском народу је за учитеља дуго коришћен назив даскал, нарочито у јужним крајевима Србије и у Македонији. Дистинкција у односу на назив **д.** (дидаскалос) направљена је у периоду када су свештеници почели свој учитељски рад у световним школама, а нарочито када су се појавили световни учитељи. Подаци о даскалима су ретки и штури у XV и XVI в., док су веома многобројни и исцрпни у XVII и XVIII в.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве*, Бг 1993; Н. Трнавац, *Лексикон историје педагогије српског народа*, Бг 2012.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИДАСКАЛИЈЕ
**ДИДАСКАЛИЈЕ**, структурни чинилац драмског текста. Прво коришћење термина **д.** контекстуализовало је његову употребу у домену позоришта. Стари Грци су речју **д.** означавали записник о надметању драмских извођења приликом прослављања празника у славу бога Диониса. Наведена ужа контекстуализација овог термина којим је његова употреба омеђена историјским раздобљем антике и почецима развоја драмске и позоришне уметности, замењена је новом, широм и везаном за структуру драмског текста. Ова употреба термина **д.** донела је и термин „ремарка" као његов синоним. Њоме означавамо основну употребу **д.**, односно ремарки у драмском тексту са циљем извесног објашњења и/или упутства везаног за елементе драмске структуре, односно јунака, радњу, композицију, језик, време и простор. Њима се непосредно посведочава двострука природа драмског текста будући да он припада и књижевној и позоришној уметности. **Д.** као ремарке уносе дискурс пишчевог коментара у драмски текст као уметничко дело. Зато су оне штампане другачијим типом слова од осталих делова драме и наводе се у заградама. Облик и садржина **д.** крећу се од штурих назнака о мизансцену неке драмске појаве, начину говора (темпо, паузе, интонација), кретања или понашања јунака (мимика, гест), описа костима или реквизита преко развијених објашњења наведених и других елемената драмске структуре, изузетно упутних како за редитеља који драмски текст поставља на сцену или глумца који игра одређену улогу, тако и за читаоца и тумача драмског дела, до готово осамостаљеног дела драмске структуре попут оног у модерној и постмодерној драматургији. Модел веома развијених **д.** јавља се у другој половини XIX в., на таласу развоја психолошке и лирске драме, што показују структуре Чеховљевих, Ибзенових или Стриндбергових драма.
Развијене **д.** у историји српске драме појављују се као пратећа појава продора епских техника у драмску структуру током XIX в. Узроци епизације драме у српској књижевности везани су за природу драмског жанра, потребе настајања драмског текста и драматуршке проседее неког писца. Када је у питању прва врста узрока, треба имати на уму низ драмских жанрова као што су нпр. облици пригодне драме, школске драме, рецитала, предлошка за сценску изведбу, церемонијалне и панорамске драме чија је структура одличан показатељ конститутивног карактера епских механизама у драмском жанру, а један од њених елемената су свакако развијене **д.** у улози описивања радње и јунака. Текстове који припадају наведеним драмским жанровима у својим опусима имају Ј. Стерија Поповић, Ј. Суботић и др. У одређеном броју примера развијене **д.** постоје услед транспоновања текста епског карактера (народне епске песме, приповетке, романа) у драмски текст, односно услед драматизација. Постоје и примери када драматуршки проседе одређеног аутора чува епску природу његовог литерарног талента о чему нпр. упечатљиво сведоче драме Б. Станковића (*Коштана*, *Ташана*), поникле из примарно наративних структура, односно делова и мотива његових приповедака. Стога се у њима јавља епизација догађајне структуре, делови драмске радње подсећају на слике, а носилац драме није јунак него ситуација. Отуда и врло развијене дескриптивне **д**. Појава модерне драме у српској књижевности на почетку XX в. донела је и развијенију и значајнију улогу **д**. Ток њиховог развоја могуће је пратити у драмама представника постромантичарске, симболистичке и експресионистичке драме (драме М. Бојића, Т. Манојловића, М. Настасијевића, М. Црњанског), преко послератне реалистичке драме епског карактера (драме Ђ. Лебовића А. Обреновића), мисаоне или – како је још одређује С. Селенић – митске и поетско-концептуалне драме (драме Б. Михајловића Михиза) и у појединим ауторским опусима (драме М. Црњанског), све до савремене, постдрамске и постмодерне драме у којима каткад драмски жанр, каткад аудитивни или визуелни елементи а каткад фрагментаризација драмске структуре **д.** дају специфичну природу и положај, понекад и литерарну вредност (драме Б. Пекића, Д. Ковачевића, Љ. Симовића, М. Марковић).
ЛИТЕРАТУРА: С. Селенић, „Савремена српска драма" у: *Антологија савремене српске драме*, Бг 1977; М. Ђурић, *Историја хеленске књижевности*, Бг 1989; П. Марјановић, *Српски драмски писци XX столећа*, Н. Сад 1997; Ж. П. Саразак (прир.), *Лексика модерне и савремене драме*, Вш 2009; З. Несторовић, *Велико доба. Историја развитка драме у српској књижевности XVIII и XIX века*, Бг 2016.
Зорица Несторовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИДИМОТИЧКА БИТКА
**ДИДИМОТИЧКА БИТКА**, битка вођена 1352. у оквиру грађанског рата који је у Византији отпочео након смрти цара Андроника III Палеолога (1328–1341) и одвијао се у неколико фаза. Две супротстављене стране које су предводили цареви Јован V Палеолог (1341–1391) и Јован VI Кантакузин (1347–1354), у својим обрачунима ослањале су се на помоћ својих савезника ван граница царства. Цар Јован V рачунао је на помоћ српског цара Стефана Душана (1345–1355), којем је као таоца послао свог млађег брата, деспота Михаила, али и на подршку бугарског цара Јована Александра (1331–1371). Са друге стране, цар Јован VI Кантакузин не по први пут ослањао се на помоћ свог зета, турског емира Орхана (1326–1362). Помоћни одред српске војске, према византијском писцу Нићифору Григори, чинило је 4.000 људи, док Кантакузин сматра да је бројао 7.000. Турска османлијска војска од 10 или 12 хиљада војника вођена Орхановим сином Сулејманом прешла је на европско тло преко Хелеспонта (данас Дарданели). Средином октобра 1352, недалеко од Дидимотике у Тракији, у доњем току реке Марице, код тврђаве Емфитион савезници цара Јована V сусрели су се са Османлијама. Бугари су се одмах на почетку повукли у Дидимотику, избегавши губитке, док су српска коњица коју је предводио казнац Бориловић и византијски одреди цара Јована V претрпели велик пораз. Заповедник српске војске са малим бројем људи успео је да се спасе. Сам цар Јован V није лично учествовао у овом сукобу. Посебан значај ове битке јесте у чињеници да је она отворила могућности за даље несметано продирање Турака Османлија на Балканско полуострво.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, VI, Бг.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Историја Византије*, Бг 1959; Р. Радић, *Време Јована V Палеолога*, Бг 1993; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, *Стефан Душан – краљ и цар (1331–1355)*, Бг 2005.
Дејан Јечменица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИ-ДИ-ТИ
**ДИ-ДИ-ТИ** (дихлор-дифенил-трихлоретан), познати и сада углавном забрањени инсектицид. Формула је (Cl−C6H4)2CH−CCl3, а потпуни назив је 1,1-*бис*(4-хлорфенил)-2.2.2-трихлоретан. То је бели прах, практично нерастворан у води, а добро растворан у органским растварачима. Синтетизован је од стране аустријског хемичара Отмара Цајдлера 1874, али је његово инсектицидно дејство открио тек 1939. швајцарски хемичар Паул Милер. Индустријска производња је почела у швајцарској фармацеутској фирми „J.R. Geigy A.G.", а на тржишту се појавио 1942. То је био најефикаснији до тада познати инсектицид. Према инсектима се понаша као нервни отров. Његовом применом је успело први пут да се у многим крајевима света униште комарци, преносиоци маларије и тако искорени ова болест. У пољопривреди се успело да се драстично смање штете од путујућих скакаваца, од кромпирове златице и других инсеката. Милер је 1948. добио Нобелову награду из медицине и физиологије. Почетком 50-их година ХХ в. појавили су се први знаци оштећења природног екосистема: због тровања и хормонских поремећаја дошло је до драстичног смањења броја птица које се хране инсектима, као и птица грабљивица − које се налазе на врху ланца исхране. Сем тога, утврђено је да се **ДДТ** сакупља у масном ткиву човека и животиња, да се преноси мајчиним млеком на децу и младунчад, да опонаша одређене сексуалне хормоне и да је у огледима са животињама канцероген. Још 60-их година примећена је појава изразите отпорности комараца према **ДДТ**, праћено са поновним порастом броја оболелих од маларије. **ДДТ** је хемијски врло стабилан и релативно дуго се задржава у животној средини. Зависно од услова, бива разграђен од стране разних микроорганизама и сунчевог зрачења. Неки од примарних производа разградње токсичнији су од самог **ДДТ**. Време потребно да се разгради половина неке почетне количине износи у појасу умерене климе од 2 до близу 17 година. Због тога човек и данас преко хране животињског порекла уноси мале количине **ДДТ**. Током 70-их година је производња и примена **ДДТ** у већини западних земаља забрањена, док је примена у многим земљама трајала још две до три деценије. Најзад је у организацији Уједињених нација 2001, Стокхолмском конвенцијом забрањен, осим за случај борбе против маларије. Забрана је почела да важи од 2004. Држава Србија и Црна Гора потписала је конвенцију 2002. Године 2008. је 15 држава пријавило поновну употребу **ДДТ** искључиво за случајеве сузбијања епидемија код стоке изазване инсектима. Према савременим прописима, у Србији, као и у Европској унији, максимално дозвољена концентрација **ДДТ** и његових деривата у месу и риби са садржајем масти преко 10% је 1 мг по кг масти, док је у месу са мање од 10% масти 0,1 мг по кг јестивог дела.
ИЗВОРИ: *СГРС*, 25/2010, 28/2011, 20/2013.
ЛИТЕРАТУРА: D. A. Ratcliffe, „Decrease in Eggshell Weight in Certain Birds of Prey", *Nature*, 1967, 215; V. P. Sharma, „The Fallen Angel", *Current Science*, 2003, 85, 11. H. van den Berg, „Global Status of DDT and Its Alternatives for Use in Vector Control to Prevent Desease", *United Nations Environment Programme*, 5. Mai 2008.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИДИЋ, Љубомир Љуба
**ДИДИЋ, Љубомир Љуба**, трговац, народни посланик (Сокобања, 19. III 1849 – Kрaљевица код Зајечара, 7. ХI 1883). Политички се формирао под утицајем српских социјалиста. Био је председник пододбора Радикалне странке у Сокобањи, а захваљујући својој делатности стекао популарност у народу. Изабран за општинског кмета у Сокобањи 1877, а на изборима 1878. постао је народни посланик свога среза. У Скупштину је био биран на свим изборима до 1883. Као посланик се истицао чврстим опозиционим ставом према влади и краљу. Присуствовао састанку Главног одбора Радикалне странке на којем се расправљало о ситуацији у Србији током скупштинске кризе септембра 1883. На прве вести о немирима у Бољевцу искористио је незадовољство у народу владиним мерама о одузимању оружја од Народне војске и 25. Х 1883. подигао побуну у Сокобањи. Предводећи устанике ушао је у зграду начелства и преузео власт. Постао је председник Привременог извршног одбора. Предлагао је револуционарне мере: конфискацију имовине из свих радњи, укључујући и његову; погубљење свих ухапшених чиновника и употребу целокупне своте новца из општинске касе за куповину наоружања. Део народне војске под његовом командом држао је положаје у Трубаревачкој клисури. Пре сукоба са редовном војском 26. октобра покушавао је да преговара о примирју са потпуковником Александром Протићем и да му објасни разлоге побуне. После пораза народне војске отишао је у Књажевац по помоћ где је сазнао да је буна окончана. Ухваћен је при покушају бекства за Бугарску. Преки суд у Зајечару га је 6. новембра прогласио кривим због организовања и руковођења Тимочком буном и осудио на смрт. Није признао кривицу, нити ју је пребацивао на некога другог. Стрељан на Краљевици, изнад Зајечара.
ИЗВОР: *Тимочка буна 1883, Грађа I–VI*, Бг 1954–1986.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Илић, *Зајечарска буна*, Бг 1910; *Пашић*, илустровани радикални алманах, 1, Бг 1925; А. Раденић, „Тимочка буна 1883", у: *Из историје Србије и Војводине*, Бг 1973; *Тимочка буна и њен друштвено-политички значај за Србију XIX века*, Бг 1986.
Југослав Вељковски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИДИЋ, Љубомир Љуба
**ДИДИЋ, Љубомир Љуба**, глумац (Београд, 28. VII 1921 – Београд, 9. XII 1987). Глуму је започео да учи при Драмском студију Народног позоришта, где први пут ступа на сцену после II светског рата (1949). У међувремену учествује у НОБ-у, ради у фабрикама, службеник је Радио Београда (1945–1947), члан Народног казалишта у Ријеци (1947–1949), потом Народног (1949–1951) и Хумористичког позоришта (1951), НП у Нишу (1952–1955), Београдске комедије (1955–1958), Савременог позоришта (1959–1975), Атељеа 212 (1958, 1969), Позоришта на Теразијама (1975–1979). У неколико наврата радио је у статусу слободног уметника. У позоришту је остварио преко 75 улога у најразноврснијем репертоару, али је највише уметничке домете достигао у тумачењу ликова у комедијама Бранислава Нушића. Ширу популарност код публике стекао је годинама тумачећи лик самог Нушића (*Аутобиографија*, *Бен Акиба*) пред разноликим аудиторијумом, највише у београдској боемској четврти Скадарлија. Играо је у свим популарним хумористичким серијама и филмским комедијама Радивоја Лоле Ђукића (*Сервисна станица* 1959–1960) и снимио преко 20 филмова (К. Голик, *Плави 9*, 1950; Б. Марјановић, *Цигули мигули*, 1952; Б. Бауер, *Сињи галеб*, 1953; О. Липски, *Звезде путују на југ*, 1959; Љ. Радичевић, *Љубав и мода*, 1960). Значајније позоришне улоге: Џими Џинкс (М. Мејо, *Моја беба*), Јакоб (Б. Брехт, *Просјачка опера*), Јаблан (Љ. Бобић, *Породица Бло*), Ричард (Џ. Акселрод, *Седам година преживљавања*), Мики (Б. Нушић, *Пут око света*), Чудаков (В. Мајаковски, *Хладни туш*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: „Народно позориште Ниш (1944–1987)", *Театрон*, 1987, 59/60/61; С. А. Јовановић, *Позоришне студије и критике*, Бг 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; Ф. Пашић (прир.), *Београдско драмско позориште 1947–2007*, Бг 2007; П. Волк, *Преображење – Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009; *Позориште на Теразијама. Шездесет година – 1949-2009*, Бг 2009.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЕТИЛ-ЕТАР → ЕТАР
**ДИЕТИЛ-ЕТАР** → **ЕТАР**
# ДИЗАЈН
**ДИЗАЈН** (лат. *designаre*: означити, описати; енг. *design*: нацрт, пројекат), у најширем смислу, креирање и планирање свих производа које је направио човек, а тиме и начин за побољшање квалитета живота. У ужем смислу, **д.** je уметничка и техничка дисциплина обликовања предмета за масовну индустријску производњу. За разлику од уникатног уметничког дела чија је суштина првенствено исказивање уметничке поруке и изазивање осећања лепоте, **д.** је заснован на практичности, функционалности, употребљивости, односно сврховитости великог броја предмета, као и елемената који су чиниоци његове естетске вредности.
**Д.** је настао упоредо с развојем индустрије, на традицији уметничке занатске производње када су поступак рада и сам метод производње били претежно ручно-занатски или малосеријски, a традиционална вештина обликовања подразумевала избор одговарајућег материјала и претварање занатског процеса рада y облик употребног предмета који је задовољавао основну функцију и естетске захтеве корисника. Реформаторски покрети друге половине XIX в. (arts & crafts, Енглеска) заснивали су свој рад на замисли уједињења теорије **д.** и праксе, па тако постали почетна окосница развоја **д**. Његов даљи развој наставља се кроз делатност Дојче Веркбунд када се разграничавају уметнички занати од предмета обликованих за масовну производњу. Почетком XX в. еволуција обликовања и **д.** била је везана за процесе развоја уметности и архитектуре – ар нуво, сецесију, арт деко, као и за експерименталне интердисциплинарне авангардне токове – кубизам, футуризам, конструктивизaм, рационализaм, функционализaм, пластицизам, елементаризам и др.
Важну улогу у новом обликовању предмета која у себи садржи логику нове технологије сједињене с практичном, комерцијалном, интелектуалном и естетском компонентом доба имало је формирање школе Баухаус (1919–1933), где су се сублимирале авангардне идеје тога доба, те за предаваче ангажовале најеминентније личности из света уметности и архитектуре. Разлог оснивања школе била је замисао стварања удружења занатлија-уметника под управом уметника-предавача, са циљем заједничког истраживања примене нових техника, материјала и облика у архитектури, производњи намештаја и употребних предмета. Након затварања школе Баухаус, њени принципи даље су се убрзано развијали у Америци, где крајем 20-их година XX в. долази до издвајања **д.** као посебне дисциплине која се јасно ставља у службу привреде и учествује у стварању робних марки, поставши незаобилазан инструмент маркетинга. Ускоро се афирмише и посебна професија дизајнера као нераздвојни део културе и економије савременог друштва, који почиње да прати уметничка кретања и променљиве модне токове. Током 50-их година ХХ в. потрошачко друштво фаворизује органски стил да би 60-их били уведени поједностављени облици са препознатљивим сведеним функционално дизајнираним аеродинамичним формама. Седамдесете, осамдесете и деведесете године означене су бурним променама, када се смењују различити правци као одраз политичких, друштвених, економских, технолошких и културних мена, од експерименталних дизајнерских решења, преко поп и хипи културе и експанзије пластичних материјала, преко анти-**д**., ироније, критике, провокације обликом и бојом, до краја ХХ в. када се осећа силовит прелазак у ново информатичко друштво у којем доминира виртуелни свет компјутера и интернета. Са развојем дигиталних технологија, **д.** се укључује у опште стратегије и многобројне тактике артикулације идеолошке материјалне сфере приватног и јавног живота, те се афирмише као круцијална техника пројектовања и симулације производње културне и друштвене реалности.
У савременом смислу, у XXI в., као начин уобличења, **д.** се свуда уплиће и укида границе између различитих дисциплина. Уз основну поделу на графички и индустријски **д.**, постоје и области као што су медијски **д.**, сервис **д., д.** менаџмента, модни **д.**, **д.** намештаја, екстеријера и ентеријера у оквиру архитектонских комплекса, сценски **д.**, **д.** реклама, **д.** звука, а јављају се и нове области **д.** као што су: веб **д.**, интерактивни **д.**, информациони **д.** и др. Све ово указује да дизајнирање више није везано само за уобличење предмета, него је реч о комплексној активности која захтева широк увид и компетентност у многим областима, као и будно праћење савремених развојних токова. Све више **д.** постаје особена и креативна форма посредовања између различитих потреба и области са тежњом задовољавања социјалних, економских, еколошких, техничких и културних аспеката како би се на основу њих развили нови концепти, услови и предмети за живот и привређивање окренуто будућности.
**Д.** у Србији у XX в. посебан подстрек добија у периоду након II светског рата. Осим на Факултету примењених уметности у Београду, где су стасавале генерације младих стручњака, **д.** се афирмисао и у оквиру професионалног Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, УЛУПУДС-а, као и формирањем Дизајн центра у Београду (1972–1982), чији је иницијатор био један од најбољих познавалаца **д.** код нас – Мирослав Фрухт. Дизајн центар имао је циљ да афирмише, унапреди, валоризује и укаже на значај феномена **д.** у савременом потрошачком друштву. Неколико година је деловао у оквиру Завода за економику домаћинства СР Србије, окупљајући најзначајније дизајнере и објављујући часопис *Индустријско обликовање*, који је 18 година излазио као једино стручно гласило посвећено **д**. У области индустријског **д.** у Србији се 60-их и 70-их година истицала дизајнерка Весна Поповић са **д.** Индустрије пољопривредних машина „Змај" Земун, дизајнер Богољуб Теофановић, оснивач одсека за индустријски **д.** на ФПУ, који је сарађивао са тада великим компанијама као што су биле ,,Багат", ,,Пионир", ,,Обод", али и многи други дизајнери који су спорадично и појединачно настојали да развију ову област. Општа одлика индустријског **д.** у Србији је да није било системске политике осмишљавања производње или обликовања појединог производа или бренда, него су домети остваривани у оквиру делатности појединаца. У области графичког **д.** ситуација је неупоредиво боља и допушта истицање појединачних талената. Ствараоци који су битно допринели визуелној комуникацији и формирању глобалног односа између уметности и индустрије јесу Љубомир Павићевић Фис, који је стварао на свим пољима **д.**, а међу најпознатијим су његова решења за Траншпед или познати бренд Кокта, као и Слободан Машић, који је радио плакате за БИТЕФ у једном важном историјском периоду. У области графичког **д.** делују и многобројни други појединци који воде упорну борбу за ову област.
ЛИТЕРАТУРА: H. Read, *Art and Industry*, Bloomington 1961; M. Фрухт, *Индустријски дизајн*, Бг 1976; N. Pevsner, *Pioneers of the Modern Movement: from William Morris to Walter Gropius*, Harmondsworth 1977; Ј. Денегри, *Дизајн и култура*, Бг 1980; Ш. Фиел, П. Фиел, *Дизајн 20. века*, Бг 2006; Р. Хембри, *Комплетан графички дизајн*, Бг 2008; Р. Милосављевић, *Дизајн центар у Београду*, Бг 2016.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗАЛИЦЕ
**ДИЗАЛИЦЕ**, транспортне машине прекидног транспорта које могу да служе за подизање/спуштање и преношење терета. Састоје се од носеће конструкције и различитих уређаја, од којих су неки специфични за **д.**, као што су нпр. котураче, ужад или ланци, а неки су општи уређаји као што су нпр. преносници, кочнице и устављачи итд. **Д.** преносе терет унутар ограниченог подручја, пружају већу флексибилност у раду од транспортера, јер терет којим се рукује може бити различит у погледу облика, садржаја и масе. Могу да буду стационарне, да се крећу по шинама или да имају мобилну основу. Од најранијих цивилизација људи су користили само снагу мишића да би подигли и померали терете. Блокови египатских пирамида имају тежину до 3 т, али многи објекти садрже блокове велике тежине: храм Амон-Ра у Карнаку до 70 т, римски храм Јупитера у Балбеку до 100 т, храм посвећен фараону Кхафре у Египту састоји се од монолитних блокова тежине 425 т итд. Египћани су користили познавање закона механике и једноставне уређаје за подизање: рампе, стрме равни и полуге.
Прве **д.** су изумели стари Грци почетком 530. п.н.е. Покретали су их људи или магарци, а састојале су се од ужади којa иду преко котурова. Механичка предност **д.** повећана је увођењем котурача. **Д.** са троструким котурачама (грчки „триспастос") има два котура везана за **д.** и слободни котур који виси испод њих. Остварује механичку предност од 3:1. **Д.** са пет котурова у сличном распореду („пентаспастос") има механичку предност од 5:1. Побољшање је настало увођењем витла, које је заменило ручно повлачење ужета. Користе полуге постављене на бубњу да би се добила механичка предност, коју даје радијус ручице у односу на радијус бубња или осовине. Снажнија помоћ за подизање од витла био је велики корачајући точак (Treadwheel, Magna rota). Први пут се помиње 1203. и постао је важан елемент **д**. Пречник точка износи до 5 м, има већу механичку предност од витла због већег радијуса точка у односу на пречник осовине. Покреће га човек који хода унутар точка. Неке лучке **д.** из средњег века су опремљене са два покретна точка, причвршћена на исту осовину, чиме се повећала снага дизања. Капацитет подизања **д.** са точком је импресиван. Римљани су допремали обелиске велике тежине из Египта и постављали их у својим градовима. Градили су огромне торњеве за подизање који се покрећу са вишеструким витлима на земљи. Мада је механичка предност знатно нижа од **д.** са великим точком, може да се укључи већи број људи и теглећих животиња. У Риму је пренесен обелиск од 344 т са локације удаљење 256 м, до базилике Св. Петра. Леонардо да Винчи је у XV в. пројектовао окретну **д.** са малом стрелом. Поред многих његових пројеката требало би споменути велику окретну **д.** са две стреле, постављене једна насупрот другој, која се користила за изградњу пристаништа. У поређењу са римским временима, током средњег века је записано веома мало техничких информација. Већина нашег историјског знања потиче од слика и илустрација у рукописима. Велике **д.** су биле неопходне у изградњи цркава. Постављане су унутар зграде, у почетку на тлу и померане према горе како су се одвијали грађевински радови.
Индустријска револуција је била трансформација околности људског живота до којих је дошло крајем XVIII и почетком XIX в. Карактерише је сложено узајамно деловање промена у друштву, технологији, медицини, економији, образовању и култури. Технолошке иновације замениле су људски рад машинама. У релативно кратком времену дошло је до велике техничке развијености која је олакшала и унапредила обављање послова. Без машина и опреме ниједно подручје модерног инжењерства, баш као и савремени човек, не може да функционише. Човек је свој опстанак у природи прилагођавао својим потребама користећи разна помагала. **Д.** представљају једну од најбитнијих машина у инжењерству. Изум коришћења паре доводи до брзог развоја индустрије. Парна машина може непрекидно да функционише, тако да људски рад замењују машине које покрећу мотори. У XVIII в., након што је Џ. Ват изумео и побољшао парну машину, обезбеђени су услови за примену на разним машинама. Енергија добијена од парних машина доводи у XIX в. до изградње **д.** са погоном на пару. Године 1805. Глен Лени направио је прве **д.** са погоном на пару за Лондонско пристаниште. **Д.** коју покреће парна машина може да буде фиксирана или мобилна, постављена је на железнички вагон, построј са точковима, на гусеницама, шлеп или баржу. Има вертикално постављен котао на задњој страни, тако да тежина котла има улогу противтега и уравнотежава тежину стреле и терета. Вилијам Армстронг је 1846. изумео **д.** на хидраулични погон. Реконструисао је парни погон, **д.** са дока у Њукастлу, у хидраулични. Клип покреће течност под притиском у цилиндру, вентил регулише количину течности у односу на терет који се подиже. Његова иновација је био хидраулични акумулатор, резервоар за складиштење нестишњиве течности. Одржава се под притиском који се остварује спољним извором. Спољни извор може бити опруга, терет или сабијени гас. Акумулатор омогућава хидрауличном систему да прихвата екстремне захтеве користећи моћну пумпу, да брзо реагује на привремену потражњу и да ублажи пулсације. Армстронгова хидраулична **д.** на доку Арсенала у Венецији, произведена 1880, претрпела је оштећења у оба светска рата и повучена је из употребе 1950. У XIX в. појавиле су се важне иновације – употреба металних уместо дрвених конструкција и примена зупчаника. За бродоградилиште у Хамбургу Рудолф Бред развио је 1887. прву и тада највећу **д.** на електрични погон, капацитета 150 т / 19,5 м.
У Србији у средњем веку изводио се низ грађевинских радова, градиле су се тврђаве, цркве, манастири, али нажалост нема података о коришћеној механизацији. Крајем XIX в. развој железнице, бродарства и експлоатације шума утиче на примену механизације. Брз развој индустрије почетком XX в. довео је до наглог развоја **д**. Потреба да се транспортују све веће количине материјала и робе, као и сложенији технолошки захтеви морали су да прате транспортни уређаји. Прометна банка из Београда 1909. почиње са стварањем пловног парка и механизације за претовар. На савском пристаништу је 1912. постављена електрична **д.** (слика 1). Опрема је купована од страних произвођача и делом добијана из репарације. У Смедереву, у послератном периоду изградње државе, на обали Дунава 1922, постављена је прва парна **д.** за Сартид 1913 (50 т / 30 м). Године 1937. она је обновљена због изградње Сименс-Мартинове пећи у железари. Године 1932. постављена је друга парна **д.**, обе опремљене куком и грабилицом. „ГОША ФОМ", фабрика опреме и машина, основана је 1930 (настала из фирме „Јасеница"), када је покренута производња челичних конструкција, **д.** и мостова. Прву **д.** је направила 1932, а 1938. произведено је 1.310 т челичних конструкција и три **д**. Потребно је споменути и фабрику „МИН" Ниш, која је основана 1884. као железничка радионица за одржавање возног парка. Касније је производњу оријентисала на производњу челичних конструкција и **д**. Крајем 30-их година на савском пристаништу у Београду је било 10 **д.**, од којих је једна конзервирана и постављена код Бетон хале (слика 2).
После II светског рата Катедра за привредно машинство (од 1959/60. Катедра за механизацију) Машинског факултета Универзитета у Београду се активно укључила у обнову земље. Шеф Катедре Валеријан Марковић поставио је темеље развоја области машина и система механизације, те дао немерљив допринос изградњи Србије у периоду послератне обнове. Својим педагошким, пројектантским и конструкторским радом изузетан допринос у даљем развоју ове области дали су његови ученици и сарадници, касније професори, Сава Дедијер, Драгутин Поповић, Ђорђе Зрнић, Давор Острић и Предраг Миловић. Преданим педагошким радом формирали су генерације машинских инжењера који су дали изузетан допринос развоју српске индустрије и привреде. Поставили су темеље научних истраживања у области механизације и својим менторским радом и изведеним пројектима омогућили развој научно-истраживачких потенцијала на УБ. До краја 80-их година урадили су и реализовали око 200 пројеката **д.** и система за механизацију за српску привреду и извоз. После II светског рата у Србији је почела да се развија производња **д**. Први извозни посао за Турску била је пловна **д.** 45 т / 10 м, саграђена у бродоградилишту Београд. У периоду до 90-их година фабрике су произвеле низ **д.** разних типова и носивости („ГОША" Смедеревска Паланка, „МИН" Ниш, „ИЛР" Железник, „Арсеније Спасић" Зајечар и др.). Извози се у СССР, Африку и Азију. Многи уређаји су први пут произведени код нас, нпр. лучке **д.** за Индонезију 1967. и Танзанију 1973/74. Индустрија је успешно напредовала до 90-их, када почиње да опада производња, услед санкција. Транзиција је учинила да је само „ГОША ФОМ" успела да одржи тржишне потенцијале.
Савремене **д.** обично користе моторе СУС, електромоторе или хидрауличке системе и опремљене су савременим системима управљања. Начин погона **д.** не само да чини разлику у њеним перформансама и једноставности употребе, него и у цени, одржавању и очувању околине. Електрична **д.** је еколошки прихватљивија од **д.** са СУС погоном и не ствара емисије у ваздуху. Ово су посебно важни аспекти уколико се **д.** примарно користи у затвореном простору. **Д.** с електричним погоном је јефтинија за одржавање од **д.** која ради са СУС погоном.
Подела **д.** према основним карактеристикама, примени и конструкцији обухвата: мобилне **д.**, које се састоје од челичне или телескопске стреле монтиране на мобилној платформи; торањске **д.**, које се користе у изградњи високих зграда; порталне **д.**, крећу се по шинама, погон дизања је на колицима која се крећу дуж распона **д.**; посебна верзија су контејнерске **д.** (слика 3); затим мосне **д.**, које раде на исти начин као и порталне али немају ноге, погон дизања се налази на колицима која се крећу дуж једне или две греде; лучке порталне **д.** са стрелом и механизмом који одржава ниво куке при кретању; пловне **д.**, обично су монтиране на понтону; те складишне **д.**, које имају механизам са виљушкама, а користе се углавном у аутоматизованим складиштима.
Садашње тржиште нуди широку лепезу разних конструкција **д.** од најмањих радионичких **д.** до гиганата као што су **д.** за бродоградилиштa Јантаи у Кини (20.000 т), Кокум у Шведској (1.500 т), касније пресељена у Улсан (Јужна Кореја), Самсон и Голијат, Харланд и Волф у Белфасту (840 т, слика 4) итд.
ЛИТЕРАТУРА: *50 година рада М. Савчића, 1889–1939*, Бг 1939; Ђ. Зрнић, „Пројекат порталне дизалице 8/15 т, 22/12м за Џакарту, Индонезија, 'Гоша'", См. Паланка 1967; Ђ. Зрнић, П. Миловић, „Пројекат лучких порталних дизалица 20/7 т /14/30.5 м и 7 т / 30,5 м, за Дар ес Салам, Танзанија, ИТН САНУ, за фабрику „Гоша", См. Паланка и 'East African Harbours Corporation'", Бг 1970/72; К. De Decker, „The Sky is the Limit. Human Powered Cranes and Lifting Devices", *LOW-TECH magazine*, 2010, 3; *Живот и дело српских научника*, 12, Бг 2010; *Зборник биографија наставног особља Универзитета у Београду*, Маш. ф., Бг 2017.
Ђорђе Зрнић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗАЊЕ ТЕГОВА
**ДИЗАЊЕ ТЕГОВА**, спорт снаге у којем је циљ да се тег што веће тежине подигне изнад главе. Настао је крајем XIX в., а његови корени се могу наћи у средњoвековним народним такмичењима у већини европских земаља -- дизало се камење, млинско камење, балвани, бачве са пивом итд. Модерно **д. т.** настало је у последње две деценије XIX в. У Лондону је 1891. одржано такмичење седам атлета из шест земаља које се данас сматра првим светским првенством, а победник Британац Леви Лоренс Едвард првим аматерским прваком света. **Д. т.** је на програму Првих олимпијских игара модерног доба у Атини 1896. имало две дисциплине – једноручно и дворучно у једној категорији. Олимпијски шампион у **д. т.** једном руком постао је Британац Лонсестон Елиот који је подигао 71 кг, а у дизању обема рукама надмашио га је Данац Виго Јенсен иако су обојица подигла по 111,5 кг. Победа је припала такмичару који је имао лепши стил. У овом такмичењу наступио је и Србин Момчило Тапавица у репрезентацији Мађарске и заузео последње, 6. место подигавши 80 кг, пошто се повредио покушавши да једном руком подигне дворучни тег (у тенису 3. место у синглу, у рвању 4. место).
Од 1896. до данас правила и дисциплине у **д. т.** претрпеле су многе промене. Тежинске категорије први пут су дефинисане 1905. (70 кг, до 80 кг, преко 80 кг), а на међународним такмичењима спортисти су морали да дижу тегове трзајем левом и десном руком, дворучним потиском и дворучним трзајем. Избачај је додат 1920, а дизање једном руком избачено је 1928, па су на свим такмичењима закључно са Олимпијским играма у Минхену 1972. одржаване три дисциплине (потисак, трзај, избачај), а збир најбољих тежина бодовао се за тзв. олимпијски триатлон. Тада је из програма избачен потисак, једини стил у којем су судије могле да играју превелику улогу, па су до данас преостали трзај (тег се са подијума подиже изнад главе у једном покрету, без паузе или потискивања) и избачај (тег се са подијума подиже у две фазе, у првој се набацује на груди, а у другој у једном течном потезу диже изнад главе), па је уместо триатлона добијен биатлон. Данашње категорије, осам мушких (56 кг, 62 кг, 69 кг, 77 кг, 85 кг, 94 кг, 105 кг, +105 кг) и седам женских (48 кг, 53 кг, 58 кг, 63 кг, 69 кг, 75 кг, +75кг), уведене су 1998.
У Међународну федерацију за **д. т.** (IWF), основану 1905, учлањени су дизачки савези 192 земље, укључујући и Савез Србије за **д. т.** који наставља традицију Тешкoатлетског савеза Југославије и Савеза за **д. т.** Југославије и Србије и Црне Горе. Почеци организованог **д. т.** у Србији везују се за сликара Стеву Тодоровића који је 1857. у Београду основао Сликарску школу и у њој организовао телесне вежбе (гимнастику), међу којима је било и **д. т**. Ту праксу наследило је Београдско друштво за гимнастику и борење основано 1882, а затим и соколска друштва. У Сомбору су **д. т.** у претпоследњој деценији XIX в. пропагирали и организовали Шана Деметровић и Петар Тадић, а у Суботици браћа Вермеш – Лајош, Нандор и Бела. Развојем соколског покрета почетком XX в. развијало се и **д. т.**, које је добило нови подстицај када је 1921. формиран Атлетски савез Југославије који је обухватао и **д. т.** јер је оно 1922. постало део секције за тешку атлетику. Међутим, **д. т.** између два рата мање је био такмичарски спорт, а више припрема за друге спортове. То се мења после II светског рата. Одбор за **д. т.** основан је 1948. при Тешкоатлетском савезу Југославије. Прво првенство Југославије одржано је исте године у Љубљани, а на шампионатима до 1992. најуспешнији су били дизачи из Србије који су освојили 1.086 од 2.461 медаље (44,13 одсто). Тешкоатлетски савез Србије (данас Савез Србије за **д. т.**) основан је 1950, а прво републичко првенство одржано је 1949.
Југословенски такмичари учествују на светским првенствима од 1951, на олимпијским играма дебитовали су 1972, а Југославија је била домаћин два светска првенства – 56. мушког 1951. у Љубљани и 4. женског 1990. у Сарајеву. Једину медаљу, бронзану, на великим такмичењима освојио је Сарајлија Андрија Малеч на Европском првенству у Милану 1951. у категорији до 56 кг. Од петорице олимпијаца четворица су била из Србије, а најбољи пласман остварио је Владимир Зрнић – 9. у Москви 1980. у категорији до 82,5 кг, а златну медаљу освојио је на Медитеранским играма 1979. Суботичанин Тамаш Кајдочи, светски универзитетски шампион (2018) у апсолутној категорији и освајач бронзане медаље на светском и три бронзе и сребра на европским јуниорским првенствима, велика је нада овог спорта.
ЛИТЕРАТУРА: *Алманах југословенског спорта 1943–1963*, Бг 1964; *Енциклопедија физичке културе*, 1, Зг 1975; М. Р. Тубић, *Југословенски спорт*, Н. Сад 2005; *Телесно вежбање и спорт у Србији (1857–2007)*, Бг 2008.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗДАР
**ДИЗДАР**, главни чувар тврђаве у Османској империји и старешина мустахфиза (војних чувара утврђења). Био под непосредном контролом беглербега, санџакбега и кадије. Био је лице одговорно за одбрану тврђаве и дисциплину унутар ње. Уживао земљишни посед – тимар са економским имунитетом. Лично је примао заповести и био дужан да их спроводи.
ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, *Турско војно уређење у Србији (1459–1683)*, Бг 1974; İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi*, Ankara 2008.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗДАРЕВИЋ, Зијо
**ДИЗДАРЕВИЋ, Зијо**, књижевник (Витина код Љубушког, БиХ, 18. II 1916 – Јасеновац, 1942). Од 1920. са породицом живи у Фојници. Педагогију студирао на Филозофском факултету у Београду (1937–1940), али због рата није дипломирао. Активно учествовао у ђачким штрајковима у Сарајеву и активностима лијево оријентисаних студената у Беoграду, те је политички прогањан и затворен. Из затвора је побјегао 5. IV 1941. и вратио се у Сарајево, гдје се бавио илегалним радом. Крајем 1941. усташе су га ухапсиле, одвеле у Јасеновац и убиле у прољеће 1942. У књижевно-критичким текстовима заступао активан однос књижевности према стварности у складу са поетиком тзв. социјалне литературе и новог реализма. У највећем дијелу приповједака бави се тематиком учмале и извремењене босанске касабе. Његови ликови су локални социјално и психолошки деградирани божјаци и босјаци, носачи, занатлије, ситни трговци и угледне препредене газде који испразност изолованог чаршијског живота превазилазе међусобним суровим шалама, подвалама, интригама и анималним грубостима, првенствено усмјереним према амблематичним чаршијским типовима са социјалне периферије. Као писац највише се афирмисао кратким приповијеткама у београдској *Политици* са тематиком из босанског живота. Бранко Ћопић, сарадник *Политике* из тога доба, посветио му је збирку приповиједака *Башта сљезове боје* (Бг 1970). У Фојници се одржава културно-књижевна манифестација „Сусрети Зије Диздаревића".
ДЈЕЛА: *Приповијетке*, Сар. 1948; *Сабрана дјела*, Сар. 1968.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Рамић, „Зијо Диздаревић", у: З. Диздаревић, *Сабрана дјела*, Сар. 1968; *Књижевно и револуционарно дјело Зије Диздаревића*, зборник радова, Фојница 1976; *Критичари о Зији Диздаревићу*, Сар. 1978; С. Тутњевић, *Зијо Диздаревић*, *Социјална проза у БиХ између два рата*, Сар. 1982; С. Ћеклић, *Живот и књижевно дјело Зије Диздаревића*, Сар. 1982; М. Бегић, „Зијо Диздаревић", *Раскршћа*, 1987, 4.
Станислав Тутњевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗДАРЕВИЋ, Нијаз
**ДИЗДАРЕВИЋ, Нијаз**, филолог, дипломата, политичар (Фојница, БиХ, 13. XI 1920 – Београд, 3. IV 1989). Потиче из угледне чиновничке породице. Као ученик Гази Хусрев Бегове медресе у Сарајеву 1936. је организовао штрајк, па је искључен из свих верских школа. Под утицајем старијег брата Зија приступио је комунистима. На почетку II светског рата вратио се у родно место, одакле је након пуштања из притвора отишао у партизане прикључивши се одреду на Романији. Током рата био је секретар Покрајинског комитета СКОЈ за БиХ, а од 1944. члан југословенске војне мисије у Тирани. Након II светског рата дипломирао је оријенталну филологију на Филозофском факултету у Београду. Говорио је енглески, француски, италијански, албански, турски, персијски и арапски језик. Радио је у дипломатској служби као саветник посланстава у Тирани, амбасаде у Анкари и посланства у Каиру, одакле је протеран због контаката с локалним комунистима. Привремено је 1956. реактивиран у ЈНА у чину потпуковника и постављен на место официра за везу с египатским властима при команди југословенског Одреда на Синају у саставу мировних снага УН. По повратку из Египта поново је радио у дипломатској служби као амбасадор у Ирану, Алжиру и Француској. Повремено је предавао на ФФ и Филолошком факултету у Београду и бавио се превођењем с арапског језика. Од 1966. био је члан Извршног комитета ЦК СКЈ, а од 1969. члан Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ. Дугогодишњи председник Комисије за међународне односе и везе ЦК СКЈ. Носилац је Партизанске споменице 1941. и низа других домаћих и страних одликовања.
ДЕЛА: *Les Musulmans en Yougoslavie*, Бг 1985; *Албански дневник*, Сар. 1988.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; А. Животић, *Југославија и Суецка криза 1956–1957*, Бг 2008; *Југославија, Албанија и велике силе 1945–1961*, Бг 2011.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗДАРЕВИЋ, Раиф
**ДИЗДАРЕВИЋ, Раиф**, политичар (Фојница, БиХ, 9. XII 1926). Учесник Народноослободилачке борбе од 1943. са шесторо своје браће, од којих су тројица погинула. У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) примљен је почетком 1944, а члан КПЈ постао је у марту 1945. Од 1945. до краја 1950. радио је на пословима државне безбедности, а 1951. прелази у дипломатску службу СФРЈ. Дипломатске послове обављао је у амбасадама у Софији (1951–1954), Москви (1956–1959) и Прагу (1963–1967). Био је члан Председништва и секретар Савеза синдиката Југославије (1967–1972), те помоћник Савезног секретара за иностране послове (1972–1974). Изабран је 1974. за члана Предсједништва ЦК СКБиХ, а исте године и за председника Републичког вијећа Савеза синдиката БиХ (1974–1978). Дужност председника Предсједнишва СР БиХ обављао је 1978–1982, а председника Скупштине СФРЈ 1982–1984. Функцију Савезног секретара за иностране послове вршио је 1984–1987, када је изабран за члана Председништва СФРЈ, а 1988–1989. обављао је функцију председника Председништва СФРЈ. Током масовних литија српског народа у Црној Гори против спорног „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница", којим се предвиђа да држава постаје власник свих верских објеката изграђених до децембра 1918. у Црној Гори, ако верске заједнице не докажу своје власништво, **Д.** је децембра 2019. био један од потписника отвореног писма којим је оптужена Србија да покушава насилно да дестабилизује Црну Гору. Одликован је Орденом југословенске заставе са златном звездом, Орденом Републике са сребрним венцем и др.
ДЕЛА: *Синдикат у акцији*, Сар. 1979; *Од смрти Тита до смрти Југославије: свједочења*, Сар. 1999; *Вријеме које се памти: догађаји и личности*, Сар. 2006; *Пут у распад*, Сар. 2012.
ЛИТЕРАТУРА: *Југословенски савременици: ко је ко у Југославији*, Бг 1970; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, 2, *Народноослободилачки рат и револуција 1941–1945*, Бг 1988; „Месић, Кучан, Диздаревић, Бисерко, Малићи бране Црну Гору од Србије", *Политикa*, 30. XII 2019.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗДАРЕВИЋ КРЊЕВИЋ, Хатиџа → КРЊЕВИЋ, Хатиџа
**ДИЗДАРЕВИЋ КРЊЕВИЋ, Хатиџа** → **КРЊЕВИЋ, Хатиџа**
# ДИЗЕЛ-ГОРИВО
**ДИЗЕЛ-ГОРИВО**, смеса разних угљоводоника таквог састава да се може користити у дизел-моторима. Примењује се код дизел-аутомобилa, аутобуса, трактора, теретних, војних и ватрогасних возила, затим за погон неких локомотива, бродова и чамаца, машина у индустрији, пољопривреди и грађевинарству, као и кућних генератора електричне струје, пумпи и др. Назив је добило по немачком конструктору мотора Рудолфу Дизелу. Главни састојци **д.-г.**, по опадајућој заступљености, су *н*-алкани, моноциклични ароматични угљоводоници, алкани рачвасте структуре, поликондензовани ароматични угљоводоници (претежно алкил-нафталени) и алкил-циклохексани. Ови ниско-октански угљоводоници сагоревају експлозивно и у том погледу се квалитет **д.-г.** изражава цетанским бројем. Поред наведеног, **д.-г.** садржи примесе сумпорних, азотних и хлорних једињења. Цетански број треба да буде од 45 до преко 54. Он се може повећати: а) подешавањем састава смесе; б) адитивима; и в) примешивањем биљних уља или трансестерификованих биљних уља (тзв. биодизел). Тачка кључања **д.-г.** је од испод 280 до преко 350 оС, топлотна вредност је 38,6 МЈ/dm3 или 45,4 MJ/kg. **Д. г.** је лакше од воде: густина је 0,820 – 0,845 kg/dm3. Услед релативно високе тачке кључања, **д. г.** сагорева у дизел-моторима у хетерогеном гасно/течном систему. Такав начин сагоревања јесте и један од главних узрока непотпуног сагоревања, са стварањем веће количине загађивача ваздуха у поређењу са бензинским мотором. До 2007. у издувном гасу било је идентификовано око 450 једињења. Издувни гас садржи велику количину карбонилних једињења (алдехида и кетона), азотних оксида (NO и NO2) и честицa са високим садржајем чађи. На пример, камион средње величине даје 155 мг карбонилних једињења по 1 км пута. Међу њима, садржај формалдехида, који спада у канцерогене групе 1 (поуздано канцероген) је 10–50%. Непријатан мирис издувног гаса од **д.-г.** потиче од алдехида и других производа непотпуног сагоревања. Зависно од величине камиона, емисија угљен-моноксида је 1–4 г/км, смеса оксидa азота од 1 до преко 10 г/км. Због садржаја сумпорних једињења у **д.-г.**, издувни гас садржи оксиде сумпора. Темељнијом рафинацијом **д.-г.** може се смањити садржај сумпорних једињења, али се то због цене не ради у свим земљама. У ЕУ сада се производи **д.-г.** са само 10 мг/кг сумпора, познат као еуро-дизел 5. Тиме је знатно смањена емисија оксида сумпора, али се због смањене топлотне моћи троши више горива. Међутим, са таквим **д.-г.** смањена је корозија и снижени су трошкови одржавања мотора. Честице чађи дају издувном гасу сиву до црну боју и емисија је неколико пута већа у поређењу са емисијом код бензинског мотора. Међутим, новији мотори снабдевени су уређајем за накнадно сагоревање издувног гаса или филтерима, чиме се загађивање знатно смањује.
Због канцерогених супстанци у честицама издувног гаса од **д.-г.**, Meђународна агенција за истраживање рака је 1988. уврстила ове честице у групу 2А (вероватно карциноген). Даља истраживања Агенције су 2012. довела дa СЗО премешта целокупни издувни гас у групу 1 (поуздано канцероген), као што је са димом од цигарета. Издувни гас од бензина је остао у групи 2Б (могуће канцероген).
Основно **д.-г.** добија се фракционисањем нафте. Сем тога, производи се и из погодних фракција насталих процесима краковања. После одсумпоравања примешају се адитиви и одређена количина керозина. Адитиви имају улогу повећања цетанског броја, спречавања кристализације при ниским температурама, скраћивања времена паљења, побољшања мазивних особина. Према потреби, примешају се и инхибитори корозије, антипенушавци, детергенти ради заштите од стварања талога, биоциди за заштиту од бактеријске оксидације и др. Већина адитива је отровна за живи свет.
У знатно мањем обиму у неколико држава производи се синтетичко биогориво, полазећи од земног гаса, отпадне биомасе, отпадних гума од возила, полимера угљоводоничне природе (Ш. Тисовски, В. Валент, „Рецикловање полиолефинског отпада до енергента", *Хемијска индустрија*, 2008, 62, 6, 36).
Од **д.-г.** посебне намене треба навести емулзионо **д.-г.** (смеса **д. г.**, емулгатора и воде) за стационарне дизел-моторе. Ово **д.-г.** даје мање чађи и друге загађиваче. Бродска **д.-г.** имају већу густину или су смесе **д.-г.** и тешког уља за ложење.
Биодизел представља смесу трансестерификованих биљних уља и угљоводнично **д.-г.** (65−85 запреминских %), или су то, ређе, сама трансестерификована биљна уља. Под трансестерификацијом се подразумева замена глицерола у естрима биљних уља са метанолом или етанолом. Примена биодизел-горива је од 90-их година ХХ в. у сталном порасту, јер она имају врло висок цетански број, а загађивање је нешто смањено. Означавају се словом Б (нпр., Б20 значи да у смеси има 20% трансестерификованог биљног уља). За добијање ових уља користи се сојино уље, затим сунцокретово, уљане репице, палме и др. Користе се и отпадна јестива уља и животињске масти (V. B. Veljković и др., „Kinetics of Sunflower Oil Methanolysis Catalyzed by Calcium Oxide", *Fuel*, 2009, 88, 1554; Z. J. Predojević, B. D. Škrbić, „Alkali-catalyzed Production of Biodiesel From Waste Frying Oils", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 2009, 74, 8−9, 993). Збoг све обимнијег коришћења земљишта за гајење биљака из чијег семена се прави биодизел у неким земљама настале су оштре социо-економске затегнутости.
Састав и особине **д.-г.** регулисане су нормом Европске уније EN 590. Врло слична по саставу **д.-г.** су лака уља за ложење (лож-уља) због чега долази и до злоупотреба, јер су државне таксе за ова два производа различите.
Према подацима УН из 2016/17, пет највећих произвођача нафтних **д. г.** су: САД − 237 мил. т годишње; Кина – 179; Индија – 103; Русија − 76 и Саудијска Арабија − 54. Од 123 произвођача, Србија је на 69. месту, са 1,3 мил. т годишње. Главни произвођач, укључивши и еуродизел 5, је ГАЗПРОМ НЕФТ (ХИП Рафинерија Панчево). Светска производња биодизела 2018. била је 88 мил. т, са тежњом спорог пораста. У Србији постоје мишљења да се производња биодизела за сад не исплати. Постоји само неколико мањих приватних постројења.
ИЗВОР: www.factfish.com/statistics/gas diesel oils%252C.total production.
Литература: Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; J.J. Schauer и др., „Measurement of Emissions From Air Pollution Sources. 2. C1 Through C30 Organic Compounds From Medium Duty Diesel Trucks", *Environmental Science and Technology*, 1999, 33, 10, 1578; П. Пфенд, *Хемија животне средине*, *2. део – Извори загађивања ваздуха*, Бг 2017.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗЕЛ-МОТОРИ
**ДИЗЕЛ-МОТОРИ**, група најефикаснијих термичких машина доступних човечанству изузетних не само по економичности у потрошњи горива него и по прилагодљивости променљивим оптерећењима. Не постоји ниједна друга погонска машина која се у орању може такмичити са њима због наглих промена отпора од минимума до максимума. Просечни степен корисности је око 40%. У аутомобилској индустрији света ради око 10 милиона људи и производи близу 100 милиона возила годишње. Већина великих произвођача лаких возила нуди уградњу **д.-м**. Успешни модели возила, у типичној експлоатацији, доживе око 20, а камионa око 40 година. У пољопривредној, грађевинској, рударској механизацији и речном саобраћају **д.-м.** немају конкуренцију. Тренутно играју главну улогу у морском и копненом превозу људи и роба. Бродски **д.-м.** имају степене корисности до 55%. Посебно су важни велики **д.-м.** за производњу електричне енергије у забаченим подручјима (око 20% човечанства нема приступ електричној струји). Редовно се користе у погону безбедносних система код осетљивих корисника: болница, рудника, хотела, електрана, топлана, водоводних, саобраћајних и многобројних објеката масовних услуга (аеродрома, школа, високих небодера, великих локомотива, туристичких центара и сл.). Захваљујући склоностима према разним врстама горива, **д.-м.** имају обезбеђену војну примену јер се лако подешавају за рад са свим врстама фосилних и синтетских горива. За ближу будућност се под збирним именом „енергијске/еколошке когенерације" подразумева спрезање сложених система: мотора СУС, електрогенератора, индустријских, фармацеутских и хемијских постројења ради подизања укупног степена корисности до 80%.
**Д.-м.** су названи по проналазачу Рудолфу Дизелу (1858–1913), који је први патент пријавио 1892. прво у Немачкој, а онда и у другим земљама Европе, Северне и Јужне Америке, преко Русије до Јапана. На дан нестанка Р. Дизела (1913) са брода у Ламаншу, на свету су била активна око 142 патента са побројаним земљама у којима је он лично присуствовао првом старту његових мотора. Између осталог се наводи да је био најбогатији проналазач свога доба чиме се негирају сви увредљиви коментари о његовој личности. Прве радове је започео на четворотактном бензинском мотору али са новим поступком који се – по речима проналазача – „састоји од компресије ваздуха или мешавине ваздуха и неутралног гаса или паре до притисака који обезбеђују температуру изнад температуре самопаљења горива". Иако је ово историјски почетак физичке хемије у примени и у науци, Нобелов комитет је награду за физичку хемију доделио 1905. домаћем хемичару. Многи патенти Р. Дизела су изазовни и по садржају. Прва слика, у пријави патента, редовно је термодинамички циклус који треба реализовати као поступак за добијање механичког рада. По многобројним патентима Р. Дизела названи су сви **д.-м.** у свету било да су двотактни, четворотактни, независно од врсте горива или намене.
Примена **д.-м.** у Србији има заједнички научни и индустријски извор везан за име Слободана Добросављевића. После 1945. он је био ангажован у државним комисијама при избору лиценци за возила и моторе у Југославији. Потом је, као професор на Универзитету у Београду и члан САНУ, обучио генерације успешних инжењера широм државе. Стратешке одреднице је разрадио у књизи *Мотори СУС високе специфичне снаге* (Бг 1951) са поруком да „врхунска достигнућа из аеронаутике треба спустити на земаљске погонске системе уз продубљавање природе и суштине свих важних догађаја условљених комплексном применом". Звучи доста компликовано али такву праксу спроводе његови следбеници, као и најближи сарадник Радивоје Трифуновић. У Београду је ранији произвођач авионских мотора „ИМР" започео производњу, прво са ото-моторима (1946–1958) трактора и лаких камиона, а онда са **д.-м.** по лиценци енглеске компаније „Перкинс". Следила су унапређења увођењем домаћих турбокомпресора на домаће **д.-м.** Исту развојну логику налазимо код произвођача камиона „ФАП" који преузима домаћа побољшања на **д.-м.** из фабрике „ФАМОС". Изузетан развојни успех остварио је Р. Трифуновић тимским радом на Маш. ф. у Београду, ВТИ из Жаркова и фабрике „ФМСН" са Пала, умножавањем снага тенковских **д.-м.** од лиценцних 500 КС на 1.000 КС, а затим од 1.200 до 1.600 КС. То је распон снага врхунских средњих тенкова, до 50 т, на свету. Тимови Маш. ф. у Крагујевцу, института „Застава" у Крагујевцу и „ДМБ" фабрике мотора су сарађивали на развоју симбиозе дизел и ото-мотора. Патентирани су четворотактни и двотактни мотори са променљивим степеном компресије од 10 до 15. Као упоредни узор је послужио мотор развојног возила МБ-Ф700 изложеног на сајму возила у Франкфурту (IAA 2007. Mercedes F-700 Dies/Otto). Име мерцедесовог мотора променљиве компресије је састављено од имена Р. Дизела и Н. Ота. Код празног хода и малих оптерећења диз/ото мотори раде самозапаљењем нехомогене мешавине убризганог горива у сабијени ваздух изнад температуре самоупаљења (према Дизел-патенту). У динамичким режимима и на пуном гасу, мотори прелазе на страно запаљење, свећицом, хомогене мешавине горива и ваздуха (према Ото-патенту). Многобројна вишедеценијска истраживања су допринела бољем разумевању сложених процеса убризгавања и распршивања горива, испаравања капљица и мешања са ваздухом, хемијских реакција, паљења и простирања пламена у условима изразито турбулентних струјања у цилиндру мотора, што је водило ка побољшању перформанси постојећих и развоју мотора нових концепција. Захваљујући брзом турбулентном и потпуном сагоревању ниска потрошња горива и ниска емисија се постижу уз комплетну каталитичку обраду издувних гасова.
ЛИТЕРАТУРА: В. Пејчић, „Четворотактни мотор СУС са варијабилном компресијом", Патент у Југославији 10349/1933; „Машиностроение", *Энциклопедический справочник*, Москва 1948; H. List, *Die Verbrennungsmaschine*, Wien 1949; С. Добросављевић, *Мотори СУС високе специфичне снаге*, Бг 1951; H. J. Reuss, *Hundert Jahre Dieselmotor Idee-Patente-Lizenzen-Verbreitung*, Stuttgart 1993; J.-C. Guibet, *Carburants et Moteurs*, Paris 1997; Р. Пешић, *Истраживања у области мотора СУС*, Кг 2000; В. Д. Ђорђевић, Д. Виторовић, Д. Маринковић (ур.), *Живот и дело српских научника*, I–X, Бг 2006; М. Јовичић (ур.), *Зборник биографија наставног особља Машинског факултета*, 1 (1948--1973), Бг 2017.
Стеван Веиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЗРАЕЛИ, Бенџамин
**ДИЗРАЕЛИ, Бенџамин** (Disraeli, Benjamin, Earl of Beaconsfield), политичар, државник, књижевник (Лондон, 21 XII 1804 – Лондон, 19. IV 1881). Потиче из породице шпанских Јевреја која се доселила у Енглеску средином XVIII в. Отац му се одрекао јудаизма и прихватио Англиканску цркву, у којој су му и деца крштена, што је његовом сину омогућило политичку кaријеру. Дипломирао је право, али се није бавио адвокатуром. Путовао је по Европи и Блиском Истоку а потом се посветио књижевности и политици. Објавио је неколико романа који су добили повољне критике. На почетку политичке каријере три пута се неуспешно кандидовао за посланика Независних радикала, а затим је пришао Торијевцима. И даље је објављивао романе и политичке памфлете и упорно покушавао да уђе у парламент, што му је успело тек 1837, где се истакао као говорник. Касније тврдокорни конзервативац, јавно је у парламенту подржао чартисте. После оставке лорда Расела **Д.** је постављен за министра финансија у кабинету лорда Дарбија. Влада је пала на питању буџета, а у новој влади лорда Абердина опет је постао министар финансија. Ривалство између њега и **Д.** обележиће политички живот В. Британије до краја **Д.** живота. Током новог мандата лорда Дарбија поново је био министар финансија годину и по дана. Када је 1868. лорд Дарби поднео оставку, први пут је постао председник владе, али је поражен на следећим изборима. Поново је постао премијер 1874. и у овом мандату његова влада је подарила краљици Викторији титулу „царице Индије" и откупила велик број акција Суецког канала, који је контролисала политички и војно све до 1956. За ове услуге држави и круни краљица га је наградила племићком титулом. Био је премијер током Велике источне кризе, током које је водио доследну империјалистичку политику. Настојао да по сваку цену очува целовитост Турског царства ради спречавања Русије да угрози британске интересе на Блиском истоку.
Негирао је турске злочине у Бугарској 1876. Непријатељски се држао према Србији и Црној Гори за време њихових ратова са Турском. Српски ослободилачки рат против Турске називао је „срамном српском инвазијом". Гледстон га је критиковао због протурске политике и непријатељског става према борби балканских народа за ослобођење. Када је Русија после победоносног рата склопила с Турском Санстефански мир, којим је предвиђено стварање Велике Бугарске, заједно са аустроугарском владом захтевао је да се о њему расправља на Берлинском конгресу (1878), на којем је са лордом Солзберијем представљао Британију. Руковођен њеним империјалним интересима, у настојању да сузбије руски продор на Балкан и према Дарданелима, у садејству са Аустроугаском допринео је ревизији Санстефанског мира, спречио стварање Велике Бугарске и на тај начин посредно омогућио територијално проширење Србије за четири округа и у мањој мери проширење Црне Горе. После пораза на изборима 1880. повукао се из политичког живота.
ЛИТЕРАТУРА: R. W. Seton Watson, *Disraeli, Gladstone and the Eastern Question*, London 1962; С. Јовановић, *Гледстон*, Бг б. г.; Д. Р. Живојиновић, „Бенџамин Дизраели и јужнословенски народи у време Велике источне кризе 1875–1878", *ЗМСИ*, 1976, 14; М. Ковић, *Дизраели и Источно питање*, Бг 2007.
Бранко Момчиловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАБАЗ
**ДИЈАБАЗ,** стари (палеотипни) жични еквивалент габра и базалта (SiO2=45–52теж.%) који је идентификовао А. Броњар. Tо је тамносива до потпуно црна стена. Jавља се у виду дајкова и силова или неправилних тела, која граде прелазе ка ситнозрним габровима. Састоји се из базичног плагиокласа (лабрадор или битовнит) и моноклиничног пироксена (аугит), споредни минерали су оливин, магнетит, илменит и апатит, а секундарни: албит, епидот, хлорит, калцит, леукоксен и оксиди и хидроксиди гвожђа. **Д.** показује карактеристичну офитску структуру у виду изукрштаних приткастих кристала плагиокласа који су окружени крупнијим и анхедралним кристалима аугита. Чести су и **д.** с крупнијим кристалима плагиокласа између којих се налази матрикс од ситнијег пироксена, магнетита и стакла. Текстура **д.** је масивна и хомогена. Супкомисија за систематику магматских стена предлаже да се уместо термина **д.** користи долерит, али се ова два назива још увек употребљавају као синоними. **Д.** настају при сваком базалтном магматизму, али су посебно заступљени у океанској кори где граде простране серије субпаралелних дајкова у средњоокеанским гребенима. Јављају се и као важни чланови офиолитских комплекса; због тога што старији дајкови бивају просечени новим порцијама магме, они веома често показују тзв. асиметричне замрзнуте рубове. **Д.** има и унутар великих толеитских магматских провинција у којима се јављају као мања тела очврсла у субвулканском нивоу. Код нас су **д.** везани искључиво за јурске, ређе и палеозојске офиолитске комплексе, где се налазе у виду дајкова или индивидуалних субвулканских тела утиснутих у серије базалтних лава или у габрове. Има их на Маљену и Повлену, код Крагујевца (Ждраљица, Превешт), код Куршумлије, на Старој планини, Дели Јовану и другим местима. **Д.** се користи као архитектонски камен и као сировина у путној индустрији.
ЛИТЕРАТУРА: R. W. Le Maitre, A. Streckeisen, B. Zanettin и др., *Ingneous rocks*: *A* *classification and Glossary of Terms*, Cambridge 2002.
Владица Цветковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАБЕТЕС МЕЛИТУС
**ДИЈАБЕТЕС МЕЛИТУС** (лат. *diabetes mellitus*, шећерна болест), једно од најмасовнијих и најопаснијих обољења савременог света којe се сврстава у хроничне незаразне болести. У свету од ове болести према последњим подацима болује 463 мил. људи, са највећом заступљеношћу у земљама Блиског Истока, Африке, Југоисточне Азије, Аустралије и Новог Зеланда. У Србији, према последњим проценама, болује око 9% становништва. Велик проблем представља чињеница да је, како глобално тако и у свим појединачним земљама, број оболелих у сталном порасту. Предвиђа се да ће се до 2045. број оболелих у свету повећати за 50%, и то највише у земљама са највећим бројем оболелих, а слично је и у Србији, ако се задржи садашњи ниво примене превентивне интервенције. Све наведено указује да постоји глобална епидемија (пандемија) **д.** **м.** која још увек није под контролом. Свеукупни значај проблема **д.** **м.** може се сагледати тек када се узме у обзир да ово обољење може довести до озбиљних компликација и угрожавајућег инвалидитета, нарочито међу радно способном популацијом. Сматра се да је **д.** први по значају узрок слепила, оштећења и престанка функције бубрега, оштећења нерава и нетрауматских ампутација екстремитета, а две трећине пацијената који су прележали инфаркт срца имају поремећај нивоа шећера у крви. Због свега наведеног откривање (дијагностика), лечење (терапија) и спречавање (превенција) **д.** **м.** и његових компликација постали су изузетно важни, како за самог пацијента и његово окружење тако и за друштво у целини.
**Д. м.** се јавља у пет облика, од којих су највише заступљени тип 1 (око 10%) и тип 2 дијабетеса (око 89%), док су остали облици заступљени у 1% пацијената. Тип 1 се најчешће јавља код деце и млађих одраслих, по правилу негојазних особа, до 40 година старости, почетак је обично изненадан и без пратећих обољења и у лечењу је неопходна примена инсулина. Тип 2 најчешће се јавља код средовечних и старијих особа, по правилу гојазних, а почетак је обично неприметан, открива се често случајно, у току праћења других обољења. У том смислу, претпоставља се да у Србији од укупног броја оболелих, 36% особа има **д.** **м.** а није свесно да има ову болест, док је однос дијагностикованих према недијагностикованим пацијентима у неким земљама 1:1. Тип 2 не лечи се од почетка инсулином, али је у каснијем његовом току честа употреба инсулина.
Постоје значајне разлике у патогенези, тј. процесима који доводе до настанка типа 1 односно типа 2. У типу 1. активира се имунски одговор на антигене сопственог ендокриног панкреаса, односно бета ћелија острваца панкреаса које луче инсулин. Механизми ове активације нису још разјашњени, а након неколико таласа овог активираног аутоимунског одговора долази до разарања бета ћелија, било директним деловањем лимфоцита, било под утицајем локалног запаљења ниског интензитета у острвцима, што доводи до неспособности синтезе и лучења инсулина и озбиљних метаболичких поремећаја који доводе до виталне угрожености. У настанку типа 2 најчешће код гојазних особа, услед трансформације масних ћелија долази до повећаног утицаја масних киселина и других продуката метаболизма масти који могу даље индуковати инсулинску резистенцију, тј. неспособност инсулина да оствари биолошки ефекат омогућавања молекулима глукозе да преко глукозних транспортера уђу у ћелију, него глукоза остаје изван ћелије и тако настаје хипергликемија. У даљем току, инсулинска резистенција се продубљује, активира се запаљење ниског интензитета како у периферним ткивима тако и у панкреасу и постепено се смањује способност секреције инсулина до потпуне инсулинске зависности. За разлику од типа 1, овде је процес много спорији, што захтева другачије терапијске приступе.
Дијагноза **д.** **м.** може се поставити на неколико начина. Типични симптоми који указују на дијагнозу **д.** **м.** су учестало мокрење, појачана жеђ и малаксалост, али значајан број оболелих нема ове симптоме и због тога је неопходно дијагнозу поставити на основу резултата лабораторијских испитивања. Обољење се дијагностикује ако се региструје ниво шећера у крви (гликемија, 2 вредности наште >7 ммол/л у 2 неузастопна дана). Затим, дијагноза се може нешто прецизније поставити у нејасним ситуацијама коришћењем резултата оралног теста толеранције глукозе (OGTT, 75 г глукозе у чаши воде, гликемија у 120. мин ≥11 ммол/л) или налаза гликозилираног хемоглобина (ХбА1ц, >6.5%). Дијагноза се такође може поставити и у условима манифестног метаболичког поремећаја, када је у присуству изражених симптома **д.** **м.** присутна вредност гликемије >11.1 ммол/л).
Након постављене дијагнозе потребно је што пре успоставити одговарајућу терапију примерену индивидуалним карактеристикама болести и потребама пацијента, а затим је одржавати и адаптирати врло дуго, у току целог живота пацијента. Све ово је изузетно сложен скуп поступака који се заснива на континуираном договору пацијента и тима за **д.** **м.** (лекар, медицинска сестра, нутрициониста) и захтева велику одлучност, упорност и флексибилност како пацијента и његовог окружења, тако и здравственог тима. Терапија **д.** **м.**, нарочито типа 2, усмерена је на нормализацију нивоа три основне групе параметара: гликемије, масноћа и крвног притиска. У том смислу, терапија **д.** **м.** обухвата нефармаколошке мере усмерене промени начина живота (начин исхране, повећана физичка активност) и фармаколошке мере, тј. лекове који утичу на нормализацију нивоа гликемија, агенсе који смањују ниво масноћа и лекове који доводе до нормализације крвног притиска. Код сваког оболелог од **д.** **м.** неопходно је променити начин исхране и повећати физичку активност, као и све то ускладити са применом лекова. Ове промене начина живота су предуслов али нису довољне саме по себи за успешну терапију. За успешност лечења у оба типа **д.** **м.** потребно је пратити кретање нивоа гликемије. Свеобухватну евалуацију успешности лечења треба обављати на контролним прегледима на 3–4, а најдуже после шест месеци треба разматрати промену терапије ако се дотадашња није показала успешном.
У свом току **д.** **м.** доводи до појаве коморбидитета, акутних и хроничних компликација. Акутне компликације су метаболички поремећаји који су непосредна последица екстремних промена нивоа гликемије. Врло високе вредности гликемије могу довести до дијабетесне кетоацидозе (хиперосмолално стање са повишењем кетонских тела), дијабетесног хиперосмолалног стања (изражено хиперосмолално стање без кетонских тела), дијабетесне лактичке ацидозе (хиперосмолално стање са повишењем лактата,) а врло ниске вредности до дијабетесне хипогликемије (снижена вредност гликемије испод 3 ммол/л). Све ове акутне компликације могу прогредирати до губитка свести и чак смртног исхода, али у условима савремене дијабетолошке заштите се обично могу кориговати у року од неколико сати до неколико дана, често без значајнијих последица ако се примене одговарајући терапијски алгоритми.
**Д.** **м.** је често праћен хроничним коморбидитетима, а то су: (а) микроваскуларне компликације (последица промена претежно на малим крвним судовима и нервима): дијабетесна болест ока, дијабетесна болест бубрега, дијабетесна неуропатија; (б) макроваскуларне компликације (последица промена претежно на средњим и већим крвним судовима): кардиоваскуларне болести, цереброваскуларне болести, периферна васкуларна болест; и (в) друге компликације (последица комбинованих промена или промена неваскуларне основе): дијабетесно стопало, масна јетра, коштано-зглобне и кожне промене. Могуће је испитати ризик скринингом који се спроводи помоћу упитника сачињеног од само осам питања, а која се односе не само на претходне гликемије, него и на породични ризик, начин исхране и степен физичке активности и присуство пратећих обољења.
У целини, **д.** **м.** је велик лични, породични али и јавноздравствени проблем. Успешно лечење захтева велик ангажман пацијента и континуирану комуникацију са лекаром и здравственим тимом за **д.** **м**. У циљу побољшања ове комуникације, у домовима здравља су формирана саветовалишта за **д.** која треба да омогуће континуитет комуникације и спровођење сложенијих облика дијагностике и терапије на примарном нивоу, да координирају годишње контроле пацијената и одржавање електронске Књиге евиденције и Националног регистра за **д.** **м.** и да спроводе едукацију како пацијената тако и колега. Ова саветовалишта, заједно са изабраним лекарима из одговарајућег дома здравља, су основа система дијабетолошке заштите, који треба да обезбеде оптималну контролу болести. У околностима компликованог тока болести пацијенти се упућују ендокринологу на секундарни или терцијерни ниво. Поред тога, у Клиници за ендокринологију Клиничког центра Србије постоји и Центар изузетности Интернационалне дијабетесне федерације за едукацију и лечење оболелих од **д.** **м.** који заокружује и координише систем дијабетолошке заштите на националном нивоу. Систем у целини омогућава савремени приступ **д.** **м.** као клиничком и јавноздравственом проблему. Н. Лалић је председник Удружења за дијабетес Србије, председник Републичке стручне комисије за превенцију и контролу шећерне болести Министарства здравља Србије, изабрани председник Европске интернационалне федерације за дијабетес (IDF Europe), пионир кардиодијабетологије у Р. Србији и РС.
ЛИТЕРАТУРА: „Национални програм превенције и ране детекције типа 2 дијабетеса. Министарство здравља Републике Србије", *СГРС*, 17/2009; N. M. Lalić, N. Dragašević, E. Stefanova и др., „Impaired Insulin Sensitivity and Secretion in Normoglycemic Patients With Spinocerebellar Ataxia Type 1.", *Movement Disorders,* 2010, 25, 12; В. Кањух, Н. Лалић, Љ. Гојковић Букарица и др., „Патолошка морфологија и патогенеза кардиоваскуларних лезија код дијабетес мелитуса типа 2", у: М. Остојић, В. Кањух, Б. Белеслин (ур.), *Кардиологија*, Бг 2011; N. M. Lalić, „The Case For: Hypoglycemia is of Cardiovascular Importance", *Diabetes Care*, 2013, 36 (Suppl 2); В. Кањух, Н. М. Лалић, П. Сеферовић и др., „Узроци, циљне ћелије, хистопатологија и последице васкуларних лезија код дијабетес мелитуса типа 2.// Causes, target cells, histopathology and, consequencies of vascular lesions in diabetes mellitus type 2", у: *Књига 2. конгреса ендокринолога и дијабетолога Р. Српске*, Бл 2017; *International Diabetes Federation. IDF Diabetes Atlas*, Brussels 2019; V. R. Aroda J. Rosenstock, Y. Terauchi и др., „PIONEER 1 Investigators. Randomized Clinical Trial of the Efficacy and Safety of Oral Semaglutide Monotherapy in Comparison With Placebo in Patients With Type 2 Diabetes", *Diabetes Care*, 2019, 42, 9; „American Diabetes Association. Standards of Medical Care in Diabetes-2020", *Diabetes Care*, 2020, Jan, 43 (Suppl. 1).
Небојша Лалић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАДЕМА → КРУНА
**ДИЈАДЕМА** → **КРУНА**
# ДИЈАК
**ДИЈАК**, у хришћанској цркви представља најнижи степен свештенства (ђакон). Касније се под овим термином подразумевао професионални писар или преписивач. **Д.** су радили у владарским и властеоским канцеларијама у свим српским земљама. До појаве логотета могли су бити и старешине канцеларије. Они су по правилу били световна лица. Према члану 134 Душановог законика за писање баштинске хрисовуље у владарској канцеларији **д.** је припадало шест перпера. На неким повељама сачувана су имена дијака који су их писали, као и у записима многих рукописа. Њихова народна имена (Бунило, Бјежан, Ђурађ, Јован, Предислав) потврђују да се ради о световњацима. Најстарији познати српски **д.** Глигорије потписао се у Мирослављевом јеванђељу (око 1185). Поред тога што су радили у владарским канцеларијама под старешинством логотета, **д.** су и сами могли бити старешине канцеларије. Босански банови су имали **д.** за старешину канцеларије све до Твртковог проглашења за краља 1377. **Д.** Стјепана II Котроманића био је Прибоје између 1326. и 1332. **Д.** бана Твртка Котроманића били су, између осталих, и Дражеслав (1354) и Брајан (1375). После распада српског царства нису сви обласни господари задржали титулу и звање логотета, као нпр. Драгаши и Бранковићи. У њиховим канцеларијама **д.** су били старешине. У једном случају повељу коју издају Бранковићи пише **д.** Новак, а милосник правне радње је **д.** Алекса. Очито да је Алекса био старешина канцеларије и да је обављао послове који су некада били у надлежности логотета.
Синиша Мишић
Сматрало се да су свршени теолози, као путујући певачи и рецитатори, имали удела у стварању народне поезије, мада је тај тип стваралаштва најсроднији певању на народну, меличкој лирици или народским песмама. У српском фолклору и на јужнословенском простору постоје веровања и предања о грабанцијашу **д**. После завршеног школовања, он на врзином колу, као ђак тринаесте школе, стиче оностране способности. Дружи се с вилама и ђаволима, а о непогодама води градоносне облаке. Зато му је одело стално поцепано. Поређења са грабанцијашем рачвају се у два смера: ,,Какав је издрпан, као грабанцијаш" и ,,Тај је био и на врзину колу – говори се за човјека који је много учио". Персонализован ђакон Стефан и његова љуба су јунаци стиховане легенде о кушању смртника и жртвовању сопственог детета (Вук СНП II, 3). Као типски лик народне епике, неименован ђак (*ђаче самоуче*) контраст је највишим црквеним достојанственицима, и по хијерархији и при стилизацији опозиција врлине/мане, поштовање/кршење Божијег закона (Вук СНП II, 19, 27; III, 14) или му је дато да кроз сновиђења наслути опасности које од Турака прете манастиру и православљу. Међу типским ликовима прозне традиције, ђак је често пратилац попа (Вук, СНПр, 38), а лукавством савлада и оностране противнике (дивљан, див). У шаљивим приповеткама група манастирских ђака или један од њих враголијама и смицалицама доскоче старешинама и старијим, а запање и самог ђавола (Врчевић, СНПр). У литератури је Тит Брезовачки (1757–1805) на основу фолклорне подлоге обликовао лик Матијаша грабанцијаша дијака (1803), док је Петар Кочић стилизовао карактеристичног јунака Симеуна Пејића Ђака ,,од намастира Гомјенице".
Снежана Д. Самарџија
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–VI, Бг – Ср. Карловци 1902–1926; С. Рудић, „Повеља бана Твртка Котроманића кнезу Влатку Вукосавићу", *ССА*, 2003, 2, 272; Р. Поповић „Повеља бана Твртка I Котроманића Дубровнику о ослобађању од царина", *ССА*, 2006, 5, 151; „Повеља бана Стјепана II Котроманића о решавању спорова између Босне и Дубровника", *ССА*, 2007, 6, 38.
ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Јужнословенске народне приче о грабанцијашу дијаку и њихово објашњење", *ASPh*, 1877, 2; Ст. Станојевић, „Студије о српској дипломатици", *Глас СКА*, 1923, 106; В. С. Караџић, *Етнографски списи*, Бг 1972; В. Латковић, *Народна књижевност*, Бг 1975; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; В. С. Караџић, *Српски рјечник (1852)*, Бг 1986; Ђ. Трифуновић, *Азбучник српских средњовековних књижевних појмова*, Бг 1990; М. Благојевић, *Државна управа* *у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАКОНИЈА
**ДИЈАКОНИЈА**, у ширем смислу служење ближњем у духу хришћанске љубави и самопожртвовања; у ужем значењу означава основну службу ђакона или специјалне задатке црквених органа. Вера свих хришћана је једна, али су им службе, **д.**, различите. Позив на служење упутио је Христос свим хришћанима рекавши апостолима: „Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе" (Мк 10, 43–45). Служење другоме по дару добијене благодати поновио је и апостол Петар: „Служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије... ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог" (1. Пт 4,10-11). Нови завет износи облике **д**. У духовном и верском смислу **д.** је проповед јеванђеља, тј. литургија за трпезом Господњом, што је суштина апостолства и свештенства. У материјалном погледу **д.** подразумева задовољавање основних потреба ближњих и целе заједнице. У том смислу ђакони су своју службу почели служењем за трпезом љубави. На први поглед, као да **д.** трпеза противуречи **д.** речи Божје, али у суштини један облик не искључује други јер су први ђакони служили за трпезом, али и проповедали, крштавали, јеванђелизирали. Протестанти термин **д.** примењују на све црквене службе, нарочито у унутрашњем мисионарству. Грчка црква користи термин „апостолска **д.**" у смислу установе под општим надзором црквене администрације. У Византији је постојала „женска **д.**" где су службу ближњем обављале ђаконисе и женски манастири. Римокатолици женску **д.** поверавају многобројним женским монашким редовима. **Д.** је основ савремене хуманитарне делатности без обзира на државно уређење и религиозну припадност.
ИЗВОР: *Нови Завет Господа нашег Исуса Христа*, Бг 1997.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Догматика Православне цркве*, II, Бг 1935; *Тумачење светог еванђеља по Матеју*, Бг 1979; Е. Чарнић, *Саборне посланице*, Бг б.г.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАКРИТИЧКИ ЗНАК
**ДИЈАКРИТИЧКИ ЗНАК** (грч. diakrivnein: раздвајати, разликовати), графички знак додат слову који мења његово значење, функцију или изговор, односно изговор речи у којој се слово налази. У различитим системима писања **д. з.** се појављују као надредни, подредни, у оквиру самога слова или са његове леве или десне стране. **Д. з.** могу бити саставни део посебног слова алфабетског писма, нпр. у латиничним словенским писмима: *á*, *é*, *í*, *ć*, *č*, *đ*, *ž*, *š*, *ć*, *ł*, итд., у ћириличким: *ї*, *й*, *ё*, *ў*, *ќ*, *ѓ*. Ван ове функције, **д. з.** имају разноврсне улоге. У неким правописним системима **д. з.** се користе да укажу на то да се слово у датој позицији чита (енг. *café*), у случајевима када би две речи биле хомографи (фр. *ou* 'или' : *où* 'где') и сл. **Д. з.** прозодијског карактера указују на дужину или краткоћу звука, акценат и(ли) тон. У неким „консонантским" писмима (нпр. јеврејско, арапско) **д. з.** означавају вокале, док се у некима (нпр. индијско, арапско) њима означава и одсуство вокала. Помоћу **д. з.** могу се маркирати и обележја консонаната (лениција у гелском, озвучење консонаната у јапанском итд.). У неким системима **д. з.** се односи на особину више слогова у речи (нпр. слоговни систем кри језика). **Д. з.** су широко заступљени у фонетској транскрипцији, за обележавање дистинктивних обележја фонема, као и у упоредно-историјској лингвистици, у представљању реконструисаних форми.
У првој словенској ћирилици, старословенској, користили су се различити **д. з.**: а) знак за умекшавање ( á) употребљавао се као ознака палаталности консонанта (lá = *љ*, ná = *њ*, rá = *р'*, sá = *с'*), али и као правописни знак којим се уз то маркира да у групама láy, náy, ráy и sáy слово y треба читати као *а* (*ља*, *ња*, *р'а*, *с'а*); б) акценатски знаци и спирити су спорадично коришћени под утицајем грчког правописа, али нису имали изговорну вредност; в) пајерак/апостроф (Í) могао се писати уместо дебелог јер и танког јер; г) титла ( å ) се користила за означавање скраћено написаних речи и слова у функцији бројева. У српској средњовековној писмености у наведеним функцијима користе се титла и пајерак, док се акценатски знаци и спирити почињу писати у периоду ресавске правописне школе, што је одлика и црквенословенског језика данас. Реформа Вука Стефановића Караџића укључивала је и реформу система **д. з**. Данас се у правопису српског језика под одређеним условима користе апостроф, знак за означавање дужине самогласника (у општим текстовима ^, махом у случајевима када контекст није довољан за отклањање недоумице око граматичког статуса одређене форме, нпр. ген. јд. *без учитеља* : ген. мн. *без учитељâ*, ¯ у научним публикацијама) и акценатски **д. з.** (→ Акценaт), у научним и стручним текстовима, док се у општима срећу само ради уклањања недоумице у значењу речи (нпр. *пас* : *пâс*).
ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971; D. Crystal, *The Cambridge Encyclopedia of Language*, Cambridge 1987; *Лингвистический энциклопедический словарь*, Москва 1998; М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, *Правопис српског језика*, Н. Сад 2010.
Јасмина Грковић-Мејџор
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ
**ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ**, скуп књижевних дела ствараних на дијалекту као нестандардном језичком систему. **Д. к.** се често сагледавала као средство за оспоравање књижевне традиције, нарочито у време њеног настајања у српској култури, али с временом је и сама стекла завидну традицију. О књижевности створеној на неком од српских дијалеката са свесном идејом о отклону од језичке норме може се говорити тек од 70-их година XIX в., када долази до акцептуације вуковског модела стандардног језика, базираног на источнохерцеговачком и шумадијско-војвођанском дијалекту. Функције активирања дијалеката у књижевности многобројне су и разноврсне. У епохи реализма прозаисти су нарочито инсистирали на уверљивости дијалога књижевних ликова, које неретко боје дијалектизмима, тј. локалном лексиком или локалним фонетским и морфолошким облицима опште лексике, али и специфичном синтаксом. Стилски поступак актуелизације говора књижевних ликова богатио је изражајна средства и доприносио је индивидуализацији и карактеризацији јунака, а био је интензивнији уколико се опонашао неки од периферних говора, структурно удаљенијих од стандардног језика. Тако се и у дијалозима косовско-метохијских приповедача (Манојла Ђорђевића Призренца, Никодима Савића, Зарије Поповића, Григорија Божовића и др.) покушавао што верније опонашати говор локалне средине кроз често активирање језичких црта које су дистинктивне у односу на вуковски језик. Анђелко Крстић дијалектом је у књижевности дочарао завичајни свет околине Охридског језера. Израженије одјеке локалних говора налазимо у дијалозима социјално-психолошки мотивисаних карактера књижевних јунака и ликова у српском реализму, нарочито у сеоској приповеци из друге половине XIX в. (Јован Грчић Миленко, Милован Глишић, Јанко Веселиновић и др.).
Прва значајна дела **д. к.** која наилазе на снажан одјек и код читалачке публике и у књижевној критици створили су Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Петар Кочић и Борисав Станковић. Док су Матавуљ и Кочић активирањем дијалекатских црта ближих стандардном језику избегли осуду књижевне критике, Сремца и Станковића, уроњене у свет и говор југоистока Србије, део књижевне јавности је напао због недовољне чистоте и правилности језика. У епохи „београдског стила", када се почетком ХХ в. стандардни језик убрзано модернизовао и интелектуализовао, **д. к.** почиње губити на угледу, што је првенствено било условљено Скерлићевом оценом језика Б. Станковића и Белићевим израженим нормативистичким приступом прозном и поетском изразу. Тек после напуштања Белићевог модела нормативне стилистике и промене поимања стилистичке норме, када је поступак одступања тј. отклона од стандарднојезичке норме добио на значају, појавио се 70-их година ХХ в. нови талас књижевника чија су дела писана дијалектом стекла велик углед и популарност: поема *Рече ми један чоек* (Бг 1970) М. Бећковића, исписана ровачким говором источнохерцеговачког дијалекта, роман *Нишчи* (Бг 1971) В. Стевановића, у којем је језик настао комбиновањем елемената стандарднојезичке норме, дијалекта и урбаног говора, а роман *Петријин венац* (Бг 1975) Д. Михаиловића писан је косовско-ресавским дијалектом. Велик успех ових дела охрабрио је песнике и прозаисте да објављују нова књижевна остварења на дијалекту, најчешће у жељи да стилизују и уметнички овековече локалне говорне идиоме који полако нестају пред налетом стандардног језика, али и да укажу на недовољност стандардног језика да пренесе све изражајне нијансе у књижевности. Међу првима су у том таласу на дијалекту почели да пишу још и Драгослав Манић Форски, Иван Ивановић и Милисав Савић. Наклоност књижевне критике и читалачке публике међу савременим књижевницима имају још и прозаисти и песници који своја делом или у целини боје дијалекатским изразом с читавога српског језичког простора, рачунајући и центар и периферију: Бранко В. Радичевић, Слободан Џунић, Миро Вуксановић, Мирослав Цера Михаиловић, Иван Негришорац, Злата Коцић, Зоран Вучић, Богдан Чиплић, Бошко Ивков, Петко Војнић Пурчар и др.
ЛИТЕРАТУРА: Душан Јовић, *Језички систем и поетска граматика*, Бг – Пр 1975; Ј. Јерковић, *Језик и писци*, Н. Сад 1991; М. Цера Михаиловић (ур.), *Дијалекти и српска књижевност*, Вр 2008; Р. Жугић (ур.), *Дијалекат – дијалекатска књижевност*: *зборник радова*, Лесковац 2009.
Александар Милановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИЦИ → ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА; РЕЧНИЦИ
**ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИЦИ** → **ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА; РЕЧНИЦИ**
# ДИЈАЛЕКТИ
**ДИЈАЛЕКТИ** (грч. diavlekto": говор, разговор; наречје), географски или социјално дистинктивне варијанте једног језика, резултат хоризонталне (територијалне) и вертикалне (социјалне) стратификације. Географски дистинктивни варијетети неког језика, као најраспрострањенији тип дијалекатске диференцијације, најчешће се називају **д.** – географским, регионалним, локалним, територијалним и сл. Међутим, географске **д.** треба посматрати као јединице надређене локалним (нпр. московски руски) и регионалним **д.** (нпр. тоскански италијански) јер их они у себе укључују. Географски **д.** је посебан тип говорног језика, са изразитим самосвојним обележјима из било ког сегмента језичке структуре – фонетским, морфолошким, синтаксичким, лексичким и др., по којима се разликује од других **д.** истога језика. Међутим, иако се међусобно разликују, **д.** истога језика поседују скуп особина које су им свима заједничке, те се сматрају узајамно разумљивим, иако у највећем броју случајева та разумљивост није потпуна. Ипак, постоје **д.** истога језика који су у свом говорном виду међусобно тешко разумљиви или су потпуно неразумљиви (нпр. неки **д.** кинеског језика), као што постоји и супротна ситуација – да се припадници различитих, сродних језика могу међусобно споразумевати без нарочитих препрека, при чему се самобитност тих језика заснива на посебности историја, култура и сл. датих народа (нпр. Швеђани, Норвежани и Данци).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-dijalektoloska-karta-stokavskog-narecja.jpg)
Језици су у различитој мери раслојени у погледу социјалних подела, попут класе, професионалног статуса, нивоа образовања, узраста или пола, јер је сваком природном људском језику – као структури која трпи утицаје екстралингвистичких, превасходно друштвених и културних чинилаца – иманентна нехомогеност, тј. дифузност. Социјално дистинктивни варијетети неког језика називају се социјалним или класним **д.**, а у новије време за њих се најчешће користи термин социолекти. Језичке разлике међу појединим социолектима најочитије су у лексици, а свака социолекатска говорна варијација располаже, као и све друге варијације, одређеним инвентаром, избором и употребом језичких средстава. Као карактеристичан пример социјално мотивисаног језичког раслојавања обично се узима жаргон (сленг), који се првенствено одликује специфичним речничким фондом и знатнијом флексибилношћу у односу на традиционалне географске **д**. Такође, као посебна социјална варијација издвајају се и професионални **д.** – особени језици одређених професионалних група, који имају себи својствен терминолошки систем, при чему се за њихово означавање најчешће користе термини регистар, варијетет и сл.
Термин **д.** везује се често за супстандардни говор, неку језичку праксу која одступа од усвојене норме. Понекад се примењује и у посебном, историјском значењу – њиме се именују или својеврсне етапе кроз које је у своме историјском развоју прошао неки језик (нпр. елизабетански енглески), или поједини језици као чланови скупине са заједничким претком (нпр. енглески и немачки су пореклом германски **д.**). Као синоним за **д.** понекад се користи и назив (дијалекатски) идиом, као и термин говор (вернакулар).
Наука која се бави систематским изучавањем **д.** назива се дијалектологија, а у новије време као оделита дисциплина постоји социјална дијалектологија. Поред дијалектологије постоји и лингвистичка географија – лингвистичка дисциплина која се бави изучавањем **д.** у њиховој хоризонталној диференцијацији, односно, праћењем географског распростирања конкретних језичких појава са различитих језичких нивоа. Највиши домет лингвистичке географије представља израда лингвистичких атласа.
Стандардни језици најчешће се заснивају на једноме **д.** или дијалекатским цртама које су у одређеном периоду у датој култури биле доживљаване као престижне, односно, могу бити засновани на дијалекатском идиому образоване популације престонице неке земље (нпр. француски, руски, дански језик и др.) или неког привредног и културног средишта, високо вреднованог на друштвеној скали (нпр. говор Фиренце за италијански језик). Такође, стандардни језик неких земаља настао је комбиновањем особина неколико регионалних **д.** (нпр. немачки, пољски). Када се одређени дијалекатски идиом почне употребљавати у писаној форми – у администрацији, привреди, култури, тада настаје стандардни језик и језичке се варијантности почињу одстрањивати, чему доприносе образовни систем, речници, граматике и сл. Различита историјско-културна дешавања утичу на то да и стандардни језици првобитно засновани на једном локалном **д.** доживљавају током времена различите промене, прихватајући и елементе из других **д**.
Након језичке реформе Вука Стефановића Караџића у XIX в., српски књижевни језик заснива се на двама новоштокавским **д.**, ијекавског и екавског изговора – херцеговачко-крајишком (претходно називан источнохерцеговачким **д.**) и шумадијско-војвођанском. Иако је Вук Караџић писао јекавицом, утврђивање народне основице књижевног језика није довело и до промене књижевног наречја у областима Војводине и Србије, будући да се у овим привредно и културно престижним српским крајевима говорило шумадијско-војвођанским **д.**, са екавском изговорном варијантом. И у српској се култури уз књижевност на стандардном језику негује и књижевност на **д.**, са идејом да се постигне уверљивија карактеризација ликова и већа аутентичност описиваних збивања и средине. У српској књижевности се најчешће као значајна дела писана на **д.** истичу приповетка *Ивкова слава* Стевана Сремца и роман *Петријин венац* Драгослава Михаиловића.
Смањивање дијалекатских разлика, првенствено путем замене дијалекатских црта одговарајућим особинама стандардног језика, представља општу тенденцију савременог доба. Географски **д.** су управо на трагу изумирања, они нестају под утицајем изразитог динамизма савременог друштва и процеса индустријализације и урбанизације, што подразумева и културну трансформацију: образовни систем, који уводи масовну писменост и престижни стандардни језик, велика покретљивост становништва, средства масовних комуникација, писани и електронски медији, различите и многобројне техничко-технолошке иновације. Изумирање и процес нивелације, унификације **д.** тиче се пре свега народних говора који су представници руралних средина, док су градски, урбани **д.** све видљивији. За **д.** урбаних центара се у новије време уобичајио термин вернакулар. Урбане језичке варијетете на српским дијалекатским подручјима чини, пре свега, њихово дијалекатско залеђе, тј. они су задржали дијалекатску основу околних руралних средина. Међутим, у великим урбаним центрима развијају се и иновације непознате дијалекатској основици дате области.
Дијалекатска граница је линија са чије се једне стране налазе груписани многобројни изговорни ликови, морфолошки и творбени облици, значења речи и др. који се систематски разликују од еквивалентних јединица са друге стране дијалекатске границе. Међутим, дијалекатске границе су релативне, будући да између појединих **д.** или говора постоји један ужи или шири појас у којем се сустичу дијалекатске особености обају суседних **д.**, који могу чак бити и гранични **д.** двају суседних језика. Такође, границе које се успостављају на основу дијалектолошких критеријума по правилу се не поклапају са политичким, међудржавним границама, па се тако, на пример, на источној страни српско-бугарске границе и на јужној страни српско-македонске границе налазе српски говори призренско-тимочке дијалекатске основице.
Такође, границе географских **д.** углавном обухватају и прелазна подручја, на којима се срећу језичке особине обају суседних **д.**, при чему су неке од њих карактеристика једног а неке карактеристика другог **д.**; за говоре који се налазе на простору на којем се сустиче велик број дијалекатских диференцијалних црта карактеристичних за пограничне области прихваћен је у дијалектолошкој литератури термин прелазни говори. Постоји и термин мешани **д.**, којим се именују народни говори на одређеном простору, настали као резултат мешања становништва које је сеобама стигло из одвојених, различитих области.
Гранична линија одређене дијалекатске црте назива се изоглосом, и она може бити везана за било који језички ниво, па тако постоје изофоне, изотоне, изоморфе, изосеме, изолексе. Потпуно поклапање језичких изоглоса ретко се јавља; ове се линије пружања одређених језичких појава углавном пресецају и преплићу, стварајући веома замршене сплетове. Међутим, често долази до груписања ових линија у тзв. снопове изоглоса, што је условљено или географски (високи планински венци или широки речни токови, који су препрека ширењу неких иновација) или историјски (постојање политичких граница у дужем временском периоду, сеобе чији резултат бива суживот двеју популација чији су се **д.** оделито развијали).
При изучавању **д.** од значаја су термини центар или жаришно подручје, периферија или реликтно подручје. Жаришна подручја, која се најчешће поклапају са економским и културним средиштима, представљају извориште већег броја значајних језичких иновација, док реликтна подручја по правилу не бивају захваћена тим иновацијама. Она, међутим, имају изразиту дијалекатску индивидуалност, представљајући својеврсну комбинацију архаизама и иновација, развијених често и под утицајем суседног (уз границу између два језика) или доминантног (у енклавним позицијама) језика, будући да се у таквим случајевима може говорити о великом броју двојезичних говорника. Промене се не очитују само на нивоу позајмљивања лексике, него и на нивоу усвајања одређених фонолошких или граматичких елемената и структура. Овакве промене изразите су и на периферији српског етнојезичког простора, посебно у областима вишевековних интензивних словенско-несловенских етнојезичких и етнокултурних контаката (српски говори у којима су присутни континуирани додири са румунским и албанским језиком), али и под одређеним утицајем словенских језика који су у прошлости претрпели знатнија балканистичка преструктурирања (бугарски, македонски). Изучавање периферних српских говора је од посебног значаја за историјску дијалектологију и за решавање питања из области међујезичке интерференције (аналитизација акценатског система, нестабилност у реализацији африката и њихово свођење на један пар, тежња ка проклитизацији глаголских и заменичких енклитика и сл.).
Језичке промене сматрају се основним узроком дијалекатске диференцијације. Будући да је језик динамичан феномен, он је непрестано подложан променама, и то у сваком свом сегменту. Број разлика насталих услед језичких промена временом се увећава; многи сродни језици су у прошлости били **д.** истога језика. Дијалекатске разлике настају тако што се одређена језичка промена или иновација појављује само код одређене скупине говорника једнога језика, а онда се може рећи да она стоји насупрот непромењеној језичкој особини или архаизму. Такође, као што сваки **д.** има особен комплекс иновација, тако се ниједан **д.** не може сматрати апсолутно архаичним у односу на остале **д.** истога језика, него он у односу на њих само може бити архаичнији по некој својој језичкој црти (или по већем броју одређених језичких црта).
Постоје екстралингвистички елементи који утичу на уједначавање међу географским **д.**, као и они који утичу на стварање и умножавање разлика међу њима. Број дијалекатских разлика се увећава или смањује у зависности од интензивирања или слабљења контаката међу двема популацијама. За уједначујући утицај међу **д.** најважнији је узајамни контакт, а њега подржавају речне долине, морске обале, вишевековни путни правци – саобраћајнице. Такође, масовне сеобе становништва могу допринети формирању релативно уједначене дијалекатске слике на одређеном подручју, односно, формирању слабо издиференциране дијалекатске формације, при чему је таква слика или резултат преовладавања **д.** који мигрантска популација доноси из своје постојбине, или је пак настала као резултат мешавине у оквиру које су изнивелисане дијалекатске разлике међу досељеницима из више различитих области. С друге стране, за дијалекатску диференцијацију су од пресудног значаја природне препреке (тешко проходни планински венци, велики речни токови, пустињски или мочварни предели) или политичке границе, дуж којих се неретко формирају изоглосни снопови.
Сеобе становништва и, у понеким случајевима, географски рељеф у појединим подручјима проузрокују изразитију дијалекатску диференцијацију у одређеном смеру, тако да правац изоглоса следи тај географски смер (нпр. запад–исток, југ–север и сл.). Тако је и дијалекатска слика српског језичког простора резултат политичких и економских миграција у периоду XIV–XIX в. Спонтане миграције и организоване сеобе, које су доносиле поступно померање српског становништва на север и северозапад, потекле су још од краја XIV в., у време османлијске најезде на границе српских јужних земаља и након судбоносног Боја на Косову. Интензивиране су од XVII в., а трајале су све до 30-их година XIX в. Тада су свој коначни дијалекатски лик добиле и призренско-тимочка и косовско-ресавска дијалекатска формација, чији правци простирања и облик на дијалектолошкој карти најочитије сведоче о правцима и начинима кретања српског становништва током вишевековних сеоба, једнако као што о томе сведочи и несразмера у величини данашњих дијалекатских типова који се везују за моравски слив.
Границе међу средњовековним српским говорима брисане су или померане под налетима носилаца других говорних типова, расељаваних по нужди – из економских или из политичких разлога. Унификационе прераде падежног система које доводе до специфичних редукцијских промена у њему – смањење броја падежних облика у множини, тј. изједначавање датива, инструментала и локатива, односно – датива и инструментала на једној страни, а генитива и локатива на другој, у већини српских народних говора раширило се након XIV в., ношено новијим таласима миграција са херцеговачког терена, у потрази за плоднијим земљиштем, низ дрински слив – у правцу севера, североистока и, нешто касније, северозапада. Тако, у XIV в. имамо, с једне стране, стварање новоштокавског дијалекатског типа, а с друге стране – искључивање призренско-јужноморавских говора и извесних периферних области (нпр. у Црној Гори) из штокавске развојне заједнице по основу развијања друкчијих језичких одлика. Када се говори о узајамним додирима у средњовековној српској држави, од значаја су и везе косовско-ресавског са зетско-сјеничким **д.**, које су нарочито утврђене новијим сеобама становништва које су се кретале са зетско-сјеничког земљишта ка косовско-ресавском. Касније, након турске инвазије на Балкан, дивергентне тенденције јачају и почињу се огледати у прекиду заједничког развоја косовско-ресавских и зетских говора и коначном раздељивању новоштокавских и старијих зетских говора. На другој страни, кретање становништа у оквиру тзв. источнохерцеговачких миграција ка областима северне Србије било је најмасовније у XVIII в. и почетком XIX в.
Називи **д.** (наречја, народних говора – у зависности од терминологије у појединим језицима) најчешће су мотивисани њиховим географским положајем и распростирањем; тако, нпр. постоје северноруски и јужноруски говори, високонемачки и нисконемачки говори, северни, јужни и франкопровансалски француски **д.**, словеначка наречја – долењско, горењско, приморско, корушко и др., западномакедонско, југоисточно и северно наречје итд. Именовања основних српских дијалекатских јединица су дводелна; она првим својим делом сведоче о области која је била извориште миграција, а другим својим делом о области насељавања, док се целокупним називом назначава заправо распрострањеност дате дијалекатске формације: херцеговачко-крајишки (раније именован као источнохерцеговачки **д.**), шумадијско-војвођански, зетско-сјенички (у литератури се среће и под именом зетско-јужносанџачки), косовско-ресавски, смедеревско-вршачки, призренско-тимочка дијалекатска област (која обухвата призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички **д.**).
Сви српски народни говори припадају штокавском наречју, а најизразитије разлике у оквиру целине српских говора постоје између призренско-тимочке дијалекатске области, са три дијалекатске јединице у своме саставу (структурално иновативни **д.**), и пет преосталих српских дијалекатских јединица (структурално конзервативни **д.**). Балканизми који се појављују као иновације, а којих у свим категоријама и у том обиму нема у осталим српским **д.**, чине призренско-тимочке говоре најреволуционарнијим међу српским говорима, пре свега на морфолошком и синтаксичком плану. Међутим, те разлике које издвајају призренско-тимочку област као особену нису истовремено и најстарије међу значајнијим међудијалекатским разликама. Само део разлика које постоје међу српским говорима, оних које се одликују и историјском важношћу, домашајем у језичком систему и тиме да се по њима не издваја само једна област из дате целине народних говора, погодан је за дијалекатску класификацију. Стога су као класификациони критеријуми за српске **д.** уведени замена јата и акцентуација, феномени с резултатима искристалисаним у периоду XIII--XIV в., с важном позицијом у језичком систему и са предношћу да се њиховим укрштањем добија неколико сразмерно равноправних дијалекатских јединица у оквиру српског језичког простора. Усвојена пракса да се у класификацији српских народних говора полази од замене јата, а да акцентуација служи за следећи ниво њиховог диференцирања иако су прозодијске разлике између српских **д.** значајније за језичку структуру и замашније од разлика добијених заменом јата, условљена је углавном разлозима практичне природе – лако уочавање разлика у замени јата и њихова амблематичност и у говорном и у писаном језику.
У вези са заменом јата постоји основна подела на екавске и (и)јекавске говоре. У погледу акцентуације постоје такође два основна типа – они са новом и они са старијом акцентуацијом (у њима је акценат у већини случајева задржао своје позно прасловенско место). Истовременом применом поменутих двају основних критеријума класификације добија се следећа подела структурално конзервативних српских **д.**: зетско-сјенички **д.** као (и)јекавски са старијом акцентуацијом, косовско-ресавски **д.** као екавски са старијом акцентуацијом, којем се по акцентуацији придружује смедеревско-вршачки **д.**, специфичан по екавској замени јата са доста икавизама (присутних у шумадијско-војвођанском **д.**), херцеговачко-крајишки **д.** као (и)јекавски с новом акцентуацијом и шумадијско-војвођански **д.** као екавски с новом акцентуацијом. Подела је, географски гледано, настала по основу укрштања под косим углом изоглосе, тј. изотоне која предваја старији и нови тип акцентуације са изоглосом замене јата.
Уопштено узев, рефлекси јата су екавски на истоку српског језичког простора, а (и)јекавски су на западу. Међутим, постоје и говори с чувањем старе вредности јата – тзв. јатовски, као и они који се одликују двоструким рефелксима јата у зависности од квантитета слога – тзв. ијекавско-екавски, али ови говори због своје територијалне ограничености нису у српској дијалектологији сврстани у посебне дијалекатске јединице. Они се прикључују крупнијој дијалекатској јединици с којом су најсроднији, у првом случају – суседним и сродним екавским говорима, у другом случају – оближњим ијекавским.
Изоглоса која прави основну разлику међу структурално конзервативним српским **д.**, идући правцем који води од Боке которске (између Пераста и Рисна) до румунске границе северозападно од Вршца, оставља са своје југоисточне стране говоре са старијом акцентуацијом, а са своје северозападне стране – говоре с новом акцентуацијом. Међутим, новоштокавско преношење у акцентуацији остварено је у неким говорима само делимично, и то тако што је из положаја ван иницијалног слога повучен део силазних акцената, док је део њих остао на својим старим местима (нпр. у делу банатских говора, у Васојевићима и другде), и то у зависности од низа чинилаца (квантитет самог акцента, медијалност или финалност слога који губи акценат, отвореност или затвореност тог слога и др.). У класификацији српских **д.** ови се акценатски типови са само делимично изведеним акценатским преношењем прикључују **д.** са старијом акцентуацијом, док се **д.** с новом акцентуацијом прикључују они у којима нису многобројни примери с непренесеним акцентом.
Област српских говора са старијом акцентуацијом одликује се архаичношћу у односу на оба суседна акценатска система – четвороакценатски у шумадијско-војвођанском **д.** и једноакценатски у призренско-тимочкој дијалекатској области: од првих се разликује претежним чувањем старог места акцента, а у односу на ове друге одликује је чување квантитетских опозиција под акцентом, при чему се у централном делу косовско-ресавског подручја чува у одређеним позицијама и прасловенски неоакут. У оба ијекавска **д.** ове су дужине по правилу очуване. У ареалу нешто ужем од подручја српских **д.** са старијом акцентуацијом присутно је изједначавање облика локатива множине са генитивом (-*а* / -*ā*, -*āх*, -*āг* итд.) и инструментала са дативом (-*ма*). Још једна значајна особина која захвата велику већину ових говора, али и понеке од оних с новом акцентуацијом (говори у Банату и Црној Гори), јесте неразликовање акузатива као падежа циља кретања и локатива (веома често и инструментала) као падежа места. Смањење дистинктивних одлика очитује се и у ликвидацији квантитета у постакценатском положају у готово свим екавским говорима са старијом акцентуацијом: само у неким положајима то бива у шумадијско-војвођанском **д.** и у делу смедеревско-вршачког, а у свим положајима се уклања у косовско-ресавском **д.** и у већини смедеревско-вршачких говора.
Говоре с новом акцентуацијом карактерише једнакост датива, инструментала и локатива множине (облици на -*има* и -*ама*), али у севернијим говорима шумадијско-војвођанског **д.** и у северозападним говорима херцеговачко-крајишког ово обличко уједначавање није довршено и тамо се срећу многобројни остаци старијих облика множинског инструментала и локатива, а нешто ређе и датива.
Када је реч о језицима и **д.** на подручју Балкана, познато је да насупрот крупном рашчлањавању јужнословенског ареала – посматрано са генетске тачке гледишта – на источни и западни јужнословенски ареал, постоји јединство балканскословенског језичког ареала, са низом својеврсних особености – посматрано са типолошке тачке гледишта. У полилингвалним срединама попут Балкана наглашене су тежње ка упрошћавању језичких средстава, условљене потребом за поједностављењем комуникације, што је довело до појаве заједничких црта у језицима становника на истоку и југу Балкана, односно, у трима несловенским балканским језицима – новогрчком, албанском и румунском, као и у двама словенским језицима – бугарском и македонском, али и у југоисточним српским говорима призренско-тимочке дијалекатске основице. Заједничке особине у балканским језицима и **д.**, словенским и несловенским, називају се балканизмима, чију суштину у већини случајева представљају иновационе прераде аналитичког типа.
У српским **д.**, ширење аналитичких иновационих таласа из високобалканизованих српских говора крајњег југоистока и иницијација аналитизама под структурним утицајима суседних језика, у непосредном језичком контакту, представљају двојаке узроке аналитичких измена. Преплитање синтетичких и аналитичких црта уочљиво је у свим српским **д.**; у свакоме од њих понаособ изражено је на својеврстан начин. У неким случајевима (као, на пример, код слабљења деклинације за нумеричке вредности или код конкурентског односа инфинитива и *да*-конструкција) имамо присуство факултативности аналитичке иновације, што се може посматрати као прелазни ступањ у процесу поступне реорганизације одређене синтетичке структуре у њен аналитички пандан, при чему прелазак из једне структуре у другу редовно бива детерминисан поступношћу (факултативност иновације или захваћеност само једног сегмента одређене категорије). Понеке од великих иновационих аналитичких прерада досегле су у одређеним својим манифестацијама и новоштокавске говоре, нарочито екавске (нпр. слабљење/губљење нумеричке деклинабилности, повлачење инфинитива и прогресија употребе презентске *да*-конструкције). С друге стране, поједине аналитичке црте, као нпр. прономинална редупликација, мањег су домашаја у призренско-тимочким говорима у новије време, али се зато њихови релативно свежи трагови оцртавају на тлу севернијих српских **д.** (нпр. смедеревско-вршачких).
ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, *Српски народ и његов језик*, Бг 1971; *О језику некадашњем и садашњем*, Бг--Пр 1990; *Из српскохрватске дијалектологије*, Ниш 1991; *Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој*. *1: Општа разматрања и штокавско наречје*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; Д. Ћупић, „Дијалекти", у: *Српски језик на крају века*, Бг 1996; M. Радовановић, *Социолингвистика*, Ср. Карловци – Н. Сад 2003; С. Реметић, „Језик Моравског слива", у: *Морава*, Бг 2006; С. Милорадовић, „Дијахрони и синхрони аспект аналитичких појава у српским народним говорима", *ЗМСС*, 2007; П. Ивић, *Српски дијалекти и њихова класификација*, Ср. Карловци – Н. Сад 2009.
Софија Милорадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАЛЕКТИЗАМ
**ДИЈАЛЕКТИЗАМ**, територијално ограничена, нестандардна лексема. Језик и његов лексикон раслојавају се према различитим критеријумима. Најчешће се разликују три основна типа раслојавања језика – територијално, социјално и функционално. Територијалним раслојавањем српског језика настају дијалекти, а у оквиру дијалекатског лексикона, по критеријуму распрострањености, настаје различита нестандардна лексика: локализми, **д.**, регионализми, провинцијализми. Лексика српског језика се разврстава и с обзиром на сферу њене употребе, и то на историзме, архаизме, неологизме, **д.** и термине. **Д.** се, као нпр. и жаргонизми, издвајају по критеријуму (не)стандардизованости у односу на архаизме и историзме, који су повезани по временском критеријуму. **Д.** су речи чија је употреба ограничена на одређено језичко подручје, најчешће на дијалекат који није ушао у стандарднојезичку основицу српског језика, или је у питању уско локална лексика са неког дела територије двају новоштокавских дијалеката. **Д.** се могу јавити у говорном и у писаном језику, при чему се у првом случају ради о разговорном супстандардном идиому, док је у другом случају реч о језику уметничке књижевности. У разговорном језику најчешће је у питању спонтана употреба **д.**, док се у књижевном делу они користе свесно, са циљем уверљивије карактеризације ликова и постизања веће аутентичности описиваних збивања и средине. **Д.** се од нормираних лексема могу разликовати по своме гласовном склопу (нпр. *поприка*, *гвири*, *еве*), по морфолошким (нпр. *они волу*, *скини с нога*) и творбеним (нпр. *мужје*) карактеристикама, по значењу (нпр. *процеп* 'део запрежних воловских кола', *нишан* 'прошевина'). Потпуни лексички **д.** имају своје синониме у књижевном језику, али се од њих разликују целокупним својим изразом (нпр. *вунија* 'левак', *такши* 'слабији, лошији'). Могу се издвојити и тзв. етнографски **д.**, лексеме којима се у појединим српским крајевима именују појмови из области материјалне, духовне и социјалне културе (нпр. *лажља* 'учесник у свадби који шалама забавља госте', *забијачка* 'свињокољ').
ЛИТЕРАТУРА: М. Симић, „Дијалекатска лексика и њен однос према књижевној лексици", у: *Лексикографија и лексикологија. Зборник радова*, Н. Сад – Бг 1984; M. Радовановић, *Социолингвистика*, Н. Сад 1986; Ж. С. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010.
Софија Милорадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАЛЕКТИКА
**ДИЈАЛЕКТИКА**, часопис за методолошко-филозофске проблеме математичких, природних и техничких наука, чији је издавач био Београдски универзитет, а седиште редакције било је на Природноматематичком факултету. Излазио је тромесечно готово четврт века (1966–1989). Најпре је главни уредник био биолог Синиша Станковић (бр. 1/1966 – 4/1974), а одговорни уредник филозоф Андрија Б. Стојковић (бр. 1/1966 – 4/1978), који је потом од бр. 1/1979. до бр. 3–4/1989. био уредник за филозофију. Од бр. 1/1975. до бр. 1–4/1981. главни уредник био је математичар Милорад Бертолино, а од бр. 4/1982. до бр. 3–4/1989. главни и одговорни уредник био је математичар Ернест Стипанић. Почетком 60-их година наша марксистичка филозофија поделила се на два крила, праксис-филозофију и дијалектички материјализам. Главнина ових потоњих окупила се око часописа **Д.**, што се види не само из његовог назива него и из састава Савета редакције, који је постојао у периоду 1971–1979, где су од оних који су се бавили филозофијом били Душан Недељковић, (Бонифатиј Кедров) Богдан Шешић, Борис Зихерл, Драгиша Ивановић, Драгутин Лековић, Војан Рус, Шефкија Жуљевић и Глигорије Зајечарановић. Кроз редакцију је прошло укупно 26 чланова, од којих су само четворица били филозофи (Андрија Стојковић, у читавом периоду излажења, Глигорије Зајечарановић, Братислав Петровић и Радомир Ђорђевић), док су остали били научници: математичари (Ернест Стипанић, Милорад Бертолино, Драган Бањевић, Душан Славић, Предраг Перуничић), физичари (Александар Милојевић, Михо Церинео), технички физичари (Драгиша Ивановић, Јордан Поп-Јорданов), биолози (Синиша Станковић, Драгослав Маринковић, Јаков Данон, Звонимир Дамјановић, Милорад Јанковић, Никола Туцић), хемичари (Иван Гутман), астрономи (Јелена Милоградов Турин), геолози (Никола Пантић), географи (Милован Радовановић, Стеван Станковић) и лекари (Миомир Савићевић, Љубиша Ракић). У редакцијском уводнику првог броја часописа (1/1966) истакнуто је да ће се општи теоријски и методолошки проблеми математичких, природних и техничких наука разматрати „методом материјалистичке дијалектике, која ће у пуној мери полазити од резултата савремених специјалних наука". У средишту ће бити универзална законитост света као целине, универзалне категорије и закони, основна начела и гледишта, структура и законитост сазнања, затим проблеми научног језика и теорије, специјалних логика, гносеологија и методологија одговарајућих наука, аксиоматизација, научних модела и метатеорије. Поред тога, утврђиваће се порекло, суштина, вредности и норме људског света и живота и истраживаће се питања еволуције идеја и метода назначених наука. Сем расправа и студија, објављивани су и критичко-полемички написи, рецензије, прикази, белешке и библиографије. Радови су се кретали у тематском распону од филозофије у ужем смислу, преко религије и друштвених наука, до математике, природних наука, медицине, технике и уметности, као и њихове историје и филозофије. За 24 године излажења објављено је укупно 67 бројева, од чега 48 појединачних, 14 двоброја и 5 четвороброја. На укупно 11.012 страница објављено је 1.532 прилога. Часопис је окупљао сараднике из земље и иностранства (СССР, Пољска, Француска, СР Немачка итд.). Поједини чланци објављивани су на страним језицима (руском, енглеском, немачком, француском). То је до сада једини часопис код Срба који је био посвећен филозофији математичких, природних и техничких наука.
ЛИТЕРАТУРА: „Читаоцима и сарадницима", *Дијалектика*, 1966, 1; Д. Аранитовић, „Библиографија часописа 'Дијалектика' 1966–1985", *Дијалектика*, 1986, 1–2.
Илија Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАЛЕКТОГРАФИЈА → ЛИНГВИСТИЧКА ГЕОГРАФИЈА
**ДИЈАЛЕКТОГРАФИЈА** → **ЛИНГВИСТИЧКА ГЕОГРАФИЈА**
# ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА
**ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА** (грч. diavlekto": говор, разговор; наречје, lovgo": реч, говор), лингвистичка дисциплина која се бави систематским проучавањем дијалеката и њиховим међусобним упоређивањем. Она проучава географски или социјално дистинктивне варијанте једног језика, настале као резултат хоризонталне (територијалне) и вертикалне (социјалне) стратификације. У специфичне говорне типове и варијанте на подручју неког језика сврставају се дијалекти или наречја, идиоми, жаргони и сл.
Географски дистинктивни варијетети неког језика, као најраспрострањенији тип дијалекатске диференцијације, најчешће се називају дијалектима – географским, регионалним, локалним и сл. Социјално дистинктивни варијетети неког језика називају се социјалним или класним дијалектима, а у новије време се за њих најчешће користи термин социолекти, при чему се као типичан пример социјално мотивисаног језичког раслојавања обично узима жаргон.
Почетак научне **д.** пада у другу половину XIX в., са заснивањем речника и граматика регионалних дијалеката у западној Европи, а у центру истраживачке пажње биле су регионално особене речи – особене по свом изговору, облику или значењу. Традиционалним дијалектолошким методама сматрају се теренска истраживања помоћу упитника и прављења аудио-записа (магнетофонски или, у новије време, диктафонски снимљених интервјуа). Структурализам, који се почео развијати од 30-их година ХХ в., усмерио је каснија дијалектолошка истраживања ка давању описа дијалекатских система и затим ка међусобном поређењу одговарајућих система у различитим дијалектима, тј. ка изучавању принципа по којима дијалекатске особине ступају у одређене суодносе. Тако је структуралистички приступ дијалектолошким подацима омогућио установљење система структурних кореспонденција или дијасистема, а **д.** је у својој структуралној епохи добила и нове појмове и термине као што су дијасистем и идиолект.
Почетком XX в. дијалектолошки рад који се састојао од прикупљања информација о појединачним дијалекатским особинама еволуирао је у праћење географског распростирања конкретних језичких појава са различитих језичких нивоа, представљаног лингвистичким, тј. дијалектолошким картама, и тако је настала лингвистичка географија. Централни инструмент савремене **д.** представљају дијалектолошки атласи, у којима се картографисањем приказују засебне језичке појаве (одређена фонетска, морфолошка или лексичка посебност), с циљем одређивања њиховог географског распростирања, без обзира на државне и друге границе.
У другој половини XX в. дијалектолошка истраживања се у знатнијој мери повезују са социолингвистиком, након што су амерички дијалектолози (Х. Курат, В. Лабов и др.) усмерили своја испитивања на изговорне варијанте условљене социјалним а не географским фактором. Тако се у новије доба као посебна дисциплина појавила социјална **д**. Математички метод, пре свега статистички приступ, уобичајио се у знатној мери у квалификацији и класификацији дијалеката, да би 60-их година методологија генеративне граматике први пут била примењена на **д.**, пошто је веома важно постало изналажење најсврсисходнијег метода за истраживање социјалних варијација дијалеката. Ове социјалне варијације биле су посебно изражене у Сједињеним Америчким Државама, првенствено у великим урбаним центрима, где се могла уочити читава скала варијација говора која је у корелацији са друштвеним статусом и нивоом образовања говорника. Поред тога, за различите обрасце варијација од значаја су старосне групе, етничко порекло говорника, време имиграције.
У дијалектолошким истраживањима од значаја су термини изоглоса, центар или жаришно подручје, периферија или реликтно подручје. Гранична линија одређене дијалекатске црте назива се изоглосом, и она може бити везана за било који језички ниво. Жаришна подручја, која се најчешће поклапају са економским и културним средиштима, представљају извориште већег броја значајних језичких иновација, док реликтна подручја по правилу не бивају захваћена тим иновацијама, али имају изразиту дијалекатску индивидуалност, представљајући својеврсну комбинацију архаизама и иновација.
Када је реч о вредности и примени **д.**, треба рећи да је још 30-их година XX в. уочен њен значај за типолошко проучавање језика: будући да су дијалекти далеко многобројнији од стандардних језика и, самим тим, далеко богатији разноврсним језичким појавама, они постају основни извор информација о типовима различитих појава које се налазе у језичким системима. **Д.** се бави упоређивањем сличности и разлика које се појављују у оквиру одговарајућих језичких домена и утврђивањем изворишта уочених разлика, а то могу бити диференцијација првобитно заједничких језичких елемената и(ли) страни утицај. Тако посебно научно интересовање за њу лежи у чињеници да су дијалекти значајан извор информација не само за историју језичког развитка и упоредну граматику него и за историју појединих етничких заједница и друштвених група, као и за њихову културну историју. Такође, познавање дијалекатских чињеница је од практичне помоћи школским системима који су надлежни за савладавање стандардног језика од стране великог броја ученика.
Процеси релативне унификације дијалеката услед интензивног продора стандардних идиома и у најзабаченије руралне пределе стављају пред многе европске и ваневропске **д.** бележење дијалекатских особина као замашан и ургентан задатак. Овај задатак није од значаја само за језичку науку него и за националне етнографије, будући да дијалекти представљају и својеврсне, изузетно богате збирке података из области традиционалне културе – материјалне, духовне и социјалне. Дијалектолошка истраживања тако превазилазе лингвистичке оквире и лингвистички значај.
Српској **д.** је у XIX в. основе поставио Вук Стефановић Караџић, први пут дајући лична опажања о говорима Србије и Војводине у предговору своме издању *Српског рјечника* из 1818, а наводећи у више својих дела низ дијалекатских особина српских народних говора и усавршавајући њихову класификацију. Затим је, све до самог почетка ХХ в., настао невелик број дијалектолошких радова, који су уз то били недовољно поуздани и методолошки не нарочито солидни. Примена модернијих постулата и иновираних метода ове националне научне дисциплине пада у почетак XX в., а везује се најпре за дело Милана Решетара *Die serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten* (Беч 1900), које је послужило као модел за низ будућих важних дијалектолошких акценатских студија, затим за његову студију *Der štokavische Dialekt* (Беч 1907), као и за две изузетно значајне публикације Александра Белића – *Дијалекти источне и јужне Србије* (Бг 1905) и *Диалектологическая карта сербского языка* (СПб 1905).
Проучавање српских дијалеката доживело је у XX в. веома интензиван и брз развој и стога се он назива „златним веком" српске научне **д**. У том се развоју издвајају две најзнаменитије фигуре националне **д.** – Александар Белић у првој половини XX в. и Павле Ивић у његовој другој половини. Поменутом магистралном монографијом А. Белића о дијалектима источне и јужне Србије истовремено је 1905. покренут *Српски дијалектолошки зборник* (лингвистички часопис тадашње Српске краљевске академије), дијалектолошко гласило без пандана у словенском свету, са 66 објављених књига до 2020. А. Белић је потом објавио низ важних дијалектолошких студија и расправа, које су представљале велик помак и на плану прецизности бележења дијалекатских особености и на концепцијском и методолошком плану, и готово сви његови увиди налазе се у темељима српске савремене **д**.
Стожерно дело српске **д.** у другој половини ХХ в. била је књига П. Ивића *Дијалектологија српскохрватског језика*. *Увод и штокавско наречје* (Н. Сад 1956), која је представљала први систематски преглед српских народних говора у целини. Потом је објављена књига *Die serbokroatischen Dialekte. Ihre Struktur und Entwicklung* (S-Gravenhage 1958, у преводу на српски Ср. Карловци – Н. Сад 1994), а круг Ивићевих синтетичких дела затворен је постхумно обједињеним трима текстовима (први део објављен за живота, *ЗМСФЛ*, 1998, 41, 2) и објављеним у виду књиге *Српски дијалекти и њихова класификација* (Ср. Карловци – Н. Сад 2009), са одређеним новинама у номенклатури и класификацији српских дијалекатских јединица. Међу Ивићевим монографијама од посебног значаја за српску **д.** издвајају се следеће: *О говору Галипољских Срба* (Бг 1957), *Српски народ и његов језик* (Бг 1971), *Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта* (урађени под његовим руководством, коауторски, у две књиге, Бг 1994, 1997), као и књиге сабраних радова *О језику некадашњем и садашњем* (Бг–Пр 1990), *Изабрани огледи I–III* (Ниш 1991) и др. Словенској и светској лингвистици допринос је дао и на плану савремене и на плану историјске **д.**, установивши, између осталог, закон о понашању дистинктивних обележја у затвореним фонолошким системима и дајући одговоре на комплексна питања типологије дијалекатске диференцијације. Научни опус П. Ивића броји близу десет хиљада страна, а *Целокупна дела Павла Ивића* обогаћена су десетом целином у виду петокњижја *О дијалектологији* (приређивач С. Реметић, Ср. Карловци – Н. Сад 2018), у којем је на око две хиљаде страна сабрано све што је објавио у области **д.** – од прилога дијалектолошкој теорији и лингвистичкој географији до извештаја о дијалектолошким истраживањима и дискусија на научним скуповима. У другој половини ХХ столећа уз П. Ивића стасавао је низ врсних дијалектолога, међу којима су најистакнутија имена Драгољуба Петровића и Слободана Реметића.
Српски дијалектолози дали су својим студијама важан допринос и компаративној славистици, и лингвистичкој типологији, и лингвистичкој географији, а знатнији број остварења, пре свега исцрпних монографија локалних или регионалних говора и дијалекатских речника, али и радова општијег или ширег предмета, прегледних радова и оних посвећених појединим језичким цртама неких локалних идиома, те квестионара и збирки дијалекатских текстова, смешта се у другу половину ХХ в.
Поред поменуте *Дијалектологије* П. Ивића (у различитим издањима), синтезе које се тичу српских дијалекатских формација објавили су и Асим Пецо – *Преглед српскохрватских дијалеката* (Бг 1978), и Милош Окука – *Српски дијалекти* (Зг 2008). Српским народним говорима посвећивани су и многи скупови са резултатима у виду тематских зборника (нпр. *Говори призренско-тимочке области и суседних дијалеката*, Ниш 1994; *О српским народним говорима*, Деспотовац 1997; *Путеви и домети дијалекатске лексикографије*, Ниш 2013. и др.). На српске дијалекатске теме писали су и слависти из других земаља – Русије, Америке, Немачке, Холандије, Јапана итд.
Монографски су узорно обрађени говори више подручја у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, од чега је две трећине студија објављено у *Српском дијалектолошком зборнику*, а остало су посебна издања (нпр. едиција „Монографије" Института за српски језик САНУ и др. засебна издања): а) у Србији: *Северно-тимочки дијалекат* (Маринко Станојевић, Бг 1911), *Говор Сретечке жупе* (Миливој Павловић, Бг 1939), *Ђаковачки говор* (Михаило Стевановић, Бг 1950), *Сремски говор* (Берислав Николић, Бг 1964), *Мачвански говор* (Б. Николић, Бг 1966), *Новопазарско-сјенички говори* (Данило Барјактаревић, Бг 1966), *Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине* (Иван Поповић, Бг 1968), *Ресавски говор* (А. Пецо, Бранислав Милановић, Бг 1968), *Трстенички говор* (Душан Јовић, Бг 1968), *Тршићки говор* (Б. Николић, Бг 1968), *Колубарски говор* (Б. Николић, Бг 1969), *Шумадијски говор у Гружи с особитим освртом на акценте* (Игрутин Стевовић, Бг 1969), *Говор Јањева* (М. Павловић, Н. Сад 1970), *Говор села Горобиља (код Ужичке Пожеге)* (Мирослав Николић, Бг 1972), *Левачки говор* (Радоје Симић, Бг 1972), *Говор Љештанског* (Милосав Тешић, Бг 1977), *Лесковачки говор* (Јован С. Михајловић, Лесковац 1977), *Белешке о биограчићком говору* (П. Ивић, Бг 1978), *Говори Бучума и Белог Потока* (Недељко Богдановић, Бг 1979), *Говор Лужнице* (Љубисав Ћирић, Бг 1983), *Говор Алексиначког Поморавља* (Н. Богдановић, Бг 1987), *Говори србијанског Полимља* (М. Николић, Бг 1991), *Говор Срба у Малом Косову* (Милосав Вукићевић, *Зборник Филолошког факултета у Приштини*, 1993, 3), *Говори Средњега Ибра* (Маринко Божовић, Пр 1993), *Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта* (П. Ивић, Жарко Бошњаковић, Гордана Драгин, I–II, Бг 1994, 1997), *Говор села Вратарница в восточной Сербии* (Андрей Н. Соболев, München 1994), *Говор Драгачева* (Петар Ђукановић, Бг 1995), *Говори крагујевачке Лепенице* (М. Вукићевић, Пр 1995), *Говор Црне Траве и Власине* (Вилотије Вукадиновић, Бг 1996), *Говори Понишавља* (Љ. Ћирић, Бг 1999), *Говор Заплања* (Јордана Марковић, Бг 2000), *Моравички и горњостуденички говори* (Видан Николић, Бг 2001), *Говор Ибарског Колашина* (М. Божовић, Пр – Косовска Митровица 2002), *Говори северне Метохије* (Милета Букумирић, Бг 2003), *Фонетске особине говора источне Шумадије* (Ж. Бошњаковић, Бг 2008), *Говор Горње Пчиње: гласови и облици* (Марина Јуришић, Бг 2009), *О лесковачком говору* (Н. Богдановић, Лесковац 2009), *Копаонички говор* (Првослав Радић, Бг 2010), *Говор Ужичке Црне горе* (Славољуб Марковић, Бг 2011), *Морфолошке особине говора источне Шумадије* (Ж. Бо-шњаковић, Бг 2012), *Говор јужнокосовског села Гатње* (Радивоје Младеновић, Бг 2013), *Говор Ваљевске Подгорине* (Драгана Радовановић, Бг 2014), *О говору и именима Угљара код Приштине* (Голуб Јашовић, Косовска Митровица 2014), *Говори у сливу Студенице* (Г. Драгин, Н. Сад 2015), *Говор Прешева* (Татјана Трајковић, Бг 2016) и др.; б) у Црној Гори: *Источноцрногорски дијалекат* (М. Стевановић, *ЈФ*, 1933, 13), *Говор Пиве и Дробњака* (Јован Вуковић, *ЈФ*, 1938, 17), *Црмнички говор* (Бранко Милетић, Бг 1940), *Староцрногорски средњокатунски и љешански говори* (Митар Пешикан, Бг 1965), *Ускочки говор* (Милија Станић, I–II, Бг 1974, 1977), *Говор Бјелопавлића* (Драго Ћупић, Бг 1977), *Говор околине Колашина* (Мато Пижурица, Тг 1981), *Говор Паштровића* (Миодраг Јовановић, Пг 2005), *Говор Горњих Васојевића* (Рада Стијовић, Бг 2007), *Говор Каменара* (Ненад Вујадиновић, Бг 2007), *Дурмиторски говори* (М. Јовановић, Никшић 2014) и др.; в) у Босни и Херцеговини: *Диалект Источне Херцеговине* (Данило Вушовић, Бг 1927), *Говор источне Херцеговине* (А. Пецо, Бг 1964), *О говору Змијања* (Д. Петровић, Н. Сад 1973), *Западнобосански ијекавски говори* (Милорад Дешић, Бг 1976), *Говор села Обади у босанском Подрињу* (Милорад Симић, Бг 1978), *Прелазни говори јужне Босне и високе Херцеговине* (Радосав Ђуровић, Бг 1992), *Ијекавски говори Поткозарја* (Стево Далмација, Бл 1997), *Ливањско-дувањски говорни тип* (Никола Рамић, Бг 1999), *Фонетске и морфолошке особине српских посавских говора између Врбаса и Укрине* (Драгомир Козомара, Бг 2016) и др.; г) у Хрватској: *Говор Баније и Кордуна* (Д. Петровић, Н. Сад – Зг 1978), *Говор Срба у јужној Барањи* (Стјепан Секереш, *ЗФЛМС*, 1980, 23, 2), *О говору околине Удбине* (Драган Павлица, Бг 1984), *Говор личких јекаваца* (Милан Драгичевић, Бг 1986), *Говор Конавала* (Зорка Кашић, Бг 1995) и др.
Монографске студије већег или мањег обима и појединачни радови тицали су се у знатној мери прозодијског система и неких фонетско-фонолошких црта (најчешће рефлекса јата) у појединим дијалекатским идиомима, нешто су ређи бивали прилози са морфолошким и лексиколошким темама, а најређи они са фокусом на творбеним и синтаксичким питањима, као и они о језику књижевних дела писаних на дијалекту, при чему се у првим деценијама XXI в. српски дијалектолози почињу бавити и овим унеколико запостављеним темама. У *Српском дијалектолошком зборнику* налазе се нпр. студије о акценатским системима говора поцерског (Милош Московљевић, 1911), пиперског (М. Стевановић, 1940), Пиве и Дробњака (Ј. Вуковић, 1940), Срба Лапачког поља (М. Драгичевић, 2009), *Акценатски систем говора Златибора* (Александра Лончар Раичевић, 2018); затим о рефлексима јата у личким говорима (М. Драгичевић, 1980), у околини Прибоја (Р. Ђуровић, 1980), у северозападној Србији (С. Реметић, 1981), о границама ијекавских говора у западној Србији (С. Марковић, 2012); фонолошки опис говора Парага у Бачкој (Марија Шпис, 1991), опис консонантизма босанскохерцеговачких говора (А. Пецо, 2001); опис морфолошког система говора средње Колубаре (Д. Радовановић, 2006); студија о творби именица у говору Срба југоисточне Лике (Д. Павлица, 2006); о лексици српског призренског говора, што је прва лингвокултуролошка студија на дијалекатском материјалу (Тања Милосављевић, 2017).
Српска **д.** се по недовољној истражености синтаксичке проблематике уклапа у просек словенских и несловенских лингвистичких традиција Балкана. Доскора су постојали само најфрагментарнији подаци везани за овај језички ниво у српским народним говорима. Сада, од седам публикованих монографија, које се односе на призренско-јужноморавску, косовско-ресавску и херцеговачко-крајишку дијалекатску формацију, чак шест њих садржи дескрипцију синтаксичких прилика у домену употребе падежа, а само једна је из домена употребе глагола: *Синтакса левачког говора I* (Р. Симић, Бг 1980), *Детерминативни падежи у говору северозападне Боке* (Слободан Павловић, Бг 2000), у којој се примењује приступ близак савременој синтаксичкој теорији и методологији, *Употреба падежних облика у говору Параћинског Поморавља. Балканистички и етномиграциони аспект* (Софија Милорадовић, Бг 2003), у којој се први пут даје потпун, систематски преглед падежног система једног прелазног говора подвргнутог процесима балканизације, *Исказивање генитивних значења у говору јабланичког краја (у светлу призренско-тимочких говора као целине)* (Радмила Жугић, Бг 2010), *Синтакса падежа Горње Пчиње (Одредбене функције)* (М. Јуришић, Бг 2014), *Синтакса падежа у говору романијског платоа: метафоризација простора* (Зоран Симић, Бг 2018); *Синтакса глаголских облика у говору Тутина, Новог Пазара и Сјенице* (Бојана Вељовић, Бг 2018), с примењеним иновативним теоријско-методолошким приступом. Опширнији синтаксички описи дати су за говор Врачана (Д. Петровић, 1974), Алексиначког Поморавља (Н. Богдановић, 1987), за српске говоре Баната (П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, 1997) итд.
У српској **д.** постоји и корпус радова који се баве балканским етно-културно-језичким мозаиком и елементима језичке структуре подложним међујезичкој интерференцији, односно одликама идиома на ободима српског етнојезичког простора, у периферијским дијалекатским комплексима, уз то у континуираним додирима с несловенским језицима (румунски и албански), али и под извесним утицајем словенских језика који су у прошлости претрпели знатнија балканистичка преструктурирања (аутори више радова с овом тематиком: П. Ивић, П. Радић, С. Милорадовић, М. Н. Радан, Ж. Бошњаковић, Р. Младеновић, З. Симић и др.). Скорија истраживања омогућила су и нове увиде у проблематику интерференције у верски хетерогеним областима, чак и код маркационих карактеристика верског и националног идентитета, као што су нпр. рефлекс јата, шћакавизам, опозиција тврдих и меких африката (С. Реметић, 2009, 2015).
Призренско-тимочке говоре изучавали су подробно још од првих година ХХ в. и страни и домаћи слависти. Они данас по броју студија њима посвећених и по обухвату тема представљају најбоље истражене српске народне говоре (према библиографији М. Јуришић и Ј. Марковић, 2016), што је резултат првенствено истраживачких интересовања А. Белића, а затим и касније иницијативе П. Ивића на пословима из области лексикографије и лексикологије, као и изузетног прегалаштва Н. Богдановића у проучавању говора југоисточне Србије. Призренско-јужноморавско говорно подручје на тлу јужне српске покрајине представљено је у монографијама Р. Младеновића: *Говор шарпланинске жупе Гора* (Бг 2001), *Заменице у говорима југозападног дела Косова и Метохије* (Бг 2010) и *Говор јужнокосовског села Гатње* (Бг 2013), уз више обимних студија овог аутора.
Истраживање српских говора ван Србије отворено је магистралном студијом П. Ивића *О говору Галипољских Срба* (Бг 1957), у којој је представљен архаичан говор становништа пресељеног у XVI и XVII в. из околине Јагодине у Тракију. У овоме корпусу налази се неколико знатнијих прилога који сведоче о истраживањима српских говора у Мађарској и Румунији: Предраг Степановић, *Говори Срба у Мађарској* (Будимпешта 2000); Миле Томић, *Говор Свиничана*, с речником (Бг 1984), *Говор Радимаца* (Бг 1987) и *Речник радимског говора* (Бг 1989); Михај Н. Радан, *Фонетика и фонологија карашевских говора данас* (Н. Сад 2015), као и у многим другим студијама мањег обима и у ауторским радовима, међу којима су и радови П. Ивића о говору Срба у мађарским насељима Ловра (1966), Батања (1994) и Чобанац (1997).
На плану урбане **д.** постигнути су вредни почетни резултати. Допринос успостављању урбане **д.** у Србији, без обзира на то што су у питању традиционални дијалектолошки описи, уз свраћање пажње на језичку интерференцију и примењивање лингвогеографске методе, дат је монографијама *Српски призренски говор I (Гласови и облици)* (С. Реметић, Бг 1996) и *Границе призренско-тимочких говора у власотиначкоме крају* (Станислав Станковић, Бг 2008). Монографије *Говори Ниша и околних села* (Пол-Луј Тома, Бг 1998) и *Говор Прешева* (Т. Трајковић, Бг 2016) садрже и анализу плана социјалне, тј. урбане **д**. Када је о урбаној **д.** реч, незаобилазан је двотомни зборник *Говор Новог Сада* (*Свеска 1: Фонетске особине*, Н. Сад 2009; *Свеска 2: Морфосинтаксичке, лексичке и прагматичке особине*, Н. Сад 2011). Опсежнија и методолошки иновирана социолингвистичка испитивања вернакулара градских центара у Србији тек предстоје.
Када је реч о дијалекатској лексикографији, неуједначеност у степену испитаности српског дијалекатског комплекса најуочљивија је у тој области, будући да дијалекатски речници с призренско-тимочког терена чине отприлике половину (објављиване су и обимне допуне првим издањима појединих речника) свих објављених речника, а ову несразмеру унеколико поправљају речници и збирке речи из одређених терминолошких области. За овај језички план од значаја је *Дијалекатска лексикографија штокавског наречја (од 1818. до 2014. године) − библиографија* (Љ. Недељков, Б. Марковић, Бг 2015).
На самом почетку српске дијалекатске лексикографије налази се *Српски рјечник* Вука Стефановића Караџића (Беч 1818, 1852). Доцније посебно значајне подухвате на овом плану представљају двотомни *Речник косовско-метохиског дијалекта* Глигорија Елезовића (Бг 1932, 1935) и четворотомни *Речник српских говора Војводине*, објављен под редакторством Д. Петровића (Н. Сад 2019), који су значајни и због своје високе етнографске вредности. У последњим деценијама ХХ в. почели су се међу корицама *Српског дијалектолошког зборника* публиковати драгоцени речници аматера у дијалекатској лексикографији (по струци правника, агронома и сл.), најчешће с призренско-тимочког дијалекатског подручја, чије је писање надгледао П. Ивић. Међу првим значајним доприносима из те области био је рад Драгољуба Златковића: *Пословице и поређења у пиротском говору* (Бг 1988), *Фразеологија страха и наде у пиротском говору* (Бг 1989), *Фразеологија омаловажавања у пиротском говору* (Бг 1990), те *Речник пиротског говора* (I–II, Бг 2014). Ређе су се тог заметног посла прихватали стручњаци: *Из лексике Васојевића* и *Речник Васојевића* (Р. Стијовић, Бг 1990, Бг 2014), *Ускочки речник* (М. Станић, Бг 1990), *Речник говора Загарача* (Д. Ћупић, Жељко Ћупић, Бг 1997), *Речник говора јабланичког краја* (Р. Жугић, Бг 2005), *Из лексике Качера* (Д. Петровић, Јелена Капустина, Бг 2011), *Речник говора северне Метохије* (М. Букумирић, Бг 2012), *Речник Куча* (Д. Петровић, И. Ћелић, Ј. Капустина, Бг 2013). Из призренско-тимочке области добили смо петнаестак речника: *Речник лесковачког говора* (Брана Митровић, Лесковац 1984), *Речник народног говора у Црној Реци* (Миодраг Марковић, Бг 1986, 1993), *Речник села Каменице код Ниша* (Властимир Јовановић, Бг 2004, 2007), *Тимочки дијалекатски речник* (Јакша Динић, Бг 2008), *Црнотравски речник* (Радосав Стојановић, Бг 2010), *Речник говора југа Србије* (Момчило Златановић, Вр 2011), *Речник заплањског говора* (Видоје Цветановић, Гаџин Хан 2013), *Речник тимочког говора* (Љубиша Рајковић Кожељац, Неготин 2014), *Речник говора Лужнице* (Љ. Ћирић, Бг 2018). Са других дијалекатских терена објављени су речници: *Рјечник говора Прошћења (код Мојковца)* (Милош Вујичић, Пг 1995), *Рјечник дубровачког говора* (Михаило Бојанић, Растислава Тривунац, Бг 2002), *Из лексике Пиве (село Безује)* (Светозар Гаговић, Бг 2004), *Рјечник говора Поткозарја* (С. Далмација, Бл 2004), *Речник говора Бањана, Грахова и Опутних Рудина* (Јован К. Копривица, Пг 2006), *Грађа за речник говора Мачве* (Анђелка Лазић, Шабац 2008), *Рјечник говора Зете* (Јелена Башановић Чечовић, Пг 2010), *Рјечник никшићког краја* (Љубомир Ђоковић, Пг 2010), *Рјечник говора околине Мојковца* (Данијела Ристић, Пг 2010), *Рјечник личког говора* (Анка Стојаковић, Јован Мандарић, Бг 2013), *Речник ужичког говора* (Ратомир Цвијетић, Бг–Ужице 2014), *Рјечник гламочког говора* (Милош Бојиновић, Бг 2015), *Из лексике источне Лике* *(Доњи Лапац и Јошан)* (Сања Зобеница, Бг 2016), као и многе збирке речи, међу којима су прве оне које су коришћене за потребе Речника САНУ.
Посебно место заузимају речници настајали 80-их година прошлог века, објављивани у оквиру монографских описа разноврсних терминологија материјалне културе српског становништва на тлу Војводине, чија су истраживања иницирана у новосадском лингвистичком центру: *Војвођанска коларска терминологија* (Гордана Вуковић, Ж. Бошњаковић, Љ. Недељков, Н. Сад 1984), *Пастирска терминологија Срема* (Ж. Бошњаковић, Н. Сад 1985), *Терминологија куће и покућства у Војводини* (Г. Вуковић, Н. Сад 1988), *Из ратарске терминологије Срема* (Ж. Бошњаковић, Бг 1991), *Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке* (Г. Драгин, Бг 1991), као и знатно доцније публикована *Архаична пчеларска лексика у Војводини* (Љ. Недељков, Н. Сад 2009). Поред поменутих, касније су објављивани многобројни речници и збирке дијалекатске терминологије: *Ткачка лексика Драгачева* (Гроздана Комадинић, Бг 1992), *Пастирска терминологија Кривовирског Тимока* (Софија Ракић Милојковић, Бг 1993), *Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора)* (М. Шпис Ћулум, Бг 1995), *Јужноморавска повртарска лексика* (Ј. Марковић, Ниш 1997), *Пастирска терминологија Пећког Подгора* (Г. Јашовић, Исток – Зубин Поток – Пр 1997), *Терминологија куће и покућства у северној Метохији* (М. Букумирић, Бг 2006), *Змијски речник југоисточне Србије* и *Земљописна и њој сродна лексика југоисточне Србије* (Н. Богдановић, Бг 2007, 2008), *Лексика свадбених обичаја у Рађевини* (Мирјана Петровић Савић, Бг 2009), *Пастирска лексика лакташког краја* (Дијана Црњак, Бл 2011), *Херцеговачка пчеларска лексика (на општесловенској основи)* (Саво Пујић, Бг 2013), *Антропографски речник југоисточне Србије* (Н. Богдановић, Бг 2016), *Народна медицинска лексика Великог Блашка (код Бањалуке)* (Биљана Савић, Бг 2017) и др.
Међу квестионарима, поред оних израђених за потребе теренског сакупљања терминолошке лексике, издвајају се: инвентар фонетске (П. Ивић, 1962–1963), прозодијске (Б. Николић, 1966–1967) и морфолошке (П. Ивић, 1992) проблематике у штокавским говорима, упитник из области дијалекатске синтаксичке проблематике (М. Ивић, 1963), синтаксички упитник за косовско-ресавске и призренско-тимочке говоре (С. Ракић Милојковић, 1995), инвентар морфолошке проблематике призренско-тимочких говора (Н. Богдановић, 2000).
Поред монографских описа говора и дијалекатских речника, трећи значајан план рада у **д.** је онај у области лингвистичке географије, и српски дијалектолози су од 60-их година ХХ в. веома активно сарађивали на међународним подухватима из овога домена: *Општесловенски лингвистички атлас* (ОЛА), *Европски лингвистички атлас (АЛЕ)* и *Општекарпатски дијалектолошки атлас* (ОКДА), као и национални пројекат под називом *Српски дијалектолошки атлас* (СДА) (раније *Српскохрватски дијалектолошки атлас* – СХДА), тако да су П. Ивић, Д. Петровић, М. Пижурица, С. Реметић и Д. Ћупић, па доцније у извесној мери и Н. Богдановић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин и С. Милорадовић израдили током неколико деценија велик број карата за потребе, првенствено, ОЛА и ОКДА (→ Дијалектолошки атласи). Српски дијалектолози П. Ивић, Д. Петровић и С. Реметић имали су као коаутори (П. Ивић и као редактор) знатног учешћа и у настајању књиге *Фонолошких описа српскохрватских-хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом* (Сар. 1981). Такође, и у вези с другим научним публикацијама, лингвогеографски приступ дијалекатској грађи примењивали су многи дијалектолози у појединим својим студијама, од којих се неке издвајају по значају решаваних питања и броју картографисаних датости: студија С. Реметића *О незамењеном јату и икавизмима у говорима северозападне Србије* (Бг 1981), у којој је картографски представљена територија незамењеног јата и тако начињена значајна измена на дијалекатској карти Србије, као и његова монографија *Говори централне Шумадије* (Бг 1985), у којој прегледом главних изоглоса које пресецају ову област аутор утврђује разграничење шумадијско-војвођанског и смедеревско-вршачког дијалекта; публикација *Изоглосе југоисточне Србије* коју је приредио Н. Богдановић (Ниш 1992); двотомни опис банатских говора шумадијско-војвођанског дијалекта, који је сачинио П. Ивић са сарадницима (Бг 1994, 1997), а у којем се налази преко 50 карата везаних за различита фонетска и морфолошка питања. Посебно место заузимају карте настајале 80-их година прошлог века у оквиру поменутих терминологија материјалне културе српског становништва у Војводини. У новије време ово постаје све присутнији начин представљања дијалекатских података, углавном у лексиколошким прилозима млађих аутора, а засад једина монографија у којој је примењен такав методолошки приступ је *Антропографска лексика у говорима сврљишког краја* (Ана Савић Грујић, Бг 2017).
Међутим, радећи и на темама изван оквира националне **д.**, српски дијалектолози нису стигли да у првој половини ХХ в. довољно исцрпно обраде поједине важне теме српске **д.**, тако да су остале још увек неутврђене изоглосе трију касно уочених, важних фонолошких особина у говорима на тлу Србије: префонологизација некадашњег квантитета у вокалски квалитет (тј. различите вредности наглашених дугих и кратких вокала *е* и *о* на терену призренско-јужноморавског дијалекта), тзв. копаонички неоакут и фонолошка индивидуалност старог гласа јат. Ове су појаве уочене, описане и објашњене тек у другој половини ХХ в. Појавом префонологизације у призренско-јужноморавском дијалекту бавило се неколико истраживача (П. Ивић и Ронел Александер, 1971; Н. Богдановић, 1987; П. Ивић и С. Реметић, 1990; Р. Стијовић, 2010. и др.). Неоакут је уочен најпре у Александровачкој жупи (П. Ивић, 1994), а затим и у знатно ширем ареалу (Д. Петровић и Снежана Гудурић, 2008; П. Радић, 2010; Д. Петровић 2013. и др.). Карактеристичан изговор вокала *е* на месту јата бележио је Б. Николић (1969), али је статус „незамењеног јата" утврђен тек студијом С. Реметића *О незамењеном јату и икавизмима у говорима северозападне Србије* (Бг 1981), у којој је решено једно крупно питање у области историјске **д.** (чиме је потврђено и непостајање „правих икаваца" на „јатовском" терену, а у западносрбијанском Подрињу икавци су настали тако што су досељени јекавци вокалом *и* замењивали незамењено јат, с вредношћу *еи*, из говора старинаца) и оцртана територија ове појаве, чиме је значајно измењена дијалекатска карта Србије. Такође, потребно је установити и ареал интерференције када је у питању употреба краткоузлазног акцента на месту кратког акута, особине која је на терену источне Босне забележена у говору српског живља, а која је у тај говор доспела највероватније из иноверног окружења носилаца источнобосанског дијалекатског типа, где се, бар местимично, одржао кратки акут (С. Реметић, 2004, 2010; Веселина Ђуркин, 2006). Поред утврђивања наведених изоглоса, на истраживање чекају и поједине области, пре свега, на подручју херцеговачко-крајишког, а у знатној мери и шумадијско-војвођанског дијалекта.
Заснивање 2002. пројекта од националног значаја *Дијалектолошка истраживања српског језичког простора*, заједничког подухвата Српске академије наука и уметности и њеног Института за српски језик (руководилац пројекта је био С. Реметић), који је представљао наставак послова предузетих у време оснивања Института и његовог Дијалектолошког одсека, отворило је нове могућности за даљи рад на пословима из области **д.** и ономастике. Први пут је начињен дијалектолошки тим у оквиру једне институције, запослен знатан број младих истраживача и ангажовани стручњаци из четири домаћа универзитетска центра. Велик део српске популације из бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине био је присиљен да због ратних дешавања у последњој деценији ХХ в. напусти области које језички нису биле довољно истражене, а већ првих година XXI в. наступио је масовни прогон Срба с Косова и Метохије, демографски већ израније озбиљно угрожених, па се стога у оквиру поменутог пројекта, између осталог, приступило снимању и обради прикупљених података из говора избеглих и „интерно расељених лица" – носилаца трију српских дијалеката.
Традиционални монографски приступ у испитивању и представљању дијалекатских података омогућио је општији увид у поједине говорне идиоме или комплексе, покривеност великог броја говорних зона и локалних говора, уз присутну свест о нужности да се забележеним и сачуваним описом предухитри неумитно „стандардизовање" и нестајање народних говора.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, *Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој. 1:* *Општа разматрања и штокавско наречје*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; Д. Ћупић, „Дијалекти", у: *Српски језик на крају века*, Бг 1996; С. Реметић, „Уз 56. књигу *Јужнословенског филолога*, посвећену успомени на академика Павла Ивића", *ЈФ*, 2000, 56/1–2; M. Ивић, *Правци у лингвистици*, 1, Бг 2001; С. Реметић, „Шездесет година дијалектологије у Институту за српски језик", у: *Шездесет година Института за српски језик САНУ*, *Зборник радова*, I, Бг 2007; Б. Марковић, „Сто десет година *Српског дијалектолошког зборника* (1905–2015) – библиографија", *СДЗ*, 2015, 62; С. Милорадовић, „Синтакса падежа у српској дијалектологији – степен испитаности и теоријско-методолошки приступи", у: *У простору лингвистичке славистике*, Бг 2015; С. Милорадовић, „Лингвистичка географија у Србији – језички записи на картама и њихово читање", С. Реметић, „Српска дијалектологија јуче, данас и сутра", *ЈФ*, 2017, 73, 3‒4; П. Ивић, *Расправе, студије, чланци*, *2. О дијалектологији*, Ср. Карловци – Н. Сад 2018; П. Пипер, *Прилози историји српске лингвистичке славистике. Друга половина ХХ века*, Бг 2018.
Софија Милорадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАЛЕКТОЛОШКИ АТЛАСИ
**ДИЈАЛЕКТОЛОШКИ АТЛАСИ**, лингвистичке публикације у којима се представљају резултати рада у области лингвистичке географије, а које се израђују на основу података прикупљених у разним местима по истом упитнику ради предочавања дијалекатских особености одређеног језичког система и праћења географског распростирања конкретних језичких појава са различитих језичких нивоа (најчешће у области фонетике и лексике). Израда лингвистичких атласа представља највиши домет лингвистичке географије, а **д. а.** представљају централни инструмент савремене дијалектологије.
**Д. а.** се сачињавају на основу истраживања народних говора у великом, али ипак ограниченом броју места, а истраживање по упитнику обезбеђује једнообразност података. Позната су два основна метода прикупљања података за атласе – теренски рад и рад дописним путем, при чему теренски рад стручног истраживача доноси прецизније податке, али уз ограничење које се тиче броја истражених пунктова. Ниједан упитник помоћу којег се сакупља материјал за израду **д. а.** не може обухватити све језичке појаве, при чему његова употреба неизбежно води и шематизацији, тако да публикације попут дијалекатских речника и дијалектолошких монографија представљају неопходну допуну материјалу датом у атласима. Начин представљања података у атласима су лингвистичке карте и теренски материјал сакупљен по истом упитнику у унапред одређеној мрежи пунктова. У **д. а.**, без обзира на то да ли је у питању атлас дијалеката једнога језика, једне језичке породице – групе сродних језика, или пак атлас народних говора типолошки и структурно сасвим различитих језика, омогућена је оптимална упоредивост чињеница из свих места у којима су сакупљани подаци.
Рад на **д. а.** састоји се из више сегмената: израда упитника, израда фонетске транскрипције, сачињавање мреже пунктова, сакупљање дијалекатске грађе, њена обрада, затим израда карата и пратећих материјала, првенствено коментара, који представљају сведене форме уочених и на карти представљених језичких проблема. Појава која се картографише, углавном фонетски рефлекс или лексичка база, приказује се у одговарајућим пунктовима на карти одређеним графичким знаком, најчешће геометријским симболима; када се преглед неке особине жели дати сумарније, то се чини цртањем изоглоса (језичких граница), сенчењем или шрафирањем ареала одређених особина. Свака карта има легенду која представља сублимисан и помоћу извесне графичке логике представљен теренски материјал.
Сваки **д. а.** може дати релативно потпун увид у инвентар одређених проблема из области прозодијске, фонетске, морфолошке, творбене, лексиколошке, па и синтаксичке проблематике. Међутим, сачињавање језичких карата је тек прва етапа лингвогеографског рада, а потом долази повлачење изоглотских линија, ишчитавање и интерпретација материјала, што доводи до уочавања и појединачних и општих закономерности језичког развоја. Дијалектолошке карте, додатно, доносе податке од значаја за историјску дијалектологију, социјалну дијалектологију, за историју језика, етимологију, лексикографију и лексикологију, за језичку контактологију, компаративистику, за демографију и антропогеографију, за културну историју, етнолингвистику и антрополошку лингвистику.
Припрема *Немачког лингвистичког атласа* (*Deutscher Sprachatlas*) била је први обиман подухват на плану лингвистичке географије. Георг Венкер, иницијатор овог пројекта још од 1876, сачинио је 1880. неколико десетина реченица које су послужиле као илустрација већине важних диференцијалних црта међу дијалектима на тај начин што су биле превођене на локалне дијалекте. Овај задатак су обављали учитељи у преко 40.000 места широм Немачке. Међутим, са објављивањем атласа отпочело се тек 1926, а разлог кашњења је била масовност грађе коју је требало обрадити. Жил Жијерон и Едмон Едмон друкчије су конципирали познати *Француски лингвистички атлас* (*Atlas linguistique de la France*), чијим је поступком израде руководио Ж. Жијерон. Упитник од око 2.000 речи и реченица користио је Е. Едмону за испитивање које је предузео у 639 пунктова на француском језичком подручју. Овај атлас, објављен у свескама у периоду између 1902. и 1912, послужио је као радни модел и дао је важан замах пословима на лингвистичким атласима другде у свету. Европске романске и германске средине испредњачиле су са пројектима језичких атласа. Један од најважнијих је атлас Италије и јужне Швајцарске (*Sprach- und Sachatlas Italiens und der Südschweiz I–VIII*), који су приредили Карл Јаберг и Јакоб Јуд. И он је објављиван у свескама 1928--1940. у Цофингену, а имао је укупно 1.705 карата. Такође, први атлас румунског језика (*Linguistischer Atlas des dacorumänischen Sprachgebietes*), премда у знатној мери непотпун, објавио је у Лајпцигу 1898–1909. Густав Вајганд, а посебно значајан за овај језик је *Лингвистички атлас румунског језика* (*Atlasul lingvistic român*), чији је први том објављен 1938. у Клужу и чији су аутори били Север Поп и Емил Петрович. У Енглеској се с пословима овога типа отпочело 1946, њима су руководили Харолд Ортон и Јуџин Дит, а први том дела *Преглед енглеских дијалеката* (*Survey of English Dialects*) објављен је 1962. у Лидсу.
Дијалекти практично свих европских језика били су до данас предмет лингвогеографских изучавања, само што се може говорити о различитим фазама рада на атласима, па док се у неким земљама још увек обављају припремне радње и цртају карте, у другима се већ израђује друга генерација атласа, и то су углавном регионални атласи, какви су нпр. француски и румунски. Славистика није имала тако дугу традицију на плану лингвистичке географије као романистика и германистика, али се у свим словенским земљама радило и ради се до данас на атласима појединих словенских језика и на *Општесловенском лингвистичком атласу* као на заједничком, свесловенском подухвату. Тако су се у Пољској, у којој су постигнути капитални резултати на плану лингвистичке географије, први лингвистички атласи појавили 30-их година ХХ в., а у Русији се са главним пословима на атласу руских народних говора отпочело тек након II светског рата, иако први помени о том атласу сежу у 1929.
Када је реч о ваневропским просторима, најагилније се на плану лингвистичке географије радило у Јапану и у Сједињеним Америчким Државама. Тако је тим јапанских дијалектолога још 1905–1906. објавио први лингвистички атлас Јапана у два тома (један посвећен фонологији, а други морфологији), да би се у тој земљи у наредном периоду приступило и изради регионалних атласа. Прегледи дијалеката у виду атласа урађени су у Сједињеним Државама по одређеним областима због великог пространства које оне захватају. У периоду 1939–1943. објављена је публикација под називом *Лингвистички атлас Нове Енглеске* (*Linguistic Atlas of New England*), која је садржала 743 карте као резултат теренских истраживања под руководством лингвисте Ханса Курата, обављаних 1931. и 1933. у 213 заједница Нове Енглеске. Теренски рад је касније био проширен и на друге атлантске државе, али је изостанак финансијске подршке онемогућио публиковање других атласа.
Међународни пројекат *Лингвистички атлас Медитерана* (ALM), који је осмислио загребачки романиста Мирко Деановић почетком 50-их година ХХ в., први је обухватио део српскохрватске језичке територије на тлу Југославије, а за његове потребе обављена су теренска истраживања у седам пунктова дуж јадранске обале. Упитник за овај атлас имао је преко 800 питања из области мора и свега с њим у вези (флора, фауна, рибарење итд.), а требало је да осветли разноврсне међујезичке везе дуж обала Средоземља. Међутим, објављена је само збирка са 26 пробних карата, док атлас није израђен.
Веома значајан прилог југославистици дала је Ванда Помјановска, пољски лингвиста, која је у Пољској 1970. објавила књигу са 73 карте на којима је представљена грађа која се тиче творбе именица у јужнословенским дијалектима, а коју је сама Помјановска сакупљала на терену током 60-их година. Мађарски и румунски говори у Југославији били су предмет лингвогеографских истраживања у другој половини ХХ в. Тако је Олга Пенавин, новосадски хунгаролог, припремила чак шест регионалних атласа мађарских говора у Југославији и они су сви објављени у периоду 1966–1988. у Будимпешти и Новом Саду. Београдски романиста Раду Флора истраживао је румунске говоре у јужном Банату и објавио 1971. у Београду монографију са 44 карте; међутим, његова два атласа румунских банатских говора нису објављена.
Када је реч о јужнословенским језицима, значајан резултат на плану националне лингвогеографије остварен је у бугарској дијалектологији објављивањем томова *Бугарског дијалектолошког атласа* (*Български диалектен атлас*). Аспирације према делу српских говора налазе свој одраз на картама овога атласа, па тако *Карта на диалектната делитба на българския език* захвата и области преко Мораве, линијом која иде западно од градова Врање–Лесковац–Ниш–Алексинац, па на североисток скреће од Сталаћа ка Зајечару, при чему треба истаћи да призренско-тимочки говори на Косову и Метохији нису обухваћени овом картом. Са објављивањем националних језичких атласа на словенском југу досад су отпочели само Словенци и Македонци. Француски лингвиста Л. Тенијер објавио је 1925. атлас двојинских облика у словеначком језику, који не представља значајнији допринос питањима струке, али је први важнији лингвогеографски подухват на југословенском тлу. Припреме за атлас словеначког језика отпочеле су убрзо након II светског рата, започео их је Фран Рамовш, а посао су касније преузели Тине Логар и Јакоб Риглер. Прве две књиге *Словеначког лингвистичког атласа* (*Slovenski lingvistični atlas* 1.1, 2.1) објављене су 2011. и 2016. у Љубљани, под уредништвом Јожице Шкофиц. Рад на македонском лингвистичком атласу иницирао је у Институту за македонски језик „Крсте Мисирков" у Скопљу Божидар Видоески 1961, начинивши и упитник, и мрежу пунктова, и идејни пројекат атласа. Године 2008. објављен је у Скопљу уводни том атласа – *Македонски дијалектолошки атлас. Пролегомена* (*Македонски дијалектен атлас. Пролегомена*), а главни редактор је била Убавка Гајдова.
**Д. а.** могу бити национални и регионални, а могу бити и резултат мегапројеката, тј. међународне сарадње научника из већег броја земаља. Tако постоје *Европски лингвистички атлас* (ALE / АЛЕ), *Општесловенски лингвистички атлас* (ОЛА), *Општекарпатски дијалектолошки атлас* (ОКДА). Мрежа пунктова начињена за потребе *Општесловенског лингвистичког атласа*, а поготово за *Европски лингвистички атлас*, превише је ретка за представљање свих значајнијих појава у народним говорима појединачних језика, тако да се за потребе националних атласа праве знатно гушће мреже.
*Европски лингвистички атлас* (АЛЕ) покренут је на основу иницијативе која се везује за 1965, када је његов концепт представљен у оквиру Геолингвистичког интернационалног конгреса у Марбургу, а 1970. отпочео је рад на овом пројекту под руководством Унеска. Ово је први и засад једини пројекат тако широких размера у области лингвистике. Одговори на поједина питања прикупљени су из преко 50 земаља Европе, односно из 2.631 пункта, и то од Кипра и Малте до Урала и Кавказа. На целокупном терену који АЛЕ покрива издваја се шест језичких породица, у оквиру којих постоје чак 22 језичке групе, које обухватају 90 језика и појединачних дијалеката. Нагласак у раду на АЛЕ поставља се на везе које се успостављају и изван граница језичких породица и које су углавном од великог културноисторијског значаја. Карте за АЛЕ су изузетно сложене и захтевне за израду, а прате их обимни пропратни, углавном етимолошки коментари, често у виду засебних студија. Овакав приступ материјалу показује се као неопходан будући да је у питању лексички атлас (уз осврте на фонетске и морфолошке детаље тамо где је то од значаја), заснован на обимној и разнородној грађи из различитих језичких породица, као и из појединих изолованих језика. За потребе АЛЕ израђују се семасиолошке, ономасиолошке и мотивационе мапе. Објављена су два упитника АЛЕ – 1976. и 1979, а у периоду 1983–2014. објављено је девет свезака Атласа. У рад на АЛЕ Југославија се укључила 1974. У том атласу налази се 11 пунктова из Србије. Обрада националних материјала, датих у раније утврђеној транскрипцији, подразумева и давање етимолошких коментара.
*Општесловенски лингвистички атлас* (ОЛА) је највећи свесловенски пројекат, који пружа могућност да сваки словенски језик, тј. народни говори који припадају сваком поједином словенском језику буду осмотрени као део једне веће целине – словенског језичког простора. Тако ОЛА за предмет свога истраживања има групу (породицу) сродних језика, тј. словенске језике у целини, а не неки појединачни језик. Рад на ОЛА започет је на основу одлуке IV Међународног конгреса слависта 1958, када је при Међународном комитету слависта оформљена Комисија за ОЛА, у коју су ушли угледни слависти из више земаља (Р. И. Аванесов, С. Б. Бернштејн, Б. Хавранек, В. Дорошевски, З. Штибер, С. Стојков и А. Белић). Упитник за ОЛА сачињен је 1965. и садржи 3.454 питања, а мрежа истраживаних пунктова обухвата 853 насеља. Атлас се припрема у две серије – фонетско-граматичкој (фонетика, морфологија, синтакса) и лексичко-творбеној. Досадашњи томови тих серија садрже фонетске и лексичко-творбене карте, а у будућности се предвиђа и израда морфолошких, синтаксичких и семантичких мапа. У организациону структуру ОЛА улази и Поткомисија за уопштавајућу транскрипцију. Први том Фонетско-граматичке серије Атласа – *Рефлексы* *\*ě* објављен је у Београду 1988 (гл. и одг. редактори: Б. Видоески и П. Ивић). Досад је објављено 8 фонетских (два са *а* и *б*) и 8 лексичких томова ОЛА. У изради ОЛА сада учествују академије наука из 12 словенских земаља и, као тринаести, Српски институт из Будишина (Бауцен) у Немачкој, те исто толико националних комисија: Бугарска, Белорусија, Босна и Херцеговина, Македонија, Пољска, Русија, Словачка, Словенија, Србија, Украјина, Хрватска, Чешка и Лужички Срби. У мрежи ОЛА налази се 21 пункт са територије Републике Србије, 2 пункта са српским живљем у Румунији и 1 у Мађарској, као и 7 пунктова са територије Црне Горе.
Израда *Општекарпатског дијалектолошког атласа* (ОКДА) иницирана је на VII Међународном конгресу слависта, одржаном 1973. у Варшави. Предвиђено је да Атлас буде лексичко-семантички и да истраживањем за његове потребе буде обухваћена не само карпатска него, делом, и балканска зона (Пољска, Чехословачка, Мађарска, Украјина, Молдавија, Југославија, Бугарска, при чему је Румунија изостала из политичких разлога). Тако је предвиђено 210 пунктова у мрежи ОКДА. Национални колективи су грађу по Упитнику ОКДА сакупљали у периоду 1977–1981. За ОКДА су прикупљани одговори на 785 питања из области лексике везане за планинску привреду, с циљем осветљавања резултата вишевековних контаката хетерогених дијалеката карпатског ареала, тј. сличности у појединим сегментима материјалне и духовне културе различитих етникума у области Карпата и зона које им гравитирају. *Уводни том* ОКДА објављен је у Скопљу 1987 (редакциони колегиј: Божидар Видоески, одговорни уредник, Драгољуб Петровић, Слободан Реметић). Последњи, седми том ОКДА објављен је 2004, као заједничко издање САНУ, Института за српски језик САНУ и Филозофског факултета у Новом Саду. Српски национални тим се 1976. укључио у рад на ОКДА. Од укупног броја предвиђених пунктова, 21 пункт се налазио на југословенској територији (изузев Словеније), и то не само у југоисточној Србији него и у делу динарског масива, а Република Србија је била заступљена са 9 пунктова (8 српских и 1 албански).
На IV Међународном славистичком конгресу у Москви 1958. донета је обавезујућа одлука за југословенске слависте да се приступи изради *Општесловенског лингвистичког атласа*. Стога је 1959. основан Југословенски комитет за **д. а.**, касније преименован у Међуакадемијски одбор за **д. а.** при САНУ (сада Академијски одбор за **д. а.**), у оквиру којег се у наредним деценијама одвијао рад на југословенском сектору трију великих међународних пројеката, као и на националном пројекту под називом *Српскохрватски дијалектолошки атлас* – СХДА (сада *Српски* *дијалектолошки атлас* – СДА). Израда појединачних атласа словеначког, српскохрватског и македонског језика била је потиснута у други план због тога што су стручни кадар и материјална средства били усмерени на три крупна лингвогеографска међународна пројекта. Председник Одбора је до 1999. био Павле Ивић, да би након његове смрти руковођење Одбором преузео Александар Младеновић, а од 2010. на челу Одбора је Александар Лома.
Руководство Института за српскохрватски језик је недуго по његовом оснивању имало планове за израду **д. а.** српскохрватског језика, па тако Александар Белић у плану рада за 1958. помиње и дијалектолошка теренска истраживања. Међутим, многобројне и сложене обавезе на међународним лингвогеографским пројектима потиснуле су у други план послове на националним атласима. Тек након распада бивше Југославије, те пошто је српско-хрватска визура у српској дијалектологији замењена српском, Павле Ивић пред домаће стручњаке изнова поставља обавезу припреме националног језичког атласа. Рад на *Српском дијалектолошком атласу* (СДА) одвија се данас у оквиру пројекта *Дијалектолошка истраживања српског језичког простора* (под руководством Слободана Реметића), чији је носилац Институт за српски језик САНУ, а у складу са договором начињеним са Одељењем језика и књижевности САНУ 2003. Пројекат је свеобухватан и географски и тематски, будући да се тиче свих српских дијалекатских формација на читавом српском језичком простору – од северне Македоније и Враке код Скадра до Арада у Румунији и насеља северно од Будимпеште, као и од западне Бугарске до Беле Крајине у Словенији и Пероја у Истри. Мрежа за национални **д. а.** има преко 800 пунктова. Првобитно предвиђени број пунктова је више него удвостручен, а посебно је згуснута мрежа на Косову и Метохији, у појединим крајевима у Босни и Херцеговини и у Хрватској – на основу пописа становништва пре прогона Срба из тих крајева током 90-их година. Из Упитника за СХДА, који има 2.098 питања разврстаних у 14 тематских области, преузимају се поједина, одговарајућа питања за израду карата за СДА, будући да поједина питања из овог упитника нису од значаја за српску дијалектолошку визуру, док – с друге стране – у њему недостају нека питања која су релевантна за диференцијацију у оквирима српског дијалекатског комплекса. Из Упитника су издвојена одговарајућа питања за прва четири лексичка тома, а за први (или пробни) том селектовано је 166 питања из 5 тематских целина, при чему лексеме-одговори припадају и различитим семантичким целинама и различитим врстама речи.
ЛИТЕРАТУРА: М. А. Бородина „Лингвисти-ческая география", у: *Теоретические проблемы советского языкознания*, Москва 1968; *Общекарпатский диалектологический атлас. Вступительный выпуск*, Ск 1987; С. Реметић, „Српски језик у лингвистичким атласима", *Славистика*, 1997, 1; „Шездесет година дијалектологије у Институту за српски језик", у: *Шездесет година Института за српски језик САНУ*, *Зборник радова I*, Бг 2007; С. Милорадовић, „*Општесловенски лингвистички атлас* и учешће српских дијалектолога – ентузијазам не мањи од знања", *ЈФ*, 2013, 69; „Лингвистичка географија у Србији – језички записи на картама и њихово читање", *ЈФ*, 2017, 73, 3‒4; П. Ивић, „Почетак организованог рада на лингвистичкој географији код нас", „Рад на лингвистичкој географији у Југославији", у: *Павле Ивић*, *Целокупна дела Х/2\**, *Расправе, студије, чланци*, *2. О дијалектологији*, Ср. Карловци – Н. Сад 2018.
Софија Милорадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАЛОГ
**ДИЈАЛОГ** (грч. diavlogo": разговор), почетни и основни облик језичке интеракције између пошиљаоца и примаоца поруке, низ стимулативних и реактивних исказа који се узајамно смењују. Овај облик говора одређује ситуативност (утемељеност у комуникативној ситуацији), контекстуалност (условљеност претходним исказима), непланираност, низак степен организованости, али и дијалектички процес потраге за истином и литерарну форму. Сваки појединачно узети исказ може се сагледати ретроспективно и проспективно – кроз његову повезаност са претходним исказима, али и онима који ће уследити касније. Учење о тексту као реплици **д.**, као и о дијалошкој природи спознаје и постојања, разрадио је руски филозоф и филолог Михаил Бахтин. Целовитост сваког исказа у **д.**, према Бахтину, одређују његова предметно-смисаона исцрпност, намера говорног лица, као и клиширани обрасци уобличавања почетка и краја, према којима се исказ сврстава у одређени говорни жанр – примарни или секундарни. Примарни говорни жанр је комплексна комуникативна јединица која се састоји од елементарних интеракција (нпр. разговор), али је уједно и саставни део одређеног секундарног говорног жанра (нпр. романа).
Фокусирање пажње на **д.** као облику структурирања дискурса допринело је развоју комуникативне лингвистике. **Д.** на нивоу дискурса може се посматрати као: језички – с обзиром на језик аутора, који тежи индивидуалном начину изражавања у оквиру задатог језичког система; комуникативни – који се реализује путем прибегавања одређеном комуникативном жанру; културно-историјски – између текста и времена у којем је текст настао; гносеолошки – између аутора исказа и стварности и сл. У српској лингвистици посебна пажња посвећивана је појединим аспектима и типовима **д.**, нпр. **д.** у епистоларном дискурсу, телефонски разговори, **д.** и говорна култура, **д.** у светлу развојне психолингвистике (разговор брата са сестром, како близанци уче да говоре итд.), **д.** у светлу теолингвистике, **д.** при отпочињању комуникације, интервјуи и др.
Људмила Поповић
**Д.** је заступљен у готово свим књижевним дјелима, у односима међу ликовима, дијелом и у филозофским и другим врстама текстова. У српску књижевност улази с преводима Библије (Стари и Нови завјет) и са богослужбеним текстовима писаним често у облику обраћања једног лика, учесника неке радње, другом (учитељ, свештеник – ученик). Тзв. „сократовски дијалог" уводи у своје текстове Д. Обрадовић (од 1783. надаље), што ће утицати на есејистику и на приповједачке текстове идућих деценија. **Д.** је у свим драмским врстама главни облик комуникације међу ликовима, а њиме се откривају карактери, развијају радња, заплет и расплет. Такође је једно од уочљивих својстава епске и лирске, ауторске и народне поезије. У умјетничкој прози је (поред описа и приповиједања) основни облик устројства текста; постоје дијалошке приповијетке као цјелине, а најчешће се **д.** тиче ликова и њиховог међусобног односа у приповиједању. Појављује се и као **д.** аутора са читаоцем (*Роман без романа* Ј. С. Поповића).
**Д.** мртвих су врста **д.** која се води у царству мртвих (Хад, Елизијум). Поријекло му је у *Разговору мртвих* Лукијана из Самосате, грчког сатиричара из II в. н.е., са комично-сатиричним виђењима савременика и митолошке традиције из перспективе богова и личности које су мртве. Те је разговоре на српски превео Панајот Папакостопуло (*Лукијанови Разговори мртваца*, Бг 1874), а касније и Милош Н. Ђурић (*Разговори* *мртваца*, Бг 1957). У српској књижевности ова врста **д.** се налази већ у првим српским листовима (1792), свакако пренесена из европске штампе и под утицајем савременијих писаца (Фенелон, Фонтанел). У њима Харон, у грчкој митологији лађар који превози мртваце на онај свијет, разговара са познатим савременицима o политичким и ратним збивањима (руски војсковођа Потемкин, француски генерал Мирабо, аустријски цар Леополд). Такође, и ликови погинулих Срба, војника (Дамјан, Ранислав) живим говорним језиком коментаришу савремене војно-политичке прилике. Касније ће се варијанта овог облика препознати у алманасима средином XIX в. (Т. Павловић у *ЛМС*, 1833; *Пчела* П. Стаматовића, *Годишњак* Д. Медаковића), у полемичко-есејистичким „Писмима из Елизијума" Ј. Игњатовића (у листу *Бршљан*, 1886) и у шаљивим списима Ј. Јовановића Змаја („На оном свету", у листу *Стармали*, 1888). Савремену обраду овај мотив има у драми Д. Ковачевића (*Сабирни центар*, Бг 1983), те у роману Јована Радуловића (*Прошао живот*, Бг 1997), гдје умјесто разговора мртви размјењују писма. У новије доба жанр се појављује и у облику стрипа и кратке прозе.
Душан Иванић
ЛИТЕРТУРА: Ј. Деретић, „Први српски листови: *Сербскија новини* и *Славено-сербскија вједомости*", *КИ*, 1976, IX, 33; М. Матицки, *Летопис српске културе*, Бг 1997; Н. Стипчевић, „Разговори мртвих", у: *Учитавања*, Бг 1999; Д. Иванић, *Стармали Ј. Ј. Змаја*, Бг 2005; M. Бахтин, *Естетика језичког стваралаштва*, Н. Сад 2013.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАМАНТ
**ДИЈАМАНТ**, предузеће за производњу уља, масти и маргарина из Зрењанина. Акционарско друштво Фабрика уља „Београд", претечa данашњег **Д.**, основано је априла 1938. на основу молбе упућене Министарству трговине и индустрије Краљевине Југославије. Идеја о инвестицији у производњу јестивог уља у Банату потекла је од Александара Шајовића, велепоседника из Српске Црње. Одржан је збор акционара и купљено је свих 1.000 акција фабрике. Исте године почиње изградња фабрике у Петровграду, данашњем Зрењанину. Пробни рад започео је 1. марта 1939. Добијена је дозвола за употребу фабричке зграде, као и грађевинска дозвола за градњу још једног магацина и проширење постојећих магацинских простора. Главна скупштина акционарског друштва одржана је 1940, када је извршена и прва исплата дивиденди. Током 1940. 90 радника Фабрике уља „Београд" прерађивало је 25 т сунцокрета и производило 6 т уља дневно. На почетку II светског рата 1941. извршена је власничка трансформација и озваничено ново име „Прва банатска фабрика уља" а. д. Седиште фабрике пресељено је из Београда у Петровград. Године 1943. уграђене су нове пресе чиме је повећана прерада сунцокрета на 60 т дневно. Након завршетка рата, 1944. бивши радници су се окупили ради наставка производње. Нада Ракић је именована за главног руководиоца, а Дезидер Ковач и Јован Гут су организовали производњу.
Решењем Владе ФНРЈ 1946. Фабрика уља постала је државно предузеће, а нови званични назив био је Фабрика уља „2. октобар". Првих послератних година извршени су проширење производних погона и адаптација радних простора. Прва значајна инвестиција била је нова рафинерија капацитета 50 т сировог уља дневно која је изграђена 1951, а постојећа рафинерија претворена је у предрафинерију. Године 1952. произведено је 5.765 т јестивог и 136 т техничког уља. Оснивање Заједнице за индустријско биље Југославије 1955. омогућило је непосредно договарање са Владом ФНРЈ о условима продаје, прераде, пласмана и ценама индустријског биља. Фабрика биљних масти „Бима" започела је са радом 1957, а већ 1958. произведено је 7.000 т квалитетне биљне масти. Нова точиона са првом аутоматском линијом пуњења боца завршена је 1962. Исте године завршен је и силос, као саставни део раније изграђеног подног складишта. Почетком 60-их година започеле су припреме за интеграцију са комбинатом „Серво Михаљ". Најпре је погон „Бима" ушао 1963. у састав Фабрике уља „2. октобар". Исте године уљара као целина интегрисана је у ИПК „Серво Михаљ" и регистрована је под именом „Серво Михаљ" ИПК фабрика уља и биљних масти. Тиме је фабрика изгубила статус правног лица, а назив „2. октобар" престао је да постоји. Реконструкција рафинерије на капацитет 100 т дневне рафинације сировог уља извршена је 1964. Реконструкцијом хидрирнице дуплирана је производња биљне масти. У састав Фабрике уља и биљних масти 1967. интегрисна је Фабрика уља Ољарна „Сончница" крај Љубљане. Ољарна се претежно бавила производњом техничких уља из репице, лана и других уљарица. Осим тога, добијала је сирово уље из Зрењанина, прерађивала га и износила на тржиште Словеније као јестиво уље. Године 1971. свечано је отворена фабрика маргарина. У периоду 1970–1975. дошло је до значајних промена у организацији и управљању фабриком. У складу са Законом о удруженом раду уљара крајем 1971. Фабрика уља и биљних масти постаје Самостална организација удруженог рада у саставу ИПК „Серво Михаљ", чиме је поново стекла статус правног лица. Након тога, 1973. уљара се региструје као Радна организација Индустрија уља „Зрењанин" са ООУР-има **Д.**, „Бима", „Ољарна" и Радном заједницом. Након реконструкције 1976. капацитет рафинерије повећан је на 200 т на дан. Тиме је уско грло производње постала фабрика за производњу сировог уља, те се ушло у инвестицију изградње нове фабрике сировог уља. ООУР „Ољарна" изашла је из Индустрије уља „Зрењанин" 1977. У току десетогодишњег заједничког пословања у Ољарни је реконструисана рафинерија, купљена нова точионица и опремљена нова лабораторија. У склопу даљих инвестиција у Индустрији уља „Зрењанин" 1979. завршена је фабрика сировог уља са знатно увећаним капацитетом, уместо дотадашњих 240 капацитет је подигнут на 600 т на дан. Изградња фабрике утицала је и на решавање проблема отпадних вода. Наиме, уведен је систем хлађења са рекуперацијом, а отпадна вода се третирала поступком флотације. Годишња производња јестивог уља повећана је на 40.250 т. На предлог Института за сточарство, зрењанинска сачма је због свог квалитета проглашена за основу за утврђивање ЈУС-а у области сточне хране. У сарадњи са „Колинском" средином 1980. почела је производња маргарина „Добро јутро". Даље инвестиционе активности спровођене су са циљем синхронизације производног циклуса, кроз изградњу нових објеката енергетике, складиштења и др. Нови погон хемијске припреме воде завршен је 1982, а 1985. завршен је нови силос. Са радом је почела најсавременија сушара капацитета 900 т/дан. Године 1988. започета је производња мајонеза. Иако је Индустрија уља „Зрењанин" расла и развијала се, услови привређивања били су све тежи.
Крајем 80-их и почетком 90-их долази до крупних друштвених, економских и политичких померања. Фабрика се већ 1990. региструје као Друштвено предузеће Индустрија уља **Д**. Од јула исте године региструје се као Деоничко друштво Индустрија уља **Д.** у мешовитој својини. Након шест година у целини је прешла у приватну својину, али фабрика није престајала са радом ни у току периода санкција и хиперинфлације. Фабрика је користила домаће сировине, организовала службу за увозно-извозне послове и 1992. основана је **Д.** банка. Захваљујући поменутим условима, у наредним годинама изграђене су компресорске станице, нови котао и сл., а 1993. у погон је пуштено и најсавременије универзално пилот постројење. Наредне године пуштен је у рад погон за производњу емулгатора, једини у југоисточној Европи. Започета је и производња прашкастих пекарских адитива, чиме је отворено и велико тржиште за производ широке примене у пекарској индустрији. Године 1996. завршена је најсавременија ПЕТ линија за пуњење боца јестивим уљем, капацитета 20.000 боца на сат, а те године основан је и „Дијамант-аграр". Од јула 1997. зрењанински произвођачи уља регистровани су као: **Д.** Акционарско друштво за производњу уља, масти и маргарина. Основан је „Банкор-инвест", брокерско-дилерска и осигуравајућа фирма у којој је **Д.** већински власник. Производња рафинисаног уља 1997. износила је 56.344 т, а испоручено је 43,5 милиона литара јестивог уља у ПЕТ боцама. Од средине 2005. **Д.** послује у оквиру концерна „Агрокор". Исте године извршен је редизајн целокупног асортимана производа, а 2009. изграђен је погон за примарну прераду уљарица, тзв. подно складиште, у које је уграђена најсавременија немачка технологија, капацитета 50.000 т. Тренутни капацитет прераде **Д.** а. д. износи 200.000 т сунцокрета, 140.000 т соје и 156.800 т уљане репице.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Радаковић, В. Сударски, *60 дијамантских година: од „Београда" АД до „Дијаманта" АД: пут дуг шест деценија*, Бг 1998; [www.dijamant.rs](https://www.dijamant.rs).
Марина Михајловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАНА
**ДИЈАНА**, римско археолошко налазиште на локалитету Караташ, на десној обали Дунава, на излазу из Ђердапске клисуре, односно Гвоздених врата. Ту се налази римски и рановизантијски кастел *Diana* или *Zanes*, око којег су формирани цивилно насеље и некрополе. На основу археолошких ископавања зна се да је прво земљано утврђење настало још почетком I в. н.е, у времe владавине императора Августа. Оно је имало правоугаону основу, димензија 110х95 м, а било је оријентисано дужим странама у правцу север–југ. Бедеми овог утврђења били су од палисада испуњених набијеном земљом, а куле квадратне основе биле су од дрвета. Прво утврђење је било опасано одбрамбеним ровом, карактеристичног пресека у облику латиничног слова V (*fossa fastigata*), дубоког 3 м. Земљано утврђење на Караташу обновљено у првој половини I в., последњих година владавине цара Тиберија или у време његовог наследника Клаудија. У овој фази бедеми утврђења су имали темеље од камена, који су носили палисаду, а одбрамбени ров је имао заобљено дно, односно пресек у виду латиничног слова U (*fossa punica*). Из овог хоризонта живота утврђења потичу многобројни археолошки налази, често луксузне израде, из италских и галских радионица, који су били у поседу легионара, као што је: луксузно керамичко посуђе, рељефно украшено фигуралним, биљним и геометријским мотивима – *terra sigillata*, затим светиљке од печене земље орнаментисане на исти начин, бронзане фигурине разних божанстава, бронзано посуђе и светиљке, стаклене посуде и сл. Земљано утврђење из I в., које има две фазе градње, било је веома важна стратешка тачка у време када Римљани формирају границу на Дунаву, јер се налазило на излазу из Ђердапске клисуре. Оно је контролисало пловидбу Дунавом кроз Ђердап, али, можда још важније, кретање варвара са леве обале, Дачана, који су под вођством краља Буребисте често прелазили на десну обалу у пљачкашким походима.
Прво камено утврђење подигнуто је у време Домицијанових или Трајанових Дачких ратова, крајем I или почетком II в. Оно је изграђено на истом месту као земљани логор, али је било већих димензија – 138х123 м. План **Д.** прати Хиподамусов принцип, где осе оријентисане према странама света (север–југ и исток–запад) означавају правац две главне улице, *cardo* и *decumanus*, које се секу под правим углом у центру кастела. На свакој страни утврђења налазила се по једна капија брањена паром кула квадратне основе, а ка спољашњости заобљеним угловима налазиле су се дефанзивне, увучене куле исте основе. Овакве куле штитиле су и бедеме – по две на краћим странама логора и по три на дужим странама. У средишту кастела констатована је зграда команде – *principia*, а западно од утврђења складиште прехрамбене и друге робе – *horreum*. Без обзира на чињеницу да је после Трајановог освајања Дакије римска граница померена северно од Дунава, **Д.** је задржала свој значај. Ово утврђење је било седиште и пристаниште једног дела дунавске војне флоте *Classis Flavia Moesica*, која је обезбеђивала и регулисала пловидбу овом реком, али и царинска постаја, која је контролисала проток роба дунавским путем од Црног Мора до средње Европе и обратно. Треба напоменути да је **Д.** контролисала и канал који је прокопан да би се, при пловидби Дунавом, заобишли ђердапски вирови – *cataractae*. Поменути канал почињао је на 7 км низводно од римског утврђења у данашњој Текији (*Transdierna*) и био је дугачак 3,22 км, а широк 57 м. На основу епиграфске грађе, сматра се да је канал прокопан године 100/101. На једном вотивном натпису из Караташа помиње се *Cataractarum statio Diana*, што показује да је кастел контролисао и излаз из поменутог канала.
Почетком III в., у време династије Севера, извршене су мање обнове бедема **Д.**, а најзначајније је подизање по две куле у виду латиничног слова U на источној и западној капији. У овом периоду формирано је и цивилно насеље уз кастел. Археолошка истраживања потврђују процват **Д.** током II и прве половине III в. Поред војничких барака, у унутрашњости утврђења откривен је низ просторија у којима су биле смештене занатске радионице и продавнице – *tabernae*, у којима су израђивани разни утилитарни предмети: посуђе од печене земље, предмети од кости и рога, као укоснице, игле и чешљеви, бронзане копче – *fibulae*. Ово указује на чињеницу да је **Д.** била један од занатско-трговинских центара на ђердапском делу дунавског лимеса, који је превасходно служио за снабдевање пограничне војске и становништва цивилних насеља у овом делу Подунавља. У овом периоду функционисало је и јавно, највероватније војничко, купатило – *balneum*, о којем сведочи натпис ветерана Марка Улпија Антонија Секунда, бившег центуриона, који је нађен југоисточно од утврђења.
После напуштања провинције Дакије 272–275, обновљена је римска граница на десној обали Дунава, тако да **Д.** опет постаје погранично утврђење. Крајем III в. формирана је провинција Приобална Дакија (*Dacia Ripensis*) на делу територије провинција Горње и Доње Мезије, у којој се нашла и **Д**. Током прве трећине IV в., у време владавине Константина I, кастел **Д.** је потпуно реконструисан у оквиру обнове римског лимеса, границе на Дунаву. Капије на источном и западном бедему, реконструисане у претходној фази, потпуно су зазидане, тако да су у функцији остале само јужна, сада главна, капија и северна капија ка Дунаву. Јужна капија је ојачана потковичастим истуреним кулама, док су на југоисточном и југозападном углу утврђења подигнуте офанзивне, истурене четвороугаоне куле. Од североисточног угла кастела, у правцу североистока, ка обали Дунава, подигнут је одбрамбени зид, а такав зид је подигнут и ка северу, од северозападног угла. Ови зидови штитили су неку врсту подграђа са пристаништем. У југоисточном делу унутрашњости утврђења истражена је базиликарна грађевина с апсидом на северу, највероватније *principia* из овог времена. Такође, југозападно од утврђења констатовани су остаци цивилног насеља, које се развијало од средине II до краја IV в. Требало би поменути и опеке са печатом DAR DIANA (*Dacia Ripensis* *Diana*), које су налажене не само у **Д.** већ и у низу утврђења на десној и левој обали Дунава, на овом делу лимеса. Ово сведочи о постојању државних, војних циглана у **Д**.
Иако је већина утврђења на ђердапском делу дунавског лимеса обнављана по указу царева Валентинијана и Валенса, донетом 364. у Нишу, реконструкција бедема и кула **Д.** из овог времена није потврђена археолошким истраживањима. Ипак, ово утврђење је страдало у инвазији Атилиних Хуна у Подунавље 441–443, о чему сведочи хоризонт деструкције, паљевине и рушења, из овог времена. У наредних готово 70 година **Д.** није функционисала као погранично утврђење и административно-економско средиште, већ је повремено пружала уточиште, међу разрушеним бедемима, преосталом, сеоском становништву из околине. Највероватније почетком VI в., за владавине Анастазија или Јустина I, започела је реконструкција утврђења у оквиру обнове овог дела лимеса. У Прокопијевом делу *De aedificiis* **Д.** се помиње два пута у списку обновљених утврђења на Дунаву која се налазе у области Аквиса (*regio Aquensis*), као Занес (Zavne"), једном као градић, а други пут као погранично утврђење. Међутим, у време Јустинијанове обнове, средином VI в., није било већих интервенција на плану утврђења *Diana/Zanes*. На месту зазидане западне капије призидана је велика, офанзивна, правоугаона кула, југоисточна угаона кула је додатно ојачана и бедеми су, на неким местима, удвојени. Кастел на Караташу задржава велики војно-стратешки значај све до пада римске границе у Аварској најезди 595/96, када је **Д.** спаљена и срушена до темеља. На основу писаних извора и епиграфских споменика у **Д.** је потврђено присуство легија *IV Scythica*, *V Macedonica* и *IV Flavia*, кохорти *V Gallorum Antoniniana* и *VI* *Thracum*, а у касноантичком периоду *legio* *comitatenses Dianenses* је потврђена у спису *Notitia dignitatum* из средине V в. Из касноантичког периода, IV–VI в., низ грађевина различите намене откривен је у утврђењу, а ван бедема је истражена касноантичка некропола и ранохришћанска гробница триконхалне основе, меморија, северно од кастела. У оквиру касноантичке некрополе истражене су зидане гробнице богатијих грађана, али и скромни гробови сиромашног становништва. Осим личних предмета, делова одеће и накита, у гробовима, углавном, нема других налаза, што уз њихову оријентацију у правцу запад–исток, сведочи да су становништво касноантичке **Д.** чинили хришћани.
Археолошка ископавања на Караташу започета су 1979. у оквиру заштитних истраживања при изградњи ХЕ „Ђердап" II и још увек трају. Анализа стратиграфије културних слојева и многобројних налаза из **Д.** омогућила је реконструкцију историје и свакодневног живота овог важног римског утврђења и насеља на дунавском лимесу, које је живело од почетка I до краја VI в. Велик број археолошких налаза из **Д.**, изузетне историјске и уметничке вредности, може се видети у поставци Археолошког музеја Ђердапа у Кладову, археолошкој поставци Музеја Крајине у Неготину и у сталној археолошкој поставци Народног музеја у Београду. Међу њима треба издвојити мермерну главу мушкарца, израђену у стилу реализма, главу мермерне статуе богиње Дијане, бронзане статуете Нептуна и Меркура и бронзану лампу са дршком у облику позоришне маске.
ИЗВОРИ: E. Böcking (ур.), *Notitia dignitatum et administrationum omnium tam civilium quam militarium in partibus Orientis et Occidentis*, Bonae 1839–1853; J. Haury (ур.), *Procopii De aedificiis*, Lipsiae 1913.
ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, *Römische Studien in Serbien*, Wien 1892; M. Мирковић, *Римски градови на Дунаву*, Бг 1968; J. Ранков, „Ископавања на Караташу, први претходни извештај 1978/79", *ЂС*, 1980, 1; Ј. Ранков, „Караташ – Statio cataractarum Dianae – Јужна капија: извештај о археолошким истраживањима у 1980. години", *ЂС*, 1984, 2; Ф. Каниц, *Србија, земља и становништво*, II, Бг 1985; M. Vasić, V. Kondić, „Le limes romain et paléobyzantin des Portes de Fer", у: *Studien zu den Militärgrenzen Roms III, 13 Internationaler Limeskongress, Aalen 1983, Vorträge*, Stuttgart 1986; В. Кондић, „Balneum логора Diana"; „Statio cataractarum Diana"; Ј. Ранков, „Statio Cataractarum Diana: извештај о археолошким испитивањима 1982", *ЂС*, 1987, 4; Ј. Кондић, „Дијана – утврђење I века", *Старинар*, *1989/90*, 1991, 40, 41; J. Kondić, „The Earliest Fortifications of Diana"; P. Petrović, M. Vasić, „The Roman Frontier in Upper Moesia: Archaeological Investigations in the Iron Gate Area – Main Results", у: P. Petrović (ур.), *Roman Limes on the Middle and Lower Danube*, Bg 1996; M. Мирковић, *Римљани на Ђердапу. Историја и натписи*, За 2015.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАСПОРА
**ДИЈАСПОРА** (грч. diasporav: расејање), расејаност по свету, расуто стање у којем живе припадници неког народа. Стари Грци су користили ту реч да означе миграцију и колонизацију. За Грке **д.** је имала позитивну конотацију, а експанзија путем војног освајања, колонизације и миграције била је доминантна карактеристика грчке **д**. **Д.** као термин, верује се, први пут је користио грчки историчар Тукидид (460–400 п.н.е.) који је описао дисперзију (географско ширење) Грка. Термин је стекао више пажње након што се појавио грчки превод хебрејске Библије, а односила се на јеврејско расејање у Вавилону. Тако, на почетку, термин је углавном сведен на две древне **д.** – грчку и јеврејску. Не постоји универзално прихваћена дефиниција **д**. Данас, појам **д.** се често користи за описивање дисперзије људи заједничког националног порекла. Схватање појма **д.** променило се током година и још се испитују дефиниције, а о њему расправљају много научници и стручњаци. Савремени концепт **д.** означава начин разумевања миграција, културне разлике, политику идентитета итд., тако да се ова шира дефиниција односи на дисперзију људи заједничког националног порекла или заједничких веровања који живе изван матичне државе. Још шира дефиниција једноставно би се односила на људе једне земље, који су расути по другим земљама. Дакле, ова савремена дефиниција **д.** односи се на посебан феномен прекограничне миграције.
У литератури из области политичких наука термин **д.** се дефинише на различите начине, будући да је **д.** компликован и често оспораван феномен. Амерички професор израелског порекла, Габријел Шефер, **д.** дефинише као групу „особа истог етно-националног порекла које су саме, или њихови преци, добровољно или под принудом мигрирали из једног места на друго, или на неколико других места, населили се у ова друга места и одржавају свој идентитет и разне врсте контаката са својим местом порекла." Историјске и савремене етно-националне **д.** су културно-социјално-политички субјекти који су настали као резултат било добровољне или присилне миграције из завичаја, чији су чланови исте етно-националне припадности и који стално бораве као мањина у једној или више земаља пријема (нова домовина). На основу индивидуалних или групних одлука да се трајно настане у земљама пријема, али и да одрже заједнички идентитет, већина припадника **д.** представља такву заједницу која показује солидарност са својом етничком групом у новој домовини и целом својом нацијом, организује се и активна је у културној, друштвеној, економској и политичкој сфери. Чланови таквих субјеката одржавају редовне или повремене контакте са својом отаџбином и са појединцима и групама исте етно-националне припадности који живе у другим земљама пријема. Међу њиховим различитим активностима, главни чланови таквих **д.** успостављају локалне и транс-државне мреже које се баве сложеним односима између **д.**, њихових домовина (земаља пријема), отаџбине и међународних актера. Успостављање дијаспоричких локалних и транс-државних организација може да изазове двојну лојалност у односу на домовину и отаџбину. Међутим, већина **д.** прихвата основна „правила игре" у својој отаџбини и својој новој домовини. На почетку XXI в. древне, модерне, и етно **д.** показују много већу способност да опстану и да се даље развијају као веома активни субјекти у својим новим домовинама, а повезани са својим отаџбинама. Ово се дешава као резултат поновног појављивања етно-национализма и оживљавања етницитета како у отаџбини тако и у домовини. Сходно томе, постојање и активности **д.** су прихваћени, нарочито у демократским земљама пријема и у отаџбини. Због огромне експанзије и изузетне сложености феномена данас научници износе своје теорије, анализе и дебате у различитим дисциплинама, као што су: право, политичке науке, историја, социологија, економија, филозофија и антропологија. Ове дебате указују на забринутост за скоро сваки аспект модерних **д**. Природа идентитета **д.** је значајна – било да је замишљена или стварна. Улога културе и религије у њиховом постојању и истрајности, процеси социјализације и политизације, њихове главне стратегије – асимилативна, интегративна, стратегија заједништва, сепаратистичка – као и способности да се одржавају њихове везе према отаџбини и другим субјектима истог порекла, њихова лојалност отаџбини и новој домовини, њихове организације, њихове легалне и нелегалне политичке и економске активности, њихова финансијска подршка различитим групама и организацијама у отаџбини, њихово укључивање у криминалне активности итд. значајни су за истраживаче, а посебно за креаторе политика.
У суштини, сада постоје два теоријска приступа текућем дијаспоризму. Један приступ сматра све **д.** имагинарним (замишљеним) транснационалним заједницама које се залажу за детериторијализовани идентитет и снажно су под утицајем постмодерног, глобализованог, хибридизационог процеса и економских кретања. Главни аргумент ове школе мишљења је да су ентитети **д.** изгубили везе са својим отаџбинама и постоје као независне заједнице у новом глобалном окружењу. Други приступ се заснива на тврдњи да **д.** због свог инхерентног етно-националног идентитета има дубоко укорењене везе са стварном отаџбином. Истина, постојe растућа свест и разумевање да **д.** нису чисто „замишљене", нити потпуно „изграђене" заједнице. То је због чињенице да су идентитети **д.** комплексне комбинације не-есенцијалистичких исконских, психолошких / митских, и инструменталних елемената. Временом, културни и друштвени идентитети одређених лица могу да претрпе извесне адаптације на промене околности како у земљама пријема тако и у отаџбини, али основни елементи у њиховом етно-националном идентитету остају нетакнути.
Дакле, док је током касних 80-их и 90-их година ХХ в. транснационални приступ био веома популаран међу академцима и политичарима, на почетку XXI в. други приступ, који сe може назвати прекогранични или транс-државни стиче велику популарност и постаје прихватљив за академце и политичаре. Ефекти симултаних процеса глобализације, локализације, регионализације, слабљења национализма, слабљења како „националне државе" тако и „државе" уопште, повећања међународних миграција и миграционог циклуса делују у смеру транснационализма, али улога религије и вера у опстанку и оживљавању националних мањина и **д.** опстају. Најважније чињенице указују да етно-националне транс-државне **д.** неће нестати у догледној будућности, да су њихови утицаји на готово свим завичајним друштвима, као и друштвима и државама пријема у порасту. Сматра се да **д.** позитивно доприноси како својој новој домовини тако и отаџбини. То наводи на закључак да матична држава треба да подстиче припаднике своје **д.** да одрже и негују свој национални идентитет и да им у томе помогне. **Д.** као деo матичне државе значи да припадници **д.** треба да буду укључени у свакодневне активности матичне државе без нужног пресељења у њу, или чак без припадности одређеној организацији из **д**. Идеја о **д.** „као o покрајини једне земље" означава појам добро организованих односа између матичне државе и **д.** у смислу „релативно хомогене целине".
**Српска д.** Доступни подаци показују да у расејању постоји велик број припадника српског рода и порекла, окупљених у заједницама које одржавају редовне или повремене контакте са отаџбином и појединцима, те групама исте етно-националне припадности који живе у другим земљама пријема. Међу њиховим различитим активностима водећи чланови таквих заједница успостављају локалне и трансдржавне мреже које се баве сложеним односима између **д.**, њихових домовина (земаља пријема), отаџбине и међународних актера. Српска **д.** настала је исељавањем из матичне државе, а исељавање Срба има дугу традицију. Најраније сеобе одвијале су се под притиском Турака и имале су политички и економски карактер. Због учешћа у ратовима на страни хришћанских земаља или због буна против Турака, велик број припадника српског народа био је принуђен да се исељава и потражи нова станишта за егзистенцију. Веће сеобе према северу, у земље преко Саве и Дунава, забележене су у XVII, XVIII и XIX в. У суседној Мaђарској и Румунији и данас има очуваних српских насеља из тог времена, са живим језиком, очуваном традицијом и многобројним споменицима културе. Током већег дела XIX в. Србија је била земља имиграције, како за Србе који су живели ван матице, тако и за друге балканске народе који су бежали из Хабзбуршке монархије и Турске империје, а у Србији имали изгледa за стицање власништва над земљиштем. У деведесетим годинама XIX в. овај процес се постепено променио, тако да је у XX в. Србија постала претежно нето-емиграциона земља. Исељавање Срба из Србије до II светског рата било је незнатно. Све српске заједнице у прекоокеанским земљама, посебно у САД где су биле најмногољудније, водиле су порекло са територија које су биле под владавином Аустроугарске монархије или из Црне Горе. Постоји више фактора који су утицали на то да Срби из Србије мање одлазе у „туђи свет". Прво, државни систем који је уведен након што је Србија добила аутономију од турских власти, а посебно након ослобођења од Турака и стицања независности, био је модернији у односу на друге државе у региону и далеко повољнији за велик број сеоских становника који су живели од земљорадње и сточарства. Милош Обреновић је практично укинуо феудализам и дао земљу сељацима. Друго, Србија је за то доба била далеко од мора и лука из којих су водили путеви за прекоокеанске имиграционе дестинације.
Први масовнији талас емиграције Срба, пре свега са територија ван државе Србије, одвијао се од почетка ХХ в. до почетка I светског рата, према главној усељеничкој дестинацији – САД. Емиграција се може приписати деловању историјских, економских, демографских, политичких, друштвених, етничких и психолошких фактора. Ратови су одиграли главну улогу у овом процесу. Узроци се разликују од таласа до таласа емиграције. За први талас емиграције (до I светског рата) привлачни чиниоци били су празни простори у прекоокеанским државама; други и трећи талас вођени су ратовима у првој половини XX в. и имиграционом политиком у САД; четврти талас узрокује велика тражња за радном снагом у развијеним економијама Западне Европе 60-их година прошлог века; пети талас је последица грађанских ратова почетком деведесетих година XX в. на простору бивше Југославије, уз раст тражње за високообразованим кадровима у најразвијенијим економијама света. Шести талас емиграције из Србије карактерише релативна нормализација миграционих кретања, захваљујући оживљавању привредних активности и предузимању неких реформских мера на почетку XXI в., па и повратак једног броја исељених стручњака из иностранства. Коначно, седми талас емиграције почиње са глобалном финансијско-економском кризом 2008. и траје и данас, бележећи галопирајући раст који је у највећој мери исход глобализације. Њега карактерише раст тражње за младим и талентованим људима, као и пружање посебних привилегија каријерно оствареним стручњацима у развијеним економијама света. Стварање српских заједница у појединим имиграционим земљама представља такође привлачни чинилац за оне у Србији који су се већ одлучили за емиграцију. Коначно, у порасту су натурализација и асимилација исељених Срба у традиционално имиграционим земљама. Када је реч о образовном и професионалном профилу Срба у расејању, треба рећи да се: (а) удео високообразованих у укупном броју миграната из Србије широм света у последње две деценије повећао; на пример, у САД је 2016. међу америчким Србима старосне доби 25 и више година преко две петине укупног броја (43,1%) имало високо (завршен факултет у четворогодишњем трајању и више од тога) и највише образовање; (б) из године у годину расте број студената из Србије који студирају у иностранству а који су у највећој мери потенцијални исељеници, будући да се током студија прилагођавају условима рада и живљења земље у којој студирају; с озбиром на то да државе чланице ЕУ предузимају стимулативне мере за привлачење талената из трећих земаља и да је Србија на путу чланства у ову организацију, може се очекивати да ће у годинама које долазе све већи број високообразованих из Србије наћи запослење управо у земљама чланицама ЕУ. Промена досадашњих процеса глобализације која је *de facto* на видику имаће снажног утицаја и на миграционе токове и редефинисање теоријских приступа **д**.
Постојање и активности **д.** код нас су широко прихваћени, као и у другим демократским земљама пријема. Припадност **д.** подразумева емоционалну везаност са отаџбином и забринутост због њеног развоја и проблема с којима се суочавају сународници. Природне катастрофе, конфликти, економска рецесија, или друга трауматична искуства, потврђују да кад год се тако нешто деси – **д.** је ту да притекне у помоћ својој отаџбини и да се у њу врати.
Према Закону о дијаспори и Србима у региону (2009), израз „дијаспора" обухвата: држављане Републике Србије који живе у иностранству, припаднике српског народа исељене са територије Републике Србије и из региона, те њихове потомке. Израз „Срби у региону" означава припаднике српског народа који живе у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Румунији, Албанији и Мађарској, а израз „матична држава" означава Републику Србију. Имајући на уму Шеферову дефиницију **д.**, утврђивање бројности реалне српске **д.** није лако обавити. Примера ради, број Американаца српског рода и порекла процењује се на око 350.000 до пола милиона (процене српских организација у САД), а према подацима Статистичког уреда за становништво САД (People Reporting Ancestry: American Community Survey, 2018), 199.632 Американца су се 2018. изјаснили да су српског рода и порекла (од којих је 102.990 из мешовитог брака), а уз то, преко 250.000 још увек се изјашњава као „Југословени".
Прецизнију бројност српске **д.** је тешко утврдити, поготово када су у питању старе усељеничке дестинације, прекоокенске државе, САД, Канада и Аустралија, у којима је више генерација исељеника или припадника српске заједнице друге, треће, четврте генерације. Иако се често инсистира на броју припадника српске **д.**, за развој српске заједнице у другој држави, за њену сарадњу са отаџбином, за свеколике активности њених припадника, број није најважнија ствар. Истина, ако је нека етничка, национална заједница многољуднија, она ће у демократским условима бити у стању да, у већој мери, оствари своја етничка и национална права. Од самог броја припадника једне националне заједнице важнији су њено јединство, организованост, неговање националног идентитета, као и одржавање и јачање свих облика сарадње са матичном државом.
ЛИТЕРАТУРА: R. Cohen, *Global Diasporas*: *An Introduction*, Seattle 1997; I. Choi, „Korean Diaspora in the Making: Its Current Status and Impact on the Korean Economy", у: *The Korean Diaspora in the World Economy*, Washington DC 2003; G. Sheffer, *Diaspora Politics: At Home Abroad*, Cambridge 2003; I. Omelaniuk (ур.), *Diasporas and Development: Bringing Societies and States*, *International Dialogue on Migration*, 22, Geneva 2013; Y. Kuznetsov, *How Can Talent Abroad Induce Development at Home? Towards to Pragmatic Diaspora Agenda*, Washington DC 2013; В. Гречић, *Српска стваралачка интелигенција у расејању*, Н. Сад 2019.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАТЕЗА → ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ
**ДИЈАТЕЗА** → **ГЛАГОЛСКО СТАЊЕ**
# ДИЈАТОМИТ
**ДИЈАТОМИТ**, чврста стена изграђена претежно од скелета алги дијатомеја, али може имати и примесе радиоларија, силициспонгија, минерала глина, оксида и хидроксида гвожђа, угљевите материје и детритичних зрна. Скелети дијатомејских алги, којих има око 10.000 врста, изграђени су од опалске силиције чије димензије најчешће варирају од 30 до 90 µ, а екстремно могу бити од 1.000 до 2.000 µ. Ова стена позната је још под називом дијатомејска земља, киселгур (нем. Kieselguhr) или ранданит (фр. Randane), у зависности од места на којем је пронађена. Одликује се великом порозношћу (70–90%) и малом специфичном масом (0,4–0,85 г/цм³). Боја ове стене је бела, али у зависности од примеса може бити различито обојена. Настанак дијатомејских наслага и формирање **д.** може бити у слатководној, маринској и бракичној средини. Некада се снажно развиће дијатомеја везује за експлозивну вулканску активност тако што вулкански пепео који падне у водену средину може представљати храну алгама које имају способност разградње алумосиликата. Обогаћењу воде силицијом могу допринети и минерализовани извори што је веома важнo за развој алги. Примена **д.** је позната још од античког доба. Због својих физичких и хемијских карактеристика **д.** има широку употребу, користи се као абразив, затим за филтрирање (у индустрији пива), као изолациони материјал. Због своје велике порозности и хемијске инертности, Нобел је апсорпцијом нитроглицерина у киселгур, дошао на идеју о настанку динамита. Позната је употреба и у грађевинарству, једна велика купола промера око 30 м направљена је од **д.**, а налази се у Аја Софији у Истанбулу. Појава **д.** или дијатомејске земље у нашој земљи позната је само у колубарском језерском басену, где им је позиција изнад угљеног слоја.
ЛИТЕРАТУРА: R. W. Fairbridge, Ј. Bourgeois, *The Encyclopedia of Sedimentology*, Stroudsburg 1978; М. Протић, *Петрологија седиментних стена*, Бг 1984; А. Грубић, Ј. Обрадовић, Н. Васић, *Седиментологија*, Бг 1996.
Небојша Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈАХРОНИЈСКА ЛИНГВИСТИКА
**ДИЈАХРОНИЈСКА ЛИНГВИСТИКА** → **ИСТОРИЈСКА ЛИНГВИСТИКА**
# ДИЈАЧКА ШКОЛА, Гроцка
**ДИЈАЧКА ШКОЛА, Гроцка**, школа чији је рад почетком XIX в. забележен на подручју данашње Србије, а у чијој организацији су најважнију улогу имали дијаци, ђакони или манастирски ђаци. Пре Првог српског устанка забележено је постојање **Д. ш.** у Гроцкој крај Београда: „у порти јест школа идеже дијаци учатсја". С обзиром на то да је реч „дијак" означавала најнижи степен свештенства (ђакон), али је означавала и писмено световно лице блиско цркви, очигледно је да се ради о школи у организацији цркве и свештених лица. Такође, као писмени људи, дијаци се у српском народу срећу и као учитељи, тј. они који су, уз писарски посао, описмењавали друге. И презиме познато међу Србима на простору Румуније Дијаконовић (Ђаконовић), као у случају преводиоца и директора школе Логе Константина (1770–1850), јавља се у оба облика.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; Н. Трнавац, *Лексикон историје педагогије српског народа*, Бг 2012.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЈЕТА и ДИЈЕТЕТИКА
**ДИЈЕТА и ДИЈЕТЕТИКА** (грч. divaita: начин живота), начин живота и режим исхране, као и дисциплина која изучава посебне облике редукције исхране и појединих врста хране. Традиционални хришћански начин живота, поготово у православљу, подразумевао је развијен систем постова који су имали колико медицинских толико и ментално-духовних ефеката. У XIV в., прво у француској, а потом у англосаксонској литератури, појављују се изрази „уобичајен начин једења" и „храна у односу на количине и њене ефекте", као и „јеловник регулисан од стране доктора или медицинских правила", најчешће као рестрикција хране, укупне или само неке. Негде око средине XV в. појављује се термин „ставити неког на дијету из медицинских разлога", а 1650. записани су први случајеви стављања на дијету због гојазности. Тако је дијета од самог настанка укључивала појам рестрикције било калоријске било само неке врсте хране.
Дијететика у најширем смислу обухвата истраживања и научна знања о храни, исхрани и њиховим ефектима на здравље, а у ужем практичну примену тих научних сазнања. У англосаксонској литератури дефинише се као научно истраживање хране коју људи једу и њеног ефекта на здравље, наука која се бави планирањем исхране и припремом хране или као практична примена дијета у профилакси и лечењу болести. Тај термин владао је у медицинској литератури средином прошлог века. Tада је и код нас објављен први такав уџбеник за студенте медицине под насловом *Хигијена исхране са основама дијететике*, а у свету варијације на тему *Clinical Dietetics and Nutrition*, у покушају да се, како наводе аутори једне од англосаксонских књига, превлада често присутан јаз између науке и праксе, тада посебно изражен у области исхране и дијететике. Наука је убрзано скупљала сазнања и доказе да је неправилна исхрана у основи многих обољења укључујући незаразна масовна обољења, а знања и вештине медицинара потребне да то примене у пракси апсолутно недовољне. Све то дало је правац и образовању медицинских кадрова у тој области. Тако су настале многе високе школе за дијететичаре/нутриционисте, али и специјализације за лекаре, које нпр. у Америци и неким европским земљама трају 1–2 године за звање Specialist in nutrition, а код нас као ужа специјализација за звање специјалиста у области исхране – дијетотерапеут. Дијететичари и нутриционисти су код нас синоними, док је у свету то питање закона -- лиценцирања, па тако само клинички лиценцирани дијететичари могу да раде са пацијентима, и то најчешће у сарадњи са лекаром.
Све до средине прошлог века примењена дијететика је углавном била у облику клиничких, униформисаних, терапијских дијета по типу дијета код дијабетеса, дијета код гастритиса, бубрежна дијета, постоперативна дијета итд., а чија се примена углавном завршавала са изласком пацијента из болнице. Ова дисциплина развија се у два правца: у превентивном – исхрана на нивоу популације; и у терапијском – индивидуална дијетотерапија појединаца са медицинском индикацијом. Тако промењена подручја истраживања и практичне примене довела су и до неминовне трансформације назива, па је термин остао углавном као титула дијететичара и дијетотерапеута, дијетских производа и маркетиншких „дијета". Од „Diet Coke", на англоамеричком простору 1963, све до данашњих дана, то је основни придев који иде уз мршављење, а за многе – то је једино значење речи дијета.
**Исхрана на нивоу популације.** О значају оптималне исхране у превенцији данас раширених масовних хроничних незаразних болести накупио се велик корпус научних доказа и постало је сасвим јасно да то захтева много шири приступ него што омогућава индивидуална дијетска интервенција – преовлађујућа тема дијететике прошлог века. Први акциони план на ту тему донет је на састанку СЗО одржаном 1992. у Риму. Тада је договорено да се националне политике хране и исхране базирају на утврђеним, преовлађујућим здравственим проблемима, а да се решавају применом доказаних нутритивних мера. Другим речима, свака држава треба да уради анализу обољења договореном методологијом и да донесе своје националне акционе планове са јасно дефинисаним и ороченим циљевима које треба постићи на нивоу популације, а у циљу смањења морбидитета и морталитета повезаних са неправилном исхраном. Први водич за израду националних препорука оптималне исхране донео је 1996. ФАО/СЗО и то је и данас базични документ у тој области (*Fооd Based Dietary Guidelines*)*.* У суштини, у давању препорука о правилној исхрани, захтева се приступ заснован на доказима, на начин иначе добро познат у изради водича добре клиничке праксе у различитим областима медицине. У преко 100 земаља већ постоје овакви национални водичи, док су код нас коришћени у рудиментираном облику преписи углавном америчких пирамида правилне исхране. У уобличавању свих ових различитих дијететских интервенција на популационом нивоу, полазна основа јесте и мора бити у медицинској науци, али у креирању и спровођењу учествују сасвим различити профили стручњака – агрономи, ветеринари, технолози, кувари, економисти, маркетишки стручњаци, психолози, педагози, политичари. Само под тим условима дијететика може да обезбеди правилну исхрану на нивоу становништва једне земље са циљем да омогући очување и побољшање здравља у најширем смислу.
Правилна исхрана је по дефиницији ФАО/СЗО 2001. адекватна исхрана, она која задовољава потребе човека за енергијом и свим есенцијалним нутријентима у таквом уносу да превенира ризик дефицита или ексцеса. У англосаксонској литератури преовладава термин *оптимална исхрана* као она којом се постиже оптимално здравље и смањује преваленција масовних хроничних незаразних обољења. Разлика није само терминолошка, него су дефинисане и препоруке о уносу нутријената и енергије познате као DRI (Dietary Reference Intake) које стављају нагласак на тај превентивни аспект правилне исхране а не само превазилажење нутритивних дефицита. У складу са тим, стандарди за унос, посебно микронутријената, знатно су виши чак и тамо где је СЗО препоручила тзв. протективни унос у смислу превенције хроничних болести. У сваком случају, остављено је националним телима да своје препоруке модификују у складу са стањем утврђеним истраживањем. Препоруке су намењене за очигледно здраву популацију и покривају 95–97% потреба тако дефинисаних циљних група и не могу бити пресликане у клиничке дијете. Препоруке које се дефинишу као интернационалне и националне на нивоу популације, сврставају се у три групе: 1. Нутритивни стандарди (dietary reference values – DRVs); 2. Циљеви у исхрани; 3. Водичи за исхрану (FBDG).
Кад говоримо о исхрани на нивоу популације, националне стратегије би требало да одговоре на неколико сасвим специфичних питања. Прво треба поставити циљеве у исхрани који ће омогућити очување и побољшање здравља, а затим видети каква је исхрана на датом подручју Србије нпр. и шта у њој треба мењати да бисмо се приближили постављеним циљевима, колико којег нутријента се препоручује којој категорији здравих људи као оптималан и какав је састав намирница у смислу обезбеђивања тако препорученог уноса и сл. То би био један од важних задатака дијететике на националном нивоу у блиском времену.
**Дијетотерапија – Медицинска нутритивна терапија**. Све до средине прошлог века примењена дијететика је подразумевала примену клиничких, униформисаних, терапијских дијета по типу, а посао лекара је био доста једноставан: он бира са списка понуђених типских дијета и то се примењује док је пацијент у болници. При отпусту се евентуално да писано упуство како пацијент то даље да спроводи код куће. Шта је ново у садашњем дијетском приступу? Нeкe нутритивне интервенције су привремене, ограниченог трајања и могу бити примењене у хоспиталним условима, као код оперативних, али за друге и то за већину, то је доживотно. То се односи на све хроничне незаразне болести. То смо одувек знали, али је епидемија гојазности то додатно нагласила и значајно повећала број људи који имају веома комплексне клиничке слике са више дијагноза истовремено. Поред медицинске дијагнозе зато је увек неопходна и нутритивна дијагноза тако да код два пацијента са истом медицинском дијагнозом примењена нутритивна интервенција може бити дијаметрално различита у зависности од стања ухрањености. То се односи на дијабетес, хипертензију, хроничну бубрежну слабост и др. Широк је списак обољења која захтевају примену дијетских/нутритивних мера као основне или потпорне терапије одраније познатих као клиничка исхрана. Из свих тих разлога, било је неопходно укључити многа нова и стално унапређивана научна сазнања, а нужан је и посебно обучен медицински кадар.
И термин клиничка исхрана претрпео је трансформацију – медицинска нутритивна терапија (MНT). Суштина ових мера није битно различита од нечега што је било познато као терапијске дијете и подразумева примену специфичних нутритивних/дијетских мера у циљу лечења обољења, повреда или неког патолошког стања. Подручје примене је знатно проширено, да не помињемо измене у самим дијетама диктиране новим сазнањима. МНТ може бити ентерална или парентерална, по облику течна, кашаста, чврста, са готовим формулисаним препаратима или са уобичајеним намирницама – конвенционалном храном. Али у свим случајевима она мора бити дефинисана у смислу захтеваног калоријског уноса, уноса макро и микронутријената, потребе за суплементацијом. Поред тога дефинише се број, а по потреби и величина оброка, као и дневни ритам уношења.
Храна као основа дијетотерапије подразумева све оно што се користи за исхрану људи у сировом или прерађеном облику. У храну спадају и сви додаци који се користе за припрему, као и напици. Намирнице намењене исхрани људи подлежу закону о здравственој безбедности који поред микробиолошке, хемијске и радиолошке исправности захтева и одређени нутритивни састав – квалитет. За све оне који се баве дијетотерапијом и дијететиком генерално, неопходно је основно познавање намирница, а не само принципа правилне исхране и/или дијетотерапије. Медицинска нутритивна терапија резервисана је искључиво за медицински образоване профиле. Та врста дијетских интервенција разликује се и често у потпуности одступа од препорука које важе за генералну популацију, и у смислу калоријског уноса, и у смислу учешћа појединих микро/макронутријената, али и елиминације појединих намирница. Исхрана без глутена, веома нискомасна исхрана – масти испод доњег прага од 15% учешћа у терапији код малапсорпционог синдрома, вишеструко повећан унос протеина код великих опекотина, само су неки од примера. Све дијетске интервенције у оквиру МНТ спроводи мултидисциплинарни тим у којем минимално треба да буду ординирајући лекар или дијетотерапеут и дијететичар, по потреби и клинички фармаколог/анестезиолог. У каснијој примени дијетских мера често треба укључити и социјалне раднике, посебно у социјално вулнерабилним категоријама.
Будућност дијететике многи виде у подручјима која се могу подвести под један термин – Nutrigenomics. Врло поједностављено, то би била истраживања са циљем да одговоре на питање како храна утиче на наше гене и обрнуто, како гени утичу на одговор нашег организма на храну. Посебно се далеко отишло у истраживањима везаним за утицај хране на развој и ток неких хроничних болести, нпр. карцинома. Колико год су истраживања у том смеру узнапредовала, за сада смо далеко од примене тих знања на практичном нивоу. У том смислу дијететика може много више да уради притисцима на прехрамбену индустрију да производи такву храну која ће квалитетом погодовати бољем здрављу, као и утицати на промену навика људи у том правцу.
ИЗВОРИ: [www.fao.org/nutrition/education/food-dietary-guidelines/background/en/](https://www.fao.org/nutrition/education/food-dietary-guidelines/background/en/); www.nutricare.com.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Симић, *Хигијена исхране са основама дијететике*, Бг–Зг 1960; F. P. Antia, *Clinical Dietettics and Nutrition*, London – New York 1973; L. Mahan Kathleen, S. Escott-Stump, J. L. Raymond, *Krause's Food* & *Nutrition Care Process*, Philadelphia 2011; Ј. Јорга, „Увод у клиничку исхрану са основама медицинске нутритивне терапије (MНT)", у: *Хигијена са медицинском екологијом*, Бг 2019.
Јагода Јорга
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКАНЖ, Шарл Дифрен
**ДИКАНЖ, Шарл Дифрен** (du Cange, Charles du Fresne), филолог, историчар (Амијен, Француска, 18. XII 1610 – Париз, 23. X 1688). Потомак старе племићке породице која је уживала наследне чиновничке положаје, похађао је језуитско училиште у родном граду и студије права у Орлеану. Интересовање за средњовековну историју, а нарочито историју Византије и крсташких ратова, увело га је у проучавање особености средњовековног латинског и грчког језика, чиме је отворио ново поље филолошких истраживања. Његови речници-појмовници средњовековног латинитета и грецитета (*Glossarium ad scriptores mediae et infimae latinitatis*, 3 тома, Париз 1678; *Glossarium ad scriptores mediae et infimae graecitatis*, 2 тома, Лион 1688) постали су незаобилазни приручници потоњим истраживачима и доживели више накнадних допуњених и прерађених издања. Упоредо са радом на речницима, приредио је издања списа више средњовековних писаца са грчког и латинског подручја, попут Јована Кинама, Јована Зонаре, Жофроа Вилардуена и Жана Жоанвила. Објавио је или оставио у рукопису више историографских дела, међу којима се значајем за почетке византологије истичу *Histoire de l'Empire de Constantinople sous les empereurs français* (Париз 1657) и *Historia byzantina* (Париз 1680; Венеција 1729). У потоњем се налази и опширна целина посвећена средњовековној историји јужних Словена, која садржи један од првих синтетичких приказа српске историје тог доба. Иста целина прештампана је у оквиру дела *Illyricum vetus et novum*, које је под **Д.** именом 1746. у Пожуну објавио Јосип Кеглевић.
ЛИТЕРАТУРА: L. Feugère, *Étude sur la vie et les ouvrages de Du Cange*, Paris 1852; *Acta Keglevichiana annorum 1322−1527: најстарије исправе породице Кеглевића до боја на Мухачком пољу*, I–VI, Зг 1917; J. Considine, *Dictionaries in Early Modern Europe. Lexicography and the Making of Heritage*, Oxford 2008.
Небојша Порчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКИЈ (Дикој), Иван Петрович
**ДИКИЈ (Дикој), Иван Петрович**, живописац, иконописац, сликар (Санкт Петербург, 8. II 1896 – Сент Питерсбург, Флорида, 18. VII 1990). Уметничку школу завршио је у Харкову. После Октобарске револуције напушта Русију и долази у Краљевину СХС. Као члан археолошке експедиције Управе Двора, под руководством П. Ј. Поповића и руских емиграната С. Смирнова и Н. Краснова, уз Н. Мајендорфа, Б. Обраскова, В. Предојевича и В. Шевцова, ангажован је на копирању средњовековног сликарства, да би припремили картоне за мозаике маузолеја Карађорђевића на Опленцу. У периоду 1922–1930. изведено je неколико стотина копија из више десетина цркава Србије, Македоније и Свете Горе. **Д.** је у овој екипи у трпезарији Хиландара 1930. копирао сцене из живота Св. Саве (*Свети Сава и монах*, *Сава и родитељи*, *На мору*, *Смрт Саве*, *Владислав преноси тело* – данас у Галерији фресака у Београду), а у Есфигмену копира *Есфигменску повељу* (данас у Музеју СПЦ). Док је икона Богородице Пећке боравила у Покровском храму у Београду (новембар 1936 – фебруар 1937), израдио је њену копију. У сарадњи са руским уметницима из опленачке екипе, према српском средњовековном сликарству ради иконе и зидне композиције за многе храмове. Средином четврте деценије ХХ в. осликава Цркву Св. арханђела Михаила и Гаврила на старом гробљу у Алексинцу; фреске у олтару Храма Покрова Пресвете Богородице у Београду ради 1933; 1934. завршава рад на фрескама у Храму славе на Војничком гробљу у Скопљу; у периоду 1935–1940. осликао је Цркву Рођења Св. Јована Претече у Грделици; иконе за иконостас Цркве Преображења манастира Св. Стефана – Липовац ради 1937, а доње зоне храма осликава 1938; на иконостасу Цркве Св. арханђела у Хајдучици ради 1937; 1938. живопише малу Цркву Св. Саве на Врачару; ради фреске, нацрт за мозаичку икону патрона над улазом и иконостас у Цркви Св. Николе у Шилопају освећеној 1939; тада ради и на иконостасу Цркве Св. арханђела Гаврила у Београду; 1940. слика фреске и иконе за иконостас Цркве Св. кнеза Лазара у Прибоју. Аутор је и икона за иконостас 1940. освећеног Храма Преображења у Љубовији. Опробао се и у штафелајном сликарству и излагао на изложбама руских уметника током четврте деценије. После II светског рата одлази из Југославије прво у Беч, па у Каракас, а затим у Торонто. Крајем шесте деценије XX в. настанио се у САД, где наставља да се бави сликарством.
ЛИТЕРАТУРА: *Велика изложба руске уметности*, Бг 1930; М. Јовановић, *Опленац: храм светог Ђорђа и маузолеј Карађорђевића*, Топола 1990; А. Арсењев, ,,Биографски именик руских емиграната", у: *Руска емиграција у српској култури XX века*, II, Бг 1994; Ј. Межински, ,,Сликарство Цркве Светог Кнеза Лазара у Прибоју на Лиму", *Милешевски записи*, 1998, 3; Ј. Межински Миловановић, ,,Ликoвни уметници: емигранти у Србији и Света Гора", у: *Девета казивања о Светој Гори*, Бг 2016.
Јелена Межински Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКИН, Вилијам
**ДИКИН, Вилијам** (Deakin, William), историчар, обавештајац (Лондон, 3. VII 1913 – Фар, Француска, 22. I 2005). Дипломирао је 1934. историју на Вестминстер школи Универзитета Оксфорд, а након тога радио је као предавач на колеџу Вадам. Средином 30-их година ХХ в. упознао се с Винстоном Черчилом и помагао му у писању породичне историје. Непосредно пред отпочињање II светског рата ступио је у британску армију, а од 1941. радио је у Управи за специјалне операције (ЅОЕ). У почетку је био ангажован на различитим пословима у Њујорку, да би 1942. био враћен у Велику Британију и распоређен на послове везане за југословенски простор. Како је с развојем савезничких операција у Северној Африци и планираним искрцавањем на југ Италије Југославија добијала све већи значај за савезнике, упућен је у Каиро, одакле је требало да прати збивања у Југославији, посебно акције покрета отпора. Из Каира је послат у Југославију као шеф прве британске војне мисије назване „Typical" при Врховном штабу НОВЈ. Заједно с осталим члановима мисије спустио се падобраном на Дурмитор 28. V 1943, управо пред почетак немачке офанзиве. Био је сведок борби на Сутјесци и Зеленгори током којих је погинуо други члан његове мисије, капетан Стјуарт. С Врховним штабом НОВЈ пробио се кроз немачки обруч и стигао у источну Босну. После свега што је видео и доживео, у извештајима упућиваним претпостављенима и премијеру Черчилу лично је заузео изразито пропартизански став, чиме је знатно помогао да Британци прихвате партизане као своје ратне савезнике. У Југославији је остао до краја децембра 1943. При покушају евакуације с импровизованог аеродрома у Гламочком пољу једва је избегао смрт. Присуствовао је Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу крајем новембра 1943. По одласку из Југославије, из Барија је наставио да анализира ситуацију у њој. По завршетку рата био је секретар британске амбасаде у Београду (1945–1946). Вративши се у Велику Британију, посветио се професорском раду на Оксфорду и помагао В. Черчилу приликом писања историје II светског рата. Добио је племићку титулу 1975. Последње дане провео је повучено на југу Француске. Његова књига *The Embattled Mountain* (London 1971) објављена је и на српском: *Бојовна планина* (Бг 1973).
ДЕЛО: *The Brutal Friendship. Mussolini and the Fall of Italian Fascism*, New York 1962.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Баркер, *Британска политика на Балкану у* *II свјетском рату*, Зг 1978; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату* *(1939–1945)*, Бг 1992.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКИЋ, Андреја
**ДИКИЋ, Андреја**, сликар (Кусић, Банат, око 1800 – Бела Црква, друга половина XIX в.). Живео је и школовао се у Белој Цркви. Сликарство је учио у Земуну, а његова сликарска делатност везује се за околину Ковина. Насликао је иконе за иконостас Цркве Св. Великомученика Георгија у Острову 1841, као и икону Богородице са Христом за архијерејски трон. Током 1844. осликао је Цркву Вазнесења Господњег у Гају, али је то зидно сликарство почетком XX в. пресликао сликар Ђорђе Пецић. Исте године радио је и у оближњој Цркви Св. Николаја у Дубовцу, али још увек није познато које су иконе из ове цркве његови радови. Његово име се појавило 1970. у порушеној цркви манастира Кусића, испод последњег слоја малтера у соклу. Ту је био читљив натпис из којег се види да су цркву 1822. посетили молери **Д.** и Аксентије Маришеску.
ЛИТЕРАТУРА: О. Милановић, ,,Из сликарства и примењене уметности Војводине", *ГПСКВ*, 1958, 2; О. Милановић Јовић, ,,Из сликарства и примењене уметности у Банату", *ГПСКВ*, 1978, 8–9; О. М. Радосављевић, „Андреа Дикић – ‚живописац' кусићки", *Банатски весник*, 1984, 4; М. Јовановић, *Сликарство Темишварске епархије*, Н. Сад 1997.
Ивана Женарју Рајовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКИЋ, Божидар
**ДИКИЋ, Божидар**, новинар (Суботица, 29. XII 1924 – Београд, 13. V 2016). У лист *Политика* дошао је као сарадник јануара 1946. О домаћим темама пише до 1948, а потом се бави светском проблематиком. Редакција га је, као веома способног новинара и специјалног извештача, од 1947. слала у Чехословачку, Аустрију и Норвешку. У улози сталног дописника први пут био је у Пољској 1956–1957. У средишту његове каријере су послови сталног дописника из Западне Немачке, у периоду 1957–1985, а тамошњи званичници замерали су му да има „оштро перо". Током шест деценија дуге каријере извештавао је из Шведске, Норвешке, Данске, Белгије, Етиопије, Аргентине, Луксембурга, Бразила и др. За *Политику* је извештавао из 25 земаља, из више кризних жаришта: о Суецкој кризи (1956), о пољским трвењима с Москвом (1956/57), о свргавању цара Селасија у Етиопији (1974). Извештавао је и с великих међународних конференција, мировних преговора и важних избора. Направио је више разговора са председницима држава земаља из којих је извештавао (Густав Хајнеман, Немачка; Урхо Кеконен, Финска; Карл Карстенс, Немачка), као и са премијерима и канцеларима (Олаф Палме, Бруно Крајски, Јозеф Клаус, Франц Јозеф Штраус – са некима и по више пута), те са више од двадесетак шефова дипломатија. Аутор је и две књиге о новинарству, које су објављене и у Немачкој и Аустрији. Био је припадник генерације која је увелико допринела послератној репутацији *Политике*. Добитник је годишње награде *Политике* (1985) и Награде за животно дело Удружења новинара Србије (2001).
ДЕЛА: и Ж. Стојановић, В. Колар, *Европске метрополе*, Бг 1972; и Д. Шешеринац, *Европа данас*, Бг 1980.
ЛИТЕРАТУРА: М. Мариновић, „Ћурувија није демантовао", *Данас*, 3. II 2004; Б. Дикић, „Двапут заробљена репортажа", *Политика*, 21. V 2006; М. Мишић, „In memoriam: Божидар Дикић (1924–2016)", *Политика*, 15. V 2016.
Зоран Хр. Радисављевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКИЦЕ
**ДИКИЦЕ**, кратке лирске љубавне песме у десетерачком стиху које су се певале у Војводини и Славонији током XIX в. Вук Караџић их у првој књизи *Српских народних пјесама* (1841) објављује међу „Пјесмама бачванским нашега времена", напомињући (уз песму бр. 766) да се при њиховом извођењу у Бачкој додаје после друге стопе реч „дикице", као нпр..: „Валио се, дикице,/ Валио се Апићеви Паја". Дакле, назив добијају према устаљеном припеву „дикице", који потиче од речи „дика" (драги/вољени), будући да је у њима најчешће опевана љубав девојке и момка: „Купићу ти, дикице, сукњу од паргала;/ И кецељу, дикице, дебелога веза"*.* Такав припев има пре свега мелодијску функцију и разликује се од стихова саме песме, а најчешће нема никакве садржајне везе са њеним текстом. Касније су стекле назив бачванске/бачке песме јер је највећи број примера забележен у Бачкој, у којој су неговане као основни облик усмене лирике и одакле су се преносиле и у остале крајеве. То су песме о једном љубавном тренутку, са једном поруком и одређеним песничким односом према лирском збивању, без обзира на њихову дужину, односно број стихова (може бити од 3 до 20 стихова). У каснијем процесу разграђивања ових песама на стиховане дистихе (крајем XIX и почетком XX в.) развија се бећарац.
ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, „Дикице или бачванске песме", *ПКЈИФ*, 1970, 36, 1–2; М. Лесковац, *Бећарац*, Н. Сад 1979.
Јасмина Јокић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКЛИЋ, Арсен
**ДИКЛИЋ, Арсен**, писац, филмски и телевизијски сценариста (Старо Село код Оточца, 14. XI 1922 – Београд, 4. VII 1995). Учествовао у НОБ од 1943. Студирао историју уметности у Београду. Писао поезију, прозу и драму за децу, те филмске и телевизијске сценарије. У другој половини 40-их година ХХ в. писао приче и песме у складу с поетиком социјалистичког реализма. У 50-им годинама један од представника модерног израза у књижевности за децу. У његовим дужим песмама и поемама видан је утицај надреализма (А. Вучо). Жеље, снови, страхови, игра и хумор, који иде до нонсенса, граде његов песнички свет. Романи му захватају различите теме укључујући и савремени живот детета. Главни романескни опус **Д.** бави се одрастањем детета у суровим историјским и животним околностима II светског рата (*Салаш у Малом Риту*, Бг 1953; *Не окрећи се, сине*, Сар. 1957; *Моришки снегови*, Бг 1978). У њима је радња напета, ликови су рељефни и психолошки продубљени, нема тврдих црно-белих подела, хуманизовано је и добро и зло. Филмски и телевизијски сценарији, писани по поруџбини, тематски су разноврсни (*Не окрећи се, сине*, 1956; *Марш на Дрину*, 1964; *Сунце туђег неба*, 1968; *Ужичка република*,1974; *Зимовање у Јакобсфелду*, 1975; *Салаш у Малом Риту*, 1976; *Велики транспорт*, 1983). Захватио је понајвише теме из II светског рата. Карактеришу их напета радња и упечатљиви ликови. Био је уредник у листовима *Пионири*, *Борба* и *Змај*. Добитник је Награде Владе НР Србије за дечију књижевност (1948), награде Дечије књиге за роман *Салаш у Малом Риту* (1953); Златне Пулске арене за сценарио *Радопоље* (1963); Октобарске награде за сценарио филма *Марш на Дрину* (1964).
ДЕЛА: песме: *Мали Риста тракториста*, Бг 1946; *Село крај Тамиша*, Бг–Зг 1948; *Веселе стране*, Бг 1949; *Ђака Бране, песме одабране*, Бг 1958; *Чика с брадом и друге дунавске баладе*, Зг 1959; приповетке: *Медни пањ*, Бг 1949; *Три приповетке*, Бг 1950; романи: *Киша*, Зг 1953; *Плава ајкула*, Бг 1957; *Јесен у мртваји*, Бг 1978; филмски и телевизијски сценарији: *Милиони на отоку* (1955); *Само људи* (1957); *Погон Б* (1959); *Радопоље* (1963); *Хајдучка времена* (1977).
ЛИТЕРАТУРА: М. Пражић, „Књижевно дело Арсена Диклића", у: А. Диклић, *Моришки снегови. Део 3*, Бг 1978; *Драма Детињства: о књижевном делу Арсена Диклића*, Н. Сад 1988; Т. Петровић, *Историја српске књижевности за децу*, Н. Сад 2008; Ј. Љуштановић, *Брисање лава*, Н. Сад 2009; М. Милинковић, *Историја српске књижевности за децу и младе*, Бг 2014.
Jован Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКЛИЋ, Богдан
**ДИКЛИЋ, Богдан**, глумац (Бјеловар, Хрватска, 1. VIII 1953). У родном граду почео аматерски да се бави глумом у рецитаторској секцији. Дипломирао глуму 1972. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи Огњенке Милићевић. У периоду 1975–1995. био је стални члан Народног позоришта у Београду у којем је остварио низ запажених улога. У Југословенско драмско позориште прелази 1995, а игра и у Београдском драмском позоришту, Театру „Култ" и Звездара театру. Глумац је с висином и гласом, без склоности ка драматичним гестикулацијама. После запажене улоге у филму *Национална класа* (Г. Марковић, 1979) стиче популарност и гради успешну филмску и телевизијску каријеру. Сматра да глума није техника, него нешто више од игре: дух, мисао, став и последица онога што човек мисли. Најзначајније позоришне улоге: Грујица (Ж. Команин, *Огњиште*), Теодор (Д. Ковачевић, *Професионалац*), Стипијан (А. Ками, *Калигула*), Оливер (В. Шекспир, *Како вам драго*), Пера Калинић (Б. Нушић, *Госпођа министарка*), Егист (Есхил, *Орестија*), Ружичић (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Душан (Б. Србљановић, *Београдска трилогија*), Бајер (С. Басара, *Оксиморон*), Тата Медвед (М. Марковић, *Брод за лутке*), Кох (Ф. М. Достојевски, *Злочин и казна*), Већник Аметсбергер (Е. фон Хорват, *Италијанска ноћ*), Досужев (А. Н. Островски, *Уносно место*) и др. Улоге на филму и телевизији: *Грлом у јагоде* (С. Карановић, 1976); филмови Г. Марковића *Мајстори, мајстори* (1980), *Вариола вера* (1982), *Сабирни центар* (1989), *Урнебесна трагедија* (1995), *Фалсификатор* (2013); *Маратонци трче почасни круг* (С. Шијан, 1982); *Чудо невиђено* (Ж. Николић, 1984); *Буре барута* (Г. Паскаљевић, 1998); *Отворена врата* (М. Радовић, М. Лекић 1994–1995); *Чизмаши* (Д. Зечевић 2015); *Име: Добрица, презиме: непознато* (С. Пенезић, 2016); *Јужни ветар* (М. Аврамовић, 2018); *Корени* (И. Живковић, 2018); *Жигосани у рекету* (Д. Бјелогрлић, М. Савић, 2018–2019). Објавио је књигу *О глуми без глуме* (Бг 2010). За укупан допринос филмској уметности Удружење филмских уметника Србије доделило му је награду „Павле Вуисић" (2009) и „Златни печат" (2018).
ИЗВОР: Документација МПУС.
ЛИТЕРАТУРА: С. Лукић, „Најмлађи маратонац", *Базар*, 1. X 1982; Н. Андрејевић, „Глума је лупа кроз коју посматрам свет", *Грађанин*, 13. VI 1997; З. Мишић, „Интима је део моје професије", *Светлост*, Краг., 4. III 1999; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; Р. Мучалица, „Један је пут до онога што ме интересује", *Побједа*, Пг, 27. I 2003.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКЛИЋ, Вукосава
**ДИКЛИЋ, Вукосава**, генетичар, универзитетски професор (Сурдук, Срем, 22. XI 1929). Један од пионира у области хумане и медицинске генетике у Србији. Дипломирала 1953. на Природно-математичком факултету у Београду (Биологија). На истом факултету одбранила докторску дисертацију 1965, a њен докторат под насловом „Идиоеколошка студија Parasarcophaga barbata Thomson" годинама је био литература за последипломске студије тадашњим студентима екологије. Целокупну научну каријеру и академски пут од асистента до редовног професора остварила на Институту за биологију Медицинског факултета у Београду. Активно учествовала у оснивању једне од првих лабораторија за цитогенетичка истраживања у Србији (1966) и покретању систематских проучавања хромозомских аберација код људи. Била 1972. на студијском боравку у Паризу у тада једној од најзначајнијих цитогенетичких лабораторија у свету коју је водио професор Жером Лежен (Јеrоmе Lejeune). Учествовала у реорганизацији Биолошког института у Институт за биологију и хуману генетику и на увођењу предмета Биологија са хуманом генетиком у редовне студије медицине и стоматологије. Од 1978. руководила Цитогенетичком лабораторијом Института и у сарадњи са здравственим установама интензивно радила на проучавању хромозомопатија, затим генетички условљених поремећаја репродукције човека, као и генетике канцера и кардио-васкуларних обољења. Деведесетих година XX в. дала велик допринос оснивању и опремању прве Лабораторије за молекуларну генетику у Институту. Била дуги низ година управник Института и шеф Катедре за биологију и хуману генетику и члан више интердисциплинарних катедара које су укључивале и наставу из Хумане генетике. Аутор уџбеника (*Биологија са хуманом генетиком*, Зајечар 1979) из којег су генерације студената Мед. и Стоматолошког ф. стицале знање из генетике, али и писац више поглавља из хумане генетике у уџбеницима за редовне и последипломске студије из различитих области медицине, писац лекарских приручника и одредница у медицинском лексикону. Била председник Друштва генетичара Србије, потпредседник Управног одбора Секције за цитологију и цитодијагностику Српског лекарског друштва, члан Српског биолошког друштва и European Environmental Mutagen Society. Награде: Златна плакета Мед. ф. и Друштва физиолога Србије за изузетне заслуге у активности извођења РАСКО студије 1970–1990, Плакета за изузетан допринос развоју Друштва генетичара Србије, поводом обележавања 50. годишњице Друштва генетичара Србије.
ДЕЛА: коаутор, „Infrequent Structural Chromosome Aberrations in Women with Primary Amenorrhea", *International Journal of Fertility* & *Sterility*, 1979, 24, 1; и J. Nikolis, V. Kekić, „NORs and satellite associations in a family with 13/14 translocation", *Hum Genet.*, 1981, 59, 4; и M. Mićić, S. Mićić, „Chromosomal constitution of infertile men", *Clinical Genetics*, 1984, 25, 1; и M. Mićić, S. Mićić, „Spermatogenesis and meiotic chromosomal behaviour in aged men", *Human Reproduction,* 1987, 2, 3; коаутор, „Distribution of marker chromosomes in relation to histologic grade in bladder cancer", *Cancer Genetics and Cytogenetics*, 1989, 42, 1.
Јелена Милашин
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКЛИЋ, Никола
**ДИКЛИЋ, Никола**, ботаничар, научни саветник (Купусина, 19. XI 1925 – Београд, 16. XI 2008). Дипломирао биологију на Природно-математичком факултету у Београду 1953. Докторирао 1966. на Биотехничком факултету у Љубљани, а из тога је произишла монографија о роду *Vicia* L. у Југославији. Цео радни век (1953–1990) провео у Природњачком музеју у Београду и стекао звања музејског саветника и научног саветника. Један од водећих биљних таксонома и флористичара у Србији друге половине XX в. Први после Ј. Панчића плански и систематично истраживао флору Србије и остварио изузетан допринос познавању њеног састава, дистрибуције и таксономске и класификционе структуре. Открио 14 таксона нових за науку (од тога три врсте: *Nepeta* *rtanjensis*, Н. Диклић и Б. Милојевић 1976; *Nepeta* *ernesti-mayeri*, Н. Диклић и В. Николић 1977; *Althaea* *vranjensis*, Н. Диклић и В. Николић) и 310 таксона за које се није знало да расту у Србији. Проучавао и вегетацију Србије и открио шест биљних заједница нових за науку. Током више од 50 година објављивао резултате чији је велик значај у бољем познавању и разумевању диверзитета, динамике и историје флоре Србије, Балканског полуострва и медитеранског подручја. Утицао на промену вредновања фундаменталних ботаничких истраживања у Србији и рехабилитовао флористичка и таксономска истраживања. У Природњачком музеју основао научну ботаничку збирку, Генерални хербаријум Балканског полуострва, материјалну базу података о диверзитету флоре Србије и Балкана сакупивши и преко 200.000 примерка васкуларне флоре. Као члан Одбора за флору и вегетацију САНУ, од оснивања 1965, био уредник у едицији *Флора СР Србије* и активно учествовао у припреми, изради и штампању свих 10 томова (1970--1976, 1977, 1986), обрадивши 772 врсте и комплетне породице Berberidaceae, Ranunculaceae, Violaceae, Oenotheraceae, Rutaceae, Lorantaceae, Fabaceae, Dipsacaceae, Liliaceae, Orchidaceae. Залагањем и упорношћу допринео да се први том новог допуњеног издања едиције (под називом *Флора Србије*) појави 1992, упркос тешкој економској ситуацији у изолованој Србији. У едицији *Вегетација СР Србије* написао два поглавља и учествовао у уређивању. Уредник књига *Јосиф Панчић, Сабрана дела* 1 и 2 и научног часописа *Гласник Природњачког музеја у Београду*. Био је национални и регионални саветник за бившу Југославију у међународној Едицији *Med-Checklist* 1, 3 и 4. Дугогодишњи члан српских и југословенских научних и струковних друштава и савеза, потпредседник или члан Извршног одбора у Српском биолошком друштву, Друштву биосистематичара Југославије и Друштву еколога Југославије. Преко 30 година члан међународне Организације за фито-таксономска истраживања медитеранског подручја (*OPTIMA*) и њен потпредседник (1989–1995), члан Међународног одбора, Извршног савета и Комисије за збирке и хербаријуме. Био је председник Програмског одбора XI конгреса *OPTIMA* у Београду 2004. Награде: Октобарска награда Скупштине града Београда 1970; Седмојулска награда Председништва СР Србије 1988; Награда „Михајло Валтровић" Музејског друштва Србије 1987; Диплома *Custos Musei Historiae Naturalis*, *honoris causa* Природњачког музеја Београд 1995; Сребрна плакета *Fondazione internazionale pro Herbario Mediterraneo*, Палермо 2001; Златна медаља, *OPTIMA Gold Medal*, Београд 2004.
ДЕЛА: и В. Николић, „Нови подаци о налазишту биљних врста у Србији", *ГПМ*, 1961, Б12; коаутор, *Nomenclator Pancicianus*, Бг 1967; „О неким новим или мало познатим биљкама из СР Србије", *ГПМ*, 1969, Б24; „*Violaceae* De Cand.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, III, Бг 1972; „*Oenotheraceae* Wettst", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, V, Бг 1973; „*Liliaceae* A. L. Juss." у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, VII, Бг 1975; „*Orchidaceae* Lindl.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, VIII, Бг 1976; и Б. Милојевић, „*Nepeta* *rtanjensis* Diklić et Milojević spec. nov. – нова врста из рода *Nepeta* L.", *ГПМ*, 1976, Б31; „Животне форме биљних врста и биолошки спектар флоре СР Србије", у: М. Р. Сарић, М. Којић (ур.), *Вегетација СР Србије*, 1, Бг 1984; и Е. Вукићевић, „Вегетација шибљака", у: М. Р. Сарић, О. Васић (ур.), „The flora and vegetation on serpentines in Serbia – a review", *Bocconea*, 2001, 13.
ЛИТЕРАТУРА. О. Васић, „In memoriam: Никола Диклић (1925–2008)", *ГПМ*, 2009, 2; O. Vasić, „In memoriam: Никола Диклић (1925–2008)", *Arch. Biol. Sci*, 2009, 61, 1.
Олга Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКЛИЋ, Роналд Рон
**ДИКЛИЋ, Роналд Рон**, политичар, друштвени радник (Пенгили, Минесота, 14. VI 1951). Потомак је српских десељеника који су сачували веру и свој етнички идентитет. Студирао је историју и политичке науке на Минесота универзитету, у граду Дулуту. По завршетку студија 1976. изабран је у Окружни одбор Сент Луиса. У новембру 1980. изабран је у Сенат државе Минесота, Пети дистрикт, на листи Демократске фармерске радничке партије. Реизабран је у више изборних циклуса све до краја 1993. Обављао је више државних руководећих функција, радио у више сенатских одбора, посебно у области правне заштите и бриге о старим особама, родној равноправности и особама са посебним потребама. Бавио се и питањима образовања, питањима из света рада и привредног развоја, укључујући област енергетских сировина и минерала. Био је извршни директор Привредне коморе у Дулуту. Поред политичких функција, **Д.** је своју активност испољавао и у Српској заједници Минесоте, а и као члан Српске православне цркве. Живи у Пенгилију, Минесота.
ИЗВОР: Minnesota Legislative Reference Library, St. Paul.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКОСАВЉЕВИЋ, Мирољуб
**ДИКОСАВЉЕВИЋ, Мирољуб**, филмски сниматељ (Драгинац код Лознице, 18. I 1931). На филму је од 1949. и школује се кроз праксу, најпре као асистент, затим као сниматељ и, најзад, као директор фотографије. Целокупну каријеру остварио је у сарајевском филмском центру и један је од најплоднијих сниматеља, како у подручју краткометражних (снимио их је више десетина) тако и у домену играних дуге метраже (у две деценије реализовао је укупно 17). Први самостални рад на кратком филму је документарац *Воденица на Кравици* (1955, Ж. Ристић), а први играни драма о борби људи са суровом природом и међу собом *Крст Ракоц* (1962, Ж. Ристић). Са овим редитељем радио је и свој први кратки филм у колору *Кањон Таре* (1956), за који је награђен Златном ареном у Пули. Занатски веома сигуран, подједнако је поуздан и у колор и у црно-белој техници, с тим што преферира црно-белу, у којој је теже али и захвалније остварити атмосферу. Посебно и непоновљиво искуство стекао је приликом реализације филма француског редитеља А. Астрика (претходник Новог таласа) *Пламен над Јадраном* (1969). У овом филму о трагичној ратној судбини разарача „Загреб" снимао је кадрове дуге и до десет минута (300 метара) са врло компликованим покретима камере. За редитеље се не опредељује генерацијски и врло успешно сарађује како са старијима, који заступају класичну нарацију (Т. Јанић, *Гласам за љубав*, 1965; *Глинени голуб*, 1966; М. Косовац, *Сунце туђег неба*, 1968; *19 дјевојака и морнар*, 1971; Х. Крвавац, *Валтер брани Сарајево*, 1972; М. Мутапчић, *Доктор Младен*, 1975), тако и са тада младим М. Идризовићем (*Рам за слику моје драге*, 1968; *Живот је масовна појава*, 1970; *Пјегава дјевојка*, 1973), или В. Филиповићем (*Моја страна свијета*, 1969; *Девето чудо на истоку*, 1972; *Настојање*, 1982), који је негде између ових естетика. Успешно је сарађивао и са Н. Стојановићем на запаженом кратком играном филму *Чин* (1980), заснованом на модерној прози А. Тишме.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Стојановић, „Пет пута пет", *Синеаст*, 1970, 11.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКОТИЛЕ
**ДИКОТИЛЕ** (Dicotyledones = Magnolio-psida), група са највећим бројем скривеносеменица, односно цветница и васкуларних биљака на свету. Карактеришe их постојање два ембрионална листића – котиледона, за разлику од друге групе цветница, монокотила (Monocotyledones = Liliopsida), које имају један котиледон. Постоје и разлике у типу лисне нерватуре која је код **д.** мрежаста, пераста и прстатаста, а код монокотила паралелна, кao и присуства секундарног дебљања стабла које код монокотила одсусутвује. Процењује се да на Земљи живи око 225.000 врста **д.** или око 75% светске флоре цветница која броји око 296.000 описаних врста. Према савременим таксономским схватањима базираним на молекуларној филогенетици, **д.** су подељене у три главне полифилетскe групe (кладе) и 52 реда. Основну поделу дикотила чине: магнолиоидне **д.** (Magnolidae) са око 9.000 врста, еудикотиле или немагнолиоидне **д.** (Eudicots) са око 5.000 врста, и основне или праве **д.** (Core dicots) са око 210.000 врста. **Д.** припадају свим животним формама биљака, од дрвећа и жбунова преко ниских жбунића до вишегодишњих зељастих и једногодишњих биљака. Настањују све климатске зоне и биоме на Земљи. Највише их има у тропским и суптропским климатским зонама. **Д.** чине основу најпродуктивнијих екосистема на Земљи – тропских кишних и сезонских монсунских шума и мангрове.
Флора **д**. Србије броји око 3.100 врста и око 600 подврста (око 3.700 таксона у рангу врста и подврста), што је око 45% балканске, oкo 13% европске и нешто преко 1% светске флоре. Процентуална заступљеност породица и родова **д**. у флори **д**. Србије слична је оним у прелазним територијама између Медитерана и Средње Европе. У таксономском погледу аутохтона флора **д**. Србије обухваћена је са 10 поткласа, 45 редова, oкo 100 фамилијa и нешто преко 600 родова. Породице **д**. са највећим бројем таксона у рангу врста и подврста у Србији су: главочике (Asteraceae), лептирњаче (Fabaceae), уснатице (Lamiaceae), каранфилке (Caryophyllaceae), крсташице (Brassicaceae), штитаре (Apiaceae), љутићи (Ranunculaceae) итд. **Д**. из родова као што су храстови (Quercus), букве (Fagus), јавори (Acer), јасени (Fraxinus), врбе (Salix), тополе (Populus), грабови (Carpinus), липе (Tilia), јове (Alnus) и др. најзначајнији су градитељи различитих типoва и заједница листопадних шума у Србији. Осим тога, **д.** из многобројних фамилија важни су чланови великог броја зељастих и шумских заједница од низија до високопланинских региона. **Д**. су важне биљке за људску исхрану (воће, поврће), прехрамбену, дрвно-прерађивачку, фармацеутску индустрију, а многе се гаје као украсна флора дрвореда, паркова, башта и тераса у градовима и селима, саде се у пољозаштитним појасевима, ради везивања земљишта, борбе против ерозије и оживљавања техносола. Економска, а посебно еколошка вредност **д**. немерљива је, јер ове биљке чине највећи проценат биосфере копна и својим доминантним положајем и функцијама у биогеохемијским циклусима представљају бесплатан сервис човечанству (продукција кисеоника, асимилација и депо угљеника, очување и стварање земљишта, ублажавања климатских екстрема и др.).
ЛИТЕРАТУРА: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* I–IX, Бг 1970–1977; М. Сарић (ур.), *Флора СР Србије*, додатак II, Бг 1986; М. Сарић (ур.), *Флора Србије* 1, Бг 1992; В. Стевановић (ур.), *Флора Србије* 2, Бг 2012.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКТАТУРА
**ДИКТАТУРА** (лат. *dictatura*), настала у древном Риму као правна установа примерена стању државне нужде. У свом изворном смислу, то је била особена републиканска и привремена установа која се оштро разликовала од тираније и других изопачених државних облика. Она је почивала на начелу да је спас народа врховни закон (*salus populi suprema lex*), те да се стога у стању државне нужде мора прибећи средствима која се, иначе, не примењују у доба неугроженог мира и ненарушене унутрашње сигурности. Притом се пре свега имао на уму спас државе, што је проистицало из прећутног идентитета државе и народа (*res publica res populi*). Према Титу Ливију, изгледа да је 501. п.н.е. први диктатор био Тит Ларгије. Изузетност **д.** огледала се и у изузетним способностима људи којима су диктаторска овлашћења поверавана. Сама **д.** била је последње средство одбране државе и унутрашњег поретка од спољног напада или унутрашње побуне. Тада је Сенат био овлашћен да својом одлуком утврди постојање такве опасности, а потом је један од конзула поверавао власт диктатора једном лицу изван круга редовних носилаца државне власти. Уз то је власт диктатора била привремена само док траје ова опасност, и ни у ком случају није могла бити дужа од шест месеци. Током три стотине година ово правило никада није нарушено, иако је у том периоду **д.** увођена око деведесет пута. Ова римска установа за случај државне нужде појављује се у новом добу у облику англосаксонског martial law (ратног права, или још тачније, унутрашњег ратног права које се примењује и на властите грађане) и континенталне установе опсадног стања (*l'état de siège*). Обе установе представљају средство заштите од непријатељских упада или грађанских немира, и као такве представљају проширење и концентрацију надлежности извршне власти и привремену суспензију појединих уставних и законских норми, а пре свега грађанских слободâ и правâ.
Као изузетно велика концентрација власти, која разрешава обавезе покоравања важећим законима, **д.** се увек могла злоупотребити зарад увођења самодржавља и овековечења деспотске, а понекад и тиранске моћи. Најпознатији пример из класичне старине јесу први римски принцепси – Јулије Цезар и Октавијан Август – који су, под видом очувања републиканских установа, овековечили своју неограничену власт, приграбивши у своје руке овлашћења диктатора. А потом је оваква врста злоупотребе стања државне нужде постала уобичајена. У модерном времену, нарочито у XX в., **д.** означава појачану, ничим ограничену власт. Под таквом влашћу нема устава или је демократски устав суспендован, нема слободних избора који би омогућили демократску смену власти и ни на који начин, изузев побуном и силом, не могу се оспоравати одлуке диктатора. То је управо имао на уму и Лењин када је револуционарну **д.** пролетаријата над буржоазијом дефинисао као власт која није везана никаквим законима.
У публицистици негдашње Југославије под појам **д.** подведена је власт краља Александра I после 6. I 1929. Том приликом његовом прокламацијом престао је да важи Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. VI 1921, а Народна скупштина, изабрана 11. IX 1927, распуштена је. Законом о краљевској власти и врховној државној управи од 6. I 1929. краљ је постао „носилац све власти у земљи", који, поред осталог, издаје и проглашава све законе. Такође су Законом о заштити јавне безбедности и поретка државе забрањена сва удружења и политичке странке који врше пропаганду да треба променити постојећи поредак у држави, као и све странке које носе верско или племенско обележје. Напослетку је посебним законом од 3. X 1929. држава Срба, Хрвата и Словенаца преименована у Краљевину Југославију. Мишљења о „**д.**" краља Александра била су подељена. Влатко Мачек је изјавио да је краљевим актом „лајбек (прслук) раскопчан", пошто је у први мах поверовао да ће се укидањем Видовданског устава остварити „идеал хрватског народа: да Хрват буде господар у својој слободној Хрватској...". Светозар Прибићевић је говорио и писао о **д.** краља Александра, док је за комунисте и пре и после II светског рата то била монархофашистичка **д**. Чињеница је, међутим, да је укидање Видовданског устава и парламентаризма имало и неке елементе акта за случај државне нужде. Јединство народа од самог почетка није постојало, а државно јединство је било угрожено. Иако се, дакле, повод шестојануарског акта бар делимично могао разумети, па и оправдати, он није дао очекиване резултате, па утолико и није био оправдан, о чему сведочи распад Југославије само четири дана након немачке агресије 6. IV 1941.
ЛИТЕРАТУРА: С. Прибићевић, *Диктатура краља Александра*, Бг 1953; Д. Смиљанић, *Сећање на једну диктатуру*, Бг 1958; Т. Стојков, *Опозиција у време шестојануарске диктатуре*, Бг 1969; И. Добријевић, *Државна репресија у доба диктатуре краља Александра 1929–1935*, Бг 2006.
Коста Чавошки
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКТАТУРА ПРОЛЕТАРИЈАТА
**ДИКТАТУРА ПРОЛЕТАРИЈАТА**, политички систем који у име радничке класе у прелазном периоду између капитализма и комунизма у разним државама успостављају комунистичке партије. Термин је проистекао из марксистичке теорије друштва, а дефинисан је различитим интерпретацијама и историјским искуствима. **Д. п.** се појављује у другачијим облицима у различитим земљама, у зависности од социјалне и економске структуре тих земаља, достигнутог нивоа економског, политичког и културног развоја, другачијих политичких традиција, схватања и обичаја. Најчешће је била заступљена кроз револуционарну диктатуру (у случајевима где је пролетаријат освајао кључне политичке позиције средствима револуционарног притиска), али се појављивала и кроз парламентарну владавину у којој је радничка класа имала пресудан утицај, као и кроз друге прелазне облике. Карл Маркс и Фридрих Енгелс су у својим радовима *Беда филозофије* (1847) и *Манифест Комунистичке партије* (1848) писали о освајању политичке власти од стране пролетаријата. Маркс је термин **д. п.** први пут употребио 1852. у писму свом пријатељу Вајдемајеру. Схватање о **д. п.**, уобличено искуствима револуционарне 1848, а још више Париском комуном 1871, која је представљала прву њену реализацију, Маркс је уобличио у радовима *Грађански рат у Француској* (1871) и *Критика Готског програма* (1875). Према његовом схватању, класна борба неизбежно води према **д. п.**, а држава прелазног периода не може да буде ништа друго осим револуционарне **д. п.** Према Марксу, то је неопходан прелазни стадијум према уништењу класа и класних разлика, као и искорењивању свих производних односа на којима су оне почивале. Пример такве државе је била Париска комуна.
Почетком XX в. ту идеју заступао је Владимир Иљич Уљанов Лењин, добивши прилику да је спроведе у пракси после победе Октобарске револуције (1917), када је успостављена република совјета. Совјети депутата, постављени од предузећа до државног врха, учинили су да Лењин закључи како „совјетска власт није ништа друго до организовани облик диктатуре пролетаријата". У наредном периоду, према стаљинистичком концепту, **д. п.** почивала је на руководећим директивама партије, спровођењу директива од стране масовних организација пролетаријата и њиховом „претварању у живот" од стране маса. О успостављању власти радничке класе говорило се и приликом формирања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), а **д. п.** поменута је у Програму КПЈ, усвојеном на Вуковарском конгресу (1920) и другим партијским документима, с позивом на совјетско искуство и лењинистичко-стаљинистичко учење. У социјалистичкој Југославији **д. п.** била је нарочито изражена у њеном последњем Уставу (1974), који је управо полазио од тога да „сва власт припада радничкој класи".
ЛИТЕРАТУРА: К. Кауцки, *Диктатура пролетаријата*, Бг 1923; Б. М. Перовић, *Диктатура пролетаријата – пролетаријат организован као држава*, Бг 1974; Б. Шпадијер, *Диктатура пролетаријата*, Бг 1975.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИКЦИЈА
**ДИКЦИЈА** (лат. *dictio*: говорење), наука о начину изговарања гласова, слогова, речи и реченица у култивисаном и у уметнички обликованом изражавању, као и сам начин изговарања гласова, слогова, речи и реченица у култивисаном и у уметнички обликованом говору. За добар начин изговарања је од посебног значаја прозодија: висина, јачина (и с њом повезана чујност), дужина, темпо, боја гласа, паузе, ритам. Ту спадају и супрасегментна обележја: акценат речи, реченични акценат, акценатска целина и интонација. Култивисан говор је усклађен са књижевнојезичком нормом, али је такође логичан, јасан, удаљен од дијалекта и жаргона, сагласан са циљевима и садржајем говора, без усмених шаблона итд. Уметности говора припада не само култивисан него и изражајан, често и емоционалан говор, онај чији је садржај исказан нијансирањем прозодијских елемената, што обухвата: изражајно читање прозног и песничког текста, рецитовање, приповедање, говорништво, сценски говор (у позоришту, на радију, телевизији и у филму) и певање. Говор је предмет расправе и у теорији књижевности – једна група стилских фигура зове се фигуре **д**. Говор је често праћен нејезичким елементима као што су израз лица (мимика), гестови, покрети тела итд., што је значајно у глумачкој уметности. **Д.**, као теоријској и практичној дисциплини, највише пажње посвећује се на факултетима драмских уметности и у позоришту.
ЛИТЕРАТУРА: О. Недовић, *Говорна култура*, Бг 1973; Ђ. Живановић, Б. Ђорђевић, С. Васић, *Дикцијске теме*, Бг 1979; Б. Ђорђевић, *Граматика српскохрватске дикције са практикумом*, Бг 1984; М. Дешић (прир.), *И камен би речима подигао* – *избор из српског и светског беседништва*, I–III, Бг 1999–2000.
Милорад Дешић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЛ, Шарл
**ДИЛ, Шарл** (Diehl, Charles), византолог, историчар, историчар уметности (Стразбур, 4. VII 1859 – Париз, 1. XI 1944). После завршених студија радио је у француској школи у Риму (1881–1882), затим у Атини (1883–1885). Од 1885. ради као предавач у Нансију. Докторирао је 1888. на тему о Равенском егзархату. Од 1892. учествује у археолошким ископавањима у северној Африци. Од 1899. предаје на Сорбони (Париз), где оснива и Катедру за византологију, чиме је на чврсте темеље поставио проучавања византијске историје и културе у Француској и ван њених граница.
Написао је велик број радова, захваљујући којима је оживело интересовање за историју Византијског царства. Бавио се рановизантијском управом (*Etudes sur l'administration byzantine dans l'exarchat de Ravenne*, Paris 1888; *L'Afrique Byzantine, Histoire de la domination byzantine en Afrique*, Paris 1896), епохом цара Јустинијана I (*Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle*, Paris 1901). Написао је политичку историју Византије – *Histoire de l'empire byzantin* (Paris 1919), која је преведена на српски језик (*Историја Византиског царства*, Бг 1933), као и историју византијске културе – *Byzance, Grandeur et Décadence* (Paris 1919). Посебно интересовање показивао је за византијску уметност. Објавио је приручник византијске уметности *Manuel d'art byzantin* (прво издање Paris 1910; друго издање у два тома Paris 1925–1926), као и студије посвећене појединим споменицима византијске уметности, међу којима се налази и студија о српским средњовековним манастирима („Aux vieux monastères de Serbie", *Revue des Deux Mondes*, 1930, 56, 3).
**Д.** знање и литерарни таленат посебно су дошли до изражаја у његовим научним есејима, објављеним под насловом *Figures byzantines* (Paris 1906). Та збирка есеја о разним личностима из византијске историје преведена је на многе стране језике. *Византијске слике* појавиле су се и на српском језику (Бг I–II, 1927–1929). Био је члан многих иностраних научних академија, између осталих и СКА од 1936.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Гранић, Предговор, у: Ш. Дил, *Византијске слике* I–II, Бг 1927–1929; R. Guilland, „Hommage à Charles Diehl", *Études byzantines*, 1946, 3; L. Brehier, „Charles Diehl (1859–1944)", *Byzantinoslavica*, 1947, 9; Г. Острогорски, „Charles Diehl (1859–1944)", *Старинар*, 1951, н. с.; *Историја Византије*, Бг 1959; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; Р. Радић, Предговор, у: Ш. Дил, *Византијске слике*, Бг 2007.
Бојана Крсмановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЛБЕР, Јован
**ДИЛБЕР, Јован**, фармацеут (Велика Кикинда, 1828 – Кладово, 17. V 1905). Студије фармације завршио у Пешти, а 1857. из Баната, из Велике Кикинде, прешао у Србију да би стицао праксу као апотекарски сарадник у београдским апотекама. Године 1859. дошао је у Смедерево, где је по одобрењу Министарствa унутрашњих дела 1860. отворио прву приватну апотеку која је лековима снабдевала становништво Смедеревског округа, издавала лекове за смедеревску болницу, а сиромашним становницима лекове давала бесплатно на рачун смедеревске општине. Усвајањем апотекарског закона 1865 („Закон за апотеке и апотекаре и за држање и продавање лекова и отрова") и прве српске апотекарске таксе за лекове од 1. I 1866, **Д.** је, као страни поданик, добио дозволу за прелаз у српско поданство за себе и жену Јелисавету, како би задржао концесију за апотеку. Године 1870. продаје своју апотеку у Смедереву фармацеуту Владиславу Труклију а 5. фебруара одобрава му се куповина и држање прве београдске апотеке, коју је од браће Ивановића купио за 3,5 цесарских дуката и био њен поседник до 1895. У београдској апотеци је поред њега радио један помоћник и лаборант. Преселио се 1901. у Кладово, где је отворио прву апотеку, у којој је радио до краја живота. **Д.** је био активан у уређењу апотекарске струке, радећи на доношењу предлога законских прописа, стручне литературе, фармакопеја и апотекарских такси за лекове, као и оснивању Српског апотекарског друштва, Удружења власника апотека, за чијег је првог председника изабран 1879. Преко Српског апотекарског друштва залагао се за увођење апотекарских специјалитета и готових увозних лекова у апотеке у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: В. Марјановић, *Фармација у Србији у XIX веку*, Бг 1970; М. Горуновић (ур.), *100 година Фармацеутског друштва Србије 1879–1979*, Бг 1983.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЛЕРСКО ПОСЛОВАЊЕ
**ДИЛЕРСКО ПОСЛОВАЊЕ** (енг. *dealer*: трговац; *deal*: погодба, договор, пре свега у пословању), трговачко или берзанско посредовање, које остварује физичко или правно лице, дилер, и то између произвођача и потрошача, између брокера и клијента или између других дилера. Дилер је појам с више значења: посредник у трговини, физичко или правно лице (у Трговачком законику Србије из 1860. сензал, што је назив овлашћеног посредника и у Закону о јавним берзама из 1885); трговац на берзи који за свој рачун купује и продаје хартије од вредности, валуте и драгоцене метале. На робним и валутним берзама дилер је само правно лице; предузетник који тргује на мало или у мањим партијама робом купљеном на велико; жаргонски израз за особу стручну у посредовању при куповини и продаји добара, услуга или при размени валута; нелегални трговац наркотицима; у доба хиперинфлације 1993/94. у СРЈ погрдни назив за уличног мењача новца, илегалног трговца страном валутом. Дилер се разликује од дистрибутера, који купује робу на велико од произвођача, али је не продаје крајњем купцу, него другим посредницима. Дилер ради с крајњим купцима. Основну зараду дилер црпи из попуста који му даје произвођач. Попуст варира, а најчешће зависи од обрта. Овлашћени дилер је овлашћени малопродавац одређених марки производа, нпр. аутомобила или електронске опреме; правно лице с правом да закључује директне договоре о сарадњи с произвођачем и готово увек иступа у његово име. Ако произвођач има једног дилера, тада је он ексклузивни дилер. Oбавезе овлашћеног дилера су: вршење трговинских операција у име произвођача, при чему се оформљују одговарајући правни документи; обезбеђење очуваности робе уз поштовање норматива складиштења; дилер плаћа аренду складишта и сноси одговарајуће трошкове; одговара за транспорт робе до купца и за продају у оптималном року; прогнозира промене тражње робе и процењује тржишне ризике. Ангажовање дилера као трговачког посредника доста је ретко, с обзиром на то да је постојање канала продаје својеврсни допунски „капитал" фирме.
Дилер је берзански посредник, као и брокер. Оба су правна лица, њихово пословање регулисано је прописима. Брокер посредује у трансакцијама вредносних папира између купца и продавца, обавља трансакције у своје име, а за рачун комитената, и за то прима провизију, као зараду. Поред брокерских послова дилер може обављати трансакције вредносних папира у своје име и за свој рачун, дакле да купује по једној, а продаје по другој, вишој цени, а разлика у цени је његова зарада. Он остварује приходе по више основа: разлика у цени вредносних папира које купује и продаје; капитални добици, као разлика у висини тржишних цена вредносних папира од вредности које дилери задржавају у свом поседу; девизна арбитража, као промена у висини девизних курсева, када послује на сегменту девизних тржишта; разлика у висини стопе трошкова капитала и стопе приноса, тј. разлика у висини цене по којој долазе до средстава и прихода који остварују од инвестиције у вредносне папире. Већина берзанских посредника врши и брокерске и дилерске послове (брокерско-дилерска друштва). Контрола берзанских посредника остварује се законски и на основу етичких кодекса. Делатност берзанских посредника обухвата трговину вредносним папирима, пружање саветодавних услуга у вези с емисијом и трговином вредносним папирима, чување вредносних папира, вођење портфеља вредносних папира за рачун корисника услуга, као и друге послове у вези с трговином вредносним папирима. Посредници на финансијском тржишту у Србији су брокерско-дилерска друштва и овлашћене банке. Дозволе и регистар финансијских посредника издаје и води Комисија за хартије од вредности. На крају 2018. било је регистровано 21 брокерско-дилерско друштво с важећом дозволом и 12 овлашћених банака за обављање делатности инвестиционог друштва.
ИЗВОРИ: „Закон о тржишту капитала", *СГРС*, 31/2011, 112/2015, 108/2016, 9/2020; „Извештај о раду Комисије за хартије од вредности и кретањима на тржишту капитала 2018", Бг 2019.
ЛИТЕРАТУРА: *Економска и пословна енциклопедија*, 1, Бг 1994; Б. Васиљевић, *Основи финансијског тржишта*, Бг 1999; M. Кулић, *Финансијска тржишта*, Бг 2003; M. Унковић, М. Милосављевић, Н. Станишић, *Савремено берзанско и електронско пословање*, Бг 2010.
Иван Пајовић; Рајко Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЛЕТАНТСКО ПОЗОРИШТЕ
**ДИЛЕТАНТСКО ПОЗОРИШТЕ**, непрофесионалне, аматерске позоришне трупе осниване у циљу задовољавања културних потреба одређене популације. Од времена Стефана Првовенчаног српски средњовековни владари су на дворским гозбама имали извођаче који су певали о витешким делима и љубави, а у XIV и XV в. гостују и страни забављачи. Глумaцa-забављача је било и у развијеним градским насељима, а путујући лакрдијаши забављали су народ и на вашарима и светковинама. За владавине деспота Ђурђа Бранковића (1427–1456) у градским насељима стално су били настањени и глумци-забављачи. О српском средњовековном лаичком позоришту сведоче и српски преводи византијских црквеноправних зборника *Номоканона* и *Синтагмата.* Трагови о српском црквеном позоришту бележе и антихришћанску представу коју у расправи *Сказање изложено о писменима* (1423–1426) помиње Константин Филозоф. Он наводи да је представа извођена на Ускрс, а да су извођачи, костимирани као свештеници, изводили игре са ђаволима и цркву претварали у пакао, те су зато били презрени. Има тумачења и да је *Похвално слово кнезу Лазару* у ствари једини сачувани текст српског средњовековног црквеног позоришта, да је, наиме, писан да се изговори, пева и игра у цркви пред публиком. И многе српске народне игре имају драмских елемената, а извођене су за време верских празника, о свечаностима, или су повезане са ситуацијама из свакодневног живота. Фолклорни театар се у сеоском амбијенту уграђивао у разне облике народног „глумовања". У српским земљама под влашћу Турака било је популарно турско улично луткарско позориште сенки „Карађоз". Представе лаичког и фолклорног позоришта игране су у XVII и XVIII в. и на просторима северно од Саве и Дунава, на којима живе Срби. Прва српска позоришна дилетантска представа у XVIII в. била је школска драма, а извело ју је уочи Видовдана, 26. VI 1734, школско позориште Славенско-латинских школа у Сремским Карловцима, религијском и културном центру Срба у Царевини Аустрији. Изведена је *Траедокомедија* Емануила Козачинског којом започиње нова драмска књижевност и позориште у Срба. Раздобље школских представа код Срба траје до 1813.
Репрезентант нових позоришних тежњи био је и Јоаким Вујић (1772–1847). Прву световну, грађанску, јавну представу на српском језику Вујић је приредио 24. VIII 1813. у Пешти у позоришном здању „Рондела". Играна је *Крешталица*, Вујићев превод и посрба комедије *Папагај* Аугуста Коцебуа урађена за ову прилику. У представи су играли професионалци Иштван и Јулијана Балог, декоратер Тома Фехер, четворо ђака учитељске школе у Сентандреји и сам Ј. Вујић. Врхунац његове позоришне каријере било је оснивање Књажеско-сербског театра у Крагујевцу, ондашњој престоници Србије. Театар је радио од 15. II 1835. до 20. II 1836. Оснивач, директор, редитељ, драматург, преводилац, адаптатор текстова, писац и глумац позоришта био је Ј. Вујић, а покровитељ и власник кнез Милош Обреновић. Театар није имао професионалне глумце – трупу су чинили ученици и млади чиновници, који су тумачили и улоге жена. Значајну улогу у представама имао је и оркестар „књажеска банда" којим је дириговао капелмајстор Јосиф Шлезингер, а часове певања глумцима дилетантима држао је професор Атанасије Теодоровић. Представе су игране за позвану публику. Игране су Вујићеве посрбе страних драмских дела (*Љубовнаја завист через једне ципеле* Јозефа Рихтера, *Награжденије и наказаније* Фридриха Шлетера, *Набережноје право* Аугуста Коцебуа и др.).
Ј. Вујић је био оснивач и редитељ и Србског дилетантског содружества у Новом Саду од којег ће 1838. настати Летеће дилетантско позориште, прва професионална позоришна трупа код Срба. Прве три представе у поставци Вујића извели су ђаци гимназије у Новом Саду и одрасли аматери. Публика је добро примила ово позориште које ће гостовати и у Панчеву, у кафани код „Трубача". У јесен 1839. ђаке-аматере замењују нови глумци који играју уз накнаду, те се трупа професионализује. Руковођење дружином преузимају Константин Поповић Комораш и Јован Полит. На позив Људевита Гаја и Илирске читаонице, дружина 1840. гостује у Загребу, где добија име Домородно театрално друштво.
Театар на Ђумруку основао је у Београду, у јесен 1841, Атанасије Николић уз подршку Ј. Стерије Поповића и Петра Радовановића. Представе су извођене у магацину Царинарнице на Сави. Глумци аматери, ученици Лицеја, приказали су од 7. XI 1841. до 25. II 1842. петнаест премијера. О музичкој пратњи представа старао се капелмајстор оркестра војне музике Јосиф Шлезингер. Пријемом искусних глумаца преко огласа Читалишта београдског 26. фебруара започиње професионална етапа рада Театра на Ђумруку која ће трајати до краја августа 1842.
Настанку позоришта „Код јелена" претходи деловање аматерског Панчевачког добровољног друштва које 1844. оснива Никола Ђурковић, драмски писац, преводилац, композитор, певач, редитељ и глумац. Чланови трупе су омладинци, младићи и девојке из угледних породица. Њихов рад био је под контролом аустријских власти јер је Панчево било граничарска општина са војним гарнизонима. Желећи слободу деловања, Ђурковић са једним делом дружине прелази у Београд. Дружина је имала подршку Читалишта београдског. Позориште „Код јелена" радило је у Београду од маја 1847. до марта 1848. Представе су извођене у сали хотела „Код јелена", саграђеног 1841. новцем кнеза Михаила Обреновића.
До оснивања сталних националних државних позоришта, на тлу Војводине и Београда у истом периоду, било је много немачких и мађарских полупрофесионалних и дилетантских позоришних трупа. У Новом Саду, од 1872. до 1892. представе су игране у здању на Трифковићевом тргу. Међу директорима немачких дружина истицао се Карл фон Ремај, који је од 1839. водио дружине по целој Царевини Аустрији, од Марибора, Љубљане, Загреба, Новог Сада, Вршца итд. Ремајева трупа од 23. V 1867. гостује у Београду. Он успева да добије одобрење вароши да четири године приказује представе на српском и немачком језику.
У првој деценији XIX в. организовано је много позоришних дружина на простору Царевине Аустрије (Нови Сад, Сомбор, Суботица, Велика Кикинда, Велики Бечкерек, Вршац, Панчево, Земун, Стари и Нови Бечеј, Српски Чанад, Ириг и Будим) и у Кнежевини Србији (Београд, Шабац, Пожаревац, Смедерево, Крагујевац). Постојале су и позоришне путујуће дружине. У раздобљу од 1850. до оснивања сталног позоришта у Новом Саду 1861. биле су значајне три трупе. Аматери Друштва српског позоришта, основаног иницијативом Јована Ђорђевића у Сомбору 24. III 1850, играли су стандардни репертоар дилетантских трупа (Л. Лазаревић, В. Иго, Ј. Ст. Поповић, Ф. Шилер, А. Коцебу и др.). Трупа 1850. мења име у Друштво „Србски добровољци", а већ 1851. обуставља рад. Друга важна трупа била је дилетантска дружина коју је основао Јован Кнежевић, која се 1844. удружује са трупом Лазара Миросављевића у Врањеву. У Српском Чанаду 1859. представе приказује немачка трупа Карла Буша. Када је трупа напустила Чанад, српска омладина оснива комерцијалну дружину коју финансира трговац Карло Мај. Овој дружини се прикључују многи будући познати глумци, а међу њима и Јован Кнежевић који 1860. преузима трупу и доводи је на гостовање у Нови Сад. Јула 1861. Кнежевићеву трупу је задесила криза, а 28. VII 1861. основано је Српско народно позориште у Новом Саду чији су први професионални глумци били управо бивши чланови Кнежевићеве дружине.
Делатност аматерске позоришне дружине Драговољачко позоришно друштво у Будиму почела је 1861. Чланови су били српски студенти, потоње познате личности културног и политичког живота. Представе су извођене у дворани и летњој позорници, у кући богатог трговца Јосифа Станковића у Табану, српском делу Будима. На репертоару су била Стеријина и Лазаревићева дела, као и посрбе Косте Руварца. Играло је шеснаест глумаца међу којима и четири девојке. Друштво је имало и свирачки збор састављен од ђака, а на његовом челу био је Антоније Тона Хаџић.
Немачка позоришна дружина Хуга Прајса, који даје и представе на српском језику, а у којима играју млади аматери, гостује у Београду 1857. Под вођством Лазара Прапорчетовића, некадашњег глумца Ђурковићеве панчевачке позоришне дружине, млади Београђани прелазе у салу Кнежеве пиваре и оснивају Дилетантско друштво oмладине српске. Рад у позоришту био је добровољан, а глумци дилетанти били су чиновници и ђаци Велике школе, међу њима и Јован Кнежевић. Друштво је радило до 1860, а рад прекида због сукоба Срба и Турака на Стамбол капији и Дорћолу, убиства српског дечака на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда.
На почетку XX в. активне су позоришне секције у школама. Радничко позориште основано је 1901, чинили су га аматери, а редитељ је био књижевни критичар Јован Скерлић. У годинама између два светска рата аматерске драмске секције осниване су на универзитетима, у школама, радничким уметничким друштвима, соколским домовима. Академско позориште, у којем режира млади глумац Мата Милошевић, основано је 1922. Његов рад био је забрањиван 1934. и 1936, а деловало је до II светског рата. После II светског рата долази до интензивног развоја позоришног аматеризма.
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини (1736–1868)*, Н. Сад 1953; Б. Ковачек, *Јован Ђорђевић*, Н. Сад 1964; П. Марјановић, *Уметнички развој Српског народног позоришта 1861–1868*, Н. Сад 1974; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; М. Јевтић, *Трајања – тридесет фестивала аматерских позоришта Србије*, Кула 1988; А. Ујес, *Позоришно стваралаштво Јоакима Вујића*, Бг 1988; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; М. Тодоровић Ера, *Моје академско позориште „Бранко Крсмановић" 1922–1945–2002*, Бг 2002; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта XIII–XXI век*, Н. Сад 2005; М. Здравковић, *Речник основних позоришних појмова*, Бг 2006; М. Тошић, *Дух Дадова – записи поводом 50 година рада 1958–2008*, Бг 2008.
Драгана Чолић Биљановски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЉ ГОРА
**ДИЉ ГОРА**, планина у Хрватској, у јужном делу Славоније. Најисточнија је славонска планина. Простире се правцем исток–запад на дужини од око 30 км, а ширина јој досеже до 7 км. Јужно од планине је посавска низија, западну границу чине долине река Лонџе и Орљаве, северну границу Пожешка котлина и долина реке Лонџе, док на истоку благим побрђем прелази у источнославонску низију. Највиши врхови су Цинковац (461 м н.в.), Дегман (460 м) и Чардак (421 м). Планина је веома дисецирана речним долинама и јаругама. Између креде и неогена овај део земљине коре је тектонским покретима радијално спуштен и поплављен је миоценим и плиоценим језерима, када је наталожен највећи део материјала који гради планину. То су првенствено неогени седименти. Горско било је од миоцених лапора, лапоровитих кречњака, пешчара и песковитих глина. На два локалитета постоје мале површине порфирног албитоног риолита, метаандензита. Нижи делови планине су од плиоцених пескова, шљункова, лапора и глиновитог силта. **Д. г.** је испресецана раседима правца североисток--југозапад. Они су предиспонирали формирање долина потока. У долинама су најчешће алувијални седименти, а на неким местима и лесни пескови, као и други дилувијални седименти. На неколико места до површине су се пробиле и магматске стене (изнад села Матковић Мала, Црни Поток и Ориовчић на јужној планинској страни северно од Славонског Брода). Савремени рељеф резултат је ерозионих процеса који су се одвијали током квартара. Планина је богата водом. Постоји велик број пукотинских извора и потока. На северној страни највећа је река Пачица, која извире на средишњем делу **Д. г.**, слива се према северу и улива се у Лонџу. На западној периферији планине је река Гнојница, притока Орљаве. На северној планинској страни, испод планинског била, на 355 м н.в. је мало Совско језеро површине од 3.600 м2, дубоко 8–10 м. Оно је са околином од 1989. под заштитом. Највећи део планине је под шумом храста китњака, граба и букве. У долинама потока и дуж обода планине налази се 28 села, а највиша су на око 200 м н.в. Године 1991. знатнији број Срба живео је у пет села: у Сапни је од 139 становника било 89,2% Срба, у Хркановцима од 288 житеља 82,6% Срба, у селу Слободна Власт од 225 становника било је 46,7% Срба, у Мајару од 219 – 40,6% Срба и у Клокочевику од 687 житеља 40,5% Срба.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dilj-gora-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: M. Belak, M. Sarkotić Šlat, D. Pavelić, „An Occurrence of Badenian Rhyolitic Volcanoclastic Rocks From Middle Parts of Mt. Dilj (Eastern Croatia)", *Geološki vjesnik*, 1991, 44; M. Kovačić и др., „Gornjomiocenski sedimenti Dilj gore (Late Miocene Sediments of Dilj Mt.)", *Proceedings of the 3rd Croatian Geological Congress, Abstracts Book*, 2005, 77–78; М. Kovačić и др., „Composition and Provenance of Neogene Sedimentary Rocks of Dilj Gora Mt. (South Pannonian Basin, Croatia)", *Geologia Croatica*, 2011, 64, 2.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМА из БИТОЉА → ПЕВАЧИ НАРОДНИХ ПЕСАМА
**ДИМА из БИТОЉА** → **ПЕВАЧИ НАРОДНИХ ПЕСАМА**
# ДИМИТОР
**ДИМИТОР**, планина у западном делу Босне, у Републици Српској, јужно од друма Кључ – Мркоњић Град. Западну границу планине чини долина реке Сане, јужну границу долина њене десне притоке Медљанске реке, северну границу долина Станићке реке (десна притока Сане) и друм Кључ – Мркоњић Град, а источно од **Д.** је пространо Подрашничко поље, које одводњавају понорнице. Планина се пружа правцем северозапад–југоисток на дужини од око 13 км, а највећа ширина је око 10 км. Највиши врхови су Димитор (1.484 м), Јаворик (1.331 м), Кик (1.331 м), Кежића брдо (1.319 м) и Шљеме (1.259 м). На западној планинској страни, западно од села Трескавац, налазе се високи и голи стеновити одсеци. Неки врхови имају изглед остењака, а низ стрмине се пружају сипари. Највиши делови планине изграђени су од тријаских црвених пешчара, глинаца, алевролита и плочастих фукоидних кречњака. Њих са источне стране окружују светлосиви и сиви кречњаци (анизик), а са западне стране силификовани кречњаци, лапори, лапоровити кречњаци, рожнаци и туфови (карник, норик). У правцу подгорине, нарочито источне, раседним линијама оивичени су пермски пешчари, шупљикави кречњаци са гипсом, глинци и кварцити. Између поменутих стена и алувијума речних долина, које ограничавају планину, има квартарног пролувијума. Алувијалних наслага има и у долини реке Растоке (западна планинска страна), а северно од њега постоје и наслаге тријаских кератофира. На западној планинској страни су многобројни извори чије воде граде неколико сталних и повремених токова који се уливају у Сану. Највећи су Растока и Вељашница. Токови са источне планинске стране пониру у Подрашничком пољу. Већи део планине прекривен је шумом, а ливада има највише на њеној источној и северној страни. Читава планинска подгорина је насељена, а села су по правилу мала и највећим бројем дисперзивна, чини их велик број заселака. Више је насељена источна подгорина према Подрашничком пољу. На **Д.** у долини реке Растоке налази се манастир Трескавац посвећен Св. архангелу Михаилу. На планини нема изграђених путева. У њеном подножју са три стране су путеви локалног значаја, а једини прометни пут је Јајце–Бихаћ који је на северној планинској граници.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dimitor.jpg)
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ
**ДИМИТРИЈЕ**, жупан (?, почетак XIII в. – ?, после 1286). Син Вукана и унук Стефана Немање. Имао је поседе у Полимљу. Његова старија браћа Ђорђе и Стефан носили су титуле краља и великог кнеза, а управљали су удеоном кнежевином у Зети. Одржавао је пословне односе са Дубровником, где је као поклад остављао драгоцености и новац. Замонашио се пре 1281. и добио монашко име Давид. Подигао је 1281. цркву манастира Давидовице у Бродареву на Лиму, у жупи Љубовиђи. Сачуван је уговор о изградњи Давидовице. Посланик краљице Јелене примио је 1282. у Дубровнику 1.600 перпера његовог новца, а старац Давид је убрзо после тога пошао на ходочашће у Свету Земљу. У граду Анкону у Палестини затекао се 1286, када је издао потврду о томе да је примио део свог поклада из Дубровника. Његови наследници су, према родословима, били Вратислав и велики кнез Вратко, отац кнегиње Милице.
ИЗВОРИ: К. Јиречек, „Споменици српски", *Споменик СКА*, 1890, 11; Г. Чремошник, *Канцеларијски и нотарски списи 1278–1301*, Бг 1932.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ
**ДИМИТРИЈЕ**, велики челник (? – Бања код Прибоја, 1349). Спомиње се на надгробном натпису у манастиру Светог Николе у Бањи Прибојској који се у новије време датира у 1349. Титулу великог челника носио је властелин који је ту дужност обављао на владаревом двору и старао се о заштити владареве личности и извршењу владаревих непосредних наређења. **Д.** је ову титулу носио у време цара Душана у чијој се служби налазио. Судећи по тексту надгробног натписа, он је држао жупу Дабар, *земљу* Дрину и жупе Гацко и Рудине, дакле, територију од доњег Лима до Билеће. Ове територије је после 1355. преузео велики кнез Војислав Војиновић, који је такође сахрањен у Светом Николи у Бањи.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974; М. Благојевић, *Државна управа у средњовековним српским земљама*, Бг 1997.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ
**ДИМИТРИЈЕ** (Дмитар Краљевић/Мрњавчевић), краљевић, жупан (? – ?, пре 1410). Син краља Вукашина. Вероватно је као малолетан изостављен у Вукашиновој повељи из априла 1370. Први пут се помиње у ктиторском натпису у Марковом манастиру (1376/77) у македонском селу Сушица, као син краља Вукашина и краљице Јелене Јелисавете, иза Марка, Андријаша и Иваниша. У ближе непознато време уписан је и у Биговски поменик, чији најстарији делови потичу из друге половине XIV в. Након Маричке битке 1371. боравио је на двору мајке и Андријаша у западној Македонији, на територији под њиховом управом. Поново се спомиње тек лета 1394, у Дубровнику, у који је дошао са Андријашем у зиму 1393/94, након разилажења у породици после серског састанка код султана Бајазита I (1389–1402). Том приликом они су подигли своје делове депозита краља Вукашина, да би затим наставили у Угарску, и ступили у службу краља Жигмунда (1387–1437). Као вазал краља Жигмунда више пута је боравио у Дубровнику, ради подизања угарског трибута, чију наплату му је угарски краљ и уступио (1399–1403/1406). Међутим, 1400. дошао је и ради преговора у име владара. После 1401, награђен је од краља Жигмунда и титулом кастелана и жупана, са правом управе у граду Вилагошу и Зарандској (Арадској) жупанији. Ове функције имао је бар до јула 1407, ако не и касније, све до смрти. Жигмунд га је у писму од 30. VI 1407. ословио као краљевог сина, али и прекоревао због непоштовања закона и самовоље. Током боравка у Угарској задржао је добре односе са Дубровачком општином, а посебно са родом Гучетића. Као покојни бележи се пре 1410. Дубровачки историчар Мавро Орбин је сматрао да је Димитрије пао борећи се са Турцима. Узгредно га спомињу касније настали Карловачки родослов и Остојићев летопис, те верзија *Приче о Боју косовском*. У историографији је, заједно са Андријашем, остао упамћен као први исељеник и поданик краља Жигмунда из слоја српске феудалне господе.
ИЗВОР: A. Áldásy, L. Thallóczy, *Monumenta Hungariae historica, Diplomataria* XXXIII, Budapest 1907.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Поклад краља Вукашина", *ЗФФБ*, 1979, 14, 1; Н. Целаковски, *Најстариот поменик на Бигорскиот манастир*, Бг 1992; А. Фостиков, „О Дмитру Краљевићу", *ИЧ*, 2002, XLIX; „Писмо дубровачког кнеза и општине великом војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу", *ССА*, 2003, 2.
Александра Фостиков; Владимир Алексић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ (Бранковић)
**ДИМИТРИЈЕ (Бранковић)**, епископ (Темишвар, 8. VII 1868 – манастир Раковац, 28. I 1938). После основне школе и гимназије у родном месту, богословско образовање стекао у Задру, Сремским Карловцима и Атини, где је промовисан за доктора богословља. Замонашен је 1894. у манастиру Гргетег, а када је рукоположен у чин ђакона, постао је катихета у Сремским Карловцима. У периоду 1894–1898. био је професор богословије. Са чином архимандрита био је старешина манастира Кувеждина (1899–1900) и Беочина (1900–1912). За епископа далматинског у саставу Буковинско-далматинске митрополије изабран је 1913, а посвећен у Храму Св. Тројице у Бечу, где је било седиште ове неприродне митрополије. Седиште његове епархије било је у Задру, а ту је провео време I светског рата. После рата и распада Аустроугарске није се могла одржати ни Буковинско-далматинска митрополија. **Д.** је у име своје (Задарско-шибеничке или Далматинско-истарске) и Бококоторско-дубровачке епархије затражио канонски отпуст из Буковинско-далматинске митрополије и замолио Карловачку митрополију да их прими у јединство „камо је тај део Српске православне цркве припадао до 1874. године", а „више нема државних ни правних разлога да остану у јединству са Буковинском митрополијом". Већ 1920. затражио је и добио пензију. Настанио се у фрушкогорском манастиру Раковац, а сахрањен је у капели Св. Ђорђа у манастиру Беочин који је материјално помагао. Бавио се научним радом објављујући у црквеним часописима своје богословске радове. Објавио је тумачење посланица апостола Павла Ефесцима, Галатима, Солуњанима I–II, Коринћанима I, Филимону, Филипљанима, Колошанима, те Пастирских посланица ап. Павла Тимотеју I–II и Титу.
ДЕЛО: „Раздружење православне буковинско-далматинске архиепископије (Черновичке митрополије)", *Духовна стража*, 1929, 3.
ЛИТЕРАТУРА: К. Петровић, *Историја Српске православне велике гимназије карловачк*е, Н. Сад 1951; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, II, Минхен 1962; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ (Крестић/Крстић)
**ДИМИТРИЈЕ (Крестић/Крстић)**, архимандрит (Ириг, 26. X 1762 – манастир Крушедол, 2. III 1843). Старешина Крушедола, строг испосник и добар појац, један од реформатора српског црквеног појања. У манастир Крушедол ступио 1775. и био поверен старцу Теофилу (Павловићу) за ђака и послушника, који га, увидевши његов дар за црквено појање, шаље једном грчком даскалу у Суботиште да изучи грчко црквено појање (1776–1777). Замонашен је у Крушедолу 1780, за јерођакона рукоположен 1781. од митрополита Мојсеја (Путника), а за јеромонаха 1784. од Викентија (Поповића). После обављања дужности еклесијарха и економа у Крушедолу, постао је 1786. намесник, а 1807. игуман. Чином архимандрита одликован је 1812. од стране митрополита Стефана (Стратимировића). Уживао је пуно поверење митрополита и био добро упућен у стање Срба на простору монархије, али и у устаничкој Србији. Присуствовао је 1815. примопредаји студеничких драгоцености са моштима Стефана Првовенчаног, које су монаси из Србије донели у манастир Фенек. Са старешинама фрушкогорских манастира 1815. оснива и уређује монашку школу у Крушедолу. Радио је на обнови манастирског комплекса, а 1826–1830. обнавља конаке, келије, трпезарију, степениште, као и унутрашњост и иконостас манастирског храма. Установио инвентар библиотеке и ризнице. Поклонивши манастиру сребрну дарохранилницу, фелон, епитрахиљ, појас, наруквице, ђаконски стихар и орар, уписао се у манастирске добротворе. Био је члан Митрополитске конзисторије, Апелаторије и члан Суда сремске жупаније. На Народно-црквеном сабору 1837. представљао је Карловачку архиепископију. Допринео је оснивању читаонице у Иригу (1841). У музеју СПЦ налази се његов портрет који је 1838. урадио Јован Поповић. Предавао је у Карловачкој богословији и утицао на развој црквеног појања које је редиговао по инструкцијама митрополита, дотеравши грчко појање по српском укусу, што је касније послужило за формирање чувеног карловачког појања. Његова реформа позната је као „старо карловачко појање". Написао је историју фрушкогорских манастира коју је прво објавио у *Српском народном листу* (1839), а потом као засебну књигу (*Споменъ древности фрушкогорскихъ монастырей, наипаче монастыра Крушедола*, Н. Сад 1840).
ИЗВОР: Д. Руварац, „Слово надгробно в чест пречестњејшег Господина Димитрија Крестића, архимандрита крушедолског, дне 11. марта 1843. умершег", *СрС*, 1904, 16.
ЛИТЕРАТУРА: А. Поповић, „Српско народно црквено пјеније", *Календар Српске православне епархије бачке*, Н. Сад 1944; Л. Мирковић, *Православна литургика*, I, Бг 1965; *Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу*, Бг 1993.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ (Павловић)
**ДИМИТРИЈЕ (Павловић)**, патријарх (Пожаревaц, 27. X 1846 – Београд, 6. IV 1930). У Београду је завршио гимназију и богословију и почео службу као учитељ у селима Ратковић и Брзан, а од 1870. као свештеник у Лапову. Говорио је руски, француски и немачки. Оставши удов, завршио је филолошки одсек Велике школе у Београду и 1878. постао професор богословије у Београду. За епископа нишког у тзв. напредњачкој јерархији митрополита Теодосија (Мраовића), створеној неканонском сменом митрополита Михаила од стране краља Милана, посвећен је 1884, а повратком митрополита Михаила и канонске јерархије 1889. поднео је оставку, напустио епархију и живео од пензије и државне помоћи. У Француској на универзитету у Монпељеу три године студирао књижевност и филозофију и две године агрономију на Пољопривредној академији. По повратку у Србију постао је државни саветник, а 1894. поверена му је мисија да уреди односе у Хиландару. После смрти митрополита Михаила постао је 1898. шабачки епископ, а 1905. изабран је и устоличен као митрополит београдски и Краљевине Србије. Трудећи се да уреди односе више и ниже јерархије, основао је фонд за обезбеђење старих и изнемоглих свештеника и фонд за свештеничку сирочад. За време анексије БиХ 1908. упутио је посланицу Руском синоду. У I светском рату повукао се на Крф са владом, одржавајући беседама и посланицама дух избеглог народа и војске, као и веру у победу. Влада је одбила његову молбу да се врати у земљу, а незадовољан третманом који му је влада дала, одлази у Рим, Париз и на крају у Женеву. На Крф се вратио 1916. и покушавао да реши питање избеглих свештеника, као и оних у заробљеништву. Уједињењем српских покрајинских цркава изабран је октобра 1920. за првог патријарха васпостављене српске патријаршије. Влада Краљевине СХС прихватила је избор тек у поновљеном поступку и уведен је у трон српских патријараха у београдској саборној цркви. Венчао је краља Александра са румунском принцезом Маријом. У Пећи је устоличен 1924. добивши од краља Александра панагију са ликом Св. Саве. У периоду 1920–1930. радио је на организацији Цркве: припремио је Устав СПЦ, основао Богословски факултет и покренуо часопис *Богословље* као орган БФ. Обновио је Браничевску и основао епархије Чешко-моравску, Америчко-канадску и Бихаћку, изабрао 16 нових архијереја, основао Монашку школу у Раковици, канонизовао деспота Стефана Лазаревића и написао му службу. Његовим завештањем саграђене су цркве Св. Луке у селу Брежане, Св. Димитрија у Ратковићу и Богородичиног покрова у Београду. По његовој жељи подигнута је у манастиру Раковица зграда за штампарију СПЦ, али она није никада прорадила. Подржао је организацију и 1925. присуствовао свечаностима отварања капеле на Ловћену и преноса Његошевих моштију у Цетињски манастир. Радове из црквене историје и питања из савременог живота Цркве објављивао је у црквеним часописима. Издао је *Хиландарски типик Светог Саве* (Бг 1898). Објављено је више његових посланица и проповеди. Написао је мемоаре који нису објављени. Добитник је многих одликовања, међу којима су Орден Милоша Великог III степена и Велика лента реда Скендербега којом га је одликовао албански краљ Зогу за помоћ пружену Албанској православној цркви. Сахрањен је по својој жељи у манастиру Раковица.
ДЕЛА: *Помен митрополиту Теодосију Мраовићу*, Бг 1892; *Икона Јована Матеја Басарабе*, Бг 1898; *Свитак на пергаменту из XIV века. Препис Епископа Димитрија*, Бг 1898.
ЛИТЕРАТУРА: А. Поповић, „Његова светост патријарх Димитрије", *Гласник СПП*, 1920, 10; Д. Јакшић, „Његова светост патријарх Димитрије", *Гласник СПП*, 1930, 7; „Њ. Св. патријарх српски Димитрије Павловић", *Весник Српске цркве*, 1930, 4–5; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ГРЕШНИК
**ДИМИТРИЈЕ ГРЕШНИК**, писац, писар (XI–XII в.). Први познати српски књижевни делатник који је боравио на Блиском истоку. Његови рукописи су сачувани у синајском манастиру Св. Катарине. Највероватније је у Свету земљу отишао придруживши се учесницима Првог крсташког похода (1096–1099). Неки од њему приписаних рукописа одавно су доступни науци, али је мисао о њиховом аутору и о његовој улози у словенској писарској колонији сазревала дуго. Његов особен рукопис запао је за око В. Јагићу приликом описа и припреме издања Кијевског мисала (1890), по свему судећи такође нађеног на Синају (1870). На првој, остављеној празној страници стоји **Д.** познији глагољски испис из Посланице апостола Павла Римљанима и кратка молитва Св. Марији, Богородици. Дуктус овога, задуго неименованог писара повезали су, најпре начелно а потом и изравно, Ј. Хам (1979) и М. Пантелић (1985), с дуктусима глагољске лунарне таблице и ћирилског поменика на одломку Синајског служабника, писаног глагољицом у XI в. (Руска национална библиотека – РНБ, глаг. 2). С друге стране, словенске кодексе пронађене у скривници синајске цркве Св. Ђорђа (1975) обрадио је и каталошки представио Ј. Тарнанидис (1988), прочитавши, том приликом, два записа с именом овог писара у новом Синајском глагољском псалтиру, Sin. slav. 3N (1r, 141r). Тарнанидис је **Д.** назвао „Олтарником", по неизвесном читању последње речи у првом запису (види се само ол\[...\]), повезавши га на посредан начин са српском традицијом. У српској науци то је остало непримећено. Потом су уследила многобројна истраживања синајских словенских рукописа, међу којима српски предњаче, а палеографским путем **Д.** корпус је увећаван (Р. Марти, нарочито Х. Миклас, Д. Хурнер и др.). Тај корпус у којем се, између осталог, налазе први сачувани српскословенски глагољски литерарни састави, данас сачињава десетак бележака неједнаког обима, поред поменутих још шест писаних глагољицом, молитвеног, претежно апокрифног карактера, у неколико смисаоно увезаних записа, кратко литургијско упутство и азбучни оглед – грчки, латински и глагољски абецедаријум у Псалтиру Sin. slav. 3N; латинска абецеда у старијем Синајском псалтиру, Sin. slav. 38; глагољска деоница и убачен текст на грчком језику у Синајском служабнику („мисалу"), Sin. slav. 5N.
Испоставило се да је **Д. Г.** средишња словенска монашка фигура тога удаљеног света која је око себе окупљала друге писаре и монахе, сараднике на словенској књизи. Његов наоко немарни, а свестрани писарски рад одаје нарочиту врсту монаха – пустињака, у дужем временском распону (од зрелости до старости), врло вероватно јеромонаха, тип личности каква ће се јавити непуно столеће доцније у Расу – „старац" Симеон који ће руководити писањем јеванђеља за Стефана Немањића, тзв. „Вукановог" (око 1200). Културна изукрштаност испољена у његовом делу и у раду његових сарадника (западни и источни словенски обред на којем је тежиште, коришћење глагољског и мање ћирилског писма), као и конзервативан правопис с јаком источнојужнословенском (бугарско-македонском) књижевном основицом, тек с покојим извесним србизмом, чиме се потврђује српска изговорна редакција, упућују на личност формирану у средини у којој је остварен такав, јединствен синкретизам. **Д.** је савременик владара Диоклије и Србије, Константина Бодина (1081–1099) и рашког великог жупана Вукана (1083/1084–1112), у чијем времену је југозападни део државе припадао Западној цркви, а североисточни Источној. Померање црквене јурисдикције и преклапање утицаја треба, пре свега, везати за Полимље одакле је, вероватно, **Д.** и потекао. Основе његовог образовања треба видети у Рашкој, а даље и у словенским скрипторијама с тла Охридске архиепископије.
ЛИТЕРАТУРА: V. Jagić, *Glagolitica*, Wien 1890; J. Hamm, *Das Glagolitische Missale von Kiev*, Wien 1979; M. Пантелић, „O Кијевским и Синајским листићима", *Слово*, 1985, 35; I. C. Tarnanidis, *The Slavonic Manuscripts discovered in 1975 at St Catherine's Monastery on Mount Sinai*, Thessaloniki 1988; R. Marti, „Abecedaria – A Key to the Original Slavic Alphabet etc.", *Thessaloniki − Magna Moravia*, Thessaloniki 1999; H. Miklas, „Zur editorischen Vorbereitung des sog. Missale Sinaiticum (Sin. slav. 5/N)", *Glagolitica*, Wien 2000; Б. Велчева, „Псалтирът на Димитър Олтарник", *Кирило-методиевска енциклопедия*, III, София 2003; H. Miklas (ур.), *Psalterium Demetrii Sinaitici (monasterii sanctae Catharinae codex slav. 3/N)*, Wien 2012; Х. Миклас, „Синайский глаголический псалтырь Димитрия", *Старобългарска литература*, 2014, 49–50; H. Miklas и др., „Preliminary Remarks on the Old Church Slavonic *Psalterium Demetrii Sinaitici*", C. M. MacRobert, „The place of Dimitri's Psalter (MS Sinai 3N) in the early transmission of the Church Slavonic Psalter", *The Bible in the Slavic Tradition*, Leiden–Boston 2016; И. Коматина, *Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века*, Бг 2016; В. Савић, *Српска књижевна реч у својим првим столећима*, Пг–Ниш 2019.
Виктор Савић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ДАСКАЛ
**ДИМИТРИЈЕ ДАСКАЛ**, сликар, свештеник, учитељ (Миоска код Мораче, шеста деценија XVII в. – Рисан, прва половина XVIII в.). Родоначелник сликарске породице која је од краја XVII до друге половине XIX в. радила иконе и фреске на јужном Приморју, у Црној Гори и јужној Херцеговини. Крајем 70-их година XVII в. учио је код сликара Радула. С њим је 1680. живописао Цркву Св. Тројице у манастиру Прасквица. Око 1680. доселио се у Рисан, у чијем се катастиху помиње 1705. **Д.** је самостално живописао цркве Св. Георгија у Шишићима у Грбљу (1699), Св. Петке у Мрковима на Луштици (1704) и Св. Николе у Пелинову у Грбљу (1717/18), а приписују му се и два несачувана фреско-ансамбла у Храму Св. Мине у Пријерадима и у капели Госпе од Розарија у Цркви Св. Еустахија у Доброти. **Д.** је оставио и знатан број иконa – Христос на престолу (1680/81), Богородица с Христом и арханђелима, Св. Никола и Георгије и Св. Јован Претеча и Сава Српски у Цркви Св. Петра и Павла у Рисну, Деизисни чин и Недремано око на иконостасу Цркве Св. Николе у манастиру Дубочица (1682/83), два надверја с представама Недреманог ока и Гостољубља Аврамовог у которској цркви Св. Луке (1688/89), царске двери, Недремано око и сликани крст на иконостасу у Св. Георгију у Шишићима (1690/91), царске двери с надверјем, престоне иконе Христа, Богородице са Христом и Св. Петке, Деизисни чин и сликани крст на иконостасу у Мрковима (1704); у Морачи је насликао иконе Св. Лука слика Богородицу (Београд, Збирка икона Секулић), Усековање Јована Претече (Београд, Народни музеј), обе с краја XVII в., и Успење са сценама из живота Богородице и ликовима св. Саве и Симеона Српског, Николе, Кирила Филозофа и Василија Острошког (1713). Руци сликара **Д.** приписују се и радови у манастирима Прасквица (сада изгубљене царске двери из 1692/93, иконе Гостољубља Аврамовог, Богородице с Христом), Савина (Тврдошке двери, 1703), Пива (икона Св. Георгија са житијем, царске двери из 1709, као и три делимично пресликане из неке друге цркве престоне иконе Христа, Богородице са Христом и Св. Николе) и Пећка патријаршија (икона Св. арханђела Михаила), као и Деизисни чин (Београд, НМ) и иконе Богородица с Христом (црква Ризе Богородице у Бијелој) и Стефан Дечански којег Св. Никола приводи Христу с ликовима четворице св. ратника (Црквени музеј у Сентандреји). Током 1716/17. **Д.** је насликао тридесет пет икона за иконостас у Пелинову које нису сачуване. Његовe би могле да буду и морачке иконе Св. Јован Претеча са житијем (1714) и Богородица с Христом окружена светима (1711/12). **Д.** је већину иконографских и стилских опредељења прихватио од учитеља Радула и сликара Јована. Од њих је наследио композициона и колористичка решења, обраду фигура и организацију простора, али га од радова двојице старијих мајстора издваја сведенији и мање племенит одабир боја, наглашенија схематизација и грубља обрада форми. Међу **Д.** радовима су и неке ређе приказиване иконографске теме из циклуса Св. Петке (Мркови), Св. Николе (Пелиново) и Св. Георгија (житијна икона у Пиви), црквеног календара (Пелиново), као и композиција Богородица Живоносни источник и Покров Богородичин (икона Успења у Морачи).
ЛИТЕРАТУРА: П. Мијовић, *Бококоторска сликарска школа XVII–XIX вијека: зограф даскал Димитрије*, Тг 1960; З. Ракић, ,,Бококоторски сликар Димитрије и манастир Морача", у: *Манастир Морача*, Бг 2006; М. Живковић, ,,Иконе бококоторског сликара Димитрија у манастиру Дубочици код Пљеваља", *Саопштења*, 2012, 44; ,,Мање познате и непознате иконе из ризнице манастира Прасквице: дела сликара Радула, Димитрија и Максима Тујковића", *Зограф*, 2012, 36; З. Ракић, ,,Сликар Димитрије Даскал: почеци бококоторске иконописне радионице", *Бокa*, 2016, 36.
Зоран Ракић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ЈОНИМА
**ДИМИТРИЈЕ ЈОНИМА**, властелин (? – ?, 1409?). Најзначајнији представник породице Јонима. У Зети и северној Албанији крајем XIV в. осамостаљује се неколико угледних породица: Дукађин, Закарије, Јонима, Црнојевић. Породица Јонима господарила је територијом између Драча и Дрима, као и градом Суфада (Шуфадај) у Медовском заливу. **Д. J.** је био савременик, сусед и сродник Које Закарија, па се често помиње заједно са овим великашем у политичким пословима и војним походима. Био је вазал султанa Мурата и Бајазита. Са својим трупама учествовао је у Косовској бици и опсади Скадра, а 1402. и у Ангорској бици. После неистинитих вести о погибији албанске властеле у овој бици, Ђурађ Страцимировић Балшић покушава да освоји територије којима су управљали **Д. J.** и његови суседи. По повратку у земљу, растерећен од османског притиска, **Д. J.** успоставља ближе везе са Млечанима. У савезу са Закаријем, приклања се Млечанима, те су им издате привилегије и споразуми. **Д. J.** је проглашен за команданта свих локалних снага, којима је додао својих 200 коњаника и 400 пешака. После једне побуне 1404. Јониме су се морали повући, али већ 1406. враћени су им поседи. Последњи пут се помиње 1409, а највероватније је умро исте године. У каснијем периоду помињу се Стефан Јонима и његов син Јован. Старе поседе породице Јонима запосео је Јован Кастриот 1429. Када је Османско царство коначно загосподарило подручјем доњег Дрима, овај простор је назван Вилајет **Д. J**. Чланови истакнуте албанске породице Јонима се касније помињу у Скадарском залеђу као млетачки пронијари, а у документима из 1459. и 1461. Стефан Јонима се јавља као закупац села Бусиарени.
ЛИТЕРАТУРА: L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay (ур.), *Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia*, 2, Vindobonae 1918; *Историја Црне Горе*, II, 2, Тг 1970; И. Божић, *Немирно Поморје 15. века*, Бг 1979; М. Антоновић, *Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV век*у, Бг 2003.
Марија Копривица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ КАНТЕМИР
**ДИМИТРИЈЕ КАНТЕМИР**, војвода, историчар, композитор (Јаши, Румунија, 1673 – Дмитровск, Русија, 1723). Када му је отац именован за војводу Молдавије, послат у Истанбул као талац где је провео више од 20 година. Стекао образовање у Грчкој православној патријаршијској академији и на султановом двору, где је био у служби протокола, због чега је имао добар увид у хришћанску и исламску културу. Научио је грчки, латински, турски, арапски и персијски језик. Порта га је 1710. поставила за војводу Молдавије са задатком да надгледа влашког војводу Константина Бранковануа у којег није имала поверења. Покушао је да искористи Руско-турски рат 1710–1711, који је повео Петар Велики да одвоји Молдавију од Османског царства, али у томе није успео. Послe руског пораза на Пруту јула 1711, склонио се у Русију где је добио педесет села са 50.000 кметова. Постао је царски саветник посвећен науци. **Д.** **К.** је писац дела *Incrementa atque decrementa Aulae Othomanicae* (*Историја успона и опадања Османске империје*) које се сматра првом османском историјом у којој су комбиновани турски и европски извори. Написао и дело *Наука о музици на основу слова* у којем је приказао систем бележења нота на основу слова и *Опис Молдавије*. Један је од оснивача Академије у Санкт Петербургу и члан Академије у Берлину.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Мантран (прир.), *Историја Османског царства*, Бг 2002; И. Ортајли, *Најдужи век империје*, Бг 2004; İ. Ortaylı, *Türkiye Teşkilât ve İdare Tarihi*, Ankara 2008; S. A. Somel, *The A to Z of the Ottoman Empire*, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.
Мирјана Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ КИДОН → КИДОН
**ДИМИТРИЈЕ КИДОН** → **КИДОН**
# ДИМИТРИЈЕ (Дмитар) КРАЈКОВИЋ
**ДИМИТРИЈЕ (Дмитар) КРАЈКОВИЋ**, велики војвода (? – ?, 1456). Као велики војвода деспота Ђурђа Бранковића био је војни заповедник који је боравио у Смедереву. Његово име помиње се и у вези са неким дипломатским активностима. Тако Константин Михаиловић из Островице бележи да је деспот Ђурађ послао војводу Дмитра 1444. у дипломатско посланство краљу Угарске, као свог „знаменитог великаша", са саветом да не креће у рат против султана. Такође, велики војвода је 1446. дочекао, заједно са одабраним српским достојанственицима, деспотову будућу снаху Јелену, кћер морејског деспота Томе Палеолога и братаницу византијског цара Јована VIII, која је стигла у Дубровник с Пелопонеза. Посланство је имало задатак да двори невесту Јелену пре свадбе уговорене са деспотовим најмлађим сином Лазаром. **Д. К.** је био овлашћен и да упути позив Дубровачкој републици да пошаље своје поклисаре на свадбу. Према Сеченичком летопису, **Д. К.** је преминуо 1456.
ИЗВОР: К. Михаиловић из Островице, „Јаничарове успомене или турска хроника", *Споменик САНУ*, 1959, 107.
ЛИТЕРАТУРА: М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1999.
Смиља Марјановић Душанић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ЛАСКАРИС ЛЕОНТАРИС
**ДИМИТРИЈЕ ЛАСКАРИС ЛЕОНТАРИС**, великаш (? – ?, 6. IX 1431). Човек од поверења византијског цара Манојла II Палеолога (1391–1425). У почетку каријере се истакао као војсковођа у Мореји (Пелопонезу) и Тесалији. У време краткотрајне управе цара Јована VII Палеолога у Солуну (1403–1408) био је његов сарадник и саветник, а након што је, после Јованове смрти 1408, управу у Солуну преузео деспот Андроник Палеолог, трећи син цара Манојла II, служио је као његов тутор и фактички управитељ града све до 1415/1416. Када је 1416. у Солун доспео Мустафа Челебија, син султана Бајазита I (1389–1402), један од османских претендената, који су се између 1402. и 1413. борили за султански престо, **Д. Л.** га је отпратио за Цариград и острво Лемнос, где је овај требало да буде држан према договору између цара Манојла II и султана Мехмеда I (1413–1421). Године 1420/1421. предводио је византијско посланство Мехмеду I које је требало да преговорима спречи предстојећи османски напад на Цариград. Маја 1421. био је у новој дипломатској мисији на османском двору у Једрену, где се задесио баш у време султанове смрти. Након тога је ослободио Мустафу из заточеништва на Лемносу, истичући га као супарника новом султану Мурату II (1421–1451). Када је Мустафа потом успео да заузме Галипоље, послат је да затражи од њега да му преда град. Предводио је 1427. византијску флоту у победи над снагама деспота Карла I Токоа у бици код Ехинада. Пред крај живота се замонашио под именом Давид, а сахрањен је у Манастиру Петра у Цариграду. Имао је сина Јована Ласкариса Леонтариса.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ферјанчић, *Деспоти у Византији и јужнословенским земљама*, Бг 1960; J. Barker, *Manuel II Paleologus (1391–1425): A Study in Late Byzantine Statesmanship*, New Brunswick 1969; E. Trapp, H. V. Beyer, K. Sturm-Schnabl (ур.), *Prosopographische Lexicon der Palaiologenzeit* 6, Wien 1983.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ПАЛЕОЛОГ
**ДИМИТРИЈЕ ПАЛЕОЛОГ**, деспот (?, око 1295 – ?, после 1343). Најмлађи син цара Андроника II Палеолога (1282–1328) и царице Ирине (Јоланте) од Монферата, брат српске краљице Симониде, супруге краља Стефана Уроша II Милутина. Знаке деспотског достојанства добио је од оца већ као дете, око 1296/1297. По жељи царице Ирине, дошао је 1313/1314. у Србију, код своје сестре, краљице Симониде, и зета, краља Милутина, који га је именовао за свог наследника. Боравак у Србији му није пријао, па се убрзо вратио код мајке у Солун. Заузимао је положај управитеља Солуна (1322–1328). У грађанском рату који се 1321–1328. водио између његовог оца, цара Андроника II, и синовца, Андроника III, сврстао се на страну оца. По наредби оца, крајем 1327. предводио је византијске и савезничке српске трупе у борби против снага Андроника III, али је био принуђен да се 1328. са породицом и осталим присталицама старог цара из Солуна и околине повуче у Србију. Вратио се у Византију и 1336. био је оклеветан за учешће у завери против Андроника III, али га је интервенција његове сестре Симониде спасла детаљније истраге. У новом грађанском рату, који је 1341. почео између удовице Андроника ΙΙΙ, царице Ане Савојске, и Јована Кантакузина, стао је на страну царице. Сматра се да је имао известан утицај на њеном двору. Папа му се обраћа 1343. са молбом да се заложи за склапање уније између источнохришћанских цркава и римске цркве. Имао је троје деце, од којих је по имену позната само кћерка Ирина, која се 1340/1341. удала за Матеју, сина Јована Кантакузина. После 1343. више се не спомиње у изворима.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, VI, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: A. Papadopulos, *Versuch einer Genealogie der Palaiologen 1259–1453*, München 1938; Б. Ферјанчић, *Деспоти у Византији и јужнословенским земљама*, Бг 1960; E. Trapp, H. V. Beyer и др. (ур.), *Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit*, 9, Wien 1989.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ПАЛЕОЛОГ
**ДИМИТРИЈЕ ПАЛЕОЛОГ**, деспот (?, 1406/1407 – Једрене, 1470/1471). Син византијског цара Манојла ΙΙ Палеолога (1391–1425) и Јелене Драгаш, кћерке српског обласног господара Константина Драгаша. Деспотско достојанство добио је највероватније већ од свог оца, између 1423. и 1425. У младости, око 1429/1430, примао је годишњи приход од северноегејских острва Лемнос, Имброс и Самотрака. Између 1437. и 1439. био је у пратњи свог брата Јована VIII Палеолога (1425–1448) на сабору у Ферари и Фиренци, на којем је склопљена унија између источнохришћанских цркава и римске цркве. Након тога је, 1441–1442, од цара Јована VIII добио годишње приходе од поседа на обали Црног мора, са седиштем у Месимврији. Убрзо се побунио против брата и 1442. покушао да му, уз помоћ Турака, преотме Цариград и царску круну. Јован VIII му је одузео поседе на црноморској обали, али му је након помирења поново доделио северноегејска острва, 1447–1448. После смрти Јована VIII, 1448. покушао је да преузме царски престо, али је он ипак припао његовом старијем брату Константину XI Драгашу Палеологу (1449–1453). Након тога је преузео управљање дотадашњим Константиновим поседима у југоисточном Пелопонезу (Мореји), којима је управљао са престоницом у Мистри до 1460. Када је османски султан Мехмед II Освајач (1451–1481) заузео Пелопонез 1460, одвео га је као таоца у Једрене, али му је 1462. доделио за издржавање Енос и његове старе поседе Лемнос, Имброс и Самотраку, које је задржао до 1464. Пред смрт се замонашио под именом Давид. Умро је у Једрену 1470/1471. Са женом Теодором Токо имао је кћерку Јелену, која је 1460. одведена у харем Мехмеда II.
ЛИТЕРАТУРА: D. Zakythinos, *Le despotat Grec de Morée*, *I*, Paris 1932; A. Papadopulos, *Versuch einer Genealogie der Palaiologen 1259--1453*, München 1938; Б. Ферјанчић, *Деспоти у Византији и јужнословенским земљама*, Бг 1960; E. Trapp, H. V. Beyer и др. (ур.), *Prosopographische Lexicon der Palaiologenzeit*, 9, Wien 1989.
Предраг Коматина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ПАРЛИЋ
**ДИМИТРИЈЕ ПАРЛИЋ**, награда у области балетске уметности. Представља једну од најпрестижнијих награда у домену уметничке игре, а установило ју је Удружење балетских уметника Србије 1997. Додељује се сваке године појединцу, групи или целом ансамблу за премијерно изведене оригиналне кореографије целовечерњих и једночиних балета, за целокупан кореографски опус или за изузетну уметничко-техничку интерпретацију. Награда се уручује на дан рођења (23. октобар) Димитрија Парлића, једног од наших најистакнутијих балетских играча и кореографа, а састоји се од плакете са његовим ликом, изливене у бронзи (рад академског вајара Риста Михића), дипломе УБУС-а и новчаног дела. Одлуку доноси петочлани жири састављен од професионалаца различитог профила из области уметничке игре (драматург, балетски критичар, репетитор балета, кореограф, члан балета). Добитници су Соња Вукичевић (1997), Крунослав Симић (1999), Вера Костић (2000), Исидора Станишић (2001), Владимир Логунов (2002), Лидија Пилипенко (2004), Ансамбл Балета Народног позоришта у Београду (2005. и 2010), Ансамбл Балета Српског народног позоришта у Новом Саду (2006), Микеле Мерола (2007), Истер театар (2008), Ана Павловић Пешић (2009), Едвард Клуг (2011), Јасмин Вардимон и Исидора Станишић (2013), Далија Аћин Теландер (2014), Представа *Балерине*, Форум за нови плес СНП (2015), Милош Исаиловић и Јована Ракић (2016), Исидора Станишић (2018), Констанца Макрас (2019/2020).
ИЗВОР: [http://www.ubus.org.rs/nagradaDP.html](http://www.ubus.org.rs/nagradaDP.html).
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ СОЛУНСКИ
**ДИМИТРИЈЕ СОЛУНСКИ,** светац, великомученик (? – ?, око 306). Иако многи аутори тврде да је живео у Сирмијуму, те да су његове мошти пренете у време сеобе народа, култ се углавном развио у Солуну. Страдање свеца и његовог пратиоца Нестора вољом римског цара око 306. приказано је у три скупине описа, а најстарија је из IX в. Многобројна чуда на гробу су **Д. С.** обезбедила епитет мироточивог. Наводно спасивши град много пута, нпр. од напада Словена и Авара или од глади, постао је заштитник Солуна, а временом и целе Византије. Чудо наводног убиства бугарског цара Калојана 1207. је, вероватно, одговор на појаву учења да је **Д. С.** постао патрон обновљеног Бугарског царства након што је 1185. „напустио" освојени град. У одбрани од Нормана тада су се истакли и многи Срби – монаси свечевог храма.
До Срба је култ дошао најпре преко староседелачког становништва, потом и преко богослужбених дела, као што је канон из друге половине IX в. Методија Солунског, који је из Сирмијума управљао Панонском дијацезом. Неговање светитељевог култа, независно од бугарске, византијске или угарске власти у граду, на крају је довело до промене имена – Митровица (Сремска). Под византијском династијом Комнина, која је током XI–XII в. снажно утицала на Србију, **Д. С.** је постао заштитник ратника. Мотив победоносца и заштитника отачаства је Стефан Првовенчани пренео на свог оца у *Житију Св. Симеона*. Иако овај култ није имао општедржавни значај у српским земљама, многобројне су цркве Светог **Д. С.**: дворски комплекс у Расу, параклис у манастиру Дечани, са најстаријом сачуваном представом Калојановог убиства (1339–1340), испод тврђаве Звечан развила се Косовска Митровица. Вукашин и његов син краљ Марко су између 1344–1345. и 1376–1377. изградили Марков манастир у Сушици посвећен **Д. С**. Митровдан (26. октобра / по новом календару 8. новембра) је и за Србе био међник у годишњем циклусу, нпр. тада су плаћани трибути. Митровдан је, такође, једна од честих српских слава.
ЛИТЕРАТУРА: „Димитрий Солунский", у: *Православная энциклопедия*, Москва 2007; В. Алексић, „Белешке о култу св. Димитрија Солунског у држави Немањића", *Црквене студије*, 2008, 5.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ СУМА
**ДИМИТРИЈЕ СУМА**, властелин (? – ?, после 10. V 1334). Среће се међу одметницима од српског краља Стефана Душана (1331–1345) у време побуне властеле у Зети под војводом Богојем у пролеће 1332. Као арбанашки великаш, изгледа да је имао надлежности у крајевима јужно од реке Бојане. Млетачког трговца Николу Брујосо, који је изгледа раније пословао у Валони, **Д. С.** је пресрео, напао и опљачкао. Након венецијанске писане интервенције, српски краљ Стефан Душан се у свом писму млетачком дужду Франческу Дандолу од 10. VI 1332. обавезао венецијанским властима да ће штете које је претрпео њихов трговац бити надокнађене, чим одметник **Д. С.**, који се тада још увек скривао, падне у његове руке или се врати у покорност. Међутим, дато обећање није било испуњено. Тако су непуне две године касније, 10. маја 1334. Млечани решили да наплату штете свог трговца учине од Которана као краљевих поданика. Том приликом **Д. С.** се у изворима помиње као поданик српског краља, што би значило да је у међувремену успео да уреди односе са владаром. Намирење штете млетачког трговца се прилично одужило, тек крајем 1338. Никола Брујосо је издао признаницу којом је потврдио да нема више потраживања.
ИЗВОР: С. Љубић, *Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке републике*, I, Зг 1868.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе* II, 1, Тг 1970; К. Јиречек, *Историја Срба* I–II, Бг 1978; Р. Ћук, *Србија и Венеција у ХIII и ХIV веку*, Бг 1986; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, *Стефан Душан – краљ и цар (1331–1355)*, Бг 2005.
Дејан Јечменица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕ ХОМАТИН (Хоматијан)
**ДИМИТРИЈЕ ХОМАТИН (Хоматијан)**, богослов, охридски архиепископ (?, средина XII в. – ?, између 1236. и 1239/1240). Био је главна црквена личност у Епирској држави. У младости је стекао изванредно образовање, посебно из реторике и световног и канонског права. Најпре је био *апокрисиарије*, односно представник Охридске архиепископије при Цариградској патријаршији, а онда *хартофилакс*, односно архивар Охридске архиепископије. Залагањем епирског владара Теодора I Анђела, постављен је за охридског архиепископа 1216/1217. и одмах се суочио са чињеницом да је тринаест његових епископија фактички било под јурисдикцијом бугарског архиепископа. По питању „бугароепископа", тј. епископа који су били постављени у време бугарске владавине на простору Охридске архиепископије (после 1204), постигнуто је компромисно решење да буду смењени епископи, али не и нижи клир. За **Д. Х.** је велико искушење било стварање Српске аутокефалне цркве у рангу архиепископије (1219), у чији састав су ушле епископије које су до тада припадале јурисдикцији Охридске архиепископије. Тада је упутио врло оштро писмо првом српском архиепископу Сави, али оно није имало никаквих практичних последица. Протест је упутио и у Никеју која је Србима дала аутокефалност. Због тога што је у Солуну крунисао за цара Теодора I Анђела (1227) сукоб са Никејом се још више распламсао и довео до раскола који је трајао до 1233. Чак и кад је раскол отклоњен, **Д. Х.** је остао на непомирљивим позицијама. Изгледа да је на положају охридског архиепископа остао до краја живота. Његова писана заоставштина, коју чини око сто педесет докумената, драгоцен је извор за административну и црквену историју Епира, Србије и Бугарске у првој половини XIII в.
ИЗВОР: Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, rec. G. Prinzing, Berolini et Novi Eboraci 2002.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, „Писмо Димитрија Хоматијана Св. Сави и одломак Хоматијановог писма патријарху Герману о Савином посвећењу", *Светосавски зборник*, 1938, II („Византија и Словени", у: *Сабрана дела Георгија Острогорског*, IV, Бг 1970); Ф. Баришић, Б. Ферјанчић, „Вести Димитрија Хоматијана о 'власти Другувита' ", *ЗРВИ*, 1981, 20; Д. М. Џелебџић, *Друштво у епирској држави прве половине XIII века*, Бг 2012 (докторска дисертација у рукопису).
Радивој Радић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Александар
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Александар**, генерал, маршал двора (Ниш, 6. II 1884 – Њујорк, 3. IX 1963). Питомац 34. класе Ниже школе (1901–1905) и 19. класе Више школе Војне академије (1909–1911). У ратовима 1912–1913. био је водник у артиљеријском пуку Дунавске дивизије I позива. Био је рањен на Куманову. У I светском рату 1914–1917. био је командир 3. батерије Дунавског артиљеријског пука I позива. Био је ордонанс официр регента Александра 1917–1920. Од 1920. на генералштабној припреми. У Француској завршио курс борних кола, курс за везу и трансмисију. Био је на стажу у брдском пуку у Греноблу и три месеца у штабу корпуса у Нансију 1921. Унапређен у чин капетана 1912, мајора 1915, пуковника 1924, бригадног генерала 1929, дивизијског генерала 1934. У мирно доба био је 1905–1908. и од 1913. на дужности водника у Дунавском артиљеријском пуку, од 1908. водника у 2. дивизиону Шумадијског артиљеријског пука у Крагујевцу. Од 1913. био је командир 2. батерије Дунавског пука. После I светског рата био је командант 1. дивизиона Дунавског пука и ордонанс регента до 1920, потом шеф Оперативног одсека Ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице (МВМ). Од 1921. био је у Оперативном одељењу Главног генералштаба и наставник Тактике на Нижој школи ВA, поред редовне дужности. Од 1923. био је шеф Ђенералштабног па Оперативног одсека Ђенералштабног одељења МВМ. Од 1926. био је војни изасланик у Паризу. Именован је по жељи краља 1927. за в. д., потом и маршала Двора и на тој дужности је остао до 1934. Био је командант пешадије Дунавске дивизијске области, поред редовне дужности 1930–1931. Од 1932. био је в.д. помоћника Инспектора земаљске одбране, поред редовне дужности. Пензионисан је 1934. У Априлском рату био је командант Ибарске дивизије (резерва 3. групе армија), а после слома одведен је у заробљеништво. Из Немачке је после рата емигрирао у Брисел, потом у САД, где је и умро. Био је председник Српског комитета за помоћ (*Serbian Relief Committee*) у Њујорку. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1963. За храброст у ратовима одликован Карађорђевом звездом IV степена два пута.
ДЕЛА: *Тактика*, Бг 1922; *Наш Велики Краљ*, Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 75. годишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004; Б. Глигоријевић, Краљ Александар I Карађорђевић, I–III, Бг 2010.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Александар
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Александар**, лекар, хирург, универзитетски професор (Куршумлија, 1. IV 1924 – Београд 28. IV 2012). Током 1944. радио је на Хируршком одељењу болнице у Крушевцу. Медицински факултет у Београду завршио 1951. Почетком 1952. распоређен је на Хируршко одељење болнице у Краљеву. Специјализацију из хирургије започео је 1952, специјалистички испит положио 1956, а био је шеф Хируршког одељења 1956–1966. Током 1960. провео је три месеца на усавршавању у Паризу и три месеца у Стразбуру. На Другу хируршку клинику у Београду прешао је 1966, где је био шеф одељења, члан колегијално-пословодног одбора и директор Клинике за хепато-билио-панкреатичну хирургију. Каријеру је завршио као саветник, хабилитовао је 1972, па је исте године изабран у звање доцента. Докторирао је 1979, а 1985. биран у звање редовног професора хирургије на Мед. ф. у Београду. Уживао је репутацију изврсног хирурга с врло широким репертоаром операција. Поред скоро свих хируршких захвата из данашње опште и абдоминалне хирургије, вршио је операције код кранио-церебралних повреда, прелома костију, као и уролошке и операције на грудном кошу. Није избегавао да оперише болеснике у крајње ризичном и тешком стању, био је и несебичан учитељ. Активан у разним организацијама и удружењима: члан Здравственог савета Републике Србије, члан Хируршке секције СЛД, члан и председник Председништва СЛД (1980/81), председник Организационог одбора Десетог (1988) и Једанаестог конгреса лекара Србије (1992), члан Комисије за доделу звања примаријуса, редовни члан Академије медицинских наука СЛД, члан Удружења хирурга Југославије, Међународног хируршког друштва и Међународног друштва дигестивних хирурга. Добитник је многобројних признања, укључујући и Повељу и Награду СЛД за животно дело 1990, Ордена рада трећег реда, Ордена заслуга за народ трећег реда, Златног знака Црвеног крста и др. Пензионисан је 1989, а неколико година потом био је хирург консултант Гинеколошко-акушерске клинике у Београду, хируршких одељења у Краљеву и Аранђеловцу и Хируршке клинике Мед. ф. Клиничког центра у Крагујевцу.
ДЕЛА: коаутор, „Интрахепатичка литијаза", *Acta Chir. Iugosl.,* 1985, 32; и Р. Чоловић, З. Кривокапић, „Хируршко лечење нересектабилног карцинома главе панкреаса", *САЦЛ*, 1986, 114; и Р. Чоловић, Д. Билановић, „Опструкције дуоденума карциномом главе панкреаса после билијарног by pass-a", *САЦЛ*, 1987, 115.
ЛИТЕРАТУРА: *Билтен Универзитета у Београду*, 1985, 2336; *Медицинска академија СЛД. Биографије чланова*, Бг 1996; *Ко је ко у Србији `96*, Бг 1996; Р. Чоловић, *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006; „In memoriam. Професор др Александар Димитријевић", *САЦЛ*, 2012, 140, 5–6.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Богомир
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Богомир,** хемичар, молекуларни биолог, универзитетски професор (Крушевац, 13. V 1951 – Београд, 23. II 2020). Студије хемије завршиo је 1974. на Oдсеку за хемијске и физичкохемијске науке Природно-математичког факултета у Београду. Исте године наставља докторске студије нa Southern Illinois University у Карбондејлу (САД), где 1977. брани докторску дисертацију „Mitochondrial Genes, Nuclear Genes and Chemical Carcinogenesis" („Митохондријски гени, нуклеарни гени и хемијска карциногенеза"). Године 1979. као научни сарадник почиње да ради у Институту „Борис Кидрич", Винча, у Лабораторији за радиобиологију, где остаје до пензионисања 2016. Као добитник Фулбрајтове стипендије, постдокторско усавршавање у области молекуларне биологије онкогених вируса остварује (1981−1983) на Бејлор Колеџу за медицину, на Департману ћелијске биологије (Хјустон, Тексас). У Институту Винча оснива прву лабораторију молекуларне генетике. Од тада, ова област је у сталној експанзији, експериментално и кадровски, што резултира и променом имена у Лабораторију за радиобиологију и молекуларну генетику. За научног саветника изабран је 2005, док је функцију директора Лабораторије обављао 1991–2002. Сарађивао је са светским центрима, укључујући: Институт Жак Моно у Паризу (1980−1988), Истраживачку лабораторију Сајберсдорф у Бечу (1987), Универзитет Бен Гурион, Израел (2001) − што је обухватало и честе међусобне студијске посете. **Д.** је 1995. изабран за доцента на Биолошком факултету у Београду, а 2001. за ванредног професора, за предмет Молекуларна биологија малигне ћелије, као наследник академика Душана Каназира. Модернизовао је план наставе и ускладио га са програмом Универзитета Харвард (САД). Током 25 година руководио је пројектима Министарства за науку Србије, као и међународним пројектима. Има преко 10 патената из области истраживања. **Д.** се сматра родоначелником молекуларне генетике у Србији. Истраживања **Д.** обухватају молекуларну биологију рака односно примену метода молекуларне генетике (*PCR*, *real time PCR* итд.) у раној дијагностици малигних болести. Добитник је Субвенције Европске заједнице за науку (1990−1992), као и Награде града Београда за ауторско дело 2009.
ДЕЛА: коаутор, „Mutational and Clinico-Pathological Analysis of Papillary Thyroid Carcinoma in Serbia", *Endocrine Journal*, 2011, 58, 5; коаутор, „Different Associations of Estrogen Receptor *b* Isoforms, *ERb1* and *ERb2*, Expression Levels with Tumor Size and Survival in Early- and Late-Onset Breast Cancer", *Cancer Letters*, 2012, 321, 73; коаутор, „The Impact of PTEN Tumor Suppressor Gene on Acquiring Resistance to Tamoxifen Treatment in Breast Cancer Patients", *Cancer Biology* & *Therapy*, 2012, 13, 12.
ИЗВОР: Лична архива.
Весна Ивановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Божидар
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Божидар**, стоматолог, универзитетски професор (Београд, 29. XI 1952). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1976. Запослио се 1977. као клинички лекар на Клиници за болести уста, касније Клиника за пародонтологију и оралну медицину. Магистрирао 1982, а докторску дисертацију одбранио 1985. Постдокторске студије из области пародонтологије и оралне имплантологије завршио 1989. на Универзитету Калифорније (UCLA) у Лос Анђелесу. Специјалиста за болести уста и зуба од 1985. Изабран за асистента 1982, a редовни професор на Клиници за болести уста Стом. ф. у Београду од 1997. Шеф је предмета Основи пародонтологије и Клиничка пародонтологија, а био је шеф предмета Орална имплантологија (2006–2008). Продекан Стом. ф. у два мандата (1994–1997. и 1997–1999). Управник Клинике за пародонтологију и оралну медицину Стом. ф. 2000–2006. и 2008–2012. Посебно се бави истраживањима регенеративне терапије пародонтопатија, реконструктивне мукогингивалне хирургије и оралне имплантологије („Histologic Study of Healing of Human Periodontal Defects After Placement of Porous Hydroxylapatite Implants", *Journal of Periodontology*, 1987, 58; *Практикум болести уста*, Г. Милановац 1988; коаутор, *Орална имплантологија*, Бг 2008; коаутор, *Клиничка пародонтологија*, Бг 2011). Члан је СЛД од 1976. и Балканског стоматолошког удружења од 1994.
ДЕЛА: коаутор, „Bone Formation Within Porous Hydroxylapatite Implants in Human Periodontal Defects", *Journal of Periodontology*, 1986, 57; „Alveolar Ridge Preservation Using DFDB and Collagen Membrane", *Clinical Oral Implants Research* *14 th* 2005, 16, 4; „The Coronally Advanced Flap in Combination with Platelet-Rich Fbrin and the Enamel Matrix Derivative in the Treatment of the Gingival Recession. A Comparative Study", *European Journal of Esthetic Dentistry*, 2010, 5, 3.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Божидар Божа
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Божидар Божа**, глумац (Београд, 1878 – Ним, Француска, 1918). Рано је остао без родитеља, али је био материјално збринут захваљујући средствима добијеним откупом породичног имања. То му је омогућило глумачко усавршавање у Француској. Био је привремени члан Народног позоришта у Београду од јануара 1896. до јула 1897. кад први пут одлази у Париз где похађа часове глумачке школе Шарла Масеа. Као питомац ове школе гостовао је јуна 1899. у НП у Београду (Скендербег и Руј Блаз у истоименим комадима Ј. Поповића Стерије и В. Игоа) и стекао неподељену наклоност публике и критике која истиче његову младост, лепоту, срчаност, изванредну дикцију и свестрану студију. Био је одмерен у гесту, тачан у изразу и са сцене је деловао врло ефектно. Оцењиван је као један од највећих талената који се икад појавио на београдској сцени. Од 1900. је поново члан НП. После запаженог успеха одобрено му је 1904. једногодишње плаћено усавршавање у Паризу у школи драмског глумца Коклена. По повратку игра обасипан похвалама, али због лошег здравља 1907. иступа из НП, повлачи се у самоћу, живи код сестре Наталије Лукић, те се посвећује читању и изради механичких играчака за децу. Иако слаб и нагрижен болешћу, 1914. је мобилисан, те је са српском војском прешао Албанију, био пребачен у Тулон, затим у Ним, где је умро од шпанске грознице. Сахрањен је на српском војничком гробљу у Тијеу крај Париза. Значајније улоге: Кочкарев (Н. В. Гогољ, *Женидба*), Шајлок (В. Шекспир, *Млетачки трговац*), Кусофкин (И. С. Тургењев, *О туђем хлебу*), Госпар Влахо (И. Војновић, *Allons, Enfants!...*), Први корифеј (Еурипид, Ж. Риволе, *Алкеста*), Сид (П. Корнеј, *Сид*), Филипо (Ф. Копе, *Кремонски свирач*), Капетан Ђурашко (Ђ. Јакшић, *Јелисавета*) итд.
ЛИТЕРАТУРА: *Поменик о тридесетогодишњици Краљ. Срп. Нар. Поз. 1869–1899*, Бг 1899; П. Поповић, *Национални репертоар у Краљевском Српском Народном Позоришту*, Бг 1899; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; *Преображење*, *Драма* *Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, 2, Бг 2015.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Борислав
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Борислав**, архитекта, дизајнер (Подгорац код Бољевца, 8. IV 1934 – Барајево код Београда, 30. I 2016). Дипломирао архитектуру и дизајн 1967. на Академији примењених уметности у Београду, у класи Ђорђа Крекића и Момчила Белобрка. Каријеру је започео као дизајнер и пројектант ентеријера, учествујући на симпозијумима проналазаштва и смотрама индустријског дизајна у Загребу, Љубљани и Новом Саду. Студијски се усавршавао у Паризу, Лондону и Милану. Члан УЛУПУДС-а постао је 1970. У полетној фази развоја југословенске индустријске производње **Д.** је радио у новоформираним бироима за дизајн (фабрика текстила „Тимочанка" у Зајечару 1957, фабрика порцелана у Зајечару 1958–1968, фабрика алатних машина „Иво Лола Рибар" у Железнику 1968–1969, фабрика ЕИ „Сутјеска" 1970). Као архитекта пројектант радио је у „Народној радиности" (1971–1992). У Заводу за заштиту споменика културе Републике Србије био је ангажован на конзервацији и рестаурацији манастира Љубостиња (1968). Уз пројекте ентеријера пословних и спортских објеката („Народна радиност", Хотел „Краљевица" у Зајечару, Ловачки дом „Дубашница", Спортски центар „Влајковац" код Вршца, адаптација Народног позоришта у Зајечару 1967), радио је споменичке целине НОБ-а и НОР-а у бившој Југославији. Његова дела одликује дух интернационалне модерне, уз пејзажно уклапање скулптурално-архитектонских целина (пројекат Споменикa мира у Парку пријатељства, Нови Београд 1967; архитектонско решење Споменика НОБ-а у Италији, Гонарсо 1971; Споменик НОР-у, Баваниште 1983). Као индустријски дизајнер истакао се уникатним решењима предмета од дрвета (штафелај и масажер из 2003, заштићени у Заводу за интелектуалну својину). Учествовао је на многим изложбама у земљи и иностранству, а излагао је и као сликар и вајар. Добитник је Награде за дизајн Савезне привредне коморе Београдa (1967) и Награде УЛУПУДС-а за животно дело (2010).
ИЗВОР: Архива УЛУПУДС-а.
ЛИТЕРАТУРА: *Обликовање у Србији УЛУПУДС*: *аутори и остварења примењених уметности и дизајна*, Бг 1973.
Мирјана Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав**, правник, економски писац, универзитетски професор (Перлез код Зрењанина, 28. I 1876 – Београд, 10. II 1942). Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1895. Био је стипендиста Матице српске из Задужбине Нестора Димитријевића (1889–1900). Правне науке завршио је у Бечу и Загребу 1900. За доктора права (sub auspiciis regis) промовисан је на Универзитету у Загребу 1904. Радио је као судија више од 11 година. Хабилитирао је 1909. у Загребу радом о основном проблему вредности у светлу модерне науке, у којем је анализирао проблеме субјективних елемената теорије вредности. На Катедри националне економије при Правном факултету у Загребу именован је за доцента 1912, за ванредног професора 1913. и редовног професора 1916. Предавао је Утицај филозофије на народну економску науку (1913–1936) и Аграрну политику (1936/37). Пензионисан је 1938. када се и настанио у Београду. Објавио је више радова из области политичке економије и аграрне политике, посебно се бавећи питањем теорије вредности (*Мјесечник Правничкога друштва у Загребу*, 1904, 1909, 1924, *Архив за правне и друштвене науке*, 1924, *Економист*, 1925). Радови поред економских, садрже и правне елементе. Као студент Бечког универзитета заступао је углавном гледишта аустријске психолошке школе, маргиналистичке ставове о проблемима вредности и цене, чије критичко-генеричко разматрање има централно место у политичкој економији. Залагао се за државну интервенцију у привреди. Написао је више књига о питањима којима се бавио. Сарађивао је у многим економским и финансијско-политичким комисијама, као и у комисијама за израду закона.
ДЕЛА: *Основни проблем вриједности у свјетлости модерне знаности*, Зг 1909; *Политичка економија, 1. Увод у политичку економију*, Зг 1919; *2.* *Наука о производњи и привреди*, Зг 1919; *3.* *Наука о промету*, Зг 1921; *Наука о дохотку*, Зг 1926; *Аграрна политика*, Зг 1929; *Коалиције (Синдикати) послодаваца и радника. Тарифни уговори. Закон о новцу од 11. маја 1931*, Бг б. г.
ЛИТЕРАТУРА: *Матица српска: 1826–1926*, Н. Сад 1927; *Ново време*, 12. II 1942; *Споменица у поводу прославе 300-годишњице Свеучилишта у Загребу*, II, Зг 1969.
Љубомирка Кркљуш
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав**, ветеринар, универзитетски професор (Трстеник, 22. VII 1926 – Београд, 31. VII 2002). Дипломирао 1953. и докторирао 1960. на Ветеринарском факултету у Београду. Изабран за асистента на Катедри за радиологију и физикалну терапију (1953) за наставни предмет Основи радиологије и физикалне терапије. На овој Катедри и у овом звању остао до 1962, када је изабран у звање доцента за предмет Фармакологија и токсикологија. За редовног професора изабран 1978. Усавршавао се у Стокхолму, Цириху и Милану. Учествовао на више светских конгреса фармаколога. Био шеф Катедре за фармакологију и токсикологију 1975–1991. и декан ВФ 1977–1979. Изучавао терапијске примене ултразвука, радиолошку дијагностику обољења животиња, примену хлорпромазина у ветеринарској медицини, тровања животиња органофосфорним једињењима, примену витамина D у ветеринарској медицини, као и профилактичку употребу лекова у ветеринарској медицини. Био председник Савезне комисије за регистрацију лекова, председник Савезне комисије за медицинску електронику и др. За успешан рад у струци и друштвене активности добио признања: Орден рада са златним венцем, две плакете Града Београда, Повељу Културно-просветне заједнице Београда и др.
ДЕЛА: „Прилог епидуралној миелиографији паса", *AV*, 1956, 6; коаутор, „Experimental Research on the Value of Temporary Partial Prothesis in Pneumonectomy ", *British Veterinary Journal*, 1962, 4; и Д. Живанов, „Улога и значај простагландина", *ВГ*, 1979, 9; и M. Jezdimirović, V. Varagić, „The Acute Development and Quick Disappearance of Tolerance to Nitroglicerol in the Isolated Bovine Abdominal Aorta", *AV*, 1991, 5–6.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1976–1986*, Бг 1986; *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1986–2011*, Бг 2011; 75 *година Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936–2011*, Бг 2011.
Милан Ж. Балтић; Зоран Д. Јевтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав**, историчар и теоретичар уметности (Београд, 24. IV 1967). Дипломирао 1991. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Магистрирао 1995. на Катедри за историју и теорију уметности Универзитета у Кенту, а докторирао 2012. на Универзитету уметности у Београду. Од 2002. предаје на Високој школи за ликовну и примењену уметност, а од 2009. на Новoj академији уметности у Београду, где стиче звање доцента 2014. Од 2011. води курс о кустоским студијама на Универзитету уметности у Београду. Главна **Д.** интересовања су уметничке праксе у ХХ в., уметност и култура у социјалистичкој Југославији, савремена визуелна уметност у Југоисточној Европи, кустоске праксе, теорија визуелне културе и филма. Од друге половине 80-их објављује есеје о савременој уметности, филму и популарној култури у разним часописима, између осталих и у *Видицима*, где је био уредник за визуелну уметност. Од 1995. до 1997. стални је ликовни критичар дневника *Наша Борба*, а од краја 90-их објављује есеје и студије и у иностраним часописима за уметност, културу и теорију (*Siksi*, *Springerin*, *Flash Art*, *Source*, *Praesens* и *Afterall*) и у каталозима међународних изложби (Манифест у Љубљани и Луксембургу, Бијеналe у Истанбулу и Сиднеју). Приредио више десетина зборника текстова, уметничких монографија и каталога, а са другим кустосима од 1995. реализовао је међународне изложбе савремене уметности, међу којима су „Конверзације" (2001), „Музеј Стеделијк на Ушћу" (2004), „Situated Self" (2005), „У раскораку" (2007) и „Gud Lajf" (2012). Два пута је био кустос Павиљона Југославија на венецијанском бијеналу (2003, 2009), а његови кустоски пројекти били су излагани и у музејима и галеријама у Хелсинкију, Њујорку, Ослу и Утрехту. Као кустос учествовао је у непосредној продукцији пројеката уметника (М. Томић, М. Беженару, М. Нелсон, Ф. Колинс, А. Стром, З. Тодоровић, К. Конрад, И. Грубић, Џ. Лемби). Заједно са Б. Стојкановићем и Б. Анђелковић водио је едукативни пројекат ,,Школа за историју и теорију уметности/слике" (1999–2002). Добитник је награда ,,Др Лазар Трифуновић" за ликовну критику и ,,Др Душан Стојановић" за теорију филма, као и две награде Друштва историчара уметности Србије (1999, 2005).
ДЕЛА: *Ово никад није било: сликарство Предрага Нешковића*, Бг 2015; *Потрошени социјализам: култура, конзумеризам и друштвена имагинација у Југославији (1950–1974)*, Бг 2016; и Б. Анђелковић, ,,The Body, Ideology, Masculinity, and Some Blind Spots in Post-Communism", *Art and Theory of Post-1989 Central and Eastern Europe: А Critical Anthology*, New York 2018.
ЛИТЕРАТУРА: С. Пулис, ,,Бранислав Димитријевић: интервју", *Пешчаник*, 23. III 2017; Б. Михаиловић, ,,Интервју недеље: Димитријевић о распаду СФРЈ: између југоносталгичарске и тоталитарне парадигме", *Радио Слободна Европа*, 20. V 2017; К. Ћук, ,,Интервју: Бранислав Димтријевић, историчар уметнoсти", *Време*, 3. Х 2019.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав Брана
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав Брана**, стоматолог, књижевник, универзитетски професор (Београд, 27. XI 1939 – Београд, 31. VII 2015). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1963. На Клиници за максилофацијалну хирургију од 1966. стручни сарадник; асистент од 1969, а од 1995. редовни професор. Специјалиста за ортопедију вилица и стомaтолошку протетику (1969). Магистрирао 1976. темом „Поремећаји говора особа са стеченим дефектима горње вилице и/или меког непца и обнова протетском реконструкцијом", а докторирао 1980. тезом „Заступање фонијатријских принципа у формирању горњовиличних постресекционих протеза". Као стипендиста Британског савета усавршавао се у Великој Британији 1973, а 1982. у Паризу. Члан СЛД од 1965. и председник Секције за историју медицине СЛД од 2009; члан Председништва Југословенског, сада Српског, удружења за медицинско право 1998, Британског института за максилофацијалну технологију (IMFT – *Institute of Maxillo-Facial Technology*, од 2000. под новим називом Институт максилофацијалних протетичара и технолога, *Institute of Maxillofacial* *Prosthetists and Technologists* – IMPT). Од 1987. почасни доктор Државног медицинског универзитета у Јеревану, где је основао Кабинет за максилофацијалну хирургију, од 1995; почасни члан Академије медицинских наука од 2008. Његове области истраживања су: максилофацијална протетика, биоматеријали, трауматологија, форензичка стоматологија, медицинско право, историја медицине и стоматологије, а посебан допринос је дао увођењу и развоју максилофацијалне протетике, са нагласком на проблематику обнове говора. Бавио се и књижевношћу, те објавио романе *Умрети у Јерменији* (Бг 1995), *Београдски кошмар Михаила Булгакова – Псеће срце други део* (Бг 2004), збирку прича *Шева у врту – предсказања* (Бг 1993), писао је и сценарија за научне и документарне филмове: *Протезе и говор*, 1977 (награђен плакетом „Никола Тесла" на фестивалу научног и документарног филма 1977); *Легенда о Драгоманцима*, 2004, те радио-драме\*: Балканска метода\*, *Чудотворац Западног фронта* и *Руски Леонардо* итд.
ДЕЛА: коаутор, „Teleskopkronen in Verbindung mit der Postresectionsprothese", *Ősterreiche Dental Zeitung*, 1971, 10; „Доња вилица и говор (I)", *СГС*, 1981, 5; „Доња вилица и говор (II) ", *СГС*, 1982, 1; „Доња вилица и говор (III)", *СГС*, 1982, 2; *Максилофацијалне протезе и говор*, Г. Милановац 1984; „Протетичка реконструкција после лечења малигних тумора лица и вилица", *САНУ, Научни скупови XXI, Одељење мед. наука*, 2, 1984; *Протезе лица*, Бг 1988; коаутор, *Трауматологија и максилофацијална протетика*, Бг 1992; *У контејнеру* – *записи српског војног хи*р*урга* *1916–1918*, Бг 2001; *Стоматологија и култура*, Бг 2002; *Водич за родитеље*, Бг 2004.
ИЗВОР: Лична архива.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранко Брандим
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранко Брандим**, геолог, универзитетски професор (Крушевац, 4. V 1891 – Београд, 13. I 1959). Избијање балканских ратова је омело, а I светски рат прекинуо његово студирање на Минералошко-петрографској групи Филозофског факултета у Београду. Учествовао је у I светском рату, у 1. ђачкој чети, у борби на Ветернику 1917. био тешко рањен и остао инвалид. У Греноблу студирао геологију, затим се вратио у Београд и наставио прекинуте студије. Дипломирао 1921. на ФФ и изабран за асистента. Тих година учествовао је у изради геолошке карте околине Београда у размери 1:25 000. Боравио је 1926/27. у Паризу, на Сорбони и у Музеју природних наука, код професора А. Лакроа и Ж. Орсела, где је упознао нове методе минералошких и петрографских испитивања. Овај боравак користио му је за израду докторске дисертације *Авала. Петрографско-минералошка студија* (Бг 1931) на ФФ 1930. У Паризу је објавио два научна рада у *Записницима Париске академије наука*. Од оснивања Геолошког института 1931. био је његов спољни сарадник. У II светском рату био је у заробљеништву у Немачкој, али је 1942. као тежак болесник ослобођен и пуштен кући. За редовног професора изабран је 1948. Предавао је Агрогеологију до краја живота. Био је хонорарни научни сарадник Геолошког института САН од 1947. и руководио геолошким испитивањима кристаластих терена у Србији. Био је шеф Катедре наука о земљишту на Пољопривредном факултету у Београду, хонорарни професор Aгрогеологије на Пољ. ф. у Новом Саду (од 1954) и Шумарском факултету у Београду. Бавио се минералогијом, петрографијом, регионалном геологијом, агрогеологијом и педологијом. Најзначајнији су му радови из петрографије (нарочито вулканских стена) и агрогеологије. Први је код нас, у околини Београда, почео да проучава жичне стене коришћењем хемијских анализа и основао прву хемијску лабораторију у Минералошко-петрографском заводу. Пошто се у Паризу упознао са новом методом проучавања металичних минерала помоћу микроскопа за одбијену светлост, набавио је 1929. такав микроскоп и тада је започео развој рудне микроскопије у Србији. Био је члан Српског геолошког друштва од 1920, а његов председник 1953–1959. Огледао се и у књижевности пишући хумористичко-сатиричне приче и козерије (*Забушанти и друге ратне хумореске*, Бг 1930). Његове козерије емитоване су на Радио Београду у емисији „Час хумора". Био је један од оснивача *Ошишаног јежа*.
ДЕЛА: *Агрогеологија за студенте Пољопривредно-шумарског факултета*, Бг 1946; *Упутство за вежбе из агрогеологије*, Бг 1949.
ИЗВОРИ: *Геолошка библиографија Југославије* I–II, Бг 1952, 1966; *Сто година Српског геолошког друштва 1891–1991*, Бг 1992; В. Јовић, *Из историје геологије у Србији*, Бг 2002; *Живот и дело српских научника*, IХ, Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: M. Богдановић, Д. Александровић, „Др Бранко Димитријевић", *Зборник радова Пољопривредног факултета Бг* 1959, 277; М. Павловић, „Бранко Димитријевић", у: *Геологија Србије. I Историјски развој*, Бг 1977.
Видојко Јовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Василије Васа
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Василије Васа,** чиновник, политичар (Ражањ код Алексинца, 1. I 1868 – Нишка Бања, 28. VII 1939). Филозофски факултет Велике школе завршио у Београду. Службу започео као наставник мушке основне школе у Дервену (Сврљиг) 1892–1895, а затим био предавач у Смедеревској гимнaзији (1895–1898). Након доношења закона о средњим школама, отпуштен је из државне службе 1898. Потом се запослио у царинској служби те радио у царинарницама на Јавору (1900–1903), Доњем Милановцу (1903–1904), Београду (1904–1905, 1907–1910), Нишу (1906–1907), Шапцу (1910–1911) и Скопљу (1913). Био је и предавач на Државној трговачкој академији у Београду. Након I светског рата постављен је за начелника Министарства трговине и Министарства финансија, а затим је од 1923. па до пензионисања 1926. провео на месту директора Царине. Бавио се и политичким и националним радом. Био је одборник Београдске општине: у првом мандату биран на изборима 1923, а затим постављен указом Министарства унутрашњих послова 1936, када је ушао у Финансијски одбор, Одбор за трговину и кланицу и Одбор за таксе и пијаце у Београдској општини. Био је члан (од 1921), а затим и председник Управног одбора Чиновничке банке. Одликован је Орденом Св. Саве III степена и Орденом белог орла V степена.
ИЗВОР: Шематизам Краљевине Србије, 1893–1896, 1898, 1901–1908, 1910–1912, 1914.
ЛИТЕРАТУРА: *Министарство финансија Краљевине Југославије: 1918–1938*, Бг \[1939\]; *Политика*, 30. VII 1939; 5. IX 1939; М. К., „Васа Димитријевић", *Београдскe општинске новине*, 1939, 8; *Споменица 75-годишњег рада: 1881–1956, Прва економска средња школа*, Бг 1956.
Татјана Пивнички Дринић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир**, архимандрит, богословски писац, апологет (Сефкерин, јужни Банат, 1. II 1868 – Манастир Месић, 3. III 1928). После Новосадске гимназије и Карловачке богословије завршио је 1897. Богословски факултет у Черновицама. Радни век почео је као епархијски службеник и катихета у Вршцу, али је убрзо изабран за катихету у Будимпешти (1897). Следеће године је рукоположен у чин свештеника и до 1905. био помоћник пештанског пароха. У то време положио је докторски испит и био промовисан за доктора православног богословља. Замонашен је 1907. и са чином протосинђела био управник богословског семинара, а са чином архимандрита старешина манастира Месић код Вршца, до 1924. када је пензионисан. Поучне и богословске радове објављивао је у црквеној штампи. Редовни члан Матице српске постао је 1895, а 1904. члан Књижевног одељења. Рад *Дуван је отров* издала је Матица српска (Н. Сад 1894), а руски превод наградило књижевно друштво из Лавова. Објавио је више расправа о назаренима у полемичком и апологетском духу (*Један разговор са назаренима*, Пан. 1894; *Назаренство. Његова историја и суштина*, Н. Сад 1894; *Зашто се у нас назаренство шири и како би то могли спречити*, Н. Сад 1898), од којих је два рада Матица српска новчано наградила, а рад *Како је наш Деда-Живан оставио назаренство* (Бг 1898) наградио је Свети архијерејски сабор Краљевине Србије тако што је платио штампање 2.000 примерака.
ДЕЛА: *Зборник проповеди*, Ср. Карловци 1903; *Побожни*, Будимпешта 1903; *У сјају слободе*, Вш 1918; *Моја одбрана према насртајима* *„Нове зоре"*, Вш 1920; *Верски покрет у Чехословачкој*, Бг 1921; *Из мојих бележака*, Вш 1922.
ЛИТЕРАТУРА: М. Косовац, *Српска православна митрополија карловачка по подацима из 1905*, Ср. Карловци 1910; „Архимандрит Владимир Димитријевић", *Весник Српске цркве*, 1927, 4.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир**, публициста, издавач, уредник (Скопље, 28. III 1934 – Арм, Француска, 28. VI 2011). Син Димитрија Димитријевића, Цинцара, који се са породицом доселио у Београд 1939. и отворио велику сајџијску радњу на Теразијама. Уписао је Правни факултет у Београду, али је емигрирао 1954, прво у Милано, затим у Цирих. Био је баштован, ноћни чувар, физички радник, 1958. добио посао у књижари *Neuchâtel*, а 1962. постао продавац у великој књижари *Payot* у Лозани (Швајцарска). Године 1966. основао је у Лозани издавачку кућу *L'Age d'Homme*, једну од најактивнијих на француском говорном подручју (сваке године објављивала је нових 110 наслова), која је била највећи издавач словенске литературе у Западној Европи. Седиште је имала и у Паризу, а књижаре у Лозани, Бриселу, Београду и Москви. Прва књига из српске књижевности коју је **Д.** објавио на француском језику био је *Дневник о Чарнојевићу* Милоша Црњанског 1986. Почетком 80-их његово издање *Сеоба* Црњанског на француском језику било је проглашено за преводилачки подухват године. Међу преводима из српске књижевности предњачила су и дела Б. Станковића, Љ. Симовића, А. Тишме, Д. Ћосића, као и Б. Шћепановића. Окупљао значајне писце, филозофе, историчаре, публицисте. Вођен идејом да направи мост између Истока и Запада, у Београду је створио издавачки центар, како би путем идеја и књига обновио културне везе са светом раскинуте идеологијом, политиком и ратом. Међу ауторима објављеним у Србији су: Душан Т. Батаковић, Патрик Гофман, Жак Патерно, Радивој Поповић, Владимир Волков, Пјер-Марија Гало и др. Награде: Вукова награда 1991; „Издавач године" на Београдском сајму књига 1997; „Златни беочуг" за заслуге учињене српској култури 2008. Трагично је изгубио живот у саобраћајној несрећи, на путу од Швајцарске ка Паризу.
ДЕЛО: *Живот је као округла лопта*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: L. Helly, „Vladimir Dimitrijevic, fougueux fondateur des Éditions l'Age 'Homme", *Canal Académie*, 13. XI 2011; М. Милановић, *Биографски лексикон. Српски писци у расејању*, *1914–2014*, Бг 2015.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Владимир**, публициста, књижевни критичар (Чачак, 16. III 1969). Групу српског језика и књижевности Филолошког факултета у Београду завршио 1994, магистрирао 2010 (*Светац српског језика: рана читања Mомчила Настасијевића*, Г. Милановац 2011, с поговором Ј. Делића). Пре магистратуре о истом писцу објавио студију *Високо је записано: од коби до Христа у делу Момчила Настасијевића* (Г. Милановац 2004). На Фил. ф. докторирао 2016 (*Тржиште или храм: становиште Владимира Вујића*, Бг 2016; *Из епа у филм: књижевни критичар Владимир Вујић*, Кв 2019). Од 1991. похађао Православну мисионарску школу у Београду, а од 1994. ради као професор гимназије у Чачку. Био вероучитељ и катихета (1994–2008), те инспектор верске наставе у Драгачеву (2003–2008). Као публициста залаже се за одбрану традиционалних вредности и хришћанског погледа на свет. Објавио књиге о живом православном наслеђу, односу рок културе и православља (*Од Елвиса до Антимадоне*, Бг 1999; *Пут у Нигдину: Рок музика у доба нихилизма*, Г. Милановац 2007), о сектама, окултизму, вештичарењу, о црквеном животу, односу православља и католицизма, проблемима савременог екуменизма (*Евроунијаћење: Православље и папизам на крају историје*, Г. Милановац 2008), о србофобији итд. Са становишта политичког конзервативизма писао о савременој породици, политичком хомосексуализму, реформи образовања, а његови наступи доводили су и до судских спорова. **Д.** пише са журналистичком ужурбаношћу и полемичком страшћу православног интелектуалца.
ДЕЛА: *У тамници херметичког круга: православље о Хесеу и Јунгу*, Бг 1994; *Јагње и змија: православље и неогностичка психологија*, Г. Милановац 2007; *Обнова или обмана: литургијска реформа и криза римокатолицизма*, Г. Милановац 2007; *Прећутана културна историја Срба*, Бг 2012; *Побуњеници и смислотворци*, Бг 2014.
ЛИТЕРАТУРА: С. Антонић, „Хришћански антиглобализам", у: *Културни рат у Србији*, Бг 2008; Д. Хамовић, „Ослобођена мисао Владимира Вујића", *Печат*, 2017, 458.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војин
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војин**, правник, универзитетски професор (Ријека, 9. VII 1932 – Београд, 5. X 2012). Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1956, када одлази на стажирање у седиште УН у Њујорку, где је провео годину дана. Докторирао је на ПФ у Београду 1965. одбранивши рад „Право уточишта на територији стране државе – територијални азил". На истом факултету биран је у свим звањима: за асистента 1960, а за редовног професора 1983. Од 1969. до 1985. био је члан Извршног комитета Светске федерације удружења УН у Женеви (потпредседник 1979–1983) и председник Академског института за истраживање мира и политике безбедности Универзитета у Хамбургу од 1981. Године 1983. постаје члан Комитета за људска права (известилац 1987–1989, а потпредседник 1989). Био је генерални секретар Савеза удружења за УН Југославије (1967–1983) и председник Југословенског форума за људска права и правну сигурност грађана од његовог оснивања (1988). Основао је Београдски центар за људска права. Биран је за почасног доктора Универзитета „Мек Гил" у Монтреалу и Универзитета Кент (Кентербери), био је члан Венецијанске комисије Савета Европе, члан Сталног арбитражног суда у Хагу, комесар Међународне комисије правника, председник Правног савета Председника Републике Србије и члан Савета за борбу против корупције. Године 1998, због тога што се супротставио тадашњем Закону о универзитету, ускраћено му је да ради на ПФ у Београду, те је позив професора наставио и окончао на ПФ Универзитета „Унион" у Београду. У својству гостујућег професора држао је предавања у Сарајеву, Сплиту, Вирџинији (САД), Ослу и Лунду (Шведска). За људска права се залагао не само у својим многобројним радовима него и у јавним наступима, у новинама и на телевизији. Превео је више међународних докумената о људским правима и сачинио обимну збирку *Људска права ‒ међународни документи* (Бг 1993), с упоредним српским и енглеским текстом. Истиче се његова синтетичка анализа стања људских права у земљама 90-их година у визионарском делу *Неизвесност људских права* (Ср. Карловци ‒ Н. Сад 1993). После скоро тридесет година од штампања овог дела стање људских права није забележило велик напредак. Непогрешиво је оценио да је прелаз од самовлашћа ка демократији суочен са препрекама, а да је демократија која настаје груба и површна. Избори су прихватани као чисти и кад су били засновани на дефектном изборном систему или спровођени без слободе изражавања, информисања и удруживања. За владајућу већину нема ограничења која би потицала из људских права. Постоји „стварна опасност неометане тираније стварних или још горе: симулираних већина" и угрожавања права мањина свих врста (узимајући у обзир и многољудну „мањину" сиромашних, па се због тога „прелазак у демократију не може одвојити од напретка у области људских права".
ДЕЛА: *Територијални азил*, Бг 1969; *Појам безбедности у међународним односима*, Бг 1973; *Тероризам*, Бг 1982; *Страховлада*, Бг 1985, *Human Rights Today*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: *Сто педесет година Правног факултета (1841‒1991)*, Бг 1991; В. Ракић Водинелић, „In memoriam – Вишак живота – Војину Димитријевићу", *Правни записи*, 2012, 3, 2.
Илија Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војислав
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војислав**, дизајнер, вајар, сликар (Подгорац код Бољевца, 8. IV 1934 – Београд, 24. I 2017). Дипломирао 1967. на Одсеку за вајарство Академије примењених уметности у Београду, код Р. Станковића, а продукт дизајн у класи Б. Теофановића. Од 1970. био је члан УЛУПУДС-а и SPID-YU ICSD. Звање истакнутог уметника имао је од 1993. Каријеру дизајнера започео је у Фабрици сатова „Инса" у Земуну, да би потом, до 1999, радио у Фабрици медицинских уређаја „Сутјеска" у Београду. Медицински апарати реализовани по његовим идејним решењима нашли су примену у здравственим установама Србије, Русије, Пољске и Израела. Дванаест **Д.** модела продукт дизајна заштићено је код Савезног завода за интелектуалну својину Србије. Често је излагао широм Југославије, као и у Немачкој, Израелу, Пољској, Русији, Канади и Грчкој. Добитник је низа значајних признања за дизајн, међу којима су: Награда Октобарског салона (1977), диплома „Добар дизајн" (1978, 1980), награде Привредне коморе Београда (1986, 1997), диплома и статуета на Сајму медицине у Скопљу (1987), Награда Привредне коморе Југославије (1988), диплома и сребрна медаља „Никола Тесла" (Нови Сад, 2007). Награду УЛУПУДС-а за животно дело добио је 2000. Иако је највише био ангажован као дизајнер, **Д.** се успешно бавио и скулптуром – фигурама и портретима снажног израза до асоцијативне апстракције геометријског или органског типа, али и сликарством, посебно прозрачним акварелима у духу поетског реализма. Награђиван је на конкурсима за меморијалну и парковску скулптуру, за споменике палим борцима у Чачку (1962) и Титовом Велесу (1963), Споменик мира и пријатељства на Новом Београду (1965) и Споменик палим борцима НОБ-а на територији Италије (Гонарс, 1971).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Бојић, *Акварели*, Бг 1983; Д. Вуксан, *Димитријевић Војислав – Воја*: *продукт дизајн медицинских уређаја и апарата*, Бг 1996.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војо
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војо**, сликар (Сарајево, 20. V 1910 – Сарајево, 12. VIII 1980). Завршио Државну уметничку школу у Београду 1936, затим двогодишњи академски течај, након чега одлази у Париз, где се усавршава у атељеу Андреа Лота. Под утицајем Пикасове *Гернике* ствара једно од најзначајнијих дела – *Рат у Шпанији* (1937). Тада настаје и дело *Сјећање на моју земљу Босну*, као и два линореза *Ми смо за мир* и *Ми нећемо рат* које излаже са „Независнима" (1937/38) у Београду. Средином 1939. враћа се у Сарајево, где заједно са истомишљеницима оснива Уметничко друштво „Collegium Artisticum" и организује своју прву самосталну изложбу. Највећи део његових радова из овог периода пропао је приликом усташких напада у Сарајеву 1941, када му је атеље у потпуности опљачкан и руиниран. Учетвовао је у II светском рату од 1941, када ради на ликовно-пропагандним пројектима. Као члан редакције *Борбе* у Дринићима радио је илустрације за *Борбу*, *Жену данас*, *Вијести* и све брошуре које су тада излазиле. Године 1944. у Тузли издаје мапу мотива из *Борбе*, под насловом *Графика*. После ослобођења вратио се у Сарајево, основао Удружење ликовних умјетника и организовао Школу за ликовну умјетност, поставши њен први директор, а затим професор. У то време је на згради Земаљске банке, данашње Вјечне ватре, постављен његов рад, портрет Тита, дужине 18 м. Наредних десет година радио је мотиве из борбе, а међу честим мотивима је и град Сарајево. Обиман послератни опус **Д.** препознатљив је и по делима: композиција за спомен-собу Младој Босни, модел за стопе Гаврила Принципа (утиснуте у бетону као споменик Сарајевском атентату), монументалне композиције у Кафани „Парк" и у Фабрици дувана „Сарајево", *Сарајево у киши*, *Јабланови*, *Катастрофа*, *Живот*, витраж у холу Историјског музеја, с поруком ,,Смрт фашизму, слобода народу". Његов опус развијао се од социјално ангажованог сликарства, преко мирнијих мотива и форми (*Портрет Исмета Мујезиновића*, 1939; *Улица под снијегом*, 1951) и геометријске апстракције (*Порука*, 1973) до концептуалних сликарских пракси када користи и несликарске материјале (најлон, жица, новине). Био је под утицајем различитих сликарских праваца – фовизма, надреализма, експресионизма и апстрактног сликарства. Његов стилски опус последица је друштвено-политичког контекста у којем је педесет година деловао као неуморни протагонист уметничких збивања у БиХ, измештајући у сферу естетике и стваралаштва идеје политичке револуције, комунизма и опште критике друштва. Овакав приступ сликарству није стављао у службу револуције и друштвене ангажованости, него је револуционисао саму мисао о сликарству, што уједно представља зачетак модерне уметности у БиХ. Био је члан АНУБиХ. Поводом стогодишњице од рођења, Умјетничка галерија БиХ у Сарајеву приредила му је 2010. ретроспективну изложбу. Његови радови чине саставни део многих јавних збирки (Умјетничка галерија БиХ, Музеј Сарајева, Земаљски музеј).
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Младеновић, *Слике Воје Димитријевића*, Бг 1955; З. Живковић, *Ретропективна изложба Воје Димитријевића (1910–1981)*, Сар. 2010.
Марија Ристић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Гаврило
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Гаврило**, иконописац, дуборезац (Рисан, последња четвртина XVII в. – околина Колашина, после 1734). Најстарији син Димитрија Даскала, родоначелника бококоторске сликарске школе, старији брат Рафаила, Георгија и Данила Димитријевића. Осим бављења сликањем и дуборезом, у колашинском крају подучава псалтиру и основној писмености (1734). На раскошно дуборезбареном оквиру иконе *Успења Богородичиног* у манастиру Морача, за које се мисли да је рад његовог оца, **Д.** је 1713. oставио запис о рукоделисању о свом трошку у трајању нешто мање од годину дана. Мада остала своја дела није потписивао, претпоставља се да би његове могле бити још две морачке иконе – *Богородица са Христом и светима* (1711–1712) и *Св. Јован Крститељ са сценама из живота* (1714), заједно са малим позлаћеним рамом за средишњу фигуру Св. Јована Крститеља, са мотивима дубореза из познатог репертоара бококоторске иконописне школе. Сва је прилика да је његов и сликарски недовршен *Деизис* на изрезбареном позлаћеном царском надверју, вероватно данас у ризници манастира Прасквица из 1714. **Д.** је био вешт брзопотезни цртач са осећањем за детаље, ставове, покрете и гестове које преузима из стварног живота. Био је склон обилној употреби позлате али сведеној палети од највише три боје за схематизовану позадину. Због израженог графизма – цртежа црном бојом на златној позадини, његове сликане драперије изгледају лагане, лепршаве и незавршене, па одударају од светитељских ликова у преовлађујућем мрком инкарнату. Уз оца Димитрија Даскала и калуђера Максима Тујковића био највештији дрворезбар у школи Димитријевића-Рафаиловића. Његов уметнички рад прати се свега неколико година, између 1711. и 1714. када, помажући оцу, неке радове изводи и самостално.
ЛИТЕРАТУРА: П. Мијовић, *Бококоторска сликарска школа XVII–XIX вијека: I. Зограф даскал Димитрије*, Тг 1960; Т. Кријешторац, *Бококоторски иконописци Димитријевићи-Рафаиловићи*, Пераст 2002; З. Ракић, ,,Бококоторски сликар Димитрије и манастир Морача", у: *Манастир Морача*, Бг 2006; М. Живковић, ,,Мање познате и непознате иконе из ризнице манастира Прасквице: дела сликара Радула, Димитрија и Максима Тујковића", *Зограф*, 2012, 36; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 1, Н. Сад 2013; Љ. Стошић, ,,Бококоторска сликaрска школа 1680–1860", *Даница*, 2014, 22.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Георгије
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Георгије**, сликар, дуборезбар (Рисан, крај XVII в. – Рисан, XVIII в.). Сликарство учио код оца Димитрија Даскала, заједно са тројицом своје браће – Гаврилом, Рафаилом и Данилом. Међу неколико његових потписаних и атрибуираних радова, најранија је икона-читуља у облику диптиха са исписаним именима мушких и женских чланова породице капетана Симе Милутинова Томашевића (ризница манастира Савина, 1740). Његове потписане и датиране иконе су *Деизис са апостолима* (1748) и *Ваведење Пресвете Богородице* (1759) у Цркви Св. Ђорђа у Шишићима (Горњи Грбаљ), док је *Богородица са Христом и светима* из Културно-повијесног музеја у Дубровнику у веома лошем стању. Из истог музеја могла би бити његова и икона *Деизис са светима* из средине XVIII в. са сачуваних шест попрсја у доњем делу, што се чини по његовом читљивом рукопису. На основу уговора из 1747, **Д.** је израдио и иконостас за Цркву Св. Спаса у Ластви (Горњи Грбаљ) по угледу на његове већ насликане олтарске преграде за храмове Св. Илије у Ластви и Рођења Пресвете Богородице у Подластви, али ниједна од ове три дрвене преграде није сачувана. Његов сликарски рукопис одликују општа шематизованост, страх од празног простора испољен у композиционом пренатрпавању, здепасте фигуре малих глава, дебелих вратова и забринутих очију упртих у посматрача. Препознатљив је по немарном али сигурном цртежу, испошћеном колориту и хладним тоновима са израженим сенкама на инкарнату. Обилато се служио позлатом не само за позадину него и за шрафирање да би иконе подсећале на стару православну зографију. Упркос склоности ка архаизмима, прихвата одређене иконографске новине, па Богородица у *Благовестима* на једној сцени стоји са вретеном у руци, а на другој клечи пред пултом са отвореном књигом. У својој раној фази израђивао је једноставни и плитки дуборез који се у његово време двоструко више плаћао од сликаних делова иконостаса. Његов рад прати се 19 година, између 1740. и 1759.
ЛИТЕРАТУРА: П. Мијовић, *Бококоторска сликарска школа XVII–XIX вијека: I. Зограф даскал Димитрије*, Тг 1960; Т. Кријешторац, *Бококоторски иконописци Димитријевићи-Рафаиловићи*, Пераст 2002; Љ. Стошић, ,,Бококоторска сликарска школа 1680–1860", *Даница*, 2014, 22.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Данило
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Данило**, сликар (Рисан, после 1704 – Рисан, после 1757). Четврти и најмлађи син родоначелника бококоторске сликарске школе Димитрија Даскала, брат Гаврила, Рафаила и Георгија Димитријевића. Будући да је у Рисанском катастику за 1704. на италијанском 11. марта записано да ,,Димитрије Даскал звани писац" (,,Mitar dascal detto pisaz") као страно лице живи са женом, ћерком и три сина, **Д.** је, као најмлађи брат, био рођен вероватно после те године. За њега се зна једино на основу натписа изнад улаза у Цркву Св. Николе у Главатима (Доњи Грбаљ): у натпису је стајало да ју је **Д.** 1757. самостално живописао, али је црква до темеља порушена крајем XIX в. Збуњује податак да је једну цркву **Д.** украсио фрескама, што упућује на то да је својевремено морао бити добар и цењен сликар, а да ниједно друго његово дело није сачувано. Под претпоставком да је натпис добро ишчитан, могуће је да се изненада повукао из породичног посла или се још његових дела крије међу сачуванима из ове иконописне радионице. Док се више икона са његовим потписом или карактеристичним дуктусом из прве половине XVIII в. не пронађе, о одликама његовог стила ништа се поуздано не може рећи.
ЛИТЕРАТУРА: П. Мијовић, *Бококоторска сликарска школа XVII–XIX вијека: I. Зограф даскал Димитрије*, Тг 1960; Т. Кријешторац, *Бококоторски иконописци Димитријевићи-Рафаиловићи*, Пераст 2002; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 1, Н. Сад 2013.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Даница
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Даница**, археолог (Беч, 30. V 1922 – Београд, 1. III 2004). Дипломирала je историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1955. Била је сарадница Народног музеја у Београду (1951–1954), а након тога прва управница новооснованог Народног музеја у Земуну, све до интегрисања те куће у Музеј града Београда 1968. Године 1971. запослила се у Институту за изучавање историје Војводине у Новом Саду, који је 1975. био прикључен тамошњем ФФ, где је била ангажована у настави историје раног средњег века, античке и ране средњовековне цивилизације. Пензионисала се 1979. Бавила се античком историјом и археологијом Срема и суседних области, при чему се истичу теренска истраживања Прогара и Сапаје и проучавање организације римске речне флоте. Била је посебно посвећена археологији Сармата, сеобе народа и Авара и рашчитавању етничке слике Војводине тог доба (и Ј. Ковачевић, З. Вински, *Сеоба народа. Археолошки налази југословенског Подунавља*, Земун 1962; и Ј. Ковачевић, З. Вински (ур.), *Проблеми сеобе народа у Карпатској котлини.* *Саопштења са научног скупа 13–16. децембра 1976*, Н. Сад 1978). Учествовала је у истраживањима некропола Јаково–Кормадин, Чика, Војка и Чаревци код Сланкамена. Многобројна теренска истраживања, публикације, али и организација изложби и међународних научних скупова проистекли су из њене сарадње са водећим домаћим научницима оног времена, нарочито са Јованом Ковачевићем. Била је чланица Управног одбора и Одбора за друштвене науке Матице српске, где је коруководила пројектом „Антички театар на тлу Југославије". Осим запаженог присуства на међународној научној позорници, била је веома активна на домаћој културној сцени. Добитница је Октобарске награде Земуна.
ДЕЛА: „Гепидска некропола Кормадин код Јакова", *РВМ*, 1960, 9; *Шајкашка. Историја*, I, Н. Сад 1975„Die Häfen der Classis Flavia Pannonica des Donausektors von Bassianae (Taurunum–Cusum)", *Roman Limes on The Middle and Lower Danube*, Bg 1996.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; У. Белић, *Родна димензија енциклопедијског текста: интердисциплинарни приступ*, докторска дисертација, Универзитет у Новом Саду, 2016.
Иван Бугарски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије**, свештеник, комитски војвода (Ђаковица, 1881 – Ниш, 17. XII 1917). Завршивши Призренску богословију прешао је у Србију и радио као свештеник и учитељ у селима уз српско-турску границу. Са чином резервног официра више пута је као комита прелазио на територију под турском влашћу. За њега је знала и аустроугарска обавештајна служба и означила га као опасног по монархију. У Првом балканском рату учествовао је као добровољац четник, а 1915. у I светском рату су га Бугари заробили и интернирали у логор у Старој Загори. Побегао је августа 1916. и у селу Гајтан у Јабланици формирао тајну комитску чету. Са браћом Влаховић формирао је Јабланички комитски одред који је у време Топличког устанка имао преко 5.000 бораца. У Обилићу је фебруара 1917. проглашен за војводу и постао начелник штаба одреда. Под његовом командом код Бојника је уништена једна бугарска потерна јединица, што је означило почетак Топличког устанка. Заузевши Лебане, кренуо је на Лесковац, али га је зауставио Коста Пећанац. Када је отпочео напад на слободну територију, држао је положај од Дољевца до Лебана, преко 30 км. Уживао је углед код сабораца, не само као свештеник, него и као храбар борац и одлучан командант, од миља назван „Поп Мита комита". После пропасти устанка придружио се Кости Војиновићу. Био је на трећем месту међу уцењеним устаничким вођама. Јавио се добровољно да српској команди у Солун однесе извештај о устанку и герилској борби, али су га код Тетова Бугари ухватили, пребацили у Ниш, зверски мучили и стрељали.
ЛИТЕРАТУРА: И. Симић, „Димитрије Димитријевић звани 'поп Мита комита', парох гргурски и војвода Топличког устанка", *Преглед цркве Епархије нишке*, 1938, 8–9; А. Митровић, *Устаничке борбе у Србији 1916–1918*, Бг 1987; *Топлички устанак – место у историји*, Бг 1999.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије**, протојереј, професор, богословски писац (Врање, 21. V 1907 – Београд, 21. XI 1987). После завршене Богословије у Призрену (1928), студирао је богословље на Старокатоличком факултету у Берну (1928–1931). На Богословском факултету у Београду дипломирао 1933. Радни век отпочео је као суплент Богословије у Сремским Карловцима, а затим као катихета у Четвртој и Петој мушкој, те Четвртој и Другој женској гимназији у Београду. Kратко време био је парох у Петници код Ваљева. Oдбранивши докторску дисертацију на БФ у Београду 1945, изабран је за доцента на истом факултету за предмет Хришћанска етика и прошао сва звања до редовног професора (1959). У чин ђакона и свештеника рукоположен је 1936, протојереј је постао 1948, а протојереј-ставрофор 1962. Пратио је живот и рад западних хришћана и радио на међусобном приближавању свих хришћана. Слао је студенте на постдипломске студије на Запад, учествовао на родоским конференцијама, био члан Комисије СПЦ за вођење богословског дијалога са старокатолицима и повереник Светског савета цркава у Женеви. Учествовао је на многим протестантским скуповима одржаним по Европи и у бившој Југославији. У дијалогу православних са римокатолицима држао је стручна предавања у Нидералтајху (1964, 1965), а на конгресима Међународне понтификалне мариолошке академије (Лисабон 1967, Загреб, Рим 1975, Сарагоса, Беч) више предавања о Пресветој Богородици. На екуменским симпозијумима у Регенсбургу (1970, 1971, 1972, 1981, 1985) држао је предавања о Светим тајнама православне Цркве виђеним из перспективе црквеног предања и литургијског живота. БФ је обележио 80-годишњицу његовог рођења, 50-годишњицу свештеничке службе и 40-годишњицу рада на БФ, објавивши библиографију од 124 његова рада (*Богословље*, 1987, 1). Говорио је пет страних језика, читао, превoдио и писао, највише на немачком (25 радова и 15 приказа).
ДЕЛА: „Питање аутономије морала у односу на Бога као елементарни етички проблем", *Зборник Православног богословског факултета* (*ЗПБФ*), 1950, 1; „Етика старозаветног откровења", *ЗПБФ*, 1951, 2; „Питање остварљивости етичких заповести Господа Исуса Христа", *ЗПБФ*, 1954, 3; *Морално богословље (Православна етика)*, I–II, Бг 1970, 1974; „Die Mutter Gottes der Ostkirche der ersten Jahrhunderte", *Akta Congressus Mariologici*, Roma, 1970, 2.
ЛИТЕРАТУРА: П. Симић, „Протојереј-ставрофор Димитрије Димитријевић, редовни професор Богословског факултета", *Богословље*, 1987, 2; „Протојереј-ставрофор др Димитрије Димитријевић, редовни професор Богословског факултета", *Гласник СПЦ*, 1988, 1.
Радомир В. Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Београд, 2. IV 1936 – Београд, 13. V 1983). Дипломирао је 1959, а докторирао 1973. на Грађевинском факултету у Београду, где је провео свој радни век (1960–1983). За редовног професора изабран је 1983. године. Предавао је Статику конструкција, Статику конструкција 2 и Програмирање и рачунске машине. Држао је наставу на Факултету техничких наука у Новом Саду и ГФ у Подгорици. У наставу је увео програмирање и тачну методу деформације, чиме је допринео да грађевински инжењери у Србији веома рано почну да користе рачунаре у пројектовању. Био је иницијатор циклуса семинара за грађевинске инжењере *Иновације знања у области техничке механике и теорије конструкција* (1981–1982). Његова научна активност обухвата четири области: нумерички поступци у теорији конструкција, динамика конструкција и земљотресно инжењерство, стабилност конструкција и вискоеластичност. Дао је допринос развоју нумеричких поступака за прорачун напонско-деформацијског стања брана, претходно напрегнутих АБ мостова, високих зграда, челичних силоса и резервоара, који су нашли практичну примену кроз разне студије и прописе. Посебно се истиче студија *Унапређење и рационализација пројектовања и израде челичних силоса* (и М. Ђурић, Бг 1975).
ДЕЛА: *Рачунарско програмирање*, Бг 1975; *Статика конструкција*, Бг 1978; *Тачна метода деформације*, Бг 1981.
ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996*, 1–2, Бг 1996.
Марија Нефовска Даниловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије Мита
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије Мита**, дипломата, народни посланик, књижевник (Крагујевац, 18. XII 1879 – Београд, 4. XI 1952). Завршио је Велику школу у Београду (1901), а потом радио као практикант у Министарству просвете и црквених дела (1900–1901), професорски приправник и суплент у гимназији у Крагујевцу (1901–1903), чиновник Пресбироа (1905–1907) и писар у Министарству иностраних дела (1907–1913). Током балканских ратова био је у служби Треће армије као војни обвезник чиновничког реда. Новембра 1913. одређен је за вицеконзула у Солуну, а априла 1914. постављен за секретара посланства у Софији. Током I светског рата писао је чланке за неколико руских и француских листова. Расправа *Данашња Бугарска и њене претензије* (Ниш 1915) изашла је исте године на енглеском и француском. Био је комесар Војне мисије у Бугарској од марта до јула 1920. Радио је при Министарству финансија 1921–1923. На парламентарним изборима 1923. изабран је за народног посланика на листи Народне радикалне странке. Као краљев повереник и један од виђенијих радикала имао је честе контакте са Стјепаном Радићем (1925–1928), покушавајући да допринесе постизању српско-хрватског споразума. Био је у уредништву социјално-културно-политичког часописа *Воља*, који је излазио у Београду 1926–1928. и током 1930. За народног посланика биран је 1931. на земаљској листи Петра Живковића и 1935. на листи Богољуба Јевтића. Прикључио се Југословенској радикалној заједници и као поверљив човек Милана Стојадиновића постао председник Финансијског одбора у Народној скупштини, али је фебруара 1936. пришао опозицији. Био је члан управе Радио Београда (1939–1940), а јануара 1941. изабран је за помоћника министра просвете Михе Крека. Био је члан масонске ложе *Шумадија* у Београду. Након II светског рата био је главни сведок у процесу против адвоката Драгића Јоксимовића.
Милан Гулић
Био је члан редакције часописа *Словенски југ* (1905), а сарађивао је у многобројним часописима и дневној штампи. Преводио је са руског песме и приче А. С. Пушкина, Ф. И. Тјутчева, И. С. Тургењева, А. П. Чехова, О. Н. Чјумина, а са енглеског поезију Џ. Г. Бајрона. Дела су му превођена на француски, руски, албански и немачки језик. У Паризу је штампао превод спева *Смрт Смаил-аге Ченгића* И. Мажуранића. Написао је извођене позоришне комаде: *Рачуни* (1911), *На прагу* (1914), *Пировање* (1926), *Љубавник своје жене* (1929), *Сестра Леке капетана* (1932), *Вечити Вавилон* (1934), *Кањош Мацедоновић* (1937), *Цвијета Зузорић*. У рукопису је остао *Дневник*, вођен 1941–1944, те више песама и чланака о позоришту („Добрица Милутиновић", „Наше позориште крајем прошлог и почетком овог века"). Четири драме објављене су му 1998.
Станиша Војиновић
ДЕЛА: *Приче*, Мостар 1909; *Ново-пазарски санџак и његови етнички проблеми*, Бг 1912; *Привреда и трговина у Новој Србији*, Бг 1913; и Е. П. Семенов, *Предательство Болгарiи. Документальная Исторiя Болгаро-Сербской войны 1913 г. и вступленiе въ лоно германизма 1914–1915*, СПб 1916; *Савез Бугарске са Германијом пред судом слободне Русије*, СПб 1917; *Куманово и Брегалница*, Бг 1923; *Данашња Русија и Југославија*, Бг 1934; *Против конкордата говор*, Бг 1937; *Ми и Хрвати. Хрватско питање 1914–1939*, Бг 1939; *Совјетска спољна политика*, Бг 1940; *Les Albanais dans la question de la vieille Serbie et de la Macédoine*, Paris, s. a.
ИЗВОР: АЈ.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Народно претставништво. Сенат. Народна скупштина*, Бг 1935; С. Скоко, *Други балкански рат*, Бг 1968; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији* *1919–1929*, Бг 1979; Д. Ненезић, *Масони у Југославији (1764–1980)*, Бг 1984; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; С. Цветковић, *Између српа и чекића. Репресија у Србији* *1944–1953*, Бг 2006; И. Ристић, „Дипломатско-конзуларна представништва и представници Краљевине СХС у Бугарској 1920–1929", *Архив*, 2012, 1–2; С. Мићић, „Непознанице о посети Димитрија Димитријевића Турској марта 1929. године", *ТИ*, 2014, 1.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије Мита Р.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије Мита Р.**, управник поште, народни посланик (?, срединa XIX в. – Науса, Грчка, 5. VIII 1916). У поштанској струци радио је 1873. у Београду, а наредне године прешао у Крагујевац. Ту је 1876. учествовао у народном бунту познатом као „Црвени барјак". Био је међу учесницима који су били затворени па је изгубио државни посао. У судском процесу, због недовољно доказа да је био у колони демонстраната, ослобођен је. Прихватајући нове политичке идеје, прикључио се Радикалној странци након њеног формирања. Вратио се поштанском послу и радио у Параћину и околини, одакле је 1881. изабран за народног посланика Параћинског среза. У време абдикације краља Милана постао је управник поште у Београду, а 1893. именован за управника главне поште у Београду. За контролора је премештен 1894, а 1897. наименован за поштанског инспектора у Београду. У Министарство грађевина, у поштанско-телеграфско одељење, прешао је 1900. и наредне године постао шеф тога одсека. Био је у српској делегацији која је маја 1903. била на Међународном телеграфском конгресу у Лондону. За управника поште у Крагујевцу именован је 1905, али је већ наредне године пензионисан. Реактивиран је почетком августа 1908. и постављен за секретара Поштанско-телеграфског одељења у Министарству грађевина. За управника поште поново је постављен 1910, где се са мањим прекидима задржао све до I светског рата. Био је на месту управника поштанског одељења Врховне команде када се са војском повлачио преко Албаније и стигао у Грчку, где је и умро.
ИЗВОРИ: Шематизам Србије 1873–1876, 1879–1912, 1914; *Србобран*, 16. V 1903; *Српске новине*, 1906, 144; 1908, 175; *Црвени барјак у Крагујевцу 1876*, I–II, Краг. 1976.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века*, Бг 1924.
Драгош Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије Т.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Димитрије Т.**, неуропсихијатар, универзитетски професор (Лугавчина код Смедерева, 19. X 1891 – Београд, 14. III 1961). Студије медицине у Фрајбургу и Берлину прекинуо због избијања I светског рата. Након рата наставио је студије на Медицинском факултету Прашког универзитета и дипломирао 1921. У периоду 1922–1932. радио је као лекар опште праксе по местима Србије (Куршумлијa, Обреновaц, Пожаревац, Смедеревска Паланка). Од 1932. до 1947. био је асистент Неуропсихијатријске клинике у Београду. Након II светског рата изабран је за доцента (1947) Мед. ф. и Неуропсихијатријске клинике у Сарајеву на предмету Неуропсихијатрија. Хабилитовао је за ванредног професора темом *Неурозе са талмопатским појавама* (1951), а потом изабран и за редовног професора. Облашћу неуропсихијатрије почео се бавити 1924. Једно време боравио је на Клиници за неуропсихијатрију код професора Ј. Пелнаржа у Прагу. Радове из области неуропсихијатрије почео je објављивати 1927. у домаћим и немачким, француским, чехословачким, швајцарским, америчким и румунским медицинским часописима и листовима (*Excerpta* *Medica* и др.). Највећи број радова бави се неурозама а мањи број шизофренијом (*О супкортикалном психизму по концепцији Хашковца*, б. м. 1932; и Л. Станојевић, *Случај вишеструког убиства у халуцинаторно–параноидној психози код хроничног енцефалита*, Бг 1933; *Прогресивна парализа и њено кретање у Душевној болници у Београду од 1900. до 1933*, б. м. 1940; *Неурозе са таламопатским појавама*, Сар. 1953; *Шизастенија*, Сар. 1954; *Хистерија као неуродинамични проблем*, Сар. 1956). Уз помоћ професора Р. Вартенберга постигао је да се у светској неуролошкој литератури призна значај нашег првог неуролога и писца Лазе Лазаревића. Учествовао је на многим домаћим и светским конгресима неуролога (Женева, Париз, Јасеника, Цирих и др.). Био је члан Друштва лекара Србије, Друштва лекара БиХ, Југословенског друштва лекара, члан Председништва Удружења југословенских неуропсихијатара и члан Редакционог одбора часописа *Медицински архив*. У страним удружењима био је члан Међународног удружења за неуровегетативна истраживања и почасни члан Удружења француских неуролога. Одликован је Орденом рада II реда (1959).
ДЕЛА: *Клиничка и анатомска посматрања код једног случаја монголизма*, б. м. 1935; *Случајеви убиства код хроничног енцефалита*, б. м. 1935; *О дистоничним поремећајима код хроничног енцефалита*, б. м. 1935; *Случај постенцефалитичне дистоније са психотичним појавама*, б. м. 1936; *Условни* *рефлекси и сан*, б. м. 1936; *Испитивање конституције код епилепсије*, Бг 1938; *Хронични алкохолизам и личност*, б. м. 1939; *Проблем епилепсије у дечје доба*, б. м. 1939; и Л. Станојевић, *Случај малигног тумора мозга под видом обољења цереброспиналних опни*, Бг 1939; и Л. Станојевић, *Клинички значај periartritis nodusa за ретину*, Бг 1940; *Личност као динамично-структурни појам*, Сар. 1958.
ИЗВОР: *Медицинска библиографија ФНР Југославије: 1944–1953*, Бг 1955.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Римски, „Проф. др Димитрије Т. Димитријевић", у: *30 година Медицинског факултета у Сарајеву*, Сар. 1976; И. Машић, *Наставници и сарадници Медицинског факултета у Сарајеву: 1946–2006*, Сар. 2006.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Добри (Добривоје)
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Добри (Добривоје)**, учитељ, књижевник, уредник (Богдање код Трстеника, 20. I 1910 – Београд, 8. I 1982). Учитељску школу завршио у Јагодини (1927/28). Био је учитељ у Македонији, у крушевском крају, а од 1937. у Александровцу и Бовану код Крушевца. По ослобођењу је први уредник крушевачке *Победе* (1944), директор ОШ „Вук Караџић", Историјског архива и Народног музеја у Крушевцу, активиста КУД „Абрашевић", покретач Књижевног клуба „Багдала" (1958) и први одговорни уредник истоименог часописа. Његова прва збирка песама *Из ђачке болничке собе* штампана је у ужичком *Подмлатку* 1928, још док је био у Учитељској школи. Почео је као песник интимне и социјалне оријентације с темама из македонског простора (*Голема жалба*, Круш. 1940, забрањена), а после рата наставио је активистичком лириком *Грађанин комуне* (Круш. 1962) с вером у „просту класу народа". Теме његових послератних песама везане су за завичајне топониме са културолошким и друштвеним значењима (црква Лазарица, меморијални споменик Слободиште, слободарски Јастребац, копаонички Брус као „престоница наше планете" и др.), за непосредни живот и доживљај природе. Најбољом његовом књигом сматра се *Пехар од земље* (Круш. 1970), а објављене су му и изабране песме *Грана доброте* (Круш. 1980, избор и предговор Љ. Ђидић).
ДЕЛА: коаутор, *Лирика*, Круш. 1933; *На коњу од ваздуха*, Круш. 1962; *Младо небо Србије*, Круш. 1964.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Николајевић, „Добри Димитријевић: *Грађанин комуне*", *Браничево*, 1962, 8, 4; Р. Константиновић, *Биће и језик – у искуству песника српске културе двадесетог века*, 2, Бг – Н. Сад 1983; Б. Јовановић, „Чудо до звезда подигнуто", *Багдала*, 1992, 34.
Милош Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгољуб
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгољуб**, правник, универзитетски професор (Ниш, 6. IV 1913 – Београд, 22. IV 1991). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1935. Боравио у Немачкој на студијском усавршавању 1937/38, био адвокатски приправник у Београду и судијски приправник у Нишу, а 1939. положио судијски испит. Приликом поновног боравка у Немачкој 1940/41. ухапсио га је Гестапо, па је током 1941. и 1942. био у концентрационом логору Дахау. По повратку у земљу био је судијски приправник у Београду, па је по молби премештен у Ниш, а после ослобођења Ниша радио је у правној служби ЈНА. На ПФ у Сарајеву изабран је за асистента 1948. на предмету Кривично право. Докторирао је на ПФ у Загребу 1950. с темом „Кривична дела против привреде ФНРЈ", па је потом изабран 1957. за ванредног професора. Октобра 1958. са ПФ у Сарајеву прешао је на ПФ у Београду, где је изабран за редовног професора 1964. Пензионисан је септембра 1981. Поред кривичног права, бавио се и криминологијом и другим кривичноправним дисциплинама – упоредним кривичним и кривично процесним правом (и М. Стефановић, *Кривични поступак*, Бг 1961; *Кривично процесно право*, Бг 1963, књига је доживела десет издања). Био је почасни доктор правних наука ПФ у Тибингену. Чланке је објављивао у: *Југословенској ревији за криминологију и кривично право*, *АПДН*, *Годишњаку Правног факултета у Сарајеву*, *Прегледу*, *Народној милицији*, *Нашој законитости*, *АПФБ*, *Народној управи*, *Финансијском гласнику*. С енглеског и француског је превео неколико стручних књига, а написао је велик број предговора за књиге из области којима се бавио.
ДЕЛА: *Основи кривичног права Федеративне Народне Републике Југославије: Општи део*, Сар. 1953; и М. Стефановић Златић, Ђ. Лазин, *Кривично процесно право*, Бг 1986.
ИЗВОР: Архива ПФ у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стефановић, „Драгољуб Димитријевић (1913–1991)", *АПФБ*, 1991, 4.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгољуб Драган
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгољуб Драган**, вајар, цртач, универзитетски професор (Чаири код Трстеника, 23. V 1950). Факултет примењених уметности (ФПУ) у Београду завршио је 1977. Неколико година је радио у вајарском атељеу на Венчацу као стручни сарадник смотре „Мермер и звуци". Од 1989. до 2015. био је професор на ФПУ, у више мандата шеф одсека Примењено вајарство, продекан 1998–2000, председник Савета Факултета 2004–2006. Један је од твораца манифестације *Београдски читач*. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а, чији је био секретар и в. д. председника. Од 1970. дела је представљао на преко сто изложби у Југославији и иностранству. Поред више првих награда на конкурсима за споменике који су реализовани (Крушевац, Зворник, Шековићи), добио је и награду за скулптуру на Мајској изложби (1982), Годишњу награду УЛУПУДС-а (1982, 1983, 1998), Сребрну медаљу Универзитета уметности (1995), Другу награду на југословенском конкурсу за споменик Николи Пашићу (1998), Прву награду за скулптуру малог формата (Шабац, 2010), Другу награду за споменик Исидори Секулић (Београд, 2012). Главни део **Д.** богатог и разноврсног вајарског стваралаштва чине меморијална пластика и друге скулптуре постављене у јавном простору: *Торзо* (Бања Јунаковић, 1989), *Споменик палим ратницима и жртвама ратова 1912–1918* (Крушевац, 1993), *Светислав Тиса Милосављевић* (Бањалука, 2002), *Споменик борцима погинулим у отаџбинском рату 1992–1995* (Зворник, 2003), *Петар Кочић* (Београд, 2007), *Монах Теодосије* (манастир Рујан код Ужица, 2011), *Стефан Твртко I Котроманић* (Херцег Нови, 2013), *Кнегиња Милица* (Трстеник, 2013). Рађене су у широком експресионистичком распону, од стилизованог реализма до лирско-синтетичких асоцијативних органских форми. Успешно се бави и цртежом.
ЛИТЕРАТУРА: *50 година Факултета примењених уметности*, Бг 1999; С. Петровић, *Драгољуб Димитријевић*, Шабац 2011; Љ. Јелисавац Катић, *Доајени Факултета примењених уметности*, Бг 2018.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Београд, 1890 – Београд, 12. I 1977). На Грађевинском факултету у Београду студирао је од 1909. до 1914, са прекидима због балканских ратова и I светског рата. Дипломирао је на Политехници у Торину 1918. Од 1919. радио је у Одељењу за грађење железница. Од 1930. до 1934. држао је предавања из Трасирања и грађења железница и путева на Геодетској академији проф. Андоновића, а од 1933. сарађивао у Државном правобранилаштву као технички стручњак Министарства саобраћаја. По позиву Кирила Савића, постао је асистент 1930. на ГФ за предмет Железнице, а за доцента је изабран 1932. Држао је наставу из Трасирања и обележавања железница и Одржавања железница. Шеф одсека за Доњи строј и мостове Генералне дирекције железница (ГДЖ) био је од 1938. до 1941, када је постављен за начелника Грађевинског одељења ГДЖ. С овог места је смењен за време окупације. За вишег саветника у Одељењу за грађење железница постављен је 1945. На позив К. Савића, од 1948. до 1949. као хонорарни наставник држао је наставу из предмета Тунели, а 1950. изабран je у звање ванредног професора. Пензионисан је 1961. у звању редовног професора.
ДЕЛА: *Тунели*, Бг 1955; *Тунели и железнице*, Бг 1964.
ИЗВОР: Архива ГФ.
ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996*, 1–2, Бг 1996.
Горан Младеновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир Лола
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир Лола**, новинар, технички уредник (Краљево Село код Књажевца, 12. VI 1902 – Београд, 27. IV 1990). Као несвршени ученик гимназије повлачио се са српском војском преко Албаније и школовање за време I светског рата наставио у савезничкој Француској. Након ослобођења и уједињења матурирао је у Трећој београдској гимназији 1920, а затим студирао Правни факултет у Београду. У свет журналистике ушао је 1922. као новинар *Новог листа* и *Правде*, а после краћег времена прешао је у *Политику*, где се афирмисао као новинар црне хронике. Од 1923. био је редован члан Београдске секције Југословенског новинарског удружења. Затим је као новинар радио и у судској, београдској, унутрашњополитичкој и спољнополитичкој хроници. Као аутор текстова потписивао се и у *Политикином забавнику* који је покренут 1939. Најзначајније новинарске успехе доживео је као извештач са великих међународних скупова и манифестација. Пре II светског рата ангажовао се и у новинарској струковној организацији, као и око покретања чувеног листа *Ошишани јеж*, посебно се интересујући за техничка решења и дизајн тог медија. Обављао је захтеван посао ратног извештача *Политике* током Хитлеровог напада и окупације Пољске. Због тих извештаја и књиге *СССР у слици и речи* (Бг 1940) за време II светског рата **Д.** је више пута ислеђиван у нацистичкој тајној полицији Гестапоу, под чијом присмотром је био за време окупације. Убрзо по ослобођењу већ у новембру 1944. ангажовао се у редакцији листа *20. октобар*, а од априла 1945. радио на послу сарадника техничког уредника листа *Глас*. Након II светског рата престао је да се активно бави новинарством и посветио се техничким аспектима уређивања штампаних медија. Тим обликом медијске делатности бавио се на вешт и рафиниран начин, достижући у тој области изузетне домете и преносећи богато знање на млађе колеге. Захваљујући његовом труду стасала је генерација врсних техничких уредника који су га 1976. изабрали за доживотног почасног председника Секције техничких уредника Удружења новинара Србије. У Краљевини Југославији Орден Св. Саве трећег реда добио је 1940, док му је у социјалистичкој држави уручен Орден рада са златним венцем 1965.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Два века српског новинарства*, Бг 1992.
Владимир Баровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин**, свештеник, писац, уредник (Гложане код Свилајнца, 6. I 1867 – Београд, 6. VIII 1934). По завршеној Београдској богословији служио у Крагујевцу као ђакон при старој цркви и вероучитељ Више женске школе. Од 1899. био је парох у Београду и вероучитељ Гимназије „Кнез Милош Велики" (1901–1904), Казненог завода (1904–1914) и Треће београдске гимназије. Радни век је завршио као парох при Марковој цркви. Научним и новинарским радом почео је да се бави још као ученик богословије, у IV разреду. Почео је радовима из литургике, потом следе они у вези са материјалним положајем свештеника, односом државе и цркве, те радови у вези са пчеларством, које је било један од предмета у богословијама (*Историјски развитак богослужења у православној цркви*, Краг. 1893; *Црква и Држава*, Н. Сад 1919; *О рационализацији и индустријализацији пчеларства*, Н. Сад 1933). У Крагујевцу уређује календар *Жича* (1897–1900), у Београду покреће и уређује свој лист *Пастирска реч* (1901–1911), потом уређује *Весник српске цркве* (1908–1914), листове *Хришћанин* (1911–1913) и *Весник* (1919–1921). Да би остварио независност у раду, **Д.** је стекао своју штампарију.
ДЕЛА: *Богородичини празници*, Бг 1912; *Све-штеничко питање о преуређењу материјалног стања*, Бг 1912; „Пчеларско задругарство", у: *Задружни календар*, Бг 1937.
ЛИТЕРАТУРА: *Педесетогодишњица Треће београдске гимназије са извештајем за школску 1909–1910. годину*, Бг 1910; В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин Апис
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин Апис**, генералштабни пуковник (Београд, 17. VIII 1876 – околина Микре код Солуна, 26. VI 1917). Рођен у београдској занатлијској породици, рано је остао без оца, па је бригу о породици преузела сестра Јелена, која је била учитељица. Основну школу учио je у Краљеву и Нишу, а гимназију у Нишу и Београду. По завршетку седмог разреда гимназије ступио је у 26. класу Ниже школе Војне академије 1893. Школовање је успешно окончао 1896, као шести у рангу од укупно 65 младих официра у класи. По завршетку школовања распоређен је на дужност командира вода у 1. батаљону 7. пешадијског пука Дунавске дивизијске области у Београду, а следеће јесени постављен je на место командира вода и наставника у Пешадијској подофицирској школи. На тој дужности остао je до јесени 1898, кадa је након положеног ригорозног пријемног испита примљен на школовање у 8. класу Више школе ВА. Током школовања 1899. унапређен je у чин поручника. Вишу школу ВA завршио je 1900, као пети у рангу од укупно 12 официра у класи. Потом је годину дана био на дужности командира 1. чете 24. пешадијског батаљона. Од октобра 1901, пошто је положио сложен и захтеван пријемни испит, примљен је на генералштабну припрему при Главном ђенералштабу, где су се млади официри припремали за највише дужности у војсци. Током генералштабне припреме унапређен је 1902. у чин капетана друге класе. Опште незадовољство владавином Александра Обреновића, тешко стање у војсци, одсуство јасне националне политике и низ тешких скандала на двору условили су настанак и ширење завере против краља у круговима либералских и дела напредњачких политичара, старијих официра и присталица династије Карађорђевић. Као неприкосновеног вођу своје класе на ВА, која је била тешко погођена низом финансијских рестрикција и отпуштањем знатног броја питомаца са школовања од којих је један извршио самоубиство, поручник Антоније Антић, сестрић министра и индустријалца Ђорђа Генчића, увео га је у заверу. Његовим пристанком завера је добила нов импулс и нове присталице, које је он личним угледом и харизмом лако придобијао, махом у редовима официра своје генерације.
Приликом извођења Мајског преврата у ноћи 28/29. V 1903. тешко је рањен. Пошто се опоравио од задобијених рана, приступио је 1904. новоформираном Главном одбору Четничке акције који је координирао герилске акције у јужним српским крајевима. На тај начин започео је национални рад коjeм се посветио до краја живота. Успешно је положио испит за генералштабног официра и маја 1905. из рода пешадије био преведен у генералштабну струку. Месец дана касније унапређен је у чин капетана прве класе. На лични захтев одобрено му је одсуство ради усавршавања и учења немачког језика у Берлину. Из Немачке се вратио у јесен 1906, те је одређен на службу у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војног. Као вођа млађих завереника пресудно је утицао на старије официре заверенике да се у интересу државе повуку, пристану на пензионисање и тиме омогуће српској влади да испуни захтеве Велике Британије, која је обнову дипломатских односа условљавала уклањањем старијих завереника из војске. Од марта до 3. X 1907. био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизијске области у Београду. Одатле је премештен у Ваљево, на место помоћника начелника штаба Дринске дивизијске области, где је остао до почетка маја 1909, неуморно радећи на ратним припремама команди, јединица и установа те дивизијске области током Анексионе кризе (1908–1909). Заједно с млађим завереницима подржао је абдикацију престолонаследника Ђорђа Карађорђевића, којег је сматрао неподесним за будућег владара и стао уз принца Александра. На његову иницијативу образована је Главна инспекција, на чијем челу се налазио млади престолонаследник Александар, који је на тај начин требало да упозна војску и њене потребе. Док је био на служби у Ваљеву, августа 1908. унапређен је у чин генералштабног мајора. Премештен у Крагујевац, на положај команданта 1. батаљона 11. пешадијског пука „Карађорђе" Шумадијске дивизијске области. Одатле је јула 1910. поново распоређен у Београд на дужност начелника штаба Коњичке дивизије. На том положају био је до почетка мобилизације српске војске за рат против Турске у јесен 1912.
Након Анексионе кризе млађи завереници су се активније окренули националном раду, долазећи због тога, као и због инсистирања на хитним новчаним издвајањима за потребе модернизације и опремања војске, у честе сукобе с радикалским владама. Одбијање владе да изађе у сусрет захтевима Срба из Османске империје, који су тражили помоћ ради супротстављања младотурском режиму, довели су до тога да се они за помоћ обрате млађим завереницима. Истакнути национални радник Богдан Раденковић је у том циљу иницирао настанак тајне организације „Уједињење или смрт", по угледу на немачка и италијанска тајна друштва из времена борбе за национално уједињење, и инсистирао на учешћу **Д.** у раду организације. Оснивање листа *Пијемонт*, гласила организације, помогао је великом новчаном сумом и престолонаследник Александар. Подстакнут интригама и суревњивошћу Петра Живковића и Јосифа Костића, престолонаследник, који је имао наглашене владарске амбиције и по природи зазирао од свакога ко би евентуално могао да угрози његове позиције, почео је већ од 1912. да се убрзано удаљава од **Д**. Пред почетак балканских ратова, **Д.** је био на челу посебне обавештајне мисије, послат код албанског првака Исе Бољетинца, коjeг су српске власти обилато материјално помагале током његових устанака против младотурског режима, да утврди како ће се држати у моментима кад буду почеле операције српске војске. Разговор је резултирао неформалним договором о будућој Бољетинчевој неутралности, чега се он у наредним данима није држао. Вративши се у Београд непосредно пред почетак мобилизације, **Д.** је преузео дужност начелника Штаба Коњичке дивизије, која је требало да оперише на главном правцу наступања српске војске у саставу Прве армије, под номиналном командом престолонаследника. Непосредно по завршетку мобилизације тешко се разболео, па је морао да преда дужност. Убрзо је о трошку престолонаследника послат на лечење у Берлин, код тада чувеног бактериолога доктора Цина, јер се током мисије на Косову отровао некуваним козјим млеком. Током боловања, јануара 1913. унапређен је у чин генералштабног потпуковника. С боловања се вратио у лето 1913, те је непосредно по демобилизацији српске војске постављен на место шефа Обавештајног одсека Операцијског одељења Главног ђенералштаба. Упоредо с осталим дужностима, уз паузу током ратова и боловања, од 1910. па до почетка I светског рата предавао је Стратегију на Нижој школи ВА.
По завршетку балканских ратова налазио се на челу групе официра која се оштро успротивила владиној уредби о приоритету цивилних над војним властима на простору новоослобођених области. Почетак I светског рата одложио је расплет кризе, која је довела до краљевог повлачења и расписивања ванредних парламентарних избора. **Д.** је помогао омладинцима који су припадали организацији „Млада Босна" да припреме и изврше атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, којег је сматрао главним носиоцем оружаних претњи Србији. За такву акцију имао је руску подршку и уверавања да ће Русија помоћи Србији у критичним тренуцима. Под утицајем Главног одбора организације „Уједињење или смрт" променио је одлуку и покушао да заустави атентаторе, који су се запутили ка Сарајеву. По избијању I светског рата налазио се до пролећа 1915. на месту шефа Обавештајног одсека Операцијског одељења штаба Врховне команде. С тог места је под притиском политичких противника и регента Александра премештен на дужност начелника штаба Ужичке војске. Ту је остао до јесени 1915, када су трупе Ужичке војске пребачене на границу с Бугарском и преименоване у Тимочку војску. Почетком октобра 1915. унапређен је у чин генералштабног пуковника. На Солунском фронту је био помоћник начелника штаба Треће армије, а кад су командант и начелник штаба армије смењени током операција 1916, као новопостављени начелник штаба успешно је руководио даљим операцијама Треће армије у одсуству команданта. Ухапшен је крајем 1916, заједно с водећим припадницима организације „Уједињење или смрт", под оптужбом да је образовао превратничку групу. Оптужбе су касније биле преиначене у покушај организовања побуне у војсци, а потом и у припреме атентата на регента Александра. На крају монтираног судског процеса осуђен је 23. V 1917. на смрт, што је потврдио и виши суд, те је смртна казна извршена месец дана касније. Низ захтева за ревизију Солунског процеса током међуратног периода, превасходно због противљења краља Александра и Петра Живковића, нису услишени. До ревизије Солунског процеса дошло је тек 1953, када је Врховни суд НР Србије у измењеним политичким и друштвеним околностима рехабилитовао **Д.** и његове саборце. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда и орденом Белог орла.
ИЗВОР: Војни архив.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; С. Прибићевић, *Диктатура краља Александра*, Бг 1953; Б. Нешковић, *Истина о Солунском процесу*, Бг 1953; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте године. Прилог проучавању политичке историје Србије од 1903. до 1918. год*, Бг 1955; М. Алимпић, *Солунски фронт*, Бг 1967; Д. Мекензи, *Апис*, Г. Милановац 1991; *Солунски процес*, Бг 1997.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин Уча
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин Уча**, генерал (Алексинац, 26. X 1865 – Београд, 16. XII 1921). Учествовао је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885, а до тада је радио као учитељ. Завршио је 20. класу Ниже и 6. класу Више школе Војне академије. По завршетку ВА до 1895. службовао је као командир вода, а 1896–1898. као класни старешина питомаца ВА. Потом је до 1900. био командир чете и командант батаљона у 16. пешадијском пуку. Командовао је Пешадијском подофицирском школом (1900–1903), поново батаљоном у 16. пешадијском пуку (1903–1905), пуковском окружном командом (1905–1908) и пешадијским пуком (1908–1912). У балканским ратовима је био командант пешадијског пука, а по њиховом завршетку помоћник команданта Дринске дивизијске области. На почетку I светског рата био је заступник команданта Дринске дивизије другог позива (1914) и командант Крајинског одреда (1915–1916). На Солунском фронту је био помоћник команданта Тимочке дивизије (1916). Командовао је Другом добровољачком дивизијом у Русији (1916–1918), а у завршним операцијама 1918. био командант Шумадијске дивизије. По завршетку рата, до смрти је командовао Жандармеријом, а поред те дужности председавао Војнодисциплинским судом. Одликован је Карађорђевом звездом с мачевима 3. и 4. степена и низом других домаћих и страних одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, *Битка на Јадру августа 1914. године*, Бг 1924; И. Јовановић, С. Рајковић, В. Рибар, *Југословенски добровољачки корпус у Русији. Прилог историји добровољачког покрета (1914–1918)*, Бг 1954; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије* *1918–1941*, Бг 2004.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Душан
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Душан** (Војвода Дуле), правник, адвокат, четнички војвода (Раброво код Пожаревца, 9. XII 1881 – Београд, 6. VIII 1964). Потoмак трговачке породице, завршио је Правни факултет у Београду. Већ као студент укључио се у низ омладинских организација отворено иступајући против династије Обреновића. Учествовао је на мартовским демонстрацијама великошколске омладине 1903, којима је најављена смена на династичком трону Србије. Основао је омладински лист *Ослобођење*, који је издавао заједно с Миомиром Миленовићем, а преко којег је пружао огромну подршку четничкој акцији. Активно јој се прикључио 1904, ступивши у чету Војислава Танкосића. Као четник, а потом и војвода, учествовао је у борбама на Челопеку 1905, Ђерману, Станчи и Бајловцу код Куманова 1906, којом приликом је задобио и три тешке ране. Нарочито се истакао 1907. у борбама код села Дренова, када су српски четници уништили комитску чету бугарског војводе Стефана Димитрова. У време Анексионе кризе (1908–1909), током које се Србија суочила с опасношћу избијања ратног сукоба с Аустроугарском, ангажовао се у обуци омладинаца за четничко ратовање. Крајем 1908. постављен је за писара Првостепеног суда у Београду, да би касније био премештен на место писара у првостепеном суду у Горњем Милановцу. Уочи балканских ратова поново је постављен за писара у београдском првостепеном суду. Потом је био писар Касационог суда, а пред I светски рат секретар Министарства правде. У чин резервног коњичког капетана друге класе унапређен је 1910.
Почетак Првог балканског рата 1912. дочекао је на Козјаку, где је окупио под оружјем око хиљаду људи истовремено радећи на преговорима с албанским главарима у циљу заштите српског цивилног становништва на том простору. На челу својих четника, као претходница српских трупа, оперисао је на тлу Албаније. Јануара 1913. заузео је Елбасан и успоставио српску власт у граду и околини. Тешко је рањен код Велеса, када је својим телом заштитио Војина Поповића (Војводу Вука). У Другом балканском рату истакао се у борбама на Царевом Врху и Дукату. За испољену храброст и умешност у командовању током балканских ратова унапређен је у чин резервног капетана прве класе. Крајем 1913. учествовао је у гушењу албанске побуне у околини Струге и Охрида. На почетку I светског рата командовао је 2. четом Златиборског четничког одреда, који је оперисао у саставу Ужичке војске. Септембра 1914. је са својом четом прешао у источну Босну, изводећи акције у околини Високог, Власенице, Сребренице и Сарајева. Код Хан Пијеска је ојачао чету с још 50, а код Власенице са око још 150 добровољаца из Босне. У наступању српских трупа у источној Босни деловао је као њихова претходница, вршећи диверзантске акције у позадини аустроугарских војних снага, док је при одступању Ужичке војске штитио главне правце повлачења. Тешко је рањен приликом Сувоборске офанзиве 1914. Приликом повлачења 1915. са својим четницима се борио на Власини, код Лесковца и Лебана. Успешно је штитио повлачење српске војске кроз Руговску клисуру. На Солунском фронту је 1916. тешко рањен по трећи пут, те је 1917. послат на лечење у Бизерту. У вези са Солунским процесом разрешен је службе резервног официра.
После рата, 1919. постављен је на место секретара Министарства трговине и индустрије, а потом је две године био шеф Одсека Југословенске делегације у Међународној комисији за репарације у Паризу. За секретара Министарства правде је одређен 1922, а 1926--1934. био је правозаступник Народне банке. Пензионисан је 1939. у рангу инспектора Министарства правде. Готово до смрти бавио се и адвокатским послом. Један је од оснивача Савеза земљорадника, на чијој је листи у Бихаћком округу биран за народног посланика 1923. Учествовао је у оснивању Удружења словенских емиграната (1938), које је спасавало пољске и чехословачке емигранте. Због неслагања с Костом Пећанцем издвојио је Друштво старих четника из Удружења четника. Пред почетак II светског рата залагао се за активан отпор силама Осовине. На почетку II светског рата склонио се у Паштровиће, где се повезао с антифашистичким покретом. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.
ДЕЛА: *Право на накнаду штета почињених ратом*, Бг 1919; *Моме брату земљораднику. Ратна оштета*, Бг 1922; *Моме брату земљораднику. Како да се обештетиш?*, Бг 1922; *Уговорна казна*, Бг 1922.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, *Битка на Јадру 1914*, Бг 1924; М. Лазаревић, *Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912–1913*, I–III, Бг 1927–1931; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте године. Прилог проучавању политичке историје Србије од 1903. до 1918. год*, Бг 1955; М. Алимпић, *Солунски фронт*, Бг 1967; Ж. Павловић\*, Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915, Бг 1968; Д. Мекензи, *Апис*, Г. Милановац 1991; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату* *1939–1945*, Бг 1992; Д. Мекензи, *Солунски процес*, Бг 1997.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Душан
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Душан**, агроном, научни саветник (Ниш, 20. VI 1924 – Нови Сад, 19. XII 2006). Дипломирао је на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну 1950, а докторску дисертацију „Динамика воде код соје и њен однос према суши" одбранио је на истом факултету 1965. Боравио је на специјализацијама у Скопљу и Кембриџу. Године 1954. запослио се у Заводу за пољопривредна истраживања у Зајечару. Био је управник Огледне станице за памук „Буково" у Неготину (1955–1957). Вишегодишњи рад у Зајечару је посветио селекцији, семенарству и агротехници памука, физиолошким и агротехничким проучавањима соје, пасуља и кукуруза са аспекта отпорности према суши. Почетком 1963. прелази у Институт за пољопривредна истраживања у Новом Саду, у Завод за физиологију биљака. Током 1965. је изабран у звање научног сарадника, а 1975. у научног саветника. Током 1979. прелази на место помоћника директора за међународну сарадњу у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду. На тој функцији је остао до одласка у пензију 1989. У научном раду је проучавао водни режим биљака и абиотички стрес. Био је међу првима у Србији који је радио на памуку и соји. Објавио је више научних и стручних радова, превео низ монографија и поглавља са руског језика. Учесник је и организатор многобројних научних скупова. Био је руководилац међународног YU-USA научног пројекта и један од организатора Интернационалне пољопривредне школе коју су заједнички организовале југословенска и холандска влада.
ДЕЛА: коаутор, „Distribution of Radioactive Carbon C14 in Some Products of Photosynthesis in Sugar Beet Plants in Dependence on the Moisture Conditions in the Soil", *Overdruk uit de Mededelingen van de Landbouwhogeschool en de Opzoekingsstations van de Staat te Gent*, 1965, XXVIII, 2; коаутор, „Утицај минералне исхране и влажности земљишта на неке физиолошке и биохемијске карактеристике и на принос пшенице", *СП*, 1966, 11–12; коаутор, „Утицај минералне исхране и влажности земљишта на неке физиолошко-биохемијске особине и на принос шећерне репе", *Зборник радова Института за пољопривредна истраживања*, Н. Сад 1967, 5; „Утицај неких абиотиочких фактора на водни режим пшенице и њену продуктивност", *СП*, 1975, 3–4.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, *Пољопривредни факултет*, Н. Сад 2006; *80 година у служби пољопривреде*, Н. Сад 2018.
Ана Марјановић Јеромела
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Ђорђе
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Ђорђе**, хемичар, универзитетски наставник (Сокобања, 31. VIII 1909 – Београд, 2. III 1978). Дипломирао је 1935. на Одсеку за хемију Техничке високе школе у Карлсруеу (Немачка). За асистента волонтера на Технолошком одсеку Техничког факултета у Београду изабран је 1937, за асистента 1938, a за редовног професора 1955. Био на специјализацији (високи притисци и катализа) 1950/51. у САД, на Нортвестерн универзитету и у Холандији (хемија нафте) на Техничкој високој школи у Делфту. Научни рад му је претежно у области корелације, структуре и реактивности хетероцикличних органских једињења. На примерима хетероцикличних азотних једињења проучавао је утицај хетеро-атома на оријентацију одређених реакција и реактивност одређених деривата, првенствено карбонских киселина. Аутор је уџбеника *Органска хемија, I део: Угљоводоници и халогенски деривати* и *Органска хемија, II део: Оксидеривати, деривати сумпора и азота и окси-деривати* (Бг 1965). На Технолошком одсеку био је деловођа (1945/46), продекан Тех. ф. (1951–1953), декан (1955–1957. и 1959/60), оснивач и шеф Катедре за органску хемију (1951–1974). Више година био је члан Већа и Савета факултета, члан Савета универзитета, председник Савета факултета (1971–1973). Као члан матичне комисије дао је свој допринос оснивању Технолошког факултета у Тузли и Новом Саду. Био је председник Српског хемијског друштва (1965–1972), главни уредник *Гласника Хемијског друштва* (1965–1969). На предлог Технолошко-металуршког факултета, 1971. изабран је за почасног доктора наука Универзитета у Београду. Одликован је Орденом рада са златним венцем, добитник више повеља и плакета (Града Београда, Српског хемијског друштва, Југословенског друштва за ширење научних сазнања „Никола Тесла" и Савеза хемичара и технолога Југославије).
ИЗВОР: Архива ТМФ.
ЛИТЕРАТУРА: *50 година рада Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Београду*, Бг 1975.
Марина Михајловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Ђорђе Рабаџија
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Ђорђе Рабаџија**, културни радник, адвокат (Нови Сад, 1806 – Будимпешта, 19. IV 1837). После гимназијског школовања у Новом Саду, где му је предавао Павел Јозеф Шафарик, студије права започео на Братиславској академији (1825–1826), а довршио на Лицеју у Кежмарку (1826–1827). Током студија у Кежмарку сa Лaзаром Лазаревићем старијим основао је тајно српско литерарно друштво којем се прикључило тридесетак студената, а које је почетком 1827. забрањено. По положеном адвокатском испиту у Кежмарку 1827, у Пешти је стекао титулу доктора права. Уз Георгија и Л. Лазаревића, Јована Рајића млађег и Димитрија Милаковића покренуо је и уређивао књижевни алманах *Цвеће* (1829). Током боравка у Пешти посећивао је књижевни круг окупљен око Марије Поповић Пунктаторке. Као адвокат први пут се јављa у парници против својих тутора. Почетком 30-их година вратио се у Нови Сад, где је, уз Л. Лазаревића и Ј. Рајића, 1834. основао књижевно друштво којем је циљ био издавање тромесечног књижевног часописа *Србљин*, али штампање ове публикације није одобрено. Тестаментом је за свог универзалног наследника именовао Фонд Велике српске православне гиманзије у Новoм Саду.
ДЕЛО: *Elementorum jurisprudentiae Hungaricae. T. 1., Liber I de personis rarumque juribus: Caput primum de natione, personae, et divisionibus*, s.l., s.a.
ИЗВОРИ: Lyceal archiv Kesmarok; Ministerstvo vnútra Slovenskoj republiky, Štátny archiv v Levoči, pobočka Poprad; Историјски архив града Новог Сада; В. Стефановић Караџић, *Преписка* V (1833–1836), Бг 1989.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Рајковић, *Изабрани списи* *I. Биографије књижевника*, Н. Сад 1950; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, 1, Н. Сад 2002; И. Милић, „Живот и дело Лазара Лазаревића старијег", *Свеске Матице српске*, 2006, 46.
Исидора Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Жарко
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Жарко**, шумарски стручњак (Будимпешта, 13. XI 1908 – Београд, 10. VIII 1995). Дипломирао је на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну 1931. Од 1932. до 1941. радио је у Дирекцији шума и као шеф у шумаријама Оток, Микановци, Славонски Брод и Трњани, а потом у Одељењу за шумарство Окружног начелства у Београду. После 1945. ради код Окружног народног одбора у Београду, затим као таксатор, па заменик начелника и шеф Одељења у Министарству шумарства НРС. Од 1959. до 1961. запослен је у Стручном удружењу шумско-привредних организација. Од 1961. до пензионисања 1972. ради у Савезној привредној комори као секретар Југословенске националне комисије за тополу. Својим радом дао је велик практични допринос развоју тополарства и плантажног шумарства Југославије, а о томе је писао у својим радовима (*Могућности и потребе унапређења газдовања шумама увођењем савремених метода у гајењу шума*, Бг 1965). Учествовао је у раду Међународне комисије за тополу у Букурешту, на стручним симпозијумима у Будимпешти и Шопроњу, те семинару о националној инвестицији шума у Бечу.
ДЕЛА: „Мерење дужина у нагнутом терену при реанбулацији спољних граница шума", *Шумарство*, 1956, 9, 6–7; „Један од метода истраживања прираста у зависности од бонитета", *Шумарство*, 1958, 11, 9–12; *Приносне и запреминске таблице за храстове високе лисничке шуме и лисничарена стабла*, Бг 1958.
Мирјана Голубовић; Василије В. Исајев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Илија
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Илија**, иконописац (Крагујевац, прва половина XIX в. – ?, око 1900). Ликовну академију завршио је у Бечу, после чега је насликао већи број иконостаса и икона. Међу најранијим познатим делима су две иконе из 1861, Св. Јоакима и Ане из Старе цркве у Крагујевцу и Св. Луке из цркве у Крњачи. На већини сачуваних радова потписивао се као „И. Димитријевић, црквено-академски молер"*.* Израдио је иконостас и живопис цркве у Алексинцу, приликом њене обнове 1877–1878. У Алексинцу је поред иконостаса и живописа у цркви насликао и већи број литијских икона и икона за поједине еснафе. Живопис и иконостас алексиначке цркве оштећени су у балканским ратовима, а обновљени 1915. У Крагујевцу је за Стару цркву урадио икону Св. Николе 1877, целивајућу икону Вазнесења Св. Илије у цркви у Читлуку која је настала око 1870; радио је велику икону Св. Саве за Доњу испосницу Св. Саве која је данас изгубљена, потом икону са истом представом за цркву у Јагодини. Приписују му се иконостаси у Ланчугу и Барањи (1870), Кућаницама (1888) и Гаћишту (1889). Ликовна поетика његовог црквеног сликарства доста је блиска назаренској, о чему сведоче представе светитеља издужених фигура и светлог колорита.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, *Црквени споменици на подручју града Београда*, Бг 1973; М. Спирић, *170 година постојања у народу и за народ алексиначке цркве Свети Никола 1837–2007*, Алексинац 2007; А. Костић Ђекић, ,,Збирка икона цркве Сошествија Светог Духа у Крагујевцу", *Споменица Два века Старе цркве у Крагујевцу (1818–2018)*, Краг. 2018.
Ана Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Илија
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Илија**, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Београд, 1896 – Београд, 1. I 1968). Дипломирао на Медицинском факултету у Женеви (1921), усавршавао се у области хемије у Берлину, микробиологије у Паризу и фармакологије у Београду (1923–1932). Постављен 1923. за указног асистента Интерне клинике Мед. ф. у Београду, потом за управника 1938, а за редовног професора 1950. Био је председник стручног савета за испитивање лекова Мед. ф. у Београду (1938–1953). За време немачке окупације ухапшен и затворен у Бањичком логору (1941), па потом принудно пензионисан (1943). После ослобођења постао поново управник Института за фармакологију (1945) и шеф Катедре за фармакологију, физикалну медицину и балнеоклиматологију Мед. ф. (1948). Због недовољног броја наставника хонорарно држао предавања на Фармацеутском, Стоматолошком и Ветеринарском факултету у Београду. Удаљен са једном групом професора са факултета 1954, зато што ,,нису уносили савремене токове медицине у наставу" и због критичких ставова према тадашњој власти. Потом радио у Заводу за испитивање и контролу лекова Србије. Бавио се изучавањем механизама терморегулације са проф. И. Ђајом (и И. Ђаја, *Терморегулација у грозници*, Бг 1933), токсикологије метала и алкалоида, испитивањима ефеката кардиоваскуларних лекова, посебно строфантина и дигиталиса, ефектима јохимбина на терморегулацију, физостигмина и ефектима активних компонената белог лука и титрице („Physostigmin – (Eserin) Vergiftung Medizinaler Bericht", *Sammlung von Vergiftungsfällen*, 1931, 1; „Прилог фармаколошком испитивању белог лука (*allium sativum*)", *МП*, 1931, 8). Увео је пирогени тест у контролу препарата намењених за парентералну употребу који је данас обавезан током развоја нових лекова. Аутор је многобројних радова, публикованих првенствено у немачким и француским часописима и уџбеника фармакологије за студенте (*Фармакологија*, Бг 1949). Уређивао је са Р. Павловићем часопис *Materіa меdiса* (1929), *Српски медицински лексикон* (1932), а са А. Костићем *Медицински лексикон* (Бг–Зг 1957), као и *САЦЛ*, *Медицински преглед*.
ДЕЛА: „Der Blutzuckerspiegel im Pernoctonschlafe", *Naunyin-Schmiedebergs Archiv für experimentelle Pathologie und Pharmakologie*, 1930, 151, 1–2; коаутор, „Étude de la thermorégulation dans la fièvre", *Archives internationales de pharmacodynamie et de thérapie*, 1933, 45; коаутор, „Influence de la dépression barométrique sur la fièvre", *Comptes Rendus des Séances de la Société de Biologie et de Ses Filiales*, 1936, 72, 641; „Antihistaminics and their therapeutic use", *МГ*, 1953, 7, 4.
ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих XX века*, Бг 2003.
Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јелена
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јелена**, књижевница (Крушевац, 27. III 1862 – Београд, 23. IV 1945). У Алексинцу завршила основну школу, а потом се приватно образовала. После удаје за потпоручника Јована Димитријевића 1881. сели се у Ниш, па 1898. у Београд. Била активни члан управе нишког пододбора Женског друштва, те београдског Женског друштва, узeвши учешћа у раду литерарног одбора часописа *Домаћица*. Ангажована и као члан управе Кола српских сестара, једна је од покретача гласила организације (календар *Вардар*). Залагала се за обнову рада Народног женског савеза. Као члан Друштва српских књижевника учествовала на неколико конгреса. За време балканских ратова била добровољна болничарка. Први светски рат затекао ју је у Немачкој, одакле се вратила и у Београду остала до ослобођења. Путовала по Европи, Африци, Азији и Америци. Добро владала француским, енглеским, немачким, грчким и турским језиком. Поред књижевног била је посвећена друштвеном и хуманитарном раду. Писала је лирску поезију, путописе, приповетке, романе. У књижевности се јавила песмама (*Песме* I, Ниш 1894), потом прозним остварењима, објављујући током година многобројне прилоге у часописима, листовима, календарима и алманасима. За то време новина је сама тематика њених дела; готово све што је дала у књижевности тиче се живота, осећања, друштвеног и социјалног положаја жене. Прва обимнија прозна приповедна дела *Писма из Ниша о харемима* (Бг 1897) и *Ђул-Марикина прикажња* (Бг 1901), оба уроњена у оријентални амбијент Ниша, баве се у суштини судбинама неслободних жена спутаних оковима патријархалног друштва, сложеном борбом појединца између личних жеља и неписаних закона средине у времену које чини прекретницу између турског и новог доба. На сличним премисама утемељен, роман *Нове* (Бг 1912), са свим продирањима у срж оријенталног друштва, доноси кроз женску судбину ширу слику историјског тренутка у којем се један традиционални свет суочава са променама под утицајем западних тековина. Дар за посматрање људи различитих вера, обичаја и цивилизација, те живо приповедање, карактерише и књигу путописне прозе *Нови свет или у Америци годину дана* (Бг 1934), која сегментима свакидашњице и историје – слике света и доба увек усмерене на људско – осцилира између уметничког и фељтонистичког израза. Целокупно њено стваралаштво, обојено на тренутке типичним оновременским патриотским заносом, али и извесним егзотичним цртама, карактеришу јасно изражен критички и иронични однос према устаљеним правилима којима је потчињена жена различитих културних миљеа и у великој мери исказује став о питањима женских права и њихове еманципације. Поједина дела превођена су јој на чешки, немачки и руски, а избор из њеног дела објављен је у едицији „Десет векова српске књижевности" (прир. С. Пековић, Н. Сад 2018). Носилац је Ордена Светог Саве V, IV и III реда.
ДЕЛА: приповетке: *Фати-султан*, *Сафи-ханум*, *Мејрем-ханум*, Бг 1907; *Американка*, Сар. 1918; путописи: *Писма из Солуна*, Сар. 1918; *Писма из Индије*, Бг 1928; *Писма из Мисира*, Бг 1929; *Седам мора и три океана. Путем око света*, Бг 1940; поезија: *Une Vision*, Bg 1936.
ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, „Песме Ј. Ј. Д.", *Српски преглед*, 1895, 1; Ј. Скерлић, *Историја нове српске књижевности*, Бг 1914; И. Секулић, „Ј. Ј. Д.: Нови свет, или годину дана у Америци", *СКГ*, 1934, XLIII, 8; С. Пековић, „Јеленина писма", у: Ј. Д., *Писма из Ниша о харемима*, Бг – Г. Милановац 1986; Ј. Јовановић, „Ниш и Нишлијке у прози Ј. Д.", у: Ј. Димитријевић, *Писма из Ниша о харемима; Ђул-Марикина прикажња*, Ниш 2003; С. Гароња Радованац, *Жена у српској књижевности*, Н. Сад 2010; Б. Дојчиновић, „Хронолошки преглед живота и дела Ј. Д.", у: Ј. Димитријевић, *Нове*, Бг 2012; Ј. Милановић, „Ј. Д. и женска друштва", *Књиженство*, 2017, 7; А. Стеља, „Американка – жена или илузија", у: Ј. Димитријевић, *Американка*, Бг 2018.
Драгана Бедов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован**, трговац, поручник, обавештајни официр (Сарајево, 1762 – ?, после маја 1808). У Београду боравио 1786. али није познато да ли је у њега навратио као трговачки посредник или је ту био стално настањен. С аустријском војнообавештајном службом доведен је у везу две године пре почетка Аустријско-турског рата (1788–1791) када је, после неуспешног покушаја аустријске војске да уз помоћ Срба заузме Београд, пристао на предлог мајора Михаила Михаљевића да као аустријски повереник преузме оне обавезе, које је до тада у Београду имао Јован Новаковић Чардаклија, који је избегао у Аустрију. Обновљене припреме за освајање Београда одвијале су се у много тежим условима јер су Турци сазнали за аустријске планове и учешће Срба у завери. Извештаје о стању турске посаде у Београду слао је од средине децембра 1787. **Д.** се обавезао да ће у ноћи која је одређена за напад запалити једну кућу код Видинске или Стамбол капије како би аустријска војска, уз ватрогасце, могла да уђе у град кроз отворене капије. Не постоји податак о његовом учешћу на састанку повереника из Србије у Старој Пазови 12. I 1788, на којем су подељена задужења за предстојећи напад на Београд, који је планиран за 17. јануар. Када се одустало од овог покушаја освајања Београда, с већином нових завереника је 9. II 1788. пребегао у Аустрију након што је Аустрија објавила рат Турској. За време Аустријско-турског рата у аустријској војсци је био добровољац и официр. Одмах при ступању у добровољце, априла 1788, добио је чин поручника (оберхаднађа) у нерегуларној јединици Михаљевићевог фрајкора, који је био састављен углавном од Срба. Од маја 1789. био је заставник, од новембра потпоручник у регуларном батаљону Михаљевићевог фрајкора. Чин потпоручника је према рангу одговарао звању војводе у нерегуларној јединици па су га савременици понекад ословљавали војводом. На основу напредовања у војној хијерархији, вероватно је да је учествовао у већини бојева које је Михаљевићев фрајкор водио до 1790. у северној Србији, од реке Дрине до Велике Мораве. Након Аустријско-турског рата остао је у аустријској војсци с чином поручника. Учествовао је у аустријским ратовима против Француске (1792–1801, 1805) под командом генерала Алвинчија и генерал-мајора Павла Давидовића. За време Првог српског устанка живео је у селу Деч у Срему. Служио је у Деветом пешадијском пуку Славонско-сремске војне границе. Надвојводама Карлу и Лудвигу и Јозефу Симбшену, команданту Славонско-сремске војне границе, слао је извештаје о стању у Србији. Говорио је турски језик па се аустријским властима 1807. нудио за обавештајца у Босни и Херцеговини. Међу штампаним извештајима последњи је из маја 1808, после чега је вероватно био упућен на ратиште или за тајног извештача у Босни, што је тражио и од надвојводе Лудвига.
ИЗВОРИ: Д. М. Павловић, *Србија за време последњег Аустријско-турског рата (1788–1791 г.)*, Бг 1910; А. Ивић, *Списи бечких архива о Првом српском устанку*, IV, 1807, Суб. 1938; V, 1808, Суб. 1939.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић, *Аустријски покушаји за освајање Београда 1787. и 1788*. *године*, Бг 1922; В. Скарић, *Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку*, Сар. 1928; В. Ћоровић, „Прилози хисторији Кочине крајине", *ПКЈИФ*, 1935, 15, 1–2; В. Чубриловић, „Кочина крајина 1788–1791", у: *Историја Београда*, 1, Бг 1974; С. Гавриловић, „Ка српској револуцији", у: *Историја српског народа*, IV/1, Бг 1986.
Ненад Урић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован**, правник, песник (?, после 1780 – ?, после 1838). На Братиславској академији студирао је права од 1802. до 1804. Адвокатску заклетву положио је 1810, те се налази на списку Срба, мађарских адвоката, о чему сведочи текст у *Летопису Матице српске* 1828 (бр. 3). Из Аустрије је прешао у Шабац. Као писар капетана Тамнавског среза претплаћивао се од 1835. до 1837. на дела Доситеја Обрадовића и Теодоровићеву *Историју Русије*, а 1838. био је привремени помоћник канцеларије Великог суда у Крагујевцу. Као сарадник *Ураније*, забавника Димитрија Тирола, објавио је два логогрифа, песме, загонетке, без наслова (1838).
ИЗВОР: Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ковијанић, „Школовање Стефана Живковића Телемака", *ЗМСКЈ*, 1955, 3; „Срби који су учили у Словачкој", *ЗМСКЈ*, 1971, 19, 3; Ј. Деретић, *Алманаси Вуковог доба*, Бг 1979; М. Матицки, *Летопис српског народа*, Бг – Н. Сад 1997.
Марија Клеут
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован**, патолог, пуковник, професор ВМА (Борач код Кнића, 20. I 1946). Завршио Медицински факултет у Београду 1970, специјализацију патолошке анатомије 1979. на Мед. ф. у Београду, а докторску дисертацију „Корелација маркера вирусног хепатитиса Б са ћелијском популацијом инфилтрата у јетри и типом некрозе хепатоцита" одбранио 1991. на ВМА у Београду. Усавршавао се у Институту за патологију и судску медицину у Љубљани у више наврата 1979–1985; у Лондону 1980; у Атланти (САД) 1996. и 2003. То је омогућило да се имунохистохемијска обрада ткива на инфективном материјалу врши и у нашој земљи. Изабран је за асистента на предмету Патолошка анатомија на ВМА 1980, а од 2004. је редовни професор. Био је предавач у оквиру специјалистичког усавршавања на ВМА, на Мед. ф. у Крагујевцу 1995, као и на последипломској настави реуматологије на Мед. ф. у Бг 1999–2000, те на Високој медицинској школи у Ћуприји (2005–2011). У Институту за медицинска истраживања Универзитета у Београду 2006. изабран за вишег научног сарадника. Радио у Гарнизону у Суботици као активни официр ЈНА. У току службе на ВМА био начелник Одељења за културу ткива и Одељења за хистологију и хистохемију; Института за патологију; Завода за патологију и судску медицину. Пензионисан 2005. у чину пуковника. Био консултант за урологију и нефропатологију КЦС (1994–2011). У Лекарској комори Србије председник Одбора за медицинско образовање од 2010. Радио у области нефрологије, нефропатoлогије, трансплантације солидних органа, аутоимуности. У 2004. изабран за ванредног, 2008. за редовног члана АМН СЛД (члан Председништва 2010), а од СЛД добио награде за животно дело и научноистраживачки рад. Члан СЛД и његове Секције за патологију од 1976, секретар Секције за патологију био 1986–1990, а њен председник 1996–2000. Члан Интернационалне академије патолога, Европског удружења патолога, Европског удружења уролога и Европског удружења за микроскопију. Носилац Ордена рада са златним венцем. Урадио је лично преко хиљаду аутопсија, а обучио је велик број патолога и клиничара. Аутор је уџбеника *Патологија са патолошком физиологијом, форензичком патологијом и цитологијом* (Ћуприја 2008), а коаутор уџбеника *Хеморагична грозница са бубрежним синдромом* (Краг. 2008); *Клиничка анатомија* (Ћуприја 2009); *Клиничка анатомија човека са цитологијом, хистологијом и ембриологијом* (Ћуприја 2011); *Клиничка патологија са патолошком физиологијом, форензичком патологијом и цитологијом* (Бг 2013); *Општа патологија са цитологијом, патофизиологијом, форензичком патологијом и клиничком патологијом* (Ћуприја 2018).
ДЕЛА: коаутор, „Pathology of hantanvirus nephropathy – experience from Balкan", *19th European Congress of Pathology*, Ljub. 2003; коаутор, „Comparative evaluation of novel Minazel formulations in therapy of T-2 toxin poisoned rats: a pathohistological study", *Journal of Veterinary Pharmacology and Therapeutics*, 2003, 26; коаутор, „Alport's syndrome and benign familial haematuria: light and electron microscopic studies of the kidney", *САЦЛ*, 2008, 136, 4; коаутор, „Asymptomatic microscopic haematuria in young males", *The International Journal of Clinical Practice*, 2008, 62; коаутор, „Asymptomatic urinary abnormalities: histopathological analysis", *Pathol. Res. Pract.*, 2009, 205.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован Жан
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован Жан**, архитекта (Париз, 10. VII 1926 – Париз, 14. II 2010). Школу лепих уметности завршио у Паризу 1957, а Масачусетски технолошки институт 1959. Током II светског рата био је у француској војсци (1939–1945), а 1947. почиње да ради као архитекта и постаје млађи партнер Гиу Лању и Мишелу Веју када оснивају архитектонски студио „Atelier LWD" активан од 1952. до 1983, који касније прераста у „Atelier d'études architecturales" (ATEA). Током више од тридесет година студио LWD деловао је на територији Африке и Француске. Реализовали су: Hôtel de France (1953), планове за луку Боке (1955) и Сангареди (1957) у Гвинеји, као и урбанистички план за Абиџан на Обали Слоноваче (1959), програм за индустријску експанзију у Камеруну (1964) и многе др. **Д.** је између 1957. и 1963. био задужен за пројектовање, планирање и изградњу рударског града Кансадо у Мауританији. Брзом изградњом и модерном употребом префабрикованих лаганих бетонских блокова изведени пројекат одавао је утисак снаге и архитектонске повезаности грандиозног пространства. Међу најзначајнијим радовима овог атељеа је Музеј ликовних уметности у Авру (1952–1962), данас музеј Малраук. Целокупно здање, осмишљено као глатка, мрежаста конструкција од стакла и челика положених на бетонску подлогу, оставља утисак модерне зграде иновативног архитектонског дизајна заснованог на модуларности и транспарентности. Између 1972. и 1981. Ги Лањо и **Д.** допринели су креирању саме слике округа Ла Дефанс у Паризу пројектом трговачког и забавног центра „Les quatre temps", који ће касније постати узор свим будућим остварењима те врсте. **Д.** је био члан Академије за архитектуру (од 2002), придружени члан међународног удружења архитеката А.I.А., те члан Међународне уније архитеката.
ЛИТЕРАТУРА: F. Lypsky, ,,Hommage à Jean Dimitrijevic", *Académie d'Architecture*, 4. XI 2011.
Марија Ристић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Коста
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Коста**, новинар, књижевник (Београд, 17. VII 1933 – Београд, 30. V 2021). На Филозофском факултету у Београду дипломирао 1958. Као новинар радио у Публицистичко-издавачком заводу „Југославија", потом у предузећу „Политика". Био члан Управног одбора крушевачке „Багдале" и један од уредника *Мале библиотеке*. Припадао је групи београдских писаца која је 1957. основала неосимболизам. Приповетке, есеје, чланке, приказе, фељтоне, путописе, хронике објављивао у многобројним листовима и часописима. Занимање за нашу књижевну и културну прошлост резултирало је делима о страдању српског народа у I светском рату (*Јунаци Српске трилогије говоре*, Бг 1971) или о најзначајнијим људима наше историје и културе (*Српски великани* Бг 2001). У књигама о истакнутим личностима наше уметности и науке до изражаја долази тежња да се остави сведочанство о животу, делу и времену (*Нушић – чаробњак смеха*, Бг 1965; *Разговори и ћутања Иве Андрића*, Бг 1976; *Геније из Смиљана: животопис Николе Тесле*, Бг 1981; *Иво Андрић*, Г. Милановац 1981; *Убијени песник: роман о Бранку Миљковићу*, Бг 2002; *Момо Капор: сећања и дружења*, Бг 2010; *Разговори са Миланом Кашанином*, Бг 2015), док познавање живота и историје старог Београда (*Векови Београда*, Бг 2011) израз проналази и у збирци приповедака *Београђанка* (Бг 1983), у којој кроз животне фазе главног јунака доминирају представе предратног времена, бомбардовања и послератних година немаштине, сублимишући судбину изгубљене генерације узбуркане потресима драматичне стварности и потоњим разочарeњима. Уметничке, биографске, друштвене, историјске и друге теме својом разноврсношћу намећу специфичан стил и жанровску неодређеност његових дела (*Песник Мачве*, Круш. 1962; *Народни уметници Југославије*, Бг 1976; *Прљави Хаџи*, Г. Милановац 1995; *Необичне судбине*, Бг 2011). Добитних је више признања, између осталих Награде за животно дело 1989. Удружења новинара; Октобарске награде Града Београда 1991. за сталну ауторску рубрику у *Политици* „Из старог Београда" и за књиге *Живот боемске Скадарлије* (Бг 1990) и *Време забрана: сведочења значајних савременика* (Бг 1991), као и Повеље за животно дело УКС 2011. Поједина дела доживела су више издања и преводе на стране језике.
ДЕЛА: роман: *Птићи се враћају гнезду*, Бг 1958; кратка проза: *Париз сна и јаве*, Круш. 1962; *Невини у паклу*, Круш. 1969; интервјуи: *Прогони писца: време (не)подобности*, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: П. Протић, „К. Димитријевић: *Париз сна и јаве*", *КН*, 19. X 1962; А. Ристовић, „К. Димитријевић: *Песник Мачве*", *КН*, 15. IX 1963; К. Димитријевић, Б. Ушћумлић (прир.), *Књига без наслова: прилози о књижевним делима К. Димитријевића*, Бг 2003; Ч. Мирковић, „Запис о Кости Димитријевићу", *Савременик плус*, 2008, 161–162.
Драгана Бедов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Лаза
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Лаза**, лекар (Бeoгрaд, 15. III 1858 – Смедерево 29. VI 1899). Учествовао као добровољац болничар у Српско-турскoм рату 1876. После рата уписао се на Природњачки факултет у Јени. Убрзо прешао на Медицински факултет у Грацу, а потом у Беч, где је дипломирао. По дипломирању вратио се у домовину, постављен за војног лекара и капетана у Нишу (1885). Убрзо прелази за окружног физикуса у Крагујевцу, Смедереву (1886–1890), потом Ваљеву (1891–1893) и поново у Смедереву (1894–1899). Изабран за управника Смедеревске болнице 1896. Био члан СЛД, Надзорног одбора Смедеревске задруге за помагање и штедњу (1896), ванредни члан Главног просветног савета (1896). Објављивао у *Народном здрављу*, *САЦЛ*, *Отаџбини* и *Делу.* У свом најзначајнијем делу, *Како живи наш народ* (Бг 1893), приказао је хигијенску заосталост и медицинску запуштеност села. Ово дело, прво те врсте на нашем језику, указало је и на проблем спорог развитка санитетске грађанске службе и запостављање села и сеоског становништва. Kњига је доживела велику популарност и три издања за кратко време, а четврто је прилагођено савременом правопису 2010. Трагично је окончао живот – удавио се у Дунаву.
ДЕЛА: *О гљивама и врењу*, Бг 1881; *Две ружне навике у Шумадији*, *заостале од туђина*, Бг 1895; *Један племенити задатак за нашу женску интелигенцију*, Бг 1895; *Велике богиње*, Бг 1896; *Ко то обично плаћа*, Бг 1896; *Писма из народа I–II*, Бг 1897.
ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, *Историја медицине*, Бг–Зг 1953; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Лазар
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Лазар**, сликар, књижевник (Прилеп, 16. XI 1935). На Академији ликовних уметности у Београду дипломирао сликарствo 1964. код Н. Гвозденовића. На Краљевској академији у Стокхолму завршио специјалистичке студије код Е. Лундквиста (1965–1968). У Шведској је уписао постдипломске студије, а потом и предавао на Краљевској академији за уметност и музику у Стокхолму. До 1996. живео је у Шведској, када се преселио у Енглеску, у Есекс код Лондона. Из Енглеске се 2004. враћа у Србију. Члан је УЛУС-а (1964), Удружења ликовних уметника Шведске (1965) и Удружења ликовних уметника Велике Британије (1998). За почасног члана Италијанске академије за уметност, књижевност и науку инаугурисан је 1978. Први пут је излагао самостално 1966. и приредио више самосталних изложби у земљи и иностранству. Учествовао је и на многобројним групним изложбама (*Врата*, 2007, Бг). Бави се упоредним тумачењем шведске и српске културне баштине и идентитета. Добитник је Првe наградe за сликарство на АЛУ у Београду (1964), Државнe наградe Шведске Краљевске уметничке академије (1978), Златнe медаљe Италијанске Академије за уметност, књижевност и науку у Риму (1979), награде Савета за културу града Стокхолма (1979) и др. Поред ликовних уметности бавио се и музиком. Кoмпоновао је и на гитари извео музику за три документарна филма снимљена у Скандинавији. Члан је Удружења књижевника Шведске и добитник више признања за књижевност. Шведска телевизија снимила је два документарна филма о **Д.** – *Арлекин на Хеторгету* и *Моја слика Шведске*.
Ирина Томић
У књижевним делима **Д.** је описивао сложености емигрантског живота, а то је чинио како у својој поезији (*Грлате самоће*, Стокхолм 1982; *Сен неман*, Стокхолм 1982), тако и у своја два романа (*Стокхолмски празник лета*, Бг–Стокхолм 1994; *Стокхолмске кантате*, Бг–Стокхолм 2008). *Стокхолмске кантате* имају много аутобиографских елемената, а окосницу романа чини усуд једног „византијског" Србина који се својом романтичном уметничком природом сучељава с прагматичним светом Шведске. Он живи између два света, чезне за оним старим који још постоји у њему, али истовремено тежи да се прилагоди новом, који граби ка вишем материјалном стандарду. Привикава се на конфор, као и на стање личних слобода, али истовремено осећа како му се срце хлади у фрижидеру.
Зоран Хр. Радисављевић
ДЕЛА: поезија: *Две поеме*, Бг 2007; *Вермерова светлост*, Стокхолм–Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Васић, *Библиографија српске књижевности у емиграцији 1941–1991*, Бг 2002; С. Живковић, *Лазар Димитријевић: реминисценције и атрибути материје*, Бг 2007; З. Радисављевић, ,,Срце се хлади у фрижидеру", *Политика*, 4. VI 2011; М. Милановић, *Биографски лексикон – српски писци у расејању 1914–2014*, Бг 2015.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Маја
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Маја**, глумица (Загреб, 10. I 1926 – Београд, 19. VIII 1997). Академију за позоришну уметност у Београду завршила 1952. у класи Мате Милошевића. Још као студенткиња играла је значајне улоге на сцени Југословенског драмског позоришта, а у стални ангажман примљена је 1952. У ЈДП је остала и као доживотни почасни члан. Веома скромна у животу, уздржана и без примадонских манира, остваривала је улоге даром и знањем, проносећи сценом своју нежну лепоту као врхунски женски принцип. Креирала је више од сто ликова, међу којима су: Исмена (Софокле, *Антигона*); Корделија, Леди Магдаф (В. Шекспир, *Краљ Лир*, *Магбет*); Девојка (Г. Лорка, *Крвава свадба*); Рози Редмонд (О'Кејси, *Плуг и звезде*); Маша (И. Тургењев, *Вече у Соренту*); Шура, Глафира (М. Горки, *Јегор Буличов*); Маргерита (А. Хинг, *Освајач*); Олга, Ања (А. П. Чехов, *Три сестре*, *Вишњик*); Милка (И. Округић, *Саћурица и шубара*); Гђа Роланд, Мери Тејрон (Ј. О'Нил, *Пре доручка*, *Дуго путовање у ноћ*); Тереза (Б. Биен, *Талац*); Јохана (Ж. П. Сартр, *Заточеници из Алтоне*); Берта (А. Стриндберг, *Отац*); Девојка са срцем (Д. Ћосић, *Откриће*); Врачара Стана (Ј. Косор, *Пожар страсти*); Катарина Ивановна (Ф. М. Достојевски, *Злочин и казна*); Маргетићка (М. Крлежа, *Вучјак*). **Д.** је остварила чак и у свету јединствен опус монодрама: Џ. Голсворти, *Salbo pro notam*; К. Трифковић, *Мила* и *У ноћи*; А. П. Чехов, *Мала шала*; В. Попа, *Бегунци*; Д. Максимовић, *Тражим помиловање*; С. Раичковић, *Записи о Црном* *Владимиру* и *Камена успаванка*; Ж. Кокто, *Људски глас*; Ф. Г. Лорка, *Доња Росита* и *Сновиђење из Гранаде*; С. Пешић, *Даринка из Рајковца*; Ђ. Радишић, *Докле* – *Мајка*; Ј. О'Нил, *Пре доручка*; Р. Акутогава, *Рашомон*; М. Крлежа, *Под маском* – *Госпа Штелцерова*; Р. Смиљанић, *Љубавне исповести* *Софије Маловразић*; В. Петровић, *Одлазак*; Л. Н. Толстој, *Дневник Софије Толстој*; В. Ковачевић, *Горка*; А. Стриндберг, *Јача*; К. Амброзић, М. Беловић, *Надежда Петровић*; Ђ. Стојчић, *Норвешки шал*; М. Беловић, *Милена Павловић Барили*; З. Сагалов, *Три живота Исидоре Данкан*. О свом лабораторијском сценском раду и истраживањима оставила је драгоцене писане трагове у књизи *Сама на сцени* (Бг 1996). Сматрала је да је монодрама велика одговорност за једног глумца, те да он током проба исписује ненаписани post scriptum у којем се крију загонетка лика и језгро људске судбине која се ваја на сцени. Објавила је збирку песама *Камен наде* (Бг 1996) и превела драму Л. Зилахија *Музички пајаци* изведену у СНП 1953. На Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну додељује се награда која носи њено име.
ЛИТЕРАТУРА: В. Урбан, „Испред и иза малог екрана / Заљубљена у тајну позива", *Дневник*, 18. X 1970; M. Трумић, „Ријеч-двије са умјетницима, Љепота драмске ријечи", *Свијет*, 3. XII 1971; М. Беловић, „Више лица глумице Маје Димитријевић", *Театрон*, 1996, 94; Б. Криловић, „Сусрети: Маја Димитријевић / Позориште је борба непрестана", *Политика*, 13. II 1997; Ј. Ћирилов, „На вест о смрти / Одлазак Маје Димитријевић", *Политика*, 20. VIII 1997.
Весна Крчмар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мара
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мара**, инжењер геологије, научни саветник (Београд, 28. XI 1925 – Београд, 6. IX 2006). Дипломирала на Геолошком факултету Техничке велике школе у Београду 1950. Докторирала 1965. на Рударско-геолошком факултету у Београду тезом „Седиментно-стра-тиграфски проблеми средњотријаског флиша у теренима између Скадарског језера и Јадранског мора". У извесној мери скраћена и делимично промењеним називом, теза је публикована 1967 („Седиментолошко-стратиграфски проблеми средњетријаског флиша у теренима између Скадарског језера и Јадранског мора", *Геолoшки гласник Завода за геолошка истраживања Црне Горе*, 1967, V). Од дипломирања до пензије радила у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања у Београду, а научни саветник од 1972. Оснивач и дугогодишњи шеф Одељења за седиментологију. Основна специјалност јој је била седиментологија (флишева, турбидита и других кластита, офиолитског меланжа, плитководних карбонатних творевина и др.). Између осталог, покренула је часопис *Седиментологија* који је излазио у издању Завода за геолошка и геофизичка истраживања Србије: 1 (1961) и 2/3 (1962/63). У њему је била председник Уређивачког одбора и одговорни уредник. Поред више самосталних радова, са Милорадом Д. Димитријевићем посебно обрађивала проблеме офиолитског меланжа. Овај комплекс објашњен је као гигантска олистострома везана за субдукционе трогове. Ова два аутора, са својим радом из 1973 („Olistostrome melange in the Yugoslavian Dinarides and Late Mesozoic plate tectonics", *Journal of Geology*, 81, 3), били су једини тадашњи југословенски геолози који су укључени у познату збирку најважнијих светских радова серије *Benchmark Papers in Geology (66: Ophiolitic and Related Mélanges)*. У оквиру наведених испитивања они су, као стални тим, објавили низ радова о генези и типовима меланжа („Дијабаз-рожначка формација офиолитског појаса и Вардарске зоне: генетско поређење", *Acta Geologica*, 1975, VIII, 41; *Олистостромски, полифазни и рециклирани офиолитски меланж*, Зг 1979), затим о карактеристикама кречњачких тела унутар меланжа („Triassic carbonate platform of the Drina-Ivanjica element (Dinarides)", *Acta Geologica Hungarica*, 1991, 34, 1–2) и седиментологији флишева/турбидита (и М. Д. Димитријевић (ур.), *Turbiditic Basins of Serbia,* са 9 заједнички написаних поглавља), Бг 1987.
ДЕЛА: *Депозициони системи кластита*, Зг 1989; *Тријаски флиш Црне Горе: реконструкција басена*, Тг 1989; *The Lower Cretaceous Paraflysch of the Vardar Zone: Composition and fabric*, Bg 2009.
Милан Судар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Марија
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Марија**, добротворка (Бечеј, око 1826 − Нови Сад, 13. V 1898). Рођена је у старобечејској велепоседничкој породици од оца Јосима Гаванског, народног официра, и мајке Ане, рођ. Величковић. Била је удата за Милоша Димитријевића, правника, политичара, председника Матице српске и школског надзорника Бачке жупаније, са којим је живела у Новом Саду. Како нису имали деце, поштујући жељу супруга, имање од 50.000 форинти, кућу у новосадској Грчкошколској улици и 40 јутара земље завештала је српском народу, за културне и просветне потребе. Највећи део имовине наменила је Матици српској, установивши *Задужбину Милоша и Марије Димитријевић*. Један од основних циљева задужбине био је да се од њених средстава награђују најбоља дела српске књижевности, а затим и штампају о трошку задужбине. Остатак средстава је наменила Фонду Св. Саве у Сремским Карловцима, Српском учитељском конвикту, Српској великој гимназији у Новом Саду и Сремским Карловцима, Српском народном позоришту и Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду. Посебна средства за израду иконостаса додељена су Саборној цркви у Новом Саду. Након мужеве смрти приредила је за издавање његову књигу *Успомене из мога живота* (Н. Сад 1896). Била је редован члан Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња од њеног оснивања (1880).
ЛИТЕРАТУРА: П. Б. Николин, „Марија Милоша Димитријевића", *Босанска вила*, 1898, 17; А. Варађанин, *Споменица 25-годишњег рада Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња 1880–1905*, Н. Сад 1906; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I–VI, Н. Сад 1936–1964, I; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, Н. Сад 1953.
Љубица Отић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мила
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мила**, глумица (Крагујевац, 9. I 1877 – Загреб, 12. I 1972). Са тринаест година придружила се Дружини Михаила Пешића и први пут заиграла на гостовању у Јагодини. Била је чланица трупе Петра Ћирића (1891/92) и путујућег позоришта Ђуре С. Протића (1892–1894). Током гостовања у Карловцу понуђен јој је ангажман у Хрватском народном казалишту у Загребу. На сцени ХНК први пут је наступила 1. IX 1894. као Пруданс у *Дами с камелијама* (А. Дима) и у њему остала готово седам деценија (сем периода септембар–децембар 1919, када је била чланица Народног позоришта у Београду). Гостовала је с успехом 1901. и 1919. у НП у Београду. Јануара 1955, тумачећи Катарину Мамурет у премијерној поставци комедије *Мамурет* Ж. Сармана, прославила је 60-годишњицу уметничког рада. Иако се 1958. пензионисала, наставила је повремено да игра. Од сцене се опростила 10. III 1965. улогом Манде у *Мећави* П. Будака. У међуратном раздобљу најуспелија остварења су јој Живка и Симка у Нушићевим комедијама *Гђа министарка* и *Ожалошћена породица*, а била је и: Агафја (Н. В. Гогољ, *Женидба*); Каћуша, Анисја и Аркулина, Лиза (Л. Н. Толстој, *Васкрсење*, *Царство мрака*, *Живи леш*); Варја (А. П. Чехов, *Вишњик*); Настја, Поља и Аркулина (М. Горки, *На дну*, *Малограђани*); Јелена (М. П. Арцибашев, *Љубомора*); Регина (Х. Ибзен, *Авети*); Јоланда, Јулка (Ф. Молнар, *Ђаво*, *Лилиом*); Ханка (Г. Запољска, *Морал госпође Дулске*); Гвендолин (О. Вајлд, *Важно је звати се Ернест*); Ана (Е. Конрад, *Квочка*); Полета (С. Гитри, *Заузеће тврђаве*); Мици (А. Шницлер, *Љубав*); Каролина (Ј. Фрајденрајх, *Граничари*); Стана (М. Огризовић, *Вучина*); Ружа (Ј. Ивакић, *Мајсторица Ружа*); Катица (Ј. Кулунџић, *Поноћ*); Рушка, Мара (П. Петровић, *Рушка*, *Пљусак*); Вица (И. Војновић, *Дубровачка трилогија*); Ружа (Ј. Косор, *Пожар страсти*); Стојна (М. Држић, *Тирена*); Јулишка, Савета, Павка (Б. Нушић, *Пут око света*, *Протекција*, *Народни посланик*); Луција (М. Матковић, *Случај матуранта Вагнера*); Дуда (М. Матић Хале, *Тешке сјене*) и др. Већ од првих улога неговала је реалистички стил интерпретације ликова, без обзира на њихову разнородност, врсту драмске литературе или земљу настанка, и била подједнако ефектна у домаћем и иностраном репертоару. Природност, спонтаност, искреност и непосредност, уз изванредну дикцију и мелодиозност фразе, допринели су да њена уметничка личност постане и остане образац у историји, пре свега, загребачког драмског глумишта. Добитница је Савезне награде за улогу Хане у Цанкаревом *Краљу Бетајнове* (1948), Ордена рада I степена (1949), Републичке награде за улогу Живке у Нушићевој *Госпођи министарки* (1950), те Назорове награде за животно дело (1965).
ЛИТЕРАТУРА: А. Касовић Цвијић, „Мила Димитријевић", *Јутарњи лист*, 6. III 1927; М. Беговић, „М. Димитријевић", *Јутарњи лист*, 8. IX 1928; К. Месарић, „Огроман успјех Миле Димитријевић и Нушића", *Ријеч*, 1929, 28; Ст. Р., „Мила Димитријевић, пригодом 50-годишњице глумачког рада (1894–1944)", *Хрватски народ*, 1944, 1035; Б. Крлежа, „Мој први сусрет са М. Димитријевић", *Казалишни лист*, 1946/47, 28; Р. Бунушевац, „Шездесет година живота на сцени", *Политика*, 17. V 1953; С. Батушић, „М. Димитријевић и реализам загребачке драме", *Казалишне вијести*, 1954/55, 8; Б. Павић Фајдић, „Уз 90-годишњицу живота М. Димитријевић", *Билтен, Хрватско народно казалиште*, 1967, 6–7; С. Остојић, „Умрла је Мила Димитријевић", *Политика*, 13. I 1972; С. Милетић, *Хрватско глумиште*, Зг 1978.
Mирослав Радоњић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милан Дуја Ђ.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милан Дуја Ђ.**, адвокат (Горњи Милановац, око 1861 – Београд, 27. XII 1919). Основну школу и гимназију завршио је у Чачку (1869–1879), а потом правни факултет. Радио је као адвокат, посебно се бавећи грађанским и кривичним правом. Након Ивањданског атентата 1899. бранио је пред преким судом првооптуженог Ђуру Кнежевића који је пуцао на краља Милана. По политичком опредељењу, припадао је Напредној странци. Био је члан Управе Удружења јавних правозаступника од 1906. Сарађивао је у *Гласу права*, а уредио је *Видело: календар споменица покојном Михаилу П. Живадиновићу* (1907).
ДЕЛА: *Доктор Манделбаум није крив: Неколики подаци из архива његовог браниоца адвоката Дује,* Бг 1900; *Афера Сладојевић-Давидовића: Одбрана адвоката Дује за г. Милана Магазиновића,* Бг 1905; *Говор адвоката М. Ђ. Дује на збору конзервативаца 7. априла 1914. год. у Београду*, Бг 1914.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живадиновић, „Српски адвокати у XIX веку", *Југословенска адвокатура*, 1969, 16, 1–2.
Светлана Мирчов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милан С.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милан С.**, астроном, физичар (Лесковац 24. VIII 1947). Дипло-ирао астрономију 1972, а физику 1973. на Природно-математичком факултету у Београду. Ту је магистрирао 1976, а докторирао 1978. Ради у Институту за физику у Београду 1974–1978, 1983–1984; Институту за примењену физику 1978–1983, на Астрономској опсерваторији 1984–2012. Савезни министар за науку, технологију и развој 1993–1994. Директор Астрономске опсерваторије 1994–2002. Научни радови **Д.** су првенствено из области астрономије, али и из одређених области физике, примењене математике, информатичких технологија и историје и филозофије природних наука. Као нову научну област у српској астрономији, увео је теоријско проучавање облика линија у звезданим спектрима и, у сарадњи са А. А. Михајловим, истраживање утицаја атомских и молекуларних сударних процеса на оптичке карактеристике звезданих атмосфера.
Најзначајнија научна достигнућа **Д.** има у области спектроскопије звездане и лабораторијске плазме. У неколико радова, заједно са Н. Коњевићем, В. Кршљанином и Л. Ч. Поповићем формулисао је и разрадио модификовани семиемпиријски прилаз за прорачун параметара спектралних линија проширених Штарковим ефектом. Овај прилаз је нашао широку примену у астрономији и физици. Такође је разрадио и тестирао више различитих апроксимативних прилаза за прорачун и процену параметара спектралних линија, проширених сударима са наелектрисаним честицама, погодних за различите ситуације које се срећу у звезданим атмосферама. Истраживања профила линија вишеструко наелектрисаних јона су често прва систематска теоријска истраживања овакве врсте, а одређивање профила резонантне линије литијума у оквиру метода јаке спреге остало је до 1999. једина квантно-механичка анализа Штарковог ширења једне неводоничне линије неутралног атома (и N. Feautrier, S. Sahal-Brechot, „Comparison Between Quantum and Semiclassical Calculations of the Electron Impact Broadening of the Li I Resonance Line", *Journal of Physics B*, 14, 1981). Спајањем и повезивањем више компјутерских програма, заједно са Н. Бен Несибом из Туниса и С. Сахал-Брешо из Париза, остварио је *ab initio* прорачун параметара Штарковог ширења, полазећи од квантних бројева и атомске структуре. Заједно са С. Сахал-Брешо направио међународну базу података о Штарковом ширењу спектралних линија STARK-B, у коју су укључени њихови резултати. Резултати истраживања регуларности и систематске трендове параметара ширења спектралних линија дају нов метод за једноставну интерполацију података потребних за моделирање преноса зрачења и непрозрачности у случају звездане плазме, као и за разраду теоријских модела звезда. **Д.** је показао да механизам Штарковог ширења спектралних линија може да буде значајан за анализу и синтезу звезданих спектара и моделирање звезданих атмосфера, а истражио је и то при каквим условима и код којих класа звезда он највише долази до изражаја. Заједно са А. А. Михајловим истраживао је утицај јон-атомских сударних процеса са формирањем квазимолекуларног комплекса, на емисију, апсорпцију и рекомбинацију у атмосферама хладних звезда и код белих патуљака, те показао да група, до ових радова занемариваних, процеса мора бити узета у обзир код моделирања атмосфера хелијумом богатих белих патуљака и неких слојева Сунчеве атмосфере.
**Д.** је дао значајан допринос проучавању историје астрономије код Срба, посебно анализирајући дела Милутина Миланковића и Ђорђа Станојевића, али је, у сарадњи са Евстратијем Теодосијуом и Василијем Маниманисом из Атине, истраживао и дела византијског астронома Нићифора Григоре, Василија Великог, Риге од Фере, пресократовских философа, појам бесконачног, развој хелиоцентричке идеје, од Орфичких химни, преко питагорејаца и Аристарха до цара Јулијана, астрономску тематику у *Илијади* и *Одисеји*, звезду Сиријус у античкој литератури, као и космичке мотиве у српској средњовековној нумизматици. У раду „Problems of Calendar Reform and Easter Date Determination and a Proposition to the Serbian Orthodox Church made by Đorđe Stanojević" (*Transdisciplinary Studies*, 2011, 1) приказао је један од покушаја реформе календара. Од 2009. придружени је сарадник Париске опсерваторије у Laboratoire d'Etudes du Rayonnement et de la Matière en Astrophysique. Предавач на европским Астромундус мастер студијама на Универзитету у Инсбруку. Руководио је међународним пројектима са Париском опсерваторијом, Универзитетима у Лондону, Дарему и Атини, Институтом за теоријску астрономију у Москви и Институтом за астрономију у Софији. Руководилац је српског дела великог међународног пројекта за стварање европског Виртуелног центра за атомске и молекуларне податке, првенствено за потребе моделирања звезданих атмосфера, иначе првог пројекта Европске уније у астрономији у Србији. Резултати српског дела овог пројекта су такође део Српске виртуелне опсерваторије, пројекта чији је иницијатор са Дарком Јевремовићем и Луком Ч. Поповићем. Копредседник Радне групе за сударне процесе Међународне астрономске уније, члан Управе Евроазијског астрономског друштва и члан Савета Европског астрономског друштва. Председник Друштва астронома Србије од 2008. Председник Астрономског друштва „Руђер Бошковић" 1982--2005, о којем је писао у „70 Years of Astronomical Society 'Rudjer Bošković'. An Interesting Experience in Astronomical Education, Popularization and Organization of Astronomer Amateurs, in Teaching and Communicating Astronomy", *European Astronomical Society Publications Series*, 2005, 16. Главни и одговорни уредник часописа *Васиона* 1985–2004, *Serbian Astronomical Journal* и серије *Publications of the Belgrade Astronomical Observatory* 1987–2002. Коаутор (са А. С. Томићем) уџбеника *Астрономија за гимназију* (Бг 2008) који је преведен на албански и македонски. Аутор књига *Астрономска спектроскопија* (Бг 1998) и *Српски астрономи у индексу научних цитата у XX веку* (Бг 2005), објавио је серије *Истраживање облика спектралних линија у Југославији и Србији*, I–V (Бг 1990 –2001), *Београдска астрономска опсерваторија" у годинама од 1995. до 2000*.
Од 1972. објављује песме у периодици, аутор је збирки *Песме* (Бг 2003, преведена на бугарски), *Космички цвет* (Бг 2003). Приредио је збирку песама савремене бугарске поезије *Пред звезданим вратима* (Бг 2015). Добитник награде за научни рад Астрономске опсерваторије 1996. и 2002. Национални савет за научни и технолошки развој му је 2009. доделио звање заслужног научника.
ДЕЛА: и Н. Коњевић, „Stark Widths of Doubly-and Triply-Ionized Atom Lines", *Journal of Quantitative Spectroscopy and Radiative Transfer*, 1980, 24; и А. А. Михајлов, „Influence of Ion-Atom Collisions on the Absorption of Radiation in White Dwarf", *Astronomy and Astrophysics*, 1992, 256; и L. Č. Popović, „Modified Semiempirical Method", *Јournal of Applied Spectroscopy*, 2001, 68; коаутор, „The Flux Ratio of the \[OIII\] λ λ 4959, 5007 Lines in AGN: Comparison with Theoretical Calculations", *Monthly Notices of the Royal Astronomical Society*, 2007, 374; коаутор, „Astronomy and Constellations in Iliad and and Odissey", *Journal of Astronomical History and Heritage*, 2011, 14, 1.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Цветковић, „Милан С. Димитријевић – Научник светског гласа и имена", *Наша реч*, 2012, 1–2, 3–4; „Астроном – песник – друмовник Милан С. Димитријевић", *Публикације Астрономског друштва*, 2015, 14.
Војислав Марић; Александар Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миливоје
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миливоје**, дивизијски генерал (Алексинац, 28. XI 1878 – Београд, 18. VI 1947). Потиче из породице Ђорђа Димитријевића, пуковника и министра. Брат Милан био је санитетски генерал, а Велимир пуковник, ађутант краља и управник Двора до 1928. Питомац 28. класе Ниже школе (1895–1898) и 11. класе Више школе Војне академије (1901–1903). На полугодишњем стажу у Француској 1907–1908. Чин потпоручника стекао је 1898, унапређен у чин поручника 1901, капетана 1905, капетана I класе 1908, мајора 1911, потпуковника 1913, пуковника 1915, бригадног генерала 1923, дивизијског генерала 1925. Као капетан био је 1905–1907. командир 8. батерије пука „Танаско Рајић" у Крагујевцу. Био је ађутант инспектора артиљерије 1908–1910, а у Комисији за пријем пушака у Немачкој (Оберндорф) 1910–1911. По обављеном послу до јуна 1912. био је командир батерије и на служби у Војно-техничком заводу у Крагујевцу. Од јуна 1912. био је на служби у Општевојном одељењу Министарства војног. После балканских ратова био је 1913–1914. командант 2. дивизиона Дринског артиљеријског пука у Шапцу. После I светског рата био командант 4. хаубичког пука (Загреб), а од 1921. помоћник команданта Потиске дивизијске области (Суботица). Од 1923. командант Савске артиљеријске бригаде (Загреб), од 1924. помоћник команданта Савске дивизијске области. Од 1924. био је в. д. па командант Осјечке дивизијске области, потом 1927–1929. командант Потиске дивизијске области. Од 1929. био је командант Шумадијске дивизијске области (Крагујевац), а од 1930. помоћник команданта V армијске области (Ниш). Пензионисан је и преведен у резерву 1933. У ратовима 1912–1913. као реконвалесцент после операције остао је у Општевојном одељењу Министарства војног. За време опсаде Једрена био је на дужности у Штабу Тимочке дивизије I позива. У рату са Бугарском био је командант 2. дивизиона Дринског артиљеријског пука I позива. Учествује у Брегалничкој бици. У I светском рату био је командант истог дивизиона до доласка на Крф, а од марта 1916. командант пољског дивизиона Дринског артиљеријског пука. Од 1917. био је начелник Штаба артиљерије 1. армије. Активиран је у Априлском рату и заробљен. Отпуштен је из логора 1942. Није прихватио позив да уђе у српску цивилну управу под окупацијом. Одликован за храброст у ратовима Карађорђевом звездом IV степена, Белог орла са мачевима III реда и другим одличјима.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 75. годишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; В. Стојановић Воке, *Заслужни синови. Биографије заслужних људи са територије источне Србије и Поморавља*, I, Бг 1940; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миливоје Мило
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миливоје Мило**, сликар, универзитетски професор (Београд, 1929 – Београд, 5. X 1997). У Београду 1953. завршио Академију ликовних уметности, где је 1955. стекао и трећи степен („специјалку") у класи Недељка Гвозде-новића. Боравио на студијском путовању у Италији 1958, где је проучавао ренесансне мајсторе. Као стипендиста холандске Комисије за културне везе са иностранством, 1959. у Амстердаму усавршава сликарство код Карела Апела, једног од оснивача авангардног покрета ,,Кобра". Поштовање према Апелу изразио сликом *Карел Апел у Византији* (1984). У Народном музеју у Београду током 1959. и 1960. завршио државне испите из конзервације и рестаурације слика, икона и фресака. Од 1962. радио је као професор слободног цртања на Одсеку за пејзажну архитектуру и хортикултуру Шумарског факултета у Београду. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије од 1953. и члан удружења „Лада". Његов уметнички рад заснивао се на утицајима средњовековне српске уметности. Сликао је пределе с Атоса и слике надахнуте фрескама из српских манастира. Излагао на десет самосталних изложби у Београду и по једном у Амстердаму и Лондону, те на више колективних (Хаг, Ријека, Сомбор, Чачак, Љубљана).
ДЕЛА: *Царски свећњак*, 1982; *Богородица Етиопљанка*, 1983; *Акатист*, 1989 (НБС).
ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, *Природни облик и лик: ликовни огледи*, Бг 1984; К. Димитријевић, *Миливоје Мило Димитријевић: ретроспективна изложба*, Бг 2015.
Чедомир Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милорад Д.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милорад Д.**, инжењер геологије, универзитетски професор (Рума, 28. IV 1926 – Београд, 27. IX 2009). Из II светског рата је изашао са надимком Квакс, који је носио веома поносно и са којим је постао изузетно познат, као легендарни геолог који се винуо у саме врхове српске и југословенске геологије. После демобилизације 1946. уписао се на Рударски одсек Техничке велике школе у Београду. Дипломирао је на Геолошком факултету ове школе (1950), где се одмах запослио. Био је асистент (1953), а прошавши сва научно-наставна звања, редовни професор био од 1967. Докторирао је 1957. одбранивши тезу „Геолошки састав и структура Бујановачког гранитског масива" (*Расправе Завода за геолошка и геофизичка испитивања*, 1958, 7). Од дипломирања до превременог одласка у пензију, 1987, непрекидно је радио на Рударско-геолошком факултету у Београду. Рад у настави започео је још 1947. као студент-демонстратор, да би током своје плодне наставничке каријере предавао Општу геологију, Увод у геологију, Структурну геологију, Фотогеологију и Геолошко картирање (књиге: *Фотогеологија*, Бг 1958; *Геолошко картирање*, Бг 1978; *Основи геотектонике*, Н. Сад 2000). У постдипломској настави и на многобројним курсевима усавршавања домаћег и међународног карактера, држао је наставу из Структурне геологије, Геолошког картирања, Геотектонике, Фотогеологије, Седиментологије кластита и Седиментологије карбоната. На РГФ основао је 1960. Лабораторију за методе геолошког картирања (ЛМГК) која је касније на Геолошком одсеку истог факултета прерасла у истоимену Катедру, чији је шеф био све до одласка у пензију. Највећи део радног века посветио је геолошком картирању, што му је послужило као основ за развијање богате ваннаставне делатности која је била везана за израду Основне геолошке карте (ОГК) Југославије у размери 1:100.000; коаутор је више десетина листова ОГК СФРЈ. За председника Савезне комисије за израду стандарда за геолошку карту изабран је 1956, затим је шеф Одељења за геолошку карту Геозавода Србије (1958--1962), да би касније руководио израдом свих данас у употреби геолошких стандарда и упутстава за ОГК и Тематску геолошку карту (уредник, *Геолошки атлас Србије* (16 тематских карата размере 1:2.000.000), Бг 1992–2002). Био је председник комисије за геолошке карте Савезног геолошког завода (од 1965), члан Редакционе комисије за ОГК и др. Са коауторима је био редактор (за југословенску територију) за тектонску карту Европе, тектонску карту Карпато-балканида, карту метаморфита света, карту метаморфита Карпатско-балканско-панонско-динаридског простора, палеогеографске и карте транспорта Карпато-балканида. Осим геолошког картирања, као своје основне специјалности, веома успешан је био у изучавању метаморфита, структурне геологије, фотогеологије, геотектонике, седиментологије (посебно истраживању флиша/турбидита, плитководних карбоната и др.), проучавању меланжа, генези и типовима меланжа. Ван граница Југославије разрадио је систематску едицију геолошке карте Ирана у листовима 1:100.000 и водио њену израду за Керманску област (1970–1973). Радио је и на изради геолошке карте Либије у северној централној Сахари (1983). Осим тога радио је на истраживању минералних сировина у Замбији (1964, 1965) и на хидрогеолошким истраживањима у Венецуели (1970).
ДЕЛА: и Р. С. Петровић, *Употреба пројекције лопте у геологији*, Љуб. 1965; и М. Н. Димитријевић, *Седиментне текстуре у турбидитима*, Бг 1967; *Geology of Kerman region*, Bg 1973; и М. Н. Димитријевић (ур.), *The* *Turbiditic Basins in Serbia*, Bg 1987; и М. Н. Димитријевић, *Депозициони системи кластита*, Зг 1989; *Геологија Југославије*, Бг 1995 (*Geology of Yugoslavia*, Bg 1997).
ЛИТЕРАТУРА: M. Марковић, „Поводом пензионисања др Милорада Димитријевића", *Техника, рударство, геологија и металургија*, 1987, 38, 12; Б. Чекеринац (ур.), *Знамените личности Срема*, Ср. Митровица 2003; М. Марковић, Н. Бањац, „Милорад Димитријевић – Квакс (1926–2009). In memoriam", у: *Записници Српског геолошког друштва за 2009. и 2010. годину*, Бг 2012.
Милан Судар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милорад Т.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милорад Т.**, хемичар, универзитетски професор (Подгорац код Бољевца, 7. IV 1937 – Беогрaд, 15. V 2018). Студије хемије завршио је 1961. на Природно-математичком факултету у Београду. Од 1963. радио је као асистент на Хемијском институту Ветеринарског факултета у Београду. Магистарски рад из области органске синтезе (1967) и докторску дисертацију из области испитивања структуре фосфатида слузнице кокошјег желуца (1971) одбранио је на ПМФ. У звање доцента за предмет Хемија изабран је 1978. на ВФ, а за редовног професора 2002. Предавао је и на Медицинском и Стоматолошком факултету. Бавио се истраживањем у области хемије природних производа. Има близу 50 радова и 12 патената, који се претежно односе на добијање и примену препарата на бази флавонских једињења, у ветеринарској и хуманој медицини (бенигно увећање простате, циститис, папиломатозе, хемороиди). Неки од препарата су се производили у фабрикама лекова „Галеника" (Београд), „Здравље" (Лесковац) и „Елефант" (Београд). Учествовао у низу пројеката. Коаутор је два уџбеника: и Н. Стојановић, В. Андрејевић, *Органска хемија* (Бг 1979); и Н. Стојановић *Хемија, општи део* (Бг 1995). Био је шеф Катедре за хемију на ВФ (1992–2003).
ДЕЛА: коаутор, „Results of Biochemical Research on the Antigenic Structure of *Cl. Septicum* and *Cl. Chauvoei*", *Revue d'immunologie et de thérapie antimicrobienne*, 1967, 89; и B Grujić-Injac, S. Lajsić, „The Synthesis of a New Phospholipid From the Koilin Glandular Layer of Chicken Gizzard", *Hoppe-Seyler's Zeitschrift für physiologische Chemie*, 1977, 477; и В. Димитријевић, С. Димитријевић, „Поступак за добијање препарата са антихистаминским дејством из биљке *Crassula ovata*", *Завод за интелектуалну својину Републике Србије*, 2010, 51084.
ИЗВОР: Архива ВФ УБ.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милош
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Милош**, правник, политичар (Кањижа, 22. V 1824 – Нови Сад, 3. III 1896). Права је дипломирао у Прешову (Словачка) 1844. Радио је у магистрату у Старом Бечеју, касније код адвоката Адолфа Томековића у Илоку. Адвокатски испит положио је 1845. и постао бележник у Среском суду у Илоку. За време Револуције 1848–1849. селио се из места у место јер му је родитељски дом био запаљен. За среског судију у Оџацима именован је 1849. По налогу царског комесара Исидора Николића обављао је поверљиве послове. Перовођа среске власти у Сенти постао је 1854. У Темишвар, главни град Војводства Србије и Тамишког Баната, премештен је 1855. прво у среску а потом у окружну судску администрацију. У Нови Сад се преселио 1857. и радио као државни чиновник у среској власти све до 1861, када је именован за самосталног среског судију. Пензионисан је 1867, а реактивиран 1869. и изабран за главног варошког суца. Министарство просвете угарске владе именовало га је за главног школског надзорника за Бачку и Бодрошку жупанију (1869–1875), а влада га је наградила титулом краљевског саветника. То се дешавало у време када је Милетићева странка, чији он није био члан, прешла у оштру опозицију према влади у Пешти. Није се приклонио ни Уједињеној омладини српској. Из здравствених разлога пензионисан је 1875. Био је вишегодишњи народни заступник у Угарском сабору. Припадао је Деаковој Либералној партији и био посланик на њеној листи 25 година. Први пут је учествовао на изборима 1865. и победио свог противника, следеће изборе 1869, у јеку снажне Милетићеве опозиције, изгубио је, а 1872. победио је милетићевца. На тај начин је изгубио сваку везу са политичким покретом Срба у Угарској. За посланика је изабран још пет пута: 1875, 1878, 1881, 1884. и 1887. За следеће изборе није био на листи кандидата уз образложење да странка жели да подмлади своје редове. Тај однос га је дубоко потресао јер је схватио да им више није потребан. Био је одушевљен Ференцом Деаком и Ђулом Андрашијем. Као владин кандидат није био популаран међу Србима али није никада био ни нападан. Гласачима је обећао да ће заступати идеју о равноправности свих народности и самоуправу Српске православне народне цркве и школе. Иако је припадао мађарској владајућој партији, иступао је заједно са српским посланицима кад год је било речи о аутономним правима Срба. На сабору је бранио и интересе Матице српске чији је члан постао 1864. На скупштини 1868. изабран је за Матичиног потпредседника. На своју иницијативу извршио је преглед рачуна свих Матичиних фондова и о лошем стању Фондова известио Управни одбор. Био је члан Књижевног одељења, али на изборима 1872. није поново изабран за потпредседника. Када је Матици српској претила опасност да буде укинута од стране угарске владе, Илија Вучетић, угледни члан Милетићеве странке, предложио га је за председника и изабран је једногласно 1888. Било му је јасно зашто је баш он у овом критичном тренутку за Матицу изабран за председника. Иако није успео да врати Текелијанум под Матичину управу, нити да издејствује нови Матичин устав, Матица није била узнемиравана као раније, а власти су се опходиле са више пажње према њој. Број чланова Матице се значајно повећао. За време његовог председниковања Матица српска се приклонила политици прилагођавања ситуацији. До краја живота осам пута биран је за председника Матице српске. После догађаја „Црвени барјак" у Крагујевцу, јавио се да брани оптужене. Био је на челу Патроната Српске православне велике гимназије у Новом Саду (1874–1894). Матици српској су он и његова супруга завештали кућу за српске књижевне сврхе и установили Задужбину Милоша и Марије Димитријевић. Успомене је почео да пише 1895, а објавила их је постхумно његова супруга. Одликован је Орденом Св. Саве II реда и Даниловим орденом III степена.
ДЕЛО: *Успомене из мога живота*, Н. Сад 1896.
ЛИТЕРАТУРА: *Ново време*, 1896, 8; *Србобран*, 1896, 13; *Споменица о стогодишњици Српске православне гимназије у Новом Саду* *(1810–1910)*, Н. Сад 1910; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини 19. века*, II, Бг 1924; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, II, Н. Сад 1992; *Службени лист града Новог Сада*, 1993, 11; Ж. Милисавац, „Један заборављени председник Матице српске", *ЛМС*, 1994, 454, 6; Ж. Милисавац, *Историја Матице српск*е, III, Н. Сад 2000.
Александра Новаков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миодраг
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миодраг**, агроном, генетичар, универзитетски професор (Неготин, 18. Х 1955). Пољопривредни факултет завршио у Новом Саду. На новосадском Пољ. ф. је магистрирао 1987. и докторирао 1997. из области генетике и оплемењивања биљака. На истом факултету ради од 1980. као асистент, а прошавши сва научно-наставна звања 2013. биран је за редовног професора. На Државном универзитету Мисури (САД) специјализовао се у области цитогенетике и молекуларне генетике пшенице 1988–1989. Бавио се оплемењивањем пшенице и проблемима трансгене технологије и генетички модификованим организмима у пољопривреди. Први је од домаћих аутора у Србији објавио публикацију посвећену ГМО: *Генетички модификовани организми – питања и дилеме* (Н. Сад 2004, и С. Петровић). Ко-аутор је уџбеника *Генетика популације. Адаптабилност и стабилност генотипа* (и С. Петровић, Н. Сад 2005). У области популационе и квантитативне генетике проучава реакцију генотипова на промену услова спољне средине, посебно у циљу проширења ареала гајења пшенице на мање продуктивна земљишта. У циљу очувања биолошке разноликости и коришћења генетичких ресурса, сакупио је колекцију од преко 200 узорака дивљих сродника и локалних популација жита на територији Црне Горе. Био експерт оцењивач научних пројеката Европске комисије, члан Националног комитета за сарадњу са Унеском при Савезном министарству иностраних послова, национални координатор за European Cooperative Programme for Plant Genetic Resources (ECPGR – Европски програм сарадње за биљне генетичке ресурсе). Члан је, по позиву, Crop Wild Relative Specialist Group (Специјалистичка група за дивље сроднике културног биља) у оквиру Species Survival Commission (Комисија за опстанак врста), једне од шест комисија The World Conservation Unit (Светска унија за конзервацију). Члан је Националне радне групе за биљне генетичке ресурсе при Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде.
ДЕЛА: и С. Петровић, „Генетичке модификације биљног генома", у: Ј. Миладиновић, М. Хрустић, М. Видић (ур.), *Соја*, Н. Сад – Бечеј 2008; и S. Petrović, P. Gustafson, „The effect of wheat-rye translocation 1Bl.1Rs in a different quality genetic background on biological traits in wheat", *Genetika*, 2008, 40, 3; коаутор, „Cereals and Aegilops genus biodiversity survey in the west Balkans: Erosion and preservation", *Journal of Food, Agriculture* & *Environment*, 2011, 9, 3–4; и S. Petrović, B. Banjac, „Wheat breeding in abiotic stress conditions of solonetz", *Genetika*, 2012, 44, 1.
ЛИТЕРАТУРА: *Научни институт за ратарство и повртарство: 60 година у служби пољопривреде*, *1938–1998*, Н. Сад 1999.
Славољуб Лекић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мирослава
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мирослава**, лекар, имунолог, универзитетски професор (Београд, 1. X 1947). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1974, а на Фармацеутском факултету у Београду магистрирала 1976. и докторирала 1982. У Центру за имунолошка истраживања је истраживач-сарадник од 1974, а асистент од 1975. На Фарм. ф. у Београду постаје асистент 1979, а редовни професор 1996. Наставни рад у додипломској настави обављала је на Фарм. ф. на предметима Имунологија и Имунохемија. У оквиру специјалистичких студија из медицинске биохемије учествовала је у настави на предметима Микробиологија и паразитологија и Имунохемија, а на специјалистичким студијама из токсиколошке хемије предавала је Одабрана поглавља имунологије; у последипломској настави на Мед. ф. у Београду и на Војномедицинској академији држала је предавања на предмету Имунологија. По завршетку академске каријере, као научни саветник ангажована је у Центру за имунолошка истраживања „Бранислав Јанковић", на Институту за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак" у Београду. У почетку се бавила истраживањима из области онтогенезе лимфоцита, а касније испитивањем патогенетских механизама аутоимунских и лимфопролиферативних болести, као и могућностима имунотерапије у хуманој медицини. Одржала је неколико предавања на међународним скуповима, а аутор је практикума *Имунологија* (и К. Исаковић, Бг 1992), као и два поглавља у уџбеницима (и М. Поповић, „Имунотерапија, нове терапијске могућности", у: М. Поповић и др., *Реуматичне и сродне болести: дијагноза и терапија*, Бг 2000; „Имунотерапија – имуносупресија", у: О. Ћирић, М. Будеч, Г. Лепосавић, *Неуроендокриноимунологија*, Бг 2000). Један је од експерата Савезног министарства за науку из области Медицинских наука. Члан Друштва имунолога Србије и Црне Горе и Њујоршке академије наука.
ДЕЛА: коаутор, „Effects of Leflunomide on Experimental Autoimmune Myocarditis with Special Reference to the Dendritic Cells", *Transplantation proceedings*, 1998, 30, 4149; и S Stošić Grujičić, R. R. Bartlett, „Leflunomide Protects Mice from Multiple Low Dose Streptozotocin (MLD-SZ) – Induced Insulitis and Diabetes", *Clinical and Experimental Immunology*, 1999, 117, 44; коаутор, „Clinical Efficacy and Safety of a Novel Intravenous Immunoglobulin Preparation in Adult Chronic ITP", *Journal of Hematology*, 2003, 4, 358.
ИЗВОР: Архива Секретаријата Фармацеутског друштва Србије.
ЛИТЕРАТУРА: М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), *60 година Фармацеутског факултета у Београду 1945–2005*, Бг 2006.
Душанка Крајновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Диле
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Диле**, глумац (Београд, 5. VI 1875 – Нирнберг, Немачка, мај 1944). Први пут је ступио на сцену Народног позоришта у Београду улогом Миће у *Два цванцика* М. Глишића 1894. и ту остаo до 1896. Играо, потом, у дружини Ђ. Протића (1896–1898), у Загребачком казалишту (1898/99), у „Орфеуму" Б. Цветковића у Београду (1900–1906), где се највише и развио у комичног глумца. У НП у Београду играо је поново 1906–1912, уз једногодишњи прекид (1911) када је био у Српском народном позоришту у Новом Саду. У Повлашћеном позоришту „Јоаким Вујић" био је 1912/13, а од септембра 1913. до 1929. као стални члан НП у Скопљу, где је дуго носио скоро сав комички репертоар и спадао међу најомиљеније скопске глумце после Пере Јовановића. По повратку у НП у Београду (1936–1939) запажена су његова остварења у представама *Дорћолска посла* И. Станојевића (Папа Наско) и *Потера* Ј. Веселиновића (Рада). Као резервни официр допао је 1941. у немачко заробљеништво и ту после три године преминуо. Био је популарна личност престонице, а критика бележи да је у његовој игри било много људске једноставности, непосредности, природности и истинитости. Није правио вештачке ефекте, нити се у стварању лика понашао занатско-рутинерски, него се изражавао народски, срдачно. У амбициозним, врло успешним тумачењима Молијерових ликова (Оргон у *Тартифу*, Харпагон у *Тврдици*, Арган у *Уображеном болеснику*, Зганарел у *Силом болесник*, Журден у *Грађанину племићу*) његов хумор је, баш зато што није претеривао, добијао више животне снаге, више одмерености, чак и потребне углађености и уметничког стила. Уносећи у игру много животног реализма, истинитости и непосредности, са највише успеха и велике уметничке снаге тумачио је Нушићеве личности (Ујка Васа у *Госпођи министарки*, Јеврем у *Народном посланику*, Јеротије у *Сумњивом лицу*, Јованча Мицић у *Путу око света*).
УЛОГЕ: Срета, Проводаџија (Ј. Стерија Поповић, *Зла жена*, *Женидба и удадба*); Калча, Хаџи Замфир (С. Сремац, *Ивкова слава*, *Зона Замфирова*); Митке, Хаџи Тома (Б. Станковић, *Коштана*); Судац (Ј. Косор, *Пожар страсти*); Антоније Антонович (Н. В. Гогољ, *Ревизор*); Карбон (Е. Ростан, *Сирано де Бержерак*); Перисар (А. Бисон, *Госпођа Икс*); Креонт (Софокле, *Едип*).
ЛИТЕРАТУРА: З. Т. Јовановић, *Народно позориште Краљ Александар I у Скопљу*, I–II, Н. Сад 2005; П. Волк, *Преображење,* *Драма НП у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до* *модерног доба*, IV, Бг 2017.
Весна Крчмар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Миша К.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Миша К.**, глумац, редитељ, драмски писац (Шабац, 26. Х 1854 – Загреб, 17. I 1909). Иако је имао сликарског дара, посветио се позоришту и књижевности. Као дилетант тумачио женске улоге, а затим и улоге љубавника у путујућим позоришним дружинама Стевана Велића у Убу (од 1870), Лазе Поповића, Михаила Димића, Гавре Милорадовића (1878), Ђорђа Пелеша (1879/80), Михаила Лазића Стрица (1880), Ђуре Протића (повремено у периоду 1885–1887), Милице Сеше Биберовић, Драгутина Гуте Јовановића, као и у Народном позоришту у Београду (1873), Српском народном позоришту у Новом Саду (1880–1885, 1887–1892) и Хрватском народном казалишту у Загребу (1885–1887. и од 1892. до смрти). У Хрватској драматској школи Стјепана Милетића у Загребу био је наставник глуме и мимике, а предавао је и израду маске, шминкање и костимирање (1896–1898). Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1900. улогом Фалстафа (В. Шекспир, *Хенрик IV*). Од 1907. био је стални редитељ у ХНК. Писао је песме, приповетке („Чика Зоран", *Стражилово*, 1888) и драмске комаде (*Дилетанти*, Зг 1897; *Кобан спомен*, награда Матице српске 1889; *Љубав их измирила*, СНП 1890; и А. Фијан, *У добар час*, ХНК 1893; *Јадац*, ХНК 1897; *Образ пред свијетом*, ХНК 1901; *Домаћи производ*, награда ХНК 1904; *Пијаница и пас*; *Домаћи пријатељ*; *Сан Црногорке*). Савременици бележе да је био висок, стасит и наочит, те важио за веома интелигентног и образованог уметника. Одличан тумач великих улога из класичног репертоара, подједнако добар у драмским, трагичим и комичним улогама, важио је за једног од највећих глумаца свога времена и био љубимац и публике и рецензената. Ликове је градио студиозно, инвентивно и трагањем за новим, нетипичним изразима. Његову глумачку интерпретацију карактерисали су искрена осећајност, природни говор и непосредна глума. Као редитељ остварио је више запажених инсценација (Б. Нушић, *Обичан човек*; М. Горки, *Маломјештани*). Улоге: Ружичић, Кир Дима (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*, *Кир Јања*); Милан (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*); Вук (И. Гундулић, *Дубравка*); Милан Текелија, Милош (Л. Костић, *Пера Сегединац*, *Максим Црнојевић*); Јованча Мицић, Сава Савић (Б. Нушић, *Обичан човек*, *Протекција*); Штанцика (К. Трифковић, *Избирачица*); Шајлок, Туња, Агрипе, Јаго, Едмунд (В. Шекспир, *Млетачки трговац*, *Сан летње ноћи*, *Кориолан*, *Отело*, *Краљ Лир*); Пургон (Молијер, *Уображени болесник*); Мармеладов (Ф. М. Достојевски, *Злочин и казна*); Лука, Бесјеменов (М. Горки, *На дну*, *Маломјештани*); Осип, Кочкарев (Н. В. Гогољ, *Ревизор*, *Женидба*); Кусовкин (И. С. Тургењев, *О туђем хлебу*); Херцег (П. Калдерон, *Живот је сан*); Мортимер (Ф. Шилер, *Марија Стјуарт*).
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1868–1919*, II, Н. Сад 1954; *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миша
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миша**, политичар, новинар (Нови Сад, 12. II 1846 – Нови Сад, 23. XII 1889). Отац му је био ћурчија, а мати сестра сликара Димитрија Аврамовића. Ниже разреде гимназије учио је у Новом Саду а више у Сремским Карловцима и Осијеку. Као питомац Текелијанума завршио је право у Пешти 1869. После тога изабран је за подбележника Новосадског магистрата. Једно време био је заменик великог бележника, а од маја 1871. постао је и сенатор магистрата. У јавним пословима долазили су до изражаја његова амбициозна и ауторитативна природа, борбени и непопустљиви, а понекад и заједљиви карактер. Као студент приклонио се политици Светозара Милетића и његове Српске народне слободоумне странке (СНСС). Временом је постао један од најугледнијих чланова странке. Милетић га је веома уважавао и поверавао му све послове који су се тицали унутрашњег уређења странке, тврдећи да је **Д.** његов „државни секретар за унутрашње послове". Запажену улогу имао је у покрету Уједињене омладине српске и једно време (1869. и 1870) био њен секретар, а 1871, на последњој скупштини одржаној у Вршцу, био је потпредседник скупштине. После забране рада Омладине на тлу Јужне Угарске, пренео је њену активност у Црну Гору, где је суделовао у илегалном оснивању и раду Дружине за ослобођење и уједињење српско на Цетињу (1871–1872). Као истакнути члан СНСС био је посланик у Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима (1879–1886), у којем је изабран и за саборског секретара. У Шајкашком изборном срезу изабран је за посланика у Угарском сабору (1884–1887). Службу у Новосадском магистрату напустио је 1882. пошто је дошао у политички сукоб са великим жупаном Ендре Флатом. Тада се, на захтев С. Милетића, прихватио уређивања *Заставе*. У редакцији листа остао је само девет месеци, после чега су га преузеле присталице Великокикиндског програма. У време кризе СНСС, изазване обзнањивањем Великокикиндског нoтабилитетског програма и ступањем на политичку сцену тзв. вршачких социјалиста, тј. Нове омладине, постао је средишња личност Старе омладине, оног круга политичара, некадашњих Милетићевих сабораца, који су остали привржени Великобечкеречком програму. Главни орган Старе омладине, која је по распаду Милетићеве странке прерасла у Српску народно-либералну странку, било је *Српско коло*, којем је постао власник и издавач. Кад је *Српско коло* престало да излази, 1885. покренут је нови лист *Браник*, чији је власник и издавач опет био **Д**. Тада, и после коначног распада СНСС, до којег је дошло 1887, све до погибије био је вођа браниклија, потоњих либерала. После новинске полемике између *Заставе*, коју је захваљујући женидби са Милицом Милетић преузео Јаша Томић, и *Браника*, која је прерасла у тежак лични сукоб, Томић га је убио на железничкој станици у Новом Саду.
Књижевним пословима почео се бавити још као гимназијалац. Уређивао је хумористички лист *Шаљивац* и омладински часопис *Ђачки венац*, у којима је објавио једну приповетку историјског садржаја, неколико сатиричних цртица и књижевних критика. У Пешти, као Текелијанац, учествовао је у раду „Преоднице" (1865–1867), најпре као члан управе а затим као библиотекар и секретар. Био је члан и председник Књижевног одељења Матице српске, председник Српске читаонице у Новом Саду и члан управе Друштва за СНП. Много је допринео оснивању Српске народне задружне штампарије у којој је више година био председник управног одбора. Од књижевних текстова најпознатији су му есеји, књижевне и позоришне критике и путописи. Есеје је писао о Јовану Јовановићу Змају, Ивану Гундулићу, Лази Костићу, Бранку Радичевићу, Јовану Суботићу и Димитрију Давидовићу. Сарађивао је у *Српској зори* (1879), *Летопису Матице српс*ке (1879-1889), *Даници*, *Јавору* (1874, 1876, 1878–1880, 1892), *Стражилову* (1887–1888), *Позоришту* (1881), *Гласу народа*, *Српском колу*, *Српским илустрованим новинама*, *Застави* (1882–1883), *Бранику* (1885–1889) и календару *Орао*.
ДЕЛА: \[Одговор на брошуру Милице Томић-Милетић: *Некоји пријатељи Милетићеви*\], Н. Сад б. г.; *Мало више светлости у своју одбрану*, Н. Сад 1886.
ЛИТЕРАТУРА: „Миша Димитријевић",*Јавор*, 1890, 3, 4, 5; Ј. Јовановић Змај, „Миша Димитријевић", *Невен*, 1890; Ј. Грчић, *Историја српске књижевности*, Н. Сад 1906; Т. С. Виловски, *Моје успомене (1867–1881)*, Ср. Карловци 1907; М. Полит-Десанчић, *Беседе*, III, II, I, Н. Сад 1936; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, *II,* *1864–1880*, Н. Сад 1992; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској* *(1791–1914)*, Бг 2003.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Нада
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Нада**, физикохемичар, научни саветник (Београд, 29. XI 1952). Студије физичке хемије завршила је 1976. на Природно-математичком факултету у Београду. За асистента на Одсеку за хемијске и физичко-хемијске науке ПМФ изабрана је 1977. Докторску дисертацију одбранила је 1984, а за доцента за предмет Физичка хемија за студенте Молекуларне биологије изабрана је 1989. На постдокторском усавршавању била је на Универзитету „Нотр Дам" у Саут Бенду (Индијана, САД). Средином 80-их година ХХ в. пронашла је нове методе синтезе наночестица полупроводничких материјала (титан-диоксида, кадмијум-сулфида, кадмијум-селенида, индијум(III)-сулфида, индијум(III)-селенида) и у сарадњи са колегама из Института за нуклеарне науке Винча развија област нанотехнологије (коаутор, „Interfacial Electron-Transfer Equilibria and Flat-Band Potentials of α-Fe2O3 and TiO2 Colloids Studied by Pulse Radiolysis", *Journal of Physical Chemistry*, 1984, 88, 4278; и P. V. Kamat: „Formation and Corrosion Processes of Colloidal In2Se3", *Langmuir*, 1987, 3, 1004). Истражује примену наночестица за претварање Сунчеве енергије у хемијско гориво и у биотехнологији. Године 1991. преселила се у САД запосливши се на Универзитету Нотр Дам, а од 1997. ради у националној лабораторији у Лемонту, Илиноис, САД (Argonne National Laboratory) као научни саветник. Интензивно сарађује са колегама из Србије. Године 2013−2015. у Министарству за енергетику САД руководи пројектима из области конверзије сунчеве енергије. Коаутор је преко две стотине научних радова и поглавља у књигама (и T. Rajh, „Control Size and Shape of Titania Nanoparticles", у: M. Aliofkhazraei (ур.), *Handbook of Functional Nanomaterials*, New York 2014), шест патената (два из области биотехнологије и четири из области нанотехнологије). Коаутор је превода на српски уџбеника Х. Ј. Арникара *Нуклеарна и радиохемија* (Бг 1990). Члан је Српског хемијског друштва, Америчког хемијског друштва и Америчког електрохемијског друштва.
ДЕЛА: коаутор, „Assembly and Charge Transfer in Hybrid TiO2 Architectures Using Biotin – Avidin as a Connector", *Journal of the American Chemical Society Communication*, 2005, 127, 1344; коаутор, „Photophysics of Dopamine-Modified Quantum Dots and Effects on Biological Systems", *Nature Materials*, 2006, 409, 103.
ИЗВОРИ: Архива Факултета за физичку хемију; Архива Националне лабораторије Аргон.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Наум
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Наум**, лингвистa, англиста, универзитетски професор (Бањалука, 2. III 1930 – Београд, 15. V 2014). Дипломирао 1953. на Филозофском факултету у Београду. Похађао постдипломске студије у Единбургу, где је 1963. стекао диплому из примењене лингвистике. Докторирао 1964. на ФФ у Београду (*Метод у почетној настави страних језика*, Бг 1966). Скоро цео радни век провео је на Катедри за англистику Филолошког факултета у Београду, од 1961. до пензионисања 1995, а у звању редовног професора од 1977. Један је од најзаслужнијих за афирмацију методике наставе страних језика као научне и педагошке дисциплине, коју је увео на постдипломске студије Фил. ф. у Београду, и у којој је као водећи стручњак објавио више публикација у земљи и иностранству. Остварио је значајан утицај као аутор или коаутор великог броја уџбеника, наставних планова и програма и стручних библиографија, руководилац пројеката и консултант просветних институција. Међу првима у Србији бавио се и неуролингвистиком (ур., *Језик и мозак: избор прилога из неуролингвистике*, Бл 1982; и Ђ. Видановић (прир.), *Introduzione alla neurolinguistica*, Болоња 1991). Био је члан неколико домаћих и међународних стручних удружења и иницијатор оснивања Друштва за примењену лингвистику Југославије 1973.
Ранко Бугарски
Током читаве каријере бавио се разним видовима наставе енглеског језика, укључујући основношколски, средњошколски и универзитетски ниво. Као један од зачетника методике наставе енглеског језика у Срба, покрио је широко дијахроно поље разних метода учења у XIX и XX в., залажући се за вишестран и савремен приступ овом процесу. На групама различитог узраста извршио је низ експерименталних испитивања: домена лексичке спремности на десетак лексичких поља, брзине читања на енглеском и српском, као и општег познавања основних језичких вјештина (разумијевања говора, читања и писања). Под утицајем све прецизније психолингвистике и неуролингвистике залагао се за обраћање веће пажње како на процес учења који се одвија у когнитивном систему полазника, тако и на одабир језичких материјала који одржавају пажњу и концентрацију за ефикасније учење ван часова. Поред многобројних научних монографија, у коауторству са Карин Радовановић написао је неколико комплета уџбеника енглеског за све разреде основне школе, као и серију збирки тестова за све нивое учења.
Сергеј Мацура
ДЕЛА: *Lexical Availability*, Heidelberg 1969; *Истраживања у настави језика*, Бг 1974; *Тестирање у настави страних језика*, Бг 1976; и Д. Ђорђевић, *Испитивање лексичке спремности код монолингвалних и билингвалних ученика основне школе*, Бг 1978; *Лингвистика и методика наставе страних језика. Библиографија радова*, Бг 1984; *Заблуде у настави страних језика*, Сар. 1984; *Тестирање у настави страних језика*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: „Биографија и библиографија", у: С. Ђолић (прир.), *Истраживања језика и око језика*. *Зборник радова посвећен професору Науму Димитријевићу*, Бг 1996; „Др Наум Димитријевић", у: К. Расулић, И. Трбојевић (прир.), *Катедра за англистику, 75 година рада: 1929–2004*, Бг 2004.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Невена
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Невена**, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 17. V 1941). Студије физичке хемије завршила је 1963. на Природно-математичком факултету у Београду. Радила је као самостални хемичар у Републичком заводу за заштиту споменика културе до 1967, када је изабрана за асистента на Хемијском институту Медицинског факултета у Београду. Ту је 1981. одбранила докторску дисертацију из области биохемије. У звање доцента за предмет Хемија у медицини изабрана је 1982, а за редовног професора 1995. Обављала је наставу и на Мед. ф. у Крагујевцу и на Стоматолошком факултету у Београду. Бавила се ензимологијом, посебно истраживањем профила изоензима дехидрогеназа као и профила протеинских фракција и њиховом применом у дијагностичке сврхе (коаутор, „The Influence of Chronic Cobalt Poisoning on Glycogen Content and Isoenzymic Patterns of Lactate Dehydrogenase (LDH) and NAD +-Dependent Malate Dehydrogenase (MDH) in the Liver of Rats", *Pathophysiology*, 1998, 250). Метода полиакрил-диск-електрофореза, коју је увела, коришћена је на клиникама Мед. ф. Аутор је уџбеника *Неорганска хемија* (Бг 1996) и коаутор уџбеника *Општа хемија за студенте медицине и ветерине* (Бг 2002). Била је управник Хемијског института Мед. ф. (1987−1990) и шеф Катедре предмета Хемија у медицини (1990−1992. и 1994−2000).
ДЕЛА: коаутор, „An Investigation of Sarcoplasmic Proteins During Ageing of Beef", *AV*, 1981, 117; коаутор, „Experimental Hepatogenic Encephalopathy Investigations of Animal Behavior and Enzymes Activity", *Iugoslav Physiologica Pharmacologiica Acta*, 1988, 24, 6
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Ненад
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Ненад**, правник, универзитетски професор (Сремска Митровица, 26. I 1955). Студије права завршио 1978. у Новом Саду, где је и магистрирао 1983. и докторирао 1986. с тезом „Идеолошке основе буржоаских устава". Радио је на Правном факултету у Новом Саду (1979–1993), у звањима асистента, доцента и ванредног професора за предмет Савремени политички системи. Године 1993. прешао је на Средњоевропски универзитет (*Central European University*) у Будимпешти, где је и данас запослен у звању редовног професора на Одељењу за политичке науке од 2012. У периоду 2000–2003. био је шеф Одељења за политичке науке тог Универзитета. Објавио је више десeтина научних радова на српском, енглеском и мађарском језику из области уставног права („Constitutional Democracy, or How to Prevent the Rule of the People"; у: A. Sajo (ур.), *Out of and into Authoritarian Law*, Dordrecht 2002; „Justice Beyond Blame: Moral Justification of (the Idea of) a Truth Commission", *Journal of Conflict Resolution*, 2006, 3; *Уставна демократија схваћена контекстуално*, Бг 2007), политичке теорије („Moral Knowledge and Mass Crime: Critical Reading of Moral Relativism", *Philosophy and Social Criticism*, 2010, 36, 2) и транзиционе правде („Serbia After the Criminal Past: What Went Wrong and What Should be Done", *International Journal of Transitional Justice*, 2008, 2, 3; *Duty To Respond: Mass Crime, Denial, and Collective Responsibility*, Budapest 2011 (*Дужност да се одговори. Масовни злочин, порицање и колективна одговорност*, Бг 2011)).
ДЕЛА: *Случај Југославија: Социјализам, национализам, последице*, Бг 2001; „Ethno-Nationalized States of Eastern Europe: Is There a Constitutional Alternative?", *Studies in East European Thought*, 2002, 54; „A Continuity of Silence: From Irrelevance of Human Rights to Collective Crime, and Beyond", у: G. Bhambra, R. Shilliam (ур.), *Silencing Human Rights: Critical Engagements with a Contested Project*, Houndmills 2009; „Values for a Valueless Society: Constitutional Morality After Collective Crime", у: A. Sajo, R. Uitz (ур.), *Constitutional Topography*, The Hague 2010.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 7, Н. Сад 1996.
Момчило В. Грубач
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Никола
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Никола**, штампар, издавач (Сомбор, 1851 ‒ Нови Сад, 22. XII 1884). Штампарски занат изучио је код сомборског штампара Битермана. Ради усавршавања у занату од 1869. до 1873. био је најпре у Будимпешти, а од 1873. до 1876. у Лајпцигу. По повратку из Лајпцига настанио се у Новом Саду, у којем је у Српској народној задружној штампарији радио као технчки управник и деловођа. Када је 1876. престао да излази *Глас народа* Панте Поповића, одлучио је да покрене *Српско коло*, недељни лист „за народнојавне, привредне, просветне и забавне ствари", који је почео да излази 13. I 1881. Намењен у првом реду ширим друштвеним слојевима, земљорадницима и занатлијама, *Српско коло* имало је задатак да популарним чланцима, изложеним једноставним и лако разумљивим стилом и језиком, буди у народу „што светије мисли о његовом стању и животу", да уздиже и негује „што племенитије и узвишеније осећаје", да Србе покреће из „гњилости и немара" и у свему их подстиче да иду напред и сврстају се у ред развијенијих и срећнијих народа. Иако *Српско коло* није имало дозволу да се бави политиком, оно је на дискретан начин заступало интересе Српске народне слободоумне странке. Од почетка 1883. излазило је двапут недељно. Као уредник **Д.** је успео да окупи око листа велик број истакнутих српских књижевника и јавних радника, које је и награђивао. Кад је 1884. *Застава* постала орган нотабилитета, захваљујући **Д.** присталице Бечкеречког програма у *Српском колу* добиле су лист у најпресуднијем тренутку, уочи будимпештанске и великокикиндске конференције, када се била пресудна битка с нотабилитетима око спасавања Бечкеречког програма и читавог дотадашњег национално-политичког покрета Срба у Угарској. Средином 1881. **Д.** је купио Задружну штампарију и опремио је новом парном машином. Објавио је прву књигу беседа Михаила Полита Десанчића, песме Бранка Радичевића и више књига за децу и одрасле. После смрти **Д.** власник *Српског кола* постао је његов брат Стева, а штампарију је откупио Младен Јојкић. **Д.** је био члан Матице српске и неколико добротворних друштава која је помагао.
ЛИТЕРАТУРА: *Српско коло*, 13/25. XII 1884, 98; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1790‒1914*, Н. Сад 1980; С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989; Д. Попов, *Енциклопедија Новог Сада*, 7, Н. Сад 1996.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Павле
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Павле**, правник, универзитетски професор (Београд, 4. XII 1913 – Београд, 10. IX 1986). Дипломирао 1936. и докторирао 1957. с дисертацијом *Правоснажност управних аката* (Бг 1963) на Правном факултету у Београду. Пре и у току II светског рата био је службеник у Привилегованој аграрној банци и адвокатски и судски приправник у Среском суду у Београду. После II светског рата радио је као иследник у ресору унутрашњих послова, а затим као повереник за унутрашње послове народног одбора општине и као референт правно-организационог одељења у Председништву Владе ФНРЈ. За асистента за предмет Управно право на ПФ у Београду изабран је 1950, а за редовног професора за предмете Управно право и Јавна управа 1966. У периоду 1961–1967. био је управник Института за политичке студије на ПФ у Београду. Током школских година 1964–1967. био је продекан, а 1967–1969. декан ПФ у Београду, где је и пензионисан 1982. Био је наставник Више управне школе у Београду од њеног оснивања, а по позиву је био наставник Правно-економског факултета у Приштини и ПФ у Нишу. Био је један од тројице уредника *Мале политичке енциклопедије*. У науци управног права (*Управно право*, I, Бг 1965; „Управно право као грана правног система", *АПДН*, 1974, 3–4; *Основи управног права*, Бг 1983) поставио је оригиналну основу система те науке (вршење управне власти које пролази кроз три фазе). Ову оригиналну замисао прихватили су и на њој засновали своје уџбенике управног права његови следбеници (Р. Марковић, Д. Милков, З. Томић, Н. Бачанин). Саставио је први уџбеник *Јавна управа* (Ниш 1964) на српском језику, у којем је показао „велику ерудицију и стваралачки дар писца" (Р. Д. Лукић). Смисао за меру и склад и теоријски продубљено, разборито, јасно и прецизно излагање обележје су његовог, по броју радова, невеликог научног опуса. За књигу *Правоснажност управних аката* добио је 1964. Октобарску награду града Београда. Носилац је ордена са златним венцем.
ДЕЛА: *Организација и методи рада јавне управе*, Бг 1959; и Р. Марковић, *Управно право*, I, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Ђорђевић, Р. Д. Лукић, В. Симовић, „Др Павле Димитријевић (1913–1986), (*In memoriam*)", *АПФБ*, 1986, 5; *Сто педесет година Правног факултета 1841–1991*, Бг 1991.
Ратко Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Радмило
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Радмило**, историчар и методичар књижевности, универзитетски професор (Кобишница код Неготина, 24. VII 1905 – Београд, 8. X 1985). Дипломирао је на групи за југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду (1928). Од 1931. до 1933. био на студијама у Паризу (Сорбона). Радио је у Универзитетској библиотеци у Београду (1925–1929), потом (1929–1949) као суплент па професор у гимназијама и учитељским школама (Мостар, Београд). На ФФ у Београду био је у звању лектора (1951–1957), вишег стручног и научног сарадника (1957–1963), ванредног (од 1964) и редовног професора (од 1971); пензионисан је 1973. Докторску дисертацију *Светислав Вуловић* (Бг 1966) одбранио је на ФФ 1957. Аутор је читанки за основну и средњу школу (највише са Д. Вученовим, од 1951), *Теорије књижевности* (Бг 1959, више издања), приручника за наставнике (*Теорија књижевности са примерима. Лирска поезија*, Бг 1959; *Епска поезија*, Бг 1959; *Драмска поезија – Књижевно-научне врсте – Наука о књижевности*, Бг 1961). Приредио је више популарних издања (П. Кочић, Б. Ћопић, В. Илић, М. Глишић, С. Матавуљ) и преводио са француског и енглеског. Од 1925. је објављивао приказе, критике, студије и библиографске прилоге. На Филолошком факултету је утемељио методику наставе књижевности и језика.
ДЕЛА: *Настава матерњег језика и књижевности: Огледи из теорије и праксе*, 1–2, Сар. 1955–1958; *Проблеми наставе књижевности и матерњег језика 1. Основе наставе књижевности и матерњег језика (садржаји и методе)*, Бг 1972.
ЛИТЕРАТУРА: В. Калезић, „Један користан приручник за наставнике", у: *Огледи* *из теорије и праксе*, 1–2, Сар. 1955–1958; М. Павловић, „Две књиге о настави српскохрватског језика и књижевности", *КиЈ*, 1964, XI, 1; М. Николић, „Радмило Димитријевић, In memoriam", *КиЈ*, 1985, XXXI, 3–4.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Рајко
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Рајко**, биолог, арахнолог, универзитетски професор (Београд, 1. I 1957). На групи Општа биологија на Природно-математичком факултету у Београду дипломирао је 1980. Боравио је на стручном усавршавању у Француској (Мулис – Centre national de la recherchе scientifique) 1987. Од 1981. запослен је у Институту за зоологију Биолошког факултета Универзитета у Београду. Магистрирао је 1985, а докторску дисертацију под називом „Нека обележја постембрионалног развића и тератолошких промена код псеудоскорпија из породица Chthoniidae и Neobisiidaе. (Pseudoscorpiones, Arachnida)" одбранио је 1990. на Био. ф. У звање асистента у Институту за зоологију Био. ф. изабран је 1985, а прошавши сва наставно-научна звања, редовни је професор од 2005. На Катедри за динамику развића у Институту за зоологију Био. ф. предавао је Развиће животиња, Ембриологију човека и Упоредну ембриологију животиња. Члан је Српског биолошког друштва, Британског арахнолошког друштва, Америчког арахнолошког друштва и Међународне уније за биоспелеологију. Обављао је функцију секретара Института за зоологију и био члан Савета Био. ф., као и Извршног одбора Српског биолошког друштва. Руководилац је Центра за биоспелеологију Југоисточне Европе. Дао је значајан допринос бољем познавању систематике, филогеније и биогеографије фауне псеудоскорпија Србије – Балканског полуострва, као и биологије развића (постембриогенезе и тератогенезе) појединих таксона из породица Chthoniidae и Neobisiidae.
ДЕЛА: коаутор, *New and Little-Known False Scorpions from the Balkan Peninsula, Principally from Caves, Belonging to the Families Chthoniidae and Neobisiidae (Arachnida, Pseudoscorpiones)*, Bg 1997; и B. P. M. Ćurčić, A. Legakis, *The Pseudoscorpions of Serbia, Montenegro, and the Republic of Macedonia*, Bg–Athens 2004; *Postembryonic Development and Polymorphism in some Pseudoscorpions from the Families Chthoniidae and Neobisiidae (Pseudoscorpiones, Arachnida)*, Bg 2004.
Божидар Ћурчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Рафаило
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Рафаило**, сликар, дуборезбар (Рисан, крај XVII в. – Рисан, после 1756). Други и најдаровитији син Димитрија Даскала, отац сликара Петра и Василија Рафаиловића. Темпером на ланеном платну насликао је антиминс (1752) за Цркву Св. Петке у Подмаинама, данас у Музеју Херцеговине у Требињу. За велике манастире Црне Горе и Херцеговине (Пива, Добрићево, Савина) радио је у више наврата, док је у црквама Боке, Грбља и Луштице израдио најмање десетак иконостаса, од којих је онај у Радованићима (1751) једини in situ, али у врло трошном стању. Делови **Д.** олтарских преграда налазе се у манастирским ризницама и црквама, али и у музејским и галеријским збиркама Дубровника, Сплита, Београда и Сарајева, као и у приватном власништву (Рисан). Сликао је издужене, мишићаве, озбиљне, замишљене и готово намрштене ликове, са наглашеним, каткад угребеним цртежом. Одликује га звонак и топао колорит, а моделује окер, сивозеленим и ружичастим полутоновима. Омиљена боја му је кобалт плава, најприближнија оној коју истовремено користи бококоторски зограф Максим Тујковић (1734). Успевао је да дочара трећу димензију и постигне добру просторну организацију целине. Добро је владао не само анатомијом људског него и животињског тела. Драперије су му барокно завијорене, као у присуству стварног дашка ветра. Дуборезбареном раму за своје иконе на почетку каријере, који накнадно позлаћује и посребрује, враћа се у позним годинама, да би у међувремену сликао декоративне флоралне оквире. Развио је карактеристичну стилизацију косматих, осветљених и осенчених делова лица, што код припадника млађе генерације бококоторских мајстора прелази у груби манир. Његов рад прати се 33 године, између 1723 (Сарајево, Умјетничка галерија БиХ) и 1756 (Његуши, Црква Св. Госпође). На икони *Деизис* из сплитске Галерије умјетнина из око 1740. потписује се као писар, али и оставља свој монограм у облику старинског кључа (Р) попречно постављеног унутар ћириличног слова Д.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Мазалић, ,,О сликару Рафаилу Димитријевићу", *Нови источник*, 1938, 1; Љ. Којић, ,,Антиминс зографа Рафаила Димитријевића", *ЗМПУ*, 1959, 5; П. Мијовић, *Бококоторска сликарска школа XVII–XIX вијека: I. Зограф даскал Димитрије*, Тг 1960; Т. Кријешторац, *Бококоторски иконописци Димитријевићи-Рафаиловићи*, Пераст 2002; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 2, Н. Сад 2013; Љ. Стошић, ,,Бококоторска сликарска школа 1680–1860", *Даница*, 2014, 22; ,,Пролегомена за каталог бококоторских икона у Хрватској", у: *Савремено стање идентитета крајишких Срба,* Н. Сад 2020.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Рашко
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Рашко**, књижевник, преводилац, универзитетски професор (Београд, 15. III 1898 – Београд, 30. VII 1988). Студирао медицину у Монпељеу у Француској (1919–1920) и напустио је због болести. У Београду завршио студије књижевности 1922. Као стипендиста француске владе, у Стразбуру и Паризу до 1924. студирао је упоредну књижевност. До 1930. био је гимназијски професор у Земуну, а потом, до II светског рата, у Београду. После рата, до 1948, професор на београдској Ликовној академији, а до 1955. уредник у издавачком предузећу „Просвета", када је изабран за професора на новооснованој катедри светске књижевности Филозофског факултета у Београду. Пензионисан је 1968. Писао је прозу, критичке и есејистичке текстове и преводио с француског (Молијер, Мадам де Севиње, Д. Дидро, О. де Балзак, А. Доде, А. Ален-Фурније, П. Клодел, Ж. Диамел, К. Авлин, Ж. Касу, Ж. Жироду...) и немачког (Г. Хауптман, Ј. Васерман...). Био је омиљени предавач многим генерацијама студената књижевности, који су му као будући писци посвећивали књижевне радове, чак и писали о њему читаве књиге (М. Радовић (прир.), *Ословљени свет или чаробна реч* *Рашка Димитријевића*, Н. Сад 1998; К. Димитријевић, *Јучерашњи свет Рашка Димитријевића*, Бг 1999), а добро га памте многобројни посетиоци Коларчеве задужбине и других трибина културе на којима је говорио о књижевности, музици и ликовним уметностима. Његову прозу (*Књига о планини*, Бг 1938; *Први сусрет с планином*, Бг 1941; *Ка висинама и ћутању, приповест*, Бг 1982) одликује изразит аутобиографски мотивисан доживљај природе, планинских пејзажа, светлости, ноћи, шуме, магле, као и повремено коментарисање доживљеног, док су му есеји и студије, поред тематске анализе књижевних дела (Ф. Раблеа, Мадам де Севиње, Молијера, А. Додеа, Ж. Дијамела, А. Ален-Фурнијеа, Р. М. Рилкеа, Т. Мана и др.), пуни сликовитих детаља из ширег културног и књижевног контекста и из живота изабраних писаца.
ДЕЛА: *Алфонс Доде и Прованса: „Писма из мог млина"*, Бг б. г.; *Жорж Диамел*, Бг 1957; коаутор, *Рајнер Марија Рилке*, Бг 1978; *Са другима и собом* (прир. Н. Томић), Бг 1984.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Пејчић, „Ткање говора у лепоти", *Домети*, 1980, 7, 22; К. Димитријевић, *Време забрана, сведочења значајних савременика*, Бг 1991; В. Рибникар, „Рашко Димитријевић (1898–1988)", *АФФ*, 1992, 19; М. Јевтић, *Са домаћим славистима 1*, Бг 1996; В. Јеротић, *Посете, одломци*, Бг 1996; Н. Стипчевић, *Усмено*, Бг 1996; М. Миловић, „Лепота морала: професору са захвалношћу", *Књижевност*, 2006, 61, 116, 2.
Марко Недић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Сава
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Сава**, архитекта (Панчево, 7. IX 1847 – Београд, 25. IX 1927). Студирао четири семестра (1870–1872) на Високој техничкој школи у Минхену. Стручну афирмацију стекао у Бугарској, где је најзначајнија дела остварио као градски архитекта Варне. Дописни члан СУД био је од 1884, а почасни члан СКА од 1892. У Банатском Новом Селу пројектовао је Храм Св. Тројице (1875–1877). Изградио је први комплекс морског купалишта у Варни (1890, срушено), док његова Кула са сатом (1889) и данас представља архитектонски симбол града. Пре I светског рата учествовао је на урбанистичким и архитектонским конкурсима у Београду. На првом конкурсу за Храм Св. Саве (1905), поред његовог, откупљени су и радови Димитрија Т. Лека и Светозара Ивачковића. Запажено је и **Д.** учешће на Конкурсу за део регулационог плана Београда између старе и нове рејонске границе (1906, делио три равноправне награде), Конкурсу за преуређење Теразија (1911, награђен) и Конкурсу за декоративно уређење града поводом крунисања краља Петра I Карађорђевића (1903, прва награда). На Четвртој југословенској изложби у Београду (1912) излагао конкурсне скице Управе Државних монопола, Палате Друштва Росија и Храма Св. Саве. Пројектовао је породичне куће и стамбено-пословне зграде у Београду: Кућа Задруге за подизање зграда, Коларчева 8 (1905, срушена); Кућа Ристе Николића, Кнез Данилова 24 (1909, срушена); Кућа Косте Трпковића, угао Џорџа Вашингтона и Деспота Стефана 43 (1911); Кућа Софије Зарић, Београдска 9 (1912, срушена); Кућа Франца Штибнера, угао Немањине и Краља Милутина (1914, срушена).
ЛИТЕРАТУРА: В. Коњикушић, „Студенти архитектуре минхенске техничке школе из југословенских земаља до 1914. године", *Перистил*, 1988, 31; Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић Костић, *Грађа за биографски речник чланова ДСС, СУД и СКА 1841–1947*, Бг 2007; К. Ћирић, „Кућа у Немањиној бр. 38", *Наслеђе*, 2010, 11; Д. Ђурић Замоло, *Градитељи Београда 1815–1914*, Бг 2011.
Александра Илијевски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Сергије
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Сергије**, историчар, нумизматичар, политичар (Пирот, 19. III 1912 – Београд, 10. VIII 1987). Правни факултет завршио у Београду 1934. Као студент права 1933. приступио комунистима и био њихов активиста за Лесковац и јужну Србију. Крајем 1934. одлази у Париз на студијско усавршавање из економских наука, али му је рукопис докторске дисертације пропао у II светском рату. У Паризу је наставио комунистичку делатност и учествовао у име југословенске омладине на Међународној конференцији за мир у Бриселу (1936). Био је секретар Југословенске секције КП Француске и организатор комунистичког рада међу југословенским радницима у Француској, као и председник Удружења југословенских студената (1936–1938). Од септембра 1936. до средине 1937. посредовао је у слању југословенских добровољаца преко Париза у Шпански грађански рат, као представник КПЈ у Међународном комитету за формирање интернационалних бригада. Током 1938/39. је био представник КПЈ у Балканском комитету, а истовремено објавио 24 чланка у листу *Balkan Democratie*. Француска полиција га је од октобра 1939. интернирала у неколико логора (Ролан Гарос, Вернет, Лагиш, Рецебеда, Ное) због комунистичке делатности, али је он и као заточеник пропагирао комунизам међу логорашима. Јула 1944. је пребачен у немачки логор Бухенвалд у којем је провео девет месеци. После готово шестогодишњег заточеништва пуштен је, трајно нарушеног здравља. Током 1945. боравио је у санаторијуму у Бланкенхајму из којег је писао текстове за лист југословенских исељеника у Немачкој *Наш глас*. По ослобођењу и повратку у земљу радио је у локалним органима нове власти у Лесковцу, а убрзо постао директор Економског института Привредног савета ФНРЈ (1946–1951) и професор економије на београдском ПФ (1946–1952), где је 1957. одбранио докторат (*Страни капитал у привреди бивше Југославије*, Бг 1958). Радио у Историјском институту САНУ 1955–1966, где је стекао највиша научна звања, истовремено сарађујући на великим пројектима издавања списа српских социјалистичких писаца и теоретичара, у организацији Института за изучавање радничког покрета. Предавао је студентима на Високој школи политичких наука и постдипломцима на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Већи део опуса посветио је историји свога завичаја: један је од покретача лесковачког Народног музеја и Градске библиотеке, а радио је на сакупљању народних умотворина и писане грађе. Иако по образовању није био историчар, његова дела (*Стари Лесковац као просветни и културни центар*, Лесковац 1950; *Аграрни односи за време Турака у лесковачком крају*, Лесковац 1951; *Градска привреда старог Лесковца*, Лесковац 1952; *Грађа за проучавање Лесковца и околине*, 1, Лесковац 1954; *Лесковачка енциклопедија*, 1, Лесковац 1954; *Историја Лесковца и околине 1918–1928*, Лесковац 1983) писана су историјском методологијом и базирана на историјским изворима, док су радови из привредне историје Краљевине Југославије писани са оштрих марксистичких позиција. Као пасионирани нумизматичар пописао је више од 300 збирки и од 1957. објавио 30 радова посвећених српском средњовековном новцу, који су од фундаменталног значаја за српску нумизматику (*Преглед српске средњевековне нумизматике*, Бг 1962; *Новац кнеза Лазара*, Круш. 1971; *Средњовековни српски новац*, Бг 1997). Један је од десеторице оснивача Српског нумизматичког друштва (1956) и његов потпредседник (1966–1972). Оставио је велику збирку средњовековног новца САНУ. Писао је песме које су му постхумно објављене (*Искре из прошлости*, Лесковац 2001). Добитник је Партизанске споменице (1941) и НИН-ове награде „Димитрије Туцовић" (1978). Сахрањен је у Алеји великана у Београду.
ДЕЛА: *Карактеристике индустрије и рударства бивше Југославије*, Бг 1949; *Борба с Турцима под Скобаљићем. Историја и предање*, Лесковац 1951; *Тако је некад било – из блиске прошлости Лесковца*, Лесковац 1951; *Почеци радничког покрета у Лесковцу*, Лесковац 1951; *Библиографија социјалистичког и радничког покрета у Србији*, Бг 1953; *Социјалистичке радничке организације у Србији на крају XIX века*, Бг 1953; *Српска социјалистичка преводна литература*, Бг 1958; *Дубровачки каравани у јужној Србији у 17. веку*, Бг 1958; *Привредни развитак Југославије 1918–1941*, Бг 1962; *Стварање и развитак КПЈ у легалном периоду њеног постојања (1919–1921)*, Бг 1963; *Радован Драговић и стварање класног радничког покрета и Социјалдемократске странке у Србији*, Бг 1978; *Социјалистички раднички покрет у Србији*, Бг 1982; *Народне песме лесковачког краја*, Лесковац 1988; *Песме и писма*, Лесковац 1999; *Комунистичка партија Југославије у легалном периоду њеног постојања: 1919–1921*, Бг 2001; *Структурне промене у пољопривреди Србије половином XX века*, Бг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: *Живот и дело Сергија Дими-тријевића*, зборник радова, Лесковац 1989; Ж. Стојковић, С. Стојичић, Х. Ракић, *Историја Лесковца*, Бг 1992; *Живети пуним животом. Животопис Сергија Димитријевића*, Лесковац 1996; Н. Цветковић, *Записи о Сергију Димитријевићу*, Лесковац 1997; *Живот као делање (политичка делатност Сергија Димитријевића)*, Лесковац 1997; Д. Коцић, *Лесковачки писци – трагови и трагања*, II, Лесковац 2016.
Владан Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Слободан
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Слободан**, филмски и телевизијски глумац (Ниш, 20. IV 1941 – Загреб 4. XII 1999). Након II светског рата сели се са породицом из Ниша у Загреб. Имао је деветнаест година када га открива редитељ С. Вејганд и додељује му главну улогу у дугометражном играном филму *Игре на скелама* (1961), у којем игра стидљивог младића неспособног да покаже емоције према девојци коју воли. Каријеру наставља улогама у филмовима В. Мимице (*Прометеј са отока Вишевице*, 1964; *Понедељак или уторак*, 1966) и К. Папића (омнибус *Кључ*, 1965; *Илузија*, 1967) играјући младе идеалисте који се не мире са неправдом и сувопарним животом. Крајем 60-их све више наступа и у филмовима изван Хрватске и шири дијапазон своје глуме. Код З. Велимировића тумачи улогу усамљеног борца против окупатора (*Лелејска гора*, 1968), револуцинара који се посветио послератној обнови земље (*Време без рата*, 1969) и издајника (*Пуцањ*, 1972), игра у филмовима Б. Гапа, а у филму К. Вичека (*Трофеј*, 1979) је радник који се образује у тешким животним условима. У акционом ратном трилеру *Валтер Брани Сарајево* (Х. Крвавац, 1972) појављује се као верни пратилац Валтера (В. Живојиновић). Глумио је у мањим улогама у филмовима *Врхови Зеленгоре* (З. Велимировић, 1976); *Исправи се Делфина* (А. Ђурчинов, 1977); *Акција стадион* (Д. Вукотић, 1977) и *Стићи пре свитања* (А. Ђорђевић, 1978). Паралелно са каријером у СФРЈ, **Д.** је играо у више десетина копродукција, као и у страним филмовима, већином немачке производње, где је углавном играо негативце (Х. Рејнл, *Благо сребрног језера*, 1962. и *Винету 3*, 1965; М. Р. Келер, *Мета за убиство*, 1966. и др.). Појављивао се у америчким филмовима *Гyмката* (Р. Клоус, 1985) и *Миротворац* (Мими Ледер, 1997). Иако није стекао статус велике звезде, неуморно радећи код нас и у иностранству доказао се у најразличитијим жанровима и оставио значајан траг солидног и талентованог глумца.
Срђан Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Слободан Брацо
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Слободан Брацо**, сликар (Сарајево, 18. VI 1948). После студија физике и математике, на Академији ликовних умjетности у Загребу завршио је основне студије сликарства (1971), a магистарске студије у Лондону, у Уметничкој школи Св. Мартина (1973). Добитник је стипендије „British Council grant" за 1972. и „DAAD" стипендије у Берлину за 1976/77. Jедан је од првих концептуалних уметника. Прву самосталну изложбу имао је са само десет година, као сликар-вундеркинд. Током уметничке каријере самостално је излагао у Тејт галерији и Галерији Института за савремену уметност у Лондону, у „Kunsthalle" у Берну и Диселдорфу, у Лудвиг музеју у Келну, у „Mumok" музеју у Бечу, у Руском државном музеју у Санкт Петербургу, у Музеју „Орсеј" у Паризу, у Модерној галерији у Торину, као и у „Xin-Dong Cheng" простору за савремену уметност у Пекингу. Излагао је у Београду (Априлски сусрет СКЦ, 1975. и Београдско тријенале, 1977) и Загребу (1971. Алтернативни простор, 1973. Градска галерија сувремене умјетности, 2017. ретроспектива, МСУ). Учествовао је на међународним групним изложбама као што су Бијенале у Паризу, Документа у Каселу (1972, 1977, 1992), Бијенале у Венецији (1976, 1982, 1990, 1993), Бијенале у Сао Паолу, Бијенале у Сиднеју, Санта Фе бијенале, Хавана бијенале, Московско бијенале, као и у Центру „Жорж Помпиду" у Паризу. Дела **Д.** налазе се у престижним светским збиркама, међу којима су колекције Тејт галерије у Лондону, Музеја модерне уметности у Њујорку, Националног музеја модерне уметности у Центру „Жорж Помпиду" у Паризу, Британског музеја у Лондону и Лудвиг музеја у Келну. **Д.** је аутор књиге из теорије уметности *Tractatus Post Historicus* (Тибинген 1976), а исте идеје изразио је у циклусу дела *Trypticus Post Hystoricus* (1974), чији се један део – *Dipticus Poshistoricus* – налази у МСУ у Београду. Добитник је многобројних награда, међу којима су: награда Академије за музеологију у спомен на Жана Доминика Енгра (1978), Велика награда Уметничког савета Велике Британије (1978), Витез реда уметности и књижевности града Париза (1992) и Златна награда *A.B.O.* Рим (2005).
ЛИТЕРАТУРА: L. Hegyi, D. Cameron, C. Millet, *Braco Dimitrijević: slow as light, fast as thought*, Wien 1994; L. Gumpert, N. Dimitrijevic, *Braco Dimitrijevic: Truly Global*, Peking 2006; Група аутора, *Braco Dimitrijevic: Monograph*, Milano 2006; Група аутора, *Braco Dimitrijevic: Louvre is my Studio, Street is my Museum*, Bucharest–Budapest 2008; B. Dimitrijević, *Tractatus Post Historicus 1976*, Philadelphia 2009.
Ирина Томић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Станко
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Станко**, архитекта (Катун код Алексинца, 12. VII 1945). Пошто је дипломираo на Архитектонском факултету у Београду 1971, запослио се у Пројектном бироу „Новоградња", касније „Врање пројект" у Врању (1971–2008). Бави се урбанистичким и архитектонским пројектовањем, стручним надзором и графичким дизајном. Пројектовао је џамију у Летовици код Бујановца (1989), коју карактерише модернизовани монументализам, заснован на симетрији и јасној читљивости, са елегантно компонованим минаретом. Реконструисао је и конзервирао Харемлук Пашиног конака у Врању (1992–1994). Учествовао је на Салону архитектуре у Београду (1978, 1979, 1981, 1984, 1985, 1987); на изложби југословенске архитектуре 1974–1984. у Њујорку, 1985; Ликовној изложби „Аматери своме граду" у Дому синдиката у Београду 1965; Архијеналу у Врању (2006, 2007). Аутор је већег броја стамбених, стамбено-пословних, пословних, индустријских, спортских и друштвених објеката, међу којима се издвајају: Дечје обданиште и јасле у Врању (1976–1978); Доградња Среске зграде у Врању (1979–1983); Обданиште у Косову Пољу (1982); Дечји вртић „Пчелица" у Врању; Павиљон „Извор" и трем над терасом ресторана и ентеријер на лековитом извору „Врело" у Бујановачкој бањи (1989); Уређење ентеријера Пословнице „Југобанке" у Оџацима (1992); Доградња поткровља и реконструкција Робне куће „Меркатор" на Новом Београду (1994); Идејни пројекат ентеријера Народног музеја у Врању (1996); Адаптација фоајеа позоришта у Врању (1998). Добитник је признања 10. Салонa архитектуре у Београду 1984, као и награде „7. септембар" Врање, исте године.
ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, ,,Џамија без тајновитости", *Наша Борба*, 22. V 1997; *Лексикон српских архитеката XIX и XX века*, Бг 1999.
Марија Ристић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Стеван
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Стеван**, адвокат, књижевник, политичар (Рума, 12. XII 1831 – Рума, 7. II 1885). Студирао и докторирао у Будимпешти (1850–1855), а потом радио у Н. Саду, Темишвару, те у Руми као адвокатски приправник, чиновник, краљевски јавни биљежник, адвокат, посланик у Хрватском сабору (1870, 1881–1884) и на Народном црквеном сабору у Сремским Карловцима (1881). Приповједачку прозу објављивао у *Седмици* (1856–1858), *Даници* (1862, 1865), *Јавору* (1877) и *Застави* (1876–1881), претежно хумореске или шаљиве приповијетке из савременог живота (под утицајем Ј. С. Поповића и Ј. Игњатовића). **Д**. узима говорни језик за обликовање слика стварности, даје типизиране ликове и ситуације, с траговима утицаја Гогољевих прича из украјинског живота и српског фолклора. Дијелом његова проза сатирички изобличава одрођавање од националне традиције (у духу Ј. С. Поповића, Н. Боројевића, Б. Радичевића), улазећи у теме карактеристичне за прву фазу тзв. омладинске приповијетке 60-их година XIX в. Као политичар имао је значајну улогу у оснивању Самосталне српске странке (Рума, 1881), која се у Хрватском сабору залагала за равноправан положај Срба и Хрвата у Хрватској и Славонији.
ДЈЕЛО: *Приповетке*, Н. Сад 1893.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Др Стеван Димитријевић", *Јавор*, 1885, XII, 8; А. Гавриловић, „Приповетке др Стеве Димитријевића", *Јавор*, XXII, 1893, 3; Д. Иванић, *Српска приповијетка између романтике и реализма (1865–1875)*, Бг 1976; В. Милинчевић, *На раскршћу епоха*, Бг 1980; В. Ђ. Крестић, *Срби у Угарској 1790–1918*, Н. Сад 2013.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Стеван М.
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Стеван М.**, протопрезвитер, универзитетски професор, историчар цркве (Алексинац, 10. I 1866 – Београд, 24. XI 1953). У Београду завршио богословију 1887. За ђакона је рукоположен 1890, а потом постављен за писара нишког Духовног суда и вероучитеља нишке гимназије. Произведен је у јереја 1894. Кијевску духовну академију завршио је 1898, након чега је постављен за предавача Београдске богословије. За ректора Богословско-учитељске школе у Призрену изабран је 1899, а 1901. произведен је за протојереја и постављен за почасног члана Духовног суда. У то време у Призрену је основао „Фонд Цркве св. Ђорђа", прву српску банку у Старој Србији. Из Призрена је прешао у Београд за професора Прве београдске гимназије 1903, а 1904. постављен је за директора Српске гимназије и Учитељске школе у Скопљу. Прву школу за монахе Хиландара, у којој је био и први професор, отворио је 1906. Учествовао је у писању Устава Свете Горе. У Првом балканском рату учествовао је као војни свештеник добровољац. После ослобођења његовом заслугом основане су две војне болнице и пододбор Црвеног крста у Призрену. За администратора Рашко-призренске епархије постављен је 1913, а пред I светски рат за професора Прве београдске гимназије. Године 1914. постављен је поново за ректора и професора Призренске богословије. Када су Бугари дошли у Призрен, стављен је новембра 1915. у кућни притвор, па интерниран у Бугарску. Из логора је пуштен новембра 1918, а већ децембра исте године започео је у Призрену обнову богословије. Средином 1920. у Београду је поставио камен темељац Православном богословском факултету, чији је био први декан и професор историје српске православне цркве. Активно је учествовао у раду СКА чији га је Етнографски одбор јуна 1922. изабрао за свог члана. Од јуна 1923. до марта 1924. био је у СССР-у као изасланик српског патријарха Димитрија са задатком да успостави први однос Руске и СПЦ. Почасни доктор Београдског универзитета проглашен је 1936, а Атинског универзитета 1937. За време II светског рата бринуо је о Задужбини Симе Игуманова и збрињавао избеглице. За члана Историјског института САН изабран је 1947, а за члана Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке 1952. Објавио је више самосталних публикација и око 130 текстова из области теологије и историје Српске православне цркве. Сакупљао је Љ. Стојановићу старе српске записе и натписе. Народној библиотеци у Београду поклонио је преко 600 књига и србуља. Даривао је Народни и Етнографски музеј, као и Музеј српске земље у Београду. Двадесет година био је председник Друштва Св. Саве, председник Свештеничког удружења, члан главних одбора Црвеног крста и Друштва за подизање Храма Св. Саве. Три године је уређивао *Весник српске цркве*. Имао је 23 одликовања династија Обреновић и Карађорђевић, СПЦ и др. Б. Гардашевић је начинио Библиографију **Д**. (*Богословље*, 1984, 1, 2).
ДЕЛА: *Споменица нишке саборне цркве*, Ниш 1894; „Одношај пећких патријарха с Русијом у XVII веку", *Глас СКА*, 1900, 58, 1901, 60; „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека", „Наши манастири, који су имали јачих веза са Русијом", „Преписка и одлажења у Русију неких наших митрополита, епископа и других духовних лица, као и пошиљка у Русију из манастира, који нису били у сталним односима са њоме", *Споменик СКА*, 1922, 53; *Кратак преглед историје Пећке Патријаршије*, Бг 1924; *Стевана Стратимировића, митрополита карловачкога, план за ослобођење Српскога народа*, Бг 1926; *Свети Сава у народном веровању и предању*, Бг 1926; *Грб Српске патријаршије*, Бг 1929; „Митрополит Михаило, архиј. београдски и митрополит Србије као православни јерарх, Србин, Словен и неимар Југословенства", *ВСЦ*, 1933.
ИЗВОРИ: Архив САНУ; Архив Србије; Породична архива проф. др Босиљке Милошевић и проф. Надежде Панић, сестричина Стевана М. Димитријевића.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Друштва Црвеног крста 1876–1936*, Бг 1936; *Призрен. „Растко" Богословска литерарна дружина, споменица*, Ск 1940; З. Пелеш, *Прота Стеван Димитријевић, „Анђео Божји за Јужну Србију"*, Бг 2002.
Зорица Пелеш
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Хаџи Анђелко
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Хаџи Анђелко**, свештеник, национални радник, устанички вођа (Рупље код Црне Траве, око 1820 – Рупље, 1881). Нису познати његова младост и школовање, али јесте његова борба за права поробљеног народа, због чега су га турске власти више пута хапсиле и окованог спроводиле у Цариград. У лето 1860. саслушавао га је у Нишу велики везир Мехмед Кибризли-паша, али се новцем ослободио затвора. Крајем исте године Осман-паша га је поново ухапсио и са још седморицом истомишљеника из Лесковца и Пирота послао у Цариград на суђење. Ослобођен је захваљујући протесту народа и дипломатији руског посланства у Цариграду. Ангажовао се против читлучења сељачких имања које су Турци узурпирали и 1874. био је представник села Грделичке клисуре у тајном нишком комитету. У Српско-турском рату 1877. придружио се војсци и јануара 1878. истакао у борби код Власотинца. Са својим устаницима држао је положај од Новог Села до Врле Реке. Одликован је Орденом за храброст.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стојанчевић, „Народни покрет за ослобођење и локални устанци у Нишком санџаку за време српско-турског рата 1877–1878", *ЛЗ*, 1969, 9; „Хаџи Анђелко Димитријевић, народни представник села Грделичке клисуре за време Турака", *ЛЗ*, 1995, 35.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ, Хаџи Тодор
**ДИМИТРИЈЕВИЋ, Хаџи Тодор**, публициста, фолклориста, посланик (Врање, 1. III 1889 – Београд, 30. XI 1977). У Врању је завршио шест разреда гимназије, а једногодишњи телеграфски курс и студије славистике у Београду. Као стипендиста Културног фонда Михајла Пупина отишао је 1911. у Њујорк и сарађивао у *Србобрану*, који је 1913. уређивао неколико месеци. У Чикагу је 1914. објавио књигу *Пропаст Аустрије*. Од 1915. до 1919. био је врло активан публициста. Издавао је књиге на енглеском, шпанском и португалском језику. Предавања у корист српске војске држао је 1915. по целом свету. У Бразилу је 1918. објавио књигу на енглеском и португалском језику *The heroic Serbs of Montenegro*. Од 1921. до 1930. живео је у Чешкој, а у Америци је 1923. држао предавање као изасланик чешке владе. Након посете Христовом гробу објављује дело *Хаџијино путовање по Светој земљи* (Вр 1935). Народни посланик за Пчињски срез био је 1931–1935. Издавао је лист *Наше село* (1932–1941). Један је од највећих српских сaкупљача пословица између два светска рата. Издао је *Врањанске пословице* I (Бг 1935), које је разврстао тематски. Највише се интересовао за лексику и „ситнице језикословне", па је сачинио рукопис *Збирке речи из Врања (1907–1908)*. Од 1955. издавао је *Правописни билтен*, у којем је оштро полемисао о појединим питањима језика и правописа.
ДЕЛА: *Lexikon jugoslavico-germanico-latinum*, Вр 1931; *Писменост Академије наука*, Бг 1936; *Наше црквено питање*, Бг 1940; *Црквена лица о Николају*, Бг 1940; *Енциклопедијско-правописни речник*, 1–16, Бг 1960–1969.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Витошевић, „Хаџи-Тодор Димитријевић", *Расковник*, 1980, 23; Р. Симовић, *Људи и дела*, II, Вр 1984; М. Златановић, *Хаџи-Тодор Димитријевић*, *живот и дело*, Вр 2001.
Момчило Златановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ ДЕЈАНОВИЋ, Драга → ДЕЈАНОВИЋ, Драга
**ДИМИТРИЈЕВИЋ ДЕЈАНОВИЋ, Драга → ДЕЈАНОВИЋ, Драга**
# ДИМИТРИЈЕВИЋ ДОБРАЧА, Јован
**ДИМИТРИЈЕВИЋ ДОБРАЧА, Јован**, трговац, устанички војвода, кнез (Добрача, Гружа, ? – Добрача, 17. XII 1839). Надимак је добио по родном селу. Уочи Првог српског устанка био је познати сточарски трговац. Био је гружански војвода другог реда за време устанка, трговао је (1813. извезао је 120 волова у Турску) и набављао олово за Совјет. По слому устанка није избегао, па је постављен за кнеза у Гружи. Укључио се у припреме Другог устанка и почетком марта 1815. учествовао на скупштини у Рудовцима, где је одлучено да устанак започне на Цвети. Чим се Милош Обреновић из Београда вратио у Црнуће, дошао је да га обавести о одлукама скупштине и постао један од његових главних повереника. Није се одазвао позиву крагујевачког муселима на састанак кнезова, него се с Гружанима ушанчио у близини и с Милутином Савићем Гарашанином опколио Крагујевац. Покушао је да пресретне везировог ћехају Имшир-пашу, који се с 5.000 војника, већином коњаника, кретао из Београда ка Чачку. Довео је 500 Гружана Милошу, чији се део војске пред Имшир-пашом разбежао, па је с њим кренуо за Турцима. Са Гружанима, које је три месеца издржавао сопственим новцем, учествовао је у опсади Чачка и биткама на Љубићу. Током великог турског напада 6. VI 1815. успео да одбрани шанац, који је у каснијем метежу ипак напуштен. Његов војник убио је пашу и олакшао освајање Чачка, који су Турци напустили 10. јуна, повлачећи се ка Сјеници. Прикључио се потери која их је сустигла и разбила у Ртарима. Учествовао је и у освајању Пожаревца. После устанка вратио се у Гружу и био кнез до маја 1822, када је на сопствени захтев разрешен, како би лакше наплатио велике дугове, уз помоћ посебне објаве кнеза Милоша. Добио је 1835. пензију од 100 талира годишње. Умро је сиромашан и слеп. Сахрањен је код манастира у селу Драча у Крагујевачкој нахији.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Кнежевина Србија*, Бг 1876; *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1888; В. Стефановић Караџић, *Грађа за српску историју нашега времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена*, Бг 1898; М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, *I (1813–1820)*, Бг 1908; Р. Бојовић, „Битка на Чачку", *ЗРНМ*, 1974, V; *Историја српског народа*, V/1, Бг 1981; Д. М. Павловић, „Западноморавци, Рудничани и Драгачевци у Другом српском устанку", *ЗРНМ*, 1984, XIV.
Бојана Миљковић Катић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ ЛЕГРАДИЋ, Катарина
**ДИМИТРИЈЕВИЋ ЛЕГРАДИЋ, Катарина**, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Одеса, Украјина, 1. I 1919 – Београд, 6. II 2015). У Београду завршила Медицински факултет (1947). Радила на Интерном одељењу Железничке болнице у Београду (1941–1944), а од 1944. је у ЈНА. На Институт за патолошку физиологију примљена као лекар-приправник 1949, у асистента унапређена 1952, хабилитациони рад о утицају тиреоидне жлезде на метаболизам холестерола примљен је 1957. на Мед. ф. у Београду. Радила на формирању практичне наставе, а од 1953. преузела теоријску наставу из патофизиологије ендокриног система и дигестивног тракта. Напустила је 1971. Мед. ф., па изабрана у звање ванредног професора на Стоматолошком факултету. Поред редовне наставе, учествовала у последипломској настави на Мед. ф., Фармацеутском и Стом. ф. у Београду, где је и руководила наставом из патолошке физиологије и објавила уџбеник (*Патолошка патофизиологија за стоматологе*, Бг 1972). Усавршавала се у Паризу на Институту за експерименталну ендокринологију у области функционисања штитасте жлезде и метаболизма холестерола и липида („Changes in blood cholesterol following experimental lesions of the kidneys induced by corrosive sublimate and by sodium tartrate following serum cholesterol load", *Гласник САНУ*, 1959, 238, 14), чиме се бавила током своје научне каријере.
ДЕЛА: „Research on Metabolism of Lipids. II. Role of the Kidney in Metabolism of Cholesterol, Investigation Accomplished by the Aid of Overload by Hypercholesteremic Serum; the Question of Regulation of Cholesteremia by a Hormonal Renal Function", *Гласник САНУ*, 1956, 11; коаутор, „Vasodepressor Activity of Renal Extracts, Attempt of Isolation and Identification of Active Substance", *Глас САНУ*, 1969, 22.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.
Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ (Рајковић), Марија
**ДИМИТРИЈЕВИЋ (Рајковић), Марија**, глумица (Загреб, 20. I 1859 – Загреб, 8. I 1887). Породица се 1868. преселила у Београд, где је отац радио као шеф позорнице Народног позоришта. Ту почиње да глуми у дечјим улогама, а у „правој" улози први пут је наступила 1871. као Вила Керистана у Рајмундовом комаду *Распикућа*. Када је 1873. НП привремено затворено, вратила се с родитељима у Загреб, где се повремено појављивала као почетница на сцени у представама ХНК, да би тек 1876. остварила прву велику улогу: Дона Долорес у Сардуовој *Домовини*. За српског глумца Саву Рајковића удала се 1874, а у лето 1876. заједно са њим ступила у Српско народно позориште у Новом Саду, у којем је остала и после мужевљеве смрти (1880). Играјући у СНП и на многобројним гостовањима, стекла је наклоност широких слојева војвођанске публике. У ХНК се поново вратила 1884, а у октобру 1885. се по други пут удала за тадашњег значајног српског глумца у Загребу Мишу К. Димитријевића. Последњи пут је наступила у *Пијетри* Мозентала. Играјући лако костимирана на хладној позорници, добила је тешко запаљење плућа и умрла у пуном уметничком успону. Са сцене је деловала веома пријатно, елегантна, лепе појаве и лика, отмених манира. На почетку каријере остварила је више мањих улога у представама лаганијег жанра. Касније је топлом осећајношћу, неусиљено и непосредно глумила наивне девојке, патетичне јунакиње, трагичне и реалистичне ликове. Била је Дездемона и Јулија (В. Шекспир, *Отело*, *Ромео и Јулија*), Јудита (Л. Сахер Мазох, *Наши робови*), Јулија (Д. Шнајдер, *Пуковник од осамнаест година*), Есмералда и Камила (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*, *Јединица*), Анђелија (А. Фредро, *Девојачки завет*), Мара (К. Оберњик, *Ђурађ Бранковић*), Вукосава (Ј. Суботић, *Милош Обилић*), Јула и Филета (Л. Костић, *Пера Сегединац*, *Максим Црнојевић*).
ИЗВОР: Документација МПУС.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Ковијанић, *Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду 1835–1914*, Бг 1971; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; *Преображење, Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, II, Бг 2015.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ СЕКЕРЕШ, Атанасије
**ДИМИТРИЈЕВИЋ СЕКЕРЕШ, Атанасије**, свештеник, цензор (Ђур, 1740 – Беч, 11. V 1794). Завршио је основну школу у родном месту, а затим је похађао Евангелистички лицеј у Пожуну. Упркос томе што је био неожењен, епископ Д. Новаковић га је поставио за месног пароха при храму Светог Николе у Ђуру (1759), јер је владика желео да парохије на ободима српског етничког простора такође имају образоване свештенике. Почетком 1772. постављен је за капелана цркве Светог Ђорђа у Бечу. Почетком маја исте године прихватио је дужност цензора за српске књиге у штампарији Ј. Курцбека. Похађао је предавања из филологије, филозофије и канонског права на Бечком универзитету. Средином новембра 1773. постављен је за суперревизора у Курцбековој штампарији. Знао је немачки, руски, француски, италијански, мађарски, латински, старогрчки и новогрчки језик. На немачки је превео Рајићев *Катихизис* (1776), а с немачког Фелбигеров уџбеник из аритметике и читанку за одрасле (1777). У мају 1774. упознао је Д. Обрадовића и посаветовао га да догађаје из сопственог живота употреби као грађу за књижевно дело, које је девет година касније објављено под насловом *Живот и прикљученија* (1783). На основу захтева грофа Ф. Колера, председника Илирске дворске депутације, **Д.** је у новембру 1774. разрешен дужности парохијалног свештеника, како би у потпуности могао да се посвети обавезама цензора за оријенталне језике и романе. Средином јуна 1776. прешао је у римокатоличанство. Његова кратка „формална" изјава у којој је признао папу Пија VI за правог и јединог поглавара свих хришћана злоупотребљена је у пропагандне сврхе. По налогу бечког надбискупа К. Мигација, тзв. „покајничка декларација" **Д.** је одштампана и разаслата широм Аустрије. Као поверљиви сарадник Ф. Колера учествовао је у терезијанским реформама православног црквеног календара и монашких правила, чије је објављивање револтирало српску заједницу у Аустрији (1776–1777). Одлуке које је доносио као цензор такође су изазивале опречне реакције међу његовим савременицима. На пример, власти су управо на основу његовог рецензентског извештаја забраниле продају Орфелиновог *Житија Петра Великаго* (1775). С друге стране, *Јади младога Вертера* постали су (легално) доступни читаоцима у Аустрији тек 1786, када се Јозеф II сагласио с предлогом **Д.** да Гетеово славно дело буде уклоњено из инфамног *Каталога забрањених књига*. Дужност цензора обављао је све до смрти. Стефан Новаковић је у свом листу *Славеносерпскија вједомости* објавио 14. V 1794. штуру вест о његовој смрти на основу које су читаоци веома тешко могли закључити да је **Д.** био један од најобразованијих Срба у XVIII в.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, „Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима", *Зборник за историју, језик и књижевност српског народа САН*, 1956, XV, 5; Б. Маринковић, *Заборављени братственици по перу*, Бг 2008; М. Костић, *Културно-историјска раскрсница Срба у XVIII веку*, Зг 2010; Р. Ераковић, „У потрази за 'изгубљеним' идентитетом А. Д. С", *ГФФНС*, 2017, XLII, 1.
Радослав Ераковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ СТОШИЋ, Зорица
**ДИМИТРИЈЕВИЋ СТОШИЋ, Зорица**, пијаниста, универзитетски професор (Смедерево, 3. II 1934 – Београд, 13. II 2013). Редовне студије клавира завршила је 1959, а постдипломске 1963. у класи Властимира Шкарке на Музичкој академији у Београду. Усавршавала се на летњем курсу код Ђина Горинија у Венецији 1962. Била је професор клавира, шеф Катедре за клавир и Продекан за наставу на Музичкој академији / Факултету музичке уметности у Београду где је радила од 1954. до 2001. Као солиста и у дуу са виолинисткињом Мајом Јокановић наступала је широм бивше Југославије, у Аустрији, Италији, Пољској, Совјетском Савезу и Француској, те гостовала на фестивалима БЕМУС, Дубровачке љетне игре, Охридско лето и др. Посебан афинитет показала је за музику српских аутора коју је концертно изводила и студијски снимала. Остварила је архивске аудио-записе дела Љубице Марић, Василија Мокрањца, Јована Пачуа, Душана Радића, Станојла Рајичића, али и Клода Дебисија, Жана Марија Леклера, Мориса Равела и др. Пијаниста изразитих виртуозних способности, најзначајније резултате постигла је у интерпретацијама дела великих техничких захтева. Њена тумачења, егзактног тонског израза и ритмичке стабилности, заснивала су се на јасном звучном диференцирању фактурних слојева дела, те коришћењу пуног спектра модерног клавирског звука – од суптилних тонских бојења до снажних, екстатичних афектација. Нарочиту пажњу посвећивала је музици В. Мокрањца којој је приступала са смислом за потцртавање драмских слојева и карактеризацију фолклорних елемената. Била је чланица Удружења музичких уметника Србије. Добитница је Октобарске награде Града Београда (1980) и Велике плакете са повељом Универзитета уметности у Београду (1985).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, *50 година Факултета музичке уметности (Музичке академије) 1937–1987*, Бг 1988.
Стефан Цветковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЈЕВИЋ ЧУКУРХАНЛИЈА, Никола
**ДИМИТРИЈЕВИЋ ЧУКУРХАНЛИЈА, Никола**, трговац, капетан, посланик (Београд ?, средина XVII в. – Будим, после 1719). Појављује се и под презименом Деметри и Димитровић. Пореклом је био Цинцарин или Грк, а према надимку претпоставља се да је био из Београда. Рано се посрбио. Титулу капетана добио је 1690. у време Велике сеобе када се преселио у део Будима под називом Табан. Био је приложник прве српске цркве у Будиму 1697. Не зна се година добијања племства али му је још 1699. као племићу Градски магистрат Будима дозволио повластицу да се у бављењу трговачким послом слободно креће. У попису из 1702. налази се међу најимућнијим трговцима у Табану, а од 1707. до 1719. био је један од најугледнијих „таначника" (одборника) што је потврђено када је 1714. постао пуноправни грађанин Будима. У вишегодишњем спору између српског становништва у Табану и њиховог угњетача, царског капетана Кароља Перкација, међу првима је поднео тужбу против њега. У пролеће 1710. био је први потписник на предлогу за стварање заједничког танача са Србима католицима па се претпоставља да је постао и биров у Табану. Био је првопотписани таначник на представци која је упућена 1716. цару Карлу VI ради признавања равноправности Срба с другим националностима у Будиму. Крајем 1712. изабран је за посланика Срба из Будима и Пеште на Народно-црквеном сабору у Карловцима с посебним инструкцијама, а 1713. и учествовао je на том Сабору. Посланик је био и 1716. када је с другим Будимцима био у сукобу с епископом Михаилом Милошевићем (1716–1728), који је своје противнике искључио из црквене заједнице, ставивши **Д.** на прво место. Међутим, овакав поступак епископа није умањио његов углед ни у народу нити код митрополита карловачког Вићентија Поповића. Напротив, митрополит Вићентије га је 1718. позвао да буде на помоћи београдском митрополиту Мојсију Петровићу када на путу за Беч, где је за становнике српског дела Београда тражио привилегије, дође у Будим. Последњи податак о **Д.** којим се располаже потиче из 1719, када је као други по реду унет у попис трговаца у Табану.
ИЗВОР: Г. Витковић, *Споменици из Будимског и Пештанског архива*, збирка I, III, Бг 1973.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, *Срби у Будиму*, Бг 1952.
Славко Гавриловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЋ, Ивко
**ДИМИТРИЋ, Ивко**, математичар, универзитетски професор (Лозница, 11. I 1957). У току свог школовања у Лозници и у Математичкој гимназији осваја прве награде на републичком такмичењу Србије (математика и физика) и прву награду за младе математичаре Југославије. Уписује студије на групи за математику Природно-математичког факултета у Београду, где дипломира 1980. Потом ради као асистент на катедри за геометрију на ПМФ у Београду где је 1984. одбранио магистарски рад из диференцијалне геометрије подмногострукости. Након тога одлази у САД на докторске студије које завршава 1989. докторском дисертацијом „Квадрична репрезентација и подмногострукости коначног типа" код професора Б. Ј. Чена (B. Y. Chen) на Државном универзитету савезне државе Мичиген, у Ист Лансингу, где проводи још годину дана на постдокторском усавршавању. Од 1990. ради на Државном универзитету савезне државе Пенсилваније, а завршио је такође студије германистике и историје уметности на универзитету Питсбург (summa cum laude). Као гостујући професор и истраживач боравио на Рајс универзитету (Хјустон), Мичиген Стejт универзитету (Ист Лансинг), Универзитету Пенсилваније (Филаделфија) и Београдском универзитету (Математички факултет). У свом научном опусу допринео је развоју теорије подмногострукости коначног типа Б. Ј. Чена, класи подмногострукости која уопштава минималне подмногострукости сфере или еуклидског простора које чине један од важних предмета изучавања у диференцијалној геометрији са дугом традицијом још од Лагранжа. У својим радовима је побољшао и уопштио резултате, између осталих, Б. Ј. Чена, М. Бароса, А. Роса, О. Гареја и С. Удагаве. Извршио је комплетну класификацију подмногострукости типа 1 у комплексним просторним формама и хиперповрши типа 1 у кватернионском пројективном простору и Кејлијевој (октонионској) равни. Такође је дошао до потпуне класификације Хопфових хиперповрши типа 2 у комплексним пројективним и хиперболичким просторима и извео комплетне или парцијалне класификације хиперповрши типа 2 и 3 у реалним просторним формама, користећи стандардна утапања преко пројективних оператора. Један је од зачетника изучавања бихармонијских изометријских утапања, области диференцијалне геометрије подмногострукости која је временом постала врло активно поље истраживања. Иако **Д.** радови припадају области теоријске математике, његови резултати о Грасмановим многострукостима („A Note on Equivariant Embeddings of Grassmannians", *Publ. Inst. Math*., *N. S.*, 1996, 59 73) цитирани су и у радовима који се баве проблематиком примена, као што су статистичка анализа облика и квантна томографија.
ДЕЛА: „Spherical Hypersurfaces with Low Type Quadric Representation", *Tokyo Journal of Mathematics*, 1990, 13; „Quadric representation of a submanifold", *Proceedings of American Mathematical Society*, 1992, 114; „1-Type Submanifolds of Non-Euclidean Complex Space Forms", *Bulletin of the Belgian Mathematical Society – Simon Stevin*, 1997, 4; „Low-Type Submanifolds of Real Space Forms Via the Immersions by Projectors", *Differential Geometry and its Applications*, 2009, 27; „Hopf Hypersurfaces of Low Type in Non-Flat Complex Space Forms", *Kodai Mathematical Journal*, 2011, 34.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРИЋ МАРКОВИЋ, Јaсмина
**ДИМИТРИЋ МАРКОВИЋ, Јaсмина**, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 9. III 1965). Студије физичке хемије завршила је 1989. на Природно-математичком факултету у Београду, нa Групи за физичку хемију. У периоду 1990−1991. радила је у Индустрији боја и лакова „Дуга". Од 1992. до 1994. радила је на Факултету за физичку хемију као стручни сарадник, а за асистента-приправника је изабрана 1994. На истом факултету одбранила је магистарску тезу из области спектрохемијских испитивања реакције малвина са флавонима (1997) и докторску дисертацију „Спектрохемијско испитивање структуре копигмената малвин хлорида са другим органским молекулима и њихово антиоксидативно дејство" (2001). За редовног професора бирана је 2014. Предаје Молекулску спектрохемију, Фотохемију и Примењену фотохемију. Аутор је два уџбеника (*Практични аспекти одабраних поглавља молекулске спектрохемије*, Бг 2008; *Фотохемија*, Бг 2015) и једног практикума (*Практикум из молекулске спектрохемије*, Бг 2017). Боравила је у Лабораторији за инструменталну анализу концерна BASF у Лудвигсхафену (СР Немачка, 1988. и 1989−1990). На постдокторском усавршавању била је на Департману за хемију Универзитета у Фиренци (Италија, 2005). Била је гостујући професор на Факултету за фармацију и медицину „Sapienza" Универзитета у Риму 2018. Бави се истраживањем антиоксидационе и антирадикалске активности флавоноида, фенолних киселина, катехоламина и других класа једињења. Примењује комплементарни експериментални и теоријски приступ испитивања механизама антиоксидационог деловања молекула, са утврђивањем везе између структуре и активности молекула, уз постављање модела на дескрипторима с физичкохемијским значењем. Учесник је на више националних и међународних пројеката као и на програму мултидисциплинарних докторских студија „Биофотоника" при Универзитету у Београду. Шеф је Катедре за спектрохемију и физичку хемију плазме Факултета за физичку хемију.
ДЕЛА: коаутор, „A Joint Application of Spectroscopic, Electrochemical and Theoretical Approaches in Evaluation of the Radical Scavenging Activity of 3-OH Flavones and Their Iron Complexes Towards Different Radical Species", *Dalton Transaction*, 2012, 41, 7295; коаутор, „The Preferred Radical Scavenging Mechanisms of Fisetin and Baicalein Towards Oxygen-Centred Radicals in Polar, Protic and Aprotic Solvents", *RSC Advances*, 2014, 4, 32228; коаутор, „Antiradical Activity of Delphinidin, Pelargonidin and Malvin Towards Hydroxyl and Nitric Oxide Radicals: The Energy Requirements Calculations as a Prediction of the Possible Antiradical Mechanisms", *Food Chemistry*, 2017, 218, 440.
ИЗВОР: Архива Факултета за физичку хемију.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВ, Георги
**ДИМИТРОВ, Георги**, револуционар, комуниста (Ковачевци, Бугарска, 18. VI 1882 – Москва, 2. VII 1949). Као млад типографски радник приступио је 1900. синдикалној организацији, а 1902. постао је члан Социјалдемократске партије. Након расцепа унутар партије постао је један од оснивача Радничке социјалдемократске партије. Посланик у парламенту је био од 1913. Током I светског рата је у Собрању отворено оптуживао бугарску војску за ратне злочине на тлу окупиране Србије. Председник Савеза револуционарних синдиката уједињене Бугарске био је 1909–1923. Један је од оснивача Бугарске комунистичке партије 1919. и Балканске комунистичке федерације 1920. Септембра 1923. учествовао је у устанку против владе Александра Цанкова. Након гушења устанка побегао је у Краљевину СХС, а у Бугарској је у одсуству осуђен на смрт. Исте године постао је члан најужег вођства Коминтерне. У том својству пресудно је утицао на обликовање политике југословенских комуниста према унутрашњем уређењу државе и решавању националног питања. Крајем 20-их година, по налогу Коминтерне прешао је у Берлин одакле је руководио деловањем Коминтерне у централним и западним деловима Европе. Марта 1933. ухапшен је због наводног подметања пожара у Рајхстагу. Одбраном на судском процесу у Лајпцигу, током које је оштро нападао нацистички режим, постао је познат широм света. Након ослобађајуће пресуде, депортован је у СССР, где је постао генерални секретар Коминтерне. У реферату на Седмом конгресу Коминтерне 1935. профилисао је политику „народног фронта" у циљу супротстављања фашизму. Имао је велик утицај на формирање става Коминтерне према Балкану и Југославији. Пружио је пресудну подршку Јосипу Брозу у његовом учвршћивању на челу југословенских комуниста. Предводио је Коминтерну до њеног распуштања 1943. Потом је био на челу одељења за везу с другим комунистичким партијама совјетског Централног комитета. Из Москве је руководио Отечественим фронтом у Бугарској. Вратио се у Бугарску 1946, а убрзо потом је изабран за председника владе. Са Јосипом Брозом је водио преговоре о стварању Балканске социјалистичке федерације. На Петом конгресу Бугарске радничке партије 1948. изабран је за њеног генералног секретара.
ДЕЛА: *Говори, чланци, изјаве*, Бг 1947; *Дневник (9. март 1933 – 6 февруари 1949)*, София 1997.
ЛИЕТРАТУРА: С. Нешовић, *Бледски споразум*, Зг 1979; Б. Глигоријевић, *Коминтерна, југословенско и српско питање*, Бг 1992; Б. Лазић, М. Драшковић, *Биографски речник Коминтерне*, Г. Милановац 1992.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВ, Георги Гемето
**ДИМИТРОВ, Георги Гемето**, лекар, политичар (Јени Чифлик, Тракија, 15. IV 1903 – Вашингтон, 21. XI 1972). Након балканских ратова његова породица је од стране Турака протерана у околину Ловеча, где је завршио гимназију. Потом je радио као учитељ у Дојранцима. Члан Бугарског земљорадничког народног савеза постао je 1922. и био активан у омладинским друштвима и Друштву бугарско-југословенског пријатељства. Започео је студије на Слободном универзитету за политичке и економске науке у Софији 1923, али је ухапшен након атентата у Цркви Свете Недеље 1925. Пошто је био принуђен да оде из земље и склони се у Краљевину СХС, дипломирао је медицину као југословенски стипендиста на Загребачком универзитету 1929. Завршивши студије, започео је активну политичку делатност. Брзо је ушао у вођство Бугарске земљорадничке партије. Током преврата 1934. заузео је опозицион и антимонархистички став. Почетком 1941. повео је снажну кампању против приступања Бугарске Тројном пакту и за садејство с Краљевином Југославијом. Пошто није успевао да то оствари легалним политичким средствима, у сарадњи са српском земљорадничком партијом и југословенским дипломатским и војним представницима покушао је да уз помоћ Британаца изврши државни удар и омогући прилазак Бугарске западним савезницима. Услед неуспеха у планирању државног удара био је принуђен да се склони у зграду југословенског посланства у Софији, одакле је илегалним каналима пребачен у Београд, где је настојао да организује герилске јединице састављене од својих присталица. Након капитулације Краљевине Југославије 1941. избегао је на Блиски Исток, где је образовао комитет Слободна и независна Бугарска. Укључио се у Отечествени фронт и септембра 1944. вратио у Бугарску. Под совјетским притиском повукао се са чела бугарских земљорадника, а у априлу 1945. је ухапшен. Ослобођен је након интервенције западних савезника 1945. и одмах потом отишао у емиграцију. Живео је у Паризу и САД, где је заједно с политичким емигрантима из осталих источноевропских земаља основао Земљораднички фронт. Предводио и Бугарски национални комитет.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мозер, *Д-р Г. М. Димитров. Биография*, София 1992; М. Радојевић, „Милан Гавриловић о идеји балканске заједнице 1941–1945", *Наша прошлост*, 2012, 13; А. Животић, *Југословенско-совјетски односи 1939–1941*, Бг 2016.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВА, Елизабета
**ДИМИТРОВА, Елизабета**, историчар уметности, универзитетски професор (Скопље, 28. VII 1962). Дипломирала 1986. на Филозофском факултету у Скопљу. Магистрирала 1993. на ФФ у Београду, где је и докторирала 1998. Од 1987. ради на ФФ у Скопљу, где је 2008. изабрана за редовног професора. У периоду 2004–2011. била је директор Охридског летњег универзитета у оквиру којег је организована Летња школа о византијској уметности. Стални је члан редакције и један од уредника међународног часописа *Folia Archaeologica Balkanica*. Посвећена је проучавању уметности, културе и социокултурних одлика ранохришћанске и византијске епохе. Прва је објавила детаљни приказ програмских, иконографских и ликовних карактеристика икона од теракоте са локалитета Виничко Кале (*Керамичките релјефи од Виничкото Кале*, Ск 1993; *Виничката мистерија: керамичката ризница од Доцноантичкото Кале*, Виница 2012). Велик део њених радова бави се анализом и контекстуализацијом симболичких значења иконографије ранохришћанских мозаика у Стобима, Хераклеји Линкестис и античком Лихниду (*Early Christian Mosaic Pavements in Macedonia*, Sk 2015). Монографски је обрадила католикон манастира Матеича, задужбине српске царице Јелене и њеног сина, краља Уроша (*Манастир Матејче*, Ск 2002).
ДЕЛА: *Најстарите христијански симболи*, Ск 1995; и С. Коруновски, *Macedonia. L'art médiéval*, Milanо 2006; и П. Кузман, *Охрид: sub specie aeternitatis*, Охрид 2010; и С. Коруновски, *Painting and Architecture in Medieval Macedonia: Artist and Works of Art*, I, Sk 2011; коаутор, *Матка: културно наследство*, Охрид 2011; и П. Кузман, Ј. Донев (ред.), *Македонија: милениумски културно-историски факти*, 1–4, Ск 2013.
Миодраг Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВГРАД
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dimitrovgrad-karta.jpg)ДИМИТРОВГРАД**, град у источној Србији, у долини Нишаве, око 5 км удаљен од државне границе према Бугарској. Кроз њега пролазе магистрални пут и пруга Ниш–Софија. У близини је гранични прелаз. **Д.** је центар општине површине 481 км2 која обухвата 42 насеља у којима је 2011. живело 10.118 становника. Насеље се помиње од 1521. и кроз историју је често мењало име: Текви (Царски) Бунари, Баланстра, Сприброд (Цариброд), а савремено име добило је 1950. по бугарском револуционару Георгију Димитрову. Изграђено је са обе стране долине на 450–520 м н.в. и издужено је правцем Нишаве и друма, а тај правац имају главна и остале најдуже улице. Центар и већи део града је на левој обали реке подно брега Градиште. Неколико фабрика изграђено је на алувијалној равни Нишаве. **Д.** је увек имао значајне саобраћајне функције. Године 1786. имао је 90 кућа, две кафане и два хана. Од 1878. помиње се као град, а после потписивања Санстефанског мира између Русије и Турске 1878. припао је Бугарској. Крајем 1884. почиње градња железничке пруге. Пошта и телеграфска веза успостављене су 1909. Југославији је припојен 1920. Популација је била највећа 1991. са 7.276 житеља. Године 2002. било је 6.968 становника, од којих 47,1% Бугара и 24,9% Срба, а 2011. 6.278 житеља, од којих 29% Срба. Неаграрна занимања ангажовала су 96,4% економски активног становништва, а највише њих радило је у државној управи, трговини, индустрији и саобраћају. У граду се налазе православна црква (изграђена 1870), основна школа, гимназија, дом културе, све службе општинске администрације, неколико индустријских погона (производња обуће, конфекције, гумени производи, намештај, металска индустрија). Јужно од града на узвишењу Градиште налази се манастир Св. Димитрија.
Драгица Р. Гатарић
Рекогносцирањима спроведеним 2002. и 2006. на простору општине **Д.** је евидентирано више локалитета из праисторијског (неолит, бронзано доба), римског, рановизантијског, средњовековног и османског раздобља. Током 2010. и 2011. делимично је истражено неколико локалитета који су били директно угрожени изградњом деонице ауто-пута Е-80 – источни крак коридора 10. На локалитету Селиште, на ниској речној тераси уз десну обалу Нишаве, око 1 км источно од **Д.**, откривени су остаци насеља из старијег неолита (протостарчевачка култура), као и налази из бронзаног доба (брњичка култура), а на потесу К'ндина бара, остаци саобраћајнице – тзв. *Via militaris*. Остаци пута истражени су у дужини од 60 м, ширине 7,5 м, са две коловозне траке, одвојене крупнијим тесаним кречњаком и насуте ситнијим дробљеним каменом и шљунком. Остаци пута констатовани су и западно од К'ндине баре на локалитету Мало Кале, у атару села Гојин Дол, где је 80-их година прошлог века делимично испитано и утврђење из касноантичког/рановизантијског периода (тзв. Гојиндолско Кале). Делимично је истражена и деоница регистрована око 2,5 км југоисточно од Селишта према бугарској граници на потесу Бачевско поље. Покретни археолошки налази су ретки, хронолошки разнородни и говоре о дугој употреби пута (уситњени фрагменти керамичких посуда, неколико излизаних бронзаних минима, велик број гвоздених клинова, делови наоружања и запрега). Претпоставља се да је истражена деоница између станица *Translitis* и *Ballanstra* које антички итинерари бележе између Пирота (*Turres*) и Софије (*Serdica*). Према једном извору са почетка XX в. у месту Жариброд (Цариброд) пронађена су два миљоказа из времена цара Александра Севера (није познато где се данас налазе). Са територије некадашњег Цариброда су и споменици посвећени боговима Јупитеру (Поганово), Немези и Митри (**Д.**) који се данас чувају у Народном музеју у Нишу и у Завичајној музејској збирци у **Д**.
Јелена Цвијетић
ЛИТЕРАТУРА: K. Miller, *Itineraria Romana: römische Reisewege an der Hand der Tabula Peutingeriana dargestellt*, Stuttgart 1916; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; П. Пејић, *Античка топографија пиротског краја*, докторска дисертација, ФФ, Бг 2015; М. Лазић, „Археолошко рекогносцирање трасе ауто-пута Е-80 и подручја Просторног плана и инфраструктурног коридора Ниш – граница Бугарске"; „Мало Кале код Димитровграда – раскрсница на римском друму *Via militaris*"; М. Лазић, М. Миљковић, „Селиште код Димитровграда – неолитско насеље и римски пут", у: М. Андрић, *Археолошка истраживања на аутопуту Е-80*, Бг 2017.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВИЋ, Ђуро
**ДИМИТРОВИЋ, Ђуро**, подмаршал (Блатуша код Вргинмоста, 6. IV 1842 – ?, 25. XI 1917). Син граничарског капетана, завршио је 1861. војну академију у Винер Нојштату. Септембра исте године био је у чину лајтнанта (поручника) на служби у граничарској регимети број 10. Априла 1864. је премештен у 11. граничарску регименту. Учествовао је у рату 1866. Новембра 1872. био је оберлајтнант (натпоручник) у пешадијској регименти број 10. Потом је премештен у пешадијску регименту број 22 „Барон Јозеф Вебер", под командом пуковника Лудвига Јанског, где је септембра 1878. стекао чин капетана. Учествовао је у уласку аустроугарске војске у БиХ 1878. Јуна 1882. био је у пешадијској јединици у Мостару. Унапређен је за мајора маја 1887, а септембра 1892. постао је обрстлајтнант (потпуковник) ландвера, у којем је служио од 1885. Чин обрста (пуковника) добио је новембра 1895. у 24. пешадијској регименти, а генерал је постао маја 1901. Био је заповедник 2. пешадијске бригаде. Пензионисан је у Загребу маја 1902. у чину фелдмаршал-лајтнанта (подмаршал). Титуларно је именован за фелдмаршала 9. априла 1911. У I светском рату није активно учествовао.
ИЗВОР: А. Ђукић, *Срби пуковници и генерали у Аустро-угарској служби*, РОМС.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. С. Радојчић, *Срби, Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска. Биографски лексикон*, Бг 1994; A. Schmidt-Brentano, *Die k. k. bzw. k. u. k. Generalität*, *1816–1918*, Wien 2007.
Горан Васин
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВИЋ (Дмитровић), Никола
**ДИМИТРОВИЋ (Дмитровић), Никола** (Dimitri), песник, трговац (Дубровник, око 1510 – Крит, 1553). Потиче из угледне грађанске и трговачке породице која се око 1370. доселила из Котора у Дубровник, а припадали су најимућнијем слоју дубровачког пука тзв. антунинима. Рано је прекинуо школовање, јер му је породица страдала од куге (1527). Тада је преузео трговачке послове, а бавио се и осигуравањем и изнајмљивањем бродова, заступањем трговачког друштва и другим пословима. Повремено је био партнер и пословно сарађивао са Николом Наљешковићем и Матом Хиспанијем. Од 1533. често је боравио ван Дубровника: у Ђенови (1537), Босни (1540), Александрији (1542), Стоном Београду (Alba Regia; данас Секешфехервар), Будиму (1546), Венецији (1549), Александрији (1553), Криту и Србији. У време одсуствовања из родног града послове је поверио Јерку и Јакобу Ветрановић, браћи песника Мавра. На једном од трговачких путовања преминуо је од куге, а о његовој смрти Наљешковић је писао у посланици Петру Хекторовићу. У време боравка у Дубровнику, између трговачких послова, бавио се књижевним радом. Као песник припада истом кругу као и П. Хекторовић, Н. Наљешковић (његов песнички узор) и М. Ветрановић. У младости је писао љубавне песме (од 1533), које нису сачуване, а потом побожну поезију и кратке мудре изреке. Његова збирка *Седам салам покорњијех краља Давида* прва је штампана књига дубровачке књижевности XVI в. и први препев покајничких псалама, а он је био и њен издавач (с уредном „привилегијом"). Штампана је у Венецији код Николе Баскарина (1549). Један сачуван примерак те књиге на поклон је у Београду 1961. добио М. Ђилас од британског политичара А. Бевана. У првом делу књиге налазе се препеви седам покајничких псалама Давидових, у другом 14 побожних песама односно молитава. У рукопису су остале и *Причице узете из Светога писма и филозофа* (*Зборник стихова XV и XVI стољећа*, Зг 1968), збирка кратких дванаестерачких сентенци; четири посланице Николи Наљешковићу, његовом пријатељу и песничком узору; *Тумачење од Оче наша* (збирка од шест песама, парафраза молитве). Са путовања, из Александрије, пише поетску посланицу па се може сматрати творцем дубровачке путописне књижевности. Игњат Ђурђевић писао је (1706. или 1707) да од њега у рукопису постоје „разне словенске песме". Неке његове песме певане су у колу. Последња песма коју је испевао упућена је Наљешковићу из Александрије, 1553. Савременици су га веома ценили. Његови пријатељи М. Ветрановић (наводећи да је прославио словински језик) и Никола Наљешковић опевали су његову смрт.
ДЕЛА: *Пјесме Николе Димитровића и Николе Наљешковића*, у: *Стари писци хрватски*, V, Зг 1873.
ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, „Три трговца дубровачка", *Трговински гласник*, 1923, 95; Ф. Фанцев, *Шта од поезије Дубровчанина Николе Димитровића није његово?*, Грац 1938; М. Пантић, „'Седам салам покорњијех краља Давида' и њихов песник Никола Димитровић", у: *Сусрети с прошлошћу*, Бг 1984; З. Бојовић, *Историја дубровачке књижевности*, Бг 2015.
Татјана Богојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВИЋ КОТОРАНИН, Спиридон Шпиро
**ДИМИТРОВИЋ КОТОРАНИН, Спиридон Шпиро**, официр, пјесник, преводилац (Бенковац, 13. I 1813 – Загреб, 6. II 1868). Потписивао се Котаранин, Котарац из Бенковца, С. Д. По завршетку војне академије службовао у Венецији (1841–1845), гдје је прихватио Коларове панславистичке идеје. Утицао је на Петра Прерадовића да почне писати на народном језику, те је он прву пјесму, у духу народних пјесама, у десетерцу, посветио **Д**. Осумњичен је као оснивач тајног друштва ради стварања великог словенског царства, али није оптужен. Од пензионисања (1845) до смрти живи у Загребу, претежно преводећи за Загребачко казалиште драмска дјела В. Шекспира, Ф. Шилера, А. Коцебуа и др. У Српском народном позоришту приказан је такође низ његових превода (Ф. Шилера, Ј. Нестроја, В. Сардуа и др.). Први је у југословенским књижевностима превео *Евгенија Оњегина* (Зг 1859), те неколико Пушкинових поема (*Руслан и Људмила*, Зг 1859; *Полтава, Браћа Разбојници*, *Цигани*, Зг 1860). Рано се опробао у поезији „на народну" (објављује од 1843). Прерадовић свједочи да је **Д.** у доба њиховог упознавања састављао спјев о Карађорђевом устанку.
ЛИТЕРАТУРА: П. Прерадовић, *Дјела*, 1, Зг 1918; Ј. Равлић, „Тајно друштво за оснивање славенског царства у пуку Карл Фердинанд бр. 51 у Венецији год. 1844", *Радови Института ЈАЗУ*, 1957, III; М. Павић, Предговор, у: А. С. Пушкин, *Евгеније Оњегин*, Бг 1957.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИТРОВИЦА → КОСОВСКА МИТРОВИЦА
**ДИМИТРОВИЦА → КОСОВСКА МИТРОВИЦА**
# ДИМИТРОВСКИ, Бојана
**ДИМИТРОВСКИ, Бојана**, стрипар, илустратор, сликар (Београд, 21. III 1974). Након завршене средње школе за дизајн у Београду, професионално се бави примењеном графиком сарађујући са Српском књижевном задругом и другим издавачима, те *Политикиним забавником*. Одлази 1995. у Отаву (Канада) где до 2001. кроз праксу упознаје савремене технологије, окрећући се у том периоду дигиталној илустрацији и стрипу, те сарађује са енглеским часописом *Glamour magazine*, америчким *Vogue* и компанијама „Camel", „Corel", „Microsoft", TV Ontario, „Egreetings" и „Getty". Класичном анимацијом се бави 1998–2000. У Београд се враћа 2001, уписује Факултет ликовних уметности и на одсеку за сликарство дипломира 2006. у класи Анђелке Бојовић. Сарађује са српским издањем америчког часописа *Cosmopolitan*. По наруџби редакције за културу РТС-а 2009. креира анимирани филм *Аутопортрет с белом мачком* о сликарки Милени Павловић Барили, која је такође сарађивала са магазином *Vogue*. Учествује у пројектима Библиотеке града Београда и Ноћи музеја. Црта стрипове и илустрације за домаће и иностране издаваче, највише дечје сликовнице. Имала самосталне изложбе у Марибору и Љубљани и у Словенији добила Признање Хинка Смрекарја на XIII Бијеналу словеначке илустрације. Награду *Политикиног забавника* примила на 35. смотри „Златно перо Београда" 1993. Више пута је награђивана на Међународном салону стрипа у СКЦ-у у Београду.
ИЗВОР: Документација УЛУПУДС-а.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ивков, *60 година домаћег стрипа у Србији*, Суб. 1995; Каталог самосталне изложбе **Д.**, СКЦ, Бг 2009; Г. Поповић, „Тужно је што Барили није признатија", *Политика*, 5. XII 2009.
Слободан Ивков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Аксентије
**ДИМИЋ, Аксентије**, свештеник, сликар (Баваниште, Банат, 16. II 1808 – Баваниште, 26. X 1874). Родом из свештеничке породице, и сам свештеник у родном Баваништу, школовао се у Панчеву, Вршцу и Сремским Карловцима. Прва сликарска знања стекао је код Константина Данила у Великом Бечкереку. Помиње се да је Данилу помагао приликом осликавања иконостаса Саборне цркве у Темишвару. Сликарством се бавио аматерски сликајући портрете и пејзаже, као и славске иконе за потребе породице и малобројних наручилаца у Баваништу и околини. Израдио је портрет епископа Емилијана Кенгелца, цара Франца Јозефа I који је урадио као поклон Емилијану Кенгелцу, иначе свом школском другу, и портрет проте Манојла Грбића (ГМС, Н. Сад). Међу његовим сачуваним делима је и икона са ликом чудотворне Богородице (1856), коју је 1857. поклонио новоизграђеној капели Рођења Богородице у Баваништу. Његов пејзаж *Алпи у киши*, рађен као копија по Ј. Гауерману, налази се у Народном музеју у Београду. Био је члан Конзисторије Вршачке епархије, а важио је и за доброг слависту и познаваоца немачког језика.
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, Н. Кусовац, *Школа Константина Данила*, Зр 1967; Н. Кусовац, *Српско сликарство* *XVIII и XIX века*, Бг 1987; Л. Шелмић, Н. Кусовац, *Збирка Јоце Вујића: каталог слика, скулптура и цртежа*, Бг – Н. Сад 1989; М. Јовановић, *Српски манастири у Банату*, Бг 2000.
Ана Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Василије
**ДИМИЋ, Василије**, професор, директор, политичар (Јагодина, 24. XII 1854 – Београд, 17. XII 1940). Природно-математички одсек Велике школе у Београду зaвршио је 1874. Радио је 1878. као учитељ у Великој Дренови, а 1879–1883. био је суплент немачког и српског језика, географије, аритметике, алгебре и геометрије јагодинске ниже гимназије, те суплент крагујевачке гимназије (1883–1885) и реалке у Ужицу (1886–1887). У Првој београдској гимназији био је са прекидима 1887–1899. Постављен је за директора Српске гимназије „Дом наука" у Солуну 1897, а значајно је допринео да школа постане добро устројена. Из Солуна је отишао фебруара 1899. Радио је као професор у крагујевачкој гимназији (1899–1900). Од 1900. поново је у Првој београдској и хонорарни професор у Другој београдској гимназији. За директора гимназије „Краљ Милан I" у Нишу постављен је 1903. Био је директор Прве београдске гимназије 1904–1908, када је пензионисан. Истакао се као стални члан Главног просветног савета и члан Сталне испитне комисије (1903–1910). Био је познат као одличан математичар. Написао је више стручних чланака и средњошколских уџбеника, а најпознатија је његова прерада Мочникове *Алгебре*. Био је оснивач и сарадник крагујевачког листа *Развитак*, сарадник *Наставника*, уредник *Поштанско-телеграфског весника*. Био је један од оснивача Народне радикалне странке због чега се често сукобљавао с властима и по казни често био премештан. Када су радикали образовали владу, накратко је прeкинуо професорску службу и добио место начелника поште и телеграфа при Министарству народне привреде. Био је један од истакнутих бораца за грађанске слободе у Србији. Одликован је Орденом југословенске круне III степена.
ДЕЛО: *Одговор г. Ђорђу Рокнићу на његову критику Мочникове алгебре*, Бг 1896.
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1878–1893, 1895–1899, 1901–1912, 1914.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Смрт Васе Димића, једног од оснивача Радикалне странке", *Време*, 18. XII 1940; *Од јагодинске реалчице до гимназије у Светозареву 1869–1969*, Свет. 1969; *Сто година Друге београдске гимназије 1870–1970*, Бг 1970; Р. Петковић, *Нишка гимназија 1878–2003*, Ниш 2003; А. Новаков, *Стубови српске просвете, Српске средње школе у Oсманском царству (1878–1912)*, Бг 2017.
Александра Новаков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Иван
**ДИМИЋ, Иван**, преводилац, романиста, универзитетски професор (Женева, 4. VII 1921 – Београд, 19. X 2004). Дипломирао 1951. на Групи за француски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду. Јуна 1961. на Универзитету у Стразбуру одбранио докторску дисертацију о психолошкој кризи у француском роману XX в. (*La Crise psychologique dans le roman français du XXe siècle*, Бг 1968). Универзитетску каријеру започиње 1957. на ФФ у Београду, а на Филолошком факултету 1975. изабран за редовног професора и ту остао до одласка у пензију 1986. Његов предавачко-истраживачки рад био je усмерен ка новијој француској књижевности. Изучавајући писце XIX в., трагао је пре свега за елементима који наговештавају будући развој романескног жанра, али је највећу пажњу посветио писцима XX в., нарочито онима који су на сасвим нов начин приступали чину писања, од Пруста до представника новог романа (Сарот, Битор, Симон, Роб-Грије), чији је био један од првих изучавалаца у свету и које је увео у наставу француске књижевности много пре него што су постали предмет изучавања на француским и светским универзитетима. О њима је написао више проницљивих и теоријски заснованих студија, користећи иманентну методу, али је умео и да њихова дела живо дочара студентима, подстичузћи их на самосталне анализе. У своја истраживања уносио је и психолошки приступ, усредсређујући се на начин на који је приказана криза личности и примењујући тај приступ и на писце код којих то није у првом плану. Тиме је откривао неке нове аспекте њиховог стваралаштва. Захваљујући његовом тумачењу, које излази из оквира егзистенцијализмом надахнутих интерпретација, открива се психолошки лик Камијевог *Странца*, а разматрање наговештене психолошке кризе у роману Натали Сарот *Мартро* показује како се врши дезинтеграција традиционалног лика, својствена француском новом роману. Као врсни преводилац, налазио је и за најсложеније француске изразе прави еквивалент на српском језику (Е. Јонеско, Ж. П. Сартр, К. Симон, Ж. Русе, Ж. Старобински и др.). Био је професор по позиву на Одсеку за славистику Књижевног факултета Универзитета у Бордоу, секретар и члан Уређивачког одбора *Анала Филолошког факултета*, члан Савета и Научног већа Института за књижевност и уметност, управник Одсека за романистику, председник Удружења књижевних преводилаца, председник Друштва за културну сарадњу Србија--Француска. Добитник је француског одликовања „Витез реда Академских палми", преводилачке награде „Милош Ђурић", награде Удружења књижевних преводилаца за животно дело, Плакете Коларчевог народног универзитета за предавачку делатност.
ДЕЛА: *Приступ романима Албера Камија*, Бг 1970; „Нови роман", у: *Француска књижевност 3/I*, Сар.–Бг 1982; *Од Стендала до Бекета. Огледи о француском роману*, Ср. Карловци – Н. Сад 1991.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Новаковић, „Иван Димић (1921–2004)", *ФП*, 2005, XXXII, 1; *Токови у савременој романистици*, Бг 2008; М. Павловић, *Катедра за француски језик и књижевност у Београду*, Бг 2008.
Јелена Новаковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Ивана
**ДИМИЋ,** **Ивана**, драматург, књижевник (Београд, 30. VII 1957). Дипломирала драматургију на београдском Факултету драмских уметности (1982). Напоредо је апсолвирала на одсеку Опште књижевности са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. Завршила је постдипломске студије на CEU (Европски универзитетски центар) у Нансију (Француска) на одсеку Цивилизација (1984/85). Преводи са енглеског и француског (између осталих: Х. Пинтер, Е. Јонеско, Б. Расел, Т. Стопард итд.). Професионалну каријеру провела је у београдским позориштима (Атеље 212, Народно позориште, Позориште „Бошко Буха"), где је осим обављања управничких послова урадила велик број драматизација. Статус истакнутог уметника у Удружењу драмских уметника стекла је 2005. Написала је више драматизација и адаптација за позориште као и три сценарија за изведене ТВ серије (*Позоришни речник*; *Вуков видео буквар*; *Кућа за маштање*). Кратким причама је заступљена у више антологија. Драме **Д.** су тематски и жанровски разноврсне, а заједнички именитељ им је игриво, неконвенционално изналажење одговарајућих обликовних решења у предочавању драмске радње. Приче **Д.** су углавном врло кратке, сажете реминисценције на многа питања која живот доноси. Карактеришу их луцидна равнотежа ироније, ведрине, очаја, сарказма и наизглед необавезaн, али мисаоно обавезујући увид у егзистенцију. У роману *Арзамас* (Бг 2016) тематизује у српској књижевности сразмерно ретко обрађиван однос кћери и дементне мајке, а то приказује смењивањем драмских, дијалошких и прозно-есејистичких пасажа. Основна прича је сва од фикционализоване свакодневице, од наизглед сасвим обичних разговора мајке, кћери и епизодних ликова, док су поетски фрагменти или интерполиране кратке приче одмакнуте од непосредне реалности, представљајући посебну врсту мисаоног контрапункта или коменатара на неразумљивост и тежину живота којим, упркос искупљујућој снази беспоговорне љубави, господари Танатос. Награде: Награда „Тиба фестивала" за најбољи драмски текст (*Змајовине пангалозе*, 2007); Златни беочуг за трајни допринос култури; Годишња награда НП за представе *Хенри VI* и *Женски оркестар*; Нинова за роман *Арзамас*.
ДЕЛА: приче: *Црна зелен*, Бг 1995; *Махорка, мастило и муж*, Бг 1998; *Узимање времена*, Бг 2001; *Има ли кога?*, Бг 2006; *Попис имовине*, Бг 2009; драме: *Пред огледалом*, 1986; *Пепељуга* 1989; *Бели угао*, 1998; *Гоље*, 2001; *Снежна бајка*, 2004; *Бели угао*, 2009.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђорђић, „Предност даровитости", *КН*, 1995, 918; В. Павковић, *Критички текстови*, 1997; Т. Панчић, „Смрт и грумен љубави", *Време*, 2017, 1360; М. Пантић, „Замена места", *Повеља*, 2017, 3.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Јован
**ДИМИЋ, Јован**, ветеринар, универзитетски професор (Плавшинци код Копривнице, Хрватска, 17. I 1904 – Београд, 11. IX 1985). Дипломирао (1928) и докторирао (1929) на Ветеринарском факултету у Загребу. После дипломирања изабран за асистента на Клиници за хирургију, офталмологију и онихологију на истом факултету. Био на специјализацији из ветеринарске хирургије на хируршким клиникама ВФ у Бечу и Берлину (1935) и Високој ветеринарској школи у Алфору (1938). Од 1932. до 1937. радио као срески ветеринар у Иригу и Бачкој Паланци. Почетком 1939. изабран за хонорарног наставника Хирургије и управника новоосноване Клинике за хирургију, офталмологију и онихологију на ВФ у Београду. После кратког боравка у заробљеништву 1941, вратио се у Београд и радио на Хируршкој клиници ВФ. Био шеф Катедре од оснивања до 1974. и декан ВФ 1951–1953. За редовног професора изабран 1949. Држао предавања по позиву на ветеринарским факултетима у Картуму, Брну, Бечу, Берлину и Хановеру. За почасног грађанина града Хановера проглашен 1939. У сарадњи са Ј. Глигоријевићем написао уџбеник *Основи офталмолошке дијагностике домаћих животиња* (Бг 1962). Први је у тадашњој Југославији написао уџбеник *Патологија и терапија оболења очију домаћих животиња* (Бг 1971). Највећи део научне активности **Д.** везан је за област офталмологије и локомоторни систем домаћих животиња.
ДЕЛА: „Beitrag zur Therapie der periodischen Ophthalmie bei Pferden durch das Injizieren von Antibiotika in die vordere Augenkammer", *Veterinär Medizinische Nachrichten*, 1957, 1; „Ophtalmie périodique du cheval et leptospirose", *Sciences vétérinaires de Lyon*, 1963, 2; „Zur Behandlung der Bindehaut und Hornhauterkrankungen beim Hunde", *Die Kleintierpraxis*, 1967, 12.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1936–1976*, Бг 1979; *Знамените личности ветеринарске медицине Србије*, 1, Бг 2009.
Mилан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Љубодраг
**ДИМИЋ, Љубодраг**, историчар, универзитетски професор (Земун, 20. II 1956). Студије историје завршио је 1980. на Филозофском факултету у Београду, а постдипломске 1985, одбранивши магистарски рад и објавивши књигу *Агитпроп култура. Агитпроповска фаза културне политике у Србији 1945−1952* (Бг 1988); у њој је приказао организацију културне политике, установе и људе који су је спроводили, као и отпор оних који се нису мирили са негацијом суштине науке и уметности. Године 1993. одбранио је докторску дисертацију, а у књизи *Културна политика у Краљевини Југославији 1918−1941*, I−III (Бг 1996−1997) тумачио је социјално-економску основу југословенског друштва, институционалне основе културне политике, просветне прилике, сукоб Римокатоличке секције и државе, положај националних мањина, стране културне утицаје. Од 1981. до 1985. био је асистент-приправник у Институту за историју радничког покрета Србије (данас Институт за новију историју Србије). За асистента на Катедри за историју Југославије ФФ у Београду изабран је 1985, а за редовног професора 2002. Дописни члан САНУ постао је 2012, а редовни 2018. Предавао је предмете Историја Југославије, Југословенска држава, друштво и култура, Културна историја Југославије, Југославија и свет хладног рата. Учествовао је на више десетина домаћих и међународних научних скупова. На позив Центра за историју Хладног рата Лондонске школе економије и политичких наука боравио је у Великој Британији академске 2006/07. Држао је кратки курс из историје Југославије студентима Историјског факултета Уралског државног универзитета у Екатаринбургу, а 2014. боравио у Кини. Сарађивао је са колегама из многих научних институција у свету и био ангажован на више домаћих и међународних пројеката.
Научна и стручна интересовања **Д.** усмерена су ка изучавању историје српског народа и југословенске државе, посебно односа између политике и културе, историје друштва, односа државе и верских заједница, мањинског питања, делатности интелигенције, међународних односа, историје институција, историје историографије, страних културних и политичких утицаја. Осим поменутих књига, истичу се и друге његове монографије. У књизи *Срби и Југославија -- простор, друштво, политика. Поглед са краја века* (Бг 1998) анализирао је кључне чиниоце политичког, економског и друштвеног развоја српског народа у ХХ в. Истом тематском кругу припада монографија *Србија у Југославији. Историја српске државности*, III (Н. Сад 2001) у којој је приказивао елементе српске државности у хетерогеној заједници народа која је пролазила кроз различита историјска и политичка раздобља. О интересовању за историју историографије пак сведочи дело *Историографија под надзором. Прилози историји историографије*, I−II (и Ђ. Станковић, Бг 1996), у којој је истакао основне проблеме са којима су се суочавали историјска мисао и историчари у првим послератним деценијама. У монографији *Србија у Великом рату 1914−1918. Кратка историја* (и М. Радојевић, Бг 2014) представио је резултате српске историографије о I светском рату, анализирајући настојања светских центара моћи да изврше ревизију историографске слике епохе. У збирци чланака и расправа *Југославија и Хладни рат. Огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита 1944−1974* (Бг 2014) донео је десет научних огледа који указују на преломнице и кључне правце у вођењу југословенске спољне политике. Велик историографски значај имају и тематске збирке извора, међу којима се издвајају: *Југословенска држава и Албанци*, I−II (и Ђ. Борозан, Бг 1998); *Југословенско-совјетски односи 1945−1956. Збирка докумената* (и М. Милошевић, Ђ. Борозан, Бг 2010); *Напукли монолит. Југославија и свет 1942−1948* (и А. Животић, Бг 2012); *Београдска конференција несврстаних земаља, 1−6. септембар 1961, Прилог историји Трећег света* (и Д. Богетић, Бг 2013).
**Д.** је био ангажован у раду више научних часописа (*ЈИЧ*, *Историја 20. века*, *Токови историје*, *Годишњак за друштвену историју*, *ВИГ*). Био је управник Одељења за историју ФФ (2003−2005), члан Савета ФФ, председник Стручног већа за филозофске, историјске и социолошке науке УБ (2003−2005), представник ФФ у Већу друштвених и хуманистичких факултета УБ (2007), као и члан више управних одбора и стручних савета у научним и стручним институцијама. Водио је Комисију за истину и помирење коју је 2001. основао председник СР Југославије, истражујући проблем разбијања југословенске државе. Председник је Одбора САНУ за историју XX в., члан Одбора САНУ за проучавање настанка Краљевине СХС и Одбора САНУ за српско-руску сарадњу. Од 2012. шеф је Катедре за историју Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; *Филозофски факултет 1838−1998*, Бг 1998; *Библиографије чланова САНУ*, I, Бг 2019.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Мила
**ДИМИЋ, Мила**, глумица, књижевница (Београд, 13. XI 1902 – Београд, 16. XII 1942). Била је банкарски службеник, а од 1923. се напоредо бавила глумом као члан Академског позоришта. Њен таленат је запажен и 1926. постаје члан Народног позоришта у Београду. Интелигенција, пријатна појава и правилно интонирана и јасна дикција наговештавали су њен успех у драмском фаху, али растрзана између позоришта и илегалне левичарске активности није се уметнички исказала у пуној мери. Од 1936. је била управница Дома студенткиња „Краљица Марија" и осмишљавала програм „Суботом у 8" као политичко-уметничку сцену. Њена драматизација романа Б. Ћосића *Покошено поље* под насловом *Силе* (*Сцена*, Бг, 1935–1936, 17), премијерно изведена 5. III 1936. у НП у режији Ј. Кулунџића, доживела је изванредан успех (у сезони 1935/36. играна 13 пута), а између два светска рата извођена је и у већем броју професионалних позоришта Југославије. Драматизовала је и романе *Сеоска учитељица* Св. Ранковића (извођена на Коларчевом универзитету, 1937) и *Страдија* Р. Домановића (неизвођена). Аутор је прозе *Приче о Заги* (Бг 1940). Као истакнути активиста међу београдским левичарски настројеним интелектуалцима, по окупацији је ухапшена и мучена у Специјалној полицији. Умрла је у најтежим мукама у логору на Бањици. Значајније улоге: Маша (А. П. Чехов, *Галеб*), Кети (В. Мајер Ферстер, *Стари Хајделберг*), Петра (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*), Матилда (Ј. Игњатовић, *Вечити младожења*), Нериса (В. Шекспир, *Млетачки трговац*), Ангелика (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*), Леди Плејмдел (О. Вајлд, *Лепеза* *леди Виндермир*), Изабела (Ф. Брукнер, *Јелисавета од Енглеске*), Гђа Ната (Б. Нушић, *Госпођа министарка*).
ЛИТЕРАТУРА: М. Савковић, „Роман на позорници. *Силе*, драматизација *Покошеног поља*", *СКГ*, 1936; Б. Грабовац, „Поводом претставе *Сеоске учитељице*", *Народна просвета*, 1937–1938; В. Глигорић, „Јунаштво људске душе", у: *Портрети*, Бг 1965; Е. Финци, „Сећање на Милу Димић", *Политика*, 31. XII 1968; Р. Поповић, „Најбоља њена улога. Сећање на Милу Димић", *НИН*, 4. I 1970; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979.
Зоран Т. Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Милан
**ДИМИЋ, Милан**, падобранац (Пригревица код Сомбора, 2. III 1939 – Зрењанин, 31. III 2010). Падобранством је почео да се бави 1958. у Зрењанину. Био је наставник падобранства у Аероклубу „Жарко Зрењанин", први наш падобранац са 2.000 и више скокова. Учествовао је на светским првенствима 1964. у Лојткирху у Немачкој, 1968. у Грацу и 1970. на Бледу где је и постигао највеће успехе – бронзану медаљу у дисциплини скок падобраном на циљ са 1.000 м (1. Доналд Рајс, САД 0,12, 2. Вјачеслав Шарабанов, СССР 0,14, 3. Милан Димић 0,22) и сребрну са репрезентацијом Југославије у групним скоковима на циљ са 1.000 м (1. Чешка, 1,10, 2. Југославија 2,45, 3. Канада 3,64). Државни првак био је 1969, а вицешампион 1970, док је државне рекорде поправљао 16 пута. Први рекорд био му је једнак са светским рекордом – 6. V 1965. у *СВЦ Вршац* у скоку појединачно на циљ са 1.000 м, без задршке, одстојање од циља било је 0,00 м. Добитник је златног „Ц", падобранске значке са дијамантом (1964), и статуе „Златни орао", највећег спортског признања Ваздухопловног савеза (1970).
ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Југословенског спорта 1964–1968*, Бг 1970; *Алманах Југословенског спорта 1969–1972*, Бг 1974; *Алманах Југословенског спорта 1973–1976*, Бг 1977; *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Милан В.
**ДИМИЋ, Милан В.**, проучавалац књижевности, компаратиста, универзитетски професор (Београд, 9. III 1933 – Београд, 11. III 2007). Завршио 1956. Општу књижевност са немачким и енглеским језиком на Филозофском факултету у Београду. Потом радио као инструктор за немачки и енглески језик у Институту за експерименталну фонетику САНУ (1956–1957), па као асистент на Катедри за Општу књижевност и теорију књижевности (1957–1963) и као научни сарадник у Институту за теорију књижевности и естетике Универзитета у Београду (1960–1962). Године 1956. добио је стипендију за летњи програм за наставнике немачког језика на Универзитету у Бечу, као и краће студијске боравке у Фрајбургу и Стразбуру (1958–1960). Венчао се 1959. са др Anne-Marie Bidanchon из Фрајбурга која је имала утицај на његову академску каријеру. Године 1963. добио је Хумболтову стипендију и провео три академске године у својству истраживача на Катедри за романске језике и компаративну књижевност Универзитета у Тибингену. До 1964. приредио је три књиге: *Предања класичне старине* А. Г. Шваба (Бг 1964), *Предања старих Германа* (Бг 1964) и *Предања азијских народа* (Бг 1964); 1965. превео је књигу: Франц Кафка, *Приповетке*. У Канаду се преселио 1966, прихватајући посао доцента на Универзитету Алберта у Едмонтону, где је редовни професор постао 1973. Један је од оснивача и председавајући Одељења за компаративну књижевност на истом Универзитету (1969–1975). Истовремено, један је од оснивача Канадског удружења за компаративну књижевност и члан њеног Извршног одбора (1968–1998). Године 1974. основао је канадски *Преглед компаративне књижевности* (*The Canadian Review of Comparative Literature*) као званични орган Удружења, те био његов главни уредник до одласка у пензију 1998. Године 1983. именован је за члана Краљевског друштва Канаде. Основао је и независни истраживачки Институт за књижевност (Research Institute for Comparative Literature – RICL) и постао његов директор. RICL је постао стециште за посленике који се баве компаративном књижевношћу и организатор међународних конференција, те организовао многобројне симпозијуме и конференције о широком спектру тема. Поред наставе светске књижевности коју је предавао генерацијама студената, у касним годинама, био је гостујући професор на Shih Hsin универзитету у Тајвану
ДЕЛА: „Prolegomena", *The Canadian Review of Comparative Literature / Revue Canadienne de Littérature Comparée*, 1974, 1; „Aspects of American and Canadian Gothicism", у: M. V. Dimić, J. Ferraté (ур.), *Proceedings of the 7th Congress of the International Comparative Literature*, *1. Literatures of America: Dependence, Independence, Interdependence*, Stuttgart 1979; „Once More About Globalization: An Introduction", „'The Mind-Forg'd Manacles': Literary Encounters with Culture, Identity, and Subjectivity in the Age of Globalization", у: *Cultural Identity in the Age of Globalization*, Edmonton 2010.
ЛИТЕРАТУРА: „Obituaries – Milan Dimic", *Edmonton Journal*, 7 april 2017; G. Gillespie, „In Memoriam Milan V. Dimić (1933–2007)", CLCWeb: *Comparative Literature and Culture* 11. I 2009; J. Hart, „*CL History*: Northrop Frye, Milan Dimić and Comparative Literature", *Global Dialogues*, 2012, 2.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Михајло
**ДИМИЋ, Михајло**, глумац, редитељ, позоришни писац (Неготин, 1838 – Ћуприја, 29. XII 1901). Уз солидно образовање, одлучује се за позориште са просветитељском, патриотском и уметничком мисијом у народу, коју је нарочито спроводио као управник путујућег позоришта. Са Фотијем Иличићем и Исаијом Јокићем припада најстаријим и најзаслужнијим пионирима путујућих позоришта. Један је од оснивача позоришта „Синђелић" у Нишу. Дебитује у трупи Јокића у којој игра до 1870. када оснива своје путујуће позориште. На сценама булеварских позоришта у Београду остварује успешне карактерне и комичне улоге, са свежим и народским хумором. Посебно је познат по лику Кир Јање, којег је играо као претежно трагикомичан лик. Позитивне критике тврде да достиже највеће српске глумце. Цењен је и као добар певач и организатор. Савременици су његов цинцарски говор оценили ненадмашним, бољим од говора Пере Добриновића. Као родољубиви песник обраћао се публици испред завесе уочи почетка представа. Аутор је два комада: *Зулејка* (Лесковац 1888), веома популарног у његово доба, и *Рамида*, инспирисаног Молијеровим комадом *Силом болесник*. Улоге: Кир Јања (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*), Градоначелник (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), Гвоздена (Љ. Петровић, *Девојачка клетва*), Плантроза (Е. Бризбар, Е. Нис, *Париска сиротиња*), Дибоско (Е. Моро, П. Сироден, А. Делакруа, *Лионски улак*), Ђурађ Бранковић (K. Оберњик, *Ђурађ Бранковић*), Милош Обреновић (М. Максимовић, *Милош Обреновић*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба* (*драма и опера*), Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1944", *Театрон*, 1981, 30/1/2; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Момчило Мома
**ДИМИЋ, Момчило Мома**, књижевник, преводилац (Миријево код Београда, 28. II 1944 – Београд, 8. VI 2008). Филозофију завршио на београдском Филозофском факултету (1968). Писао је песме, приповетке, романе, путописе, драме, есеје, филмске сценарије. Био дугогодишњи уметнички директор Београдског међународног сусрета писаца. Прва објављена књига, роман *Живео живот Тола Манојловић* (пог. Р. Константиновић, Бг 1966), донела му је глас једног од зачетника тзв. стварносне прозе. У њој је изворним језиком романескног јунака, шумадијског сељака Толе Манојловића из Неменикућа, каменоресца, сеоског мудраца, вечитог болесника, описао његов животни пут и трајним витализмом испуњену борбу са животним недаћама. Као монодрама у Атељеу 212, у интерпретацији П. Краља, извођен је преко 400 пута, а на енглеском, у Лондону, више од 30 пута. И у романима *Анархист* (Бг 1970, својеврсном наставку *Толе Манојловића*), *Максим српски из дома стараца, роман у 18 приповедака* (Бг 1971) и *Шумски грађанин*, *роман у петнаест комада* (пог. Ј. Аћин, Бг 1982) узимао је живе моделе за књижевне ликове. И *Шумски грађанин* је драматизован и извођен на шведском, у Упсали, а по њему је **Д.** написао и сценарио за филм С. Шијана *Како сам систематски уништен од идиота*. У приповеткама (*Пошто Београд*, Бг 1999) **Д.** је такође користио документарну и аутобиографску грађу да би што аутентичније описао изабране призоре из стварности и из сложеног породичног живота својих ликова. У књигама поезије (*Цигански кревет*, Бг 1968; *Творац Русији*, Н. Сад 1976) користио је грађу из непосредне стварности и употпуњавао је индивидуалним доживљајем света. Као један од најактивнијих путника међу српским писцима друге половине ХХ и почетка XXI в., обогатио је путописни жанр изразитим наративним средствима (*Песник и земљотрес, виђења и путовања*, пог. Д. Киш, Ниш 1978; *Путник без* *милости*, пог. Т. Куленовић, Бг 1991). Највише преводећи савремене шведске писце (А. Лундквиста, Х. Мартинсона, Г. Екелефа, Т. Транстремера, К. Фронтенсон, П. У. Енквиста, Е. Јонсона и др.) знатно је приближио шведску књижевност нашој култури. Добио је више књижевних награда, од којих је најважнија „Јаков Игњатовић" за животно дело.
ДЕЛА: песме: *Посвете*, Бг 1986 (пог. З. Глушчевић); приповетке: *Гад рескирант*, Бг 1985; роман: *Мала птица, роман за одраслу и нарочито осетљиву децу*, Сар. 1989; путописи: *Места*, Ниш 1992; *Одлазак у Неменикуће, изабрани путописи*, Младeновац 2003; есеји: *Неовдашњи писци и сусрети*, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: С. Игњатовић, „Мома Димић или мимо 'чистих', на једном концепту утемељених наративних образаца", *Домети*, 1985, 12, 42; Р. Путник, „Летење као алегорија", *ЛМС*, 1990, 165, 445, 1; *Живео живот Тола Манојловић*, зборник, Н. Сад 1996; М. Недић, „Путописна проза Моме Димића", *Наш траг*, 2004, 11, 1–2; М. Геров (ур.), *Трагом светлости*, зборник, Бг 2009; Д. Ђурић, *Заточеник слободе*, Бг 2016; Д. Стојковић, *Мома или Цвеће сна*, Младеновац 2018.
Марко Недић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Нада
**ДИМИЋ, Нада**, револуционар, народни херој (Дивосело код Госпића, 6. IX 1923 – Стара Градишка, 20. III 1942). У родном месту је завршила основну школу, а четири разреда гимназије и први разред Трговачке школе у Земуну. Члан СКОЈ је постала 1938. Хапшена је због учешћа у демонстрацијама и илегалног партијског рада, након чега је 1940. постала члан КПЈ. По изласку на слободу отишла је код брата у Сисак, где је изабрана за члана Котарског комитета КП Хрватске за Сисак. Јуна 1941. придружила се Сисачком партизанском одреду. Учествовала је у диверзантским акцијама на прузи Загреб–Сисак и бавила се пропагандним радом. Приликом покушаја да успостави везу с илегалним партијским активистима у Сиску, усташе су је ухапсиле и покушале да спроведу у затвор у Карловцу, али је на путу успела да попије отров, па је упућена у загребачку болницу. Убрзо је уз помоћ партијских активиста ослобођена и пребачена на Кордун. Октобра 1941. постала је члан Окружног комитета КП Хрватске за Карловац. Децембра 1941. поново је ухапшена због покушаја да успостави везу између илегалне партијске организације у граду и локалних партизанских одреда. Држана је у затвору у Карловцу и Загребу, где је изложена страховитој тортури, али није признала ни своје име. Одатле је одведена у логор у Старој Градишки, где је оболела од пегавог тифуса и умрла. Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ проглашена је за народног хероја 1951.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; А. Тадић, *Мајке хероја причају*, Винковци 1985.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМИЋ, Трифун
**ДИМИЋ, Трифун**, ромолог, књижевник, преводилац (Госпођинци, Бачка, 29. II 1956 – Н. Сад 13. IX 2001). Студирао је југословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је стручни сарадник Културно-просветне заједнице Војводине, главни и одговорни уредник *Ромологије* (од 1989) месечног часописа *Alav e Romengo* (*Реч Рома*, од 1994) и листа *Them*. Објавио је више радова из области ромолошких наука и ромске књижевности. Приредио је и објавио преко тридесет књига о ромским и српским писцима, на ромском и српском језику. Сматра се заслаужним за обрaзовање Рома. На његов предлог основана је у Новом Саду 1996. Матица ромска, чији је први председник био. Између осталог, приредио је и препевао на српски *Kana vavas ando foro* (*Долазећи с вашара: антологија народне поезије војвођанских Рома*, Н. Сад 1979); *Romane romaja, sovlahimate thaj e bahtarimate* (*Народне ромске клетве и заклетве и благослови*, Н. Сад 1984); *Ćidimata e rromane điljendar* (*Ромска народна поезија*, Н. Сад 1986); *Погуби, Боже, оне друмове*, Н. Сад 1993. Превео је на ромски *Библијско петокњижје* (Н. Сад 1997), *Света Петка од Епивата до Јаша* (Н. Сад 1996), *Еп о Гилгамешу* (Н. Сад 1996). У новосадском насељу Шангај основана је библиотека „Трифун Димић" специјализована за литературу на ромском језику.
ДЕЛА: *Lil ramosarimako* / *Писменица*, уџбеник, Н. Сад 1995; *Tradicijako rromano lilaripe ande Vojvodina* / *Традицијска ромска књижевност у Војводини*, Н. Сад 2003; поезија: *Đili pe điljende*, Н. Сад 1991; *Време самоће*, Н. Сад 1996; *Стопала у прашини* / *Prne ando praho*, Н. Сад 1998; *Сутра ћу на пут*, Н. Сад 2010.
ЛИТЕРАТУРА: З. Карановић, „Ромска народна поезија", *ЛМС*, 1986, 438, 3; *Трифун Димић: 1956–2001*, зборник, Н. Сад 2005; С. Савић, М. Грбић (прир.), *Академским образовањем до ромске елите*, зборник, Н. Сад 2008.
РСЕ
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМКОВИЋ, Драгољуб
**ДИМКОВИЋ, Драгољуб**, лекар, хирург, универзитетски професор (Бујановац, 2. VIII 1913 – Београд, 9. III 1987). Завршио Медицински факултет у Београду 1936. Специјалистички испит је положио 1942. у Београду. Септембра 1942. склонио се у Бујановац, а марта 1943. одведен је у Бугарску одакле се са лекарима Црвене армије вратио у Србију. До краја рата збрињавао је рањенике у више ратних болница. Радио је на Клиници за хируршке болести ВМА (1945–1962). Био је хирург широког дијапазона али је специфично интересовање испољавао за хирургију крвних судова, коју је усавршавао у Паризу, Стразбуру, Москви и Лењинграду. Током више од 16 година (1945–1961) руководио је Одсеком за периферну васкуларну хирургију ВМА. У том периоду радио је на пројекту „Замена крвних судова хомологним трансплантатима". Године 1961. одбранио је хабилитациони рад под насловом „Повреде крвних судова". Демобилисан је у чину пуковника да би преузео Хируршко одељење Главне покрајинске болнице у Новом Саду. У Новом Саду је почео да ради јануара 1962. у звању ванредног професора (у којем је напустио ВМА). Од Хируршког одељења је током времена створио Институт за хирургију са свим клиникама. За редовног професора је изабран 1967. Основао је Катедру хирургије на Мед. ф. у Новом Саду и на њеном челу је остао до одласка у пензију 1980. У рутинску праксу увео више метода из хирургије једњака, панкреаса, порталне хипертензије, обољења јетре и жучних водова, периферне васкуларне хирургије, ендокриних обољења и лечења трауматског шока, тако да је Институт обезбеђивао потребе за свим областима хирургије и едукације, како студената тако и специјализаната и постдипломаца. Основао је и Центар за експерименталну хирургију. Био је носилац пет научних пројеката, из васкуларне и ендокрине хирургије, лимфографије, трансплантације ткива и органа који су доживели и клиничку примену. Био је декан Мед. ф. (1962–1964) и ректор Универзитета у Новом Саду (1967–1969. и 1969–1971). Са В. Шибалићем објавио је уџбеник *Специјална хирургија* (Бг 1948) за средње медицинске школе. У капиталном делу *Ратна хирургија* (Бг 1953) био је коаутор два поглавља, затим главни и одговорни уредник *Зборника Клинике за хируршке болести у Новом Саду* (1965–1975), *Политраума* (1978), сарадник у *Лекарском приручнику СЛД-а* (Бг 1967, „Контрастне методе у васкуларној хирургији") и *Војној енциклопедији* 1971. Најзначајнији су му радови о повредама и трансплантацији лиофилизираних крвних судова. Разрадио је методе лимфографије као дијагностичке методе. Године 1972. почео је трансплантације бубрега на експерименталним животињама. Радио је и на конзервацији органа за трансплантацију у хуманој медицини. Био је гостујући професор на више факултета у иностранству, као и члан више домаћих и страних стручних удружења, члан Управног одбора СЛД, члан Управе и почасни члан Удружења хирурга Југославије, председник Хируршке секције Војводине, председник Удружења унверзитетских наставника и научних радника Југославије (1972–1977), члан Сталног комитета ректорске конференције Европе (1969–1974), члан Националне комисије УНЕСКО-а за науку и образовање (1972–1977), Савезне комисије за научни рад, председништва Заједнице универзитета Југославије, Интернационалног друштва хирурга, Европског друштва за кардиоваскуларну хирургију, Интернационалног друштва за дигестивну хирургију, редовни члан МА СЛД од оснивања 1976, а почасни од 1981. Био је почасни члан Друштва лекара Војводине, Удружења дигестивних хирурга Југославије, Друштва хирурга Чехословачке, Организације панамеричких универзитета Латинске Америке. Био је члан редакционог одбора часописа *Acta Chirurgica Iugoslavica* и *Медицински преглед*. Поред многобројних признања, добитник је Октобарске награде Новог Сада за медицину (1969), Седмојулске награде Србије за медицину (1978), Ордена Републике са сребрним венцем (1980), Повеље Комисије УНЕСKО-а за науку и образовање (1977), плакетe и медаље универзитета Братиславе, Париза и Хелсинкија.
ЛИТЕРАТУРА: И. Папо, С. Петковић, Б. Божовић, „Професор Драгољуб Димковић", *Билтен Медицинског факултета у Новом Саду*, 1979, 124; А. Герзин, „Проф. др Драгољуб Димковић", *МП*, 1987, 3–4; З. Стојановић, „Др Драгољуб Димковић", *Дневник*, 1987, 14. III; И. Папо, „Проф. Драгољуб Димковић", *Политика*, 1987, 23. III; *Медицинска академија СЛД. Биографије чланова*, Бг 1996; Р. С. Живић, *Великани нишке медицине*, Ниш 1997; Р. Чоловић, *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМКОВИЋ, Нада
**ДИМКОВИЋ, Нада**, интерниста, нефролог, универзитетски професор (Ваљево, 31. V 1954). Завршила Медицински факултет у Београду (1978), постдипломске студије из имунологије (1982) и докторску дисертацију (1994) из нефрологије. На истом факултету постала је асистент 1992, а редовни професор 2011. Целокупан радни век била је запослена на Клиничком одељењу за нефрологију и метаболичке поремећаје са центром за дијализе „Проф. др Василије Јовановић" КБЦ „Звездара", где је била начелник (2006–2019). Најважнија поља интересовања су општа нефрологија, методе за замену функције бубрега и геријатријска нефрологија (и D. G. Oreopoulos, „Chronic peritoneal dialysis in octogenarians", *Nephrology Dialysis Transplantation*, 2001, 16, 10; и D. G. Oreopoulos, „Chronic peritoneal dialysis in the elderly", *Seminars in Dialysis*, 2002, 5, 2; и D. G. Oreopoulos, „Menagement of elderly patients with end-stage kidney disease", *Seminars in Nephrology*, 2009, 29; коаутор, „Achievement of guideline targets in elderly patients on hemodialysis: a multicenter study", *International Urology and Nephrology*, 2015, Jul 30 и др.). Професионална чланства укључују АМН СЛД (генерални секретар од 2019), Удружење нефролога Републике Србије, Европско и Светско удружење за нефрологију, дијализу и трансплантацију, БАНТАО асоцијација (Balkan Cities Association of Nephrology, Dialysis, Transplantation and Artificial Organs), а више година била члан Комисије за глобално унапређење нефрологије при Светском удружењу нефролога, као и члан Савета Медитеранске медицинске асоцијације. Преко десет година је члан Селекционог одбора Европског удружења за нефрологију, дијализу и трансплантацију на конгресима где је у више наврата била позвани предавач и руководилац сесија. Била је и секретар комисије СЛД за међународну сарадњу и председник Удружења нефролога Србије. У шест наврата је боравила у Торонту, Лондону и Ахену где је развила дуготрајну сарадњу. Током радног века добила је у више наврата признања укључујући: Диплому, Медаљу и Повељу СЛД (1993, 1999, 2005) као и награду СЛД за научно-истраживачки рад (2015).
ДЕЛА: коаутор, „Uremic pruritus and skin mast cells", *Nephron*, 1992, 61; „Preliminary Experience with Vaccination Against Staphylococcus Epidermidis in Patients on Chronic Peritoneal Dialysis", *Peritoneal Dialysis International*, 1993, 13, 4; коаутор, „Cytogenetic analyses reveals 'atypical' cells in the peritoneal dialysis effluent", *Peritoneal Dialysis International*, 1994, 14, 2; коаутор, „Mycophenolat Mofetil in High Risk Patients with Primary Glomerulonephritis: Results of a 1-year Prospective Study", *Nephron Clinical Practice*, 2009, 111, 3; коаутор, „Prognostic value of cardiovascular calcifications in hemodialysis patients: a longitudinal study", *International Urology and Nephrology*, 2018, 50, 5; коаутор, „Prevalence and factors associated with self-reported kidney disease among Serbian adults: Results of 2013 National Health Survey", *PLoS One*, 2018, 13, 9.
ИЗВОР: Лична архива.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМКОВИЋ, Ружица
**ДИМКОВИЋ, Ружица**, фармацеут-биохемичар, фармаколог, виши научни сарадник (Јагодина, 15. II 1929). Дипломирала на Фармацеутском факултету у Београду 1953. На Фарм. ф. у Београду одбранила специјалистички испит из контроле лекова „Дејство неких лекова на централни нервни систем" 1971. Радила у лабораторији за биохемију Клинике за дечије болести Медицинског факултета у Београду 1955--1957, а потом до 1965. на Одељењу за контролу лекова ВМА као заменик начелника. Била руководилац наставе за стажере и фармацеуте на специјализацији при ВМА. За асистента на предмету Фармакологија са токсикологијом на Мед. ф. у Новом Саду изабрана 1965. У звање вишег стручног сарадника је изабрана на истој катедри 1976. У звање примаријуса изабрана је 1978. Поред рада са студентима увела je модерне аналитичке методе: интерферомeтријску оптичку електрофорезу, хроматографију на танком слоју и титрацију у неводеној средини. Ове методе су биле основ за Југословенске стандарде (ЈУС) у оквиру 3. издања Југословенске фармакопеје, а ауторски је решила део прибора за трансфузију (прибор од пластичне масе за узимање и давање крви, крвних деривата и инфузионих раствора, гумени чепови за боце за трансфузију крви, крвних деривата, инфузионих раствора и воде за инјекције, гумени делови опреме за трансфузију крви, деривата крви и интравенозних раствора). Објавила је први приручник из рецептуре у Србији (*Практикум из рецептуре*, Бг 1976) за студенте медицине. Активан члан Фармацеутског друштва Србије и члан УО Друштва за САП Војводину. Почасни је члан Српског фармаколошког друштва.
ДЕЛА: „Титрације у неводеној средини", *АФ*, 1965, 6, 643; „Искуства стечена испитивањем суве плазме", *АФ*, 1968, 18, 107; „Интерферометријска микроелектрофореза", *АФ*, 1968, 18, 251.
ИЗВОР: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМКОВИЋ, Синиша
**ДИМКОВИЋ, Синиша**, интерниста, кардиолог, универзитетски професор (Београд, 15. II 1951). Дипломирао 1976, магистрирао 1983 („Поузданост параметара пејсмејкер импулса") и докторирао 1995 („Одређивање АНП-а у крви код болесника са есенцијалном хипертензијом") на Медицинском факултету у Београду. За асистента на предмету Интерна медицина је изабран 1984. године, а редовни професор је од 2010. при Мед. ф. у Београду. Примарна област интересовања му је неинвазивна клиничка кардиологија: хипертензија и кардиолошка фармакологија (и M. Kocijančić, „Antihypertensive effect of indapamide given in conjunction with captopril in severe hypertension", *Current Medical Research and Opinion*, 1986, 10), постимплантационо праћење пејсмејкера (коаутор, „Проблем инфекције и њене превенције у електростимулацији срца", *Acta Chir Iugosl*, 1988, 35, коаутор, „Изненадно отказивање имплантираних пејсмејкера", *Кардиологија*, 1989, 10); срчана инсуфицијенција са неуроендокриним механизмима регулације (коаутор, „Association of increased parathyroid hormone with neuroendocrine activation and endothelial dysfunction in elderly men with heart failure", *Journal of Endocrinological Investigation*, 2011, 34, 3) и геријатријском кардиологијом (коаутор, „Актуелни принципи лечења хипертензије старијих особа", *Геронтологија*, 2005, 1). Завршио је Југословенску школу ултразвука из кардиологије (1987). У КБЦ „Др Драгиша Мишовић" (1980–2004) радио је као шеф Кардиолошког одсека геријатрије (1988–1997) и начелник Одељења за кардиологију (1997–2004); био је начелник Центра за кардиоваскуларне болести у КБЦ „Звездара" (2004–2012) и директор Клинике за интерну медицину у КБЦ „Бежанијска Коса" (2012–2013). Био је руководилац превентивне кардиологије на последипломским студијама на Мед. ф. и шеф Катедре за последипломску кардиологију (2012–2015). Члан је СЛД, Друштва кардиолога Србије, европског (ЕSC) и светског (ICSF) кардиолошког друштва. Дугогодишњи активан члан интернистичке и кардиолошке секције СЛД (био секретар у обе). Био је копредседник Кардионефролошке секције СЛД и Удружења кардионефролога Србије (2005–2009). Први је увео методу одређивања атријумског натриуретског пептида (АНП) из плазме у бившој Југославији (1987). У КБЦ „Звездара" основао је одељење интервенте кардиологије (са М. Мирићем) и имплантације сталних пејсмејкера. Увео је методу стрес-ехокардиографије (са М. Деклевом). У КБЦ „Бежанијска Коса" увео је методу ергоспирометрије (са М. Здравковић). Одржао је преко 50 предавања по позиву у земљи и иностранству. Био је члан Комисије за регистрацију кардиоваскуларних лекова.
ДЕЛА: „Корелације атријумског натриуретског фактора (ANF) и плазма ренинске активности (PRA) са вредностима крвног притиска у хипертензивној болести", у: *Књига сажетака XXV-ог симпозијума: стремљења и новине у медицини*, Бг 1996; и S. Jelić, „Tight blood pressure control retards progession of nephropathy in type 2 diabetics", *Diabetologia Polska*, 1999, 6; *Артеријска хипертензија. Национални водич за лекаре у примарној здравственој заштити*, Бг--Ва 2005; и Н. Димковић, „Синдром кардио-реналне анемије", *МП*, 2007, 60; „Predictors of Worsening of Patients Quality of Life Six Months After Coronary Artery Bypass Surgery", *Journal of Cardiac Surgery*, 2008, 23; коаутор, „Effect of beta blockade on natriuretic peptides and copeptin in elderly patients with heart failure and preserved or reduced ejection fraction: results from the CIBIS-ELD trial", *Clinical Biochemistry*, 2012, 45, 1--2.
ИЗВОР: Лична архива.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМНИНА
**ДИМНИНА**, назив за једну врсту државног пореза који се сакупљао по димовима, то јест по кућама – породицама, па самим тим представља један облик главарине. Први пут се јавља у позном Риму, одакле је прихваћен у франачкој држави, а посведочен је и код Западних Словена. У Византији се **д.** јавља крајем VIII в., када је одвојена од земљарине, па су је плаћали сви порески обвезници: слободни, зависни, сељаци (парици), па и беземљаши. Из Византије овај термин је прешао и у средњовековну Србију, где се јавља у периоду 1300–1356, и то искључиво на територијама освојеним од Ромеја. Није познат тачан износ који се плаћао на име **д.**, па се због тога и не зна колико је она пореско оптерећење представљала зависном становништву.
ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Кончански практик", *ЗРВИ*, 1955, 3, 95; И. Божић, *Доходак царски*, Бг 1956; Г. Острогорски, *Византијски практици*, Бг 1969.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМНИЧАРИ
**ДИМНИЧАРИ** (оџачари), занатлије чије је основно занимање чишћење димњака или оџака, као и свих других објеката који су са њима повезани на приватним и јавним зградама. **Д.** су се као еснаф развили у градским срединама средње Европе у току ХV в. Указом цара Максимилијана у Аустрији постављен је први **д.** еснаф чија је дужност била да брине о чистоћи и функционалности димњака. У другој половини ХIХ в., аустријске власти су **д.** прогласиле стручним занатлијама. У Србији се **д.** занат развио средином XIX в., прво на подручју данашње Војводине, а касније и јужно од Саве и Дунава, паралелно са ватрогасном делатношћу. У Суботици се спомиње Павле Кимискерн 1763. као први **д.** којем је Магистрат исплатио надокнаду за чишћење три градска димњака. Први стручни **д.** у Београду је био 1863. Ламберт Клузаченко, Чех. Јован Ђорђевић je настојао да у Београду спроведе концесију овог заната, тако да град тих година добија десетак димничара. Од 1891. у историјским изворима се спомиње и **д.** еснаф у Београду. Двадесетих година ХХ в. и други већи градови (Нови Сад, Сомбор, Суботица, Ниш, Крагујевац) развијају посебну бригу о димњацима и имају организовану професију **д**. Димњаци спадају међу најважније грађевинске конструкције и неопходне термотехничке елементе стамбених, јавних, индустријских и других зграда. Стога је била неопходна обука људи како би се посао ваљано обављао. У периоду до II светског рата и непосредно по његовом завршетку у Србији се ова врста услуга уређивала многобројним актима и законима. Да би **д.** очистио димњак, мора да има адекватан алат: димничарска кугла на ужету, четка, стругач, метла туцачица, метла прутара и др. Униформа **д.** је црне боје. Састоји се из чакшира, горње блузе и капе. Због свог занимања али и народног веровања у посебна магијска својства и оностраност огњишта и горњег простора кућа (тавана, крова), **д.** су у народу посебно били поштовани. Осим тога **д.** су често као бића „црне боје" били повезани са инкарнацијом предака па им се указивало посебно поштовање. Веровало се да сусрет са њима доноси срећу, као и да се у њих може инкарнирати неки ближи предак. С појавом новогодишњих честитки, **д.** су уз детелину са четири листа и прасе, били честа представа на њима, а симболисали су жеље за успешан почетак нове године. И данас је сачувано варовање да када се сретне **д.**, особа мора да ухвати дугме на одећи како би била успешна и срећна.
ЛИТЕРАТУРА: *Техничка енциклопедија*, 3, Зг 1959; Г. Улмер, *Занатство у Суботици крајем XVII и поткрај XVIII века (1686–1779)*, Суб. 1995; В. Марјановић, *И Бог и преци, православље и народна религија*, Бг 2013.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМЊАЧЕ
**ДИМЊАЧЕ** (Fumaria), једногодишњe зељасте биљке из породице макова (Papaveraceae) и потпородице димњача (Fumarioideae). Стабло им је полегло или устајуће, разгранато, високо 10–50 цм. Листови су нежни, сивозелене боје, двоструко до четвороструко перасто издељени на танке режњеве. Цветови су ружичасти, беличасти или црвенкасти, зигоморфни, петоделни при чему је горња латица преображена у остругу. Плод је округласта орашица, на дршкама које су надоле савијене. Цветају од априла до октобра. Род Fumaria обухвата око 50 врста распрострањених претежно у Средоземљу, северној Африци и западној Азији. У Србији расте седам врста **д.**, од којих је најпознатија и најчешћа *F. officinalis* која расте на обрадивим и рудералним површинама. Назив **д.** повезан је са њеним изгледом, магличасто сивозеленим листовима и прозрачним цветовима, нијансираним на врховима, што ствара утисак димљивог испарења које се диже из земље (fumus terrae). С друге стране, у записима Диоскоридеса и Плинија Старијег наведено је да сок ове биљке изазива сузење очију као дим при паљевинама. Садржи алкалоиде (протопин и алокриптопин), флавоноиде, танине, калијумове соли, као и фумаринску киселину. Користи се у народној медицини за лечење очију (конјунктивитис) и кожних обољења, као и за чишћење бубрега. Међутим, постоје упозорења да су **д.** отровне и да се могу користити само под надзором фармацеутских стручњака.
ЛИТЕРАТУРА: L. Mitich, „Fumitory (*Fumaria officinalis* L.)", *Weed Technology*, 1997, 11, 4; О. Васић, „*Fumaria* L.", у: В. Стевановић, (ур.), *Флора Србије*, 2, Бг 2012; R. Păltinean и др., „Phytochemical Analysis of Fumaria Officinalis L. (*Fumariaceae*)", *Farmacia*, 2016, 64, 3.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМОВИЋ, Данило
**ДИМОВИЋ, Данило**, адвокат, политичар (Славонски Брод, 29. XI 1875 – Загреб, 20. III 1951). Дипломирао је на Правном факултету у Загребу (1900). Током студија био је активан у редовима српско-хрватске националистичке омладине и учествовао у издавању њеног часописа *Народна мисао* (1898). Радио је као судија у БиХ. Залагао се за сарадњу са аустроугарским властима, а 1909. био је међу представницима Српске народне организације у БиХ који су саопштили да прихватају анексију и исказали лојалност династији Хабзбурга. Године 1913. напустио је правосуђе и отворио адвокатску канцеларију у Сарајеву. Исте године основао је Српску народну странку, која је безусловно сарађивала са властима. Крајем 1913. изабран је за заступника у Босанском сабору, пошто је његова листа добила девет од 12 заступничких места, која су остала упражњена иступањем групе окупљене око листа *Српска ријеч*. Захваљујући томе, Земаљска влада је по први пут добила лојалну српску посланичку групу у Сабору. Пред накнадне изборе за Босански сабор покренуо је часопис *Истина*, био његов власник и одговорни уредник (1913–1915). Лист је био провладин у толикој мери да је наставио да излази и после избијања Првог светског рата. **Д.** је предводио српску делегацију која је на почетку рата у Бечу тражила заштиту српског становништва у БиХ. На листи Хрватско-српске коалиције изабран је за заступника у Хрватском сабору 1915. Као правни заступник бранио је Србе које су прогониле аустроугарске власти. Користећи се личним и политичким везама, спасао је од осуде на смртну казну више оптужених на Велеиздајничком процесу у Бањалуци. Блиско сарађујући са Светозаром Прибићевићем, прваком Хрватско-српске коалиције, 1917. путовао је у Швајцарску, како би успоставио контакт са политичарима у емиграцији. У данима слома Аустроугарске постављен је за члана Народне владе за БиХ и био задужен за правосуђе. У новоствореној југословенској држави постао је посланик у Привременом народном представништву (1919–1920). Године 1925. нашао се у средишту корупционашке афере с обзиром на то да је био оптужен за узимање мита. После атентата у Народној скупштини 1928. залагао се за децентрализацију, а убрзо потом повукао се из политичког живота и у Загребу радио као јавни бележник. Био је председник Југословенског транспортног друштва *Шенкер*, члан управе Хрватске земаљске хипотекарне банке у Загребу и Босанске банке у Београду. Одликован је Орденом Светог Саве II реда.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг–Зг 1928; Т. Крушевац, *Сарајево под аустро-угарском управом 1878–1918*, Сар. 1960; Н. Енгелсфелд, *Први парламент Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – Привремено народно представништво*, Зг 1989; *Хрватски биографски лексикон*, III, Зг 1993; Д. Мастиловић, *Између српства и југословенства: српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославије*, Бл 2012.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМОВИЋ, Ђуро
**ДИМОВИЋ, Ђуро**, љекар, књижевник (Јасеновац, 2. XII 1872 – Београд, 25. XII 1966). У Будимпешти је завршио медицину (1898), потом се специјализовао за зубара у Лондону и Берлину. Као љекар радио у Јасеновцу, потом у Загребу, гдје је његова кућа постала састајалиште позоришног свијета. Године 1937. прелази у Београд. Јавио се критичким освртима на савремену српску прозу (*Босанска вила*, 1893): сметала му је папирнатост сеоске приповијетке и неспособност писаца да живот прикажу у „поетској истини"; убрзо је с путовања по Средоземљу слао „Писма из Шпањолске" за загребачки *Србобран* (као књига, Зг 1899). Његову приповједачку прозу репрезентује роман *Вјереници* (Зг 1900), с јаким струјама интроспективне пројекције ликова, у замршеним љубавно-вјерско-националним конфликтима на граници двију царевина уочи босанскохерцеговачког устанка. Књижевно име је изградио на позоришним дјелима (трагедија, комедија, драма у ужем смислу), с темама црпљеним из народне поезије и прозе и из житијске (средњовјековне) традиције. Иако су грађом и тематиком блиске романтизму, по конфигурацији мотива, психолошким и језичко-стилским комплексима, симболичко-алегоријском смислу, одговарају театру модерне. Иза епско-драмске радње **Д.** је настојао да сугерише општије етничке и етичке идеје о нашем народу, у атмосфери уједињења и под утицајем монументалног стила Мештровићеве скулптуре. Најчешће су му драме извођене у Хрватском народном казалишту: *Диоба Јакшића* (1913), *Змија младожења* (1917), *Војвода Момчило* (1921), *Баш Челик* (1925). Драма *Краљевић Марко* (Зг 1919) изведена је у ХНК 1930. и у Народном позоришту (Бг 1937); преведена је на чешки и играна с великим успјехом у прашком Народном дивадлу (1930). На критике с марксистичких становишта (М. Савковић) **Д.** истиче да је загонетку Маркове легенде разумио као дихотомију љубавног и јавног живота, у традицији Фројдових учења, додајући како „нова стварност није пучки већ магијски реализам". Драма *Симеон Немања* (Бг 1940) се развија око теолошко-филозофских и политичких тема: слобода/јединство, појединац/бог, стара и нова вјера, безвјерје, нихилизам, јединство народа, будућности земље. СКА је наградила драму *Симеон Немања* као „значајан прилог сценском оживљавању наше националне прошлости" (1940), а Савез јеврејских друштава драму *Тора* (Бг 1957, на енглеском).
ДЕЛА: *Војвода Момчило, трагедија у три чина*, Зг 1918; *Драме*, Зг 1933; *Баш челик*, Бг 1999; *Ђурађ Смедеревац*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: М. Крлежа, Н. Бартуловић, „Д. Војвода Момчило", *Мисао*, 1920, II, 1; „Ђуре Димовића *Баш челик*", *Књижевна република*, 1924/25; М. Савковић, „Легенда о Краљевићу Марку, поводом Краљевића Марка од Ђ. Д.", *СКГ*, 1937, 51, 2; И. Секулић, „Случај Шћепана Малог уопште и поводом комедије Ђ. Д.", *Преглед*, 1939, 13/15; С. Кораћ, *Преглед књижевног рада Срба у Хрватској*, Зг 1987.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМОВИЋ, Милан
**ДИМОВИЋ, Милан**, преводилац, публициста, књижевник (Параћин, 22. I 1879 – Београд, 14. VII 1962). Гимназију је завршио у Новом Саду, где је становао код професора Ј. Грчића. Уписао је Лингвистички одсек Велике школе, али је студије прекинуо због бављења новинарством. Звршио је Филозофски факултет у Београду (1930). Био је секретар (од 1920), референт (од 1923), виши саветник (од 1935), а једно време водио је уметничко одељење Министарства просвете. Учествовао је у раду Цензорне комисије за филмове (1937–1938). У књижевност је ушао преводима и приповеткама још као ученик новосадске гимназије. Са групом великошколаца (С. Пандуровић, С. Петровић, С. Предић) уређивао је књижевни часопис *Покрет* (1902). Преводио је песме, приче, драме и оперска либрета (Ј. Ф. Кинд, С. Камарано, Л. Илика, Ђ. Ђакоза, Ф. М. Пјаве, А. Мејак, Л. Алеви, Р. Леонкавало, Р. Вагнер и др.). Вешто је усклађивао песничке преводе са музиком. Први је превео на српски *Сирана де Бержерака* Е. Ростана. Писао је приповетке, позоришне рецензије, књижевно-историјске огледе, текстове о питањима језика. Постхумно су штампане три **Д.** драме, а још толико је остало у рукопису.
ДЕЛО: *Три комедије*, Бг 1997.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о стогодишњици српске православне гимназије у Новом Саду 1810–1910*, Н. Сад 1910; Ј. Скерлић, „Сирано де Бержерак", *СКГ*, 1910, 7; С. Винавер, „Сладуњавост и незнање", *НИН*, 1951, 31; „О класичној литератури и о шлагерској лимунади", *НИН*, 1951, 34; А. Пејовић, Предговор, у: М. Димовић, *Три комедије*, Бг 1997.
Зорица Хаџић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМОВСКИ, Зоран
**ДИМОВСКИ, Зоран**, сликар, графичар, мултимедијални уметник (Београд, 21. XII 1966). Дипломирао (1993), магистрирао (1995) и докторирао (2016) на Факултету ликовних уметности у Београду, где ради од 2000. као асистент, потом биран у сва звања, а професор је на Сликарском одсеку од 2016. На групним и међународним изложбама учествује од 1989 (Лондон, Венеција, Токио, Њујорк, Сан Франциско), а самостално излаже од 1990. У првој половини 90-их усредсређен је на феномен материје и испитује енергију геста заснованог на аутоматском писању. Представник је новог енформела и нове генерације Београдског графичког круга. Интуитивно и магијски приступајући радном процесу, на сликама развија структуралне композиције наглашене драматике и преображаја. Ове принципе истовремено примењује у графици (литографији), где је динамика његове апстрактне композиције заснована на супротстављању тачке, линеарних структура и површина. Крајем 90-их излази из поља традиционалне слике. У просторне објекте, на традицији асамблажа, уводи различите материјале (дрво, песак, тесере мозаика, платно), стварајући пиктурални амбијент (1996). Своја истраживања проширује на фотографију, електронске медије и дигиталну штампу, док иконографију модификује од метаапстракције према формалном, укључујући и анатомске облике (2002). Људско тело проблематизовано са становишта мотивационих механизама, узајамних приближавања и различитих суодноса централна је тема мултимедијалног рада *Affection* (Бг 2016), у који су укључене аудитивне и визуелне уметности (цртеж, певање, аудио-видео, амбијентална инсталација) и којим се испитују емотивна стања привржености, љубави и узбуђења. Добитник је награде Октобарског салона (1995), Интернационалног салона суве игле (Ужице, 1996), као и Политикине награде за ликовну уметност (1998).
ЛИТЕРАТУРА: М. Продановић, *Зоран Димовски*, Н. Сад 1996; Љ. Слијепчевић, *Примери лирске апстракције у новој српској графици*, Бг 1997; Л. Мереник, *Ubu fluxus – ibi motus или контролисана геометрија хаоса*, Бг 1998.
Драгана Ковачић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМЧИЋ, Милош
**ДИМЧИЋ, Милош**, архитекта (Панчево, 30. VII 1982). Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду 2006, након чега се преселио у Немачку, где је 2011. одбранио докторску тезу на Институту за грађевинске структуре и структурни дизајн Универзитета у Штутгарту. Полазна премиса његовог доктората је била да су данас форме толико компликоване да се конструкција више не може пројектовати интуитивно, него се користе методе аутоматизације, при чему компјутер генерише мноштво различитих решења. Паралелно са радом на докторској дисертацији радио је у бироу „Knippers Helbig Advanced Engineering" на неким од највећих и најкомплекснијих светских пројеката у том тренутку. Његово име стоји уз вероватно највећу параметарски генерисану конструкцију и фасаду на свету, пројектовану за новоотворени терминал Бао'ан аеродрома у Шенжену (Кина). Радећи за биро „Knippers Helbig" из Штутгарта, који је био задужен за конструкцију и статику на архитектонском пројекту студија „Fuksas", **Д.** је самостално написао софтвер, који је искоришћен да се генеришу комплетна конструкција и фасада преко 300.000 м² површине. Резултат је конструкција са 450.000 челичних штапова и фасада са 60.000 комплексних алуминијум-стакло елемената. Године 2011. оснива компанију под називом „Програмирање архитектуре", где решава проблеме на које се може наићи приликом пројектовања и изградње комплексних архитектонских објеката. Сматра се једним од пионира у тој професији, која ће се развити у цело једно поље деловања, јер су вештине које су потребне врло специфичне, па архитекте, грађевинци или програмери то не могу појединачно да преузму на себе. Поред архитектуре и програмирања, његову пажњу привлаче соларни панели и индустријски дизајн. Учесник је многих научних скупова из области којима се бави, а био је и предавач по позиву у многим земљама, укључујући и Србију.
ДЕЛА: „Integration of FEM, NURBS and Genetic Algorithms in Free-Form Grid Shell Design", у: *Proceedings of the* *Design Modelling Symposium*, Berlin 2011; „Free Form Grid Shell Design Based on Genetic Algorithms", у: *Proceedings of the* *ACADIA Conference*, Calgary–Banff 2011; „Frontiers of Science and Technology – Artificial Intelligence in Architecture", *7th Brazilian-German Conference*, Campinas 2016.
ИЗВОР: www.ego-magazine.com/bdw-2014-milos-dimcic/.
Милена Вучићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМШИЋ, Димитрије
**ДИМШИЋ, Димитрије**, сликар, позлатар (?, крај XVIII в. – Нови Сад, око 1850). Сликарско образовање стекао је код академског сликара Арсенија Теодоровића, с којим је почео сликарску каријеру као шегрт у Стејановцима (1803). Бавио се црквеним и портретним сликарством. Његов стил карактеришу класицистичке идејне концепције формиране под видним утицајем Арсенија Теодоровића. Конструкцију и декорацију иконостаса Цркве Св. архангела Гаврила у Гргуревцима изрезао је Марко Вујатовић 1803, позлату је извео Теодор Витковић, док је осликавање икона поверено **Д**. 1807–1808, уз надзор А. Теодоровића. Овај иконостас је оштећен у пожару, након чега је обновљен 1868, о чему сведочи запис на икони *Тајна вечера*. У цркви у Руском Крстуру 1818. обнављао је горње делове иконостаса и сликао икону Св. Јована Златоустог на архијерејском трону. Од његових портрета познат је *Портрет дечака (Јован Хаџић – Милош Хаџи Светић)* приказаног у грађанском оделу, сликан у класицистичком стилу (ГМС, око 1810). У списку пренумераната за Доситејево посмртно дело *Мезимац* забележен је 1818. као „молер новосадски". Своје синове Николу и Георгија подучио је сликарству и позлатарском занату.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петровић, М. Кашанин, *Српска уметност у Војводини*, Н. Сад 1927; М. Коларић, *Класицизам код Срба 1790–1848*, 1, Бг 1965; О. Микић, Л. Шелмић, *Дело Арсенија Теодоровића (1767–1826)*, Н. Сад 1978; М. Лесек, ,,Иконостас цркве Светог арханђела Гаврила у Гргуревцима", *ГПСКВ*, 1990, 16; *Галерија Матице српске*, Н. Сад 2001; М. Лесек, ,,Димитрије Димшић", у: *Уметничка баштина у Срему*, II, Ср. Митровица 2004; О. Микић, ,,Ликовна уметност у Новом Саду XVIII, XIX и прве половине XX века", у: *Уметничка топографија Новог Сада*, Н. Сад 2014.
Ана Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИМШИЋ, Никола
**ДИМШИЋ, Никола**, сликар, позлатар (Нови Сад, 1821 – Нови Сад, око 1900). Прве сликарске поуке стекао је код оца Димитрија Димшића, сликара и позлатара из Новог Сада. Сва је прилика да није имао академско сликарско образовање, али да је вероватно путовао у Италију. Бавио се црквеним и портретним сликарством и позлатом иконостаса. У Николајевској цркви у Новом Саду 1862. урадио је зидне слике. Након замене иконостаса у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Врбасу изгорелог у буни 1848. радио је позлату новог иконостаса 1862. У Цркви Св. Оца Николаја у Војки позлатио је 1859. иконостас и са Павлом Чортановићем учествовао у његовом осликавању. Током 1890. осликао је иконостас за цркву у Високом, а 1894–1897. за манастир Озрен. Његов познати опус чини и више појединачних икона међу којима су целивајуће иконе у манастирима Крушедолу, Ковиљу, Бођанима, Великој Ремети, као и у Успенској цркви у Новом Саду, те Соломонов суд, Христос међу свештеницима, Христос пред Пилатом, Крунисање Богородице са Св. Георгијем и Василијем, Св. архистратиг Михаило, св. архиепископи Атанасије, Максим и Кирил, Богојављење, Св. Никола и Св. Јован Крститељ, Св. Георгије, Богородица са Христом, Исус Христос, Св. Петар и Павле које се налазе у збиркама Галерије Матице српске и потом Св. Сава у Српској великој гимназији у Новом Саду. Његово црквено сликарство одликује назаренска ликовна поетика, а видно је позивање на Овербекове и Шеферове иконографске предлошке. Међу његовим познатим радовима су портрети патријарха Германа Анђелића (oкo 1880), Светозара Милетића и непознатог мушкарца. Израдио је историјску композицију већег формата *Крунисање Стефана Првовенчаног* која се данас, као својина ГМС у Новом Саду, чува у манастиру Ковиљ.
ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Класицизам код Срба 1790–1848*, 1, Бг 1965; О. Микић, *Популарна дела српског грађанског сликартва 19. века*, Н. Сад 1969; О. Микић, М. Џепина, Љ. Живановић, *Новосадске уметничке радионице XVIII–XX века*, Н. Сад 1971; М. Јовановић, *Српско сликартво и графика у доба романтизма*, Н. Сад 1976; *Галерија Матице српске*, Нови Сад 2001; Л. Шелмић, ,,Павле Симић (1818–1876)", *Одабране студије*, Н. Сад 2003; О. Микић, ,,Ликовна уметност у Новом Саду XVIII, XIX и прве половине ХХ века", у: *Уметничка топографија Новог Сада*, Н. Сад 2014.
Ана Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИН, Ниш → ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА НИШ
**ДИН, Ниш → ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА НИШ**
# ДИНАМИТ
**ДИНАМИТ** (грч. duvnami": сила, снага), врста експлозива за рушење који је 1866. пронашао шведски хемичар Алфред Нобел (1833−1896). Прва комерцијална варијанта **д.** састојала се из смесе нитроглицерина (НГ), диатомејске земље и натријум-карбоната. О НГ Нобел је сазнао од торинског лекара и хемичара А. Собрера, који га је први синтетизовао. То једињење је у ствари естар глицерола и азотне киселине и зато је једно од његових научних имена глицерол-тринитрат (видети формулу). Собреро је покушавао да НГ примени као експлозив. Међутим, та супстанца експлодира при најмањем потресу или удару, што је довело до несрећа током експериментисања и до прекида истраживања. Нобелови огледи довели су такође до фаталних експлозија; при једној је погинуло пет особа, међу којима и његов млађи брат Емил. Најзад је Нобелу успело да направи први комерцијални производ састављен од 75% НГ, 24,5% дијатомејске земље као носача (самлевене љуштурице фосилних силикатних алги) и 0,5% натријум-карбоната (као хемијског стабилизатора). Та смеса је пакована у водоотпорне картонске цеви (касније у пластичне) снабдевене упаљачком смесом (иницијалним експлозивом живин фулминат) и фитиљем. Нобел му је дао име **д**. Разорна моћ овог **д.** била је око пет пута већа од исте количине црног барута, а брзина детонације износила је преко 6.000 м/с. Био је релативно безбедан за руковање. Наредне, 1867, патентирао је изум у Великој Британији, потом у другим земљама. Осам година касније, широм света већ је радило преко 15 фабрика **д**. Примена **д.** као привредног експлозива била је врло широка: изградња Коринтског и Панамског канала, Готхардског тунела, рударство, градња путева, рушење зграда. За време Француско-пруског рата (1870−1871) Нобел је снабдевао обе стране војном варијантом **д.** јер је био мишљења да, ако обе зараћене стране поседују моћно оружје, армије ће бити опозване и кренути својим кућама. Данас је производња **д.** на основу НГ све мања због ризичне синтезе НГ. Нобел је 1876. заменио диатомејску земљу у **д.** колодијумом (нитрат целулозе растворен у погодном органском растварачу) и тако створио желатинозни **д.** − врсту пластичног експлозива који се може палити и испод воде. Постепено је смањен садржај НГ до 14%, чиме су створени значајни војни и привредни експлозиви. Године 1910. уводе се амонијумски **д.** (амонити) који садрже знатно безопаснији и јефтинији амонијум-нитрат. План изградње фабрике НГ у Обилићу крај Крушевца није остварен због почетка II светског рата. Године 1984. изграђен је погон НГ у предузећу „Слободан Принцип Сељо" у Витезу (БиХ). После распада СФРЈ у предузећу „Милан Благојевић" у Лучанима изграђен је погон НГ за производњу војних и привредних барута и експлозива где се и сада производе.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лазаревић, „Барути и експлозиви", у: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа*, Бг 1997; Р. Јеремић, „Привредни експлозиви и неки аспекти њихове примене", *Војнотехнички гласник*, 2006, 2, 181; Д. Обреновић, *Експлозивне материје и њихова синтеза*, Бг 2018.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНАМО
**ДИНАМО**, спортско друштво из Панчева. Основано је 1945. као фискултурно друштво, од 1950. делује као спортско друштво у којем су у почетку најуспешнији били веслачки, рукометни и рагби клуб. Веслачи **Д.** донели су прве титуле првака државе у Панчево, дубл скул 1951. и 1952, скиф 1952, скиф за лаке веслаче 1954. и 1955, а од 1956. веслачки клуб мења име и постаје *Тамиш*. Рукометни клуб, сада члан Супер лиге Србије, био је првак Југославије 1955. и 1957. у великом рукомету, а Душан Патић је на Светском првенству 1955. проглашен за најбољег играча. У „малом" рукомету **Д.** је 1970, 1982. и 2017. био вицешампион државе, а у њему су стасали освајачи шампионских титула и медаља на олимпијским играма и светским и европским првенствима Бранислав Покрајац, Петар Фајфрић, Милан Крстић, Богосав Перић, Дејан Перић, Жикица Милосављевић, Борис Костић и Милан Калина. Рагби клуб основан је 1954. Дао је више од 40 репрезентативаца, а првак Југославије био је 1957, 1967/68, 1968/69. и 1973/74, док је Куп освојио 1958, 1960, 1973, 1975, 1977. и 1978. Боксерски клуб је био екипни првак државе 1968, а Сретен Обрадовић је освојио пет титула првака у тешкој категорији (1957, 1958, 1961, 1964, 1966). Џудо клуб, основан 1953, најстарији је џудо клуб у Србији који је имао 15 репрезентативаца. У пливачком клубу, у којем је поникла и Нађа Хигл, светска шампионка из 2009, перјаница је олимпијка Ања Цревар, победница Првих европских игара у Бакуу 2015. на 400 м мешовито. Са почетком новог миленијума Спортско друштво **Д.**, као и већина спортских друштава, престаје да функционише, али под именом **Д.** самостално делују многи клубови (атлетика, бокс, дизање тегова, џудо, хокеј на трави, карате, мушка и женска кошарка, пливање, рагби, рукомет, стони тенис, тенис, женска одбојка, ватерполо).
ЛИТЕРАТУРА: *Алманах југословенског спорта 1943–1963*, Бг 1964; *Спортски лексикон*, Зг 1984.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНАР
**ДИНАР** (лат. *denarius*: који се састоји од десет; грч. dhnavrion, арап. *dīnār*), назив новчане јединице у Србији и у већини арапских земаља (Алжир, Либија, Тунис, Ирак, Бахреин, Јордан, Кувајт, као и у Северној Македонији (денар), док је у Ирану динар стоти део званичне новчане јединице, риала). Раније је био новчана јединица у Југославији и земљама насталим по њеном распаду, у Јужном Јемену и Судану, као и у непризнатој Републици Српској Крајини.
Рајко Буквић
Као назив монете у српску средину термин је доспео преко грчког језика и коришћен је искључиво да означи сребрни новац. Осим њега у исту сврху употребљаван је и појам грош, али претежно у документима на латинском и староиталијанском језику (denarius grossus; grossus; grosso). Иако је још краљ Стефан Радослав (1228–1233) започео ковање новца, први српски **д.** јавља се при крају владе краља Стефана Уроша I (1243–1276). Српски сребрни **д.** је кован по угледу на млетачки сребрни новац називан грош или матапан, те му типолошки сасвим одговара. Ова млетачка монета била је веома стабилна, истог типа, тежине (2,178 г) и финоће сребра, те је током средњег века у више земаља подражаван. На аверсу првог српског **д.** била је представа владара којем заставу предаје Свети Стефан, а около је стајао натпис, док је на реверсу био представљен Христос на престолу. Касније се аверсне представе мењају, па се јавља владар са круном или без ње, како седи на престолу са инсигнијама (жезло, кугла) у рукама, или како седи на престолу са мачем положеним на крило. У време краља и цара Стефана Душана (1331–1355) кују се **д.** са новим представама: хералдичким (шлем са челенком), свечане емисије у част царског крунисања, само са натписом, владарског пара (цар и царица), владара као коњаника. У време обласних господара често су се аверсне представе сводиле само на натпис, а на реверсу су се могли срести хералдички мотиви. Од времена кнеза Лазара на **д.** се враћа лик владара са инсигнијама како седи на престолу. Лазаревићи, а потом и Бранковићи ковали су новац са хералдичким представама, натписом на аверсу, монограмом. Особен тип српских сребрних **д.** били су *крстасти грошеви*, који се помињу током неколико деценија (1281, 1312–1358). У почетку кован по узору на млетачки новац, српски **д.** је током каснијих деценија мењао тежину и финоћу сребра, те је стога и његова вредност одступала. У новчаним трансакцијама употребљавана је обрачунска јединица перпера, у коју се увек рачунало 12 **д.** исте врсте.
Дејан Јечменица
**Д.** је у средњовековној Србији био општи назив за новац, који је као и у суседним земљама кован од сребра. Старосрпски **д.** био је у XIII в. тежак 2 г сребра (из једне фунте сребра = 288 г ковало се 144 **д.**). Касније је вредност **д.** опадала, да би с пропашћу Србије 1459. престала и историја српског средњовековног новца. Поред сребрног кован је и златни новац, за време цара Уроша V (1355–1371), као и бакарни, почев од Уроша I. Средњовековни новац ковали су и босански владари, почев од Стевана I Котроманића (1290–1313) и супарничке династије Павла и Младена Шубића, док су најмоћнијем владару Твртку I Котроманићу (1353–1391) за углед послужили дубровачки новац и новац цара Душана. Најдужу традицију у средњем веку **д.** је имао у Дубровнику, где је сопствени новчани систем установљен 1272, још под млетачком влашћу. Дубровник је имао сребрни и бакарни новац (30 бакарних минца = 1 сребрни **д.**). Сопствени новац различитог назива, тежине и вредности Дубровник је ковао све до уласка француске војске 1806, односно укидања републике 1808.
После пропасти српских средњовековних држава на њиховим територијама уведен је турски сребрни новац (акче или аспре), касније и бакарни мангири и златни алтини (цекини). Почев од 1439. Турци су ковали новац и на нашем тлу, у Новом Брду, затим у Скопљу, Кратову, Београду, Сребреници, Чајничу, Сарајеву. Упоредо с турским, на српским просторима циркулисале су и разне врсте аустријског и млетачког новца. Средином XIX в., након устанака и формирања Књажества, у оптицају је било 43, по неким подацима 46 врста страног, и то само златног и сребрног кованог новца. Мноштво новчаних јединица стварало је многобројне тешкоће, па је као основна новчана јединица (обрачунска, односно „уображени новац") узет грош, у којем су се изражавали цене, разрез и наплата пореза, вођење пословних књига и новчаних докумената, док је држава новчаним тарифама одређивала међусобне односе разних врста новца. Тарифе су потицале из времена Првог српског устанка и утврђиване су два пута годишње (Ђурђевске и Митровске), да би после припајања шест нахија биле уведене две врсте тарифа, у „пореском" и у „чаршијском течају". Иако су држави доносиле извесне користи, двојне тарифе даље су усложњавале новчани систем и промет, чему је доприносила и подела гроша на 40 пара.
У току вишегодишњих расправа о увођењу националног новца и оснивању емисионе банке, за време кнеза Михаила донето је решење о ковању српског новца, што је реализовано 1869 (бакарни новац од 10, 5 и 1 паре, укупно 734.737 **д.**). Овај новац задржан је у промету око 15 година, повучен је из оптицаја по основу закона из 1884. У међувремену даље се одвијала иницијатива да се уведе и папирни новац. После дугих припрема и расправа усвојен је 30. XI 1873. Закон о ковању српске сребрне монете, којим се уз остало уводи десетни систем и прихватају начела Париске монетарне конвенције из 1865. Закон је предвидео укидање вредновања новца у два течаја и прелазак на обрачунавање у **д.** од сто пара. По закону основна јединица српске сребрне монете је **д.** (по првом пројекту требало је да се зове србљак), она је имала вредност 100 пара (тадашњег „пореског" течаја), а влада је овлашћена да искује 6 милиона **д.**, у кованицама од 2,1 и 0,5 **д.** Финоћа, тежина и димензије **д.** исте су као код франка земаља Латинске уније. Предвиђени новац искован је 1875. и пуштен у промет, док је прерачунавање књига на динарски течај одложено. Законом о српском народном новцу од 10. XII 1878. утврђен је самосталан новчани систем Србије, чију основу чини **д.**, који садржи 0,835 чистог сребра, тежине 5 г, и који се дели на 100 пара. Предвиђено је ковање златног новца од 20 и 10 **д.**, новог сребрног новца од 5, 2, 1 и 0,5 **д.**, као и бакарног новца од 10, 5, 2 и 1 паре, у прво време само 10 и 5 пара. Одређено је да се искује укупно 14.800.000 **д.** Новац је искован делом у Бечкој а делом у Француској ковници и то 1879. златни, a 1880. сребрни и бакарни. До краја I светског рата српски новац кован је још неколико пута: 1883, 1890, 1903, 1913, 1916. После дужих расправа и припрема усвојен је 30. XII 1882. Закон о Народној банци, која се оснива као привилегована приватна установа типа акционарског друштва. Банка је почела с радом 2. VII 1884. По закону, могла је да издаје новчанице на суме од 50, 100, 500 и 1.000 **д.**, размењиве за злато, уз обавезу да за издате новчанице одржава покриће у злату у висини 40% према оптицају. Закон је предвиђао да се исплата новчаница може вршити и у сребру до извесног процента, као и да се покриће може заменити сребром, и то највише за четвртину. Прва новчаница, од 100 **д.**, издата је 2. VII 1884. Тешкоће у прихватању новчаница довеле су већ наредне године до промена у закону, које су омогућиле издавање новчаница у сребру, што је реализовано исте године издавањем новчанице од 10 **д.** У периоду до I светског рата издавани су и други апоени новчаница обеју врста, при чему је за златне задржано прописано покриће, док је за сребрне поред тога био предвиђен и максималан износ, тј. контингент до којег су се могле издавати, по критеријумима који су се често мењали. Систем контингентирања оптицаја у сребрним новчаницама примењиван је од 6. II 1896. до 31. III 1904, у износу од 25 и 30 милиона **д.** Након тога финансијска ситуација била је знатно стабилнија, чак се 1911. дешавало да се злато доноси у Банку ради замене у новчанице.
Балканске ратове српски новац пребродио је без проблема, с одржањем замењивости, додуше једно кратко време уз исплату 25% у сребру. По избијању I светског рата долази први пут до укидања замене новчаница за метал, што је довело до енормног раста ажије на злато (са 0,5% 9. VII 1914. на 40% пред евакуацију). По окупацији 1915. аустроугарска војна управа у Београду наредила је повлачење и замену српског **д.** за круне, у односу 2 **д.** = 1 круна. Окупатор је пустио у оптицај и извесну количину круна ради финансирања окупације, али премда је круна проглашена за законски новац, становништво није заменило све **д**.
У периоду од 1868 (први ковани новац) до краја 1918. у оптицај је био пуштен следећи новац (табела 1).
По завршетку I светског рата и уједињењу појавио се проблем унификације националне валуте, пошто су поред **д.** и круне у оптицају били још мађарска круна, бугарски лев, немачка марка, црногорски перпер, као и питање емисионе банке. Привилегована народна банка Краљевине Србије, према Закону од 26. I 1920, наставила је 1. II 1920. рад као Народна банка Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. За званичну валуту проглашен је **д.**, а новчанице су морале да имају покриће у злату од 33,33%. Замена аустроугарских круна (и другог новца) у **д.** извршена је, након извршених припрема, почев од 1. II па до 3. VI 1920, док су новчанице од 10, 2 и 1 круне замењене тек у јуну 1921. Тако је, почев од 1. I 1923, сва евиденција, рачуни друштава и установа, као и књиге државних благајни, пребачена на **д.**, чиме је **д.** постао новчана јединица нове државе.
Први сопствени новац Краљевства СХС био је државни папирни новац од 1 и 0,5 **д.** новембра 1919. Његово издавање било је својеврсни куриозум, с обзиром на то да није постојао званични новац нове државе (у оптицају је остао српски **д.**, али и други новац) и да је емисиона банка Краљевства СХС почела с радом 1. II 1920. У току 1919. у склопу припрема за монетарно уједначавање штампане су новчанице од 0,5 и 20 **д.** (у Загребу), 1, 5, 100 и 1.000 **д.** (у Паризу) и 10 **д.** (у Прагу), на којима су затим на основу Решења валутног питања (одлука Краљевске Владе по валутном питању од 18. I 1920. којим је проглашен курс замене у односу 1 **д.** = 4 круне) доштампане вредности у крунама. Доштампавање је извршено у Управи фондова у Београду, почев од 2. I 1920, чиме су ове динарско-крунске (или крунско-динарске) новчанице припремљене за замену нострификованих крунских новчаница, као и српских динарских новчаница. Српски **д.** су, међутим, остали у оптицају све до јула 1938. Законом о новцу и Законом о Народној банци из 1931. извршена је стабилизација **д.**: његов курс одређен је према злату (0,0265 г чистог злата, односно 0,0912778 швајцарских франака), утврђено је покриће банкнота од 35% у злату и златним девизама и уведена заменљивост банкнота за злато (у износу не мањем од 250.000 **д.**), чиме је прихваћено златно-девизно важење. До средине деценије златно важење напустиле су Велика Британија (1931), САД (1934), Француска, Белгија и Швајцарска (1936), што се одразило и на Југославију, где је престала замена новчаница за злато, златно покриће смањено је 1935. на 25%. Пред крај деценије значајно је повећан обим новца у оптицају (с 5,8 млрд. у 1937. на 13,8 у 1940), као резултат задуживања државе код Народне банке, фактичко покриће новчаница сведено је на 25,24%, а у 1939. извршено је и значајно смањење вредности курса **д.** (цена 1 кг злата одређена је на 60.400 **д.** према 37.735,85 **д.** по закону из 1931). Изузимајући новчанице Аустроугарске банке, које су циркулисале у Краљевини Југославији и биле нострификоване (жигосане и налепљене маркицама), укупно је у међуратном периоду у оптицају било новчаница из следећих издања (табела 2).
Поред наведеног било је и неколико издања новчаница које нису званично пуштене у оптицај (1931, 1934, 1935, 1936. и 1939). Ковани новац у међуратном периоду показује табела 3.
Завршетак II светског рата Југославија је дочекала, између осталог, и монетарно подељена на седам подручја на којима су у употреби биле разне врсте новца, између којих није био утврђен однос и којих је било у количини која је премашивала потребе. Поред тога, постојала је реална опасност да се из земаља чији новац је био у оптицају (мађарска пенга, бугарски лев, италијанска лира, немачка марка, хрватска куна и албански франак) убацују нове количине ових валута. Стога је једна од хитних ствари за нове власти била повлачење и замена окупаторских новчаница и увођење јединствене валуте. Замена је извршена у периоду од 20. IV до 9. VII 1945, према посебно утврђеним курсевима, и у следећем обиму (табела 4). По основу замене пуштено је у оптицај 5.779.502.678,68 **д.** у новим новчаницама. У периоду август–новембар извршена је замена окупацијског металног новца, у укупној вредности од 14.215.227,63 **д.** По Уговору о миру с Италијом, 1947. извршена је замена лира на територији која је припала ФНРЈ, и то италијанске и савезничке лире по курсу од 15, а „Б" лире од 30 **д.** за 100 лира, што је у **д.** износило 653.069.392,85. Најзад, у 1949. извршена је замена „Б" лира на подручју Слободне територије Трста (по курсу из 1947), у укупном износу од 290.893.539,70 **д.**
****
Први паритет **д.** утврђен је средином 1945 (1 кг чистог злата = 56.300 **д.**, односно 1 УСД = 50 **д.**). Паритет је био нереалан и често је исправљан преко Фонда за изједначење цена и Централног девизног фонда, затим неформалном девалвацијом 1949, а касније девалвацијама и депресијацијом валуте. Последњи паритет **д.** у злату објављен је 14. II 1973: 1 кг чистог злата = 23.077,09 **д.**, а 12. јула те године уведен је флуктуирајући курс. Законом из 1972. установљен је систем 9 народних банака у Југославији, али је емисиона функција остала у надлежности НБЈ, што је задржано и након законских промена у тој и наредној деценији. У периоду 1943–1992. издато је велико мноштво новчаница и кованица: 67 врста новчаница, 156 врста кованог новца редовних и 80 врста кованог новца пригодних издања. Разлози за то су биле три промене назива државе и две промене имена њене централне банке, као и стално опадање вредности **д.**, што је доводило до честих девалвација (**→** Девизна политика и девизни систем), а томе треба додати и деноминације у 1965 (1:100) и 1990 (1:10.000). Прве новчанице у овом раздобљу носиле су као годину издања 1944, а последње 1991, кованице 1945. и 1990, а пригодни новац 1968. и 1990. Прве новчанице (8 апоена) с ознаком 1944. и прве кованице (4 апоена) издало је Ми-нистарство финансија, а каснија издања Народна банка.
СФРЈ је фактички престала да постоји 1991, када су се издвојиле најпре Словенија и Хрватска, а затим и Босна и Херцеговина и Македонија. Србија и Црна Гора су 27. IV 1992. прогласиле Савезну Републику Југославију. Њена новчана јединица остао је **д.**, који је 1. VII 1992. деноминован у односу 1:10, у циљу разграничења монетарног простора бивше СФРЈ. У условима ратова у окружењу, фактички је отпочела једна од највећих и најдужих хиперинфлација у историји, која је превладана на почетку 1994, Програмом монетарне реконструкције и економског опоравка Југославије. У мноштву новчаница из тог периода истиче се и номинално највећа, од 500 милијарди **д.**, из 1993. **Д.** је остао новчана јединица Србије и после 2006, када се из СРЈ издвојила Црна Гора. Монетарну и емисиону политику преузела је Народна банка Србије.
ИЗВОРИ: Закон о Народној банци Југославије и јединственом монетарном пословању народних банака република и народних банака аутономних покрајина, *СЛ* СФРЈ, 23/1972; *Зборник закона и уредаба изданих у Књажеству Србији од 1. новембра 1878. до 6. маја 1879. године*, 34, Бг 1879.
ЛИТЕРАТУРА: С. Љубић, *Опис југославенских новаца*, Зг 1875; Г. Чремошник, *Развој српског новчарства до краља Милутина*, Бг 1933; М. Динић, „Крстасти грошеви", *ЗРВИ*, 1952, 1; Р. Марић, *Студије из српске нумизматике*, Бг 1956; С. Димитријевић, „Српски средњовековни бакарни новац", *ИЧ*, 1958, 8; М. Угричић, *Новчани систем Југославије*, Бг 1967; Ј. Хаџи-Пешић, *Новац Србије 1868–1918*, Бг 1995; *Новац Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 1995; *Новац Југославије 1944–1992*, Бг 1995; С. Димитријевић, *Средњовековни српски новац*, Бг 1997; Б. Бошковић, „Нова варијанта познате врсте новца краља Уроша I или Милутина", *Динар*, 1998, 8; „Бакарни новац деспота Стефана Лазаревића", *Динар*, 1998, 10; В. Иванишевић, *Новчарство средњовековне Србије*, Бг 2001.
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНАРА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dinara-karta.jpg)ДИНАРА**, планина на граници Босне и Далмације која се пружа правцем северозапад–југоисток на дужини од око 100 км, са ширином око 10, највише 17 км. Планина има два карактеристична дела. Северозападни део, такозвана Книнска **Д.**, дугачка је око 40 км и протеже се између Личког Дугог Поља на северозападу до дубоко усечене суве долине која попречно пресеца планину озмеђу села Кијево и Униште, северно од врела Цетине (источно од Книна). Овај део **Д.** на северозападу је ограничен долином реке Бутижнице (десна притока Крке), а на североистоку Граховским пољем. Код села Униште планина је нижа и на њој су врхови Шале (1.333 м) и Борова глава (1.266 м). Југоисточни део планине, такозвана Сињска **Д.**, на југозападу је ограничена реком Цетином са Перућким језером, а са североистока Ливањским пољем. Она је дугачка око 58 км и завршава се изнад Бушког језера.
Највиши врхови Книнске **Д.** су Динара (1.830 м), који је око 12 км источно од Книна и највиша је тачка у Хрватској. Остали врхови у овом делу планине су Велики врх (1.654 м), Цријемушњак (1.542 м), Јарића врх (1.604 м), Јасенови врх (1.535) и Јечмиште (1.526). Они су у северном делу Книнске **Д**. Највиши врх планине је у њеном сињском делу, Велики Троглав (1.912 м), на територији Босне и Херцеговине на северозападној периферији Сињске. У близини је Велики бат (1.854 м). Книнска **Д.** је стрмија и неприступачнија. Њен најсевернији део има стенске одсеке према североистоку и југозападу, јужно од врха Динара и на граници према Ливањском пољу. На највишим деловима постоје импозантни стенски одсеци. На југозападним падинама су пећине Љиљкова, Ракића, Слапића, Бабића и Маријина јама.
Најстарије стене **Д.** су из доба јуре и чине их кречњаци са кладокоропсисима, са клипеинама и доломитима. Они се јављају у југоисточном делу планине изнад Сињског и Ливањског поља, као и у залеђу Книна. Велике површине изграђене су од кредних кречњака са салпингопопорелама, са ходродонтама (ценоман, турон) и са рудистима (турон, сенон). Палеогени кречњаци са харама и пужевима (либурнијски слојеви) и алвеолинско-нумулитски кречњаци јављају се на малим површинама на југоистоку планине западно од Бушког језера. Оближњи врх Коњ (1.855 м) је од палеогених проминских наслага, које чине брече, конгломерати, пешчари и лапорци. Оне се пружају правцем запад–исток до Бушког језера. Марински седименти су на Пољаницама северно од врха Троглав (1.912 м) и према граници са Ливањским пољем. Од њих се према највишем врху **Д.** простиру делувијални седименти. Подно Троглава су сипари, као и према граници планине са Ливањским пољем. На планини је велик број дугачких раседа који је одвајају од нижих рељефних чланова у окружењу, али и малих раседа различитих праваца пружања. **Д.** је најзначајнија сеизмички активна област на јадранском делу хрватске обале. То је био разлог земљотреса новембра 1990. јачине 7–80 Меркалијеве скале.
**Д.** је граница између медитеранског климатског појаса на југозападу и подручја континенталне климе на североистоку. На њој је клима планинска са великим дневним температурним колебањима. Број сунчаних сати варира годишње између 1.700 и 1.900. Утицаји средоземне климе на њој су мали. Планина је сиромашна површинским речним токовима. На њеном ободу постоји неколико снажних врела као што су врело Крке источно од Книна, врело Цетине на северозападној периферији Цетинског поља, извориште Дабра у Сињском пољу и др. Најмаркантнији хидролошки објекат је вештачко Перућко језеро настало преграђивањем корита Цетине у Сињском пољу на југозападној граници **Д**. Знатни делови планине покривени су листопадним шумама. Њих је више на северозападној половини **Д**. У сињском делу планине има мање шума које су већином концентрисане на североисточној планинској страни.
На **Д.** постоје само сеоска насеља. На ободу њеног северозападног дела са југозападне стране је град Книн, а са североисточне стране мали град Босанско Грахово. Градови Ливно и Сињ знатно су удаљени од југоисточног дела **Д**. Највише села је у ободном делу планине, а карактеристичан је густ низ малих села на југозападном ободу Ливањског поља. На вишим деловима планине је мање села која су чешћа на југозападној, мање стрмој планинској страни. Северозападни део **Д.** пресеца пут Босански Петровац – Босанско Грахово – Книн – Шибеник, а југоисточни део **Д.** пресеца пут локалног значаја који повезује Ливањско са Сињским пољем.
ИЗВОР: Топографска карта Војногеографског института у Београду размере 1: 200.000.
ЛИТЕРАТУРА: D. Herak, M. Herak, S. Cabor, „Some Characteristics of the Seismicity and the Earthquake Catalogue of the Wider Dinara Mountain area (Yugoslavia) for the Period 1979–1988", *Acta Seismologica Iugoslavica*, 1988, 14; S. Markušić и др., „Seismicity of Croatia in the Period 1990–1992", *Geofizika*, 1993, 10, 1; M. Herak, D. Herak, S. Markušić, „Revision of the Earthquake Catalogue and Seismicity of Croatia, 1908–1992", *Terra Nova*, 1996, 8, 1; J. Tišljar и др., „Carbonate Platform Megafacies of the Jurassic and Cretaceous Deposits of the Karst Dinarides", *Geologia Croatica*, 2002, 55, 2; A. Павичић, И. Љубичић, „Лијепа си, лијепа, Динаро", *Природа*, 2007, 97, 2.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНАРАЦ
**ДИНАРАЦ**, припадник широког природног и културног подручја западног дела Балканског полуострва, названог по планинском систему распростртом од Јулијских Алпа до долина Колубаре, Западне Мораве, Ибра и Дрима, који се начином живота и психолошким карактеристикама типолошки разликује од припадника других подручја. Те карактеристике су формиране у датом историјском периоду и у одређеном друштвеном и културном амбијенту. Према резултатима истраживања Јована Цвијића, објављеним почетком XX в., динарска популација није етнички и национално хомогена, а обухвата не само матично динарско подручје него и суседне области у које се становништво иселило. У оквиру овог типа, којем је припадало 75% Срба, створени су шумадијски, ерски, босански и јадрански варијетети, као и динарска племена, личка и мухамеданска група. Психички тип овог подручја формиран је у зависности од географских и доминантних социо-културних фактора и није одређен етничким пореклом становништва. Према Цвијићу, људе овог подручја одликују: стваралачка моћ, имагинација, мистицизам, поштовање предака, хумор и весеље, таштина, пргавост и жустрина, сујета и понос који прелазе у охолост. Иако се ове карактеристике препознају и код Срба у моравско-вардарском подручју, оне су код њих знатно слабије изражене. Обдарен јаком имагинацијом, **д.** је често површан, превиђа важне чињенице, појаве и узроке, ствара неистиниту слику о свету, склон је самохвалисању, прецењивању својих могућности и испољавању карактеристичне виолентности, односно плаховитости. Срби **д.** одликују се својим чистим народним језиком, дубоким осећањем националне свести, епском културом и чувањем традиције. У њихове позитивне особине спадају: солидарност, осећање за правду и слободу, историјска туга, способност за самоодрицање, војничке способности, а у негативне непромишљени поступци, ирационално расуђивање, потцењивање реалности, несталност, несистематичност и склоност импровизацији и вербализму.
У оквиру овог психичког типа, Цвијић је сагледао и мухамеданску групу, односно исламизиране динарске Србе у Босни и Херцеговини, новопазарском Санџаку и на Косову. Под утицајем ислама, важећих друштвених правила и источњачке културе промењене су особине овог српског становништва. Премда су сачували српски језик, карактеристичан презименски наставак -ић, трагове у обичајима и веровањима и сећање на своје словенско порекло и ранији друштвени статус, пресудан религијски утицај успео је да ослаби природне етничке и културне везе. Усаглашен са важећим исламским правилима, начин живота који су вековима водили динарски муслимани пресудно је утицао на формирање не само њихових духовних и моралних особина, него и на промену њиховог физичког изгледа. Анализирајући њихову психологију преверника, Цвијић је запазио да је разлог њихове неугодности и нетрпељивости према својим некадашњим етничким и верским сународницима у подсећању на њихову прошлост. Да би доказали своју верност, вршили су чак и насилну исламизацију и учествовали у немилосрдном гушењу хришћанских буна и устанака на Балкану.
Пресељењем из подручја у којем су у датом историјском периоду и одређеном друштвеном и културном амбијенту оформили свој менталитет, људи мењају и своје психолошке одлике. Тако су и Срби досељени из Босне и Херцеговине у Лику почетком XVI в. укључивањем у организацију Војне крајине стекли и нове особине. И даље су их красиле висока моралност, јуначке особине, спремност на oпраштање и жртвовање, али је њихова виолентност била укроћена тако што нису више били људи који су плаховито, непромишљено, импулсивно и ирационално реаговали. Након укидања Војне крајине и промене амбијента у којем је преобликован дотадашњи и формиран нови војнички менталитет, мењају се и психичке особине Личана који постају занатлије, трговци, земљорадници. Динарски психички тип је био основ јужнословенском јединству оствареном након Великог рата заједничком државом. Иако су имали много заједничког, верски разлози су пренагласили постојеће мале разлике **д.** у мотив за потврђивањем националних посебности. Латентни ривалитет између заједница прерастао је током XX в. у националистичку нетрпељивост према другим нацијама и ескалирао у жестоку шовинистичку мржњу и крваве међусобне обрачуне. После II светског рата и ратова 90-их година XX в. на овом простору створена је нова геополитичка, национална и социо-културна реалност битно другачија од стања из времена Цвијићевог проучавања овог подручја. Од некадашњег динарског психичког типа остали су извесни елементи који се, зависно од средине у којој су се сачували, могу препознати у мишљењу и понашању њихових становника.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, *Говори и чланци*, I, Бг 1921; *Балканско полуострво и јужнословенске земље*, *основи антропогеографије*, Бг 1966; Т. Р. Ђорђевић, „Економија и социјални типови у Србији", *Наш народни живот*, 4, Бг 1984; П. Џаџић, *Homo Balcanicus, homo heroicus*, Бг 1987; „Јован Цвијић и балкански психички типови", пог. у: *О балканским психичким типовима*, Бг 1988; Б. Јовановић (прир.), *Етнопсихологија данас*, Бг 1991; *Карактерологија Срба*, Бг 1992; В. Јеротић, *Дарови наших рођака*, II, Бг 1993; Ж. Требјешанин, *Политика и душа,* Бг 1995; Б. Јовановић, *Карактер као судбина*, Бг 2004; *Пркос и инат*, Бг 2008.
Бојан Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНАРИДИ
**ДИНАРИДИ**, млад планински и тектонски систем у великом алпском орогеном појасу са претежно јужним полегањем. Име су добили по планини Динари на граници Босне и Далмације. Првобитно су називани Динарски Алпи (Хаке, 1778; Кобер, 1921) и Динарски планински систем (Мојсисовиц, 1880). Овај назив по обиму, међутим, има три значења: широко, уже и најуже. У широком смислу **Д.** oзнaчавају цело јужно стабло Алпида; односно, обухватају Ираниде, Анадолиде, Хелениде, **Д.** у најужем смислу, Апенине и Атласиде (Кобер, 1921). У ужем смислу овај назив обухвата терене у западном и југозападном делу Балканског полуострва између Јужних Алпа и Пелопонеза (Сис, 1885). Ово је оригинално значење назива **Д**. У најужем смислу то су планине између Јулијских Алпа и Косовско-метохијске линије (палеотрансформе). Јужније се налази Шарско-пиндски планински систем (Цвијић, 1902), односно Хелениди (Кобер, 1921). Са тектоником плоча ово последње схватање добило је и своју новију варијанту по којој у **Д.** не спада Вардарска зона него само њихов средњи и спољашњи претежно кречњачки део (Димитријевић, 1974). Ова варијанта знатно је релативизована схватањем како чак и Офиолитска зона **Д.** у ствари спада у најзападније Вардариде (Шмит, 2008). У сваком случају један део **Д.** се налази у западним и југозападним деловима Србије. То су: Вардарска зона, Јадарски блок, Дринско-ивањичка зона, Офиолитска зона и део Дурмиторске зоне.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-rejonizacija-dinarida-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: B. Hacquet, *Physikalisch – politische Reise aus den Dinarischen durch die Julischen, Carnischen, Rhaetischen in die Norischen Alpen*, Leipzig 1785; E. Mojsisovics, „West-Bosnischen und Türkisch Croatien", у: *Grundlinien der* *Geologie von Bosnien und Hercegovina*, Wien 1880; E. Süss, *Antlitz der Erde*, I, Prag–Leipzig 1885; J. Цвијић, „Структура и подела планина Балканског полуострва", *Глас СКА*, 1902, LXIII; L. Kober, *Der Bau der Erde*, Berlin 1921; М. Димитријевић, „Динариди, један модел на основу нове глобалне тектонике", у: *Металогенија и концепције геотектонског развоја Југославије*, Бг 1974; S. Schmidt, „The Dinarides as a part of the Alpine-Carpathians-Dinaride orogenic system", у: *Записници Српског геолошког друштва за 2008*, Бг 2011.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНАСТИЧКА КЊИЖЕВНОСТ → ДВОРСКА КЊИЖЕВНОСТ
**ДИНАСТИЧКА КЊИЖЕВНОСТ → ДВОРСКА КЊИЖЕВНОСТ**
# ДИНИЋ, Анка
**ДИНИЋ, Анка**, фитоеколог, фитоценолог, научни саветник (Београд, 17. III 1938). Дипломирала на Шумарском одсеку Шумарског факултета у Београду 1961. Радила је у Републичком заводу за заштиту природе Србије у Београду 1961–1962. За асистента у Одељењу за фитоекологију Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" постављена је 1962. На Природно-математичком факултету у Београду одбранила је 1968. магистарски рад „Граб (*Carpinus betulus* L.) у шумским заједницама Фрушке горе" (*ЗМСПН*, 1970, 39), а 1974. докторску дисертацију „Екологија и варијабилитет граба (*Carpinus betulus* L.) и његово учешће у шумским заједницама северне Србије". Године 1969. била је 11 месеци на специјализацији из области експерименталне фитоценологије у Ботаничком институту „Комаров" у Лењинграду. У звање научног сарадника изабрана је 1974, а научног саветника 1986. Са групом аутора добитник је Октобарске награде Града Београда за медицинске и биолошке науке 1979. за књигу *Биљне заједнице и станишта Старе планине* (Бг 1978). Аутор је монографије *Експериментална фитоценологија шумских екосистема* Србије (Н. Сад 1994). Са групом аутора објавила је књигу *Игор Андрејевич Рудски – живот и дело* (Бг–Краг. 2003). Члан је Одбора за флору и вегетацију САНУ. Један је од аутора књига *Вегетација Србије II – Шумске заједнице* 1–2 (Бг 1997, 2006), те писац неколико текстова („Заједница китњака и граба у Србији (*Querco–Carpinetum serbicum* Rudski 1949)"; и В. Мишић, „Шуме смрче"). Била је сарадник на изради Карте природне потенцијалне вегетације Југославије у размери 1:1.000.000 у издању Војно-географског института 1983. Бавила се истраживања из области фитоценологије, идиоекологије биљних врста, експерименталне фитоценологије и заштите природе. Oбјавила је књигу кратких прича *Бабино унуче* (Бг 1996) и збирку поезије *Све је љубав ако волиш* (Бг 2014).
ДЕЛА: „Варијабилитет и еколошка диференцијација граба (*Carpinus betulus* L.) у северној Србији", *ЗМСПН*, 1975, 48; „Фитоценоза китњака и граба као климарегионални тип шуме на малим масивима у северној Србији, на ободу Панонске низије", *ЗМСПН*, 1978, 55; „Експериментална испитивања клијавости семена Панчићеве оморике на различитим стаништима у резервату Црвени поток на планини Тари", *Заштита природе*, 1989, 41–42; и В. Мишић, *Еколошка диференцијација врста шумског дрвећа у Србији*, Н. Сад 2004.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Бранко
**ДИНИЋ, Бранко**, наивни сликар (Жедник код Суботице, 24. V 1930 – Јагодина, 5. I 2012). Слика од 1969. Хроничар је свог времена који поетизује сеоски пејзаж, али су његове слике са фантастичном тематиком изражајније и инвентивније како у композиционом тако и у колористичком погледу. Препознатљив је по структури растиња и *horror vacui*, тј. страха од празног простора. Излагао је на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бошковић, М. Маширевић, *Самоуки ликовни уметници Србије*, Торино 1977; Н. Крстић, *Наивна уметност Србије*, Краг. 2003; *Наивна и маргинална уметност Србије*, Краг. 2007.
Нина Крстић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Драгољуб
**ДИНИЋ, Драгољуб**, бригадни генерал, генерал-мајор, професор Војне академије (Крагујевац, 14. IX 1881 – Београд, 20. I 1966). Завршио је 32. класу Ниже школе Војне академије, два семестра Техничког факултета у Гану (Белгија), Пешадијску школу гађања у Рипњу и политичке науке на Ecole liber des sciences politiques. На почетку официрске каријере био је командир вода у 11. пешадијском пуку (1901–1906), референт у барутани „Обилићево" (1906. и по повратку са усавршавања у Белгији 1908), командир вода у 12. пешадијском пуку (1908) и командир чете у 19. пешадијском пуку. Током Балканских ратова био је командир чете и командант батаљона у 19. пешадијском пуку првог позива. Учествовао је у гушењу албанске побуне 1913. До почетка I светског рата командовао је митраљеским одељењем 19. пешадијског пука, а почетком рата био командант 2. батаљона 12. пешадијског пука првог позива. На тој дужности је новембра 1915. као тежак рањеник заробљен код Блаца да би крајем 1916. био размењен. Лечио се у Риму и Паризу, а у Марсеју је 1917. формирао батаљон добровољаца из САД. До краја рата је био шеф Српске заробљеничке секције у Паризу, а по завршетку рата командант Крагујевачког војног округа (1920–1921) и наставник Војне академије (1921–1923). Пензионисан је 1923. и после неколико месеци реактивиран. По повратку у војску је до 1927. био на служби у Штабу Шумадијске дивизијске области. Исте године унапређен у чин бригадног ђенерала. Након тога, до пензионисања на свој захтев 1937, био је редовни професор „науке о оружју и наоружању" на Војној академији. Оснивач је и директор *Војног весника* (1920–1940) и уредник *Војничког гласника* (1928–1937). По завршетку II светског рата поново је активиран у чину генерал-мајора као наставник у Пешадијском војном училишту (1945–1946). Одликован је Карађорђевом звездом с мачевима 3. и 4. степена и низом домаћих и страних одликовања.
ДЕЛА: *Васпитање и дисциплина*, Краг. 1920; *Први пут кроз Албанију са Шумадијским Албанским одредом 1912. Призрен – Драч*, Краг. 1922; *Пешадијски подсетник*, Краг. 1924; *Савремена ратна техника*, Бг 1928; *Познавање наоружања*, Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: М. Зеленика, *Рат Србије и Црне Горе 1915*, Бг 1954; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије* *1918--1941*, Бг 2004.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Јован
**ДИНИЋ, Јован**, географ, универзитетски професор (Београд, 16. X 1933). У Београду завршио студије географије 1956. Докторску дисертацију *Природни услови и природна богатства у сливу Белог Тимока* (Бг 1967) одбранио је на Географском факултету у Београду 1968. Радио је у Географском институту САНУ. За асистента Економског факултета у Београду изабран је 1962, потом је прошао сва наставна звања до редовног професора 1982. Изводио је наставу и на последипломским студијама у Центру за мултидисциплинарне студије Београдског универзитета – Смер заштита и унапређење животне средине са демографијом. Од 1987. био је руководилац Семинара за економску географију. Објављује научне и стручне радове из области фундаменталне и примењене геоморфологије, климатологије, хидрологије и геоекологије. У првим годинама научних истраживања превасходну пажњу посветио је крашким теренима источне Србије. Током каснијег рада много пажње посвећивао је валоризацији природних услова и природних извора, те повезивања физичкогеографских са економскогеографским проблемима. На теоријском и методолошком плану, као и на истраживању конкретних појава и процеса, остварио је значајан допринос развоју економске географије, посебно изучавању и валоризацији природних ресурса. Писац је универзитетских уџбеника из економске географије, туристичке географије и саобраћајне географије. Добитник је Медаље „Јован Цвијић" 2004.
ДЕЛА: и М. Поповић, *Урбано-географска проучавања насеља Југославије – пример великог панонског града Суботице*, Бг 1978; *Природни потенцијали Србије – географска оцена и анализа*, Бг 1997.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, „Др Јован Динић, добитник Медаље Јован Цвијић", *Гласник Српског географског друштва*, 2005, 85, 2.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Коста
**ДИНИЋ, Коста**, лекар, политичар (Брусница код Горњег Милановца, 20. VIII 1854 – Београд, 18. I 1907). Уписао се на Права на Великој школи у Београду 1871. али, будући да се рано почео бавити политиком (писао критичке антивладине чланке у новинама), а и породица је подржавала Карађорђевиће у обреновићевској Србији, морао је да напусти студије. У Алавантићевој афери 1874. био је ухапшен и окривљен за велеиздају. Прешао је у Земун и 1875. отишао у Невесиње и учествовао у Босанско-херцеговачкој буни против Турака. Тада се упознаје с кнезом Петром Карађорђевићем, који је под псеудонимом Петар Мркоњић помагао, организовао и био активни учесник буне. С њим одлазио у Ријеку и Беч ради набавке оружја и муниције. После тога отишао је у Париз, па је у периоду 1878–1888. студирао медицину и одбранио дисертацију „Физиолошка активност и терапијски значај кефира у облику гљиве, пореклом са Кавказа, у млечном шампањцу". Вратио се и службовао у Србији. Био је члан Радикалне странке, па је у Чебинчевој афери 1894. ухапшен и осуђен на две године затвора (за заверу против краља Александра Обреновића 1895), али следеће године помилован. Затим отишао у Женеву и постао приватни лекар кнеза Петра Карађорђевића. У Белгији је био расписан конкурс за лекара Друштва железнице за рад у белгијској колонији Конго у Африци. **Д.** је био први српски лекар који је радио у тропској Африци (1897–1902). У Конгу описује тешке облике запаљења плућа, исцрпљујућу маларију, коју је лечио кинином, а обе ове болести је и сам прележао. Запажао промене на кожи код радника на железници, које је касније његов пријатељ и аустроугарски доктор Мориц Капоши описао као Капоши сарком. У Киншаси основао болницу и у њој био не само лекар него и санитетски надзорник и судија локалним афричким племенима. Изучавао етнографију, афричку цивилизацију конгоанских племена, те инсекте (направио колекцију лептира) и птице (донео збирку јаја тропских птица). У Србију се вратио јуна 1903, после Мајског преврата. Постао је секретар, лични и породични лекар, пратилац на путовањима и човек од поверења краља Петра I Карађорђевића, а бринуо се и о краљевој породици. Сакупљене предмете из Конга донео је у Београд. Део је држао у свом стану у Његошевој улици (разорен бомбом у I светском рату и опљачакан), а други део дао за збирку Краља Петра I. Музеју српске земље у Београду поклонио је 1903. збирку јаја афричких птица која се сада чува у Природњачком музеју, док Војни музеј у Београду чува збирку оружја пореклом из Конга. Збирка лептира је нестала. Данас се у Музеју афричке уметности (Збирка Веде и др Здравка Печара) чувају многобројни његови трофеји из Конга. О **Д.** су организоване две меморијалне изложбе: прва 2012. у Горњем Милановцу у Музеју рудничко-таковског краја, а друга 2014. у Београду, у кући Краља Петра I Карађорђевића. Носилац је Карађорђеве звезде.
ИЗВОР: www.nationalgeographic.rs/vesti/2026-kuca-kralja-petra-izlozba-dr-kosta-dinic.html.
ЛИТЕРАТУРА: В. Вузевски, В. Кањух, Е. Stolz, „Капоши сарком и Сида", *Глас САНУ*, 1998, CCCLXXXVI, 45; С. Жижић Борјановић, С. Митровић, „Др Коста Динић 'поново' у кући свог искреног и поузданог пријатеља", *Medici.com*, 2014, XI, 61.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Љубица
**ДИНИЋ, Љубица**, глумица (Кикинда, 28. IV 1861 – Нови Сад, 2. III 1937). Учила је вишу женску школу и самостално радила на свом општем образовању и глумачком усавршавању. Први пут је ступила на сцену 1879. у путујућем позоришту Ђорђа Пелеша, током његовог бављења у Сремској Митровици и у њему се задржала до пред крај 1881. Од тада до 1885, када се удала за глумца и редитеља Милоша Хаџи Динића, играла је у Српском народном позоришту у Новом Саду. Од 1886. до 1887. била је у дружини Ђуре Протића, али истовремено, на препоруку управника М. Шапчанина, гостује и у неколико улога у Народном позоришту у Београду. Пошто није примљена у стални ангажман у НП, постаје члан дружине свога мужа у којој игра до краја сезоне 1894. Потом је поново код. Ђ. Протића, те непуну сезону 1895/96. у Хрватском народном казалишту у Загребу и кратко у трупи Петра Зорића у Сарајеву. У СНП је од 1896. до 1904. Следи, по трећи пут, дружина Ђ. Протића у Сарајеву и Мостару, позоришно друштво „Драгош", те од септембра 1907. до јуна 1908. ансамбл осјечког ХНК. У Нови Сад се враћа септембра 1908. и, са прекидом у току I светског рата, у СНП (касније НП) игра до маја 1925. када је пензионисана. Улогом Мериме у Шантићевој *Хасанагиници* (СНП, 22. XI 1920) обележила је 40-годишњицу успешне уметничке каријере остварене у најразноврснијем глумачком репертоару. Улоге: Лебланова (Ш. Бирх-Пфајфер, *Добросрећница*), Ана Петровна (И. И. Мјасницки, *Двеста хиљада*), Катарина (Е. Еркман, А. Шатријан, *Јеврејин из Пољске*), Марта (Ф. Линкер, *Мајчин благослов*), Милена (Д. Илић, *Прибислав и Божана*), Грофица (И. Војновић, *Психе*), Нера (М. Глишић, *Подвала*) итд.
ЛИТЕРАТУРА: *СНП у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг – Н. Сад 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, II, Бг 2015.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Миланка
**ДИНИЋ, Миланка**, наивни сликар (Коларе код Јагодине, 15. IV 1938). Слика од 1971. Инспиришу је народне приче и легенде, па отуда змајеви, царски двори и измишљени онострани обреди на њеним сликама. Људске прилике, али и хибридна бића из маште шетају фантастичним, рајским вртовима. Колорит joj је интензиван и сиров, a oрнаментално-декоративни третман форми постиже тачкањем, линијама и волутама које стварају јединствени ритам на платну. Метаморфоза облика и несвакидашња хармонија флоралних, антропоморфних и зооморфних елемената чине својеврстан *horror vacui*, тј. страх од празног простора. Својом креативном маштом **Д.** је створила оригиналне параболе и приче о добру и злу. Оптичке ефекте постиже мозаиком бојених и треперавих пигмената. Фронталност у грађењу композиције, надреална тематика и оригинална хроматска игра главне су одлике њеног изражавања. Излагала је самостално и групно у земљи и иностранству, као и на значајним међународним изложбама тријенала у Братислави (Словачка) и бијенала у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, на којима је била и добитник награда за изложена дела (Гран-при Тринаестог бијенала).
ЛИТЕРАТУРА: М. Бошковић, М. Маширевић, *Самоуки ликовни уметници Србије*, Торино 1977; Н. Крстић, *Наивна уметност Србије*, Краг. 2003; *Наивна и маргинална уметност Србије*, Краг. 2007.
Нина Крстић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Милица Мица
**ДИНИЋ, Милица Мица**, глумица (Сремски Карловци, 28. VIII 1891 – Ниш, 1947). Као сироче, одрасла је у дому глумаца Софије и Јована Харитоновића. За глумицу је први пут ангажована у путујућој трупи Јована Харитоновића у Алексинцу (1909), потом је била члан трупа Љубомира Рајичића Чврге (1910/11), Петра Ћирића (од јула до децембра 1911), „Гундулића" (1912), Повлашћеног позоришта „Тоша Јовановић" (1912–1914, тј. Градског позоришта за јужне области у Битољу од 1914); Петра Христилића (1918/19), као и Народног позоришта у Скопљу (1919–1922), Српског народног позоришта у Новом Саду (с прекидима 1923–1933), Народног казалишта у Сплиту (1924/25), НП у Београду (1927), Повлашћеног путујућег позоришта Николе Динића, Станоја Душановића и Добривоја Раденковића (1933/34), Путујућег позоришта Николе Динића (1934/35) и НП Моравске бановине у Нишу (од 1935). На почетку каријере тумачила је улоге наивки и сентименталне ликове, а касније драмске и карактерне улоге: Пук (В. Шекспир, *Сан летње ноћи*); Наташа (М. Горки, *На дну*); Жофика и Агнеша (Ш. Лукачи, *Риђокоса*); Нури (А. Гимер, *У долини*); Марта (Е. Пајерон, *Миш*); Поте и Зона (С. Сремац, *Зона Замфирова*); Евица, Катица (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*, *Кир Јања*); Марица (Б. Нушић, *Сумњиво лице*); Босиљка (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*); Мара (М. Глишић, *Два цванцика*); Јања (П. П. Петровић, *Пљусак*); Анђелија (И. Војновић, *Смрт мајке Југовића*); Салче, Васка и Магда (Б. Станковић, *Коштана*); Смиља (Д. Николајевић, *Преко мртвих*); Љубица (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Алмаша (С. Ћоровић, *Он*). Иако је изгубила слух, наставила је да игра на завидном нивоу. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је у НП Моравске бановине у Нишу 8. IV 1938, као Тоанета у *Уображеном болеснику* Молијера. Одликована је Орденом Св. Саве V реда.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; З. Т. Јовановић, *Народно позориште краљ Александар I у Скопљу (1913–1941)*, I–II, Н. Сад 2005; П. Волк, *Преображење – Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Милош
**ДИНИЋ, Милош**, професор, директор, геолог (Крагујевац, 25. VII 1864 – Пожаревац, 6. VII 1921). Први разред гимназије завршио је у Крагујевцу, а остале разреде у Београду. Уписао је Природно-математички одсек Филозофског факултета (1882). Усавршавао је геологију и петрографију у Геолошком заводу Велике школе где је и положио завршни испит. Специјализовао се и у Паризу (1888). Предавао је у гимназији у Пожаревцу (1890). Био је професор Друге београдске гимназије (1891–1893, 1901–1905), директор Српске гимназије у Цариграду (1893–1901) и професор и директор гимназије у Пожаревцу (1905–1910). Пензионисан је 1914. Истакао се у организацији и руковођењу наставом у Српској гимназији у Цариграду која је радила у сложеним условима. Својом умешношћу и залагањем допринео је да се преброде све тешкоће, да се настава одвија без сметњи и квалитетно, а да српски школски интернат буде међу најбољима у граду. Окупио је квалификоване професоре који су школу уздигли на виши ниво. Био је и ванредни члан државног Просветног савета, утемељивач и активан члан Професорског друштва, добротвор Београдске трговачке омладине и један од учесника у оснивању Српског геолошког друштва. Писао је значајне радове из области геологије (*Sur quelques roches crystallophylliennes*, б. м. б. г.). Сарађивао је у *Геолошким аналима Балканског полуострва* (1890–1891) и *Наставнику* (1892).
ИЗВОР: Шематизам Србије, 1890–1899, 1905–1912, 1914.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 50-годишњице Београдске трговачке омладине 1880–1930*, Бг 1931; *Споменица Мушке гимназије у Крагујевцу 1833–1933*, Краг. 1934; *Споменица, 60-годишњица Српског геолошког друштва 1891–1951*, Бг 1951; А. Новаков, *Стубови српске просвете, Српске средње школе у Османском царству (1878–1912)*, Бг 2017.
Александра Новаков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Михаило
**ДИНИЋ, Михаило**, историчар, универзитетски професор (Лучица код Пожаревца, 10. IV 1899 – Београд, 12. V 1970). Гимназију и студије историје завршио је у избеглиштву у Француској (Монпеље), а докторску тезу „Mittelalterliches Syrmien" бранио је у Бечу (1928–1930). Радио је на Београдском Универзитету (1937–1957), а од 1940. као ванредни професор. Озбиљно је нарушио здравље у немачком заробљеништву током II светског рата. Био је дописни члан САНУ од 1948, а редовни од 1955. Опсежним архивским истраживањима, не само у Дубровнику, те пажљиво одабраним и свеобухватно обрађеним темама уз доследну примену устаљених критичких поступака и нових методолошких погледа средином прошлог века био је један од покретача новог таласа студија српског средњег века. Суверено познајући огромну архивску грађу и најновију литературу, аналитички је доносио поуздане оцене о сложеним историјским догађајима, појавама и дуготрајним процесима.
Многобројни успеси на објављивању грађе на латинском и италијанском (*Одлуке већа Дубровачке републике I–II*, Бг 1951–1964; књига Дубровачке ковнице, архивска грађа о робовима и патаренима, пословна књига Михаила Лукаревића, у: *Из дубровачког архива I–III*, Бг 1957–1967) трајно су благо историјске науке. Његови тематски разноврсни радови, макар били и скромног обима, не само да временом нису изгубили вредност него су темељ читавих истраживачких подручја, као што је владарска идеологија (*О крунисању Твртка за краља*, Бг 1932; *Душанова царска титула у очима савременика*, Бг 1951; *Српска владарска титула у време царства*, Бг 1958) или ратна техника (*Прилози за историју ватреног оружја у Дубровнику и суседним земљама*, Бг 1934). У студијама *За историју рударства у средњевековној Србији и Босни* I–II (Бг 1955–1962) приказао је развој Рудника, Новог Брда и Сребренице, али и читав низ пратећих тема: појаву и утицај рудара Саса, значај рударске технике и права, улогу занатства, трговине, царинског система, новчарства и др. („Српски новац у Срему почетком 14 века", *ГИДНС*, 1930, 3, 3, 7; „Да ли је Твртко II захтевао да му Дубровчани кују златнике?", *ПКЈИФ*, 1933, 13; „Дубровачка средњевековна караванска трговина", *ЈИЧ*, 1937, 3, 1–4; „Крстасти грошеви", *ЗРВИ*, 1952, 1).
Бавио се проблемима урбаног развитка и комуналног уређења (*Трг Дријева и околина*, Бг 1938; *Сребрник крај Сребрнице*, Бг 1934; *Грађа за историју Београда у средњем веку*, I–II, Бг 1951–1958; *Београд у средњем веку*, Бг 1954; *Трепча у средњем веку*, Бг 1967), као и опсежним историјско-географским истраживањима, увелико спровођеним по угледу на рад Константина Јиречека (*Средњовековни Срем*, Ср. Карловци 1931; *Земље херцега Светога Саве*, Бг 1940; *Област краља Драгутина после Дежева*, Бг 1951; *Западна Србија у средњем веку*, Бг 1953; *Област централне Србије у средњем веку*, Бг 1956; *Браничево у средњем веку*, По 1958; *Област Бранковића*, Бг 1960). Одлично је познавао друштвене слојеве (*Дубровчани као феудалци у Србији и Босни*, Бг 1959; *Сокалници*, Бг 1962; *Хумско-требињска властела*, Бг 1967) и установе Срба у средњем веку (*Државни сабор средњевековне Босне*, Бг 1955; „Власти за време Деспотовине", *ЗФФБ*, 1968, 10, 1). Културолошка компонента је такође заступљена у већини прилога (*Словенска служба на територији Дубровачке републике у средњем веку*, Бг 1934; *Три ћириловска писма из 1447. године*, Бг 1935). Непролазне вредности су прилози о Косовској бици (*Два савременика о боју на Косову*, Бг 1940; *Дукин преводилац о боју на Косову*, Бг 1964; „Хроника сен-дениског калуђера као извор за бојеве на Косову и на Ровинама", у: Р. Михаљчић (ред.), *Бој на Косову – старија и новија сазнања*, Бг 1992) и развоју народног усменог стваралаштва (*Ђорђе Сремац и наша народна епика*, Бг 1939). Суштинску важност је ипак давао политичкој прошлости. Научна јавност је брзо прихватила решења заснована, сада већ, и на домаћим, западним и византијским наративним изворима. Импозантност научног дела је боље сагледана након што је **Д.** ученик Сима Ћирковић објединио и поново објавио радове са географском и друштвеном тематиком (*Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; *Из српске историје средњега века*, Бг 2003).
ДЕЛА: *О Николи Алтомановићу*, Бг 1932; „О угарском ропству краља Уроша I", *ИЧ*, 1948, 1, 1–2; *Растислалићи...*, Бг 1953; *Однос између краља Милутина и Драгутина*, Бг 1955; *За хронологију Душанових освајања византиских градова*, Бг 1956; *Comes Constantinus*, Бг 1961; „Писмо краља Жигмунда бургундском војводи Филипу", *ЗМСДН*, 1956, 13–14; *Година рођења Стефана Лазаревића*.
ЛИТЕРАТУРА: В. Алексић, *Живот и дело академика Михаила Динића*, По–Ниш 2009.
Владимир Алексић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Никола
**ДИНИЋ, Никола**, редитељ, глумац, управник позоришта (Параћин, 12. ХII 1884 – Ниш, 8. Х 1945). На сцени је први пут заиграо у Крушевцу 1901. у позоришној дружини „Србадија" Д. Нишлића. Често је мењао позоришне трупе и за више од четрдесет година каријере био у ангажману Путујућег позоришта „Свети Сава" М. Стојковића (1901/02), „Слоге" Ј. Стојчевића (1903/04), „Синђелића" (1904), М. Марковића Ере, Ј. Харитоновића, Б. Цветковића (Београд, 1905/06), Љ. Рајичића Чврге (1907/08), П. Ћирића (1909–1911), „Гундулићa" (1912), Повлашћеног позоришта „Тоша Јовановић", под управом М. Лазића (1912–1914, тј. Градског позоришта за јужне области у Битољу од 1914). Током I светског рата играо је у Позоришту Југословенске дивизије на полуострву Халкидики, у Војничком позоришту „Тоша Јовановић" у Водену (данас Едеса) и Солуну (Солунско војничко позориште 22. пука). После рата био је члан Градског позоришта у Битољу (1918/19), Народног позоришта у Скопљу (1919–1922), НП у Београду (1922/23, 1926/27), Народног казалишта у Сплиту (1924/25), Српског народног позоришта у Новом Саду (глумац 1923–1933, редитељ 1925–1933. и управник 1927–1930), Повлашћеног путујућег позоришта Н. Динића, С. Душановића и Д. Раденковића (1933/34), Путујућег позоришта Н. Динића (1934/35) и НП Моравске бановине у Нишу (глумац и редитељ 1935–1941. и од априла до октобра 1945). За време II светског рата био је у београдском позоришту „Србозар" (1942–1944), а по ослобођењу неколико месеци у Јагодини, па у Нишу. Један је од најбољих српских глумаца између два светска рата. Одликовали су га реалистички стил глуме и природан говор. Једнако добар у комичним и карактерним улогама, нарочито се истицао у тумачењу психолошки сложених ликова. Био је Јаков (Д. Николајевић, *Преко мртвих*); Максим (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Јеротије, Јеврем, Јованча, Живота, Агатон (Б. Нушић, *Сумњиво лице*, *Народни посланик*, *Пут око света*, *Др*, *Ожалошћена породица*); Тартиф, Арган (Молијер, *Тартиф*, *Уображени болесник*); Бубнов (М. Горки, *На дну*); Градоначелник (Н. В. Гогољ, *Ревизор*); Фјодор Карамазов (Ф. М. Достојевски, *Браћа Карамазови*); Игњац Глембај (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*); Хаџи Замфир (С. Сремац, *Зона Замфирова*); Мита Крадић (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*); Митке (Б. Станковић, *Коштана*); Кир Јања (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*); Вуле Пупавац (М. Глишић, *Подвала*); Семјонович (М. Арцибашев, *Љубомора*). Важио је за веома способног, студиозног, уметнички амбициозног и маштовитог редитеља (М. Глишић, *Подвала*; Б. Станковић, *Коштана*; Б. Нушић, *Сумњиво лице*, *Народни посланик*, *Протекција*, *Покојник*; Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*; С. Сремац, *Зона Замфирова*; Д. Николајевић, *Преко мртвих*; Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*; И. О. Сремац, *Саћурица и шубара*). Имао је дара и за декоративно-техничку опрему сцене. Врло интелигентан, вредан, честит и огромне енергије, као управник био је цењен због добре организације и администрације, а посебно због доброг газдовања финансијама.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; З. Т. Јовановић, *Народно позориште „Краљ Александар I" у Скопљу (1913–1941)*, I–II, Н. Сад 2005; П. Волк, *Преображење – Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Танасије
**ДИНИЋ, Танасије**, пуковник, обавештајац, политичар (Ниш, 14. IV 1890 – Београд, 17. VII 1946). Нижу школу Војне академије завршио је у Београду 1912. Као командир вода и чете учествовао је у балканским ратовима и I светском рату. Потом је завршио Вишу школу Војне академије и службовао на различитим дужностима у трупи као командант батаљона, помоћник команданта пука, командант места и начелник штаба Косовске дивизијске области, Главном ђенералштабу и Министарству војске и морнарице. Војни изасланик у Тирани био је између 1925. и 1927. Као поверљиви човек краља Александра обављао је посебне обавештајне мисије у Аустрији, Албанији, Бугарској, Француској и Чехословачкој. У чин пуковника унапређен је 1930. Исте године пензионисан је на свој захтев. По пензионисању је повремено обављао специјалне обавештајне мисије и бавио се политиком. Изабран на листи Југословенске националне странке, народни посланик је био 1935–1938. Пред почетак II светског рата важио је за истакнутог германофила. У Априлском рату је реактивиран и постављен на дужност команданта 312. пешадијског пука Резервне војске. Заробљен је у Лесковцу, али је одмах ослобођен, добивши специјалну легитимацију немачког министарства иностраних послова. Од 1. V 1941. био је помоћник комесара министарства унутрашњих послова, а потом посебни повереник за персоналне послове. Од новембра 1942. је министар унутрашњих послова у влади генерала Милана Недића, а од новембра 1943. обављао дужност министра социјалне политике и народног здравља. Септембра 1944. повукао се у Немачку. Изручен је новим југословенским властима, које су га 15. VII 1946. осудиле на смрт. Одликован је Карађорђевом звездом с мачевима 4. реда и низом других домаћих одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату* *1939–1945*, Бг 1992; Б. Божовић, *Београд под комесарском управом*, Бг 1998; *Специјална полиција у Београду 1941–1944*, Бг 2003.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ, Хаџи Милош
**ДИНИЋ, Хаџи Милош**, глумац, редитељ (Београд, 14. IV 1861 – Београд, 27. IX 1941). Позоришну каријеру започео је у дружини Ђуре Протића у Горњим Карловцима (1880/81), у којој је био и 1894/95, те 1904–1906. Од јуна до новембра 1881. био је у трупи Фотија Иличића. У више наврата је у ангажману Српског народног позоришта у Новом Саду (1881–1885, 1886, 1896–1898, 1905, 1908, 1910–1931) и Народног позоришта у Београду (1885, 1886, 1887). И сам је водио путујућа позоришта с којима је наступао по Срему, Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији (1892–1894, 1900–1903). Био је управник и главни редитељ Градског позоришта у Шапцу (1906) и члан „Србадије", путујућег позоришта Димитрија Нишлића (1907). Наступао је у Хрватском земаљском казалишту у Загребу (1895/96), као члан оснивачке трупе Народног казалишта у Осијеку (1907/08) и у НП „Краљ Александар I" у Скопљу (1915). У току рата био је у интернацији у Јазберењу у Мађарској. Четрдесетогодишњицу уметничког рада прославио је на сцени СНП-а 1920. заједно са супругом Љубицом, рођеном Милић, а том приликом је тумачио лик Камуфлеа (Нитер и Дезарбр, *Шоља теја*). Био је један од најбољих глумаца СНП. С великим успехом је и режирао (В. Шекспир, *Хамлет*, *Отело*; Ј. С. Поповић, *Зла жена*; М. Глишић, *Подвала*; Б. Нушић, *Народни посланик*, *Сумњиво лице*; Н. В. Гогољ, *Женидба*, *Ревизор*; Б. Станковић, *Коштана*; Л. Костић, *Максим Црнојевић*; Ф. Молнар, *Ђаво* и др.), адаптирао књижевна дела за сценско извођење, бавио се позоришном управом, организацијом и педагогијом. Његова глума је била природна, одмерена, психолошки изнијансирана – дикција правилна, мимика и гестови „мајсторски" – по мишљењу рецензената, своју глуму је уздигао на виши уметнички ниво. Великог изражајног глумачког дијапазона, подједнако успешно је тумачио драмске, карактерне и комичне роле: Феб (Ш. Бирх Пфајфер, по В. Игоу, *Звонар Богородичине цркве*); Малволио, Полоније, Гобо (В. Шекспир, *Богојављенска ноћ*, *Хамлет*, *Млетачки трговац*); Журден (Молијер, *Грађанин племић*); Срета (Ј. С. Поповић, *Зла жена*); Дужд (Л. Костић, *Максим Црнојевић*); Јеротије, Јованча, Јеврем, Тома (Б. Нушић, *Сумњиво лице*, *Пут око света*, *Народни посланик*, *Свет*); Маринко (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Хаџи Замфир (С. Сремац, *Зона Замфирова*); Ђаво (Ф. Молнар, *Ђаво*) и др. Носилац је више ордена, међу којима и Белог орла V реда (1921).
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1868–1919*, II, Н. Сад 1954; *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; З. Т. Јовановић, *Народно позориште „Краљ Александар I" у Скопљу (1913–1941)*, I–II, Н. Сад 2005.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ КНЕЖЕВИЋ, Душанка
**ДИНИЋ КНЕЖЕВИЋ, Душанка**, историчар, универзитетски професор (Доња Речица код Прокупља, 30. XI 1935 – Нови Сад, 2. IV 2005). На Групи за историју Филозофског факултета у Београду дипломирала 1958. По завршетку студија уписала се на магистарске студије у првој генерацији постдипломаца под руководством професора Симе Ћирковића. Магистарске студије је завршила 1960. радовима „Утицај куге 1348. године на привреду Дубровника" и „Српска деспотовина и Турци од пада Цариграда до опсаде Београда (1453 – 1456)". Те године је изабрана за асистента на ФФ у Новом Саду на предмету Национална историја средњег века. Докторску дисертацију „Положај жена у Дубровнику и Србији у XIII и XIV веку" одбранила је на ФФ у Београду 1965. Током каријере која је у потпуности била везана за ФФ у Новом Саду бирана је у сва наставна звања од асистента до редовног професора (1979) а једно време је била и шеф Катедре за историју (1979–1986). Већину својих научних истраживања спроводила је у Хисторијском архиву Дубровника. На грађи овог архива настали су и њени најзначајнији радови: *Положај жена у Дубровнику у XIII и XIV веку* (Бг 1974); *Тканине у привреди средњовековног Дубровника* (Бг 1982); *Дубровник и Угарска у средњем веку* (Н. Сад 1986); *Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубровник током средњег века* (Н. Сад 1995). Велик број радова посветила је и привредној историји Дубровника и словенских земаља у залеђу. Један део свог научног опуса посветила је и проучавању историје Срба у Угарској, а међу радовима из ове области најзначајнији је рад „Сремски Бранковићи" (*Истраживања*, 1975, 4), у којем је разрешила низ нејасних питања везаних за њихову прошлост. Била је дугогодишњи члан Редакције часописа *Истраживања*.
ДЕЛА: Библиографија, у: *Истраживања*, 2005, 16.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Лемајић, „Проф. др Душанка Динић Кнежевић", *Истраживања*, 2005, 16.
Ненад Лемајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНИЋ СКОЧАЈИЋ, Стана
**ДИНИЋ СКОЧАЈИЋ, Стана**, песник, прозни писац (Струмица, Македонија, 20. Х 1951). Вишу педагошку школу – Српскохрватски језик и југословенска књижевност, завршила у Нишу 1973. У Београду је студирала Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету. Радила на радију и на телевизији. У Дому културе у Нишу запослила се 1989, као уредница књижевног програма, а од 1999, када Дом културе прераста у Нишки културни центар, **Д.** наставља да ради на истом послу у новој установи. Са З. Пешићем Сигмом покренула је часопис за уметничку критику *Нишки аналитичар* (1996–1998). Била је уметнички директор Књижевне колоније „Сићево", аутор је пројекта *Дани Стевана Сремца* и покретач Награде *Стеван Сремац*. У часопису *Градина* уређивала је прозу. Песник је широког опсега интересовања, који се креће од дневних вести до егзистенцијалистичких тема. Иако често елиптичног израза, песме јој одликују нарација и дескрипција (*Влажни цвил*, Бг 2008; *И поведи ме тамо*, Кв 2010; *Биће снега*, Н. Сад 2017). У приповеткама и роману *Страшне страсне везе* (Бг 2002) њени јунаци често балансирају између фикције, у којој бораве настојећи да се остваре као писци, и стварности, од које настоје да побегну. Песме и приче **Д.** заступљене су у многим антологијама (нпр. *Cat Painters: An Anthology of Serbian Poetry*, New Orleans 2016). Добитница је награде „Милица Стојадиновић Српкиња" за књигу песама *Теглице за бубице* (Вш 2015), те награде „Славиша Николин Живковић" Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша (2018) за приповетке у рукопису *И нека ми после неко каже* (Ниш 2018).
ДЕЛА: поезија: *Ушивање сенке*, Ниш 1996; *Мрежа*, Ниш 1998; *Ноћ у голом врту*, Бг 2006; приче: *Гладна тама*, Бг 1996; *Мртви смо озбиљни*, Бг 2001; *Ту си, птичице*, Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: С. Илић, „Дневник увреда 1999–2000 године: С. Динић Скочајић, *Мртви смо озбиљни*", *ЛМС*, 2002, 470, 3; Д. В. Тодоресков, „Приправност емоција", у: С. Динић Скочајић, *Биће снега*, Н. Сад 2017; „Књижевни портрет: Стана Динић Скочајић", *Градина*, 2017, 76–77.
Драгана В. Тодоресков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНУЛОВИЋ, Душан
**ДИНУЛОВИЋ, Душан**, лекар, гинеколог, универзитетски професор (Градсковo код Зајечара, 30. XI 1929 – Београд, 2. XII 2003). Дипломирао 1955. на Медицинском факултету у Београду, а потом завршио Школу резервних официра. Стажирао на клиникама Мед. ф., а затим се запослио у Седмом дому здравља у Београду. Године 1958. примљен је на Гинеколошко-акушерску клинику Мед. ф., а специјалистички испит положио 1962. Октобра 1962. је као члан медицинске екипе упућен у Алжир, а већ новембра 1962. изабран је за асистента на Мед. ф., у главном граду Алжира. Године 1963. вратио се на место гинеколога-акушера Гинеколошко-акушерске клинике, у којој је радио као лекар специјалиста и дугогодишњи начелник Одељења за лечење стерилитета (1976–1995). У звање асистента на Мед. ф. у Београду изабран је 1965. Исте године је магистрирао и био хабилитован. Докторирао је темом „Ендокринолошки и терапијски аспект идиопатске инфертилности код мушкарца" 1976, а у звање редовног професора изабран је 1988. Био је више пута на усавршавањима у познатим иностраним клиникама. Као стипендиста СИВ провео је шест месеци на Гинеколошкој клиници „Broca" у Паризу, затим у Лондону и Бристолу, а током 1973. у САД. Године 1976. као гостујући професор провео је три месеца на факултету „Chаpel Hill" (САД), а 1979. четири месеца се усавршавао у Паризу из области микрохирургије репродуктивног система. Радећи на пројекту „Исход оперативних корекција на репродуктивном систему и вантелесне оплодње", током 1986, 1989. и 1990. провео је по месец дана у Паризу, Лондону и Бристолу. Био је шеф Катедре за гинекологију и акушерство Мед. ф. у Београду. Бавио се целокупном гинеколошком патологијом и акушерством, али је посебно интересовање показао за брачни стерилитет. Један је од зачетника вантелесне оплодње и ембрио трансфера у нашој земљи. Увео је технику лапароскопске експлорације мале карлице, а потом и аспирацију јајних ћелија. Дуготрајним радом у области репаративне микрохирургије репродуктивног система допринео је развоју ове дисциплине код нас. Био је сарадник француске медицинске енциклопедије Larousse, коаутор у уџбенику *Породитељство* (Зг 1990) и књизи *Медицинска сексологија* (Бг–Зг 1988), главни уредник уџбеника *Опстетриција* (Бг 1996), аутор уџбеника *Савремена гинекологија* (Бг 2006), сарадник у монографији *Partnerschaft und Sexualität im Alter* (Darmstadt 1991), као и у више других уџбеника и публикација. Од 1996. је редовни члан МА СЛД, члан Удружења гинеколога и опстетричара Југославије (УГОЈ), Светског удружења гинеколога и опстетричара, Интернационалног удружења за фертилитет и стерилитет (IFFS), Европског удружења за хуману репродукцију (ESHRE), председник Југословенске секције за стерилитет и фертилитет, члан Председништва Приватне лекарске коморе Србије, члан Научног друштва Србије и др.
ЛИТЕРАТУРА: *Академија медицинских наука СЛД. Биографије чланова. Суплемент II*, Бг 2001; Т. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНУЛОВИЋ, Иван
**ДИНУЛОВИЋ, Иван**, глумац, оперски певач (Београд, 20. V 1884 – Београд, 5. V 1954). Образовање стиче у породици као син познатог глумца Светислава Динуловића. Опредељује се за опере и оперете у којима је цењен због пријатног и звучног гласа, баритона лепих тонских прелива и изражајног обима. У Народном позоришту у Београду био је ангажован 1900–1910, када је најпре прешао у Оперу на Булевару Жарка Савића, а од 1911. у Српско народно позориште у Новом Саду. Током I светског рата као војник прелази Албанију. Између два светска рата у два наврата напушта позориште (1919–1924, 1926–1929) и ради као чиновник Речног бродарства у Београду, али и игра у ансамблима Слободног позоришта В. Туринског (1925/26), Београдске оперете Р. Веснића и Ј. Србуља (1929–1931), те путујуће трупе Љубомира Рајчића Чврге и Николе Јоксимовића (1931–1941).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Н. Сад 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНУЛОВИЋ, Предраг
**ДИНУЛОВИЋ, Предраг**, редитељ (Нови Сад, 23. XII 1917 – Београд, 4. VIII 1991). Потиче из чувене глумачке породице (отац Радивоје, мајка Слава, сестре Дана, Деса и Мила), те му је живот од почетка био усмерен на путујућа позоришта. По дипломирању у Драмском студију на Музичкој академији био је мобилисан, а онда је допао у немачко ропство. Редитељско искуство стиче у непрофесионалним условима, у заробљеничком логору Баркенбрику, потом у Хамерштајну, где је у договору с Французима, чије је позориште било развијено, уступљена сцена на којој је изводио скечеве и рецитације. После рата започиње професионалну каријеру у Народном позоришту у Нишу (1945–1949). Уместо стручног усавршавања с Миром Ступицом у СССР-у (1946/47), одлази на војну вежбу у Валандово где добија награду Републике Србије за редитељски рад. Током сезоне 1949/50. прелази у НП у Београду. Kao управник Београдског драмског позоришта (1950–1962) постиже велик успех у пласирању тог позоришта у Југославији. Био је управник и редитељ НП Босанске Крајине у Бањалуци (1968–1974), а богат позоришни рад заокружује радом у НП у Београду (1974–1979). Залаже се за светски репертоар, посебно америчке модерне драме (Т. Вилијамс, А. Милер и сл.). Значајно је допринео у области драмске режије (преко 200 представа) и позоришне анимације (управник, директор драме) у послератном развоју српског позоришта. Значајније режије: Р. Плаовић, М. Ђоковић, *Вода са планине* (1946); Н. Гогољ, *Ревизор* (1946); А. Н. Островски, *Шума* (1948); М. Горки, *Малограђани* (1948); Ђ. Јакшић, *Станоје Главаш* (1948); А. П. Чехов, *Механа на главном друму*, *Медвед* и *Просидба* (1950); Б. Нушић, *Ожалошћена породица* (1949); К. Трифковић, *Честитам* (1949); Б. Брехт, *Мати* (1975); Ж. Ануј, *Руке Жане Марије* (*Пећина*) (1976); Џ. Б. Пристли, *Инспектор је дошао* (1950), *Опасна окука* (1952); А. Милер, *Смрт трговачког путника* (1951), *Лов на вештице* (1955); Ф. Молнар, *Легенда о љиљану* (*Лилиом*) (1952); В. Шекспир, *Укроћена горопад* (1954); Б. Шо, *Пигмалион* (1956); К. Одетс, *Велики нож* (1957); В. Вишњевски, *Оптимистичка трагедија* (1957); Ж. Ж. Серафим, *Сви свеци на гробљу* (1962); М. Крлежа, *Вучјак* (1963), *У логору* (1964) и др.
ЛИТЕРАТУРА: В. Црвенчанин, *Динуловићи*, Бг 1997; Ф. Пашић, *Београдско драмско позориште 1947–2007*, Бг 2007; П. Волк, *Преображење: Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007*, Бг 2009.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНУЛОВИЋ, Радивоје
**ДИНУЛОВИЋ, Радивоје**, глумац, редитељ (Београд, 1. VIII 1879 – Врњачка Бања, 3. VII 1941). По рођењу Рудолф Бенедикт, пореклом Јеврејин, син гравера на двору краља Милана Обреновића. Отац га је послао у Швајцарску да учи трговину, а он је прешао у Немачку у позориште М. Рајнхарта. Како га се отац одрекао, по повратку га је посинио и покрстио Светислав Динуловић. Био је помоћни сценариста у Народном позоришту (1897–1900), члан путујућих позоришних дружина Ђ. С. Протића (1900/01) и П. Ћирића (1901–1907), те казалишта у Осијеку (1907–1912) и Дубровнику (1913/14). Од 1914. до 1916. био је у интернацији у Нежидеру. Са Н. Хајдушковићем је од 1917. до 1919. водио добро организовано путујуће друштво, које постаје Босанско-херцеговачко позориште, а потом представља језгро НП основаног у Сарајеву 1920. У њему је био редитељ, административни секретар и технички шеф. Један је од оснивача Градског позоришта у Суботици (1922) и Градског позоришта у Битољу (крајем 1923), у којем до 1926. обавља дужност артистичког шефа и главног редитеља. У Градском позоришту у Лесковцу је 1926–1928, а у Битољ се враћа 1929. када ступа у трупу Р. Матијевића Матека која делује као Градско позориште. Марта 1930. је међу првим члановима новооснованог ансамбла НП Моравске бановине у Нишу. Пред одлазак у пензију, 12. II 1935, премијерним извођењем *Покошеног поља* Б. Ћосића у драматизацији и режији слављеника, обележена је четрдесетогодишњица Славке и **Д**. Реактивиран је као редитељ Градског позоришта у Крагујевцу (1935/36), а и по повратку у Ниш повремено је режирао. Други светски рат и окупација затекли су га у Врњачкој Бањи, где је извршио самоубиство. Стручна јавност је препознавала његову креативност и сигурно осећање за сцену, те истраживачку радозналост и темељно обрађивање драмског текста. **Д.** је велику пажњу посвећивао декоративно-техничкој и костимографској опреми представе. Посебну наклоност имао је према драмском оживљавању прозних текстова, о чему сведоче драматизације дела *Нечиста крв* и *Врела крв* Б. Станковића; *Ибиш-ага*, *Поп Ћира и поп Спира* и *Зона* *Замфирова* С. Сремца; *Краљевић Марко по други пут међу* *Србима* Р. Домановића; *Хаџи Диша* Д. Илића; *Покошено поље* Б. Ћосића; *Пауци* И. Ћипика; *На* *западу ништа ново* Е. М. Ремарка; *Капинера* Ф. Бертинија; *Ана Карењина* Л. Толстоја. Ниједно од његових 17 познатих драмских дела није штампано, а у Музеју позоришне уметности Србије у Београду налазе се рукописи дела *Маневар*, *Паланачки каламбур* (*Глас народа*), *Васкрсење* (по роману Л. Н. Толстоја) и *Јеврејка* (прерада Скрибове драме).
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Фазловски, „Градско позориште, прво професионално позориште у Лесковцу", *Споменица тридесетогодишњице позоришног живота у Лесковцу*, Лесковац 1956; Ј. Лешић, „Динуловић Радивој", у: *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Дунавске бановине*, Н. Сад 1996; В. Црвенчанин, *Динуловићи*, Бг 1997.
Зоран Т. Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНУЛОВИЋ, Светислав
**ДИНУЛОВИЋ, Светислав**, глумац, редитељ (Београд, 7. VIII 1855 – Земун, 6. V 1923). На позорницу je ступио 1871. у путујућем позоришту Ф. Иличића у Старим Бановцима. Од 1872. био је члан путујућих позоришних дружина Л. Поповића (1872–1874) и Ђ. Пелеша (1874/75), а потом СНП у Новом Саду (1876) и Хрватског земаљског казалишта у Загребу (1877). Од 1878. до 1880. је ангажован у НП у Београду. После двогодишњег вођења своје путујуће дружине, 1882. се враћа у НП и ту остаје до пензионисања 1910. Режирао је од 1889, а за редитеља је званично постављен 1896. Улогом Валентина у *Распикући* Ф. Рајмунда, којом је и започео глумачку каријеру, прославио је 4. X 1896. 25-годишњицу глумачког рада. Тим поводом капелник Бродил компоновао је *Динуловићев марш*. Играјући Срећка у комаду *Сељак као милионер* истог аутора, обележио је 11. X 1910. и 40-годишњицу играња на сцени. Током I светског рата живео је као избеглица у Румунији и Русији. После рата вратио се у Београд и, већ изморен и болестан, повремено играо у НП. На сцену је последњи пут изашао новембра 1919. као Саво Савић у Нушићевој *Протекцији*. Био је најомиљенији београдски комичар краја XIX и прве деценије XX в. Делујући на сцени спонтано и истинито, створио је богату галерију ликова: Срета, Мита (Ј. Ст. Поповић, *Зла жена*, *Лажа и паралажа*), Вуле Пупавац, Мића (М. Ђ. Глишић *Подвала*, *Два цванцика*), Градоначелник (Н. Гогољ, *Ревизор*), Фигаро (Бомарше, *Севиљски берберин*), Целестин (А. Мејак, *Мамзел Нитуш*). У своје најомиљеније улоге убрајао је Вилијема у *Женском рају* К. де Монтепена и Е. Шарлијеа, Максима у *Ђиду* Ј. Веселиновића и Адама у оперети *Птичар* К. Целера. Лако је успостављао везу с публиком и суверено владао њом. Његова остварења уграђена су у класичну традицију нашег позоришта, а спектар његових комичних типова осцилира од шеретлука дворске луде до типа рођене будале, у растегљивој скали од наивног до циничног. Одликован je Орденом Св. Саве V и IV степена.
ЛИТЕРАТУРА: „Светислав Динуловић (Биографија)", *Поменик о тридесетогодишњици Краљевског српског народног позоришта, 1896–1899*, Бг 1899; А., „Светислав Динуловић", *Трибуна*, 1923; Д. Т. Петровић, „Светислав Динуловић, некролог", *Глума*, 1923, 8; М. Грол, *Из позоришта предратне Србије*, Бг 1952; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; В. Црвенчанин, *Динуловићи*, Бг 1997.
Зоран Т. Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНУЛОВИЋ (Марковић), Славка Слава
**ДИНУЛОВИЋ (Марковић), Славка Слава**, глумица (Окучани, Хрватска, 13. VI 1879 – Качарево код Панчева, 24. XII 1950). Супруга прво Јована Јаноша Марковића, управника путујућих позоришта, а потом Радивоја Динуловића, управника и редитеља. Деца из првог брака су Даница Дана Марковић и Деса Марковић Петковић, такође глумице, а из другог Предраг Динуловић, редитељ. Завршила је као сироче два разреда Више девојачке школе у Вараждину. Први пут је ступила на сцену 1896. у трупи Ђуре Протића у Новој Градишки, а затим је играла у путујућим дружинама Михаила Пешића и Петра Ћирића. Од 1901, када наступа у комаду *Чича Томина колиба* Т. Мегерле, игра у Народном позоришту у Београду; 1913/14. је у Далматинском покрајинском позоришту у Дубровнику; 1915/16. у Народном казалишту у Вараждину; 1917–1919. у трупи Николе Хајдушковића и Радивоја Динуловића у Старој Пазови; 1920–1923. била је члан првог ансамбла сарајевског НП; 1923/24. у драмском и оперетском сектору позоришта у Суботици; 1925–1929. у Градском позоришту у Битољу; а 1929–1935. стални члан НП у Нишу где је 1935. прославила 40-годишњицу уметничког рада. Одликована је Oрденом Св. Саве IV степена. У почетку је тумачила младе жене и девојке, а затим запажено драмске и карактерне улоге реалистички одмерено и природно. Значајниje улоге: Лујза (Молијер, *Уображени болесник*), Марта (Ж. Екар, *Папа Лебонар*), Г-ђа Дулска (Г. Запољска, *Морал гђе Дулске*), Сара (J. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Ташана (Б. Станковић, *Ташана*).
ЛИТЕРАТУРА: *Народно позориште у Сарајеву*, Сар. 1971; *100 година казалишта у Вараждину*, Вараждин 1973; Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1918–1944", *Театрон*, 1981, 30–32; Д. Животић, *Моје успомене*, Бг – Н. Сад 1992; *Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године*, Бг – Н. Сад 1993; В. Црвенчанин, *Динуловићи*, Бг 1997; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; *Преображење, Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, IV, Бг 2017.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНУЛОВИЋ ВЕЛИЧКОВИЋ (Микић), Мила
**ДИНУЛОВИЋ ВЕЛИЧКОВИЋ (Микић), Мила**, глумица (Београд, 25. XI 1910 – Добра код Голупца, крај 1943). Једна од најдаровитијих глумица, дебитује као дете уз Славу, глумицу, и Радивоја, редитеља, са којима, након ниже гимназије, од 1921. наступа у Народном позоришту у Сарајеву, потом у Суботици и Битољу (1925–1930). Самосталну глумачку каријеру гради на сценама у Нишу (1930–1933), Новом Саду (1934/35), Скопљу (1935/36. и крајем 1937), Сарајеву (1938/39) и Београду (Уметничко позориште 1939/40, НП 1940/41). Од почетка каријере красе је природност, непосредност, топлина и љупкост, те је у улогама сентименталних наивки разноврсна и уметнички ефектна. Касније гради улоге сложеним и дубоким психолошким анализама, оштром интелигенцијом, изражајном осећајношћу, искреним проживљавањем и преображавањем, обогаћује их шармом и женственошћу. Била је Јулија, Офелија, Пук (В. Шекспир, *Ромео и Јулија*, *Хамлет*, *Сан летње ноћи*), Сузана (П. О. К. де Бомарше, *Фигарова женидба*), Давид, Мери (Ч. Дикенс, *Давид Коперфилд*, *Цврчак на огњишту*), Марија Павловна (по Л. Толстоју, *Васкрсење*), Маргарита (Ф. Молнар, *Велика љубав*), Рокси (Б. Конерс, *Рокси*), Скамполо (Д. Никодеми, *Скамполо*), Бираги (А. Фракароли, *Мала Бираги*), Кики (А. Пикар, *Кики*), Пег (Х. Манерс, *Пег, срце моје*), Ана (С. Ервин, *Антоније и Ана*), Елиза (Б. Шо, *Пигмалион*), Петруњела (М. Држић, *Дундо* Мароје), Мања, Љуба (В. Шкваркин, *Туђе дете*, *Ноћна смотра*), Софија, Дара (Б. Нушић, *Ујеж*, *Госпођа министарка*), Мејра, Емина (С. Ћоровић, *Адембег*, *Зулумћар*), Александра (Б. Ћосић, М. Димић, *Силе*), Стела (С. Мом, *Свети пламен*), Жералдина (Х. Јарај, *Зар Жералдина није анђео*), Аница (И. Војновић, *Еквиноцио*), Марта (В. Велмар Јанковић, *Грађанска комедија*) и др. Сврстава се међу најбоље младе глумице између два светска рата. Почетком окупације са супругом Милорадом Величковићем прикључује се партизанима и обоје страдају.
ЛИТЕРАТУРА: *СНП у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; Група аутора, *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, „Нишко позориште 1887–1915", *Театрон*, 1981, 30/1/2; З. Т. Јовановић, *Народно позориште Дунавске бановине*, Бг – Н. Сад 1996; В. Црвенчанин, *Динуловићи*, Бг 1997.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИНЧИЋ МЕНЕГЕЛО, Франо
**ДИНЧИЋ МЕНЕГЕЛО, Франо**, вајар, примењени уметник (Котор, 28. II 1900 – Београд, 17. I 1986). Стручно школовање започео је у Сплиту, где је до 1916. учио у Обртној умјетничкој школи, код вајара С. Перуција, а до 1918. похађао је и Трговачку академију. Након тога студирао је вајарство на Академији ликовних уметности у Прагу (1918–1922), на специјалном одсеку за медаљерство (проф. О. Шпаниел), одакле прелази у Берлин на Високу школу за лепе уметности (1923/24). После кратког боравка у Сплиту бавио се педагошким радом у Сомбору (1925–1927) и Београду (1927–1929). Студијски је боравио у Паризу. Од 1930. био је самостални уметник у Београду. Од 1922. до 1984. приредио је осам самосталних изложби у Сплиту, Новом Саду, Шибенику и Београду. Почев од 1919, када је излагао са Друштвом хрватских уметника „Медулић" у Сплиту, учествовао је на седамдесетак колективних изложби. Бавио се и примењеном уметношћу. Творац је идејних решења за ковани новац државног издања 1938. од 10, 20 и 50 динара, као и за исте апоене у послератном периоду, емисија 1955. Главни део његовог вајарског опуса чине медаље и плакете, које је радио по строгим правилима вештине, инспирисан ренесансном и барокном уметношћу. Вајао је махом портрете у маниру стилизованог реализма, са фокусом на карактеролошким цртама приказаних личности. Чест мотив, посебно у оквиру пуне пластике, биле су социјалне теме. У неким радовима фигуре су готички издужене, готово сведене на динамичну линеарну арабеску, а у композицијама експресивног набоја каткад на ивици апстракције. Добитник је више награда на конкурсима за споменике изведене 20-их и 30-их година у Бачкој Тополи, Зајечару, Јагодини, Прокупљу, Шапцу и Прагу.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Тодоровић, „Медаљерски рад Франа Менегела Динчића", *Нумизматичке вијести*, 1964, 21; *Југословенска скулптура 1870–1950*, Бг 1975; Н. Тодоровић, „Медаљерски опус Франа Менегела Динчића", *Нумизматичке вијести*, 1981, 35; В. Војиновић, *Франо Менегело Динчић*, Бг 1988.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЊА
**ДИЊА** (*Cucumis melo*), једногодишња повртарска биљка из фамилије Cucurbitace. Врста *Cucumis melo* L. има седам варијетета (*agrestis*, *cantalupensis*, *inodorus*, *flehuosus*, *conomon*, *chito* и *momordica*). Варијетети у оквиру врсте *C. melo* се међу собом лако укрштају, што доводи до појаве велике разноликости која се огледа у физичким особинама и укусу плода. Економски два најзначајнија варијетета у Европи су *cantalupensis* и *inodorus*. **Д.** варијетета *cantalupensis* (канталупе) имају ситне плодове са мрежастом кором. Плодови су обли или режњевити. Месо им је сочно, слатко и миришљаво, беле или наранџасте боје. Најраширенија два типа у оквиру овог варијетета су галија и ананас. Плодови варијетета *inodorus* су крупни, са дебелом, глатком или брадавичастом кором. Слабоароматичног су укуса, дуго се могу чувати и због тога се још називају и зимске **д**. Медна роса и касаба су најпознатији типови у оквиру овог варијетета.
**Д.** потиче из два центра порекла: азијског и афричког. У првом, прецизније индијском, формирана је група источноазијских **д.**, које су раширене пре свега у Индији, Кини, Кореји и Јапану. То су полукултурне форме. Из другог центра порекла потичу све културне форме **д**. Данас се **д**. успешно гаји у многим земљама света, екваторијалног и умереног климатског појаса, на укупној површини око 1,3 милиона ха. Преко Мале Азије и Балканског полуострва **д.** је пренета у Европу, где се тренутно гаји на око 100.000 ха, а као највећи произвођачи истичу се: Италија, Шпанија, Украјина и Француска.
Србија има одличне климатске и земљишне услове за производњу квалитетних плодова **д**. Захваљујући томе потражња таквих плодова је све израженија, а површине на којима се гаји **д**. у Србији повећавају се из године у годину, да би крајем друге деценије ХХI в. износиле око 3.000 ха. Доминантно се производи у Срему, Бачкој, Мачви, Неготинској Крајини, Поморављу и јужној Србији. Просечан принос **д.** у свету је око 23 т/ха, док је просечан принос у Европи око 18 т/ха. На нивоу европског приноса је и принос **д.** у Србији.
**Д.** је производна врста од које се у исхрани користе плодови. Зрели плодови представљају посластицу освежавајућег, ароматичног и пријатног укуса. Плодови се на различите начине прерађују (у џемове, слатко, алкохол, туршију). Садрже од 7 до 17% суве материје. Највећи проценат суве материје чине шећери (доминантно сахароза). По садржају, у зрелом плоду **д**. налазе се још и пектини, целулоза, скроб, протеини, органске киселине, витамини, минералне материје и каротин. Семе садржи висок проценат уља (преко 23%), азотних материја и фитина.
Код нас се **д**. најчешће гаји са лубеницом, а ове две врсте заједно називамо бостан. Гаји се велик број сорти и одомаћених популација **д**. Изражен је генетички полиморфизам, што за последицу има постојање великог броја морфолошки и генетички разноликих популација. Доминантне су популације које се одликују мрежасто испуцалом површином плода, налик на церову кору (дрво цер). Њихови плодови су средње крупни до крупни, најчешће издуженог облика, са режњевима. Овакве популације **д**. у народу се називају „цероваче". Од селекционисаних **д**. на нашим пољима доминантне су оне у типу ананас (вар. *канталупе*). На листи признатих сорти пољопривредног биља Републике Србије налази се домаћа сорта сезам, и три одомаћене сорте: ананас, десертна и медна роса. Ове сорте су селекционисане на Институту за повртарство из Смедеревске Паланке и Институту за ратарство и повртарство из Новог Сада.
ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, *Повртарство*, Бг 1984; Б. Лазић, М. Ђуровка, В. Марковић, *Повртарство*, Н. Сад 1998; И. Ђиновић, *Свет поврћа*, Велика Плана 2007.
Ђорђе Моравчевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЊАШКИ, Ксенија
**ДИЊАШКИ, Ксенија**, балетски педагог (Србобран, 15. VI 1944). Завршила гимназију и Балетски одсек Државне позоришне школе у Новом Саду (1963, класа М. Дебељак). Као добитник стипендије за балетске педагоге, усавршавала се у школи „А. Ј. Ваганова" у Лењинграду (Петроград), у класи балетских педагога И. П. Меј и Е. В. Ширипина (1973/74). Од 1963. до одласка у пензију 1996. била је наставник за класичан балет у Балетској школи у Новом Саду. Предавала је и историју игре и методику класичног балета, а била је и уметнички руководилац Балетске школе (1976–1980). Извела је осам генерација ученика, ангажованих већином у Српском народном позоришту, али и у иностранству. Обједињујући таленат и способност ученика са знањем и умећем већ зрелог и искусног наставника, те негујући дисциплинован однос према раду, скренула је на себе пажњу резултатима оствареним у формирању мушких играча. Њени многобројни ученици, међу којима је и Златко Панић који се као врстан играч афирмисао и ван земље, освајали су највише награде на такмичењима балетских школа у земљи, а Александар Антонијевић, као ученик запажен на међународном такмичењу у Варни (Бугарска), стекао је међународну афирмацију као првак Балета у Торонту (Канада). Била је сарадник ТВ Нови Сад за емисије о балету, аутор прилога у листу *Позориште* СНП-а, а од 1977. неко време и одговорни уредник новосадске редакције часописа за уметничку игру *Orchestra*. Добитница је Признања Балетске школе у Новом Саду за педагошки и стручан рад (1978, 1988), као и Признања и Дипломе V Југословенског балетског такмичења у Новом Саду за успех у раду са млађим кадровима (1991).
ЛИТEРАТУРА: *Балет: првих педесет година (1950–2003)*, Н. Сад 2004; С. Савић (прир.), *55 година Балетске школе у Новом Саду*, Н. Сад 2004
Љиљана Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЊИЧИЋИ
**ДИЊИЧИЋИ**, властеоска породица у средњовековној босанској држави. Презиме потиче од жупана Дињице, који се први пут помиње као сведок „од Подриња" у повељи краља Твртка I из 1378. Под Подрињем се подразумевала историјска област у широј околини Сребренице. Жупан Дињица је у браку са Каталеном имао четворицу синова: Драгишу, Ковача, Владислава и Павла. **Д.** су били вазали усорског војводе Вукмира и кнеза Вукашина Златоносовића до њиховог „расапа" 1430. Феудална област Златоносовића се протезала од Сребренице до Зворника и до долине Спрече. Након што је херцег Хрвоја заузео Сребреницу, Драгиша је с херцеговим људима 1405. пресрео дубровачке курире и посланика војводе Сандаља Хранића, који је подржавао свргнутог краља Остоју (1398–1404, 1409–1418). Деценију касније, жупан Драгиша је, уз краља Остоју, означен као главни кривац у убиству војводе Павла Раденовића, чије територије су планирали да поделе. Сениор Дињичића, војвода Вукмир, требало је да добије град и рудник Олово, али због продора османске војске до поделе поседа није дошло. Жупан Драгиша се потом јавља као сведок у повељама краља Стефана Твртка II из 1420. У покушају босанског краља да 1425. освоји Сребреницу од деспота Стефана Лазаревића, дубровачки извори су забележили да су **Д.** спалили подграђе овог града и тиме нанели велику материјалну штету дубровачким трговцима. Сачувани извори знају само за једног Драгишиног сина, Покрајца Драгишића. Павле Дињичић 1424. и Твртко Ковачевић 1439. су имали седиште у Јадру, на простору будуће Нове Касабе. Ковач **Д.** се најпре јавља с титулом кнеза (1399), а затим војводе (1418), и његови потомци носе патронимик Ковачевићи. Војвода Петар је био вазал деспота Ђурђа Бранковића, који је од 1433. господарио читавим појасом Подриња, од Сребренице до Теочака. У име свог сениора, Петар Ковачевић је 1443. преотео Сребреницу од Турака, да би у јесен придружио свој одред деспотовој војсци у Дугој војни. Петар је, међутим, признао власт босанског краља Стефана Томашевића (1443–1461) и починио „неверу" према деспоту Ђурђу, што је био разлог да маја 1455. страда од руке деспотовог војводе Дмитра Радојевића. За војводу Твртка Ковачевића извори наводе да је погинуо у мају 1463, у првом нападу османске војске која је освојила средњовековно босанско краљевство. Ипак, други чланови ове породице помињу се као хришћани-спахије у првим османским дефтерима, док се „закон војводе Ковача" везује за рудник Сребреницу. „Земља Ковачевића" је организована у нахије Осат, Бирач, Вратар и Треботић у оквиру Босанског санџака.
ИЗВОРИ: J. Gelchich, *Diplomatarum relationae Reipublicae Ragusane cum regno Hungariae*, Budapest 1887; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I–1, I–2, Бг – Ср. Карловци 1929–1934.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни*, I, Бг 1955; *Државни сабор средњовековне Босне*, Бг 1955; П. Живковић, *Твртко II Твртковић: Босна у првој половини XV стољећа*, Сар. 1981; Х. Шабановић, *Босански пашалук*, Сар. 1982; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; Ј. Мргић, *Северна Босна (13–16. век)*, Бг 2008.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОКЛЕЦИЈАН
**ДИОКЛЕЦИЈАН** (Gaius Aurelius Valerius Diocletianus), римски цар, владао 284–305 (Салона, данашњи Солин, Далмација, 244 ? – Аспалат, данашњи Сплит, 311). Рођен је као Диокле у породици ниског порекла. Напредујући у војној служби под царем Каром (*Carus*) постао је командант елитног коњаничког одреда *protectores domestici*, а после смрти цара и његовог сина Нумеријана (*Numerianus*) у борбама са Персијанцима, **Д.** је 285. у бици на обалама реке Мораве (*Margus*) савладао узурпатора Карина (*Carinus*), који је, затим, убијен. Целокупна римска војска прогласила је **Д.** за цара. Одмах по доласку на власт суочио се са проблемима одбране граница Царства и гушења локалних побуна. Стога је за савладара 286. именовао Максимијана (*Maximianus*), а 293. изабрао је и два цезара, Констанција Хлора (*Constantius Chlorus*) и Галерија (*Galerius*). Успостављањем владавине два августа и два цезара, тетрархије, договорено је да Максимијан Херкулије и Констанције Хлор буду задужени за одбрану западних провинција, док је **Д.**, заједно са Галеријем, преузео одбрану Илирика и источних делова Царства. Са продорима Сармата и Квада преко северне границе Царства био је суочен већ на почетку своје владавине, па је, користећи као војну базу Сирмијум (*Sirmium*), данашњу Сремску Митровицу, отпочео борбе с њима. Током својих ратова против Сармата крајем девете и почетком десете деценије III в., **Д.** је у неколико наврата боравио у Сирмијуму, 289/90, 293. и 294. У овом граду примио је, заједно са Галеријем, конзулат за 294. Сармати, против којих је Галерије водио рат крећући из Сирмијума, побеђени су, те су **Д.** и његови савладари добили титулу *Sarmaticus Maximus*. Касније борбе са варварима на Дунаву биле су спорадичне. Римски историчар Лактанције бележи да је **Д.** имао намеру да своје административно седиште Никомедију (*Nicomedia*) изгради тако да постане други Рим. Идеја *imitatio Romae* била је део **Д.** програма градње и у Сирмијуму. Ниједан други цар се није толико интересовао за природне ресурсе – каменоломе и руднике у околини овог града, које је често обилазио у циљу процене изворишта материјала за изградњу Сирмијума. Поред ратова на Дунаву, **Д.** и Галерије су морали да сређују прилике и у Египту. Током последње деценије III в. везе с Египтом које су ова два цара одржавала постале су интензивне како због реорганизације рада каменолома порфира у регији *Mons Porphyrites* и велике продукције царских скулптура у тамошњим радионицама, тако и због политичких прилика. Наиме, у Египту су 294. и 297/98. избиле побуне, од којих је прву угушио Галерије, док је другу сузбио **Д.** који је стигао у Египат с одредима састављеним из 18 легија. Пошто је побуна угушена, **Д.** је заузео Александрију. Године 297. послао је цезара Галерија да се бори са персијским краљем Нарзесом (*Narses*). Рат са Персијанцима био је победоносан, а завршио се миром у Нисибису (*Nisibis*), чије су услове 298. или фебруара 299. Нарзесу издиктирали **Д.** и Галерије.
Упоредо са стабилизовањем прилика на Балкану и на Истоку, **Д.** је рaзрадио и спровео нови религијско-идеолошки програм, као и низ административних, војних и монетарних реформи. Наиме, успостављање тетрархијског система власти употпуњено је идеолошким програмом о божанској природи и божанском пореклу моћи тетрарха, што је формулисано кроз идеју јовијанско-херкулијанске (*Iovii-Herculii*) породице, по којој су августи и цезари били земаљски заступници Јупитера (**Д.** и Галерије) и Херкула (Максимијан и Констанције Хлор). Тетрарси су увели систем обожавања (*adoratio*), облачећи се у пурпурну одећу. Осталим реформама **Д.** је покушао да ојача државу, пре свега њену централну власт. Дуплирао је број провинција које је груписао у 12 дијецеза (*dioceses*), повећао број војника, поготово у источним деловима Царства, истовремено раздвајајући цивилне од војних функција и додељујући војсковођама титулу *dux*, успоставио је и јасан систем пореза који се сливао у посебна одељења при његовом двору (*scrinia*). Све ово за последицу је имало јачање апсолутне власти, али и нагло повећaње броја службеника у бирократском систему. Растућу инфлацију, изазвану повећањем војног буџета и бирократије, као и интензивном градитељском делатношћу, покушао је 301. да спречи доношењем *Едикта о ценама*, којим је настојао да одржи тренутну цену злата, али и да сачува традиционални римски сребрни новац. **Д.** владавину обележило је и крваво прогањање хришћана, мада он на почетку своје власти није био ненаклоњен овој заједници. Оптужујући је за буне, нестабилност и непоштовање новог религијског система, издао је четири едикта по којима је хришћанима одузета сва имовина, а многи од њих су страдали мученичком смрћу. Прогони су били нарочито интензивни 303. и 304, а број страдалника био је изузетно велик у Панонији, поготово у Сирмијуму. **Д.** је 305. напустио власт и повукао се у своју палату у Сплиту, где се бавио баштованством. Није показивао жељу да се поново умеша у владарске послове. На састанку тетрарха у Карнунтуму (*Carnuntum*) 308. додељена му је титула *старији Август* (*senior Augustus*).
ИЗВОРИ: Eusebii Caesariensis *Оpera*, recognovit G. Dindorfius, IV, *Historiae ecclesiasticae libri I–X*, Lipsiae 1890; Sexti Aurellii Victoris, *Liber de Caesaribus*, praecedunt *Origo gentis Romanae* et *Liber de viris illustribus urbis Romae*, subsequitur *Epitome de Caesaribus*, F. Pichlmayr (ред.), Lipsiae 1911; Lactantius, *De mortibus persecutorum*, J. L. Creed (прир. и прев.), Oxford 1984.
ЛИТЕРАТУРА: W. Seston, *Dioclétien et la Tétrarchie*, Paris 1946; A. H. M. Jones, *The Later Roman Empire 284–602: A Social, Economic and Administrative Survey*, Oxford 1964; T. Barnes, *The New Empire of Diocletian and Constantine*, Cambridge, Massachusetts 1982; S. Dušanić, „Diocletian`s Visitas to Quarries and Mines in the Danubian Provinces", у: *Die Archäologie und Geschichte der Region des Eisernen Tores zwischen 275/602 N. Chr., Kolloquium in Drobet-Turnu Severin (2–5. November 2001)*, Bucureşti 2003; М. Мирковић, *Диоклецијан*, Бг 2014; N. Cambi, *Dioklecijan. Vir prudens, moratus callide et subtilis ili inventor scelerum et machinator omnium malorum. Povijesne kontroverze i današnje dileme / Diocletian. Vir prudens, moratus callide et subtilis or inventor scelerum et machinator omnium malorum. Historical controversies and current dilemmas*, Split 2016.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОКЛИТИЈА → ДУКЉА
**ДИОКЛИТИЈА** → **ДУКЉА**
# ДИОКСИНИ
**ДИОКСИНИ**, популарни назив за смесу две класе једињења, чији је тачан назив полихлоровани-пара-дибензо-диоксини (ПХДД), односно полихлоровани дибензо-фурани (ПХДФ). Зависно од броја атома хлора и њиховог положаја у молeкулу, постоје 75 једињења из класе ПХДД и 135 из класе ПХДФ. Као примери су приказане формуле два најважнија представника:
У траговима се **д.** појављују као смесе неколико представника из обе класе у свим сегментима животне средине и материјалима (ваздух, површинске воде, земљиште, биљке, прехрамбени производи, органско ђубриво, хлорни пестициди, пираленска уља, дим од сагоревања горива, биомасе, комунални, медицински и прехрамбени отпад (уколико пећи немају одговарајуће заштитне уређаје), издувни гасови возила, дим из уличног контејнера за отпад). Адсорбовани се налазе на хартији, текстилу, синтетичким материјалима, дрвету, честицама прашине, зидовима грађевина, асфалту, кожи, коси, крзну. Општа распрострањеност **д.** је последица њиховог стварања при загревању или сагоревању органских материјала који садрже хлор или примесе хлорида (нпр. кухињска со). Сем тога, настају и при производњи цемента и разних метала. Примитивни, предузетнички поступци рециклације старог бакра, електронског отпада и ПВЦ-пластике су јаки извори **д**. Такви поступци су у Европској унији забрањени, уз могућност аналитичке провере емисије. Због изузетно великог броја извора **д.**, они су ушли у скоро све ланце исхране и то се одразило на њихово присуство нарочито код индустријализоване производње хране (месо, риба, млечни производи, јаја, чоколаде, сладолед, кремови, мајонез, али и поврће и воће). Налазе се и у ланцу исхране стоке, нарочито при коришћењу рибљег брашна (због отпада који се баца у океане, ланац исхране је ту најефектнији). Експерти препоручују да се рибе и морски плодови из одређених крајева конзумирају што ређе. Према истраживањима у ЕУ, највећу количину **д.** човек уноси преко хране (90−95%), а остатак удисањем прашине.
Нижи чланови **д.** (с малим бројем атома хлора у молекулу) су у гасовитом стању, док су виши беле кристалне супстанце. Практично су нерастворни у води и имају врло велику отпорност према разарању. **Д.** се акумулирају претежно у масном ткиву човека и животиња. Светска здравствена организација (СЗО) уврстила је 2,3,7,8-тетрахлор-*пара*-дибензо-диоксина у групу 1 карциногена (поуздано карциноген). То је најтоксичнија супстанца настала човековом делатношћу. По општој токсичности, 10 пута је отровнији од афлатоксина, 500 пута од кураре-отрова и око 1.000 пута од чистог никотина. Поред канцерогености неких чланова, **д.** изазивају тешка оштећења коже и јетре, сузбијају имуни систем и нарушавају ендокрини и нервни систем. У ЕУ, прашина у једном кубном метру ваздуха сме да садржи највише 0,00000005 мг (0,5 нанограм) тетрахлор-дибензо-диоксина (горња формула). Од 1980. СЗО годишње одржава конференцију о **д.** у циљу сузбијања извора. Филтери за одстрањивање **д.** у правом смислу речи не постоје, него су потребни специјални додатни уређаји за пећи у којима настају **д**.
Током НАТО-кампање 1999. бомбардовано је постројење за синтезу винил-хлорида мономера у „ХИП Панчево", при чему се створила обилата количина **д**. Након два дана хемичари из Солуна јавили су да је код њих ваздух са повишеним концентрацијама **д.** Године 2017. недељама je горела депонија у Винчи, крај Београда. У Србији **д.** још нису обухваћени прописима о праћењу концентрације, па зато установе које се баве одређивањем квалитета ваздуха још не показују интересовање за ове опасне супстанце.
ИЗВОР: „Уредба о условима за мониторинг и захтевима квалитета ваздуха", *СГРС*, 11/2010--2020, 75/2010--2015, 63/2013--2020.
ЛИТЕРАТУРА: G. Fuster, M. Schuhmacher, J. L. Domingo, „Human Exposure to Dioxins and Furans", *Environmental Science and Pollution Research*, 2002, 9, 4, 241; E. Abad и др., „Polychlorinated Dibenzo-*p*-Dioxins, Dibenzofurans and '*Dioxin-Like*' PCBs in Flue Gas Emissions From Municipal Waste Management Plants", *Chemosphere*, 2006, 63, 570; П. Пфенд, *Хемија животне средине*, 1, Бг 2009.
Петар А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОМИДИЈЕ
**ДИОМИДИЈЕ**, митрополит (?, почетак XVI в. – ?, после 1582). Нису познати никакви детаљи из његовог ранијег живота. Био је на челу Софијске митрополије када је 1557. ушла у састав васпостављене Пећке патријаршије и постао суфраган српског патријарха. Када је Софијска митрополија изузета из састава Пећке патријаршије, прешао је у Рудничку епархију. Његов прелазак у Србију објашњава се чињеницом да је био Србин, па у новим условима није могао да се одржи у Бугарској. Седиште Рудничке епархије било је у манастиру Враћевшница, која је две-три деценије пре тога била напуштена, због чега је морао да је уз велике тешкоће обнавља. У запису који је оставио објашњава да тешкоће потичу од сиромаштва, од Агарјана (Турака), али и од „злих и завидљивих". Осим Враћевшнице столовао је и у манастиру Благовештење на Руднику.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
ЛИТЕРАТУРА: В. А. Мошин, „Сербская редакция Синодика в неделю православия", *Византийский временник*, Москва, 1959, 16, 1960, 17, 1961, 18; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОНИСИЈЕ (Илијевић)
**ДИОНИСИЈЕ (Илијевић)**, митрополит (Копиловци, Бугарска, 1838 – Цариград, 30. III 1894). Грчко-српског порекла, школован је на острву Халки. Служио је као парох и архијерејски намесник у Берковици, а 1865. хиротонисан је за митрополита. Три године касније премештен је у Сарајево, али је 1871. по жељи црквене општине сарајевске уклоњен, па се следеће године вратио у Тузлу. Вршио је своју дужност исправно у време турске власти, али се сукобио са аустријском влашћу када је окупирала Босну. Успротивио се отцепљењу епархија у Босни и Херцеговини од Цариградске патријаршије и одбио богослужбене књиге које је штампала влада. Таквим ставом пао је у немилост код бечких власти због чега је 1891. свргнут с положаја. Једно време боравио је у Београду и Нишу, да би се коначно настанио у Цариграду.
ЛИТЕРАТУРА: *Српска православна епархија зворничко-тузланска: шематизам*, Тузла 1977; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветеог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОНИСИЈЕ (Миковић)
**ДИОНИСИЈЕ (Миковић)**, игуман, етнолог (Челобрдо код Будве, 12. X 1861 – манастир Дуљево, 2. VI 1942). Описменио се у манастирима Прасквица и Режевићи, где је 1879. замонашен и рукоположен у чин ђакона и јеромонаха, 1891. добио чин игумана, а 1921. чин архимандрита. Парохијску службу вршио је у манастирима Прасквица и Градиште, а од 1883. је преузео управу манастира Бања код Рисна где је остао све до 1941. Осим обнове запуштеног манастира, бавио се науком и књижевношћу, али је због свог националног рада стално био под присмотром аустријске полиције. Власти су му заплениле патриотске чланке упућене *Зори* Светозара Ћоровића и осудиле га на пет година затвора као „књижевног пропагатора велике Србије". Патриотске песме објављивао је у дубровачком *Словинцу*, а своје словенофилство исказао је у песми „Ој, Словени, љубимо се". Објављивао је и приповетке из живота бокељских сељака, путописе, књижевну критику. Покренуо је *Српски магазин, годишњи часопис за поуку, забаву и књижевност* (Н. Сад 1896; Дубр. 1897), у којем су сарађивали најпознатији Срби Боке, Црне Горе и Србије. Издавао је 1909–1914. велики илустровани календар *Бока*, у којем је приказивао манастире и парохијске храмове Војводине, Далмације, Србије и Црне Горе. Објавио је биографије митрополита Илариона, Висариона, Митрофана и монографију *Српско православно бококоторско владичанство* (Дубр. 1908). Остале су у рукопису биографије которског епископа Кирила, архимандрита Саве (Љубише) и бокељских свештеника. Скупљао је народне умотворине, лирске и јуначке песме Боке и Црне Горе које нису биле познате В. Караџићу и В. Врчевићу. У етнографској грађи описао је обичаје, исхрану, одевање, свадбене обичаје Паштровића и Ластве код Тивта (последња два објављена су на немачком). Од богословских радова дао је само два морално-поучна списа. Познат као талентован проповедник, неке своје омилије штампао је у цетињској *Просвети*, а много их је остало у рукопису. Преводио је житија са руског и црквенословенског језика. Марта 1941. црквене власти су га противно његовој жељи преместиле у манастир Дуљево, у близини његовог родног села. У време окупације разболео се и умро, а сахрањен је у породичној гробници у манастиру Прасквица. Одликован је Орденом Св. Саве III реда, а добитник је награде СКА из Дучићевог фонда, Београдског универзитета и Друштва Св. Саве.
ДЕЛА: *Митрополит црногорски Висарион Љубиша*, Н. Сад 1886; *Иларион Рогановић, црногорско-брдски митрополит*, Н. Сад 1891; „О гордости и смирености", *Источник*, Сар., 1893, 12; „О болести и смрти", *Духовна стража*, Бг, 1909, 11–12; „Митрофан Бан, бивши архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски", *Духовна стража*, Со, 1940, 1–3.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Вујаш, „Архим. Дионисије Миковић", *Глас Црногорца*, 30. VII 1942; Т. Ђукић, *Преглед књижевног рада Црне Горе*, Цт 1950; В. Ивошевић, „Архим. Дионисије Миковић као црквени писац", *Весник свештеничког удружења Југославије*, 1957, 197; „Архим. Дионисије Миковић у историји и књижевности", *Гласник СПЦ*, 1968, 1.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОНИСИЈЕ (Миливојевић)
**ДИОНИСИЈЕ (Миливојевић)**, епископ (Рабровац код Младеновца, 25. VII 1898 – Либертивил, САД, 15. V 1979). Под световним именом Драгољуб дипломирао на Богословском факултету у Београду 1924. После кратког рада у Крагујевачкој гимназији и замонашења у Хиландару, био је васпитач Богословије у Сремским Карловцима, наставник Монашке школе у Раковици, управник Монашке школе у Дечанима, потом старешина манастира, од 1936. са чином архимандрита. Од 1930. до 1932. био је на последипломским студијама на Халки крај Цариграда. Хиротонисан је 1938. за викарног епископа моравичког, а следеће године примио је епархију у Америци. Ни **Д.** ни они који су га бирали и послали у Америку нису предвиђали шта ће се са њим десити јер се у Америци потпуно преобразио. Уз то, догађања у Југославији (рат, окупација и комунизам) изазвала су принудни прекид везе ове епархије и Српске цркве у земљи која је улазила у све тежа искушења. Не схватајући у каквим условима живи СПЦ у време комунистичке власти, по природи колебљивац који лако и брзо мења ставове и мишљења, **Д.** је изазвао раскол отцепљењем од Српске патријаршије. Раскол је најављивао његов поздрав стварању Македонске православне цркве (1958) и предлог из 1962. да се Српска црква у Америци уздигне на ранг „аутономне митрополије" у јединству са Патријаршијом у Београду, са њим као митрополитом, да се у Америци оснује више епархија чији би епископи били „његови помоћници". Није презао од фалсификата, обраћања ненадлежним судовима, ширења сопствене јурисдикције изван своје епархије. Због таквог рада стављен је прво под забрану свештенодејства, а по спроведеном судском поступку лишен чина 1964. У Чикагу је сазвао Видовдански конгрес и Први црквено-народни сабор у Мелбурну у Аустралији, па је тако основана Слободна српска православна црква и у њој епархија за Канаду и Америку и епархија за Аустралију и Нови Зеланд. Рехабилитован је посмртно када је раскол уклоњен и сви верни се вратили у крило матице Цркве. Његов књижевни рад није богат. У штампи се јавио са неколико радова о антихристу и полемичким радовима против адвентизма и назарена, а много више писао је против СПЦ.
ДЕЛА: „Стварање организације СПЦ у Америци и Канади", у: *Споменица српске православне цркве Васкрсења Христова 1905–1955*, Чикаго 1955; *Издајство српског народа и СПЦ*, Либертивил 1969.
ЛИТЕРАТУРА: „Нови викарни епископ моравички г. Дионисије (Миливојевић)", *Гласник СПП*, 1938, 22; Ђ. Слијепчевић, *Огрешење владике Дионисија*, Минхен 1964; *Историја Српске православне цркве*, III, Бг 1991.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОНИСИЈЕ (Новаковић)
**ДИОНИСИЈЕ (Новаковић)**, епископ, богословски писац (Книнско Поље код Книна, Далмација, 1705 – Сентaндреја, Мађарска, 19. XII 1767). Пореклом из свештеничке породице, са стеченим монашким образовањем као јерођакон манастира Савина отишао је 1725. у Кијев где је завршио гимназију и Духовну академију као један од првих Срба. Вратио се после десет година са малом библиотеком књига углавном писаних руком и на позив бачког епископа Висариона Павловића долази 1737. у Нови Сад за професора у новоотвореној Духовној академији. Предавао је филозофију и богословље, што је подразумевало предавања из догматике, омилитике, реторике, литургике и етике, са практичним радовима из омилитике. Убрзо је постао префект, тј. управник Академије. У приступној беседи „Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије о похвалама и користи од слободни наука" на празник Зачећа Пресвете Богородице (1739) изложио је своју замисао образовног система полазећи од класичног општег образовања које су европски универзитети развијали као слободне вештине. Предавања на Академији је писао, а ученици их преписивањем умножавали. **Д.** је постао појам учености, а својим радом један од твораца српског барокног богословља. После укора да у цркви често помиње чланове руске царске породице, напушта 1746. Академију и сместивши се у манастиру Ораховица у Пакрачкој епархији, проповеда по Хрватској и у Будиму, где добија место духовника и учитеља. Стекао је углед доброг проповедника, па су Будимци присилили Архијерејски синод 1749. да им постави **Д.** за епископа. Хиротонију је извршио митрополит Павле Ненадовић 23. VII 1749, а 1751. извршено је устоличење. За његово време изграђене су многе цркве, само у Сентaндреји четири. Царским указом без знања митрополита и Синода постављен је за викарног епископа у Ердељу, а 1761. поверена му је румунска Трансилванска епархија. Иако је то било далеко од Будима, **Д.** је ревносно бринуо за своје румунске епархијане. Када је дошло до позитивних промена у Далмацији, Срби су од цара тражили да им **Д.** постави за епископа, али безуспешно. Много његових радова филозофско-етичког, догматског, полемичког и литургичког карактера остало је у библиотекама Карловачке митрополије и манастира Гргетег и Ораховица. Међу њима су најпознатији: *Историја натуралнаја философов*, писана у облику питања и одговора којом је поставио темељ изучавања природних наука; *О пургаторији римској, сије јест о огњу чиститељному*; *Основателноје показаније о разностјех между восточној и западњеју церковију*; *Сочиненије о происхожденију Св. Духа*; *Привјествованија различнаја в дни Рождества Христова*; *Пропедија благочестија и должностеј христијанских*. Његови радови нису штампани вероватно због њиховог полемичког карактера, једино је *Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма*, написан 1741, доживео после његове смрти три издања (Венеција 1767, 1783, 1805). То је у ствари прва српска литургика. Интересовање за његов научни рад јавило се почетком овог века у оквиру проучавања српског барока XVIII в. Прво је у зборнику *Српско барокно богословље: библијско и светотајинско богословље у Карловачкој китрополији XVIII век*а (Бг – Кв – Н. Сад 2008) изучаван његов *Епитом*, што се поновило и 2010. када је означен као један од отаца српског барокног богословља (уз Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, Партенија Павловића, Павла Ненадовића, Мојсеја Путника и др.). Коначно у зборнику *Српска теологија 18. века – Ad fontem* (Кв–Врњци–Бг 2013), осим биографије (рад В. Вукашиновића), објављени су његови радови: *Епитом*, *Пропедија* и *Поуздани докази о разликама између Источне и Западне цркве*. Сахрањен је у Саборној цркви у Сентандреји.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Православна Дал-мација*, Н. Сад 1901; Д. Руварац, „Дионисије Но-ваковић, први учени српски богословски књижевник, професор и потоњи владика будимски", *Гласник СПП*, 1924, 13, 14, 17; Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996; В. Вукашиновић, *Српска теологија XVIII века, AD Fontem*, Кв–Врњци–Бг 2013.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОНИСИЈЕ (Петровић)
**ДИОНИСИЈЕ (Петровић)**, епископ (Босанска Градишка, 1858 – Скопље, 19. XII 1900). Митрополит Михаило замонашио га је на Сретење 1878. у манастиру Тумане променивши му световно име Дамјан у **Д.**, а 30. XII 1878. рукоположио га у чин јеромонаха. У Београду је завршио богословију 1882. Вративши се у Босну, постао је окружни протојереј босанско-градишки, 1883. митрополит Сава (Косановић) произвео га је за протосинђела, одликовао напрсним крстом и поставио за придворног протосинђела. На острву Халка похађао је Духовну академију (1889–1892). Као клирик Цариградске патријаршије постао је 1893. архимандрит и намесник Скопске митрополије, а 1896. хиротонисан је за епископа са титулом „Архиепископ пећки, Митрополит рашко-призренски и скендеријски, Егзарх Горње Мизије и целе Илирије". Примио је управу над целокупним народом у Старој Србији северно од Качаника до Пљеваља и од Скадра до Врања (око 300.000 људи). Иако под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, сарађивао је са владом у Београду, али уживао и поштовање турских власти. Обновио је верско-добротворне установе, црквеношколске општине, отворио нове и преуредио старе школске зграде и довео учитеље. Посебну пажњу поклањао је Призренској богословији и њеном наставничком кадру. Није успео да спаси презадужени и осиромашени манастир Дечани. Краљ Алексан-дар Обреновић одликовао га је Орденом Св. Саве I реда, а султан Абдул Хамид II Орденом Османлија III степена и царском медаљом. Сахрањен је по својој жељи у манастиру Грачаница.
ЛИТЕРАТУРА: „Посвећење рашко-призренског митрополита Дионисија", *Просвјета*, 1896, 1; С. Ранковић, „Високопреосвећени Господин Дионисије", *Слава – књижице за народ и омладину*, Ниш, 1898, 22; Н. Д. Божић, „Дионисије архиепископ пећки", *ВСЦ*, 1900, 12; Д. Батаковић, *Дечанско питање*, Бг 1989; А. Новаков, *Стубови српске просвете: српске средње школе у Османском царству 1878–1912*, Бг 2017.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОНИСИЈЕ (Поповић)
**ДИОНИСИЈЕ (Поповић)**, митрополит (Ниш, друга половина XVIII в. – Београд, 1815). Свештенички син (отуда презиме Поповић), aли без већег образовања. Познат је као „поп Дина", Димитрије, из времена када је био свештеник у Нишу. Потом је радио као тумач код Хуршид паше (у народу Рушид паша) помажући му да умири Србију. Када је београдски митрополит Леонтије (Ламбровић) избегао 1813. у Русију, **Д**. је постао београдски митрополит уз помоћ Турака и на предлог цариградског патријарха и синода добио берат од султана Махмуда плативши пешкеш од 21.000 аспри. Као обласни митрополит добио је право да поставља и збацује епископе и свештенике, да скупља мирију од јерархије и народа, управља црквама и манастирима, суди целокупној јерархији и наслеђује имања православних верника. Поставио је Милосава Здравковића Ресавца за свог писара. Држао се неутрално за време Другог српског устанка, дочекао слободу и изненада умро.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, II, Бг 1991; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОНИСИЈЕ (Соколовић)
**ДИОНИСИЈЕ (Соколовић)**, митрополит (Бајице код Цетиња, почетaк XVI в. – Манастир Грачаница, 1570). Потиче из породице Соколовић која је дала више значајних црквених личности, али и више потурчењака који су заузимали високе положаје у Порти. Као патријархов архиђакон изабран је 1564. за митрополита новобрдског и хиротонисан у манастиру Бања. У српској култури је стекао име као мецена уметности и вешт резбар о чему сведоче царске двери манастира Грачаница на којима се потписао „Аз грешни Дионисије". Потрудио се око окивања једног ручног крста за митрополита Антонија (Соколовића). Имао је ктиторског удела у обнови манастира Бања, која је у време Соколовића била у центру важних црквених збивања. Зато је портретисан у ктиторској композицији са патријархом Макаријем и Антонијем.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, III 1905, IV 1923.
ЛИТЕРАТУРА: М. Шакота, *Ризница манастира Бање код Прибоја*, Бг 1981; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг–Краг. 1996.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОРИТ
**ДИОРИТ**, магматска дубинска стена интер-медијарног карактера (SiO2=52–64теж.%) која је преовлађујуће изграђена од плагиокласа (андезин, ређе олигоклас) и хорнбленде, као и променљивих количина биотита и аугита. Споредни минерали су апатит, циркон, сфен, магнетит и илменит, док су секундарни састојци каолинске и монморионитске глине, серицит, хлорит, епидот, калцит, леукоксен и оксиди и хидроксиди гвожђа. Према врсти и релативној заступљености бојених састојака постоје хорнбленда–, биотитски– и аугитски варијетети. **Д.** се одликује хипидиоморфно-зрнастом структуром и најчешће масивном и хомогеном текстуром. Жични и хипоабисални варијетети **д.** имају холокристаласто-порфирску структуру и за њих се користи назив диорит–порфирит. **Д.** ретко граде хомогена и изолована магматска тела, него су претежно просторно и петрогенетски повезани с габровима или гранитоидима. Повећањем садржаја анортитске компоненте у плагиокласу (>An50) граде прелаз према габровима и такви **д.** се често јављају у савременој океанској кори и унутар офиолитских комплекса или представљају чланове неких континенталних габровских интрузија. Повећањем садржаја кварца **д.** прелази у кварц–диорит (>5 теж.% кварца) и тоналит (>20 теж.% кварца). Таква се диоритска тела веома често срећу као саставни делови већих гранитоидних масива, који су посебно карактеристични за активне маргине у најширем смислу. Код нас **д.** везаних за габрове има у офиолитима источне Вардарске зоне у околини Крагујевца и Куршумлије, оних који су повезани с палеозојским гранитоидима има у источној Србији, у подручју Нереснице, Горњана, док **д.** везаних за кенозојске гранитоиде има на Борањи, Копаонику, Сурдулици и другим местима. **Д.** се веома често користи као архитектонски камен јер има такво лучење да је погодан за добијање већих блокова.
ЛИТЕРАТУРА: R. W. Le Maitre, A. Streckeisen, B. Zanettin и др., *Igneous rocks*: *A* *classification and Glossary of Terms*, Cambridge 2002.
Владица Цветковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИОСКОРЕЈА
**ДИОСКОРЕЈА**, јам (Dioscorea), род са преко 600 врста вишегодишњих зељастих биљака пењачица из породице Dioscoraceae, рaспрострањених углавном у тропским и суптропским областима широм света са највећим бројем врста у југоисточној Азији и Сундском архипелагу. Неке врсте се гаје због хранљивих скробом богатих кртола (*D. batatas*, *D. esculenta*, *D. alata*, *D. dumetorum*, *D. trifida*). Род је добио име по грчком лекару и природњаку Педаниосу Диоскоридесу из I в. н.е. На Балкану расте терцијерна ендемореликтна *Dioscorea balcanica*, балкански јам, док јој најближи сродници живе на Кавказу (*D. caucassica*) и Пиринејском полуострву (*D. pyrenaica*). Као нову врсту за науку открио и описао ботаничар Недељко Кошанин 1914. са планина Јалицa и Паштрик у северозападној Албанији. То је зељаста дводома пузавица која се пење уз стабла до висине од неколико метара. Листови су јој срцасти са лучном нерватуром и наизменичним распоредом на стаблу. Плод је чаура. Распрострањена је у северној и западној Албанији, Србији (Косово и Метохија -- околина Призрена, Паштрик, Коритник), Црној Гори (околина Даниловграда) и југозападној Македонији. Расте у мешовитим термофилним листопадним шумама од 250–700, ретко до 1.300 м н.в. Према интернационалној категоризацији угрожених биљака (IUCN) одређена је као „скоро угрожена", док је на КиМ, као и у Албанији, означена као угрожена врста због редукције и фрагментације популација изазваних пожарима, изградњом брана и сечом шума. Делимично се користи у фармацеутској индустрији као извор стероидних хормона.
ИЗВОР: L. Shuka, V. Matevski, D. Caković, *Dioscorea balcanica*. *The IUCN Red List of Threatened Species*, 2018, www.iucnredlist.org/species/13133568/18612550.
ЛИТЕРАТУРА: А. Туцовић, „Disocorea L", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, VIII, Бг 1976.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИПЛЕ
**ДИПЛЕ** (грч. diplou'": двострук), традиционални, aерофони музички инструмент с једноструким ударним језичком. Двострука, двоцевна свирала у чију цев је утиснут писак. Заступљен је у варијанти са мехом или без њега, спрам тога се називају: **д.** без меха и **д.** са мехом, „мјешнице". Извођач се назива „диплар", „диплач", „диплеша", а свирати на овом инструменту „диплити". На дуплим цевима „пребираљкама" налазе се рупице за свирање чији број варира. У цеви су утиснути пискови (увек са два писка), а „кутле", као посебан левкасти додатак, поред тога што служи као резервоар ваздуха, штити и пискове. „Мјешнице" поред наведених делова имају још и „мешину" и „дуваљку". Према карактеристикама **д.** се деле на старији и новији тип. На старијем типу је свирање једногласно будући да се на пребираљци обе цеви налази три до пет рупица за свирање. Новији тип израђен је из једног комада дрвета унутар којег су издубљена два паралелна канала. Број рупица варира: може их бити по шест на обе цеви односно шест на једној и две на другој. Поред тога, могу имати „гласнице", мале рупице на крају цеви. Мелодије на новијем типу **д.** су двогласне, а у зависности да ли је свирач деснорук или леворук, рупе за свирање се могу налазити са леве или десне стране. При свирању се усне увуку у отвор кутла у којем су пискови, који трепере унутар овог малог резервоара. При томе се ваздух непрекидно узима кроз нос специфичном техником кружног дисања која се назива и „свирање на предушке" или „предушивање". **Д.** су углавном пастирски инструмент, при чему се мелодије значајно импровизују. Иако ређе, забележено је да се уз **д.** могло играти у колу или певати, при чему се напев прилагођавао техничким могућностима инструмента.
Гордана Рогановић
Конструктивне одлике **д.** и начин добијања тонова варирају и представљају различите регионалне особености. Свирале могу бити засебне, а могу се израђивати и из једног комада дрвета у којем се буше два паралелна канала. Срећу се варијанте и у погледу технологије усмеравања ваздуха на пискове: једне имају еластични резервоар ваздуха од животињске коже (мешина) у који се ваздух удувава кроз цев (дуваљка); код других се усна дупља, применом технике „циркуларног дисања" (предушивање, душкање), претвара у резервоар ваздуха и пискови се непосредно у њој излажу притиску ваздушне струје; поједине имају дрвени левкасти наставак (кута, кутла) који штити пискове и служи као резервоар ваздуха. Једноставнија, дечја варијанта су банатски *двоњци* са резервоаром ваздуха од животињске бешике.
Као нетемперован вишегласни инструмент, **д.** се првенствено користе солистички, а резак тон потврђује њихову припадност звучној уметности отвореног простора. Традиционално је то чобански инструмент, те основни репертоар чине мелодије импровизационог карактера и фрагментарне структуре, али се свирају и мелодије за игру, па и сведене мелодије песама. Звучни резултат зависи од броја и распореда рупица за свирање. На **д.** са једнаким бројем рупица на обе свирале (пет, или, ређе, шест) истовременим преклапањем рупица на истом нивоу остварује се унисоно звучање, а тек повремено гласови се разилазе у секунду (обично на крајевима фраза). Свирање на **д.** са шест рупица на мелодијској свирали, а без рупица или, пак, са једном, две или три рупице на пратећој свирали, резултира, међутим, разноликим облицима двогласа. Варијанте двоструких свирала са писковима, попут **д.**, срећу се у фолклорним традицијама различитих културних простора. На Балкану се везују за динарску културу, одакле су се миграцијама становништва раселиле, па их данас свирају и у Панонској низији, иако се, генерално, у савременој пракси срећу ретко.
Данка Лајић Михајловић
ЛИТЕРАТУРА: З. Марковић, *Народни музички инструменти*, Бг 1987; A. Гојковић, *Народни музички инструменти*, Бг 1989.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИПЛОМАТИЈА
**ДИПЛОМАТИЈА**, начела и начини делатности, организација и скуп људи који раде у подручју међународне политике неке државе. Сама реч (грч. divplwma: пресавијени папир или документ) потиче отуда што су у Старој Грчкој посланици (емисари) добијали исправу састављену од две повезане навоштене дрвене или бронзане плоче – на једној је било њихово пуномоћје, а на другој инструкције о томе како треба да воде преговоре. Премда су правила о међусобном општењу народа и држава постојала још у далекој прошлости, изрази **д.** и дипломата у општој су употреби тек од XVIII в. Реч **д.** користи се за означавање врло различитих појава, као што су: заступање одређене заједнице или групе и њених интереса пред другом заједницом, умешност посредовања и проналажења компромисних решења, начин и способност углађеног опхођења у свим ситуацијама, пракса међународних односа (историја **д.**), наука која се бави проучавањем спољне политике и спољних односа (наука о међународним односима) итд. У наше време под **д.** имају се у виду нарочито: скуп спољнополитичких циљева и програма једне државе или више њих и активности које се предузимају ради њиховог прецизирања и остварења; средство општења између субјеката међународних односа (у првом реду између држава) које подразумева употребу дипломатских поступака и метода; вештина заступања државе односно другог субјекта међународних односа и вођења преговора; скуп свих лица која раде у дипломатској служби неке земље; скуп само оних лица која обављају дипломатске послове и задатке у дипломатским мисијама одређене земље у другим државама и код међународних организација (само они чланови дипломатске службе који имају статус дипломате и у мисији су у иностранству). У ширем смислу, под **д.**, дипломатском службом, дипломатским представништвима и дипломатама подразумевају се и конзуларна служба, конзуларна представништва и конзули, премда су, строго узев, то различите појаве. Иако се понекад изједначава са спољном политиком, **д.** је ужи појам. Док спољна политика подразумева све оно што се тиче спољних односа, а нарочито формулисање спољнополитичких ставова и задатака и њихово остваривање, **д.** је само једно од средстава које помаже у препознавању циљева, доношењу спољнополитичких одлука и њиховом остваривању. Функције **д.** своде се нарочито на: прецизирање и спровођење спољне политике односне државе, међународне организације односно другог субјекта међународних односа; представљање и заштиту дате државе, њених права и интереса, права и интереса њених држављана и правних лица односно права и интереса другог субјекта међународних односа; праћење догађаја и процеса у међународној заједници и појединим државама; прикупљање и обраду разних политичких, безбедносних, економских и других података; припремање стручних анализа, програма и слично.
Борис Кривокапић
**Средњи век.** Присуство дипломатског начина уређивања међународних односа може се код Срба пратити кроз цео средњи век. Нашавши се у интересној сфери Византије и папства, водећих међународних чинилаца који су баштинили државничко наслеђе Рима, а онда и у суседству нових експанзивних сила Бугарске и Угарске, рани српски властодршци су у борби за самоодржање обилато користили преговарање и споразумевање. Сходно средњовековном схватању о постојању хијерархије земаљских власти засноване на угледу и значају, решење су углавном налазили у формалном потчињавању неком од чинилаца вишег ранга, све док крајем XII в. Стефан Немања није учинио одлучни искорак ка пуној независности. Добијањем краљевске титуле и црквене самосталности у време Немањиних синова Стефана Првовенчаног и Светог Саве, Србија се коначно сврстала у међународне чиниоце првог реда, што јој је омогућило да знатно прошири обим дипломатске делатности и развије дипломатску праксу, нарочито кроз сталне додире са средиштима поморске трговине Венецијом и Дубровником. Убрзано унапређивање међународног положаја, започето под краљем Милутином, достигло је врхунац када је 1346. његов унук Душан озваничио српску превласт на Балкану узимањем царске титуле. Међутим, убрзо је распад царства оставио Србе без јединственог дипломатског наступа управо у тренутку када је односе у окружењу из темеља изменила турска најезда. Дипломатска окретност деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића у првој половини XV в., оличена у истовременом исказивању потчињености Турцима и њиховој главној противници Угарској, дуго је одлагала одсудни ударац. Покушаји стварања ширег противтурског савеза ипак нису уродили плодом, па је средњовековна српска државност коначно угашена, сводећи дипломатску делатност на приватне подухвате истакнутих појединаца.
Расположиви подаци о начинима на које је српска **д.** средњег века извршавала своје задатке одају слику непрофесионалне, али функционалне државне службе, што је сасвим у складу са тадашњим европским токовима. У средишту дипломатске делатности налазио се владар, који је био надлежан за уобличавање спољне политике и доношење одлука. Ипак, у тај поступак укључивали су се на основу свог значаја или личних веза са владарем и чиниоци попут крупне властеле, чланова владареве породице, дворјана, цркве, па и странаца који би задобили владарево поверење. Њихов утицај, испољаван кроз разне облике саветовања, обезбеђивао је да у владареве одлуке, осим његове сопствене воље, буду уграђени шири интереси, сазнања и искуства.
Спровођење спољнополитичких одлука које су захтевале успостављање дипломатских додира могло је да се одвија на три начина. Сусрети на врху између српских и страних владара омогућавали су доносиоцима одлука да на лицу места решавају отворена питања, али њихова организација била је скопчана са низом логистичких и безбедносних изазова. Због тога су у српској пракси коришћени сразмерно ретко, обично у случајевима када су се владари стицајем околности већ нашли близу један другом. С друге стране, дипломатска преписка је нудила могућност међународног општења из удобности сопственог двора, али пошто је писана реч била мање гипка од живе, а пренос писама спор и непоуздан, овај начин био је подеснији за достављање обавештења, захтева, жалби или предлога него за само преговарање.
Преговарачким задацима највише су одговарали додири путем посланика, овлашћених представника које је једна власт упућивала другој. Српска посланства најчешће су имала једног или двојицу посланика, званих *посли* или *поклисари* (грч. ajpokrisiavrio"), али и знатно масовнију пратњу у улози послуге и обезбеђења, јер је репрезентативна опрема посланстава привлачила разбојнике. Своју представничку улогу посланици су доказивали предајом владаревог пуномоћја, често са језгровитом поруком: „Верујте што вам говори, моје су речи". Мада је свако посланство упућивано ради обављања одређеног задатка, појединци који би се доказали као успешни бирани су у више наврата, а видљива је и тежња ка прилагођавању избора посланика одредишту – тако су хиландарски монаси упућивани у Византију, а властела из јадранских приморских градова у западне земље. Страна посланства на српском двору свечано су примана код владара, али он је и тада преговарање неретко опет препуштао својим повереницима, укључујући се тек када би споразум био у изгледу. Споразуми су бележени и чувани у писаном облику, као свечани уговори. Њихово извршавање обезбеђивано је средствима попут заклетви, размене талаца и династичких бракова. За решавање спорова прибегавало се међународном посредовању, арбитражи и мешовитим судовима, као што је био погранични *станак* између Србије и Дубровника. Најзад, уколико је нека од страна избегавала дипломатско решење, као средства принуде употребљавани су оружана сила, трговински ембарго и репресалије, средњовековни обичај према којем је штета нанета од неког иностраног починиоца могла бити намирена пљачкањем било којег његовог земљака.
У српској средњовековној **д.** примену су нашли практично сви тада познати облици и средства дипломатског деловања. Том значајном достигнућу допринели су блиски додири са напредним дипломатским праксама попут византијске и венецијанске, о чијој развијености сведочи податак да се почеци сталних дипломатских представништава везују управо за венецијанске поверенике у Цариграду. Ипак, већ сама спремност и способност да се ови узори прихвате својеврсни су показатељи српског дипломатског осећаја, који су запажали и страни савременици – нпр. међу посредницима са којима се рачунало у разрешењу једног венецијанско-византијског спора 1428, поред папства и Болоњског универзитета, навођен је и српски деспот. Тек турско освајање, које је наступило баш када је у Европи почињао дубоки преображај дипломатске праксе са увођењем сталних представништава и специјализацијом кадрова, издвојило је српску **д.** из континенталних токова, приморавши је да после обнове државности у XIX в. поново хвата корак са њима.
Небојша Порчић
**Нови век.** У време када је Србија била под Турцима, **д.** је тежила да обезбеди подршку и помоћ других земаља за ослобођење, закључење повољног мира са Турцима, пристанак Порте да Србија добије независну унутрашњу управу и сл. Од стицања независности 1878. до уласка 1918. у Краљевину СХС спољнополитички циљеви и активности су се мењали у зависности од актуелних међународних и унутрашњих прилика. У наше време кључни приоритети спољне политике и **д.** Србије су: принципијелна борба за очување територијалног интегритета и суверенитета, наставак преговарачког процеса са ЕУ до пуноправног чланства, даљи развој добросуседских односа, чвршће економско повезивање са најзначајним земљама и војна неутралност.
Професионална дипломатска служба Србије постоји од 29. V 1839, када је основана Књажевска канцеларија иностраних дела Кнежевине Србије. Од 2015. тај датум се обележава као Дан српске **д**. Ипак, **д.** у време обнављања српске државности почиње много раније, још у току Првог српског устанка (1804–1813) када је било неопходно придобити подршку великих сила – Русије, Аустрије и Француске. Премда није била међународно призната, устаничка Србија одржавалa je фактичке дипломатске односе с овим државама путем дипломатске преписке и многобројних изасланика. Јула 1804. устаници шаљу у Петроград делегацију („депутацију") на челу са М. Ненадовићем, са задатком добијања дипломатске и материјалне подршке за ослободилачку борбу против Турака. Такве делегације шаљу у Беч и Париз и примају њихове изасланике, а шаљу и мисије у Цариград и у руске штабове у Влашкој, Видину, Букурешту и Јашу. У прво време спољнополитичким питањима бавили су се Карађорђе и скупштина старешина, а након оснивања Правитељствујушчег совјета (августа 1805) то прелази у његову надлежност, с тим да улога Карађорђа остаје доминанта. Први министар спољних послова (попечитељ иностраних дела) именован је 1811. и био је то Миљко Радоњић. Уз њега, истакнути посланици и дипломате устаничке Србије били су прота Матеја Ненадовић, Петар Ичко, Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Петар Новаковић Чардаклија, Божидар Грујовић и Јеремија Гагић. Русија је држала незваничне сталне представнике код устаника (К. Родофиникина 1807–1809 и Т. Недобу 1811–1813) који су имали политичке функције. Суседна Аустрија је фактички признавала власт устаника, непосредно преговарала с њима, решавала с њима граничне инциденте, разне спорове, питања екстрадиције и сл., признавала је пасоше, потврде и друге исправе које су издали органи Србије. Одржавала је интензивне фактичке конзуларне односе непосредно с устаницима и хтела је 1810. да у Београду отвори конзулат, али су Карађорђе и Совјет то учтиво одбили, из обзира према Русији. Многи у томе виде почетке конзуларних односа Србије.
После Другог српског устанка (1815) приоритет српске **д.** био је да се Турска приволи да Србији призна аутономну управу, у складу с оним на шта се обавезала Русији тачком 8 Букурешког уговора (1812). Спољну политику лично је водио књаз Милош Обреновић, преко својих секретара, агената и делегација. Око 1820. у Милошевој канцеларији успостављено је инострано одељење које је водило и чувало преписку с иностранством. Први стални српски дипломатски представник у иностранству је Михаило Герман који је од 1816. био Милошев агент при руском конзулату у Букурешту, са задатком да одржава везу с тим представништвом и прати политичка збивања, српску емиграцију и развој српско-влашке трговине. Због негодовања Турака, Милош га је 1819. опозвао, али, уз подршку Русије, убрзо поново поставио, тако да је на функцији остао до 1831, када је Милош за свог агента поставио Руса Д. И. Мустакова, који је на тој дужности остао до оснивања дипломатског заступништва Србије 1836.
У периоду 1830–1878. Србија је била аутономна кнежевина под турским суверенитетом, али с извесним међународним представљањем. Премда су у Цариграду од 1815. повремено, задржавајући се и по неколико месеци, боравили српски изасланици (депутати) који су се старали о заштити српских интереса, њихове мисије нису биле сталне и нису имале званичан карактер. Право на сталног дипломатског представника (капућехају) надлежног да с Портом преговара о српским питањима, Србија добија чланом 20 Хатишерифа (1830) и оно је потврђено чланом 18 Устава Кнежевине Србије (1838) издатог у форми фермана, па отуда познатог као Турски устав. На тој основи 1839. именован је први капућехаја (Јован Антић) и основана Агенција Кнежевине Србије код Порте, коју су чинили капућехаја, његов помоћник, драгоман (преводилац и курир), те секретар. Она је 1869. претворена у Дипломатско заступништво, а након стицања независности 1878. у Посланство Кнежевине Србије.
Док није постала суверена, Србија није имала право да у иностранству отвара посланства и конзулате, али је могла да, уз сагласност Турске, отвара одређена представништва и прима стране конзуле. На основу султановог фермана од октобра 1835. отворила је 17. II 1836. у Букурешту Књажевско-сербску агенцију, наводећи као разлог потребу да се заштити трговина Срба у Влашкој и Молдавији и имовина коју кнез Милош тамо поседује. У складу са Милошевим указом од 17. II 1836. којим су уређени њена надлежност и начин рада, Агенција је обављала конзуларне послове, издавала пасоше, решавала статусна питања, вршила легализацију докумената, бележничке послове, међународну правну помоћ у грађанским и кривичним стварима, евиденцију српских држављана (у Влашкој и Молдавији било их је око 100.000), наплату пореза од српских држављана и др. Имала је и политичке задатке – била је посматрач у односима између Турске и Русије, пратила је унутрашња политичка збивања у Влашкој и Молдавији, кретање странаца итд. У њој су радили агент, секретар, драгоман и два служитеља, а касније је особље повећано. Двапут је обустављала рад (1839–1841. и 1851–1859) али је све више добијала на значају, тако да је 1863. прерасла у заступништво (дипломатску агенцију) а 1879. у посланство. Стално представништво Србије постојало је и у Аустрији – тамо је Србија дуго имала незваничног агента, а 1874. отворила je заступништво, које је 1878. претворено у посланство.
У исто време у Београду се отварају страни конзулати. Премда се именују уз сагласност турских власти, конзули акредитиве своје владе (заједно са Портиним ферманом и бератом) предају српском кнезу. Први је 14. IX 1836. отворен аустријски конзулат са конзулом А. Михановићем на челу. Конзулат В. Британије отворен је 24. V 1837, с тим да је конзул Џ. Хоџиз већ 15. XII 1837. унапређен у генералног конзула. Затим се отварају генерални конзулат Русије (23. II 1838), вицеконзулат Француске (1839), конзулат Сардиније (1849), генерални конзулати Пруске (1867) и Грчке (1868). За разлику од Аустрије, чији су разлози за отварање конзулата били очити (знатан обим конзуларних послова, јер се радило о суседној земљи, која је имала развијену трговину и саобраћај са Србијом, те велик број својих држављана у њој), остале државе такве разлоге нису имале и представништва су отварале да би обезбедиле своје политичко присуство, а конзуле су убрзо именовале као дипломатске агенте, тако да су уживали дипломатске привилегије и имунитете. Стога се сматра да су отварањем конзулата В. Британије, Русије и Француске успостављени дипломатски односи између Србије и тих држава. Своје представништво 7. VII 1863. отвара и Румунија, с тим да, пошто попут Србије није била независна држава, отвара га као дипломатску агенцију. Отварање страних представништава имало је велик значај за интернационализацију српског питања и коначно стицање независности.
Турски устав (1838) предвидео је у чл. 5. оснивање Канцеларије на челу са кнежевим заступником, односно представником надлежним да издаје пасоше и управља односима између Срба и страних власти. На тој основи донет је 28. V 1839. Закон о устројењу књажевске канцеларије, према којем је шеф канцеларије односно књажев представник уједно и попечитељ (министар) иностраних дела, надлежан да, између осталог, управља односима између Срба и иностраних власти и да с овима води непосредну преписку, те да води преписку са капућехајом и српским агенцијама у иностранству и да се стара о извршењу уговора између Турске и страних држава који се односе на Србију. И поред негодовања Турске, Законом о Државном савету усвојеним 17. VIII 1861. прецизирано је да „књаз представља Србију спрам страних држава, закључује уговоре и прави конвенције". Законом о устројенију централне државне управе у Књажевству Србији (10. III 1862) утврђено је у чл. 25. да Министарство иностраних дела руководи односима Србије са страним агентима, преговара о конвенцијама које би влада могла закључити и стара се о извршењу већ закључених, пази да се права Кнежевине споља не нарушавају и штити српске поданике и њихове интересе. Србија у том периоду бележи и друге дипломатске успехе. Од 1857. преко свог комесара представљена је у Прибрежној дунавској комисији, а 24. III 1876. приступила је важном вишестраном међународном уговору – Женевској конвенцији о побољшању судбине војних рањеника у војскама у рату (1864).
Након стицања независности 1878, у складу са тадашњим дипломатским правом, законским решењем од 28. X 1878, Србија дели дипломатске представнике на опуномоћене министре, министре резиденте и отправнике послова. Дипломатску службу уредио је Закон о дипломатским заступницима и конзулатима српским у иностранству (30. I 1879). Њега је 1. XI 1886. заменио Закон о устројству Министарства иностраних дела, дипломатских заступиштава и конзулата Србије у иностранству, који је важио до настанка Краљевине СХС, када је донета Уредба о организацији Министарства иностраних дела, дипломатских заступништава и конзулата Краљевства СХС у иностранству (1919). Прва посланства Србија је имала у Цариграду и Бечу од 1878, а затим у Букурешту (1879), Риму (1879), Паризу (1879), Петрограду (1879), Софији (1879. отворена је агенција која је 1910. прерасла у посланство), Берлину (1880), Лондону (1880), Атини (1882), на Цетињу (1897), у Бриселу (1899), Вашингтону (1916), Мадриду (1916) и Стокхолму (1917). Отворени су српски конзулати у Солуну и Скопљу 1887. и у Приштини и Битољу 1889. Српски дипломатски функционери били су истакнути политичари, чувени писци, научници, професори итд. Од осамостаљења 1878, до стварања Краљевине СХС 1918. посланици Србије били су, између осталих, Стојан Новаковић (у Цариграду, Паризу и Петрограду), Филип Христић (у Цариграду, Бечу и Лондону), Јован Мариновић (у Паризу), Јеврем Грујић (у Цариграду, Лондону, Паризу и Бриселу), Милан Петронијевић (у Берлину, Бечу и Петрограду), Чедомиљ Мијатовић (у Лондону, Букурешту и Цариграду), Владан Ђорђевић (у Атини и Цариграду), Милан Кујунџић Абердар (у Риму), Мирослав Спалајковић (у Софији и Петрограду), Коста Христић (у Букурешту, Риму и Бечу) и др. У дипломатској служби Србије радили су и Лаза Костић (отправник послова посланства у Петрограду), Бранислав Нушић (вицеконзул у Приштини), Војислав Илић (други човек конзулата у Приштини), Љубомир Ненадовић (секретар посланства у Цариграду), Миленко Веснић (дипломатски представник у Цариграду, Риму, Паризу и Вашигтону и на Лондонској мировној конференцији 1912–1913) и др. У неким од најтежих тренутака у њеној историји (1912–1920) почасни конзул Србије у САД био је научник светског гласа Михајло Пупин. Између два светска рата међу истакнутим дипломатама Краљевине СХС односно Југославије били су такви великани српске књижевности као што су: Иво Андрић (посланик у Берлину), Јован Дучић (амбасадор у Букурешту и посланик у Мадриду), Милан Ракић (посланик у Копенхагену, Софији и Риму), Растко Петровић (конзул у Чикагу), Милош Црњански (радио у дипломатским представништвима у Берлину и Риму) и др.
Борис Кривокапић
**Краљевина СХС/Југославија, Социјалистичка Југославија**. Након I светског рата новоформирана југословенска држава је морала своју дипломатску активност да прилагоди новонасталој ситуацији, на коју је утицало више различитих фактора, нарочито подела учесница рата на победнике и побеђене. Следећи пример великих сила, Краљевина СХС је прекинула дипломатске односе са Немачком, Аустријом, Мађарском, Бугарском и Турском, успостављајући их тек после формалног окончања ратних дејстава. Југословенско-турски односи су били успостављени последњи (1925). У односу према државама са којима је планирана перспективна сарадња примењен је другачији приступ, те су југословенско-чехословачки дипломатски односи установљени и пре него што је постојање две државе признато 1919. од стране великих сила. Краљевина СХС је добила знатно многољуднију дијаспору од некадашње српске, па је отворено посланство у Буенос Ајресу (1921) и ширена дипломатско-конзуларна мрежа у Северној и Јужној Америци. Економски разлози су утицали на затварање и поновно отварање дела дипломатских представништава у Европи, али и на отварање дипломатских и конзуларних представништава у Северној Африци и на Блиском истоку. Краљевина Југославија је два посланства подигла на ниво амбасада: у Букурешту (1938) и Анкари (1938), али је дипломатско представништво у Румунији 1941. поново сведено на ниво посланства. После почетка II светског рата Краљевина Југославија је успоставила дипломатске односе са Словачком (1939) и Савезом Совјетских Социјалистичих Република (1940). Изузев на билатералном дипломатском нивоу, југословенска држава се ангажовала и на мултилатералном дипломатском нивоу. Отваране су сталне делегације при Друштву народа и Међународној дунавској комисији и слати делегати у међусавезничке и међународне комисије. У погледу чиновника задужених за дипломатске активности нарочито су била значајна законска акта донета у време личних режима кнеза Михаила Обреновића (1861−1868) и краља Александра Карађорђевића (1929−1931). Дипломатска и конзуларна служба су и формално спојене у јединствену целину Законом о уређењу МИП-а и дипломатско-конзуларних заступништава из 1930.
Срђан Мићић
Почетак Априлског рата 1941. је пред југословенску **д.** поставио низ изазова. Услед жестоког бомбардовања Београда 6. априла Министарство иностраних послова је било принуђено да већ првог дана напусти престоницу, оставивши у бомбардованој згради најзначајнији део архиве, чија судбина ни до данас није у потпуности позната. Чиновници Министарства су пребачени у Врњачку бању, где је требало да буде ратно седиште Министарства иностраних послова. Због брзог надирања немачких трупа, дипломатски службеници за које је процењено да нису неопходни за функционисање Министарства и дипломатске службе послати су на одсуство. Непосредно пред капитулацију Војске Краљевинe Југославијe, мањи број дипломатских службеника је заједно с краљем и владом напустио земљу 14. и 15. априла. По доласку владе на Блиски исток реорганизована је југословенска дипломатска служба. Централни апарат Министарства образован је од чиновника избеглих из земље и дипломата које је почетак рата затекао на служби у иностранству. Због проглашења НДХ највећи број југословенских дипломата хрватске националности, посебно они који су били на дужностима у земљама Осовине и државама које су биле окупиране, напустили су службу и ставили се на располагање новопроглашеној хрватској држави. Дипломатска и конзуларна представништва у савезничким и неутралним земљама пак наставила су да функционишу. Немачке власти су све југословенске дипломатске службенике који су се налазили на дужностима у Немачкој и земљама које је она окупирала под оружаном пратњом вратиле у Београд, где су ислеђивани. Многи од њих, за које се сумњало да су радили против немачких интереса, ухапшени су. Слично су поступиле и друге земље које су учествовале у агресији на Југославију. Чланице Тројног пакта које нису узеле учешће у нападу на Југославију отказале су гостопримство југословенским дипломатама, па су они, заједно са породицама, евакуисани на Блиски исток, а затим даље, према потреби службе. Почетком маја 1941, плашећи се немачке реакције, Совјетски Савез је прекинуо дипломатске односе с Краљевином Југославијом, те је особље југословенске дипломатске мисије повучено из Москве. Међусобни односи обновљени су након напада Немачке на СССР. Потреба за свеобухватним јачањем односа с водећим земљама Антифашистичке коалиције (СССР, САД и Велика Британија) утицала је на југословенску владу да током 1942. ниво својих дипломатских представништава у Москви, Вашингтону и Лондону подигне на ранг амбасада. Југословенска **д.** је деловала на тај начин све до марта 1945, када је формирана Привремена влада ДФЈ. Након тога, у складу с револуционарним променама унутар државе и друштва, започео је процес темељног преображаја југословенске дипломатске службе по угледу на совјетски модел организације.
Партизански покрет је током II светског рата настојао да изађе на међународну сцену и ступи у директан контакт са савезницима. У томе се успело у децембру 1943, када је на Блиски Исток упућена војна мисија предвођена Владимиром Велебитом. Мисије које је он предводио на Блиском Истоку, у Италији и Великој Британији представљале су окосницу тзв. партизанске **д**. Априла 1944. у Москву је послата посебна мисија коју су предводили Милован Ђилас и генерал Велимир Терзић. Почетком 1945. војна мисија на челу с генералом Данилом Лекићем упућена је и у САД. У првим послератним данима југословенску дипломатску службу су чинили стари дипломатски службеници из Краљевине Југославије који су за време рата пружили подршку партизанском покрету, и нови кадрови, које је КПЈ упутила на рад у **д**. У пракси је због тога често долазило до сукоба између чиновника старог кова и нових, партијски делегираних службеника који нису у довољној мери познавали правила дипломатске струке. Од почетка 1946. може се пратити процес удаљавања старијих дипломата и постепеног преузимања примата од стране партијских кадрова. Прве послератне године карактерисало је чврсто политичко и идеолошко везивање за Совјетски Савез и групу источноевропских земаља окупљених око њега, па је акценат рада југословенске **д.** био на јачању дипломатског присуства у престоницама тих земаља. У исто време, многим новим дипломатским службеницима, често опијеним револуционарним заносом и неупућеним у дипломатска правила и протокол, отказивано је гостопримство у низу западних и блискоисточних земаља услед недипломатског понашања, одржавања веза с локалним комунистима и ширења бољшевичке пропаганде. Истовремено, успостављена је и нова мрежа војних дипломатских представништава.
Сукоб који је 1948. избио између Југославије и земаља Информбироа окупљених око Совјетског Савеза радикално је изменио физиономију југословенске **д**. Због недостатка стручних кадрова за рад у **д.** донета је одлука о формирању Новинарске и дипломатске високе школе у Београду, која је имала задатак да у релативно кратком року формира будуће југословенске дипломате. Радила је само до 1952, када је расформирана због откривања већег броја присталица Информбироа у редовима њених студената. Од тог момента су будуће дипломате углавном биране из редова дипломаца правних факултета, који су се за будући рад припремали на специјализованим курсевима у Министарству иностраних послова. На почетку сукоба, југословенска дипломатска служба се суочила с осипањем кадрова услед одласка просовјетски оријентисаних службеника с дужности у САД, земљама Блиског истока и делом источноевропским земљама, као и хапшења присталица Информбироа међу дипломатама које су се затекле у земљи. Компликовање односа с дотадашњим савезницима праћено је мноштвом притисака на југословенске дипломатске и конзуларне представнике у престоницама источноевропских земаља, честим праћењима и протеривањима, снижавањем нивоа дипломатских односа, а неретко и привременим затварањем дипломатских представништава.
Спољнополитичко опредељење да се изађе из изолације и отвори пут побољшању односа са западним светом условило је јачање југословенске дипломатске мреже у западноевропским земљама и САД, као и посебних мисија при Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Активнија спољна политика, ослонац на несврстаност као базично доктринарно усмерење и све убрзанији процес деколонизације и образовања нових, независних држава захтевали су ново напрезање југословенске дипломатске службе, чија су се бројност и мрежа дипломатских представништава на простору Азије, Африке и Латинске Америке вишеструко увећали. Унутрашње промене и убрзани процес децентрализације југословенске државе на прелазу из 60-их у 70-е године одразили су се и на југословенску **д.**, која је постала једна од ретких заједничких југословенских државних служби. Увођење принципа националних „кључева" и јачање утицаја републичких центара на избор најзначајнијих дипломата ослабили су кадровску базу југословенске дипломатске службе. Почетак југословенске кризе и убрзани распад државе погодили су отуд и дипломатску службу, која је због неповољних материјалних прилика добрим делом редукована. С почетком грађанског рата и процеса отцепљења појединих република, југословенску дипломатску структуру је напустио највећи број дипломата словеначког, хрватског, македонског, муслиманског и албанског порекла. У складу с новим политичким и друштвеним околностима, постојећа дипломатска служба и њена дипломатска и конзуларна представништва реорганизовани су средином 1992. у дипломатски апарат новонастале СРЈ.
**СР Југославија, Србија и Црна Гора, Србија**. Новостворена СР Југославија се непосредно по свом настанку суочила с оштрим санкцијама Савета безбедности УН уведеним 31. V 1992. Њена дипломатска служба, ослоњена на мрежу дипломатских и конзуларних представништава СФРЈ, сусрела се с многобројним међународним рестрикцијама које су јој отежавале редовно функционисање. Међународна заједница није признавала државни и правни континуитет СРЈ с некадашњом СФРЈ на чему је државно вођство СРЈ инсистирало. Сматрајући да СРЈ припада континуитет с ранијом југословенском државом, њена влада није желела да поднесе захтев за пријем у УН. Из тог разлога, СРЈ све до октобра 2000. није била чланица УН. Истовремено, услед међународних санкција и унутрашње кризе изазване разбијањем СФРЈ, већина земаља одржавала је дипломатске и конзуларне односе са СРЈ на сниженом нивоу. После потписивања мировног уговора у Паризу 1995. којим је окончан рат на простору Босне и Херцеговине, СРЈ је извршила узајамно признање с бившим југословенским републикама, успостављајући с њима дипломатске односе у пуном капацитету. Упоредо се приступило и подизању дипломатских односа с другим земљама на виши ниво и реорганизацији постојеће мреже дипломатских и конзуларних представништава. Започету обнову и развој дипломатских односа са западним светом, земљама афроазијског простора, суседним државама и земљама некадашњим чланицама источног блока прекинула је ескалација кризе на Косову и Метохији у лето 1998. Због неслагања с политиком југословенске и српске владе у односу на тај проблем, користећи свој међународни утицај као средство притиска, најутицајније западне земље ограничиле су обим дипломатских веза са СРЈ у јесен 1998. Непосредно по отпочињању оружане агресије НАТО на СРЈ 24. III 1999, југословенска влада је прекинула дипломатске односе са САД, Немачком, Француском, Великом Британијом и Албанијом. Редовна дипломатска комуникација с владама тих земаља обновљена је после „октобарских промена" 2000. и пада режима Слободана Милошевића. Након тога уследили су пријем СРЈ у међународне организације и обнова дипломатских односа на највишем нивоу са свим западним земљама. У складу с потребама државе, смањена је мрежа дипломатских и конзуларних представништава у иностранству, а услед политичких промена у земљи дошло је до одласка значајног дела искусних каријерних дипломата из дипломатског апарата, што се негативно одразило на функционалност дипломатске службе СРЈ. Укидањем СРЈ и стварањем Државне заједнице Србије и Црне Горе спољни послови су, уз одбрану, спољне и унутрашње трговинске везе, остали једна од ретких заједничких функција државне заједнице. Постојећи политички и економски проблеми довели су до нове редукције дипломатских структура, док је започета сукцесија дипломатских и конзуларних објеката бивше СФРЈ драстично изменила инфраструктурне основе функционисања дипломатске службе Државне заједнице Србије и Црне Горе. После референдума о државној независности, спроведеног у Црној Гори маја 2006, и њеног осамостаљења, влада Црне Горе признала је Србији право државног и правног континуитета с ранијом државном заједницом због чега је Србија преузела дотадашње заједничко министарство спољних послова с постојећим представништвима у иностранству, задржавши место у УН и осталим међународним организацијама. Потом је уследила нова реорганизација дипломатске службе прилагођене потребама спољне политике Републике Србије.
Александар Животић
На дан 1. IX 2018. Србија је имала амбасаде у 69 држава (уз покривање на нерезиденцијалној основи још 118 држава), 24 конзулата у 15 држава и сталне мисије при низу међународних организација (УН, УНЕСКО, ОЕБС, Савет Европе, ЕУ, НАТО). Истовремено је у Србији било 69 страних дипломатских представништава и шест генералних конзулата пет држава, уз сталне мисије УН, специјализованих агенција УН, ЕУ, ОЕБС, Савета Европе и других међународних организација, институција и тела.
Борис Кривокапић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Л. Стевановић, *Реорганизација наше дипломатске струке*, Зг 1920; К. Кумануди, *Административно право*, Бг 1921; Л. М. Костић, *Административно право Краљевине Југославије*, *I, Устројство државе*, Бг 1933; И. Суботић, *Савремена дипломатија*, Бг 1937; М. В. Кисовец, *Дипломатски представници*, Бг 1939; К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952; Д. Милић, „Букурешка агенција и српско-влашка трговина сољу", *ИЧ*, 1971, 18; *Историја српског народа I–VI*, Бг 1981–1994; Р. Љушић, *Кнежевина Србија (1830–1839)*, Бг 1986; Б. Јанковић, *Дипломатија*, Бг 1988; В. Ћоровић, *Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку*, Бг 1992; Р. Петковић, *Субјективна историја југословенске дипломатије 1943−1991*, Бг 1995; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; М. Митић, *Дипломатија*, Бг 1999; К. Билт, *Задатак мир*, Бг 1999; *Историја српске државности, I–III*, Н. Сад 2000–2001; М. Ахтисари, *Мисија у Београду*, Бг 2001; Ј. Примаков, *Године у високој политици*, Бг 2002; *Осам месеци плус*, Бг 2003; Д. Бонџић, *Новинарска и дипломатска висока школа у Београду 1948−1953. Студија и документи*, Бг 2003; Б. Љ. Поповић, *Историја Министарства иностраних дела Србије*, Бг 2005; Ђ. Н. Лопичић (прир.), *Дипломатија*, Бг 2006; М. Лекић, *Мој рат против рата*, Бг 2007; Д. Дашић, *Савремена дипломатија*, Бг 2008; В. Јовановић, *Рат који се могао избећи*, Бг 2008; Б. Кривокапић, *Енциклопедијски речник међународног права и међународних односа*, Бг 2010; Б. Љ. Поповић, *Дипломатска историја Србије*, Бг 2010; Ч. Штребац, *Записи из Индије 1997–2002*, Бг 2011; М. Терзић, *Моћ и утицај војне дипломатије. Мисије Владимира Велебита 1943−1945*, Бг 2012; А. Робертс, *Разговори с Милошевићем*, Бг 2012; Ч. Попов, Д. Р. Живојиновић, С. Г. Марковић (ур.), *Два века модерне српске дипломатије*, Бг 2013; Ђ. Н. Лопичић, Ј. Ђ. Лопичић Јанчић, *Конзуларни односи и конзуларно право*, Бг 2013; А. Робертс (ур.), *Сатоу: Дипломатска пракса*, Бг 2013; С. Селинић, *Партија и дипломатија у Југославији 1945−1952*, Бг 2013; Д. Лопандић, *Време сјаја, време таме: Дипломате у вртлогу историје*, Бг 2015; Ђ. Н. Лопичић, *Студије и огледи из међународног права, међународних односа и дипломатије*, Бг 2016; Б. Бранковић, *Иза кулиса дипломатије*, Бг 2016; Б. Кривокапић, *Међународно јавно право*, Бг 2017; Д. Ђорђевић, *Историја модерне Србије 1800–1918*, Бг 2017; С. Мићић, *Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918–1939*, Бг 2018; С. Ђукић, *Бугарски кадрил*, 1–3, Бг 2018.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИПЛОМАТИКА
**ДИПЛОМАТИКА**, помоћна историјска наука која се бави критичким проучавањем документарних извора, у првом реду повеља, по чему је и добила име (грч. divplwma). Документи се деле на оригинале и преписе, аутентичне и фалсификате. Документи могу бити у целости фалсификовани и тада обично следе форму аутентичних савремених исправа, укључујући и „оверу" оригиналним печатима, који им се накнадно додају. Далеко је чешћи случај да се у иначе аутентичан документ уносе измене тако што се делови исказа преиначују у складу с интенцијама оног који то чини. Такве измене се називају интерполације. Интерполиране исправе су у основи аутентичне, али садрже кривотворене делове. Задатак **д.** је да помоћу строгих методолошких правила утврди степен аутентичности документа, јер од тога зависи и његова веродостојност.
Интересовање за критичко преиспитивање средњовековних докумената јавило се средином XV в. у папској Курији, када је Лоренцо Вала открио да је Константинова даровница (*Donatio Constantini*), документ који се приписивао цару Константину Великом (324–337) и на којем су средњовековне папе заснивале своје претензије на световну власт над Западом, заправо фалсификат из VIII в. Процват критичке анализе докумената догодио се у време реформације и католичке рестаурације, када су обе стране своје аргументе доказивале уз помоћ исправа. Био је то прави рат дипломама (*bella diplomatica*). Почев од XVII в. приступило се критичком издавању историјских извора, посебно повеља.
Катарина Митровић
**Српска д.** За доба развијеног феудализма у Србији најзначајнији извори су повеље српских владара. Оне су настајале као последица правне радње и правне воље ауктора према дестинатару. Дипломатичка анализа повеља основ је критике извора у целини и почетак историјске методологије истраживања. Српске канцеларије (рашка, зетска, хумска, босанска, дубровачка) свој узор су налазиле у византијским исправама. Међутим, логос формула, карактеристична за Византију, није се усталила у нашим повељама у свом класичном облику. **Д.** је још крајем XIX и почетком XX в., највише заслугом Станоја Станојевића, детаљно разрадила критеријуме за утврђивање аутентичности повеља, као и за утврђивање интерполација.
Тако je Станојевић темељно проучио саставне делове повеља у српским (ћирилским) канцеларијама и њихове специфичности. Уводни део повеље назива се протокол и он садржи: инвокацију (призивање имена Божијег), интитулацију (име и титула ауктора), инскрипцију (именовање дестинатара), салутацију (поздрав), аренгу (прави увод где се објашњавају мотиви), промулгацију или нотификацију, интервенцију или петицију (помен на чију молбу се издаје повеља). Основни део повеље чине експозиција или нарација (индикација мотива) и диспозиција, коју чини правна садржина акта. Она чини језгро повеље, у зависности од предмета правне радње зависи њена опширност. Она је јако опширна у манастирским повељама рашке канцеларије, јер се у њој наводе поседи са детаљним описима међа, као и права и обавезе зависног становништва. Неке повеље се завршавају диспозицијом. У есхатоколу се налазе завршне формуле повеље. Ту спадају: санкција (наредба о спровођењу правне радње, утврђује диспозицију), короборација (објављује средства која доказују веродостојност, ту се објављују печат и потпис), апрекација (реч која призива благослов Божији – Амин).
Средства оверавања повеље су потпис и печат или само једно од тога. Дубровачка акта су по правилу без потписа, оверавана су печатом. У Босни су се угледали на Дубровник до 1377, а онда је уведен потпис по угледу на рашку канцеларију, где скоро све повеље имају потпис. Печат је употребљаван у свим канцеларијама, а могао је бити висећи, метални или воштани. Сведоци су посредници у правној радњи, а што је владар слабији, то су они важнији. У дубровачкој и рашкој канцеларији они су реткост, док су у Босни редовна појава у свим владарским повељама. Повеље су на крају често датиране, и то на два начина: од стварања света или од Христовог рођења. Повеље у канцеларијама у Дубровнику, Босни и Хуму датиране су од Христовог рођења, у Зети Балшића на оба начина, а у рашкој канцеларији од стварања света, а овде се рано јавља и индикт.
Није свака повеља имала све наведене делове у свим српским канцеларијама. Рецимо, рашка канцеларија је употребљавала само симболичну инвокацију, а инскрипција у дубровачкој канцеларији од краја XIV в. нестаје из повеља, а задржава се у писмима. Салутација је присутна у писмима, али је нема у повељама. Аренга се ретко употребљавала у дубровачким повељама, а по угледу на њих нема је ни у босанским до проглашења краљевства када је уведена из рашког формулара. Аренга је ретка и у хумским, зетским и рашким световним повељама. Најчешће и најважније су аренге у рашким црквеним повељама, а међу најразвијенијима су оне у Бањској, Дечанској и Светоарханђеловској хрисовуљи. Промулгација се употребљава тек од XIV в., али не често. Интервенција је најчешћа у рашкој канцеларији, а од времена цара Уроша постаје знатно опширнија. Експозиција за историчаре има велик значај јер се у њој неретко износе историјски подаци. У дубровачким повељама се у њој често истиче жеља за пријатељством, а понекад се спомињу и учињене услуге. У рашким црквеним повељама владар у експозицији често прича о доласку на власт, или о својим освајањима (Милутин), а Душан често ту говори о томе како је гоњен од оца. У њима се могу наћи и подаци о историји појединих манастира. Санкција је присутна у свим српским канцеларијама, а могла је бити духовна (спиритуална) и материјална. Најчешћа и најопширнија је у рашким повељама, а најразвијенија у црквеним где се састоји од заклетве, молбе, претпоставке и анатеме. Материјална санкција се јавља у рашким световним повељама, док је у црквеним ретка.
Иако се српске повеље објављују скоро два столећа, још увек не постоји српски дипломатар. И данас се користе појединачна издања и мање или веће збирке које су објавили Ф. Миклошић (1858), Ст. Новаковић (1912), Љ. Стојановић (1929, 1930). Недавно је постхумно објављена збирка ћириличких повеља и писама (прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Шиндик) која обухвата период до краја Милутинове владавине (1321). Од 2002. Катедра за историју српског народа у средњем веку на Филозофском факултету у Београду објављује часопис *Стари српски архив* (изашло 17 бројева), који систематски објављује критичка издања српских повеља од краја владавине краља Милутина.
Синиша Мишић
**Папска д.** Канцеларија је најстарија установа папске Курије. У прво време на челу канцеларије стајао је *primicerius*, од XI в. помиње се *cancellarius*, у XV в. уведено је звање *notarius cancellariae*. У канцеларији су радили многобројни нотари и писари који су пратили папе, кардинале и папске службенике на путовањима и на лицу места састављали документе.
Најстарији папски документи до средине XI в. опонашали су форму античких римских писама. Почињали су протоколарним формулама: интитулацијом, инскрипцијом и салутацијом. Интитулација садржи име папе, титулу „епископ" или „папа" и формулу „слуга слугу божијих" у номинативу: *Clemens episcopus servus servorum Dei*. Потом следи инскрипција с именом, титулом и резиденцијом (дијецеза, црква, манастир) дестинатара у дативу. Папе се дестинатарима обраћају на следећи начин: епископима – *venerabilis frater*; цару и краљевима – *charissimus in Christo filius*; другим световним лицима – *dilectus filius*; владаркама и властелинкама – *dilecta in Christo filia*; општа адреса: *universis Christi fidelibus presentes litteras inspecturis*. Списак адреса налази се у *Liber diurnus*. Протокол се завршава салутацијом: *in domino salutem*, или се користи formula *perpetuitatis*: *in perpetuum*. Текст се састоји од аренге, која обично започиње изразима *Cumsicut accepimus*, *Unam sanctam* и сл. по којима документ добија име. У случају да је аренга изостављена, текст почиње експозицијом, после које следи диспозиција. Есхатокол се састоји од роте, салутације у форми благослова, коме и датације. Рота, обично с леве стране, садржи карактеристична слова папиног имена или цело име и слово „p" (од *papa*) уписана у поља око којих је изведена кружница с мотом типа: *Misericordia domini plena est terra* и сл. Десно се налази салутација с бенедикцијом и крстом: † *Bene valete* коју папа обично својеручно исписује; поред ње се ставља *comma*. Датум чини *Scriptum* који садржи: 1. дан и месец према римском календару; 2. име писара; 3. индикт; 4. годину понтификата с именом и редним бројем папе: *Datum tertio idus maii per manum Anastasii primicerii notariorum sanctae Romanae ecclesiae, indictione nona, pontificatus autem domini Leonis papae tertii anno decimo*. У најстарије време у папској канцеларији се као материјал за писање користио искључиво лако пропадљиви папирус, те је стога из раног периода сачувано мање од сто докумената – око 50 оригинала и око 40 преписа. У папској канцеларији се у прво време писало куријалом, тешко читљивом минускулом коју одликују ситна слова, дуге хасте и велики прореди. Од понтификата Лава IX (1049–1054) у папској канцеларији у употреби су различити типови докумената који у мањој или већој мери одступају од форме најстаријих исправа.
Привилегије су биле заступљене у XII и XIII в., сасвим ретко у првој половини XIV в. Поред уобичајених формула одликују их следеће карактеристике: 1. *formula perpetuitatis* се налази на крају протокола; 2. апрекација три пута *Amen* се налази на крају текста; 3. рота; 4. потписи папе и кардинала, понекад и других црквених великодостојника; 5. кома; 6. *Datum per manum* с дугачком датацијом која садржи све елементе из *scriptum*-а. Привилегије су овераване оловним печатом закаченим свиленом врпцом.
*Litterae apostolicae* су најзаступљенији тип папских докумената. Пошто нису свечаног карактера не садрже *formula perpetuitatis*, роту, *Bene Valete*, потписе папе и кардинала. Цео документ, од интитулације до датума, исписује се у једном блоку. Датација је кратка, без навођења индикта и године инкарнације (до 1430). *Litterae* су овераване оловним печатом који се за документ привезивао на два начина: жуто-црвеном свиленом врпцом (*litterae cum serico*) или канапом (*litterae cum filo canapis*). *Litterae cum serico* су свечаније.
*Bullae* се јављају тек од времена папе Иноћентија IV (1243–1254). Реч је о типу документа између привилегија и апостолских писама. Деле се на *litterae solemnes* и *litterae consistoriales*. *Litterae solemnes* су свечанијег карактера. Препознају се по првом реду исписаном готичком минускулом, који садржи интитулацију и *formula perpetuitatis*: *Clemens episcopus servus servorum dei Ad perpetuam rei memoriam*. Други ред започиње аренгом с карактеристичним изразима: *Nulli ergo*, *Si quis autem* и сл. Недостају инскрипција и салутација. Остали делови текста и есхатокола су уобичајени. Папе су *litterae solemnes* издавале у случајевима екскомуникације, приликом додељивања пребенди и одређивања граница дијецеза, а ову форму имају и декрети концила. Од XV в. јављају се *bullae consistoriales*, које се у односу на *litterae solemnes* разликују само по томе што садрже потписе папе и кардинала, тј. чланова конзисторије. Буле су овераване оловним печатима прикаченим свиленом врпцом, по чему је овај тип докумената и добио име.
*Litterae clausae* су дестинатарима слате затворене. Реч је о документу типа *litterae cum filo canapis*. Документ је више пута пресавијен и увезан канапом. На спољној страни је исписана адреса у дативу.
*Brevi* су чест тип папских докумената. Одликују их следеће каратеристике. Први ред чини само интитулација, без навођења „episcopus servus servorum dei", исписана на средини: PIUS PAPA II. Инскрипција је у вокативу без навођења имена дестинатара и смештена је на почетак текста: *Dilecte fili*, после чега следи салутација: *Salutem et apostolicam benedictionem*. Посебно је занимљив датум: 1. уз ознаку места наглашава се да је документ оверен воштаним печатом: *sub anulo piscatoris*; 2. дан и месец се наводе по модерном калкулу; 3. наводи се година инкарнације чији се почетак рачуна према божићном (25. децембар) или стилу обрезања (1. јануар). Десно испод текста стоји потпис једног од секретара. *Brevi* су кратки документи на веома фином пергаменту. Слати су затворени, а са спољне стране је име дестинатара у дативу. Оверавани су црвеним воштаним печатом, који је уједно затварао документ. Приликом отварања нужно се ломио. Писмо бревеа је канцеларијска хуманистика, само је први ред исписиван рустичном капиталом. Сматра се да најстарији бреве потиче из 1423. од папе Мартина V. Ово су најзначајнији типови папских докумената који садрже највише података за историју српског народа у средњем веку и у модерно доба.
Папски документи су оверени печатима. У употреби су оловни печати округлог облика, тзв. *bullae*, величине 3–3,5 цм. У најстарије време буле су на предњој страни садржале име папе у генитиву: HADRIANI, а на задњој страни титулу такође у генитиву: PAPAE. У XI в. на аверсу се јавља представа AUREA ROMA око које је исписано име папе, а на реверсу Апостоли Петар и Павле. У време Пасквала II (1099‒1118) устаљује се тип буле који је у употреби и данас. На аверсу је у три реда исписано име папе, титула и редни број у номинативу: PASHALIS PAPA II. На реверсу су Апостоли Петар и Павле с натписом: S. PE. / S. PA. Папе су веома ретко употребљавале златне буле, и то тек од 20-их година XVI в. Бревеи и неке врсте писама овераване су воштаним печатима. *Anulus piscatoris* садржи представу Светог Петра на чамцу, по чему је и добио име, као и име папе. Овалног је облика, пречника око 2 цм. Утискује се у црвени восак.
Папска канцеларија је водила уредну евиденцију о документима које су папе издавале различитим дестинатарима. Њихов садржај је преписиван у посебне књиге. Тако су настали папски регистри. Најстарији је *Registrum Vaticanum 1* из времена Јована VIII (872‒882). Регистри су потпуније сачувани тек од понтификата Иноћентија III (1198−1216). С папом Бонифацијем IX (1389–1404) започиње нова серија регистара у које су документи уношени аналитички (према врсти и садржају) и хронолошки. Уз сваки документ стоји име писара који га је преписао или секретара. Постојао је посебан *magister registri* задужен за контролу тачности преписаних докумената. Он је уносио исправке које је оверавао потписом на маргинама, а на крају документа стављао је пуно име. Ови регистри вођени су у континуитету све до 1892. Сачувано је укупно 2.467 волумена. У XIX в. чувани су у Латеранској палати по чему су и добили име *Registra Lateranensia*.
**Млетачка д.** Први помен канцелара у Венецијанском дукату потиче из средине IX в., а реч о је ђакону Граусу (*Grausus diaconus*), потоњем епископу Оливола. Термин *cancellarius* у то време још увек не подразумева постојање организоване владарске канцеларије. Исправе су састављали клерици који су служили у Цркви Светог Марка, дворској капели. Државна канцеларија се јавља с почетка XIII в., а њено седиште се налазило у Дуждевој палати, тзв. *Parva cancellaria*. Документи су чувани у ковчезима. Уводи се функција *notarius ducalisque aule cancellarius*. У канцеларији раде образовани нотари, *auctoritate imperiali*, углавном странци, што је велика новина која ће за последицу имати увођење нових формулара. Одлуком Великог већа од 1261. уведено је звање *Cancellier grande*. Он је одговарао за рад државне канцеларије, а први на том положају био је извесни Корадо. Персонал су чинили *cancellieri*, *notari*, *scrivani*, без јасно дефинисаних разлика у компетенцијама. Уз канцеларију је постојао и архив у којем су се чувала документа. Поред државне канцеларије, *Curia maioris*, постојала је и *Cancelleria inferiore*, такође смештена у Дуждевој палати, у којој су радили нотари *veneta auctoritate*. Они су били задужени за састављање тестамената и других нотарских исправа из домена приватног права. *Cancelleria secreta* је уведена 1402. са задатком да се стара о поверљивим документима у унутрашњој и спољној политици. Нотаре је у почетку именовао дужд, потом Сињорија и Велико веће, да би од 1299. тај задатак био поверен Већу четрдесеторице (*Quarantia*). Нотари су бирани и потврђивани у звању кад и други службеници Републике око празника Светог арханђела Михаила (29. септембар). Били су обавезни да се старају о безбедности документације, чији су садржај чували у тајности.
*Liber pactorum* *I* је уведен 1197‒1198. и у њега су уношени преписи привилегија које је Венеција добијала од источних и западних царева. После 1205, с оснивањем прекоморских поседа, нагло се умножио број докумената. Велико веће је 1264. донело одлуку о обавезном вођењу регистра у који ће бити уписиване његове одлуке. Ову праксу убрзо су увела и друга већа. Од средине XIII в. све магистратуре су приљежно водиле своје регистре, а регистри су држани под кључем. *Liber Pactorum II* је уведен 1291. по налогу Великог већа. У њега су уношене привилегије и уговори који су регулисали положај и компетенције Републике. Почетком XIV в. уведени су *Libri Commemoriali*, који имају особине и регистара и картулара. У њих су преписивана сва важна документа која су пристигла у канцеларију или су у њој састављана и отпремана дестинатарима.
Млетачки документи се деле на: 1. велике и мале дукале (ducali maggiori и ducali minori) у зависности од тога колико су свечани; 2. правне документе, јавне и приватне, у које спадају и неки дукали: 3. међународне уговоре и уговоре између комуна. Сматра се да је најстарији дукал привилегија дужда Виталеа Фалијера за бенедиктинску опатију San Giorgio Maggiore из јула 1090. Дукали су до краја XII в. писани по следећем формулару. Протокол чине: 1. вербална инвокација: *In nomine domini Dei et salvatoris nostri Iesu Christi*, којој је до средине XII в. претходио знак крста (симболична инвокација); 2. датација с ознаком датума и места. Наводи се година инкарнације (*anno ab incarnatione* / *anno incarnacionis*, ређе *anno Domini*), која се рачуна *more veneto* тј. од 1. марта, што значи да година почиње два месеца после календарске. Датум се одређује и индиктом према византијском стилу по којем година почиње 1. септембра, четири месеца пре календарске године. Место се наводи у аблативу: *Rivoalto*. Датација као протоколарна формула представља особеност млетачке **д**.
Текст започиње аренгом у којој се објашњава мотивација за извршење правног чина. Аренга обично започиње речима: *Cum publicis praesideamus rebus equitati providere debemus*. Потом следи нарација која се с аренгом повезује следећим прилозима и везницима: *quapropter*, *igitur*, *quia*. Иза нарације интитулација: заменица у првом лицу множине *Nos*, дуждево име и презиме, девоција *Dei gratia* / *gratia Dei* / *per misericordiam Dei* / *divina misericordia* и напослетку дуждева титула која је у прво време гласила: *Venetie, Dalmatie atque Chroatie dux et imperialis protosevastos* (1090‒1205). Уз дужда се наводе и судије, чланови *Consilium sapientium* (претеча Великог већа) и народ окупљен на скупштини: *cum nostris iudicibus et aliis nostris fidelibus* / *cum nostris iudicibus, adiunctis quoque nobis sapientium consciliatoribus* / *cum nostris iudicibus et populo Venetie*. Иза интитулације следи диспозиција. Текст се завршава двема формулама. *Minatio* је санкција, која је у то време била искључиво материјална, у износу од око 10 златних ливри; половина казне се плаћала оштећеном, а половина дворској комори (*camerа palatii*). Короборација је дата у форми наредбе нотару НН (наводе се име, презиме и титула) да састави документ. Апрекација се јавља тек у неколико докумената: *Feliciter* или *Amen*.
Есхатокол чине потписи дужда, судија, *boni homines* или *fideles* представника *populous*-а, чланова *Consilium sapientum*, комуналних службеника, понекад црквених достојанственика. Завршава се знаком и потписом нотара. Дужд се својеручно потписује стављајући прво знак крста: † *Ego NN Dei gratia dux manu mea subscripsi*. У прво време иза дуждевог ишао је потпис аквилејског патријарха. Остали су се потписивали на следећи начин: † *Ego* (*име у номинативу, презиме у аблативу*) *manu mea subscripsi*. Потписи су понекад могли бити дати у 3‒4 колумне. Есхатокол се завршавао формулом *completio* са знаком и потписом нотара: *Ego notarius NN complevi e roboravi*. Од средине XII в. документи се оверавају дуждевим печатом.
У другој половини XII в. појављује се *littera*, нови тип документа који постепено потискује дукале. Понекад се за *litterae* користи назив *ducali minori*, чиме се сугерише да није реч о нарочито свечаном типу исправа. Најстарија *littera* потиче из 1166. Свој облик *litteraе* су задржале до пада Млетачке републике. Протокол су чиниле следеће формуле: интитулација с именом и презименом дужда, девоцијом *Dei gratia* и титулом која је уведена за време дужда Петра Зијанија (1205‒1229): *Venetie, Dalmatie atque Chroatie dux, dominus quarte partis et dimidie totius imperii Romanie*; инскрипција с именом и титулом дестинатара у дативу. Уколико је реч о државним службеницима или млетачким грађанима користио се израз: *fidelibus suis* / *fidelibus suis dilectis*; салутација је гласила: *salutem et dilectionis affectum*. Текст чине уобичајене формуле нарација и диспозиција. После текста је остављан празан простор. Есхатокол је чинила датација с ознаком места и датума. Обично је гласила: *Data in nostro ducali palacio*, после чега су навођени месец и дан према болоњском стилу (*consuetudo bononiensis*) уз обавезно навођење ознаке *intrante*/*exeunte* поред дана, док се година није наводила. Пергамент је пресавијан на три једнака дела одозго према доле и обмотаван је врпцом која је провлачена кроз рупицу на оловном печату. На спољној страни се исписивало име дестинатара.
Катарина Митровић
**Угарска д.** Средњовековна дипломатичка грађа угарске провенијенције представља значајан извор како за историју Угарске, тако и за српско-угарске односе. Најстарије угарске повеље везују се за првог угарског краља, Светог Стефана (997–1038). Први сачувани аутентични документ је оснивачка повеља Тихањског манастира (1055). Све до друге половине XII в. у правним пословима преовладавала је усмена, обичајна пракса. Са реформама Беле III (1173–1196) правни послови се институционализују и добијају обавезујућу писану форму. Њихово средиште постаје владарски двор, оличен у раду краљевске канцеларије којој се обраћају странке. Истовремено, крајем XII в. широм Угарске, под окриљем угледних црквених институција, катедралних (столних) или зборних (препозитских) каптола, односно монашких конвената, дефинитивно се устаљује рад места са јавном вером (*loca credibilia*). Ове институције на захтев званичних државних органа, почевши од краља или других великодостојника, па све до молби приватних лица, издају правоснажна јавна документа везана за правне поступке, исказе, признања или потврде, споразуме итд. Такође, учествују у судским и правним поступцима везаним за увођење у поседе и спорове око њих. У XIII в., као и другде у западној Европи северно од Алпа, и у Угарској се јављају јавни бележници (*notarius publicus*). Они нису успели да нaмeтну деловање своје установе у односу на места са јавном вером која су задржала првенство у опхођењу са странкама. На тлу Републике Србије у средњем веку деловало је неколико места са јавном вером: каптоли у Бачу, Баноштору, Сремској Митровици (Свети Иринеј) и препозитура у Тителу.
Угарска краљевска канцеларија као средишња државна институција устаљује своје деловање у време Беле IV (1235–1270). Радом краљевске канцеларије руководио је канцелар. Канцелар (*cancellarius aule regie*) и особље (протонотари, нотари) владарске, као и других канцеларија махом су били клерици. У време анжујске династије (XIV в.) краљевска канцеларија се дели на малу (тајну) и велику канцеларију. Као посебна институција, правне послове је водила и краљевска капела. Поред владара, повеље су издавали и поседовали канцеларију и други чланови династије: краљица, млади краљ, херцези. Посебне канцеларије пратиле су рад судских и управних уреда највиших државних великодостојника – палатина (*palatinus*), дворског судије (*iudex curie*), ердељског војводе (*vayvoda Transsilvanus*), банова (*banus*) Славоније, Далмације и Хрватске, Мачве, Северина итд. на територијама и у пословима који су им припадали. Правну снагу сваке повеље потврђивао је печат.
Дипломатички извор првог реда су краљевске даровнице (*donatio*) или свечане повеље. Као саставни елеменат на њиховом крају следи списак црквених и световних великодостојника Краљевине Угарске (*series dignitatum*). На основу њега пружа се увид у структуру и расподелу моћи у држави. У време владавине Жигмунда Луксембуршког (1387–1437) и његових наследника у тај списак су (на истакнутом месту) улазили и српски деспоти (*despotus Rascie*). Од делова владарских (и херцешких) даровница треба истаћи елеменат нарације (*naratio*). У нарацији су биле по хронолошком реду набројaне војне службе и заслуге дестинатара, односно дариваног племића или породице током краљевских похода, за које су стицали конкретни посед. У повељама почев од краја XII в. нарације непосредно сведоче о угарским походима на Србију, односно о угарско-српским односима.
Ђура Харди
ЛИТЕРАТУРА: Ст. Станојевић, *Студије о српској дипломатици*, Бг 1928; I. Szentpétery, *Magyar oklevéltan*, Budapest 1930; А. Соловјев, „О потреби издавања српског дипломатара", *ИЧ*, 1954, 4; G. Érszegi, „Oklevél", у: *Korai magyar történeti lexikon*, Budapest 1994; M. Pozza, *La Cancelleria*, *Storia di Venezia II*, Roma 1995; *La Cancelleria*, *Storia di Venezia III*, Roma 1997; C. Milan, A. Politi, B. Vianello (ур.), *Guida alle Magistrature. Elementi per la conoscenza della Reppublica Veneta*, Verona 2003; T. Frenz, *I documenti pontifici nel medioevo e nell'età moderna*, Città del Vaticano 2008; Т. Алмаши, „Главне институције писмености места с јавном вером у средњем веку на тлу данашње Војводине", у: Ђ. Харди (ур.), *Средњовековна насеља на тлу Војводине, историјски догађаји и процеси*, Ср. Митровица – Н. Сад 2013.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИПЛОМАТСКО ПРАВО
**ДИПЛОМАТСКО ПРАВО**, дипломатско-конзуларно право, право међународног представљања, једна од најстаријих, најразвијенијих и најважнијих грана међународног права која уређује успостављање и одржавање званичних односа између држава, а посебно положај, привилегије и имунитете дипломатских представника. Прва универзална кодификација те материје покушана је на Бечком конгресу (1815) на којем је усвојен Правилник о класама и рангу дипломатских представника, касније допуњен Ахенским протоколом (1818). Најважнији савремени међународни правни извори су Бечка конвенција о дипломатским односима (1961), Конвенција о специјалним мисијама (1969) и Бечка конвенција о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера (1975). Важни су и други уговори, као нпр. Конвенција о привилегијама и имунитетима УН (1946), Конвенција о привилегијама и имунитетима специјализованих агенција (1947), Конвенција о спречавању и кажњавању кривичних дела против лица под међународном заштитом, укључујући дипломатске агенте (1973) итд. Уколико се **д.** **п.** схвата у ширем смислу, тако да обухвата и конзуле, та питања су на универзалном нивоу кодификована Бечком конвенцијом о конзуларним односима (1963). Република Србија је у чланству Бечке конвенције из 1961. и свих осталих наведених конвенција, а оне су део њеног унутрашњег права. У правне изворе у области међународног **д. п.** спадају и одређена правила међународног обичајног права, неке одлуке међународних организација, па чак, у врло ограниченом обиму, и неки једнострани акти држава. Уз релевантне одредбе Устава (о заштити права и интереса држављана у иностранству – чл. 13, о односу према међународном праву – чл. 16 и 194/4–5, о положају странаца – чл. 17, о надлежности Републике Србије – чл. 97/1, 4, о функцијама и надлежностима Народне скупштине – чл. 99/1/4–5, о функцијама и надлежностима председника Републике – чл. 112/1/1, 5–6, итд.), данас је најважнији домаћи правни извор Закон о спољним пословима (2007. са изменама и допунама), а уз њега Закон о закључивању и извршавању међународних уговора (2013), Уредба о условима за стицање и губитак дипломатског звања (2007), Уредба о издавању дипломатских и службених пасоша (2005) и др.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Гершић, *Данашње дипломатско и консуларно право*, Бг 1898; Д. Пиндић, *Специјалне мисије у савременом међународном праву*, Бг 1985; С. Ђорђевић, М. Митић, *Дипломатско и конзуларно право*, Бг 2000; М. Крећа, *Међународно право представљања*, Бг 2012; Б. Кривокапић, *Међународно јавно право*, Бг 2017.
Борис Кривокапић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИПТИХ
**ДИПТИХ** (грч. divptuco": удвојен, сложен из два дела), целина сачињена од два повезана и склопива дела, израђена од дрвета, слоноваче или племенитих метала. Потиче од „конзуларних диптиха" – плочица од слоноваче са украшеним корицама споља и удубљеном површином изнутра, испуњеном воском и намењеном за писање. Њима су конзули у доба позне антике, у Римској империји и рановизантијском периоду јављали истакнутим појединцима дан свог ступања на дужност. Красио их је портрет конзула на престолу са инсигнијама власти. Могли су имати и комеморативни карактер, приказујући чланове једне породице и профане сцене, или су прављени приликом склапања брака. Неки **д.** служили су као корице за књиге (**д.** Барберини, VI в., Лувр). Литургијски **д.**, украшени мотивима из хришћанске иконографије, у употреби су од IV в., најпре за бележење имена верних за помен.
У уметности средњег века **д.** означава слику из два дела, налик дводелним византијским иконама из којих се развио, и представља врсту преносивог, крилног и склопивог „иконостаса" или „путне иконе". Многи мањи **д.** у овом раздобљу имају облик енколпиона и малих реликвијара за ношење око врата. Будући да су обично садржали хришћанске реликвије, имају и обележје личног предмета побожности власника. **Д.** су неретко били ктиторски дар значајним хришћанским средиштима – манастирима и црквама. Међу ремек-дела средњовековне уметности, сачуване у ризници манастира Хиландар, убрајају се **д.** (енколпион) деспотице Јелене Мрњавчевић и тзв. Хиландарски **д**. Деспотичин **д.** има сребрни позлаћени оков (1366–1371), док дрворезне иконице са представама Богородице на престолу са малим Христом и пророцима и Гостољубља Аврамовог са апостолима датирају из XVII в. Дуж оквира дуборезних икона је по 18 драгих каменова, окружених ситним бисерима. Спољашња површина **д.** прекривена је урезаним текстом деспотице Јелене – потоње монахиње Јефимије, посвећеним њеном рано преминулом сину Угљеши, сахрањеном у католикону Хиландара, као и његов деда, кесар Војихна. Други, већи **д.** у ризници манастира Хиландар је изузетно вредан рад венецијанских златара и драгуљара с краја XIII или почетка XIV в. Свако крило **д.** чини дрвена основа украшена са по 12 квадратних и кружних поља са сликаним минијатурама. Површине између минијатура прекривене су тракама златних листића на којима је филигран од позлаћене сребрне жице са уметнутим полудрагим и драгим камењем. Минијатуре хронолошки илуструју најзначајније Велике празнике, сцене Мука Христових и три епизоде Исусових јављања након Васкрсења. Све минијатуре сликане су на златној позадини, а радила су их тројица мајстора. Ореоли и драперије оивичени су ситним бисерним перлама. Хиландарском **д.**, за који се претпоставља да би могао бити дар краља Милутина Лаври, сличан је и **д.** из манастира Св. Павла на Атосу – можда поклон краља Драгутина овом монашком средишту, а веома му наликује и **д.** угарског краља Андрије III из манастира Кенигсфелден (Историјски музеј у Берну).
У Музеју Катедрале у Куенки (Шпанијa) чува се **д.**-реликвијар Томе Прељубовића, српског велможе који је владао делом Епира из Јањине од 1366. до 1384. Овај **д.** (1382–1384) био је дар Томе и његове супруге Марије Ангелине Палеолог, унуке Стефана Дечанског, манастиру Преображења у Метеорима. Чине га две иконе сликане темпером на дасци са представама Богородице са малим Христом и Светима, као и Христа са апостолима. Крај Богородичиних ногу у клечећем ставу насликана је Марија Ангелина, а крај ногу Христа био је приказан деспот Тома. Испод представе сваког светог постоји видљиво удубљење у које су смештене свете мошти, па је овај **д.** заправо реликвијар. Иконе су смештене у сребрни оков са 939 бисера и 67 драгих каменова. На ширем простору Балкана током XVI, XVII, XVIII и XIX в. израђиване су панагије и панагијари у виду **д.**, као и склопиве иконе **д.** у металној оплати, посебно популарне у Русији.
Миљана Матић
**Д.** су прављени од различитог материјала (дрво, слонова кост, метал), а спољне стране биле су богато украшене. У хришћанство су стигли задржавши грчко име, али су убрзо замењени пергаментом или хартијом. У **д.** су уписивана имена верника ради помињања на Литургији: на левој страни су уписивана имена живих, а на десној имена упокојених. Владари, епископи и ктитори цркава аутоматски су уписивани, а остали су морали то да заслуже неким делом или поклоном. Службени **д.** по црквама и манастирима назива се Синодик или Поменик, а приватни, породични спискови живих и умрлих називају се Читуље (свештеник из њих чита имена). Средњовековни **д.** имају историјску вредност јер пружају податке о личностима које други извори не помињу, нпр. о епископима и патријарсима. Леп пример **д.** је иконица Угљеше Деспотовића у манастиру Хиландар, на којем је у сребру изгравирана молитва његове мајке Јелене Мрњавчевић.
Радомир Милошевић
ЛИТЕРАТУРА: W. Kermer, *Studien zum Diptychon in der sakralen Malerei: von den Anfängen bis zur Mitte des sechzehnten Jahrhunderts*, Düsseldorf 1967; Г. Острогорски, *Сабрана дела*, III, Бг 1970; *Treasures of Mount Athos*, Thessaloniki 1997; *Byzantium: Faith and Power*, New York 2000; Ј. Проловић, ,,Хиландарски диптих и њему сродна дела венецијанског порекла на Атосу", *Хиландарски зборник*, 2004, 11.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИРЕКТНИ ГОВОР → УПРАВНИ ГОВОР
**ДИРЕКТНИ ГОВОР → УПРАВНИ ГОВОР**
# ДИРЕКТНИ ОБЈЕКАТ
**ДИРЕКТНИ ОБЈЕКАТ** (прави, типични објекат), функција именског израза којим се реферише о предметном садржају на који прелази глаголом означена активност посредством које су повезана њена два учесника – агенс и пацијенс (нпр. Девојка пере *косу*; Он пише *песме*). Стоји уз праве прелазне глaголске предикате. То је морфосинтаксичка категорија у облику слободног акузатива и, ређе, беспредлошког, партитивног или словенског генитива уз глагол у потврдној и(ли) негираној форми: донети *јабуке // јабука*; немати *срећу // среће*. Акузатив је падеж директне усмерености и обухватности којим се изражава прототипични објекат у српском језику. Употребљава се под условом да нема морфолошких препрека (као што је морфема *се* уз глагол нпр. сетити се), тј. онда када преовлада значење непосредног контакта предмета са радњом и његове потпуне обухваћености истом. Објекат у најужем смислу (тзв. таутолошки) коренски је подударан са глаголом: причати *причу*. Унутрашњи објекат уграђен је у лексичко-семантичку структуру предиката: пеца (*рибу*), лови (*дивљач*). Двоструки објекат у облику слободног акузатива јавља се уз незнатан број глагола (питати *некога нешто* // за нешто // о нечему, учити *некога нешто //* нечему), где је други објекат чешће граматикализован слободним дативом, локативом са предлогом *о* или акузативом са предлогом *за*. Заменичка реч у акузативу обично носи семантичко обележје аниматност (+/–): волети *некога/нешто*; носити *некога/нешто*, али: зидати, писати *нешто* и плашити *некога*. Понекад именска реч у функцији правог објекта има множинско значење, нпр. набрајати *имена*, ређати *коцке*. Сентенцијално прелазни глаголи (нпр. *сматрати*, *нагађати*, *тврдити*) проширују свој садржај објекатском реченицом (нпр. *Тврди да ће доћи*), упитном или неодређеном заменицом (нпр. *Шта он сада тврди?*). У погледу обавезности појављивања уз прелазни предикат, **д. о.** може бити обавезан или факултативан. Уз предикате чији семантички потенцијал подразумева широк и разноврстан избор конкретних предметних објеката, објекти морају бити експлицирани јер би се у супротном искази доживљавали као непотпуни (*Купује*; *Баца* итд.), док уз оне са високим степеном предвидљивости објекат не мора бити исказан, нпр. *Пева*; *Пише.* У српском језику изражен је процес секундардне транзитивизације када се уз примарно непрелазне глаголе употребљава слободни акузатив: трчи *стазу*, шета *пса*.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Гортан Премк, *Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику*, Бг 1971; М. Ивић, „О објекатској допуни глагола комуникативних и интелектуалних радњи", *Зборник за језик и књижевност*, 1972, 1; И. Грицкат, „Из проблематике прелазности српскохрватских глагола", *ЈФ*, 1973, 30/1–2; М. Ивић, *Лингвистички огледи*, Бг 1983; З. Тополињска, „Падеж и глаголски род – две стратегије граматикализације односа између 'предиката' и његових 'аргумената'", *ЈФ*, 1996, 52; А. Белић, *Општа лингвистика. О језичкој природи и језичком развитку*, Бг 1998; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика. Проста реченица*, Бг 2005; Н. Арсенијевић, *Падежи правог објекта у стандардном српском језику*, Н. Сад 2012.
Владислава Ружић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСАХАРИДИ
**ДИСАХАРИДИ**, угљени хидрати чијом хидролизом, у присуству киселине или ензима, настају два молекула моносахарида (два молекула алдозе или молекул алдозе и молекул кетозе) (С12Н22О11 + Н2О → С6Н12О6 + С6Н12О6). Нпр., при хидролизи сахарозе, обичног шећера, који свакодневно користимо при заслађивању, настају глукоза (једна алдоза) и фруктоза (једна кетоза). При хидролизи **д.** лактозе (млечног шећера) добијају се две алдозе: галактоза и глукоза. Два молекула глукозе добијају се при хидролизи малтозе (производња пива), трехалозе или целобиозе. **Д.** се разликују по начину повезивања два молекула моносахарида и та веза назива се гликозидна веза. Уколико у стварању везе учествују полуацеталне хидроксилне групе из оба моносахарида, настаје 1,1-гликозидна веза (веза између две алдозе, пример: трехалоза) или 1,2-гликозидна веза (веза између алдозе и кетозе, пример: код сахарозе). Такви **д.** не редукују Фелингов раствор (нередукујући **д.**), односно не показују реакције моносахарида које потичу од слободне карбонилне групе. Када у стварању гликозидне везе учествују полуацетална хидроксилна група једног моносахарида и неполуацетална хидроксилна група другог моносахарида (најчешће везана за C4- или C6-угљеников атом), такви **д**. редукују Фелингов раствор (редукујући **д**.: малтоза, лактоза и целобиоза). Они имају сва хемијска својства моносахарида јер им је једна полуацетална, односно скривена карбонилна група, слободна.
**Д.** су супстанце беле боје, различите растворљивости у води: растворљивост сахарозе на 25 оC износи 204 g у 100 g воде, малтозе 108 g, а лактозе свега 21,6 g. Укуси **д.** се знатно разликују, што зависи од моносахарида који их граде. Сахароза је најслађи **д.** јер је њен фруктозидни део двоструко слађи од глукозе. Малтоза поседује једну трећину слаткоће сахарозе, а лактоза једну шестину. Сахароза је састојак многих биљака и може се наћи у свим њиховим деловима. Шећерна репа и шећерна трска су основни извори за изоловање сахарозе. Сок од шећерне репе може да садржи до 27% сахарозе, а обично садржи око 20 масених %. Сахарозе има и у меду, заједно с глукозом и фруктозом. Лактоза се налази у људском млеку и млеку великог броја животиња (у концентрацији од око 5 масених %). Индустријски се изолује из сурутке. Малтоза се у малим количинама налази слободна у клицама биљака. Добија се при хидролизи полисахарида скроба у присуству ензима амилазе. Трехалоза се у слободном стању налази у квасцу, младим печуркама и другим гљивама, клицама ражи и неким морским биљкама. Целобиоза је производ хидролизе целулозе. Може се наћи слободна у организмима неких животиња због присуства ензима који катализују хидролизу целулозе којом се оне хране. Сахароза се користи као састојак многих намирница, слаткиша и напитака. Може да делује као конзерванс када се примењује у великој концентрацији. Лактоза је као састојак млека значајна у исхрани новорођенчади. Користи се уместо сахарозе као алтернативни заслађивач, као стабилизатор арома, као чврсти носач за активне супстанце у фармацеутским производима. Организам човека не може да непосредно метаболише **д.** унете храном. Стога се у процесу варења **д.** ензимски прво хидролизују до моносахарида.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вучетић, И. Караџић, Г. Гојгић Цвијовић, *Природне и синтетичке слатке супстанце*, Бг 2000; К. П. Ц. Волхарт, Н. Шор, *Органска хемија – структура и функција*, Бг 2004.
Љуба Мандић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСИМИЛАЦИЈА
**ДИСИМИЛАЦИЈА** → **РАЗЈЕДНАЧАВАЊЕ**
# ДИСЈУНКТИВНА РЕЧЕНИЦА → РАСТАВНА РЕЧЕНИЦА
**ДИСЈУНКТИВНА РЕЧЕНИЦА** → **РАСТАВНА РЕЧЕНИЦА**
# ДИСКРИМИНАЦИЈА
**ДИСКРИМИНАЦИЈА** (лат. *discriminatio*: раздвајање), дељење према различитим особинама, разликовање, оспоравање, умањење, искључивање права или неједнако понашање према појединцима, групама, националним мањинама, народима и државама. Може постојати у међуљудским односима, друштвеним и међународним односима. Испољава се у различитим облицима и настаје: због припадности одређеној раси (расна **д.**), полу (полна **д.**), сексуалној оријентацији (сексуална **д.**), нацији или националној мањини (национална **д.**), вери (верска **д.**), култури (културна **д.**), идеологији или схватањима (идеолошка **д.**), старосном добу (старосна **д.**), због неједнаког поступања у међународним економским односима (економска **д.**), у области рада (радна **д.**) и др. Не сматрају се **д.** посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају с осталим грађанима – тзв. позитивна **д.** (чл. 21. ст. 4. Устава Републике Србије). У међународним односима јесте средство економског и политичког притиска једне државе или више држава на друге државе и народе. Испољава се у неједнаком поступању једне државе према другој држави или једног привредног субјекта према другом субјекту у међународним трговачким пословима и др. Нека држава (продавац на чијем подручју има своје седиште) може се неједнако односити према купцима одређене робе из разних земаља са циљем да отежа робну размену са одређеним физичким и правним лицима односно појединим земљама ради постизања неких политичких и економских циљева. Ову, економску **д.**, држава (њен привредни субјекат) врши тако: да одреди више цене за робу исте врсте коју продаје појединим државама (привредним субјектима); да уведе различите царинске стопе за робу исте врсте која се извози (увози) разним државама (привредним субјектима); да наметне порезе и разне таксе за одређену врсту робе; да пропише административне дозволе и различите управне поступке који претходе продаји или куповини робе; да створи монополистички положај за одређене привредне субјекте који извозе или увозе поједину врсту робе тако да наступају на тржишту дискриминаторски; да уведе посебне мере санитарне заштите према роби одређеног порекла или директно забрани увоз и извоз у одређене земље. Најоштрији вид економске **д.** састоји се у потпуној економској блокади једне или више земаља.
Ради умањења или спречавања **д.** у међуљудским односима закључено је више међународних и регионалних уговора који су донесени под окриљем Уједињених нација и Савета Европе. Забрана расне и сваке друге **д.** постала је начело међународног права (чл. 1. тач. 3. и чл. 13. тач. б Повеље Уједињених нација (1945)). По свом значају и делотворности издваја се Конвенција за заштиту људских права и основних слобода (1950) настала у оквиру Савета Европе. Државна заједница Србија и Црна Гора потписала је ову конвенцију 2003. Ратификациони инструменти Државне заједнице Србија и Црна Гора предати су генералном секретару Савета Европе 2004. и од тада она обавезује обе некадашње државе чланице, као унутрашње право. Одредбе о забрани **д.** и њеном укидању садржане су у: Конвенцији о укидању свих облика расне **д.** (1965); Међународном пакту о грађанским и политичким правима (1966); Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима (1966); Конвенцији о елиминацији свих облика **д.** жена (1979); Конвенцији о правима детета (1989); Међународној конвенцији о заштити права радника миграната и чланова њихових породица (1990 – није ступила на снагу); Оквирној конвенцији за заштиту националних мањина (1995); Конвенцији о правима лица са инвалидитетом (2006) и др.
Потврђени међународни уговори део су правног поретка Републике Србије и не смеју бити у супротности с Уставом, а закони и други општи акти не могу бити у супротности са потврђеним међународним уговорима (чл. 194. ст. 4. и 5. Устава Републике Србије). Као једно од основних начела Устав Републике Србије усваја забрану сваке **д.** и прописује да су сви пред Уставом и законом једнаки, те да свако има право на једнаку законску заштиту, без **д.** (чл. 21. ст. 1–3). Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности (чл. 15). Ово начело подробније је уређено и другим одредбама Устава. Брак се закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом. Закључење, трајање и раскид брака почивају на равноправности мушкарца и жене, а ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом (чл. 62). Родитељи имају права и дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу и у томе су равноправни (чл. 65. ст. 1). Породични закон (2005) начело равноправности супружника (чл. 3) и ванбрачних другова међусобно протеже на све њихове личне, личноимовинске и имовинске односе. Родитељске дужности и права супружника према деци (из крвног сродства и сродства по усвојењу) изједначени су. Закон о наслеђивању (1995) у наследним правима потпуно изједначава мушка и женска лица, супружнике, те брачну и ванбрачну децу.
Заштита права националних мањина уређена је пре ступања на снагу важећег Устава Републике Србије, Законом о заштити права и слобода националних мањина (2002) који је и даље, са доцнијим изменама и допунама, на снази. Закон забрањује сваки облик **д**. Прописује мере које морају предузети органи власти у Републици Србији са циљем обезбеђења пуне и делотворне равноправности „између припадника националних мањина и грађана који припадају већини" и одређује да ће власти доносити правне акте и предузети мере са циљем „поправљања положаја лица која су припадници ромске националне мањине" (чл. 4). Припадници националних мањина имају право да слободно одржавају мирољубиве односе с лицима која законито бораве у другим државама, посебно са онима са којима имају заједнички етнички, културни, језички и верски идентитет или заједничко културно наслеђе (чл. 6). Заштита права националних мањина са циљем остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета предвиђена је у члану 14. Устава Републике Србије.
Закон о забрани **д.** – ЗЗД (2009) прописао је општу забрану **д.**, предвидео њене облике, регулисао поступак за заштиту од **д.** и установио Повереника за заштиту равноправности, као самостални државни орган. Изразе „дискриминација" и „дискриминаторско поступање" ЗЗД је конкретизовао. Ови изрази означавају: свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (чл. 2. ст. 1. тач. 1. ЗЗД). **Д.** може бити „непосредна и посредна као и повреда начела једнаких права и обавеза, позивање на одговорност, удруживање ради вршења дискриминације, говор мржње и узнемиравање и понижавајуће поступање" (чл. 5. ЗЗД). Забрана **д.** предвиђена је и другим законима. Посредну или непосредну **д.** и свако прављење разлике или неједнако поступање „по било ком основу" забрањује члан 5. Закона о младима (2011). Онемогућавање непосредне или посредне **д.** по основу пола (да би се обезбедиле једнаке могућности без обзира на пол) уређено је Законом о равноправности полова – ЗРП (2009). Закон о основама система образовања и васпитања (2017) прописује да су држављани Републике Србије једнаки у остваривању права на образовање и васпитање и забрањује **д.** и дискриминаторско поступање „на непосредан или посредан, отворен или прикривен начин" (чл. 3. ст. 2. и чл. 110. ст. 1). Закон о раду (2005), у складу са чланом 60. став 3. Устава Републике Србије (да су свима, под једнаким условима), доступна сва радна места, забрањује непосредну и посредну **д.** лица која траже запослење (чл. 18--23). Такође, Закон о спорту (2016) забрањује непосредну и посредну **д.** „укључујући и говор мржње, по било ком основу, спортиста, спортских стручњака, спортских организација и других лица учесника у систему спорта" (чл. 4. ст. 3–10).
Кршење забране **д.** – ускраћивање или ограничавање права човека и грађанина утврђена Уставом, законима или другим прописима или потврђеним међународним уговорима – представља кривично дело повреде равноправности, кажњиво затвором до три године. Уколико кривично дело учини службено лице у вршењу службе, казниће се затвором од три месеца до пет година (чл. 128. Кривичног законика – КЗ). Као посебна кривична дела, којима се санкционише **д.**, прописана су: повреда права употребе језика и писма (чл. 129. КЗ); повреда слободе изражавања националне или етничке припадности (чл. 130. КЗ) и повреда слободе исповедања вере и вршења верских слобода (чл. 131. КЗ). Важећем систему забране **д.** и њеном санкционисању претходила су уставна и законска решења која нису на једнак начин штитила све грађане у Србији.
Устав Књажества Сербије (Сретењски устав из 1835) предвидео је само равноправност Срба: „Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима српским, како у обрани тако и у казни на свим судовима од најмањег до највећег" (чл. 111). Устав из 1838 („Турски устав") гарантује Србима одређена права (право располагања сопственим добрима укључујући и тестаментално располагање, право да не може бити кажњен пре него што га на то осуди суд – чл. 46–49. и др.), али не садржи одредбе о њиховој равноправности. Устав од 1869. одређује да су „сви Срби пред законом равни", да „имају једнака права на сва државна звања, уколико испуне услове, законом прописане, и имају способности за то" (чл. 23. и 24). Устав за Краљевину Србију од 1888. прописује: „Сви су Срби пред законом једнаки" и „Грађанима српским нити се могу давати, нити признати титуле племићства" (чл. 7. и 8), а ове одредбе преузео је и члан 25. Устава Краљевине Србије из 1901. Уставом из 1903. враћен је у живот Устав из 1888. уз незнатне измене. Члан 4. Устава Краљевине СХС од 1921. одређује: „Држављанство је у читавој Краљевини једно. Сви су грађани пред законом једнаки. Сви уживају једнаку заштиту власти. Не признаје се племство ни титуле, нити икаква преимућства по рођењу." Ове одредбе, с истом формулацијом, прихватио је у целости и члан 4. Устава Краљевине Југославије из 1931. Устави Србије су истицали да су Срби пред законом једнаки, а Устав СХС и Устав Краљевине Југославије прихвата начело једнакости свих грађана, што јесте несумљив напредак у положају становника у држави. Наведени устави нису предвиђали равноправност жена са мушкарцима. Српски грађански законик – 1844 (престао је да важи тек 1946, ступањем на снагу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. IV 1941. и за време непријатељске окупације) одређивао је делимичну пословну способност удате жене: „Младолетнима уподобљавају се и сви они који не могу или им је забрањено сопственим имањем руковати; такви су сви ума лишени, распикуће судом проглашене, пропалице, презадуженици, којих је имање под стециште потпало, удате жене за живота мужевља" (параграф 920). Преживела супруга није уврштена у круг ближих законских наследника. Могла је наследити умрлог мужа само у случају да иза њега нема мушких наследника ни из десетог наследног реда (имала је право на удовички ужитак). Једнакост не само грађана него и равноправност жена с мушкарцима прокламована је тек у Уставу ФНРЈ (1946). Сви грађани ФНРЈ „једнаки су пред законом и равноправни су без обзира на народност, расу и вероисповест. Не признају се никакве привилегије по рођењу, положају, имовном стању и степену образовања" (чл. 21. ст. 1. и 2). „Жене су равноправне с мушкарцима у свим подручјима државног, привредног и друштвено-политичког живота. За једнак рад жене имају право на једнаку плату као и мушкарци и уживају посебну заштиту у радном односу" (чл. 24. ст. 1. и 2). Основни закон о браку (1946) одредио је да пословну способност стичу под истим претпоставкама жена и мушкарац и једнака сва остала права за брачне другове (жену и мужа). Закон о наслеђивању (1955) прописује иста наследна права за оног брачног друга који је надживео оставиоца без обзира на пол. Доцније донесени устави и закони поступно су ширили круг права и слобода грађана.
Илија Бабић
**Д. у образовању** може да се појави при упису у образовну установу, у процесу формирања и функционисања ученичких и других школских органа и тела, током креирања и усвајања наставних планова и програма, у свакодневној комуникацији и међусобним односима између учесника процеса, кроз наставни процес, кроз садржаје у уџбеницима, процес запошљавања, остваривања права на стручно напредовање и усавршавање, управљање школом и сл. Три најтранспарентнија индикатора **д.** у образовању јесу: доступност образовања – проценат ученика којима је образовни систем неприступачан; искуства током образовања – проценат оних који не могу да прате наставу због недовољне прилагођености васпитно-образовног процеса; вредновање образовних резултата – проценат ученика који су неравноправно оцењени. На 11. заседању Опште конференције Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) још 1960. усвојена је Конвенција против **д**. Такође, постоје и мере позитивне **д.**: ослобађање од плаћања школарине социјално-економски депривилегованим групама, обезбеђивање бесплатних уџбеника за исте, и др. Образовно-васпитни процес има кључну улогу у превенцији **д**. Стварање сигурног и подстицајног окружења и атмосфере сарадње, толеранције, међусобног поштовања и отворене комуникације међу актерима образовног процеса развија систем позитивних вредности које делују превентивно на појаву **д.** Школа је дужна да спроводи превенцију кроз програме и развој садржаја у школи који промовишу толеранцију, значај културе људских права и антидискриминационе вредности. Такође, школа треба да развија и спроводи програме који подстичу партиципацију ученика, родитеља и сарадњу са наставницима и управом школе на осмишљавању правила понашања којима се промовише међусобно уважавање. У циљу снажења превенције, установе би требало и да се укључују, учествују и развијају пројекте обуке за наставнике и друге учеснике образовног процеса који раде са младима за стицање потребних знања и вештина за препознавање, превенцију и поступање у случајевима дискриминаторног понашања. У другој деценији XXI в. у Србији, као део владине просветне политике, покренути су многобројни антидискриминаторни програми у образовању. Након распада СФР Југославије појавио се проблем образовања на матерњем језику Срба који су постали национална мањина у новоформираним државама. Овим проблемом се углавном баве локалне српске организације и поједине културно-просветне установе у Србији, попут Матице српске.
Наташа Вујисић Живковић
ЛИТЕРАТУРА: Б. Благојевић, *Наследно право СФРЈ*, Бг 1971; *Филозофијски рјечник*, Зг 1984; Д. Мрђеновић, *Устави и владе*, Бг 1988; С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада* *(1838–1858)*, Бг 1990; С. Куколеча, *Организационо-пословни лексикон*, 1, Бг 1990; Н. Петрушић, К. Бекер, *Практикум за заштиту од дискриминације*, Бг 2012; И. Бабић, *Коментар Породичног закона*, Бг 2014; Н. Петрушић, И. Крстић, Т. Маринковић, *Коментар Закона о забрани дискриминације*, Бг 2016; И. Бабић, *Грађанско право*, 3 – *Наследно право*, Бг 2017; В. Беширевић, С. Царић, М. Драшкић и др., *Коментар Конвенције за заштиту људских права и основних слобода*, Бг 2017.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСКУРС
**ДИСКУРС** (лат. *discursus*: разговор), везани скуп исказа, текст или скуп текстова исте функционалне усмерености који се посматрају у контексту, заједно са комуникативним, прагматичким, друштвеним, психолошким и другим чиниоцима. У савременој лингвистици **д.** има више тумачења међу којима се издвајају следећа: надисказна целина, комуникативни догађај, интеракција, стереотип који одређује говорну праксу, функционални стил. Тумачење **д.** као надисказне целине потиче из америчке дистрибутивне лингвистике, где се он посматра као надисказна језичка јединица у контексту других сличних јединица и саме ситуације ради успостављања мреже еквиваленције међу њима. Са успоном лингвистике текста, почев од 70-их година ХХ в., термин **д.** се користи у истом значењу као и текст, са нагласком на социјалном и комуникативном аспекту, претежно као јединица која припада говору, док се текст посматра са аспекта језика, односно **д.** се приступа као тексту који је актуализован у комуникативној ситуацији с обзиром на услове његовог стварања и декодирања од стране учесника комуникације у контексту социокултурних, психолошких и других фактора. Oдатле потиче тумачење **д.** као врсте интеракције – рекламе, огласи, репортаже, вицеви и сл. Дихотомија текст–**д.**, која се тумачи као однос истог реда као и опозиција реченица–исказ, уводи у интерпретацију **д.** прагматичке и социолигвистичке факторе, као и когнитивне чиниоце који претходе кодирању и декодирању поруке. У том смислу **д.** је субјективан јер одсликава особине свести индивидуе у комуникацији, динамичан пошто се искази посматрају у процесу њиховог настајања и декодирања, и ситуативан с обзиром на то да одговара језичким и екстралингвистичким нормама комуникативне и социјалне ситуације. Распрострањено тумачење **д.** као типа говорне праксе темељи се на француској семиотичкој традицији поистовећивања **д.** са говором. Ту се **д.** посматра као један од облика функционисања језика који обухвата језичке и ванјезичке факторе, моделира и регулише језичке норме прилагођавајући их сфери говора. Схватање **д.** као комуникативног обрасца језичке праксе у одређеној социјалној сфери распрострањено је у прагмалингвистици. Основно обележје **д.** у том смислу је регуларност интеракције представника одређених друштвених група (нпр. на релацији лекар--пацијент, професор–студент, продавац−купац и сл.). Такав **д.** се посматра као „алтернативни свет" у језичком систему са својом посебном граматиком, лексиком и семантиком, који се описује с обзиром на комуникативне стратегије и употребу језика као инструмента деловања. Поступци проучавања комуникативних стратегија, говорних чинова, као и друге методе описа групе исказа који су условљени истим типом контекста, као и устаљеношћу комуникативних ситуација истог типа, примењују се у оквиру **д.** анализе. Шире тумачење **д.** обухвата ванјезичку стварност чије се виђење одређује у оквиру инвентара образаца које друштво намеће појединцу кроз стереотипизацију структурирања реалности, као „праксу коју намећемо стварима", што даје појму **д.** интерпретацију сличну оној коју у когнитивној лингвистици има језичка слика света. Проучавања **д.** у српској лингвистици актуелизују се од краја 80-их година ХХ в. У радовима Свенке Савић, Весне Половине, Вере Васић, Људмиле Поповић, Веронике Митро и других лингвиста издвојени су поједини типови **д.** према различитим критеријумима, како језичким тако и контекстуално-ситуативним, који је описују различитим методима.
ЛИТЕРАТУРА: Y. S. Harris, „Discourse Аnalysis", *Language*, 1952, 8; T. A. v. Dijk, *Studies in the Pragmatics of Discourse*, Hague 1981; В. Половина, *Лексичка кохезија у разговорном језику*, Бг 1987; *Дискурс српскохрватског језика и језички нивои*, Бг 1993; С. Савић, *Дискурс анализа*, Н. Сад 1993; В. Васић, *Новински рекламни оглас. Студија из контекстуалне лингвистике*, Н. Сад 1995; Љ. Поповић, *Eпистоларни дискурс украјинског и српског језика*, Бг 1997; М. Фуко, *Поредак дискурса*, Лозница 2007; В. Васић (ур.), *Дискурс и дискурси*, Н. Сад 2010.
Људмила Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСЛЕКСИЈА → НЕУРОЛИНГВИСТИКА
**ДИСЛЕКСИЈА** → **НЕУРОЛИНГВИСТИКА**
# ДИСОВА НАГРАДА
**ДИСОВА НАГРАДА**, награда која се песнику додељује од 1999. на манифестацији „Дисово пролеће" у Чачку, за укупно песничко дело. Пре тога, од 1971, одабраним песницима, гостима манифестације, додељивана је Плакета „Гост Дисовог пролећа". Први добитник **Д. н.** био је Бранислав Петровић, а потом су следили: Новица Тадић (2000), Милосав Тешић (2001), Мирослав Максимовић (2002), Душко Новаковић (2003), Радмила Лазић (2004), Војислав Карановић (2005), Слободан Зубановић (2006), Милан Ђорђевић (2007), Владимир Копицл (2008), Никола Вујчић (2009), Саша Јеленковић (2010), Живорад Недељковић (2011), Драган Јовановић Данилов (2012), Ана Ристовић (2014), Саша Радојчић (2015), Томислав Маринковић (2016), Злата Коцић (2017), Ђорђе Нешић (2018), Ђорђо Сладоје (2019) и Рајко Петров Ного (2020). Године 2013. награда није додељена, због јубиларног обележавања 50. „Дисовог пролећа", када су на завршне свечаности позвани сви живи добитници. Осим новчаног дела награде и дипломе, поезији добитника посвећује се темат у листу *Дисово пролеће*, изложба и каталог са библиографијом, а признање се уручује на завршници манифестације, на дан Дисове смрти.
Драган Хамовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСОВО ПРОЛЕЋЕ
**ДИСОВО ПРОЛЕЋЕ**, културна манифестација која се одржава од 1964. у спомен на Владислава Петковића Диса, у песниковом завичајном Чачку. Основана је највише залагањем песника Бранка В. Радичевића, чија је програмска реч на отварању Дисове бисте (рад Сретена Стојановића) означила њен почетак. Прераста локалну приредбу већ следеће, 1965, када, као први гост, долази Васко Попа. Од 1971. заснивају се Плакета „Гост Дисовог пролећа" и лист истог назива. Едиција „Књига госта" почиње избором поезије Милоша Црњанског (1973). Од 1999. назив признања се мења и уводи „Дисова награда", прво додељена Браниславу Петровићу. **Д. п.** се традиционално одвија између датума песниковог рођења (10. март) и његовог утапања (31. мај), тако да и обухвата скоро читаво пролеће. Дисов живот и дело стална су тема програма, као и листа *Дисово пролеће* који излази једном годишње, као детаљна хроника ове манифестације и пре свега портрет песника добитника. Конкурс за рукопис прве песничке збирке (расписује се од 1979) обликује едицију „Токови" (награда „Млади Дис"). Конкурс за најбољи есеј о Дису и књижевне радове основаца и средњошколаца Моравичког округа такође су пратећи део ове манифестације, као и изложба о песнику добитнику, слово о поезији код Дисове бисте, одскора и мултимедијални програми „Дисовизија". У сврху сталног истраживања Дисове и остале завичајне књижевне баштине, **Д. п.** је, у сарадњи са разним научним установама, приредило научне скупове те објавило зборнике радова о Дису, Даници Марковић, Александру Ристовићу, Бранку В. Радичевићу и Браниславу Петровићу. Организатор манифестације и издавач пратећих публикација је Градска библиотека у Чачку, која од 1998. носи име „Владислав Петковић Дис".
ЛИТЕРАТУРА: Д. Оташевић, „Овај живот Владислава Петковића Диса", у: В. Петковић Дис, *Са заклопљеним очима*, Чачак 2013; Д. Хамовић (прир.), *Дису у гостима*, *избор из разговора и беседа са „Дисових пролећа"*, Чачак 2013; М. Баковић, „Педесет Дисових пролећа", О. Недељковић, „*Пролеће* које траје", *Дисово пролеће*, 2013, 44.
Драган Хамовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСТЕН
**ДИСТЕН** (грч. disqenhv": двоструко чврст), алумосиликатни минерал састава Al2SiO5. Незосиликат, препознатљив је по плавој боји у различитим нијансама од светло- до тамноплаве, па се назива и кијанит (грч. kuanov": плав). Ређе је бео, зеленкаст, мрк, наранџаст и других боја. Прозрачан до провидан, стакластог сјаја. Кристалише триклинично. Углавном се јавља у призматичним кристалима и приткастим агрегатима издуженим у правцу осе *c*, а понекад може бити плочаст по правцу (100) или фиброзан. Савршене цепљивости по правцу (100), јасне по (010). Карактерише се изразитом анизотропијом тврдине која се у зависности од кристалографског правца креће у опсегу од 5 до 7 по Мосу. Специфичне масе око 3,6. Настаје регионално-метаморфно у средњем до високом ступњу метаморфизма и пегматитски. Користи се у производњи ватросталних материјала и порцелана. Прозрачни до провидни **д.** могу се користити као украсно или драго камење. У Србији је његово присуство у микроскопским количинама утврђено у многим метаморфним стенама, а крупнији агрегати **д.** јављају се у пегматитима Поречке реке. Светлоплави **д.** може се наћи код села Ргаје у околини Прокупља.
ЛИТЕРАТУРА: П. Павловић, С. Дивљан, „Појава кварцно-дистенских стена и пегматита са дистеном у кристаластим шкриљцима код села Ргаје, југозападно од Прокупља", *Зборник радова Геолошког института „Јован Жујовић"*, 1957, 9; М. Илић, С. Карамата, *Специјална минералогија*, I, Бг 1978; Д. Бабич, *Минералогија*, Бг 2003.
Александар Пачевски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСТИНКТИВНО ОБЕЛЕЖЈЕ
**ДИСТИНКТИВНО ОБЕЛЕЖЈЕ** (лат. *distinguere*: раздвојити), минимална акустичко-артикулациона особеност гласа, која, у садејству са другим **д. о.**, чини природу једне фонеме и разликује је од других фонема у фонолошком систему. Број релевантних **д. о.** у различитим језицима креће се, код највећег броја језика, између 6 и 14. Различити аутори одређују у српском језику између 8 и 12 релевантних **д. о.**: (1) ±*вокалност* подразумева слободан проток ваздушне струје кроз гласовни канал уз вибрирање гласних жица, што на спектралној слици даје јасне форманте; (2) ± *шумност* (*консонантност*) претпоставља веома различите спектралне слике гласова условљене начином на који настаје шум; (3) ± *сонорност* прави дистинкцију између сонаната, чије спектралне слике поред шума садрже и (полу)форманте, и чистих шумова; (4) ±*компактност* подразумева концентрисање гласовне енергије у средини спектра, што је последица померања изговора у задњи део усне дупље; (5) ± *дифузност* карактерише распршеност гласовне енергије у спектру, при чему се она концентрише у ниским и високим фреквенцијама; (6) ±*назалност* претпоставља проток ваздушне струје кроз усну дупљу и носне шупљине, што на спектралној слици условљава појаву ниског назалног форманта; (7) ±*континуираност* подразумева артикулацију без наглог прекида тока ваздушне струје, што се на спектралној слици одражава као благи прелаз имеђу гласова без присуства белине (празнине); (8) ± *стридентност* се одликује неуједначеним спектром, у којем је гласовна енергија у високим фреквенцијама и који настаје као последица проласка ваздушне струје кроз сужење са „грубим ивицама"; (9) ± *грависност* се испољава као концентрација гласовне енергије у ниским фреквенцијама и одлика је периферне артикулације, а у директној је опозицији са *акутношћу*, коју одликује медијална артикулација и концентрација гласовне енергије у високим фреквенцијама; (10) ± *звучност* је условљена вибрирањем гласовних жица, што на спектралној слици шумова даје „звучну греду"; (11) ±*напетост* се односи на мишићну напетост при изговору гласа, при чему се на спектралној слици напетих (јаких) гласова гласовна енергија распршује по дужини и ширини спектра; (12) ± *бемолност* подразумева сужење усненог отвора при артикулацији и снижење фреквенције у односу на небемолне гласове. **Д. о.** може бити и прозодијског карактера (дужина и тон као обележја акцента).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Симић, Б. Остојић, *Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика*, Тг 1981; J. Gvozdanović, „Language System and Its Change. On Theory and Testability", *Trends in Linguistics. Studies and Monographs*, 1985, 30; Д. Петровић, С. Гудурић, *Фонологија српског језика*, Бг 2010; Љ. Суботић, И. Бјелаковић, Д. Средојевић, *Фонетика и фонологија: ортоепска и ортографска норма стандардног српског језика*, Н. Сад 2012.
Снежана Гудурић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСТИХ → СТРОФА
**ДИСТИХ** → **СТРОФА**
# ДИСТРИБУТИВНИ СИСТЕМИ
**ДИСТРИБУТИВНИ СИСТЕМИ**, делови електроенергетског система (ЕЕС), који имају задатак да снабдевају потрошаче довољним количинама електричне енергије, повезујући тачке напајања **д. с.** (трансформаторске станице на граници са преносним мрежама) са тачкама прикључења крајњих купаца (потрошача). Снабдевање при томе треба да је поуздано, односно сигурно, и да се квалитет испоруке обезбеди на економски прихватљив начин. **Д. с.** захтевају велика инвестициона улагања која се крећу и до 30% од укупних улагања у ЕЕС и због тога је од посебног значаја да се и у планирању развоја **д. с.** и у експлоатацији налазе оптимална техничко-економска решења. У **д. с.** високи преносни напони се трансформишу на средње напоне – СН (10 и 20 kV), а затим додатно на ниски напон – НН (0,4 kV) који је довољно безбедан за крајње купце. Кључни елементи **д. с.** су водови и трансформатори, лоцирани у трансформаторским станицама, у којима се од опреме налазе и комутациони уређаји (прекидачи, растављачи снаге, растављачи, уређаји са функцијом аутоматског поновног укључења, итд.), као и мерни и управљачки уређаји са комуникационим везама. Функционално се са **д. с.** управља из диспечерских центара. Дистрибутивне мреже се условно могу поделити на градске (типично кабловске мреже), приградске (са типично самоносећим кабловским снопом или надземним водовима), сеоске мреже (са голим проводницима на надземним водовима) и индустријске мреже. Код пројектовања и експлоатације елемената **д. с.** мора се пажљиво водити рачуна о термичким границама опреме, као и о граничним напонским напрезањима која могу да угрозе изолацију. Концепције СН и НН мрежа крећу се од радијалних до петљастих, али са токовима снага доминантно у смеру потрошње. Задаци експлоатације и управљања заједно са задацима планирања чине главне активности у **д. с**. У свим задацима анализирају се показатељи поузданости, сигурности и економичности различитих решења уз паралелно проверавање опреме уграђене у **д. с**. Оптимално планирање развоја **д. с.** подразумева прогнозу очекиване потрошње и дефинисање категорија потрошње (термички уређаји, осветљење, моторни погон, итд.) са њиховим факторима једновремености. Мреже се пројектују у зависности од значаја потрошача који се снабдевају према сигурносним критеријумима једноструког, односно двоструког квара. Сигурносни принцип једноструког квара подразумева да ће **д. с.** по испаду једног елемента наставити да ради у границама нормалног рада. Одавде следи да је принцип двоструког квара осетно скупљи. Дистрибуирана производња електричне енергије постаје све утицајнија у савременим **д. с**. Она поред обновљивих извора енергије (малих хидроелектрана, соларних електрана и електрана на ветар) обухвата и когенеративну производњу електричне и топлотне енергије. Делатност дистрибуције електричне енергије у Србији обавља се у пет привредних друштава: „Електровојводина", Нови Сад; „Електродистрибуција Београд", Београд; „Електросрбија", Краљево; „Центар", Крагујевац и „Југоисток" Ниш. Оснивањем привредног друштва „ЕПС Снабдевање" средином 2013. раздвојене су делатности снабдевања (комерцијални аспекти) и дистрибуције (мрежни аспекти) електричне енергије. Ово привредно друштво је сада једини јавни снабдевач тарифних купаца, односно купаца који електричну енергију купују по регулисаним ценама. Ово су први кораци увођења тржишта у сектор електроенергетике.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Рајаковић *Анализа електроенергетских система*, I, II, Бг 2002, 2008; Н. Рајаковић, Д. Тасић, *Дистрибутивне и индустријске мреже*, Бг 2008.
Никола Рајаковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСТРИБУЦИЈА ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА
**ДИСТРИБУЦИЈА ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА**, укупност позиција у којима се може наћи нека језичка јединица, а односи се на понашање језичких јединица (фонова, фонема, морфема, речи), тј. на могућности њиховог комбиновања у говорном ланцу (нпр. фонова и фонема у слогу, морфема у речи или речи у реченици). Одредити дистрибуцију језичке јединице значи описати све положаје у које она може доспети, тј. утврдити механизме по којима се оне распоређују у говорном ланцу. Показало се да је механизам уланчавања језичких јединица у говорном току ретко слободан и да у њему много чешће постоје ограничења на свим нивоима језичке структуре. Дистрибуциона ограничења произлазе из рестрикција које се најчешће тичу непосредног суседства посматране језичке јединице, а најлакше се прате у фонолошким системима. Тако нпр. у српском језику, од укупног броја од преко 100 дистрибуционих могућности двочланих консонантских група, само се њих 45 могу наћи на почетку речи, чак њих 60 појављују се само у средини речи, а свега их је десетак недељиво. Исто тако, група сонорних фонема може се наћи на почетку речи само ако им је први члан /м/. Неке фонеме могу се срести у различитим окружењима, али се то одражава на природу њихових фонова: нпр. фонема /н/ оствариће се испред /а/ као \[н\] (*та\[н\]ак*), испред /ђ/ – као \[н'\] (*а\[н'\]ђео*), а испред /к/ – као \[ŋ\] (*та\[ŋ\]ка*) што значи да фонови \[н\], \[н'\] и \[ŋ\] имају комплементарну дистрибуцију. Методу дистрибутивне анализе први је применио амерички лингвиста Леонард Блумфилд, а његови следбеници су је разрадили установивши тако правац у лингвистици познат као дистрибуционализам.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, *Правци у лингвистици*, Љуб. 1963; Р. Симић, Б. Остојић, *Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика*, Тг 1981; П. Ивић, *О фонологији*. *Расправе, студије, чланци*, Ср. Карловци – Н. Сад 1998; Д. Петровић, С. Гудурић, *Фонологија српског језика*, Бг 2010.
Снежана Гудурић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИСТРИБУЦИОНИ ЦЕНТРИ → ЛОГИСТИЧКИ ЦЕНТРИ
**ДИСТРИБУЦИОНИ ЦЕНТРИ** **→** **ЛОГИСТИЧКИ ЦЕНТРИ**
# ДИСЦИПЛИНА КИЧМЕ
**ДИСЦИПЛИНА КИЧМЕ**, рок састав који су 1981. основали басиста Душан Којић Која (Београд, 14. VI 1961) и бубњар Ненад Красавац. У постави са само два инструмента и са минималистичким текстовима били су иноватори алтернативног звука. У саставу су били и Срђан Жика Тодоровић (бубњеви), Зоран Еркман (труба), Јуриј Новоселић (саксофон), Срђан Гулић (бубњеви) и др. Од 1992. Која је живео у Лондону и предводио састав *Disciplin A Kitschme*, у којем је певала Гофи Бејб, а бубњеве свирао Пит Ворен (Бит). По повратку у Србију наставио је у постави у којој су уз њега Милош Велимир Буца (бубњеви) и Мања Ђорђевић (вокал). Током каријере група је снимила 11 студијских и један мини албум.
ЛИТЕРАТУРА: П. Јањатовић, *Екс ЈУ рок енциклопедија*, Бг 2007.
Петар Јањатовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЋИ
**ДИЋИ**, село у Србији, на југозападној периферији Качера у долини реке Драгобиљ (десна притока Љига), око 8 км југоисточно од општинског средишта Љига. Заузима велику површину са обе стране долине, где су куће дисперзивно распоређене, а централни део је компактан, уз реку и пут Београд–Чачак. **Д.** се у континуитету помиње од XIX в., али судећи према археолошким налазима у околини, спада у групу веома старих насеља. То је мало село у којем се током послератног периода број становника константно смањивао. Године 1948. било је 360, а 2011. 145 становника, од којих 99,3% Срба. Више од половине економски активног становништва бави се пољопривредом, а највећи број осталих запослен је у околним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа и задружни дом.
СлободанЋурчић
На месту Манастирине, у оквиру савременог сеоског гробља, откривени су остаци средњовековне једнобродне цркве са благо потковичастом апсидом на истоку и припратом на западу. Била је солидно грађена тесаним каменом. Уз бочне зидове су првобитно била замишљена по три контрафора, који су остали незавршени. У једној познијој фази уз западну фасаду подигнуте су две квадратне куле са вестибулом и прилазним степеништем. Унутрашњи простор у цркви био је живописан и подељен фино клесаном олтарском преградом, на којој су остали очувани трагови црвене боје. У поду наоса откривено је пет мермерних надгробних плоча. На једној од ових плоча сачуван је натпис у којем се помиње ктитор цркве, челник Влгдраг, који је умро као монах Никола 1327. Испод осталих плоча налазили су се гробови његове супруге Владиславе, касније монахиње Ане, и вероватно неких од њихових потомака. У припрати је откривено још 11 гробова у којима су били сахрањени чланови ове властеоске породице. Како су показали резултати истраживања, црква је била подигнута као властеоска задужбина почетком XIV в., а пре краја тога столећа дограђени су јој звоници. Порушена је приликом турских похара, вероватно већ у првим деценијама XV в. Око цркве је откривена највећа до сада позната средњовековна некропола у Србији, са равним надгробним плочама, којих је откривено преко 180. Сахрањивање на овој некрополи вршено је током XIV–XV в.
Марко Поповић
Археолошка ископавања из 1991–1993. показала су да су темељи и спољни остаци зидова сачувани до висине од око 2,5 м. Црква припада традицији рашке архитектуре. Апсида је изнутра неправилног облика, издужена у облику потковице, док је споља полукружна. У средишту апсиде пронађени су делови часне трпезе. Олтарски простор је од наоса био одвојен клесаном олтарском преградом чији су делови пронађени. На западној страни црква има призидана два квадратна дела која су фланкирала улаз. Реч је о познијој доградњи, вероватно пиргова који су имали функцију звоника. На западном прочељу између пиргова налазио се монументални улаз у храм до којег је водило широко степениште. На највишем степенику урезан је симбол кључа. Довратници су од тесаних монолита, са спољашње стране ојачани украсним стубом од пешчара, изведеним од сегмената, у духу позноготичких портала. Откривен је декоративно обрађен прозор, као и капител мањих димензија који је можда припадао прозору на западном прочељу цркве. Црква је зидана од грубог тесаника везаног кречним малтером. Унутрашњост храма била је живописана. На доњим деловима олтарске апсиде очувао се живопис са мотивима винове лозе. Фрагмент бордуре са мотивом љиљана пронађен је на јужној страни западног зида наоса. Унутар цркве затечени су уломци живописа са деловима инкарната, драперија и позадине фресака. На јужном и западном делу припрате су остаци сликарства са траговима бордуре и делови драперија стојећих фигура. Храм је страдао у пожару, највероватније 1459. Пронађено је неколико фрагмената средњовековних посуда, од којих су неки декорисани зграфито техником. Малобројним металним налазима припадају гвоздени клинови, звездаста мамуза, као и сребрни угарски денар краља Сигисмунда (1387--1427). Надгробне плоче красе симболи који се јављају у развијенијим формама на стећцима. Орнаментику чини плитак рељеф на горњој површини плоче у виду дубоких уреза. Коришћена је симболика централне осе, пластично наглашених сљемена, дрвета живота, геометријске симболичне представе са зрацима, квадрата или елипсе, а чест је симбол анкха (египатског крста). Присутне су и антропоморфне представе мушкарца и жене. Симбол хришћанског крста уз наведене симболе и орнаменте јавља се у три примера. Црква обновљена 2014. посвећена је Св. Јовану Крститељу.
Бојана Стевановић
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Јеж, ,,Резултати археолошких ископавања средњовековне цркве у селу Дићи код Љига", *ГДКС*, 1993, 17; И. М. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле*, Бг 1994; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИФ → ДРЖАВНИ ИНСТИТУТ ЗА ФИСКУЛТУРУ
**ДИФ** **→** **ДРЖАВНИ ИНСТИТУТ ЗА ФИСКУЛТУРУ**
# ДИФЕРЕНЦИЈАЛНО ОБЕЛЕЖЈЕ → ДИСТИНКТИВНО ОБЕЛЕЖЈЕ
**ДИФЕРЕНЦИЈАЛНО ОБЕЛЕЖЈЕ** **→** **ДИСТИНКТИВНО ОБЕЛЕЖЈЕ**
# ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА НАСТАВЕ → НАСТАВА
**ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА НАСТАВЕ** **→** **НАСТАВА**
# ДИФТОНГ
**ДИФТОНГ** (двоглас, грч. divfqoggo": двоструки глас), вокалска артикулација у току које долази до промене боје (тимбра) вокала. У савременој србистици у употреби су и термини *глајд* и *клизни вокал*. Најчешће се јављају као последица дифтонгизације, мада могу настати и услед спајања изговора претходног самогласника са вокализованим сугласником. **Д.** се јавља као носилац слога и по својој природи може бити силазни и узлазни. Код тзв. силазних **д.** наглашен је први, а код узлазних други елеменат. Стандардни српски језик има један **д.** - *је*, настао дифтонгацијом јата, гласа који се назива и дифтонгоидом. Тај **д.** постоји у ијекавком изговору у слоговима у којима се јат налазило под кратким акцентом: *бјежати*, *вјера*, *сјести*..., као и у ненаглашеним слоговима код изведеница: *побјећи*, *невјера*, *посјести*. У случају да се јат налази под дугим акцентом, испред **д.** се јавља *и*: *бијег*, *лијеп*, *цвијет*, што отвара могућност двоструког изговора: стандардног, који подразумева артикулацију вокал+**д.:** *би-јег*, *ли-јеп*, *цви-јет*, или нестандардног, који подразумева артикулацију трифтонга (две промене боје вокала у току његове емисије): *бијег*, *лијеп*, *цвијет*. Процес дифтонгације одвија се и данас у појединим српским говорима, а посебно је изражен у Војводини: *дуобро*, шуо*г*ор, *ајдиемоте* (у собу), *потиегнути*. Овакви **д.**, међутим, сматрају се дијалектизмима и као такви не припадају стандардном српском језику.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Симић, Б. Остојић, *Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика*, Тг 1981; М. Марковић, И. Бјелаковић, „Утицај квантитета на вокалски квалитет у говору Новог Сада", у: *Дигитална обрада говора и слике*, Н. Сад 2006; С. Гудурић, *О природи гласова*, Бг 2009; Д. Петровић, С. Гудурић, *Фонологија српског језика*, Бг 2010; Љ. Суботић, И. Бјелаковић, Д. Средојевић, *Фонетика и фонологија: ортоепска и ортографска норма стандардног српског језика*, Н. Сад 2012.
Снежана Гудурић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЦМО
**ДИЦМО**, насеље у сплитском залеђу са малобројном али истакнутом српском православном заједницом. Још 1784. ту је утемељена црква посвећена Успењу Богородичином, која се у данашњим облицима једнобродне цркве, са полукружном апсидом и звоником на преслицу, остварила тек 1839. Зидана је правилним тесаницима у водоравним редовима, у стилу и техници извођења посве на трагу постојане градитељске традиције. Изградњи савремене иконе тек су дјелимично очуване и сада у потпуности надомјештене модернијима. Уз парохијане највеће ктиторске заслуге сносили су Шпиро Дмитровић и мјесни парох Шпиро Маргетић. Због изостанка храма и поготово гробља, највиђенији православни Сплићани сахрањивани су управо на овом мјесту. До данас су сачуване репрезентативне гробнице велетрговаца из рода Дмитровића и Перовића, а посебна је величином и украсом она великог народног добротвора, оснивача Матице српске у Дубровнику, Константина Вучковића.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радека, ,,Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", у: *Алманах Срби и Православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; Б. Чоловић, *Сакрална баштина далматинских Срба*, Зг 2011.
Бранко Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЧАК
**ДИЧАК** (Barbarea), род двогодишњих и вишегодишњих, ретко једногодишњих зељастих биљака из породице крсташица (Brassicaceae = Cruciferae). Стабло им је усправно, голо или са једноставним длакама, високо 20–100 цм, док су листови двоструко до троструко непарно перасто издељени, са изразито већим вршним режњем. Листови стабла обухватају стабљику. Цветови су жути. Жиг је цео или дводелан. Плод им је чаура – љуска са изразитим стубићем на врху дугачка 10–50 мм. Све врсте овог рода настањују влажна станишта од низија до субалпијских региона. Род обухвата око 30 врста распрострањених у читавом Холарктику. У Европи расте око десет, на Балканском полуострву девет, а у Србији пет врста. У Србији је најчешћи обичан **д.** (*B. vulgaris*) који расте поред обала река, потока, језера и бара, од низија до планинских региона. Две врсте **д.** у Србији су ендемичне за Балканско полуострво, а најпознатији је балкански **д.** (*B. balkana*) који је пронашао и описао Јосиф Панчић на српском делу Старе планине. Касније је нађен у Бугарској, Македонији, Босни, северној Грчкој и Албанији. У Србији балкански **д.** расте на влажним местима поред планинских потока субалпијских региона силикатних делова Шар-планине, Проклетија и Старе планине.
ЛИТЕРАТУРА: P. W. Ball, „Barbarea R. Br.", у: Т. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 1, Cambridge 1964; Н. Диклић, „Barbarea R. Br.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, III, Бг 1972; В. Стевановић и др., „Plant species and subspecies discovered by Dr. Josif Pančić 1 – distribution and floristic importance", *Botanica Serbica*, 2014, 38, 2.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЧИЋ, Крста Аврамов
**ДИЧИЋ, Крста Аврамов**, сликар (Тресонче код Дебра, ? I 1866 – Скопље, ? 1939). Син је Аврама Дичова и унук Диче Зо-графа. Од оца добија поуке о сликарству, а неко време и заједно раде. Своју верзију сликарског приручника написао је 1885. Радове потписује као Крсто Аврамов или Крста Аврам, уз додатак Дичић или Дичов, а у потписима истиче своје порекло из дебарског села Тресонче, из западне Македоније. Вероватно је један од зографа радионице која радове потписује као браћа Дичићи. У последњим деценијама XIX в. ради заједно са оцем у црквама северозападне Бугарске, у областима Видина и Монтане. Претпоставља се да је учествовао у сликарским радовима 1883. у Цркви Успења Богородичиног у селу Јасен са оцем Аврамом и Петром Дебранцем. Заједно са оцем ради 1889. иконостас и зидне слике у Цркви Св. Константина и Јелене у селу Синаговци, као и појединачне иконе 1892. у Цркви Вазнесења Христовог у селу Извор. У Цркви Св. Николе Новог у Лому налазе се иконе које 1892. ради или он или његов отац. Приписује му се неколико икона у Историјском музеју у Лому, као и царске двери из Цркве Св. Николе у селу Крива Бара, његов или рад Аврама Дичова. У Цркви Св. Тројице у селу Бојница аутор је дела из 1897. на иконостасу и појединачних икона. Исте године ради са оцем иконе за Цркву Вазнесења Христовог у селу Живовци, данас у збирци Видинске митрополије у Видину. У области Видина за њих двојицу се везује и натпис о дару породице Дичови 1902. једне од зидних слика у Цркви Св. Петра и Павла у Кули. Заједно са оцем забележен је 1900. међу турским поданицима који живе у Прокупљу. Потом је са оцем и братом осликао 1902. иконостас у Цркви Св. Николе у Штитарима код Новог Пазара. Наредни радови везани су за храмове на подручју јужне и југоисточне Србије. Самостално потписује зидно сликарство 1902. у Храму Св. пророка Илије у Сејацу, као и иконостас и живопис 1905. у Цркви Св. Прокопија у Љиљанцу. У Цркви Св. арханђела Михаила у Горњој Љубати извео је 1925. иконостас и декорисао свод. Наредне, 1926, осликава иконостас за Храм Св. Николе у Трговишту, као и за Храм Св. Илије у селу Власе. Њему се могу приписати и иконе из 1925. у Цркви Св. апостола Петра и Павла у Дубници и из 1926. у Цркви Св. Јована Богослова у месту Шајинце. Исте, 1926, рађене су и поједине иконе иконостаса у Цркви Св. Петке у Бедињу код Куманова, које потписују зографи К. и Д. Дичић, односно Крста са својим сродником. У овом периоду потписао је самостално и две иконе за манастир Св. Прохор Пчињски. **Д.** је припадник зографског сликарства на Балкану до првих деценија XX в. Наслеђујући поуке од оца, ради у врло сродним стилским особеностима, док у каснијим радовима усваја одлике академског иконописа – у изгледу светитељских фигура, слободнијем потезу и присутнијом употребом плаве позадине. Сличност сликарског манира са очевим отежава прецизну атрибуцију низа непотписаних радова на подручјима где су обојица радили у истом периоду. Почетком XX в. на истим територијама појављују се и радови браће Дичић, истоветног сликарског стила, што додатно проблематизује атрибуирање.
ЛИТЕРАТУРА: А. Василиев, ,,За изобразителните изкуства в Северозападна България", *Комплексна научна експедиция в Северозападна България през 1956 г.*, София 1958; *Български възрожденски майстори: живописци, резбари, строители*, София 1965; В. Мошин, *Словенски ракописи во Македонија*, I, Ск 1971; И. Гергова, ,,Православно изкуство във Видинско: предварителни наблюдения", *Проблеми на изкуството*, 2015, 4; И. Ћировић, ,,Зографске радионице и зидно сликарство XIX века у храмовима Врањске епархије", *Проблеми на изкуството*, 2015, 4; ,,Збирка икона манастира Светог Прохора Пчињског", у: *Манастир Свети Прохор Пчињски*, Бг–Вр 2015; И. Женарју, *Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839–1912)*, Бг 2016; И. Гергова и др., *Дебърски майстори във Видинска епархия*, I, София 2017.
Ирена Ћировић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЧИЋИ, браћа
**ДИЧИЋИ, браћа**, сликари-зографи који су радили почетком XX в. у неколико храмова у јужним областима Србије и северне Македоније. Потписују се као браћа **Д.**, браћа А. **Д**. или као браћа **Д.** Зографски, истичући да су Дибранци из села Тресонче и зографи из западне Македоније. Још увек није расветљено које личности тачно стоје иза овог потписа. По стилским обележјима, радови су врло блиски Авраму Дичовом (Дичићу) и његовом сину Крсту Аврамовом Дичићу, те се претпоставља да је један од наведене браће управо Крста. Да је уз оца радио и са извесним братом у заједници указује иконостас Цркве Св. Николе у Штитарима, који је 1902. потписао Аврам Дичов са синовима. Браћа **Д.** потписали су 1902. иконостас у Благовештењској цркви у Штиткову код Нове Вароши. Поједине иконе и део зидног сликарства извели су 1905. у Цркви Св. Георгија села Горњи Пунушевци. Њихов потпис налази се и на престоној икони у Цркви Св. Георгија Бељаковског манастира, с почетка XX в. Подударност у стилу са Аврамом Дичовим и самосталним делима његовог сина Крста отежава атрибуцију низа непотписаних радова, и то у областима где истовремено раде почетком XX в. Тако се шире схваћена радионица **Д.** доводи у везу са иконописом и живописом из 1895–1899. у Цркви св. Петра и Павла у поткопаоничком селу Луково, иконостасом с почетка XX в. у Цркви Св. Димитрија у Митровој Реци код Новог Пазара, као и живописом из 1901. у Цркви Св. Николе у Новом Пазару. Истој радионици приписује се зидно сликарство рађено 1902. у Цркви Св. Петке у насељу Света Петка (Кленике), као и део иконостаса и живопис из 1905. у Цркви Св. Јована Богослова у селу Шаинце.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Макуљевић, ,,Иконопис Врањске епархије 1820--1940", у: *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Вр 2005; С. Раичевић, ,,Црква Светих Петра и Павла у подкопаоничком селу Лукову", *ЗРФФ у Приштини*, 2009, 39; С. Крстиќ, *Црковни споменици во Кумановско*, Куманово 2012; И. Женарју, ,,Благовештењска црква у Штиткову", *Милешевски записи*, 2014, 10; ,,Црква Светог Димитрија у Митровој Реци", *Баштина*, 2015, 39; И. Ћировић, ,,Зографске радионице и зидно сликарство XIX века у храмовима Врањске епархије", *Проблеми на изкуството*, 2015, 4; И. Женарју, *Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839–1912)*, Бг 2016.
Ирена Ћировић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЧО ЗOГРАФ
**ДИЧО ЗOГРАФ** (Крстевич, Димитар), сликар-зограф (Тресонче код Дебра, Македонија, 1819 – Тресонче, 1872/73). Сликарско образовање стекао је приликом рада са оцем Крстом Дичовим у Драми, где је упознао зографа Цинцарина код којег је остао одређено време. **Д.** учитељи били су угледни зограф Михаил Анагност и његов син Димитар (Данил) из Самарине. О **Д.** образованости сведоче и два његова сачувана сликарска приручника – ерминије; старија је из 1835–1839, а млађа из 1851, и обе се данас налазе у Софији. У њима се, уз навођење технолошких упутстава за сликарске радове, доносе и кратка иконографска упутства за сликање светитеља, укључујући и српске. Уз предања о раду у околини Сереза и Драмe, као и у цркви у Елбасану, најранији познати **Д.** рад су иконе за цркву у Лазаропољу из 1840/41, као и икона Богородице Пантонхарe из Цркве Св. Јован Канео у Охриду из 1844. Током 1844–1845. и 1850. ради у цркви села Росоки. Сликао је у манастирским црквама Св. Спаса у Кучевишту 1845. и Св. Георгија код села Бањани 1845. и 1847, Св. Никите код села Горњани 1846–1847. Иконе за иконостас Цркве Св. Илије у Вучитрну слика 1846. Сликао је у Цркви Св. архангела Михаила у Битуши 1848, Цркви св. Петра и Павла у селу Тресонче 1845–1846, Св. Ђорђа у Рајчици, Цркви Св. Ахилија Лариског у Требишту 1848–1861. и манастиру Св. Јована Бигорског 1848–1852. У више наврата сликао је између 1848. и 1865. иконе и зидно сликарство цркве манастира Богородице Пречисте код Кичева. У селу Горњи Забел ради 1850–1851, у Волковији 1852, у Љубанци 1853, а у Црешеву 1854. Током 1855. сликао је у Цркви Св. Николе у селу Глуово, а 1856. у Цркви Св. Тројице у селу Чучер код Скопља. Током 1856–1857. слика у Цркви Св. Николе у Куманову. Иконостас Богородичине цркве у Забелу слика 1857. Исте године ради иконе за Цркву Св. Николе у селу Долно Водно, Цркву Св. Богородице у Скопљу, Цркву Св. Спаса у Драчеву и иконе Храма Св. Тројице у селу Гуменџе у Бугарској. Почетком 1859. **Д.** слика иконостас Цркве Св. Марине у Зубовцу код Гостивара и у Цркви Св. Петке у Гостивару. Иконе за иконостас Саборне цркве у Врању слика 1859–1860. У области Видина слика у Кули 1863. и у Цркви Св. Илије у селу Градец 1867. Последњих година живота интензивно слика у Охриду. Појединачне иконе **Д.** чувају се у српским црквама на Косову и Метохији, у Врањској епархији, Неготину, као и у Народном музеју у Београду. **Д.** је технолошки поступак и иконографски језик ускладио са упутствима из сликарских приручника. Његов иконопис рађен је у ранобарокном стилу критских радионица и траје на подручју Васељенске патријаршије до краја XIX в. На иконама доминира златни фон, елемент историчности који је требало да потврди њихов православни карактер и који је стварао утисак репрезентативности икона приказаних светитеља и догађаја из црквене историје. **Д.** је оставио значајан траг у балканском иконопису друге половине XIX в. Његов ученик и помоћник био је Петар Новев Пачаров (Петар Дебранац). **Д.** је родоначелник сликарске породице Дичов – Дичић, којој припадају његови синови Спиридон и Аврам Дичов – Дичович и унук Крста Аврамов Дичић.
ЛИТЕРАТУРА: Ц. Грозданов, *Почетоците на Дичо зограф и иконостасот во село Росоки*, Ск 1994; ,,За влијаните на Христифор Жефарович врз делата на Дичо зограф и Аврам Дичов", *Годишен зборник*, 1996, 23; Е. Алексиев, *Дичо зограф*, Ск 1997; М. Георгиевски, *Икони од охридскиот опус на Дичо зограф*, Охрид 1999; Н. Макуљевић, ,,Иконопис Врањске епархије 1820–1940", у: *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Вр 2005; ,,Литургија, симболика и приложништво: иконостас цркве Свете Тројице у Врању", у: *Саборна црква Свете Тројице у Врању*, Вр 2008; С. Цветковски, *Живописот на Дичо зограф и Аврам Дичов: студии и прилози*, Струга 2010; *Иконите на Дичо зограф от црквите во Дебар и Мала Река*, Струга 2013; И. Женарју Рајовић, *Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839–1912)*, Бг 2016; И. Гергова и др., *Дебърски майстори във Видинска епархия*, I , София 2017.
Ненад Макуљевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИЧОВ (Дичић), Аврам
**ДИЧОВ (Дичић), Аврам**, зограф (Тресонче код Дабра, Македонија, 1840/41 – ?, 1923). Као најстарији син Дича Зографа, учио сликарство код оца. Осликавао је храмове и сликао иконе у Македонији (око Куманова, Струге, Дебра, Кичева и Гостивара), Бугарској (око Михајловграда и Видина) и Србији. Крајем XIX и почетком XX в. са сином Крстом, живописцем, живи у Прокупљу. Радови **Д.** прате се од 1868. када осликава западни део Цркве Св. Николе у селу Враниште. Потом израђује иконостасе у црквама Св. Илије у Левосоју и Рођења Богородице у Тибужду код Врања, а уз помоћ Зафира, Тодора и Спира 1870. осликава малу сеоску цркву посвећену Богородици у селу Доње Кормињане код Косовске Каменице. Године 1871. ради иконостас у селу Содерцу у Врањској епархији, осликава Цркву Св. Николе у селу Велмеј и слика иконе у селу Стенче, где ће 1882. извести живопис с Петром Новачевим. Током 1875. ради на прекривању средњовековних фресака у Цркви Св. апостола у Пећкој патријаршији, од чега је сачувано неколико сцена у олтарском простору, наосу и Даниловој припрати. Наредне године насликао је икону Вазнесења Св. пророка Илије која се налазила у Цркви Св. Илије у Вучитрну. Осамдесетих и деведесетих година XIX в. **Д.** је ангажован претежно у Македонији и Бугарској, као и његов отац неколико деценија раније. Крајем XIX или почетком XX в. осликава Цркву Св. апостола Петра и Павла у поткопаоничком селу Луково. По препоруци митрополита Нићифора, **Д.** 1902. борави у Приштини, где слика десетак икона за Цркву Св. Николе. Истовремено израђује иконостас Благовештењске цркве у селу Штиткову код Нове Вароши, а 1905. осликава Цркву Св. Николе у Косовској Каменици. Био је представник зографског сликарства на Балкану, које карактерише поштовање традиције и примена старих иконографских образаца, као и угледање на иконе критских радионица, уз доминантне елементе барока.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ивановић, „Прилози упознавању делатности сликара (зографа), дуборезаца, градитеља и донатора из Македоније на српским црквеним споменицима Косова и Метохије", *Вардарски зборник*, 2004, 3; Н. Макуљевић, „Иконопис Врањске епархије 1820–1940", у: *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Вр 2005; С. Раичевић, „Црква Светих Петра и Павла у подкопаоничком селу Лукову", *Зборник радова Филозофског факултета у Приштини*, 2009, 39; С. Цветковски, *Живописот на Дичо Зограф и Аврам Дичов: студии и прилози*, Струга 2010; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", *Саопштења*, 2012, 49.
Ивана Женарју Рајовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДИШНИК
**ДИШНИК**, село у саставу града Гарешница у Мославини, у Хрватској. Православно становништво населило је ово подручје средином XVI в. у време турских освајања. После изгона Турака српска насеља у Мославини, укључујући и **Д.**, ојачавају и укључују се у територијално-управну целину Вараждинског генералата. Према попису из 1732. **Д.** је био парохијско место, које је током друге половине XVIII в. бројило 50 православних домова. Четрдесетих година XIX в. православни **Д.** и околних парохија успешно су се одупрли покушајима спровођења уније на овом подручју. За цркву посвећену Св. апостолу Томи у **Д.** извори бележе да је подигнута 1746, али нема прецизних података да ли се тада радило о дрвеном или зиданом храму. Црква је имала дрвени свод 1780. када га је осликао сликар из Пакраца Божо Смољановић. О постојању зидане цркве у селу поуздано сведоче извори тек из прве половине XIX в., односно из 1818. када је подигнут звоник. Храм има једноставну једнобродну основу са дубоким олтарским простором правоугаоне основе, од наоса одвојеним зиданом преградом. Црква је засвођена куполастим сводовима, а на западној страни има зидану хорску галерију. Интегрисани звоник над хором правоугаоног је пресека, завршен пирамидалном лименом капом. У цркви је очуван првобитни под од опека. Иконостас, балдахин над проскомидијом и проскинитар 1750. осликао је новосадски сликар Јоаким Марковић (балдахин и проскинитар нису сачувани). Потписао се у оквиру молитвеног текста у картушу на зиду проскомидије. У соклу иконостаса насликао је две хералдичке представе хабзбуршких царских орлова који на својим грудима носе српски и хрватски грб. У **Д.** је у другој половини XIX в. постојала дворазредна српска народна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, ,,Иконостас Јоакима Марковића у селу Дишнику", *ЗЛУМС*, 1969, 5; Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 2, Н. Сад 2013.
Александра Кучековић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЈЕД
**ДЈЕД**, старешина Цркве босанске. Крстјани су га сматрали истинским наследником Св. Петра. Представљао је Цркву босанску пред својим верницима, владаром и спољним светом. **Д.** Радослав почетком 1404. у писму Дубровчанима себе назива *прави господин епискуп цркве босанске*. Трајање службе **д.** вероватно је било доживотно. Непознат је начин на који се бирао. Није имао стално боравиште. Осим духовног деловања, које је мало познато, имао је значајну улогу у јавном и политичком животу средњовековне Босне. Спомиње се као јамац задате вјере, посредник и арбитар у међусобним споровима владара и властеле. Дубровчани су често тражили да посредује приликом обављања најразличитијих послова у Босни и да буде гарант поштовања постигнутих уговора. У запису на јеванђељу тепчије Батала дата су имена 12 крстјанских поглавара „ки су се нарекли у ред цркве прие господина нашего Растудија" (Растудије, Радоје, Радован, Радован, Хлапоје, Драгош, Повржен, Радослав, Радослав, Мирослав, Болеслав, Ратко). Током XV в. по имену је познато свега још неколико **д.**: Радомир (1404), Мирохна (1426–1427), Милоје (1446), Ратко (у време краља Томаша).
ЛИТЕРАТУРА: П. Ћошковић, *Црква босанска у* *XV стољећу*, Сар. 2005.
Срђан Рудић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДЉИН
**ДЉИН**, село у Западном Поморављу у Драгачеву, на западним обронцима планине Јелице. Смештено је у долини речице Спило (слив Западне Мораве). Око 2 км јужно налази се општинско средиште Лучани. Спојени су путем који долином реке Бјелице спаја Гучу са Западним Поморављем. Насеље је дисперзивно и чини га неколико мањих или већих заселака који се на висини 300–620 м протежу око 4 км дуж долине реке Спило. Под старим именом Дренова помиње се 1528. Савремено староседелачко становништво је из Скадра и динарских крајева. Статистички круг **Д.** је 1921. имао 1.551 становника. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1953. било је 1.449, а 2011. 935 становника, од којих су 99,7% били Срби. Највећи број економски активног становништва бави се неаграрним делатностима у околним градовима (84%, највише у прерађивачкој индустрији), а пољопривреда им је допунско занимање. Карактеристична је производња култура које се продају на пијаци.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДМБ РАКОВИЦА → ДВАДЕСЕТ ПРВИ МАЈ, Београд
**ДМБ РАКОВИЦА** → **ДВАДЕСЕТ ПРВИ МАЈ, Београд**
# ДМИТАР
**ДМИТАР,** војвода (? – ?). Један од најмоћнијих великаша у области Драгаша и ктитор цркве Вазнесења Христовог у Штипу. Титула војвода сведечи о запаженој војној каријери овог великаша. **Д.** је био близак рођак породице Драгаш, а господин Константин га у два документа назива својим вољеним рођаком и братом. Деловање овог истакнутог властелина везује се за девету деценију XIV в. и за простор око града Штипа у чијој је близини имао баштинске и стечене поседе. **Д.** се помиње 1381. као милосник на повељи којом Константин Драгаш Хиландару потврђује посед манастира Св. Арханђела у Леснову. Много су значајније две повеље из 1388/89. којима господин Константин потврђује вољу тада већ упокојеног **Д**. Своју задужбину, цркву Св. Вазнесења у Штипу, **Д.** је подигао на свом поседу који је раније купио и обдарио ју је селима, воденицама, вртовима, као и потчињеним људима. Другом повељом Константин потврђује жељу војводе **Д.** да манастиру Хиландар дарује неколико села. Ради се о селима Козијак са метохом, виноградом, млином и воћњаком, затим Рурак и Криви Дол. Споменута добра војвода је раније добио од Константина Драгаша за верну службу. Син војводе **Д.** Дабижив је после очеве смрти приложио извесне дарове манастиру Архиљевица. У забелешци на једном од преписа Архиљевичке повеље записани су подаци о смрти војводе **Д.**, његове супруге и деце, као и прилози ове породице. Присуство чланова породице војводе **Д.** у највећој задужбини Драгаша сведочи о њиховим блиским везама. У историографији су присутна и мишљења да је породица овог великаша сахрањена у Архиљевици. Са војводом **Д.** се доводи у везу и ктиторски портрет у цркви Св. Ђорђа у селу Козјак. Ипак, премало је података да би се могли изнети поуздани закључци о два последња запажања.
ИЗВОРИ: С. Новаковић, *Законски споменици српских земаља средњег века*, Бг 1912; P. Lemerle, G. Dagron, S. Ćirković (ур.), *Actes de Saint-Pantéléèmôn*, Paris 1982; Ж. Вујошевић, „Повеља господина Константина Драгаша Хиландару о поклонима војводе Дмитра", *ССА*, 2010, 9; В. Алексић, „Два преписа хрисовуље Стефана Душана за манастир Архиљевицу", *ССА*, 2013, 12.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Штип у средњем веку", у: *Зборник на трудови посветени на академик Михаило Апостоловски по повод 75-година на живот*, Ско. 1986; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; Х. Матанов, *Княжевство на Драгаши*, София 1997; М. Шуица, *Немирно доба*, Бг 2004; М. Живојиновић, „Драгаши и Света Гора", *ЗРВИ*, 2006, 43.
Марија Копривица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДМИТАР ЈАКШИЋ
**ДМИТАР ЈАКШИЋ**, војвода (?, прва половина XV в. – Смедерево, 6. XI 1486). Син војводе Јакше. Приликом првог пада Деспотовине (1439) прешао у Угарску и као заповедник краљевских Раца био у служби краља Владислава I Јегалонца (1439–1444). После Дуге војне и обнављања Деспотовине 1444. вратио се у Србију. Био је у служби деспота Ђурђа Вуковића, а 1452. ишао је у Дубровник као његов посланик. Заједно са братом Стефаном прешао је у Угарску 1464, у службу краљу Матији Корвину. Они су тада у посед добили Нађлак у Чанадској жупанији, где је формирано језгро властелинства Јакшића. Уз брата и Вука Гргуревића, **Д. Ј.** је био заповедник одреда лаких коњаника састављеног од српских ратника. Учествовао је у походу 1470–1471, када је Вук Гргуревић освојио и спалио Сребреницу.
Српски ратници су за Матију Корвина ратовали и на другим бојиштима, па су тако били уз њега и у рату против чешког краља (1468–1471), као и у борбама са пољским краљем око чешког наслеђа. **Д. Ј.** се изричито спомиње у борбама за Шлеску 1473. Том приликом је повратио град Нађмихаљ који су заузели Пољаци. Убрзо је пребачен на турску границу, где је учествовао у борбама за освајање Шапца (1475–1476). У лето 1476. учествовао је у бици у Банату у којој је потучен Али–бег Михалоглу. Наредне године је у пратњи угарског краља учествовао у опсади Беча, где је у двобоју победио једног немачког витеза. Био је 1477. учесник битке на Хлебном пољу са Турцима. У значајном продору у Србију 1481. учествовао је заједно са сином Јованом, који је под Голупцем погубио турског заповедника града. Јакшићи су 1483. учествовали у бици на Уни када су једном турском одреду преотели робље које су водили из Угарске. Матија Корвин га је 1486. упутио као посланика султану. Упркос гаранцијама, на повратку је нападнут на Језавском мосту код Смедерева и убијен. Имао је жену Јелену која је живела до 1500, и синове Јована, Дмитра, Петра и Ђорђа.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, „Прилози за историју браће Јакшића", *Споменик*, 1923, 59; М. Спремић, „Породица Јакшић у Банату", у: *Банат кроз векове – слојеви култура Баната*, Бг 2010.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДМИТРИJEВ, Петар Андрејевич
**ДМИТРИJEВ, Петар Андрејевич**, слависта, лингвиста, универзитетски професор (Ивановка, Киштовски рејон Новосибирске области, 12. IX 1928 – Петроград, 7. Х 1998). Нa Лeњингрaдскoм држaвнoм унивeрзитeту (ЛДУ) пoчeo дa студирa истoриjу (1946), дa би затим прeшao нa студије слoвeнске филoлoгиjе (1948). Пoшто је дипломирао (1952), био је нa пoстдиплoмским студиjaмa (1952–1955), а затим је на Катедри за словенску филологију ЛДУ предавао у свим звањима до звања редовног професора (1973). Oд 1973. био је нa чeлу Кaтeдрe зa слoвeнску филoлoгиjу ЛДУ, кojoм je рукoвoдиo кao вршилaц дужнoсти упрaвникa oд смрти aкaдeмикa Б. A. Лaринa (1964). Пoслe oдбрaнe кaндидaтскe дисeртaциje (*Слoжнoe прeдлoжeниe с oпрeдeлитeльным придaтoчным в сoврeмeннoм литeрaтурнoм сeрбoхoрвaтскoм языкe*, 1955) борави нa спeциjaлизaциjи у Бeoгрaду (1956–1957). **Д.** је биo, прe свeгa, синтaксичaр, првенствено зaинтeрeсoвaн зa питaњa српскe и слoвeнскe слoжeнe рeчeницe, aли je у сфeру њeгoвих истрaживaчких интeрeсoвaњa улaзиo и ширoки круг других слaвистичких прoблeмa, пoсeбнo истoриja српскoхрвaтскoг књижeвнoг jeзикa, рaзличити oблици испoљaвaњa рeгиoнaлнe вaриjaнтнoсти српскoхрвaтскoг књижeвнoг jeзикa, истoриja рускe и слoвeнскe филoлoгиje, истoриja српскo-руских књижeвних вeзa, мeтoдикa нaстaвe слoвeнских jeзикa и књижeвнoсти, jeзик и идeoлoгиja, прoблeми тeoриje и прaксe прeвoђeњa (пoсeбнo слoвeнски прeвoди Библиje), слaвистичкe библиoгрaфиje и др. Синтaксички погледи **Д.** дoбили су свoj нajпoтпуниjи oблик у њeгoвoj мoнoгрaфиjи *Oчeрки пo синтaксису сeрбoхoрвaтскoгo языкa* (Ленинград 1966), у дoктoрскoj дисeртaциjи *Типoлoгия слoжных прeдлoжeний с присубстaнтивнo-oтнoситeльными придaтoчными (нa мaтeриaлe сeрбoхoрвaтскoгo и других слaвянских языкoв)* (Ленинград 1972), као и у другим радовима.
Прoучaвaњa српскe књижeвнoсти и српскo-руских књижeвних и нaучних вeзa **Д.** је oтпoчeo рaдoм „Гoрький в Югoслaвии" (и Г. И. Сaфрoнoв, зборник *Слaвянскиe литeрaтуры*, Ленинград 1958). Зa тим рaдoм слeдили су други, дa би дaти прoблeмски циклус биo кao цeлинa уoбличeн у књизи *Из истoрии русскo-югoслaвских литeрaтурных и нaучных связeй* (и Г. И. Сaфрoнoв, Ленинград 1975). **Д.** je нaписao и низ рaдoвa из истoриje слaвистикe, нajчeшћe o пojeдиним слaвистимa (A. Бeлићу, Л. A. Булaхoвском, М. Г. Дoлoбку, В. Кaрaџићу, Б. A. Лaрину, A. Млaдeнoвићу, A. A. Шaхмaтoву и др.) и o рускoj слaвистичкoj трaдициjи. Пишући o вeликим имeнимa српскe и рускe слaвистикe, **Д.** je, у кoнтeксту прoучaвaњa нaстaнкa и рaзвoja сaврeмeнoг српскoг (српскoхрвaтскoг) књижeвнoг jeзикa, нajвишe писao o филoлoшкoм рaду Вукa Кaрaџићa. Ти рaдoви чине зaсeбaн прoблeмски циклус, уобличен у књигу *Вук Кaрaджич и eгo рeфoрмa сeрбoхoрвaтскoгo / хoрвaтoсeрбскoгo литeрaтурнoгo языкa* (и Г. И. Сaфрoнoв, Ленинград 1984).
**Д.** је много допринео проучавању и јачању руско-српских научних, наставних и културних веза. Заједно са Г. И. Сафроновим увео је на више универзитета у Совјетском Савезу наставу из јужнословенских и западнословенских језика, у оквиру које је настава из српскохрватског језика имала једно од водећих места. Стaлнo тeжeћи ствaрaлaчкoм пoвeзивaњу нaучнoистрaживaчкoг рaдa и унивeрзитeтскe нaстaвe, **Д.** je мнoгим свojим истрaживaњимa дao oблик унивeрзитeтских приручникa, нпр. *Сeрбoхoрвaтский язык. Мeтoдичeскиe укaзaния и кoнтрoльныe рaбoты* (и Г. И. Сaфрoнoв, Ленинград 1961), *Сeрбoхoрвaтский язык* (и И. В. Арбузов, Н. И. Сокаљ, Ленинград 1965). У рeдaкциjи **Д.** написан je и уџбeник српскoг jeзикa зa Русe (Н. И. Сoкaль, С. В. Зajцeвa, Б. Вукoвич, *Сeрбский язык*, СПб 1996). **Д.** су повераване oдгoвoрне унивeрзитeтске дужнoсти, кoje je сa успeхoм oбaвљao, афирмишући притом проучавања и наставу српског језика, а за свој рад добио је и више признања. Био је рeдoвни члaн Рускe aкaдeмиje хумaнистичких нaукa и носилац вишe нaгрaдa и oдликoвaњa: Oрдeн Кирилa и Мeтодија I стeпeни (Бугaрскa, 1982), Oрдeн пријатељства међу народима (СССР, 1986), Oрдeн jугoслoвeнскe зaстaвe сa злaтним вeнцeм (Jугoслaвиja, 1992), Oрдeн „Свети благоверни кнез Даниил Московски" III стeпeнa (Русија, 1996), те вeћeг брoja других углeдних руских, пoљских, бугaрских и jугoслoвeнских нaгрaдa и признaњa. Био је изaбрaн зa члaнa-сaрaдникa Мaтицe српскe (1973), a 1994. дoбиo je Вукoву нaгрaду Културнo-прoсвeтнe зajeдницe Србиje.
ДЕЛА: и С. В. Смирнoв, Г. И. Сaфрoнoв, *Русскoe и слaвянскoe языкoзнaниe в Рoссии сeрeдины XVIII–XIX вв. (В биoгрaфичeских oчeркaх и вoспoминaниях сoврeмeнникoв)*, Ленинград 1980; *Русскoe и слaвянскoe языкoзнaниe в Рoссии кoнцa XIX – нaчaлa XX вeкa*, Ленинград 1991; и Г. И. Сaфрoнoв, *Сeрбия и Рoссия*: *Стрaницы истoрии культурных и нaучных взaимoсвязeй*, СПб 1997.
ЛИТЕРАТУРА: *Прoфeссoр П. A. Дмитриeв*, СПб 1998; А. Младеновић, „Професор Петар Андрејевич Дмитријев 1928–1998", *ЗМСФЛ*, 1998, 2; П. Пипер, „Професор Петар Андрејевич Дмитријев (1928–1998): некролог", *ЗМСС*, 1998, 54/55; *Прoфeссoрa-слaвисты П. A. Дмитриeв и Г. И. Сaфрoнoв в вoспoминaниях свoих кoллeг, друзeй, учeникoв*, СПб 2006; П. Пипер, „Зборник о руским славистима", *Славистика*, 2007, 11.
Предраг Пипер
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДМИТРОВИЋ, Радомир Ратко
**ДМИТРОВИЋ, Радомир Ратко**, новинар (Комоговина, Банија, 9. I 1958). Студирао је право, новинарство и историју уметности у Београду и Загребу. Професионалну каријеру новинара започео је 1981. Радио је за регионални лист, чије је седиште било у Сиску. Убрзо је постао дописник *Политике* из југоисточне Хрватске, са седиштем у Сиску. У другој половини 80-их година одлази у Загреб и наставља посао сталног дописника *Политике* из Хрватске. Редовно пише и за *НИН*. Почетком рата сели се у Београд и у септембру 1991. почиње да ради у Радио-телевизији Србије. Ову медијску кућу напушта децембра 1993, а два месеца касније, фебруара 1994, оснива недељник *Аргумент*, чији је био главни и одговорни уредник, а који је излазио до НАТО агресије 1999. Две године након октобарских промена 2000. постао је саветник потпредседника Владе Србије Небојше Човића и шеф Информативне службе Владе за Косово и Метохију. Потом је шест година радио као главни и одговорни уредник франкфуртских *Вести*. Од 2008. колумниста је листа *Печат*, где, најчешће, пише на тему српско-хрватских односа. У мају 2013. изабран је за генералног директора и главног и одговорног уредника свих издања Компаније „Новости". Ових дужности разрешен је у јулу 2017. Од октобра 2020. у Влади Републике Србије изабран је за министра за бригу о породици и демографији. Аутор је публицистичке књиге о српско-хрватским односима *Крст на* *крижу* (Бг 2016). Добитник је награда: „Светозар Марковић" (1995), „Златна Ника" за друштвено одговорну репортажу на 18. „Интерферу" (2013) и награде „Капетан Миша Анастасијевић" за ангажовано и квалитетно информисање (2015).
ДЕЛО: роман: *Бележница професора Мишковића*, Чачак 2005.
ЛИТЕРАТУРА: В. Димитријевић, „Смењен Ратко Дмитровић", *srbin.info*, 17. I 2013; Ј. Симић, „Признање „Капетан Миша" уручено Ратку Дмитровићу", *Вечерње новости*, 29. X 2015; П. Арбутина, „Ово је интервју Ратка Дмитровића који је Милорад Пуповац забранио", *intermagazin.rs*, 23. VIII 2016.
Зоран Хр. Радисављевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ → МИГРАЦИЈЕ
**ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ** → **МИГРАЦИЈЕ**
# ДНЕВНИ ЛИСТ
**ДНЕВНИ ЛИСТ**, лист за трговину, занатство, домаће и стране новости који је 1882–1887. излазио под насловом *Нови београдски дневник* (НБД), а 1888–1911. као **Д. л**. Одговорни уредник је Светозар Николић, а власник штампарија Задруге штампарских раденика. У листу су сарађивали истакнути социјалисти, што му је донијело честе забране. У једном периоду постао је средишњи медиј превода Л. Н. Толстоја (одломци *Дјетињства*, 1885; *Смрт Ивана Иљича*). Од других аутора преводе се А. Доде, Г. де Мопасан, Е. Зола. Натурализам је у српску књижевност ових година улазио претежно кроз социјалистичку штампу. НБД је дјеловао у политичком међупростору, независно, али се по окупљеним сарадницима (Мита Ценић, који се 1886. примио уређивања; Пера Тодоровић, Коста Арсенијевић) убрајао у просоцијалистичке листове. Истакнута је сарадња браће Илић (Милутина и Војислава), с јаким антирежимским, сатиричним прилозима (пјесме, чланци, говори). Овдје је објављена и Нушићева пјесма „Два раба", због које је допао пожаревачког затвора. Из сачуваних примјерака се види да је имао редован подлистак, с прилозима махом у прози. Поред Ж. Верна („Гил Бралтер") објављују се преводи криминалистичких приповиједака. Домаћа проза је оријентисана према политичком фељтону, гдје се изругују неуки публицисти и њихова „патриотска" галама. У листу излазе пјесме Косте Арсенијевића и Милорада Митровића, писане за свечани број о 500-годишњици Косовске битке. Од великог је значаја што се објављује *Госпођа Бовари* Гистава Флобера и *Кројцерова соната* Л. Толстоја. Раних 90-их објављују се приповијетке истакнутог италијанског веристе Луиђија Капуане у преводима Владислава Рибникара и Николе Вулића. Неких година је богат садржај фељтона и критичко-полемичких рубрика: Жорж Сандова, Ги де Мопасан, Жил Верн, Јан Неруда, Аделберт фон Шамисо (*Петар Шлемил или човек који је изгубио сенку*). Домаћа књижевност је мање заступљена, једном врстом фељтонистичких приповиједака и пјесама (М. Ј. Илић, М. Митровић). За **Д. л.** се веже и извјестан број прилога Љубомира Недића, али у свим случајевима то су само полемички одзиви на чланке у овом листу или у *Борби.* Крајем вијека међу сарадницима листа ће се наћи најистакнутија имена младе генерације: Јован Скерлић, Стеван Луковић, Милан Грол, Радоје Домановић, Урош Петровић. Изразито опозицион, у књижевним рубрикама **Д. л.** је заправо постао сатиричан и, рачунајући прилоге Војислава Илића, има велику улогу у профилисању српске политичке поезије, односно српске политичке сатире.
ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, *Из предратне Србије*, Бг 1939; Ж. Младеновић, *Младост Јована Скерлића*, Бг 1940; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДНЕВНИК
**ДНЕВНИК** (лат. *diarium*), текст у којем се хронолошки бележе подаци из живота аутора (савремени догађаји, послови, путовања, рефлексије). За разлику од мемоара и аутобиографија, **д.** нема унапред задат тематски оквир, а садржина бележења зависи од одвијања догађаја. **Д.** у српској књижевности настаје у XVIII в., у облику краћих дневничких записа, узгредних забелешки, на маргинама мемоарских или историјских списа (Ђ. Бранковић, Атанасије Даскал Србин) или службених белешки из дана у дан (П. Павловић, В. Јовановић, М. Петровић). Значајна дела српске књижевности XVIII в. настала су на темељима дневничких бележака: путопис Ј. Рачанина, мемоари С. Пишчевића. Средином XIX в. у српској књижевности појавио се низ правих **д**. Посебно су били популарни ђачки **д.** у другој половини XIX в. (Д. Матић, С. Новаковић, И. Огњановић, Т. Остојић, М. Јакшић и др.). Они чувају историјски вредну грађу и откривају део атмосфере у којој се школовала и развијала српска интелигенција; важни су за проучавање животописа и за изучавање историје развоја ђачких дружина, почетака сарадње у књижевним листовима и српског школства уопште. У том периоду настају првенци у „женској" дневничкој литератури, попут **д.** А. Обреновић. Овој групи припада и литерарно интересантан **д.** М. Стојадиновић Српкиње *У Фрушкој гори 1854* (1–3, Земун 1961, Н. Сад 1962, Н. Сад 1962), који потврђује да **д.** штампани за живота аутора не могу рачунати на потпуну искреност. Са друге стране, **д.** А. Тишме објављен за пишчевог живота (*Дневник: 1942–2001*, Ср. Карловци – Н. Сад 2001) доноси специфичан вид огољености у бележењу дневних догађаја, са намером да заинтригира читаоце, чему доприноси и пишчева жеља да се један део дневничких бележака штампа после његове смрти.
**Д.** које су водили српски романтичари различитог су карактера, од **д.** С. Златојевића (у: *Јавор*, 1892), преко Змајевих **д.** вођених у Бечу (Н. Сад 1983), до **д.** снова Л. Костића (у: *Књижевност*, 1971), писаног на француском језику, уобличеног тако да се може читати и као уметничко дело. Поједини **д.**, вођени на путовању, често могу бити предлошци за (не)написане путописе (*Путовање Б. Атанацковића: његов дневник из год. 1849. и 1850*, Н. Сад 1918), од којих се поједини одликују лепим књижевним стилом (М Кашанин). Поједини аутори водили су **д.** током живота у иностранству (С. Петровић, *Дневник из Индије*, Н. Сад 2012). У посебну групу спадају **д.** истраживача (Н. Тесла, *Дневник истраживања*, Бг 1976).
Одређен корпус **д.** у српској књижевности XIX и XX в. настао је у вртлогу бурних збивања у историји српског народа – устанцима, ратовима, војним походима. Један од најзначајнијих **д.** епохе реализма, *Дневник једног добровољца* П. Тодоровића објављиван у часописима *Стража* 1879. и *Рад* (1881–1882) доноси детаљну слику стварности српско-турског рата 1876–1877. **Д.** за време I и II светског рата писали су, поред војсковођа, и обични војници. Ратни **д.** имају документарну вредност првог реда, јер садрже податке са бојишта, из заробљеништва, или сведоче о догађајима ван граница домовине. Из различитих позиција, током ратова **д.** су водили П. Поповић, В. Стајић, М. М. Продановић, М. Јовановић Стојмировић, Б. Лазаревић, М. Грол, В. Дедијер, Д. Дудић, Р. Чолаковић и др.
У српској књижевности XIX и XX в. има примера монументалних **д.**, вођених готово из дана у дан. Ови **д.** обилују подацима из историје културног, књижевног, политичког, позоришног и приватног живота, јер су им се аутори често налазили у жижи великих друштвених врења, али и личних прекретница и ломова. Такве **д.** су водили: М. Ђ. Милићевић (*Дневник 1–2*, Бг 2011–2015), Ј. Ђорђевић, М. Шевић (*Дневници 1–3*, Н. Сад, 2013–2017), М. Ђоковић (*Дневник управника позоришта* 1–2, Бг 2016), Ж. Павловић (*Изгнанство I–II*, *Diarium I–III*, Н. Сад – Бг 1999), Б. Пекић (*Живот на леду 1*–*5*, Бг 2013–2014), Д. Ћосић (*Пишчеви записи 1–6*, Бг 2001–2009) и др. Наведени **д.** доносе важне податке не само о њиховим ауторима и њиховом делу, него и о личностима са којима су се сусретали и дружили.
ИЗВОРИ: *Мемоари, дневници, аутобиографије*. *Српска књижевност* 1–24, Бг 1988–1989.
ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, *Рађање модерне српске књижевности. Историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма*, Бг 1983; Д. Иванић (прир.), *Мемоарска проза XVIII и XIX века*, 1–2, Бг 1989; Т. Росић, *Произвољност дневника: романтичарски дневник у српској књижевности*, Бг 1994; С. Мереник, „Библиографија објављених српских мемоара, аутобиографија, дневника", у: *Перо и повест: српско друштво у сећањима: зборник радова*, Бг 1999; Р. Гикић Петровић, *Ликови у дневнику Анке Обреновић*, Н. Сад 2007; М. Савић, *Сећање и рат*, Бг 2009; Д. Иванић, *Догађај и прича*, Ниш 2015.
Зорица Хаџић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДНЕВНИК
**ДНЕВНИК**, акционарско друштво за новинско-издавачку делатност у Новом Саду. Са неколико десетина стално или привремено запослених, са ревијом *Добро јутро* и дечјим новинама *Невен* и *Мали невен*, са уделима у самосталним новинским предузећима „Дневник Војводина прес д. о. о." (дневни лист *Дневник*, 45%) и „Дневник – Пољопривредник а. д." (двонедељник *Пољопривредник*, 100%), са празном зградом угашене штампарије и Палатом штампе на Булевару ослобођења чуји су добар део заузели закупци – скромни је настављач „Дневник холдинга а. д.", претходно „НИШРО Дневник", израслог средином XX в. из *Слободне Војводине* у једну од најмоћнијих новинско-издавачко-штампарских корпорација на тлу бивше државе Југославије. Растао је око дневног листа *Дневник*, али значајно ширећи делатност, под плаштом Покрајинског одбора Народног фронта, па Социјалистичког савеза радног народа и Скупштине Војводине (од 1991), али је у тектонске политичке и друштвено-економске промене 90-их година ушао са ослабљеним тиражима, застарелом опремом и без мотивације и енергије за велике и неизбежне промене.
Осамдесетих година XX в. „НИШРО Дневник" је имао око 1.600 запослених и веома развијене све делатности из свог назива. Тиражи дневног листа *Дневник* достизали су до 100.000 примерака, ревија *Добро јутро* покривала је претплатом целу Југославију са преко 150.000, *Пољопривредник* са око 70.000, *Ловачке новине* 90.000–100.000 претплатника, *Траг*, *Еликсир* и др. Тиражи од сто и више хиљада били су готово обична појава и у издавачкој делатности за рото и цртане романе, уџбенике, књиге. **Д.** је имао 11 пословница на територији Војводине и једну у Београду, 230 продајних објеката, од којих 59 у Новом Саду, а користио је и услуге других диструбутера. Имао је седам основних организација удруженог рада (касније друштва са ограниченом одговорношћу) и радну заједницу Заједничке службе. Самостално су деловале (са ограниченом одговорношћу) Редакција *Дневника*, Пољопривредник, Издавачка делатност, Редакција издавања новина (касније Новине и часописи), Економска пропаганда, Пословнице (касније Промет) и Штампарија.
Штампарија **Д.** са око 500 радника у четири смене била је 80-их година међу најопремљенијим и највећим у земљи. Уз стару црно-белу Пламагову ротацију, цинкографију и техничку припрему са фото-слогом, имала је и солидну табачну штампу и велику књиговезницу, набавила је још једну црно-белу новинску ротацију мањег капацитета, Нохабову офсет ротацију за четворобојну штампу, па табачну петобојку. Поред штампања листова, ревија и књига из своје куће, штампарија је пружала услуге и многим новинским и издавачким предузећима, као и радним организацијама које су имале своја гласила. Класичну штампу напушта тек крајем 1993, када повлачи из употребе последње машине које су радиле са оловом. Компјутерски усавршава и проширује фото-слог, избацује стару цинкографију, илустрације снима на скенерима и на филму, уређује и студио са литографском припремом, уводи полимер-технику за високу штампу. Ипак, више није могла да држи корак са конкуренцијом која је већ имала велике вишебојне новинске и акциденичне ротације. У најближем окружењу ничу стотине нових штампарија које узимају најбоље машинисте и послове.
Компанија плаћа данак вишегодишњем одсуству пословног одговора на нову друштвену и привредну стварност: системске промене, пад тиража, губитак југословенског тржишта, сиромашење читалаца и оглашивача, драстичан пад обима послова у свим организационим деловима а несмањени огромни трошкови плата, режије и великог а сада неискоришћеног пословног простора на елитној локацији. У надолазећи талас приватизације, због повлачења државе из медијских кућа, Штампарија улази са око пет, Новине и часописи са два, а „Дневник холдинг", односно „Дневник а. д." са преко три милиона евра дуга. Повериоци почињу да распродају имовину, а стечај и банкрот фирме изгледао је као исход без алтернативе пред новом управом која је стартовала почетком 2014. У периоду 2015–2018. одвијала су се у **Д.** два кључна процеса: приватизацијa по Закону о јавном информисаању која је завршена преносом капитала на раднике и пензионере и усвајањe у Привредном суду Унапред припремљеног плана реорганизације (УППР) који је сачинило пословодство како би избегло стечај. Води се и сизифовска борба да се фирма, иако је имала капитал знатно већи од дугова, у међувремену не угаси због превисоких трошкова, неликвидности и блокаде рачуна. УППР је прошао, радници су продали своје акције, повериоци су исплаћени, а нови власник новосадски *Галенс инвест* наставио је делатност **Д**.
Директори **Д.** били су: Радомир Радујков (1953–1954), Слободан Пошарац (1954–1963), Душан Драгинчић (1964–1974), Јован Виловац (1975–1979), Витомир Сударски (1979–1985), Јован Смедеревац (1985–1989, 2005–2006), Душан Томић (1989–1990), Миодраг Караџић (1990–1993), в. д. Драган Радевић (1993), Миленко Шакотић (1993–1994), Милан Антић (1994–2000), Вера Шоти (2000–2005), Саво Добранић (2006–2010), Јасмина Машуловић (2010–2012), Татјана Брдар (2012–2014), Светозар Карановић (2014–2018), Гордана Живковић (од 2018).
ИЗВОРИ: Архива *Дневника*; Архива Агенције за привредне регистре.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 7, Н. Сад 1996.
Светозар Карановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДНЕВНИК
**ДНЕВНИК**, најстарији информативно-политички дневни лист на српском језику и ћирилици у Војводини, а после *Политике* и у Србији. Наставио је традицију и континуитет *Слободне Војводине*, илегалног гласила Покрајинског наодноослободилачког одбора, чији први број је штампан за време окупације 15. XI 1942. у подземној штампарији на периферији Новог Сада. После II светског рата званични је лист масовне политичке организације Народног фронта, од 1953. Социјалистичког савеза радног народа Војводине, од 25. VI 1991. Скупштине АП Војводине, која је преузела и права оснивача. Од 1. I 2004. **Д.** је у већинском приватном власништву, након одлуке Скупштине АПВ да се лист издвоји у „Дневник Војводину прес" д.о.о., заједничко предузеће са компанијом „Westdeutsche Allgemeine Zeitung" из Есена, у којем је немачки издавач новина преузео 55 одсто капитала. Tај удео припада од 2019. Новосадској ТВ д.о.о., a две године раније је и „Дневник" а. д. (некадашњи „Дневник холдинг"), који држи 45% капитала ДВП-а, прешао у приватно власништво.
Данашње име **Д.** носи од 1. I 1953. означавајући тако крај епохе борбе за ослобођење од окупатора и нови концепт дневног листа који се окреће друштвеним, политичким и привредним темама, борби за развој и стандард, и све више тржишту, те интересовањима и интересима читалачке публике. Издваја се суботњи број као носилац *ТВ магазина*, једног од првих у дневним новинама у Србији, затим и недељни **Д.** са богатом понудом истраживачких текстова и великим бројем страна малих огласа, као претеча специјализованим огласницима и интернет оглашавању. Детаљним праћењем војвођанских малих фудбалских лига у издањима уторком постиже се следећи натпросечан тиражни дан. Редакција користи велике медијске догађаје (сајмовe, европска и светска првенства код нас), те сезонске поводе за специјалне додатке, па једно време излази *Недељни ручак*, а повремено *Календар*, *Банке*, *Пољопривреда*, *Образовање*, *Одмор*, *Куда за Нову годину*, *Водич за бруцоше* итд. Истовемено траје борба за тираж „у провинцији" кроз специјалне стране *Селу у походе*, *Војводином равном* и посебне регионалне (*Потисје*) и општинске додатке (*Бечејска хроника*, *Зрењанин*, *Жабаљ*, *Срем*, *Темерин*, *Србобран*), иако Нови Сад са околином остаје **Д.** главно тржиште.
Златно доба **Д.** су осамдесете године које су почеле формулом „југословенски лист за Војвођане и војвођански за Југославију", отварањем дописништава у Београду и осталим главним градовима, кадровским јачањем редакције која је престала да се ослања на агенцијске извештаје и почела сама да покрива кључне догађаје у некадашњој великој држави. Летњим *Плавим Дневником* лист прати своје читаоце на море. Лансира девизу „Без *Дневника* се више не може" и користи максимум старе а још употребљиве штампарије која је, ако папир из ролне није пречесто пуцао, могла да избаци 100.000, чак и до 110.000 примерака.
Тај тренд је заустављен 90-их година ратом и распадом Југославије, санкцијама, великом инфлацијом и кризом, па НАТО бомбардовањем 1999. и прекидом комуникација за дистрибуцију новина. Нису без утицаја ни кадровске промене након „јогурт револуције" и гостовања „подобних" главних уредника. Последица је штрајк запослених, који је уједно постао и нови узрок осеке **Д.** јер од 22. маја до 4. јула 1993. новине нису стизале до читалаца.
Првог уредника, потоњег народног хероја Светозара Марковића Тозу, ухапсиле су и ликвидирале мађарске окупационе власти. *Слободну Војводину /* **Д.** уређују Петар Станков (1948–1963), Димитрије Чичовачки (1963–1973), Јован Виловац (1973–1975), Мирослав Штајнер (1975–1983), Јован Смедеревац (1983–1986), Никола Цветковић (1986–1988), Петар Петровић в. д. (1988–1989), Петар Игња (1989–1990), Милош Игњатовић (1990–1991), Драган Младеновић, зам. ур. (1991–1992), Драган Радевић (1992–2000), Миле Станивук (2000), Светозар Карановић (2000), Петар Петровић (2000–2009), Александар Ђивуљскиј (2009–2013), в. д. Мирољуб Мијушковић (2013–2014), Драган Миливојевић (2014–2016), Нада Вујовић (од 2016).
ИЗВОРИ: Архива *Дневника*; Архива Агенције за привредне регистре.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 7, Н. Сад 1996.
Светотар Карановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБАНОВАЧКИ, Бранислав
**ДОБАНОВАЧКИ, Бранислав**, графички дизајнер, универзитетски професор (Нови Сад, 5. VIII 1948). Дипломирао на Академији примењених уметности у Београду, на одсеку Рекламна графика, у класи М. Ћирића (1972). Магистрирао је у класи Б. Ликића и стекао звање специјалиста плаката (1974). Члан УПИДИВ-а од 1973. Најпре ради као професор средње школе „Богдан Шупут" (1973–1977), а затим као ликовно-графички уредник у Новинско-издавачком предузећу „Дневник" (1977–1979). Од 1979. предаје на новосадској Академији уметности, област Графичке комуникације (предмет Плакат), где је прошао сва звања до редовног професора 1994. У пензију одлази 2013. Паралелно се бавио и визуелним истраживања, филмом, музиком и поезијом. Професионални успон **Д.** поклапа се са променама које захватају обликовање плаката током касних 60-их и 70-их широм света. Идеје хипи и рок покрета, развој медија и уметничке фотографије, поп-арт, постмодернизам улазе у речник ове најефемерније и најмасовније дисциплине, као извори слободне креативности, либерализма и критичности према већ уморним идеологијама источног и западног света. Стваралаштво **Д.** показује дуализам и фино сакривени дефетизам према социјалистичком моделу тадашње Југославије. Он прихвата рад на оглашавању државних манифестација попут слетова и прослава 1. маја, али и културних догађаја (Стеријино позорје и НОМУС), за које показује велик афинитет. **Д.** рукопис постаје препознатљив по смелом тумачењу симбола попут петокраке, српа и чекића, југо-заставе, да би их 90-их завио у пламен. Коришћење фотографије далеко превазилази документарну функцију, те еволуира до критичке и парадоксалне димензије. Држећи се става да је стваралац плаката пред проблемом испред себе који мора да саопшти хитро, лапидарно и сугестивно, **Д.** је до 2004. реализовао више стотина радова који изражавају промене у југословенској и српској политици, култури и привреди. Данас дела **Д.** зраче јасним и организованим формама, графичком уравнотеженошћу, студиозном употребом типографије, симбола и фотографије. Од добијених награда и признања најзначајније су Велика златна Форма (Н. Сад, 1974) и Награда Новосадског салона (1990). Приредио је 15 самосталних изложби од 1974. до ретроспективе 2016, и учествовао на више од педесет колективних изложби дизајна у земљи и иностранству. Његови радови се налазе у домаћим и светским музејима, збиркама, фондацијама плаката и приватним колекцијама.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Добановачки: после 44 године*, Н. Сад 2016.
Мирјана Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБАНОВАЧКИ, Јован
**ДОБАНОВАЧКИ, Јован**, подофицир, мемоарист (Госпођинци, Бачка, 1822 – ?, после 1895). До Револуције 1848. био је четни подофицир економске струке у Госпођинцима у Шајкашком батаљону. Кад је почео српско-мађарски рат, током јуна 1848. упућен је на ратни положај на Јарку. Учествовао је у августу у првом, неуспелом нападу на Темерин, као и у другом, кад је српска војска заузела Темерин и Јарак и препустила их пљачкању. Кад је јануара 1849. организован други шајкашки резервни батаљон, под командом народног капетана Јована Блануше, пошто је пребачен у њега у фебруару је учествовао у неуспелом нападу на Пирош (Црвенку), као и у борбама против мађарске војске под генералом Перцелом у току априла, када је попаљена и измасакрирана скоро цела Шајкашка, и кад су му мађарски војници убили оца. У току априла, маја и јуна 1849. био је учесник у најжешћим биткама између Срба и Мађара на Тителској висоравни код Мошорина, Вилова и на Камену. Крајем јуна постао је стражмештар и прешао је у Банат у прву чету шајкашког пољског батаљона, којом је и командовао у време борби на простору око Перлеза. Када је у јулу Перцел напустио тај важни стратегијски положај, он је са четом запосео Перлез а затим се вратио у Тител да би учествовао у обнављању живота у опустошеној Шајкашкој. У Штабу Шајкашког батаљона био је у „рачунарској писарници" до расформирања батаљона. Своје доживљаје описао је и објавио 1895. у листу *Браник*, потом и у посебном издању.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Добановачки, *Успомене из Народног покрета 1848. и 1849. године*, Н. Сад 1895.
Владан Гавриловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБАНОВЦИ
**ДОБАНОВЦИ**, насеље у југоисточном Срему које се налази у београдској урбаној зони, а припада општини Сурчин. Изграђено је на контакту Земунског лесног платоа на истоку и дилувијалне терасе на западу. Уз западну границу села је фосилно корито реке Саве – Угриновачка бара. На северној периферији насеља пролази аутопут Београд–Загреб са прикључком на локални пут, који пролази кроз **Д.** и повезује их са Сурчином. Сурчин је удаљен 5 км, а Београд 20 км. Насеље је компактно, улице су радијално распоређене, али су грађене на великим растојањима, тако да **Д.** заузимају велику површину. Помињу се од периода Угарске државе (1404), током турског периода (1583–1585), а постојали су у континуитету од почетка XVIII в. Српско становништво досељено је из околних села, из Босне, Јужног Поморавља и Понишавља. Године 1808. у њему је било 1.500 душа. У првој половини XIX в. доселила се знатна група Словака, који ту још увек живе, а у другој половини века и група Немаца, који су се после II светског рата иселили. Будући у урбаној зони Београда, **Д.** су трансформисани у приградско насеље и од друге половине XX в. популација се константно увећава. Године 1953. било је 3.559, а 2011. 8.503 становника, од којих 88,5% Срба. У пољопривреди је упослено 3,7% економски активног становништва, а неаграрно становништво највећим бројем ради у другим местима београдске урбане зоне. У њима се налазе православна и евангелистичка црква, основна школа, библиотека, дом културе и здравствена станица. У село је измештен и један број погона и складишта београдских предузећа и пољопривредних газдинстава.
Драгица Р. Гатарић
У атару **Д.** налази се вишеслојно археолошко налазиште Циглана. Смештено је у равничарском пределу благо уздигнутог платоа крај којег протиче данас каналисан поток Галовица, који се улива у Саву. Мања сондажна испитивања водио је 1954. Војислав Трбуховић, а ископавања већег обима су обављена са паузама у периоду између 1960. и 1969. под руководством Николе Тасића. Укупно је истражена површина од око 1.000 м². Тасић је утврдио да налазиште карактерише веома изражена хоризонтална стратиграфија са хоризонтима становања из средњег неолита, касног енеолита, раног бронзаног доба и из периода римске доминације. Највећи део налазишта је заузимало насеље из касног енеолита. Оно је лоцирано у источном делу локалитета. Нарочито су многобројни остаци насеља баденске културе у виду земуница и полуземуница са пећима и банцима, пећи на отвореном и јама, од којих су поједине биле напуњене кућним лепом и гаром. Најчешћи су налази керамичких посуда. Заступљене су зделе, пехари, шоље, амфоре, лонци, питоси и др. (тзв. фишбуте и четвртасти судови). Посуде су украшене урезаним линијама, које образују различите мотиве, кружним, троугаоним или правоугаоним убодима (пунктирање), канелурама, пластичним ребрима или тракама, огрубљивањем површине судова и др. Налажени су и предмети од камена, кости, рога, керамике и метала. У овом делу локалитета откривене су и јаме са мешаним баденским и костолачким керамичким материјалом (у специфичној техници браздастог урезивања, са кратким зарезима у низу и у печатној техници). Евидентиране су и целине са керамиком израђеном у вучедолском стилу (дуборезна техника) са костолачким елементима (браздасто урезивање), као и налази који припадају винковачкој култури (два бронзана прстена са наочарастим спиралним горњим делом и керамичко посуђе). Поред тога, откривена су и два гроба баденске културе са скелетним остацима у згрченом ставу са главом окренутом ка западу. Први је садржао три керамичке шоље и бакарну секиру, а други је био без прилога. У западном делу налазишта констатовани су остаци насеља из средњег неолита и спорадични налази из периода римске доминације. Старчевачко насеље је евидентирано на основу налаза из јама, у којима су нађени фрагменти монохромних, ређе сликаних и керамичких посуда огрубљених површина.
Драган Милановић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић, „Праисторијско насеље код Добановаца и прилог проучавању баденске групе у Војводини", *Старинар*, 1958–1959, 9–10; „Добановци–Земун–Насеље", *AрПр*, 1960, 2; „Добановци–Сурчин–Земун, насеље старчевачке и баденске групе", *AрПр*, 1964, 6; „Добановци–Земун, вишеслојно праисторијско налазиште", *AрПр*, 1969, 11; *Eneolithic Cultures of Central and West Balkan*s, Bg 1995; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБЕРВИЋ, Мајкл
**ДОБЕРВИЋ, Мајкл**, потпуковник Маринског корпуса САД (Крозби, Ајронтон, Минесота, САД, 10. Х 1915 – Кас, Северна Дакота, 21. VII 1997). Рођен је у породици Обрада и Маре Добервић. Дипломирао је на Пољопривредном факултету Северне Дакоте 1939. Примљен је у Марински корпус, положио заклетву као потпоручник и послат у Официрску школу у Филаделфији, где је 1940. дипломирао. Његов први борбени задатак са 4. пуком маринаца био је у Шангају, у Кини, а на Филипине је кренуо новембра 1941. Пао је у јапанско заробљеништво априла 1942. Мајор **Д.** је био један од десеторице војника, два морнаричка, три ваздухопловна и два маринска официра, који су после скоро годину дана побегли из заточеништва, након пада Батана и Корегидора. Они су избегавали непријатеље данима, све до повезивања са филипинским герилцима под командом Вендала Фертига. Официри су остали са герилцима још неко време да би касније били евакуисани на америчке подморнице. То је било једино масовно бекство из јапанских заробљеничких логора током рата. У новембру 1943. евакуисан је у Аустралију, у штаб генерала Дагласа Мекaртура. Одликован је Крстом за изузетну војну службу на Филипинима. Од 1944. служио је у 1. дивизији маринаца на острву Палау, а током Корејског рата био је са 7. флотом на палуби носача авиона „Филипинско море" и војног брода „Њу Џерзи". Био је и заповедник Првог амфибијског батаљона, стационираног у делтама река Имџим и Хан. Јула 1954. повукао се из Маринског корпуса и бавио се прерадом хране, до пензионисања у јуну 1982. Добитник је више војних и ратних медаља.
ИЗВОР: http://valor.militarytimes.com/recipient.php?recipientid=9052. Retrieved June 11, 2017.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бабац, *Срби амерички ратни хероји*, Бг 2017.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБЕРВИЋ, Сем
**ДОБЕРВИЋ, Сем**, наставник, официр (Ајронтон, Минесота, САД, 23. III 1913 – Иво Џима, Токио Метрополис, Јапан, 22. II 1945). **Д.** је најстарији од шесторице браће, учесника у II светском рату (Сем, Мајкл, Џорџ, Ели, Роберт и Дане). Завршио је гимназију у Ајронтону, потом Државни колеџ Северне Дакоте, на којем је дипломирао и стекао научни степен мастера 1940. Добио је место предавача на Државном колеџу Ајове. У јануару 1943. пријављује се у маринце као редов. Након основне обуке на острву Парис у Јужној Каролини и усавршавања у бази Леџун у Северној Каролини, похађао је школу за резервне официре у Квантику у Вирџинији. Годину дана након приступања маринцима отишао је у борбу са 4. Маринском дивизијом, у инвазију на Маршалска острва. Поручник **Д.** био је ветеран поморских кампања на Маршалским острвима, Тиниану, Саипану, Роју и Намуру и одликован је Бронзаном звездом за војне заслуге. Погинуо је пред крај II светског рата у Јапану.
ИЗВОР: www.findagrave.com/memorial/65191430/sam-dobervich/.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Бабац, *Срби амерички ратни хероји* Бг 2017.
Владимир Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБИТ
**ДОБИТ**, вишак прихода од продаје добара и услуга над трошковима (капитала). Позитивна разлика се остварује из сумарних прихода (приходи од реализације роба и услуга, остварене компензације, камате, наплаћене казне итд.) и трошкова производње или набавке, складиштења, транспорта и продаје тих добара и услуга. У новчаном изразу: **д.** = приходи–расходи. Ако је резултат негативан, исход је губитак. Економска теорија познаје много облика **д.**: књиговодствена, економска, маргинална, бруто, нето, билансна, чиста, операциона, номинална, реална, минимална, задовољавајућа, максимална, циљана, неостварена, предузетничка, консолидована, нераспоређена итд. Облици приказивања **д.** су мање или више формални. Књиговодствена **д.** је формални индикатор и представља разлику износа прихода унетог у обрачун и онога што се сматра расходима; под истим условима рачуноводственa **д.** може бити исказана различито, у зависности од рачуноводствених стандарда и прописа. Економска **д.** је више неформални индикатор и представља остатак од опште **д.** после обрачуна свих трошкова, разлика између рачуноводствене **д.** и додатних расхода, као што су некомпензовани сопствени трошкови предузетника необрачунати у трошкове, понекад чак и „изгубљена **д.**", трошкови „стимулисања" чиновника у коруптивним односима, допунске премије запосленима итд. Бруто **д.** је општа или билансна. У њу улазе три агрегатна елемента: **д.** од продаје производа, рада, услуга; **д.** од продаје основних средстава и друге имовине предузећа; финансијски резултат од неоперативних операција. Нето **д.** је преостала **д.** после плаћања пореза и одбитака. Нераспоређена **д.** је део структуре капитала која се формира на основу нето **д.** и служи за акумулацију и исплату дивиденди власницима капитала. Стварање додатне вредности, извлачење **д.** и њена максимизација су циљ и главни покретач, aли и одлика капиталистичке производње.
У Србији/Југославији у време (самоуправног) социјализма, као облик резултата пословања, уместо **д.** приказивао се у зрелој фази социјализма доходак, утврђиван као разлика остварени приходи – (материјални трошкови + трошкови амортизације), тј. као разлика на тржишту реализоване вредности и пренете вредности (створене трошењем средстава за производњу), док је термин **д.** (односно, чист доходак) коришћен за оно што се у политичкој економији дефинише као екстравишак вредности. Одбацивање појма **д.** лежало је у доктринарним разлозима схватања социјалистичке привреде. По њима, капиталистичка и социјалистичка (самоуправна) цена коштања разликују се, јер прва укључује трошкове капитала (постојани и променљиви – плаћени рад), а друга трошкове средстава и целокупног рада. Како извор **д.** по марксистичкој политичкој економији представља неплаћени део вредности које радник ствара својим радом, **д.** је третирана као део капиталистичког система експлоатације и покушало се да он буде супституисан појмом доходак. Ове разлике биле су у основи чувене полемике из 1960-их и 1970-их, у којој су југословенски економисти били подељени у две групе, у зависности од тога коју су теорију о деловању закона вредности у социјализму заступали: добиташи (теорија специфичне цене производње) и доходаши (теорија доходне цене)
ЛИТЕРАТУРА: M. Кораћ (ред.), *Основи теорије дохотка и социјалистичке робне производње*, Бг 1970; З. Пјанић и др., *Специфична цена производње и стварне цене у привреди Југославије 1964–1968*, Бг 1971; Група аутора, *Економски речник*, Бг 2006.
Иван Пајовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБОЈ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-doboj-karta.jpg)ДОБОЈ**, град и центар општине у средњем дијелу Босне, у Републици Српској. Настао је на контакту двије природне и економске регије, простране планинске регије на југу и перипанонске брдовите зоне сјеверно од града, као и у непосредној близини пространог Панонског басена на сјеверу. Формирању града допринијели су и природни услови за развој дугачких путних праваца, као што је долина ријеке Босне која начелним правцем сјевер–југ пресјеца велик дио динарског планинског ланца, а преко превоја Иван повезана је са Јадранским приморјем. Мањи значај имају путеви упоредничког правца. Они су формирани дуж долина притока Босне. Дуж долине Спрече (десна притока Босне) **Д.** је повезан са источном Босном и Тузлом, а дуж долина Усоре (лијева притока Босне) и Врбање (десна притока Врбаса) са долином Врбаса, Бањалуком и западном Босном. Тим правцима изграђене су и жељезничке пруге и **Д.** је постао једна од највећих жељезничких раскрсница у Босни и Херцеговини. Према граду усмјерено је и неколико путева локалног значаја који га повезују са непосредном гравитационом сфером.
Градска историја је дуга и допире до времена Римске империје, када је овдје постојало војно утврђење са подграђем. Нова тврђава са градом у подножју настала је у XIII в. у вријеме Немањића. Први документ у којем се помиње име **Д.** потиче из 1415. Године 1467. освајају га Турци, тврђава постаје њихово важно упориште, а расте и значај чаршије. Крајем њихове владавине у њој је било 300 кућа. Године 1878. извршена је анексија Босне и нова аустријска власт даје нове правце развоја града. Између 1879. и 1882. изграђена је жељезничка пруга уског колосијека до Босанског Брода и до Сарајева, а 1886. до Тузле. Уз жељезничку станицу, која је била источно од старе чаршије, настаје ново модерно насеље. Године 1892. саграђене су фабрике шећера, галантерије и сушионица шљива. У вријеме I свјетског рата овдје је био аустроугарски логор кроз који је прошло 45.000 интернираца (жена, дјеце и стараца из Подриња, Србије и Црне Горе, од којих је око 10.000 умрло). Године 1922. изграђен је градски водовод, а 1925. уведена електрична струја. Послије II свјетског рата изграђене су пруге нормалног колосијека, нови мост преко Босне и неколико нових фабрика металске, машинске, хемијске, текстилне, прехрамбене гране, фабрика керамике, фабрика за прераду дрвета. Град се развија и 1921. имао је 3.846, а 1948. 6.929 становника да би тај број до 1991. порастао на 27.498 лица, од којих су 40,6% били Муслимани, 29,1% Срби и 9,9% Хрвати. Године 2013. град је имао 26.987 становника у 9.511 домаћинстава. У њему је било 12.688 станова.
Језгро средњовјековног Д. била је тврђава саграђена на брду висине око 170 м са лијеве стране долине ријеке Босне која је контролисала главни путни правац. Западно од ње настала је источњачка чаршија са мрежастим распоредом улица. Југозападно од ње по долинској страни формиран је дио насеља са линеарним распоредом улица. Послије анексије 1878. град се проширио и по дну долине Босне, а послије II свјетског рата, као модерно насеље са широким, правим и решеткасто распоређеним улицама, он заузима већи дио алувијалне равни високе око 145 м. Послије велике поплаве из 1964. нижи дијелови равни заштићени су од поплава насипом. Главна улица новог дијела града повезује мост преко Босне са старим дијелом града. Нова пруга и велика жељезничка станица су на десној обали ријеке. Велика индустријска зона формирана је јужно од новог дијела града у предграђу Усора. Године 1991. општина Д. је имала површину од 684 км2 и обухватала је 73 насеља у којима је живјело 102.549 становника.
Миленко Живковић
Средњовековно градско утврђење подигнуто је на купастом брегу изнад леве обале реке Босне, крај ушћа Спрече, на месту где су се спајали путеви који су водили долином ових река. Варош (подграђе) Д. простирала се на десној обали Босне. Д. је био једно од утврђења у одбрамбеном систему дуж тока реке Босне, који су у узводном делу чинили град Високи, као и утврђења Врандук и Маглај, а низводно Добор. Пут долином Спрече повезивао је Д. са „земљом" Соли, истоименим тргом (данашња Тузла) и Подрињем. У току археолошких истраживања откривено је да се у Д., током XII–XIII в. налазило мало властеоско утврђење, којe је затим ојачано изградњом бедема са главном кулом у средишту. На бедемима који образују неправилну троугаону основу утврђења само према југу је првобитно била истурена једна већа полукружна кула. Око овог основног утврђеног језгра у каснијим раздобљима били су дограђени спољни бедеми са капи-кулом. Д. је 1408. освојио угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387–1437) и град је касније остао под управом угарских банова Усоре. После турског освајања Д. се помиње као један од шест градова у обновљеном „Босанском Краљевству" под османском управом (1465–1476). Према османским изворима, Д. су предали кнез Иваниш и кнез Стипан, након чега је укључен у састав нахије Маглај. После Пожаревачког мира 1718, Д. је седиште капетаније, пограничне области Османског царства. У тврђави се све до 1851. налазио диздар са војном посадом, а постојао је и добро чувани затвор.
Јелена Мргић
ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, Наши градови, Сар. 1904; Ђ. Мазалић, „Винац и Добој", ГЗМС, 1958, XIII; Б. Белић, Добој: град и околина, Добој 1960; З. Кајмаковић, „Стари град Добој – конзерваторски радови 1962. године", НС, 1964, 9; Ј. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1966; Ј. Мргић, Северна Босна (13–16. век), Бг 2008; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБОЈСКИ ЛОГОР
**ДОБОЈСКИ ЛОГОР**, cабирни логор настао на месту раније ветеринарске болнице удаљене око 1,5 км од Добоја, где је од краја 1915. до средине 1917. било заточено више десетина хиљада људи, углавном Срба, са територије горњег Подриња и источне Херцеговине. Заточене цивиле накнадно су следили и српски, односно црногорски војни заробљеници. Први контигент од 600 (800) цивила оба пола, укључујући и децу приспео је крајем децембра 1915. После њих следило је још неколико група, а затим и контигенти војних заробљеника. Прва ова група бројала је 5.000 војника, махом из српске престонице и њене околине. Добар део ових као и каснијих логораша био је послат за Арад, Шопроњск и друге веће логоре.
Током постојања логора (од децембра 1915. до јула 1917) кроз њега је прошло око 17.000 мушкараца и готово исти број жена, са којима је био и велик број деце. Уз њих, било је заточено око 9.000 војника из Србије и око 3.000 из Црне Горе, укупно близу 46.000 логораша. Због лоших смештајних услова (у баракама за лечење коња, крајње слабе исхране и разних болести), смртност у логору била је огромна. Рачуна се да је дневно умирало 20–30 логораша или око 600 месечно, па је до коначног распуштања логора укупан број преминулих био око 10.000. Услед овако велике смртности и стања у логору наденут му је и назив „Црна гробница".
ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, *Црна књига*, Сар. 1920; Ј. С. Дракулић Бобан; *Споменица 1915–1917*, Добој 1938; Д. Паравац, *Логор Смрти*, Добој 1970; В. Стојанчевић, „Српски цивилни интернирци у Аустро-угарској за време Првог светског рата", *ИГ*, 1975, 22; Д. Паравац, *Добојски логор (1917–1917)*, Добој 1990; Ђ. Микић, *Аустроугарска ратна политика у Босни и Херцеговини 1914–1918*, Бл 2011.
Милић Ј. Милићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБОР
**ДОБОР**, средњовековно утврђење на испусту планине Вучјак, на левој обали Босне, преко пута Модриче. Услед повољног стратешког положаја на прелазу реке и прегледности терена, овај положај је био насељен готово у континуитету од преисторије до новијег времена. Утврђење су 1387, на земљишту босанског краља, подигли угарски племићи, браћа Хорват. Било је прилагођено тадашњим потребама одбране, а имало је издужену основу са две јаке овалне куле повезане бедемима. Свој коначни облик добило је током наредних деценија. Неколико сукоба босанске и угарске војске одиграло се под **Д.**, посебно 1394, када је утврђење спаљено, а потом и 1408, када је прешло у угарски посед. Краљ Стефан Томаш је у два наврата, 1449. и 1457, боравио у **Д.** и састајао се с мачванским баном и папским легатом. После пада Босанског краљевства, град је у поседу угарских племића Грабарских, да би почетком XVI в. прешао у руке Фрање Бериславића, који се у једном писму потписује као „вечити кнез Добора" (*comes perpetuus de Dobor*). Жупанија **Д.** обухватала је све поседе Бериславића јужно од Саве, заправо „скеле" преко реке: Брод, Дубочац, Кобаш, Новиград, као и сам **Д**. После смрти српског деспота Стефана Бериславића 1535, овај простор осваја босански санџак-бег Ферхад-бег и оснива нахије Кобаш и **Д**. Османска војна посада остала је у **Д.** све до 1716, када је утврђење страдало у аустријском нападу и више није обнављано.
ЛИТЕРАТУРА: И. Бојановски, „Добор у Усори", *НС*, 1981, 14–15; М. Поповић, „Средњовековне тврђаве у Босни и Херцеговини", *ЗИБиХ*, 1995, 1; Ј. Мргић, *Северна Босна (13–16. век)*, Бг 2008; *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Јелена Мргић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРА
**ДОБРА**, село у Ђердапској клисури, у подножју планине Северни Кучај, на месту где се у Дунав улива Добранска река. Кроз њега пролази магистрални пут Пожаревац–Кладово. Општинско средиште Голубац је 23 км према западу. Насеље се помиње од 1844. када је имало 120 кућа са 627 душа и црквом. Од 60-их година XX в. и времена изградње Ђердапске хидроцентрале почела је нагла депопулација. Године 1961. село је имало 1.603, а 2011. 540 становника, од којих су 96,3% били Срби. Пољопривреда је ангажовала 22,4% економски активног становништва, а највећи број неаграрног становништва радио је у другим местима. Савремено насеље је ново, измештено са старе локације, коју је 1970. поплавило језеро Ђердапске хидроцентрале. Нова локација је у долини Добранске реке са обе стране пута. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта, пошта, испостава Националног парка Ђердап и мало речно пристаниште. У околини нема обрадивих површина и становништво се бави експлоатацијом шума, бачијским сточарством и риболовом.
Драгица Р. Гатарић
На Босманском потоку, притоци Дунава 3 км источно од **Д.**, пронађено је низ утврда, кастела и посматрачница из античког доба. Насеље је убележено на карти из времена аустријске окупације (1717–1739) као Alt-Dobro. Село **Д.** је имало цркву посвећену Св. Стефану Првовенчаном подигнуту 1869/70. По типу је једнобродне подужне основе са звоником на западном прочељу, а по спољашњој обради фасада и звоника припада моделу истористичке црквене архитектуре Кнежевине Србије. У *Србским новинама*, званичном гласилу у Кнежевини Србији, расписана је лицитација 9. VI 1862. за њену градњу коју је предузео предузимач Петар Ђорђевић. Како није успео да заврши цркву у договорено време, о његовом трошку је поново расписана лицитација за завршавање градње 1869. Приликом посете овом насељу, тражећи остатке римског насеља, Ф. Каниц је цркву оценио као архитектонски неуспелу. Она је 1969. пренета на нову локацију у селу због потапања дела насеља током радова на Ђердапу. У њој се налази висока трозонска иконостасна преграда осликана 1903. Дело је за сада неидентификованог сликара који је следио академске моделе религиозне слике.
Ана Костић
Подземни рудник каменог угља, први приватни и један од најстаријих угљенокопа у Србији, отворен је 1846, у три ревира – Босман, Кожица и Сечински, а пружа се на око 8 км2, од Дунава и села **Д.** до Татарског виса и реке Песаче. Дунавом су у том периоду већ пловиле лађе на парни погон, а угаљ је био потребан за њихово покретање. Угaљ овог лежишта, доње топлотне вредности око 21.000 kJ, припада гасно-пламеним угљевима добрих коксних особина. Рудник је са многобројним прекидима радио до 1944. Резерве угља нису поуздано утврђене, а процена је да је укупно откопано 110–130.000 т. После II светског рата до 1962. извођена су геолошка истраживања на овом подручју, али експлоатација угља није покренута.
Слободан Вујић
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Каниц, *Србија: земља и становништво*, 1, Бг 1975; П. Николић, Д. Димитријевић, *Угаљ Југославије*, Бг 1990; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Б. Несторовић, *Архитектура Србије у XIX веку*, Бг 2006; С. Вујић и др., *Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века*, Бг 2014.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРА, Аница
**ДОБРА, Аница**, позоришна и филмска глумица (Београд, 3. VI 1963). Од 1977. до 1981. живела је у Франкфурту на Мајни што је имало утицаја на њену глумачку каријеру. После повратка у Београд студирала је глуму на Факултету драмских уметности у класи Предрага Бајчетића. Након дипломирања 1987, постала је стални члан Атељеа 212. Успешно је играла и у Југословенском драмском позоришту, Звездара театру и другим позориштима. Лепе појаве и изузетног глумачког дара, **Д.** је остварила низ значајних позоришних улога за које је добила и значајна признања. За улогу Невена у представи *Урнебесна трагедија* Д. Ковачевића добила је 1991. Стеријину награду, а за улогу Милице Његован у представи *Корешпонденција* Б. Пекића и Б. М. Михиза 2018. „Зоранов брк" за најбољу глумицу на 27. Данима Зорана Раадиловић у Зајечару и награде „Нушићевих дана" у Смедереву, Глумачких свечаности „Миливој Живановић" у Пожаревцу, Театар феста „Петар Кочић" у Бањалуци и Дана сатире „Фадил Хаџић" у Загребу. У низу главних улога у филмовима истакнутих српских редитеља је од 1985. Награде „Златна арена" на Фестивалу југословенског играног филма у Пули и „Царица Теодора" на Фестивалу глумачких остварења у Нишу добила је 1987. за најбољу главну женску улогу у филму *Већ виђено* Г. Марковића. Уследиле су Повеља за изузетну женску улогу на Филмском фестивалу у Нишу за улогу у филму *Клопка* С. Голубовића (2007); Награда града Београда, Фестивала Софест и Фипресци Србија за најбољу женску улогу у филму *Љубав и други злочини* С. Арсенијевића (2009). Играла је и у филмовима *Балкан Експрес 1* и *2* (Б. Балетић, 1988, 1989), *Сабирни центар* (Г. Марковић, 1989), *Црни бомбардер* (Д. Бајић, 1992), *Тито и ја* (Г. Марковић, 1992), *Точкови* (Ђ. Милосављевић, 1999), *Ивкова слава* (З. Шотра, 2005), *Жена са* *сломљеним носем* (С. Кољевић, 2010, Награда за најбољу глумицу на фестивалу медитеранског филма у Монпељеу/Француска) и *Енклава* (Г. Радовановић, 2015), као и у тв серијама *Метла без дршке* (В. Алексић, М. Миливојевић, 1989–1994) и *Убице мога оца 2* (М. Лекић, И. Живковић, 2018). **Д**. се у исто време појавила у више од 80 улога у савременом немачком филму, између осталих у *Rosamunde* (E. Günther, 1990), *Der Spieler* (G. Lamprecht, 1990), *Wildfeuer* (J. Baier, 1991), *Roula* (M. Enlen, 1995), *Der Verleger* (B. Böhlich, 2001), *Weihnachten in Morgenland* (M. Gies, 2010) и др. Била је председница жирија на позоришном фестивалу Кустендорф 2018.
ИЗВОР: Лична архива.
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРА ВОДА
**ДОБРА ВОДА**, село на источној периферији Великог Поморавља, на развођу Велике Мораве на југозападу и Ресаве на североистоку. Смештено је 18 км североисточно од општинског средишта Јагодине с којим је спојено локалним путем. Изграђено је на изворишној челенци Дубочког потока, десне притоке Велике Мораве. Дисперзивног је типа, смештено на висинама 160–280 м. Староседелачко становништво се досељавало крајем XVIII и почетком XIX в. из Тимочке Крајине и Хомоља. Село је 1819. имало 14 кућа. Од 70-их година XX в. наступила је константна депопулација. Године 1971. имало је 823, а 2011. 379 становника, од којих су 78,9% били Срби. Највећи део економски активног становништва радио је у пољопривреди (86,4%). У селу се налазе основна школа и задружни дом, а становништво у великом броју ради у западноевропским земљама.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРА ЛУКА
**ДОБРА ЛУКА**, село у општини Вучитрн, на 2,5 км северозападно од овог града, у којем су средином XX в. констатовани остаци римског насеља и трагови рударско-металуршких активности из римског периода. На овом локалитету нису вршена археолошка ископавања, али се на основу рекогносцирања терена може закључити да се ради о мањем насељу, викусу (*vicus*) из II–IV в., с аутохтоним, романизованим становништвом, највероватније рударском популацијом. Поред тога, није искључено постојање и виле рустике (*villa rustica*), која је припадала неком закупцу рудника. Становништво се бавило рударењем племенитих метала (злата и сребра) и олова у неком од рудника копаоничке рудне области. Ово је једно од низа римских рударских насеља на североисточном рубу Косовске долине.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Чершков, *Римљани на Косову и Метохији*, Бг 1969; С. Фидановски, „Преглед резултата досадашњег истраживања античког периода у САП Косово", *ГМК*, 1984, 13–14.
Софија Петковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРА МОЛИТВА → БЛАГОСЛОВ
**ДОБРА МОЛИТВА** → **БЛАГОСЛОВ**
# ДОБРА СРЕЋА
**ДОБРА СРЕЋА**, некадашњи рудник каменог угља који се налази у селу Вина, 12 км северозападно од Књажевца. Обод и палеорељеф лежишта изграђен је од палеозојских шкриљаца, кречњака горње јуре и доње креде. Преко кречњака, прво, леже вулканогеноседиментне стене горње креде (сенона), а затим сложена угљоносна серија **Д. с**. Стварана је током горње креде а изграђена је од: (1) базалних конгломерата и кварцних пешчара; (2) иноцерамских лапораца, глинаца и пешчара (дебљине 70 м) са слојевима угља; (3) зоогено-спрудних кречњака са рудистима и актеонелским пешчарима (дебљине 150 м) и слојевима угља; (4) циренских пешчара и глинаца са слојем угља (дебљине 250 м); (5) лагунско-бочатних седимената са три хоризонта: „црвене серије" (дебљине око 60 м), битуминозних кречњака са танким слојевима угља (дебљине око 10 м) и „подинских" пешчара (дебљине око 60 м); и (6) слатководних седимената са: главним угљеним слојем (дебљине 2–3 м); хоризонтом битуминозних шкриљаца са танким сочивима угља (дебљине око 100 м); и хоризонтом кварцних пешчара са прослојцима глинаца и кречњака (дебљине око 300 м). У тектонском погледу лежиште је представљено великим бројем стиснутих набора који су поремећени раседима у рововској структури. Формирање сложених структура вероватно је повезано са покретима ларамијско-пиринејске фазе убирања. Током неогена активиране су старе и формиране нове дислокације, које су довеле до стварања секундарног неогеног рова. Ровни угаљ главног угљеног слоја из лежишта **Д. с.** садржи око 5,5% влаге, 30–35% пепела, 7% сумпора и доњу топлоту сагоревања око 19,10 MJ/кг. Чиста угљена супстанца (без влаге и пепела) садржи око 40% испарљивих материја и 82,8% угљеника. У грађи угљеног слоја учествују: кларен са 52 зап.%, дурен са 16,1 зап.%, виртен са 10,5 зап.%, фузен са 0,2 зап.% и минералне материје са 21,2 зап.%. Ресурси угља процењени крајем 1970. износили су око 1 мил. т. У руднику **Д. с.** експлоатисан је главни угљени слој. Рудник је почео са радом 1889, али тек од 1891. постоје писани подаци о раду угљенокопа. Током I светског рата Немци су ископали 40.000 т угља, раубујући лежиште. Након завршетка рата угљенокоп се брзо опоравља, а угаљ је углавном откупљивала железница. После II светског рата угљенокоп **Д. с.** је постао власништво државе све до 1969, када је престао са производњом. У периоду 1889–1950. укупно је произведено 1.233.919 т, а 1951–1969. произведено је још 1.309.243 т, што укупно износи 2.543.162 т каменог угља.
Драгана Животић
**Д. с.** је заједнички назив за подземне руднике каменог угља Благовести и **Д**. **с**., у близини Књажевца. Угљоносна серија **Д. с.** са више прослојака и слојева угља, у којој је откопаван само главни слој, простире се између Вине, Зоруновца и Зубетинца. Угаљ **Д. с.**, доње топлотне вредности око 20.000 kJ, припада гасно-пламеним угљевима добрих коксних особина, коришћен је за потребе железнице, а у мањим количинама као ковачки угаљ. Оснивањем Књажевачког рударског друштва и добијањем повластица 1886. почиње рударење угља на овом подручју. Због проблема транспорта, производња је била мала, до 300 т годишње. Изградњом пруге Ниш–Прахово, производња расте, да би са изградњом брикетирнице у Књажевцу 1926, порасла на 20.000 т годишње. Развојни успон **Д. с.** почиње после II светског рата. Производња је обновљена 1951, када је произведено 65.000 т, а највећа годишња производња, од 95.100 т, остварена је 1960. Због ограничених резерви, отежаних експлоатационих услова, кризе у угљарству и смањеног пласмана угља, радови у руднику обустављени су 1969, када је произведео 60.000 т.
Слободан Вујић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Пантић, П. Николић, *Угаљ*, Бг 1973; Н. Пантић, „Басени камених угљева и лежишта, Добра срећа", у: *Геологија Србије*, *VII* – *Каустобиолити*, Бг 1976; П. Николић, Д. Димитријевић, *Угаљ Југославије*, Бг 1990; С. Вујић и др., *Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века*, Бг 2014.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРАЧА
**ДОБРАЧА**, село у Шумадији, северно од пута Крагујевац – Горњи Милановац, 20 км северозападно од општинског средишта Крагујевца. Смештено је на левој страни долине Угљешнице (лева страна слива Велике Мораве), на висинама 340–460 м. и дисперзивног је типа. Настало је 1770. насељавањем становништва из долине Голијске Моравице, Старе Србије, Црне Горе, Тимочке Крајине и Јасенице. Године 1844. имало је 54 куће. После II светског рата почиње континуирана депопулација, па је 1948. имало 1.004, а 2011. 425 становника, од којих су 99,8% били Срби. У пољопривреди је радило 77% економски активног становништва. У селу се налазе основна школа и дом културе.
Драгица Р. Гатарић
У атару села **Д.**, на локалитету Умке, налази се некропола под хумкама. Археолошка истраживања су предузета 1950. под руководством Милутина и Драге Гарашанин. Некрополу је чинило 13 неравномерно распоређених тумула. Стање њихове очуваности условило је избор тумула VII као најподеснијег за истраживање. Насип хумке чинила је земља са доста камена. Приближно у центру хумке лежала су, један поред другог, два сандука од камених плоча прекривена већим каменим плочама – гробови типа циста. У гробовима су откривене урне са спаљеним костима покојника и још неколико керамичких судова. У урнама је било и трагова бронзе, док је у једној од њих пронађен кичмени пршљен са забоденом бронзаном стрелицом, за коју се претпоставља да је узроковала смрт покојника. Са спољне јужне стране камених цисти било је више керамичких посуда различитих облика, декорисаних урезивањем. У земљи око ових гробних целина запажено је доста гарежи, пепела и запечене земље, што је вероватно било место спаљивања покојника. Изнад гробова у цистама, хронолошки опредељених у средње и касно бронзано доба, нађен је делимично поремећен скелетно сахрањен покојник у опруженом ставу. На основу налаза плочастог украса од гвожђа на грудима и једног гвозденог ножа крај шаке покојника, као и положаја и начина сахрањивања, ова гробна целина је опредељена у гвоздено доба. О коришћењу тумула у **Д.** за сахрањивање током различитих периода сведочи и 75 средњовековних гробова истражених истом приликом. У почетку **Д.** је на основу керамике одређена у тзв. жутобрдски тип, а довођена је у везу и са бронзанодопским културама Подунавља, али је касније опредељена у оквире тзв. западносрпске варијанте ватинске културе. Истраживањем некрополе у Мојсињу код Чачка налази из **Д.** добили су блиску аналогију, на основу чега је издвојен хоризонт Мојсиње–**Д.**, који би представљао завршну (IV) фазу развоја ватинске културе јужно од Саве и Дунава. За разлику од тога, погребна пракса из **Д.** може да се тумачи и кроз препознавање снажне локалне компоненте у развоју погребних обичаја, уз утицај подунавске белегишке културе.
Марија Љуштина
У атару **Д.**, на локалитету Умка, откривена је средњовековна старосрпска некропола са 75 гробова који су укопавани у остатке праисторијског тумула. Одговара типу тзв. некропола на редове, са гробовима оријентисаним у правцу запад-исток. Гробне раке су у поједним случајевимa у целини или делимично ограђене каменом, покривене даском. Остаци дрвета налажени су местимично по ивицама укопа или преко скелета. Покојници су сахрањивани у опруженом положају са прекрштеним рукама. Међу истраженим укопима једну трећину су чинили дечији гробови. Уз скелете је као гробни прилог најчешће налажен накит рађен од бронзе. Поред алки, било је наушница са коленцима, шупљим јагодама и украсима од навијене жице, као и пуноливеног прстења са веома стилизованом представом арханђела. У једном гробу нађени су делови каричастог оклопа. Својевремено су истраживачи предложили датовање у XIII–XIV в., међутим, према новијим анализама врста накита закључено је да некропола највероватније потиче из позног XII в.
Весна Бикић
ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, Д. Гарашанин, „Археолошка ископавања у Добрачи код Крагујевца", *ИГ*, 1950, 1–2; „Средњевековно српско гробље у Добрачи", *Старинар*, 1954–1955, V–VI; М. Гарашанин, *Праисторија на тлу СР Србије*, Бг 1973; „Западносрпска варијанта ватинске културе", у: A. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, *Бронзано доба*, Сар. 1983; М. Стојић, „Културни хоризонт ватинске културне групе у Србији јужно од Саве и Дунава: Мојсиње–Добрача", у: *Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана*, I, Краг. 1998; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; К. Dmitrović, М. Ljuština, „Some Observations on the Borders between the Bronze Age Cultural Groups in the Region of the West Morava Valley, Central Serbia", у: V. Sîrbu, R. Ştefănescu (ур.), *The Thracians and their Neighbours in the Bronze and Iron Ages*, II, Braşov 2013; К. Дмитровић, *Некрополе бронзаног доба у регији Чачка*, Чачак 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРАЧЕ
**ДОБРАЧЕ**, село у западној Србији, у Старом Влаху, на северним обронцима планине Мучањ, у долини реке Пањице (лева притома Голијске Моравице, слив Западне Мораве). Кроз село пролази локални пут који га спаја са 3 км удаљеним путем Ивањица–Ариље. Општинско средиште Ариље је 17 км према северу. Насеље је дисперзивно и простире се по великој површини са обе стране долине Пањице, без виднијих знакова окупљања кућа. Оне се простиру на висинама 500–840 м. Старинско становништво досељено је из Херцеговине и Црне Горе, а године 1844. село је имало 84 куће. Током друге половине XX в. наступила је нагла депопулација. Године 1953. село је имало 2.142, а 2011. 646 становника, од којих су 99,7% били Срби. Пољопривредна занимања ангажовала су 82,2% економски активног становништва, за чије су привређивање карактеристични производња малина и експлоатација шуме. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРАШИНОВИЋ, Голуб
**ДОБРАШИНОВИЋ, Голуб**, историчар књижевности, архивиста (Растока, Црна Гора, 28. I 1925 – Београд, 3. X 2008). Од 1942. био у партизанима; у борбама остао без десне руке (1944). На Филозофском факултету је дипломирао Југословенске књижевности 1950. Радио је као асистент у Институту за књижевност САНУ 1950–1951. После издржане казне на Голом отоку, радни век је највећим делом провео у Музеју Вука и Доситеја, где је од 1954. био кустос, 1974–1977. в. д. управника Музеја и уредник његовог *Ковчежића*. Докторску дисертацију „Живот и рад Сима Матавуља у Београду" одбранио на Филолошком факултету (1962). У средишту вишедеценијског и вишестраног истраживачког рада **Д.** био је В. Караџић: објавио је двадесетак књига о њему (*Вукова објављенија*, Бг 1976; *Иво Андрић о Вуку*, Бг 1977; *Копитар и Вук*, Бг 1977; *Вук изблиза*, Бг 1978 и др.), а као члан редакције за издавање Вукових *Сабраних дела* (од 1964) приредио је *Библиографију списа В. К.* (1974), дванаест књига Вукове преписке (Бг 1988–1998), те књиге *Живот српских војвода* (Бг 1961); *О Црној Гори – Разни списи* (Бг 1972), и *О језику и књижевности*, 3/1 (Бг 2001). **Д.** научни рад одликује сакупљачка страст и тежња ка исцрпности и детаљизацији. **Д.** архивски рад заснован је на коришћењу великог броја фондова, разноврсној грађи (званична акта, преписка, записи и казивања о Вуку, изводи из деловодних протокола итд.) и прецизним регистрима (*Збирка архивске грађе о Вуку Караџићу* *1813–1864*, Бг 1970). Осим великог доприноса српској архивистици и попуњавању празних места везаних за Вуков живот, **Д.** је одличан познавалац епохе. Индикативна је његова студија *Вукови портрети* (Бг 1975), која сабира цртеже, слике, литографије, медаље, дипломе, марке, интарзије, бакрорезе. Значајна је за српску портретистику и за разумевање канонизације В. Караџића у српској култури. Студија *Вукови пренумеранти*, *Пренумеранти и добротвори Вуковог дела 1814–1862* (Бг – Н. Сад 2001) врло добро илуструје методологију **Д.**: списак личности је послужио као грађа за изучавање српског читалаштва и потиснуту праксу оглашавања, рекламирања и продаје књига. Осим монументализацији Вуковог дела и прецизном књижевноисторијском профилу времена у којем је живео (прир. *Споменар Мине Караџић*, Бг 1974), **Д.** је дао велик допринос проучавању писаца српског реализма (студије о делима и животу М. Глишића, С. Сремца, С. Ранковића, Л. К. Лазаревића, Ј. Веселиновића и др.), посебно приређивањем Сабраних дела М. Глишића (са Д. Влатковићем, Бг 1963) и Сабраних дела С. Матавуља (Бг–Зг 2006–2009) са исцрпним подацима о генези текстова, њиховим верзијама и критичким коментарима, а писао је и о својим савременицима. За резултате преданих проучавања националне баштине, књижевности и културе добио је више признања, међу којима су Вукова награда и Доситејева повеља.
ДЕЛА: *Симо Матавуљ* – *живот и рад*, Бг 1962; *Вук Караџић: живот, дело, лик*, Г. Милановац 1983; *Вук под присмотром полиције*, Бг 1986; *О Вуку*, Н. Сад 1988; *Вук* *Стефанович Караджич – идол нации*, Благоевград 1997; *Вук и србуље*, Н. Сад 1999; *Симо Матавуљ*, Бг 2003; *Вук у слици и речи*, Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стојанчевић, „Архивска грађа о Вуку 1813–1864", *ИЧ*, 1973; С. Самарџија, *Биобиблиографски речник учесника Међународног научног скупа ,,Вук Караџић и његово дело у своме времену и данас"*, Бг 1987; Љ. Андрић, *Новосадски разговори* 3, Ириг – Н. Сад 1997; М. Живановић, *Кључеви духа: 50 разговора*, Н. Сад 2002; М. Спасић, „Професору за незаборав", *Школски час Српског језика и књижевности*, 2002, 5; *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005; Љ. Чубрић, „Голуб Добрашиновић (1925–2008)", *ПКЈИФ*, 2008, 74; С. Војиновић, „Више од живота, историчар књижевности Голуб Добрашиновић", *КИ*, 2011, 43.
Драгана Вукићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЕНОВ, Војин
**ДОБРЕНОВ, Војин**, агроном, универзитетски професор (Нови Сад, 29. XII 1933 – Нови Сад 1. XI 1991). Дипломирао је на Пољопривредно-шумарском факултету у Сарајеву 1960. Докторирао 1974. са тезом „Водна својства слатина Северног Баната са гледишта уређења њиховог водног режима" на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је за асистента изабран 1962, а за редовног професора 1983. на предмету Наводњавање пољопривредних култура. Обавио је специјализацију на Универзитету у Линколну (Небраска, САД). Био је директор и предавач на међународним курсевима из Наводњавања пољопривредних усева за стручњаке из 39 земаља у развоју. Значајан је његов научни и стручни допринос областима битним за наводњавање као што су водно-физичкa својства земљишта, проучавање потреба биљака за водом и утврђивање рационалног заливног режима ратарских, повртарских усева, воћа и винове лозе. Посебан допринос чине резултати усмерени на поједине типове земљишта у Банату као што су слатине („Водно физичка својства слатина северног Баната са гледишта уређења њиховог водног режима", *ЗМСПН*, 1979, 49).
ДЕЛА: „Бубрење земљишта и запреминска тежина", *Земљиште и биљка* 1979, 28, 3; *Производња поврћа и воћа у условима наводњавања*, Н. Сад 1984; и Ф. Балаж, „Effect of soil moisture on the intensity of Fusarium stalk rot in maize", у: *6th International Congress of Plant Pathology*, Montreal 1993.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија II*. *Пољопривредни факултет Нови Сад (1984–1994*), Н. Сад 1994; *Биографија наставника и сарадника*. *Пољопривредни факултет Нови Сад (1954–2004)*, Н. Сад 2006.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЕНОВ, Ђорђе
**ДОБРЕНОВ, Ђорђе**, ветеринар (Сомбор, 7. X 1907 – Нови Сад, 3. XII 1978). Дипломирао на Ветеринарском факултету у Загребу 1935. После дипломирања запослио се у Каравукову, општина Бач, где је радио до 1944. Након ослобођења, у недостатку санитетских кадрова, именован за руководиоца Војне болнице у Оџацима. Ову дужност обављао до завршетка рата, 1945, када је демобилисан. Од тада па до 1947. налазио се на дужности ветеринара у срезу Оџаци, када је прешао у Н. Сад, где је именован за руководиоца Ветеринарске службе САП Војводине. На овој дужности био све до пензионисања, 1975. У периоду 1947–1975, када је руководио Ветеринарском службом у САП Војводини, сузбијене су значајне заразне и паразитске болести животиња: туберкулоза, бруцелоза, дурина, беснило, лептоспироза, ехинококоза, куга свиња и кокоши. Његовом иницијативом 1950. основан је Ветеринарски бактериолошки завод, који је после 10 година прерастао у Ветеринарски институт, садашњи Научни институт за ветеринарство у Новом Саду. Као члан савезних и републичких комисија за заразне и паразитске болести животиња, својим студиозним прилазима и ставовима допринео успешном решавању многих питања дијагностике, сузбијања и искорењивања болести животиња. Био је истакнути друштвени радник, а активно учествовао у раду Савеза друштава ветеринара и ветеринарских техничара Југославије, Србије и Војводине, те био председник Савеза друштава ветеринара и ветеринарских техничара НР Србије, председник Савета ВФ у Београду, затим први председник Савета Ветеринарског института у Новом Саду и др. За свој дугогодишњи плодан рад добио многобројне похвале и одликовања као што су Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и Орден рада II реда.
ДЕЛА: коаутор, „Епизоотија плућне стронгилозе оваца у Војводини 1954/55", *ВГ*, 1956, 9; „Значај и општи проблеми свињарства", *ВГ*, 1962, 5–6; коаутор, „Кретање беснила у Војводини од 1946. до 1963. године", *ВГ*, 1963, 8; Д. Палић, Ђ. Добренов, М. Петровић, „Беснило лисица у Војводини", *ВГ*, 1973, 7.
ЛИТЕРАТУРА: У. Јерковић, Т. Дујин, „Добренов Ђорђе, поводом одласка у пензију и 70-годишњице живота", *Зборник радова Ветеринарског института*, Нови Сад 1977.
Радован Павловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЕНОВ, Милан
**ДОБРЕНОВ, Милан**, агроном, универзитетски професор (Пештпилиш, Мађарска, 31. III 1902 – Нови Сад, 24. V 1972). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу 1939. После завршених студија, запослио се у Пољопри-вредној огледној и контролној станици у Новом Саду, где се враћа после II светског рата, а по повратку из заробљеништва (1947). Од Огледне станице развио је Одсек за повртарство, био први шеф и руководилац рада, изградње и пресељења у нове објекте на Римским Шанчевима, где се и данас налази Завод за повртарство. За ванредног професора за предмет Повртарство на ПШФ у Сарајеву изабран је 1953. Био је старешина Пољопривредног одсека на овом факултету (1957–1958), продекан 1958. и декан 1959. Предавао је паралелно и на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је у звање ванредног професора за предмет Повртарство изабран 1956, а за редовног професора на истом предмету 1961. Оснивач је предмета Повртарство, Хортикултура и Цвећарство на Пољ. ф. у Новом Саду, поставио је темеље развоју повртарских и хортикултурних образовних и научних кадрова у Институту за ратарство и повртарство, као и на Пољ. ф. у Сарајеву и Новом Саду. Познати стручњак за поврће, имао је одлучујућу улогу у прикупљању и очувању аутохтоних сорти поврћа и цвећа. Посебно се истиче његов допринос очувању сорти поврћа од којих су настале познате сорте парадајза (новосадски), паприке (новосадска бабура), салате (новосадска маслена), купуса (футошки бели). Објавио је два уџбеника и девет научних радова, већи број студија и стручних радова. И сам одличан пчелар, допринео је развоју пчеларства, а био је председник Пчеларског друштва Војводине (1945–1950) и председник Пчелара ФНРЈ (1953–1956).
ДЕЛА: *Повртарство (општи део)*, Н. Сад 1966; *Заштићени простори и производња расада (повртарство II део)*, Н. Сад 1971.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника*. *Пољопривредни факултет*, *Н. Сад (1954–2004)*, Н. Сад 2006.
Бранка Лазић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЕЧИЋ, Никола
**ДОБРЕЧИЋ, Никола**, архибискуп, песник, преводилац (Бар, 28. I 1872 – Загреб, 14. XI 1955). Рођен у старој српској породици Станишић, римокатоличке вере, која је носила титулу „грофови од Крајине". У српску основну школу уписан као Добрец, по имену засеока села Бартул, недалеко од Ливара код Скадарског језера, одакле му је отац Божо. То је касније посрбио у Добречић и задржао као презиме заједно са братом Филипом. Средњу школу учио је у Риму, а студирао у Заводу „Collegio Urbano" где је докторирао теологију и филозофију 1898. Одмах је посвећен за свештеника у латеранској цркви Св. Јована Крститеља у Риму и постао жупник у Зупцима, а од 1905. на Цетињу, где је предавао француски и италијански језик у цетињској гимназији и радио као стенограф у црногорској скупштини. За архибискупа барског и примаса српског именован је 1911. и следеће године посвећен и устоличен на Цетињу. Сарађивао је са властима и краљем Николом. Током I светског рата посветио се решавању хуманитарних и социјалних питања и у том циљу основао Одбор за помагање сиромашним породицама. Био је разочаран одласком краља Николе и подржавао уједињење Црне Горе са Србијом 1918. прихвативши одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори. Ишао је у Рим да Ватикан призна нову Краљевину СХС. Предложен је 1923. за надбискупа београдског, али није добио потребан број гласова. У Бару је подигао зграду за резиденцију архибискупије и Цркву Св. Николе као своју задужбину (1927), у којој је сахрањен. Основао је и дечје обданиште и сиротиште „за све три вере" у Старом Бару (1932), које је радило до италијанске окупације 1941. За образовање клира основао је 1935. семениште на Цетињу које је радило до окупације 1941. Активан у време конкордатске борбе и у сукобу Римокатоличке цркве са Соколским друштвом. Био је противан окупацији 1941, а 1945. осудио „Пастирско писмо" загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Остао је лојалан режиму у комунистичкој Југославији негујући добре односе Цркве и државе. Писао је есеје и песме посвећене владарима и црквеним великодостојницима и објављивао у листовима: *Дан*, *Застава*, *Политика*, *Народни лист* и *Католички лист*. Осим на српском писао је и говорио латински, француски, енглески, немачки, италијански, турски и албански, а на француски је превео песме М. Павићевића. Архив Архибискупије у Бару чува његову богату кореспонденцију и необјављене рукописе. Одликован је Орденом кнеза Данила, Св. Саве и другим домаћим и страним одликовањима.
ДЕЛА: *Јубиларне пјесме*, Цт 1910; *Omaggio ai reali d'Italia*, Цт 1910; *Lettera pastorale*, Roma 1912; *Poema lustra X sacerditii dr. Josephi Stadler ... celebrans*, Сар. 1918; *Сан краља Петра*, Бг 1919.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Рацковић, *Прилози за лексикон црногорске културе*, Цт 1987; Ј. Растодер, Ш. Растодер, *Др Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски 1872–1955*, Будва 1991; М. Пејовић, *Школовање Црногораца у иностранству, 1848–1918*, Пг 2000.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИ ДО
**ДОБРИ ДО**, село у Шумадији изграђено на површи око 7 км западно од долине Велике Мораве на средокраћи између Смедерева и Смедеревске Паланке. Општинско средиште Смедерево удаљено је око 25 км према северу и повезани су локалним путем. Настало је почетком XIX в. на имањима становника околних, доста удаљених села, на којима се од тада настањују поједине породице. Дисперзивног је типа, заузима велику површину на 120–180 м н.в. и чине га издвојени заселци. Већина њих добила је имена по презименима домаћинстава. Током друге половине XX в. започета је континуирана депопулација. Године 1953. село је имало 1.660, а 2011. 971 становника, од којих 97,6% Срба. Највише економски активног становништва бави се пољопривредним занимањима (69,1%). У селу се налазе православна црква и две четвороразредне основне школе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИ ПОТОК
**ДОБРИ ПОТОК**, рудник антимона код Крупња. Појаве руде антимона на површини терена (изданци) на подручју **Д. п.** 1845. регистровали су наши рударски стручњаци Ђорђе Бранковић, Василије Божић и Стеван Павловић, а експлоатацију је 1865. започело Српско рударско друштво подрињских рудара. Десетак година касније покренута је организована експлоатација антимона на више локација овог подручја. Незадовољна радом концесионара, држава 1882. оснива рударску компанију под називом „Управа Подрињских рудника" са седиштем у Крупњу, којој је припао рудник **Д. п**. До краја II светског рата експлоатација антимона је осциловала, у периоду 1890–1943. произведено је 7.988,8 т антимон регулуса. После рата, добро организовану производњу антимона обједињавао је Рударско топионичарског басена Зајача. Лежиште **Д. п.**, са сателитским лежиштима Ивице, Кик и Долић, организационо је припало руднику Столице. Сулфидна руда је преовлађујућа, откопано је 1,16 милиона т руде са 2,12% антимона и 49.778 т руде са 13,22% антимона. Производња је обустављена 1991, а рударски басен је приватизован 2006.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вујић и др., *Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века*, Бг 2014.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИВОЈЕВИЋ, Владан
**ДОБРИВОЈЕВИЋ, Владан**, књижевник, преводилац (Београд, 14. II 1968). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на Групи за психологију 1991. У књижевност улази медитативно-поетским романима *Соба надохват вулкана* (Бг 1992) и *Легенда о земљи зрикаваца* (Бг 1992): самоосмишљавање појединца посредством уметничког стварања дато је кроз истанчану интроспекцију, симболизацију, приповедно многогласје и изванредну језичку изнијансираност. Две трилогије енциклопедијске форме и садржине *Сан водосликара* (*Мајстор сенки*, *Подражавање Сунца*, *У Сину Божјем*, Бг 1994, 1995, 1997) и *Носталгија* (*Прометеј*, *Демон*, *Америка*, Бг 2000) означавају заокрет ка новом типу романа којем аутор остаје веран мада константно експериментише формом и изразом. **Д.** се поиграва књижевним, ликовним и филмским предлошцима, повезивањем удаљених појава, јунака и феномена, а романи увек богате фабуле прави су каталози књижевних жанрова у којима се тзв. постмодерне формално-стилске одлике спајају са класичним идеалима симетрије, хармоније и склада. Као ерудита снажне имагинације и велике језичке гипкости, писац с лакоћом окупља на сцени капетана Нема, Заратустру и велике композиторе прошлости (*Зенон и Заратустра* *I–II*, Бг 2019), старозаветног пророка Јеремију и јунака стрипа Џеремају (диптих *Име вир*, Бг 2003), дочарава атмосферу мегалополиса, ријалити-програма и цивилизацијске катаклизме (*Дом Кихота*, Бг 2018), а сукоб појединца и система, те духовни развој до интегрисане јединке посредством односа према Целини, повлашћене су теме његовог опуса. **Д.** проблематизује стварност, време, историју, идентитет као психолошку категорију, те преиспитује стварно значење љубави и услове веродостојног живљења. Превео је књиге *Ј. С. Бах* А. Швајцера (Бг 2006), *Јудејске старине* Ј. Флавија (Бг 2008), *Вајање у времену* А. Тарковског (Бг 2014).
ДЕЛА: *Сабрана дела*, 1–15, Бг 2009; *Лаида, плима са два дна*, Бг 1993; *Тако је говорио Заратустра I–II*, Бг 2009; *Сплав медуза*, Бг 2017; *Одатле долазе анђели: источни родослов*, Бг 2019.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јевтовић, „В. Добривојевић: *Сан сликара*", *Реч*, 1995, 2, 7; М. Петелин, „И драгуљи клијају под пером", *Мостови*, 1997, XXVIII, 230; Ј. Ахметагић, *Потрага која јесам*, Бг 2001; В. Половинкина, „О *Дому Кихота* као тоталном роману", у: В. Добривојевић, *Дом Кихота*, Бг 2018; Д. Гргић, „Зенон и Заратустра – роман страве и памети", у: В, Добривојевић, *Зенон и Заратустра. Део 1*, Бг 2019.
Јасмина Ахметагић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИВОЈЕВИЋ, Коста
**ДОБРИВОЈЕВИЋ, Коста**, агроном, универзитетски професор (Миличиница код Ваљева, 17. XII 1931). Дипломирао је 1959. на Пољопривредном факултету у Земуну У звање асистента, на Пољ. ф. у Земуну, на предмету Eнтомологија, изабран је 1960. На истом факултету је магистрирао 1968. и докторирао 1973. дисертацијом „Животни циклус и екологија ливадског губара (*Hypogymna morio* L.)". У звање редовног професора изабран је 1986. Наставу је изводио на предметима Пољопривредна зоологија и Практична обука на Одсеку за заштиту биља и прехрамбених производа и Ентомологија на Одсеку за воћарство и виноградарство и на Одсеку за хортикултуру. На последипломским студијама изводио је наставу на предмету Биљне штеточине. У научно-истраживачком раду бавио се проучавањем штетних врста инсеката и гриња у пољопривредној производњи. Открио је две врсте паразитоидних осица, нових за науку. На Катедри за ентомологију и пољопривредну зоологију депоновао је значајну збирку инсеката која служи као учило генерацијама студената. Био је експерт за оцену научних тема и пројеката из области ентомологије, од стране Савезног комитета за науку, технологију и информатику, на територији бивше СФРЈ. Био је директор Института за заштиту биља и прехрамбених производа на Пољ. ф. у Београду 1983–1985. Добитник је Захвалнице Пољ. ф. за укупан допринос развоју наставе и науке на факултету (1997).
ДЕЛА: *Штеточине малине*, Бг 1969; и Р. Петановић, *Основи акарологије*, Бг 1982; и М. Тошић, Б. Шинжар, *Заштита винове лозе од болести, штеточина и корова*, Бг 2003; и Д. Крсмановић, *Малина и њена заштита*, Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: *Шездесет година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду*, Бг 1979; *50 година Универзитетског образовања у области заштите биља – фитомедицине*, Бг 2009.
Драга Граора
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЈЕВИЋ, Љубинка
**ДОБРИЈЕВИЋ, Љубинка**, балерина, балет-мајстор, кореограф (Бајина Башта, 9. II 1934 – Београд, 19. XII 2018). По завршеном школовању у Средњој балетској школи „Лујо Давичо" у Београду у класи С. Мојић, ангажована је у Хрватском народном казалишту у Загребу (1954–1958), где је остварила низ значајних улога. Ту се упознала са будућим супругом Петром Добријевићем са којим је остварила плодну међународну каријеру. Први инострани ангажман имала је у трупи „Theatre d'Art du Ballet", најпре као солисткиња, а затим прва балерина. Ту је, уз класични репертоар, интерпретирала улоге у балетима М. М. Фокина, Ж. Шара и Л. Мјасина. Истовремено се усавршавала код познатих педагога В. Гзовског, С. Перетија и А. Илић. Следи ангажман у трупи „Ballet Theatre" Мориса Бежара у Паризу и учешће у оснивању његове чувене трупе „Балет XX века" у Бриселу, у којој је шеснаест година била солисткиња. Као балетски педагог усавршавала се под вођством великог руског педагога А. Месерера. Учествовала је у припремама других интерпретатора Бежарових балета, а нарочито је значајан њен рад са познатим балетским звездама М. Плисецком, Е. Максимовом, К. Фрачи, Н. Макаровом, Л. Савињано и Џ. Џејмисон. По завршетку играчке каријере посвећује се педагогији у школи миланске Скале у којој обнавља класични репертоар и креира низ сопствених кореографија, а наставља и сарадњу са трупом „Балет XX века". За „Teatro Comunale" у Фиренци поставља Фокинове *Силфиде*, креира *Incontr con la Danza*, *Класичну симфонију* Прокофјева, а за фестивал „Maggio Fiorentino" поставља балет *Аctus Terzo* на музику Аза Kоргиа, који доживљава преко 150 извођења у Италији и другим европским земљама. *Четири последње песме* на музику Р. Штрауса поставља, према Бежаровој кореографији, најпре у Париској опери, а затим и у Националној опери у Будимпешти и Националном балету у Антверпену. Следе припремe низ класичних и модерних поставки у трупи Наталије Макарове за њену њујоршку сезону у „Јuris Theatre" на Бродвеју, мастер клас на балетској академији „Задужбина Хајнца Бозела" у Минхену, кодиректорско вођење балета у Сарбрикену, балет-мајсторски и педагошки рад у Монте Карлу, гостовање у Националном театру у Будимпешти, те оснивање прве Балетске академије у Швајцарској у којој је током седам година рада школовано преко педесет балетских уметника. Потом је директорка Балета у миланској Скали, а гостује и у „Teatro Municipal" у Рио де Жанеиру. На уметнички пут извела је многе значајне уметничке личности у балетским трупама у Милану, Њујорку, Монте Карлу, Лондону и др. Била је члан међународног жирија на такмичењу „Prix de Lausanne". Поставком делова из балета *Пакита* Л. Минкуса и *Франческа да Римини* П. И. Чајковског обележена је 2006. у Балету Народног позоришта у Београду 55-годишњица уметничког рада супружника **Д**. После смрти супруга, **Д.** је наставила да ради као стални гост у Риму и Кијеву, а у знак сећања на њега за београдски балетски ансамбл поставила је *Дуо* на музику А. Шенберга, који су на Светски дан игре 2010. извели прваци Ана Павловић и Милан Рус. Добитница је Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије (2016).
Милица Зајцев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЈЕВИЋ, Петар
**ДОБРИЈЕВИЋ, Петар**, балет-мајстор, педагог, кореограф (Велес, Македонија, 27. XII 1931 – Загреб, 11. XII 2009). По завршетку класичне гимназије у Загребу, студира право и Позоришну академију. Био је члан Филмског студија „Јадран филма", а после његовог расформирања одлази у Ансамбл народних игара „Ладо". Стицајем срећних околности, али пре свега захваљујући очигледном таленту, постаје члан балетског ансамбла Хрватског народног казалишта у Загребу. Ту упознаје своју животну сапутницу, младу балерину Љубинку Докић, којом ће се оженити. На позив истакнутих балетских уметника Ане Роје и Оскара Хармоша **Д.** одлази у Сплит где са успехом игра Ромеа у балету *Ромео и Јулија* С. Прокофјева. После две сезоне у Загребу супружници одлучују да своју уметничку будућност потраже у Паризу. Професионални пут **Д.** започиње у трупама Жанин Шара и Људмиле Черине „Les Etoiles de Paris" и „Theatre d'Art Ballet". Тада сарађује и са међународном балетском звездом Милорадом Мишковићем, од којег је, по сопственом казивању, много научио. После интерпретације једне од главних улога у његовој поставци балета *Посвећење пролећа* И. Стравинског, Морис Бежар, један од највећих кореографа друге половине XX в., нуди **Д.** стални ангажман у својој трупи. Он понуду прихвата под условом да са њим буде ангажована и његова супруга. Обоје су постали суоснивачи чувене Бежарове трупе „Балет XX века" у Бриселу, у којој се **Д.** развија у импресивног карактерног играча, балет-мајстора и педагога који Бежарове балете поставља у Париској опери, у Балету Опере у Будимпешти, Бољшом театру у Москви, Миланској скали, у Канадском националном балету итд.
Упоредо **Д.** ради као педагог у ансамблима у Њујорку, Сао Паолу, Рио де Жанеиру, Берлину, Ослу и другим светским балетским центрима. Посебно се истиче његов успешан репетиторски рад са Р. Нурејевим на главној улози у балету *Посвећење пролећа*. У Балету Народног позоришта у Београду гостовао је 1972. кад је за јубилеј првакиње Душанке Сифниос пренео Бежарову поставку балета *Болеро* М. Равела. Напустивши Бежарову трупу, **Д.** постаје директор балетског ансамбла у Миланској скали, а затим и у „Teatro Comunale" у Фиренци. После три године, на Бежаров позив, враћа се са супругом у његову трупу, у којој ради као маестров асистент и кодиректор. Као угледан балет-мајстор био је најпре члан, а затим и председник Жирија на престижном такмичењу за младе балетске уметнике „Prix de Lausanne". Следи рад у Државној опери у Минхену и Сарбрикену где као директор, заједно са Љубинком, обнавља традиционални класични репертоар. После овог ангажмана био је балет-мајстор и педагог у Монте Карлу, а затим обоје постају слободни уметници и настављају рад у Будимпешти, Риму и Паризу. У Цириху 1980. оснивају прву професионалну Балетску академију у Швајцарској, где спроводе свој темељно сачињен шестогодишњи програм образовања, који завршава више од педесет младих играчица и играча. У Миланску скалу **Д.** се враћа 1996. као уметнички водитељ сталног семинара за балет-мајсторе и педагоге. Своје даље уметничко ангажовање наставља у „Teatro Municipale" у Рио де Жанеиру. За обележавање 55-годишњице уметничког рада **Д.** су 2006. одабрали НП у Београду у којем су поставили делове из класичног балета *Пакита* Л. Минкуса и балетску музичку и играчку поему *Франческа да Римини* П. И. Чајковског. У знак сећања на **Д.** његова супруга је на Светски дан игре (29. април) 2010. за прваке београдског Балета Ану Павловић и Милана Руса поставила балет *Дуо* на музику А. Шенберга.
Милица Зајцев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЈЕВО
**ДОБРИЈЕВО**, трг са царинарницом у близини Вучитрна. У писаним изворима помиње се у периоду 1403–1449. Дубровачке власти су у лето 1403. упутиле жалбу Мари Бранковић јер је запленила неку робу дубровачких трговаца у **Д**. Дубровачка влада је 1411. Дубровчанину Обраду Милошевићу и Сплићанину Дујму, закупцима царине у Вучитрну и **Д.**, издала наређење да износ царине наплаћују умањен за једну трећину, у складу са одлуком скопског крајишника Јигит-бега (Пашаит) из 1398. За време Дуге војне румелијски беглербег Шехабедин састао се у лето 1441. са дубровачким поклисаром у **Д**. Дубровачки посланик Марин Крусић путовао је у лето 1449, носећи поклоне за Иса-бега Исхаковића, преко Трепче и **Д.**, где су му српске власти наплатиле царину.
ИЗВОРИ: N. Jorga, *Notes et extraits pour servir à l'histoire des Croisades au XVe siècle II*, Paris 1899; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I/2*, Бг – Ср. Карловци 1934.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг – Бл 1999.
Катарина Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЛОВИНА
**ДОБРИЛОВИНА**, средњовековни манастир у селу Доња Добриловина, на левој обали Таре, 16 км северозападно од Мојковца. Најстарији део манастирског комплекса је храм посвећен Св. Ђорђу, саграђен 1609/10. прилогом игумана Јоакима и манастирског братства. Да је на том месту постојала црква 1592. потврђује турски ферман за оправку порушеног храма. Претежно очуван натпис на западном зиду припрате открива да је војвода Радич Милошевић са групом локалних кнежева помогао живописање цркве (1613. или 1620). То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку, куполом над наосом и припратом на западу. Наос се састоји од источног и централног травеја, који је са северне и јужне стране проширен правоугаоним певницама, и западног, који је пуним зидом одвојен од припрате. Храм је зидан ломљеним и притесаним каменом. Живопис је добро очуван у куполи у којој су насликани Христос Пантократор, Литургија пређеосвећених дарова, као и фигура врача Валаама међу другим пророцима у тамбуру. У прстену куполе исписан је тропар који се чита на дан Св. Ђорђа. Иконографску занимљивост представљају и нимбови Христа у калоти куполе, јеванђелиста на пандантифима и Богородице са малим Христом на источном зиду припрате, сачињени од керамопластичних правоугаоних плочица декорисаних срцоликим и кружним облицима. У олтарском простору живопис је углавном очуван (Богородица са Христом и анђелима, Служење свете литургије, Причешће апостола, Визија Св. Петра Александријског, *Imago pietatis*, Благовести, Вазнесење, Силазак Св. духа на апостоле) за разлику од сликарства у наосу (фрагменти различитих иконографских видова Христа, Гостољубље Аврамово, Велики празници, Христова страдања, Богородичин циклус, 40 Севастијских мученика, Причешће Марије Египатске, попрсја мученика, фигурe светих лекара, ратника и обешени Јуда). На своду припрате насликана је Богородица на престолу окружена попрсјима анђела, поред ње је Неверовање Томино, а у највишим зонама источног и западног зида су сцене из циклуса Христових чуда. Следе попрсја праведника, циклус Св. Ђорђа и фигуре монаха. У манастиру је било неколико пожара у XVIII и XIX в., након чега је манастир запустео. Године 1989. саграђен је нов конак и обновљен прилаз манастиру, о којем данас брине једна монахиња.
Маријана Марковић
Није познато када је манастир **Д.** основан, али је по предању Немањићка задужбина. Много пута је рушен и обнављан. Помиње се 1593. када су турске власти издале дозволу за оправку цркве. Обновљен је 1609. за само шест месеци, заслугом војводе Радича Милошевића и неколико локалних кнежева. Осим обнове манастиру су приложени земља и стока. Дрвени звоник дограђен је 1613. када је и храм живописан. Монаси су 1689. саградили једну ћелију у Јасичју, а после 1699. у њему су боравиле мошти Св. Арсенија Сремца пренете из манастира Довоље. Храм је 1749. препокривен и цео манастир обновљен. Често се помиње у XVII и XVIII в. Опустео је 1802. и тек 1827. оживео доласком јеромонаха Макарија из Враћевшнице, да би га већ 1833. похарали колашински Турци и растерали монахе. Јерођакон Михаило (Дожић) затекао га је 1866. обраслог, успео је да га обнови па је од 1867. у њему служио и добио чин игумана. У току II светског рата комунисти су побили монахе, а после рата конак је спаљен и опустео. Обновљен је 1989. трудом Републичког завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Храм је копија споменика рашке школе XIII в. Због сличности са храмом манастира Морача у народу је назван Мала Морача.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, II 1903, III 1905, IV 1925, V 1925, VI 1926.
ЛИТЕРАТУРА: А. Јовићевић, „Манастир Добриловина", *Просвјета*, 1894, 11; „Приложак опису манастира Добриловине", *Просвјета*, 1898, 7; Ђ. Бошковић, „Добриловина", *ГСНД*, 1933; В. Ђоровић, „Манастир Добриловина", *ГНЧ*, 1934; С. Петковић, *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614*, Н. Сад 1965; Б. Шекуларац, *Добриловина и добриловински катастик*, Мојковац 1988; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII век*, Бг 1991.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЛОВИЋ, Боривоје
**ДОБРИЛОВИЋ, Боривоје**, метеоролог (Београд, 19. VIII 1923 – Ново Место, Словенија, 31. VI 1973). У Београду је завршио гимназију, да би се 1946. запослио на Природно-математичком факултету, па у Метеоролошкој опсерваторији. Исте године се уписује на Метеоролошку групу студија на Природно-математичком факултету. Већ 1950. постаје први диломирани метеоролог на Универзитету у Београду. Управник је у Метеоролошко-климатолошком заводу ПМФ 1955–1956. На Катедри за метеорологију је 1950–1961. асистент из предмета Општа метеорологија и Климатологија. Брани докторску дисертацију „Ваздушна струјања изнад Југославије и приземни карактеристични ветрови" на ПМФ, те је 1961. биран за доцента на овом факултету. Четири месеца био је у Геофизичком институту универзитета у Ђенови, где је изучавао атмосферска електрична пражњења изнад Медитерана. Будући да је био запажен по својим истраживачким радовима, по позиву у својству експерта одлази накратко на Пуни Универзитет у Индију, где изучава општу циркулацију ваздушних струјања у тропским областима. Године 1965, у звању експерта Светске метеоролошке организације, одлази у Африку, најпре у Гвинеју, а потом у Заир и на крају у Бурунди. У Бурундију се бави образовањем стручних метеоролошких кадрова и организацијом националне метеоролошке службе. Погинуо је у саобраћајној несрећи. Одлуком Извршног комитета Светске метеоролошке организације, донетој у Женеви маја 1974, основан је фонд „Боривоје Добриловић" – за успомену на **Д**. Фонд је намењен за подстрек студентима метеорологије и метеоролозима, научним радницима у Србији и земљама у којима је **Д.** био са службом као експерт УН. Две награде од по 2.000$, додељују се: најбољем метеорологу у Србији и најбољем метеорологу из Гвинеје, Конга или Бурундија.
ДЕЛА: *Висинско струјање изнад Југославије и приземни карактеристички ветрови*, Бг 1960; *О развоју метеорологије у Србији*, Бг 1964; *Струјање, температура и влажност у доњој тропосфери изнад Југославије*, Бг 1978.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЛОВИЋИ
**ДОБРИЛОВИЋИ**, село у Старом Влаху, на североисточној страни планине Побијеник. Налази се око 5 км јужно од општинског средишта Прибоја, с којим је спојено сеоским путевима. Насеље је дисперзивно, изграђено на 400–1.050 м н.в., са мало знакова груписања кућа. Становништво је пореклом из Црне Горе. После II светског рата број становника села варирао је између 333 лица 1981. до 643 лица 1991. Године 2011. **Д.** су имали 439 житеља, од којих 99,3% Срба. Већи део активног становништва ради у Прибоју, а пољопривредом се бави као допунским занимањем. Искључиво пољопривредом бавило се 33,3% економски активног становништва. У селу се налази основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИНОВИЋ, Зорка
**ДОБРИНОВИЋ, Зорка**, глумица, преводилац (Нови Сад, 11. VII 1872 – Београд, 31. XII 1904). Завршила је Вишу женску школу у Београду. Глумачку каријеру почела је под девојачким презименом Ђуришић у Народном позоришту у Београду 1890. одигравши на аудицији улогу Еме у *Доктору* *Клаусу* А. Ларонжа. Примљена је за привременог члана и до краја лета 1894. играла певачке и мање драмске улоге. У јесен 1894. постаје привремени, а од 1899. стални члан Српског народног позоришта, где остаје до своје преране смрти. За потребе СНП-а са успехом је преводила драмска дела са француског (Е. Брије, *Црвени талар*, 1902; Е. Лабиш, М. Мишел, *Пргав човек*, 1903; А. Бисон, *Бомбињачки посланик*), руског (И. И. Мјасницки, *Двеста хиљада*, 1898, *Као пиле у кучинама*, 1901; С. Ф. Горајска према пољском оригиналу *На крају овог века*, 1899; М. И. Расудов, *Епидемија*, 1900; И. Ј. Билибин, *Јунаштво*, 1919) и чешког (либрето за оперу Б. Сметане *Продана невеста*, 1900) језика. Крајем 1898. удала се за глумца Перу Добриновића. Била је омања растом, лепог лица и складног стаса. На почетку глумачке каријере није имала успеха код критичара, али је временом стасала у изузетну интерпретаторку нарочито ликова младих девојака и дечака. Била је и певачица. Значајније улоге: Катица (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*); Љубица (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Жофика (Ш. Лукачи, *Риђокоса*); Нериса, Марције (В. Шекспир, *Млетачки трговац*, *Кориолан*); Марта (В. Сарду, *Последње љубавно писмо*); Маријета (Ђ. Галина, *Тако ти је то у свету, дете моје*); Кети (Т. Брандон, *Карлова тетка*); Јелена (М. Савић, *Добре воље*); Цецилија (М. Ордоно, *Булинарови*); Катарина Ивановна, Глаша (И. И. Мјасницки, *Двеста хиљада*, *Зец*); Бела (Г. Чики, *Господска сиротиња*); Савета (Е. Сиглигети, *Циганин*); Госпава (Л. Костић, *Гордана*); Ана Сергијевна (А. И. Сумбатов, *Окови*); Драга (Л. Т. Бранковић, *Шваља*); Станка (Б. Нушић, *Тако је морало бити*).
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1868–1919*, II, Н. Сад 1954; *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; *Преображење – Драма Народног позоришта у Београду од 1868. до 2007. године*, Бг 2009.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИНОВИЋ, Јелисавета Јеца
**ДОБРИНОВИЋ, Јелисавета Јеца**, глумица (Врањево / Нови Бечеј, 26. V 1841 – Осијек, 2. II 1898). На препоруку Антонија Хаџића, први пут ступа на позорницу Српског народног позоришта у Новом Саду 1868. као Ана у *Шарану* Ј. Ј. Змаја. У току тридесетогодишње глумачке каријере у СНП играла је и карактерне и комичне роле. Веома талентована, вредна, достојанствена, савесна и дисциплинована, она је ипак била скроман члан трупе. Истакла се у тумачењу женских ликова из народног и грађанског живота. Одликовала ју је природна и реалистична глума, као и велика моћ трансформације. По сопственој жељи, често је играла улоге старијих жена. У појединим улогама је са успехом и певала. Иако никада није подилазила публици, важила је за једну од најомиљенијих глумица. У Новом Саду је 20. IV 1895. прославила 25. годишњицу уметничког рада као Пелагија Ивановна Рогошкина, у лакрдији *Зец* И. И. Мјасницког. Значајније улоге: Сара (Ј. Ст. Поповић, *Покондирена тиква*); Јевросима (Ј. Суботић, *Милош Обилић*); Софија, Ката Соколовић, Ката (К. Трифковић, *Љубавно писмо*, *Избирачица, Школски надзорник*, *Француско-пруски рат*); Ракила (Е. Сиглигети, *Циганин*); Гертруда, Ана Кенеди (Ф. Шилер, *Вилијем Тел*, *Марија Стјуарт*); Нера (М. Глишић, *Подвала*); Клаудија (Г. Лесинг, *Емилија Галоти*); Крезуба баба (Ф. Рајмунд, *Распикућа*); Волмутовица (А. Вилбрант, *Фабрицијева кћи*); Мекићка (Е. Сиглигети, *Војнички бегунац*); Јевросима (К. Оберњик, *Ђурађ Бранковић*).
ЛИТЕРАТУРА: А., „Прослава двадесетпетогодишњице Јеце Добриновићке", *Позориште*, 1895, 40; А., „Јеца Добриновићка рођена Поповић (1850 –1898)", *Позориште*, 1898, 1; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1868–1919*, II, Н. Сад 1954; *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; А. Милошевић, *Поповићи, позоришна династија (1808–1949)*, Бг 2018.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИНОВИЋ, Пера
**ДОБРИНОВИЋ, Пера**, глумац, редитељ (Београд, 11. VI 1853 – Нови Сад, 21. XII 1923). Глумачку каријеру почео је у седамнаестој години у Народном позоришту у Београду као ђак Глумачке школе која је отворена јануара 1870. и радила осам месеци. Професори теоријског предмета били су му Ј. Ђорђевић, Ј. Бошковић, а први професор глуме Алекса Бачвански, на чију је препоруку 1870. примљен за привременог члана НП у Београду. Незадовољан положајем у НП (месечна плата пет цесарских дуката, безначајне и малобројне улоге, неиспуњено обећање да ће као питомац позоришта бити послат у Праг и Беч на усавршавање), 1871. напушта НП и каријеру наставља у позоришној дружини Лазе Поповића. Ту је драгоцене савете о вештини глуме добио од Марије Аделсхајм Поповић. После годину дана вратио се у НП и у њему наступао све до 1873, када је позориште због финансијских тешкоћа привремено затворено. Краће време провео је у позоришној дружини Д. Коларевића, а августа 1873, када је на гостовању у Вршцу „ускочио" у улогу Брице у *Саћурици и шубари* И. Округића Сремца, постаје члан Српског народног позоришта у Новом Саду. После прве улоге одигране у Новом Саду децембра 1873. (Јован у *Љубавном писму* К. Трифковића), четрдесет најплоднијих година проводи у СНП-у (1873–1912), у којем је био глумац првак, редитељ (1886–1912) и управник (привремени 1905. и стални 1907–1911). Активност СНП-а била је неприкосновена у домену остварених националних, просветних и културних задатака, али се одвијала у условима неповољним за уметнички рад: сталне сеобе из места у место, играње на импровизованим позорницама паланачких кафана, често подизаним на буради од пива и сандуцима од шећера, обавезе које нису биле везане искључиво за сцену. Позоришна трупа је у недељне и празничне дане и певала у црквеним хоровима, а прваци трупе су присуствовали породичним прославама угледних мецена, чланова позоришних одбора широм Војводине. Представе на гостовањима су по правилу завршавале гозбама и пијанкама које ни **Д.** није избегавао. Иако није имао физичких својстава за улоге сценских хероја (низак растом, пуначак, кратких ногу и са цртама и изразом лица у којима се мало шта могло назрети од даровитости, осим у изражајним очима), био је љубимац публике. Велику популарност дугује својој глумачкој даровитости, несвакидашњим физичким способностима, темпераменту, музикалности, природности, сугестивности, дару запажања, те зрелости и дубини схватања.
Пред крај каријере у Новом Саду његово несналажење на месту управника позоришта доводи до трзавица и отпора у већем делу глумачког ансамбла. Управни одбор СНП-а донео је децембра 1912. одлуку да га пензионише. Уместо годишње пензије од 3.000 круна одређено му је само 1.664 круне. Незадовољан, а са још увек живом потребом да се „уметнички обнови" и докаже на београдској позорници, одлучио је да се пресели у Београд. Ту је дочекан са пажњом и добродошлицом и већ јануара 1913. закључен је уговор о његовом хонорарном учествовању у представама НП (према потребама и са личним пристанком). Пет ратних година провео је у емиграцији у Грчкој, Италији и Француској, где је повремено успешно наступао као глумац. После I светског рата, маја 1919. постао је редовни члан НП, а од септембра 1919. и редитељ. И године на заласку каријере, које је провео у Београду, допринеле су да доспе на сам врх српске глуме. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је у Новом Саду 4. VII 1898. улогом Јорика у драми *Нови комад* М. Тамаја и Бајуса. Четрдесетогодишњицу рада прославио је на сопствену иницијативу и уз подршку Месног одбора, у Кикинди, 10. XI 1910. улогом Целестина у оперети *Мамзел Нитуш* Ф. Ронже Ервеа. Педесетогодишњицу уметничког рада прославио је у Новом Саду 1. I 1923. улогом Гизекеа у комедији *Код белог коња* О. Блументала и Г. Каделбурга, а у Београду 2. III 1923. улогом Бобрикова у комедији *Чикина кућа* И. И. Мјасницког. Умро је у Новом Саду у глумачкој гардероби СНП-а где се, по сопственој жељи, прикључио помену Кости Трифковићу, и педесетогодишњици извођења *Љубавног писма*, у којем је, улогом Јована, почео каријеру на новосадској сцени.
Значајније улоге: Меркуцио, Јаго, Луда, Ричард III (В. Шекспир, *Ромео и Јулија*, *Отело*, *Краљ Лир*, *Ричард III*); Лорд Фокур (Т. Брандон, *Карлова тетка*); Антон Антонович Сквозник Дмухановски (Н. В. Гогољ, *Ревизор*); Исидop Леша (О. Мирбо, *Посао је посао*); Дон Пјетро Карузо (Р. Брак, *Дон Пјетро Карузо*); Оргон, Жеронт (Молијер, *Тартиф*, *Скапенове подвале*); Алилује (М. Прага, *Алилуја*); Јован, Тошица, Спира Габрић (К. Трифковић, *Љубавно писмо*, *Избирачица*, *Честитам*); Кир Јања, Јован, Смрдић (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*, *Покондирена тиква*, *Родољупци*); Веца (В. Миљковић, *Буњевка*); Максим (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Тома Мелентијевић, Аћим Кукић, Јованча Мицић, Јеротије Пантић (Б. Нушић, *Свет*, *Протекција*, *Обичан човек*, *Сумњиво лице*); Пантелија (И. Округић Сремац, *Саћурица и шубара*); Мита Крадић (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*).
Био је глумац великог талента, неисцрпне уобразиље и проницљивости, изузетне марљивости и са осећањем одговорности за значај глумачког позива. У комичком, драмском и трагичком фаху успешно је остварио више од три стотине различитих и у основним цртама веродостојно погођених ликова. У безначајним и осредњим драмским делима остварио је улоге које су се памтиле и подизале вредност дела и представе. Играо је у свим жанровима – од водвиљских лакрдијаша до Шекспирових ликова. Играо је истинито и убедљиво и Италијане, Французе, Енглезе, Русе, Немце, као и наше људе. Његово осећање за стил и атмосферу били су ненадмашни. У свим улогама давао је оно што је највеће у глумачкој вештини – дубоку човечанску садржину. Његова каријера одвијала се у двема различитим епохама глуме: романтичарској и реалистичкој, али су изражајна средства која је користио несумњиво припадала реалистичком глумачком изразу. Одликован је Орденом Св. Саве V (1894), IV (1909) и III степена (1920), те Орденом Белог орла V степена (1921). Био је први српски глумац којем је подигнут јавни споменик (Нови Сад, 1982).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Петар Добриновић", *Стражилово*, 1892, 13; М. Савић, „Петар Добри-новић", *Јавор*, 1892, 9; Д. М. Јанковић, „Добриновић као Кир Јања", *СКГ*, 1901, 20; Ж. Милићевић, „Пера Добриновић", *Политика*, 1923, 5336; М. Црњански, „Добриновић компонован с успоменама", *Путеви*, 1924, 3–5; Б. С. Стојковић, „Петар Добриновић", *ГлМС*, 1939; Ј. Ракитин, „Сећања на Перу Добри-новића", *Наша сцена*, 1950, 6; В. Петровић, „Живот и глума Пере Добриновића", *Наша сцена*, 1951, 29–30; Т. Манојловић, „Пера Добриновић", *ЛМС*, 1951, 367, 1–2; М. Грол, *Из позоришта предратне Србије (Пера Добриновић)*, Бг 1952; М. Предић, *Еуфрозина или судбина глуме (Пера Добриновић)*, Н. Сад 1970; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1981; М. Милошевић, *Моје позориште (Сећање на Перу Добриновића)*, Бг 1984; П. Волк, *Пера Добриновић*, Н. Сад 1986; Ј. Лешић, *Историја југославенске модерне режије (1861–1941)*, Н. Сад 1986; М. Ђоковић, *Сто најзнаменитијих Срба*, Бг – Н. Сад 1993; П. Марјановић, *Позориште или усуд пролазности (Глумац за сва времена – Пера Добриновић)*, Бг 2001.
Петар Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИНЦИ
**ДОБРИНЦИ**, село у централном делу Срема, на дилувијалној тераси висине око 86 м. Кроз њега пролази пут Рума–Пећинци, општинско средиште Рума је око 10 км северозападно, а ауто-пут Београд–Загреб око 5 км јужно. Правцем југозапад–североисток село пресеца дренажни канал Јарчина, дуг 18,5 км, ископан у IV в., још увек у функцији. Њиме се високе фреатске воде спроводе у Саву код села Јарак. Насеље је настало формирањем улица дуж два унакрсна пута. Каснија градња још три кратке улице није битније нарушила крстасту форму основе насеља. Први помен о **Д.** је из 1308, а помињу се и 1634. у време Турака. После тога прво сведочанство је из 1702. од када постоје у континуитету. У првој половини XVIII в. то је било мало село са око 50 домова, а бржи пораст броја становника започет је крајем истог века. То је увек било српско село, а у другој половини XIX в. у **Д.** и на околне мајуре досељено је око сто Немаца. Током II светског рата они су се иселили, а депопулацији која је наступила допринели су ратна страдања становништва и исељавања у време послератне колонизације. Године 2011. било је 1.549 становника, од којих 92,3% Срба. У пољопривреди је радило 42%, а у индустрији 20,8% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и зграда задружног дома.
Слободан Ћурчић
У **Д.** на потесу Сврзија нађена је 1960. приликом дубоког орања остава бронзаних предмета, која је откупљена за Музеј Срема у Сремској Митровици. Остава садржи 128 предмета, читавих и оштећених, који се обично срећу у оставама касног бронзаног доба: копља, мачеви, бодежи, ножеви, секире-келтови, српови, фибуле, игле, наруквице, привесци, наушнице, украсне плоче, торквеси, бријачи, тестерице, лимови и многи други комади нејасне намене. По томе представља типичну оставу касног бронзаног доба, а сличне су, у великом броју, нађене код нас али и у готово читавој Европи. Посебност оставе представља једна oштећена позамантеријска фибула са три пара спирала (првобитно их је било четири) и три птице у низу, свака са хоризонталним телом засвођених леђа и равне доње стране, на високој нози која стоји на свом диску. Очувана дужина је 11 цм. Позамантеријске фибуле су велике фибуле састављене од жице у комбинацији спирала, осмица, опруга и игала, а које су биле раширене у средњој Европи и северном Балкану. Једна од варијаната ових фибула (варијанта Б) садржи представе птица које су у редовима линеарно приказане али нигде нису представљене тродимензионално као у нашем случају. Занимљиво је такође да три птице нису приказане на исти начин, како је то обичај код оваквих представа, него се разликују међусобно у ставу, облику кљуна итд., тако да се могу идентификовати. Прва је по свој прилици кашикар, друга несит, а за трећу се претпоставља да је дропља. Ова јединственост приказивања сугерише да је мајстор који их је израдио добро познавао птичји свет и да је могуће да je фибула настала у околини **Д.**, с обзиром на близину барских станишта.
Растко Васић
**Црква Св. Николе.** Првобитна мала црква из 1727. била је подигнута од дрвета и прекривена шиндром. Старој олтарској прегради од пет великих и десет малих икона црквена општина прикључује царске двери које 1756. купује у Каменици. Године 1766. она склапа уговор о подизању нове цркве са зидаром Петром Чалићем. Будући да се на добијање грађевинске дозволе од Илирске дворске депутације чекало до 1767, подизање храма завршено је 1768–1769, а дрворезбарени рамови и иконе на новој олтарској прегради изведени су 1775–1776. у барокно-рокајном стилу. Резбарене делове иконостаса израдио је Симон Николић из Краљеваца, а иконе на олтарској прегради сликао даљски мајстор Григорије Јездимировић. Његове су три престоне иконе, медаљони изнад северних, царских и јужних двери, по осам медаљона са стојећим фигурама апостола и старозаветних пророка, композиције Христа, Св. Тројице и Распећа са медаљонима Богородице и Св. Јована, заједно са сценама Христових страдања и Великих празника. Почетком XIX в. црквена општина склапа уговор за изградњу нове богомоље са зидарским мајстором из Сремске Митровице, Францом Зиглом. Једнобродна црква са полукружном олтарском апсидом саграђена је у каснобарокном стилу, са класицистичким елементима у декорацији. Године 1823. Михаило Ревај теше звоник од храстовог дрвета испред западног дела храма, али он није сачуван у првобитном облику него је накнадно сазидан и декорисан профилисаним венцима, пиластрима и капителима, као и храм. Новосадски сликар Петар Чортановић 1839–1840. прво марморира и позлаћује унутрашње зидове цркве и епископски трон, а потом новим иконама допуњује стару олтарску преграду која је претходно 1833. резбарена у старом стилу. Крајем XIX в. нештински сликар Ђорђе Ракић поново обнавља иконостас ове цркве, да би 1908. и старе царске двери биле замењене новима.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: М. Лесек, ,,Григорије Јездимировић", *ЗМСЛУ*, 1989, 25; Б. Букуров, С. Ћурчић, *Општина Рума – географска монографија*, Н. Сад 1990; Д. Поповић, „Остава из Добринаца", у: *Праисторијске оставе у Србији и Војводини*, II, Бг 1994; *Добринци*, Н. Сад – Добринци 1998; М. Лесек, „Црква Св. Николе у Добринцима", у: *Уметничка баштина у Срему*, I, Н. Сад 2000; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2001; В. Васић, Р. Васић, „Идентификација птичјих представа у праисторији", *Старинар*, 2003–2004, 53–54.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ
**ДОБРИЋ**, село у северозападној Србији у Поцерини, 12 км југозападно од општинског средишта Шапца, с којим је повезано локалним путем. Дисперзивног је типа, изграђено у равници на висини 90–130 м и чини га неколико издвојених делова, „мала". У време Турака помиње се неколико пута увек као мало село, 1528. имало је 16 кућа. Више становника имало је тек од XIX в., као последицу досељавања из Херцеговине, Босне, Мачве, Ужица и Јадра. Током друге половине XX в. усталио се тренд депопулације. Године 1953. село је имало 1.469, а 2011. 1.044 становника, од којих су 95,3% били Срби, а 4% Роми. Највише економски активног становништва ради у пољопривреди (59,3%), а неаграрно становништво највећим бројем у Шапцу, у индустрији. У селу се налазе православна црква из 1827, основна школа, амбуланта, месна канцеларија, дом културе, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Александар
**ДОБРИЋ, Александар**, академски сликар (Велики Бечкерек / Зрењанин, 4. V 1837 – ?, 1863). Прве сликарске поуке стекао је у домаћим радионицама, а затим је школовање наставио на академији у Бечу коју уписује 1859. У списима Aкадемије забележено је да је био добар студент и да је на првој години студија имао изложбу 30. III 1860, вероватно као облик учествовања у неком важнијем догађају. До данас је позната једна његова потписана слика *Милош Обилић у боју на Косову* из 1861. која се чува у Народном музеју у Београду. Рађена је у поетици романтизма и показује **Д.** као врло доброг сликара. Настала у време замаха националне идеологије и култа Косова средином XIX в., приказује коњаничку фигуру М. Обилића у снажном налету, смештену у средиште битке, са панорамом бојишта и коњаницима у другом плану.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ристић, К. Амброзић, „Прилог биографијама српских уметника XVIII и XIX века", *ЗРНМ*, 1958–1959, 2; В. Поповић, *Великобечкеречки сликарски атељеи*, Зр 1969; М. Јовановић, *Српско сликарство у доба романтизма*, Н. Сад 1976; Д. Медаковић, *Косовски бој у ликовним уметностима*, Бг 1990; М. Јовановић, *Међу јавом и међ сном: српско сликарство 1830–1870*, Бг 1992.
Ана Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Драган
**ДОБРИЋ, Драган**, сликар (Добропољци, Далматинска загора, 17. VIII 1940). Дипломирао 1968. и магистрирао 1970. на Академији ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а од 1968, од када редовно излаже на изложбама удружења, као и на тематским групним изложбама у земљи – „Неке тенденције Београдске уметности", Културни центар Београда (1970), „Млади 70", Музеј савремене уметности, Београд, „НОБ у делима ликовних уметника Југославије", Дом ЈНА (1971), „Октобарски салон" (1969–1972), „Мајска изложба", Нови Београд (1968–1972), Уметничка колонија Ечка, Зрењанин (1971–1972), Суботица (1972), „Меморијал Надежде Петровић", Чачак (1972), „Свет у коме живимо", Дом ЈНА (1972). Од прве самосталне изложбе у Беогрaду (1971) приредио је још неколико. Социјално критички оријентисан, **Д.** негује специфичну фигуративну иконографију којом изражава егзистенцијални бунт помоћу одбачених предмета – лутака и играчака, симболично представљајући апсурдне призоре и позиције данашњег урбаног човека.
ДEЛА: *Пре сукоба*, 1990; *Миле Г. на плажи*, 1994.
ЛИТЕРАТУРА: П. Стефановић, *Драган Добрић*, Ечка 1973; С. Бошњак, *Драган Добрић: слике и цртежи*, Бг 2004.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Ђорђе
**ДОБРИЋ, Ђорђе**, ветеринар, универзитетски професор (Београд, 17. IX 1950 – Београд, 3. VI 2003). Дипломирао 1974, магистрирао 1979. и докторирао 1983. на Ветеринарском факултету у Београду. После дипломирања изабран за асистента на Катедри за заразе на истом факултету. У звање редовног професора изабран 2000. Предавао Заразне болести животиња и болести пчела. Боравио на усавршавању у Шпанији и САД годину дана. Био шеф Катедре за заразне болести животиња и болести пчела 1996–2000 („Growth of Contagious Pustular Dermatitis Virus of Sheep and Goats in different cell cultures", *AV*, 1995, 45; „Тhe modes of poisoning of hones-bees with pesticides", *Archives of Toxicology, Kinetics and Xenobiotics Metabolism*, 1997, 5). У коауторству са Д. Вицковићем и З. Кулишићем написао уџбеник *Болести пчела* (Бг 2000), а аутор је и монографија *Афричка куга* (Бг 1991); и М. Ерски Биљић, *Прополис – природни антибиотик* (Бг 2003) У оквиру научноистраживачког рада бавио се методама дијагностике заразних болести животиња и болести пчела. Истраживао вирусне болести као што су контагиозни пустулозни дерматитис оваца, класична куга свиња, афричка куга свиња, слинавка и шап и Аујескијева болест. Један део радова односи се на организацију контроле и превентиве заразних и паразитских болести животиња.
ДЕЛА: и M. Studen, Đ. Panjević, „Comparative Examination of Methods for Concentrating Foot and Mouth Disease Virus", *AV*, 1976, 26; и М. Ерски Биљић, *Бактериологија ветеринарске медицине*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: *75 година Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936–2011*, Бг 2011; *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1986–2011*, Бг 2011.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Лазар
**ДОБРИЋ, Лазар**, хајдучки харамбаша (Нови Карловци, Срем, ? – Селевац код Смедеревске Паланке, мај 1803). Одрастао је у Сасама (данас Нови Карловци). У хајдучију се одметнуо 1797/98. због сукоба са властима. Постао је вођа најопасније хајдучке дружине у Срему изводећи често пљачкашке походе у Бачкој и Банату. Више година је био неухватљив за многе потере. Кретао се најчешће уз Дунав, на простору Карловци–Панчево, скривајући се у многим дунавским ритовима и адама. Најчешће је нападао трговце и лађе са брашном и житом, које је делио сиромашнима. Имао је много јатака и пријатеља а у народу је уживао добар глас. Његова дружина бројала је осам до петнаест људи; као његов заменик од почетка спомиње се Станоје Главаш, каснији устанички војвода. Међу првим жртвама његове дружине био је панчевачки трговац Коста Марковић, који је опљачкан крајем 1797. Први пут је напао лађе на Дунаву 1798. и с њих однео много жита и брашна. Следеће две године извршио је низ мањих препада у свим деловима Срема па су у мобилно стање стављене све расположиве војне и граничарске јединице на том простору. Измицао је потерама до 1801, када је неочекивано ухваћен у Банату и осуђен на смрт. Казна му је убрзо преиначена у десетогодишњу робију па је послат у тамницу у Темишвар. Није стигао до Темишвара јер је вероватно, потплативши чуваре, побегао и ускоро поново још жешће четовао. Број опљачканих трговаца, крчмара, па и надничара и чобана нагло је растао по Срему а скоро сви су указивали на његову дружину. Почео је да се спушта и у већа места, Карловце, Ковиљ, па чак и Земун. Зиму 1801/02. провео у Београду, где је са својом дружином држао у закупу три кафане и зарадио преко 1.500 форинти, у чему га је помагала турска власт. Као његов заштитник спомиње се београдски дахија Кучук Алија. Маја 1803. пребацио се у Србију. Пошто су аустријске власти расписале награду од 500 форинти, решио је да се повуче и у Јагодини ожени. Приликом одласка у прошевину његова дружина упала је у замку. Он и још неколико хајдука су погинули у борби с Турцима. Аустријске власти исплатиле су обећану награду београдском везиру, те је највероватније страдао од турске руке. Његова глава је донета 20. маја у Београд.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, „Лаза Харамбаша", *ГИДНС*, 1929, II; 1936, IX; 1940, XIII; Д. Пантелић, *Београдски пашалук пред I српски устанак 1794–1804*, Бг 1949; С. Гавриловић, *Војводина и Србија у време Првог српског устанка*, Н. Сад 1974; *Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века*, Бг 1986.
Владан Гавриловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Марко
**ДОБРИЋ, Марко**, велетрговац, писац, политичар (Дражањ код Гроцке, 1766/67 – Лајпциг/Кемниц, Немачка, после 1816). Још током школовања у Земуну васпитавао се у кругу трговачког сталежа. Године 1788. упућен је у кућу бечког велетрговца Вељовића на усваршавање у трговачким пословима. Убрзо је постао његов пословни партнер и оженио се његовом ћерком. Женидбом је дошао у сродство с познатим трговачким кућама Бајића и Карамате у Земуну, а с тастом се преко пословног партнера бавио увозом памука навелико из Македоније. У време Првог српског устанка је материјално и морално помагао устанике. У Лајпцигу је штампао бакрорезну слику вожда Карађорђа и испевао и штампао песму „Похвална ода Србима". У Београду се, прешавши из Земуна, 1806. тајно састао са Карађорђем, којем је понудио да стручно организује рударство у Србији. Није успео његов покушај да 1808. легално пређе у Београд с књигама о рударству, скицама и плановима за израду машина за рударске копове и израду новца, са 23 нове сабље и бакрорезним портретима Карађорђа. Аустријске власти су га у Земуну осумњичиле за шпијунажу и ухапсиле, па је након пребацивања у Петроварадин саслушаван. У то време ступио је у везу с руским дипломатским представником у Београду Константином Родофиникиним, а пре тога и с руским послаником у Бечу грофом Куракиним, као и са митрополитом Стефаном Стратимировићем у Сремским Карловцима. Након повратка у Беч, преко Молдавије је у Србију упутио инжењера рударства Кристијана Готхолба Кабиша. У Србију је поново легално прешао 1811. где је и остао до слома Првог устанка 1813. У Београд је, наводно, дошао с већом сумом дуката и успео да се зближи с Карађорђем и новим руским дипломатским представником у Србији пуковником Теодором Недобом. Вероватно је постао члан Правитељственог совјета, а устанике снабдевао храном. Највероватније да је преко велетрговца Хаџи Јануша трговао преко Влашке. Имао је намеру да оснује прву банкарску установу у Србији – Општу касу трговачку, преко које би се одвијала трговина памуком, вуном, кожом и другим производима из Турске, који су били потребни Аустрији и Немачкој. Међутим, Карађорђе није сматрао да је било повољно време за такав подухват, па је чак захтевао и његово кажњавање (можда на наговор **Д.** противника, председника Совјета Младена Миловановића). Када је дошло до слома устанка, пребегао је у Панчевачки контумац, а одатле у Беч где му је била породица. У Бечу и Шопроњу кредитори (међу којима и трговачка кућа Сина) покренули су парницу против њега. Изгледало је да ће бити протеран у Турску, али је, тврдећи да је поданик Саксоније а не Аустрије, избегао прогон. Успео је да дође и до руског цара Александра I, који је 1814. био у Паризу. Аустријске власти су га интернирале у Земун, где се такође снашао па је чак и именован за старатеља малолетне кћерке устаничког војводе капетана Радича Петровића. Крајем лета 1816. без одобрења Градског магистрата у Земуну напустио је варош и отишао у Лајпциг, где му се губи траг.
Славко Гавриловић
**Д.** је популаризовао Карађорђев устанак и самог Карађорђа у њемачкој средини. Колико се зна, први је српски пјесник који своју књигу стихова штампа на њемачком језику. Радио је на везама између Карађорђеве Србије и Саксоније. Приписује му се збирка пјесама, забиљежена у рукописној библиографији Л. Мушицког (Dobritz, Marcus: *Blumen der Freundschaft. Zum unvergesslichen Andenken für Demoiselle Lisette Karamath in Semlin*, Leipzig 1803) и путопис *Reisebeschreibung von Sachsen über Böhmen nach Wien* (прије 1808), али текстови нису сачувани. Такође му се приписује похвална ода Србима, на њемачком, објављена у Саксонији 1808. У Лајпцигу је дао да се штампа бакрорезна слика Карађорђа Петровића, као дио његовог настојања да *Blumen der Freundschaft* пoпуларише Карађорђев устанак међу Нијемцима.
Душан Иванић
ДЕЛО: *Стихови Прокопию Радуловичу*, Будим 1814.
ИЗВОРИ: Акта Општег управног архива, Врховно полицијско звање, Беч 1800, 1814; А. Ивић, *Списи Бечких архива о Првом српском устанку*, VI, Бг 1965; X, 1966; XI, 1977; Т. Ж. Илић, *Грађа из Земунских архива за историју Првог српског устанка*, III, Бг 1969.
ЛИТЕРАТУРА: *Карађорђе: живот и дело*, Бг 1923; М. Костић, „Марко Добрић као књижевник", *ЗМСКЈ*, 1954, 1; Р. Перовић, „Неколико прилога за историју I и II српског устанка", *ЗМПСУ*, 1964, III–IV; С. Гавриловић, *Личности и догађаји из доба Првог српског устанка*, Н. Сад 1996.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Милорад
**ДОБРИЋ, Милорад**, карикатуриста, стрипар, илустратор (Београд, 18. VIII 1924 – Београд, 18. VI 1991). Рани узори били су му француски карикатуриста Албер Дибу, стрипар Луј Фортон са *La Bande des Pieds-Nickelés* (код нас *Три угурсуза*) и продукција Дизнија. У II светском рату до 1944. објављивао у часопису *Коло*, а од 1944. радио на цртано-писаној пропаганди КНОЈ-а. Већ 1945. са Славком Мишићем и Војином Ђорђевићем креирао је серију стрипова *Три угурсуза за време окупације*, након чега су уследиле партијске осуде у новинама, те прва судска пресуда и прва забрана једног штампаног издања од 1945. **Д.** је студирао архитектуру. Педесетих је објављивао стрипове *Спортска парада* (*Спорт* и *Илустровани спорт*), 1951. свеску *Велики турнир*, стрип *Доживљаји малог Рашка, шахисте-несташка* (*Политикин забавник*, 1952), *Пера Пешак* (1952–1991), *Љуба Труба* (1954–1991), *Курир Фића* (*Борба*, 1954–1968) и *Војник Фића* (у војном часопису *Фронт*). Стално запослен у *Јежу* 1950–1978. и главни уредник *Малог Јежа* 1961–1967. Најважнији дечји стрипови су му *Славуј Глиша* и *Инспектор Жућа*. Објављивао у *Кекецу*, *YU стрипу*, *НИН*-у, *Техничким новинама*, *Звездиној ревији*, *Партизановом вјеснику*, *Пионирима*, *РТВ ревији* и другој периодици. Од почетка 70-их година је понедељком својим карикатурама за ТВ Београд (емисије *Спорт у карикатури*) коментарисао резултате југословенске фудбалске лиге. Од средине 70-их **Д.** карикатуре и *Љубa Трубa* објављиване су у иностранству под насловом *Dick Trumpet*. Прву награду „Пјер" на 12. конкурсу *Вечерњих новости* за карикатуру освојио је 1979. Добитник је новинарске награде „Светозар Марковић" 1974. и носилац Ордена рада са златним венцем.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Смеха цртачи*, Бг 1989; С. Ивков, *60 година домаћег стрипа у Србији*, Суб. 1995; В. Павковић, *Наш слатки стрип*, Бг 2003; З. Зупан, *Век стрипа у Србији*, Пан. 2007; *Три угурсуза за време окупације* (репринт судски забрањених стрипова 1945), *Златно доба, времеплов кроз свет српског стрипа*, 2014, 17, 2015, 18; М. Лопушина, *Црна књига – цензура у Србији*, Н. Сад 2015.
Слободан Ивков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Силва
**ДОБРИЋ, Силва**, фармацеут, универзитетски професор (Бенковац, Хрватска, 4. XI 1955). Завршила је Фармацеутско-биохемијски факултет у Загребу 1978. Последипломске студије из претклиничке, експерименталне фармакологије и токсикологије и клиничке фармакологије завршила је на Медицинском факултету у Загребу, а специјализацију из клиничке фармације на Фармацеутском факултету у Љубљани (Словенија) 1983. Докториралa је из области фармакологије са токсикологијом 1996. на ВМА у Београду. Професионалну каријеру започела у Војној болници у Загребу, одакле 1985. прелази у Медицинско одељење Војнотехничког института у Београду, а 1998. у Центар за контролу тровања у ВМА. Од 2006. начелник је Института за научне информације у ВМА. Доцент на ВМА постала је 1997, а за редовног професора изабрана је 2007. Од 2009. редовни је професор на Мед. ф. ВМА. Осим на матичном факултету, ангажована је у извођењу наставе на докторским и специјалистичким студијама на Фарм. ф. у Београду и докторским студијама на Мед. ф. у Бањалуци. Ужа област њеног научно-истраживачког рада су фармакологија и токсикологија радио- и хемиопротективних једињења, као и фармаколошка карактеризација лековитих биљака. Објавила више поглавља у уџбеницима и монографијама из области фармакологије и фармакотерапије (*Фармаколошки приручник са рецептуром*, Бг 2015; и Т. Кажић, *Готови лекови*, Бг 2016; *Научна истраживања и научна саопштења*, Бл 2017), а у периоду 2005–2008. један је од аутора редовних и допуњених издања *Регистра лијекова Републике Српске са основама фармакотерапије*. Од 2002. члан је уредништва, а од 2006. главни и одговорни уредник часописа *Војносанитетски преглед*. Одликована медаљом „Бели анђео" за изузетне заслуге у области одбране и безбедности (2004), добитник новчане награде Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије за резултате постигнуте у реализацији научних пројеката (2005), као и признања „Рецензент године" познатог часописа *Environmental Toxicology and Applied Pharmacology* (2009). Изабрана за председника Српског фармаколошког друштва 2018. Члан Редакцијског одбора „Задужбине Андрејевић", као и многих домаћих и иностраних научних и стручних удружења из области фармакологије и токсикологије укључујући и почасно чланство у Академији медицинских наука Српског лекарског друштва.
ДЕЛА: коаутор, „The Efficacy of Selenium, WR-2721, and their Combination in the Prevention of Adriamycin-Induced Cardiotoxicity in Rats", *Journal of Environmental Pathology, Toxicology and Oncology*, 1998, 17, 3–4; коаутор, „Amifostine Protection Against Doxorubicin Cardiotoxicity in Rats", *Anti-Cancer Drugs*, 2004, 15; „Tissue-Protective Effects of Fullerenol C60(OH)24 and Amifostine in Irradiated Rats", *Colloids and Surfaces B: Biointerfaces*, 2007, 58.
ИЗВОР: Лична архива.
Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋ, Стеван (Стјепан)
**ДОБРИЋ, Стеван (Стјепан)**, глумац, редитељ, оперетски певач (Осијек, 2. XI 1894 – Oсијек, 2. XI 1971). По жељи оца, који је био трговац житом, и сам се бавио трговином. Пребегавши 1912. у Србију, играо је у многим путујућим дружинама, а неко време имао је и своју. Члан Српског народног позоришта у Новом Саду био је 1921–1924 (глумац и оперетски певач) и 1930–1933 (глумац, певач, драмски и оперетски редитељ и секретар). Био је и у ангажману Народног казалишта у Осијеку (1926, 1942/43). Када су у овом позоришту, због смањене субвенције, укинуте Опера и Оперета (у сезони 1926/27), чланови музичког сектора с Радославом Веснићем на челу прелазе у Београд и оснивају Београдску оперету, а са њима и **Д.** као значајна певачка снага и искусни редитељ (1927–1930). Наступао је и у београдским приватним „булеварским" позориштима, те у Позоришту у башти „Рибнице" Милана Бате Бандића, које је тада било веома популарно (1933/34). У току II светског рата прелази на ослобођену територију и постаје редитељ Обласног казалишта за Славонију, а касније и управља трупом VI ударног корпуса. Након рата био је члан НК у Осијеку (1945–1953) у којем је 1947. и прославио 35-годишњицу уметничког рада. Истакао се као карактерни глумац и комичар, одличан пантомимичар, те у оперетским и оперским представама као музикалан певач, пријатног и јаког гласа и са смислом за складан покрет и игру. Био је Кир Јања (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*); Ђура Кујунџић (Л. Костић, *Максим Црнојевић*); Живота (Б. Нушић, *Др*); Мита Крадић (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*); Сретен (М. Глишић, *Подвала*); Андрија (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Арган, Жорж Данден (Молијер, *Умишљени болесник*, *Жорж Данден*); Поткољесин (Н. В. Гогољ, *Женидба*); Бубнов (М. Горки, *На дну*); Фрош (Ј. Штраус, *Слепи миш*); Шјор Бепо (И. Тијардовић, *Мала Флорами*); Фери Керекеш (Е. Калман, *Кнегиња чардаша*); Целестен и Роберт (Ф. Хервеј, *Мамзел Нитуш*); Вурцбахер (С. Албини, *Барун Тренк*); Принципал (Б. Сметана, *Продана невеста*); Бруелман (Ж. Масне, *Вертер*). Аутор је игре у девет слика *Још није касно* (1936) и, с И. Ракићем, либрета за оперету Ј. Урбана *Терпсихора* (1939). Режије: Б. Нушић, *Др*, *Народни посланик*, *Госпођа министарка*, *Ожалошћена породица*; П. Кочић, *Јазавац пред судом*; Ј. С. Поповић, *Кир Јања*; С. Сремац, *Поп Ћира и Поп Спира*; Молијер, *Шкртац*, *Умишљени болесник*; Н. В. Гогољ, *Женидба*; Е. Калман, *Кнегиња чардаша*; Ф. Лехар, *Земља смијешка*; С. Албини, *Барун Тренк*.
ЛИТЕРАТУРА: *Спомен-књига о педесетој годишњици Народног казалишта у Осијеку 1907–1957*, Осијек 1957; *Споменица СНП у Новом Саду 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; *Репертоар хрватских казалишта 1840‒1860‒1980*, I–II, Зг 1990; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992.
Зоран Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЋЕВО
**ДОБРИЋЕВО**, манастир код Билеће, првобитно смештен на десној обали реке Требишњице, око 20 км од Требиња. Манастирска црква, пратећи објекти, гробови и надгробни споменици пренети су 1967. због изградње хидроцентрале 12 км јужно од Билеће, у село Орах. Први помен **Д.** у изворима датира из XVII в., иако има назнака да је постојао и раније. Страдао је 1649, 1680. и 1875–1878, а паљен је 1672. и 1914. Храм Ваведења Пресвете Богородице зидан је од камена највероватније почетком XVI в. То је једнобродна грађевина рашког типа, са три травеја по дужини и полукружном апсидом на источној страни. Северно и јужно од источног травеја су проскомидија и ђаконикон, који заједно са певницама постављеним бочно од средишњег травеја образују лажне бочне бродове. Средишњи травеј засвођен је крстастим, источни и западни травеј преломљеним, а певнице полуобличастим сводом. На западној страни храма накнадно је подигнута припрата, а 1863. изнад ње је дозидан звоник „на преслицу". Наос манастирске цркве и источни зид припрате су живописани. Најстарији слој фресака, фрагментарно сачуван, настао је почетком XVI в., нешто млађи приписан је Георгију Митрофановићу (1615–1616), док је мање радове на живопису обавио сликар Теодор (1672). Фреске у припрати настале су око 1745. Митрофановић је насликао представе Христа Старца дана, Пантократора, Емануила и Анђела Великог савета у средишту крстастих сводова, окружених пророцима и јеванђелистима. У олтару су Служба архијереја, Богородица Оранта с арханђелима Михаилом и Гаврилом, Благовести и Силазак Св. Духа на апостоле. На главном своду и на сводовима певница су Велики празници и Страдања Христовa; на потрбушјима лезена су попрсја светих мученика у медаљонима, а у зонама испод њих су првосвештеници и пророци. У другој зони насликани су свети мученици, бесребреници и столпници, док су у првој зони свети ратници, монаси, цар Константин и царица Јелена. На северном зиду су представе Св. краља Стефана Дечанског, Св. Симеона Мироточивог и Св. Евтимија. Зограф Рафаило Димитријевић из Рисна насликао је 1745. иконостас који је изгорео 1914. Једна икона са представом Св. Саве и Св. Симеона приложена је **Д.** 1757. Пећки патријарх Јоаникије (1737–1746) долазио је у **Д.** у време игумана Дионисија, а захумско-херцеговачки митрополит Филотеј посетио је манастир 1745. Темишварски митрополит Никола Димитријевић приложио је **Д.** једну књигу 1741. Јеромонах **Д.** Висарион Стефановић израдио је петохлебницу 1761–1769, а јеромонах Висарион Добричевац поклонио је манастиру један минеј. У ризници **Д.** налазили су се један крст, кивот и орар.
Миљана Матић
По традицији манастир **Д.** је саградио 1232. неко од Немањића на темељима ранохришћанске базилике. Крајем XVII в. добио је кивот у облику грађанске куће с типичним прозорима, вратима и кровом на две воде, рад сарајевских златара. Храм су палили Турци 1649, али га је обновио и дозидао припрату јеромонах Мојсеј (Бајовић), а осликао зограф Теодор. Монах Герасим Добрићевац урадио је полијелеј („коло") од дрвета и украсио седефом и иконама. Камени звоник на преслицу сазидан је 1863. Поново је спаљен 1875, а аустријска војска 1914. спалила је иконостас и друге драгоцености. Спасено је неколико икона и књига. Усташе су га 1941. демолирале и опљачкале. Приликом преноса 1965. на садашњу локацију радови су изведени несолидно и храм је одмах прокишњавао. У манастирску порту пренети су помоћни манастирски обjекти, гробови са споменицима и Црква Св. Николе из Нистихаља. У јединству са манaстиром је и скит Св. Ане са две монахиње, који је основао еп. Григорије. Осим духовне има значајну националну улогу у просвети и измирењу околних племена. Осим храмовне славе значајан је Добрићевски сабор о Тројичин дану.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг II 1903, III 1905, IV 1923, V 1925, VI 1926.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Нинковић, „Опис манастира Добрићева у Херцеговини", *Просвјета*, 1899, 2–3, 4, 5, 6; 1901, 15; В. Ћоровић, ,,Херцеговачки манастири: Добрићево", *Старинар* (1923), 1925, 2; З. Кајмаковић, „Пренос манастира Добрићева", *НС*, 1967, 11; *Зидно сликарство у Босни и Херцеговини*, Сар. 1971; *Георгије Митрофановић*, Сар. 1977; M. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII века*, Бг 1991.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЦА
**ДОБРИЦА**, село у источном Банату на уском појасу дилувијалне терасе високе око 82 м која дели Банатски песак и лесну зараван на југозападу и простране тектонске депресије на истоку. Издужено је правцем североисток–југозапад, дуж забарених терена на северу, што је условило да његова основа има облик деформисаног правоугаоника, а улице решеткаст распоред. Кроз село пролази локални пут који повезује општинско средиште Алибунар (20 км) на југоистоку са путем Зрењанин–Вршац на северу. Први помен села је из 1425, а постојало је и у време Турака. Наредни пут помиње се 1733. као српско село. Године 1773. прикључено је Војној граници, а око 1780. у селу је била извршена регулација улица. Тада је овде живело око 800 „душа". Тај број се временом увећавао и 1890. достигнут је максимум од 3.031 житеља. Касније је уследила константна депопулација и 2011. село је имало 1.076 становника, од којих су 81% били Срби. Већина економски активног становништва (54,6%) радило је у пољопривреди. У центру се налази трг на којем су православна црква и парк, а око њега школа, зграда месне канцеларије, задружни дом и неколико продавница.
Слободан Ћурчић
**Црква Св. Преображења.** Српска православна црква грађена је од 1802. до 1806, као типско једнобродно здање, правоугаоне основе, са звоником над западним улазом. Западно прочеље надвисује звоник. Подела ентеријера на травеје огледа се и на фасадама артикулисаним неокласицистичким пиластрима. Изнад припрате конструисана је галерија, наос и олтар су раздвојени масивним иконостасом, док олтарски простор има велику полукружну апсиду. Црква је засведена попречним бачвастим сводовима. У олтарском простору 1807. насликано је Успење Богородице у ниши горњег места. Олтарску преграду изрезбарили су и позлатили сликар Матеја Петровић (1847) и златар Арса Стакић (1854) из Новог Сада. За сликање икона између 1852. и 1855. био је ангажован Константин Данил, сликар икона у Успенској цркви у Панчеву, те у црквама Уздину, Темишвару и Јарковцу. Изнад сокла са представама јеванђелиста су престоне иконе, међу којима је и Св. Сава. Осликане су и царске и бочне двери. Између престоних и празничних икона налазе се елиптични медаљони с приказима Успења Богордице, Св. Илије, цара Константина и царице Јелене, Св. три јерарха, апостола Петра и Павла и Усековања главе Св. Јована Крститеља. Трећу зону чини сликани крст са 18 овалних медаљона са светитељима. Данил је аутор и две иконе у овалним медаљонима на северном и јужном зиду певница, изнад столова, *Цар Давид свира харфу* и *Св. Јован Дамаскин*. Целивајуће иконе насликали су његови ученици Лазар Николић и Марко Завишић, у то време житељи **Д**. Николић је насликао и осам целивајућих икона и два барјака, док је Завишић израдио 12 икона. Богородичин трон са иконом Богородице с Христом потиче из 1818, када је изведен и архијерејски трон са иконом Св. Јована Златоустог. У храму се чувају и царске двери, зографски рад из друге половине XVIII в., као и икона Богородице с Христом, рад сликара Григорија Ранисављева из 1807.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: О. Милановић, „Из сликарства и примењене уметности Војводине", *ГПСКВ*, 1958, 2; *Српски сликари XVIII–XIX века, ликови и дела*, Н. Сад 1968; Д. Медаковић, *Српска уметност у XIX веку*, Бг 1981; С. Пејић (ур.) *Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја*, Бг 1998; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004; М. Вујић, *Православна српска парохија у Добрици крајем 1901. године*, Пан. 2005.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЧ
**ДОБРИЧ**, географска регија у јужној Србији, између Јужне Мораве на истоку, планине Мали Јастребац на северу и доњег тока реке Топлице и планине Пасјаче на југу. Део je нишко-лесковачког басена, а у морфо-тектонском погледу **Д.** припада Српско-македонској маси. У геолошкој грађи заступљене су метаморфне стене – кристаласти шкриљци (Јастребац), неогени језерски и квартарни седименти. То је благо заталасан терен (равничарско-брежуљкаст), рашчлањен плитким долинама јужноморавских и топличких притока, чија се изворишта налазе на Јастрепцу. Морфолошку границу између Топличко-косаничке котлине на западу и **Д.** на истоку чини Добричка греда. Низводно од Прокупља и сужења долине Топлице (између брда Велика губа и Пасјаче) простире се Добричко поље. Клима **Д.** је умерено-континентална (Прокупље: средња јануарска температура ваздуха је -0,9°C, средња јулска температура ваздуха 22°C, средња годишња количина падавина 541 мм). Најчешћи ветрови су кошава (зима, јесен и пролеће) и северозападни ветар (лето). Годишњи плувиометријски режим је повољан. Највише падавина излучи се лети, а најмање зими. Снежни покривач просечно траје 40 дана годишње. **Д.** одводњава река Јужна Морава са највећим левим притокама: Топлицом (136 км, слив 2.217 км²), Крајковачком и Југбогдановачком реком. Крајковачка и Југбогдановачка река су бујичне и у доњим деловима токова често угрожавају долинска села пролећним поплавама. У подножју Малог Јастрепца налазе се природно Облачинско језеро (површина 23 ха, максимална дубина 4,7 м) на 280 м н.в. и акумулација изграђена 1986. – Крајковачко језеро (дужина 1,6 км, ширина 600 м). У долинским равнима река земљишта чине алувијум, на речним терасама, нижем побрђу и долинским странама су најчешће смонице и гајњаче. **Д.** обухвата општину Мерошина (207 км², 27 насеља, 13.968 становника 2011), већи део општине Житорађа (Пејковац, Влахово, Ђакус, Самариновац, Држановац, Подина, Речица, Вољчинце, Глашинце, Смрдић, Стара Божурна, Лукомир, Јасеница и Бадњевац) и северозападни део општине Дољевац (Мекиш, Орљане, Шарлинац и Шаиновац). На јужној периферији **Д.** је магистрални пут који дуж долине Топлице повезује Јужно Поморавље са Косовском котлином. На северној периферији **Д.** је локални пут који повезује Ниш са Прокупљем. **Д.** је аграрни крај познат по производњи раног поврћа, бостана и житарица. По тржишној повртарској производњи (паприка, парадајз и краставац) позната су села: Батушинац, Балајнац, Пејковац, Држановац, Вољчинац, Самариновац, Извор, Житорађа, Ђакус, Извор и Јасеница. На неогеном побрђу на југоистоку развијено је воћарство (засади облачинске вишње и шљиве). **Д.** је познат по традиционално развијеном сточарству. У **Д.** се одржавају манифестације Добричка бостанијада (село Мекиш) и Дани облачинске вишње (општина Мерошина). Централно насеље **Д.** је Мерошина (905 становника 2011) – средиште истоимене општине (230–260 м н. в.), на долинским странама Крајковачке реке, у подножју Мерошинског брда (323 м). Кроз насеље пролази регионални пут Ниш–Прокупље.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dobric-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: С. Милојевић, „Геоморфолошка проматрања о долини Топлице", *Гласник Српског географског друштва*, 1929, 15; М. Костић, „Нишка котлина", Р. Ршумовић, „Нишко-алексиначки део удолине Јужне Мораве", *Зборник Географског института „Јован Цвијић" САНУ*, 1967, 21; М. Милосављевић. „Климатске одлике удолине Велике и Јужне Мораве", *Зборник Географског института „Јован Цвијић" САНУ*, 1969, 22; Ј. Марковић, *Регионална географија СФР Југославије*, Бг 1980; В. Николић Стојанчевић, *Топлица, етнички процеси и традиционална култура*, Бг 1985; Ј. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југослвије*, Сар. 1988.
Снежана Вујадиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЧАНИН, Драгутин
**ДОБРИЧАНИН, Драгутин**, глумац, писац, сценариста (Прокупље, 9. VII 1922 – Београд, 28. XI 1988). Први глумачки наступ на сцени има, као члан КУД „Иво Лола Рибар", у једночинки *Бојарка*, по роману Н. Островског *Како се калио челик* (режија Р. Л. Ђукић). Био је члан Драмске групе Радио Београда и Дечјег позоришта „Бошко Буха" (1946–1950), Хумористичког позоришта (1950–1954), Београдске комедије (1954–1959), Савременог позоришта (1959–1964), а повремено гостује и на сцени Атељеа 212. Раних 50-их година започиње каријеру и као драмски писац. Брзо стиче афирмацију у позоришту, на радију и телевизији. Пресудну улогу одиграла је, притом, радио-емисија *Весело вече* (покренута 1949), у којој сарађује са многобројним хумористима (Радивоје Лола Ђукић, Миодраг Петровић Чкаља, Милосав Мија Алексић, Жарко Митровић, Баја Бачић и др.) и успешно наступа као писац и тумач скечева, посебно улоге Чика Проке. Личност радозналог и ренесансног духа, несебично се давао позоришту. Као карактерног комичара красиле су га флексибилност, довитљивост, уздржаност, велика моћ трансформације и могућност да минималним средствима постигне комички ефекат на сцени. Играо је и за децу, а писао и позоришне бајке (*Све, све али занат*, *Куцкава бајка*, *Златна јабука и девет пауница*, *Прича једног календара* и др.). Аутор је позоришних комада *Човек с Марса*, *Стварање света*, *Ведри и тужни Гињол*, *Репато друштво*. Највећи успех и славу доноси му легендарна комедија *Заједнички стан*, једно од првих дела наше савремене драматургије, које је извођено у земљама Европе и преведено на преко тридесет језика. Први пут је изведена 29. I 1954. у режији Марка Фотеза на сцени Хумористичког позоришта у Београду, а играна је на сценама Србије, Словеније, Хрватске, Црне Горе, Македоније, Босне, Бугарске, Русије, Чешке, Пољске, Шведске, Француске, Белгије итд. На основу београдске представе снимљен је и филм (режија М. Вајда, 1960). Играо је у филмовима Р. Л. Ђукића *Језеро* (1951), *На место*, *грађанине Покорни* (1964), *Човјек са четири ноге* (1983), *Златна праћка* (1967); М. Вајде, *Заједнички стан* (1960); Соје Јовановић *Орлови рано лете* (1966); Ф. Хаџића *Протест* (1967), *Иду дани* (1970); О. Глушчевића *Голи човјек* (1968) и др. Оплеменио је и низ разнородних ликова у популарним, радо гледаним ТВ серијама: Ћутолог, Гиле, Браца Раца (Р. Л. Ђукић, Н. Новак, *Лицем у наличје*, *Људи и папагаји*, *Сачулатац*), Средоје (Р. Л. Ђукић, *Црни снег*), Гњаватор, Васа С. Тајчић (Н. Новак, *Дежурна улица*, *Позориште у кући*), Моца (Љ. Козомара, *Леваци*) и др. Према његовом сценарију ТВ Београд је 1967. снимила серију *Круг двојком* у режији Соје Јовановић. У позоришту се памти по улогама: Човек с ногом, Светислав, Арса (Б. Нушић, *Пут око света*, *Протекција*, *Власт*), Предраг, Шпира (А. Поповић, *Развојни пут Боре Шнајдера*, *Љубинко и Десанка*), Деда Бога (Д. Добричанин, *Заједнички стан*) и многе друге. Аутор је књиге хумористичких записа *Мемоари Јока Кокота* (Бг–Нк 1988).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Чолић Биљановски, *Миодраг Петровић Чкаља*, Бг 1995; „Драгутин Добричанин и драмско стваралаштво за децу", *Театрон*, 1995, 93; *Драгутин Добричанин: „Заједнички стан"*, Бг 1996.
Драгана Чолић Биљановски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЧАНИН, Секула
**ДОБРИЧАНИН, Секула**, протојереј, писац, етнограф (Прекобрђе, Доња Морача, 16. VIII 1872 – Београд, 20. XI 1952). После основне школе у манастиру Морача, гимназије у Јагодини и мале матуре у Београду, завршио је Цетињску богословију 1898. Као учитељ у Прекобрђу радио је до 1901. када је рукоположен за свештеника, од 1905. као парох у Топлици код Прокупља, а од 1927. био је окружни прота у Куманову. Пензионисан је 1931. и живео у Београду. У Првом балканском рату учествује као добровољац у одреду мајора Танкосића, због чега је од аустријских власти 1916. затворен. У Топличком устанку 1917. био је међу организаторима, а када је ухваћен, осудили су га Бугари на смрт, али је успео да побегне. Сарађивао је у часописима и листовима, уз богословље бавио се етнографијом и историјом. Поред уџбеника веронауке за основне школе, његова научна преокупација била је везана за родни крај и Његоша (*Петар II Петровић Његош – владика Раде – као теократа, родољуб, васпитач и мислилац*, Ниш 1935). Користио је савете Јована Цвијића, па је његов рад о Морачи још увек веома важна монографија о том крају (*Доња Морача, живот и обичаји народни по традицији*, Пг 1984).
ДЕЛО: *На стази службовања*, Бг 1930.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Гојнић, „Свештеник, војсковођа и научни радник", *Весник удруженог свештенства Југославије*, 1952, 88; В. Перовић, „Секула Добричанин протојереј у пензији", *Гласник СПЦ*, 1952, 11–12.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЧЕВИЋ, Ловро Маринов
**ДОБРИЧЕВИЋ, Ловро Маринов**, сликар (Котор, око 1419 – Дубровник, прва половина 1478). **Д.** је најзначајнији представник дубровачке сликарске школе у времену тзв. прелазног стила из позне готике у рану ренесансу, активан у Котору и Дубровнику око средине и у другој половини XV в. Рођен је у бококоторској грађанској породици Марина Добричевића. Средином пете деценије боравио је у Венецији, где се 1444. среће у документима под италијанизованим именом Laurentius Bon de Catharo. У граду на лагунама кретао се у кругу уметника Микелеа Ђамбона, код којег се могуће и школовао. По повратку у Котор отворио је самосталну радионицу у којој је убрзо почео да прима наруџбине и из Дубровника. Cарађивао je са Матком Јунчићем. Двојици уметника је 1448. поверена израда полиптиха за главни олтар доминиканске цркве у Дубровнику. Делови полиптиха приписани **Д.** руци, првенствено централна композиција Крштења Христовог, једна од првих те врсте у олтарном сликарству Далмације, указују на утицај венецијанских сликара позне готике. Након Јунчићеве смрти 1454, **Д.** је, преузевши његову наруџбину, насликао икону Госпе од Шкрпјела. Рађена под утицајем византијске иконографије Богородице Одигитрије, **Д.** Богородица са Христом у наручју приказана је на полумесецу и огрнута црвеним огртачем обрубљеним хермелином. Њој блиска али израженијих готичких карактеристика је Богородица са Христом из Падове, приписана **Д**. Из истог времена су и фреске из Успенске цркве манастира Савине код Херцег Новог. Средином шесте деценије **Д.** прима неколико значајних поруџбина из Дубровника. Након што је раније самостално извео велики полиптих за Цркву Госпе од Анђела, 1456. ради слике Богородице и апостола Јована које фланкирају крст на греди испред олтара доминиканске цркве, а 1455–1458. израђује полиптих за фрањевачку цркву. Слика Св. Влаха, први познати приказ дубровачког патрона са моделом града у руци у монументалном сликарству, показује помак ка раноренесансним уметничким постулатима. Од 1459. трајно се настанио у Дубровнику, где је отворио радионицу, поставши централна фигура сликарства града. Из тог времена издваја се монументални полиптих за главни олтар Богородичине цркве на Данчама (1465/66), у чијем је средишту Богородица са Христом у наручју у мандорли сачињеној од плавих анђела. Овом полиптиху уследила је и наруџбина за фрањевачку цркву Госпе од Ражата у Ријеци дубровачкој (1469). Централни део тог полиптиха могле би бити тзв. Благовести Лудлов, данас у Лондону, ремек-дело зрелог **Д.** периода. За бочне делове овог полиптиха сматрају се светитељске фигуре из Народне галерије у Прагу. **Д.** је атрибуисана слика Васкрслог Христа са донатором из Штросмајерове галерије у Загребу. У последњим годинама живота **Д.** ради са ђацима и сарадницима, Стјепаном Зорнелићем и Божидаром Влатковићем.
Каталогом данас познатих **Д.** дела не исцрпљује се његов опус. Постоји и тенденција да се руци **Д.** атрибуирају практично сви сачувани бококоторски фреско-ансамбли из средине XV в., што свакако није случај, иако се у њима очитавају његове стилске карактеристике. Такође, првобитно приписане **Д.** минијатуре познатог кодекса Бућа из 1466, данас у Марчани у Венецији, по свему судећи дело су његовог ученика Ђурађа Базиља. **Д.** се пак приписују минијатура са приказом Св. Трифуна, лава Св. Марка и грба из преписа которског катастра из 1457 (Руан), као и иницијал слова А са приказом Св. Николе на првој страни Статута братовштине которских морнара из 1463. Након **Д.** смрти рад у његовом маниру наставили су како ученици и сарадници тако и синови Вицко и Марин.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, *Дубровачка сликарска школа*, Бг 1963; И. Пријатељ Павичић, *У потрази за изгубљеним сликарством: o мајстору Ловру из Котора и сликарству на простору од Дубровника до Котора тијеком друге половице XV стољећа*, Дубр. 2013.
Дубравка Прерадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЧЕВО
**ДОБРИЧЕВО**, пољопривредно добро у Ћуприји, које је 1852. основао кнез Александар Карађорђевић као Завод државне ергеле („Заведеније правителствене ергеле" – **Д.**), на 160 ха утрине, зване Пусто поље, које је општина вароши Ћуприја уступила држави. У почетку је располагало са 6 пастува и 50 кобила, да би њихов број до 1856. порастао на 19 и 111. За ергелу је констатовано да се оснива ради „стварања првокласног коњског материјала за приплодне сврхе пољопривреде и народне одбране". У априлу 1860. књаз Милош је поклонио држави имање Морава код Пожаревца и наредио да се ергела тамо пресели, што је учињено до јесени 1860, док је у Ћуприји остала само филијала **Д**. Назив Морава промењен је 1866. у Љубичево, у част кнегиње Љубице. Ергела Љубичево имала је два огранка: у **Д.** је основан 1875, а у Шапцу 1898. Рационалном обрадом земља у **Д.** претворена је у Добро поље, а управа Љубичева одлучила је да у **Д.** пресели готово све пастуве (80–100) и радну снагу. Огранак у **Д.** поседовао је 1895. 486 ха ливада, пашњака и шума (плус Ада 248 и Мућава 469, укупно 1.203 ха) и у шталама око 100 пастува (укључив чистокрвне арапске и енглеске), 40 волова, 10 крава, неколико бикова, приплодних овнова, оваца, јагањаца итд., као и кошнице, воћњаке и друге видове узорне пољопривредне производње. У згради управе, саграђеној у шестој деценији XIX в. и проглашеној одлуком Скупштине општине Ћуприја из 1980. за културно добро – споменик културе, били су смештени чиновници, а по другим зградама око 50 радника и 160 робијаша. По формирању, ергела је била под надлежношћу Економног одељења Попечитељства внутрених дјела, на чијем челу је био Атанасије Николић – чича Срећко. Године 1859. прелази под надлежност Министарства финансија, а 1872. Министарства војног.
Сматра се да је најбоље резултате ергела постизала управо у време када је била потчињена министру војном и када ју је, до 1876, водио пуковник Павле Хорстиг. У то време ергела је служила искључиво у војне сврхе, да војску снабдева коњима, те је тада нанета знатна штета сточном фонду – велик број пастува је ушкопљен и послат у војску, подмладак шкартиран и распродат, а остала стока занемарена. По формирању Министарства народне привреде 1883, ергела постаје један од државних завода под његовом надлежношћу, када за управнике долазе школовани пољопривредници, који су увели плодоред и набавили савршеније машине, доневши леп глас **Д**. Преустројење ергеле у Државни сточни завод, законом предвиђено 1892, реализовано је 1903. Наследивши имовину ергеле, Завод је почео да ради 1903, с циљем унапређења целокупног сточарства у Краљевини Србији. Министарство трговине је 1899. за **Д.**, које је добило статус Централног института за државне ергеле и сточарство, откупило око 1.000 ха земљишта недалеко од Ћуприје. На крају века, 1900, ергела је поседовала 1.607,63 ха (Љубичево 931,72 и **Д.** 675,91). Први управник Сточарског завода у **Д.** био је Вучко С. Богдановић, каснији начелник Министарства народне привреде. За његово време земљишни фонд увећан је на 1.203.77 ха (**Д.** 486,41, Ада 247,91 и Мућава 469,45), тако што је општина уступила већи део неплодне утрине, а мањи део је откупљен од приватника и манастира Раваница. На увећаном имању увећан је и запат свих врста стоке. Пред крај века према ергели у стручним круговима је владао доста критичан однос (не постоје стручни прописи за поступак с приплодним грлима, нема школованог особља, нема система у одгајивању ни у набавци приплодних грла и др.), о чему објективно пише Каниц не дајући ипак свој суд. Било је и значајних успеха, као што је похвалница за крупник за Одељење Државне ергеле у **Д.** на Тринаестој светској изложби у Антверпену 1885. Као један од споредних позитивних ефеката њеног постојања могао би се истаћи коњички спорт, чији развој почиње 1874. оснивањем удружења кола јахача „Кнез Михаило" (док је у Љубичеву основана школа „Лаких јахача"). Резултати у оплемењивању стоке били су мали, сиромашним сељацима су таксе за коришћење расплодних пастува биле високе, па су се углавном придржавали традиционалних метода. У финансијском смислу ергела је била у минусу, Каниц даје за 1886. износ расхода од 154.800 динара, али не и прихода. У последњим годинама века остваривани су следећи приходи и расходи:
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-finansijsko-poslovanje-ergele-tabela-1.jpg)
И поред критика из одређених кругова, сточарски завод је добро пословао и стекао велик углед. Просечно годишње у **Д.** (и одељцима у Љубичеву, Шапцу и Белој Реци) било је коњских грла око 500, говеда 250, оваца 200, коза 20, свиња 300, живине 400. Најбољи резултати постигнути су у гајењу говеда, што се манифестовало 1912. приликом куповине расплодних бикова сименталске расе за раздавање народу. Уочи рата Завод је израстао у велику и модерну установу. У рату је тешко страдао. Уочи повлачења војске 1915. сва крупна и ситна стока је распродата и раздата народу, док је део пунокрвних пастува и кобила управа покушала да спасе. То међутим није успела, све је на путу за Албанију пропало. Уништени су сав сточни материјал, стаје и остали материјал.
Након I светског рата, у 1920. од **Д.** се одваја Љубичево (с Белом Реком и пастувским стаништем у Шапцу) и поново се успоставља државна ергела. Сточарски завод је укинут 1922. и основано је Угледно државно пољопривредно добро (п. д.) **Д.**, које је наследило Завод с готово свим његовим функцијама. Било је то једно од пет угледних државних добара основаних сходно закону по којем се сва добра и економије до тада под управом Министарства пољопривреде и вода претварају у угледна добра, која ће управљати самостално, по начелу приватних газдинстава. **Д.** је тада имало 1.170 ха земље и 340 грла крупне и ситне стоке. Уз још три угледна добра, ових осам државних п. д. (с укупно 77.500 ха земљишта), уз још 7 ергела, 151 расадник и разне пољопривредне станице, чинило је државни сектор у пољопривреди. Обнова је ишла споро и тешко. Године 1925. оснива се при п. д. Агро-ботанички одсек, који се касније премешта у Крушевац. У периоду 1928–1935. земљишни фонд се смањује на 803,41 ха на рачун одузимања земље која су извршиле општине Ћупријска, Остриковачка и Супска. Задатак постављен Законом из 1922 (да све расходе сем личних покрива из прихода) остварен је тек 1930, када п. д. постаје својина Моравске бановине. Почетком 1934. новим правилником **Д.** је постало бановинско – Угледно п. д. **Д.** Моравске бановине. Предвиђено је да из његовог чистог годишњег прихода 50% припада бановинској каси, а 50% са буџетским уштедама за ту годину припада фонду п. д. за обезбеђење од елементарних непогода, помора стоке и за инвестиционе радове.
Сматра се да је документација о међуратном периоду **Д.** уништена када је већ под партизанском влашћу стрељан Украјинац Квасневски. Било је негативних појава (извор поклона за властодршце и богаћења за управнике), али је забележено да су и у овом периоду остваривани успешни резултати. Неки од њих везани су за име Павла Квакана, доктора агрономије, који је у периоду 1927–1934. три пута радио у **Д.**, и истакао се у производњи шећерне репе за шећерану у Ћуприји и огледима с хибридним кукурузом. По одласку из **Д.** Квакан је остварио успешну универзитетску каријеру у Загребу. Уочи II светског рата **Д.** је имало 803 ха и давало је добре резултате и у ратарству и у сточарству.
За време II светског рата **Д.** је тешко страдало, као и остала п. д., па је њихов рад практично обустављен. У 1946. **Д.** је национализовано на основу Закона о национализацији приватних привредних предузећа од 1946. Током 1945. и 1946. п. д. су оснивана као државна предузећа, а од 1950. прешла су у друштвену својину. Њихов земљишни фонд увећаван је и поделом земље из аграрних реформи 1945. и 1953. Увођење новог система награђивања средином 1950-их довело је до пораста продуктивности у једном броју п. д., између осталог и у **Д**. Укључивши прераду а затим и промет пољопривредних производа, односно интегрисањем пољопривредних и индустријских предузећа, нека добра су почев од 1957. прерасла у пољопривредне (пољопривредно-индустријске) комбинате. Тако је створен и ПИК „Поморавље", у чијем саставу су, поред **Д.**, били и: „7. јули" и Бонбонара из Параћина, „Јухор" из Јагодине, Шећерана, Кексара, „Напредак" из Ћуприје. Године 1985. у састав СОУР ПИК „Поморавље" ушао је, недуго по оснивању – „Помекс" („Поморавље експорт-импорт") из Ћуприје, и то као ОУР „Поморавље промет". У аферама с издавањима меница, крајем 1980-их отпочео је пад „Помекса", али је **Д.** остало ван тих догађања. На почетку транзиционог периода запошљавало је око 300 радника и имало добре услове и перспективе за даљи развој. Међутим, већ крајем 1990-их почело је да остварује губитке.
Током НАТО агресије 1999. **Д.** је бомбардовано шест пута. Претрпљена је велика материјална штета, али **Д.** је наставило пословање са знатно умањеним капацитетима и бројем запослених, који се с више од 300 спустио на око 200. Опадање производње и перформанси настављено је у наредним годинама. У 2011. „Тргопромет" а. д. Краљево стекло је 100% власничких удела, односно оснивачких права и удела над привредним друштвом ППД **Д.**, чиме је „Тргопромет" стекао статус матичног правног лица, а ППД **Д.** статус зависног правног лица. У 2013. **Д.** се нашло пред стечајем. Он је избегнут на почетку 2014, на основу Плана реорганизације, али је потом **Д.** приватизован. У марту 2018. фирма из Турске „О-П група агро" узела је у закуп на 10 година п. д. **Д.** и у њему отворила фарму јуница. Почетни капацитет фарме је 1.000 грла. Изграђено је и биогасно постројење. Производи фарме треба да буду пласирани на турско, затим и на кинеско тржиште.
ИЗВОР: *Статистички годишњак Краљевине Србије, 1900*, Бг 1904.
ЛИТЕРАТУРА: M. Н. Лукићевић, „Из историје наше Државне ергеле", *Тежак*, 1910, 51; М. Миљковић, „Добричево", „Љубичево", *Тежак*, 1925, 52; Д. Јовановић, *Аграрна политика*, Бг 1930; Ђ. Ђорђевић, „Бановинско угледно пољопривредно добро Добричево", *Пољопривредни гласник*, 1940, 20, 2; Д. Булић, М. Милачић, *На Морави Ћуприја*, Ћуприја 1977; Ф. Каниц, *Србија земља и становништво*, I, Бг 1987; И. Биршић, „Агроном проф. др Павао Квакан", *Подравски зборник*, 2008, 34; М. Јовановић, „Национализација имовине у Моравском округу (срезу Светозарево) 1946–1962", у: *Национализација имовине у Моравском округу (срезу Светозарево) 1946*–*1962*, Јаг. 2014; Б. Миљковић Катић, *Пољопривреда Кнежевине Србије (1834–1867)*, Бг 2014; С. П. Милошевић, *Аграрна политика у Југославији (1945–1953)*, докторска дисертација, ФФ, Бг 2015; Г. Гарић Петровић, *Пољопривреда Србије од 1878. до 1912. године*, докторска дисертација, Ниш 2016; „Дужности особља управе Државног сточарског завода у Добричеву", *Мешовита грађа*, 2017, 38; Д. Стаменковић, „Прелепа Добрила", https://dusanstamenkovic.com/2017/04/13/prelepa-dobrila/ (26. VI 2020).
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРИЧИЦА
**ДОБРИЧИЦА** (Glechoma), род вишегодишњих зељастих биљака из фамилије уснатица (Lamiaceae), са пузећим вегетативним и устајућим цветним изданцима. Листови на дугим дршкама су бубрежасти и бубрежасто срцасти, грубо заобљено назубљени, дуготрајни и отпорни на температурне промене, те често презимљавају. Цветови су плавичастољубичасти и бледољубичасти, сакупљени у пазушне привидне пршљенасте цвасти, јављају се од почетка априла до јула. Род Glechoma обухвата око 10 врста претежно распрострањених од бореалних до умерених климатских зона Евроазије. Унете су и натурализоване у умереним појасевима Северне и Јужне Америке и Новог Зеланда. У Србији расту две врсте: мала **д.** – брштан трава (*G. hederacea*) и длакава **д.** (*G. hirsutа*). Обе врсте су честе у Србији и обично настањују различите типове листопадних и мешовитих шума. Такође се често могу видети у гајевима, живицама, на ободима ливада, па и по парковима, при чему мала **д.** настањује сеновитија, а длакава **д.** осунчанија и топлија станишта. Мала **д.** се одликује лековитим својствима јер садржи танин, етерична уља, органске киселине, па се свежа и сасушена користи у народној медицини и хомеопатији. Увршћена је у биљке заштићене контролом сакупљања, коришћења и промета. Длакава **д.** је у неким европским земљама увршћена као скоро угрожена врста. Сличних је фармаколошких својстава као и *G. hederacea*.
ЛИТЕРАТУРА: М. М. Јанковић, „Glechoma L"., у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* VI, Бг 1974; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989; „World Checklist of Selected Plant Families (WCSP), Facilitated by the Royal Botanic Gardens, Kew," http://wcsp.science.kew.org/.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЉИН
**ДОБРЉИН**, село у западној Босни, у Крајини, у Републици Српској, смјештено у долини Уне, на западној периферији планине Козаре, крај ушћа потока Добрљача. Издужено је правцем долине ријеке (сјевер–југ) на висини од око 120 м н.в. Највећи број кућа је уз друм, а неколико кратких улица формирано је и по планинској страни дуж сеоских путева. Кроз село пролази локални пут који долином ријеке повезује општинско средиште Нови Град (раније Босански Нови) са Козарском Дубицом (раније Босанском Дубицом). Уз његову западну ивицу пролази уска пруга, која повезује Суњу у Посавини са Книном. Године 1921. село је имало 1.197 становника, од којих су 68,7% били православци, а 30,5% католици. Послије II свјетског рата број становника је смањен (1948. 554 житеља), дијелом и због смањивања статистичког круга, али је касније константно растао. Године 1991. село је имало 1.141 становника (97,3% Срба), а 2013. 952 житеља у 330 домаћинстава и 432 стана – куће.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЊАЦ, Петар Тодоровић
**ДОБРЊАЦ, Петар Тодоровић**, војвода, устанички заповедник (Добрње код Петровца на Млави, 1771 – Јаши, Румунија, октобар 1831). Отац му је био Тодор Влаховић. Надимак је добио по родном месту. У младости је неко време био хајдук, а потом је одржавао имање и трговао углавном живом стоком. Борио се на страни београдског везира Мустафа-паше као буљукбаша против одметнутог видинског јањичара Пазван-оглуа. Одазвао се Карађорђевом позиву и 1804. заједно са побратимом Миленком Стојковићем прикључио се Првом српском устанку организујући народ из свога краја. Прву већу борбу водио је на Дубоком Потоку код Ћуприје, а успон његове војне каријере почео је заузећем Пожаревца. Посебно се истакао у бици на Иванковцу (18–20. VIII 1805), када су се Срби супротставили далеко надмоћнијим Хафиз-пашиним трупама и однели велику победу, због чега га је Совјет крајем 1805. прогласио бимбашом и војводом. Наредне године заузео је Параћин, Ражањ и Алексинац. Након постављања одбрамбених шанчева на Делиграду, као војни заповедник српских трупа стационираних у правцу Ниша, супротставио се турским царским јединицама. Иако рањен, у бици на Делиграду 3. IX 1806, уз помоћ Младена Миловановића и Станоја Главаша зауставио је напад војске скадарског Ибрахим-паше, а потом је у контранападу разбио турску војску и присилио је на повлачење. Ова победа донела му је велику славу и увела га је у ред највећих српских јунака и војсковођа. Био је заповедник српске војске према Нишу 1806–1808. и успешно је радио на утврђивању положаја и ширењу устанка у области око Ниша, Прокупља и Лесковца. По обнављању непријатељстава 1809, због опозиционог држања према Карађорђу, овај је приликом поделе војске преиначио одлуку и њен јужни део, уместо **Д.** предао је под команду Милоју Петровићу Трнавцу. Незадовољан одлуком вожда, у сталном сукобу с Трнавцем, под чију је команду стављен, напуштањем шанца оставио је војводу Стевана Синђелића без неопходне помоћи, што је 31. V 1809. узроковало српски пораз у боју на Каменици (Чегру). После пада Делиграда августа 1809. с руским заступником Родофиникиним прешао је у Аустрију. Упркос Карађорђевом инсистирању да се врати у земљу, одбио је да то учини и захтевао је смену Петровића и М. Миловановића, што је под притиском опозиције вожд крајем 1809. и учинио. У Влашкој је прикупљао добровољце, а потом се прикључио М. Стојковићу; заједно су представљали стожер струје која се током процеса формирања органа управе и власти у устаничкој Србији залагала за јачање утицаја нахијских кнежева и ограничавање Карађорђевог ауторитета. На интервенцију Русије, у Србију се вратио јуна 1810, када је постављен за заповедника устаничке војске у Крајини, а у садејству с руским трупама истакао се приликом ослобађања Кладова од Турака, после чега је постао старешина места. Због болести није учествовао у раду скупштине у Београду 1811, када га је Карађорђе оптужио за утају пореза. Невешто реагујући на вождов маневар, осмишљен с намером да ограничи моћ и утицај дотадашњих војних старешина, одбио је да прихвати понуђено место министра правде, после чега је разрешен свих дужности и са М. Стојковићем оптужен је за пораз на Каменици и за организовање опозиције. Обојица су марта 1811. прогнани из Србије. Од Русије је добио посед и примао је годишњу пензију од 300 дуката. После закљученог мира између Руса и Турака 1812. из Каравлашке се преселио у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини. По слому устанка одлазио је са српским делегацијама у Париз (1815) и Петербург (1816), где је безуспешно покушавао да учини нешто за Србе и Србију. Током Другог српског устанка био је повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију. Дојавио му је за Карађорђеву намеру да се марта 1817. врати у Србију, што је Обреновићу дало времена да организује Карађорђево убиство. Његови односи с кнезом Милошем су захладнели када је овај после неуспеле Абдулине буне (1821) његовој браћи Стевану и Николи одузео комплетну имовину и протерао их с породицама из земље.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Кнежевина Србија*, Бг 1876; *Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба*, Бг 1888; В. Ст. Караџић, *Грађа за српску историју нашега времена*, Бг 1898; С. Новаковић, *Васкрс државе српске*, Бг 1904; М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, I–II, Бг 1908–1909; М. Вукићевић, *Карађорђе*, II, Бг 1912; *Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка*, II, Бг 1961; Р. Љушић, *Вожд Карађорђе*, I–II, Бг 2000.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЊЕ
**ДОБРЊЕ**, село на западној периферији Млаве, у долини Реке (лева страна слива Млаве). Изграђено је 9 км југозападно од општинског средишта Петровца, с којим је повезано локалним путем. Насеље је компактно, смештено на 160–240 м н.в. Улице су се развијале дуж сеоских путева, тако да су кривудаве и радијално распоређене. Старинско становништво досељено је са Косова, из Тимочке Крајине и Црне Реке. Године 1844. имало је 72 куће са 416 душа, а 1921. 973 становника. Током друге половине XX в. усталила се континуирана депопулација. Године 1953. село је имало 1.189, а 2011. 537 становника, од којих су 97,4% били Срби. Највећи део економски активног становништва бавио се пољопривредом (62,7%). У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРО ЈУТРО
**ДОБРО ЈУТРО**, стручна месечна ревија за пољопривредне произвођаче покренута 1972. у Новинско-издавачком и штампарском предузећу „Дневник" у Новом Саду. Замишљена је као „практичан часопис за нашег човека који се бави пољопривредом на малом поседу, за произвођача који је у неку руку и проналазач, за све оне који у слободно време налазе задовољство и корист у разним хобијима и, коначно, за све наше људе који у својим викендицама имају потребу да слободно време искористе пријатно и корисно", записано је у уводнику првог броја. Такав концепт убрзо се афирмисао на југословенском тржишту штампе са тиражима од 150.000 и више примерака. Неколико бројева уредио је Јован Виловац, тадашњи главни и одговорни уредник *Дневника*, а потоњи главни и одговорни уредници су: Милош Мишков (1972–1982), Вукашин Бегенишић (1983–2007), Бранко Станић (2007–2009), Мирослава Драгин (2009–2011), Борислав Волчевић (2011–2018), Милорад Шаша (2018), Светозар Карановић (2018) и Гордана Живковић (од 2019). **Д. ј.** негује везу са науком и струком и прати достигнућа и трендове у воћарству, виноградарству, повртарству, пчеларству, гљиварству, производњи лековитог, зачинског и украсног биља и здраве хране, окрећући се у новије време савременијем ликовном и новинарском изразу, представљању пољопривредних газдинстава и промоцији салаша, чарди, винарија.
ИЗВОР: Лична архива.
Светозар Карановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРО ПОЉЕ
**ДОБРО ПОЉЕ**, село у источној Србији између планина Тупижнице на истоку и Ртња на западу, у долини реке Арнаута (десна притока Црног Тимока, слив Дунава). Кроз њега пролази локални пут Бољевац–Књажевац, а општинско средиште Бољевац је 11 км северозападно од села. Дисперзивног је типа, изграђено у долини и на долинским странама на 340–480 м н.в., а највећа концентрација кућа је у долини Арнауте и поред друма. Помиње се у турским пописима од средине XV в. Године 1455. имало је шест кућа. Знатнији пораст регистровао је тек попис из 1921. када је било 996 становника, а сви су били православци. После II светског рата наступила је константна и нагла депопулација. Године 1948. село је имало 1.065, а 2011. 305 становника, од којих су 57% били Власи, а 25,6% Срби. Највише економски активног становништва било је запосленo у пољопривреди (80,7%). Најзначајнија је сточарска прпизводња, те производња млека и млечних прерађевина. У селу се налазе четвороразредна основна школа, амбуланта, месна канцеларија и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРО ПОЉЕ
**ДОБРО ПОЉЕ**, село у југоисточној Србији у општини Црна Трава. Смештено је на левој страни долине Власине и на источним падинама планине Острозуб (1.546 м). Југоисточно од села у долини Власине пролази пут који на југу повезује општинско средиште Црну Траву (10 км) и Власинско језеро са Власотинцем и долином Јужне Мораве на северозападу. Село се помиње од XVI в., а староседеоци су насељени у XIX в. са Косова и из околине Крагујевца. После II светског рата траје континуирано смањивање броја становника од 421 у 1948. до 19 лица 2011. Сви су Срби. Привредно активно било је 5 лица, од којих је 4 радило у грађевинарству. Село чини неколико малих заселака саграђених на странама долина потока на висинама 800–1.330 м. Централни заселак је **Д. П.** и у њему се налазе православна црква из 1868, месна канцеларија и основна школа. Већина кућа је напуштена. Источно од **Д. П.**, према суседном селу Горње Гаре, налази се узвишење Градиште, огранак планине висине 1.000 м. Оно је са једне стране органичено коритом Власине, а са две стране долинама два безимена потока. Од њих је више до 300 м.
Слободан Ћурчић
Феликс Каниц је на локалитету Градиште забележио антички кастел. Констатовао га је на уздигнутој чуки која се уздизала са леве стране Власине. Пра-воугаоног је облика, са странама димензија 150 х 60 м и, још тада, са знатно оштећеним бедемима. За утврђивање старости тврђаве послужили су му многобројни налази римских тегула на локалитету. Уз то, он указује на вештачку пећину испод кастела, односно вероватно тајни излаз. На око 20 м ниже, на степенастом платоу, видео је остатке цркве димензија 16 х 5 м. Она је била поплочана опекама античког формата. Из њене апсиде пренета је у Добропољску цркву „камена кутија" димензија 47 х 28 цм, свакако камена урна из оближње некрополе са кремираним покојницима. У то време Риста Николић исто утврђење ставља у атар Горњих Гара под именом Град᾽ц. По казивању мештана записује само то да је ту „имало кула". Касније Милутин Гарашанин преузима податке од Каница и ставља налазиште у атар села **Д. П**. На основу данашње катастарске поделе атара, као и раније, Градиште се налази у атару села Горње Гаре, на граници са атаром **Д. П**. Иначе, граница атара између ових села иде потоком који утиче у Власину са западне стране Градишта.
Предраг Пејић
ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, *Römische Studien in Serbien*, Wien 1892; Р. Т. Николић, *Крајиште и Власина*, *Насеља српских земаља*, VIII, Бг 1912; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, *Археолошка налазишта у Србији*, Бг 1951; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРО СЕЛО
**ДОБРО СЕЛО**, село у западној Босни, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Босански Петровац. Изграђено је на западним падинама планине Срнетице на сјевероисточном ободу Петровачког поља, у непосредној близини општинског центра. Насеље је дисперзивног типа, а мали заселци саграђени су на висинама 700–800 м. Године 1991. имало је 901 становника, од којих су 90,1% били Срби, а 4,8% Муслимани. Главна занимања становништва су екстензивна пољопривреда и сточарство.
ИЗВОРИ: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995; Топографске карте од 1: 25.000 до 1: 200.000, ВГИ, Београд.
Ирена Медар Тањга
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРО СЕЛО → КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИ УГЉЕНИ БАСЕН
**ДОБРО СЕЛО** → **КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИ УГЉЕНИ БАСЕН**
# ДОБРОВИЋ, Исидор
**ДОБРОВИЋ, Исидор**, трговац, велепоседник, добротвор (Шиклош, 16. II 1841 – Дарувар, 31. VII 1914). Отац Танасије био је занатлија, лицидер у Великој Кањижи (Шомођска жупанија), који је у време револуције 1848. пребегао код таста у Вирје, где је радио као подрумар, а по преласку у Велики Грђевац започео је бављење трговином. Када се економски стабилизовао, из Угарске је пребацио своја три сина, Исидора, Анастаса и Светозара. **Д.** је трговину изучио у чувеној радњи Васе Марковића у Пакрацу. Као богат трговац у Дарувару и родољуб схватио је да се животне прилике српског народа не могу поправити без подизања одговарајућег, нарочито привредног кадра. Основао је фонд за подизање српског привредног подмлатка, чија су средства износила око 240.000 круна. Сваке године уплаћивао је Српском привредном друштву „Привредник" износ од 2.000 круна. За његовим примером повели су се многи пријатељи, који су поклањали новац и оснивали донације. Као учесник конференције оснивача Српске банке у Загребу (1894), сазване поводом оснивања загребачке српске аутономне школе, предложио је сакупљање новца, а сам је приложио средства у ту сврху. Подстакнут њеним оснивањем, заједно с Крстом Јокановићем, Јоцом Цигановићем и др., подигао је српску школу у Дарувару, којој је тестаментом оставио 20.000 круна. У својој континуираној помоћи „Привреднику", са супругом Христином, поклонио је две куће (у Загребу и Дарувару) и велик број акција Српске банке у Загребу, Даруварске дионичке пивоваре и Дионичке пучке штедионе у Дарувару, у вредности од око четврт милиона динара. Као један од највећих дародаваца био је први доживотни председник друштва „Привредник" и члан Патроната „Привредникових" добротвора. Умро је у прогонству, неколико дана пошто је бан Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације издао наредбу по којој се забрањује свака делатност „Привредника" и по којој су чланови Управе „Привредника" хапшени и затварани после атентата на Франца Фердинанда. Сахрањен је на православном делу гробља Мирогој у Загребу.
ИЗВОРИ: АС.
ЛИТЕРАТУРА: *Ново време*, 1901, 27; *Бранково коло*, 1901, 7; *Привредник*, 1908, 12; *Србобран*, 1914, 160; *Успомена на прославу Привредникове двадесетпето-годишњице, 9. и 10. септембра 1923*, Бг 1923; *Привредник, календар за 1932*, Бг 1932; Ј. С. Радојчић, *Срби – Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска. Биографски лексикон*, Бг 1994; П. В. Крестић, *Српско привредно друштво „Привредник" (1897–1918)*, Бг 2002.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВИЋ, Милан
**ДОБРОВИЋ, Милан**, привредник, народни посланик, добротвор (Велики Грђевац код Дарувара, 12. VIII 1880 – Београд, 9. I 1937). Пореклом је из познате даруварске трговачке породице Добровића. У Загребу је завршио Трговачку академију, након чега се запослио као чиновник у Српској банци у Загребу. У политичко деловање ступио је почетком XX в. као присталица Српско-хрватске коалиције на подручју тадашње Аустроугарске. За време I светског рата због политичког деловања често је био прогањан и хапшен. При крају рата као члан Народног већа, уз групу Срба војника из заробљеништва, успео је да осигура јавну безбедност у Даруварском срезу. Блиско је сарађивао с Владимиром Матијевићем на националном и привредном покрету Срба у Хрватској. На изборима 1925, које је водио национални блок, био је срески кандидат, а потом је биран за обласног посланика Осјечке области, на листи Самосталне демократске странке. За народног посланика за Даруварски срез први пут је изабран 1931, на владиној листи Југословенске радикалне сељачке демократије генерала Петра Живковића. На Петомајским изборима 1935. по други пут је изабран за народног посланика за Даруварски срез, на листи Југословенске националне странке Богољуба Јевтића. Радио је на оснивању задружних установа у Савској бановини, те оснивању кредитних задруга у Карловцу и Слуњу. У Дарувару је преузео управљање пиваром и електричном централом. Био је директор Даруварске штедионице, коју је подигао на ниво националне новчане установе. У Загребу је био један од чланова Патроната „Привредника", члан одбора више удружења, корпорација, члан Надзорног одбора Српске банке у Загребу. У Београду је био председник банке „Славија" и београдског Савеза добровољних ватрогасаца. Био је истакнути члан соколских организација широм Краљевине Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. М. Митриновић, *Сенат. Народна скупштина*, Бг 1935; А., „Смрт народног посланика Милана Добровића", *Време*, 10. I 1937; А., „Милан Добровић", *Политика*, 10. I 1937; А., „У Дарувару је сахрањен народни посланик Милан Добровић", *Политика*, 12. I 1937.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВИЋ, Никола
**ДОБРОВИЋ, Никола**, архитекта, урбаниста, универзитетски професор (Печуј, Мађарска, 12. II 1897 – Београд, 11. I 1967). Под утицајем најстаријег брата сликара Петра, окреће се уметности и опредељује за студије архитектуре. Године 1915. уписује Технички факултет „Краљ Франц Јозеф" у Будимпешти, али га већ наредне 1916. напушта због мобилизације. Након окончања I светског рата студије наставља у Прагу на Високој школи архитектуре и грађевине на Чешком техничком универзитету. Од стицања дипломе 1923. до 1934. живи и ради у Прагу, и то: од 1923. до 1925. у атељеу Бохумила Хипшмана; 1925. прелази у атеље доктора Антонина Енгела; од 1925. до 1929. ради у атељеу Душек–Козак–Маца. Звање самосталног архитекте стиче 1929. Напушта Праг и сели се у Дубровник, где од 1934. до избијања II светског рата 1941. ради самостално. Звање овлашћеног инжењера стиче 1938. Године 1943. **Д.** стиже у Италију у тек основану партизанску базу у Барију, да би потом прешао у Рим. Убрзо са партизанском јединицом прелази на острво Вис. Крајем 1944. авионом долази на ослобођену територију. Након тога стиже у Београд где је постављен за начелника Архитектонског одељења Министарства грађевинa. Oдмах започиње акцију мобилисања свих стручњака и добровољаца ради обнове разореног Београда. Године 1945. постављен је за директора Урбанистичког института НР Србије, а 1946. стаје на чело Урбанистичког завода града Београда и постаје главни архитекта града. Од 1948. до 1967. био је редовни професор на Архитектонском факултету у Београду.
Стваралачки опус **Д.** чине три периода: прашки, дубровачки и београдски. Прашки период обухвата стручно усавршавање у три архитектонска бироа, као и период самосталне делатности до 1934. Праг је оставио снажан печат у **Д.** професионалном формирању, када се приклања функционализму. Истражује могућности пројектовања минималног стана ради унапређења колективног становања, као и урбаног планирања градова са одвојеним функционалним зонама. У периоду 1925–1928. ради као главни сарадник Б. Козака и руководилац градње комплекса социјалних установа „Масарикови домови" у Крчу крај Прага (1926–1928). Приписује му се круг дечјих установа, парковско уређење, као и разрада свих слободностојећих архитектонских мотива. Мотив дрвене сенице (1927) уноси новине у архитектуру тога доба. Југословенски студентски дом (1931–1933), познат као Александров колеџ, уједно је и његов последњи пројекат реализован у Прагу. У примени естетичких принципа просторних волумена, правилности и елеганцији материјала, као и у складним пропорцијама, уочавају се одлике интернационалног стила. Крајем 20-их и почетком 30-их година ХХ в. **Д.** учествује на неколико конкурсних надметања међу којима се истиче визија реконструкције Теразијске терасе у Београду (1929–1930). Дубровачки период (1934–1943) одликује искључиво **Д.** самостална делатност. Гранд хотел на Лопуду (1936) прво је његово реализовано дело у Краљевини Југославији. И овде је присутна примена Ле Корбизјеових начела и кубистичких утицаја; чисте еуклидовске масе и линије појачане игром светла и сенке, али и декоративни мотив фасадних слова карактеристичних за руске конструктивисте појавиће се касније и на вилама „Адонис" у Дубровнику (1939) и „Весна" на Лопуду (1939). Раскошност **Д.** вила на овом подручју почива на преплитању архитектуре и простора, врта, дворишта, трема, као и кровних тераса као простора за становање.
Београдски период (1945–1967), у оквиру којег се издвајају педагошки и теоријски рад, који трају паралелно са градитељском делатношћу, од изузетног је значаја у **Д.** стваралаштву. Доласком на новоосновани Арх. ф. у Београду 1948. **Д.** даје снажан подстрек унапређењу наставе, увођењу нових предмета, писању уџбеника, формирању и раду Клуба младих архитеката. Био је старешина Архитектонског одсека (1946–1948), а прерастањем Архитектонског одсека у Факултет (1948) постаје његов први декан (1948–1950). Уводи нов предмет Савремена архитектура (1951). Само је један његов пројекат реализован на Западном Врачару у Београду – Комплекс зграде Генералштаба Војске Југославије и Савезног министарства за одбрану, тj. Комплекс зграда Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО), некада Државни секретаријат за послове народне одбране (ДСЗПНО), данас познат као **Д.** Генералштаб. Ове две велике зграде, једна у улици Кнеза Милоша 35, тзв. „зграда А" (Генералштаб војске Југославије до 1999) и друга са кулом у улици Кнеза Милоша 37, тзв. „зграда Б" (Савезно Министарство одбране до 1999) чине ансамбл зграда (1954–1963). Главна маса ове двојне грађевине надносила се над Немањином улицом, степенасто се пењући увис, а раскрсницу улица Кнеза Милоша и Немањине **Д.** је називао „квази тргом" и „тргом Сутјеска". Овај „портални мотив" над улицом везни је елемент за две главне масе које чине важан урбанистички репер. Симболика овог комплекса уклапа се у симболику изградње Новог Београда, која се до доношења Генералног урбанистичког плана Београда одвијала под **Д.** руководством. Приликом напада НАТО авијације на најужи центар Београда комплекс је бомбардован више пута (1. и 9. V 1999) када је крајње девастиран. У београдском периоду **Д.** обнавља контакт са Приморјем преко Херцег Новог и Игала, за које ће урадити генералне урбанистичке планове и низ детаљних урбанистичких студија и архитектонских пројеката. Међу њима посебно место заузима Дечје одељење Завода за физикалну медицину и рехабилитацију у Игалу (1959–1962). Са пројектима за сопствени летњиковац у Лопуду (1965) и за Белобрдски проспект у Штипу (1961) завршава се његов градитељски опус, док ће се педагошким и теоријским радом бавити до краја живота. Био је председник Друштва инжењера и техничара Југославије и одборник града Београда (1948), почасни дописни члан Краљевског института британске архитектуре (RIBA, Лондон, 1959), дописни члан ЈАЗУ (1963), редовни члан САНУ (1965). Добитник је многих друштвених признања међу којима су: Орден Св. Саве III реда (1933), Октобарска награда града Београда за објекат ДСНО у Београду – источно крило (1962), Седмојулска награда СР Србије за животно дело (1964), Октобарска награда града Београда за урбанистички концепт и решење по којима се гради Нови Београд (постхумно, 1968), Повеља САНУ поводом избора за редовног члана (постхумно, 1971), Плакета Арх. ф. у Београду (постхумно, 1975), Захвалница Института за архитектуру и урбанизам Србије (постхумно, 1979).
ДЕЛА: *Обнова и изградња Београда: контуре будућег града*, Бг 1946; и В. Марковић, *Железнички проблем Београда*, Бг 1946; *Дубровачки дворци*, Бг 1947; и В. Марковић, *Ванградски саобраћај Београда*, Бг 1947; *Урбанизам и силе које га покрећу*, Бг 1948; *Урбанизам кроз векове*, 1–2, Бг 1950, 1952; *Савремена архитектура*, 1–5, Бг 1952, 1955, 1963, 1965, 1971; *Техника урбанизма*, 1А Бг 1953, 1Б Бг 1957, 2А–2Б Бг 1958.
ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Петровић (прир.), ,,Добровић: текстови", *Урбанизам Београда*, 1980, 58; З. Маневић, ,,Наши неимари: Никола Добровић", *Изградња*, 1981, 1; М. Ореб Мојаш, ,,Симетрија, материјал и брод", *Архитектура*, 1983–1984, 186–188; М. Р. Перовић, С. Крунић, *Никола Добровић: есеји, пројекти, критике*, Бг 1998; Б. Ковачевић, *Зграда Генералштаба у Београду архитекте Николе Добровића: истраживање процеса пројектовања и теоријских импликација*, Бг 1999; М. Вукотић Лазар, *Београдско раздобље архитеке Николе Добровића (1945–1967*), Бг 2002; K. Ivanišin, W. Thaler, Lj. Blagojević, *Dobrović in Dubrovnik: а Venture in Modern Architecture*, Berlin 2015; М. Вукотић Лазар, *Никола Добровић: живот, дело и доба коме је припадао*, К. Митровица 2018.
Марта Вукотић Лазар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВИЋ, Петар
**ДОБРОВИЋ, Петар**, сликар (Печуј, Мађарска, 14. I 1890 – Београд, 27. I 1942). Рођен у образованој и имућној породици српског трговца Петра Добровића, пореклом из Дарувара. Mајка му је Марија Ирена Хајгл, из немачке породице, пореклом из Шиклоша у мађарском делу Барање, а сви су досељени у Печуј. Основну школу и цистерцитску гимназију завршио је у Печују. Током 1907/08. похађао је вајарски одсек у Уметничко-занатској школи у Будимпешти. Био је стипендиста српског народно-црквеног фонда из Сремских Карловаца, а 1909–1912. студира сликарство на Ликовној академији у Будимпешти. Први његови радови импресионистичког су карактера, као што је *Младић у белом оделу*, данас у Музеју Јанус Панониус у Печују. То је слика са којом се први пут појавио пред публиком, на Годишњој изложби Националног салона у Будимпешти (1911). Професори на Академији су му били Едмонд Бало, Иштван Боснај, Виктор Ољај и Карољ Ференци. Као стипендиста будимпештанске Ликовне академије (1911), летњу праксу проводи у ликовној колонији у Кечкемету, те не само што се на Академији претходно индиректно сусрео са француским утицајима импресионизма, него непосредно ступа у везу са мађарском авангардом, поставши члан прогресивне групе Неоиста. Излагао на годишњој изложби ликовне колоније у Кечкемету (1913).
Током првог боравка у Паризу (1912–1914) већ се показао његов сензибилитет према модернизму, када под утицајима Сезана и кубизма ради велику серију кубизирајућих и сезанистичких цртежа, иконографски једнообразних студија актова. Они представљају најраније аналитичко разлагање форме у српској ликовној уметности. У сликарству се ова искуства преплићу са експресионизмом (*Радник*, 1913, Модерна галерија, Загреб). **Д.** из Париза одлази у Печуј да 1912. отвори прву самосталну изложбу у просторијама Женског друштва. По повратку слика у Печују и Будимпешти, окреће се ренесансним узорима и великим мајсторима као што су Сињорели, Тицијан, Ел Греко и Мантења (*Јосиф и Путифарка*, *Баханалије II*, *Покољ у Шапцу*). Ради у тамном колориту, у дубоком простору, са митолошким, алегоријским или политичким садржајем.
Године I светског рата, 1915–1918, проводи у Печују и Будимпешти. Накратко учествује у авангардном, пацифистичком кругу Лајоша Кашака, објављујући у његовом листу *Тет* (*Дело*) графику *Оплакивање Христа* (1915), после чега је лист забрањен, а затим објављује у листовима *Ма* (*Дан*) и *Њугат* (*Запад*)*.* Крајем рата, 1918, **Д.** учествује у побуни VI Новосадског пешадијског пука (већином Срба) у Печују, када је и ухапшен. Приликом капитулације Аустроугарске и комунистичке револуције Беле Куна, бежи из војног затвора, напушта Мађарску и стиже у Нови Сад, где му гостопримство пружа угледна адвокатска породица Хаџи, око које се формира кружок угледних уметника и књижевника. **Д.** наставља своје интересовање за стилски традиционализам, под утицајем музејске уметности и старих мајстора, у духу „повратка реду", али већ са модернистичким искуствима као што је сезанизам. Теоретски, развија идеју стварања нове, „монументалне уметности XX века", а против „ефемерног и евентуалног облика". Уз Јована Бијелића, Игњата Јоба, Милана Коњовића и Саву Шумановића, чини језгро ликовне сцене српске и југословенске уметности треће, „конструктивне" и „синтетичке" деценије.
Учествовањем на Изложби групе југословенских уметника у Паризу (1919), **Д.** се одваја од мађарског ликовног миљеа и придружује југословенском културном простору. Приређује прву самосталну изложбу у Краљевини СХС (Салон Улрих, Загреб). Током 1920. излаже самостално у Београду и учествује на загребачком Прољетном салону. Почетком 1921. борави у Фиренци и под утицајем Микеланђелових скулптура његове форме постају класичније и монументалније. Летује на Хвару са Сибетом Миличићем и Милошем Црњанским. По повратку у Печуј, после Тријанонског мировног споразума, када је већи део барањског округа додељен Мађарској, 14. VIII 1921. синдикат радника акламацијом бира **Д.** за председника oсмодневне Барањске српско-мађарске републике. Затечен у Београду, на преговорима о подршци Краљевине СХС и за самоопредељење Барање и Баје, док од мађарских власти и Хортијевих трупа бива осуђен на смрт у одсуству, **Д.** трајно остаје у Београду. Политички радикализам **Д.** мења жестоким ставовима о аутономији уметности. Приређује изложбу са Јованом Бијелићем и Сибетом Миличићем у Београду. Објављује ликовне критике у којима износи сопствене уметничке ставове. Лето 1923. проводи у околини Дубровника као гост Игњата Јоба. Исте године постаје професор у Уметничкој школи у Београду, где се задржава до краја 1925. Жени се Олгом Хаџи 1925. и поново путује у Далмацију, на Хвар. Ту настају многобројни акварели и уља *Тихо море*, *Кућа са три палме*, *Фратар*, *Акт*. Излаже у Сплиту.
Током другог боравка у Паризу (1926–1930) редовно летује на Медитерану и слика под утицајем бљештаве приморске светлости. Ово је стилски, прелазни период, када постепено осваја боју, од баршунасте, просветљене, до интензивне, чисте боје и страственог геста. **Д.** свесно комбинује утицаје традиције и модерне, Ван Гога и Матиса. Лето проводи са Коњовићем на Азурној обали, затим у Млинима и на Лопуду, где настаје драматични, унутрашњи, стилски преокрет и ствара циклус слика пламтеће арабеске (серија предела са маслинама, слике *Девојка у купаћем костиму*, *Плава жена у жутом*, *Мртва природа са паприкама*). **Д.** је један од оснивача уметничке групе Облик (1926), заједно са Бранком Поповићем, Јованом Бијелићем, Вељком Станојевићем и др. Kао ангажовани уметник и интелектуалац, пише приказе изложби на немачком језику за *Pariser Deutsche Zeitung*, потом за *Политику* и *СКГ*.
Почетак следеће деценије почетак је и трећег или главног периода **Д.** (1931–1940). Тада развија потпуно нов стил заснован на поетици ведрог, хедонистичког експресионизма, коjи долази до изражаја нарочито у серији предела са маслинама, са карактеристичним шрафирањем и потцртавањем форме (тзв. стил *cloisonné*). Високо развијени колоризам и експресионизам боје близак фовизму карактерише и размахнут, ослобођени гест, уз плитку трећу димензију. **Д.** редовно путује и излаже по средњоевропским земљама: 1931. борави у Холандији, где студира Рембранта, слика градске пределе (*Стари крај у Амстердаму*, *Девојчица из Холандије*, *Портрет праље Сузане*); 1932. излаже у Прагу са братом, арх. Николом Добровићем. Током лета слика у Млинима и на Фрушкој гори и дружи се са Костом Страјнићем, Миленком Шербаном, Иваном Табаковићем (*Аутопортрет*, *Олга у црном береу*, *Портрет Косте Страјнића*, *Портрет Косте Хаџи*). Током 1933. слика највише на мору (*Maјка са синчићем*, *Виле на Хвару*, *Страдун у Дубровнику*).
На Коларчевом народном универзитету оснива и води Вечерњи курс фигуративног цртања. Априла 1935. требало је да учествује у Загребу на VIII изложби Удружења умјетника Земља, али полиција забрањује изложбу. **Д.** је 1937. изабран за професора сликарства, као један од оснивача Државне уметничке академије у Београду (данас ФЛУ), заједно са Томом Росандићем, Милом Милуновићем и Сретеном Стојановићем. На XXI Бијеналу у Венецији излаже 1938 (11 слика, међу којима је и *Стара лука у Дубровнику*). У Венецији настају и дела *Црква Св. Марка* и *Коњи Св. Марка*. Године 1940. летује на Хвару и слика *Конављане*, *Пејсаж са Хвара*, *Старог Бепа*, *Скулптуру на црвеној позадини*, *Каранфиле*. Последњи период су и последње године живота **Д.**, јер се после бомбардовања Београда 1941. повлачи у Гроцку, где слика мале, мирне, безвремене, скоро импресионистичке пејзаже (*Стабло на Ади*, *Пластови сена на Ади*). **Д.** умире у Београду, на повратку у стан у згради Краљевског аеро-клуба, где се данас налази Галерија посвећена чувању, истраживању и презентацији искључиво његовог опуса. После дугогодишњих залагања уметникове супруге Олге, уз подршку београдске културне јавности, 1974. формиран је одговарајући изложбени простор, где је отворена Галерија Петра Добровића, спрат испод скромног стана у којем је уметник живео. У Галерији се чува неколико стотина слика и око хиљаду цртежа и радова на папиру, као и обимна породична документација, а редовно се приређују и годишње студијске изложбе.
ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, *Петар* *Добровић 1890–1942*, Бг 1974; С. Чупић, *Петар* *Добровић*, Бг 2003.
Жана Гвозденовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВИЋ, Христина
**ДОБРОВИЋ, Христина**, добротворка (Дарувар, 1851 – Дарувар, 21. II 1910). Са супругом Исидором Добровићем, великим српским дародавцем и првим доживотним председником Српског привредног друштва „Привредник", у својој континуираној помоћи овом друштву поклонила је две куће, у Загребу и Дарувару, и велик број акција Српске банке у Загребу у вредности од око четврт милиона динара. Била је чланица Патроната „Привредникових" добротвора. Заједно с Паулином Матијевић око 1900. основала је Добротворну задругу Српкиња, чија је доживотна председница била, а која се, поред осталих хуманитарних активности, посебно бавила помагањем сиромашне српске деце. Поменутој задрузи положила је хиљаду круна и на тај начин помогла је оснивање Српског девојачког интерната (1901). Сахрањена је у капели на српском православном гробљу у Дарувару.
ЛИТЕРАТУРА: *Привредник*, 1910, 4; *Србобран*, 1910, 28; *Српски глас*, 1910, 13; *Српски пчелар*, 1910, 3; Ј. С. Радојчић, *Срби – Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска. Биографски лексикон*, Бг 1994; П. В. Крестић, *Српско привредно друштво „Привредник" (1897–1918)*, Бг 2002.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВОДИЦА
**ДОБРОВОДИЦА**, село на источној периферији Шумадије у Лепеници, око 3 км јужно од долине реке Лепенице и општинског средишта Баточине. **Д.** и Баточина су спојени локалним путем који води према Крагујевцу. Насеље је изграђено на 160–210 м н.в., а облик основе и распоред улица су радијални. Куће су окупљене уз сеоске путеве, а густина градње је мала. **Д.** се помиње у турским историјским изворима, а становништво се досељавало са Косова, из Старог Влаха, Горње Мораве, Срема, околине Зајечара и Јагодине. Године 1818. имало је 14 домова, а број становника је растао. После II светског рата наступила је константна депопулација. Године 1948. село је имало 841, а 2011. 381 становника, од којих су 99,2% били Срби. Највише економски активног становништва радило је у пољопривреди (48,2%). Неаграрно становништво радило је највећим бројем у Баточини или у оближњем каменолому Стражевица, а пољопривреда им је била допунско занимање. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВОЈ БРАНИВОЈЕВИЋ
**ДОБРОВОЈ БРАНИВОЈЕВИЋ**, властелин (?, крај XIII в. – ?, мај 1326). Најмлађи од четворо браће Бранивојевића, син Бранивоја, сиромашног властелина у Хуму. Браћа се први пут помињу 1318, када су ратовали против Младена II Шубића, а за српског краља Милутина. **Д. Б.** неки извори помињу и под именом Радивој, под првим именом за њега зна Мавро Орбин. После смрти краља Милутина браћа су почела да шире своју власт у Хумској земљи, завладавши Стоном и Имотским. Дошли су 1326. у сукоб са Дубровачком републиком и босанским баном. По Орбину, Михаило и **Д. Б.** су се у Хуму, код места Бријест, сукобили са босанском војском, вероватно у мају 1326, и обојица су том приликом погинула. Сукоб је до јуна завршен на штету Бранивојевих синова, а српска војска се у сукобе није мешала иако се налазила у близини под командом *младог краља* Душана.
ИЗВОР: М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1978.
ЛИТЕРАТУРА: С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВОЈЕВИЋИ
**ДОБРОВОЈЕВИЋИ**, властела са поседима у Раптима и Требињу. У новембру 1423. Веће умољених поверава кнезу да одговори на писмо које је овом дубровачком већу упутио Радич **Д**. Бранко **Д.**, за којег не знамо у каквом је односу са Радичем, тужен је 1432. заједно са својим људима, а 1454. Бранко **Д.** из Врсиња помиње се као човек херцега Стефана Вукчића Косаче. Није сигурно да је у питању иста личност.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско–требињска властела*, Бг 1967.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВОЉАЧКА ВОЈСКА
**ДОБРОВОЉАЧКА ВОЈСКА**, месне устаничке формације у источној Босни. Суочени са сломом устанка на простору Србије крајем 1941. и потребом да се тежиште устанка и предстојећих војних операција пренесе на простор Санџака и источне Босне, а у циљу превазилажења последица проистеклих из започињања сукоба између партизанских и равногорских снага, ЦК КПЈ и Врховни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије донели су одлуку о формирању јединица **Д. в**. Претпоставља се да је одлука донета 11. I 1942. У условима кад је сарадња с четничким јединицама готово у потпуности прекинута било је потребно успоставити што је могуће шири фронт у борби против окупационих снага и оружаних формација образованих под окриљем окупатора. Због тога је Врховни штаб НОПО Југославије издао наређење да се на простору источне Босне, а затим и осталих крајева Југославије где за то буду постојали потребни услови, приступи формирању народноослободилачких добровољачких одреда сачињених од бораца који су спремни да узму активно учешће у борби, али из идеолошких, националних или верских разлога не желе да приступе партизанским или равногорским јединицама. С тим у вези и сам Врховни штаб је преименован у Врховни штаб Народноослободилачке партизанске и Добровољачке војске Југославије. Посебним наређењем Врховног штаба одређене су формације јединица **Д. в.**, систем командовања и амблеми. Њени припадници су носили југословенску тробојку на капи.
Јединице **Д. в.** су образоване искључиво на територији источне Босне. Имале су формацију сличну формацији партизанских одреда, а остављена је и могућност да се у случају потребе и омасовљавања јединица образују и бригаде. Први одред **Д. в.** – Јахорински добровољачки одред – формиран је 21. I 1942. на Јахорини. Након што су партизанске јединице успеле да овладају горњим током Дрине и пошто је Врховни штаб стигао у Фочу, настављене су активности у циљу образовања нових одреда и батаљона **Д. в**. У току фебруара 1942. образовани су Дрински и Фочански народноослободилачки добровољачки одреди сачињени махом од људства које је раније припадало четничким одредима који су на том простору били поражени од стране партизанских снага. Наредног месеца су новоформиране 1. и 2. пролетерска бригада успеле да у потпуности нанесу пораз четничким јединицама на истоку Босне, па су створени услови за образовање Рогатичког, Власеничког, Крајишког и Сребреничког добровољачког одреда. Упоредо с процесом формирања добровољачких јединица текао је и процес укључивања појединих добровољачких батаљона у постојеће партизанске одреде, што је требало да представља први корак ка потпуном утапању тих јединица у партизански покрет. Тако су већ у марту 1942. Бирчански и Романијски партизански одред у свом саставу поред партизанских батаљона имали и по четири добровољачка батаљона, а партизански одред „Звијезда" је имао један батаљон састављен од добровољаца. Кад су у априлу 1942. немачке и италијанске снаге започеле масовну акцију против партизанских јединица у Црној Гори, источној Босни и Херцеговини („Трећа непријатељска офанзива"), дошло је до масовног осипања редова добровољачких јединица, док су се Сребренички и Власенички добровољачки одред распали непосредно пред почетак саме офанзиве. Током априла и маја 1942. су се у потпуности распали сви остали добровољачки одреди, а њихово људство је махом приступило четничким јединицама. На тај начин је престала да постоји **Д. в**.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, *Југославија 1941–1945*, Бг 1978; М. Цолић, *Преглед операција на југословенском ратишту 1941–1945*, Бг 1988; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату (1939–1945)*, Бг 1992.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВОЉАЧКЕ ДИВИЗИЈЕ
**ДОБРОВОЉАЧКЕ ДИВИЗИЈЕ**, јединице Војске Краљевине Србије састављене од добровољаца – ранијих аустроугарских војника заробљених у Русији. Током 1915. у Русији су се међу некадашњим аустроугарским војницима превасходно српске, а потом и других националности, почели прикупљати добровољци за ступање у редове српске војске. У почетку су од њих формиране мање јединице, али нису упућенe у Србију због њеног војног пораза 1915. По доласку на Крф, услед смањеног укупног бројног стања српске војске и све снажнијег одзива добровољаца у Русији, српска Врховна команда је приступила одабиру командног кадра за образовање **д. д.** у Русији. За команданта дивизије одређен је пуковник Стеван Хаџић. Током јуна 1916. завршено је формирање дивизије јачине четири пешадијска пука. Августа 1916, појачана руским артиљеријским јединицама, дивизија је ушла у састав руског 47. Корпуса и учествовала у операцијама на простору Добруџе, где је претрпела огромне губитке. Крајем године повучена је у околину Одесе. Фебруара 1917. смењен је њен дотадашњи командант пуковник Хаџић, на чије је место постављен пуковник Драгутин Милутиновић. Јула исте године поново је послата на Румунски фронт.
Непосредно по формирању Прве **д. д.** и њеном слању у Добруџу, приступило се образовању и Штаба корпуса и Друге **д. д.**, за које је неопходни официрски кадар послат у Одесу. Друга **д. д.** је имала четири пешадијска пука. Део њених јединица је формиран до октобра 1917, а остатак након октобарске мобилизације ратних заробљеника. Командант дивизије био је пуковник Драгутин Димитријевић Уча, а била је стационирана у околини Александровска. Услед револуционарних дешавања у Русији, али и због разних међунационалних тензија и различитих схватања места и улоге добровољачких јединица, као и карактера будућег југословенског уједињења и заједничке државе, дошло је до наглог осипања бројног стања **д. д**. По одласку јединица Прве **д. д.** на фронт у Румунији, штаб корпуса и остаци Друге **д. д.** су из Одесе, преко Архангелска, Белог мора, Северног леденог и Атлантског океана, Велике Британије, Француске, Италије и Грчке пребачени до Солуна. Након добијања дозволе за пребацивање и трупа Прве **д. д.** на Солунски фронт, њене снаге су делом пребачене у Архангелск (штаб и 1. бригада), а затим преко Велике Британије и Француске до Солуна, док је њен остатак (2. бригада) превезен сибирском железницом до Порт Артура, а потом бродовима до Солуна.
По пристизању главнине Прве **д. д.** у Солун, преформирањем дотадашње Вардарске дивизије српске војске формирана је Југословенска дивизија. Првобитна намера је била да она носи назив **Д. д.** Срба, Хрвата и Словенаца, али се од тога одустало, те је одлучено да добије назив Југословенска дивизија. У њен састав ушла је 1. бригада Прве **д. д.**, као 1. југословенска бригада. Из раније Вардарске дивизије су преузети 21. и 22. пешадијски пук, спојени у 2. вардарску бригаду, док је дотадашњи 23. пешадијски пук те дивизије расформиран. Из Вардарске дивизије су преузети и сви њени ранији делови, тачније инжињеријске, артиљеријске, коњичке и позадинске јединице, допуњене добровољачким људством. По доласку 2. бригаде Прве **д. д.** на Солунски фронт, јединице њених пукова – 3. и 4. пука су априла 1918. попуниле јединице Југословенске дивизије. Исто тако, од ранијих јединица Друге **д. д.** образовано је 16 чета јачине 4–5 официра и 150 војника и подофицира, при чему се водило рачуна да се сачува целина старих јединица, како би војници остали са својим ранијим старешинама, као и да што већи број војника буде заједно и у новоформираним четама. Тако образоване чете распоређене су по различитим пешадијским пуковима српске војске.
ЛИТЕРАТУРА: В. Максимовић, *Споменица Прве српске добровољачке дивизије 1916−1926*, Бг 1926; И. Јовановић, С. Рајковић, В. Рибар, *Југословенски добровољачки корпус у Русији. Прилог историји добровољачког покрета (1914−1918)*, Бг 1954; Р. Кашанин (ур.), *Добровољци у ратовима 1912−1918. Доживљаји и сећања*, Бг 1971; Н. Поповић (прир.), *Југословенски добровољци у Русији 1914−1918*, Бг 1977; Я. Вишняков, А. Тимофеев, Г. Милорадович, *Армия без государства. От сербского к югославянскому добровольческому корпусу в России во время Первой мировой войны*, Москва 2014; М. Мицић, *Незапамћена битка. Српски добровољци у Русији 1914−1918*, Н. Милошево 2016.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВОЉАЧКИ ГЛАСНИК
**ДОБРОВОЉАЧКИ ГЛАСНИК**, месечни лист Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије који је у Београду излазио 1928–1940. Покренут је као месечно издање и званично гласило Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије у Београду, а редовно је излазио у обиму 10–15 страница. Уредништво се налазило у згради Савеза, у Молеровој улици број 24, а штампан је у штампарији „Слога" у улици Кнегиње Љубице у Београду. Уредништво и Савез су се при покретању руководили мишљу да се бави проблематиком везаном не само за учешће добровољаца у ратовима за ослобођење и уједињење, него и да на својим страницама осликава актуелне проблеме мирнодопског живота некадашњих ратних добровољаца. Због тога је претежно доносио вести везане за регулисање статуса и принадлежности ратних добровољаца и остваривање њихових права на колонизацију на просторима Војводине и Славоније. Поред информативне, имао је и едукативну страну, која се пре свега односила на различита питања развоја пољопривреде као основне привредне делатности некадашњих добровољаца. Значајан простор је посвећиван и ратној традицији, историјским цртицама из минулих ратова, ратним успоменама, родољубивим песмама и читуљама. Издавање је обновљено 1990. Данас излази у виду часописа који се објављује два пута годишње.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике од 1920*, Бг 1984.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОВСКИ, Јозеф
**ДОБРОВСКИ, Јозеф** (Dobrovský, Josef), филолог, слависта (Балашађармат, Мађарска, 17. VIII 1753 – Брно, Чешка, 6. I 1829). Студирао филозофију и теологију у Прагу 1767–1772. Језуитски редовник постаје у Брну 1772, а затим прелази у службу грофа Ностица као васпитач његових синова 1773. Био је проректор (1787) и ректор (1789) теолошког семинара у манастиру Храдиште. Након затварања теолошких семинара под патронатом грофа Ностица посвећује се научном раду у Прагу. У почетку се бавио хебраистиком и библијском егзегезом (1777/78). Године 1792/93. путује по Шведској и Русији и посвећује се студијама славистике; објављује своје студије о старословенском језику (1790), чешком (1791) и руском језику и књижевности (1796–1799). Постаје члан Чешког ученог друштва и дописни члан учених друштава и универзитета у Варшави (1803, 1811), Берлину (1821), Кракову (1816), Вилнусу (1818) и Петрограду (1820). Покренуо је часописe *Slavin* и *Slovanka* посвећенe словенским језицима, књижевности, етнографији и историји. Његово најзначајније дело је граматика старословенског језика *Institutiones linguae slavicae dialecti veteris, quae quum apud Russos, Serbos aliosque ritus graeci, tum apud Dalmatas glagolitas ritus latini Slavos in libris sacris obtinet* (Беч 1822), у којој је дата класификација словенских језика и којом су, заједно са књигом *Etymologikon der slawischen Sprachen* (Prag 1813), постављени темељи упоредног проучавања словенских језика. **Д.** се бавио животом и делом св. Ћирила и Методија, словенским писмима и пореклом старословенског језика. И у Граматици и у монографији *Glagolitica* (Prag 1807) **Д.** стоји на становишту да је ћирилица старије словенско писмо од глагољице, чији настанак смешта у XIII в. Сматрао је да је црквенословенски језик по пореклу или стари српски или српско-македонско-бугарски. У широком интересовању за словенске теме **Д.** се рано заинтересовао за српску књижевност. У часопису *Slavin* пише о Ј. Рајићу, оцењује Мразовићеву *Граматику* и са А. Стојковићем ступа у преписку и расправља о језичкој грађи коју му је Стојковић послао. У часопису *Slovanka* пише о Стојковићевој *Физици*, а познати су му живот и рад Д. Обрадовића; у истом часопису (1814) **Д.** је укратко приказао српску књижевност од З. Орфелина до М. Видаковића и Ј. Вујића. Познато је да је **Д.** био против Караџићевог концепта да српски књижевни језик треба да буде заснован на простонародном језику. Поводом полемике између М. Видаковића и В. Караџића о томе како ваља писати **Д.** је био мишљења да би требало створити „stylus medius", који би се приближавао старом језику, али водио рачуна и о народном говору. Као чешки филолог **Д.** је утемељио славистику и био једна од водећих личности чешког националног препорода.
ДЕЛА: *Geschichte der böhmischen Sprache (und Literatur)*, Prag 1792; *Deutsch*-*böhmisches Wörterbuch*, 1–2, Prag 1802, 1821; *Ausführliches Lehrgebäude, der Böhmischen Sprache*, Prag 1809; *Entwurf zu einem allgemeinen Etymologikon der slawischen Sprache*, Prag 1813.
ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, *Књижевне слике*, Бг 1904; П. Поповић, „Добровски и српска књижевност", Љ. Стојановић, „Добровски код Срба", Ј. Кршић, „Добровски и српска народна поезија", *Sbornik statí k stému výročí smrti Josefa Dobrovského (1753–1829)*, Praha 1929; Н. Ђорђевић, „Допринос Јозефа Добровског упознавању Европе с нашом културном традицијом", *ЗМСС*, 1973, 4; А. Белић, „Добровски и наш књижевни језик", у: *О великим ствараоцима*, Бг 1998; *Josef Dobrovský: fundator studiorum slavicorum*, Praha 2004.
Гордана Радојчић Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОЈЕВИЋ, Марко
**ДОБРОЈЕВИЋ, Марко**, трговац, поседник, добротвор (Калати код Кулен Вакуфа, децембар 1844 – Босанска Крупа, 14. II 1914). У Кулен Вакуфу, код своје браће Симе и Милана, научио је пекарски занат. С браћом је у Бихаћу 1858, током Дољанске буне, водио пекару Аџавдића чију је земљу и обрађивао. Затим су се преселили у Босанску Крупу, где су се неколико година бавили пекарским послом. **Д.** је након годину дана бављења мешовитим, пекарско-трговачким послом, наставио да се бави само трговином. Након уласка у заједнички посао са Р. Ковачевићем и добијањем кредита од једне тршћанске банке (1868) проширио је посао на значајан део Босне па је до Буне 1875. стекао значајан иметак (преко 12.000 форинти). Следеће године, 1876, избегао је у Кореницу, која је тада припадала Аустроугарској. У Бихаћ се вратио 1879, а годину дана касније у Босанску Крупу, где је успешно наставио да се бави трговином. Помагао је многе културне и националне установе у Босни. Црквена општина у Босанској Крупи бирала га је први пут за председника 1895, а ту дужност обављао је више пута. Био је иницијатор и оснивач Школског фонда, којем је приложио хотел, три куће и 2.000 форинти. Удео вредности Фонда који је **Д.** приложио износио је 30.000 форинти. Основао је и Фонд за школовање двоје ученика на вишим школама. Српској православној црквеној општини у Бихаћу оставио је задужбинско писмо, којим је Српској православној основној школи оставио две куће са земљиштем у Цазину и један млин с правом власништва од 1896, с обавезом да једног свршеног ученика шаљу на школовање на вишу школу. Културно-просветном друштву „Просвјета" даровао је 1912. кућу. У добротворном раду великог удела имала је и његова супруга Ана, која је у новцу, одећи и прехрамбеним производима снабдевала локално становништво. Новчаним прилозима обоје су учествовали у подизању православне цркве у Бихаћу. Био је добротвор и члан Српског географског друштва.
ЛИТЕРАТУРА: П. Крајишник „Марко Добројевић, српски народни добротвор", *Босанска вила*, 30. VI 1896; А., „Добројевић Марко", *Србобран*, 16. II 1914; А., „Марко Добројевић", *Народ*, 18. II 1914; А., „Смрт српског добротвора", *Српство*, 20. II 1914; А., „Марко Добројевић – велики добротвор 'Просвјете'", *Просвјета*, 1. III 1914; А., „Добројевић Марко", *ГГД*, 1914, 293.
Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОКЛОНСКИ, Александар Павлович
**ДОБРОКЛОНСКИ, Александар Павлович**, историчар, универзитетски професор (Павловски Посед, Московска губернија, Русија, 22. XII 1856 – Београд, 4. XII 1937). Завршио је Духовну академију у Москви 1880. и исте године магистрирао тезом о епископу Гермианском Факунду. Потом је предавао црквену историју по средњим богословским школама (1880–1892) и био доцент Московске духовне академије. Од 1899. радио је као редовни професор Новоросијског универзитета у Одеси, где је докторирао црквену историју тезом о Св. Теодору Студиту. Осим руског, српског и латинског језика, служио се немачким, француским, енглеским, бугарским и новогрчким. За почасног члана Петроградске духовне академије изабран је 1917, а следеће године добио звање заслужног редовног професора. За научне радове добио је многобројна одликовања, признања и награде. Емигрирао је у Београд 1920. и постао професор на тек основаном Православном богословском факултету. Као најстарији професор председавао је првом седницом Професорског савета и учествовао у стварању наставног плана и организације овог факултета. Своја предавања штампао је као скрипта за студенте и објављивао радове у часописима. Био је активан у животу руске емиграције у Београду као професор Руско-српске гимназије, председник школско-педагошких и научних органа. Био је председник Друштва руских избеглица, Руског археолошког друштва и Руског научног института. Одликован је Орденом Св. Саве III реда.
ДЕЛА: *Сочиненіе Факунда епископа Герміанскаго въ защиту трехъ главъ (из эпохи V Всел. собора)*, Москва 1880; *Руководство по исторіи русской церкви*, I–IV, Рязань – Москва 1884–1893; *Преподобный Ѳеодоръ*, *испов*ѣ*дникъ и игуменъ Студійскій*, I–II, Одесса 1913–1914.
ЛИТЕРАТУРА: С. В. Троицкий, „А. П. Добро-клонский какь историкь Церкви", *Записки русскаго научнаго института въ Б*ѣ*лград*ѣ, 1937, 15; А. Јевтић, „Др Александар Павловић Доброклонски", *Богословље*, 1980, 1–2.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОПОЉСКА БИТКА
**ДОБРОПОЉСКА БИТКА**, битка којом је у септембру 1918. пробијен Солунски фронт. Од краја 1917. до 13. IX 1918. на Солунском фронту владало је затишје, употребљено за његово појачање и припрему одлучне офанзиве. Крајем децембра 1917. на место генерала Сараја, команданта савезничких снага на Солунском фронту, постављен је француски генерал Гијом. По пријему дужности врховног команданта он је од српске Врховне команде тражио да прошири фронт своје војске, али се начелник Штаба српске Врховне команде, генерал Петар Бојовић, није сложио с тим захтевајући, напротив, да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена; на место генерала Гијома дошао је француски генерал Франше д'Епере, а на место генерала Бојовића војвода Живојин Мишић, чију је Прву армију преузео генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је Франше д'Епере, а над српском, поред номиналног врховног команданта престолонаследника Александра, војвода Живојин Мишић у својству начелника Штаба Врховне команде. Франше д' Епере сазвао је 3. јула конференцију којој је присуствовао и војвода Мишић, а на којој је донета одлука да се приступи непосредним припремама за пробој фронта.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dobropoljska-bitka-karta.jpg)
Припреме за одлучну офанзиву на целом фронту започеле су 6. јула и трајале до 13. септембра. Основна идеја била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта у ширини од 30 км, а затим брзом офанзивом прошири фронт пробоја и енергичним напредовањем дође до линије Демир Капија – Кавадарци. У зору 15. IX 1918. генерал Франше д'Епере наредио је да се отпочне с пробојем, у коjeм је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције I светског рата. У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешелона Друге армије кренуле су у напад. Друга армија под командом војводе Степе Степановића на фронту Сушица–Соко била је распоређена у две линије. У првој линији биле су Шумадијска дивизија (десно крило), 17. француска колонијалана дивизија (центар) и 122. француска дивизија (лево крило), а у другој линији Тимочка дивизија (иза 17. француске дивизије) и Југословенска дивизија (иза 122. француске дивизије). На фронту ове армије било је укупно 351 оруђе. Према њеном фронту биле су концентрисане читава 3. и део 2. бугарске дивизије. Прва армија, којом је командовао војвода Петар Бојовић, била је прикупљена на фронту Соко–Лешница (16,5 км.) У првој линији су биле концентрисане Дринска дивизија (десно крило) и Дунавска дивизија (лево крило), а у другој Моравска дивизија, иза средине фронта. На фронту те дивизије било је свега 203 оруђа. Према фронту Прве армије биле су део 2. и цела 4. бугарска дивизија. На располагању српске Врховне Команде била је Коњичка дивизија, прикупљена иза Моравске дивизије, као и 12 тешких оруђа на Флоци. Према утврђеном плану напада, требало је извршити пробој на делу фронта Друге армије између Камена и Сокола (9,5 км), а затим ширити фронт пробојем удесно и енергичним напредовањем у правцу Демир Капије и Кавадараца. Прва армија је имала задатак да потпомаже напад Друге армије и енергично гони поражене непријатељске снаге у правцу Црне реке. Трећег дана по предузетом нападу на фронту српских армија требало је извршити напад савезничким трупама код Дојрана, а деветог дана код Битоља, те да се фронт напада на српском сектору прошири на обе стране.
Операције су започеле 14. септембра око 8.00 часова. Извршена је артиљеријска припрема на целом фронту. На одсеку Друге армије рушеће артиљеријско дејство је изведено врло добро, док је на одсеку Прве армије било задовољавајуће. Јуриш пешадије је започео након 24-часовне артиљеријске припреме 15. септембра. Друга армија је дејствовала тако што је Шумадијска дивизија заузела Слоново уво, Ветерник и Голу Рудину, а 17. француска дивизија освојила ровове око Кравице. Непријатељске снаге, појачане једним пуком, извршиле су три снажна контранапада на трупе те дивизије, али су сви одбијени садејством Шумадијске и Тимочке дивизије које су нападале Борову чуку (заузела ју је Шумадијска дивизија) и нападом на Облу чуку (заузела ју је Тимочка дивизија). При крају дана француска дивизија потпуно заузима Кравицу, а 122. француска дивизија Добро поље, чиме је дошла у подножје Сокола. Прва армија, са десном колоном Дринске дивизије, уз садејство 122. француске дивизије, напала је на Соко, али су напади у току дана прошли без успеха. Кад је лева колона Дринске дивизије зашла у непријатељске ровове на фронту Соко–Градешница, у току ноћи између 15. и 16. септембра Дринска дивизија је са 122. француском дивизијом успела да коначно заузме Соко. На тај начин, за прва 24 часа напада заузета је целокупна прва линија непријатељских ровова на српском фронту, осим малог дела на крајњем левом крилу Прве армије.
Предвече 15. септембра обе дивизије, Југословенска и Тимочка, друге линије Друге армије изашле су испред дивизија прве линије, а српско-савезничка авијација је, и поред неповољних временских околности, извршила свој задатак у потпуности. Друга армија је у току преподнева наредног дана успела да у нападу с Југословенском дивизијом заузме Козјак, најважнију тачку друге непријатељске линије. Непријатељ предузима противнапад и успева да поврати Козјак, али је убрзо следио снажан јуриш Југословенске дивизије, која је дефинитивно заузела ту важну тачку. Остале дивизије ове армије утврђивале су заузете положаје. Прва армија наставља да напредује, иако по тешком и неприступачном терену, те осваја једну за другом непријатељску утврђену линију ровова, продирући пуних 15 км. За то време Моравска дивизија из друге линије Прве армије избија на Козјачку косу и хвата везу с Југословенском дивизијом Друге армије. Коњичка дивизија, која је била у позадини Моравске дивизије, избија у ноћи између 16. и 17. септембра код Лабинице иза средине Дринске и Дунавске дивизије. Друга армија успева да 17. септембра савлада велики непријатељски отпор и избија с Југословенском дивизијом, уз садејство Моравске дивизије из Прве армије, на Кучков камен, одакле продужава наступање ка Ђурковом камену. Тимочка дивизија осваја Тополац и прилази ка Студеној води. Све време пробоја 17. француска дивизија кретала се у позадини Југословенске, а Шумадијска у позадини Тимочке дивизије. Француска 122. дивизија је задржана у рејону Доброг поља да би остала на располагању команданту савезничке војске. Прва армија је у јуришу, гонећи непријатеља испред себе, избила на линију Кучков камен – село Мелници – село Бешиште. Коњичка дивизија је за то време стигла до села Полчиште. Друга армија је 18. септембра успела да с Тимочком дивизијом освоји Блатац, надирући ка Голупцу, а Југословенска дивизија допире до линије Мрежинче – Конопиште. Француска 17. дивизија долази на Козјак, а Шумадијска на Тополац. Прва армија избија предњим делом на Црну реку од села Полошко, па све до моста Разим беја, док Дринска дивизија својим већим делом одлази у село Виглиште, да би била део армијске резерве. Коњичка дивизија је 18. септембра стављена на располагање Другој армији, дејствујући с једном својом бригадом испред леве колоне Југословенске дивизије, а са другом бригадом испред Дунавске дивизије у правцу Бешиште – Разим беј. Друга армија 19. септембра избија на линију Радња–Бохул–Моклиште, док Прва армија заузима прелазе на Црној реци од Разим беја до села Полошко. Да би се супротставили надирању Прве армије Бугари су довукли знатна појачања, али нису успели да сачувају своје положаје.
Обе српске армије током 20. и 21. септембра предузимају снажно дејство тако што Друга армија, надирући ка Вараду, успева да пресече две важне комуникације Ђевђелија–Скопље и Прилеп–Градско, а Прва армија левом обалом Црне реке надире и даље на запад. Таквим дејством направљен је у самом центру непријатељског фронта тако дубок пробој да су и његова крила почела да попуштају. Непријатељ, чији се највећи део снага налазио у рејону северно од Битоља, нагло је одступао да би дошао до правца Прилеп–Велес. Истовремено је почео да се урушава и фронт и око њега у рејону Дојранског језера. Друга армија 22. септембра заузима Криволак, упућујући Коњичку дивизију у разбијање непријатеља који се у паници повлачио ка Штипу. Прва армија снажно напада на непријатељску комуникацију Прилеп–Дреново–Градско. Приликом повлачења непријатељске трупе су палиле сва своја складишта, али су нека од њих, и то у добром стању, пала у руке Прве армије. Наредног дана Друга армија осваја Градско, главно складиште непријатељске војске на прузи Скопље–Солун, а из Криволака надире ка Штипу, док Прва армија заузима теснац северно од села Дренова и пресеца непријатељску комуникацију Прилеп–Градско, а са фронталним деловима армије избија на комуникацију Прилеп–Велес. Друга армија прилази Штипу 24. септембра, а Прва армија избија на гребен планине Бабуне и надире ка Велесу. Наредног дана, 25. септембра, Коњичка дивизија заузима Штип и наступа ка Церевом селу, а Друга армија избија на Овче поље. Прва армија је наставила наступање ка Велесу. Коњичка дивизија је из Штипа напредовала ка Кочанима 26. септембра. Друга армија је остала на Овчем пољу, а са једним одредом из Тимочке дивизије запосела планину Градец у циљу осигурања десног бока фронта, до доласка савезничких трупа. Прва армија за то време заузима Велес и креће се ка Овчем пољу ради успостављања везе са Другом армијом.
У току дана један бугарски мајор, упућен као преговарач од стране генерала Тодорова, дошао је да моли команданта савезничке војске за обустављање операција у наредних 48 часова. Генерал Франше д'Епере је одговорио да се операције не могу прекидати, а Бугари, ако желе, могу послати своје делегате са предлозима за успостављање мира. Коњичка дивизија је 27. септембра водила борбу код Церевог села, а са једном патролом успела и да избије на српско-бугарску границу, док Друга армија и даље држи Овче поље, а Прва линију Велес – Свети Никола. У току 28. септембра обе српске армије су наступале ка српско-бугарској граници на комуникацији Куманово – Крива Паланка – Ћустендил. Следећег дана, суочена с потпуним поразом на македонском фронту, бугарска Врховна команда је била приморана да потпише уговор о примирју, чиме је та земља фактички изашла из рата. Сва непријатељства су обустављена 30. септембра, када је **Д. б.** завршена, Солунски фронт пробијен, а Бугарска неутралисана као непријатељска оружана сила.
ЛИТЕРАТУРА: М. Алимпић, *Солунски фронт*, Бг 1967; Б. Ратковић, П. Опачић, А. Драшковић, *Знамените битке и бојеви Српске и Црногорске војске. Од Царева лаза 1712. до Добропољске битке 1918*, књ 7: *У биткама код Београда 1915, Мојковца, Кајмакчалана и Доброг поља*, Бг 1998; С. Ратковић Костић, „Војска Краљевине Србије 1916. и 1917. године (Организација и формација)", у: *Први светски рат и Балкан 90 година касније*, Бг 2011.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОПОЉЦИ
**ДОБРОПОЉЦИ**, село у северозападном делу Далмације, у Равним Котарима, око 15 км источно од Бенковца. Административно припада Задарској жупанији и општини Лишане Островичке. Са најближим градом и ранијим општинским средиштем Бенковцем повезано је локалним путем. Шира околина је благо заталасана крашка зараван висине 200–400 м. Село је смештено на 250 м н.в., у утолеглици правца северозапад–југоисток, и чини га неколико заселака. У делу села Кужети налази се сеоска црква. То је било српско село у којем је 1991. било 494 становника (95,3% Срба), али је тај број током рата смањен. Године 2001. било је 24 житеља (29,2% Срба), а 2011. 29 становника који су живели у 12 домаћинстава и 60 кућа.
Мирко Грчић
За некад знатну српску православну популацију 1724. подигнута је скромна једнобродна црква са полукружном апсидом и звоником на преслицу са источне стране. Грађевина је омалтерисана, али су посебно на прочељу видљиви покушаји украшавања својствени времену настанка, прије свега преломљени забат, профилисане камене греде над правокутним прозорима. Исти покушаји видљиви су на плиткорељефној структури пода. На старије средњовјековне узоре из непосредне близине сјећа степеничасто рјешена сјеверна страна крова. Исти репертоар украса носи и преслица, са два звона, додатно украшена забатом на чијим су крајевима стубићи са куглицама надвишеним крстовима. На њој се налазе засад нерастумачени иницијали или трагови натписа.
Бранко Чоловић
ЛИТЕРАТУРА: М. Радека, ,,Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", у: *Алманах* *Срби и Православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Владимир
**ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Владимир**, физичар, универзитетски професор (Београд, 21. XI 1959). Дипломирао је физику на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1983, а докторирао на Браун Универзитету, САД, 1988. Након доктората био је на последокторском усавршавању на Универзитету „Мериленд" у Ратгерсу 1989–1995. Од 1995. предаје на Државном универзитету Флориде у Талахасију, САД, најпре као доцент, а за редовног професора изабран је 2006. Био је директор групе за теорију кондензованог стања у Националној лабораторији за висока магнетна поља у Талахасију 2006–2018. Руководилац је низа пројеката у области физике јако корелисаних електронских система финансираних од америчке Националне фондације за науку. Уредник је и коаутор („Introduction to Metal-Insulator Transitions" – Chapter 1; и E. Miranda, „Dynamical Mean-Field Theories of Correlation and Disorder" – Chapter 6) монографије *Conductor Insulator Quantum Phase Transitions*, у издању Oxford University Press (2012). Организовао је већи број научних скупова и радионица и гостовао на великом броју престижних универзитета. Цитиран преко 2.500 пута, уз h-индекс једнак 29. Додељено му је признање „APS Fellow" од стране Америчког друштва физичара за истраживања фундаменталних процеса локализације близу метал-изолатор прелаза у јако корелисаним неуређеним електронским системима. Најпрестижнија српска награда за изузетна научна достигнућа у области физике за коју могу да конкуришу научници из Србије, као и научници српског порекла из света, награда „Марко Јарић", додељена му је 2009.
ДЕЛА: и D. Tanaskovic, „Wigner-Mott Quantum Criticality: From 2D-MIT to 3He and Mott Organics", у: S. V. Kravchenko (ур.), *Strong Correlation Phenomena around 2D Conductor-Insulator Transitions*, Singapore 2016.
Дарко А. Танасковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Миливоје
**ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Миливоје**, физичар, гимназијски професор (Београд, 23. II 1875 – Београд, 5. XII 1950). Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе завршио је у Београду, потом је од 1897. био гимназијски професор у Крагујевцу, а потом, од 1898, у Пожаревцу. Био је професор Српске гимназије „Дом науке" у Солуну (1899–1906), где предаје физику, математику и француски језик, а потом наставник српске мушке гимназије у Скопљу. Тамо током 1906. и 1907. предаје математику, физику и хемију. Као резервни официр, био је учесник Балканских ратова и I светског рата, потом је током I светског рата предавао хемију и физику у гимназији у Крушевцу, а једно време био и директор те гиманзије, када су га окупационе власти ухапсиле и држале као таоца. После I светског рата премештен је са породицом у Београд 1920, где је постављен за професора Треће мушке гимназије. После пензионисања 1927. прихвата се посла око сређивања наставе, те бива постављен за директора гимназије у Подгорици и управника Учитељске школе у Даниловграду, где остаје две године, до 1929, када се поново пензионисао. Поред образовног рада, бавио се писањем уџбеника за ученике гимназије Осим тога, **Д.** се целог живота бавио изучавањем природних наука, па написао десетак научних и популарних публикација (*Један проблем биомеханизма*, Бг 1905; *Са Ајнштајном кроз науке*, Бг 1928; *Једна релативистичка екскурзија кроз биологију*, Бг 1929; *Једна релативистичка екскурзија кроз историју*, Бг 1930; *Старост живота на нашој земљи*, Бг 1931). За исказану храброст у рату, поред других одликовања добио је Орден белог орла са мачевима, а за просветни рад Орден Светог Саве.
ЛИТЕРАТУРА: И. Грицкат, „Из једне старе природнонаучне екскурзије кроз лингвистику", *ЗМСКЈ*, 1979, XXVII, 1; М. Николова, *Рад на нашим народним задацима: Српске школе у Османском царству – Цариград и Солун*, Бг 2011.
Божидар Маршићанин
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Радован → САКУПЉАЧИ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
**ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Радован** → **САКУПЉАЧИ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА**
# ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Слободан
**ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Слободан**, машински инжењер, универзитетски професор (Солун, 5. IX 1903 – Београд, 2. IV 1980). Дипломирао је 1926. на Машинско-електротехничком одсеку Техничког факултета у Београду као први дипломац из области топлотних машина са темом о ваздухопловним клипним моторима с унутрашњим сагоревањем. После одслужења војног рока постаје резервни ваздухопловни официр 1927. Инжењерску каријеру започиње у Индустрији аеропланских мотора у Раковици. На Тех. ф. је предавао већ од првог избора за доцента 1937, а током рата са прекидима. После рата био је технички директор у фабрици „ДМБ" у Раковици. Ванредни професор постао је 1947, а редовни је био од 1950. После организационих реформи и формирања Машинског факултета био је декан 1954–1955, а све до пензионисања 1970. шеф Катедре за моторе и моторна возила. У послератном периоду је активно учествовао у раду САНУ. Почео је у Машинском институту САН 1948. као шеф моторског одељења, а потом био на руководећим функцијама, као заменик управника и члан Научног савета. Изабран је за дописног 1950, а 1961. за редовног члана САНУ. Као секретар Одељења техничких наука САНУ 1965–1971. био је члан и руководилац многих радних група за решавање градских, републичких и југословенских стручних проблема. Титула почасног доктора наука Београдског универзитета додељена му је 1971. за заслуге у развоју наставе и науке у области машинства.
Бавио се свим врстама мотора, од једноцилиндричних за чамце, преко камионских до ваздухопловних. Најзначајнија научна достигнућа **Д.** су: реконструкција авионског мотора „Јупитер" (1933), оригинална конструкција агрегатног бензинског мотора „Д-18" (1934), оригинална конструкција ванбродског бензинског мотора „Д-20-В-2" (1936), реконструкција авионског мотора „Г/Р-К9" (1938–1939), реконструкција центрифугалног компресора за авионске моторе „Г/Р–Н14" и конструкција универзалне радио-блокиране свећице за авионске моторе (1939–1940). По његовим пројектима изведене су антисонарна пробна станица за авионске моторе до 1.500 КС (ИМР, 1939–1940) и, у сарадњи са фирмом „Ћезаре–Ранци" из Лењана, пробна станица за авионске моторе до 1.500 КС (ИМР, 1940–1941), за шта је награђен одликовањем. Руководио је конструисањем првог домаћег трактора „задругар" (1946–1948). За пројекат ваздушно хлађеног бензинског мотора „Д-03" (1948) добио је Награду Владе ФНРЈ 1949. Конструисао је оригинални гасни генератор за гасификацију лигнита за предузеће „ИЛР" из Железника (1953) и брзоходни двотактни бензински мотор од 50 цм3 за погон бицикала за предузеће „Крушик" из Ваљева (1957–1960). Конструктор је оригиналног једновентилског двотактног камионског дизел-мотора са ваздушним хлађењем „СД-II" (1960–1966). Пројектант је фамилије мотора од 50 до 200 КС на бази „СД-II" мотора у Институту „Кирило Савић" (1970–1976). **Д.** је увео више унапређења у нове М-системе сагоревања и у нове конструкције дизел-мотора: премештање коморе за сагоревање из клипа у цилиндарску главу, са једним вентилом; извођење коморе са термичким зазором, као термоеластичне, тако да је у присном физичком контакту са главом само када је загрејана, у хладним режимима рада мотора постоје термички зазори између коморе и главе што обезбеђује брже загревање коморе; један центрично постављени вентил у комори с испупчењем на који се бризга гориво ради боље запреминске расподеле горива и ваздуха по комори током сагоревања. Такође, изводио је четворотактне моторе са једним вентилом по цилиндру, што до тада није забележено у литератури о моторима СУС. Бавио се и глобалним термичким балансирањем унутрашње и спољашње расподеле топлоте у телу мотора, чиме је обезбедио стабилан рад у разноврсним климатским зонама, уз одржавање оптималних зазора што је резултирало дужим триболошким и укупним веком делова уз постојане номиналне карактеристике мотора. Био је европски експерт за оцене инжењерских дилема. Његових 18 патената заштићено је у иностранству, а 7 у СФРЈ. Седмојулском наградом СР Србије 1967. награђен је за успехе у научном раду.
ДЕЛА: *Mотори СУС високе специфичне снаге*, Бг 1951; „Систем термичке ауторегулације коморе за сагоревање у дизел-моторима", *Глас САНУ*, 1961, 17, 5; „Ein neuer Schritt im Kraftfahrzeugmotorenbau", *Bulletin SANU T*, 1967, 41, 8; „Ein neuer Zweitakt-Dieselmotor für Nutzfahrzeuge", *MTZ*, 1967, 28, 10; „Нова концепција коморе за сагоревање у моторима дизел", *Техника подмазивања – примена горива*, 1968, 1; „О проблему токсичности и буке транспортних возила", *Техника*, 1971, 9; „Извесне орјентационе директиве у научном истраживању оптималних машинских композиција", *Техника*, 1972, 1; „Једна рационална могућност у отклањању шкодљивих емисија моторних возила", у: *Човек и животна средина*, Бг 1973.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Трифуновић, „Биографија Слободана Добросављевића 1903–1980", у: В. Д. Ђорђевић, Д. Виторовић, Д. Маринковић (ур.), *Живот и дело српских научника*, 1–10, Бг 2006; Р. Пешић, *Истраживања у области мотора СУС*, Кг 2000; М. Јовичић (ур.), *Зборник биографија наставног особља Машинског факултета*, 1 (1948–1973), Бг 2017.
Стеван Веиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОСАВЉЕВИЋ ГРУЈИЋ, Љиљана
**ДОБРОСАВЉЕВИЋ ГРУЈИЋ, Љиљана**, физичар, научни саветник, универзитетски професор (Београд, 11. IX 1935 – Земун, 14. IV 2018). Дипломирала је физику на Природно-математичком факултету у Београду 1959, где је и магистрирала 1964. Од 1959. је асистент на ПМФ. Од 1966. до 1968. боравила је као стипендиста владе Француске у Лабораторији за физику чврстог стања, Универзитет Париз-југ, у Орсеју, Француска, где је 1971. одбранила докторску дисертацију „Теорија нехомогених суперпроводника" под руководством нобеловца П. Ж. де Жена. Године 1972. запослила се на Институту за физику у Београду, где је провела наредне четири деценије истражујући у областима: теоријска физика кондензованог стања материје, физика ниских температура, физика ниско-димензионих система, епистемологија и историја природних наука. Од посебног значаја су јој радови из физике кондензоване матeрије и нових материјала, као и кооперативне појаве у кондензованим системима. Била је носилац истраживачког рада у тиму истраживача, за два југословенско-америчка пројекта, рађена у партнерству са америчком Националном фондацијом за науку: „Magnetic and transport properties of type-II superconductors" и „Magnetic and transport properties of High-Tc superconductors" (1985–1990). Одржавала међународну научну сарадњу са националним истраживачким центрима и у Русији, Француској и САД. Паралелно са истраживачким радом држала је наставу на ПМФ у Београду, из теоријске физике, физике кондензоване материје, теорије суперпроводљивости и метода квантне теорије поља. Њени радови у међународним часописима цитирани су више од 1.250 пута. Рецензент за часописе: *Journal of Physics: Condensed Matter*, *Superconductor Science and Technology* и *New Journal of Physics.* Добитник је награде „Марко Јарић" за истраживања у области физике кондензоване материје фондације.
ДЕЛА: и P. G. de Gennes, „Loi d'aimantation D'un eutectique Supraconducteur", *Solid State Communications*, 1967, 5, 177; и Б. Милић, С. Милошевић, *Збирка задатака из статистичке физике*, Бг 1979; *Методе квантне* *теорије поља у физици кондензоване материје*, Бг 1984; коаутор, „Transition Temperature of Superconductor-ferromagnet Superlattices", *Phys. Rev. B* 1991, 44, 759; „Vortex Lattices in Cubic Super-conductors", *Phys. Rev. Lett.*, 1997, 79, 4.
Ђорђе Бек-Узаров
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОСЕЛИЦА
**ДОБРОСЕЛИЦА**, село у западној Србији на Златибору, 16 км јужно од општинског средишта Чајетине. Смештено је између магистралног пута Ужице – Нова Варош и долине Доброселичке реке (десна притока Увца, слив Дрине). С тим путем спојено је локалним путем дугим 2 км. Дисперзивног је типа, изграђено на 800–1.100 м н.в. Становништво је досељено у XVIII и XIX в. из Херцеговине, Црне Горе, околине Пљеваља, Прибоја и Нове Вароши. Године 1844. имало је 88 кућа и 647 душа. Током друге половине XX в. наступила је континуирана и нагла депопулација. Године 1953. село је имало 1.286, а 2011. 367 становника, од којих су 97,8% били Срби. Највише економски активног становништва радило је у пољопривреди (40,5%), а међу неаграрним становништвом највише је било запослених у услугама смештаја и исхране. У селу се налази основна школа, а североисточно од села уз магистрални пут су хотел и викенд-насеље.
Драгица Р. Гатарић
**Црква Св. пророка Илије.** Храм се налази у центру села, а на основу записа урезаног у брвну на северној страни цркве сазнаје се да је сазидана 1821. Градитељ цркве био је Митар Удовичић из села Стубла. Црква припада типу најмањих цркава брвнара с површином од 37 м2. Грађена је од квалитетне борове грађе као једнобродна подужна грађевина с полукружном апсидом на истоку. Почива на каменим темељима неједнаке висине. Кров је без прелома у стрехама прекривен крупнијом шиндром која је дугим дрвеним клиновима причвршћена за кровну конструкцију. Ради боље заштите, преко постојеће шиндре 1938. постављен је цреп. У унутрашњости цркве таваница није засведена, па је кровна конструкција видљива. Храм у **Д.** спада међу лепше сачуване цркве брвнаре у Србији. По својој декоративности посебно се истичу западна врата цркве од профилисаних летвица прикованих гвозденим клиновима у облику геометријских шара унутар којих су дуборезбарени орнаменти. Посебну вредност цркве чини иконостас с дуборезбареним и сликаним декоративним флоралним елементима и зографским иконама рађеним у трећој деценији XIX в. Од првобитне целине сачуване су престоне иконе Богородице с Христом и Исуса Христа које је радио зограф Алексије Лазовић. Обе иконе спадају у његова зрелија и значајнија дела. Сачуване су и царске двери с Благовестима и пророцима Соломоном и Давидом које је 1830. насликао зограф Јанко Михаиловић Молер. У цркви се чувају и вредни књишко-архивски и богослужбени предмети из XIX в. У порти цркве налази се високи дрвени звоник.
Ана Костић
ЛИТЕРАТУРА: М. Jовановић, *Православна српска црква у Краљевини Србији*, Бг 1895; Д. Ст. Павловић, „Старе цркве брвнаре у Србији", *Музеји*, 1951, 6; „Разноврсни облици и вредности уметничког изражавања код цркава брвнара у Србији", *Саопштења*, 1961, 4; *Цркве брвнаре у Србији*, Бг 1962; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; Д. Ст. Павловић, „Цркве брвнаре у обновљеној Србији 1804–1834", у: *Пола века науке и технике у обновљеној Србији 1804–1854*, Краг. 1996; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОТА
**ДОБРОТА**, село и део Боке которске, тј. источно приобаље Которског залива испод стрмих планинских страна које са запада ограничавају предео Његуши. Простире се од града Котора, односно речице Шкурда на југу до увале Љута око 7 км северније. То је флишна зона широка до 900 м, која се од морске обале диже до висине од око 100 м. Изнад ње су стрме кречњачке литице – Которске стране до висина од око 1.100 м (Ђерински врх 1.098 м). У масиву Пестинграда и Добротске горе налази се 15 пећина међу којима је највећа Вилина пећина при врху Которских страна изнад засеока Каменаровићи. На додиру флиша и кречњака јављају се врела. Најјачи извор је понорница Љута чији се изворишни део налази на Његушкој површи у Валиштима, а врело је у непосредној близини обале на северној периферији **Д**. На подручју **Д.** постоји и неколико кратких потока.
**Д.** се први пут помиње у списима которског архива 1260. Насеље **Д.** (Dabrathum, Dabrata) формирало се од традиционалних целина насталих спуштањем појединих братстава са првобитно виших делова насеља на обалу, око ранијих и садашњих цркава. Поморство је по традицији било главна привредна делатност у **Д**. Године 1717. она је поседовала 21 брод. До краја XVIII в. број бродова је био у сталном порасту, тако да је 1758. **Д.** имала 45 бродова и 200 помораца, а 1781. 71 брод. Током XVIII в. она је, после Пераста, имала највише бродова у Боки. У XIX в., појавом парних бродова, наступила је криза класичног бокељског поморства што се одразило и на развој популације. Пре II светског рата број становника **Д.** био је мањи од 1.000. Опоравак је наступио после II светског рата и тек je 1961. популација достигла ниво (1.630 становника) са средине XVIII в. Према резултатима пописа из 2003. **Д.** је имала 8.169 становника (54,2% Црногораца, 25,3% Срба и 6,5% Хрвата). Према резултатима пописа 2011. у **Д.** је живео 8.291 становник. У послератном периоду доминантна привредна грана постаје туризам. Дуж читаве **Д.** на дужини од око 7 км су лепе плаже. Међу споменицима културе су Црква Св. Илије из XII в., Црква св. Еустахија из XVIII в., затим Црква Св. Матеја, саграђена 1670. на темељима раније средњовековне цркве. Ту су и многобројне палате: Трипковић, Ивановић, Дабиновић („Кокотова кула"), Радимири-Дабиновић („Криви палац"), Милошевић („Велики палац"), Каменаровић, Радоничић и др. Кроз **Д.** пролази пут Херцег Нови – Рисан – Котор.
ЛИТЕРАТУРА: А. Томић, „Доброта и њене кључне историјске и културне карактеристике", *Годишњак поморског музеја у Котору*, 2004, 52.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОТВОР
**ДОБРОТВОР**, лист који је излазио у Сремској Митровици 1904–1908. Покренут је 13. VI 1904, а штампан је ћирилицом и латиницом, зависно од тога којим писмом су били написани рукописи. Често мењајући уреднике, до 25. X 1905. излазио је с циљем да се бори против алкохолизма. Од тада се није појављивао, а када је 29. III 1906. обновљен, није више био антиалкохоличарски него „лист за јавне, привредне и друштвене интересе". Његов власник и уредник постао је Јосиф Винклер Јефтић, који је уочи избора посланика за Хрватски сабор претворио **Д.** у кортешки орган митровачког градоначелника Ћире Милекића. Хвалио је Милекићеву градску управу, истицао његове заслуге не само као градоначелника него и као посланика Хрватског сабора. Изјашњавао се за политички програм владајуће Народне странке, а нападао Српску самосталну странку и Коалицију. Кад је Павао Раух постао бан, с благонаклоношћу је прихватао његова обећања да ће владати железном руком, али је унапред изразио сумњу да ће он било шта повољно учинити за Србе. У име Срба захтевао је потпуну равноправност са Хрватима, право на слободну употребу ћирилице, несметано истицање српске националне заставе и веће дотације за српске просветне и културне установе. До 12. XI 1907. излазио је два пута месечно, а од тада, када је уместо Винклера уредник постао Е. Јаковљев, три пута месечно. Угасио се 14. IV 1908, убрзо по одржаним изборима посланика за Хрватски сабор.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОТВОРСТВО
**ДОБРОТВОРСТВО**, чин или осећај доброте или добре воље, као и добровољни поклон у новцу, радном учинку или дариваном времену онима којима је потребан. **Д.** и филантропија се најчешће користе као синоними. Термин филантропија се користи за давање од стране организације (било профитне или непрофитне), док се давање од стране појединаца назива индивидуалном филантропијом. Да би се направила разлика између ова два термина, **д.** се описује, пре свега, као хуманитарна помоћ, док се израз филантропија користи за давање које обухвата шири смисао, укључујући и развојне потребе, као што је подршка култури, науци, заштити животне средине или цивилном друштву и развоју демократије. Правне форме кроз које је могуће бављење хуманитарним радом су фондације и невладине организације (НВО). Правна форма НВО је разноврсна и зависи од закона и обичаја земље у којој функционишу. Међутим, добротворне организације које се могу наћи широм света су по својој природи готово исте.
Године 1601. Енглески парламент доноси Закон о коришћењу доброчинства (The Charitable Uses Act of 1601), који детаљно уређује врсте и циљеве доброчинства и услове који га детерминишу. Овај Закон је основа свих потоњих законских регулатива ове области. Током XIX в. обиље добротворних организација појавило се у Великој Британији у циљу ублажања веома лоших услова за живот радничке класе. У Америци се још 1643. на Харварду појављује прво организовано добротворно прикупљање средстава у сврху образовања. У Латинској Америци се 1727. јавља Група милосрдних сестара која пружа помоћ онима којима је потребна. После стицања независности (1776) у САД се 1835. појављује позоришни комад „Демократија у Америци" у којем се говори о предностима Америке и истиче филантропски дух Американаца. Међутим, добротворне организације се ослобађају порезa тек 1913.
Добротворна организација јесте врста непрофитне организације која се квалификује, према америчком Министарству финансија, за статус организација ослобођених од пореза. То обухвата организације које делају у добротворне сврхе -- верске, литерарне, образовне, научне, као и развој аматерског спорта или за спречавање окрутности према животињама. Постоје још неке организације које би могле испуњавати напред дефинисане услове, укључујући гробља, погребна предузећа, братске ложе, ветеранска удружења и сл. Да би у САД стекле статус добротворне организације, удружења морају да испуне неколико услова: да су организована као корпорације, да су од поверења, да нису акционарска удружења, да су организације које поседују акта предвиђена Законом, да ограниче активност на милосрђе и да трајно посвете своју имовину у добротворне сврхе. Организација се мора уздржати од предузимања низа других активности као што су учешће у политичким кампањама кандидата на локалном, државном или савезном нивоу, те да њен приход не користи било ком појединцу. Већина организација ослобођених од пореза дужна је да поднесе годишње финансијске извештаје на државном и федералном нивоу.
Владимир Гречић
**Д.** је давање без очекивања, а циљ је помоћ другоме. Најчешће се манифестује као хуманитарна помоћ, све више и као донаторство. Може бити индивидуално, корпоративно и државно. За разлику од доброчинства које је регулисано Законом о задужбинама и фондацијама као доброчиним организацијама, рад добротворних организација у Србији није регулисан посебним законом него се на њих односи Закон о удружењима (→ Друштвене организације и удружења грађана), у питањима која нису регулисана посебним законом. Уколико реализују програме од јавног интереса, на њих се односи Уредба о средствима за подстицање програма или недостајућих средстава за финасирање од јавног интереса која реализују удружења. Удружења и представништва страних удружења се региструју у Агенцији за привредне регистре и уписују у Регистар удружења и Регистар страних удружења. Удружења која се не упишу у регистар немају статус правног лица и на њих се примењују правна правила о грађанском ортаклуку. Министарство државне управе и локалне самоуправе решава по жалбама изјављеним на решења Агенције за привредне регистре, Регистратора који води Регистар удружења и Регистар страних удружења, те врши надзор над спровођењем Закона о удружењима, док инспекцијски надзор врши министарство преко управних инспектора Управног инспектората. Влада Републике Србије је основала и Канцеларију за сарадњу са цивилним друштвом.
Најпознатија српска добротворна организација је „Човекољубље" Српске православне цркве која има канцеларије у Србији, Републици Српској и Црној Гори. „Човекољубље" успешно сарађује и са државним институцијама и агенцијама: Националном службом за запошљавање у градовима Србије, Клиничко-болничким центром Србије, установама за децу лишену родитељског старања, центрима за социјални рад, различитим министарствима, локалним самоуправама итд. Такође сарађује и са многим хуманитарним и осталим организацијама цивилног друштва на целој територији свог деловања. На националном нивоу, „Човекољубље" је учествовало у изради Стратегије за смањење сиромаштва и Стратегије за одрживи развој. Поред тога, својим програмима доприноси имплементацији Националних стратегија за бригу о старијима и подршку особама оболелим од ХИВ/сиде у Србији.
Од страних хуманитарних организација у Србији најпознатији је „Црвени крст" који, у складу са Законом о Црвеном крсту Србије, остварује програме и активности који произлазе из циљева и задатака међународних покрета Црвеног крста и Црвеног полумесеца, и спроводи јавна овлашћења која му је поверила држава, као што су акције солидарности, припремање екипа прве помоћи или популаризовање добровољног давања крви. У складу са овим законом, за остваривање програма и јавних овлашћења средства се обезбеђују у буџету Републике Србије, буџету аутономне покрајине и буџету јединица локалне самоуправе (ЈЛС), и то преко државних органа, органа територијалне аутономије и ЈЛС надлежних за послове из области здравља и социјалне заштите, а додељују се организацијама Црвеног крста Србије на основу њихових годишњих програма рада и финансијских планова. Сва средства додељена Црвеном крсту подлежу систему контроле и ревизије у складу са законом.
С обзиром на то да удружења и друге организације цивилног друштва (ОЦД) могу да се финансирају из донација и хуманитарне помоћи, тај облик финансирања регулисан је Законом о донацијама и хуманитарној помоћи. Према овом закону, донације могу да буду у роби (осим дувана и дуванских прерађевина, алкохолних пића и путничких аутомобила), услугама, новцу, хартијама од вредности, имовинским и другим добрима. Због све већег значаја донација, појам **д.** се замењује појмом донаторство.
Појам потиче из средњег века када је почела да се развија пракса позната као меценатство. Донаторство крајем XX в. настаје у оквиру концепта друштвено одговорног понашања транснационалних и националних приватних и јавних привредних компанија. Синоним је корпоративно донаторство. Према подацима часописа *Нова економија*, пословни сектор је највећи дародавац (39% укупне суме), док удео истакнутих појединаца износи 4,3%. Најзначајнији донатори у Србији 2018. биле су приватне компаније: „НИС Петрол", „Phillip Morris", „Делта холдинг" и „Coca Cola HBC Srbija", а од појединаца највећу донацију је дао пензионер из Канаде Миломир Главчић. Према Закону о порезу на додату вредност, стране донације су ослобођене плаћања пореза, али домаће нису. Познат је пример колекције уметничких слика коју је компанија Tarkett из Бачке Паланке донирала Галерији Матице српске, а Влада Србије платила порез на донацију и ослободила компанију додатних трошкова.
Донације могу давати и стране амбасаде и агенције међу којима се у Водичу кроз потенцијалне изворе финансирања наводе: Агенција САД за међународни развој (USAID), Агенција Уједињених нација за избеглице (UNHCR), амбасаде Јапана, Канаде, Холандије и Норвешке у Републици Србији, Централно-европска иницијатива (CEI), мноштво организација Европске комисије: Еразмус+, Европа за грађане и грађанке, Програми прекограничне сарадње, као и многе друге.
Исто тако Република Србија донира помоћ Републици Српској и Црној Гори за различите намене, од борбе против заразне болести Covid-19 до изградње Српске куће у Подгорици. У оквиру пројекта „Србија за Србе из региона" Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије свим заинтересованим припадницима српске националне заједнице из држава у региону (Република Словенија, Република Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Република Северна Македонија, Румунија, Република Албанија и Мађарска) сваке године додељује стипендију Владе Републике Србије.
Весна Ђукић
Прво добротворно друштво код Срба у САД основано је 1880. као Српско-црногорско литерарно и добротворно друштво, а организовано је са циљем промовисања социјалне и интелектуалне размене, као и успостављања система опште филантропије и доброчинства за српске раднике имигранте и трудбенике далеко од своје отаџбине. Оснивачи су били: Антоније Вукасовић, Јован Јововић, Јован Павковић, Крсто Гопчевић, Раде Беговић и Владимир Јововић, сви из Боке которске (која није тада била у саставу Црне Горе), Ђорђе С. Мартиновић из Црне Горе и Михаило Рашковић из Аустроугарске. За почасне чланове Друштво је изабрало (1882) Краља Милана I (Обреновића), Александра I (Обреновића), Књаза Николу I и његовог сина Данила и др. Друштво је донело правила за рад: „Циљ Друштва је узајамно потпомагање у нужди и болести, а читаоници поучење и ширење просвете не само међу члановима, него и осталог славенског сталежа находећи се у овом месту". На обележавању 25-годишњице рада (1905) Друштво је бројало преко 300 чланова. Тада је објављена спомен-књига *Живот и рад Српско-црногорског литерарног и добротворног друштва у Сан Франциску*, штампана ћирилицом, коју је приредио Владимир П. Поповић. Године 1909. након анексионе кризе БиХ, Друштву се припојило Српско добротворно друштво „Змај" (организовано 1904) са скоро две стотине чланова. Уочи I светског рата, Друштво је бројало преко 600 чланова.
Пре формирања нове југословенске државе 1918, Друштво је променило име у Прво српско добротворно друштво (ПСДД). Касније су јој се припојила још нека мања српско-црногорска друштва. ПСДД врши своју функцију и данас и има око 3.000 чланова. Сан Франциско је био један од првих центара српске имиграције у Северној Америци. Први српски пионири у Америци, који су се у време „златне грознице" доселили у Калифорнију, одиграли су важну улогу у успостављању темеља српских верских и културних институција у овој земљи. Кроз напоре Српско-црногорског литерарног и добротворног друштва, Калифорнија је постала место рођења првог српско-америчког листа (*Слобода*, 1893--1906), као и центар ширења облика српског црквеног живота и добротворних активности. Иако је гробље у Сан Франциску отворено 1854, српско гробље на Лаурел Хилу се помиње 1867. Међутим, са ширењем града гробље је затворено и пресељено. У Колми је од 1901. одобрен простор за гробље, где је ПСДД купило неколико хектара земљишта, а 1950. докупило је још. Гробље је отворено за сахрањивање православаца, укључујући Србе, Русе, Украјинце, Грке, Јермене и др. На обележавању 130-огодишњице оснивања Друштва, 3. V 2010, у Колми је отворен Српски културни центар у којем је и Музеј са експонатима и документима Друштва и библиотека „Nicholas Vucinich". У истом месту налази се и споменик оснивачима Друштва.
Данас, српска заједница, као мешавина потомака и нових имиграната, обухвата многобројне стручњаке лекаре, адвокате, инжењере, уметнике, изабране званичнике, судије, васпитаче, научнике, привреднике и друге појединце који су дали крупан допринос новој домовини и отаџбини. У протеклим годинама, ПСДД дало је све врсте помоћи, укључујући многобројне стипендије његовим члановима. Помогло је имигранте из отаџбине, обнову цркава и културних институција. Такође је послало помоћ отаџбини у новцу и медицинској опреми у време природних непогода и ратова, као и помоћ избеглицама.
У периоду историјског развоја српских заједница у расејању дужег од једног века, од Америке до Азије и од Европе до Аустралије, оснивала су се и након одређеног времена гасила добротворна удружења, показујући увек љубав према своме роду и солидарност на делу. За разлику од црквено-школских општина и кола српских сестара, добротворна друштва су најчешће имала краћи век трајања. Без обзира на то, када су браћа у отаџбини била у тешкоћама, почев од природних непогода до етничких сукоба и ратова, она су увек притицала у помоћ, пружајући материјалну и сваку другу подршку.
Хуманитарна организација „Срби за Србе" (Charity Organization „Serbs for Serbs"), регистрована 2007, јесте непрофитна, невладина, нестраначка организација удружених грађана чији су основни циљеви и задаци залагање за побољшање услова за живот и рад српских породица у земљама где се налази српски народ и где је помоћ потребна.
Мисија се огледа у подизању свести о српству, националној култури и српским коренима, са циљем да образује Србе у погледу самоспознаје властитог националног бића и да створи предуслове за организоване добротворне акције које ће финансирати Срби за помоћ Србима. Удружење је до сада организовало велик број хуманитарних акција за Србе повратнике са подручја бивше Републике Српске Крајине, затим Републике Српске, Републике Србије са нагласком на Косово и Метохију, те за Србе из Републике Црне Горе. Средства за добротворне акције се стичу путем добровољних прилога, чланарина и помоћи других добротворних организација, првенствено из дијаспоре. Због свесрпског карактера ове организације, седиште овог удружења није ограничено на једну државу насталу након распада Југославије него се налази у Републици Србији, Републици Српској, Републици Црној Гори и у дијаспори, у земљама као што су САД, Аустрија, Велика Британија и Швајцарска. Оне су фокусиране ка општим циљевима филантропске природе, ка добротворним, образовним, верским или другим активностима које служе јавном интересу или општем добру.
Владимир Гречић
ИЗВОРИ: Закон о удружењима, *СГРС*, 51/2009; Закон о порезу на додату вредност, *СГРС*, 84/2004, 86/2004, 61/2005, 61/2007, 93/2012, 108/2013, 6/2014, 68/2014, 142/2014, 5/2015, 83/2015, 5/2016, 108/2016, 7/2017, 113/2017, 13/2018, 30/2018, 4/2019, 72/2019, 8/2020; https://vodic.gradjanske.org/donatori/; http://galerijamaticesrpske.rs/2017/potpisivanje-akta-tarkett-gms-i-poseta-premijerke-ane-brnabic.html;https://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/ovo-je-top-10-najve%C4%87ih-donatora-u-srbiji; www.covekoljublje.org/organizacioni-razvoj.html; www.srbizasrbe.org/.
ЛИТЕРАТУРА: H. T. Reiling, Federal Taxation, „What Is a Charitable Organization?", *American Bar Association Journal*, 1958, 44, 6; N. V. Vucinich, *First Serbian Benevolent Society. 100th Anniversary Celebration 1880--1980*, San Francisco 1980; В. Ђукић, *Држава и култура, студије савремене културне политике*, Бг 2012; J. Beer, *The Philanthropic Revolution: An Alternative History of American Charity*, Philadelphia 2015.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОТИН
**ДОБРОТИН**, село у југоисточном делу Косовске котлине изграђено уз корито реке Жеговке. Она тече са оближње планине Жеговац, источно од **Д.**, и улива се у Ситницу југозападно од села. Село је смештено на раскрсници два локална пута, а магистрални пут Приштина–Скопље је 3 км западно од њега. Општинско средиште Липљан је 6 км западно од села и спојени су локалним путем. Насеље је компактно, смештено на око 570 м н.в., издужено правцем реке и има мрежаст распоред улица. У историјским изворима помиње се од 1331. у повељи цара Душана, а 1455. имало је 75 српских кућа. Савремено становништво досељaвано је од средине XVIII до средине XIX в. Попис становништва из 1991. регистровао је 1.111 становника, од којих су 96,5% били Срби. У селу се налазе стара православна црква, 1,5 м укопана у земљу и ограђена зидом високим 3 м, и четвороразредна основна школа.
Драгица Р. Гатарић
Приликом пољопривредних радова, на њиви Томе Гуџића, на потесу Рог или Ћерамидана, откривена је остава римског бронзаног новца и бронзаних предмета. На овом локалитету су претходно налажени остаци зидова, римских опека, уломака керамичких посуда и, ређе, римски бронзани новац. Ово је указивало на постојање мањег римског сеоског насеља (*vicus*) или пољопривредног добра (*villa rustica*) у атару села **Д**. Поменута остава била је похрањена у већи камени суд (урна, аван), који је био покривен зделом за уситњавање хране (*mortarium*). Две трећине посуде заузимао је бронзани новац, патиниран и међусобно слепљен, укупно 5.775 комада, од којих је могло бити идентификовано 1.375 примерака који припадају новцу Константина I и чланова царске породице, његовој мајци Јелени и синовима, Ханибалијану, Констансу, Констанцију II и Константину II, међу којима је налмлађи искован 345. Највише је заступљен новац Констанса и Констанција II. С обзиром на то да новац константинијанске династије представља инфлаторну емисију, те да је био у употреби до краја V в., може се претпоставити да је остава похрањена у IV или у првој половини V в., можда у време готских упада крајем IV в. или инвазије Хуна средином V в. Посебно је интересантно што су у остави биле и две луксузне уљане лампе од бронзе – једна са дршком у облику женске, трагичне позоришне маске, а друга са дршком у виду полумесеца (*lunula*), које су израђене у хеленистичком стилу у I или почетком II в. Због тога се ова остава може сматрати благом (*tesaurus*) неке угледне породице или чак неког светилишта.
Софија Петковић
**Црква Св. Димитрија** је једнобродни храм подужне основе, покривен двосливним кровом. Олтарски простор има полукружну апсиду, док је ентеријер засведен полуобличастим сводом и слабо осветљен будући да је црква укопана у земљу око 1,5 м и да има врло мале прозорске отворе. Цркву је у целости осликао зограф Хаџи Костадин (Хаџи Косте, Костадин Крстев) из Велеса, који је 1862. насликао и иконе за иконостас. О томе сведоче натпис у ниши испод источног прозора на јужном зиду, као и потпис на престоној икони Христа Сведржитеља. Иконостас чини ред престоних икона, царске и бочне двери, два реда икона Великих празника и Св. апостола, као и сликано Распеће на врху. Зидним сликарством прекривени су полуобличасти свод и сви зидови храма. У првој зони су стојеће фигуре светитеља, повише њих светитељске допојасне фигуре, а у врху циклус Великих празника. На полуобличастом своду су три медаљона која евоцирају калоте, са ликовима Богородице с Христом, Христа Сведржитеља и Бога Оца.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: К. Томовски, „Велешките мајстори и зографи во XIX и XX век: преглед на творештвото", *Културно наследство*, 1959, 5; Е. Чершков, „Касноантичка остава из Добротина на Косову", *ГМК*, 1962–1963, 1964, 7–8; *Римљани на Косову и Метохији*, Бг 1969; К. Балабанов, *Велешките зографи иконописци во XIX век*, Титов Велес 1970; М. Ивановић, „Црквени споменици, XIII–XX век", у: *Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа*, Бг–Призрен 1987; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОТОЉУБЉЕ ГРИГОРИЈА СИНАИТА
**ДОБРОТОЉУБЉЕ ГРИГОРИЈА СИНАИТА**, средњовековна рукописна књига из ризнице манастира Дечани настала крајем XIV в. По садржини, то је зборник богословских беседа и других текстова намењених духовном уздизању монаха испосника. Рукопис је писан на хартији, формата 294x220 мм, и броји 257 листова. Сачуван је без почетка и завршетка. Текст је писан уједначеним полууставним типом ћирилице (рашко-ресавске редакције), тамносмеђим мастилом, а малобројни иницијали исписани су цинобером. Датовање је извршено на основу водених знакова на хартији. Дешифрован потпис писара, исписан тајном буквицом заснованом на грчком обрасцу, открива име Јована Граматика, калиграфа и највероватније илуминатора. Забележена је и „рука" још једног писара. Дечанско **Д.** донето је у манастир у време његове обнове заслугама Стефана и Вука Лазаревића и њихове мајке, монахиње Евгеније. Кодекс је настао у истој радионици где и још неколико рукописа које је млади кнез Стефан поклонио библиотеци манастира. Књига садржи слова и саставе црквених отаца, питања и одговоре, центурије, изводе из патерика, *Повест о икони халкопратијској Исуса Христа*, *Чудо у храму Пресвете Богородице*, одломке *Житија преподобног Герасима* и др. Сликани украс дечанског **Д.** састоји се од мале орнаменталне заставице сачињене од 13 кругова прислоњених један уз други, праћене преплетно-биљним иницијалом Б, испред *Слова преподобног Доротеја* и посебно раскошне заставице на почетку *Проповеди Григорија Синаита*. У велику квадратну заставицу уписан је четворолист, унутар којег је исписан наслов текста уставним словима, цинобером; необојена површина четворолиста оперважена је декоративном флоралном плетеницом. У угловима заставице насликане су четири цветне розете са стилизованим срцоликим орнаментима, који се понављају и на преосталим слободним партијама заставице. Из доњег десног угла заставице израста цвет на којем почива птица-ждрал необичне лепоте и пропорција. Квалитет сликаног украса потврђује да је Јован Граматик припадао реду вештих илуминатора с краја XIV и почетка XV в.
ЛИТЕРАТУРА: М. Шакота, ,,Јован Граматик: преписивач и илуминатор једне дечанске књиге", *Саопштења*, 1956, 1; Ј. Максимовић, *Српске средњовековне минијатуре*, Бг 1983; *Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани*, Бг 2011; Ј. Станојловић, М. Убипарип, ,,Добротољубље", у: *Свет српске рукописне књиге (XII–XVII век)*, Бг 2016.
Кристина Милорадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОЧИНСТВО
**ДОБРОЧИНСТВО**, чињење добрих и племенитих дела. Чин **д.** увек је сачињен од два актера: даваоца и примаоца. Личности даваоца и примаоца су идентификоване у самом садржају чина, али мотивациони аспект може бити подразумеван (интерни или унутрашњи) или условљен (екстерно мотивисан или спољашњи). У првом случају ради се о осећању личне потребе код даваоца, осећања обавезе или дуга, нагону или осећању нужности које избегава прецизну идентификацију или од такве идентификације свесно или несвесно бежи. У другом случају ради се о свесној декларацији схватања и прихватања сопственог места и улоге у веома сложеном поретку који чини окосницу правног, друштвеног, религиозног или филозофског устројства уже или шире средине у којој дародавац егзистира и остварује своју друштвену личност. Посебан случај **д.** је оно које је мотивисано испаштањем дародавца, било да је то испаштање самонаметнуто (унутрашње) или ординирано (спољашње). Позиција даваоца и примаоца **д.** није увек једносмерна; у неким сложенијим видовима спремност примаоца да буде објект **д.** може имати првенство над расположењем даваоца да делује као субјект. Другим речима, прималац дефинише предуслов да давалац може и има коме да учини **д**. Ипак, прималац је пасивни субјект **д.**, за разлику од даваоца који је активан.
Акт **д.** може садржавати и компоненту компензације за даваоца; постојање такве компоненте донекле компромитује **д.** у унутрашњем аспекту, али не обавезно и у спољашњем. У неким случајевима, држава или неки други меродавни и/или мериторни ауторитет законским и подзаконским прописима и нормама стимулише **д.** компензујући акт даровања одређеним олакшицама на нивоу пореских и других обавезних давања и доприноса; последица таквих мера је да највећу компензацију, по правилу, добијају највећи добротвори, али се релативна величина **д.** готово увек изражава висином финансијског доприноса, а неупоредиво мање по основу објективног сагледавања онога што би морало бити основно мерило **д.**: да ли је **д.** жртва дародавца или инвестиција, односно пословна прерасподела вишкова. То је увек контроверзно питање чији се ефекти тешко могу објективно процењивати, али то не мења чињеницу да је из аспекта примаоца неспорно реч о делу које заслужује сваку захвалност.
У зависности од личности примаоца и његовог статуса, **д.** може бити једнократно (јединствено), повремено, перманенто или институционално. Може се односити на одређену личност као примаоца, шири круг потребитих или читаву категорију дефинисану локацијским, етничким, конфесионалним, социјалним, етичким или научним критеријумима. Давалац може бити појединац, група, организација или корпорација.
Организовано **д.** се у Србији може пратити од средњег века и у дужем периоду историје углавном се односи на задужбинарство (од „давања за душу", „задушбине"), поглавито подизање манастира и цркава, којима се осим основне помоћи у даровању земљишта, трошковима зидања и опремања, најчешће обезбеђује и стабилни и трајни извор прихода за одржавање и напредак. Такве задужбине нису само монашка станишта или богослужбени и црквени центри, него и институције за чување, лечење, просвећивање и очување сећања, те материјалног и духовног наслеђа народа.
У новијем периоду историје, велики задужбинари су претежно имућни трговци и предузетници који поседују осећање одговорности и обавезе према средини која им је омогућила просперитет, или – у недостатку физичког правног наследника – намењују своју укупну имовину институцији или циљу који представља њиховог личног, моралног или друштвеног баштиника. У таквим околностима, најчешћи примери у Србији и међу Србима изван домовинских граница, односе се на Цркву као институцију, васпитне, здравствене и социјалне установе, библиотеке и музеје или велике и ауторитативне организације какве су Матица српска, Универзитет, академије, научна друштва и сл.
После II светског рата задужбинарство је од стране владајуће Партије формално оцењено као негативна појава, а задужбинари генерално оцрњени као „ратни профитери" или злонамерни корисници пореских и других фискалних олакшица. По том основу дошло је до правне конфискације и забране деловања, односно затварања задужбина које су поседовале сопствену имовину и средства за обављање делатности. „Подруштвљавање" задужбинске имовине по правилу је водило урушавању те имовине или њеној злоупотреби, а покушај обнове задужбинарства је до данас остао неуспешан. Известан напредак је регистрован у погледу постојања и рада фондова, фондација, легата и оних организација које функционишу као део међународних хуманитарних система.
ЛИТЕРАТУРА: R. A. Wilson, R. D. Brown (ур.), *Humanitarianism and Suffering: The Mobilization of Empathy*, Cambridge 2009; С. Вејиновић, *Задужбинарство код Срба*, Н. Сад – Бг 2012; Г. Гордић, „Задужбине и задужбинарство у традицији српског народа", у: *Дани европске баштине – Даривање и задужбинарство*, Кв 2012.
Драгомир Ацовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРОЧИНСТВО
**ДОБРОЧИНСТВО**, туристичко-поклоничка агенција СПЦ, основана 2000. као орган Патријаршијског управног одбора (ПУО). Задатак **Д.** је да организује поклоничка путовања светињама Српске цркве, посете културно-историјским споменицима српског народа, затим светињама и културно-историјским споменицима других православних народа у земљи и иностранству. Има свог управника и персонал који остварује права из радног односа у складу са одлукама ПУО. Управник предлаже лица за рад у агенцији, а на радна места их именује директор Патријаршијске управне канцеларије. Има свој печат и штамбиљ, али административно-правне, финансијске, књиговодствене и друге послове за **Д.** обављају стручне службе ПУО. **Д.** се брзо афирмисало као стручна и економски прихватљива агенција за поклоничка путовања по манастирима Србије и свих крајева где живе Срби, затим за Цариград, Свету Гору, Јерусалим, Синај, Румунију и Русију. Располаже кадровима квалификованих водича, сигурним смештајем поклоника и потребном рекламном литературом.
ИЗВОР: „Правилник о раду туристичке агенције 'Доброчинство'", *Гласник СПЦ*, 2000, 9.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРСКА ЋЕЛИЈА
**ДОБРСКА ЋЕЛИЈА**, манастир са Храмом Успења Пресвете Богородице, саграђен на крају Добрског Села близу Цетиња. Нема сигурних података о времену оснивања – претпоставља се да је то било у XV в. и да је настао као ћелија неког испосника, која се касније приливом ученика развила у манастирски комплекс захваљујући добровољним прилозима. Данас је метох Цетињског манастира. При њему је Његош 1842. основао прву сеоску школу. Нема података да ли је манастир рушен или га је само зуб времена руинирао. Обновљен је 1985. Једнобродни храм са полукружном апсидом, тремом и звоником на преслицу, вероватно је првобитно био посвећен преподобној Параскеви/Петки.
ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 2006.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРСКО СЕЛО
**ДОБРСКО СЕЛО**, племе у Црној Гори. Вук Караџић помиње га под називом Добарско село. Једно од пет племена у Ријечкој нахији, која је била део Старе Црне Горе. Његову основну територију и старо средиште чини предео истог имена, који представља дубоку и пространу котлину, окружену са свих страна брдима и планинама, на западу Границом и Вртијељком, на југу Цеклинштаком, на истоку Мекавцем и на северу Добрштаком. Пошто та котлина представља малу географску област, затворену са свих страна, а такође и окружену већим и јачим племенима Катунске и Ријечке нахије – Цетињанима, Цеклином и Љуботињем – припадници племена били су ограничени на своју малу територију. Међутим, успели су да je прошире на начин који није био уобичајен за племенски начин живота. У XVII в. племена Цеклин и Бјелице водили су велике борбе око територија. Добрско племе је помагало Цеклину и када су успели да прогнају Бјелице, као награду су добили један део отетог земљишта које су успели да поврате, а који се налазио на територији Цеклина. Тај део је удаљен и налази се на североистоку од њихове племенске области, са свих страна окружен насељима племена Цеклин. Он се по својим новим становницима зове Добрска Жупа. Жупа се држала заједно са **Д. С.** и наставила да гаји једноплеменске односе. Са Цеклињанима имају заједничког свештеника, али имају своју цркву. Одржавању овог јединственог случаја допринели су добри односи са Цеклињанима, као и јачање државе у другој половини XIX в. која је спречавала насиља јачих племена над слабијима. **Д. С.** и Цеклин некад се називају и Горње и Доње Добро, што одговара њиховом географском положају. Управо под називом Горње Добро, **Д. С.** се помиње у повељи Ивана Црнојевића из 1485. Етимолошки, стари назив се доводи у везу с изузетно добрим квалитетом земљишта. Главни део припадника овог племена чине два велика братства, која су уједно и његови најстарији становници: Горњевучани и Добриловићи. Од 168 домова, колико их је почетком XX в. било у целом племену, у **Д. С.** било је 124 (од тога 42 Горњевучана и 34 Добриловића), а у Добрској Жупи 44 дома (од тога 27 Добриловића и 9 Горњевучана). Савремени развој доноси промене у традицијском начину живота и опадање племенских веза. Данас територија на којој је некад било племе **Д. С.** припада општини Цетиње. Насеље **Д. С.** се налази у непосредној близини овог града. Број становника је мали, али се на пописима примећује пораст од 1991. до 2003. са 97 на 132 становника, просечне старости 46,5 година. На попису из 2011. **Д. С.** имало је 63, а Добрска Жупа 57 становника.
ЛИТЕРАТУРА: А. Јовићевић, *Ријечка нахија у Црној Гори*, Бг 1910; Ј. Ердељановић, *Стара Црна Гора, етничка прошлост и формирање црногорских племена*, Бг 1926.
Младена Прелић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРУН
**ДОБРУН**, средњовековни град на Рзаву у жупи Дабар, источно од Вишеграда на путу који из Босне води ка Ужицу. Комплекс лежи на рубу питомог жупског предела на доњем току Рзава. Остаци утврђења налазе се на високој литици изнад реке. На око 1 км низводно одатле на заравни, на десној обали Рзава, налази се манастир посвећен Богородици. Када је А. Гиљфердинг 1857. обишао овај локалитет, бедеми и куле су још увек били добро очувани, а у подножју литице, крај Рзава, били су видљиви остаци урбане насеобине, с траговима улица и кућа. Најстарији део утврђења налази се на огранку планине Орлине изнад десне обале Рзава, издужене основе с главном, правоугаоном кулом истуреном ка северу. Капија је била на западној страни до које је водио прилаз уском стазом уз подножје бедема. Унутрашњи простор утврђења је подељен са два преградна зида, а видљиви су и остаци вероватно цистерне за воду. Бедеми су зидани ломљеним каменом у кречном малтеру, дебљине од 1,1 – 2 м. Са јужне стране природни прилаз је преграђен бедемом са капијом од клесаног камена. Ту је било и стамбених објеката.
Источни део утврђења, над левом обалом реке, чиниле су истурене куле на врховима стеновитог брега са три стране опасаног клисурастом окуком Рзава. Постојале су три куле које су грађене као самостални објекти и нису биле повезане бедемом. Најбоље је очувана северна кула, кружне основе. Подграђе **Д.** је највећим делом лежало на десној обали Рзава, а мањи део је био на левој обали, на Подроговима.
Ова тврђава је играла значајну улогу на граници са Босном у доба Немањића и била је део система одбране жупе Дабар. У њој је било седиште жупана Прибила, ктитора добрунске цркве. Он је савременик краља и цара Стефана Душана, а цркву је подигао пре 1343. Сама тврђава је вероватно такође подигнута у XIV в. После смрти цара Душана (1355) тврђава је припала великом кнезу Војиславу Војиновићу, а затим његовом синовцу жупану Николи Алтомановићу до његовог потпуног краха 1373. Приликом поделе његових земаља **Д.** је припао кнезу Лазару, коjeм је припала десна обала доњег Лима. Утврђење је једно време сигурно држао и деспот Стефан Лазаревић. Незнано када **Д.** је припао босанској породици Павловића. У два наврата у њему је боравио Радослав Павловић. Као њихово упориште према Косачама, град је дограђиван током XV в., куле и бедеми на левој обали Рзава су из овог времена. По доласку Турака 1463. **Д.** је постао седиште нахије. Чињеница да **Д.** лежи на Босанском путу заинтересовала је трговце и условила појаву привредне активности у подграђу, о којем прве вести срећемо почетком XV в. Подобрун се помиње 1407. и 1421. као место где се налази неки дубровачки трговац. Први домаћи трговац Радивој Микојевић се помиње 1426, али се он већ наредне године преселио у Вишеград, на већи трг. Ово подграђе се није значајно развило, а у попису 1468/69. насеље има мање од 100 кућа.
ЛИТЕРАТУРА: А. Гиљфердинг, *Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији*, Сар. 1972; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља* *средњовјековне босанске државе*, Сар. 1978; М. Поповић, „Средњовековни Добрун", *Старинар*, 2002, 52; С. Мишић (ур.), *Лексикон градова и тргова* *средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРУН
**ДОБРУН** (Крушево), средњовековни манастир, недалеко од Вишеграда, у близини остатака истоименог утврђеног средњовековног града. Манастирска црква посвећена је Благовестима и представља значајну властеоску задужбину из времена краља Стефана Душана. На основу изгледа ктиторске композиције и натписа (некада се налазио изнад улаза у припрату и садржао датум 1. III 1343) закључено је да је наос добрунског храма подигао жупан Прибил, а да је припрату доградио и осликао његов син жупан Петар као монах Јован. Подизању и украшавању Благовештенске цркве допринеле су личности поменуте у манастирском поменику (Крушевски поменик), чији су ликови такође били саставни део сликаног програма цркве у **Д**. То су протовестијар Стан, властелин вишег ранга насликан на западном зиду припрате, и игуман Јефросим, „први молебник храма" чији се лик до II светског рата налазио на источној страни јужног пиластра.
Током времена, **Д.** је у приличној мери страдао, опустео и био у рушевинама. Темељно „обнављање" 1884. значило је заправо уништавање првобитног Благовештенског храма. Тада је срушена спољашња припрата, уклоњен зидани иконостас, дозидан звоник, изведене украсне лезене и низови аркадица на фасадама. Јануара 1945. Немци су минирали цркву, а трајном уништењу одолела је само припрата и делови зидног сликарства у том делу храма. Од средине до краја XX в. текли су радови на обнови манастирске цркве и конака, те на чишћењу и конзервацији фресака. Првобитна Благовештенска црква у **Д.** представљала је једнобродну грађевину подељену пиластрима на три травеја неједнаке дужине, са полукружном апсидом на истоку. Зидана олтарска преграда некада је одвајала простор светилишта од наоса. Зидови цркве били су изведени квадерима сиге. Уз наос храма убрзо је дограђена припрата рашчлањена паром пиластара на два травеја. Испред ње накнадно је дограђена спољна припрата на западној страни коју је 1606. осликао поп Страхиња из Будимља. Од првобитне властеоске задужбине сачувани су темељи, делови пода и мермерна амвонска розета.
Читава унутрашњост храма првобитно је била осликана, а до данас су сачувани само фрагменти фресака у припрати. У највишој зони насликани су Васељенски сабори, испод њих низ медаљона с попрсјима светих архијереја, а међу њима пустиножитељ Св. Петар Коришки, чија је ово најстарија позната представа. У најнижој зони живописа смештене су представе ктитора, владарске породице и ликови светих жена, монаха и архијереја. Посебну вредност сликарства чине портрети ктитора – жупан Прибил са моделом храма у рукама и његови синови Стефан и Петар, а на крају поворке протовестијар Стан, члан властеоске ктиторске породице. Ктитор приноси свој дар Богородици са Христом у наручју, стојећој фигури патронке која се до II светског рата налазила на западној страни јужног пиластра. Наспрам ктитора представљени су портрети владарске породице под Христовим благословом: краљ Стефан Душан са супругом Јеленом и сином Урошем. Иако фрагментарно сачуван, средњовековни живопис у **Д.** има велику уметничку вредност. Сликари су се ослањали на иконографска, програмска и стилска решења српског сликарства XIV в. Следили су сувремена уметничка схватања и фреске извели у стилу зреле ренесансе Палеолога. С нарочитом пажњом, вештином и осећајем за боју живописци су извели ликове ктитора и попрсја светих у медаљонима.
Драгана Павловић
Почевши од 1530. посетило га је неколико европских путника (Б. Курипешић, аустријски посланик Погарола, Катарино Зено, Гиљфердинг). Помиње се често у XVI и XVIII в. По Гиљфердингу разрушен је кад и град **Д.**, обнављан 1822, 1884. и 1890. После сваког рушења је обнављан. Остајао је без братства, али је служио као парохијски храм. Обновљен је 1921, али је 1944. срушен и следеће године обновљен, каснијим обновама доведен на стање из XIX в. Монашко братство уселило се 1994, два и по века од како су га монаси напустили. Данас је најстарији православни храм у Босни очуван до наших дана.
Манастир је имао скрипторију у којој су преписиване књиге. Монах овог манастира има епитет Добрунлија.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, II 1903, VI 1926.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ковачевић, „Манастир Добрун", *Старинар*, 1885, 2; М. Кашанин, „Манастир Добрун", *Старинар*, 1926, 4; Ђ. Бошковић, „Стање средњoвековних споменика у југозападној Србији, Космету и североисточном делу Црне Горе", *Музеји*, 1948, 96; З. Кајмаковић, *Зидно сликарство у Босни и Херцеговини*, Сар. 1971; И. М. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994; М. Поповић, ,,Средњовековни Добрун", *Старинар*, 2002, 52; Д. Милосављевић, *Средњовековни град и манастир Добрун*, Бг–Прибој 2006.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРУША
**ДОБРУША**, село у северном делу Метохијске котлине изграђено дуж пута Пећ – Косовска Митровица, 13 км североисточно од Пећи. Припада општини Исток, који се налази 11 км према североистоку и с којим је спојено асфалтним путем. Насеље је смештено на око 450 м н.в., дисперзивно је и издужено дуж друма око 3 км. У повељи цара Душана из 1348. помињу се Добрушинци, као расељено село. Трагови раније насељености су остаци старе српске цркве и гробља. Савремено насеље је настало после I светског рата колонизовањем Срба и Црногораца. Године 1924. имало је 86 домова са 396 становника. Године 1941. Албанци су опљачкали и спалили све куће. После рата село је обновљено, па је 1948. имало 2.598 становника, од којих 50,7% Шиптара, 33,2% Црногораца и 16,1% Срба. Године 1991. имало је 1.470 становника, од којих 8,8% Црногораца и 1,4% Срба, а 86,3% изјаснило се као Муслимани. Године 1999. преостали Срби и Црногорци су се раселили. У селу се налазе месна канцеларија, земљорадничка задруга, два млина, пилана и више продавница.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОБРЧАНЕ
**ДОБРЧАНЕ**, село у Горњој Морави, у клисурастом делу долине Прилепничке реке, 0,5 км пре њеног ушћа у Биначку Мораву. Кроз село пролази пут Гњилане–Бујановац. Општинско средиште Гњилане налази се 11 км западно од села. Оно је компактно и издужено дуж долине реке и друма. Исељавање српског становништва почело је рано, пре грађанског рата. Староседелачко становништво се преселило у села Изморника (крај око доњег дела тока Биначке Мораве), а 1999. прогнана је само 21 ромска породица. Православна Црква Св. Петке тада је опљачкана, спаљена и порушена.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОВИЈАНИЋ, Предраг
**ДОВИЈАНИЋ, Предраг**, специјалиста социјалне медицине и епидемиологије, универзитетски професор (Ивањица, 31. III 1932 – Београд, 9. XII 2008). Дипломирао на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1957. Запослио се у Дому здравља у Чачку, где је био и директор (1961–1964). Магистрирао 1970. на Универзитету у Бристолу, а докторску дисертацију „Утицај измењених еколошких фактора на здравствено стање становника Београда" одбранио на Мед. ф. у Београду 1978. Специјалиста социјалне медицине и епидемиологије од 1964. На Стоматолошком факултету у Београду редовни професор од 1988. и руководилац предмета Социјална медицина и Хигијена са епидемиологијом. Усавршавао се 1965–1971. у Москви, Прагу, Варшави, Лондону и Берлину, држао предавања по позиву у Ослу 1977, Лондону и Њукаслу 1978. и Женеви 1979. Начелник Одељења у Савезном секретаријату за здравство, рад и социјалну политику 1965–1970, секретар за здравље, рад и социјалну заштиту Града Београда 1970–1980, начелник Клиничког института за социјалну медицину и хигијенско-епидемиолошку заштиту КБЦ „Звездара". Дао допринос у областима: развој савремене болнице, дефинисање листе индикатора за праћење надзора над стручним радом у здравственим установама, увођење матичности за област социјалне медицине за специјалистичко и последипломско усавршавање дипломираних стоматолога на Стом. ф. Члан је СЛД од 1960. и других друштава и организација. Члан уредништва часописа *Медицински гласник*. Добитник је Ордена рада са златним венцем 1972, Плакете града Београда 1975, Октобарске награде града Београда 1987. и др.
ДЕЛА: коаутор, *Организација здравствене делатности и установе*, Бг 1987; *Савремени дом здравља*, Бг 1995; *Социјална медицина и хигијена са епидемиологијом*, Бг 1995; *Практикум социјалне медицине са хигијеном и епидемиологијом*, Бг 1997; *Manuаl of Public Health*, Бг 1997; *Основи здравствене статистике*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005; М. Андрејевић, *Стварали су градску болницу 1936–2006*, Бг 2006.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОВНИКОВИЋ, Боривој Бордо
**ДОВНИКОВИЋ, Боривој Бордо**, аутор анимираног филма и стрипа, илустратор, карикатуриста (Осијек, 12. XII 1930). После избеглиштва у Србији (1941–1945) враћа се у родни град и започиње каријеру цртача стрипа („Ударник Ратко", *Глас Славоније*, 1945). Уз краткотрајно студирање на Академији ликовних уметности у Загребу (1949) ради, затим, као карикатуриста у листу *Керемпух*. Ту са колегама В. Нојгебауером и В. Делачом покреће продукцију анимираног филма (*Велики митинг* и *Весели доживљај*, 1951). Са њима оснива и „Дуга-филм" (1951–1952), први студио цртаног филма у Загребу. Од 1957. у студију „Загреб филма", са З. Боуреком, В. Мимицом, Д. Вунаком и др., учествује у уобличавању нове естетике филмске анимације, потом међународно препознате и афирмисане као Загребачка школа цртаног филма. У том периоду настаје низ његових значајних остварења: *Луткице* (1961), *Оле, тореро* (1963) и *Без наслова* (1964, награде фестивала у Београду и Оберхаузену). Истовремено је и аутор многих рекламних и популарних телевизијских филмова (*Мендо Мендовић* 1963–1965) и стрипова у листовима *Плави вјесник*, *Мики стрип* и др. Пуну стваралачку зрелост и афирмацију достиже анимираним филмовима *Знатижеља* (1966), *Крек* (1967), *Путник другог разреда* (1973), *Н. Н.* (1977) и *Школа ходања* (1978, награда жирија у Оберхаузену 1979) којима – у трагању за менталитетом „малог човека", збуњеног и запитаног над недоумицама „великог света" – до мајсторства развија тзв. „психолошку карикатуру" у најбољим традицијама поетике гега. Стилски редукујући фигуралну анимацију и класичну драматургију цртаног филма на необичне параметре кретања фигуре на белој, веома моћној и прилагодљивој позадини, изграђује препознатљив ауторски рукопис који га доводи међу најистакнутије ствараоце анимираног филма у свету. Следе анимирани филмови *Бијела прича* (1981), *Два миша* (1981), *Тврдоглаво маче* (1981), *Један дан живота* (1982), *Два живота* (1988), *Узбудљива љубавна прича* (1989), *Спас у задњи час* (1995), *Тишина* (2009). Многе ауторске ретроспективе приређене су му у париској Кинотеци, Музеју модерне уметности у Њујорку, у Пекингу, Хирошими, Анесију, Отави, Еспињу, Москви и др. Његови филмови су награђивани на најзначајнијим међународним фестивалима, а добитник је и награда за животно дело, међу којима су: „Premio alla Carriera" 1995. у Тревизу (поводом стогодишњице филмске уметности); „Sidewalk Moving Festival", Бирмингем (Алабама, САД), 2000; Награда за животно дело Међународне федерације за анимирани филм (АСИФА), Еспињо, 2001; Награда за животно дело „Владимир Назор", Загреб, 2003; Плакета Југословенске кинотеке за допринос филмској уметности 2004; Награда „Андрија Мауровић" за животно дело у уметности стрипа 2011; Награда за животно дело Међународног фестивала анимације АНИМАФЕСТ у Загребу 2017. У часопису *Филмска култура* од 1976. цртао је и писао јединствену „Школу анимације", која је као књига објављена 1983, а затим преведена на више светских језика и уведена као уџбеник за филмску анимацију на Факултету за филм и телевизију Музичке академије (ФАМУ) у Прагу. Био је члан Извршног одбора (од 1976) и генерални секретар (1994–2000) АСИФА, те гостујући професор и саветник за анимацијско образовање покрајине Ђилин (Кина, 2006). Један је од оснивача АНИМАФЕСТ-а у Загребу (1972) и његов директор од 1985. до 1992. Члан је редакције и карикатуриста недељника *Новости* Српског народног вијећа у Загребу.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Пата, *Живот у фантазији цртаног филма*, Зг 1983; Б. Довниковић Бордо, *Школа цртаног филма*, Зг 2009; Н. Берош, „Боривој Довниковић Бордо, Карикатура је начин живљења (интервју)", *Новости*, Зг, 1. VII 2018.
Божидар Зечевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОВОЉА
**ДОВОЉА**, манастир Успења Пресвете Богородице, на десној обали реке Таре, код села Премћани у општини Пљевља. Не зна се када је подигнут ни ко је био његов ктитор, а први поуздани податак о манастиру потиче из 1513, када га херцеговачки митрополит Јован ослобађа свих дажбина. Претпоставља се да је био изграђен у XV в., пошто је већ 1536. кадија Мехмед дао дозволу за обнову трошне цркве, за шта је решење издато 1545. У манастиру су у XVII в. боравили монаси, који су у више наврата тражили да се обнове конаци, а 1632/33. обновили су цркву са игуманом на челу. Манастир је више пута био рушен и обнављан, последњи пут је страдао за време устанка 1875, а напуштен је након великог пожара 1886. Богородичин храм је једнобродна грађевина издуженог облика, са полукружном апсидом, куполом над наосом и припратом. У апсиди се налазе три нише, а још једна је на северном зиду источног травеја. Над средишњим травејем се уздиже висока купола, чији је тамбур споља и изнутра кружног облика. Црква је грађена од притесаног кречњака, а сводови од сиге и кречњака. Археолошка истраживања и радови на обнови манастира почињу 1999. Испод урушених делова свода и куполе пронађени су под од камених плоча, фрагменти разнобојног фреско-малтера, а на северној и јужној страни западног зида наоса два већа фрагмента живописа. Године 2007. завршени су радови на обнови храма, а 2008. је након ископавања манастирских конака започета њихова реконструкција. Откривене су три различите фазе у изградњи конака и претпоставља се да најстарија потиче из XV в., пошто су у том делу пронађени уломци грнчарије карактеристичне за то доба.
Маријана Марковић
Традиција овај храм приписује краљу Милутину (XIV в.). Обновљен је 1833. када је игуман Пахомије изградио ћелије, а 1836. Петар II Његош шаље му књиге добијене од руског цара Николаја I. У њега се 1850. уселила турска војска и нанела штету. Поново је обновљен 1853, али када су Турци 1857. у самом храму обешчастили једну девојку, кнез Данило је наредио да се „црква сажеже", а у ватри је изгорело 11 Арнаута и много рукописа и Србуља. Његов инвентар и књиге разнети су на све стране. Ђ. Бошковић је 1932. фотографисао остатке, описао, урадио скице и предлог обнове. Обнова је почела 1999. крчењем шуме и двогодишњим археолошким ископавањима која су открила стари под у унутрашњости цркве, једну старију олтарску апсиду и 57 гробова. Након завршетка радова на обнови храма освећење је обављено 2008. Конак у стилу планинске куће саграђен је 2018. Звонара је на стубовима. До преноса у Ждребаоник у њему су чуване мошти Св. Арсенија Сремца, због чега су га мештани звали „Црква Св. Арсенија". Код манастира је 1898. саграђена школска зграда, у којој се описмењавало педесетак ученика годишње. Нема братства.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг II 1903, III 1905, V 1925, VI 1926; М. Кажић, „Турски фермани и наши културно-историјски споменици", *Старине Црне Горе*, 1975, 5.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, ,,Архитектонски споменици на Тари и под Осоговом", *ГСНД*, 1933, 12; В. Ћоровић, „Манастир Довоља", *ГСНД*, 1934, 13; Ф. Бајрактаревић, *Турски документи манастира Св. Тројице код Плевља*, Бг 1935; M. Шупут, *Српска архитектура у доба турске власти 1459–1690*, Бг 1984; Р. Манојловић, ,,Обновa манастира Довоље: извјештај о радовима током 2001. и 2002. године", *ГЗМ*, 2002, 3; ,,Радови на обнови манастира Довоља: извјештај за 2006. и 2007. годину", *ГЗМ*, 2007, 6.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОГАЂАЈ
**ДОГАЂАЈ** (енг. *event*), манифестација у којој се осмишљава, организује и приређује садржај културног, уметничког или забавног карактера. Обично има уочљив заштитни знак, визуелни идентитет и рачуна с неизоставним присуством, што је потврда сопственог статуса, осећања припадности и личног идентитета. Може да буде фестивал, концерт, изложба, перформанс, забава, медијски **д.** или окупљање људи око једне личности, теме и дешавања. Комерцијалног је карактера и део одређене културне политике или економије. Историја **д.** потиче још из времена организовања религијских фестивала посвећених светитељу-заштитнику на једном подручју, са ходочашћем као основним циљем. Осим религијских, данас се организују и културни, уметнички, традиционални и сезонски фестивали. Уз оне масовног карактера, приређују се **д.** за одабрану, елитну, насумичну или медијску публику (хепенинг, отварања изложби затвореног типа, специјални телевизијски преноси, лајв стрим на интернету). Осмишљавају их ивент менаџери и маркетиншки стручњаци, а у њихово организовање се све више укључују стручњаци из области етнологије, историје уметности, заштите и очувања културног наслеђа, археологије, науке о језику и других хуманистичких дисциплина.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радосављевић, М. Анђелковић, С. Пајић, ,,Специфичност и стратегија управљања догађајима", у: *Савремени проблеми стратегија и стратегијског менаџмента*, Бг 2017.
Чедомир Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОДАТНА НАСТАВА → НАСТАВА
**ДОДАТНА НАСТАВА** → **НАСТАВА**
# ДОДЕР, Душко
**ДОДЕР, Душко**, новинар, писац (Сарајево, 22. VII 1937). Потомак Србина са Дурмитора и Албанке из Скадра. Дипломирао на Универзитету Вашингтон у Сент Луису. Специјализирао је филозофију на Стенфорду и Колумбија универзитету. Радио као репортер у агенцији UPI у Њујорку. Почетком 70-их година прошлог века постављен је на место шефа источноевропског бироа „Вашингтон поста" у Београду, на три године. Шеф московског бироа дописништва „Вашингтон поста" био је у периоду 1981-1985. и често је путовао на релацији Вашингтон–Москва. Био је једини западни новинар који је интервјуисао совјетског лидера Константина Черненка. Радио је као репортер, дописник из иностранства и уредник, а добио је више награда као новинар и писац. Водио (1968) предизборну кампању председничког кандидата Нелсона Рокфелера у надметању са Линдоном Џонсоном. Био стипендиста Института „Вудро Вилсон" и предавач новинарства (1985) на Универзитету у Џорџтауну. Аутор књига *The Yugoslavs*, (London 1979), *U.S.-Soviet Summits: An Account of East-West Diplomacy at the Top, 1955-1985* (New York 1986) и др. Живи у Вирџинији.
ДЕЛА: и L. Branson, *Mikhail Gorbachev: Heretic in the Kremlin*, New York 1991; „Yugoslavia: New War, Old Hatreds", *Foreign Policy*, 1993, 26; и L. Branson, *Milosevic, Portrait of a Tyrant*, New York 1999.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, *Енциклопедија српске дијаспоре*. *Срби у прекоокеанским земљама*, Бг 2016.
Марко Лопушина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОДЕР, Радоје
**ДОДЕР, Радоје**, интерниста гастроентеролог, универзитетски професор (Калиновик, Херцеговина, 2. I 1958). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1983. По завршетку лекарског стажа и одслужења војног рока радио је као лекар у Тузли, одакле је почетком 1988. упућен на специјализацију из интерне медицине, коју је завршио 1992. на ВМА. У току 1996. завршио је супспецијализацију из гастроентерологије и хепатологије. На ВМА је магистрирао 1998. на тему „Лечење ахалазије једњака модификованом техником балон дилатације", а докторирао 2001. на тему „Ефикасност примене металних копчи у превенцији крварења после иницијалне хемостазе и нов начин процене ризика за поновно крвављење". Усавршавао се у Клиничком центру Србије и у болници „Erasmo" у Бриселу (1998). Један је од водећих интервентних гастроентеролога у земљи (ERCP, EPT, EUS, балон дилатације код ахалазије, PEG итд.). Био је начелник Одељења и заменик начелника Клинике за гастроентерологију и хепатологију, а од 2001. је начелник Клинике за гастроентерологију и хепатологију ВМА. У звање доцента на Катедри за интерну медицину Мед. ф. ВМА изабран је 2002, а у звање ванредног професора 2012. Рецензент је радова за часописе *Војносанитетски преглед* и *Српски архив за целокупно лекарство*. Члан је Удружења гастроентеролога Србије и Удружења за дигестивну ендоскопију СЦГ, чији је председник био 2002–2014, затим Европског и Светског удружења гастроентеролога и Европског удружења за дигестивну ендоскопију. Учествовао је од 1996. на свим европским конгресима гастроентеролога, имао је више прихваћених радова на њима, а на пленарној сесији у Женеви (2002) имао је и усмену презентацију рада. Под покровитељством Европског удружења за дигестивну ендоскопију, организовао је три стручне радионице из дигестивне ендоскопије на ВМА (2003, 2005. и 2009), које су водећи страни гастроентеролози, укључујући и председника Светског удружења гастроентеролога, као и представници Европског удружења гастроентеролога и Европског удружења за дигестивну ендоскопију оценили високим оценама. Потпредседник је Комисије за скрининг програм за колоректални карцином при Министарству здравља Србије и члан Комисије за биолошку терапију у гастроентерологији при Републичком фонду за здравствено осигурање. За успехе у раду више пута је награђиван (Спомен-медаља Министарства одбране Републике Србије, 2016. и Крст милосрђа од председника Републике Српске).
ДЕЛА: и Т. П. Окука, Н. С. Остојић, *Хируршко-функционална анатомија дуоденума и папиле Ватери и дуоденални улкус*, Земун 1998; коаутор, „Capecitabine cardiotoxicity–case reports and literature review", *Hepatogastroenterology*, 2008, 55, 85; коаутор, „Дугорочни исход модификоване балон дилатације у лечењу болесника са ахалазијом", *ВП*, 2013, 70, 10.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. ВМА.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОДИГ, Александар
**ДОДИГ, Александар**, калиграф (Загреб, 28. IV 1935). Дипломирао 1960. на Академији за примењене уметности (АПУ) у Београду, одсек Примењена графика. После десет година наставничког рада у Средњој уметничкој школи у Новом Саду, изабран је 1971. за асистента на предмету Писмо на АПУ у Београду, на којој је прошао сва звања до редовног професора 1995. Пензионисан је 2001. Промовише ћириличну калиграфију кроз своје стваралаштво, наставу и јавне наступе. Поред примењене калиграфије – изведеног великог броја повеља, захвалница, плаката, корица књига, бави се и слободним калиграфским листом или уметничком калиграфијом. **Д.** словне композиције имају препознатљив ликовни израз. У зрелом периоду стваралаштва главни предмет његовог уметничког истраживања су ћирилична писма која третира на различите начине: некад у виду блока текста, на сведеној подлози, а некад са снажним прожимањем осликане подлоге и текста у виду експресивне експерименталне композиције. Често примењује комбинацију савременог курзива и брзописне форме. Израдио је писмо Аргос намењено техници трансфер писма на конкурсу „Летрасета" (1973). У зборнику калиграфије *Modern Scribes and Lettering Artist, II* (London 1986), међу радовима 120 калиграфа из целог света, публикован је и **Д.** рад: стихови Бранка Радичевића исписани ћириличним писмом. Имао је двадесетак самосталних и велик број колективних изложби у земљи и иностранству. Излагао је у Лондону, Минхену, Торонту и Аугзбургу. Његови радови налазе се у приватним колекцијама у Србији, Црној Гори, Хрватској, Словенији, Русији, Немачкој, Енглеској, Француској, Норвешкој, Канади, САД, Јапану и Аустралији.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ераковић, „Кућа од слова", у: *Кофер пун слова*, Бг 2011.
Маријана Пауновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОДИК, Милорад
**ДОДИК, Милорад**, политичар (Бања Лука, 12. III 1959). Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду 1983. Од 1986. до 1990. био је предсједник ИО СО Лакташи гдје је живио и гдје данас живи. Године 1990. на првим вишестраначким изборима у СРБиХ, изабран је за посланика Скупштине СРБиХ, на листи Савеза реформских снага. Током рата у БиХ био је посланик Народне скупштине РС и основао Клуб независних посланика, чији чланови су били лојална опозиција владајућој Српској демократској странци (СДС). Послије Дејтонског споразума основао је Странку независних социјалдемократа (СНСД) и од 1996. налази јој се на челу. Каснијим уједињењем са Демократском социјалистичком партијом странка се преименује у Савез независних социјалдемократа. Обављао је функцију предсједника Владе РС у три мандата. Најприје је то било од јануара 1998. до јануара 2001, са свега два посланика уз подршку партија лијевог блока и представника „међународне заједнице". На иницијативу предсједника Републике Драгана Чавића, Скупштина са већином посланика СДС–ПДП повјерила му је други премијерски мандат већ почетком изборне 2006, а у новембру на редовним изборима СНСД осваја 50 одсто свих посланичких мјеста, те **Д.** започиње и трећи мндат. Након тога, 2010. и 2014. побиједио је два пута заредом на непосредним изборима за предсједника РС. Најзад, 2018. је, на такође непосредним изборима, добио убједљиву већину гласова за српског члана Предсједништва БиХ. Истовремено, СНСД једнако доминира и на локалним изборима у Српској. Током 15 година на челу доминантне странке и на највишим функцијама, а уз демократску подршку бирача, **Д.** је постао неприкосновени политички лидер РС.
Након краткотрајне сарадње, **Д.** се супротставио протекторату тзв. међународне заједнице због рушења уставног статуса РС по Дејтонском споразуму. Успио је да заустави отимање њених надлежности, наметање закона и смјене изабраних функционера. Други, не мање важан фронт борбе против у суштини исте политике, води унутар БиХ на линији ентитетског раздвајања са Бошњачко-хрватском федерацијом, одакле муслимани/Бошњаци унитаристичким и централистичким притисцима настоје да развласте РС. Са предсједником Србије А. Вучићем унаприједио је сарадњу Српске и Србије. Својом националном и патриотском политиком, те одлучним и отвореним отпором координираним притисцима, **Д.** је успио да сачува РС и врати самопоуздање српском народу у БиХ. Добрица Ћосић га је због тога назвао „највећим српским политичарем послије Николе Пашића". Велики је љубитељ кошарке – својевремено активан играч, оснивач КК *Игокеа* у Лакташима, почасни предсједник КК *Партизан* у Београду. Најважнија признања и одликовања: Орден Републике Српске на ленти, Орден Петра Великог са лентом за допринос руско-српскoj сарадњи, Орден Светог Саве I реда СПЦ, а јерусалемски патријарх додијелио му је Свети крст чувара Христовог гроба.
ЛИТЕРАТУРА: М. Љепојевић, *Додик чувар Српске*, Бл 2010; Д. Вујановић, *Додик: истина*, Бл 2013; Ч. Антић, Н. Кецмановић, *Историја Републике Српске*, Бг 2015; М. Љепојевић, *Побједа Српске*, Бл 2016.
Ненад Кецмановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОДИЋ, Слободан
**ДОДИЋ, Слободан**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Београд, 2. XI 1928 – Београд, 11. III 2007). На Медицинском факултету у Београду током студија био је демонстратор на анатомији и за студентски рад из анатомије добио је прву награду. Дипломирао је 1956. После завршеног стажа примљен је у новоосновани Центар за професионалне болести, који је 1959. прерастао у Институт за медицину рада, који је као самостална установа био наставна база Мед. ф. Интерну медицину **Д.** је специјализирао 1959–1964. и са одличним успехом положио специјалистички испит. Усавршавао се у иностранству у области хематологије, хепатологије, радиотоксикологије и радиолошке заштите у атомским центрима у Француској (1960/61). Године 1968. завршио је тромесечни курс о радиолошкој заштити и примени изотопа у Москви одржаном под покровитељством СЗО. Одлазио је и на стручна усавршавања на Институте за медицину рада у Италији и Немачкој. Интензивно се бавио професионалном патологијом (посебно утицајем токсичних агенаса и зрачења на крвотворне органе, јетру, плућа), радиолошком заштитом и токсикологијом уопште. Уводио је нове методе лечења. Био је укључен у шест научних пројеката у истраживања у области радиолошке заштите у нашој земљи. Још као специјализант (1961) изабран је за асистента Мед. ф. за ванболничку наставу а 1965. за асистента за предмет Медицина рада. Године 1968. прихваћен му је хабилитациони рад „Бинуклеарни лимфоцити, њихово одређивање и значај за дијагностику хроничне радијационе болести изазване малим дозама јонизујећег зрачења". Докторску дисертацију под насловом „Стање и функција бубрега радника професионално изложених олову и трованих њиме, са посебним освртом на нефролошке налазе у експериманталном сатурнизму" одбранио је 1975. Године 1991. изабран је за редовног професора. Предавао је и на мед. ф. у Новом Саду, Нишу и Приштини. У Институту је обављао разне руководеће дужности, почев од заменика начелника Одељења за професионалне болести (1972–1984), начелника Клинике за професионалне болести и токсикологију (1984–1986), шефа Одељења (1986–1989) до генералног директора Института за медицину рада и радиолошку заштиту КЦС (1989–1993). И после пензионисања 1994–1999. држао последипломску наставу из професионалних болести, радиолошке заштите, онкологије, радиологије и пнеумофтизиологије. Аутор је монографија *Професионалне болести крви и крвотворних органа* (Бг 1970), *Професионалне болести јетре* (Бг 1971), *Атласа професионалне патологије* (Ниш 1977); са С. Недељковићем и сар. био је коуредник и аутор прилога у књизи *Кардиологија* (Бг 1994); аутор поглавља у уџбенику *Интерна медицина* уредника С. Стефановића (Бг 1994) и др. Био је члан СЛД, ванредни члан МА СЛД од 1990. а редовни од 1994, члан Уређивачког одбора часописа *Српски архив за целокупно лекарство*, члан Управе Друштва Србије за борбу против рака, Удружења за радиолошку заштиту Србије и Југославије, Међуакадемијског одбора за азбест СФРЈ и других стручних асоцијација и тела. Одликован је Орденом рада са златним венцем (1988).
ЛИТЕРАТУРА: *Билтени Универзитета у Београду*, 1964, 459; 1968, 679; 1971, 945; 1973, 1111; 1991, 58; *Медицинска академија СЛД. Биографије чланова*, Бг 1996; *Ко је ко у Србији `96*, Бг 1996; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОДОЛЕ
**ДОДОЛЕ**, женске обредне поворке које су обављале магијске обреде у време суше са циљем изазивања кише, у периоду од Ђурђевдана до Спасовдана или Петровдана. Главну улогу у овом ритуалу имала je девојка, **д.**, која је уместо хаљине прекривала тело исплетеним травама и цвећем. Лице је покривала свежим зеленилом, а на главу стављала венчић. Ишла је кроз село у пратњи групе девојака које су биле обучене у стару, подерану одећу, на глави носиле венце, а у рукама држале гранчице храста. Те девојке су у појединим местима биле у белим кошуљама и ишле босе кроз село, а у источној Србији **д**. су најпре одлазиле на гробље одакле су узимале крст са незнаног гроба и потапале га у реку. Пред сваком кућом би застале да би **д.** играла и окретала се, док би остале девојке стајале у кругу око ње и певале карактеристичне магијске песме: „Ми идемо преко села, а облаци преко неба", са карактеристичним рефреном „ој додо, ој додоле" или „Наша дода Бога моли, ој додо! ој додоле! Да удари росна киша, ој додо! ој додоле". Домаћица или неко други из куће пред којом су застале излио би ведро воде на **д.** док је она играла и даривао учеснице обреда, које су добијене поклоне делиле међу собом. У појединим местима домаћица је бацала празно сито да се котрља двориштем и уколико би се зауставило преврнуто, веровало се да ће и година бити берићетна, у противном сматрало се да ће година бити лоша. У Лесковачкој Морави су на челу колоне биле девојке које су носиле суд са водом којом су букетом коприва и корова прскале све око себе. Обред се завршавао одласком до реке у коју су **д.** бацале део поклона, венчиће и купале се. У случају да суша и даље траје, обред би се понављао. Већ средином XIX в. овај обред је престао да се практикује, свештеници су га забрањивали у Војводини, а по селима су ишле само Ромкиње (Циганке) да би вршећи додолски ритуал нешто испросиле. **Д.** су у различитим варијантама познате и другим јужнословенским народима, али су га практиковали и Германи, Румуни, Грци. У западним деловима Балкана, у Далмацији и Котару, овај обред су под називом прпоруше вршили неожењени момци. С обзиром на то да су се у источним српским областима **д**. називале пеперуне и пеперуде, ово њихово архаично значење се доводи у везу с богом Перуном, његовом активношћу и моћима. Стари образац магијског ритуала праћен је новијом теистичком формом молитве Богу за кишу и хришћанским елементом крста. Будући да је стање суше одређено преовладавањем једног принципа, који је довео до поремећаја равнотеже, угрожавање живота последица је потиснутог другог супротног принципа који се настојањима активирао магијским обредом. Вода је у овом обреду симболизовала кишу која се опонашала поливањем кроз сито или прскањем. Тај други принцип повезан је с оностраним светом и душама покојника за које се веровало да доносе облаке, па су у том проширеном митском контексту **д.**, као ритуални субјекти, магијским средствима давале битан подстицај који би и довео до очекиваног жељеног ефекта.
ЛИТЕРАТУРА: Џ. Џ. Фрезер, *Златна грана*, *студија мађије и религије*, Бг 1937; В. Ст. Караџић, *Српски рјечник* (1852), Бг 1986; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001.
Бојан Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ
**ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ**, обредне песме назване по истоименом обреду, који се изводио у пролећно-летњем периоду (од Ђурђевдана до Спасовдана/Петровдана), за време суше. Изводе га углавном девојчице (или девојке) – додоле/додолице/дојдолице, а централни лик зове се додола. Обавезан елемент овог обреда је вода и сви облици манипулације њоме (прскање учесница, купање у реци, бацање обредних реквизита у њу и сл.), да би се, по принципу имитативне магије, изазвала киша, што је доминантан мотив и у песмама: „Ми идемо преко села,/ А облаци преко неба,/ А ми брже, облак брже; Ми у село, киша у поље; Дудулица гола и боса,/ А у поље пада роса". Присутни су и елементи контагиозне магије – кићење зеленилом (лишћем, травом, цвећем), нарочито главне учеснице, у циљу обнове вегетације и плодности уопште. Први опис додола и стихове песама објавио је Вук Караџић (1818). Састоје се од неколико осмерачких стихова и припева у седмерцу: „Ој, додо, ој, додоле", а ређе и: „Ој додо, од додоле, мој божоле!" – који се понавља после сваког стиха. Варијанте до сада записаних **д. п.** не разликују се битно међу собом, а текст им је врло једноставан. Најраспрострањенији мотиви су: помињање извођача или обреда и молба вишим силама („Наша дода Бога моли; Мили Боже, дај кишу, дај!; Додолице Бога моле,/ Да удари росна киша"), набрајање усева којима је неопходна влага („Те пороси жито, вино,/ И три пера кукуруза,/ И ланове за дарове,/ И кудељу танковију"), или се призива киша: „Да покисну сви орачи,/ сви орачи и копачи,/ и по кући пословачи". Поједине песме завршавају се мотивима пожељног исхода магијских радњи које изводе учеснице: „Што молила умолила,/ Ситна киша уросила,/ Облаци нас претекоше,/ Жито, вино поросише"*.* У ретким примерима сачувани су елементи древних анимистичких веровања: божанство кише и грома представљено у лику коњаника са магијским атрибутима: „Носи сабљу у зубима,/ Носи кишу у очима"; вила седи на јели и магијским путем делује на промену времена: „На вр` јеле б`јела вила,/ У крило јој огледало;/ окреће га, преврће га./ Преврну се ведро небо/ и удари росна киша".
ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, *Српски рјечник*, Беч 1818; В. Недић, *Антологија народних лирских песама*, Н. Сад – Бг 1969; Н. Милошевић Ђорђевић, „Речник усмених књижевних родова и врста", *КИ*, 1978, 10, 38; И. Ковачевић, *Семиологија ритуала*, Бг 1985; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001.
Јасмина Јокић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЖА, Ђерђ
**ДОЖА, Ђерђ** (Dózsa György; Gheorghe Doja), племић, вођа устанка (Далнок, Румунија, 1470 – Темишвар, 20. VII 1514). Пореклом је био Секељ (Сикулац) из Ердеља, а припадао је нижем угарском племству и почетком XVI в. обављао војну службу у Београду. Када је по овлашћењу добијеном од римског папе Лава Х острогонски надбискуп Томаш Бакоц позвао своје вернике у крсташки рат против Османлија (9. IV 1514), поставио га је 24. априла за команданта војске крсташа (куруца). У ову војску масовно су ступали наоружани сељаци, чиме су били угрожени економски интереси угарских земљопоседника. Убрзо пошто је **Д.** из Пеште повео групу од око 15.000 крсташа према османској граници (9. маја), надбискуп Бакоц је под притиском угарских барона повукао позив за мобилизацију (15. маја). По многим жупанијама окупљале су се племићке војске, које су разоружавале сељаке и приморавале их да се врате кућама. Једну од таквих војски, којом су заповедали тамишки жупан Иштван Батори и чанадски бискуп Миклош Чаки, поразили су 24. маја у близини Нађлака **Д.** крсташи. Огорчени сазнањем да је краљ Владислав II наредио да се крсташка војска распусти и уверени да закључивањем мира с османским султаном Селимом I барони издају хришћанство, после битке спалили су на ломачи чанадског бискупа и неколико заробљених племића. Током јуна устанак се распламсао широм Угарске, захватајући и области настањене српским становништвом (Срем, Бачка, Банат, Поморишје). Устаници нису имали јединствену команду, а највеће успехе остварили су **Д.** крсташи. Пошто су заузели Липову и Шољмош, 13. јуна започели су опсаду Темишвара. Пред зидовима овог града ердељски војвода Јанош Запоља нанео им је 15. јуна одлучујући пораз. **Д.** је заробљен и с најближим сарадницима погубљен на изузетно суров начин.
ИЗВОР: A. Fekete Nagy et al., *Monumenta rusticorum in Hungaria rebellium anno MDXIV*, Budapest 1979.
ЛИТЕРАТУРА: P. Engel, *The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895–1526*, London 2001.
Небојша С. Шулетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЖИВОТНО ОБРАЗОВАЊЕ → ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ
**ДОЖИВОТНО ОБРАЗОВАЊЕ** → **ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ**
# ДОЖИЋ, Мило
**ДОЖИЋ, Мило**, судија, министар (Вру-јца код Колашина, 1869 – Подгорица, 10. XI 1919). Студије права завршио у Београду 1896. За судију Великог суда на Цетињу именован је 1903, а потпредседник Цетињске читаонице био 1902–1904. Министар правде и заступник министра просвете и црквених дела био је 1905–1906, када су донети Закон о основним школама и Закон о слободи штампе, а материјални положај учитеља знатно побољшан. За народног посланика у Доњоморачкој капетанији изабран је 1906. Био је члан Књажевског црногорског суда (од 1907) и Државног савета (од 1908). Као потпредседник Народне скупштине 1910. поднео је предлог да се Црна Гора прогласи за краљевину. Дужност председника Народне скупштине обављао је 1910–1911. Преуређењем владе Лазара Томановића поново је постављен за министра правде и заступника министра просвете и црквених дела (1911–1912). У саставу Колашинске бригаде учествовао је у Првом балканском рату, а потом постао управитељ ослобођених крајева са седиштем у Бијелом Пољу. За председника Народне скупштине поново је изабран 1914. и на том месту формално остао до уједињења Србије и Црне Горе. На почетку I светског рата био је управитељ Зетске области са седиштем у Подгорици, а затим је премештен у Велики војни суд на Цетињу. Присуствовао је седници „крње" владе која је јануара 1916, након одласка краља из земље, покушала да преузме власт у Црној Гори. Ухапшен је и интерниран, најпре у логор Болдогасон, а затим у Карлштајн, одакле је пуштен 1917. Био је потписник прокламације којом је подржано уједињење Црне Горе са Србијом, а која ја усвојена у Колашину 28. X 1918. У југословенској држави изабран је за председника Великог суда у Подгорици, али је новембра 1919. убијен на улазу у зграду суда. Носилац је више одликовања, између осталог и Ордена књаза Данила I.
ИЗВОРИ: Ј. Р. Бојовић, *Подгоричка скупштина 1918. Документа*, Г. Милановац 1989; Б. Ковачевић, Ж. Андријашевић (прир.), *Државни савјет Књажевине (Краљевине) Црне Горе 1879–1915, Документа*, Цт 2001.
ЛИТЕРАТУРА: Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом светском рату 1914–1918*, Цт 1969; Д. Вујовић, *Подгоричка скупштина 1918*, Зг 1989; В. Цвијовић, Б. Ковачевић, *Управљање просвјетом у Црној Гори. Министарства и министри (1882–1996)*, Пг 1996.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЖИЋ, Петар
**ДОЖИЋ, Петар**, адвокат, сенатор, политичар (Чип код Будимпеште, 1803 – Нови Сад, ? XII 1858). Завршио је права у Будимпешти и положио адвокатски испит 1829. Био је нотар при Судској краљевској табли у Будимпешти 1825. Од 1826. до 1839. радио је као конзисторијални фискал и општински актуар у Будимпешти и у Новом Саду, а од 1839. до 1843. био је фискал карловачког митрополита на црквеном добру у Даљу. За новосадског сенатора изабран је маја 1848, али га је комесар Бети у октобру исте године разрешио дужности. У току Буне 1848. у његовој кући се окупљала умеренија струја (Рајачићеви противници). У октобру 1849. поново је био сенатор, а октобра 1850. постављен је за градског архивара и председника Одбора за регулисање и улепшавање града. У периоду од 1818. до 1843. претплатио се на више књига Д. Обрадовића, М. Видаковића, Л. Мушицког, Ј. П. Стерије, Ј. Вујића, Волтера, Цицерона и др. Био је ожењен Јелисаветом от Пешти, племићког порекла, једном од најугледнијих Српкиња које су куповином акција омогућиле Теодору Павловићу да 1845. у Пешти покрене женски књижевни, забавно-поучни алманах *Драгољуб.*
ИЗВОР: Пренумерација на српску књигу, необјављена грађа у Матици српској.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ердујхељи, *Историја Новог Сада*, Н. Сад 1894; *Споменица града Новог Сада*, Ср. Карловци 1933; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I–VI, Н. Сад 1936–1964; Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953.
Соња Боб
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЖИЋ, Слободан
**ДОЖИЋ, Слободан**, лекар, патолог, универзитетски професор (Колашин, 29. VII 1932 – Београд, 31. V 2008). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1960. У Институту за патологију Мед. ф. Бгд. запослен од 1961, за редовног професора изабран 1986. Управник Института за патологију у три мандата (1991–1997). Докторску дисертацију „Модерни аспекти патологије мишића са посебним освртом на селективну типску захваћеност влакана и неке упоредне налазе на периферном нерву – хистолошка, хистохемијска и електронско микроскопска студија" одбранио 1978. на Мед. ф. у Београду. Специјализацију из неуропатологије завршио 1969. на Макс-Планк институту за изучавање мозга у Минхену (Немачка). Као гостујући професор боравио у великим светским центрима за неуропатологију у САД, Европи и Јапану при чему је остварио блиску сарадњу са научним институцијама као што су: Институт за неуропатологију Државног универзитета у Њујорку (САД), Институт за неуропатологију Монтефиоре медицинског центра у Њујорку (САД) и Макс-Планк институт. Основао 1970. Лабораторију за неуропатологију у Институту за патологију. Изучавао експериментални алергијски енцефаломијелитис, неуромиопатију и описао неопластичне ангиоендотелиоматозе у централном нервном систему код пацијента са ХИВ-ом и мешовиту форму порфиричне неуропатије и конгениталну диспропорцију типа мишићних влакана код метахроматске леукодистрофије. Дизајнирао је модел експерименталне дисулфирам-неуропатије. Аутор је уџбеника *Основи неуропатологије* (Бг 1995) и монографија *Мишићна биопсија и патологија мишића* (Сар. 1992), *ХИВ болест и компликације* (Бг 1997) и више поглавља у уџбеницима патологије (*Патологија*, Бг 2003). Члан СЛД, Удружења патолога СЦГ, Интернационалног друштва за неуропатологију, Националног удружења немачких неуропатолога и неуроанатома, интернационалних тимова за проучавање и праћење Кројцфелд Јакобове и Алцхајмерове болести и Националног удружења америчких неуропатолога. У два мандата председник Секције за патолошку анатомију СЛД. Члан Уређивачког одбора часописа *Materia Medica*. Лауреат признања „Интернационални научник за 2003 годину" (IBC, В. Британија) и повеље СЛД.
ДЕЛА: коаутор, „Neoplastic Angioendo-thelio-matosis (NAE) of the CNS in a Patient with AIDS Subacute Encephalitis, Diffuse Leukoencephalo-pathy and Meningo-Cerebral Cryptococcosis", *Clinical Neuropathology*, 1990, 9, 6; „\[3H\]Vesamicol Binding in Human Brain Cholinergic Deficiency Disorders", *Neuroscience Letters*, 1990, 117, 3; коаутор, „Brain Cytochrome Oxidase in Alzheimer's Disease", *Journal of Neurochemistry*, 1992, 59, 2; „Decreased Brain Protein Levels of Cytochrome Oxidase Subunits in Alzheimer's Disease and in Hereditary Spinocerebellar Ataxia Disorders: A Nonspecific Change?", *Journal of Neurochemistry*, 1999, 72, 2.
ЛИТЕРАТУРА: А. Anzi и др., „Slobodan Dozic, MD, PhD July 29, 1932–May 31, 2008", *Journal of Neuropathology* & *Experimental Neurology*, 2008, 67, 10.
Љиљана Гојковић Букарица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЗЕТ, Дарко
**ДОЗЕТ, Дарко**, фотограф, фото-репортер (Нови Сад, 7. XII 1976). После завршене Средње графичке школе у Новом Саду, радио у новосадском листу *Днвник* (1996–1998), новинској агенцији Танјуг (1998–2007), а од тада у компанији *Новости*. Сарађивао и са светским агенцијама попут Ројтерса, Асошијетед преса, Европске прес фото-агенције и др. Својим фотографијама сведочи о многим важним политичким, друштвеним, религијским и културним догађајима, а посебну документарну вредност представљају његове серије фотографија и фото-изложбе на одређене теме: о бомбардовању Србије 1999 (Торонто, 2000), „Корени душе" (о Косову и Метохији; изложбе су биле у Србији, Румунији, Русији и Белорусији од 2003. до 2015), „Сведоци трајања" (о српској културној баштини у Румунији; у Србији и Румунији од 2012. до 2016), о фестивалу „Егзит" (2013), о српско-руским везама (2013, 2014). Приредио фото-монографију *Чувари успомена и сведоци историје* (Н. Сад 2014) о фото-репортерима у Војводини после II светског рата, а организовао и изложбе „Олуја – злочин који траје", „700 година манастира Крупа" и др. Осим документарне вредности његове фотографије исказују и посебне уметничке квалитете. Оснивач је и председник Фото-асоцијације Војводине (2018), те добитник награде „Лаза Костић" за фотографију (2016) коју додељује Удружењe новинара Србије.
ДЕЛО: *20 година у једној секунди*, Н. Сад 2017.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЗОН, Огист
**ДОЗОН, Огист** (Dozon, Louis-Auguste-Henri), књижевник, дипломата, научник (Шалон сир Марн, Француска, 22. VIII 1822 – Bеpcaј, 31. XII 1890). У Паризу завршио права, на Collège de France учио стране језике, а српски са Јованом Ристићем и Јевремом Грујићем 1854. Тридесет година био у дипломатској служби на Балкану, највише у Београду, где се упознао са Вуком Караџићем и сарађивао с њим, а затим и у Мостару, Пловдиву, Јањини, Солуну. Био дописни члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва. Проучавао и преводио на француски поезију балканских народа. Његов превод српских народних песама био је извор надахнућа другим француским писцима који су се бавили српском тематиком. Значајан је његов предговор уз превод *L'Épopée serbe: Chants populaires héroïques: Serbie, Bosnie et Herzégovine, Croatie, Dalmatie, Monténégro* (Paris 1888), где говори о сакупљачима усмених умотворина и дели епику на време самосталних средњовековних владара, време деспота, хајдучких и ускочких борби и борби за ослобођење и стварање нових држава. Заслужан за развој славистике и учење српског језика у Француској. Био професор руског у Школи за источне језике у Паризу.
ДЕЛА: *Poésies populaires serbes*, Paris 1859.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ибровац, „Огист Дозон – Auguste Dozon", *ЗФФБ*, 1959; М. Павловић, „Настава српскохрватског језика у Француској", *НЈ*, 1960, X, 1–2.
Јелена Новаковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЈКИНЦИ
**ДОЈКИНЦИ**, старопланинско село удаљено око 35 км североисточно од Пирота. На сеоском гробљу налази се црква посвећена Св. Николи из XVI или XVII в. То је једнобродна грађевина, полуобличастог свода, са полукружном олтарском апсидом. Зидана је притесаним каменом и препокривена каменим плочама. На њеној западној страни средином XIX в. дозидана је припрата. Делимично укопана у земљу, својим архитектонским склопом припада сеоским поствизантијским црквама. Првобитни живопис из времена изградње храма видљив је у доњим деловима зида aпсиде. Цркву је изнова осликао 1847. зограф Јаначко Станимиров из села Брезе, под надзором попа Јована из Росомача. Ктитори су били житељи села **Д.** и Брлога. На јужној и северној страни наоса су стојеће фигуре светитеља, изнад њих медаљони са попрсјима светитеља, два реда сцена из библијске историје и медаљони са попрсјима пророка. На своду су Христос из Вазнесења, Анђеоске силе пред престолом Господњим и Бог Саваот. У конхи апсиде је Христос Велики архијереј. На западном зиду су сцене из циклуса Генезе, изнад њих су две сцене из Апокалипсе и ктиторски натпис, а у највишој зони Преображење окружено двојицом јеванђелиста. Међу светима у најнижој зони насликан је и Георгије Нови. У припрати је на источном зиду Страшни суд. Посебно је занимљива фигура Св. Христофора са пасјом главом, као и представа Страшног суда. Новије сликарство одлично је сачувано и припада зографским остварењима приучених сеоских сликара. Иконе на олтарској прегради радио је крајем XIX в. зограф Адам Јанков из Дебра. У црквеној порти поред звонаре, саграђене 1899, налази се приземна, економска грађевина, подигнута у духу народног неимарства. У њој је у почетку била смештена дојкиначка школа. У новије време је обновљена и данас служи као конак, са кухињом и трпезаријом. На цркви, која је проглашена за културно добро 1984, вршени су конзерваторски радови 1993. и 1995.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ракоција, *Манастири и цркве јужне и источне Србије*, Ниш 2013; И. Гергова, ,,Яначко Станимиров от Брезе", *Проблеми на изкуството*, 2016, 4.
Миша Ракоција
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЈРАНСКА ЕПАРХИЈА
**ДОЈРАНСКА ЕПАРХИЈА**, названа по истоименом античком и средњовековном граду на северозападној обали Дојранског језера, на ушћу речице Топлец. Дојран се као насеље помиње у V в. пре Христа, а у XV в. подигнуто је насеље истог имена и на југозападној обали језера. Уређена црквена организација у њему постојала је већ у раном средњем веку и припадала је јурисдикцији оближње митрополије у Ђевђелији. У јурисдикцију српске цркве ушла је тек када је цар Душан те пределе припојио својој држави заједно са целом Охридском архиепископијом. У историјским приликама јављала се и нестајала, али успомена на њу живела је повремено у титулатури викарних епископа Цариградске патријаршије. Оживела је крајем XIX в. као отпор бугарској егзархији. После балканских ратова ушла је у састав српске државе и Београдске митрополије, али преговори сa Цариградом нису завршени због избијања I светског рата. Због претежно српског становништва Бугари су Дојран 1915. разорили, а 1916. помогнути Немцима раселили. Ушла је 1920. у састав Српске патријаршије, али је одмах укинута, а њен простор припојен Охридској епархији.
ЛИТЕРАТУРА: *Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу*, Бг 1993.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЈЧЕВИЋ ВУК → ШАЉИВЦИ
**ДОЈЧЕВИЋ ВУК** → **ШАЉИВЦИ**
# ДОЈЧИЛОВИЋ, Јаблан
**ДОЈЧИЛОВИЋ, Јаблан**, физичар, универзитетски професор (Смиљевац код Ивањице, 31. V 1951). Дипломирао физику на Природно-математичком факултету у Београду 1974, а магистар физичких наука постао 1978. Докторску дисертацију одбранио 1991. на Физичком факултету. Запослен је на овом факултету од 1975, најпре као асистент, а редовни професор је од 2007. Kао наставник предавао је Физику чврстог стања, Савремену физику 2, Физику диелектрика, Карактеризацију материјала, Образовне стандарде и Савремена наставна средства за студенте физике. Неколико година држао је наставу из физике и на ПМФ у Крагујевцу. Био је рецензент неколико универзитетских уџбеника и уџбеника за основну и средњу школу. Написао је четири уџбеника за студенте физике и један средњошколски уџбеник. Научну делатност је обављао у области експерименталне физике кондензованог стања (коаутор, „Structural Phase Transitions in Co(II) and Ni(II) Phosphate Octahydrates in the Temperature Range 100-300 K", *Materials Chemistry and Physics*, 1996, 43, 275; „Strontium Titanate: Valency of Ti+n and Dielectrical Properties of Doped Single Crystals", *Physica B, Condensed Mater*, 1999, 269, 49). Руководио је пројектом „Проучавање утицаја третирања на диелектричне, оптичке, магнетне и особине површина кристалних и полимерних система". Руководио је једним међународним билатералним пројектом (Харков, Украјина). Стручну активност обављао је као шеф Лабораторије за пројектовање и израду учила и уређаја из физике (од 1986); шеф Одељења за физику станице Петница (1982–1986); главни и одговорни уредник часописа *Млади физичар* (1982–1983, 1991–1994); члан савезне и председник републичке комисије за такмичења ученика средњих школа (1980–1989); члан Националног просветног савета Републике Србије (2003–2004). Био је директор Института за физику при Одсеку за физичке и метеоролошке науке (1983–1985), продекан (2009–2012) и декан Физичког факултета (2012–2018).
ДЕЛА: „Effects of charge trapping in gamma irradiated and accelerated aged low-density polyethylene", *Polymer Degradation and Stability*", 2006, 91, 9; „Surface and Crystalline Analysis of Aluminum Oxide Single Crystal Teated by Quasistationary Compression Plasma flow", *Materials Research Bulletin*, 2012, 47, 4; „Comparative study of the electrical and structural properties of woven fabrics", *Composites: Part B*, 2013, 49, 65; „The detection of the early stages of ageing in an LDPE +graphite composite by comparison of dielectric responses induced by sinusoidal and triangular signals", *Еxpress Polymer Letters*, 2014, 8, 10.
Славица Малетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЈЧИН, Петар
**ДОЈЧИН, Петар** (Dóczy Péter), великаш, јунак народне поезије. У српској и јужнословенској усменој традицији јавља се као Петар Варадинац, побратим деспота Вука Гргуревића Бранковића и чувар Срема и Смедерева (ЕР, 59); Петар, бан варадински (Вук II, 81); и, у муслиманској епици, Дојчић капетан (*Српскохрватске јуначке пјесме*, II, 13, Бг–Кембриџ 1953; З. Чолаковић, М. Ројц Чолаковић, *Мртва глава језик проговара*, Пг 2004). У лирици је опеван као **Д. П.**, варадински бан, који због љубавне чежње пропија имање (ЕР, 178; Вук I, 633). Деспот Вук и Петар Доци су 1476. на Дунаву тријумфално поразили турску војску. Други њихов заједнички подвиг било је харање Врхбосне (Сарајева), у јесен 1480: у повлачењу је дошло до сукоба код Травника, угарска војска је поразила турску и повукла се у Јајце. Овај историјски догађај упамћен је у културноисторијским предањима о Сарајеву (Е. Смаилбеговић, *Народна предања о Сарајеву*, Сар. 1986).
Љиљана Пешикан Љуштановић
Као јунак народне епске поезије, препознат је у личности угарског великаша Петра Доција, прослављеног у угарско-турским ратовима из друге половине XV в. Песма „Вино пије Дојчин Петар" забележена је у једном од најстаријих зборника српске поезије, Ерлангенском рукопису из 1733. Уврштена је и у Вукову збирку српских песама (I, 633) под насловом „Дојчин Петар и краљ Матијаш" са нешто другачијим крајем. Иако поезија помиње Петра као варадинског банa, историјски подаци указују да се извесно време налазио на функцији бана Јајца. Своју војну каријеру остварио је на јужним границама Угарске у борбама против Турака, а његово име често је забележено уз истакнуте српске великаше у служби угарског карља Матије Корвина: Вукa Гргуревићa, Дмитрa и Стефанa Јакшићa и др.
Петар Доци се 1462. налазио на функцији заповедника Београдске тврђаве. Највероватније је 1471, заједно са Вуком Гргуровићем и другим српским великашима, учествовао у борбама око Сребренице, а у периоду 1476–1479. командовао угарском флотом на Дунаву и учествовао у нападу на османску територију 1476. Због водостаја Дунава напад на Смедерево није успео, али у том походу освојен је Шабац. Борбе су се наставиле у Банату, где су **Д. П.**, Вук Гргуревић и Дмитар Јакшић успешно ратовали против Турака и нанели им пораз код Пожежане. Као јајачки бан, Доци је, заједно са српским деспотом Вуком Гргуревићем и славонским баном Ладиславом, током 1480. успешно ратовао у Босни, а успели су да уђу у Врхбосну, која је опљачкана и запаљена. Војска се затим вратила ка северу, а поприште борби је пресељено у Банат. У бици код Бечеја 1482. војска **Д. П.**, Вука Гргуревића и Павла Кањижија нанела је Турцима велик пораз. Доцијева каријера није везана само за ратне окршаје, него је забележено и његово учешће у дипломатским пословима, па је два пута путовао у Истанбул на преговоре са султаном као изасланик угарског краља Матије Корвина.
Марија Копривица
ИЗВОРИ: В. Стефановић Караџић, *Српске народне пјесме*, I, Беч 1841; I. Nagy, A. B. Nyáry, *Magyar diplomacziai emlékek* *Mátyá*s *király korából*, Budapest 1877; ЕР; V. Fraknói, Mátyás király levelei I–II, Budapest 1893, 1895; L. Thallóczy, A. Áldásy, *Magyarország melléktartományainak oklevéltára*, II, *A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára*, Budapest 1907.
ЛИТЕРАТУРА: В. В. Макушев, *Прилози к српској историји 14. и 15. века*, *ГСУД*, 1871, 32; А. Ивић, *Историја Срба у Војводини*, Н. Сад 1930; Д. Поповић, *Срби у Војводини*, I, Н. Сад 1957; T. Маретић, *Наша народна епика*, Бг 1966; J. Калић Мијушковић, *Београд у средњем веку*, Бг 1967; *Историја српског народа*, II, Бг 1982; И. Кукуљевић Сакцински, *Изабрана дјела*, Зг 1997; Љ. Пешикан Љуштановић, *Змај Деспот Вук – мит, историја, песма*, Н. Сад 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЈЧИН ВОЈВОДА → ЕПСКИ ЈУНАЦИ
**ДОЈЧИН ВОЈВОДА** **→** **ЕПСКИ ЈУНАЦИ**
# ДОЈЧИНОВ, Дојчин
**ДОЈЧИНОВ, Дојчин**, лекар, патолог, универзитетски професор (Босиљград, 7. IV 1927 – Београд, 21. II 2004). Завршио Медицински факултет у Софији 1949. Усавршавао се у Институту за последипломско усавршавање лекара у Софији (где је положио специјалистички испит из патологије), Фрајбургу, Паризу, Лиону и Лондону. Докторску дисертацију одбранио је на Мед. ф. у Нишу. Радио је у Лабораторији за патологију II хируршке клинике Мед. ф. у Београду код проф. Војислава Стојановића – првој оваквој лабораторији у клиничким институцијама Мед. ф. у Бг. Од 1965. преузима Институт за патологију у Нишу и од почетничке лабораторије изградио је престижну установу која је унапредила здравствену службу, едукацију и науку у Нишу. Увео је анатомо-клиничке конфронтације и у праксу рада хистохемију, имуноцитохемију, ензимоцитохемију (коаутор, „Endocrine Cells and nsChE Activity in Stomachs of Patients With Pernicious Anaemia (Cytochemical and Immunocytochemical Study)", *Acta Med Јug*, 1980, 34, 3; коаутор, „Immunohistochemical Localization of Laminin in Renal Lesions of Balkan Nephropathy", *Nephron*, 1995, 70, 4), електронску микроскопију, укључујући и модернизовање здања Института и укључивање младих стручњака. Био продекан за наставу Мед. ф. у Нишу; за студенте медицине створио збирку макроскопских препарата патолошко промењених органа и написао двотомне скрипте из опште патологије. Иновативно унапредио не само патологију, него и развој свих медицинских дисциплина на југу Србије. По националности Бугарин, волео је Србе а они су га свесрдно прихватили и позитивно оценили. У свом научно-истраживачком раду посебно се бавио нефропатологијом и хисто-патолошким лезијама коже, а на крају живота то је чинио у релевантној приватној Лабораторији за патологију у Београду.
ДЕЛА: коаутор, „Huisman TH, Homozygous hemoglobin O Arab in a gypsy family in Yugoslavia, Hemoglobin", *Hemoglobin*, 1977, 1, 4; коаутор, „Aspergillus Mycetoma of the Foot ", *САЦЛ*, 1977, 105, 6; коаутор, „Morphologic and Quantitative Study of G and EC Endocrine Cells of the Mucosa in the Antral Part of the Stomach in Patients with Atrophic Gastritis", *САЦЛ*, 1982, 110, 10; коаутор, „Coexpression of Vimentin and Cytokeratin in Damaged Tubular Epithelia of Kidney in Balkan Nephropathy ", *Nephron*, 1996, 72, 1.
ИЗВОР: С. Петровић и др., „In Memoriam. Проф. др Дојчин Дојчинов (1927–2004)", www.medfak.ni.ac.rs/amm.
Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЈЧИНОВИЋ, Биљана
**ДОЈЧИНОВИЋ, Биљана**, проучавалац књижевности, универзитетски професор, феминистичка активисткиња (Београд, 11. II 1963). Дипломирала је 1986. на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. На истом факултету 1991. одбранила је магистарски рад „Категорија род у америчкој гинокритици (на примеру дела Ерике Јонг)", а 2003. докторску дисертацију „Приповедни поступци у романима Џона Апдајка". На Фил. ф. у Београду (Катедра за општу књижевност и теорију књижевности) почела да ради 2003. у звању доцента, а редовни је професор од 2016. Један од оснивача Центра за женске студије у Београду, као и Индок центра Асоцијације за женску иницијативу. Била је главна уредница часописа за феминистичку теорију *Genero* (2002–2008). Чланица је *The John Updike Society* (JUS), као и уредништва *The John Updike Review* од њиховог оснивања, док се у одбору директора JUS налази од 2015. Од 2011. руководи истраживачким пројектом *Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године*. Главна је и одговорна уредница електронског научног часописа *Књиженство*. Својим избалансираним приступом, теоријским и практичним радом на стварању феминистичке традиције одиграла је важну улогу у академској верификацији феминистичке критике, пре свега у књизи *Гинокритика: Род и проучавање књижевности коју су писале жене* (Бг 1993); овом књигом започет је нови талас постсоцијалистичког феминизма у Србији. На теоријским основама *Гинокритике* настала је збирка огледа *Градови, собе, портрети* (Бг 2006) који имају феминистичко залеђе али и везу с традиционалним књижевнотеоријским знањима. На нешто измењеним методолошким основама настаје и следећа збирка огледа и есеја написана на енглеском језику и објављена као CD-издање: *GendeRingS: Gendered Readings in Serbian Women`s Writing* (Бг 2006). Промена је у томе што је у наслову ипак дата предност појму рода, чиме се сугерише да је ауторка свој метод благо померила од гинокритичког ка *gender* (родном) читању. Међутим, како су и гинокритика и родна теорија део истог корпуса, не може ипак бити речи о осциловању или замени ових парадигми, него о плурализму метода у оквиру феминистичке критике. **Д.** је објавила и прву научну монографију о романима Џона Апдајка у српској култури, *Картограф модерног света* (Бг 2007), као и књигу о Вирџинији Вулф *Сусрети у тами* (Бг 2011), у којој, поред феминистичке теорије, у центар својих истраживања уводи и студије културе и постколонијалну теорију. За књигу огледа *Право сунца – другачији модернизми* (Н. Сад 2015), која се бави модернистичким поетикама изван главног тока или општепознатог књижевног канона, добила је награду „Анђелка Милић" (2016).
ДЕЛА: *Одабрана библиографија радова из феминистичке теорије/женских студија 1974–1996*, Бг 1996.
ЛИТЕРАТУРА: С. Слапшак, „Номадизам као критичка пракса или кофер Б. Д. Нешић", М. Кох, „Родно читање српске књижевности", А. Павловић, „Критичарски рукопис Б. Д. Нешић", *ПроФемина*, 2007–2008, 46–50; И. Перишић, *Женски портрети*, Бг 2017.
Игор Перишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЈЧИНОВИЋ, Урош
**ДОЈЧИНОВИЋ, Урош**, гитариста, композитор, публициста (Београд, 15. V 1959). Студије гитаре завршио на Музичкој академији у Загребу 1984. На Филолошком факултету у Београду магистрирао 2006, а докторску тезу „Српска гитаристичка литература 1941–2000: студија и библиографија" одбранио 2007. Звање доктора наука стекао и на Филозофском факултету у Београду 2010. (*Гитара на Балкану: од првих трагова до 1941. године*, Бг 2012). Од 1983. ради у школи „Јосип Славенски", а од 2006. предаје на Академији лепих уметности Универзитета Унион у Београду. Одржао је више од 3.500 концерата у културним центрима Европе, Северне и Јужне Америке, Азије и Африке. Аутор је првих историја класичне гитаре на Балкану, као и националних историја трзалачких кордофона у Србији, Црној Гори и Македонији. Објавио је око 60 носача звука и слике, као и више од 600 књижних издања (композиције, транскрипције, аранжмани, редакције и теоријски написи) код издавача из Швајцарске, Италије, Немачке, Белгије, Пољске, Бугарске и бивше Југославије. Иницијатор је штампања првих едиција дела домаћих композитора за гитару. Учествовао је у креирању првог модерног школског плана и програма за класичну гитару у Србији (1987–1993). Био је један од организатора и уметнички директор Првог југословенског фестивала класичне гитаре (Зајечар, 1986). Аутор је прве српске дидактичко-инструктивне литературе за гитаристе у области методике наставе инструмента, камерног музицирања и методе „читања с листа". Основао је музичко друштво „Југословенска гитаристичка асоцијација". Члан је и УМУС-а, Удружења композитора Црне Горе и удружења британских гитаристичких педагога „РГТ". Добитник је Вукове награде 2007, Награде за животно дело УМУС-а 2015, Светосавске награде Министарства просвете, науке и технолошког развоја Србије 2016. и др.
ДЕЛА: *Траговима југословенске гитаре*, Ниш 1992; *Guitar Composition from Yugoslavia*, 1–6, Stockholm 2003; *Библиографија српске гитаристичке литературе (од првих трагова до 2000)*, Н. Сад 2015.
ИЗВОР: www.angelfire.com/music3/uros/.
Милан Милојковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКАЊ
**ДОКАЊ**, село у сјевероисточној Босни, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Тузла. Налази се сјеверно од центра општине, на јужној подгорини планине Мајевица, у изворишном дијелу долине ријеке Солина (притока Јале, слив Саве). Са општинским центром повезано је локалним путем дугим 11 км. Центар насеља је на саставу два локална пута и у њему куће чине континуирани низ, док су периферије села дисперзивне и чине их велики заселци изграђени до висине од 450 м. Током послијератног периода број становника се константно увећавао. Године 1948. село је имало 1.142, а 1991. 1.827 становника, од којих су 54,4% били Хрвати, а 31,1% Срби.
Игор Зекановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКИМОЛОГИЈА
**ДОКИМОЛОГИЈА** (грч. dovkimo": процењен, доказан, lovgo": реч, говор), дидактичка дисциплина чији је предмет проучавања праћење, оцењивање и евалуација постигнућa ученика. Евалуација је део наставног процеса који обухвата проучавање (праћење и анализу) наставе у циљу сагледавања/разумевања и унапређивања процеса и резултата наставе. У том смислу вредновање је део евалуације, а оцењивање податак за евалуацију, аспект евалуације. Модели оцењивања мењали су се кроз историју. Тако је Универзитет у Болоњи 1219. увео испитивање као вид провере знања, из XVI в. датирају први школски прописи о оцењивању, у XVII в. почиње да се користи термин испитивање (усмени испити), у Кембриџу 1702. Примењени су први испити у писаној форми: у XIX в. већ се користе тзв. објективне технике оцењивања (у писаној форми, са понудом ДА–НЕ одговора), тестови знања у САД, прве студије о оцењивању, а 1922. Хенри Пиерсон први пут употребљава термин **д.** у својим студијама о оцењивању. У трагању за „најбољим оцењивањем" кроз историју пошло се од провере учења напамет, преко провере знања, ка различитим врстама знања, увођења обавезног периодичног оцењивања, вођења евиденције, рангирања ученика итд. Нови начини оцењивања ишли су у два правца: први је трагање од XIX в. за објективним техникама оцењивања, други је заснован на Песталоцијевом ставу да учитељ треба да помаже ученику у његовом развоју, а не да се бави рачунањем његових оцена. Савремена трагања за „најбољим оцењивањем" увиђају да јача друштвени значај оцена, али и критике оцењивања, па се све више окрећу од оцењивања и вредновања ка евалуацији, уводи се не само спољашња, него и унутрашња евалуација, не оцењује само наставник, мењају се процедуре оцењивања (психометријске, квантитативне, квалитативне) и начини њиховог повезивања, мењају се и улоге учесника у процесу оцењивања – самоевалуација и самооцењивање. Самооцењивањем се остварује инструктивна, мотивациона и развојна функција оцењивања.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Гојков, *Докимологија*, Вш 2003; М. Станчић, *Лица и наличја праведности у оцењивању*, Бг 2020.
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКИЋ, Ђуро
**ДОКИЋ, Ђуро**, армијски генерал (Ужице, 21. XII 1873 – Београд, 17. VII 1946). Питомац 23. класе Ниже школе (1890–1893) и 6. класе Више школе Војне академије (1896–1898). Унапређен у чин поручника 1896, капетана 1899, капетана I класе 1901, мајора 1905, потпуковника 1910, пуковника 1913, генерала 1918, армијског генерала 1926. Од 1898. био је командир чете у Ваљеву и Београду. Од 1905. командант батаљона у Крагујевцу и од 1907. у Београду, а од 1911. до рата 1912. помоћник команданта пука. После балканских ратова 1913. постао ађутант регента Александра, мирнодопски командант 6. пука, поред редовне дужности. Од фебруара 1919. командант Јадранске дивизијске области (Дубровник). Од новембра 1919. до априла 1920. командант ратне формације Далматинских трупа према италијанској зони у Далмацији. Од 1920. био командант Дравске дивизијске области (Љубљана), од 1922. инспектор Пешадије, као и председник Сталне испитне комисије за чин мајора 1923–1925. Од 1925. био је в.д. команданта, па командант 1926–1930. I армијске области (Нови Сад). У исто време био је почасни ађутант краља. Пензионисан је по молби 1931. У ратовима 1912–1913. био је командант 6. пешадијског пука Дринске дивизије I позива. Стално у првим борбеним редовима на Куманову, Прилепу, Бакарном гумну, Битољу и Брегалници. У I светском рату био је командант 6. пешадијског пука I позива (до децембра 1914), а потом Лимске здружене бригаде. У 1915. био командант Неготинског одреда, затим здруженог Књажевачког одреда. Од марта 1916. био је командант 1. пешадијске бригаде Тимочке дивизије. Од 1917. до 1918. био ађутант Врховног команданта. Пред завршну офанзиву, од 10. VIII 1918. постављен је за команданта Тимочке дивизије. У завршним операцијама дивизија је завршила пут у Херцеговини и Далмацији. После априлског слома и окупације Југославије ушао је 8. X 1941. у владу Милана Недића као министар саобраћаја и остао у њој до 1944, због чега му је емигрантска влада Краљевине Југославије одузела чин у децембру 1941. У октобру 1944. повукао се у Аустрију, али су га америчке власти изручиле новој Југославији 3. I 1946. Осуђен је на смрт у процесу против Драже Михаиловића и стрељан. Одбијена му је молба за помиловање. Одликован Карађорђевом звездом са мачевима III (два пута) и IV реда (два пута) и другим високим домаћим и страним одликовањима.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 75. годишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; М. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС 1918–1921*, Бг 1988; Ј. Варјачић, *Судбина генерала Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. и после рата*, Бг 2003; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004; *Стенографске белешке са суђења Драгољубу Дражи Михаиловићу*, Бг 2005; С. Ц. Ћирковић, *Ко је ко у Недићевој Србији 1941–1944*, Бг 2009.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКИЋ, Јелена
**ДОКИЋ, Јелена**, тенисерка (Осијек, 12. IV 1983). Аустралијска тенисерка југословенског порекла. Уочи грађанског рата у Југославији, 1991, њена породица се преселила из Осијека у Сомбор, а затим, 1994, у Аустралију, за коју је наступала у већем делу своје каријере. Освојила је Отворено првенство САД у синглу за јуниорке, 1998, а исте године одиграла је и први професионални турнир, на Тајланду. Прочула се 1999. на Вимблдону, када је прошла кроз квалификације и у првом колу избацила првог носиоца Мартину Хингис. Тада је ушла у анале тениса као најслабије рангирана играчица на светској ранг-листи (129) која је избацила првог носиоца на неком гренд слем турниру и као прва играчица из квалификација на Вимблдону која је победила првог носиоца. На том Вимблдону стигла је до четвртфинала, а следеће године (2000) пласирала се у полуфинале, што јој је најбољи резултат на неком гренд слем турниру. На Олимпијским играма у Сиднеју 2000. изгубила је у борби за бронзану медаљу од Монике Селеш. Од 2001. до 2005. играла је као такмичарка СР Југославије (2001–2003) и Србије и Црне Горе (2003–2005). После тога се вратила у Аустралију и наступала за њу. Олимпијски комитет Југославије прогласио ју је за своју најбољу спортисткињу 2001. Каријеру је завршила 2014. Освојила је укупно шест турнира у синглу и четири у дублу. Док је била јуниорка, стручњаци су је најављивали као најбољу тенисерку своје генерације, али она то није остварила. Каријеру су јој обележиле честе осцилације у игри и лош однос са оцем и тренером Дамиром Докићем, кога је у својој аутобиографији *Несаломива* (2017) окривила што у тенису није постигла више.
ИЗВОР: www.wtatennis.com.
ЛИТЕРАТУРА: J. Dokic, J. Halloran, *Unbreakable*, Melbourne 2017.
Александар Милетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКИЋ, Лазар
**ДОКИЋ, Лазар**, лекар, професор Велике школе, политичар (Београд, 27. IX 1845 – Опатија, 13. XII 1893). На одсеку природњачких наука на Лицеју у Београду, који је завршио 1862, имао је велику подршку Јосифа Панчића, свог учитеља и духовног ментора. Медицину је, као државни стипендиста, студирао у Бечу и Прагу. Промовисан је 1869. за доктора медицине, потом и хирургије. Постављен је за физикуса Округа ужичког (1869–1874), кратко време и Округа београдског, а потом постао војни лекар. Као лекар унутрашњег одељења Војне болнице произведен је у чин санитетског капетана 1875. За в. д. начелника дивизијског санитета Западно-моравске дивизије постављен је 1876, а недуго потом произведен је у чин санитетског мајора. Начелник санитета Шумадијског корпуса био је 1876–1881. За професора Велике школе на Катедри зоологије са анатомијом и физиологијом постављен је 1878. као санитетски мајор и био је до 1888, када је постао члан, а од 1891. и председник Државног савета, дужност коју је обављао до смрти. Био је кнежев посланик у Народној скупштини 1880–1882; члан Сталног лекарског одбора 1881; секретар и благајник СЛД 1881–1882, редовни члан од 1885, председник од 1893. до смрти; члан Српског друштва Црвеног крста 1881, а одборник 1882–1883; од 1883. лекар, од 1885. краљев гувернер, а од 1889. васпитач престолонаследника Александра Обреновића. Председник Министарског савета и министар просвете и црквених послова био је 1893. Припадао је умереном крилу Радикалне странке, дворским радикалима. Одликован је 1877. Таковским крстом на прсима.
Миле Станић
За дописног члана СУД изабран је 1870. и био члан Одбора за јестаственичке и математичке науке, а за почасног члана СКА наименован је 1892. Писао је радове из медицине (*Боловање и умирање по окружним болницама у Србији у год. 1871, 1872, 1873, 1874*, Бг 1875), као и из опште биологије (*Чланци из опште биологије*, Бг 1882) и зоологије (*Шкољке у Србији*, Бг 1882; *Прилог за познавање српске аранејске фауне*, б. м. 1907). Посебно значајан је његов рад *Аналитички и систематски преглед животиња у Краљевини Србији: 1. Кичмењаци; 2. Бескичмењаци* (Бг 1883).
Бранка Стевановић
ИЗВОР: *Српске новине*, 1869, 1874–1878, 1880–1881, 1888, 1893.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, *Мали поменик*, Бг б. г.; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини 19 века*, Бг 1923–1925; *Министри просвете Србије 1811–1911*, Бг 1994; А. Гавриловић, *Знаменити Срби 19. века*, Бг 2006.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКИЋ, Петар
**ДОКИЋ, Петар**, агроном, универзитетски професор (Врбица код Ливна, 12. IX 1934 – Нови Сад, 16. XII 2009). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Новом Саду (1960), где је магистрирао (1967) и докторирао (1971) на тему „Ефекат хетерозиса и триплоидности код међусортних хибрида у Ф1 коренској генерацији шећерне репе". Запослио се на Пољопривредном добру „Панонија" код Бачке Тополе. За асистента Пољ. ф. у Новом Саду на предмету Оплемењивање биља са семенарством изабран је 1961, а редовни професор је од 1985. Обавио је две десетомесечне специјализације из оплемењивања шећерне репе у Институту за шећерну репу Семчице (ЧССР 1964) и у Кембриџу (Енглеска, 1973/74). Бавио се проблемима узгајања и производње шећерне репе („Оплемењивање шећерне репе", „Сорте и производња сортног семена шећерне репе у Југославији", у: П. Докић и др. (ур.), *Шећерна репа*, Бг 1992), створио је десет њених сорти и био управник Завода за шећерну репу у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду (1981–1991). Упоредо са оплемењивањем шећерне репе бавио се истраживањем хетерозиса и триплоидије, али и плодности, мушке стерилности, диплоидије, полиплоидије и моногермне хибридизације на производна, биолошка (морфолошка и физиолошка) и нека од квалитативних својстава ове слатке културе. Такође је изучавао утицај разних производних услова и дужине вегетације, као и крупноће и других особина семена на принос и остала својства усева шећерне репе. Написао је и поглавље „Физиолошки процеси при клијању семена шећерне репе" у монографији *Физиологија шећерне репе* (Бг 1981).
ДЕЛА: и П. Михаљев, С. Ђорђевић, „Услови за квалитетну производњу семена шећерне репе", и М. Миловановић, „Могућности побољшања организације семенарства шећерне репе у Југославији", у: *Шећерна репа*, Н. Сад 1993.
ИЗВОР: Архива Пољ. ф. у Н. Саду.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*. *Пољопривредни факултет*, Н. Сад 2006.
Младен Мирић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКИЋ, Радомир Рајко
**ДОКИЋ, Радомир Рајко**, јахач, наставник јахања, тренер (Београд, 15. V 1944). Током неуобичајено дуге такмичарске каријере, која је трајала од 1955. до 1992, био је најуспешнији јахач у СФРЈ у дисциплинама прескакања препона I military. У категорији деце првак државе био је 1955, 1956, 1957. и 1958, у категорији јуниора 1960. и 1961, а у категорији сениора 1963, 1964, 1973, 1974, 1975, 1976. и 1978, као и у дисциплини military 1970, 1971, 1972, 1973, 1974. и 1975. За репрезентацију Југославије наступао је од 1958. до 1992, а као тренер почео је да ради као двадесетогодишњак пошто је после средње економске школе завршио двогодишње школовање у Немачкој 1963. и добио звање наставник јахања. Тренерску каријеру почео је у београдском клубу *Алекса Дундић*, а наставио 1970. у новосадском *Граничару*. Стручно усавршавање наставио је стекавши диплому тренера за коњички спорт на Факултету за физичко васпитање у Београду 1975. и диплому тренера јахаћих дисциплина на Високој школи за телесну културу у Љубљани 1977. Са такмичарима *Граничара* за 28 година рада освојио је велик број шампионских титула у појединачној и екипној конкуренцији. У више наврата био је селектор државне репрезентације, као и тренер клубова у Грчкој и Турској. Једини је три пута добио награду „Јован Микић Спартак" Спортског савеза Војводине – прву као спортиста (1977), другу као тренер (1987), а трећу као спортски радник (2008).
ИЗВОР: Документација Савеза за коњички спорт Србије за олимпијске и ФЕИ дисциплине.
ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Тубић, *Југословенски спорт*, Н. Сад 2005.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКИЋ НИКОЛИЋ, Данка Дуња
**ДОКИЋ НИКОЛИЋ, Данка Дуња**, сликар, универзитетски професор (Београд, 21. XII 1948 – Београд, 17. XI 2017). Дипломирала 1972. на Oдсеку за сликарство Академије за примењене уметности (АПУ) и дизајн у Београду, у класи Р. Николића. Члан je УЛУС-а од 1973. На Факултету примењених уметности (ФПУ) у Београду прошла је сва наставна звања до ванредног професора 1997. на Катедри за цртање и сликање. Самостално је излагала у Београду и Шибенику, али и на многим колективним изложбама слика и цртежа (Београд, Крагујевац, Солин, Словен Градец, Сомбор). Награђена је Првом наградом за сликарство на Изложби студената Београдског универзитета (СКЦ, 1971), Првом наградом за сликарство АПУ (1972) и Трећом наградом за цртеж на изложби *Свет који волимо* (Галерија ЈНА, 1977). У њеном стваралаштву оданом фигурацији долази до промена када се прве слике наглашене тродимензионалности, чисто обојених поља, линеарне перспективе и с предметима израженог волумена претварају у сасвим нов ликовни амбијент са скраћеном дубином и употребом геометријских елемената што укључује одређене метафизичке асоцијације. Наглашена линеарност радова упућује на цртеж као основно средство њеног израза премда се добро сналазила и у колористичким решењима чинећи геометријске површине узбудљивим и каткад драматичним. Посебно успелом сматра се серија њених слика под називом *Руке* (1985).
ЛИТЕРАТУРА: K. Адања, ,,Дуња Докић Николић", *Уметност*, 1978, 57; С. Јелић, *Прича о рукама: слике Дуње Докић Николић*, Бг 1985.
Чедомир Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКЛЕАН, Софија
**ДОКЛЕАН, Софија**, наивни сликар (Уздин, Банат, 14. XII 1931). Слика од 1960. Истрајавање на осликавању орнамената преузетих са националне, румунске ношње и елементи ентеријера старе уздинске куће препознатљиви су детаљи на њеним сликама. Једна је од шест Уздинки које су везове и тканице замениле сликањем сцена из свакодневног живота, на којима доминирају весеља, игранке, светковине и радови у пољу. Од 1962. излаже на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Највећи број њених дела налази се у Галерији наивног сликарства у Уздину.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бошковић, М. Маширевић, *Самоуки наивни уметници Србије*, Торино 1977; Н. Крстић, *Наивна уметност Србије*, Краг. 2003; *Наивна и маргинална уметност Србије*, Краг. 2007.
Нина Крстић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКЛЕЈА
**ДОКЛЕЈА** (Doclea, Дукља), најзначајнији урбани центар из римског доба на простору данашње Црне Горе. Остаци града се налазе 4 км северозападно од Подгорице, на пространом платоу, који је омеђен коритима река Зета, Морача и Ширалија. Сматра се да име потиче од илирског племена Доклеати, које је насeљавало то подручје пре римског освајања. Град је заживео почетком првог столећа, на месту на којем није било старијих насеобина. У изворима се под именом Doclea (Dovklea) први пут помиње код Птолемеја. Статус муниципијума добио је за време династије Флавијеваца, у доба цара Веспазијана. Према мишљењу неких аутора, **Д.** је након територијално-административних реформи Римског царства у време владавине цара Диоклецијана постала главни град провинције Превалис. Време економског процвата био је IV в., а након првих готских разарања почетком V в. град је почео да губи своју моћ. Последња фаза живота у граду припада рановизантијском периоду. Није поуздано установљено до када је трајао живот у граду. Не искључује се могућност да је опстао све до почетка VII в. Поред природне заштите високим обалама река, град је био брањен и снажним бедемима и кулама. Саграђен је по класичној урбанистичкој шеми, са градским тргом (форумом) на месту укрштања главних улица. На форуму се налазила монументална базилика, а у непосредној близини комплекс капитолног храма, саграђен на истакнутом месту тако да се могао видети из свих делова града. Дуж главне улице налазили су се важни градски објекти: храмови, купатила, виле. Мада се налазио поред три реке, град је имао и водовод (аквадукт) којим је вода доведена са извора реке Цијевне, удаљеног 16 км. Од позноантичког периода Doclea постаје важан хришћански центар. Комплекс црквених грађевина саграђен је у VI в. у источном делу града.
Остаци града одавно привлаче пажњу истраживача. Најстарији опис и план сачињени су крајем осме и почетком девете деценије XIX в. Прва ископавања обављао је 1890–1892. П. Ровински у северозападном делу града. Циљ му је био да истражи најзначајније грађевине дуж главне градске улице. Радове је 1893. наставила енглеска екипа на челу са Џ. А. Р. Мунроом, која је истраживала источни део града и комплекс црквених грађевина. На обнову истраживања чекало се више од пола столећа. У периоду 1952–1962. вршена су ревизиона ископавања форума, с циљем заштите и презентације објеката, као и провере података о урбанистичком склопу града. Истом приликом обављана су истраживања Југоисточне некрополе на којој је сахрањивање трајало од почетка I до средине IV в. и дела Западне некрополе датоване у раздобље IV и V в. Са простора Западне некрополе највероватније потиче чувена Подгоричка чаша са старозаветним и ранохришћанским представама. Публикована је још 1873, а чува се у Државном музеју Ермитаж у Санкт Петербургу. Последња етапа у истраживању започета је 2005. и усмерена је на откривање архитектонског комплекса у близини капитолног храма.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. A. R. Munro и др., „On the roman town of Doclea, in Montenegro", *Archaeologia*, 1896, LV (*О римском граду Доклеји у Црној Гори*, Пг 2013); P. Sticotti, *Die römische Stadt Doclea in Montenegro*, Wien 1913 (*Римски град Doclea у Црној Гори*, Пг 1999); А. Цермановић Кузмановић, О. Велимировић Жижић, *Античка Дукља – некрополе*, Цт 1975; М. Живановић, „Преиспитивање чувене подгоричке чаше", у: *Нова античка Дукља*, VI, Пг 2015.
Дејан Радичевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКМАНОВИЋ ЂОРЂЕВИЋ, Мирослава
**ДОКМАНОВИЋ ЂОРЂЕВИЋ, Мирослава**, лекар, гинеколог-акушер, универзитетски професор (Сремски Карловци, 26. III 1936 – Нови Сад, 24. IX 2011). Завршила Медицински факултет у у Београду 1961. Специјализацију из гинекологије и акушерства обавила је у Новом Саду и специјалистички испит је положила 1968. Била је на стручном усавршавању у Бечу, Вашингтону, Ослу, Хелсинкију, Лођу и Сегедину. Звање примаријуса добила је 1980. Докторирала је 1980. на тему „Прилог проучавању опстетричког ризика гојазности у трудноћи" на Мед. ф. у Новом Саду, где ради од 1970, најпре као асистент, а у звање редовног професора за предмет Гинекологија и опстетриција изабрана је 1990. У клиничкој пракси доминантно се бавила перинатологијом, дечјом и адолесцентном гинекологијом, најпре као клинички гинеколог-акушер, затим је обављала дужности шефа Одељења оперативног акушерства (1970), шефа Одсека за дечју и адолесцентну гинекологију (1981) а директор Клинике за гинекологију и акушерство била је oд 1993. Више од две деценије бавила се испитивањем исхране, ухрањености и проблемом гојазности у трудноћи, а посебно облашћу перинатологије и дечје гинекологије. Њени најзначајнији радови су се дотицали различитих гинеколошких проблема: *Техника и методе гинеколошког прегледа у дечијем и адолесцентном добу*, *Гинекологија и основи породиљства дечје и адолесцентне доби* (1983), *Our experiences with sexually transmitted diseases in adolescent girls* (1986), *Influence of nutrition on menstrual cycle disorders during puberty and adolescence* (1987), *Die Bedeutung des Ernährungszustandes für Zyklusanomalien während der Pubertät und der Adoleszenz* (1988) и „Гинекологија развојног доба", у: *Дечја хирургија* (Н. Сад 1992). Била је члан Друштва лекара Војводине, СЛД, секретар Секције за гинекологију и акушерство у овим удружењима, члан Председништва Гинеколошко-акушерске секције СЛД и Ванредни члан Медицинске академије СЛД од 1994, члан и председник Удружења гинеколога Југославије и делегат у Међунардодној федерацији гинеколога и акушера. Била је почасни члан Медицинске академије Румуније, члан Редакцијског одбора часописа *Медицински преглед* и Савета часописа *Гинекологија и перинатологија*. Добитник је Дипломе Гинеколошко-акушерске секције СЛД (1978), Diploma de Onoare Удружења гинеколога и опстетичара Румуније (1993) и Diploma de Participare Румунске академије (1993), те Бранкове награде поводом 160 година од оснивања Карловачке гимназије.
ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија СЛД. Биографије чланова*, Бг 1996; *Ко је ко у Србији `96*, Бг 1996.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКМИР
**ДОКМИР**, село у Шумадији, на јужној периферији Тамнаве, источно од пута Шабац–Ваљево. Општинско средиште Уб је 14 км североисточно од села, а повезани су локалним путем. Изграђено је на изворишној челенци реке Докмирица, десне притоке Уба (слив Саве). Дисперзивног је типа, заузима велику површину на 120–210 м н.в. и у њему нема знакова груписања кућа. Постанак села везује се за градњу манастира Богородичиног Ваведења у другој половини XIV в. Савремено староседелачко становништво досељено је у XVIII и XIX в. из Старог Влаха и Колубаре. Током друге половине XX в. овде се усталила константна депопулација. Године 1953. село је имало 928, а 2011. 431 становника, од којих су 83,5% били Срби, а 14,8% Роми. Највише економски активног становништва било је упослено у пољопривреди (80,2%). Поред манастира у селу се налазе основна школа, земљорадничка задруга са погоном за сушење шљива, млин и рибњак.
Драгица Р. Гатарић
Манастир са храмом Ваведења Пресвете Богородице потиче из друге половине XIV в., а традиција изградњу смешта у време Косовске битке. Ктитор није познат, а по народном предању основала га је Дока, једна од четири сестре (поред Петке, Марке и Степане) које су подигле по један манастир. У ствари, манастир своје име дугује имену села **Д.**, као и река Докмирица, који су старији од манастира. Први писани податак потиче из 1724. када је за свештеника постављен Тимотеј Радојевић, а 1727. поп Милисав. Године 1734. страдао је од земљотреса. До 1739. поново је обновљен. Спалио га је 1788. Махмут-паша Бушатлија, али је обновљен и поново страдао после слома Првог српског устанка. Обновљен је 1828. у време игумана Јоасафа, али је после 1837. претворен у парохијску цркву. Нова црквена зграда грађена је 1973–1976, а 1992. усељењем сестринства из манастира Житомислића, којима су Хрвати разорили манастир, поново је васпостављен. У темељу једнобродне грађевине храма уочљива је традиција рашке школе, а у декорацији моравска школа; ваљкасти тамбур куполе на четвртастом постољу над средишњим делом храма, полукружна олтарска апсида. Четвртасти звоник над притвором новијег је датума. Нема сачуваног живописа испод малтера, а сачувано је нешто икона из XVIII в. Уз јужну фасаду храма прислоњен је стећак на којем је исклесан лик ратника.
Радомир Милошевић
За манастир је везана народна школа, смештена у некадашњем манастирском конаку. Радила је свега осам година 1780–1788, до почетка Турско-аустријског рата 1788–1791. Основао ју је и водио докмирски јеромонах Јоаким Суботић. Прве податке о овој школи оставили су крајем XIX и почетком XX в. потомци њених полазника, Марко Молеровић из Степања и Андрија Давидовић из Гвозденовића чији је отац био докмирски ђак. Циљ ове двогодишње школе био је да своје ђаке оспособи за свештенички, сликарски, каменорезачки и учитељски позив. Сматра се да је поуке у црквеном сликарству једно време давао сликар Теодор Стефановић Гологлавац. Кроз докмирску школу прошло је неколико генерација ђака, од којих су многи били потоњи истакнути људи устаничке Србије. Након завршене школе полазници су саветовани да даље усавршавање наставе у Срему, што су многи и чинили.
Сликарски домети су недовољно истражени. Познато је да су иконе у степањској цркви, које су за собом оставили свештеници Дамњан Ђелмаш и Аћим Поповић и у докмирској цркви игуман Јосиф и Васиљ Пуреш припадале овој сликарској школи, но до сада нису прецизно атрибуиране. Из докмирске сликарске школе потекао је Рафаило Нешковић – Хаџи Рувим, калуђер и утицајни народни предводник. За собом је оставио неколико цртежа, записа, резаних крстова и дубореза у Ћелијама, Студеници, Бранковини и Боговађи. Из ње је такође потекао и Петар Николајевић Молер, рођак Хаџи Рувима, који је своје појединачне иконе оставио у цркви Рабровица, Боговађи, манастиру Крчмаре, цркви у Пецки, Степањи, Гучи и манастиру Ћелије. Живопис докмирске цркве настао у обнови 1802. приписује се такође Петру Молеру и његовим сарадницима.
Ана Костић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Павловић, ,,Једна заборављена школа", *СКГ*, 1909, 22; П. Поповић, „Надгробни споменик код цркве Докмирске", *ПКЈИФ*, 1930, 10; М. Ћоровић Љубинковић, Р. Љубинковић, „Докмир", у: *Археолошки споменици и налазишта у Србији, I, Западна Србија*, Бг 1953; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије (1791–1848)*, Бг 1986; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКОЛИЦА
**ДОКОЛИЦА** (грч. scolhv), слободно време које није испуњено радним обавезама него нерадом и беспослицом. Појам је познат још од античке грчке, захваљујући Аристотеловим списима. Упражњавање доколичарења било је резервисано само за слободне грађане полиса, односно за аристократију која је у слободно време одлазила на гозбе, бавила се филозофијом и уметношћу. Поимање **д.** испрва је било везано за слободно време, односно за онај део живота који је ослобођен од ропског рада. Доколичарење је за антички свет, као и за средњовековну аристократију, представљало не беспосличарење и ленствовање, него пожељно стање ума и друштвену привилегију. Такво схватање је очувано све до модерног доба.
Убрзана индустријализација рада која је довела до појаве и јачања буржоазије, у доба раног капитализма, **д.** одузима вредности које је имала у претходнм епохама, те се она у све већој мери третира уместо афирмативно – негативно, задобијајући конотацију губљења времена. Ово је посебно истакнуто када је реч о протестантској радној етици, која велича рад на рачун свих осталих људских активности. А како је за већину грађана у капитализму у питању био поробљени, експлоатисани рад, таква пракса, услед тенденције увећања профита, односно акумулирања капитала, потискивала је време за одмор радника, сводећи га на неопходни минимум. Чак и немали број деце, у то време, није био поштеђен физичког рада – нпр. у рудницима или на пољу. Речју, доколичарење је било допуштено само друштвено привилегованим појединцима.
Након Народноослободилачке борбе, од 1945. наовамо, на просторима бивше Југославије, односно Републике Србије која је тада била у саставу ФНРЈ, а потом и СФРЈ, мења се однос према **д.**, али на врло посебан начин. Предрасуда везана за **д.** која је, како се тада мислило, као појава одсликавала класне односе у друштву и представљала синоним за владајуће класе (већином аристократију и делом грађанску, тј. буржоаску класу) остала је чврсто укорењена у теорији и пракси социјализма. Али, с друге стране, идеал којем је послератни социјализам тежио, а који се тицао расподеле времена радника на 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати сна, отворио је могућност да се време одмора одвоји и за практиковање одређених облика **д**. Термин и њему одговарајући појам **д.** у то време био је замењен „слободним временом", односно временом које радници нису проводили у фабричким халама и другим радним просторима. Време ослобођено од рада у социјализму постало је слободно време и требало га је испунити одмором и одговарајућим активностима. Радници су, кроз образовни систем, медије, али и владајући културни образац, подстицани да се у слободно време не само одмарају и релаксирају, него и да учествују у културном животу своје средине -- било да је реч о месној заједници, културним активностима у радној средини или у културно-уметничким друштвима. Тако је **д.** била замењена „продуктивним" провођењем слободног времена радника, било да је култура прилазила њима (у фабричким халама и ресторанима) или да су они, најчешће посредством синдиката, посећивали културне манифестације. Теорија и пракса југословенског социјализма придавале су велик значај слободном времену. Иако се није у потпуности подударало са **д.**, слободно време постало је незаобилазни део проблематике која се тицала радничке културе; **д.**, одевена у рухо културе слободног времена, опстала је као појава и у епохи социјализма.
**Д.** и слободно време, као теме истраживања, недовољно су биле присутне на југословенским културним просторима, па и касније, формирањем тзв. Треће Југославије, односно СРЈ, те ДЗ СЦГ, а након распада СФРЈ. С почетка се сматрало да је **д.** буржоаска категорија, те да је њено изучавање непримерено теорији научног социјализма. Тадашња социологија културе, међутим, ипак није могла сасвим да пренебрегне питање **д.**, чак и у самоуправном социјализму. Иако скрајнута као део социологије, захваљујући Ратку Божовићу и његовој школи мишљења, **д.** је, заједно са слободним временом, уведена у академски дискурс и научну литературу социологије културе. У теоријски дискурс, а поводом промишљања **д.** и слободног времена, овај аутор уводи два разликовања. Прва разлика тиче се дистинкције између слободног и ослобођеног времена, а друга – **д.** и доконице. У најкраћем, слободно време одређује се као време слободно од рада, а ослобођено време – као време које је време слободе, тј. време за нас. Слободно време везује се за идеју поробљеног рада, док је ослобођено време једнако процесу еманципације (од експлоатације, постварења и свих других облика поробљавања). С овим у вези, **д.** је време потребно за испуњење свих наших креативних потенцијала, она је највиша развојна могућност човека, док је доконица њена супротност, односно оно неиспуњено време у којем не знамо шта ћемо са собом, дакле – протраћено време.
Распадом СФРЈ и СРЈ дошло је до промене социоекономске парадигме и првобитне акумулације капитала у српском друштву. У складу с тим, измењена је и доминантна културна матрица, као и однос према слободном времену. **Д.**, као друштвени и културни феномен, поново је пала у заборав. Погон индустрије културе почео је да осваја слободно време грађана, при чему је забава преузела главну улогу у односу на свет уметности и културе. Време за **д.** нестајало је уступајући место кичу и јефтиној забави. Култура потрошње постала је идеолошка допуна поробљеном раду; културна индустрија колонијализовала је простор слободног времена претварајући га у индустријски структурисано време забаве. Такорећи ништа није остало изван потрошачке парадигме, а време **д.** и личног развоја прерасло је у стање једнообразности и досаде. Медији су овоме нарочито допринели, нудећи публици и корисницима безвредне и бесмислене садржаје, попут ријалити шоу програма. Нова музика која је, под снажним утицајима МТВ-а (глобална Музичка телевизија првенствено намењена омладинској популацији) представљала жанровско укрштање између традиционалне народне музике и западњачког звука, скицирала је обрисе не само музичког правца (турбо-фолк), него и тзв. неофолк културе.
Истраживање слободног времена није више било скопчано са **д.**, него са испитивањем културних потреба, навика и пракси грађана. Иако се у претходним временима, тј. у добу социјализма слободно време истраживало поглавито с обзиром на културне потребе, како у вези с њиховим постојањем тако и развојем, у савременој култури Србије, имајући у виду снажне друштвено-економске трансформације, актуелно се говори не само у терминима културних потреба, него и навика и пракси. Под праксама се подразумевају рецепција и конзумација културних садржаја у слободном времену. Емпиријска истраживања, спроведена у Заводу за проучавање културног развитка Србије у два наврата – 2011. и 2017, показала су да грађани Србије највећи део слободног времена проводе пред телевизијским пријемником. Такође, један део њих (отприлике десети део испитаника) признаје да се досађује и ништа не ради (што би, широко узевши, одговарало осећају **д.**), независно од чињенице што највећи део популације и даље слободно време проводи пред телевизијским екранима. Испрва телевизија, са својим информативним, а потом и забавним програмима, а касније и интернет и друштвене мреже, системски су потискивали време **д.** – углавном резервисане за културне и уметничке садржаје – у корист потрошње псеудокултурних симбола и вредности. Тако ријалити шоу програми постају најмасовнија забава у Србији, која премашује чак и бројност спортске ТВ публике – у поређењу с тенисом, на пример. И напослетку, **д.** све више бива претворена у доконицу, а слободно време у потрошњу животног времена.
ЛИТЕРАТУРА: М. Немањић, *Културне потребе*, Бг 1974; Р. Божовић, *Искушења слободног времена*, Бг 1975; М. Вебер, *Протестантска етика и дух капитализма*, Сар. 1989; М. Драгићевић Шешић, *Неофолк култура: публика и њене звезде*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; Р. Божовић, *Тишина доколице*, Бг 2010; П. Цветичанин, М. Миланков, *Културне праксе грађана Србије*, Бг 2011; Б. Опачић, Б. Субашић, *Културне потребе и навике грађана Србије*, Бг 2017.
Дивна Вуксановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКОЉЕНА
**ДОКОЉЕНА**, суноврат, нарцис (*Narcissus poeticus*, *N. radiiflorus*), вишегодишња зељаста луковичаста биљка из фамилије Amaryllidaceae. Порекло имена рода и врсте нарцис може се повезати са легендом о Нарцису, младићу из грчке митологије опчињеном сопственом лепотом која га је довела до смрти, а на месту где је пала његова бледа глава изникао је прелепи нарцис. Неки сматрају да је име добио по наркотичким, омамљујућим својствима (грч. navrkisso", од navrkh: тупост, обамрлост). Ова пролећна геофита често порасте и до пола метра (до колена – отуд име). Листови су плавичастозелени, уски, линеарни, широки 2–5 мм, дугачки и до 40 цм. Цветови су бели, крупни, шестомерни, круничица у централном делу цвета тањираста, жута, по ивицама нараџаста или наранџастоцрвена, у центру са шест прашника и троделним жигом. Цветна дршка савијена под правим углом или надоле у односу на осу стабла, те отуд и народно име суноврат. Плод им је чаура са много семена. Цвета од априла до јула. Распрострањена је на планинама јужне Европе. Настањује планинске ливаде, које се истичу мноштвом лепих белих, мирисних цветова. У Србији је честа на влажним брдским и планинским ливадама западног дела територије (Дивчибаре, Златибор, Стари Влах, Метохија). **Д.** се, као веома декоративна биљка, често гаји по баштама и парковима. Због тога је широко натурализована и ван природног ареала и често хибридизована са другим врстама истог рода (*Narcissus*). Међутим, **д.** је веома отровна биљка јер садржи алкалоиде нарцисин, ликорин и ликоремин, посебно у тучку и листовима. К. Лине је нарцис именовао као *Narcissus poeticus*, јер је сматрао да је тај бели цвет био инспирација многобројних прича и песама од најстаријих времена. Род Narcissus обухвата око 50 врста, а највећи број расте у западном Средоземљу. У Србији се често гаји као украсна биљка и жути нарцис или зеленкада (*Narcissus pseudonarcissus*), који је пореклом из западне Европе.
ИЗВОР: World Checklist of Selected Plant Families, 2010, The Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Стјепановић Веселичић, „Narcissus L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије VII*, Бг 1975.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКСАТ
**ДОКСАТ**, наткривен простор до спољашњег зида куће налик балкону или еркеру. Уобичајен je у исламској архитектури и готово увек је на првом спрату, а у харемском делу прозори на **д.** имају решетке (мушепци). **Д.** може да буде постављен централно у простору чардака, најчешће је еркерно избачен, или је на левој или десној страни чардака. Служи за одмор и одигнут је степеницом-две од нивоа пода. У народном неимарству код Срба **д.** се као архитектонски елемент јавља код моравске куће. Постављен је према дворишту и представља издвојену ограђену целину у оквиру куће. На **д.** се постављају клупе за седење, чиме он поприма карактер друштвене просторије или простора за разговор и већање (диванхана).
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Петровић, *Народна архитектура: доксати и чардаци*, Бг 1955; Б. Миленковић, *Увод у архитектонску анализу*, 2, Бг 1991; С. М. Ненадовић, *Илустровани речник израза у народној архитектури*, Бг 2002.
Душан Томановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКТОРОВА КУЛА
**ДОКТОРОВА КУЛА**, један од првих архитектонских објеката грађених у Београду и Србији после II српског устанка, почетком XIX в., споменик културе и прва психијатријска установа у Србији. **Д. к.** је, као породичну кућу, саградио 1824. др Вито Ромита, Италијан рођен у Падови. Он је службовао у Букурешту и Цариграду, одакле га је Абдурахман-паша београдски довео за личног лекара 1823, доделивши му плац од шест и по хектара тада врло удаљеном од Београдске вароши, на западном Врачару, изнад Мокролушког потока, на брду Губеревац (названом по гробљу умрлих од губе), да подигне кућу, воћњак и виноград. Ромита 1824. прелази у службу књаза Милоша Обреновића за већу плату и кредит за градњу куће. Београдски паша га је оптужио да гради кулу на Врачарском брду Губеревац као фортификациони објекат, одакле ће бити могуће топовима гађати турску варош Калемегдан, па је тражио да се објекат сруши. Кућа је довршена уз посебно залагање књаза Милоша. Имала је подрум, приземље, спрат и таван, укупне површине 918 м2. **Д. к.** је за оно време била палата, архитектонски мешавина венецијанског и српског стила. Народ ју је због дебљине зидова и изгледа назвао кулом, а пошто је била породична кућа лекара, онда и **Д. к**. Ромита се укључио у политичке сплетке против књаза Милоша (што је овај убрзо открио), те плашећи се његовог гнева и могуће казне, отишао у Влашку 1827, где је умро 1828. Његов зет др Бартоломео Силвестер Куниберт 1835. преузима власништво **Д. к.**, а 1837. продаје књазу Милошу.
После смрти књаза Милоша 1860, **Д. к.** је у оставинском поступку припала његовом сину Михајлу, а он, као нови српски књаз, 1861. у **Д. к.** оснива „Дом за с ума сишавше" и то Устројенијем од 34 параграфа. Први параграф гласи: „У Београду, у **Д. к.** оснива се 'Дом за с ума сишавше' у којем ће се чувати и лечити с ума сишавши из целе Србије", а девети параграф: „У ово ће се заведение примати, и у њему чувати и лечити само с ума сишавша лица сваке струке, згранута и од падајуће болести страдајућа, како мушка тако и женска, и то како одрасли тако и деца". **Д. к.** овим постаје место настанка прве болничке психијатрије у Србији и региону. Уређена је за смештај 25 болесника, али већ после четири године било их је 42. Према тадашњем Закону, у Србији је суманутим сматран онај кога за суманутог прогласи суд а не лекар. Првим Законом о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља у Србији, 1881, Дом за с ума сишавше преименован је у Болницу за психијатријске болести, једину у Србији.
**Д. к.** је у Краљевини Југославији 1934, при формирању првог катастра за Град Београд, укњижена као државно добро, а у СФРЈ 1970. постаје власништво града Београда, тј. право коришћења и располагања **Д. к.** и плацем од 18.896,6 м2 дато је Општини Савски венац. Општинске власти, од 2007. до 2010, **Д. к.** незаконитим одлукама изопштавају из области психијатрије: 2010. обијен је катанац на њеним улазним вратима, однета је документација, чувана опрема из историје психијатријског лечења и архива (историје болести), а на депонију је бачен и занавек уништен век и по историје српске болничке психијатрије! Томе се супротстављају управа Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" и њен директор проф. др М. М. Ненадовић, који иницира оснивање Одбора за ревитализацију и заштиту **Д. к.** од пренамене у саставу: В. Кањух, Ј. Марић (први председник), Ј. Букелић, С. Рашковић, С. Николић, М. Постић и В. Ђуровић. Одбор активно медијски делује кроз институције система, тражећи да титуларство над **Д. к.** преузме Р. Србија, а право коришћења трајно задржи Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" као историјски носилац институционалне заштите ментално болесних у Србији. Након конзерваторских радова, ревитализације, рестаурације и реконструкције, **Д. к.** треба да, поред резиденцијалне функције у области психијатрије, буде и Музеј о почетку и развоју болничког лечења душевних болесника у Србији.
ИЗВОРИ: Архива Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић"; Архива Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду; Архива Историјског музеја Србије.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Данић, М. Цвијетић, *Душевне болести у Србији – Статистика Болнице за душевне болести – за првих 30 година (1861–1890)*, Бг 1895; В. Михаиловић, *Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804–1860*, Бг 1950; М. М. Ненадовић, „Развој болничког лечења особа с менталним поремећајима", *САЦЛ*, 2011, 139 (супл 1).
Милутин М. Ненадовић; Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКУМЕНТ
**ДОКУМЕНТ** (лат. *documentum*), у најширем смислу означава све оно што може поучити и што може представљати пре свега доказ; у ужем смислу исправа – диплома, повеља издата од владара или представника јавне власти, најчешће писане на пергаменту које имају одређени облик и правну снагу. Временом преовладало је значење писаног доказа према којем је **д.** настао у неком правном односу. Касније добија шири значај и означава све оно што може доказати неку чињеницу или посведочити о њој. **Д.** настаје у процесу свесне и организоване људске активности у циљу извршавања одређеног административног, правног, пословног или каквог другог циља – писани састави настали у току службеног пословања неке институције (правног лица), физичког лица и породице, којима се покреће, допуњује, мења, прекида или завршава правни поступак. По правилу **д.** су настали из службеног деловања неког органа власти. Могу бити исправе са доказном снагом способне да произведу правно дејство и списи који немају доказну снагу званичне – јавне исправе.
**Д.** могу бити: *documentum publicum* – јавна исправа коју је издао неки орган власти и управе; *documentum privatum* – приватни спис који је саставила нека странка (приватна особа). По фазама рада, административним обележјима и техници настанка могу бити: концепт (*conceptum*), први писани састав неког акта; оригинал (*originalis*) изворник, први, првобитни запис и копија (обична или оверена) – палеографска копија, дипломатска копија, факсимил (верна механичка копија), уникат (једини примерак неког **д.**), дупликат – умножени примерaк (хелиографска копија, ксерокс копија, фотокопија, компјутерска копија и др.). По пореклу: сопствени и примљени; по садржини: обични са чијом садржином могу бити сви упознати; поверљиви са чијом садржином може бити упознат одређен број лица; и строго поверљиви за који зна руководилац и одређено лице. Саставни делови акта су: заглавље, назив и адреса примаоца, кратак садржај и текст акта, потпис службеног лица и отисак печата институције (сада електронски потпис и отисак). У архивима који чувају трајна **д.** у употреби су појмови: регистратура – канцеларија (писарница) и архива дате институције, лица или породице где настају и чувају се акта и предмети до предаје архивима; акт – појединачни спис; предмет – скуп свих аката који се односе на исту материју и лице; досије – скуп више предмета исте садржине; прилог – писани састав или физички предмет који се прилаже уз акт или предмет ради његовог допуњавања, објашњења или доказивања; концепт – још неутврђени нацрт акта; оригинал – коначна верзија **д.** са потписом овлашћеног лица и отиском печата; регистратурски материјал (регистратурски фонд) – сва акта, предмети и евиденције о њима настали радом једне институције, правног и физичког лица и одређене породице у времену постојања и трајања; архивска грађа (архивски фонд) – сав изворни и репродуковани материјал настао у раду датог ствараоца од значаја за историју, науку, културу и друге друштвене и државне потребе; безвредни регистратурски материјал акта – предмети и евиденције за којима је престала потреба за текући, оперативни рад а нису оцењени као архивски **д.**; одабирање архивске грађе и издвајање и одстрањивање безвредног регистратурског материјала је поступак којим се архивска **д.** одабирају из регистратурског материјала и потом предају архивима на даље чување, сређивање и обраду, коришћење и публиковање уз претходно издвајање и уништење делова безвредног регистратурског који немају својство архивске грађе. Одабирање архивске грађе врши се на основу критеријума помоћу којих се утврђује вредност **д.**: примарна (оперативна) вредност за самог ствараоца и секундарна вредност **д.** (вредност за друге сврхе, појединце, надлештва, друштво и државу); доказна вредност је одраз делатности неке институције са правне стране; значај за остале науке; обавештајна вредност; критеријуми чувања списа: о личностима, о стварима – имовини и о процесима, појавама и догађајима. Полазни критеријуми су: значај делатности ствараоца **д.**, садржај **д.**, време и место настанка **д.**, оригиналност, временска граница до када се или за који период, процесе, догађаје и личности се не врши, односно од када се може вршити излучивање безвредног материјала; помоћни критеријуми су: репрезентативност, поновљеност података, дублирање података, сачуваност, обим датог регистратурског, односно архивског фонда, спољне особине **д.**, чување узорака **д.** и др. Валоризација регистратурских **д.** састоји се од: валоризације делатности институција стваралаца **д.**; валоризације **д.** и евиденција ствараоца према врсти и садржају; валоризације сваког акта у датој врсти предмета.
ИЗВОРИ: Историјски архив Београда; АС; АЈ; „Закон о културним добрима са објашњењима", *АрП*, Бг 2000. за 1996–1997, 1–4.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Рјечник архивистичке терминологије*, Зг 1977; С. Аџић (прир.), *Архиви и архивска грађа – термини, описи, дефиниције, енглеско-српски терминолошки речник*, Бг 2011.
Милић Ф. Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ
**ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ**, филмски жанр који животу и стварности приступа с намером да се прикажу онаквима какви јесу. Термин је први употребио Џ. Грирсон 1926. пишући у листу *New York Sun* о филму Р. Флаертија *Моана* (1926). У чланку „Прва начела документарног филма" (1932) он јасно разликује уметничке од других форми и фикција које се могу појавити у филмском или неком другом медијуму.
**Д. ф.** је у почетку схватан као снимак неког стварног догађаја, факта, чињенице и називао се чињеничким филмом (енг. *factual*), a у првој деценији настанка филма био је једина врста. Лимијерови филмови *Улазак воза у станицу* и *Излазак радника из фабрике* (1895), који представљају почетак филмског стварања, записи су о једном реалном догађају и први филмови из једног кадра (толико је било траке у камери). Tад се несвесно зачела основна мисао да **д. ф.** треба да „лови" живот. Ж. Мелијес је превео лимијеровску регистрацију стварности у домен креативности и фикције, а **д. ф.** је временом достигао висок степен креативности. Овај развој подразумева богату скалу поделе на врсте и подврсте – наменски, образовни, путописни, наставни, научно-популарни, филмске новости, репортажни, а од I светског рата и пропагандни филм. Тридесетих година прелази се на историјске и друштвене догађаје, затим све више на друштвено-економску проблематику, током II светског рата на политичко-ратна збивања, након рата на друштвене, а од почетка 60-их и на експлицитно политичке теме.
У савременом смислу **д. ф.** се, међутим, јавио током 20-их година, када се истичу двојица аутора као утемељивачи поступака који ће се одржати до данас. Док амерички редитељ Р. Флаерти – родоначелник антрополошког приступа посвећеног, пре свега, борби људи са природом и против природе (*Нанук са севера*, 1922; *Моана*, 1926; *Људи из Арана*, 1934. и др.) – материјал обликује кроз поетизовану филмску нарацију, совјетски редитељ Д. Вертов, у духу тадашње филмске авангарде, поштује и максимално објективно региструје чињенице (пратећи их манифестима о „кино оку" и „кино истини"), али их раскошним монтажним поступцима претвара у надахнуте филмске поеме (*Шести део света*, 1926; *Човек са филмском камером*, 1929; *Три песме о Лењину*, 1934. и др.). Флаерти утиче на документаристе широм света (међу осталима, и на Грирсона и његову организацију „Британски документарни филм"), али се тај стил, близак репортажи, сели на ТВ и тамо налази трајно уточиште, док је структуралистички приступ Вертова прихватила мањина аутора склоних експериментисању, па тако 50-их година настају покрети као француски *синема верите* или британски *фри синема*. Очишћен од бујице текста који се везује за ТВ медиј, **д. ф.** на великом екрану поново стиче популарност и масовну публику, као и нове, специјализоване фестивале.
Почеци снимања **д. ф.** у Србији сежу у 1911. када је трговац и закупац Хотела „Париз" Светозар Боторић основао Удружење за снимање српских филмова и ангажовао француског сниматеља Луја де Берија да снима актуелне догађаје, које ће он приказивати у свом Кинематографском позоришту у Хотелу „Париз". Најстарији Боторићеви филмски журнали снимљени су у лето 1911, а до 1913. Де Бери је за Боторића снимио око 20 документарних репортажа (*Свечана предаја старих и пријем нових застава*, *Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград*, *Трке на Бањици*, *Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици* и низ филмова из балканских ратова). Боторић је био продуцент и првог српског филма који је извезен у иностранство: Чича Илија Станојевић је за њега, по сопственом сценарију, режирао **д. ф.** *Бибија* (*Циганска свадба*), који су за француски каталог за 1913. откупила браћа Пате. Уз Де Берија занат је изучио Славко Јовановић и тако постао први српски филмски сниматељ. Скоро истовремено браћа Пера, Божа и Светолик Савић покрећу филмску производњу и свој први **д. ф.** *Дочек Милорада Рајчевића, светског путника, у Смедереву и Београду* снимају септембра 1911. За седам месеци, колико су се бавили тим послом, снимили су још осам **д. ф.** (*Српско Богојављење у Београду*, *Корзо на Теразијама*, *Свечаности у Софији*, *Са београдског корзоа – II део*, *Из јеврејске махале и са Дорћола (I и II* *део)*, *Ускршње трке на Бањици* и *Дочек хрватских студената у Београду*) и играни филм Јадна мајка *(Б. Савић, 1912). Придружују им се и браћа Цветковић (Ђока, Крста и Драгутин), познати београдски угоститељи, закупци Кафане „Коларац", који су 1914. снимили филмове *Свечани дочек српске победоносне војске са српско-бугарског ратишта*, *Свечани дочек и заклетва регрута из Нове Србије у Доњем граду* и *Врбица*. У продуцентске воде тих година укључује се и Ђорђе Богдановић, власник Кафане „Руски цар" и закупац Хотела „Империјал", који током 1914. снима *Долазак регрута*, *Заклетва регрута Вардарског пука у Београдском граду на дан 13. априла 1914. године*, *Полагање темеља Богословији Св. Саве 27. априла 1914.* *године*, *Трке Дунавског кола јахача о Духовима*, *Прослава независности велике Србије на Косову пољу* и др. За њега је радио и сниматељ С. Јовановић, али и руски сниматељ и фотограф Самсон Чернов за којег је добио званичну дозволу Штаба Врховне команде за снимање дејстава српске војске у Великом рату. Богдановић и Чернов су тако крајем августа 1914. снимали* \*офанзиву на аустроугарску територију и дејства српске војске у више сремских села (*Српска војска у Срему 1914. године*), улазак српске војске у Земун, те рушевине у Београду и Шапцу. После Богдановићеве смрти крајем 1914. Чернов губи и поверење војне команде и право снимања, а ту обавезу преузима Драгиша Стојадиновић, командант Митраљеског одељења XIII пука (вероватно камером одузетом од Чернова), који 1915. снима филм *Порушени Београд се брани*. Он је од 1916. до 1918. био шеф Фотографске и кинематографске секције Српске војске – основане на Крфу a подређене Топографском одељењу Врховне команде – и са Михаилом Михаиловићем снимио више филмова (*Престолонаследник Александар Карађорђевић*, *Солунски процес*, *Регент и грчки краљ Константин врше смотру српске војске*, *Војска на фронту при ручку*, *Војвода Мишић и војвода Бојовић међу војницима*, *Напредовање наше војске на тешком терену*, *Александар и војвода Мишић осматрају ситуацију*, *Улазак наше војске у Скопље* и др.). Најзначајнији зачетници филма у Војводини су Александар Лифка – најпре путујући приказивач, а потом и власник сталног „Лифка биоскопа" у Суботици – који је до 1914. снимио низ репортажа (*Свечана седница Градског поглаварства у Суботици*, *Празник жетве*, *Празник воде*, *Освећење водице код православних Срба у Суботици*) и Сомборац Ернест Бошњак (*Откривање споменика Ференцу Ракоцију у Сомбору*, 1912).
У новој држави, између два рата, наставила је рад и Кинематографска секција српске војске (касније под називом Филмска радионица Војногеографског института) којом је, после демобилизације Д. Стојадиновића, руководио М. Михаиловић – Мика Африка. Велик део тада снимљених филмова је изгубљен, а у филмографијама су сачувани следећи наслови: *Прослава дана уједињења* и *Пут регента Александра кроз Војводину* (1919), *Устоличење патријарха* и *Свечано примање регента Александра у Сарајеву* (1920), *Прослава десетогодишњице Кумановске битке у Скопљу* (1922), *Путовање краља Александра кроз Црну Гору* (1925), *Прослава десетогодишњице пробоја Солунског фронта* (1928). Неколико документарних репортажа снима и С. Јовановић: *Пут београдских општинара од Београда до Битоља* (1921), *Прослава Кумановске битке* и *Ћеле-кула* (1922). И А. Лифка је у том периоду снимио три д. ф.: *Црквена литија о Брашанчеву у Суботици*, *Двадесетпетогодишњи јубилеј „Бачке" у Суботици* (оба из 1926) и *Прослава у Суботици поводом новог назива државе* (1929). У исто време делује и Данило Јакшић, фотограф из Старог Бечеја и оснивач „Титан филма", који је реализовао и низ д. ф. и репортажа (*Поплаве код Апатина*, *Свадба једног бечејског трговца*, *Изложба у Паланци*, сви из 1926; низ *Журнала Титан филма*), те Родољуб Маленчић, који је, као заљубљеник у филм, у Новом Саду 1929. издавао сопствени *Родац журнал*, са изванредном сторијом о циркусу „Клудски". У Београду делује и Захарије Плавшић, који је, заједно са Заријем Ђокићем, био сувласник биоскопа на Чукарици, а снимао је и за Државну радионицу филмова при Министарству здравља (*Венчање краља Александра*, 1921; *Дечја изложба и прослава дечјих дана у Београду*, 1922; *Поплаве*, 1924; и његово свакако најзначајније остварење *Свечано освећење костурнице у Прњавору 5. XI 1922. године*).
Д. Стојадиновић и М. Михаиловић заједно снимају и филмове о демонстрацијама 27. марта и бомбардовању Београда 6. IV 1941. У том раздобљу снимљено је и доста журналских сторија за филмске новости. Непосредно по ослобођењу Београда 1944. оснива се Филмска секција Пропагандног одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ коју је водио Радош Новаковић. Истовремено у Нишу фотограф Ђорђе Васиљевић, сопственом иницијативом, снима и шаље Филмској секцији снимљену сахрану жртава фашизма, и од тих докумената склопљен је први филмски журнал који је добио наслов *Кино-хроника бр. 1*. До маја 1945. произведене су и *Кино-хронике бр* *2*, *3*, и *4* (посвећене ослобођењу Загреба). *Кино-хроника* је 1946. излазила редовно сваке недеље. Премда су у почетку имала скромне, мада прецизне задатке (што брже афирмисати и популарисати нове тековине које је донела револуција), специјална издања журнала све више су добијала карактер **д. ф**. Иако су често били преоптерећени пропагандно-информативном садржином и филмску слику углавном сводили на илустрацију занимљивог спикерског текста, публика је ове филмове, захваљујући актуелној тематици, радо примала. Међу њима је и доста значајних уметничких остварења. Редитељ првог послератног **д. ф.** *Откривање споменика палим борцима* (Ниш, 1944) јесте Р. Новаковић, а његова *Нова земља* (1946) је први српски филм који је ушао у светску колекцију документарaца.
Тако је стваран темељ на којем је српски **д. ф.** изнедрио плејаду великих документариста. Њена најрепрезентативнија личност, класик раван светским мајсторима тог жанра, јесте Крсто Шканата. Као стилски спој класичног **д. ф.** и филма истине, снимао је својеврсне социјалне студије са емотивном снагом, а сценарио исписивао на лицу места, камером. *Ратниче, вољно* (1966), ремек-дело српског документаризма, визуелна је метафора о суштини и смислу живота, а *Одричем се света* (1965) мајсторско остварење у коjeм се кадрови крећу по логици мизансцена или монтаже. Делима особене структуре, снажне визуелности, ритмичности и музикалности, у којима сирови документ задобија поетску ауру и преображава се у универзалну метафору, самосвојан филмски израз створио је и Влатко Гилић. По природи и сензибилитету контемплативан и склон интелектуалном промишљању, али и обдарен филмским инстинктом, он ствара драгоцене филмске есеје на граници документарног, краткометражног и играног филма. За изузетан опус **д. ф.**, остварен за само неколико година (*Затегни деле*, 1970; *In continuo*, 1971; *Јуда*, *Дан више*, 1972; *Моћ*, *Љубав*, 1973), добио је низ престижних интернационалних награда, а његови филмови уврштени су у колекцију Музеја модерне уметности у Њујурку. У истом поджанру су и филмови Живка Николића, којем документарна чињеница служи као полазна основа за поетску надградњу (*Баук*, 1974; *Прозор*, 1976; *Градитељ*, 1980), и Владимира Погачића, који биографију и хронологију користи као подлогу за обогаћење форме научног филма (*Сведочанство о Тесли*, 1955). Ту су и остварења Предрага Голубовића, Владимира Перовића, Вука Дапчевића и др. Филмове Миленка Штрпца одликује афинитет према теми (старо–ново, прошлост–будућност) и суптилна примена симбола (*Па страшно би било*, 1957; *Петица у снегу*, 1958). Секвенца из филма Младомира Пурише Ђорђевића *Трубе Драгачева* (1961) у којој старац, бивши трубач, говори у камеру равна је најбољим деловима филма истине. *Тек касније сам почео да растем* (1964) Стјепана Заниновића је прво апсолутно модерно документарно уметничко остварење поетског ритма и антинаративне структуре. У филмовима Душана Макавејева *Осмех* (1961) и *Еци, пеци, пец* (1961) слике су дате као серија колажа организованих по принципу ТВ-рекламе, а визуелни низ се гради на асоцијативан начин. Бранко Ћеловић (*Дванаесторо деце друга Оскара*, 1961; *Печат*, 1966) показује племениту осећајност, а Живојин Чукулић префињено осећање за стварност и неодвојивост личног мишљена и јавне делатности (*Фабрике радницима*, 1952). Oстварење сведених парабола *Маљ* (1977) Александра Илића је алегорија чистог филма, a смисао за лирско и поетско, уз радикалне интервенције и у обради материјала и у спикерском тексту, испољавају се код Бранислава Бастаћа делима на граници филма истине (*Село Тијање*, 1960; *Леп поглед*, 1968). Најбоља остварења о српској културној баштини у жанру етнографско-археолошког филма дао је Ратомир Ивковић (*Цркве брвнаре*, 1962; *Сопоћани*, 1965; *Време икона*, 1982), а у антрополошком жанру Горан Паскаљевић (*Легенда о лапоту*, 1972). *Последња оаза* (1984) Петра Лаловића је филм флаертијевске стваралачке интерпретације везе човека и природе са значењима басне, наглашеног веризма и чулне вредности призора, а у сличном духу настао је и *Свет који нестаје* (1987) истог аутора.
Друштвено-политичка проблематика заступљена је већ од филма Густава Гаврина *Брчко–Бановићи* (1947). Мајстор оплемењене репортаже Никола Јовићевић (*Изузетно право*, 1973; *Законом заштићено*, 1975) непогрешиво уочава праве личне и социјалне драме, жигоше јавашлук, исмева људску глупост. Филмови Жике Митровића *Прве светлости* (1949) и *Призренски мотиви* (1952) отварају иначе запостављену тему Косова и Метохије; *Парада* (1962) Д. Макавејева даје слику првомајске параде у Београду у духу црног филма, а *Сезонци* (1971) и *Деца револуције* (1975) Првослава Марића проблематизују друштвене појаве и социјалну тематику. Изузетно место припада стваралачком опусу Желимира Жилника. Крећући се на граници између документарног и играног филма са елементима стилизоване ТВ-репортаже, он користи методу филма истине, а социокритичке теме протеже у распону од гастарбајтера до политичких превирања и транзиције.Тако прави филмове сличне извештајима са терена, односно исечцима из стварности (*Устанак у Јаску*, 1973; *Тито по други пут међу Србима*, 1993; *Kenedi Goes Back Home*, 2004; *Стара школа капитализма*, 2009. и др). Историјском тематиком баве се Здравко Велимировић (*Шпанија наше младости*, 1967), Миомир Стаменковић (*Марш смрти*, 1985; *Топлички устанак*, 1991), Мирослав Суботички (*Легенда о војводи*, 1968), Владан Слијепчевић (*Битка на Сутјесци*, 1980), а културно-историјском Миодраг Милошевић Мика (*Камен боје векови*, 1965; *Хомољски мотиви*, 1985), Александар Петровић (*Петар Добровић*, 1957; *Путеви*, 1958; *Сабори*, 1965), Бранко Милошевић (*Недремано око*, 1966), Миодраг Николић Миленце (*Ђура Јакшић*, 1957; *Надежда Петровић*, 1958; *Јован Бијелић*, 1958; *Вук Караџић*, 1964) и Ђорђе Кадијевић (*Пламен-камен*, 1979; *Одшелник у вечности*, 1999). Значајна остварења су досегнута и у области путописног (Боро Драшковић, *Недељно поподне на Гренланду*, 1973; *Похвала Исланду*, 1973; *Парадокс о шаху*, 1973), туристичког (Иван Драшкоци, *Кроз беспућа Дрине*, 1950), биографског (Миомир Стаменковић, *Војвода Живојин Мишић*, 1998; *Стеван Сремац*, 2005), научно-популарног (Миодраг Николић, *Ерозија*, 1955), спортског (Миливоје Милошевић, *Регата*, 1966; *Хокеј*, 1966; *Ринг*, 1968) и еколошког филма (Димче Стојановски, *Воденим стазама заборављене природе*, 1987; *Реке и језера*, 1987. и др.). Филмове на граници документарног и експерименталног снимају Мирослав Петровић Бата (*Положај кинооператера у шуми данас*, 1994; *Пејзажи урбане револуције*, 1995) и Живорад Милић (*Отпор на острву галебова*, 1996; *Човек без својстава*, 1997), а компилацијске Ото Денеш (*Од монархије до републике*, 1958), Чочи Микиели (*Степинац*, 1954) и Светолик Митић (*VIII Конгрес СК Србије*, 1978).Темом верско-грађанског рата баве се Михаило Илић Илке (тетралогија *Браћа*, 1995; *Пресуда*, 1998; *Маркале*, 1999; *Хаг, сведоци оптужбе*, 2000) и Драган Елчић (*Крстић*, 1996; *Молитва*, 1997; *Чувари тишине*, 2002), а поджанром транзиционог филма Жарко Драгојевић (*На граници*, 2010), Горан Радовановић (*Пилећи избори*, 2005) и Борис Митић (*Унмик-Титаник*, 2004). У ову групу могу се уврстити и филмови *Cinema Komunisto* (2010) и *Друга страна свега* (2017) Миле Турајлић, младе ауторке која је својим ангажманом и енергијом знатно допринела оснивању удружења документариста „ДОКСРБИЈА – Документаристи Србије" 2015. Значајан допринос наменском **д. ф.** дали су Александар Митровић, Бранко Шеговић, Бошко Мратинковић, Милош Букумировић, Вукоман Миловановић, Милош Стефановић, Михаило Цагић Бата, Станоје Макивић, Јован Матановић и др. Производњу **д. ф.** од филмских продуцената преузимају многобројне телевизије у којима су стасавали даровити документаристи (Јанко Баљак, *Видимо се у читуљи*, 1995; *Анатомија бола*, 2000; Милан Белегишанин, *Крик*, 1992; *Ласта*, 2008. и др.).
ЛИТЕРАТУРА: F. Hardy (ур.), *Grierson on Documentary*, New York 1947; Р. Новаковић, *Историја филма*, Бг 1962; Р. Мунитић, *Београдска школа документарног филма*, Бг 1967; Д. Стојановић, *Велика авантура филма*, Бг 1969; З. Кракауер, *Природа филма. Ослобађање физичке реалности II*, Бг 1972; Ђ. Бететини, *Филм: језик и писмо*, Бг 1976; Д. Стојановић, *Магија филма*, Бг 1993; Б. Зечевић, „Радош Новаковић, почетак новије српске кинематографије", *Нови филмограф*, 2009/2010, 7–8; J. Kahana (ур.), *The Documentary Film Reader: History, Theory, Criticism*, Oxford 2016; Н. Гилић, *Филмске врсте и родови*, електронско издање, 2017.
Томислав Гаврић; РСЕ
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛ
**ДОЛ**, село на острву Брач, североисточно од Нережишћа, средњовековног средишта острва. У њему и његовој околини сачувано је неколико цркава из епохе када је Брач улазио у састав Кнежевине Неретљана. Најзначајнија међу њима, саграђена вероватно у другој половини XI в., посвећена је Св. арханђелу Михаилу. То је једнобродна тротравејна црква са полукружном апсидом, зидана ломљеним каменом. Засвођена је полуобличастим сводом, ојачаним са два попречна лука, ослоњена на бочне пиластре. Изнад средишњег травеја некада се уздизала слепа купола, споља четворострана. Једнобродне грађевине са три травеја и куполом срећу се у областима које су држали Срби и јужнословенска племена српског порекла почев од средине XI в. Особеност Цркве Св. Михаила је и портал формиран од усправљеног античког саркофага. Над њим је саграђен тзв. висећи протирон, украсни елемент преузет из италијанског градитељства. Црква је имала улаз и на јужној страни, који је зазидан у време обнове цркве у раном XIV в. Тада су са северне стране саграђенe двe контрафорe, а у унутрашњости су насликани крстови уписани у медаљоне. Око цркве је више гробова од којих најстарији потичу из IX или X в.
Црква Св. Петра налази се на сеоском гробљу. И то је једнобродна грађевина с полукружном апсидом и висећим протироном који уоквирује отворену лунету портала. Бочни зидови наоса рашчлањени су дубоким слепим аркадама. Настала је крајем XI или почетком XII в., али је више пута обнављана. У првој половини XIV столећа надограђен јој је на западној страни звоник „на преслицу". Његово бронзано звоно израдио је неки мајстор Никола, потписан готичком минускулом.
На врху Велог брда, јужно од села, сачувани су остаци Цркве Св. Вида, која спада међу најстарије хришћанске богомоље у **Д.** и околини. То је грађевина једноставне једнобродне основе, са полукружном апсидом на источној страни. Археолошка истраживања, спроведена 1984, открила су трагове олтарске преграде. Као ослонац часне трпезе послужио је рановизантијски стуб са акантус капителом.
Око 3 км јужно од **Д.**, у пределу званом Сутвара, налази се црквица посвећена Св. Варвари, једнобродна грађевина полуобличастог свода, дуга нешто више од 5,5 м. Има споља и изнутра правоугаону апсиду, чија полукалота почива на тромпама. Изнад портала је висећи протирон, којем је враћен забатни облик. Црква је зидана правилно клесаним каменом, у XI или XII в. Покривена је каменим плочама. Први пут се помиње 1579. и већ тада је била напуштена.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Доманчић, „Споменици отока Брача: средњи вијек", *Брачки зборник*, 1960, 4; *Брач у раном средњем вијеку*, Повља 1984; K. Реган, Б. Надило, „Предроманичке цркве средишњега и западнога дијела отока Брача ", *Грађевинар*, 2007, 59/5; В. Барбарић, Л. Урсић, *Сакрална баштина отока Брача*, Сплит 2015.
Миодраг Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛАМА
**ДОЛАМА** (тур.: јаничарско парадно горње одело), мушки и женски свечани капут од љубичастог (мор), зеленог, црвеног и црног атласа, баршуна или чоје са дугим рукавима. Термин je изведен из турског инфинитива *dolamak* (завртати скуте) и односи се на начин ношења војничког, јаничарског кафтана, чији су скути (пешеви), приликом путовања и лакшег ходања, завраћени за појас. У XVI в., осим јаничара, **д.** носе и турски феудалци а од XVII в. хришћански племићи и официри Војне крајине, па је то један од разлога што је овај назив рано прихваћен у нашем и другим европским језицима. Војничка **д.** у Србији подразумевала је врсту мушког капута до колена, касније до бедара, доламица, са дугачким узаним рукавима, украсима од гајтана и златним или сребрним дугметима. Официјелни јаничарски хаљетак временом постаје елемент свечане народне ношње. ****Мушка **д.**, инвентар градске ношње оријенталног типа, дуга је до земље или колена са дугим затвореним или разрезаним рукавима, чевкен, који слободно падају или се спајају на леђима, један за други да не ометају руке, док други начин ношења подразумева преклапање пешева спреда и опасивање свиленим и кожним појасом. На прсима и рукавима украшаване апликацијама свиленог и позлаћеног гајтана, срмом, кићанкама и украсном позамантеријском, казаском дугмади. У Србији су до средине XIX в. **д.**, чевкен, носили имућни грађани, а у Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини нешто дуже. Женска **д.** најчешће je израђена од црвене чоје и дуга до испод колена. Горњи део припијен је уз тело, а доњи део, у облику звона, богато је набран – на ребарњаке. Ивице су опточене вишеструким срменим гајтаном, а на грудима и дуж пешева израђен је златовез у плитком рељефу са мотивима круга и биљним украсима. У сеоским срединама **д.** је од белог или смеђег сукна или кројена од смеђе чоје. Срби и Власи у југоисточној Србији носили су **д.** од белог сукна дугу до колена са рукавима, опточену гајтаном од црне вуне. На прсима се копчала и опасивала вуненим појасом, тканицом. У околини Врања и Бујановца мушкарци су одевали кратку **д.** од смеђег сукна или чоје, отворену спреда и оивичену гајтаном наранџасте, зелене и плаве боје. Свечане **д.** су израђивале градске занатлије: терзије (кројачи), чохаџије и кафтанџије, а једноставне – сукнене, за сеоско становништво, абаџије, клашњеџије (сукнари).
ЛИТЕРАТУРА: В. Карић, *Србија*, Бг 1887; Ј. Ердељановић, *Етнолошка грађа о Шумадинцима*, Бг 1951; Д. Николић, *Одевање граничара Војне крајине у XVIII и XIX веку*, Бг 1978; А. Шкаљић, *Турцизми у српскохрватском језику*, Сар. 1979.
Вилма Нишкановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛАНСКИ, Јулијус
**ДОЛАНСКИ, Јулијус** (Dolanský, Julius, алиас Heidenreich J.), слависта, историчар књижевности, књижевни критичар (Вшетули код Холешова, Чешка, 23. II 1903 – Праг, 26. IV 1975). Студирао чешки, немачки и словенске језике на Филозофском факултету у Брну. Предавао словенске књижевности на универзитетима у Београду, Загребу и Љубљани (1928–1930). У међуратном периоду био активан у Југословенско-чехословачкој лиги. Од 1933. доцент компаративне историје словенских књижевности у Брну, а од 1945. редовни професор југословенских језика и књижевности на Карловом универзитету у Прагу. Члан Чехословачке академије наука, директор Словенског института Чешке академије наука у Прагу (1952–1963). Потпредседник чешког Међународног комитета слависта (1963–1970). Бавио се међусловенским књижевним и културним везама, историјом југословенских књижевности, савременим српскохрватским језиком, проблемима књижевне славистике. Истраживао је и објавио студију о руским основама српског реализма (*Ruské základy srbského realismu*, Praha 1933). Поред радова из историје српске књижевности (С. Милутиновић Сарајлија и П. П. Његош) писао је о својим савременицима (Павле Поповић, Иво Војновић, Бранислав Нушић и др.), о методолошким питањима изучавања југословенско-чешких веза, те предговоре преводима на чешки (о Ј. Веселиновићу, И. Андрићу).
ДЕЛО: *Neznámý jihoslоvаnský pramen Rukopisu královédvorského a zelenohorského*, Praha 1968.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Милановић, „Ј. Хајденрајх, *Руске основе српског реализма*", *Путеви*, 1960, 6, 6; Р. Лалић, „Ка питању руског утицаја на књижевност српског реализма", *ЛМС*, 1960, 386, 203; J. Tomeš и др., *Český biografický slovník XX století*, Praha 1999; *Ottův slovník*, Praha 2008.
Александра Корда Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛАП
**ДОЛАП** (долаф), у традиционалној народној култури становања, у ширем смислу, означава спремиште за ствари унутар станишта. Може бити самостојећа полица за смештање ствари, а налазила се обично у углу просторије. **Д.** су прављени од дрвета, с отвореним или пак делимично или потпуно затвореним вратима. Претеча креденца. **Д.** се назива и механизам с колом за извлачење воде за наводњавање. На Косову и Метохији (делимично и другде) **д.** је називан и пржун за кафу. У народном градитељству **д.** превасходно представља простор изведен током градње као део једног зида. Код једноставнијих грађевина, најчешће типа динарске брвнаре, **д.** се уграђује у спољни зид, неретко је истурен у спољашњи простор, а с унутрашње стране има проста врата од дасака. У једноставнијој варијанти изводи се као затворена полица унутар просторије, тј. као хоризонтално постављене широке талпе уграђене у бочна зидна платна и најчешће је затворен шашовцима. Код бондручног типа градње **д.** су такође уграђени у спољне зидове и истурени у простор како би били што већи. У народном градитељству у градовима, посебно у великим кућама грађеним у бондручном систему, **д.** су велики и чини их више одвојених простора. У таквим кућама **д.** с унутрашње стране имају врата која су украшена веома богатим дуборезом с развијеном флоралном орнаментиком. У великим кућама **д.** се граде и у преградним зидовима. У **д.** се најчешће оставља посуђе и разно ситно покућство и мање количине намирница. У великим **д.** у градским кућама чувани су постељина и одећа, као и девојачка спрема.
ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, *Народно неимарство*, II, Бг 1968; Р. Финдрик, *Динарска брвнара*, Сирогојно 1999; З. Родић, *Сеоска кућа и становање у Србији – културно наслеђе*, Бг 2016.
Милош Матић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛАЦ
**ДОЛАЦ**, село у западној Србији, на југозападној периферији општине Краљево, смештено на источним обронцима планине Радочело изнад долине реке Студеница у близини манастира Студеница. Од општинског средишта удаљено је око 40 км. То је старо село које се помиње од XIII в. Савремено становништво досељено је из Црне Горе и голијске Моравице. Од 70-их година XX в. влада константна депопулација и 2011. село је имало 151 становника од којих су сви били Срби.
Слободан Ћурчић
**Богородичина црква.** Време настанка и првобитна намена старијег, двоетажног дела те грађевине, правилно зиданог ломљеним каменом, нису познати. Обе његове етаже готово су квадратне основе и засведене су полуобличастим сводом од сиге. Спрат је имао лучне отворе различите висине у сва четири зида, док је у приземље дневна светлост продирала само кроз улаз на западној страни. Спратна структура здања назначена је дуж фасада профилисаним кордонским венцем од камена. Таква грађевина, укупне висине око 6 м, претворена је у цркву доградњом плитке апсидалне конхе уз отвор на источном зиду горње просторије и формирањем ниша пастофорија на месту бочних отвора. На западу је дозидана преко 5 м дуга припрата, некада висока колико читав старији део грађевине, али нешто шира од њега. У припрати, сада увелико обрушеној, пронађено је неколико надгробних споменика у облику саркофага из XIII--XIV в. На основу натписа изведеног фреско-техником на источном зиду горње одаје, с обе стране апсиде, зна се да је црква обнављана и бар делимично живописана 1435/36, у време деспота Ђурђа Бранковића и његових синова Гргура, Стефана и Лазара. Тада је, изнад натписа о обнови, насликано попрсје Исуса Христа, а око њега разлистали крстови. У полукалоти апсиде биле су представљене полуфигуре Богородице Оранте, Св. арханђела Михаила и Св. Николе. Оштећене фреске дело су двојице сликара. Око цркве налази се гробље са надгробним споменицима претежно из XVIII и XIX в.
Драган Војводић
ЛИТEРАТУРА: С. Ђурић и др., „Споменици у сливу Студенице: опис и стање", *Саопштења*, 1990–1991, 22–23; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; Д. Војводић, „Нови поглед на ктиторски натпис из Богородичине цркве у Доцу код Студенице", *Наша прошлост*, 2009, 10; Т. Стародубцев, *Зидно сликарство у земљама Лазаревића и Бранковића*, II, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛАЦ
**ДОЛАЦ**, село у Метохији, у општини Клина, на подножју Гребенске планине (Кастрат 638 м), према долини Белог Дрима. Јужно од села је магистрални пут Приштина–Пећ, а општинско средиште је око 4 км према северозападу. Издужено је правцем исток–запад уз мали поток и чини га кривудава улица. То је старо српско село које се као трг помиње у повељи краља Милутина 1282. Савремено српско становништво досељено је почетком XIX в., а албанско и ромско становништво током истог века. Године 1991. у селу је пописано 328 житеља, од којих је било 64% Срба и 29,6% Рома. Српско становништво је протерано 1999. Источно од села постојао је манастир.
Слободан Ћурчић
У селу је до 1999. била сачувана **Црква Ваведења Богородичиног** из XIV в. Црква је вероватно чинила саставни део манастира који се помиње у турским дефтерима из 1455. Била је то једнобродна грађевина правоугаоне основе са широком полукружном апсидом на источној страни. Проскомидија и ђаконикон у олтарском простору били су усечени у дебљину зида. Грађевина је првобитно имала дрвену кровну конструкцију, али је она у првим деценијама XV в. замењена полуобличастим сводом. Осликавана је у три наврата. Фрагменти најстаријег живописа с краја XIV в. (после 1395/96) били су очувани у доњој зони северног и западног зида. На северном зиду биле су представе Св. Лазара, епископа кипарског, Св. Димитрија и светих врача, Козме и Дамјана. Изнад њих су се видели фрагменти Васкрсења Лазаревог. На западном зиду насликани су Св. Петка, Св. Петар и Св. Павле. Стилске карактеристике фресака упућују на рад мајстора јеромонаха Макарија, који је радио за манастир Зрзе код Прилепа. После обнове цркве, 1435/36. дошло је до њеног поновног осликавања. Од другог слоја живописа сачуване су фреске на своду (Христос Пантократор, Вазнесење, Преображење) и на зидовима наоса (Велики празници и допојасни ликови мученика и пророка). У најнижој зони живописа на јужној страни осликани су ликови светих ратника. Од фресака у олтарском простору биле су сачуване представе архијереја (Св. Сава Српски и Св. Климент Охридски) и Голготски крст. Трећа фаза осликавања датује се у 1619/20. Обновљене су представе у олтарској апсиди (Богородица Платитера, Служба архијереја), Благовести, као и неке сцене у наосу. Живопис је углавном поновио раније успостављени иконографски програм. Из **Д.** потичу и рукописи *Четворојеванђеља* бр. 10 из XIV–XV в. и *Октоиха* бр. 27 из XV в. који су страдали у бомбардовању Народне библиотеке у Београду. Археолошка истраживања мањег обима изведена су на комплексу 1993–1995, а неопходни конзерваторски радови на фрескама 1991. Цркву су сравнили са земљом албански екстремисти августа 1999.
Љубомир Милановић
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; Г. Суботић, *Долац и Чабићи*, Бг 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛАЦ
**ДОЛАЦ**, село у средњем дијелу Босне, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Завидовићи. Изграђено је у долини ријеке Босне дуж пута Завидовићи–Маглај. Општински центар удаљен је око 7 км према југу. Село чини једна улица на висини од око 195 м. Током послијератног периода број становника је растао. Године 1948. било је 406, а 1991. 712 становника, од којих су 95,5% били Срби.
Татјана Попов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛАЦ
**ДОЛАЦ**, село у Црној Гори, на западном ободу Беранске котлине, један километар удаљено од општинског центра Берана. Изграђено је у подножју планине Бјеласице, на висинама 700–750 м. Компактно је, овалног облика, са дисперзивно грађеним кућама. Као приградско насеље бележи стални раст броја становника. Године 1948. било је 353 становника, а 2003. 1.293, од којих 32,2% Црногораца и 57,5% Срба. Према првим резултатима пописа 2011. популација је имала 1.415 чланова.
Милка Бубало Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛГАЧ (Цветковић), Јован
**ДОЛГАЧ (Цветковић), Јован**, четнички војвода (Долгајец код Прилепа, 1860 – Долгаец, 1915). Рођен је као Јован Цветковић. Као члан Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) учествовао је у Илинденском устанку августа 1903. Незадовољан политиком бугаризације, пришао је српској четничкој организацији и ступио у чету Глигора Соколовића (1904), добивши псеудоним (четничко име) **Д.** и титулу четничког војводе (1905). Четовао је у околини Кичева, борећи се против бугарских комита и насилне бугаризације српског становништва, као и за ослобођење од османске власти. Борио се на Мукосу, на планини Бабуна (1905) и код Крапе у Поречу (1906). Када је јула 1906. у Стару Србију упућено шест чета са 105 четника, које су се спојиле са локалним четама, остао је четовођа једне од седам нових чета. Његови четници су учествовали у значајнијем сукобу са бугарским комитским четама на Бајловцу код Старог Нагоричана 29. VII 1906. Био је један од предводника српских чета у боју код Владиловаца у широј околини Велеса 21. I 1907. У мају 1907. његова чета се борила против Бугара у Сланском код Македонског Брода. Пошто је током 1908. утихнула четничка акција, накратко је прешао у Србију. Када су нове османске власти објавиле амнестију, 9. августа вратио се у Македонију. Пред Први балкански рат поново је одређен за четовођу (1912). Борио се најпре у непријатељској позадини, а затим је садејствовао са регуларном српском војском у Кумановској бици и Боју на Бабуни. У Другом балканском рату (1913) гонио је бугарске комитске чете на десној обали Вардара. По завршетку балканских ратова сукобио се са српским властима, па је осуђен на вишегодишњу робију. Помилован је по избијању I светског рата (1914). После успоставе бугарских окупационих власти (1915), убијен је у родном селу.
ЛИТЕРАТУРА: В. Илић, *Српска четничка акција 1903–1912*, Бг 2006; П. Пејчић, *Четнички покрет у Краљевини Србији 1903–1918*, Краг. 2007; У. Шешум, „Војводе Српске четничке организације 1903–1908", *Наша прошлост*, 2010, 11.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛГОРУКОВ, Јуриј Владимирович
**ДОЛГОРУКОВ, Јуриј Владимирович**, кнез, дипломата, аутор ратних мемоара (?, 13. XI 1740 – Москва, 20. XI 1830). Рођен је у кнежевској породици. У војној служби био је од 1749. Учествовао је у већини ратова које је Русија водила у другој половини XVIII в. Током 1763. и 1764. служио је у јединици коју је Катарина II организовала ради подршке П. А. Поњатовском, кандидату за пољски престо. Учествовао је у Седмогодишњем рату (1756–1763), у руско-турским ратовима 1768–1774. и 1787–1792, у бици код Грос-Јегерсдорфа, када је тешко рањен у главу, као и у бици код Чесме, код Очакова и многим другим бојевима. Под командом грофа Алексеја Г. Орлова налазио се на челу руске мисије која је боравила у Црној Гори од краја јула до средине октобра 1769, са циљем да увери Црногорце да Шћепан Мали није руски цар Петар III. Дневник те руске мисије садржи доста података о тадашњим приликама у Црној Гори, али многи наводи су непоуздани и тенденциозни. **Д.** представља један од главних ликова у Његошевом делу *Лажни цар Шћепан Мали*. Унапређен је 1773. у чин генерал-потпуковника. Од 1787. до 1789. био је врховни командант Преображенског гардијског пука, најстаријег и једног од најелитнијих пукова руске царске војске. Победио је 1789. турску војску и заробио турског пашу код Кишињева. У периоду 1790–1793. повукао се из службе. Командовао је 1794–1795. дивизијом у Москви, али је због сукоба с грофом П. А. Зубовим пензионисан. Током владавине Павла I именован је за војног генералног гувернера Москве (1796–1797) и шефа Астраханског гренадирског пука. Члан Државног савета био је од 1798. до 1799, када је поново пензионисан. Због храбрости и многобројних заслуга носилац је више ордена: Св. Александра Невског, Св. Георгија III степена, Св. Андреја Првозваног и Св. Владимира I степена. Оставио је *Белешке* које садрже детаљне описе битака и кампања у којима је учествовао, као и информације о политичким и друштвеним догађајима.
ДЕЛА: „Журнальная записка происшествiямъ во время экспедицiи его сiятельства князь Юрья Володимировича Долгорукова, отъ армiи генералъ-маiора и лейбъ-гвардiи Преображенскаго полку маiора, въ Черную Гору, для учиненiя оттуда въ Албанiи и Боснѣ непрiятелю диверзiи. 1769-й годъ", *Русскiй архивъ*, 1886, 4; „Записки князя Юрiя Владимiровича Долгорукова. 1740–1830", *Русская старина*, 1889, 63, 9.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Милаковић, *Историја Црне Горе*, Задар 1856; *Настольный словарь для справокъ по вс*ѣ*мъ отраслямъ знанiя подъ редакцiею Ф. Толля*, II, СПб 1864; С. Антољак, *Неколико докумената о мисији кнеза Долгорукова у Црној Гори 1769*, Цт 1949.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛИБАША
**ДОЛИБАША**, старија, угледна и важна особа која долива вино гостима и наздравља приликом прослављања породичне славе. Најчешће је присутaн на славским прославама у западним крајевима Србије. У мајевичким селима ту улогу су имала тројица **д**. Један је био главни, а остали су имали почасну функцију. **Д.** је у већини случајева одређивао домаћин. Није била реткост да **д.** гости одаберу између себе. Биран је по мудрости и речитости, посебно ако зна да „напија здравице" када се „устаје у славу" или „диже слава". Код домаћина, његових гостију, али и у својој заједници уживао је посебно поштовање. У прошлости је имао овлашћење домаћина да ћутањем казни оног госта који прича у току „напијања здравица". У Алексиначком Поморављу **д.** је онај који први дође на славу и честита празник. Ломи славски колач са домаћином и десним гостом од себе. У Височкој нахији **д.** је сам ломио славски колач и то тако што га прво засече ножем у крст, а потом постави на своју главу па преломи. У савременом добу, институција **д.** очувала се нарочито у Рађевини, Јадру, Азбуковици и Ваљевском Подгору. У Ваљевском Подгору приликом обреда сечења славског колача **д.** долива вино на колач који су по три гутљаја пили они који га секу, а потом за сваку здравицу која се изговара долива вино у чашу.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Антонијевић, *Алексиначко Поморавље*, Бг 1971; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; *Слава у Срба*, Бг 1991; Д. Калезић, *Крсна слава у Срба*, Бг 2005.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛИНАР, Лојзе
**ДОЛИНАР, Лојзе**, вајар, ликовни педагог (Љубљана, 19. IV 1893 – Ичићи код Опатије, 9. IX 1970). Завршио Вајарски одсек Уметничко-занатскe школe у Љубљани 1910, код проф. А. Репича, а потом студираo вајарство на академијама у Бечу (1910–1911, проф. Ј. Милнер) и Минхену (1911–1913, проф. Г. Милер). Већ од својих првих колективних (Блед, 1911) и самосталних изложби (Љубљана, 1923) скреће пажњу ликовне критике. Године 1920. боравио је у САД, где је сарађивао са вајарком М. Хофман. Поред израде портрета и јавних споменика, бавио се архитектонском пластиком, за коју је награђен на Међународној изложби декоративне уметности у Паризу (1925). Осим у Љубљани, **Д.** дела из овог домена налазе се углавном у Београду, попут радова за здања некадашње Јадранско-подунавске банке (1921–1922) и Министарства саобраћаја (1929–1931). У Београд се пресељава 1932, а од 1946. до 1959. био је професор вајарства на београдској Ликовној академији. За дописног члана САЗУ изабран је 1953, а за редовног 1970. У Крању је 1966. отворена Галерија „Долинар" са његовим скулптурама, заједно са новим атељеом. **Д.** дела стварана су у духу различитих видова реализма, од поетског до социјално ангажованог, сецесије, као и експресионизма мештровићевског типа. Наглашена склоност ка стилизацији временом се губи у корист пуних, сведених облика, аналогно модернистичком редуктивизму. Извео је коњаничке споменике Краљу Петру I (1931) и Краљу Александру I (1940) у Љубљани, споменик Стјепану Митрову Љубиши у Будви (1933–1935), споменик палим ђацима војницима у Скопљу (1935). На врху Игумановљеве палате у Београду постављена је композиција *Сима Игуманов са сирочићима* (1938). У послератном периоду урадио је јавне скулптуре и споменике посвећене Револуцији у Београду (*У нови живот*, *Обнова*, 1948–1949), Краљеву (1946–1950), Пријепољу (1950–1953) и Крању (1959–1961). Значајним делима портретне уметности припада и десет херми музичких стваралаца у Љубљани (1927–1938). Одликован је Орденом Легије части (1933, за споменик Ламартину) и Орденом рада I степена (1958). Добитник је Прешернове награде (1969) за изложбу одржану у Љубљани претходне године.
ЛИТЕРАТУРА: Š. Čopić, *Lojze Dolinar*, Ljub. 1985; Š. Čopić, B. Ilich Klančnik, *Lojze Dolinar 1893–1970*, Ljub. 1997.
Вера Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛИНКА, Игор
**ДОЛИНКА, Игор**, математичар, универзитетски професор (Суботица, 26. VI 1973). У току гимназијског школовања у Новом Саду (1990–1992) члан је српског тима на Балканским и Међународним математичким олимпијадама где појединачно осваја златне, сребрне и бронзане медаље. Математику студирао на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је дипломирао 1997. као најбољи студент Универзитета у Новом Саду. На истом је факултету под менторством С. Црвенковића магистрирао 1999. и докторирао 2000. тезом из области алгебре „О идентитетима алгебри регуларних језика", која је добила награду „Милева Марић-Ајнштајн" за најбољу докторску дисертацију из математике и информатике у тој години. Редовни професор је од 2008. Области научног рада су теорија група са генерализацијама, полугрупе и сличне структуре са асоцијативним множењем (са нагласком на комбинаторну теорију полугрупа, полугрупне варијетете, алгебарске аспекте формалних језика итд.), као и повезана поглавља теорије група, комбинаторике и логике (и S. Crvenković, N. Ruškuc, „Finite semigroups with few term operations", *Journal of Pure and Applied Algebra*, 2001, 157, 2–3; и K. Auinger, M. V. Volkov, „Equational theories of semigroups with involution", *Journal of Algebra*, 2012, 369; и R. D. Gray, „Maximal subgroups of free idempotent generated semigroups over the full linear monoid", *Trans. Amer. Math. Soc*., 2014, 366, 1). За свој научни рад награђен је наградом „Др Зоран Ђинђић" за најбољег младог научника у Војводини 2006. и наградом Извршног већа АП Војводине као један од десет најбољих младих научника у Војводини 2005.
ДЕЛА: и S. Crvenković, Z. Ésik, „The variety of Kleene algebras with conversion is not finitely based", *Theoretical Computer Science*, 2000, 230 1–2; „The Bergman property for endomorphism monoids of some Fraïssé limits", *Forum of Mathematics*, 2014, 26, 2.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛИЋ, Драган
**ДОЛИЋ, Драган**, геолог, научни саветник (Билећа, Херцеговина, 26. XI 1926). Завршио Геолошко-палеонтолошку групу Природно-математичког факултета у Београду 1954, а докторирао 1965. на Рударско-геолошком факултету с темом „Алексиначки и Младеновачки продуктивни басен". Цео радни век, од 1954. до 1985, провео у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања у Београду, где је 1979. изабран за научног саветника. Објавио стотинак радова из три главна подручја којима се бавио: регионалне проблематике терцијарних творевина у Србији, истраживања угљева у басенима и израде синтетичких и научних студија о терцијару Србије. Као регионални геолог, картирао је и обрађивао терцијарне творевине при изради Основне геолошке карте СФРЈ 1:100.000 на петнаестак листова у источној и западној Србији. Проучавао угљоносне басене: Топлички, Млавски, Ресавски, Нишки, Сјенички, Врднички и Крепољински. Дао је значајне доприносе у великим научним пројектима: Неогена палеогеографија Карпато-Балканида у *Геологији Србије* I–VIII (Бг 1992–1995); Неогени седиментни комплекс Србије (1981); и Терцијарне творевине на *Геолошкој карти Србије 1:300.000* (2015). По општем уверењу важио за најбољег познаваоца миоцена ниске Шумадије и Поморавља. Члан је Српског геолошког друштва у Београду и Одбора за палеофлору и палеофауну Србије САНУ. После пензионисања бави се документаристиком и књижевним радом.
ДЕЛА: „О црвеним серијама у језерском миоцену Јелашничког и Алексиначког басена", *ГПМ*, 1966, 21; „Језерски миоцен код Београда", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1997, 61, 1; „Однос наслага Паратетиса и миоценских језерских формација у Србији", *XIII конгрес геолога* *Југославије*, 2, Херцег Нови 1998.
Александар Грубић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛИЋ (Толић), Јован
**ДОЛИЋ (Толић), Јован**, племић (?, друга половина XV в. – ?, прва половина XVI в.). Крајем друге и почетком треће деценије XVI в. припадао је нижем угарском племству и вероватно био власник омањег иришког властелинства у Сремској жупанији. У то време се налазио у служби баронске породице Бериславића од Грабарја, чије су старешине од 1504. до 1535. носиле угледну угарску титулу деспота Краљевине Рашке. Био је члан, а вероватно и један од заповедника њиховог бандерија (приватна баронска војска). За време малолетства деспота Стефана Бериславића оружјем је спречио представнике угарског барона Лоринца Ујлакија (Ловро Илочки), његовог штићеника Ференца Реваја и каптола Цркве Св. Стефана у Баноштору да 20. VII 1520. преузму део поседа деспотове породице у југоисточном Срему. Након битке код Мохача (29. VIII 1526) с већом групом српских избеглица из Срема прикључио се антитурском покрету „цара" Јована Ненада. Када је „цар" Јован одлучио да са својом војском подржи аустријског надвојводу и чешког краља Фердинанда I Хабзбурга у борби за угарски престо, послао га је крајем маја 1527. као свога изасланика на хабзбуршки двор. Циљ ове мисије није познат, али је вероватно био у вези с планирањем предстојећих операција Фердинандове војске у Угарској. Због услуга које је том приликом учинио Хабзбурзима, Фердинанд I је почетком јула 1527. дао писано обећање да ће му после свога крунисања за краља Угарске доделити у наследни посед омање властелинство у околини Бача (села Шари, Бођан, Вајска, Хулатаг и Силбаш) и примити у службу његове синове Луку и Димитрија.
ИЗВОР: J. Szentkláray, „Levelek Csernoevics Nenád (Iván Czár) a 'Fekete Ember' történetéhez", *Történelmi Tár*, Budapest, 1885, 511.
ЛИТЕРАТУРА: L. von Thallóczy, „Brüchstücke aus der Geschichte der nordwestlichen Balkanländer", *Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegowina*, III, Wien 1895; А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Ј. Поповић (ур.), *Војводина*, I, Н. Сад 1939; *Срби у Војводини*, I, Н. Сад 1957.
Небојша С. Шулетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛИЋАНИН, Ћемал
**ДОЛИЋАНИН, Ћемал**, математичар, универзитетски професор (Шаре код Сјенице, 11. IV 1945). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Приштини 1969. Истраживањем нормалног пројектовања у еуклидским и нееуклидским просторима магистрирао на ПМФ у Београду 1974. и докторирао 1980. на ПМФ у Приштини. За доцента Техничког факултета у Приштини изабран 1974, редовни професор Тех. ф. постаје 1985, а за редовног професора Државног универзитета у Новом Пазару (ДУНП) изабран је 2006. Наставу из математичких предмета држао на Тех. ф. и ПМФ у Приштини и ДУНП. Од 1982. биран за продекана, декана Факултета техничких наука и проректора Универзитета у Приштини (са седиштем у Косовској Митровици). Заслужан за оснивање, развој и утемељење ДУНП, чији је ректор (2006–2012). Члан и потпредседник Националног Савета за високо образовање Републике Србије (од 2006), те члан Републичког Савета за високо образовање Републике Србије (од 2002). Проучавао је проблеме у нееуклидској геометрији, где је дао више начина образовања дводимензионалних модела хиперболичког простора помоћу нормалног пројектовања на орисферу и еквидистантну површ, са посебним аспектом пројектовања на сферу, и диференцијалној геометрији и топологији, где је постојање и конструкцију лимеса трајекторије у m-димензионалном векторском простору при дејству степена неког линеарног оператора решавао геометријским приступом, што има значаја при решавању динамичких проблема класичне механике, проблема са геометријским дисконтинуитетима, простирања таласа, нелинеарних феномена. Посебно је радио на примени геометријских метода, диференцијалних једначина и нумеричке анализе у опису и формирању математичких и нумеричких модела нелинеарних појава и динамичких система присутних у инжењерској пракси. Развио је моделе за истраживања ефеката који прате рад сложених структура, описивање динамичких система и бифуркација, динамичког понашања и вибрација, осцилација код механичких и акустичких система, простирања таласа, пресликавања, нелинеарних феномена. Добитник је Новембарске награде Града Приштине 1988.
ДЕЛА: „Die Normalprojektion im Lobatschewski-schen Raum: d. Abstandsmethode", *Forschungsergebnisse*, 1986, 86, 23; и Ю. П. Соловьев, *Геометрические методы в электродинамике*, Бг 1993; и А. Б. Антоневич, С. Решич, „О структуре множества инвариантных подпространств линейного отображения", *Труды Института математики*, 2004, 14, 1; коаутор, „Forced Oscillations of a Single Degree of Freedom System with Fractional Dissipation", *Scientific Publications of the State University of Novi Pazar*, *Series A: Applied Mathematics*, *Informatics* & *Mechanics*, 2011, 3, 1; и A. B. Antonevich, *Dynamical Systems Generated by Linear Maps*, Berlin–Heidelberg 2014.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛИЋЕ
**ДОЛИЋЕ**, село у југозападној Србији на Пештерској површи, на источним обронцима планине Гиљева. Смештено је око 30 км јужно од општинског средишта Сјенице, с којим је повезано локалним путем. Изграђено је на 1.170–1.210 м н.в., на јужној страни скаршћене долине, дуж које постоји дугачак низ бунара. Дисперзивно је, а мале групе кућа изграђене су уз обрадиве површине. Староседелачко становништво досељено је у XVII и XVIII в. из Црне Горе, а неке породице су даљим пореклом из северне Албаније. Од 60-их година XX в. влада депопулација. Године 1961. било је 848, а 2011. 290 становника, од којих су 95,5% били Бошњаци. Пољопривреда је упошљавала 97,8% економски активног становништва, а главно занимање је узгој оваца. У селу се налазе четвороразредна основна школа и џамија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛОВО
**ДОЛОВО**, село у јужном Банату, на западној периферији Банатске лесне заравни према дилувијалној тераси на западу и баваништанском лесном поду на југозападу. На том месту зараван је висока око 113 м, а на њој су четири дубоке долине – дола, широког дна и стрмих страница које су утицале на формирање неких морфолошких карактеристика насеља. Село је компактно, а у долинама је мало зграда. Стихијност градње је присутнија у северној половини села где је распоред улица радијалан. Кроз село пролази локални пут који повезује општинско средиште Панчево, које је 22 км према западу, са Ковином. Први помен села је из 1660, а почетком XVIII в. оно је било ненасељено. Обновљено је 1768. приликом формирања новог граничарског пука у Банатској војној граници и већ 1773. имало је 325 домова. Године 1803. имало је 3.905 православних становника, 1850. 5.771 становника, а до 1910. тај број је порастао на 6.905. После тога уследила је регресија и 2011. село је имало 6.146 становника, од којих су 78% били Срби, 10,6% Румуни и 3,6% Роми. У пољопривреди је било упослено 30,5%, у прерађивачкој индустрији 14,4%, трговини 12,7% и у грађевинарству 6,2% економски активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем радило у Панчеву. У селу се налазе три православне цркве, задружни дом, месна канцеларија, дом културе, неколико продавница и кафана.
Слободан Ћурчић
У **Д.** се налазе две српске цркве посвећене Преносу моштију Св. Николе и једна румунска, такође посвећена Св. Николи. На основу величине и положаја, српске цркве се називају Велика (Доња), у центру града, и Мала (Горња), на брегу. Румунска црква налази се између њих, такође на узвишењу.
**Велика (Доња) црква** изграђена је 1811. као типска једнобродна барокна грађевина подужне основе, са звоником над западним прочељем. Олтарски простор је полукружан, наос је подељен на четири травеја засведена попречним бачвастим сводовима, док је над припратом конструисана и галерија. У обради фасада наглашена је вертикална подела уз помоћ пиластера и лучних прозора, у чему доминира западна фасада са забатом и високим звоником. Богато резбарени и позлаћени иконостас развијеног типа изведен је у стилу класицизма и бидермајера. Иконе је између 1853. и 1855. сликао Јован Поповић. Олтарску преграду чине сокл, престоне иконе, царске и бочне двери, иконе Великих празника и Распеће с медаљонима на којима су ликови апостола. Ј. Поповић је сликао и целивајуће иконе, конструкцију Христовог гроба и неколико рипида. У храму су сачувани и Богородичин и архијерејски трон. На зидовима цркве налазе се велике композиције сликане уљем на платну – *Жртва Аврамова*, *Мојсије на гори*, *Васкрсење Лазарево* и *Христос избавља апостола Петра*. Претпоставља се да је и њих сликао Ј. Поповић, док се украшавање сводова приписује непознатом немачком сликару лутеранског порекла.
**Мала (Горња) црква** изграђена је на месту старијег храма од набоја из 1765. Због лошег стања стара црква је 1877. проглашена несигурном и затворена за богослужење. Радови на изградњи нове цркве започети су 1886. према нацртима Франца Брандајза из Вршца, а под надзором Фердинанда Германа из Панчева. Освештана је 1888. То је неокласицистичко здање мањих димензија и једнобродне правоугаоне основе. Олтарска апсида надвишена је полукалотом, наос подељен на четири травеја засведена попречним бачвастим сводовима, каквим је засведена и галерија. Фасаде су лучним прозорима, стубовима и пиластрима подељене на вертикалне зоне. Западно прочеље је надвишено забатом и барокним звоником. Зидно сликарство извео је сликар Едуард Клајн из Беча, који је осликао дворану црквене општине у Панчеву и цркву у Перлезу. Уз помоћ Антона Штурма из Рајенхауа цркву је осликавао 1893–1894. У олтару је приказан Св. Дух окружен медаљонима с јеванђелистима, над солејом су *Мироносице на гробу Христовом* и *Пастири којима анђео показује звезду*, над следећим травејем су сцене *Христос благосиља децу* и *Христос међу фарисејима*, потом *Милостиви Самарићанин* и *Христос исцељује удовичину кћер*, док су на наредном своду *Пренос моштију Св. Николе* и *Св. Никола избавља човека из мора*. Иконостас са једноставном неовизантијском орнаментиком израђен је према скици Драгутина Милутиновића. На конкурс за израду икона јавили су се Стева Тодоровић, Анастас Боцарић, Никола Димшић, Антон Штурм и Урош Предић, али је напослетку посао поверен Паји Јовановићу. Иконостас је завршен 1898. Нема сокла, а повише престоних икона, царских и бочних двери налази се зона са иконама Великих празника, док је на врху једноставни мали крст. Јовановић је насликао и иконе за Богородичин и архијерејски трон. У цркви се налази копија винчанско-бездинске иконе Богородице с Христом из 1784, каквих има и у храмовима у Црепаји, Панчеву и Боки. Сачуван је и Христов гроб, чију је конструкцију 1896. начинио позлатар Лудвиг Тауш из Новог Сада.
**Румунска црква** грађена је крајем XIX в., највероватније између 1890. и 1892, као једнобродно барокно здање са звоником на западном прочељу. Њен простор је конципиран као и ентеријери српских цркава, али с наглашеним полукружним певницама и са коришћењем конкавних и конвексних површина у обликовању фасада. Од првобитног иконостаса сачуване су четири престоне иконе, као и иконе које се налазе око Распећа на врху преграде. Њихов аутор је из круга Константина Данила.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, *Јован Поповић сликар*, Опово 1971; О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", *ГПСКВ*, 1978, 8–9; Д. Медаковић, *Српска уметност у 19. веку*, Бг 1981; Д. Живанов, „Неколико прилога о Малој (Горњој) цркви у Долову", *Свеске Друштва историчара уметности Србије*, 1983, 14; С. Пејић (ур.), *Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја*, Бг 1998; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004; Група аутора, *Општина Панчево*, Н. Сад 2006.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛОВО
**ДОЛОВО**, село на југозападној периферији Србије на јужној страни планине Хум, у долини Доловске реке, леве притоке Ибра. Лежи 12 км западно од општинског средишта Тутина с којим је повезано сеоским путем. Насеље је дисперзивно, заузима велику површину, а мале групе кућа изграђене су на странама долине на 1.160–1.240 м н.в. Већи део села је на левој долинској страни. Староседелачко становништво досељено је у XVII и XVIII в. из Црне Горе. Касније се исељавало у Скопље, Нови Пазар и у Турску, а многи раде у западноевропским земљама. Шездесетих година XX в. започела је константна депопулација. Године 1961. село је имало 783, а 2011. 389 становника, од којих су већина били Бошњаци. Већина економски активног становништва (89,6%) бавило се пољопривредом. У њему се налазе основна школа и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЛОМИТИ
**ДОЛОМИТИ**, карбонатне стене које су изграђене од минерала доломита. Кристална решетка **д.** састоји се из правилне измене слојева CaCO3 и MgCO3. Стехиометријски чисти **д.** описани су као Ca50Mg50(CO3)2 **д**. С обзиром на то да је у природи то веома ретко и да **д.** обично имају већи садржај Ca-јона у решетки, такви се **д.** називају „протодоломити" Ca50Mg45(CO3)2. Према начину настанка **д.** могу бити примарни, настали непосредним таложењем из раствора и формирани процесима доломитизације где долази до замене примарног калцита минералом доломитом. Примарни или сингенетски **д.** најчешће су удружени са наслагама соли, анхидрита и гипса, а средине њиховог настанка су слана језера и затворени морски басени. **Д.** настали у процесу доломитизације могу бити рано и касно дијагенетски, у зависности од тога да ли је дошло до замене калцита, арагонита, Мg-калцита **д.** у неочврслом талогу или у већ очврслој стени. *Ранодијагенетска доломитизација* дешава се непосредно после таложења али пре потпуног очвршћавања седимента. Неопходни услови за тај процес су: плитка вода, супратајдал, засољене заостале барице, лагуне или заливи, висока концентрација СО2, екстремно висока евапорација, повишена средња годишња температура (>30ºС), порозност кречњака. У води мора да постоји висок моларни однос Мg/Са, најпогодније је да буде преко 20:1 (у нормалној морској води је 3-5:1). Неопходно је да буде довољно овако концентроване воде уз стално кретање да би могло доћи до промене у седименту. Ранодијагенетски **д.** се карактеришу сачуваним структурама и текстурама примарног карбонатног седимента који се доломитизира, као нпр. сачувана строматолитска ламинација са текстуром птичијег ока (фенестре). *Каснодијагенетска доломитизација* је процес који се дешава у већ очврслој стени у присуству порне воде са нижим садржајем Мg-јона, под дејством литостатичког притиска и у другачијим термодинамичким условима него што је то код ранодијагенетске доломитизације, али у дужем временском интервалу. Дејством ових процеса долази до потпуног или делимичног уништења примарног склопа стене. Границе према кречњацима нису оштре, него се може уочити постепен латерални и вертикални прелаз **д.** према кречњацима. Каснодијагенетским **д.** кристална решетка је слабо уређена и често одговарају „протодоломитима". У површинским и субповршинским условима у присуству пирита или сулфата може доћи до замене **д.** калцитом. Тај процес познат је као *дедоломитизација*, где се задржава кристални облик **д.**, али је цела унутрашњост кристала замењена калцитом. Овом процесу чешће подлежу протодоломити а стене настале на овај начин су доста чврсте, крупнокристаласто зрнасте структуре. **Д.** су удружени са кречњацима без обзира на време постанка. Праве мешане стене као што су доломитични кречњаци или калцитски **д**. У Србији **д.** по заступљености долазе после кречњака. **Д.** су стратиграфски везани за мезозојске јединице од тријаса па закључно са кредом, посебно доњом. Констатовани су у палеогену источне Србије, као и у језерским басенима миоценске старости (западна Србија). Ту су удружени са различитим врстама лапораца (типски, доломитски, магнезитски или мешани) са магнезитима и са силицијским стенама конкреционог типа.
ЛИТЕРАТУРА: *The Encyclopedia of Sedimentology*, Stroudsburg 1978; М. Протић, *Петрологија седиментних* *стена*, Бг 1984; А. Грубић, Ј. Обрадовић, Н. Васић, *Седиментологија*, Бг 1996.
Небојша Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЉАНИ
**ДОЉАНИ**, село у западном дијелу Босне, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Бихаћ. Смјештено је на југозападној подгорини планине Грмеч, између кањона Уне западно и пута Бихаћ–Јајце 10 км источно од села. Општински центар удаљен је 27 км према сјеверозападу. Село је дисперзивног типа и чини га неколико међусобно удаљених заселака изграђених на висинама 400–650 м. Године 1948. овдје је живјело 658 становника, а до 1991. њихов број је смањен на 154 и сви су били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Весна Рајчевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЉАНИ
**ДОЉАНИ**, село у Хрватској, у Личко-сењској жупанији, у западном делу Лике. Припада граду Оточцу. Изграђено је на североисточном ободу Гацког поља, на висинама 520–550 м на крају једне скаршћене долине око 10 км североисточно од града. Од 1900. до 1961. постојала су два насеља Доњи и Горњи **Д.** који су по попису 1971. засеоци **Д**. Године 1971. село је имало 735 становника, од којих су 88,1% били Срби, а 1991. 548 житеља, од којих 98,2% Срба. Током грађанског рата број становника је смањен, па је 2001. било 14 лица, од којих 92,9% Срба. Након 10 година популација је увећана на 103 члана, који су живели у 37 домаћинстава. Становништво се бави ратарством и сточарством.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЉАНИ
**ДОЉАНИ**, село у Хрватској, у Личко-сењској жупанији, у општини Доњи Лапац. Изграђено је западно од долине реке Уне уз државну границу према Босни и Херцеговини преко пута Мартин Брода. Кроз њега пролази пут између Бихаћа и Книна, који је трасиран западно од долине Уне. Насеље заузима велику површину и чини га велик број заселака. Године 1961. имало је 653 становника, од којих су 99,5% били Срби, a 1991. 305 житеља са 99,3% Срба. После грађанског рата у Хрватској, 2001. остало је 95 становника и сви су били Срби. До 2011. број лица је порастао на 138, који су живели у 51 домаћинству, а село је имало 163 куће.
Мирко Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЉАНИ
**ДОЉАНИ**, село у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, у близини града Дарувара. Смештено је на јужном подножју Билогоре, на око 150 м н.в., јужно од долине реке Плавнице (слив реке Чазме – Чесме), око 6 км северно од Дарувара. Од 1910. до 1980. називало се Дољани Подборски. Године 1971. у селу је живело 954 становника, од којих су 24% били Срби, а 1991. 1.003 житеља од којих 21,8% Срба. У време грађанског рата у Хрватској број становника је до 2001. смањен на 834, од којих 4,9% Срба, а до 2011. на 762 лица у 278 домаћинстава. Тада је у селу било 337 станова.
Мирко Грчић
Православни становници у **Д.** бележе се још у XVI в., а 1702. било је 22 православна дома. Дрвена **црква Св. Илије** у **Д.** први пут је описана 1742. када је била обновљена на темељима старијег храма. Зидана црква саграђена је 1805. као типски једнобродни храм са полукружном апсидом и двоспратним интегрисаним звоником, једноставном омалтерисаном фасадом са плитким лезенама на бочним фасадама између којих су постављени лучно завршени прозори. Црква има улаз и на јужној страни, зидани хор и засвођена је полуобличастим сводом. Током XIX и XX в. у више наврата је обнављана. Последња значајнија обнова изведена је 1960. Најзначајнију историјско-уметничку вредност представља стари зографски иконостас из XVIII в., обнављан и вероватно пресликаван крајем XIX столећа и 1904–1905. Олтарска преграда није сачувана у целости. Четири престоне иконе сликао је бољи мајстор под доминантним утицајем украјинског барокног сликарства средином XVIII в., док су иконе у горњим зонама дело сликара наивнијег зографског ликовног израза.
Александра Кучековић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; А. Кучековић, *Уметност Пакрачко-славонске епархије у XVIII веку*, Бг 2014; *Сакрална баштина Срба у западној Славонији*, Зг 2015.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЉАНЧЕВИЋ НЕНАДОВИЋ, Марко
**ДОЉАНЧЕВИЋ НЕНАДОВИЋ, Марко**, прота, национални радник (Крагујевац, друга половина XVIII в. – Остружница, после 1820). Уживао је углед како код Срба тако и код Турака, па и код самог Мустафа-паше. Због тога је био „трн у оку" дахијама када су овладали Београдским пашалуком, а Мехмед-ага Фочић планирао је да га погуби, како помиње песма *Почетак буне на дахије*: „Док погубим протопопа Марка, /из лијепа села Остружнице,/ он је паша а ја сам субаша". Избегао је да га дахије погубе 1804. у Сечи кнезова. Био је учесник Првог српског устанка као један од старешина у Посавској кнежини, у којој је устанком руководио посавски оборкнез Сима Марковић из Борка. Учествовао је на скупштини у Остружници (1804). Био је одважан као ратник, али и сналажљив као трговац. Одлазио је много пута у Земун, па и у Немачку ради набавке оружја, барута и других војних потреба за српске устанике. С тим циљем излазио је у Бечу пред цара. Преживео је оба устанка и дочекао слободу.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1979; *Казивања о Српском устанку 1804*, Бг 1980.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЉАШНИЦА
**ДОЉАШНИЦА**, село у источној Србији на западној периферији Браничева, у долини реке Пландиште (лева страна слива Пека). Општинско средиште Велико Градиште је 19 км северно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно, изграђено на 120–190 м н.в., већи део је на десној страни долине, а улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Помиње се од 1467. у Браничевском тефтеру када је имало 30 кућа. После II светског рата наступила је континуирана депопулација. Године 1948. имало је 872, а 2011. 304 становника, од којих су 64,5% били Срби а 26,3% Власи. Пољопривредом се бавило 79% економски активног становништва. Велик број становника ради у западноевропским земљама. У селу се налазе школа, православна црква и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЉЕВАЦ
**ДОЉЕВАЦ**, село и општинско средиште у јужној Србији у Јужном Поморављу, на десној обали реке Топлице, 3 км од њеног ушћа у Јужну Мораву. Од Ниша је удаљено 21 км. На источној периферији насеља су локални пут Ниш–Лесковац и железничка пруга истог правца, а на јужној периферији од њих се одвајају пут и пруга према Прокупљу и Куршумлији. Насеље је компактно, изграђено у алувијалној равни Топлице на око 195 м н.в. Западни део има уске и кривудаве улице, а део који се формирао дуж друма Ниш–Лесковац има линеарну форму. **Д.** је центар општине површине 121 км2 са 16 насеља у којима је 2011. живело 18.463 становника. Савремено насеље формирано је у XVIII в. досељавањем становништва са Косова, из Александровачке жупе, Топлице, Заплања и Добрича. Након протеривања Срба из Хрватске овамо је досељено 380 избеглица и за њих су изграђене куће. После II светског рата популација је константно увећавана. Године 1948. село је имало 416, а 2011. 1.657 становника, од којих су 89,1% били Срби, а 9,1% Роми. У пољопривреди је било упослено 1,8% економски активног становништва, а највише неаграрног становништва радило је у државним службама (15,2%). У **Д.** се налазе сва општинска надлештва, основна школа, дом културе, библиотека, дом здравља, пошта, кланица и фабрика конфекције.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Драгица Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМ
**ДОМ** (Девизно обрачунско место), специфичан облик девизног тржишта у Југославији, у периоду 1952–1960. Средином 1952. распушта се Министарство спољне трговине и укида монопол спољне трговине, а индустријска предузећа се укључују у спољнотрговинску мрежу. Фонд за изједначавање цена замењен је извозним и увозним коефицијентима, као инструментима изједначавања цена на домаћем и страном тржишту, којима се множењем девизног курса добија ефективни курс за извоз и увоз разних роба и услуга. Њима се дестимулише извоз сировина и репроматеријала, и пољопривредних производа, а подстиче њихов увоз. Служили су и као заштита домаће прерађивачке индустрије, чиме се подстиче њен извоз. Као облик девизног тржишта уведена су девизна обрачунска места (**ДОМ**) са слободним формирањем девизних курсева, на којима се врши расподела и обрачун девизних средстава на бази понуде и тражње. Формира их Народна банка ФНРЈ као посебне пословне јединице у саставу својих централа, а по потреби и у саставу филијала у важнијим привредним центрима.
Ретенционом квотом одређен је део девизног прихода остварен извозом (45%) којим предузећа слободно располажу – плаћају увоз или их продају другим предузећима на **ДОМ**-у, по слободно формираним курсевима. Интенција је била да се предузећа стимулишу за извоз, а очекивало се да ће због односа понуде и тражње девиза курсеви бити формирани на вишем нивоу од званичног и да ће доћи до образовања тзв. укрштених курсева где ће се конвертибилне девизе котирати више од „меких", чиме би **ДОМ** требало да усмерава спољну трговину ка већем извозу на конвертибилна подручја и ограничавању увоза с тог подручја. Иако напредак у односу на монопол девиза и њихову расподелу од стране државе, увођење ретенционе квоте је зачетак лоше праксе условљавања увоза извозом, што је у крајњој инстанци довело до платнобилансних позиција република и покрајина, где је везивање увоза за извоз постављено на територијалну основу.
У нови систем се ушло с вером у могућност његовог ауторегулисања и с надама да ће омогућити интензивирање веза са светом и широко укључивање привредних субјеката, као и република, у спољнотрговинске односе. Али, врло брзо се видело да очекивања нису испуњена. Преко очекивања курсеви су се на **ДОМ**-у формирали на изузетно високом нивоу (вредности курса долара и индекс према званичном курсу од 300 дин. у табели). Упоредо с растом курсева (делом и као његов узрок) долазило је до све мањег промета девиза на **ДОМ**-у, и апсолутно, а и релативно, у односу на тражњу за девизама. У октобру ретенциона стопа је смањена на 20%, што води смањењу износа девиза слободно продаваних на **ДОМ**-у на рачун обавезне продаје Централном девизном фонду (ЦДФ) по званичном курсу, тако да **ДОМ** има све мању улогу, а НБ (не)одобравањем девизних захтева директно утиче на пословање појединачних предузећа. У следећој години стопе и курсеви на **ДОМ**-у су се подигли на ниво 6,8 пута виши од званичног курса. Увођењем обрачунског курса уместо прикривених вишеструких курсева створен је систем у којем званично функционише већи број курсева: поред службеног (300 дин. за амерички долар) и обрачунског (632) коришћена су и два посебна вида – званични курс увећан за прим од 100% (600) и званични курс увећан за прим од 33,33% (400). Курсеви су примењивани на различите трансакције, у замршеном систему, који се често мењао.
Ради спасавања система 1. I 1954. уводе се посебни састанци – „кругови" на **ДОМ**-у, на којима НБ ставља на располагање појединим производним секторима одређену суму девиза за увоз, с тим да је они споразумно поделе у оквиру себе. Учесници кругова су били мотивисани за споразум, није било ниједног случаја да он није постигнут или да је дошло до надметања за девизе, јер су их у противном очекивали високи курсеви формирани на **ДОМ**-у. Споразумевање су заговарале и монетарне власти, да би одржале ниво обрачунског курса (632 дин. за долар). Карактер и састав кругова се мењао, зависно од привредне ситуације, а њихов број се повећавао, тако да их је на крају било 80.
Формирањем кругова у оквиру **ДОМ**-а редукован је њихов значај као слободног тржишта – оно је било ограничено само на редовне састанке **ДОМ**-а, а на њима је због велике тражње и мале понуде девиза долазило до великих осцилација. Од 1956. НБ је једини продавац девиза на **ДОМ**-у. Енормно високи курсеви на **ДОМ**-у у ствари су означавали (неоправдану) прерасподелу дохотка од увозника ка извозницима, па је стога уведен порез на ове, изузетно високе, зараде. И поред пораста административне дистрибуције девиза и све мањег утицаја, **ДОМ** је вршио велик притисак на раст цена, поскупљујући високо формираним курсевима увоз. Тиме је **ДОМ**, уместо да стабилизује динар, утицао на његово обезвређивање. Као резултат дошло је до повлачења на неким деловима система, посебно у области циркулације девиза (ретенциона квота је на крају смањена на 1%) и девизног курса, прилагођавања на девизним обрачунским местима, а касније и до напуштања тих институција.
У 1954. предузет је низ експеримената у систему коефицијената, с циљем да се просечни курс стабилизује на нивоу од 600 дин. за амерички долар, око којег се већина индустријских производа већ груписала и који је постао циљ званичне политике. Увозни курсеви обрачунавани су не на званични него на флуктуирајуће курсеве на **ДОМ**-у, чиме је требало стабилизовати увозне курсеве на **ДОМ**-у и ограничити увоз. Ради стабилизације курсева на **ДОМ**-у уводи се и допунски коефицијент од 2,0, претходник обрачунског курса. Он је примењиван и на увоз плаћен девизама чији су курсеви на **ДОМ**-у били двоструко већи од званичног курса. Ради стабилизације курсева смањени су и извозни коефицијенти за износ стопе пореза на промет, којег су били ослобођени извозници. Уведен је и порез од 80% на курсне разлике које су извозници постизали на **ДОМ**-у.
Предузете мере нису дале очекиване резултате, па марта 1954. долази до нових промена у девизном режиму: извозни коефицијенти се обрачунавају на основу флуктуирајућих курсева на **ДОМ**-у, а извозници део девиза на слободно располагање уступају НБ по слободно формираним курсевима, уместо по службеном, док је порез на курсне разлике смањен са 80 на 30%; допунски коефицијент 2,0 је постао прогресиван, тако што су увозници, уколико је слободан курс на **ДОМ**-у превазилазио износ од 600 дин. за долар, морали да уплате НБ суму која се добијала множењем номиналног износа прекорачења овог курса и процента тог прекорачења (ове прогресивне допунске коефицијенте нису плаћали увозници основних сировина -- њима је НБ продавала девизе по курсу од 600 дин. за долар, иако их је сама куповала на **ДОМ**-у по вишим курсевима).
Први покушај увођења слободне трговине, с **ДОМ**-ом као једним од стубова, није успео. Неуспех је објашњаван сувише ниском почетном ценом девиза, сувише малим почетним резервама, сувише малим уделом слободног тржишта у девизној понуди и сувише великим диспаритетима између домаћих и страних цена. Систем је стимулисао предузећа да траже повећање коефицијената, који су се од пасивних инструмената изравнавања претворили у активне инструменте за повећање диспаритета цена. До краја деценије цене девиза достигле су ниво 12,3 пута већи од званичног курса и систем је реформом 1961. морао бити напуштен.
ИЗВОРИ: „Решење о утврђивању курсева страних валута", *СЛ ФНРЈ*, 1952, 1; „Решење о одређивању дела девизних средстава који ће социјалистичке привредне организације продавати Народној банци ФНРЈ"; „Уредба о извозу и увозу робе и девизном пословању", *СЛ ФНРЈ*, 1952, 35.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Марсенић, *Развој и проблеми привредног система Југославије*, Бг 1976; Ф. Мартиновић, *Узроци девалвација југословенског динара и њихова ефикасност*, Бг 1979; В. Пертот, *Економика валутних течајева*, Зг 1986; Р. Буквић, *Регионални аспект примарне расподеле у југословенској привреди*, докторска дисертација, ЕФ, Бг 1997; Б. Хорват, *Привредни систем и економска политика Југославије*, Бг 1970.
Рајко Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМ ЈЕВРЕМА ГРУЈИЋА
**ДОМ ЈЕВРЕМА ГРУЈИЋА**, споменик културе у Светогорској улици 17 у Београду, саграђен 1896. као репрезентативна градска кућа, у стилу владајућег еклектичког академизма, по пројекту архитекте Милана Капетановића. Одликују га централни и бочни ризалити, полихромија и зграфито орнаментика – дело италијанског декоратера Доменика д'Андрее. У приземљу су салони, трпезарија и кухиња, а на спрату три спаваће собе, радни кабинет и библиотека са терасом ка врту. Државни саветник, судија Високог суда, дипломата, министар и оснивач Либералне странке Јеврем Грујић је зграду за живота почео да гради својој ћерки Мирослави Мирки, потоњој првој почасној дворској дами краљице Марије Карађорђевић и председници Кола српских сестара. Имање је Грујићева супруга Јелена наследила од своје помајке Јеленке Хербез, а она добила као мираз од књаза Милоша приликом удаје. Прво је здање које је заштитио новоосновани Завод за заштиту споменика културе Београда 1961, а Република Србија га је 1979. прогласила културним добром од великог значаја. Обновљен и рестаурисан, **Д. Ј. Г.** отворен је за јавност 2015. као Музеј историје, дипломатије, уметности и авангарде, са сталном поставком и повременим тематским изложбама. Члан је Удружења европских историјских кућа. Поседује преко 400 сликарских, скулпторских и дела примењене уметности XVIII–XX в. која су припадала члановима породица Т. Хербезa (попечитељ књаза М. Обреновића), С. Грујићa (дипломата, амбасадор, маршал двора), К. Протића (генерал и краљевски намесник), С. Ћурчићa (председник новинарског удружења и народни посланик) и другим важним личностима тадашњег политичког и јавног живота. Поред слика А. Петровића, У. Кнежевића, У. Предића, П. Јовановића и С. Тодоровића, М. Тенковића, Ђ. Крстића, И. Табаковића и З. Петровић, ту су и стилски намештај, оружје Т. Рајића и Хајдук Вељка, преписка кнеза Милана и краљице Наталије Обреновић, писма кнеза Милоша и кнеза Михаила, породични накит, сребрнина, порцелан, керамика, стакло, аутентични грађански костими, архивска и библиотечка грађа. **Д. Ј. Г.** својевремено су посећивали Ј. Цвијић, С. Матавуљ, Ј. Скерлић, М. Ракић и највећи српски сликари чија се дела сада ту налазе. У кући је 1912. потписан тајни уговор Србије и Бугарске за ослобођење Јужних Словена од турског ропства, на којем је касније заснован Балкански савез. После I светског рата у згради је било Белгијско посланство, а приликом ослобађања Београда 1944. партизанска болница. У подруму зграде 1967–1968. радила је једна од првих дискотека у Београду „Код Лазе Шећера", а у њу су навраћале и интернационалне звезде (О. Шариф, А. Дeлон).
ЛИТЕРАТУРА: Л. Милићевић, *Јеврем Грујић: историјат сентандрејског либерализма*, Бг 1964; Б. Вујовић, *Дом Јеврема Грујића*, Бг 1966; М. Ротер Благојевић, *Стамбена архитектура Београда у 19. и почетком 20. века*, Бг 2006; Ј. Грујић (прир. З. Петровић), *Животопис*, Аранђеловац 2007; Г. Гордић, Л. Шећеровић, *Дом Јеврема Грујића*, Бг 2007; И. Висковић, *Дом Јеврема Грујића*, Бг 2012.
Љиљана Н. Стошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМ ОМЛАДИНЕ БЕОГРАДА
**ДОМ ОМЛАДИНЕ БЕОГРАДА**, установа основана 1964. у Београду са циљем организовања културних, научних, образовних и забавних програма намењених младима. У социјалистичким земљама идеологија тврди да су млади носиоци будућности и велика пажња се поклања њиховом укључивању у пожељне друштвене процесе. Тако већ од 1951. у Београду делује омладинска установа у бараци у Палмотићевој, а затим на Обилићевом венцу 4 у неусловним просторима, па се програми одвијају у школама, домовима ученика, месним заједницама итд. Делатност престаје 1959. када почињу припреме за изградњу посебне зграде у Македонској улици, а иницијална идеја била је да се направи Спомен-дом омладинским радним акцијама.
**ДОБ** почиње са радом 18. X 1964. отварањем изложбе поводом прославе Дана ослобођења Београда и наставља 2. децембра трибином изазовног назива: *Демократски избори – шта је то?* Како зграда није била завршена, то су прве програме чиниле изложбе, трибине и предавања са очекиваним темама (*Основе привредног система*; *Свет данас*; *Разговор са омладинцима делегатима Осмог конгреса*), али и провокативним попут *Суђења* *Антологији српског песништва* *Миодрага Павловића* (пред чак 500 посетилаца). Рад се наставља кроз предавања у Дому и изван њега, програмима Радио „Младости", те кроз клубове младих новинара, љубитеља старе књиге, младих писаца, музичке омладине (почиње предавањем Клеја Ватсона о пореклу џеза). Многобројни су клубови и програми везани за књижевност – нпр. „Књижевни уторак" и „Код Орфеја у 8" – из којих касније проистиче Аматерски филмски клуб (АФК ДОБ), књижара „Тачка" итд. Предавања са једне, а фестивали и клубови, са друге стране, дефинисали су имиџ и идентитет ове институције. Ове активности окупљају велик број младих критичара који пишу за *Видике*, *Младост*, *Студент*, *Сусрет*, и који су чести гости разговора и дискусија. Тако се успостављала генерацијска сцена, а **ДОБ** дефинисао као парадигматична модел-институција за остале домове омладине који се оснивају широм Србије у склопу нове културне политике.
Прве године рада **ДОБ** коинцидирају са временом културолошких промена и бунта младих свуда у свету. Формирају се клубови, слободне продуцентске групе, а на трибинама поред оних који припадају догматско-просветитељској официјелној култури говоре и они други који већ почињу да улазе у дисидентски културни круг. Тако Добрица Ћосић пред препуном салом изјављује: „Ни *Марш на Дрину* ни *Козарачко коло* нису ни ваша песма ни ваше коло \[...\] Оно што је у српској култури од изузетне вредности, оно што чини њено језгро, то је универзалност и тежња ка универзалности". Тај дуални програмски ток **ДОБ** негује од почетка упркос томе што су му програми будно контролисани и често критиковани. У његовим дворанама били су и мејнстрим културни догађаји (од популарних игранки и Мале Пуле која преноси пулски фестивал у Београд, до програма пожељних са становишта власти), али још више алтернативни, експериментални и провокативни уметнички жанрови. Филмска трибина **ДОБ** је парадигма програма који, кроз проблемски осмишљене циклусе, приказује оно што се тешко могло видети другде, прерастајући у симпозијуме у којима критичка димензија разговора додирује како естетско-продукциона филмска питања, тако и друштвено-политичке митове југословенских, источноевропских и западноевропских средина.
Током 80-их, па и у 90-им годинама ХХ в., **ДОБ** постаје позорница културе отпора на којој наступају независне позоришне трупе (политичко позориште), гостују мислиоци који заговарају ново друштвено уређење (трибине и разговори увек су у препуној великој сали). Ту се дешавају и прве антиратне изложбе (*Лавиринт* Николе Џафa) и представе (*Мајка храброст* Позоришне трупе „ППП"), а у њему, или на платоу испред њега, уз подршку Радија Б92 и многих уметничких колектива, организују се перформанси, развија клупска рејв сцена. Жанровски веома разноврсни, програми представљају и узлете и падове, и све противречности у духовном животу Београда, а покривају широк спектар тема и форми, чије границе омеђују управо фестивали, без обзира да ли их **ДОБ** осмишљава и води или их само „угошћује": од Џез фестивала, фестивала перформанса и кратког метра, Слободне зоне, до Мерлинке, последњег искорака у низу. Иако архитектура зграде не припада врхунцима социјалистичког модернизма у Србији, скулптура – визуелни знак **ДОБ** Душана Џамоње, и зидна слика Миће Поповића, показују важност пројекта за тадашње власти. Оба дела су ревалоризована у реконструкцији (2006–2011) уз помоћ Америчке амбасаде, када је на побочном улазу дотадашња табла о оснивању **ДОБ** замењена таблом захвалности Америчкој амбасади, што изазива групу савремених уметника (А. Виленица, С. Стојановић, А. Голијанин) да се перформансом супротставе „брисању историје".
Као установа културе настала у једном времену, **ДОБ** се развијао у складу са друштвеним променама и захтевима младих, мењајући се од генерације до генерације, отварајући себе ка светски важним темама са једне, и национално значајним темама са друге стране. Тако је **ДОБ** постао важна платформа за неговање различитих културних пракси и спровођење како експлицитних, тако и имплицитних, партиципативних културних политика.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Пековић, Р. Шутић (ур.), *Дом омладине Београда 1964–1994*, Бг 1994; М. Драгићевић Шешић, Б. Стојковић, *Култура: менаџмент, анимација, маркетинг*, Бг 2011; Р. Динуловић, Д. Константиновић, М. Зековић (ур.), *Архитектура објеката домова културе у Републици Србији*, Н. Сад 2014; М. Драгићевић Шешић, *Уметност и култура отпора*, Бг 2018.
Милена Драгићевић Шешић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМ ПИОНИРА БЕОГРАДA
**ДОМ ПИОНИРА БЕОГРАДA**, установа за васпитање деце, организовање културних и забавних програма за децу и развијање дечјег стваралаштва коју је основала Градска управа града Београда 1952. У почетку је био смештен у Кнез Михаиловој улици бр. 7 све до 1968, када је у Таковској улици бр. 8 изграђена нова зграда, где се и данас налази, на површини од 2.200 м². Реч је о модернистичком здању са стакленом фасадом, које је постало препознатљиво у Београду. Од првог дана рада намера стручњака у **Д. п.** била је иста – да деца одрастају квалитетно, уз занимљиве културне и забавне програме. Поред тога неговано је и дечје стваралаштво кроз хор, драмске радионице, ликовни атеље итд. Многе су генерације расле уз програме као што су „Сусрети четвртком", „Данас су наши гости", „Проницљиви и радознали", програме на којима су се у другој половини прошлог века основци дружили са писцима, ватрогасцима, оџачарима, продавцима и др. На културу града Београда значајан траг оставиле су велике манифестације „Златна сирена", „Кекец" – југословенски фестивал филмова за децу (који се одржавао у време Југословенског фестивала краткометражног и документарног филма), „Филмска парада", међународни фестивал филмова за децу (који се одржавао у време ФЕСТ-а), међународна манифестација „Радост Европе". „Радост Европе" је најзначајнија манифестација посвећена деци на европском простору, а установљена је 1969. поводом Светског дана детета. Сваке године почетком октобра у Београду се организује Светски дан детета. На трговима, улицама и у дворанама града Београда деца Европе приказују музику, игру, културу и обичаје своје земље. Кроз песму и игру деца се упознају, забављају и друже недељу дана. Деценијама је прва асоцијација на **Д. п.** „Радост Европе" која окупи малишане Старог континента. Они тих дана гостују у домовима београдских вршњака и упознају се са традицијом европских земаља уз звуке чувене здравице Душка Радовића „Све што расте, хтело би да расте". Ова установа сада носи назив Дечји културни центар Београд.
ИЗВОР: www.dkcb.rs/o-nama (2019).
Наташа Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМ ПОРОДИЦЕ ПАВЛОВИЋ
**ДОМ ПОРОДИЦЕ ПАВЛОВИЋ**, споменик културе на Дорћолу, у Господар Јевремовој улици 39, који сведочи о урбаној, привредној, политичкој и културној историји Београда. Кућу су подигли Коста и Анка Павловић 1882, а од тада она је све време, у целини или тек једним делом (у социјалистичком периоду), у породичном власништву. Коста Павловић је био први управник вароши Ниша после ослобођења од Турака, а зидање приземне зграде је обављено према његовој замисли, у стилу владајућег академизма. Кућа је оштећена у I светском рату, а обновљена је и дограђена 1927, када је, према архитектонском пројекту Aлександра Секулића, стекла данашњи изглед као спратна зграда са поткровљем: тада је фасада добила декоративне детаље попут полустубова, конзола, избочина, венаца, прозорских оквира, француских балкона са гвозденом оградом, шалукатрама и сл. Ново страдање збило се у савезничком бомбардовању 1944, па после рата породица обнавља оштећено поткровље, а 80-их година, по пројекту Предрага Ристића, коначно га уређује. У комунистичком периоду кроз кућу су пролазили многи станари, а 2003. чланови породице Павловић поново постају једини корисници.
У свим генерацијама Павловићи су били угледни и заслужни чланови друштва: Костин син Стеван је радио у дипломатији и у време I светског рата био секретар краљевске владе; унук Коста је као дипломата био близак Дучићев сарадник у амбасади у Букурешту, затим секретар владе Д. Симовића и С. Јовановића, а бавио се књижевношћу и публицистиком; праунуци су: Стеван (историчар, живео у Енглеској и радио на Универзитету Саутемптон, а бавио се српском и балканском историјом), Лепосава Бела (сликарка и председница уметничког удружења „Лада") и Доброслав Бојко (архитекта, конзерватор и универзитетски професор); чукунунук Ђорђе, архитекта, по повратку целе куће у породичну својину, отворио је 2005. Културни центар – Дом породице Павловић. Захваљујући делатности више генерација, као и сродству са неким значајним људима (С. Јовановић, на пример), породична архива поседује читав низ докумената и артефаката. У сутерену и приземљу налази се стална изложбена поставка (намештај, библиотека), са простором за повремене културно-уметничке програме, који се такође изводе и у лепо уређеној башти. Кућа је седиште удружења „Интеркултура" и „Американ филд сервис", који се баве интеркултуралним учењем и међународном разменом средњошколаца.
ЛИТЕРАТУРА: *Градитељско наслеђе у Србији: зборник у част Доброслава Бојка Павловића*, Бг 2014; И. Весковић, *Дом породице Павловић*, Бг 2015; Б. Милосављевић, *Београдски родослови*, Бг 2020.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМ СВЕТОГ САВЕ
**ДОМ СВЕТОГ САВЕ**, здање које се налази у Београду, на Дорћолу, у Улици цара Душана бр. 13. На овом месту се од краја XVI в. налазио караван сарај са безистаном Мехмед-паше Соколовића који је у XVIII в. адаптиран у палату аустријског команданта Београда, а која је због дотрајалости била срушена крајем XIX в. Друштво „Св. Савa" основано је 1886. у београдским интелектуалним круговима са педагошко-просветним и патриотским циљевима. Крајем 1888. донета је одлука да се подигне репрезентативно здање за потребе смештаја вечерње школе, интерната, библиотеке и канцеларије Друштва. Министарство грађевине је даровало плац, а израду пројекта Друштво је поверило Јовану Илкићу. Дом је грађен у периоду од лета 1889. до јесени 1890. Првобитно је пројектован као двоспратно здање наглашено правоугаоне основе са сутереном и високим приземљем и пространим двориштем по дубини плаца. Главна фасада оријентисана је према уличном фронту Душанове улице. Здање одише духом историзма, романтичарски интерпретираним стилским елементима ренесансне и византијске уметности у складу са осмишљеним националним пројектом. Ликовности и симболичној вредности фасаде доприносио је и низ грбова и амблема аплицираних у лунетама прозора првог спрата који су означавали земље у којима живе Срби. За потребе обезбеђења сталних прихода, Друштво је 1923, на суседном плацу, подигло угаону грађевину за рентирање по пројекту архитекте Петра Бајаловића. Бајаловић је дозидао и један спрат на Илкићевом здању, следећи његову ауторску и просторну замисао, тако да се ова надоградња сматра једном од најуспешнијих адаптација. Године 1962. дозидан је и анекс у унутрашњем дворишту. **Д. С. С.** био је оштећен током оба светска рата и потом обнављан. Поред своје првобитне намене, био је седиште многобројних, махом просветних институција попут Богословије, Прве београдске гимназије, Четврте женске реалне гимназије, Више педагошке школе, Учитељског и Физичког факултета.
ЛИТЕРАТУРА: С. В. Недић, „Дом Светог Саве", *ГГБ*, 1989, 36; Д. Ђурић Замоло, *Градитељи Београда 1815–1914*, Бг 2009.
Тијана Борић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМ ХРИСТИЋА
**ДОМ ХРИСТИЋА**, дом породице Христић Мијушковић који се налази у Добрачиној 3, у Београду. Кућу је 1930. пројектовао и изградио инжењер Момчило Мијушковић. Претходно се, на овом месту, налазила приземна кућа која је припадала Филипу Христићу, утицајном политичару, дипломати, гувернеру Народне банке, министру иностраних дела и, касније, министру просвете у влади кнеза Михаила Обреновића који је оставио озбиљан траг на развој законодавства, дипломатије, просвете, културе и финансија у Србији. **Д. Х.** је, посебно током друге половине XIX в., било место окупљања политичке и културне елите Србије, простор одакле су се иницирали и промовисали европски обрасци идеја и понашања. Унука Филипа Христића, Загорка, удала се за инжењера Момчила Мијушковића, сина професора правног факултета Драгише Мијушковића и Анке Авакумовић, сестре Јована Авакумовића, угледног адвоката, академика и председника владе у време краља Александра Обреновића и након Мајског преврата, који је потомак истакнуте породице Карабиберовић. Тада је срушено раније здање и изграђена двоспратница. Постојеће здање је двоспратни објекат са сутереном, високим приземљем и поткровљем, обликовано по принципима касног академизма. Фасадно прочеље у складу је са начелима строге симетрије. Центричност прочеља подвучена је монументалним испадом – еркером који обухвата обе етаже који по средини пресецају два лучна балкона са каменим балустрадама. Посредством укућана, инвентара и породичне архиве представља својеврстан простор чувара сећања на традицију грађанске културе и континуитета чланова једне утицајне грађанске породице која је обликовала београдску средину током свог, безмало, двовековног постојања.
ИЗВОР: „Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда", *СГРС*, 17/97.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Пауновић, *Филип Христић: Државник, дипломата и први српски англофил 1819–1905*, Бг 2015.
Тијана Борић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАВИЈА → СРЕБРЕНИЦА
**ДОМАВИЈА** → **СРЕБРЕНИЦА**
# ДОМАЗЕТ
**ДОМАЗЕТ**, мушкарац који после закључења брака живи у кући и на имању своје жене и њене породице (родитеља – таште и таста – и остале родбине). Такав мушкарац је омаловажаван, што проистиче из надимака који му се дају, а у кући је био у подређеном положају у односу на жену, њене родитеље и родбину. Реч **д.** је стара и среће се у XVI в. у Сењу, а затим у Конавлима и Дубровнику где се запажа и као правни обичај. Према сељачком обичајном праву Срба у Војној крајини у Аустроугарској, **д.** би мењао своје презиме презименом жене или задруге у коју је ушао. Уласком у женин дом стицао је одређена права на њену имовину. У Црној Гори је, раније, **д.** мало ко ословљавао његовим презименом, него презименом домаћина куће у коју је дошао и таквог мушкарца су презирали. После смрти жене, чији муж је био **д.**, заоставштину су, у складу с обичајним правом Црне Горе, наслеђивала деца, а ако деце нема, право плодоуживања на заоставштини стицао је муж **д**. Уколико **д.** после женине смрти оде из куће, имао је право на плаћање извесне накнаде за време које је провео са женом. У неким крајевима североисточне Србије, Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине домазетство је било уобичајено.
Илија Бабић
Осим назива **д.** и призетко, други називи из традиционалне културе су углавном локалног каркатера и најчешће су заборављени или се ређе користе: доходац, уљез, пришућко, приводњак, припуз, привук, утоскало. Етнолог Тихомир Ђорђевић, осим наведених, помиње у Пиротском округу називе приводњак, приодњак, призетњак, а у Војводини пришварак. У старим речницима могу се наћи и називи као што су прижења и пришупак. Називи су углавном погрдног карактера и сведоче о неповољном друштвеном статусу и омаловажаваном положају сиромашних мушкараца који су се најчешће опредељивали за овакав избор. О томе нам говори и народна изрека „**Д.** је црн гавран", те прича да је сам гавран на питање да ли постоји нешто од њега црње, одговорио да је то **д**. Међутим, у етнолошкој грађи се помиње да је у Лици било **д.** који нису сматрани „најамницима" на туђем имању него правим газдама, јер су били вредни и поштени. У североисточној Србији **д.** није имао негативан друштвени статус као што је то случај у другим крајевима, посебно у динарској области, где се **д.** сматрало великом срамотом за породицу.
**Д.** се обично везује за материнску филијацију и матрилокални брак. У патријархалним друштвима **д.** се појављује у породицама у којима нема синова. Таст доводи зета у своју кућу и на тај начин обезбеђује потомке и наследнике. Формално је реч о обезбеђивању материнске линије сродства и матрилокалном браку; међутим, практично је реч о продужењу мушке линије сродства јер деду (таста) наслеђују унуци, док се искључује очева, односно **д.** линија сродства. У појединим крајевима Србије доласком у тастову кућу зет преузима и тастово презиме, мада је у већини случајева задржавао своје. Међутим, обавезно преузима крсно име или славу, док своју породичну славу само „помиње" или скромно обележава. Преузимање породичне славе је у складу са традиционалним принципима везивања крсне славе за кућу и породично имање: онај ко наслеђује имање у обавези је и да прославља славу.
Лидија Б. Радуловић
ЛИТЕРАТУРА: Н. С. Мартиновић, *Валтазар Богишић и историја кодификације црногорског имовинског права*, Цт 1958; *Речник српскохрватског књижевног и народног језика*, IV, Бг 1966; Т. Ђорђевић, *Животни круг: рођење, свадба и смрт у веровањима и обичајима нашег народа*, Ниш 2002; *Речник српскога језика*, Н. Сад 2007.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЗЕТ, Драган
**ДОМАЗЕТ, Драган**, машински инжењер, универзитетски професор (Ниш, 5. VII 1947). Дипломирао на Машинском одсеку Техничког факултета у Нишу 1971. На истом факултету магистрирао и докторирао 1981, те радио као асистент, доцент, ванредни професор и редовни професор (од 1991). Предавао је предмете из производног машинства, на редовним и последипломским студијама. Радио је на великом броју научних и индустријских пројеката. Објавио је више научних и стручних радова, међу којима се истичу: „A Contribution to the Dynamic Stiffness Analysis of Eccentric Presses", *SIMOD*, 1976, 1, 2 (први рад у којем је дефинисана динамичка крутост преса); „The Automatic Tool Selection with the Production Rules Matrix Method ", *CIPR Annals*, 1990, 39, 1; и S. C.-Y. Lu, „Concurrent Design and Process Planning of Rotational Ports", *CIPR Annals*, 1992, 41, 1; коаутор, „Active Data-Driven Design Using Dynamic Product Models", *Annals of the CIPR*, 1995, 44, 1. У школској 1990/91. боравио је у САД на Универзитету државе Илиноис у Урбани, где се бавио истраживањима у области вештачке интелигенције и развојем експертских система. Од 1994. до 2001. радиo је као виши научни истраживач у Институту за производне технологије „Џинтек" у Сингапуру, где је држао и наставу на последипломским студијама Нанјанг технолошког универзитета у Сингапуру. Од 2001. до 2004. налазио се на функцији министра за науку, технологију и развој и успешно радио на повећавању буџета за научне пројекте, опремању научно-истраживачких организација, развоју капацитета академске рачунарске мреже и др. Оснивач је Факултета информационих технологија у Београду 2005, чији је први декан и на којем предаје предмете у области објектно-оријентисаног програмирања, софтверског инжењерства и операционог менаџмента. Оснива, заједно са партнерима, Универзитет „Метрополитан" у Београду 2010. чији је и први ректор. У научном раду бавио се развојем метода за подршку интегралном развоју нових производа и применом информационих технологија у развоју производа у производним системима и у учењу на даљину. У свом научном раду обухватио је: интегрално пројектовање и развој производа, рачунарску анализу и симулацију рада преса, постављање интегралних модела производа, развој објектно-оријентисане базе података о производу на бази STEP стандарда, стварање проактивних база података о производу које аутоматски реагују на различите догађаје, развој колаборативног портала за заједнички рад инжењера посредством интернета и др.
ИЗВОРИ: www.ains.org.rs; www.researchgate.net.
Никола Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЗЕТ, Сања
**ДОМАЗЕТ, Сања**, писац, новинар, универзитетски професор (Смедерево, 14. V 1968). Дипломирала на Правном факултету у Београду, на Одсеку за међународно право 1994, магистрирала 2006. и докторирала („Креативно писање у штампаним медијима") 2009. на Факултету политичких наука у Београду. Радила је у културној рубрици листа *Данас* 1999–2009. На ФПН-у је запослена од 2010, најпре као доцент, а од 2019. као ванредни професор. Пише прозу, драме и есеје. Њен први роман, *Ко плаче* (Бг 2005), виђен је као „књижевно и музичко дело" састављено од три хронолошки удаљене љубавне приче у својеврсном ритму који дочарава узбурканост емоција. У наредним романима (*Aqua Alta*, Бг 2010; *Фриц*, Бг 2014) **Д.** наставља да испитује женску психу, сложене међуљудске односе, посебно љубав и страст. Бирајући несвакидашња места и градећи узбудљиве заплете и ликове предодређене за патњу, прилагођава свој израз њиховим емоцијама. Њена сатирична драма *Пуњене тиквице* (Бг 1996) премијерно је изведена у ЈДП 1996. Објавила је и драме *Крила од олова* (БДП), *Дисхармонија* (БДП), *Коко* (Театар 199, Софија), *Фрида* (Мадленијанум, Позориште младих, Софија, НП у Јерменији), *Месец у пламену* (БДП), *Пупољци* (Румунска сцена Вршачког народног позоришта „Стерија"), *Пијач росе* (Румунска сцена Вршачког народног позоришта „Стерија"), *Тигрови у ватри* (Румунска сцена Вршачког народног позоришта „Стерија", НП у Клужу), те радио-драму *Нар* (представљала Србију на Међународном радиофонском фестивалу *Prix Italia*). Превођена је на енглески, француски, пољски, бугарски, румунски, македонски и турски језик. Добитница је награда „Најбоље новинарско перо", „Меша Селимовић" (Тузла), „Женско перо", „Мома Димић" и др.
ДЕЛА: романи: *Азил*, Бг 2006; *Читати море*, Бг 2009; приповетка: *Љубав није довољна*, Бг 2018; есеји: *Анатомија заноса*, Бг 2005; *Божанствени безбожници – иконе ХХ века*: I, Бг 2006; II, Бг 2017; III, Бг 2019; *Градови*, Бг 2014; *Креативност: нова новинарска писменост*, Бг 2018; остало: *Моћ маске: приче и драме*, Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вучинић, „Сања Домазет: *Пуњене тиквице*", *Повеља*, 1997, 27, 1–2; В. Голдсворти, „Историја истине и лажи у путописима", *Mons Aureus*, 2005, 3, 10; И. Негришорац, „Роман-триптих", *ЛМС*, 2006, 182, 477, 4; С. Владушић, *На промаји*, Зр 2007; П. Пијановић, *Модерна традиција*, Бг 2012; А. Крајновић, „Путник, алегоричар, импресиониста", *Mons Aureus*, 2015, 13, 50.
Драгана В. Тодоресков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАНОВИЋ, Радоје
**ДОМАНОВИЋ, Радоје**, књижевник, новинар, политичар (Овсиште код Тополе, 16. II 1873 – Београд, 17. VIII 1908). Похађао основну школу у селу Јарушице (1879–1883), нижу и вишу гимназију у Крагујевцу (1883–1890), а Филолошко-историјски одсек Велике школе у Београду (1890–1894), где учествује у раду књижевног друштва *Побратимство*. Предавао је српски језик и књижевност у гимназијама у Пироту, Врању и Лесковцу (1895–1898). Крајем јула 1898. отпуштен је из службе пошто је јавно иступио против новог закона о средњим школама, а без учитељског посла убрзо је остала и његова супруга. Долази са породицом у Београд и постаје активан у опозиционим радикалским круговима, а прикључује се и уметничкој боемији окупљеној око листа *Звезда* Ј. Веселиновића. Од 1900. писар у Државној архиви, а од 1901. писар прве класе у Министарству просвете и црквених послова. Премештен је 1902. изнова у Пирот, за наставника гимназије, али не одлази на ту дужност, због чега је поново отпуштен из службе. После тога постаје стални сарадник политичког листа *Народни* *одјек* / *Одјек* и у многим текстовима оштро критикује аутократију А. Обреновића. После Мајског преврата 1903. и доласка династије Карађорђевић на власт поново је постављен на место писара, а средином августа одобрено му је једногодишње плаћено одсуство, које проводи са породицом у Минхену на усавршавању на сликарској академији. Крајем лета 1904. враћа се из Немачке, а пред крај године покреће сатирични лист *Страдија*, који је излазио до 22. V 1905. и објављена су укупно 34 броја. Озлојеђен новим политичким приликама, кандидује се 1905. за народног посланика на београдској окружној листи радикалских дисидената, на тзв. „независној листи", али губи на изборима. Подноси оставку на место писара, а у октобру 1905. постављен је на „неуказно" место шефа коректора Државне штампарије, где остаје до краја живота. У току 1906. покреће лист *Нови покрет*, који заступа интересе организатора Мајског преврата. Разочаран и огорчен политичким крахом „радикалске демократије", потиснут је на маргине јавног живота. У пролеће 1908. на комеморативној вечери М. Глишићу прочитано је **Д.** сећање на преминулог пријатеља, што је било и његово последње оглашавање за живота, а објављено је као „Сећање на Милована Глишића" у *СКГ* исте године (књ. 20, св. 8). Умро је од туберкулозе у сиромаштву и усамљености.
Најпотпунији израз остварио у хумористично-сатиричним делима. **Д.** сатира баштини искуства националне традиције (М. Максимовић, Ј. Стерија Поповић, К. Трифковић, И. Огњановић Абуказем, М. Глишић), као што следи и вредности европске хумористичко-сатиричке литературе (Л. Стерн, Џ. Свифт, Грибоједов, Н. Гогољ, Салтиков-Шчедрин), али њеној уметничкој снази, наглашеном ангажману и популарности, највише је допринела политичка стварност Србије из последњих година владавине династије Обреновић. Било је то доба кршења демократије, наметања „личног режима" и неприкосновене власти двора, самовољног распуштања скупштина, смењивања влада, те доношења репресивних закона и гушења људских слобода, али и доба у којем је сервилност народа према властима попримила опште правило грађанског понашања.
Издвајају се два типа **Д.** смеха: ведри и забавни смех хумористичких прича („Сима пензионер", „Позориште у паланци") и опори сатирички подсмех који се манифестује у четири типолошка облика: у облику анегдотско-сатиричних прича („Демон", „Полицијска мудрост", „Митрополитов мачор", „Нигде спаса", „Не разумем"), у облику гротескно-фантастичних прича („Размишљање једног обичног српског вола", „Модерни устанак", „Сан једног министра", „Краљевић Марко по други пут међу Србима"), у облику алегорично-сатиричних прича („Укидање страсти", „Данга", „Вођа", „Страдија", „Мртво море"), те у облику пародично-сатиричних прича („Озбиљне, научне ствари", „Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића"). **Д.** смех исказан је на два преовлађујућа уметничка начина: кроз поступак комичног преувеличавања (карикатурално, хиперболичко, гротескно), те кроз поступак комичних инверзија (изокретања очигледних истина). Карикатура и хипербола долазе до изражаја у хумористичким и анегдотско-сатиричним причама, а гротеска и комична инверзија у гротескно-фантастичним, алегоричним и пародичним причама, а остварене су доминацијом фигура пренесеног значења (алузија, алегорија, иронија, еуфемизам, персифлажа, сарказам, парадокс, пародија).
Као настављач значајне традиције књижевне сатире у Срба, **Д.** је створио тип алегорично-сатиричних и гротескно-фантастичних прича до тада непознат у српској уметничкој прози, а оно што га сврстава у ред великих сатиричара јесте чињеница да је његово дело истовремени одговор на стварне политичке околности и да носи универзалне етичке вредности. Захваљујући свему томе, **Д**. је постао класик српске књижевности чија су дела непревазиђени књижевни узор и потврда да је једно бурно доба, преплетено националним узлетима и падовима, представљало снажан уметнички подстицај, као што је и књижевност својим богатим значењима, духовитим персифлажама и разорном иронијом, имала снаге да успостави комуникацију са стварношћу и да утиче на њене промене.
Од појаве првих прича (1893) и књига приповедака (1899, 1901, 1902, 1903, 1905), публика и критика су усмерили значајну пажњу на **Д.** дело. Посебно је важан текст Б. Поповића (1902) у којем је указано на функционалност алегоричног и сатиричног поступка и универзална значења дела. После тога су о **Д.** животу и делу, као и непосредним дотицајима са стварним људима и приликама у обреновићевској Србији писали: Ј. Скерлић, Ј. М. Продановић, Ђ. Јовановић, Б. Ковачевић, В. Глигорић, Д. Вученов, Ј. Деретић и др. У новијим истраживањима пажња је усмерена на облике алегорично-сатиричног и гротескно-фантастичног приповедања (Р. Вучковић, М. Џунић Дрињаковић, Д. Живковић), на смехотворне поступке (Г. Максимовић), на **Д.** значај за генезу српске приче (Д. Иванић), као и на универзална значења **Д.** сатире (Љ. Јеремић).
ДЕЛА: *Приповетке*, I–II, По 1899; *Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа*, Бг 1901; *Укидање страсти и друге приче*, Бг 1902; *Чича Мита из народа*, Бг 1902; *Размишљање једног обичног српског вола*, Бг 1902; *Страдија I*, Бг 1902; *Три приче за омладину, Божје сузе. Слава*, Бг 1903; *Напомена радикалској демократији*, Бг 1905; *Приповетке*, Бг 1905; *Целокупна дела I–II*, Бг 1928–1930; *Сабрана дела I–III*, Бг 1964.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, „Три приче Радоја Домановића", *СКГ*, 1902, 6, 6; *СКГ* 1902, 6, 8; *СКГ*, 1902, 7, 1; Ј. Скерлић, *Историја нове српске књижевности*, Бг 1914; Ј. М. Продановић, „Радоје Домановић", *Наша стварност*, 1938, 15–16; Ђ. Јовановић, „Радоје Домановић у своме времену и данашњици", *ЖР*, 1938, ХХVII; Б. Ковачевић, „Хумор и сатира Радоја Домановића", *Књижевност*, 1953, ХVI, 155–156; В. Глигорић, *Српски реалисти*, Бг 1954; Д. Вученов, *Радоје Домановић – живот, доба и генеза дела*, Бг 1959; Д. Влатковић, „Да ли је Домановић у 'Вођи' описао Николу Пашића или Александра Обреновића?", *КиЈ*, 1967, ХIV, 3–4; Д. Вученов, *Домановићева сатира као приповетка*, Бг 1983; Љ. Јеремић, „Радоје Домановић у књижевној историји и у савремености", у: *Изабрана дела Радоја Домановића*, 2, Бг – Г. Милановац – Пр 1989; М. Џунић Дрињаковић, „Алегорија, гротеска и фантастика у делу Радоја Домановића", у: *Српска фантастика*, Бг 1989; Р. Вучковић, „Облици алегоријско-фантастичког и сатиричког приповедања", у: *Модерна српска проза*, Бг 1990; С. Дејановић, *Приповедање у Домановићевим сатирама*, Бг 1997; Г. Антић, „Радоје Домановић на југу Србије", *НС*, 1997, ХLV, 3, 97; Д. Живковић, „Радоје Домановић и теорија Секунденстил-а", „Алегорично-сатирична приповетка Радоја Домановића", у: *Европски оквири српске књижевности VI*, Бг 1998; Ј. Деретић, „Значењски аспекти *Вође* Радоја Домановића", у: *Књижевно дело Радоја Домановића – Ново читање*, Ниш 1999; Г. Максимовић, *Домановићев смијех*, Бг 2000; Д. Иванић, „Пут до српске приче (од Глишића до Домановића)", Љ. Јеремић, „Универзални значај Домановићеве сатире", у: *Глишић и Домановић (1908–2008)*, Бг 2009.
Горан Максимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋА ИНДУСТРИЈА ЗАВЕСА И ТЕПИХА А. Д. БЕОГРАД
**ДОМАЋА ИНДУСТРИЈА ЗАВЕСА И ТЕПИХА А. Д. БЕОГРАД**, мало текстилно предузеће, основано 1922. у Београду. Директор је био Александар Јаролимек (1891–1954) из Београда, официр српске војске, учесник оба балканска и I светског рата, носилац Ордена Белог орла са мачевима петог реда, као и две медаље за ратне заслуге. С браћом Фердинандом и Јованом наследио je очеву платнарску трговачку радњу у Кнез Михаиловој улици 14 и фирму која се звала „Јосиф Јаролимек и синови". Његов отац Јосиф, Чех, дошао је у Србију 1867. Фабрика завеса и тепиха се налазила на Душановцу, у Спасићевој улици 1. Предузеће се снабдевало преко железничкe главне станицe и савског пристаништа. Деоничарски капитал је био милион динара, али стварно уложени капитал у фабричку зграду био је 800.000, у машине за израду завеса 203.000, за тепихе 92.900, за намештај и прибор 60.000 динара. Фабрика је производила квалитетну одећу, текстил на метар, луксузне завесе, а касније и тепихе врхунског квалитета. Производња је продавана у текстилној радњи у Кнез Михаиловој 24, а успешно пословање омогућило је отварање експозитура у Загребу и Нишу. Предузеће је проширено 1928, па је фабрика располагала погонском снагом од 40 КС. Имала је тада око 120 радника и при нормалном раду могла је годишње да произведе око 1.000 комада завеса и 7.500 м тепиха, који су испоручивани и држави. Новосаграђена Скупштина Краљевине Југославије у највећем делу опремљена је њеним производима. Успешно је пословала до почетка II светског рата, а за време окупације А. Јеролимек је отпремљен у логор за ратне заробљенике код Хамелбурга у Баварској. Фабрика није радила јер ју је окупатор подвео под луксузну и за рад непотребну робу. Након рата је национализована и фузионисана с низом сродних фабрика, прво у индустрију вуне „Иван Милутиновић" са седиштем у Земуну 1948, а 1950. новим фузијама створена је фабрика „Стаљинград", после преименована у „Београд". Фамилији Јаролимек нове власти су одузеле не само фабрику тепиха, него и радње у Кнез Михаиловој, у Загребу и Нишу, већи део куће, новац, магацине, робу, аутомобиле и др. Јаролимеци су примили православље, учествовали у ратовима, били чланови удружења за помагање сирочади и сиромашне деце „Ротква" и чланови Првог београдског певачког друштва. Архивски предмети породице Јаролимек предати су 2018. Војном музеју.
ИЗВОР: АЈ.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I–II, Бг 2006; „Столетни венац убудуће у Војном музеју", *Политика*, 12. X 2018.
Драган Р. Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋА РАДИНОСТ
**ДОМАЋА РАДИНОСТ**, ручна израда предмета за домаћинство и израда одевних предмета од текстила, вуне и коже у оквиру једне или више здружених породица у сеоским насељима и засеоцима. **Д. р.** претходила је занатству, а данас је заступљена као извор додатних прихода породица у претежно сеоским домаћинствима и представља цењену грану привредне делатности. У прошлости су домаћинства била аутархичног типа и већина предмета за кућну, тј. домаћу употребу (скромно покућство, од дрвета, коже и других материјала, дрвено посуђе, текстилије) израђивана је у оквиру **д. р**. Послови у **д. р.** били су подељени на мушке и женске. Мушкарци су се у оквиру **д. р**. бавили прављењем оруђа за пољопривреду, посуђа од дрвета, чаброва, каца, буради, кола, корпи од прућа, као и свега осталог што је било потребно за фукционисање домаћинства. Разбоје за ткање, преслице и вретена израђивали су мушки, махом старији укућани. Правили су и једноставне музичке инструменте попут фрула, гусала помоћу једноставног алата попут брадви, секира, тестере, сврдла. У мушки посао спадало је и обрађивање камена за кућне потребе, а предмете од гвожђа су носили ковачима на прераду. Поред печења креча, обрађивано је и камење за млинове, прављени су разни облици брусова, споменици и надгробне плоче. У источној Србији и данас се може наићи на производњу ћумура као домаћег допунског занимања. У околини Ивањице, на пример, камен је обрађиван и за покривање куће и других помоћних зграда. У заједничке послове спадало је делимично и грнчарство, тако да су поред мушкараца, жене израђивале црепуље и друге посуде. Жене су се бавиле прерадом сировина за ткање, ткањем и плетењем, те шивењем једноставнијих одевних хаљетака за породицу попут кошуља, летњих одевних предмета и сл. Све врсте текстила попут ћилима, поњава, торби, пешкира, столњака, постељине, врећа, као и тканина од вуне, конопље и лана припремане су у оквиру **д. р**. У **д. р.** убраја се и плетење чипке. Украшавање одевних предмета (кошуља, чарапа, прегача, горњих хаљетака) и кућног текстила такође је спадало у део **д. р**. којом су се бавиле углавном жене и девојке. Женска деца су већ са дванаест година учена ткању платна и ћилима, плетењу чарапа и рукавица, везу, како би почеле да припремају своју девојачку спрему за удају. Мушка деца су уз одрасле мушкарце рано почела да израђују једноставније предмете и алатке од дрвета потребне за функционисање домаћинства. У зимско време (од Митровдана до почетка ускршњег поста) у сеоским домаћинствима организована су прела на којима су се окупљале жене да чешљају и преду вуну, везу или да заједно, али свака за своје домаћинство, раде неке друге послове или пак помажу једна другој. Поједине вештине поникле у **д. р.** развиле су се временом у занатску производњу, па је, на пример, израда предмета, нарочито намештаја – столица од прућа у **д. р.** била у пракси у Апатину, Сенти, Бачком Петровом Селу. У Апатину се касније ова делатност развила и до индустријске производње. На Косову и Метохији **д. р**. је имала своје специфичности нарочито у везу, у чему су се истицале везиље из Ђаковице. Плетиље из Сирогојна на Златибору су касније удружене успеле да се са својим умећем пласирају на модном тржишту јужнословенског простора, али и изван граница тадашње СФРЈ. Овој врсти **д. р.** и допунског привређивања могу се придружити и веште плетиље из околине Пирота које су плеле мушке џемпере и извозиле их у Словенију. Са променама у култури становања, усавршавањем технологије и индустријске производње, поједини предмети **д. р.** повучени су из свакодневне употребе. Престало је с преношењем знања о њиховој изради с генерације на генерацију. У новије време туристичке организације и локалне самоуправе подстичу **д. р.** у смеру израда сувенира као дела туристичких понуда одређених крајева. Посебно се у томе истичу прехрамбени и други производи који су настајали као **д. р.** у оквиру традиционалног модела културе.
ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, „Домаћа радиност, занати и допунско привређивање (у Ресави)", *ГЕМ*, 1962, 25; „Допунско привређивање (у Неготинској крајини)", *ГЕМ*, 1962, 31–32; Д. Николић, „Основне одлике допунског привређивања кроз стално праћење промена у народној култури на селу 1971–1975", *Зборник радова ЕИ САНУ*, 10, Бг 1980; П. Влаховић, *Србија, земља, народ, живот обичаји*, Бг 1999; В. Марјановић, „Домаћа радиност, Тара"; „Домаћа радиност, Ђердап", *Лексикон националних паркова Србије*, Бг 2015.
Весна Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ
**ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ**, врсте животиња које је човек дуготрајним и усмереним селекцијским радом у потпуности прилагодио својим потребама. Дефинисањем овог појма бавили су се многобројни истраживачи и сваки од њих дао је другачију дефиницију у зависности од тога на шта се акценат дефиниције стављао. И поред тога што се различите дефиниције појма **д. ж.** међусобно мање или више разликују, постоје одређене заједничке тачке које сугеришу шта би једна врста животиња требало да испуни да би могла да се назове домаћом. Основне карактеристике **д. ж.** по којима се оне разликују како од својих дивљих родоначелника, тако и од других врста животиња које се налазе под одређеним утицајем човека, али не спадају у домаће, јесу: одређена привредна корист; испољена послушност и трајна приврженост човеку, односно газдинству; као и редовно размножавање у условима контролисаним од стране човека. Само испуњавање сва три претходно наведена критеријума омогућава да се једна врста животиња назове домаћом. Уопштено посматрано, човек може од многих врста животиња да има одређену корист, али се само мали број врста налази под његовим директним утицајем. Тако нпр. у групу гајених животиња могу да се уврсте многе врсте гмизаваца (различите врсте змија или гуштера), водоземаца (корњаче) и риба које човек гаји из веома различитих разлога и од којих, генерално, има велику привредну корист, али ниједна од тих врста није нити ће бити предмет доместикације. С друге стране, све врсте које се сматрају припитомљеним животињама најчешће испољавају два од три неопходна критеријума која су од значаја за **д. ж**. Најпознатије врсте припитомљених животиња су индијски слон, као и различите врсте крзнашица. Док су код слонова ограничавајући фактори који онемогућавају да се они сматрају **д. ж.**, у пуном смислу тог појма, повезани са проблемима размножавања у заробљеништву, дотле се код крзнашица не испољава довољна приврженост човеку, односно газдинству на којем се гаје. Коначно, подивљале или фералне животиње представљају доместициране узорке који су се, услед различитих разлога, нашли ван утицаја одгајивача. Такве животиње попримају неке од особина које нису својствене домаћим, али не попримају ни све особине које су карактеристичне за дивље. Најпознатије врсте подивљалих или фералних животиња су дивљи коњи, који се могу наћи у многим деловима Европе, укључујући и подручја Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске, или дивље козе у Великој Британији, Ирској, Аустралији, Бразилу или Хондурасу. Скоро код свих врста **д. ж.** забележено је да постоји могућност да оне подивљају. Међутим, само код оваца и кокоши нису регистроване подивљале, односно фералне животиње. Посматрано са ширег биолошког становишта и уз уважавање свих промена које су се десиле током дугог временског периода доместикације, може се закључути да током процеса доместикације човек-доместикатор преузима главну селекцијску улогу за даљи развој одређене групе животиња, при чему тежи да утицај природних селекцијских фактора сведе на минимум. Управо због тога **д. ж.** се карактеришу вишим степеном специјализације у погледу испољавања морфо-физиолошких особина у односу на своје дивље родоначелнике. Најјачи степен утицаја човека, па према томе и највиши степен специјализације, карактеристичан је за оне врсте животиња код којих је процес доместикације почео на најранијим етапама и које су прве доместиковане.
На подручју Србије, а шире посматрано и целог Балканског полуострва, гајење **д. ж.** заступљено је од давнина. Данас се у Србији гаје све врсте **д. ж.** које припадају тзв. „великој петорци", тј. говеда, овце, козе, свиње и коњи, али се поред ових врста гаје још и магарци, биволи и пчеле, као и све врсте домаће живине, односно кокоши, гуске, патке, ћурке, морке и голубови. Најважније врсте **д. ж.** у Србији су говеда, свиње и кокоши, док овце, козе и пчеле, као и гуске, патке, ћурке и морке, имају нешто мањи значај. Гледано од севера ка југу, у Војводини се гаји највећи број свиња (41%) и живине (45%). Регион Шумадије и Западне Србије водећи је по броју говеда (46%), оваца (60%) и пчелињих друштава (41%), док се у региону Јужне и Источне Србије највише гаје козе (38%) и пчелиња друштва (35%).
Гајење говеда, односно говедарство, једна је од најважнијих грана сточарске производње у Србији и у укупној вредности сточарства учествује са око 40%. Ипак, то је значајано мање учешће него што је то у развијеним сточарским земљама, где учешће говедарства у сточарству износи преко 60%. Гајење говеда у Србији засновано је на породичним пољопривредним газдинствима са дугом традицијом, при чему преовладавају фарме малог и средњег капацитета. Ипак, у последње време постепено се повећава број већих и великих фарми, нарочито у пољопривредно интензивним деловима Србије. Производни системи у говедарству су врло разнолики и варирају од малих фарми са екстензивним начинима држања говеда, преко средњих и полуинтензивних фарми, до великих фарми са веома интензивним системима држања говеда. У говедарству Србије доминира сименталска раса и говеда у типу сименталца (као што је домаће шарено говече у типу сименталца) и ова раса обухвата између 75 и 80% свих гајених грла говеда. Друга раса по значају је холштајн-фризијска (заједно са европским црно-белим говедима) са око 15% учешћа, док десетак процената обухватају различите товне и аутохтоне расе, као и различити индустријски мелези.
Гајењем свиња највише се баве породична пољопривредна газдинства. Вредност свињарства у укупној сточарској производњи износи око 17,2%. Свињарство има највећи значај у индустрији меса Србије, са уделом од преко 55%. Иако је број свиња између региона „Србија Север" и „Србија Југ" готово уравнотежен, нешто већи значај за гајење свиња имају регион Војводине, где се налази око 41% грла, и регион Шумадије и Западне Србије са око 33,8% грла. Од заступљених раса доминирају беле расе (велики јоркшир и различити типови ландраса, као што су шведски, холандски или дански), док су од меснатих раса највише заступљени дурок, хемпшир и пијетрен. Од старих, локалних раса угрожене су, или у опасности од нестанка, моравка и ресавка, док је мангулица у нешто стабилнијој ситуацији. На појединим фармама, нарочито у Војводини, још увек могу да се пронађу и грла домаће беле меснате свиње, као и домаће шарене свиње. Обе ове племените расе свиња настале су почетком и током 70-их година XX в. у бившој СФРЈ, али се до данас, нажалост, нису сачувале у већем броју. У свињарској производњи су, углавном, заступљени интензивни и полуинтензивни производни системи, али и полуекстензивни системи, нарочито на малим породичним газдинствима.
Гајење оваца највише је заступљено у брдским и брдско-планинским пределима Србије, а нешто мање у равничарским деловима. У укупној вредности сточарске производње учествује са око 3,5%. Преовлађују екстензивни, полуекстензивни и полуинтензивни производни системи, док је интензивних овчарских система гајења знатно мање. Преко 95% газдинстава укључених у овчарску производњу припада групи малих и средњих газдинстава. Од раса оваца које се гаје у Србији доминира стара, аутохтона раса праменка, односно различити сојеви праменке (око 80%), док је у Војводини, поред праменке, у већем броју заступљена и раса цигаја. Од иностраних племенитих раса доминира виртемберг (односно мерино ландшаф) и различити, углавном индустријски, мелези са виртембергом. Поред виртемберга, присутне су, али у значајно мањем броју, и расе ил-де-франс, тексел, сафолк, као и друге иностране расе оваца.
Гајење коза у Србији значајно је мање заступљено и поред свих повољних, природних услова који постоје за ову врсту домаћих животиња. Основни разлог за такво стање је чињеница да су козе биле једина врста **д. ж.** чије је држање и гајење након II светског рата било законски забрањено (Службени гласник НР Србије, 1954). Та забрана се задржала све до 90-их година XX в., тако да последњих двадесетак година расте интересовање за гајење ове врсте **д. ж**. Гајење коза у Србији доминантно је организовано на малим газдинствима на којима преовлађују екстензивни и полуекстензивни производни системи. С друге стране, све више се оснивају нове фарме које се базирају на интензивној производњи и страним расама. Од домаћих раса најзаступљеније су балканска и српска бела коза, као и различити мелези, док су од иностраних раса најзаступљеније алпина и санска раса коза. Од свих домаћих преживара козе имају најизраженију способност за производњу млека. Оне су, релативно посматрано, најмлечније **д. ж.** јер могу да произведу и до 20 пута више млека од своје сопствене телесне масе.
За разлику од свих других врста **д. ж.**, гајење коња се данас у Србији базира скоро искључиво на ентузијазму појединаца. Не постоји скоро никакав организовани селекцијски рад иако су удружења одгајивача веома развијена и у оквиру њих се спроводе одређене, појединачне мере селекцијског рада. Од раса заступљене су различите расе касача, галопера, као и липицанери и нонијус. Од аутохтоних раса заступљен је домаћи брдски коњ, који је заштићена раса у оквиру програма очувања анималних генетичких ресурса.
У живинарству, од свих врста домаће живине, најзаступљеније је гајење домаће кокоши и то превасходно за производњу меса и јаја. По вредности производње живинарство заузима треће место у сточарству, са уделом од 11,8% у укупној вредности. Живинарство је најиндустријализованија грана не само сточарства, него и пољопривреде уопште. Интензивна производња се скоро искључиво базира на линијским хибридима из увоза, заједно са технологијом гајења (типски затворени објекти, велика концентрација грла по јединици површине, коришћење комплетних крмних смеша, коришћење комплетног „knоw-hоw" система страних компанија итд.). Управо због тога постоји скоро 100% зависност од увоза генетског материјала, као и зависност од увоза компонената за исхрану. С друге стране, на породичним газдинствима која се не баве примарно живинарством, гајење домаће живине одвија се у системима веома различитог интензитета, и то од екстензивног држања малог броја живине, до полуинтензивног држања живине у системима где је живинарство допунска грана привређивања. Поред гајења домаће кокоши, у Србији се гаје и домаће гуске, патке, ћурке и морке, али је њихов број, као и економски значај, неупоредиво мањи у односу на домаће кокоши. С друге стране, гајење голубова је скоро искључиво у домену хобија.
ЛИТЕРАТУРА: J. Clutton-Brock, *A Natural History of Domesticated Mammals*, Cambridge 1999; E. O. Price, *Animal Domestication and Behavior*, Wallingford 2002; Р. Поповић, *Попис пољопривреде 2012. Сточарство у Републици Србији*, Бг 2014; В. Богдановић, *Биолошке основе сточарства*, Бг 2016.
Владан Богдановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋИ ЛЕКАР
**ДОМАЋИ ЛЕКАР**, први популарни медицински часопис на српском језику који је месечно излазио у Панчеву од јануара 1871. до јула 1873. Био је намењен Србима са обе стране Дунава и Саве, а издавали су га и уређивали др Константин Пеичић и др Љубомир Ненадовић. Штампано је 30 бројева, а сваки садржи детаљне и поучне текстове о болестима и чувању здравља, од порођаја, детињства па до старости. Мада текстови углавном нису потписани, у часопису су писали највише његови уредници, искусни лекари у Панчеву. Текстови одсликавају време у медицини пре победе Пастерове науке, тј. открића микроорганизама као узрочника заразних болести, због чега се у њему налазе и погрешна тумачења (нпр.: „...обично се догађа, да из мали богиња постану средње, а из средњи и велике, а велике готово свуда смртоносне бивају"). Аутори снажно пропагирају вакцинацију против богиња, „каламљење" по Џенеру из 1798. које називају најдрагоценијим проналаском. Часопис доноси лекарске поуке о многим заразним болестима („сувој болести – јектика или сушица", беснилу, тровању кобасицама, колери, чија је пандемија управо тада преко целог света стигла из Кине и до Војводине) и детаљно наводи социјално-медицинску ситуацију српског народа. За првих шест месеци 1871. у Панчеву Срби су имали негативан (156 рођених, 165 умрлих), а Немци позитиван прираштај (143 рођена, 120 умрлих). Посебно је важно да се наведу узроци умирања: „Од суве болести 48, од трзавице (фраса) 39 (код деце), од запаљења плућа 20, од тифуса 8, од запаљења мозга 8, од старости 9, од загуша 5, од водене болести 3, од пролива 1, од отврднуте јетре 1, од капље 2". Часопис у два наврата доноси позив на претплату и објављује делове књиге *Домаћег речника* Љ. Ненадовића, у којима објашњава многе називе болести на народном језику, нпр. „бабиња грозница" (пуерперална сепса), „бедробоља" (ишијас), „безкрвије" (анемија) итд. Неке болести именоване народним називом (нпр. „пољачина"), и поред детаљног описа, не могу се идентификовати са аспекта данашње медицине. Часопис приказује и стање велике непросвећености у српском народу, празноверице и надрилекарство, против којих се одлучно бори. Издржавао се од претплатника којих није било много, те се после две и по године угасио.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовин, *Епидемија колере 1873. у Војводини*, Н. Сад 1973; Д. Ђорђевић, *Историја панчевачке медицине до 1944. године*, Пан. 2004; Ј. Максимовић, „Допринос лекара из Војводине у успостављању здравствене службе у Србији и оснивању и раду Српског лекарског друштва", *МП*, 2008, 61, 3–4; *Лекари пречани у српском цивилном и војном санитету у 19. веку и почетком 20. века*, Н. Сад 2017.
Душан Лалошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋИН и ДОМАЋИЦА
**ДОМАЋИН и ДОМАЋИЦА**, кућне старешине, особе које управљају домом, организују и контролишу разне облике породичног живота, а посебно кућне привреде. Основно значење термина упућује на дом – кућу или место где човек живи, домаће огњиште, породицу и породичну заједницу. Дом је место које нам пружа сигурност, удобност, топлину, место у којем се осећамо заштићени. У том смислу, улога **д.** је, метафорички речено, да кућу претвори у дом. Значења наведених појмова су се током историје мењала, у зависности од историјског, друштвеног, економског и културног контекста. У прединдустријским друштвима производња се сводила искључиво на производњу у домаћинству, сви чланови породице бавили су се земљорадњом, сточарством или занатским пословима. **Д.** су управљали домаћинством. У традиционалној култури Срба о њима најпре можемо говорити у оквиру породичне задруге. **Д.** или старешина налазио се на челу породичне задруге као „глава куће". Овај тип организације домаћинства и породичног живота заснованог на патријархалним принципима и нормама постојао је, према историјским изворима, још од ХIV в. Функција **д.** регулисана је обичајним правом али и законима. Тако је у *Српском грађанском законику* из 1844. предвиђено да „**д.** заступа задругу и према приватним особама и на сеоским зборовима. Он управља новчаним стварима, плаћа порезе...". Старешина представља задругу у јавности и има моралну обавезу да штити интересе члановa задруге, као и да одговара за понашање укућана. Међутим, његова власт је ограничена демократским принципима задружног живота. Изабран је од стране осталих мушких чланова задруге, не може самовољно располагати задружним имањем или приходима без њихове сагласности. Одлуке се доносе на скупштини одраслих мушкараца уз могуће присуство домаћице и старијих жена. **Д.** је организовао производњу и вршио поделу послова између мушкараца, као што су послови везани за земљорадњу и сточарство (орање, сејање, косидба, вршидба, чување стоке и слично). Заједно су одлучивали око продаје вишка производа или о куповини оних производа које задруга није производила. Функцију **д.** у задрузи не би требало поистовећивати с улогом оца (pater familias) у патријархалној инокосној породици, између осталог, ова улога је изборна, а **д.** је могао бити смењен од стране задружног већа уколико је неспособан и неправедан. Једино је у Војној граници Аустријске монархије **д.** смењиван само уз дозволу војних власти. Место **д.**, по правилу, није бирано по старешинству, односно, није биран најстарији него најспособнији и најпаметнији, онај који ужива углед и поштовање осталих одраслих мушких чланова задруге. У изузетним случајевима на место старешине задруге могла је бити изабрана и жена, обично када у кући није било пунолетних мушкараца.
Управљање заједничким домаћинством домаћин је равноправно делио са домаћицом. И **д.** је бирана од стране одраслих чланова задружне породице, мада је, обично, ова функција припадала жени старешине. Функција **д.** је везана за женску производну сферу, она управља и организује рад осталих жена у домаћинству, васпитава децу, посебно женску, располаже производима као што су бели мрс, јаја и живина. Организација послова који су припадали женској сфери као што су узгајање поврћа, лана и конопље за израду одевних предмета за све чланове задруге и за девојачку спрему или рухо, сакупљање дивљих плодова, гајење живине, прављење млечних производа, плетење и ткање, омогућило је женама право да смостално располажу новцем зарађеним од продаје ових производа. У том смислу жене у задружној породици уживају много већа права него жене у развијеном патријархалном друштву. **Д.** и остале жене имале су право на лични иметак, за разлику од мушких чланова задруге који су имали само заједничко задружно имање али не и сопствену имовину. Удате жене су имале право на лични иметак – особину и на сав приход од продаје производа, као и на девојачку спрему („рухо", „роба") и „прћију" (покретна добра која је девојка добијала од мајке пре удаје). Приликом деобе задруге **д.** и остале жене су добијале особину, мираз као и животне намирнице које су произвеле.
У домаћој науци постоје различита и често опречна мишљења о узроцима распада задруге. Једно од њих је и да је право жена на индивидуалну својину (мираз, особину и приход од сопственог рада) било у супротности са задружним принципом заједничке имовине, зато што је јачало индивидуалне економске интересе и жељу за самосталним животом. Међутим, око овог питања не постоји сагласност у науци, распадање породичне задруге свакако је условљено развојем друштва и породичног живота у веома сложеним историјским, економским и друштвеним околностима током историје. Основна патријархална вредност традиционалне породице је да кућом и породицом управља мушкарац. Народна пословица каже да је „сваки домаћин дому владика", али и за домаћицу се каже „кућа стоји на жени", „жена је стуб куће". Развојем робно-новчане привреде и индустријализације, кућа постаје место потрошње а не производње добара. Дошло је до поделе између рада у кући и запослења на радном месту ван куће. У традиционалном моделу нуклеарне породице мушкарци су једини храниоци породице на основу плаћеног рада. Рад у кући жене **д.** био је „невидљив" и неплаћен. Истраживања су показала да неплаћени рад **д.** има велик значај за економију и да чини скоро 40% богатства у индустријски развијеним земљама. У патријархалним друштвима и културама, као што је традиционална култура Срба, положај, статус и улоге домаћина и домаћице временом су концептуализовани као парови бинарних опозиција. Домаћин се симболички везује за јавну сферу и живот изван куће, док је домаћица везана за приватну сферу, домаћинство, одгајање деце и бригу о старим и болесним члановима породице. Ритуалне улоге домаћина и домаћице такође су поларизоване. У етнографским описима појединих празника као што су Божић, породична и сеоска слава, у контексту патријархалних односа, видљиво је идеолошко умањивање значаја жена, односно, њихов другоразредни значај у сакралној сфери. **Д.** је главни ритуални функционер: уноси бадњак, пали га и дочекује полаженика. У западној Србији меси чесницу. У славском ритуалу **д.** је дужан да дочекује госте, двори их све док слава траје, сече славски колач и наздравља. Опозиција домаћин/домаћица присутна је у свим сферама свакодневног живота у контексту поделе улога. Тако су колективни ритуали или породични ритуали у којима се дочекују гости и указује гостопримство, везивани за јавну сферу искључиво у домену мушкарца – домаћина као религијских функционера, док су ритуали из животног циклуса везани за приватну сферу обично под надлежношћу домаћице.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ерлих, *Југословенска породица у трансформацији*, Зг 1971; М. Филиповић, *Човек међу људима*, Бг 1991; П. Влаховић, *Србија: земља, народ, живот, обичаји*, Бг 2002.
Лидија Б. Радуловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋИНСТВA
**ДОМАЋИНСТВA**, породичне или сродне скупине лица која заједно станују и заједнички троше своје приходе за подмиривање основних животних потреба око становања, одевања, исхране, лечења и другог, без обзира на то да ли се сви чланови стално налазе у истом месту или неки од њих – због рада, школовања или из других разлога – привремено бораве у другом насељу, па и у страној држави. **Д.** могу да буду самачка или вишечлана. Самачким **д.** се сматра свако лице које живи само, а које није члан неког другог **д.**, независно од тога да ли станује у посебном или дељивом стану, у самачком хотелу или као подстанар.
Колективна **д.** су састављена од лица која живе у установама социјалне заштите за смештај деце и одраслих, у манастирима, болницама за смештај неизлечивих болесника и сл. Кад су чланови **д.** у сродству ради се о породичним **д.**, док су непородична **д.** заједнице лица која имају само заједничо становање и буџет, а нису у брачним или сродничким односима. За свако **д.** су заједнички буџет и његова потрошња, а све остало може да буде засебно код његових различитих структурних, функционалних и историјских типова. Најважнија је разлика према типу насеља између сеоских и градских **д.** у оквиру којих се разликују (према претежним изворима прихода) пољопривредна, непољопривредна и мешовита. У традиционалним сељачким друштвима породична група је и главна производна скупина и установа (сељачко газдинство и **д.**). Као таква, она је обично проширена вишегенерацијска сродничка скупина и установа (породична задруга) која се састојала из више брачних парова са децом и родитељима. Градска **д.** се обично поклапају са модерним инокосним породицама које чине брачни парови са децом, који заједно станују и троше буџет који се попуњава приходима од посла којим се изван породице баве њени запослени чланови. Гледано према висини прихода и социјалном статусу, значајна је разлика између богатих и сиромашних, као и између социјално одрживих и старачких **д.** зато што је за сиротињу и старе у савременим друштвима неопходна системска социјална потпора. Социјални статус, старосна и полна структура **д.** одсликава промене у породичним и ширим друштвено-економским односима. Као што се код Срба смањује број чланова породица, из истих разлога се смањује и просечан број чланова и сеоских и градских **д**. Тако се у свим досадашњим пописима од 1948. до 2002. уочава све већи број **д.** с мањим бројем чланова, док се смањује удео **д.** са четири и више чланова. Истовремено се у овом периоду укупан број **д.** стално повећава. Међутим, према резултатима Пописа из 2011. први пут је код нас забележен пад укупног броја **д.** највероватније због гашења великог броја самачких и старачких **д.** у Региону јужне и источне Србије. Да је у току изражена депопулација у Србији сведоче и подаци да се наставља пад просечног броја чланова **д**. Тако је у 2002. просечно **д.** у Србији први пут имало мање од три члана, а резултати пописа из 2011. показују да је исти тренд смањења просечне величине **д.** настављен. Од укупно 2.487.886 **д.** у Србији (без података за КиМ) 2011, највише је било двочланих (25,6%) а потом самачких (22,3%), трочланих (19,2%) и четворочланих **д.** (18,3%). Удео **д.** с више од четири члана износи 14,6% (графикон 1). У укупном контингенту самачких **д.** далеко је већа заступљеност жена (60,3%) него мушкараца (39,7%). То је зато што жене имају просечно дужи животни век, што ређе ступају у други брак и што се лакше као саме сналазе у кућним пословима од мушкараца исте старосне доби. Отуда су међу самцима млађим од 50 година мушкарци заступљенији (61%), док су међу самцима старим 65 и више година, готово 3/4 жене (графикон 2). Свако друго самачко **д.** у Србији је старачко (једини члан са 65 и више година). Таква **д.** се брзо гасе, а они који у њима живе сами, представљају највећи социјални проблем остарелих и све празнијих села и југоисточних брдско-планинских подручја Србије (картограм). Нарочито је тешко кад се удружи више чинилаца који негативно утичу на животне прилике људи у старачким, самачким и сеоским **д**.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године*, Бг 2006; *Природно кретање становништва у Републици Србији, 1961–2010*, Бг 2012; *Упоредни преглед броја домаћинстава и станова 1971, 1991–2011. Подаци по насељима*, Бг 2014; М. Митровић, *Села у Србији*, Бг 2015.
Милован Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋИЦА
**ДОМАЋИЦА**, орган Женског друштва и његових подружница који је 1879–1914. и 1921–1941. излазио у Београду. Издавач је било Женско друштво, а лист је покренут на предлог Катарине Миловук, управитељице Више женске школе у Београду. Уредници су се мијењали, а најчешће су били Живко А. Шокорац и Душан Л. Ђокић. Лист је излазио мјесечно, а повремено и двомјесечно. Као званични орган доноси извјештаје о раду Друштва и његових подружница. Израз је еманципације или тежње за еманципацијом жене, покрета који се развијао 70-их година XIX в. у оквирима Уједињене омладине српске. Доноси чланке о васпитању, хигијени, газдовању и забави. Ова посљедња област је на граници књижевности (белетристике) и културне историје. Објављују се преводи прозних дјела, хумористичког и поучног усмјерења, а рубрике су „Моралне поуке", „Чланци из културне историје", „Наука", „Афоризми", „Пабирци". Први дио листа је званичан, тиче се рада Женског друштва, а други доноси прилоге општег или књижевно-поучног типа. Деведесетих година је чешћа сарадња домаћих књижевница, мада доминирају преводи (с француског и њемачког) и прераде. Објављена је серија чланака Ернста Легувеа, француског феминисте и драматичара, који у полемичко-есејистичкој форми поставља питања положаја жене у законодавству (француском) и пракси која је очито блиска ономе што се збива у српској средини. Међу превођеним ауторима су Е. Кастелнуово, Х. Рајхенбах, М. Јокаи, те анонимне црте из живота у Америци (тема која ће се наћи и у прози Драгиње Гавриловић): приче о моралности сиромашних и великодушности богатих, анегдоте из локалне традиције. М. Глишић овдје објављује двије приповијетке, апологије жене-мајке и жене уопште, „Прва бразда" и „Тетка-Деса" (1885): као црте из сеоског живота, оне у исто вријеме одговарају програму листа и попуњавају дотада слабо интересовање М. Глишића за породични живот. Међу сарадницима су: М. П. Шапчанин (пјесме, 1885), Св. Ћоровић (пјесме, цртице, више превода), И. Митровић, В. М. Луњевица, Милка Гргурова. У познијем периоду преводе се А. Доде, Ги де Мопасан, А. Чехов.
ЛИТЕРАТУРА: М. Прошић Дворнић, „Женско питање у Србији крајем XIX и почетком XX века и часопис *Домаћица* (1879–1914)", *ГЕМ*, 1985, 34; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Душан Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМАЋИЧКЕ ШКОЛЕ
**ДОМАЋИЧКЕ ШКОЛЕ**, школе за женску омладину које су осниване између I и II светског рата у циљу унапређивања културе вођења домаћинства. Трајале су годину или две и звале су се ниже **д. ш**. После II светског рата трансформисане су у течајеве за унапређивање домаћинства. **Д. ш.** су карактеристичне за период прве половине XX в. и јављају се у различитим формама, од течајева за домаћице, до учитељских **д. ш**. Пре тога се појављује наставни предмет Домаће газдинство у девојачким школама, на пример у Наставном плану из 1899, а односи се на „знање и вештине у управљању кућом и домаћом економијом" (посебно „културом становања"). У Црној Гори се 1931. појављује као комбинација домаћичко‑занатске стручне школе, и то као државне школе. Настава је трајала пет месеци, а осим српског језика и математике ученице су училе следеће предмете: домаће газдинство, ручни рад, теорија кувања, градинарство, мљекарство, живинарство, храњење стоке и хигијена. Ове су школе још називане и „покретне", пошто им је често мењано место. Наставнице је плаћала држава, а школу је издржавала општина. Домаћинска школа је ређи назив за **д. ш.**, била је нижег ступња и намењена оспособљавању сеоских жена и омладине за вођење економике домаћинства и васпитавање деце. Између два светска рата обично су имале два смера: пољопривредни и домаћички. Под називом Виша **д. ш.** јавља се школа у којој су образоване и оспособљаване учитељице **д. ш.**, као нижих у рангу. Овим учитељицама је искључива дужност била рад на просвећивању народних маса (мајки и домаћица). Цео систем виших и нижих **д. ш.**, течајева и курсева уређује се оснивањем Учитељских **д. ш.** које су припремале кадар за наставу домаћинства у основним школама и на течајевима центара за унапређивање домаћинства, тј. у некада постојећим нижим **д. ш**. Ове школе су радиле на основу Уредбе из 1937. Многе од ових школа су често премештане. Постојале су у: Новом Саду, Госпићу, Футогу, Прокупљу, Петрињи, Загребу, Љубљани, Смедеревској Паланци, Убу. После 1961. неке су трансформисане у учитељске школе, а остале су усмерене на домаћинство и педагошке предмете у нешто мањем обиму у односу на учитељске школе. У почетку су трајале четири, а касније и пет година. Престале су са радом 1964. Међу првима је основана Учитељска **д. ш.** у Футогу 1926. и у то време је била једина школа те врсте. Премештена је 1938. у Прокупље. До II светског рата је стручно оспособљено око 250 учитељица. У периоду од 1950. до 1955. основано је више оваквих школа, а потом и Виша педагошка школа за економику домаћинства у Земуну (за наставнице предмета Домаћинство, али су, у недостатку кадра, ангажоване и као наставнице Хемије). У то време је коришћен и назив Учитељска стручна школа, као други, ређе коришћен назив за Учитељску **д. ш.**, да би се разликовала од осталих учитељских школа. Занимљива је и сродна варијанта Домаћих (кућних) школа које су се појавиле интегрисано с аналфабетским течајевима, после 1919. Учитељи су држали течајеве недељом, празником и четвртком после подне, када се није радило са редовним ђацима. На пример, тијањског и марковачког учитеља (Драгачево) наградио је министар просвете за рад с аналфабетама због њиховог великог броја, а било им је дозвољено да са редовним ученицима одржавају само полудневну наставу. Истовремено је било омогућено да редовни, старији ђаци, у својим кућама старију браћу и сестре или ма ког неписменог науче да чита и пише.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Поповић, *Поуке мајкама и домаћицама*, *писма учитељицама домаћичких школа*, Бг 1934; Н. Трнавац, *Лексикон историје педагогије српског народа*, Бг 2012.
Недељко Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМБРОВСКА ПАРТИКА, Марија
**ДОМБРОВСКА ПАРТИКА, Марија** (Dąbrowska-Partyka, Maria), слависта, универзитетски професор (Тухола, Пољска, 21. IV 1947 – Краков, 21. XII 2017). Студије српскохрватске филологије завршила на Јагјелонском универзитету у Кракову 1970. Докторирала на истом универзитету дисертацијом „Левичарска струја српске међуратне прозе" („Lewicowy nurt serbskiej prozy międzywojennej", 1975). Хабилитацију је стекла на основу расправе о авангарди у књижевној култури Срба и Хрвата („Teksty i konteksty: awangarda w kulturze literackiej Serbów i Chorwatów", Kraków 1999). Од 2003. радила као ванредни, а од 2008. као редовни професор јужнословенских књижевности на Јагјелонском универзитету. Била је управник Групе за хрватску, српску и словеначку филологију и директор Института за словенску филологију Јагјелонског универзитета (2006–2011). Као и већина пољских слависта који се баве Јужним Словенима, посебну пажњу поклањала је питањима распада Југославије и његовог рефлектовања на културу и књижевност; томе је, осим многобројних расправа у научној периодици, посветила књигу о књижевности пограничја и пограничју књижевности (*Literatura pogranicza – pogranicza literatury*, Kraków 2004). Уредила два високо вреднована зборника радова: о потрази за новим каноном и реинтерпретацији културне традиције у постјугословенским земљама после 1995 (*W poszukiwaniu nowego kanonu: reinterpretacje tradycji kulturalnej w krajach postjugosłowiańskich po 1995 roku*, Kraków 2005) и о словенским културама између посткомунизма и постмодернизма 1989–2004 (*Kultury słowiańskie między postkomunizmem a postmodernizmem: 1989–2004*, Kraków 2009). Као талентовани антологичар и преводилац доказала се антологијом српске поезије XVIII и XIX в. *Запис на сребрној хаљини* (*Inskrypcja na srebrnej sukience: antologia serbskiej poezji XVIII i XIX wieku*, Kraków 2007). Била је члан Пољске академије наука и уметности и Пољске академије наука.
ДЕЛО: *Poetyka i polityka: proza serbskiej lewicy międzywojennej*, Kraków 1988.
Петар Буњак
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМЕНСКИ ПРИХОДИ
**ДОМЕНСКИ ПРИХОДИ**, врста јавних прихода, које држава остварује располагањем властитом (јавном) имовином, њеном експлоатацијом, давањем у закуп или продајом. Имовина државе дели се на јавне и фискалне домене. Јавни домени су врста имовине доступне свима, с одређеним карактеристикама јавних добара, рецимо речне, језерске и морске обале. Фискални домени су врста имовине с карактером приватних добара (искључивост и ривалност у употреби), чије поседовање је економски мотивисано – нпр. земљиште, шуме, рудници, извори воде, енергетски извори, али и хартије од вредности, удели у капиталу предузећа, непокретности и сл.
**Д. п.** су у антици били значајан извор финансирања држава, а задржали су улогу и у феудалним друштвима. **Д. п.** били су значајни и у средњовековној српској држави, посебно приходи од рударства, које се значајније почело развијати досељавањем Саса и Дубровчана у првој половини XIII в. за време краља Владислава. У време отоманске окупације на подручју Србије постојали су многобројни султанови домени, који су били релевантан извор прихода. С развојем тржишта, у касном средњем веку, европске државе све чешће су оснивачи или власници пословних организација – трговачких предузећа, мануфактура, банкарских организација и сл., што отвара нове могућности остварења **д. п**.
Савремене државе користе Government Finance Statistics (GFS) класификацију, према којој се јавни приходи деле на пореске приходе (порези на доходак, добит и капиталне добитке, на радну снагу, на имовину, на добра и услуге, на међународну трговину, остали порези, доприноси за социјално осигурање), донације и остале приходе. Остали приходи су приходи од имовине – **д. п.** (нпр. од дивиденде, камате, закупнине и сл.), од промета добара и услуга, казни, пенала и добровољних трансфера. Сходно томе, **д. п.** у сегменту који се односи на њихово остваривање давањем у закуп или експлоатацијом државне имовине, чине део осталих јавних прихода. У систему јавних финансија Србије они су део тзв. непореских прихода. Тако су у Србији релевантни **д. п.** различите накнаде за коришћење јавних добара (минералних сировина, воде, природног лековитог фактора и сл.), које се исказују као део непореских прихода. У савременим системима јавних прихода порески приходи су доминантан извор финансирања државе. Укупни јавни приходи земаља Европске уније износе око 45% БДП-а, од чега око 89% чине порески, а остатак непорески приходи и донације. Слично је у Србији: порески приходи чине око 87%, непорески (међу којима су доминантни **д. п.**) око 12% јавних прихода, а остало су донације. У државама богатим природним ресурсима (заливске земље) остали или непорески приходи (међу којима преовлађују **д. п.** од експлоатације минералних сировина) чине преко половине јавних прихода. То указује да, иако мањи него раније, фискални значај **д. п.** у већини држава није занемарљив, а у некима су они доминантан извор финансирања државе.
**Д. п.** се могу остваривати и продајом државне имовине. Приливи по том основу, према GFS, нису јавни приходи, него један од извора за финансирање фискалног дефицита или отплате доспелих главница јавног дуга. Значај **д. п.** у том сегменту је што финансирање дефицита путем **д. п.** (продајом државне имовине) не доводи до раста јавног дуга, за разлику од финансирања дефицита задуживањем. У периоду од 2005. до 2019. у Србији **д. п.** остварени продајом државне имовине износили су 423 млрд. динара, што је било довољно за финансирање око 30% фискалног дефицита, а остало је обезбеђено задуживањем.
ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, *Финансије и установе обновљене Србије до 1842*, Бг 1901; Б. Раичевић, *Јавне финансије*, Бг 2008; *Government Finance Statistics Manual*, Washington 2014; Д. Поповић, *Пореско право*, Бг 2018; С. Ранђеловић, *Основе пореског планирања*, Бг 2020.
Саша Ранђеловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМЕНТИЈАН
**ДОМЕНТИЈАН**, књижевник, хиландарски јеромонах (?, прва деценија XIII в. – ?, после 1264). Световно име непознато. Биографски подаци делимично познати. Са доста сигурности може се претпоставити да је пратио Светог Саву на његовом другом путовању у Свете Земље (1233 – сам почетак 1235). Уз свога учитеља био је у време његовог кратког боловања у Трнову, у Бугарској. Учествовао је у преносу Савиног тела у Србију (1237). Потом одлази у Свету Гору. Четрдесетих или педесетих година борави у Карејској келији Светог Саве. Око 1260. изабран је за духовника целог хиландарског братства; прелази у Пирг (кулу) Преображења Спасова у брдима изнад Хиландара, који је подигао краљ Урош I. Последњи помен **Д.** је из 1264. Вероватно је убрзо умро. Сахрањен је у Хиландару. Изванредна начитаност и одлично образовање упућују на закључак да је **Д.** био племићког порекла. Мисли се да се замонашио у Жичи, где га је запазио Сава Немањић. Драгоцено сведочанство о **Д.** оставио је преписивач Теодор Граматик-Спан, који је за њега током 1262/63. преписао *Шестоднев* Јована Егзарха. У запису у рукопису Теодор исказује велику захвалност **Д.**, који га је заштитио када је, због ћосавости, имао великих неприлика на Светој Гори. За **Д.** истиче да је велики богољубац, свети књигољубац, добри отац и чедољубац, заштитник добрих преписивача.
**Д.** је стварао у оквирима житијног жанра. Написао је *Житије Светог Саве* (довршено 1242/43 или 1253/54) и *Житије Светог Симеона* (довршено 1264). Оба дела настала су по жељи краља Уроша I. *Житије Светог Саве* спада у најзначајнија остварења српске књижевности средњег века. Његова опсежност и стилско-уметничка сложеност указују да је **Д.** на њему дуго радио, са нарочитом вољом и израђеном концепцијом. Дело поседује особену архитектонику у којој, истовремено, функционишу законитости житијног жанра и енкомиона (похвале), а уз то и читаво богатство садржаја и значења. Осмишљена је исцрпна и потпуна биографија првог српског архиепископа, као и магистрална визија његове улоге у српској историји. Да би остварио жељену представу, **Д.** прибегава сложеном поступку и на макро-плану и у појединим сегментима дела. У житију слика Светог Саву; јунакове конкретне људске карактеристике надјачавају елементи космичке симболизације, пре свега истицање лепоте божанске вечности. Неретко иначе снажан историјско-документарни план преводи се и уздиже у митско-библијске алегорије и симболе. Дело карактерише изванредна и добро промишљена композиција. Уведена су програмска места, где су садржани битни елементи за даљи развој радње и лика односно ликова. **Д.** унеколико преиначава функцију похвала. Оне код њега заокружују одређене приповедне целине; кроз њих се исказује основна симболика дела и однос земаљско--небеско. Изузетност Савиног лика наглашена је и другим средствима -- библијским паралелама, поређењима јунака са знаменитим личностима из црквеног живота итд. Писац нарочито негује монолошке форме (молитве, беседе) и епистоларне, јер омогућавају да се испољи мисаоност јунака и његова снажна религиозност. Друго **Д.** дело, *Житије Светог Симеона*, иако умногоме рађено на основу постојећих извора (Немањина биографија од Стефана Првовенчаног, **Д.** *Житије Светог Саве*), задобило је одређену самосвојност. Видно је пишчево оријентисање према већој типизацији јунака и самим тим приближавање стандардним житијним обрасцима. **Д.** је дао велик допринос даљем развоју житијног жанра. Грађу из његовог *Житија* *Светог Саве* користио је Теодосије за своје истоимено дело; много снажнији и плодотворнији утицај остварио је на Данила II.
Љиљана Јухас Георгиевска
Најстарији сачувани препис **Д.** *Житија Светога Саве* је тзв. Јагићев рукопис. Потиче између 1420. и 1435. Припадао је Пећком манастиру, а данас се чува у Санкт Петербургу. Према мишљењу научника, он не садржи оригиналну него редиговану верзију Савиног житија. Један препис се налази у Прагу (Народни музеј, Шафарикова заоставштина). Рукопис је писан у последњој четвртини XV в. Садржи и *Житије Светог Симеона*. Од свих сачуваних рукописа најближи је оригиналу онај који се чува у Аустријској националној библиотеци. И овај рукопис садржи *Житије Светога Симеона*, као и *Тропар Светоме Сави* (без завршетка јер је последњи лист истргнут). Овај рукопис је настао између 1600. и 1610. Рукопис је некада припадао манастиру Дечани. Царској библиотеци у Бечу продао га је Вук Стефановић Караџић 1857. Текст оба **Д**. житија објавио је Даничић 1865. Према овом издању Лазар Мирковић је урадио превод и објавио га 1938. *Житије Светог Симеона*, осим у Бечком и Шафариковом рукопису, сачувано је још у Рукопису Јацимирског (Библиотека Румунске академије наука у Букурешту), Одеском рукопису (Универзитетска библиотека у Одеси) и у Рукопису таха Марка (Народна библиотека Србије).
Драгиша Бојовић
ДЕЛА: *Живот Светога Саве од* *Доментијана*, Н. Сад – Бг 1970; *Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона*, прир. и сачинила коментаре Р. Маринковић, превод Л. Мирковић, Бг 1988; *Житије Светога Саве*, предговор, превод и коментари Љ. Јухас Георгиевска, издање на српскословенском Т. Јовановић, Бг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: С. Вуловић, „Из старе српске књижевности. I. По нешто о биографијама српским XIII века", *ГНЧ*, 1885, VII; В. Ћоровић, „Доментијан и Данило (једна глава из 'Јужнословенске хагиографије')", *ПКЈИФ*, 1921, I, 1; „Међусобни одношај биографија Стевана Немање", у : *Светосавски зборник, 1: Расправе*, Бг 1936; Предговор, у: Доментијан, *Животи светога Саве* *и светога Симеона*, Бг 1938; М. Динић, „Доментијан и Теодосије", *ПКЈИФ*, 1959, XXV, 1–2; П. Поповић, „Доментиан", 1959, *ПКЈИФ*, XXV, 3–4; Ђ. Трифуновић (прир.), *Доментијан*, Бг 1963; *Стара књижевност*, Бг 1972; М. Кашанин, *Српска књижевност у средњем веку*, Бг 1975; М. Мулић, *Српски извори Плетенија словес*, Сар. 1975; Д. Калезић, „Једна Доментијанова позајмица из Григорија Богослова", *Зборник Владимира Мошина*, Бг 1977; С. Радојчић, „Лик светога Саве у Доментијановом Животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље, преподобног оца и богоносног наставника Саве", у: *Сава Немањић – свети Сава. Историја и предање*, Бг 1979; Д. Богдановић, *Историја старе српске* *књижевности*, Бг 1980; С. Хафнер, *Доментијан и Слово о закону и благодети Митрополита кијевског Илариона*, Бг 1984; Р. Маринковић, „Запади и истоци Растка Немањића: по Доментијану", *НССВД*, 1991, 20, 1; Љ. Јухас Георгиевска, „Доментијан и архиепископ Данило II", у: *Архиепископ Данило II и његово доба*, Бг 1991; „Доментијан и платонистичка естетика", *ПКЈИФ*, 1991–1992, LVII–LVIII, 1–4; М. Лазић, *Естетика* *Доментијанових житија*, Пг 1997; Љ. Јухас Георгиевска, „Документарно и фикцијско у Доментијановом делу *Живот светог Саве*", у: *Свети Сава у српској историји и традицији*, Бг 1998; „Књижевно дело јеромонаха Доментијана", предговор, у: Доментијан, *Житије Светога Саве*, Бг 2001; *Живот Светог Саве од Доментијана*. *Историја текста*, Бг 2003; А. Јевтић, *Богословље Светога Саве*, Требиње – Врњачка Бања 2004; Д. Бојовић, „Доментијанове позајмице о љубави", *ПКЈИФ*, 2004, 70, 1–4; „Доментијанов опис преноса моштију Светога Саве у светлу Христових празника", *Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима*, 2017, 12.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМЕСТИК
**ДОМЕСТИК** (грч. domevstiko"), термин који је у Византијском царству означавао широк круг разноликих функционера како грађанских и војних, тако и црквених. Историчар Прокопије објашњава термин као латински облик грчког koinwnov" (друг, учесник). У музичкој пракси Византије и средњовековне Србије **д.** је био управитељ хора, главни музичар и појац. Његово управљање хором означавано је као хирономија. **Д.** је отпочињао певање, а такође и хору давао интонацију тако што је певао уводну мелодијску формулу одређеног гласа. Он је свакако био учен музичар и добар познавалац не само богослужбених текстова и црквеног појања, него и неумског писма. У XIV в. звање „доместик Србије" носили су монах Јован, монах харсианитски Јоаким и Алексије Раул (Раул из Зихне). Први познати српски композитор био је **д.** кир Стефан Србин (XIV–XV в.).
Радивој Радић
Историјски и литургички извори из средњовизантијског периода указују на вишезначну функцију **д.** као византијске црквене титуле. Често се изједначавају са чтецима, ђаконима и ипођаконима, а до XII в. и с протопсалтима – предводницима певача десне, односно леве певнице. Испрва су били задужени за читане и певане делове богослужења који су се одвијали у певници и испред олтара. Честе су напомене да **д.** одређује музичку интонацију и певањем уводне мелодијске формуле, тзв. апихиме, уводи хор певача у типиком одређени глас осмогласја у којем је служба и/или свака појединачна химна писана. Титула се подједнако доводи у везу са члановима тзв. царског клира, задуженим за богослужења у Царској палати и Великој Христовој цркви у Цариграду, али и за она обављана у парохијским и манастирским црквама. У каснијим изворима, од XIII в. и надаље, титула **д.** се експлицитније везује за помоћнике хоровођа десне и леве певнице – протопсалте, односно лампадарије. У музичком рукописном предању **д.** се помињу као музички писари, композитори, али и свештенопојци. Један од најстаријих неумских кодекса који је 1166. исписао **д.**, извесни монах Арсеније, налази се, под бр. 218, у збирци манастира Св. Јована Богослова на Патмосу. У рукописној традицији познат је и неумски кодекс I 178 из Велике Лавре, који је 1377. завршио сабрат овог манастира, монах и **д.** Вартоломеј. Према појединим историјским документима, **д.** су се, као представници царског клира, раздвајали специфичном одећом од осталих црквенослужитеља – носили су беле фелоне и капе. Ликовне представе у појединим српским средњовековним манастирима пружају посредне доказе о присуству **д.** и у богослужењима Српске цркве. На основу сачуване белешке из двојезичног грчко-словенског неумског рукописа – *Београдске псалтике* бр. 93, који је изгорео приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 1941, као и на основу посредних књижевних извора, познато је да су први именом познати српски мелоди из XV столећа, кир Стефан Србин и Исаија Србин, носили појачку титулу **д**. Будућим истраживањима требало би утврдити да ли је конкретније појачке дужности обављао и јеромонах Генадије, састављач српске службе и пролошког житија Св. Петру Атонском, који се 70-их година XV в. такође помиње као **д**. У српској средини у датом периоду деловали су и музичари јелинског порекла у истом појачком звању: Јован (Јоаким) Харсијанитски, Мануил Раул и Константин Мосхијан. У појачким рукописима из српских фондова из периода туркократије и у новијој историји нема трага о томе да су појци рангирани према одређеним титулама.
Весна Пено
ИЗВОР: Д. Стефановић (прир.), *Стара српска музика. Примери црквених песама из XV века*, Бг 1975.
ЛИТЕРАТУРА: M. Велимировић, „Јоаким монах и доместик Србије", *Звук*, 1964, 62; Ђ. Сп. Радојичић, *Књижевна збивања и стварања код Срба* *у средњем веку и у турско доба*, Н. Сад 1967; A. Јаковљевић, „Јован (Јоаким) Харсијанит, монах и доместик Србије", *Aрхеографски прилози*, 1982, 4; „Манојло Влатир, доместик Свете Софије", *Хиландарски зборник*, 1986, 6; „Константин Мосхијан, доместик и лаосинакт", *Хиландарски зборник*, 1991, 8; A. P. Kazhdan (ур.), *The Oxford Dictionary of Byzantium*, New York – Oxford 1991; С. С. Аверинцев (ред.), *Христианство. Энциклопедический словарь*, I, Москва 1993; Ђ. Трифуновић, *Генадије Светогорац: Служба Светом Петру Атонском*, Круш. 1995; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМЕСТИКАЦИЈА
**ДОМЕСТИКАЦИЈА** (лат. *domesticus*: домаћи), дуготрајан процес одгајивања животиња у заробљеништву и под строгом контролом човека током којег животиње попримају низ карактеристика које нису својствене дивљим родоначелницима. Као главнe последице **д.** најчешће се истичу да је она омогућила да првобитне заједнице ловаца-сакупљача постепено почну са формирањем првих сталних насеобина, да се почне са производњом већих количина хране него што је то било могуће обезбедити само ловом и сакупљањем плодова, као и да се због тога постепено формирају групе људи које нису биле директно укључене у производњу хране, али су имале друге важне функције у развоју првих друштава и каснијих цивилизација. Нажалост, данас се не располаже егзактним подацима о томе када је и како почео процес **д.**, као ни о начину на који је то првобитни човек уопште учинио, при чему најзагонетнији остаје основни мотив с обзиром на то да се првобитни човек претежно хранио биљном храном, а да се тек у каснијој фази свог развоја почео бавити ловом дивљих животиња у циљу обезбеђивања додатних количина хране. Неоспорно је да је лов управо први базични корак који је учињен ка почетку процеса **д**. Међутим, о томе како се процес **д.** даље развијао, и поред свих арехеолошких, палеонтолошких и генетичких налаза до којих се током времена дошло, још увек нема довољно информација. У разматрању процеса **д.** и промена које су се десиле на животињама током **д.**, први објективан приступ формулисао је Чарлс Дарвин у неким од својих кључних радова. Он наглашава да **д.** у основи представља „више него ропство животиња". Другим речима, **д.** представља дуготрајан процес одгајивања животиња у условима који су под директном контролом човека, односно у „условима заробљеништва". Самим тим, **д.** обухвата одређене циљеве који су оријентисани и усмеравани од стране човека-доместикатора. Са зоотехничког аспекта посматрано, најприхватљивија дефиниција **д.** јесте да је **д.** процес током којег одређена популација животиња, путем различитих генетских промена које се јављају током више генерација, постаје адаптирана, односно прилагођена на човека и услове заробљеништва или гајења које он ствара. Од свих врста дивљих животиња човек је током свог развоја доместиковао тек мали број њих. За једну врсту животиња може да се каже да је доместикована онда када се гаји за одређену намену, када човек контролише њено размножавање и гајење, када њено преживљавање зависи од човека и када су развијене и/или испољене особине које се не испољавају код дивљих родоначелника. Да би једна врста дивљих животиња била погодна за **д.**, она треба телесно да буде довољно велика, треба да буде „флексибилна" у својој исхрани, треба да се одликује интензивном стопом раста, треба да буде способна да се размножава у „заробљеништву" и под утицајем човека, треба да испољава неагресивно понашање, да има што мирнији темперамент и да прихвата држање у оградама или затвореном простору и да има испољену социјалну хијерархију у групи. Комбиновани резултат ових седам критеријума утицао је на то да од преко 4.000 врста сисара које постоје свега нешто више од десетак врста буде доместиковано (говеда, овце, козе, свиње, коњи, магарци, ирваси, камиле, јак, биволи, гаур, бантенг и лама). Код птица је број доместикованих врста још мањи (кокоши, гуске, патке, ћурке, морке, голуб).
Почеци **д.** везују се за периоде мезолита и неолита. За почетак првих фаза **д.** најчешће се узима временски прилично широк период који се датира у раздобље између 13.000 и 12.000 година п.н.е. Претпоставља се да је током овог периода (пре око 15.000 година) дошло до хватања и првобитних кроћења дивљих предака данашњег пса, док се почетак систематске **д.** датира у период од око 10.000 година п.н.е. Делови света, односно места где су започети процеси **д.** данас су мање-више прецизно лоцирани. Примарну позицију за **д.** животиња има подручје које у облику месечевог српа обухвата делове северне Африке, Медитерана и Блиског Истока, као и део централне Азије који се назива Плодни полумесец, затим подручје југоисточне Азије и Кине, као и поједине делове Јужне и Централне Америке. Биогеографски посматрано, главни центри **д.** животиња смештени су на широком подручју Евроазије, док је значајно мањи број центара у Африци и на Америчком континенту. Од десет најважнијих врста домаћих сисара девет је доместиковано у пределу Евроазије, а половина тих врста у региону Плодног полумесеца. Све врсте домаћих животиња воде порекло од својих дивљих предака, односно родоначелника, од којих се неки и данас налазе у живом облику, док су за неке врсте домаћих животиња њихови дивљи преци изумрли. Данас су живи дивљи родоначелници пса (вук и шакал), магарца (афрички дивљи магарац), домаћег бивола (азијски дивљи биво), оваца (европски и азијски муфлон), коза (дивља коза) и свиња (европска и азијска дивља свиња). С друге стране, дивљи родначелници говеда и тешких раса коња су изумрли током времена. Међутим, и даље постоји недоумица да ли коњ данас уопште има живог родоначелника или су живи само примерци које је човек одређеним методама гајења успео да „реконструише".
ЛИТЕРАТУРА: J. Clutton-Brock, *A Natural History of Domesticated Mammals*, Cambridge 1999; E. O. Price, *Animal Domestication and Behavior*, Wallingford 2002; Р. Поповић, *Попис пољопривреде 2012. Сточарство у Републици Србији*, Бг 2014; В. Богдановић, *Биолошке основе сточарства*, Бг 2016.
Владан Богдановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМЕТИ
**ДОМЕТИ**, часопис за културу који од октобра 1974. излази у Сомбору. Реч је о првом сомборском часопису за културу после II светског рата. Издавачи су најпре били Самоуправна интересна заједница културе и Културно-просветна заједница Сомбор, а од броја 16 (1979) до данас Народна библиотека „Карло Бијелицки" (преименована 1997. у Градску библиотеку „Карло Бијелицки"). Првобитно су у **Д.** објављивани ћирилични и латинични текстови, а од 1979. часопис излази на ћирилици. Иако замишљен као квартални часопис (од првог броја у импресуму је наведено да „излази у пролеће, лето, јесен и зиму"), прве године изашао је један број, 1975. три броја (2–4), а од 1976. излази неуједначеним ритмом, често и као двоброј, троброј или четвороброј. Први број уредио је Миодраг Миленовић, а од броја 2 (1975–1979) главни и одговорни уредник био је Бошко Ивков. Уређују га потом: Миро Вуксановић (1979–1988), Радивој Стоканов (1988–2012), Миленко Попић (2012), Давид Кецман Дако (2013–2015) и Саша Радојчић (од 2015). Неке од рубрика („Реч", „Чин", „Вредновања", „Баштина", „Боја и облик" итд.), присутне од првог броја, задржале су се до данас. Премда полази од потребе да се стара о темама везаним за сомборски регион, часопис се временом окреће модернијим и актуелним темама из књижевности, објављујући прилоге савремених, претежно домаћих, песника, прозаиста, књижевних критичара, те студије везане за књижевност, историју, филозофију, историју уметности итд. Године 2015. објављен је комплет од два DVD-а у издању Градске библиотеке „Карло Бијелицки" у Сомбору, поводом 40 година излажења (1974–2014), који садржи 157 бројева часописа и видео-снимак.
ИЗВОР: www.biblioso.org.rs/knjige/cat/dometi.
Драгана В. Тодоресков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМИНИКАНЦИ
**ДОМИНИКАНЦИ**, католички монашки ред Браће проповедника (Fratres Ordinis Praedicatorum) који је почетком XIII в. у Лиону основао Св. Доминик (Domingo de Guzman), а 1216. одобрио папа Хонорије III. Проповедали су крајње сиромаштво (отуда припада групи просјачких редова – ordines mendicantes), што је већ после смрти оснивача напуштено. Одбацили су мануелни рад и посветили се интелектуалном и дали познате научнике. Њихови најпознатији чланови били су Алберт Велики и Св. Тома Аквински, сликари фра Анђелико да Фиесоле и Бартоломео де ла Порта, реформатор Ђироламо Савонарола, мистици Екхарт и Јохан Таулер. Због фанатизма папа Гргур IX поверио им је инквизицију када је основана. Рачунајући на њихову оданост, ревност и борбеност, папа их 1232. шаље у Босну, да као поузданији замене фрањевце. Црква у Босни држала се по страни и од православне и од римокатоличке цркве, плашећи се политичке и војне надмоћи православне Србије и посебно римокатоличке Мађарске. Сарађују са херцегом Хрватске Коломаном у његовој казненој експедицији у Босни против Босанске цркве. У удаљавању од римокатоличанства дошло је до отвореног сукоба са Римом, због чега је папа укинуо бискупију у Босни и 1239. пренео седиште једине римокатоличке бискупије у Ђаково. Међутим, због јаког отпора народа и властеле, а без помоћи бана Нинослава, **д.** се нису одржали, папа је 1247. Босну потчинио калочком архибискупу у Угарској, који је подизао крсташке ратове против Босанаца. То је довело до разлаза са Римом и приближавања православљу. Папа Јован XXII признаје 1319. да је римокатолицизам у Босни изгубљен. Две деценије касније у Босну су поново упућени минорити (мала браћа, касније названи фрањевци), али је и њихов успех био незнатан. Из Дубровника су управљали једном Богородичином црквом код рудника Брсково где је постојала колонија дубровачких трговаца и рудара католика.
Радомир Милошевић
Циљеви **д.** били су проповедање јеванђеља, ширење католичке вере и сузбијање јереси. Међу **д.** се налазио велик број високо образованих теолога што је изградило њихов статус интелектуалног реда. Поред фрањевачког реда, **д.** су имали изузетно значајну улогу у обликовању градске културе, будући да су активности новоформираних просјачких редова биле везане углавном за градска насеља.
**Д.** су брзо након оснивања реда основали своје манастире у градовима на источној обали Јадрана. У Дубровник су стигли 1225, док су у Бар упућени булом папе Гргура IX 1236, како би помогли у спречавању црквених нереда који су се дешавали у том граду. Највише података о **д.** сачувано је за Котор, који је у то време био у саставу средњовековне српске државе. Историја овог реда у Котору започиње у време владавине српског краља Уроша I (1243–1276), када је основан први њихов манастир у граду. Которски племић Павле Бари је 1263. саградио патронатску цркву посвећену Св. апостолу Павлу, а 1266. ју је поклонио, заједно са својом кућом уз коју је црква била сазидана, **д.** који су у Котор дошли из Дубровника. Из повеље которског бискупа Марка (1260–1271), којом је потврдио ктиторски чин, сазнаје се да су Павле и његова жена Добра, будући без крвног наследника, а надахнути Светим духом, усвојили као сина брата Михаила, приора доминиканског манастира из Дубровника, а затим и браћу Флоријана, Трифуна и Марка. У наредном веку овај ред је у Котору добио већи манастир и цркву. Угледни которски властелин и протовестијар српског цара Душана, Никола Бућа, поклонио је 1344. свој посед изван северних градских зидина поред реке како би се на њему саградио доминикански манастир Св. Николе од реке (*Sci Nicolai de flumine*). Бућа је дозволу за изградњу добио од папе Климента VI, који је као услов навео да у манастиру мора да борави најмање дванаесторо браће **д**. Папин првобитни захтев није поштован будући да је Никола Бућа у својој даровници навео да у манастиру треба да борави најмање шесторица **д**. Ако **д.** не буду поштовали одредбу из даровнице, манастир са поседом и црквом треба да буде враћен ктитору или његовим наследницима. Крајем XV в. реформисани **д.** строге стеге (опсерванти) подигли су уз доминикански манастир Св. Николе своју капелу Св. Винцентија Ферера. Трећем реду **д.** припадала је блажена Озана (1493–1565), која је прихватила строги вид анахоретског живота, реклузоријум, у малој ћелији покрај прве њихове цркве Св. Павла у Котору.
Знатно мање извора је сачувано о делатности **д.** у другим деловима средњовековне српске државе и односе се углавном на рударске тргове и насеља, подручја која су била насељена католицима. Године 1285. упућена је молба которском бискупу Домнију да дозволи дубровачким **д.** да преузму управу над капелом посвећеном Богородици у Брскову. Извори помињу деловање доминиканског проповедника фра Хермана (*fra Armanus Teutonicus de ordine praedicatorum*) у Новом Брду 1280. У другој половини XV в. у Новом Брду су били активни **д.** *Juan de Nouamonte* и професор теологије *Valerius de Nouаmonte*. Валерије је за себе и за **д.** добио од папе одобрење да врше свештеничке дужности по Србији, пошто због пустошења Турака у овим крајевима влада оскудица у свештенству. Посебно значајну улогу имао је проповедник и мисионар фра Иван Уљаревић (*Olevarius*), родом из дубровачке трговачке породице насељене у Новом Брду, који је добио дозволу 1451. од папе Николе V да проповеда у средњовековној Србији и Босни, подиже „домове" и прима у свој ред све оне који то буду желели. Припадници **д.** нису подигли свој манастир на подручју „провинције Рашке", него су као појединци долазили да врше свештеничку дужност.
**Д.** су у више наврата били саставни део папских делегација које су долазиле код српских краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског у вези са решавањем црквених питања. Фра Андрија, **д.**, био је 1322. изабран на место бискупа београдске бискупије.
Валентина Живковић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Опћа црквена историја*, Ср. Карловци 1912; И. Стјепчевић, *Катедрала Св. Трипуна у Котору*, Сплит 1938; М. Ј. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни*, I–II, Бг 1955–1962; С. Красић, „Некадашњи доминикански самостан Св. Николе у Котору (1266–1807)", *Прилози повијести умјетности у Далмацији*, 1989, 28; С. А. Јалимам, „Биљешка о доминиканцима у средњовјековној Србији", *ИЧ*, 1991, 38; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; С. Јалимам, *Дјелатност доминиканаца у средњовјековној Босни*, Тузла 1999; Л. Блехова Челебић, *Хришћанство у Боки* *1200–1500. Которски дистрикт*, Пг 2006.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМИНКО, Фран
**ДОМИНКО, Фран**, астроном, физичар, универзитетски професор (Водњан, Истра, 26. VII 1903 – Љубљана, 22. II 1987). У Болоњи на Филозофском факултету дипломирао физику. Ту је 1929. одбранио докторску тезу из физике, за коју је добио златну медаљу „Аугусто Риги". Асистент на Астрономском институту у Болоњи 1929–1931, када је отпуштен због фашистичког прогона словеначке интелигенције. Прве стручне радове објављивао 1931. у астрономској ревији *Coelum*. На Астрономској опсерваторији у Београду ради 1932–1938. и 1946–1948. Ту организује Часовну службу, а ради и на идентификацији малих планета. Био један од оснивача Астрономског друштва и члан редакције и сарадник часописа *Сатурн*. Сарађивао у *Годишњаку нашег неба*. У II светском рату интерниран у логор на Бањици. После изласка придружио се антифашистичкој групи емиграната из Истре и Приморја. Пренео 1947. шест астрономских инструмената са Астрономске опсерваторије у Љубљану, у коју прелази 1948. и постаје ванредни професор на новооснованој Катедри за астрономију. Основао и водио изградњу и опремање Астрономско-геофизичке опсерваторије на Головцу поред Љубљане (1954–1959). Један је од иницијатора пројекта изградње Опсерваторије на Хвару. Оснивач и уредник астрономских ефемерида *Naše nebo in zemlja* 1950–1962. Покренуо *Zbornik za zgodovino naravoslovja in tehnike* и уредио осам томова 1971–1985. Био је велик популаризатор астрономије и написао многобројне чланке за словеначке и југословенске часописе. Председник Природословног друштва Словеније 1958–1961.
ДЕЛO: *Pogled v vesolje*, Ljub. 1957.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јужнић и др., *Fran Dominko v slovenski astronomiji: prvi profesor astronomije na Univerzi v Ljubljani, ustanovitelj Astronomsko-geofizikalnega observatorija v Ljubljani: njegov prispevek zgodovini slovenskega naravoslovja*, Ljub. 2007; М. Радованац, „Фран Доминко, Божидар Поповић и Слободан Петковић на Астрономској опсерваторији", *Публикације Астрономског друштва „Руђер Бошковић"*, 2014, 13.
Милан С. Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМИНКОВИЋ, Кристо П.
**ДОМИНКОВИЋ, Кристо П.**, публициста, писац (Дубровник, 16. I 1877 – Дубровник, 20. X 1946). По завршетку гимназије у родном Дубровнику 1897. одлази на студије медицине у Беч, где је био активан у студентском покрету. Потом прекида студирање, враћа се у Дубровник, бави се новинарством, те сарађује у *Дубровнику* и *Српском гласу*. Уредник *Дубровника* постаје 1905, а почетком 1909. власник, издавач и одговорни уредник истог листа. По смрти Антуна Фабриса кратко је уређивао и књижевни часопис *Срђ* (1905). Један је од оснивача Дубровачког соколског друштва „Душан Силни", чије је оснивање предложио на скупу Српске дубровачке академске омладине 1907. Као истакнути политички вођа Срба католика у Дубровнику, учествовао је у свим њиховим активностима већ од гимназијских дана, па је због тога био прогањан и затваран током читавог живота. За време I светског рата ухапшен је и интерниран. Између два рата обнавља *Дубровник*, да би током II светског рата поново био ухапшен. Сем бављења публицистиком, писао је и новеле и приповетке, као и мемоарску прозу, што је објављивао у дубровачким, далматинским и српским листовима и часописима, као и у посебним издањима (*Сличице са села из дубровачке околине*, Дубр. 1906; *Дубровник и околица*, Дубр. 1922). Посебно је значајно његово издање *Пиљци и кржине* (Дубр. 1922), књига успомена на хапшење, талаштво и интернацију најистакнутијих Срба католика у Дубровнику 1914. Потписивао се псеудонимом Ћиво Книмођ и иницијалима К. П. Д. и К. Д. Одликован је Орденом Св. Саве.
ИЗВОРИ: *Југословенска штампа. Реферати и библиографије*, Бг 1911; *Каталог књига на језицима југословенских народа 1868–1972*, III, Бг 1977; И. Перић, *Дубровачка периодика 1848–1918*, Дубр. 1980; *Преглед развоја дубровачке периодике између два свјетска рата*, Зг 1982.
ЛИТЕРАТУРА: С. Л. Сретеновић, *Српске новине 1834–1934, споменица*, Бг 1934; М. Кићовић, *Историја народне библиотеке у Београду*, Бг 1960; М. Ж. Живановић, *Дубровник у борби за уједињење 1908–1918*, Бг 1962; Ј. С. Радојчић, *Срби – Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска*, Бг 1994; Н. Тоља, *Дубровачки Срби католици – истине и заблуде*, Дубр. 2011; И. Арсић, *Срби у Дубровнику*, Бг 2019.
Ирена Арсић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМИШЉАН
**ДОМИШЉАН**, лист који је с прекидима излазио у Новом Саду 1862–1868. Први број се појавио 17. I 1862, а покренуо га је и о сопственом трошку издавао адвокат из Руме Светозар Стојадиновић. Без сарадника сам је у њему писао. Намера му je била да лист буде хумористичко-сатиричног садржаја, али му је шала била најслабија страна, јер је деловала усиљено и напрегнуто. Сатира је била ретка и, по оцени савременика, мало је кога погађала. Лишен духа и досетки, лист је имао јасна политичка начела. Иако се она о либерализму и уставним тежњама нису слагала с погледима *Србског дневника*, у многим другим питањима нису се од њих битно ни разликовала. Посебну пажњу **Д.** је посвећивао локалним интересима, пре свега онима који су се тицали Срема. Ту је указивао на општинске пропусте и разне друштвене мане, које је разобличавао и критиковао. Водио је прави рат против калуђера и њихових злоупотреба. Није бирао речи осуде аустријског централистичког система и апсолутистичког начина владања. Колико је желео да Срби у Угарској добију своју аутономну област и за њу се залагао, толико је нападао мађарско историјско право, мађарску државну идеју и неприкривену тежњу за мађаризовањем свих немађарских народа. Оштру критику изрицао је и о заговорницима великохрватске идеје. Писао је да су Хрвати Срби, да говоре српским језиком, да се српство и хрватство узајамно искључују и да никако не могу ићи заједно. Од бомбардовања Београда 1862. подгревао је борбено расположење Срба против Турака, будио је наде у слободу и у складу с ондашњим национално-ослободилачким тежњама залагао се за принцип немешања великих сила у решавање Источног питања. У првим двема годинама **Д.** је излазио сваке пете недеље, а 1864. и 1865. издате су само четири свеске. После двогодишњег застоја неколико бројева листа појавило се 1867. и 1868.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМНИЋ СТОШИЋ, Татјана
**ДОМНИЋ СТОШИЋ, Татјана**, лекар, анатом, универзитетски професор (Нови Врбас, 13. VII 1932 – Београд, 8. III 2020). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1959, а 1967. заршила Стоматолошки факултет у Београду. Докторску дисертацију са темом „Анатомске функционалне и узрасне одлике артеријске васкуларизације алвеоларног дела доње вилице и њихов клинички значај" одбранила је 1976. на Мед. ф. у Београду. За асистента на Катедри за анатомију Мед. ф. у Београду изабрана је 1959, а за редовног професора 1982. Њен научно-истраживачки рад се односио на изучавање анатомије, а посебно васкуларизације доње вилице (коаутор, „Васкуларизација доње вилице", „Васкуларизација пулпе зуба доње вилице", *СГС*, 1982, 9, 5). Аутор је популарног уџбеника из анатомије (*Анатомија човека – мала карлица*, Бг 1982) који је имао више издања.
ДЕЛО: „Морфолошке разлике можданичних артерија и кранијума фетуса и новорођенчади", *САЦЛ*, 1974, 102, 3–4.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.
Љиљана Гојковић Букарица; Владимир Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМОВИ ЗДРАВЉА
**ДОМОВИ ЗДРАВЉА**, здравствене установе које обављају здравствену делатност на примарном нивоу здравствене заштите и обезбеђују најмање превентивну здравствену заштиту за све категорије становништва: здравствену заштиту деце и жена, здравствену заштиту из области опште медицине, поливалентне патронаже, кућног лечења, односно кућног лечења са палијативним збрињавањем и здравствене неге. **Д. з.** морају да обезбеде и здравствену заштиту из области денталне медицине, лабораторијску и другу дијагностику, а могу да обављају и делатност медицине рада, као и друге специјалистичко-консултативне делатности, санитетски превоз, превоз за дијализу и апотекарску делатност. У подручјима са специфичним потребама здравствене заштите становништва може се основати стационар и/или породилиште. **Д. з.** могу да имају огранке, здравствене станице и амбуланте.
**Д. з. у свету.** Ванболничка здравствена заштита, са **д. з.** у центру, заснива се на развоју услуга медицинске неге и лечења коју су у појединачним амбулантама ван болнице, у средиштима насеља и градова пружали болнички лекари и бабице, а писани трагови о томе сежу у XVI в. Лекари и бабице су своје услуге пружали бесплатно или су те трошкове подмиривале локалне власти. И тада су постојале амбуланте, за богатију клијентелу која је исте плаћала унапред. Међутим, све до средине XIX в., ослонац здравствене заштите је била куративна медицина која се пружала у болницама. Средства, државна или регионална, планирана су за рад болничке службе, док је ванболничка заштита остала „самарићанска" или просветитељска и еманципаторска, а врло споро се унапређивала и мењала.
Средином XIX в., на таласу реформских тенденција у читавом друштву, најпре у Енглеској (1848), а потом Данској (1858), Норвешкој (1860), Шведској (1874) доносе се закони о здравственој заштити којима се постављају темељи здравствене службе на дужи период као једне од основних јавних функција и као облик одговорности заједнице. Иако су се ови закони првенствено бавили успостављањем правила за превенцију и контролу заразних болести, налагали су и контролу продаје животних намирница и услова живота и рада у фабрикама и предузећима, што указује на то да су биле успостављене иницијалне функције данашње делатности у примарној здравственој заштити (заштита становништва – данашња здравствена заштита одраслих, деце, школске деце, омладине и жена, заштита запослених – данашња служба медицине рада, превенција и контрола заразних болести – данашња хигијенско-епидемиолошка служба).
Један од најважнијих корака на путу развоја ванболничке (примарне) здравствене заштите догодио се 1920. у Великој Британији, кроз тзв. Досонов извештај. Према поменутом извештају, организација медицине постала је недовољна да обезбеди да најбоља средства за одржавање здравља и излечење болести треба да буду доступна свим грађанима. Домицилне службе округа заснивале би се на примарним здравственим домовима који би обухватали куративну и превентивну медицину коју спроводе лекари опште праксе, а инсистира се на организационим структурама примарне праксе која укључује здравствене посете, амбуланте, апотеке, лекаре и медицинске сестре у заједници. Због бојазни да јавне финансије неће моћи да плате бесплатно лечење, предложено је да бар превентивне услуге буду бесплатне, а да у јавним организацијама буду уведене стандардне услуге чије трошкове треба да покрије нека врста осигурања. Ипак, овај извештај је покренуо значајне новине, које су остале карактеристичне и за данашње **д. з.**, а то су: обезбеђење здравствене заштите на одређеној територији, сарадња са локалном администрацијом и интегрисање превентивне и куративне медицине. Извештај лорда Досона први пут је јасно промовисао принцип да је здравствена заштита право, а не нешто што се дарује доброчинством. Замишљене основе будућег здравственог система подељене су на примарну и секундарну здравствену заштиту, а оне обухватају и облик болнице (Teaching Hospital with Medical School) схваћене као полазиште свих регионалних шема здравствених услуга. Био је то први документ који је сугерисао да примарна здравствена заштита организована по територијалном принципу представља стратешки оквир за решавање неједнакости у здравству. Утицај овог система протеже се далеко изван Британије.
Најважнији догађај у историји развоја примарне здравствене заштите недвосмислено је Декларација из Алма-Ате из 1978, која је примарну здравствену заштиту дефинисала као основну здравствену заштиту засновану на практичним, научно здравим и друштвено прихватљивим методама и технологији која је постала универзално доступна појединцима и породицама у заједници кроз њихово пуно учешће и по цени коју заједница и држава могу да приуште. Декларација, која је значајна због дефиниције ванболничке примарне здравствене заштите у нашој земљи, гласи: „Примарна здравствена заштита: 1. одражава и развија се из економских услова и социокултурних и политичких карактеристика земље и њених заједница и заснива се на примени релевантних резултата истраживања социјалних, биомедицинских и здравствених услуга и искуства у јавном здравству; 2. бави се главним здравственим проблемима у заједници, пружајући промотивне, превентивне, лековите и рехабилитационе услуге у складу са тим; 3. укључује најмање: образовање о превлађујућим здравственим проблемима и методама њиховог спречавања и контроле; промоцију понуде хране и правилне исхране; адекватно снабдевање сигурном водом и основним санитетима; здравствену заштиту мајке и деце, укључујући планирање породице; имунизацију против главних заразних болести; превенцију и контролу локално ендемских болести; одговарајуће лечење уобичајених болести и повреда и обезбеђивање основних лекова; 4. укључује, поред здравственог сектора, и све повезане секторе и аспекте националног и заједничког развоја, посебно пољопривреду, сточарство, храну, индустрију, образовање, становање, јавне радове, комуникације и друге секторе; и захтева координиране напоре свих тих сектора; 5. захтева и промовише максимално самопоуздање заједнице и појединаца у планирању, организацији, функционисању и контроли примарне здравствене заштите, максимално искоришћавајући локалне, националне и друге расположиве ресурсе; и у ту сврху се кроз одговарајуће образовање развија способност заједница да учествују; 6. треба да буде подржана интегрисаним, функционалним и узајамно подржавајућим рефералним системима, што ће довести до прогресивног побољшања свеобухватне здравствене заштите за све и давати предност онима којима је најпотребнија; 7. на локалном и рефералном нивоу ослања се на здравствене раднике, укључујући лекаре, медицинске сестре, бабице, помоћне и раднике у заједници, као и на традиционалне практичаре по потреби, одговарајуће обучене друштвено и технички да раде као здравствени тим и да одговоре на изражене здравствене потребе заједнице".
**Д. з. у Србији.** На територији данашње Србије почеци ванболничке здравствене заштите везују се за другу половину XVIII в. у северним крајевима, а за прву половину XIX в. и у тада вазалској Србији. Основни задаци су били: именовање окружних физикуса; доношење прописа са законском снагом о мерама за спречавање ширења заразних болести код људи и стоке; увођење карантина на свим граничним прелазима; довођење и запошљавање лекара из суседних земаља итд. Прва организација санитетске службе Србије датира из 1839, када је успостављена служба окружних лекара (девет лекара и четири лекарска помоћника), две апотеке, када су постављени општински лекари и бабице, а први питомци послати на студије медицине. Године 1879. донети су Закон о „чувању здравља у народу и домаћој стоци" и Закон о народном санитетском фонду, а 1881. Закон о уређењу санитетске струке и о чувању народнога здравља, којим се устројава организација стручних здравствених радника и то: физикуси, срески, општински лекари, општинске бабице и марвени лекари, поред установа и институција здравствене делатности.
Први значајнији запис о ванболничкој медицини као посебној организационој јединици у односу на болницу веже се за крај XIX в. када 1892. Окружна благајна социјалног осигурања у Сомбору формира једну такву јединицу. Најважнији догађај у историји развоја **д. з.** збио се 1920. доношењем Уредбе о оснивању домова народног здравља као институција чији је првенствени задатак био рад на превенцији и контроли заразних болести, заштити материнства, омладине и посебно одојчади. Дакле, само годину дана после Досоновог извештаја у Лондону, у новоформираној Краљевини СХС доноси се обавезујући акт о оснивању домова народног здравља у свим већим местима. У састав **д. з.** улазе до тада основане појединачне амбуланте, диспанзери, станице, чиме се на ванболничком нивоу интегришу превентивна и куративна медицина засноване на територијалном принципу. Док је у северним крајевима, нпр. на територији данашње Војводине, то подразумевало интеграцију више до тада формираних самосталних установа, то је негде био и акт оснивања првих јединица за ванболничку заштиту.
У Београду се 1922. оснива централна амбуланта, а у Новом Саду годину дана касније Дом народног здравља, чиме и започиње период оснивања домова народног здравља. Све до 1923. организационе структуре ванболничке заштите које су обављале делатност којом се бави данашњи **д. з.** биле су уже и осниване као самосталне, опште или специјализоване амбуланте, станице или диспанзери. Тако је, уз помоћ француских стручњака, група београдских лекара 1919. основала Дечји диспанзер чији је основни задатак био превенција (имунизација и здравствено васпитање) и лечење одојчади. Одмах потом у Београду су основани Венерични (1920) и Антитуберкулозни диспанзер (1923). Установе истог назива оснивају се после II светског рата широм Србије, да би 70-их година XX в. дошло до појаве јединствених организационих структура интеграцијом свих ванболничких установа примарне заштите у **д. з**.
Све до 70-их година прошлог века основни задатак у развоју ванболничке заштите био је обједињавање свих организационих јединица у јединствени **д. з.** за територију једне општине. У складу са тада преовлађујућим начином организовања друштва у целини (Закон о удруженом раду који је детерминисао организацију институција и предузећа у привреди и ванпривреди кроз тзв. организације удруженог рада, што је обухватало и организацију установа здравствене заштите, донет је 1978), устројава се **д. з.** као организација удруженог рада у области здравства, која обезбеђује ванболничку здравствену заштиту на територији једне или више општина. Основни начин рада је диспанзерски који обухвата: праћење и прoучавање здравственог стања становништва, хигијенске прилике и услове живота и рада становништва; спровођење мера за здравствену заштиту жена, трудница, одојчади, предшколске и школске деце, омладине и радника; спровођење мера спречавања, сузбијања, раног откривања и лечења заразних и других масовних обољења и повреда; обављање патронажног рада; организацију и рад на здравственом васпитању становништва, лечењу и спровођењу рехабилитације оболелих и повређених и у стану болесника; спровођење мера у циљу спречавања обољења уста и зуба и лечење, праћење и проучавање професионалних обољења и других болести у вези са радним условима, узроцима повреда и обољења; вршење обавезних прегледа пре ступања радника на рад, систематске и контролне прегледе; организовање и спровођење акција прикупљања крви, поступака дезинфекције, дезинсекције и дератизације. Органи управљања у **д. з.** били су раднички савети које су чинили представници запослених и представници друштвене заједнице. **Д. з.** руководио је директор, односно управник, као инокосни пословодни орган, а на челу организационих јединица (огранака, здравствених станица, служби и одсека) руководилац одређеног нивоа. Финансирање здравствене заштите коју су пружали запослени у **д. з.**, тзв. средства за личну и заједничку потрошњу, обезбеђивала су се путем слободне размене рада са самоуправним интересним заједницама (СИЗ) здравственог осигурања са којима су се закључивали посебни уговори. У том периоду долази до промене прописа, па и до укрупњавања здравствених установа и обједињавања ванболничких и болничких служби у медицинске центре, да би почетком 90-их дошло до оснивања здравствених центара, који су, поред **д. з.** и болница на територији округа, укључивали и апотеку. Од тада па све до данас долазило је до раздвајања болничке и ванболничке заштите у два наврата, да би актуелни закон о здравственој заштити оставио могућност самосталних установа, али и могућност интегрисања.
**Д. з. данас.** У Републици Србији постоји 158 **д. з.** са развијеном мрежом огранака, здравствених станица и амбуланти (укупно 1.766 пунктова). Према актуелном Закону о здравственој заштити, здравствена установа која обавља здравствену делатност на примарном нивоу здравствене заштите може бити основана у јавној својини или као приватна здравствена установа. Оснивач **д. з.** у јавној својини је Република Србија, а на територији аутономне покрајине – аутономна покрајина. Сваки **д. з.** основан у јавној или приватној својини мора бити унет у Регистар здравствених установа, који, заједно са јединственом евиденцијом субјеката у здравству, води Агенција за привредне регистре.
**Д. з.** пружа најмање: 1) превентивну здравствену заштиту за све категорије становништва; 2) здравствену заштиту деце; 3) здравствену заштиту жена; 4) здравствену заштиту из области опште медицине; 5) здравствену заштиту из области поливалентне патронаже, кућног лечења, односно кућног лечења са палијативним збрињавањем и здравствене неге. Поред наведених облика здравствене заштите, у **д. з.** се обавља и дентална медицина, лабораторијска и друга дијагностика. Такође, може да се обавља и медицина рада, као и друге специјалистичко-консултативне делатности и апотекарска делатност. **Д. з.** пружа и санитетски превоз пацијената на дијализу. Ове делатности могу да се пружају у **д. з.** или у другој здравственој установи на територији општине зависно од броја становника и броја и распореда других здравствених установа у тој општини. **Д. з.** може организовати огранке на територији Републике Србије, а здравствене станице и здравствене амбуланте на територији управног округа на којем се налази седиште, односно огранак **д. з**. У огранку се обезбеђује најмање здравствена делатност као у седишту **д. з.**, док се у здравственој станици организује најмање општа медицина и здравствена заштита деце. У здравственој амбуланти обезбеђује се најмање здравствена делатност опште медицине, а само тамо где специфичне потребе или саобраћајни и географски услови захтевају у **д. з.** се може организовати и стационар, односно породилиште. У **д. з.** здравствене услуге пружају тимови изабраног лекара, које чине доктор медицине (стоматологије) и здравствени радник одговарајуће школске спреме здравствене струке. Изабрани лекар може бити: 1) доктор медицине (доктор медицине, специјалиста опште медицине, специјалиста медицине рада); 2) доктор медицине, специјалиста педијатрије; 3) доктор медицине, специјалиста гинекологије; 4) доктор стоматологије. Изабрани лекар одговарајућег профила пружа здравствену заштиту опредељеним грађанима – осигураницима и осигураним лицима, који се на одређеној територији, у одређеној организационој јединици **д. з.** опредељују за њега на посебном формулару, и то на период од годину дана.
ИЗВОРИ: Interim Report on the Future Provision of Medical and Allied Services 1920 (Lord Dawson of Penn), May 27, 1920; Declaration of Alma-Ata, International Conference on Primary Health Care, Alma-Ata, USSR, 6–12. September 1978; Закон о здравственој заштити, *СГ*, 25/2019.
ЛИТЕРАТУРА: *Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут", осамдесет година у служби здравља народа*, Бг 1999; С. Бербер, *Историја сомборског здравства*, Н. Сад 2004.
Срђан Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМОВИ КУЛТУРЕ
**ДОМОВИ КУЛТУРЕ**, културно-образовне установе комплексног типа у којима становници градова и села могу да задовоље своје културне и образовне потребе. Идеја о потреби развоја оваквих установа настала је још средином XIX в. и обликовала се на различите начине у зависности од друштвено-политичког уређења. Та је идеја инспирисана жељом за просвећивањем народа с једне, те развојем и учвршћивањем националног идентитета с друге стране. На Балкану (Србија, Бугарска) развијају се народна читалишта, прве културно-образовне установе уз које се, осим функција јавне библиотеке, развија предавачка активност. Оне постоје и у крајевима под влашћу Италије као Народне славјанске читаонице. У словенским земљама Европе, у складу са поставкама соколског покрета, развија се соколски дом као установа намењена спортској култури, али и најширем народном образовању. Соколски покрет у Краљевини Југославији у функцији је конструкције југословенског националног идентитета, те се финансира изградња широке мреже соколских домова. Велик број њих у социјалистичкој Југославији/Србији бива преименован у **Д. к.** или у Спортско друштво „Партизан".
У Краљевини Србији први Народни дом, „Салу мира", подиже на Славији 1888. Франсис Макензи. У избеглиштву у време Великог рата Бранислав Нушић пише „Пројекат за препород културе у Србији после рата" (упућен Министарству просвете на Крф, 30. VI 1917). Он посебну пажњу поклања општем културном развоју, подизању нивоа националне културе и настојању: „да се у средишту сваког округа подигне Народни дом, под чијим ће кровом бити окружни историјско-етнографски музеј, окружни привредни музеј, библиотека, читаоница, велика дворана за изложбе свих врста, за забаве, јавна предавања, концерте и позоришне представе".
У склопу своје државне културне и образовне политике Совјетски Савез развија широку мрежу културно-образовних центара под именом **д. к.**, што ће након II светског рата преузети друге социјалистичке земље, па и социјалистичка Југославија, те Србија у њеном саставу, уз слоган *Култура за све*. Територијалним планом Републике Србије из 1979. предвиђено је да свака општина у Србији мора да има **д. к.** и библиотеку. И знатан број села имао је сеоске **д. к.** који су се суочавали са недостатком системског финансирања (већина села није имала економски јаку задругу или предузеће које би финансирало бар одржавање зграде). У складу с временом настанка, **д. к.** носе различита имена: народни универзитети („Браћа Стаменковић", „Владимир Дујић" итд.), раднички универзитети („Ђуро Салај"), **д. к.** (Сопот), културни центри (Културни центар Београда, Центар за културу Лазаревац) и спортско-културни центри (Обреновац). Од 80-их година овај генерички појам **д. к.** бива замењен термином културни центар (идеолошки неутралнији).
Посебно место у систему комплексних установа културе у Србији има Коларчев народни универзитет. Настао донацијом добротвора Илије Милосављевића Коларца са циљем да обезбеди народно просвећивање, он је отворен 1932, од када се развио пре свега као едукативни и музичко-концертни центар који има четири одељења: Центар за музику, Центар за предавачку делатност са Галеријом (у оквиру којег делује 18 катедри), Центар за наставу страних језика и Центар за издавачку делатност са књижаром „Александар Белић". Како је реч о јединственој институцији-задужбини овог типа у Србији, која нема стално финансирање ни града ни републике, суочена је са великим финансијским проблемима упркос њеном огромном доприносу културном и просветном развоју српског друштва, чињеници да је то највећа музичка дворана у којој се одржавају и концерти Београдске филхармоније, те многи други сценско-музички програми. Иновацијама у свом раду, попут Савета младих и Јутјуб канала „Слушате Коларац", установа настоји да нађе модалитете деловања примерене садашњем времену.
**Д. к.** и културни центри развијани су и за специјалне потребе. Након 1968. настаје мрежа студентских културних центара у сваком универзитетском граду (Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Приштина), а у Београду се оснивају два оваква центра од којих онај у Студентском граду добија име **д. к.** чиме су оснивачи желели да потенцирају његову везаност за територијалну локалну заједницу, Студентски град. Велике радне организације такође оснивају своје **д. к.** који су окренути задовољавању културних потреба радника и њихових породица. У низу градова и општина постоје и домови пионира (данас дечји креативни центри), а домови омладине значајем и начином организације увек су припадали посебној мрежи и код нас и у свету.
Организациони модел **д. к.** успоставља се око његових основних функција (продукција, анимација и дисеминација), те покрива различите области уметности кроз програмске редакције: књижевну, музичку, позоришну, филмску, ликовну, редакцију културно-образовних програма, а може имати и друге програме – аматерска културно-уметничка друштва, кино клубове, фестивале, едукативне радионице, издавачку делатност. Општинске и градске **д. к.** у Србији финансирају локалне заједнице, а универзитетске **д. к.** Министарство просвете. Било је покушаја стварања републичке мреже **д. к.**, без успеха. Културно-просветна заједница Србије је организовала скупове и едукативне семинаре за руководиоце **д. к**. Данас су многи општински **д. к.** чланови европских мрежа, попут European Network of Cultural Centres.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Стаматовић, *Читалишта у Србији у XIX веку*, Бг 1984; В. Ђукић, *Право на разлике село – град*, Бг 1997; Д. Чолић Биљановска, *Нушић – позоришни стваралац ХХ века*, Смед. 2000; М. Драгићевић Шешић, Б. Стојковић, *Култура: менаџмент, анимација, маркетинг*, Бг 2011; Р. Динуловић, Д. Константиновић, М. Зековић (ур.), *Архитектура објеката домова културе у Републици Србији*, Н. Сад 2014; Ј. Караулић, *Слет као културална изведба југословенства: јавне политике и управљање*, докторска дисертација, ФДУ, Бг 2020.
Милена Драгићевић Шешић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМОВИ ПИОНИРА
**ДОМОВИ ПИОНИРА**, поливалентне културно-образовне установе намењене деци узраста 7–15 година, осниване 60-их година XX в. у склопу идеологије југословенског социјализма. Први **д. п.** почели су са радом 1946. на иницијативу Народне омладине као места која ученицима омогућавају да слободно време испуне креативним ваннаставним активностима. Оснивани су у многим градовима Југославије, а у Београду и Загребу подигнути су пионирски градови. Све до 60-их година деловали су без јасног плана програмских активности, уз значајне тешкоће с финансирањем, набавком опреме, проналажењем стручног особља и радним временом. Након тога уследило је озбиљније промишљање концепције **д. п.** да би 1966. били дефинисани као део друштвеног васпитно-образовног система и допуна васпитног деловања школе у складу са савременим потребама деце за удруживањем и друштвеном активношћу.
Посебан подстицај развоју **д. п.** био је Указ председника Републике Јосипа Броза Тита (1967) којим је Савез пионира Југославије одликован Орденом братства и јединства са златним венцем поводом 25. годишњице оснивања. Након тог признања у југословенском друштву почиње да се посвећује већа пажња **д. п**. Њихове активности биле су организоване око три најзначајнија догађаја: Дана Републике, Дана младости и Дана дечје радости. Прва два била су повезана са чланством у пионирској, а потом омладинској организацији у коју су се деца учлањивала у склопу обележавања два државна празника. На дан рођења доживотног председника Јосипа Броза Тита Титови пионири учествовали су у пионирским слетовима. На ове догађаје надовезивао се трећи кључни празник, Дан дечје радости. Најпознатију манифестацију у духу овог празника осмислила је 1968. Редакција „Сусрети четвртком" тадашњег Дома пионира у Београду, а данашњег Дечјег културног центра, која је покренула иницијативу код надлежних органа града Београда да се организује међународна дечја манифестација под називом „Радост Европе". Kao сећање на децу која су учествовала у II светском рату, 1964. почела је изградња Меморијалног комплекса „Бошко Буха" код Пријепоља на месту на којем је погинуо најмлађи носилац Ордена народног хероја. У саставу комплекса налазе се Дом културе, Дом пионира и омладине и Спомен-дом. Изграђен је од пионирског динара који су слала деца из СФРЈ, а коришћен је за рекреативну наставу, школу у природи, летовање, зимовање, креативне и стваралачке активности деце. Меморијални комплекс је 1986. добио статус непокретног културног добра од изузетног значаја.
Иако је пионирски покрет био масован и свеприсутан у свим југословенским републикама, мало је научноистраживачких студија које проучавају ову друштвену појаву. О југословенским пионирима има мало научних монографских студија, али о појединим сегментима пионирског статуса и политизације детињства у социјалистичкој Југославији постоје радови хрватских, српских, словеначких и босанскохерцеговачких аутора објављени у научној периодици и зборницима. Многоројни су наслови објављени у окриљу организација за бригу о деци, нпр. јубиларне монографије објављене 70-их и 80-их година у Београду и Љубљани. Научни приступ теми започиње Мирослава Малешевић чланком „Пријем у пионирску организацију" (*Зборник Етнографског музеја у Београду*, 1984, 48), у којем је из етнографског угла разматрала обред ритуалног примања. Након 2000. феномен идеолошке индоктринације и култа владара у васпитању деце, у зборнику радова *Девијације и промашаји* (Зг–Пула 2006), проучавају историчари Радина Вучетић и Оливера Милосављевић, а антрополог Илдико Ердеи пише о транзицији од пионира до потрошача у касном социјализму.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Чале Фелдман, И. Прица (ур.), *Девијације и промашаји. Етнографија домаћег социјализма*, Зг–Пула 2006; И. Дуда, *Данас када постајем пионир, дјетињство и идеологија југославенскога социјализма*, Зг 2015.
Весна Ђукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМОВИ СТУДЕНАТА → СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ
**ДОМОВИ СТУДЕНАТА** → **СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ**
# ДОМОВИ УЧЕНИКА
**ДОМОВИ УЧЕНИКА**, установе у којима станују, хране се и уче средњошколци за време школовања у неком месту, ван места свог сталног боравка. По начину функционисања ове установе су сличне студентским домовима. У прошлости институционалног васпитања и образовања велик број школа је подразумевао и заједничко становање и живот васпитаника, пре свега због снажнијег утицаjа на правце њиховог формирања. На пример, у Старом Египту сви ученици су дељени у две групе: езотерике (посвећене и трајно унутар установе) и егзотерике (који се припремају за световне делатности: наводњавање, архитектура и сл.). У античкој Спарти скоро сва мушка деца су васпитавана у државним заводима (логорима). Стари српски назив „васпитни завод" (заведение) подразумевао је заједничко становање полазника. У Србији кнеза Милоша за ђаке који су уживали „благодејаније" („благодејанце") организована су „коначишта" и сличне форме смештаја. У Ариљу је 1854. постојао „ђачки квартир" за ђаке из 25 околних села (у чијем је саставу и „мала школска башча"). Државна *Правила о благодејанцима средњих школа* донета су у Србији 1885 (1904. благодејаније је примало 5,3% гимназијалаца, а на Београдској богословији 50%). Васпитавање девојака на двору и под бригом Јелене Анжујске, као и касније отварање девојачких института и женских школа, скоро редовно је подразумевало заједнички живот. Дом ученица у Београду, основан 1905, добар је пример за то. На иницијативу наставница Више женске школе и уз помоћ хуманитарних друштава отворен је Дом у који су смештене ученице из унутрашњости и из сиромашних породица. Још на прелазу из XVIII у XIX в. у Србији је коришћен и назив „ђаци ноћевци". На пример, у школи при манастиру у Враћевшници ноћевци су знали више школског градива од ђака који су свакодневно ишли својим кућама. Поред учитеља, свако вече је у школу долазио један калуђер да их преслиша из црквеног појања и да их поучи новоме. Ноћевци су с учитељем свако вече ишли у манастирску цркву на вечерње и ујутру на јутарње појање у цркву. У први разред полазили су обично у десетој години живота. О њима је бринуо и храну им припремао школски послужитељ, који је са њима и становао. Под утицајем страних искустава у Србији су се почели користити различити називи за ове установе: интернат (лат. *internus*: унутрашњи, домаћи), алумнат (лат. *alumnus*: храњеник, питомац), конвикт (лат. *convictus*: суживот – претежно за девојачке школе), колеџ/колеж (лат. *collegium*, фр. *college*: удружење у заједничком послу или за међусобну помоћ), семеништe (лат. *seminarium*: одгајалиште – претежно за ученике верских школа), пансионат (лат. *pensio*: плаћање стана и хране) и сл. Школе које нису могле да организују целовиту бригу о деци помагале су им тако што су обезбеђивале школске „благоваонице" (кухиње), „трпезар школски" или „ђачке трпезе" и „кост за ђаке", у чему су значајну улогу играли прилози „милосрдних госпођа" или имућнијих родитеља. Школе са **д. у.**, односно школе интернати, најчешће се јављају у организацији државе и то за групу занимања која су за њу посебно значајна (у кадровском смислу): учитељске школе, шумарске школе, војне и полицијске школе, школе поштанског саобраћаја, железничке школе, школе за таленте или ометене у развоју (специјалне школе), као и за децу без родитеља (нарочито у послератно време). Основношколски интернати су, углавном, били реткост; евидентирали смо постојање само три сеоске основне школе које су имале своје ученичке интернате (на тешко приступачном брдско-планинском подручју). Школе са **д. у.** су биле популарне нарочито у тзв. револуционарним пројектима државника и педагога, ради уједначавања права свих на образовање („домови националног васпитања" у време Француске буржоаске револуције) и „школе интернати" („радно-васпитне колоније"; Макаренкове „комуне") у Совјетском Савезу. Као прелазна варијанта појавиће се и „школе са продуженим боравком ученика" и „целодневне школе", о којима се и у Србији доста писало и полемисало. Теза о „савременој кризи породице" као васпитној средини такође је погодовала овим моделима „колективистичког" и „сколаризованог" васпитања и образовања. Претежно социјалну функцију имали су „домови сиротне деце" (1887. камен-темељац полаже лично краљ Милан) и васпитни „азили" (физичко-биолошка заштита васпитно угрожене деце: „хранилишта", „обитавалишта", „сиротињска кућа", „ђачко склониште" и сл.). У ратном вихору 1916. аустријске окупационе власти у сваком округу оснивале су азиле за сирочад и децу „ван породица" (управници су били, претежно, подофицири-учитељи). У Горњем Милановцу 1917. било је смештено 100 деце, а у Чачку 60 „штићеника од 4 до 12 година".
Према званичним статистичким извештајима, у Србији је 2016. постојао: 61 **д. у.** средњих школа, са 10.909 корисника (од чега жене 5.561) и 1.888 запослених (жене: 1.191). Истовремено је било 9 студентских центара, са 17.214 корисника (од чега жене 10.231) и 1.911 запослених (жене: 1.156).
Недељко Трнавац
На подручју Хабзбуршке, односно Аустроугарске монархије постојало је неколико значајних **д. у**. Текелијанум је задужбина коју је основао Сава Текелија 1838. у Пешти, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти. Задужбина им је обезбеђивала смештај, исхрану и стипендију, а чинили су је Дом српских студената и Фонд за издржавање Текелијанума. Од 1838. до 1914. у њему је боравило и школовало се око 350 ученика и студената. Српска учитељска школа (Препарандија) основана је у Сентандреји 1812. Богати српски родољуби из Будимске епархије давали су прилоге за отварање и рад конвикта при овој школи који је примио прве питомце већ следеће године. Препарандија је 1816. пресељена у Сомбор, где је убрзо отворен конвикт који се издржавао, такође, од прилога који су даровали српска оштества и појединци. Зграда Стефанеума подигнута је у Сремским Карловцима 1903. с наменом да у њој буду смештени ђаци тамошње Богословије, који су се школовали помоћу фонда -- благодејанија, задужбине митрополита Стефана Стратимировића.
Драган Тубић
ЛИТЕРАТУРА: *Правила српског учитељског конвикта у Новом Саду*, Н. Сад 1890; *Дом ученица. Правилник и унутрашње уређење дома*, Бг 1930; *Споменица Дома ученица 1905–1930. о прослави двадесетпетогодишњице 1. и 2. марта 1930*, Бг 1930; *Васпитни рад и организација живота и рада у домовима ученика средњих школа*, Бг 1998; *Статистички годишњак*, Бг 2017.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМОВИНА
**ДОМОВИНА**, месечни часопис који је излазио у Београду 1928--1940. као орган културног друштва Југословенска матица. Појављивао се сваког 20. дана у месецу, први број изашао је за јануар-фебруар 1928, а последњи за децембар 1940. Од 1928. до 1930. власник и главни уредник био је Живан Ј. Ранковић, а одговорни уредник Илија М. Диздар, 1931. уредник је био Никола Стојановић, а 1932--1940. поново Ж. Ранковић. Часопис је, на ћирилици и латиници истовремено, штампан у београдским штампаријама „Гундулић" (1928, 1935--1940) и „Време" (1929--1934). Основни концепт базиран је на апологији југословенства схваћеног као облик државотворне идеологије монархистичког режима и основних идеја шестојануарске диктатуре. Најчешће су објављивани текстови у којима се слави краљевска породица (краљ Александар, краљица Марија, краљевићи Петар, Томислав, Андреј, кнез Павле и др.), водећи људи режима (нпр. генерал Петар Живковић), као и идеологија југословенства са девизом: „један краљ, једна држава, један народ". Пише се о историјским догађајима, о војсци и морнарици, о регијама и градовима, личностима и ствараоцима значајним за интегрално југословенство. Преносе се говори државних званичника, актуелне политичке вести, објављују се историјска документа, али и пригодни књижевни прилози и библиографски записи. По тврдњама уредника, „Југословенска матица национално, хумано и просветно друштво не прима ни од кога никакву помоћ", а „живи само од претплате на часопис **Д.**". Основни циљ ове установе је да „учвршћује и шири чист југословенски национализам", да „убрза културно јединство Југословена", као и „да се утре свака разлика у мишљењу ма где били, код свих Југословена: о љубави према Краљу и о оданости према Отаџбини". Такав идеолошко-пропагандни концепт очуван је до самог краја излажења часописа.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Димић, *Културна политика у Краљевини Југославији*, I--III, Бг 1997; Б. Шимуновић, *Матица српска у Краљевини Југославији*, Бг 1997.
И. Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМОНКОШ, Иштван
**ДОМОНКОШ, Иштван** (Domonkos István), књижевник, преводилац, џез музичар (Змајево, Бачка, 7. VIII 1940). Студирао је на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Прекинувши студије, постао је члан великог џез оркестра Радио Новог Сада. Део његових песама је познат у извођењу самог аутора и његове гитарcке пратње. У његовом певању и музици за гитару може се идентификовати једна од главних одлика џеза, слобода импровизације. Радиo као новинар омладинског листa *Кépes Ifjúság* (1973--1978). Објављује песме (*Rátka*, Н. Сад 1963; *Mao-Poe*, са О. Толнаијем, *Híd*, 1968, 4; *Valóban mi lesz velünk?*, са О. Толнаијем, Н. Сад 1968), романе (*A kitömött madár*, Н. Сад 1969 -- *Пуњена птица*, Н. Сад 1972; *Via Italia*, Н. Сад, 1970 -- *Виа Италија*, Н. Сад 1986). Из романа *Via Italia* је настала веома успешна позоришна адаптација у Новосадском позоришту 2004. Oбјављује репортаже (*Redőny*, Н. Сад 1974) и приповетке (*Önarckép novellával*, Н. Сад 1986) које уз поетско коришћење гротескно приказиваног тела, те нагости тела, реализују aнимализације значења и показују натуралне детерминације човека. Изузетно место заузимају у опусу песме за децу специфично урбаног карактера и ироничног модалитета које призивају локална значења Новог Сада и Дунава (*Теssék engem megdicsérni*, Н. Сад 1976). Од 1979. живи у Шведској. Припада првој генерацији часописа *Új Symposion*, један је од песника који иновирају духовну оријентацију, језик и мисао војвођанског мађарског песништва. У раним делима уприличавајући фетишизацију песме посредује веру у поезију, после растварања исте вере креће се путем депоетизације. Његова „негативна симфонија", песма „Хаварија" („Kormányeltörésben", 1971) сматра се једнoм од најбољих мађарских песама XX в. То је песма језичког искуства мањинске егзистенције, лирска артикулација губитка језика, артикулација интеридентитетских стања емигрантско-гастарбајтерског бића уз утканост у оквире специфично исквареног и редукованог лирског језика. Овај песнички говор је отворио путеве за каснију мађарску поезију депоетизованог израза. Преводио је на мађарски М. Црњанског, Д. Драгојевића, Б. Миљковића, М. Настасијевића, Т. Ујевића. Добитник је Награде критичара (1973), Књижевне награде „Híd" (1979), Награде за допринос мађарској уметности (2005) и Награде „Јожеф Атила" (2011). О њему је реализован филмски портрет под насловом *Hordozható haza* (*Портабле домовина*) 2006.
ДЕЛА: песме: *Преводи трајања*, Н. Сад 1970; *Áthúzott versek*, Н. Сад 1971; *Ја бити*, Н. Сад 1973; *Хаварија*, Бг 1987; и К. Фехер, О. Толнаи, *Dolerony*, Н. Сад 2005; *Domi-dalok* (са CD-додатком), Сента 2012; *Allegro bajbajó*, сабране песме, Н. Сад 2015.
ЛИТЕРАТУРА: И. Бањаи, „Иштван Домонкош", *Поља*, 1962, 7, 61; Б. Томка, „Хаварија језика или егзистенције?", у: И. Домонкош, *Хаварија*, Бг 1987; *Ex Symposion*, тематски број о И. Д., са изабраним песмама, 1994, 11--12; *Domonkos*-*symposion*. *Tanulmányok Domonkos István műveiről*, Будимпешта 2005; Р. Орчик, *Detonáció*. *Domonkos István művészetének exjugoszláv kapcsolatformái*, Н. Сад 2015.
Корнелија Фараго
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОМОРОВЦЕ
**ДОМОРОВЦЕ**, село на Косову и Метохији у Горњој Морави, у општини Косовска Каменица. Изграђено је на левој страни долине Криве реке (лева притока Биначке Мораве, слив Јужне Мораве), око 2 км од њеног ушћа, у подножју брда Големи Голак (725 м). Око 2 км јужно од села је пут Урошевац--Бујановац. Са општинским средиштем повезано је локалинм путем (13 км). Насеље је компактно, са мрежасто распоређеним улицама и малом густином градње кућа. Село је настало у XVI в. на месту где постоје трагови старије цркве. Помиње се у књизи дародаваца манастира Девич. Становништво је српско, а 70-их година XX в. досељавају се и Роми муслиманске вере. Године 1991. било је 577 становника, од којих су 92,4% били Срби и 5,4% Роми. Од 1963. повећано је исељавање српског живља. У селу се налази црква посвећена Св. Илији изграђена 1928.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
С. Ђ. Стаменковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОНАТОРСТВО
**ДОНАТОРСТВО** (лат. *donare*: даривати), поклањање, даривање, поклон, дар; чин поклањања, даривања; уговор којим поклонодавац, дародавац (лат. *donator*) бесплатно и добровољно преноси део имовине (ствари и права) на поклонопримца (лат. *donatarius*), без накнаде. Најчешће делује за време живота уговорних страна (*inter vivos*), али дејства поклона могу настати и после смрти поклонодавца (*donatio mortis causa*). У средњовековној Србији **д.** је преузето из Јустинијановог (византијског) права. Најмногобројнији сачувани уговори из периода Немањића јесу поклони црквама у форми хрисовуља и других аката о оснивању задужбина (манастира) владара и црквених великодостојника. Израз „поклонити" означавао се речима „записати", „приложити", ређе „даровати", „дати". С обзиром на то да су поклони, нарочито владаочеви, сачињавани у виду писама, називали су се и „записаније". Овај обичај потврдио је члан 40. Душановог законика (Призренски препис) одређујући да су баштине „тврде и да је слободно располагати њима по вољи, дати их цркви, или за душу...". Српски грађански законик из 1844 (СГЗ) у пар. 561. одређује да „Поклон бива, кад ко добровољно другоме што да, не иштући ни примајући икакве за то наплате". Важеће право Србије није регулисало институт **д.** (поклона) па се на њега примењују правна правила из СГЗ (пар. 561‒568). Члан 50. Закона о наслеђивању (у смислу тог закона) прописује: „Поклоном се сматра свако одрицање од права, па и одрицање од наслеђа у корист одређеног наследника, отпуштање дуга, оно што је оставилац за живота дао наследнику на име наследног дела или због оснивања или проширења домаћинства или обављања занимања, као и свако друго бесплатно располагање".
ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, *Историја српског права у немањићкој држави*, Бг 1996; А. Соловјев, *Историја словенских права ‒ Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка*, Бг 1998; С. Новаковић, *Законик Стефана Душана цара српског* *1349‒1354*, Бг 2004; М. Ђурђевић, *Уговор о поклону*, Бг 2012; И. Бабић, *Грађанско право, књига 4 ‒ Облигационо право ‒ Уговори грађанског права*, Бг 2017.
И. Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОНАЦИЈЕ → ДОНАТОРСТВО
**ДОНАЦИЈЕ** → **ДОНАТОРСТВО**
# ДОНДУР, Вера
**ДОНДУР, Вера**, физикохемичар, универзитетски професор (Крагујевац, 2. X 1948). Студије физичке хемије завршила је 1972. на Природно-математичком факултету у Београду. Године 1972/73. радила је у гимназији у Горњем Милановцу. За асистента-приправника на Одсеку за хемијске и физичко-хемијске науке ПМФ изабрана је 1976. Магистарску тезу из области истраживања зеолита је одбранила 1977, а докторску дисертацију („Кинетика сорпције воде на зеолитима") 1981. На постдокторском усавршавању (1989/90) била је на Макс-Планк институту у Берлину (Немачка). За редовног професора Факултета за физичку хемију у Београду изабрана је 1998. Предаје Хемијску кинетику и Катализу, а то су и области њеног истраживања. Пронашла је нове методе синтезе зеолита и њима сличних материјала. Примењени значај ових истраживања огледа се и у шест прихваћених патената. Обављала је истраживања са колегама из Немачке, Пољске, Француске, САД и универзитета у Србији. Била је руководилац више националних и међународних пројеката. Аутор је уџбеника *Хемијска кинетика* (Бг 1992). Била је уредник за физичку хемију у *Journal of the Serbian Chemical Society*. Била је декан факултета 2000−2005, а 2010−2015. председник Националног савета за научни и технолошки развој Републике Србије. Државни секретар у Министарству просвете, науке и технолошког развоја била је 2015--2016. Добитник је награде за науку Министарства за науку Републике Србије 2004, повеље „Заслужни члан Српског хемијског друштва" и Медаље СХД за трајан и изванредан допринос науци 2018.
ДЕЛА: и H. G. Karge, „Investigation of the distribution of acidity in zeolites by temperature-programmed desorption of probe molecules. I. Dealuminated mordenites", *Journal of Physical Chemistry*, 1990, 94, 2, 765; коаутор, „Thermally Induced Conversion of Sr-Exchanged LTA- and Fau-framework zeolites. Syntheses, characterization, and polymorphism of ordered and disordered Sr1-xAl2-2xSi2+2xO8 (x = 0; 0.15), diphyllosilicate, and feldspar phases", *Journal of Physical Chemistry* *B*, 1997, 101, 20, 3931; коаутор, „Polyaniline and its composites with zeolite ZSM-5 for efficient removal of glyphosate from aqueous solution", *Microporous and Mesoporous Materials*, 2013, 180, 141.
ИЗВОР: Архива Факултета за физичку хемију Универзитета у Београду.
П. А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОНИЋКО БРДО
**ДОНИЋКО БРДО**, средњовековна некропола на брду Стражевица, у селу Градац код Крагујевца. Откривено је 40 гробова, слободно укопаних дуж платоа и до подножја брда. Гробови су оријентисани у правцу запад-исток. Покојници су сахрањивани положени на леђа у слободно укопане раке, без трагова гробних конструкција. Само у два случаја је констатована употреба римских тегула за ограђивање гроба или за поплочавање. Положај руку сахрањених покојника је различит. Биле су опружене поред тела или савијене у разним положајима високо на горњем делу тела. Уз скелете је налажен накит претежно израђен од бронзе, алке различите величине, луксузније гроздолике наушнице и наушнице са јагодама, пуноливено прстење са овалном и округлом главом, затим бронзане наруквице отворених крајева и гривне од стакла, плаве и зелене боје, као и ниске од разнобојних перли. На једну од њих били су нанизани и привесци, један крстић, два прапорца, два пробушена новчића и један крушколики привезак. Међу накитом је био и један сребрни прстен рађен у техници филиграна и гранулације и стаклом уметнутим у касету. Поред неколико античких налаза, међу гробним прилозима су и примерци новца византијских царева Јована и Манојла Комнина, што временски опредељује ову некрополу у XII в.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Средњевековна некропола на Донићком брду (Градац код Крагујевца)", *Старинар*, 1962--1963, XIII--XIV.
В. Бикић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОНКОВ, Перица
**ДОНКОВ, Перица**, сликар, универзитетски професор (Мазгош код Димитровграда, 10. XII 1956). Дипломирао 1981, а магистрирао 1984. на Одсеку за сликарство Факултета ликовних уметности у Београду, у класи Раденка Мишевића. Од 1983. је у статусу слободног, потом истакнутог уметника, а од 2008. предавач на Факултету уметности у Нишу, у звању редовног професора. Од 2018. члан је Савета САНУ Одељења у Нишу. Самостално је излагао у земљи и иностранству и учествовао на више од 200 колективних изложби, као и на значајнијим ликовним манифестацијама у Југославији и Србији (Контролирана геста, Југословенска документа 89, Тридесет најзначајнијих уметника VIII и IX деценије у Југославији, Бијенале младих, Октобарски салон). Од свог првог појављивања на јавној сцени 1981. издвојио се као један од најзначајнијих представника постмодерног неоенформела, а заступљен је у свим релевантним разматрањима ликовне сцене у Југославији и Србији. Његова дела налазе се у највећим јавним и приватним збиркама у земљи (МСУ Београд, Музеј града Београда, Галерија СЛУ Ниш, Галерија Надежде Петровић Чачак, Народни музеј Врање, Народни музеј Краљево), као и у јавним просторима у иностранству (Софија, Балчик, Осло, Гелзенкирхен, Њујорк, Чикаго, Лос Анђелес, Беч, Солун, Венеција). Добитник је националних награда за сликарство, почевши од студентске награде ФЛУ 1980. и награде Универзитета уметности 1981, затим награде Галерије „Надежда Петровић" 1984, „Ђорђе Крстић" 2001, Златне палете УЛУС-а 2007, „Милан Коњовић" 2010, до највећег друштвеног признања града Ниша, награде „11. јануар" 2010. За изложбу *Слепа вера*, приређену у београдској Кући легата у октобру 2019, примио је „Политикину" награду (2020), са образложењем да монументалне слике приказане на њој представљају уметников кредо -- веру у присутност духовног у данашњем свету опште угрожености и отуђености.
ЛИТЕРАТУРА: M. Продановић, J. Денегри, Д. Пурешевић, *Перица Донков: слика као склониште*, Бг 2015.
Н. Сеферовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОНОВАН, Вилијам
**ДОНОВАН, Вилијам** (Donovan, William Joseph), официр, дипломата, обавештајац (Буфало, Њујорк, 1. I 1883 -- Вашингтон, 8. II 1959). Дипломирао 1905. на Универзитету Колумбија и радио као утицајни адвокат на Вол Стриту. До уласка САД у I светски рат службовао је на мексичко-америчкој граници као резервни коњички официр, а потом се борио као командант батаљона на Западном фронту. У међуратном периоду радио је као државни тужилац. На почетку II светског рата као поверљив човек председника Рузвелта неколико пута је посетио Европу, обављајући специјалне мисије. Током 1940. и 1941. био је у више обавештајних мисија у Великој Британији, настојећи да утврди могућности британског отпора Немачкој и организује слање америчке помоћи. У јануару 1941. посетио је и Југославију, желећи да се информише о правцима југословенске политике према западним савезницима, Совјетском Савезу и силама Тројног пакта, те могућностима југословенског отпора у случају агресије. Такође, прикупљао је информације потребне за креирање америчке политике на Балкану. Јула 1941. нашао се на челу новоформираног тела за координацију рада америчких обавештајних и безбедносних служби, да би 1942. постао начелник новоустановљеног Одељења за стратешке службе (ОСС), које је након рата прерасло у Централну обавештајну агенцију (ЦИА). Када је рат завршен, био је специјални помоћник главног тужиоца за ратне злочине у Нирнбергу, а од 1949. председник Америчког комитета за уједињену Европу. Политичку каријеру завршио је на месту амбасадора на Тајланду 1954.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, *Четници у Другом свјетском рату*, Зг 1979; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату (1939--1945)*, Бг 1992; Б. Димитријевић, К. Николић, *Ђенерал Михаиловић. Биографија*, Бг 2004.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОНФРИД, Бранислав
**ДОНФРИД, Бранислав**, лекар, хирург, универзитетски професор (Бели Манастир, Хрватска, 18. V 1946). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1971. Као студент био је главни и одговорни уредник часописа *Медицински подмладак* и председник Одбора за научно-истраживачки рад студената Мед. ф. у Београду. У докторској дисертацији „Вредност армираног акрилата код затворених повреда грудног коша", одбрањеној 2000. на Мед. ф. у Београду, дао је оригинални метод анатомске реконструкције и остеосинтезе ребара армираним акрилатним плочицама, што је допринос лечењу тешких повреда грудног коша. У Хируршкој клиници КБЦ „Звездара" ради од 1973, а специјалиста опште хирургије је од 1979. Усавршавао се из кардиоваскуларне хирургије 1981--1983. и из ласерске хирургије вена 2004. у Цириху (Швајцарска) и 2009. у Грајфензеу (Немачка). На Стоматолошком факултету у Београду доцент од 2000, а ванредни професор 2010--2015. и шеф предмета Општа хирургија 2006--2013. Као коаутор, за рад „Hyperbaric oxygen in treatment of diabetic foot syndrome", награђен је за најбољи постер *XV конгреса медитеранске лиге за ангиологију и васкуларну хирургију* (2005, Палермо). Објавио 2005. свој оригинални метод имплантације артериовенског графта у два акта (познат као „Звездара метод"). Као шеф Одсека за флебологију (1986--2006) и начелник Одељења за васкуларну хирургију (2006--2012), у КБЦ „Звездара" увео више нових операција у праксу. Први је у Србији применио ендоваскуларне процедуре лечења облитерантне атеросклерозе (ангиопластика). Међу првима применио је минимално инвазивне методе лечења проширених вена радиофреквентном и ласерском технологијом. Члан СЛД од 1971; генерални секретар Ангиолошке секције СЛД, секретар Трауматолошке секције и генерални секретар Хируршке секције СЛД. За свој рад добио је више захвалница и диплома као и Плакету (1982) и Повељу (1991) СЛД. Члан Управног одбора Удружења онколога Србије, члан УО Удружења флеболога Србије; члан Европског удружења за васкуларне приступе (Vascular Access Society), а 2005--2009. члан Борда VAS и предавач по позиву на курсевима за васкуларне приступе (Лондон 2006. и Александрополис 2008). Члан је Европског удружења за кардиоваскуларну и ендоваскуларну хирургију и Европског удружења за трауматологију и ургентну хирургију. За Почасног члана АМН СЛД изабран је 2013. Објавио је уџбеник *Општа хирургија за стоматологе -- дијагностика* (Бг 2010), а уредник је монографије *Секундарни васкуларни приступи за хемодијализу*(Бг 2018).
ДЕЛА: „Plasma Levels of Cephtriaxonе in Cardio-vascular Surgery", *Amеrican Journal of Surgery*, 1984, 148, 4a; коаутор, „Antibiotic Prophylaxis in Cardiovascular Surgery", *Journal of Thoracic and Cardiovascular Surgery*, 1987, 35, 4; коаутор, „Canine Rib Osteosynthesis by Reinforced Acrylate Plate, A New Surgical Method for Treating Flail Chest", *AV*, 2009, 59, 1; коаутор, „The Influence of Various Morphologic and Hemodynamic Carotids Plaque Characteristics on Neurogiocal Events Onset and Deaths", *Scientific World Journal*, 2009, 9; „Arteriovenous Fistula Aneurysm in Patients on Regular Hemodialysis: Prevalence and Risk Factors", *Nephron Clinical Practice*, 2013, 25, 124; „Two-stage forearm brachio-basilic loop arteriovenous graft for hemodialysis", *САЦЛ*, 2017, 146.
ЛИТЕРАТУРА: *Стварали су градску болницу 1936--2006*, Бг 2006; *Шест деценија Стоматолошког факултета -- традиција и развој*, Бг 2008.
Д. Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БАДАЊА
**ДОЊА БАДАЊА**, село у западној Србији у Јадру, у долини реке Цернице, десне притоке Јадра (слив Дрине). На источној периферији села је локални пут који га након 4 км повезује са магистралним путем Лозница--Ваљево. Општинско средиште Лозница удаљено је 25 км према западу. **Д. Б.** jе смештена на десној долинској страни, на 200--270 м н.в. Чини је неколико већих заселака. Помиње се од 1528. као влашко насеље. Почетком XVII в. имало је 10 хришћанских домаћинстава. Једно време било је расељено, а обнова је извршена у XVIII в. насељавањем из Херцеговине, југозападне Србије, околине Ваљева и из околних села. После II светског рата наступила је континуирана депопулација. Године 1948. имало је 1.187, а 2011. 384 становника, од којих су 95,3% били Срби. Аграрна занимања ангажовала су 68,2% економски активног становништва, а значајна је производња малине. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, амбуланта, дом културе и пошта. Јужно од села налазе се бања Бадања и викенд-насеље са око 300 кућа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БАЧУГА
**ДОЊА БАЧУГА**, село у Хрватској, на Банији, које припада Сисачко-мословачкој жупанији, односно граду Петрињи. Смештено је на северном подножју Зринске горе, на развођу десних притока река Купе, Бручине на југозападу и Петрињчице на истоку, на око 200 м н.в. Простире се око 3 км дуж локалног друма, који води ка северу, према 13 км удаљеној Петрињи. Кроз село пролази железничка пруга Сисак Цапраг -- Карловац, на којој је овде станица. Године 1961. село је имало 730 становника, од којих су 91,1% били Срби. Временом је популација смањивана и 1991. било је 553 становника са 85,4% Срба када је у време грађанског рата дошло до расељавања и до 2001. остало је 184 особе од којих су 41,3% били Срби. До 2011. становништво је смањено на 141 особу у 59 домаћинстава. Село је имало 115 кућа. Становништво се бави ратарством и сточарством. У њему се налазе основна школа и православна Црква Св. Стевана.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БЕЛА РЕКА
**ДОЊА БЕЛА РЕКА**, село у источној Србији у долини Равне реке (лева страна слива Тимока), на јужним обронцима планине Велики крш. Кроз село пролази локални пут који повезује Мајданпек са Бором. Општинско средиште Бор је око 20 км западно од села. Насеље је компактно, изграђено на 240--250 м н.в. Формирано је у проширеном делу долине Равне реке и долини њене притоке Бигрен, које су му дале основне морфолошке карактеристике. Основа насеља има радијалан облик, а улице су уске и кривудаве. Савремено становништво се највећим делом доселило са Косова у време Велике сеобе Срба 1690. и у XVIII в. из околине Новог Пазара. Године 1921. село је имало 1.379 становника, од којих су сви били православне вероисповести. Од 60-их година XX в. број становника се константно смањује. Године 1961. оно је имало 1.356, а 2011. 741 становника, од којих су 93,5% били Срби, а 3,4% Роми. Највише економски активног становништва бавило се пољопривредом (47%), а највише неаграрног становништва радило је у рударству (24,2%). У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе, пошта, амбуланта, библиотека и фабрика креча.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БОРИНА
**ДОЊА БОРИНА**, село у западној Србији у Подрињу, на западној страни планине Гучево, у долини Борињске реке (десна притока Дрине). Општинско средиште Мали Зворник је око 13 км југозападно, а спојени су магистралним путем Зворник--Лозница. На западној периферији села је и железничка пруга истог правца, а најближа станица је у суседном селу. Насеље је дисперзивно и издужено дуж долине Борињске реке од Дрине према истоку на дужини од 4 км. Куће су грађене на висинама од 135 м до 250 м. Помиње се 1528. као село са хришћанским становништвом. Староседелачко становништво досељавано је у периоду XVII--XIX в. из Херцеговине и Црне Горе. Током друге половине XX в. број становника је растао. Године 1948. било је 1.187, а 2011. 1.523 становника, од којих су 98,6% били Срби. Пољопривредним занимањима бавило се 10,9% економски активног становништва. Више људи било је запослено у трговини, грађевинарству и индустрији у околним градовима. На западној периферији села налазе се православна црква, основна школа, задружни дом, амбуланта, пошта, а уз магистрални пут један угоститељски објекат. **Д. Б.** је смештена на подручју богатом лежиштима антимона која је експлоатисао рудник Зајача. И поред претежне исцрпљености резерви, подручје је и даље интересантно у погледу минерализације антимона.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; Група аутора, *Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века*, Бг 2014.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БОЧИЊА
**ДОЊА БОЧИЊА**, село у средњем дијелу Босне у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Маглај. Смјештено је на југозападној подгорини планине Озрен у долини ријеке Бочиње, у близини њеног ушћа у ријеку Босну. Локалним путем повезано је са путем Маглај--Завидовићи. Центар општине је сјеверозападно од села и удаљен је око 5 км. Насеље је дисперзивног типа и протеже се од ушћа Бочиње на висини од око 200--480 м на њеним долинским странама. Издужено је дуж долине око 2 км. Послије II свјетског рата број становника је растао. Године 1948. село је имало 511, а 1991. 821 становника, од којих су 98,3% били Срби.
Д. Пешевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БРАЊЕВИНА
**ДОЊА БРАЊЕВИНА**, вишеслојни неолитски локалитет на левој обали Дунава, у атару села Дероње, на западном делу плодне бачке равнице. Истраживањима су издвојена три културна хоризонта, односно четири фазе које су одредиле развој старије неолитске и средњонеолитске културе на овом простору. За најстарији хоризонт (**Д. Б.** III фаза) карактеристична је монохромна фаза у којој доминирају керамичке посуде фине фактуре с углачаном, црвеном површином без орнаментике. Груба керамика је заступљена у далеко мањем проценту, украшена је техником штипања и утискивања ноктима у виду једноструких или двоструких низова непосредно испод обода посуде. У овој фази није констатована употреба алатки од глачаног камена као ни остаци насеља. У следећем хоризонту (**Д. Б.** II фаза) поред монохромне керамике у употреби су и посуде које су осликане белом бојом, што је типично за протостарчевачку културу. Орнамент у виду белих капљица покрива целу површину посуде. Поред тога јављају се и посуде украшене у техници *impresso*. На грубим посудама је украшавање далеко мање заступљено. У фази **Д. Б.** III' -- II' сликана керамика и фино бојена керамика са црвеном превлаком нестају из употребе. Јављају се нови облици и начин украшавања који су у претходном хоризонту били спорадични. Преовлађује керамика грубе фактуре украшена *impresso* техником која је ојачана с апликацијама које сада имају најчешће полумесечаст облик. На многобројним фрагментима издваја се орнамент у облику класа. Спорадично се јавља и украшавање у барботин техници -- класичан барботин. Међу малобројним фрагментима фине керамике у овој фази појављују се први комади црносиве и црнополиране керамике која потиче из Kереш културе. Најмлађи хоризонт (**Д. Б.** Ia--Ib фаза) на овом неолитском насељу у целости припада старчевачкој култури. Ни из овог хоризонта нема прецизних података о изгледу станишта. Нађен је велик број јама са стубовима у низу што указује на постојање једноставних зграда типа „колиба", али и јама у којима су нађени остаци огњишта што говори да су коришћене као земунице или полуземунице. Покретни материјал је разноврстан и веома богат и на њему се осећа утицај Kереш културе која са севера, из Мађарске, продире на ово подручје. Код керамике издвајају се посуде фине фактуре са богатом декорацијом, украшене црном и белом бојом, ритуалне вазе и жртвеници. Велик број антропоморфних и зооморфних фигурина је богато декорисан; посебно се истичу *Црвенокоса богиња* и кадионица у облику *Дивојарца*. Код грубе керамике преовлађује украшавање у техници организованог барботина. Коштане и камене алатке као и накит су разноврсни што сведочи о естетским и материјалним достигнућима становника **Д. Б**. Најзначајнији налаз са локалитета **Д. Б.** је *Црвенокоса богиња* која у уметничком, естетском и историјском смислу представља најзрелију манифестацију веровања популација током старијег неолита. Према мишљењу Богдана Брукнера *Црвенокоса богиња* је настала у време контакта носилаца керешке културе у Бачкој са представницима винчанске културе који су продирали у Панонију. Реч је о антропоморфној женској фигурини, високој 38 цм, у којој се сажима неколико елемената, који симболизују повезаност плодности жене, земље и биљног света.
ЛИТЕРАТУРА: С. Кармански, *Каталог антропоморфне и зооморфне пластике из околине Оџака*, Оџаци 1977; *Доња Брањевина*, Оџаци 1979; *Доња Брањевина 1986*, Оџаци 1987; *Доња Брањевина 1989*, Оџаци 1989; *Две фазе белосликане керамике на локалитету Доња Брањевина*, Оџаци 1991; Д. Срејовић, „Доња Брањевина", у: *Археолошки лексикон*, Бг 1997; B. Brukner, „Körös type Terracotta from Donja Branjevina", у: F. Draşovean (ур.), *The Late Neolithic of the Middle Danube Region*, Timisoara 1998; S. Karmanski, „Donja Branjevina: A Neolithic settlement near Deronje in the Vojvodina (Serbia)", *Società per la preistoria e protoistoria della regione Friuli-Venezia Giulia, Quaderno 10*, Trieste 2005; Н. Видовић, Б. Трипковић, Д. Антоновић, *Нови живот старина -- камене алатке са Доње Брањевине*, Оџаци 2010.
Марија Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БРЊИЦА
**ДОЊА БРЊИЦА**, село на источном ободу Косовске котлине, уз подножје планине Бутовац (1.065 м). Смештено је уз корито Брњичке реке која се слива са оближње планине Пруговац на истоку и 4 км северозападно од села улива се у реку Лаб. Источно од села су железничка пруга и магистрални пут Приштина--Ниш с којим је село спојено локалним путем дугим један километар. Западно од села је магистрални пут Приштина -- Косовска Митровица, а општинско средиште Приштина је 6 км југоисточно од села. Насеље је компактно, саграђено на обе стране реке на око 580 м н.в. Улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Помиње се у повељи цара Душана из 1348. Године 1455. имало је 55 српских домова. Преци савременог староседелачког становништва досељени су из Пећи 1860, а касније су се досељавали Арнаути. Током грађанског рата 1999. Срби нису протерани из села, па је 2001. било 160 српских и црногорских домаћинстава са око хиљаду чланова. У селу се налази православна црква, а један километар југозападно Газиместан са Спомеником косовским јунацима.
Драгица Р. Гатарић
У профилу сеоског потока 1957. откривена је урна с остацима спаљеног покојника, која је иницирала заштитна археолошка ископавања Музеја Косова и Метохије у Приштини 1957, 1958. и 1980. Укупна истражена површина некрополе износи око 530 м2. Некропола припада типу равних некропола с урнама, а бројала је укупно 68 гробова, који се према конструкцији могу сврстати у неколико различитих типова. Најчешће заступљен тип гробова јесу укопи с урном, обложени и покривени речним облуцима, који су формирали ниске камене конструкције. У неким гробовима урне су обложене каменим плочама (цисте), а затим и речним облуцима. Занимљиво је да постоје и групни гробови, с линеарно распоређеним урнама и заједничком конструкцијом од облутака, за које се претпоставља да су нека врста праисторијских породичних гробница. Покојници заједно с гробним даровима спаљивани су на ломачи, која се налазила ван некрополе, а после хлађења ломаче остаци су полагани у урне. У неким случајевима су се у гробу поред урне налазиле и друге посуде, а неке урне биле су покривене зделама окренутим отвором надоле, каменим плочама или, ређе, плочама од печене земље. Осим керамике, у гробовима су нађени и предмети од бронзе (игле, врхови стрела, врх копља, дугме, перла) и ређе од кости (делови оплате за лук, игла). У некрополи је откривен само један скелетни гроб у којем је уз покојника нађен бронзани мач с језичком, датован у XII--XI в. п.н.е. Некропола је првобитно опредељена у културну групу **Д. Б.** -- Горња Стражава (названу по селу где је евидентирана, као и по селу код Прокупља, у којем је нађена некропола сличних карактеристика), али се у каснијој литератури усталио назив брњичка културна група. Према стилско-типолошким карактеристикама керамике као и бронзаних налаза, некропола у **Д. Б.** најпре је датована у старије гвоздено доба (VIII в. п.н.е.), а касније је датовање кориговано, па се данас сматра да припада позном бронзаном добу, односно периоду XIII--XII в. п.н.е.
Александар Булатовић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Срејовић, „Праисторијска некропола у Доњој Брњици", *ГМКМ*, 1959--1960, 4--5; М. Гарашанин, „Група Доња Брњица -- Горња Стражава", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, Сар. 1983; К. Љуци, „Нова група гробова на праисторијској некрополи у Доњој Брњици", *ГМКМ*, 1984, 13--14; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; M. Стојић, „Брњичка културна група у басену Јужне Мораве", *ЛЗ*, 2001, 41; А. Булатовић, Ј. Станковски, *Бронзано доба у басену Јужне Мораве и у долини Пчињe*, Бг--Куманово 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БУДРИГА
**ДОЊА БУДРИГА**, село у Горњој Морави са обе стране корита Церничке реке, леве притоке Биначке Мораве, око један километар пре њеног ушћа. Припада општини Гњилане, а општински центар је 8 км североисточно од села. Око 2 км северно од села је пут Урошевац--Гњилане--Бујановац. Насеље лежи на око 485 м н.в., компактно је, са уским и кривудавим улицама. Помиње се у повељи кнеза Лазара из 1381, затим 1389--1405. у повељама кнегиње Милице и њених синова, 1772. када се мештани наводе као дародавци манастира Девич у Дреници и др. Савремено српско становништво насељено је у XIX и почетком XX в. из околних насеља Витина, Деваја и Пасјане. Године 1991. село је имало 1.178 становника, од којих су 99,4% били Срби. Они су почели да се исељавају од 1974. У селу се налазе православна црква посвећена Св. Петки из XVI в. (обновљена 1980), основна школа, дом културе, библиотека, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА БУКОВИЦА
**ДОЊА БУКОВИЦА**, село у западној Србији у Ваљевској Подгорини, на југоисточној подгорини планине Влашић, у средњем делу долине реке Буковица (горњи део слива Колубаре). Општински центар Ваљево је око 10 км према југоистоку и повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивно и заузима велику површину на левој долинској страни на 260--370 м н.в. Куће се нижу дуж сеоских путева. Староседелачко становништво је досељавано од краја XVII до почетка XIX в. из Старог Влаха, околине Ужица и Црне Горе. Помиње се 1828. када је имало 33 дома. После II светског рата број становника се константно смањује. Године 1948. село је имало 987, а 2011. 460 становника, од којих су 99,8% били Срби. У пољопривреди је радило 79% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, задружни дом, месна канцеларија коју користе два суседна села, те фарма јунади.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ВРАТНИЦА
**ДОЊА ВРАТНИЦА**, село чији је већи дио смјештен у долини ријеке Босне, на око 450 м н.в., и издужен је уз локални пут који повезује Сарајево и Какањ. Припада Федерацији Босне и Херцеговине, општини Високо, а општинско средиште је 3 км западно. Уз тај пут је и жељезничка пруга истог правца, а најближа станица је у непосредној близини, у сусједном селу Љешево. Мањи дио села је око 2 км сјеверније, на долинској страни ријеке Босне, на око 500 м н.в., а издужен је дуж локалног пута који га повезује са доњим дијелом села. Сјеверније је дневни коп рудника мрког угља Бреза, повезан жичаром са долином ријеке Ставње. У селу је 1948. живјело 174, а 1991. 298 становника, од којих су 61,4% били муслимани, а 37,9% Срби.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ВРБАВА
**ДОЊА ВРБАВА**, село у Шумадији на западној периферији Груже, на јужним обронцима планине Рудник, у долини реке Груже (лева притока Западне Мораве). Општинско средиште Горњи Милановац је око 12 км западно и спојени су путем Крагујевац -- Горњи Милановац. Село је дисперзивно, а куће су грађене на великој површини на долинском дну на око 380 м и на њеним странама до око 650 м н.в. Више их је на блаже нагнутој десној долинској страни. Старо село се помиње 1476. и 1572, а касније је било расељено. Обновљено је у XVIII в. досељавањем становништва из Старог Влаха. После II светског рата број становника је константно смањиван. Године 1948. село је имало 1.179, а 2011. 506 становника, од којих су 99,4% били Срби. У пољопривреди је радило 45,7% економски активног становништва, а у прерађивачкој индустрији њих 32,5%. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија коју користе и три суседна села, те земљорадничка задруга. Раније је у околини експлоатисан грађевински камен дацит.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ВРЕЖИНА
**ДОЊА ВРЕЖИНА**, село у источној Србији, у долини Нишаве, у приградској зони Ниша. Средиште општине Ниш је 5 км западно од села и повезани су магистралним путем Ниш--Књажевац. Насеље је изграђено уз корито Матејевачке реке, леве притоке Нишаве, на око 220 м н.в. Компактно је, са кратким кривудавим улицама. Помиње се од 1498. Трансформацијом села у приградско насеље после II светског рата нагло је растао број становника: 1948. имало је 552 житеља, а до 2011. тај број је порастао на 6.758 лица, од којих су 95,1% били Срби. Досељавање је било најинтензивније после II светског рата када су и околину Ниша захватили урбани процеси. Највише досељеника је из Заплања и Сврљига. Аграрна занимања ангажовала су 0,7% економски активног становништва, а највише њих радило је у трговини (18,2%), прерађивачкој индустрији (17,7%) и државној управи (10,6%). Већина њих ради у суседном граду. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и војни базен.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ВРЕЛА
**ДОЊА ВРЕЛА**, село у сјевероисточној Босни у Републици Српској, у општини Брод. Смјештено је на Посавском побрђу, на сјеверозападним обронцима планине Вучјак, на висини 120--210 м. Оппштински центар је око 17 км према сјеверозападу и до њега води локални пут. Село је дисперзивног типа, а куће се на знатним растојањима нижу дуж путева трасираних по планинским косама. Године 1991. било је 656 становника, од којих 55,8% Хрвата и 35,7% Срба. Основна дјелатност становништва је ратарство, а доминира узгој житарица. Попис становништва из 2013. регистровао је 125 лица, која су живјела у 42 домаћинства. Село је имало 60 кућа -- станова. У њему се налази православна црква.
Т. Попов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ГОРЕВНИЦА
**ДОЊА ГОРЕВНИЦА**, село у Западном Поморављу, на левој страни долине Западне Мораве, уз њену леву притоку реку Островку. На јужном рубу села је магистрални пут Чачак--Краљево, а општинско средиште Чачак 13 км западно од села. Насеље је дисперзивно, изграђено на долинским странама и дуж оба развођа Островке реке, као и дуж друма на 220--315 м н.в. Знатније груписање кућа одвија се само дуж друма. **Д. Г.** се помиње од 1476. као влашко село, са 11 влашких кућа, а у XVI в. и 1725. под именом Негришори. У XIX в. вршена су досељавања становништва из Старог Влаха, Босне, околине Ужица и са Рудника, али је оно и тада имало мало домова. После II светског рата било је досељавања са Косова и Метохије, из Црне Горе и околине Сјенице, што је довело до наглог пораста популације (1949. 975, а 1953. 1.145 становника). Од 60-их година XX в. започела је депопулација. Године 1961. село је имало 1.194, а 2011. 877 становника, од којих су 96,9% били Срби. Највише економски активног становништва бавило се пољопривредом (34,9%), а знатне групе неаграрног становништва биле су запослене у индустрији, трговини и саобраћају, највише у суседним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа, задружни дом, дом културе, библиотека, месна канцеларија, магацин ПИК-а из Чачка, сепарација шљунка, а 1908--1968. у близини је постојао рудник мрког угља.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ГУШТЕРИЦА
**ДОЊА ГУШТЕРИЦА**, село на источној периферији Косовске котлине, на обе стране реке Јањевке, која дотиче са истока, са Андровачких планина, а улива се у Ситницу, западно од Липљана. Око 3 км западно од села је магистрални пут Приштина--Скопље, а још 3 км даље општинско средиште Липљан с којим је село повезано локалним путем. Оно је компактно, изграђено на око 580 м н.в., издужено дуж реке, уских и кривудавих улица. Први пут се помиње у Грачаничкој повељи из 1314--1316, у повељама краља Милутина и цара Душана, као Гуштерица, заједно са суседним селом Горња Гуштерица. Под савременим именом помиње се од 1455. са 55 кућа, од којих су 53 биле српске а две влашке. Године 1914. имало је 438 становника. Староседеоци су се насељавали од краја XVIII в. из Горње Мораве, новобрдске Криве Реке и Ибарског Колашина. Роми се насељавају почетком XX в. из косовских и дреничких села. Године 1921. **Д. Г.** је имала 1.506 становника, међу којима 82,7% православаца и 17,2% муслимана. Године 1991. пописано је 1.269 становника, од којих 95% Срба и 3,5% Рома. У селу се налазе основна школа и православна црква.
Драгица Р. Гатарић
У селу су откривени остаци римског утврђења и других грађевина, можда виле рустике (*villa rustica*). У сваком случају, ово насеље је још једно у низу рударских насеобина из римског периода на Косову, о чему сведоче трагови рударско-металуршких активности у његовој близини. Неки од подземних ходника и галерија јањевског басена припадају римском рударству, као у случају Новог Брда и Леца. Најближе овим рудницима је археометалуршки локалитет у јужном делу атара села Гуштерица, у правцу Јањева. На благој падини и у долини између Горње и **Д. Г.** констатовани су трагови обраде метала из римског периода. Насеље у **Д. Г.** се налазило на муниципалној територији града Улпијана (*Municipium Ulpianum*, *Ulpiana*) и хипотетички се идентификује са местом *statio Herculana*. У том случају, на овом месту би се могло рачунати на постојање бенефициарне станице, односно границе између рудничке области *Metalla Dardanorum* и територије провинције Горња Мезија (*Moesia Superior*).
Софија Петковић
**Црква Св. кнеза Лазара** грађена је 1902--1905. захваљујући труду Одбора „Госпођа Књагиња Љубица" из Београда и прилозима верника. Подигнута је на месту Цркве Усековања главе Св. Јована Претече из 1858, за чију је градњу и Русија дала новчани прилог. Новоподигнута црква освећена је на Видовдан 1906. и по препоруци митрополита Нићифора посвећена Св. кнезу Лазару, иако је ферман добијен за обнову Цркве Св. Јована. Због масовне посећености на Видовдан, сличне оној у Грачаници на Велику Госпојину, црква је у народу прозвана Мала Грачаница. Храм је градио Михајло Ђорђевић (Михајло Ѓоргиев), родом из дебарског села Тресонче. Овај неимар прихватио је идеју митрополита да новоподигнута црква добије и кубе иако га стара није имала, што није било у складу с ферманом. Храм је издељен на припрату над којом су дрвена галерија, наос и олтар. Олтарска апсида је полукружна, споља с прислоњеним луковима, док су нише за проскомидију и ђаконикон формиране у дубини источног зида. У цркви је иконостас из старе Цркве Св. Јована, који је 1863. насликао зограф Јосиф пореклом из зографске породице Мажовци из Лазаропоља. Чине га четири престоне иконе, дуборезне царске и осликане бочне двери, апостолски и празнични ред икона и сликано Распеће на врху. У цркви се налазе и иконе Сабор дванаест апостола и Свети цар Константин и царица Јелена, насликане за чланове еснафа пореклом из Гопеша код Битоља који су живели у Липљану.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: Е. Чершков, *Римљани на Косову и Метохији*, Бг 1969; С. Душанић, „Организација римског рударства у Норику, Далмацији, Панонији и Горњој Мезији", *ИГ*, 1980, 1--2; М. Ивановић, „Црквени споменици, XIII--XX век", у: *Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа*, Бг--Призрен 1987; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; М. Ивановић, „Прилози упознавању делатности сликара (зографа), дуборезаца, градитеља и донатора из Македоније на српским црквеним споменицима Косова и Метохије", *Вардарски зборник*, 2004, 3; Ј. Поповић, *Живот Срба на Косову: 1812--1912*, Грачаница 2007; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", *Саопштења*, 2012, 49; „Улога Одбора Госпођа Књагиња Љубица у одржавању живота цркве на Косову и Метохији", *Косовско-метохијски зборник*, 2013, 5.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ДОБРИЊА
**ДОЊА ДОБРИЊА**, село у западној Србији у пожешкој Црној Гори, у долини Добрњске реке, леве стране слива Западне Мораве. Општинско средиште Пожега је око 16 км југозападно од села. Повезани су локалним путем према Горњем Милановцу и путем Пожега--Ваљево. Насеље је дисперзивног типа, изграђено у доњем делу тока Добрњске реке где су долинске стране блажих нагиба. Куће су грађене на 420--660 м н.в. Чини га неколико малих заселака. Под савременим именом помиње се од 1476. Крајем XVII в. је расељено, а ново становништво је досељено у XIX в. из Дробњака, околине Пријепоља и из околних насеља. Године 1818. село је имало 47 кућа. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. било је 908, а 2011. 421 становник, од којих су сви били Срби. Највећи део економски активног становништва био је запослен у пољопривреди (77,8%). Основни пољопривредни производи су кромпир, шљиве и малине. Центар села смештен је у долини реке уз друм за Горњи Милановац и у њему се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ДРАГОТИЊА
**ДОЊА ДРАГОТИЊА**, село у западном дијелу Босне у Крајини, у Републици Српској, у општини Приједор. Смјештено је у долини Сане (десна притока Уне, слив Саве), у југозападном подножју планине Козаре. Уз јужну ивицу села су пут и жељезничка пруга Бањалука -- Приједор -- Нови Град. Насеље није јединствено. Највећи број кућа грађен је у долини Сане и ниже се дуж пута око 2 км, на висини од око 130 м. Изнад њега на обронцима планине је неколико заселака издужених дуж сеоских путева на висинама до 200 м. У једном од њих налази се православна црква. Године 1921. село је заједно са Горњом Драготињом имало 1.315 становника, од којих су 99,8% били православци. Послије II свјетског рата број становника **Д. Д.** је споро растао и 1991. село је имало 539 житеља, од којих су 96,7% били Срби. Попис из 2013. регистровао је 545 лица у 168 домаћинстава. У селу има 215 кућа.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ДУБИЦА
**ДОЊА ДУБИЦА**, село у сјеверној Босни, у Посавини, 4 км западно од ушћа Босне у Саву. Припада Федерацији Босне и Херцеговине, општини Оџак. Локалним путевима повезано је са оближњим градом Шамац (5 км) и општинским средиштем Оџак (10 км). Изграђено је на алувијалној равни западно од очуваног фосилног корита Босне на око 87 м н.в. Улице су формиране спонтано уз сеоске путеве, што је селу дало радијалну структуру. Послије II свјетског рата број становника благо је растао. Године 1991. село је имало 3.254 становника, међу којима је било 65,7% Хрвата и 30,1% Срба.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ДУБНИЦА
**ДОЊА ДУБНИЦА**, село у Малом Косову око 8 км северно од Подујева, на ширем подручју Дубничке реке (лева притока Лаба). Кроз њега пролази стари пут који повезује Подујево и Куршумлију. Насеље је дисперзивно, изграђено на великој површини у широкој алувијалној равни и по долинским странама. Чини га велик број малих заселака. Помиње се од XV в. када је имало православну цркву. У другој половини XVIII в. досељавају се Албанци из Албаније и асимилују староседелачко српско становништво. После балканских ратова досељавају се Срби из Жупе александровачке, Ибарског Колашина, Јабланице и Косанице, као и Црногорци. Они су током I светског рата живели у избеглиштву. Године 1921. Горња и **Д. Д.** имале су 2.059 становника, од којих су 84,7% били муслимани а 15,3% православци. После II светског рата **Д. Д.** је имала 3.044 становника, од којих 62,2% Шиптара, 24% Срба и 12,1% Црногораца. Године 1991. попис становништва регистровао је 98 становника, 84,7% Срба и 15,3% Црногораца. Неалбанско становништво расељено је 1999. У централном делу села, уз друм, налазе се џамија и задружни дом, а у близини су основна школа и православно гробље.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЗГОШЋА
**ДОЊА ЗГОШЋА**, некропола са стећцима на локалитету Црквина код Какња. Ова некропола са 14 стећака је истраживана у неколико наврата, почев од 1891, у организацији Земаљског музеја у Сарајеву. Пронађени су темељи касноантичке цркве, над чијим рушевинама је формирана некропола са стећцима. Међу откривеним споменицима посебно се издвајају један богато декорисан слемењак са постољем и други у виду стубца, оба клесана од кречњака. Налазили су се на доминантном месту, у средишту некрополе, а 1913. пренети су у двориште Музеја. Слемењак по димензијама спада међу највеће до сада откривене. На све четири стране стећка је богат клесани украс рађен у духу романо-готике, као и под утицајима византијске уметности. Рад је клесара, највероватније, из неке од приморских радионица. Уз многобројне елементе симболичког значења приказани су: представа града, вероватно Небеског Јерусалима, дрво живота, сцена лова, поворка од пет витезова на коњима, као и две мушке фигуре које држе богато опремљене коње. По типовима шлемова, панцира, оружја, одеће, као и начина израде у целини, стећак се оквирно датује у другу половину XIV или рани XV в. Појављују се и хералдички мотиви, кринови, кациге, штитови, нарочито шестолиста розета која се јавља и на новцу Стјепана II Котроманића и на печатима краљева Твртка I и Твртка II, због чега се претпоставља да је слемењак припадао некоме из династије Котроманића или великашу блиском овој породици. Сличан декоративни стил се уочава и на стећку у виду стуба у основи осмостраног, а у горњем делу скоро квадратног пресека. Све стране су украшене, мотивима у врпчастом оквиру, розетама, круговима, спиралама, троугловима, звездама, као и представама риба, чаше и посуде на столу. На врху сваке стране су правоугаона поља са натписом који гласи: *Сие лежи Стјепан` бан босан`(ски) и брат` му Богдан` и Драгиша (и) кнез` Бакула и кнез` Станк(о) и Твртко с дружи(н)о(м)*.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Стратимировић, „Средњовековно гробље код Згошће, *ГЗМС*, 1891, 2; Ш. Бешлагић, *Стећци -- култура и уметност*, Сар. 1982; Е. Мазрак, „Стећак сламењак из Доње Згошће код Какња -- ново иконографско тумачење", *Bosna franciscana* 2012, 36.
В. Бикић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЗИМЧА
**ДОЊА ЗИМЧА**, село у средњој Босни у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Високо, смјештено на лијевој страни долине ријеке Босне, 4,5 км сјеверозападно од општинског центра. Кроз њега пролази пут Сарајево--Какањ, а уз западну ивицу насеља и аутопут истог правца. Насеље је издужено дуж пута и чине га два компактна реда кућа дуга око 2 км, које су на југу повезане са сусједним селом (Топузово Поље) и општинским центром. Године 1948. село је имало 285, а 1991. 656 становника, од којих су 64,3% били Срби, а 21,6% Хрвати. Послије грађанског рата етничка структура становништва измјењена је у корист муслимана. У селу се налазе мјесна канцеларија, неколико продавница, постројење хемијске индустрије и неколико предузећа. Осамдесетих година XX в. изграђена је католичка црква.
С. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ИЛОВА
**ДОЊА ИЛОВА**, село у сјеверном дијелу Босне у Републици Српској, у општини Прњавор. Од општинског центра удаљено је 5 км. Смјештено је на побрђу између малих ријека Вијаке и њене притоке Илове (лијева страна слива Укрине, десне притоке Саве), на висинама 135--200 м. Дисперзивног је типа, а већа концентрација кућа је само уз локални пут, који се дуж једне косе протеже од Прњавора према сјевероистоку. У селу се, уз пут, налазе основна школа и православна црква. Године 1991. оно је имало 817 становника, од којих су 77,6% били Срби, а 2013. 572 становника, који су живјели у 196 домаћинстава. Село је тада имало 318 кућа -- станова.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЈАБЛАНИЦА
**ДОЊА ЈАБЛАНИЦА**, црква брвнара Бoгородичиног Покрова подигнута 1838. на Златибору, на узвишењу у боровој шуми. По предању градили су је мештани предвођени једним мајстором са Таре. Храм је једнобродне основе, подигнут на каменим темељима, просторно подељен на наос и олтар са полукружном апсидом ширине брода. Храм има стрм кров покривен шиндром. У унутрашњости је олтарска дрвена преграда, са иконама насталим у различитим временским раздобљима од времена настанка храма до међуратног периода. Од првобитне целине сачуване су царске двери које су дело зографа С. Протића Молеровића, сина Ј. Михајловића Молера, а престоне иконе Богородице, Христа и Св. Јована настале средином XIX в. приписују се Д. Посниковићу. У порти су дрвени звоник и собрашице распоређене по падини око храма подизане непосредно по његовом завршетку, о чему сведочи запис из 1840. на једној од њих. Неке су остале у облику тремова, на дирецима, са софром и клупама конструктивно уклопљеним у градњу. Око комплекса је гробље са неколико старих надгробника у пешчару, који имају бојене клесане натписе, биљне орнаменте и симболичне представе.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ст. Павловић, „Цркве брвнаре у Србији", *Саопштења*, 1962, 5; Р. Станић, „Конзерваторске белешке", *Зборник радова Народног музеја у Чачку*, 1974, 5; Р. Павићевић Поповић, Д. Ст. Павловић, Р. Станић, *Молитва у Гори: цркве брвнаре у Србији*, Бг 1994; Б. Крстановић, С. Кесић Ристић, „Култна целина у Доњој Јабланици", *Саопштења*, 2002, 34; *Споменичко наслеђе Србије*, Бг 2007.
Ан. Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЈАГОДЊА
**ДОЊА ЈАГОДЊА**, село у Хрватској, у Равним котарима. Припада Задарској жупанији и општини Полача. Смештено је 2 км јужно од општинског центра с којим је повезано локалним путем. Издужено је уз југозападни обод једне увале, компактно је, основа му је овалног облика, али улице нису формиране. Године 1961. имало је 526 становника, од којих су 73,6% били Срби. Величина популације је осцилирала и 1991. било је 527 лица (76,5% Срба), да би у време грађанског рата наступило расељавање. Године 2001. село је имало 103 становника, од којих 13,6% Срба. До 2011. популација је имала 106 чланова, који су живели у 44 домаћинства, док је село имало 75 кућа. Мештани се баве ратарством, виноградарством и сточарством.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЈАЈИНА
**ДОЊА ЈАЈИНА**, село у јужној Србији, у Лесковачкој котлини, смештено уз леву обалу реке Ветернице. Општинско средиште Лесковац је 2 км северно, а повезани су локалним путем. Насеље је компактно, изграђено на око 245 м н.в. и издужено дуж друма. Попречене улице су кратке и изграђене на знатним растојањима. Насеље се помиње од 1516. када је имало 9 кућа. Највећи део савременог становништва досељен је почетком XX в. из околине Врања и Пирота. После II светског рата број становника села је растао. Године 1948. оно је имало 739, а 2002. 1.338 становника. Године 2011. било је 1.277 становника, од којих 97,7% Срба. У пољопривреди је радило 27,2% економски активних становника, а међу неаграрним становништвом највише је било запослених у индустрији, трговини, здравству и грађевинарству, највише у Лесковцу. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија за пет околних села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА КАМЕНИЦА
**ДОЊА КАМЕНИЦА**, село у источној Србији, у општини Књажевац, смештено у долини Трговишког Тимока, у Заглавку, око 12 км југоисточно од општинског средишта. Налази се на локалном путу који повезује Књажевац са Пиротом, а изграђено је на левој страни долине реке у подножју планине Тресибаба. Чине га улица која се протеже дуж Тимока и друга која је формирана дуж долине његове леве притоке Лешчанског потока. На њиховом саставу су сеоска црква, четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга. Преко реке је изграђен мост, око један километар југоисточно од села је манастир Св. Тројице, а око пет километара јужно, на узвишењу Велики градић (561 м) су остаци римског утврђења. Село се помиње од 1455. Староседелачко становништво досељено је из Пиротског краја крајем XVIII или почетком XIX в. Константна исељавања почела су пре II светског рата, а довела су до смањења популације. Године 1948. било је 1.169, а 2011. 229 становника, од којих 97,8% Срба. Пољопривредом се бавило 67,4% житеља.
Слободан Ћурчић
У селу је сачувана средњовековна црква посвећена Богородици, о којој нема помена у писаним изворима. Три ктиторске композиције насликане у наосу и капели спрата припрате сведоче да је храм подигао и украсио фрескама непознати властелин са члановима шире породице. Настанак црквене грађевине и живописа датује се у другу четвртину XIV в. Подручје у којем се налази црква тада је улазило у састав бугарске државе (Видинска деспотовина). Непознате су историјске околности под којима је ова необична црква подигнута. Ту се пре свега мисли на непосредне обласне господаре доњокаменичког ктитора, чији се портрети такође налазе у храму. Нема историјских потврда за насликане личности деспота и деспотице, који су у натпису означени као *Михаило, син цара Михаила* и *Ана*. Подигнута на територији преплитања бугарских и српских културних утицаја, црква у **Д. К.** поседује необичан градитељски склоп, који нема директних аналогија у црквеној архитектури Балкана позног средњег века. Спој византијских и романичких елемената најизразитије је испољен у спољним архитектонским облицима грађевине. Храм неправилне правоугаоне основе састоји се од наоса образованог у виду сажетог уписаног крста са куполом и тространом апсидом на истоку, док је у западном делу подигнута припрата са спратом, изнад које се уздижу две куле. Испред цркве некада је постојао и дрвени спратни трем који је имао улогу спољне припрате. Насупрот елегантној византијској куполи са богатим керамопластичким украсом, издижу се грубе и тешке, готово рустичне форме кула са шиљастим, пирамидалним крововима романичког изгледа. Несумњиви западни утицаји немају потпуно јасну линију порекла. Они су на Балкан могли доћи преко Приморја али и из Угарске. Мале димензије грађевине условиле су сажет програм фресака у олтару -- Богородица на престолу са Христом и арханђелима и Поклоњење Агнецу, као и представе светих на северном (Стефан Првомученик) и јужном зиду (Симеон Столпник). Сачувани тематски програм живописа наоса распоређен је у три појаса. Циклуси Великих празника и Христових страдања заузимају две горње зоне, док је најнижи појас намењен фреско-иконама Богородице и Христа и појединачним представама најпоштованијих светих, упечатљивих димензија, и портретима ктитора груписаним у две целине. У малом простору припрате остварена је тематска целина која се надовезује на програм наоса. Сликање најугледнијих светих ратника у коњаничкој иконографији крај портрета деспотског пара учињено је вероватно по жељи ктитора. Кроз Богородичин циклус у девет сцена исказано је нарочито поштовање према заштитници ктитора и патрону храма. На спрату који је служио као капела биле су представе светих монаха, док су уз портрете чланова ктиторове породице насликани свети ратници Луп и Нестор. Посебна пажња посвећена је Св. Николи и Св. Петки који су у овом простору добили засебне циклусе слика. Иако се један број сцена издваја по необичним решењима, сликарство у целини одликују једноставност и разумљивост иконографије. Уз несумњиве квалитете -- вешт цртеж, светао колорит и психолошку обраду -- фреске у **Д. К.** остају ван главних стилских токова којима се византијско сликарство креће у деценијама након ренесансе Палеолога.
Марка Томић Ђурић
ЛИТЕРАТУРА: М. Ћоровић Љубинковић, Р. Љубинковић, „Црква у Доњој Каменици", *Старинар*, 1950, 1; Б. Живковић, *Доња Каменица: цртежи фресака*, Бг 1987; D. Piguet-Panayotova, *Recherches sur la peinture en Bulgarie du Bas Moyen Âge*, Paris 1987; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; Д. Фрфулановић, „Чија је црква у Доњој Каменици?", *Зборник радова Филозофског факултета у Приштини*, 2001, 28--29; „Свети ратници као коњаници у цркви у Доњој Каменици", *Пешчаник*, 2004, 2; „Портрети ктитора у Доњој Каменици", *ВГл*, 2005, 33.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА КОВАЧИЦА
**ДОЊА КОВАЧИЦА**, село у општини Велики Грђевац, у Бјеловарско-билогорској жупанији у Републици Хрватској. До територијалне реорганизације у независној Хрватској налазило се у општини Грубишно Поље. Смештено је на југозападним обронцима Билогоре, јужно од долине мале реке Ковачица, на 135 м н.в. Од општинског центра удаљено је 4 км, а локалним путевима дугачким око 20 км спојено је са околним градовима Даруваром на југоистоку и Бјеловаром на северозападу. Године 1961. имало је 576 становника, од којих 15,6% Срба, а 1991. 369 житеља са 11,9% Срба. После рата број становника је 2001. био 342 (6,6% Срба), а 2011. 278 (6,5% Срба).
Мирко Грчић
Село је Србима насељено тек после повлачења Турака крајем XVII в. У селу је 1764. било 30 православних домова. **Црква Св. Марије Магдалене** представља један од најстаријих сачуваних дрвених храмова канатне конструкције на овом подручју, а саграђена је вероватно почетком или током прве половине XVIII столећа. Извори с краја XIX в. као годину подизања храма наводе 1763. Црква има једноставну подужну основу са полигоналном апсидом и звоником, подом од плочастих опека, облим бачвастим сводом од дасака и првобитно је била покривена шиндром. Престоне иконе на иконостасу дело су руског сликара Григорија Герасимова „Московитера" из 1724. и вероватно су потицале из православне цркве у оближњем парохијском месту Велика Писаница. Нови иконостас богатог барокног дрворезбареног украса у **Д. К.** подигнут је до 1769. када га је осликао сликар Константин Братановић. Њему се приписују и орнаментално-флорални сликани украси на своду цркве и на дрвеном касетираном табулату над припратом. У цркви су сачувани и оригинални делови дрвеног резбареног мобилијара и опреме. Дрвени храм обнављан је у више наврата, а након 2000. спроведени су обимни конзерваторско-рестаураторски радови на цркви и њеној целокупној унутрашњој опреми, укључујући осликани дрвени свод, дрворезбарију иконостаса и иконе.
Александра Кучековић
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Цвитановић, „Православне цркве од дрвене грађе у околини Грубишног Поља", Д. Медаковић, „Иконостас Григорија Герасимова Московитера у Доњој Ковачици из 1724. године", *ЗЛУМС*, 1985, 21; Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; Б. Тодић, „О Константину Братановићу", у: *Радови о српској уметности и уметницима XVIII века: по архивским и другим подацима*, Н. Сад 2010.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА КОЗИЦА
**ДОЊА КОЗИЦА**, село у западној Босни, у Крајини. Припада Републици Српској, тј. новоуспостављеној општини Оштра Лука. Изграђено је на десној долинској страни ријеке Козица (десна притока Сане). Слијепим локалним путем дугим 7 км, који прати ријеку, повезано је са долином Сане и путем Сански Мост (22 км) -- Кључ. Општински центар Оштра Лука је сјеверно од Санског Моста и удаљен је 35 км од села. Насеље је дисперзивно и чини га неколико заселака изграђених на дну долине, на око 230 м и по десној долинској страни, до близу развођа ријеке на 480 м н.в. У другој половини XX в. почела је депопулација. Године 1991. село је имало 606 становника, од којих су 97,9% били Срби, а 2013. 254 становника у 97 домаћинстава и 155 кућа -- станова. Становништво се највећим бројем бави повртарством и сточарством. У селу се налази основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
М. Станојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА КРАВАРИЦА
**ДОЊА КРАВАРИЦА**, село у западном делу Србије између планина Крстац на североистоку и Голубац на југозападу, у долини Краваричке реке (десна притока Голијске Моравице, саставнице Западне Мораве). Општинско средиште Лучани је 15 км северно од села и спојени су локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, изграђено по широком дну и страницама долине на 380--500 м н.в. Чине га мали заселци и у њему нема виднијих знакова груписања кућа. Настало је у XVIII в. досељавањем становништва из Сјенице, Бијелог Поља и суседног села Горње Краварице. Године 1921. у статистичком кругу села било је 2.399 становника, од којих су сви били православци. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. имало је 901, а 2011. 358 становника, од којих су 98,9% били Срби. У пољопривреди је радило 69,5% економски активног становништва, а традиционално споредно занимање је производња креча. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија коју користе и два суседна села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЛЕПЕНИЦА
**ДОЊА ЛЕПЕНИЦА**, село у сјеверној Босни у Републици Српској, у општини Србац, смјештено на јужној подгорини планине Мотајице, у долини ријеке Челаре (десна страна слива доњег тока Врбаса). Налази се на око 120 м н.в. и по косама које је ограничавају до висина од око 240 м. Са центром општине повезано је локалним путем дугачким 15 км. Насеље је дисперзивног типа, а куће су грађене у малим међусобно удаљеним групама дуж две косе које са сјеверозапада и југоистока ограђују долину Челаре. Мање кућа налази се на дну долине ријеке. Током друге половине XX в. овдје се усталила депопулација. Године 1953. у селу је било 818, а 1991. 537 становника, од којих 97,8% Срба. Године 2013. **Д. Л.** је имала 427 становника који су живјели у 122 домаћинства. Тада је село имало 151 кућу.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЛИВАДИЦА
**ДОЊА ЛИВАДИЦА**, село у Великом Поморављу, 7 км источно од општинског средишта Велика Плана. Са путем Велика Плана -- Жабари повезано је прикључним путем дугим 2 км. Смештено је у алувијалној равни Велике Мораве, источно од реке на око 92 м н.в. Улице су трасиране уз кривудаве сеоске путеве на знатним растојањима, па село заузима велику површину. Настало је 1844. досељавањем становништва из расељеног села Ливадице из околине Пожаревца. Касније се досељавало и становништва са Косова, Пештера, из источне Србије и околине Прокупља. У другој половини XX в. започела је константна депопулација. Године 1953. село је имало 2.851, а 2011. 1.709 становника, од којих су 97,1% били Срби. Пољопривредом се бавило 39,1% економски активног становништва, а неаграрно становништво радило је највише у индустрији, трговини и грађевинарству, већином у околним градовима. У селу се налазе православна црква, основна школа, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЛОКОШНИЦА
**ДОЊА ЛОКОШНИЦА**, село у јужној Србији у Јужном Поморављу, између западних обронака планине Бабичка гора и корита Јужне Мораве. Јужном ивицом села протиче Савка, десна притока Јужне Мораве. Смештено је око 15 км североисточно од Лесковца као општинског средишта, а са путем Ниш--Лесковац спојено је локалним путем дугачким 5 км и бетонским мостом преко Јужне Мораве. Насеље је компактно, изграђено на десној страни реке Савке на око 250 м н.в. Издужено је дуж реке, а улице су кратке, кривудаве и мрежасто распоређене. Помиње се од XVI в. и 1516. имало је 40 домаћинстава. Савремено становништво досељено је крајем XIX в. из Црне Траве, а после II светског рата било је досељавања из села источно од Гњилана и из околних села. После II светског рата овде је започела константна депопулација. Године 1948. село је имало 1.604, а 2002. 1.060 становника, од којих 93,7% Срба. Године 2011. било је 879 житеља, од којих 91,7% Срба. Највећи део економски активног становништва (88,1%) бави се пољопривредом, а важне делатности су повртарство и производња алеве паприке. У селу се налазе основна школа и амбуланта, а јужно, на другој страни реке, православна црква.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЛОМНИЦА
**ДОЊА ЛОМНИЦА**, село у јужној Србији, на јужним обронцима Бабичке горе у долини реке Шишавице, десне притоке Власине (слив Јужне Мораве). Општинско средиште Власотинце је 4 км јужно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно, издужено правцем север--југ дуж долине, а улице су кратке, кривудаве и мрежасто распоређене. На југу је спојено са суседним селом Шишава. Формирано је између 1830. и 1840. досељавањем становништва из Лесковца, Црне Траве и околних села. Од 80-их година XX в. започела је депопулација. Село је 1981. имало 634, а 2011. 533 становника, од којих су 99,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 56,5% економски активног становништва, а од неаграрних занимања највише грађевинарством. У селу се налазе задружни дом и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЛУПЉАНИЦА
**ДОЊА ЛУПЉАНИЦА**, село у сјеверној Босни у Републици Српској, у општини Дервента, смјештено у сливу ријеке Лупљанице, десне притоке Укрине (слив Саве). Локалним путем повезано је с путем Славонски Брод -- Добој, а њиме са средиштем општине. Дервента је удаљена око 22 км према сјевероистоку. Насеље је дисперзивно, заузима велику површину, а куће су грађене у малим заселцима. Они се на знатним растојањима нижу по косама -- развођима ријеке Лупњанице и њених кратких притока на 140--200 м н.в. Мало кућа грађено је у долинама. Године 1991. село је имало 1.271 становника, од којих су 93,4% били Срби. Године 2013. остало је 759 становника који су живјели у 245 домаћинстава. Тада је село имало 403 куће.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЉУБАТА
**ДОЊА ЉУБАТА**, село у југоисточној Србији у Крајишту, на источним обронцима планине Бесна Кобила, у долини Љубатске реке. Кроз село пролази локални пут који повезује Јужно Поморавље северно од Врања са Босилеградом и Бугарском. Општинско средиште Босилеград је 14 км источно од села. Оно је настало у XVII в. насељавањем становништва из околине Ниша, Призрена, Криве Паланке и суседних села. У другој половини XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 1.148, а 2011. 270 становника, од којих су 81,1% били Бугари, а 11,5% Срби. Највише економски активног становништва било је упослено у пољопривреди (74,7%). Насеље има два карактеристична дела. Први део је компактан, смештен на дну долине Љубатске реке на око 1.000 м н.в. и чини га низ кућа дугачак око 500 м. У њему се налазе православна црква, основна школа и задружни дом. Други део има дисперзиван карактер, са малим групама кућа изграђеним на обе долинске стране до висина од 1.300 м. До њих воде сеоски путеви. Село је познато по печалбарству и дунђерству.
Драгица Р. Гатарић
Археолошким рекогносцирањем атара овог села констатовани су остаци римског насеља, велика количина опека (*tegulae*) и уломака римске грнчарије и стакла из II--IV в., као и гвоздених предмета, клинова и фрагмената алатки. Ово насеље је повезано с археометалуршким активностима, чији су трагови констатовани у суседној Горњој Љубати на локалитету Градиште, где су пронађене рударске јаме, велике количине нуспроизвода топљења гвоздене руде, троске, остаци пећи за топљење железа и алат за копање руде. Највероватије је у **Д. Љ.** постојало насеље рудара и металурга, које је само једна од оваквих насеобина на ширем простору обронака Бесне Кобиле (Горња Љубата, Крива Феја). Године 1999, при изградњи пута у **Д. Љ.**, откривена је велика римска некропола спаљених покојника. Гробови су се састојали од кружних јама у које су похрањене урне с остацима кремираних покојника. Урне су окружене редом камења и покривене зделама. У гробовима су откривени и налази, углавном лични предмети покојника, као што је бронзана наруквица у облику змије, сада у археолошкој збирци Народног музеја Врање. Некропола је приписана трачком племену Беса, који су били вешти рудари и металурзи.
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: А. Јовановић, *Римске некрополе на територији Југославије*, Бг 1984; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Г. Митровић, *Каталог метала I. Народни музеј Врање*, Вр 2010.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ЉУБОВИЂА
**ДОЊА ЉУБОВИЂА**, село у западној Србији, у Подрињу, у Азбуковици. Смештено је у долини реке Љубовиђа, десне притоке Дрине. Кроз њега пролази локални пут, који полази од општинског центра Љубовије (5 км према југозападу) и води према Јадру. Насеље је дисперзивног типа, изграђено у дну долине и на десној долинској страни на 210--550 м н.в., а чине га мали заселци. Помиње се од прве половине XVI в. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1953. село је имало 1.546, а 2011. 832 становника, од којих су 79,9% били Срби, а 18,5% Роми. Највише економски активног становништва (69,7%) било је запослено у пољопривреди. Најважнији пољопривредни производи тржишног карактера су поврће, дуван, шљиве и малине. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА МЕЗИЈА
**ДОЊА МЕЗИЈА** (*Moesia Inferior*), једна од провинција Римског царства у Доњем Подунављу, која се простирала на простору данашње северне Бугарске, а заузимала је и део данашње Румуније, односно део црноморске обале око ушћа Дунава. Настала је поделом Мезије на две провинције, на Горњу и **Д. М.** 80-их година I в. Пре тога била је део провинције Мезије, која је основана 14. године, прве године владавине цара Тиберија. Ова првобитна Мезија је обухватала територију од ушћа Саве у Дунав до Црног мора. У предримско доба на територији касније провинције **Д. М.** живели су Мези, племе трачко-гетског порекла. На ушћу Дунава потврђени су Бастарни, настали мешањем келтских и германских племена, још увек у покрету и без сталних седишта, а у залеђу грчких колонија на Црном мору живели су Гети. Мезе спомињу римски писци из I и II в. Плиније их, у свом делу *Naturalis historiae*, заједно с Дарданцима, Целегерима, Трибалима, Тимакима, Трачанима и Скитима на Црном мору, убраја у племена на територији провинције Мезије. У Птолемејевој *Географији* они су племе на реци Киаброс (Цибрица у данашњој Бугарској). Према овом аутору, сродни су истоименом племену у Малој Азији. Први познати догађај из историје мезијског племена био је рат који је водио Скрибоније Курион почетком 80-их година I в. п.н.е. против племена на средњем Балкану. Против њих је ратовао и Марко Теренције Варон Лукул 70-их година I в. п.н.е. Он је у свом походу доспео до црноморских грчких градова и однео победу над Мезима у њиховом залеђу. Такође, рат против Меза водио је Марко Лициније Крас, намесник провинције Македоније 29--28. п.н.е. О томе опширно обавештава Дион Касије, писац с краја II и прве половине III в. Римску интервенцију изазвало је племе Бастарна. Они су из области ушћа Дунава прешли у предео јужно од ове реке и напали Мезе, који су потиснули Трибале и Дарданце, племена на северној граници провинције Македоније. Опасност је запретила и Дентелетима, савезницима Рима који су се обратили за помоћ римском намеснику у Македонији Марку Лицинију Красу. Он је с војском кренуо на север. Бастарни су се пред појавом Римљана повукли на реку Киаброс, а у даљем опису рата главни римски противник нису они него Мези. Против њих је Лициније Крас кренуо из Сердике (Софија) и опустошио им земљу, а затим им нанео пораз код утврђења на реци Кедрос, чије име се не наводи, у које су се били склонили. Савезник Рима у овом рату био је трачки краљ Ролес. После ове победе Крас је успео да застрашивањем и преговорима покори и остатак племена. Како су се Мези потом побунили, рат се продужио и на 28. годину и завршио се поразом Меза. Красу је додељен тријумф који је он славио 27. п.н.е. *ex Thracia et Geteis* (за победу над Тракијом и Гетима). Победа Краса није имала за последицу стварање римске провинције северно од Македоније. То је уследило касније, после покоравања других племена на централном Балкану, Дарданаца, Трибала и Скориска на северу.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-donja-mezija-karta.jpg)
Провинција Мезија била је укључена у римски порески систем. Имала је у почетку заједничког намесника с Ахајом и Македонијом. Цар Домицијан је у сукобима с дачким племенима 85--86. претрпео два тешка пораза. Одлучено је да се мезијска команда подели на две провинције, Горњу -- *Moesia Superior* и Доњу -- *Moesia Inferior*. Граница између Горње и **Д. М.** била је на реци Киаброс, касније на Алмусу (река Лом у данашњој Бугарској). На северу је граница **Д. М.** било Дунав, на југу Тракија, која је до 45. била самостална краљевина, у клијентелском односу према Риму. Западна граница се мењала, као и источна на Црном мору. Граница на западу се није поклапала с линијом гребена планине Балкан (антички *Haemus*). Првобитно се налазила источно од реке Ута (река Вит у данашњој Бугарској). Када је основана провинција Тракија 45. године, градови на обали Црног мора, Месембрија, Аполонија и Анхијал су прикључени **Д. М.** Током I в. територија провинције је проширена и на град Тирас на ушћу Дунава. Град *Nicopolis ad Istrum* се налазио прво на територији Тракије, а од 193. у **Д. М.** Овој провинцији припао је и град *Odessus* на Црном мору. Према сведочанству Тацита, у његовим *Аналима* (*Annales*), које се односи на 23. годину, Панонију су браниле две легије, исто толико Мезију, док је одбрана доњег Дунава била поверена Трачком клијентелском краљевству. Мезијом је управљао намесник конзуларног, тј. највишег ранга с правом да командује с две легије. Прве познате легије у провинцији Мезија биле су *IV* *Scythica* и *V* *Macedonica*. Први легијски логори налазили су се на доњем Дунаву, у области касније **Д. М.** Легија *V Macedonica* налазила се у каструму *Oescus* (данас Гиген). Обе су потврђене и на натпису из 33/34. године на стени Госпођиног Вира у Ђердапу, где су вероватно градиле пут кроз дунавски теснац. Граница на доњем Дунаву била је и даље изложена нападима варвара с леве обале, јер је војска у време грађанског рата у Риму 60-их година одлазила према Италији да би учествовала у борби за власт сукобљених претендената на титулу августа. Почетком I в., после римског рата с Гетима, нека племена су, заједно са својим племенским вођама и породицама, пресељена на десну обалу Дунава, о чему обавештава Страбон. Касније, у време Флавијеваца, намесник Мезије Плауције Аелијан Силван преселио је више од 100.000 људи с леве стране Дунава на римску територију да би повећао број становника који обрађују земљу и плаћају порез. У време цара Домицијана, 86. године, дачка племена су преко залеђеног Дунава прелазила на римску територију и пљачкала. Уништена је читава једна легија, а у сукобу с варварима погинуо је и намесник Мезије. Обе легије, *IV Scythica* и *V Macedonica*, напустиле су Мезију 50-их и 60-их година I в. и биле замењене другим. Подела Мезије на две провинције довела је до новог распореда војске и на Дунаву су се нашле нове легије. Намесници обе, *Мoesia Superior* и *Moesia Inferior*, били су конзуларног ранга. Војска на Дунаву је повећана. Из Далмације су на Дунав пребачене легије *IV Flavia* и *VII Claudia* и обе су прво биле смештене у Виминацијум. На доњи Дунав, под командом намесника **Д. М.**, доведене су легије *XI Claudia* и *I Italica*. Гарнизон легије *I Italica* налазио се у Новама, а легије *XI Claudia* у Дуросторуму (данас Силистра). Када је под Аурелијаном, око 275, повучена римска војска из провинције Дакија, која се налазила на левој обали Дунава, легија *XIII Gemina* је стационирана у Рациарији (данас Арчар у Бугарској), на територији Горње Мезије, а легија *V Macedonica* је заузела логор у Ескусу.
У **Д. М.** је било античких градова, који су постојали и пре римског освајања. То су грчке колоније на западној обали Црног мора: Олбија, Тира, Истрос, Калатис, Томи, Одесос и Месембрија. Они су у римско доба били уједињени у савез понтијских градова. Истрос, у данашњој Румунији, био је грчка колонија, основана још у VII в. п.н.е. У Римској империји је имала сопствену ковницу новца од времена Гордијана III, од 238. Томи, данашња Констанца у Румунији, била је грчка колонија основана недалеко од ушћа Дунава у Црно море. Већину становништва, углавном земљорадничког, чинили су Трачани и Гети. Разликовала се од других грчких колонија у томе што је градом управљао свештеник (*hiereus*), заједно са саветом буле и народном скупштином. У тај град је, у време Августа, био прогнан римски песник Овидије. Истрос, Томи, Марциjанополис, Олбиjа, Никополис и Тира имали су право ковања римског бакарног новца, које су, с прекидима, задржали од I до IV в.
Градови **Д. М.** на Дунаву су: *Oescus*, *Novae*, *Nicopolis ad Istrum*, *Tropeum Traiani* и *Durostorum*. *Novae* и *Durostorum* су настали у непосредној близини легијских логора, а остали су стекли статус римских колонија у време Трајана. Цар Диоклецијан је у оквиру административних реформи Царства, које је предузео, одвојио део **Д. М.** с ушћем Дунава у нову провинцију -- Малу Скитију (*Scythia Minor*), која је обухватала данашњу Добруџу. Та област је укључена у **Д. М.** после Трајановог освајања Дакије. Граничила се на западу и северу Дунавом, а на истоку Црним морем. Основане су две нове легије *I Jovia* i *I Herculia*, које су имале утврђене логоре у новој провинцији. Градови у Малој Скитији били су: *Kalatis*, *Argamum*, *Aegisus*, *Odesus* и *Tresmis*. Истом административном реформом северозападни део **Д. М.** између Тимока (*Timacus*) и реке Ута припао је новоформираној провинцији Приобалној Дакији (*Dacia Ripensis*), којој је, такође, припојен и мањи део територије Горње Мезије. У Приобалној Дакији су биле стациониране две легије: у Рацијарији, уједно престоници провинције, *legio XIII Gemina*, а у Ескусу *legio V Macedonica*. Градови Приобалне Дакије су, поред поменутих колонија и легијских логора, били: Августе, Бононија (Видин) и Акве (Прахово) на десној обали Дунава и Сучидава и Дробета (Турн Северин) на левој.
ЛИТЕРАТУРА: M. Fluss, „Moesia", у: *Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft*, 15, 2, Stuttgart 1932; V. Velkov, *The Cities in Thrace and Dacia in Late Antiquity*, Amsterdam 1977; M. Zahariade, *Moesia Secund, Scythia şi Notitia dignitatum*, Bucareşti 1988; Т. Иванов, Р. Иванов, *Никополис ад Иструм*, Сoфия 1994; A. Biernacki, *Novae, Studies and Materials*, I, Poznań 1995; T. Ivanov, R. Ivanov, *Ulpia Oescus*, Sofija 1998; Р. Иванов (ур.), *Римски и ранновизантиǚски градове в Бьлгария*, Софија 2002.
Мирослава Мирковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА МОЧИЛА
**ДОЊА МОЧИЛА**, село у сјеверној Босни у Републици Српској, у општини Брод. Изграђено је у посавској равници на висини од око 88 м 3 км југоисточно од општинског центра. Насеље је издуженог облика, настало градњом кућа дуж локалног пута који је 2 км према западу повезан са путем Брод--Сарајево. Године 1991. имало је 659 становника, од којих су 44% били Хрвати, 32,2% Срби и 11,8% Муслимани. Године 2013. село је имало 249 становника у 86 домаћинстава. Тада је у њему било 125 кућа.
И. Медар Тањга
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА МУТНИЦА
**ДОЊА МУТНИЦА**, село на источној периферији Великог Поморавља у долини реке Грзе (десна притока Велике Мораве), у подножју планине Баба. Северно од села је магистрални пут Параћин--Зајечар, а општинско средиште Параћин 12 км западно. Оно је компактно, изграђено на 230--270 м н.в., издужено правцем исток--запад дуж планинског подножја, а улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Помиње се неколико пута у XIV в. Староседелачко становништво је у највећем броју досељено у XVIII и XIX в. са Косова и Метохије и из Црне Горе. Године 1844. село је имало 74 куће, а 1921. 1.947 становника. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1953. имало је 1.783, а 2011. 944 становника, од којих су 99,2% били Срби. Пољопривредна занимања ангажовала су 17% економски активног становништва, а више њих радило је у трговини (22,8%), прерађивачкој индустрији (18,9%) и другим неаграрним делатностима у околним градовима. У селу се налазе основна школа, дом културе, амбуланта, пошта и месна канцеларија коју користе и два суседна села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ОМАШНИЦА
**ДОЊА ОМАШНИЦА**, село у Западном Поморављу, на развођу долина Омашничке реке на западу и Ратковачког потока на истоку (десна страна слива Западне Мораве). Кроз село пролази локални пут који је 4 км северније повезан са путем Крушевац--Трстеник код села Стопања. Општинско средиште Трстеник је 18 км северозападно од села. Насеље је дисперзивно, издужено дуж планинске косе и локалног пута на 230--300 м н.в. на дужини од око 2 км. Становништво се доселило у првој половини XIX в. са Косова и из Старе Херцеговине. Помиње се од 1844. када је било јединствено насеље са суседним селима Горња Омашница и Голубовац. Статус самосталног насеља стекло је 1950. Од 60-их година XX в. овде се усталила депопулација. Године 1961. село је имало 1.025, а 2011. 606 становника, од којих су 99,8% били Срби. У пољопривреди је радило 41,6% економски активног становништва, а неаграрно становништво највећим бројем радило је у индустрији, трговини и грађевинарству у околним градовима. У пољопривредној производњи значајан је узгој поврћа. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија коју користе и два суседна села, као и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ОРОВИЦА
**ДОЊА ОРОВИЦА**, село у западној Србији у Подрињу, на планини Буковица. Изграђено је у долини Оровичке реке, леве притоке Љубовађе (слив Дрине). Северно од села је локални пут Љубовија--Осечина. Општинско средиште Љубовија је 12 км југозападно од села. Насеље је дисперзивно, чини га неколико заселака изграђених на десној долинској страни на 350--750 м н.в. и захвата велику површину. У историјским изворима помиње се од 1528. Староседелачко становништво је досељено у XVII в. из Црне Горе. Током друге половине XX в. овде се усталила константна депопулација. Године 1953. село је имало 1.019, а 2011. 304 становника и сви су били Срби. Пољопривреда је ангажовала 64,9% економски активног становништва, а међу неаграрним становништвом највише је било грађевинских радника. У једном од заселака на западној периферији села налазе се црква брвнара, основна школа, амбуланта и месна канцеларија коју користе три села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ПАКЛЕНИЦА
**ДОЊА ПАКЛЕНИЦА**, село у средњем дијелу Босне у Републици Српској, у општини Добој-град, које се налази на западним падинама планине Озрен, сјеверно од ријеке Пакленица, десне притоке Босне (слив Саве). Уз западну ивицу села пролазе локални пут који повезује Добој и Маглај, те жељезничка пруга Сарајево--Врпоље. Општински центар је 14 км сјеверно од села. Насеље је дисперзивног типа и простире се по висинама од 160 м у долини Босне до 380 м на планинској страни. Дио села у долини Босне је компактан, издужен је правцем ријеке и у њему се налазе жељезничка станица и основна школа. Године 1991. имало је 764 становника, од којих су 94,4% били Срби. Године 2013. било је 579 становника у 201 домаћинству. Село је имало 288 станова -- кућа.
Д. Пешевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ПАНОНИЈА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-donja-panonija-karta.jpg)ДОЊА ПАНОНИЈА**, римска гранична провинција на Дунаву коју је 103. основао цар Трајан деобом провинције Панонија (*Pannonia*) на Горњу (*Pannonia Superior*) и Доњу (*Pannonia Inferior*). Захватала је територију северно од реке Саве, источно и јужно од Дунава, док јој је западна граница полазила од Дунава, преко Блатног језера до Посавине. Источно од провинције било је насељено Сарматско племе Јазига. Главни град и административни центар налазио сe у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Овај град је постао римска колонија 86. године, за време владавине цара Домицијана. Провинцијска војна управа била је лоцирана у Аквинкуму (*Aquincum*), данашњој Будимпешти, где се налазио логор легије *II Adiutrix*. Иако у Сирмијуму нису били лоцирани већи војни контингенти, захваљујући свом положају на раскрсници путева који су водили од Италије ка источним провинцијама и од Јадранског мора према северу, овај град је постао важан стратешки центар и војна база одакле су вођени ратови са Квадима и Сарматима који су упадали на територију Царства. Цар Марко Аурелије је 168/69, водећи ратове с овим варварским племенима, боравио у Сирмијуму, где је одседао у палати (*basileia*), чији остаци нису археолошки потврђени. Сирмијум, Аквинкум, али и други панонски градови -- *Cuccium* (Илок), *Mursa* (Осијек), *Cibalae* (Винковци), *Sopianae* (Печуј), били су добро повезани мрежом путева, што је, уз приносе с околних пољских имања (*villae rusticae*), омогућавало економску стабилност и напредак провинције. Новом административном поделом Римског царства за време Диоклецијана, **Д. П.** је подељена на Прву (*Pannonia Prima*), на северу, и Другу (*Pannonia Secunda*), на југу. Граница им је била река Драва. Јужна граница Друге Паноније остала је на линији око 10 км јужно од тока реке Саве, док се она на истоку пружала током Дунава. По једном мишљењу јужна граница провинције пружала се од данашњег Београда (*Singidunum*) према западу, док је, по другом, граничну линију чинила готово праволинијска траса између касноантичко-рановизантијских логора у местима Бељин на ушћу потока Вукодраж у Саву и Коњуша и Војловица на Церу. Уколико се прихвати друго мишљење, остаци насеља и некропола на десној обали потока Вукодраж, недалеко од Ушћа код Обреновца, а за које се мисли да припадају епиграфски потврђеном муниципијуму Сподент (*Spodent*), представљали би трагове значајног пограничног насеља, али на територији Прве Мезије (*Moesia Prima*). Главни град провинције Друга Панонија био је Сирмијум. Простор ове провинције дошао је у фокус догађаја који ће одредити судбину Римског царства октобра 316, када је Константин Велики победио свог супарника Лицинија у бици код данашњих Винковаца. Константин је освојио балканске провинције, а Сирмијум је постао једна од четири званичне престонице Римског царства. Константин је у њему изградио палату, хиподром и многобројне јавне и резиденцијалне објекте. Сам цар је са својим двором у панонској метрополи боравио од почетка 320. до почетка 324, а у исто време у Сирмијуму је функционисала и официјелна ковница златног новца. Док су царска палата, хиподром и луксузне градске виле током археолошких ископавања у другој половини XX в. убицирани и делимично истражени, тек су истраживања северног дела палатијалног комплекса, започета 2002, дефинисала тетрархијски слој и регистровала сакрални октогонални објекат из овог времена, у склопу којег је нађено 50 делова скулптура од црвеног порфира, међу којима два фрагментована царска портрета. Један од њих највероватније је припадао Константиновом сину Констанцију II који је у више махова дуже боравио у Сирмијуму. То су чинили и други потоњи цареви, мада је град све више губио свој резиденцијални изглед, што је последица масовног насељавља Гота, нарочито интензивног после победе над римском војском у бици код Једренa 378. Сличну судбину доживео је и други по значају град Друге Паноније Басијане (*Bassianae*), лоциран код данашњих Доњих Петроваца недалеко од Руме. Град је постао римска колонија 214, а о његовом значају током IV в. сведочи податак да су се у њему налазиле царске радионице за ткање и прераду вуне. После мањих археолошких ископавања 40-их година XX в., обимнија истраживања овог локалитета нажалост нису предузета. Становници градова Друге Паноније, а поготово Сирмијума, мученички су страдали током Диоклецијанових прогона хришћана 303--304. После признавања хришћанства за равноправну религију у Царству 313, Сирмијум и Басијане су током IV в. постали значајни ранохришћански центри. Оба града, као и други панонски центри, разорени су 440/41. под налетом Хуна. После пропасти хунске државе, панонским градовима су управљали Готи и Гепиди, уз краткотрајну власт Византије у VI в., а освајање ових центара од стране Авара, окончано падом Сирмијума 582, означило је крај античког периода на територији **Д. П**.
ЛИТЕРАТУРА: M. Mirković, „Sirmium -- its History from the I Century A.D. to 582 A.D.", у: V. Popović (ур.), *Sirmium* I, Bg 1971; А. Mócsy, *Pannonia and Upper Moesia. A History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire*, London--Boston 1974; S. Soproni, *Die letzten Jahrzehnte des pannonischen Limes*, München 1985; I. Popović, „Notes topographiques sur la région limitrophe entre la Pannonie Seconde et la Mésie Première", у: P. Petrović (ур.), *Roman Limes on the Middle and Lower Danube*, Bg 1996; M. Milin, „Bassianae", у: M. Šašel Kos, P. Cherrer (ур.), *The Autonomous Towns of Noricum and Pannonia* (*Situla 42*), Ljub. 2004; A. Crnobrnja, „Roman Settlement at Ušće near Obrenovac -- Municipium Spodent (?)", *ЗНМ*, 2011, 20; I. Popović, „Porphyry Sculptures from Sirmium", *AT*, 2016, 24; E. Tóth, T. Vida, I. Takaács (ур.), *Saint Martin and Pannonia. Christianity on the Frontiers of the Roman World*, Szombathely--Pannonhalma 2016.
Ивана Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ПИЛИЦА
**ДОЊА ПИЛИЦА**, село у сјевероисточној Босни у Републици Српској, у општини Зворник, које се налази на крајњим сјевероисточним обронцима планине Мајевице у долини Пиличке реке (лијева притока Дрине). На источној периферији села у долини Дрине је пут Зворник--Бијељина, а општински центар удаљен је 30 км јужно од села. Насеље је дисперзивног типа и чини га велик број заселака. Они су грађени од долине Дрине на 140 м до око 280 м на странама долине Пилице. Центар села је уз друм, у долини Дрине, и у њему се налазе основна школа, задружни дом и неколико продавница. Године 1991. село је имало 1.304 становника, од којих су 98,3% били Срби, а 2013. имало је 1.276 становника који су живјели у 347 домаћинстава. Тада је у њему било 480 кућа.
Д. Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА РАПЧА
**ДОЊА РАПЧА**, село на Косову и Метохији, у Гори, на источној страни планине Коритник. Припада општини Драгаш, а општинско средиште је око 3 км југоисточно од села. Повезани су локалним путем. Изграђено је у долини Рапчанске реке (јужна страна слива Белог Дрима), компактно је и чине га два дела раздвојена реком. Помиње се (заједно са Горњом Рапчом) 1327. у даровној повељи краља Стефана Дечанског манастиру Хиландар, под називом Врапча, затим 1348. у повељи цара Душана када је приложена манастиру Св. Арханђела код Призрена и 1452--1455. у турском дефтеру као Рапч. У обе Рапче постојале су две православне цркве на локалитетима Црквине и Маринце. Године 1991. имала је 731 становника, од којих су 98,6% били Муслимани са српским матерњим језиком. Народна свечаност одржава се 8. маја у оквиру празновања Ђурђевдана на саборном месту Рабачке ливаде. Основна школа налази се северно од села на средокраћи према Горњој Рапчи.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА РАСОВАЧА
**ДОЊА РАСОВАЧА**, село у централном делу Србије на источној периферији Топлице, у долини Југбогдановачке реке, леве притоке Јужне Мораве. Пут Ниш--Прокупље је 3 км северно од села, које је са њим спојено локалним путем. Општинско средиште Мерошина је 12 км североисточно. Насеље је компактно, смештено на око 270 м н.в. Издужено је правцем север--југ са обе стране реке, а улице су формиране дуж сеоских путева. Први помен **Д. П.** је из 1444/45. Током друге половине XX в. број становника је осцилирао. Године 2011. било је 536 житеља, од којих су 87,7% били Срби, а 11,2% Роми. У пољопривреди је било запослено 27,6% економски активног становништва, а неаграрно становништво највећим бројем радило је у околним градовима. У селу постоје две стругаре, а значајна је производња вишања. Североисточно од села налази се православна црква, а у њему су четвороразредна основна школа, месна канцеларија коју користе четири села и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА РАЧА
**ДОЊА РАЧА**, село на источној периферији Шумадије у Лепеници, у долини реке Раче (лева притока Велике Мораве). Формирано је дуж пута Марковац--Топола, а општинско средиште Рача је 3 км западно. Компактно је, смештено на око 130 м н.в., а куће су на знатним растојањима грађене уз друм на дужини од око 4 км. Бочних улица је мало, оне су кривудаве и са још мањом густином градње. Први пут се помиње у аустријском попису из 1718. уз веће село Рачу. Становништво је досељено у XVIII в. са Косова, Рудника, Драгачева, Ресаве, околине Алексинца, Тетова и Сокобање. Од друге половине XX в. била је карактеристична депопулација. Године 1953. село је имало 1.684, а 2011. 917 становника, од којих су 98,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 38,8% економски активног становништва, а непољопривредно становништво највећим бројем радило је у прерађивачкој индустрији и у околним градовима. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА РАШЕНИЦА
**ДОЊА РАШЕНИЦА**, село у саставу града Грубишно Поље у средишњој Хрватској. По подацима из 1755. село од 50 православних домова имало је свог свештеника. За цркву Успења Богородице претпоставља се да је постојала још за време турске власти на овом подручју. Њена канатна структура очувала се све до модерних времена и представљала је највећу дрвену православну цркву у средишњој и северној Хрватској. Према предању, изграђена је 1709, док је у науци изведена претпоставка да је подигнута у последњој деценији XVIII в. Црква је имала правилну четвртасту основу са шиљато завршеном четвоространом апсидом, осликаним дашчаним бачвастим сводом над наосом и звоником на западу. Иконостас је био богато украшен барокном дрворезбаријом, а иконе је 1769. осликао Трифон „молер" са бар једним помоћником. Црква је у потпуности уништена 1991.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Цвитановић, „Православне цркве од дрвене грађе у околини Грубишног Поља", *ЗЛУМС*, 1985, 21; Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 2, Н. Сад 2013.
Александра Кучековић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА РЖАНИЦА
**ДОЊА РЖАНИЦА**, село у Црној Гори у југоисточном делу Беранске котлине, на споју долине Калудерске реке (десна притока Лима) са котлином. Локалним путем дугачким око 5 км спојено је са општинским центром Беране. Насеље је дисперзивног типа, а највећи део издужен је дуж леве стране долине Калудерске реке на висини од око 700 м. Током послератног периода број становника се мало мењао. Највећи је био 1971 -- 841 особа. Од тада популација опада. Године 2003. у насељу је било 810 становника, од којих 65,7% Срба и 30,4% Црногораца.
М. Бубало Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА САБАНТА
**ДОЊА САБАНТА**, село на југоисточној периферији Шумадије, на северним обронцима Гледићких планина, 8 км југоисточно од Крагујевца као општинског средишта. Кроз село протиче река Ждраљица (слив Велике Мораве), а њеном долином води пут Крагујевац--Јагодина. Насеље је дисперзивно и протеже се правцем југозапад--североисток на дужини од око 4 км попречно на правце пружања долине Ждраљице. Чини га већи број заселака изграђених по развођима на 250--430 м н.в. Основано је 1735, а становништво се досељавало из Црне Горе, Александровачке жупе, Лугомира, Топлице, Горње Пчиње и са Власине. Године 1844. имало је 76 кућа, а 1921. 921 становника. Током друге половине XX в. усталила се знатна депопулација. Године 1948. село је имало 1.210, а 2011. 540 становника, од којих су 95,2% били Срби. Пољопривреда је ангажовала 22,4% економски активног становништва, а индустрија 27%. Неаграрно становништво највећим бројем радило је у Крагујевцу. У долини Ждраљице налазе се четвороразредна основна школа, православна црква, библиотека и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА СЛАТИНА
**ДОЊА СЛАТИНА**, село у сјевероисточном дијелу Босне у Републици Српској, у општини Шамац. Смјештено је у Посавској равници уз фосилно корито ријеке Толиса, на висини од око 90 м и на раскрсници пет локалних путева, 12 км јужно од Шамца. Збијеног је типа, са основом радијалног облика, а куће уз путеве нису грађене у континуитету. Први помен **Д. С.** је из 1548. Године 1991. било је 623 становника, од којих су 97,9% били Срби. Пољопривреда је основна дјелатност становништва, а доминира ратарска производња. Године 2013. село је имало 519 становника, који су живјели у 164 домаћинства. Тада је овдје било 197 кућа -- станова.
ЛИТЕРАТУРА: *Стратегијa развоја општине Шамац 2011--2020. година*, Шамац 2010.
Т. Попов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА СОПОТНИЦА
**ДОЊА СОПОТНИЦА**, Храм Св. Георгија код Горажда, у подножју брега Градина на левој обали Дрине, најпознатија задужбина херцега Степана Вукчића Косаче. Подигнут је 1446. што се види из натписа: „Вь лhто .6954. Азь рабь Христq Богq господинь Хgрцgгь Стgфань вьздвигох храмь свgтаго вgликомuчgника Христова Гgwргїа, молg (сg) gмu да помолит сg о мнh грhшномь Владицh моgмu Христu". Повод изградње храма је захвалност Богу за успешно завршен рат са члановима породице око наследства. Свештеник овог храма Теодор преписао је 1521. један псалтир, а 1529--1531. при њему је радила штампарија Божидара Вуковића Горажданина. Храм се помиње и касније, било као прималац поклона било као место извођења радова, а 1778. поново је покривен. То је једнобродни храм са правоугаоним певницама, могуће накнадно дозиданим, и полукружном олтарском апсидом широком колико и брод цркве. Са северне стране има малу капелу. У XVI--XVII в. Синан-паша Сијерчић из Горажда дозидао је припрату, па је ктиторски натпис пренет са првобитног портала на садашњи главни улаз. Нема кубе, а над припратом има звоник дозидан у XIX в. Живопис није сачуван.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА СТРАЖАВА
**ДОЊА СТРАЖАВА**, село у централном делу Србије у Топлици, у долини Стра-жавске реке, леве притоке Топлице (лева страна слива Јужне Мораве). Изграђено је 2 км северно од Прокупља као општинског центра, с којим је повезано локалним путем. Насеље је компактно, смештено на левој страни реке, на око 300 м н.в. Издужено је правцем север--југ дуж друма, а улице су кривудаве. Постојало је у време Турака, а становништво је пореклом из Црне Горе, Јужног Поморавља, са Копаоника и са Косова и Метохије. Дуго је било мало село (279 становника 1948), док подстицај развоју није дала близина Прокупља. До 2011. популација је порасла на 799 чланова, од којих су 92,7% били Срби, а 5,3% Роми. Пољопривредом се бавило само 4,2% економски активног становништва, док је знатно више њих радило у индустрији, трговини, државној управи, здравству, образовању и грађевинарству. Већина њих се пољопривредом бави као допунском делатношћу. У селу се налазе месна канцеларија и четвороразредна основна школа, коју похађају и деца из суседног села Горња Стражава.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА СУВАЈА
**ДОЊА СУВАЈА**, село у Босанској Крајини, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Босанска Крупа. Налази се на сјеверној страни планине Грмеч, око 7 км јужно од општинског центра, с којим је повезано локалним путевима. Изграђено је у Сувајском пољу ниже стрме планинске стране, на висинама 320--390 м. Дисперзивно је и заузима велику површину, а чине га мали заселци и појединачне куће. Послије 1961, када је имало 806 становника, започела је депопулација и 1991. остало је 376 житеља, од којих су 93,6% били Срби.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ТОПОНИЦА
**ДОЊА ТОПОНИЦА**, село у општини Прокупље, на јужној периферији Топлице, смештено у подножју планине Видојевице, на десној обали реке Топлице. Издужено је правцем исток--запад уз локални пут који повезује општинско средиште са околним селима. Уз другу обалу реке су железничка пруга и магистрални пут Ниш--Прокупље--Куршумлија и са њима је **Д. Т.** повезана мостом. Старинско становништво је досељено из источне Србије, Македоније, Црне Горе, околине Сјенице и са Космета. Од 1953. константно се смањује број становника и 2011. било их је 299, од којих 99% Срба. Већина активног становништва ради у 10 км удаљеном Прокупљу, а пољопривредом се бави као допунском делатношћу.
Слободан Ћурчић
У атару села 1964. откривена је некропола са двадесетак гробова брњичке групе из касног бронзаног доба. Већи број гробова је оштећен каснијим укопавањем више гробова из гвозденог доба као и веће некрополе из средњег века, али се назире карактеристична подела гробова у групе ограђене каменом, док су керамички облици такође типични за брњичку групу: биконичне посуде с раширеним ободом и две или четири вертикалне дршке на истакнутом трбуху, те дубоке профилисане зделе с хоризонталним или вертикалним дршкама. Метални прилози су ретки. Од гробова из гвозденог доба посебно се истиче ратнички гроб с оружјем, пре свега сарисом, дугачком 80 цм, и махаиром, чије порекло је у Македонији или Грчкој. У гробу је нађена и једна сребрна фибула на шарнир која би такође могла бити импорт с југа. Гроб се на основу ових налаза са сигурношћу датује у IV в. п.н.е. Каснија средњовековна некропола садржи око 70 скелетних гробова у редовима, од којих је само 13 имало прилоге: „S" наушницу од сребрне жице, бронзану наушницу с коленцетом, тордиране бронзане наруквице, карике, каричице, лунуласти привесак, перле од стакла и керамике, фрагменте керамичких судова. Некропола се датује од X до XII в.
Растко Васић
ЛИТЕРАТУРА: В. Трбуховић, Л. Трбуховић, *Доња Топоница, дарданска и словенска некропола*, Прокупље--Бг 1970; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ТРЕПЧА
**ДОЊА ТРЕПЧА**, село у Западном Поморављу, дуж обе стране доњег тока реке Бање, леве притоке Западне Мораве. Општинско средиште Чачак је 12 км западно. Кроз село пролази локални пут повезан са магистралним путем Чачак--Краљево. Насеље је дисперзивно и издужено дуж два речна развођа на висинама 260--350 м. На дугу историју села наводе два средњовековна гробља, а постоје документи из турског периода. Временом је опустело, а обновљено је почетком XIX в. и 1844. имало 69 кућа. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 1.613, а 2011. 989 становника, од којих су 93,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 47,8% економски активног становништва, а неаграрно становништво највећим бројем радило је у прерађивачкој индустрији и трговини у оближњим градовима. У селу се налазе православна црква, основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ТРЕШЊИЦА
**ДОЊА ТРЕШЊИЦА**, село у западној Србији, у Подрињу, на југозападној страни планине Јагодња. Кроз село протиче Борањска река, десна притока Дрине. У њеној долини је локални пут, који село повезује са подрињским путем Зворник -- Бајина Башта. Општинско средиште Мали Зворник је 13 км северозападно од села. Насеље је дисперзивно, изграђено на великој површини на висинама 190--520 м. Чине га многобројни заселци по долинским странама и на развођима. Већина њих названа је по породичним презименима. Први помен **Д. Т.** је из 1528. када се звало Лепоглав и било влашко насеље. Савремено староседелачко становништво води порекло од досељеника из XVII и XVIII в. из Старе Херцеговине. Године 1844. село је имало 40 кућа. Од 60-их година XX в. усталила се депопулација. Године 1961. имало је 1.044, а 2011. 575 становника, од којих су 98,8% били Срби. Пољопривредом се бавило 37,1% економски активног становништва, а највише неаграрног становништва радило је у индустрији и грађевинарству, у околним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ТРНАВА
**ДОЊА ТРНАВА**, село у средишњем делу Србије, у Јужном Поморављу, уз десну обалу Јужне Мораве, 17 км северозападно од Ниша као општинског средишта. Са њим је повезано локалним путем и аутопутем Београд--Ниш. Смештено је у алувијалној равни Јужне Мораве, на око 170 м н.в. Компактно је са кривудавим и мрежасто распоређеним улицама. Под именом Трнава помиње се од 1498. када је имало 73 хришћанске и 2 муслиманске куће. Од 1526. помиње се под савременим именом. Године 1921. имало је 2.019 становника, од којих су 99,2% били православци. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1948. било је 1.010, а 2011. 647 становника, од којих су 95,8% били Срби. Пољопривредом се бавило само 1,5% економски активног становништва. Остали су се бавили неаграрним делатностима у Нишу и Алексинцу, а пољопривредом као допунском делатношћу. Карактеристичан је узгој поврћа. У селу се налазе основна школа, дом културе, месна канцеларија коју користе три села, амбуланта и земљорадничка задруга, а црква је на источној периферији села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ТРНАВА
**ДОЊА ТРНАВА**, село у средишњем делу Србије, у Топлици, у долини Трнавске реке (лева притока Топлице, слив Јужне Мораве). Локалним путем спојено је са општинским средиштем Прокупљем, које је 5 км југоисточно од села. Насеље је компактно, изграђено на око 290 м н.в. Улице су кривудаве и мрежасто распоређене, а густина градње кућа је мала. Претпоставља се да је постојало у време Турака, када се помиње суседно село Горња Трнава. Старинско становништво досељено је из Јужног Поморавља, Македоније, са Косова и Метохије и са Копаоника. Од 60-их година XX в. почела је блага депопулација. Године 1961. село је имало 1.847, а 2011. 1.383 становника, од којих су 96,5% били Срби. Пољопривредом се бавило 34,4% економски активног становништва, а од неаграрних занимања најзаступљенија је била индустрија (22,2%). Већина њих ради у Прокупљу. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија, а православна црква је југоисточно од села у заселку Бумбурек.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ТРНАВА
**ДОЊА ТРНАВА**, село у источном делу Шумадије, у Лепеници, на побрђу изнад долина река Трнава и Буковац (десна страна слива Јасенице, притоке Велике Мораве). Сеоским путевима повезано је са путем Марковац--Топола, који је око 6 км северно од села. Општинско средиште Топола удаљено је око 20 км према северозападу. Село је дисперзивно, а куће су грађене на дугачким развођима између долина. Груписање кућа у заселке је минимално. **Д. Т.** је настала после 1739. поделом старог пространог села Јошаница на два дела, на Трнаву на истоку и Овсиште на западу. Становништво се доселило из околине Сјенице, Пећи и Лесковца. Статус самосталног насеља добило је 1946. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. имало је 1.466, а 2011. 772 становника, од којих су 99,1% били Срби. У пољопривреди је радило 89,2% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и хладњача капацитета 800 т воћа и поврћа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ТРНОВА
**ДОЊА ТРНОВА**, село у сјевероисточном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Угљевик. Лежи на сјевероисточној подгорини планине Мајевице изнад долине ријеке Јање, лијеве притоке Дрине и 4 км јужно од пута Бијељина--Тузла. Бијељина је удаљена 18 км, а општинско средиште 14 км западно. Село је дисперзивног типа и протеже се на надморским висинама 150--250 м. Куће су окупљене у густим низовима дуж локалних путева. Године 1991. имало је 1.491 становника, од којих су 98,1% били Срби. Становништво се највећим бројем бави ратарством и виноградарством, а дио је запослен у руднику и Термоцентрали „Угљевик". Године 2013. село је имало 1.276 становника, који су живјели у 370 домаћинстава, а у њему је била 541 кућа -- стан. Овдје је рођен Филип Вишњић, један од најпознатијих српских гуслара.
В. Рајчевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊА ШАТОРЊА
**ДОЊА ШАТОРЊА**, село у Шумадији, северно од планине Рудник, у долини реке Јасенице, леве притоке Велике Мораве. Смештено је крај пута Топола -- Горњи Милановац, 14 км југозападно од Тополе као општинског средишта. Има два морфолошки различита дела: центар је изграђен на око 280 м н.в. уз раскрсницу друмова, компактан је и има радијалан облик, а периферија села изграђена је по околном побрђу до 360 м н.в. и дисперзивна је. У историјским изворима помиње се од 1476. Староседелачко становништво досељено је из старе Рашке, Суводола, околине Ужица и Новог Пазара. Године 1844. имало је 45 кућа, а 1921. 917 становника. Од 60-их година XX в. усталила се депопулација. Године 1961. село је имало 1.154, а 2011. 690 становника, од којих су 98% били Срби. Пољопривреда је ангажовала 42,9% економски активног становништва. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија коју користи и суседно село Горња Шаторња, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга са млином, сушаром и пекаром. Око 2 км јужно од села у долини Никољске реке налази се манастир Никоље.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ БИЉАНЕ
**ДОЊЕ БИЉАНЕ**, село у Хрватској, у Равним Котарима. Припада Задарској жупанији и граду Бенковцу који је 15 км према југоистоку. Са општинским центром повезано је локалним путем који повезује Задар и Бенковац. Село је смештено уз југозападни обод једне увале, центар му је компактан, али без формираних улица, док су периферије дисперзивне. Године 1961. имало је 1.109 становника, од којих су 98,8% били Срби. Њихов број је благо смањиван (1991. 1.057 становника са 96,6% Срба), а у време грађанског рата село је расељено. До 2001. остало је 13 становника, од којих петоро Срба. Године 2011. у селу су живеле 94 особе у 53 домаћинства и 118 кућа.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ БРИЈАЊЕ
**ДОЊЕ БРИЈАЊЕ**, село у јужној Србији, у Пустој реци, уз леву обалу Пусте реке, леве притоке Јужне Мораве. Северно од села је пут Брестовац--Бојник. Општинско средиште Лесковац је 26 км југоисточно од села. Насеље је изграђено у алувијалној равни Пусте реке на око 225 м н.в., компактно је, а улице су радијално распоређене. Мањи део села смештен је на десној обали реке преко које је изграђен мост. Насеље се помиње од 1516. као Бријан. Староседелачко становништво досељавано је од краја XIX в. из Власине, околине Црне Траве, Заплања и Бугарске. Од 70-их година XX в. настала је континуирана депопулација. Године 1971. село је имало 1.682, а 2011. 1.283 становника, од којих су 84,4% били Срби, а 13% Роми. У пољопривреди је радило 33,6% економски активног становништва, а међу неаграрним становништвом највише је било грађевинских радника. За пољопривредну производњу карактеристичан је узгој поврћа. У селу се налазе четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и погон конфекције.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ БУТОРКЕ
**ДОЊЕ БУТОРКЕ**, археолошки локалитет на улазу у Кладово, који се налази на 500 м узводно од османског утврђења Фетислам. Овде је истражено мање рановизантијско утврђење, готово квадратне основе, димензија 58 х 57 м, које је угловима оријентисано према странама света. На сваком углу налазила се по једна кула кружне основе, с улазом левкасте основе из унутрашњости утврђења. На југозападном бедему налазила се капија са три портала, а на југоисточном је била кула базиликарне основе, димензија 5,5 х 3,2 м, с апсидом на југоистоку. Посебно је занимљива конструкција капије, ојачана пиластрима с унутрашње стране. Ови пиластри су носили конструкцију симетричних степеништа на оба краја капије, која су водила на шетну стазу кастела. Северна и источна кула, које су се налазиле на обали Дунава, биле су ојачане са по три зракасто распоређена контрафора, који су највероватније служили да спрече дестабилизацију кула и североисточног бедема услед алувијалне ерозије. Кастел је изграђен око старије куле стражаре, бурга (*burgus*), готово квадратне основе, димензија 19 х 19,5 м, која је подигнута у време Диоклецијанове обнове дунавског лимеса 294. У средишту бурга била су четири ступца у облику латиничног слова L, који су носили дрвене галерије и кровну конструкцију куле. У Прокопијевом делу *De aedificiis*утврђење у **Д. Б.** се не помиње у списку обновљених и новоподигнутих тврђава на овом делу лимеса. Између кастела *Diana* на Караташу и утврђења *Pontes*, које је бранило Трајанов мост, не помиње се ниједно утврђење. Без обзира на то, план кастела у **Д. Б.**, као и археолошки налази, указују да је ова тврђава настала средином VI в., за владавине Јустинијана I. У утврђењу је откривен велик број покретних налаза: грнчарије, делова стаклених посуда, керамичких уљаних лампи, фибула и других металних налаза, који га хронолошки опредељују у период IV--VI в. Старије утврђење, бург, функционисало је од краја III до средине V в., када је уништено у најезди Атилиних хуна 441--443. Млађе утврђење, настало средином VI в., страдало је у инвазији Авара у Доње Подунавље 595/596, о чему сведочи слој паљевине и деструкције. Ипак, има неких археолошких назнака да је кастел наставио да живи и почетком VII в., све до дефинитивног пада лимеса под ударима Авара и Словена 614.
ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, *Römische Studien in Serbien*, 2, Wien 1892; Ђ. Јанковић, „Покретни налази са некрополе и утврђења код Кладова", *Старинар*, 1973--1974, 1975, 24--25; А. Цермановић Кузмановић, „Доње Буторке -- римско утврђење код Кладова", *Старинар*,\* \*1977--1978, 1979, 28--29; Ђ. Јанковић, *Подунавски део области Аквиса у VI и VII веку*, Бг 1981; Ф. Каниц, *Србија, земља и становништво*, II, Бг 1985.
С. Петковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ВАРДИШТЕ
**ДОЊЕ ВАРДИШТЕ**, село у Подрињу, на источној граници Републике Српске, у општини Вишеград, изграђено у долини ријеке Бели Рзав, у близини његовог састава са Црним Рзавом. Кроз село пролази пут Вишеград--Ужице. Општинско средиште удаљено је 14 км. Насеље је дисперзивног типа и чине га центар, формиран уз Бели Рзав на око 430 м н.в., и неколико заселака изграђених на долинским странама. Године 1991. имало је 113 становника, од којих су сви били Срби, а 2013. било је 94 становника у 32 домаћинства, тј. 61 кући. У селу се налазе основна школа, мјесна канцеларија и продавница. Овдје је 2008. успостављен женски манастир Вазнесења Господњег.
Н. Живак
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ВИДОВО
**ДОЊЕ ВИДОВО**, село у Великом Поморављу, уз десну обалу Велике Мораве, 9 км југозападно од Параћина као општинског центра, с којим је повезано локалним путем. Насеље је компактно, изграђено у алувијалној равни Велике Мораве на око 125 м н.в. Са јужне стране ограничено је савременим коритом а са источне стране фосилним коритима. Често је било изложено поплавама од којих је последња -- карастрофална била 1933. Године 1976. изграђен је одбрамбени насип. Први помен села је из 1360. У време Велике сеобе Срба 1690. имало је 6 кућа. Староседелачко становништво досељавало се после Првог и Другог српског устанка са Косова и Метохије, из Топлице и Македоније. Године 1844. село је имало 75 кућа, а 1921. 1.586 становника. Крајем XX в. почела је континуирана депопулација. Године 1981. село је имало 2.396, а 2011. 1.709 становника, од којих су 98,5% били Срби. У пољопривреди је радило 29,1% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва радило је у индустрији, трговини и грађевинарству у околним градовима. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе, библиотека, месна канцеларија, амбуланта и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ВОДИЧЕВО
**ДОЊЕ ВОДИЧЕВО**, село у Босанској Крајини, у Републици Српској, у општини Нови Град (раније Босански Нови), смјештено на западним обронцима планине Козаре у долини ријеке Стрижне (десна притока Уне), 14 км сјевероисточно од општинског средишта. Са Новим Градом повезано је путем Нови Град -- Козарска Дубица изграђеним долином Уне. Уз сјеверозападну границу села је и Унска пруга (Книн--Суње у Хрватској). Жељезничка станица је у сусједном селу Водичево. Насеље је дисперзивног типа и чине га мали заселци изграђени ивицама дна долине и по долинским странама, као и низ кућа изграђених уз друм у долини Уне на висини од око 135 м до 250 м н.в. на планинској страни. Село је 1991. имало 801 становника, од којих су 96,5% били Срби. Године 2013. било је 662 становника који су живјели у 212 домаћинстава. Село је тада имало 299 кућа. У њему се налази основна школа.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ВРТОЧЕ → ВРТОЧЕ
**ДОЊЕ ВРТОЧЕ** → **ВРТОЧЕ**
# ДОЊЕ ГРБИЦЕ
**ДОЊЕ ГРБИЦЕ**, село у Србији, у централном делу Шумадије, смештено по развођу долина Пустог потока на северу и реке Клисуре на југу (лева страна слива Лепенице, слив Велике Мораве). Општинско средиште Крагујевац је 15 км југоисточно од села и спојени су локалним путем и путем Крагујевац -- Горњи Милановац. Насеље је дисперзивног типа, а највећи број кућа грађен је по широкој коси између две долине на 220--420 м н.в. Центар насеља је формиран на саставу долина и у долини Пустог потока. Основано је 1770, а становништво је досељено из Црне Горе, Старе Србије, Тимочке Крајине, Лепенице и са Косова. Године 1844. било је 55 кућа. Током друге половине XX в. зачета је константна депопулација. Село је 1948. имало 1.128, а 2011. 509 становника, од којих су 99,2% били Срби. У пољопривреди је радило 59,6% економски активног становништва. У њему се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, амбуланта и дом културе.
Драгица Р. Гатарић
У селу се налазе остаци храма званог Црквина, из времена Ђурђа Бранковића, чија првобитна посвета није позната. На основу изгледа пронађених фрагмената живописа претпоставља се да је подигнут и осликан средином XV в. Црква је била једнобродна, подељена пиластрима на три травеја, са светилиштем које се састоји само од источног простора и олтарске апсиде. Имала је подигнуту припрату. Трагови зидних слика очували су се само у висини сокла у припрати, а током археолошких истраживања у храму и припрати пронађени су уломци (остаци) фресака у шуту.
Татјана Стародубцев
ЛИТЕРАТУРА: Д. Мадас, М. Богдановић, „Остаци средњовековне цркве у Доњим Грбицама", *ГСАД*, 1993, 9; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ДРАГОВЉЕ
**ДОЊЕ ДРАГОВЉЕ**, село у југоисточној Србији, у Заплању, на североисточном подножју Бабичке горе изнад долине Кутинске реке (лева притока Нишаве). Општинско средиште Гаџин Хан је 13 км северозападно од села, а спојени су локалним путем трасираним дуж долине Кутинске реке. Насеље је смештено на планинској страни са обе стране Драговске реке (лева притока Кутинске реке), на 440--540 м н.в. Делови села уз реку су компактни, а на периферијама распоред кућа је дисперзиван. Први пут се помиње уз опис положаја манастира Св. Тодора у турским пописима из 1498. и 1516. После повлачења Турака, 1878. у њему је било 50 кућа. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Село је 1953. имало 976, а 2011. 389 становника, од којих су 81,5% били Срби, а 18,3% Роми. Половина економски активног становништва бави се пољопривредом. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и дом младих.
Драгица Р. Гатарић
У селу се налази **Црква Св. Николе** с почетка XVII в. Њена изградња и осликавање завршени су 1604. у време презвитера Јакова. То је једнобродна издужена грађевина са полукружном апсидом, засведена полуобличастим сводом. Припрату од наоса одваја масивни попречни преломљени лук ослоњен на дубоке пиластре. Дуж северног зида наоса налазе се три пара прислоњених лукова. Црква је зидана притесаним каменом са лепо тесаним угаоним блоковима. Зидна платна су у горњој зони нивелисана хоризонталним редовима опека, a завршавају се дворедим зупчастим кровним венцем. У цркву се улази са запада у припрату и са јужне стране у наос. На западној фасади северно од улаза је мања а изнад ње већа ниша. Највећи део старог живописа из прве половине XVII в. скрива нанос кречног малтера који је послужио као подлога за поновно осликавање (1868). Од старог сликарства на западном зиду препознају се Св. Сава Јерусалимски, Св. Зосим причешћује Марију Египатску, Сусрет Марије и Јелисавете, Преображење; на северном зиду су свети ратници Теодор Тирон и Теодор Стратилат, Св. Меркурије, у олтарском простору Визија Петра Александријског, а у проскомидији *Imago pietatis*, надвишени медаљонима са попрсјима светитеља. У конхи апсиде је Служба архијереја, а изнад ње Причешће апостола и Богородица шира од небеса са Христосом у медаљону. Уз олтарску конху су Благовести. Неуобичајен одабир и распоред представа, заједно са стилским и иконографским особеностима, издвајају сликарство цркве у **Д. Д.** од типичних споменика сеоског сликарства из овог периода у ближем окружењу. Конзерваторске интервенције вршене су почев од 1976.
Миша Ракоција
ЛИТЕРАТУРА: Митрополит Михаило, *Православна српска црква у Краљевини Србији*, Бг 1895; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Ракоција, *Манастири и цркве јужне и источне Србије*, Ниш 2013.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ КОМАРИЦЕ
**ДОЊЕ КОМАРИЦЕ**, село на југоисточној периферији Шумадије, у долини реке Осанице (лева притока Велике Мораве). Локалним путем дугим 4 км повезано је са путем Крагујевац--Баточина. Општинско средиште Крагујевац је 18 км југозападно од села. Насеље је дисперзивног типа, а куће су грађене у долинама Осанице (на дужини од 6 км) и њених притока, па има радијалан облик. Изграђено је на висинама 200--300 м, са малим растојањима између група кућа. Основано је крајем XVII в., а становништво је досељено из Црне Горе, Старе Србије и са Косова. Године 1844. имало је 42 куће. Током друге половине XX в. настала је нагла и континуирана депопулација. Село је 1948. имало 1.234, а 2011. 492 становника, од којих су 98,6% били Срби. Пољопривредом се бавило 27% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим делом радило је у околним градовима. У селу се налазе две православне цркве, четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта и погон за производњу обланди.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ КОЊУВЦЕ
**ДОЊЕ КОЊУВЦЕ**, село у јужној Србији, у Пустој реци, на крају долине Коњувачке реке (лева притока Пусте реке, слив Јужне Мораве). Општинско средиште Бојник је 7 км југоисточно од села. Кроз **Д. К.** пролази локални пут који повезује Бојник са Прокупљем. Насеље је компактно, изграђено са обе стране корита Коњувачке реке, на 270--300 м н.в. Чине га две дугачке улице издужене начелним правцем север--југ, на обе обале реке по једна. Први помен села је из 1858. Савремено староседелачко становништво досељено је после ослобођења од Турака (1878) са Власине, Грделичке клисуре и из врањског краја. У време пописа становништва из 1921. **Д. К.** је било центар статистичког круга у којем је живео 2.901 становник. Од друге половине XX в. започета је депопулација. Године 1948. имало је 1.017, а 2011. 470 становника, од којих су 95,7% били Срби. Пољопривредом се бавило 64,2% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија коју користе четири села, један погон конфекције и земљорадничка задруга. Православна црква је западно од села на сеоском гробљу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ
**ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ**, село у Горњој Морави, уз десну обалу Биначке Мораве, наспрам ушћа Криве реке. Припада општини Косовска Каменица. Северно од села, на другој обали реке, је пут Гњилане--Бујановац. Насеље је издужено дуж реке на висини од око 430 м. Први познати помен села је из 1455. под именом Карим. Староседелачко српско становништво досељено је у XVII в. Године 1948. било је 1.896 становника, од којих су сви били Срби. Године 1991. имало је 641 житеља, од којих 97,8% Срба и 0,8% Црногораца. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, циглана, шљункара и млин. Преко Биначке Мораве изграђен је мост.
Србољуб Ђ. Стаменковић
У селу се налази **Црква Пресвете Богородице** која је изграђена крајем XVIII или почетком XIX в., док је средином XIX в. проширивана. То је једноставно здање, правоугаоне основе и скромних димензија, делимично укопано у земљу и покривено двосливним кровом. Храм је засведен полуобличастим сводом и артикулисан прислоњеним луковима на бочним зидовима. У олтарском простору истиче се полукружна олтарска апсида, док су проскомидија и ђаконикон наглашени мањим нишама на северном и јужном зиду. Храм има два улаза, на западној и јужној страни, и три прозора, један у олтарској апсиди и два на јужном зиду наоса. У ниши над јужним улазом насликано је Успење Богородице и исписан текст из којег се сазнаје да су храм 1870. осликали зографи Аврам Дичов, Зафир, Тодор и Спиро захваљујући прилозима локалног становништва. Зидови храма украшени су у првој зони ликовима јеванђелиста и светитеља, међу којима су стојеће фигуре светих ратника и мученика, као и ређа представа Св. Христофора с пасјом главом, насликана на западном зиду, јужно од улаза. У другој зони су сцене Великих празника, док је полуобличасти свод осликан кружним медаљонима с ликовима Богородице с Христом, Св. Јована, Христа Сведржитеља и Бога Оца. На јужној и западној фасади су прикази стојећих фигура светитеља. Од првобитног иконостаса сачуване су царске двери и Распеће Христово на врху конструкције, рад непознатог аутора.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: Патријарх Павле, *Да нам буду јаснија нека питања наше вер*е, I, Бг 1998; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", *Саопштења*, 2012, 44.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ КРАЈИНЦЕ
**ДОЊЕ КРАЈИНЦЕ**, село у јужној Србији, у Лесковачкој котлини, на левој страни корита Јужне Мораве, наспрам ушћа Власине. Општинско средиште Лесковац је 7 км западно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно, изграђено на алувијалној равни Јужне Мораве на 230 м н.в. Постојало је у XIV в. и помиње се 1395. у повељи кнегиње Милице. Године 1839. стекло је статус самосталног насеља. Староседелачко становништво досељено је крајем XIX и почетком XX в. из околине Врања и Лесковца. У периоду после II светског рата број становника је благо осцилирао. Године 2011. село је имало 733 становника, од којих су 99,5% били Срби. Пољопривредом се бавило 71,6% економски активног становништва, а доминира узгој поврћа. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ
**ДОЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ**, село у Ваљевској Подгорини, на северној страни планине Маглеш, између кањонских делова долина река Градац на истоку и Сушица на западу (слив Колубаре). Општински центар Ваљево је 13 км североисточно од села и повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивно, заузима велику површину на висинама 440--780 м и чини га велик број заселака који се зову по презименима домаћинстава. Први помен села је из прве половине XVIII в. када је било јединствено село са данашњом Горњом Лесковицом. Године 1737. село Лесковица имало је 12 кућа. Староседелачко становништво досељавало се од XVII до XIX в. из Црне Горе, Старог Влаха и Полимља. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1948. село је имало 1.132, а 2011. 441 становника, од којих су 99,5% били Срби. Пољопривредом се бавило 85,8% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, задружни дом, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ЛУГЕ
**ДОЊЕ ЛУГЕ**, село у источном делу Црне Горе, у општини Беране, изграђено у Беранској котлини, са десне стране реке Лим око 2 км југоисточно од Берана. Кроз њега води локални пут према долини Калудерске реке (десна притока Лима). Насеље је издужено дуж пута на висини од око 680 м, а куће су грађене на знатним растојањима. После II светског рата то је било мало село, али се развојем Берана и оно увећавало и до 2003. број становника је порастао на 1.861, од којих су 56,9% били Срби, 24,3% Црногорци и 7,6% Бошњаци.
М. Бубало Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ЉУБИЊЕ
**ДОЊЕ ЉУБИЊЕ**, село на северној страни Шар-планине, на дну долине горњег тока Љубинске реке, леве притоке Призренске Бистрице (лева страна слива Белог Дрима). Око 5 км северозападно од села је долина Призренске Бистрице којом води локални пут који повезује Призрен са јужним делом Косовске котлине. Горње Љубиње је са њим повезано сеоским путем, а општински цетар Призрен удаљен је око 15 км. Насеље је изграђено на висинама 860--930 м, компактно је и издужено дуж дна долине. Помиње се 1348. у Арханђелској повељи цара Душана, а мештани дародавци -- Срби из Љубиња наводе се у Поменику манастира Св. Тројице код Мушутишта, који се води од 1465. На карти „Краљевство Србије" из 1689. унето је под називом Љубоња. Из средњовековног периода постоје остаци цркви Св. Петке и Св. Недеље. Раном исламизацијом Срба староседелаца, која је наступила одмах после 1690, створена је у XVIII в. муслиманско-српска тампон-зона која је спречавала арбанашко продирање у Средачку и суседну Сиринићку жупу. Исламизација Срба праћена је и албанизацијом. Године 1991. село је имало 1.654 становника, од којих су 98,2% били Муслимани, а 1,1% Срби. У селу се налазе основна школа са наставом на српском језику и џамија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ЉУПЧЕ
**ДОЊЕ ЉУПЧЕ**, село на Косову и Метохији, у општини Подујево, смештено у подножју десне стране долине реке Лаб, на несту где она прима десну притоку Качандолску реку. На другој страни долине су пут и железничка пруга који повезују Приштину и Подујево са Нишом. Општинско средиште је од села удаљено око 15 км, колико и Приштина. Главни део села чини низ кућа саграђен уз долинску страну на око 550 м н.в., а припада му и неколико издвојених заселака саграђених на висинама до 800 м. Ово је старо српско село које је имало православну цркву у XV в. Од почетка XIX в. досељавају се Албанци из матичне земље, а Срби временом постају мањинско становништво које се 70-их година XX в. потпуно иселило.
Слободан Ћурчић
У селу је нађен римски миљоказ *in situ*. Овај миљоказ се налазио на раскршћу два важна римска пута, један који је водио од јадранске луке *Lissus* (данас Љеш у Албанији) до *Naissusа* (данашњи Ниш) и други који је водио од Далмације, кроз Рашку област долином Ибра ка Македонији. Ова хипотеза са заснива на натпису са миљоказа из **Д. Љ.**, на којем је раздаљина до станице *Vicianum*, која се налазила на путу *Lissus--Naissus*, 13 римских миља, што одговара реалној дистанци до места Угљара где је лоцирана ова станица. Миљоказ је постављен у време цара Емилијана (*Marcus Aemilius Aemilianus*), године 253. Комуникација, која је водила од обале Јадранског мора ка Егеји, спајала се са путем *Naissus--Scupi*, одакле је пут водио на југ до Солуна (*Thessalonica*).
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: Е. Чершков, „Римски пут *Naissus--Scupi* и станица *Viciano*", *ГМКМ*, 1961, 6; *Римљани на Косову и Метохији*, Бг 1969; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ МЕЂУРОВО
**ДОЊЕ МЕЂУРОВО**, село у Јужном Поморављу, на десној страни корита Јужне Мораве, 7 км југозападно од Ниша као општинског средишта с којим је повезано локалним путем. На источној периферији села је железничка пруга Ниш--Скопље са станицом. Насеље је компактно са кривудавим и радијално распоређеним улицама, изграђено на око 185 м н.в. Први помен села је из 1498. када је имало 74 куће. Године 1690. у време аустро-турског рата је опустело, а 1710. је обновљено као читлук. После ослобођења од Турака 1878. имало је 38 кућа. Захваљујући близини града број становника је од друге половине XX в. растао. Године 1948. било је 1.251, а 2011. 1.722 становника, од којих су 93,4% били Срби, а 3,3% Роми. Пољопривредом се бавило 1,8% економски активног становништва. Од неаграрних занимања највише становника ангажовале су прерађивачка индустрија (25,5%), трговина (24,8%) и државна управа (11,1%), готово све у суседном граду. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија коју користи и суседно село Бубањ, амбуланта и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ НЕДЕЉИЦЕ
**ДОЊЕ НЕДЕЉИЦЕ**, село у западној Србији, у Подрињу, на северном подножју планине Гучево, изнад долине реке Јадар (десна притока Дрине). Око 2 км јужно од села је пут Лозница--Ваљево, а општинско средиште Лозница 11 км западно. Насеље је дисперзивно, а куће су изграђене дуж развођа између кратких долина левих притока Јадра на висинама 130--220 м. Староседелачко становништво је досељавано у XVIII и првој половини XIX в. из Црне Горе, околине Требиња, Рађевине и Горњег Јадра, а село се помиње и 1844, када је имало 42 куће. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1953. било је 931, а 2011. 512 становника, од којих су 98,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 42,5% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем радило је у суседној Лозници, а пољопривреда им је допунско занимање. Значајан је узгој малина. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ РАТАЈЕ
**ДОЊЕ РАТАЈЕ**, село у северном делу Александровачке жупе, изграђено на побрђу изнад долине Mале реке (десна страна слива Западне Мораве). Локалним путем повезано је са путем Александровац--Кру-шевац. Општинско средиште Александро-вац је 12 км југозападно од села. Насеље је дисперзивно, а куће су у густим редовима окупљене око међусобно знатно удаљених сеоских путева, на 260--350 м н.в. Становништво се досељавало крајем XVIII в. из Црне Горе, Далмације и села Западног Поморавља. Раније је било јединствено насеље са Горњим Ратајем. Статус самосталних насеља стекли су 1979. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 1.203, а 2011. 824 становника, од којих су 98,8% били Срби. У прерађивачкој индустрији радило је 35,9%, а у пољопривреди 34,8% економски активног становништва. Значајна је виноградарска производња. На југоисточној периферији села налази се четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ РАТКОВО
**ДОЊЕ РАТКОВО**, село у западном дијелу Босне и Херцеговине, на граници Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Лежи на западним обронцима планине Мањаче источно од горњег дијела долине Сане. На источној периферији села је локални пут који га повезује са путем Кључ -- Мркоњић Град. Село је дисперзивног типа и простире се на великој површини, а чине га велики засеоци изграђени на висинама 400--700 м. Године 1961. у селу је живјело 1.881. лице, а до 1991. њихов број је опао на 1.068, од којих су 99,8% били Срби. Након административне подјеле БиХ део села који је припао Републици Српској (Општина Рибник) имао је 129 становника који су живјели у 58 домаћинстава. Село је имало 108 кућа.
В. Рајчевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ РОМАНОВЦЕ
**ДОЊЕ РОМАНОВЦЕ**, село у јужној Србији, у општини Сурдулица, у подножју планине Варденик, на споју уске долине Романовске реке са долином реке Врле. Налази се 3 км југоисточно од општинског средишта. То је старо српско насеље које је расељено, а обновљено је крајем XIX в. досељавањем становништва из Бугарске. Током послератног периода величина популације је благо осцилирала и 2011. било je 390 становника, од којих 98,2% Србa. Већина је запослена у Сурдулици. Село чини група неушорених кућа и у њему се налази православна црква.
Слободан Ћурчић
На заравњеном платоу, познатом као Трешња, констатовано је античко археолошко налазиште. Крајем XIX в. локалитет је први забележио Феликс Каниц, који је на том месту уочио остатке утврђења, димензија 120 x 40 м, за које је претпоставио да припадају римском периоду. На западној падини узвишења, на површини терена је регистровао остатке грађевина из римског доба, међу којима и кровне опеке римског формата. Претпоставио је да је утврђење, са припадајућим насељем, настало ради контроле пута који је водио према рудницима гвожђа на Чемернику, иначе активним и у античко доба. Археолошка истраживања на локалитету нису вршена, али су случајним открићима забележени релативно многобројни налази, који укључују и предмете из античког доба: керамичке и стаклене посуде, металне предмете и др.
Гордана Јеремић
ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, *Römische Studien in Serbien*, 1--2, Wien 1891--1892; *Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart*, 1, Leipzig 1904; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, *Археолошка налазишта у Србији*, Бг 1951; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ СИНКОВЦЕ
**ДОЊЕ СИНКОВЦЕ**, село у јужној Србији, у Лесковачкој котлини, на југозападној периферији Лесковца. На северозападној периферији насеља је магистрални пут Лесковац--Лебане. Oнo је компактно, смештено на око 230 м н.в. и издужено на око 2 км уз ивицу дна долине реке Јабланице. Помиње се у турским пописима из XVI в. Године 1516. имало је 22 домаћинства, а после ослобођења од Турака (1879) 11 кућа. Староседеоци су се доселили крајем XIX и у првој половини XX в. из Врањске котлине, Прешевске Моравице и Јабланице. Пратећи развој Лесковца и овде је током друге половине XX в. број становника растао. Године 1948. село је имало 377, 2002. 1.661 житеља, а 2011. 1.556 лица, од којих су 98,1% били Срби. У пољопривреди је радило само 1,1% економски активног становништва, док је много више њих било упослено у типично „градским" занимањима као што су индустрија (27,7%), државна управа (19,6%), трговина (16,7%) и др.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ СТАНОВЦЕ
**ДОЊЕ СТАНОВЦЕ**, село у централном делу Косовске котлине, уз корито Лаба, око 1,5 км узводно од његовог ушћа у Ситницу. Један километар источно од села је магистрални пут Приштина -- Косовска Митровица, а исто толико према западу и железничка пруга истог правца. Општинско средиште Вучитрн је 12 км северозападно од села. Насеље је компактно, изграђено уз десну страну корита Лаба на око 530 м н.в. У време Турака звало се Горња Исханија, а савремено име добило је по оближњем селу Становце (данас Горње Становце). Настало је 1864. досељавањем Черкеза са Кавказа. Словенско становништво насељено је у време међуратне колонизације из Бабиног Моста, Добраве, Матарушке Бање и Лике. Године 1948. овде је живело 2.123 становника, од којих су 39,2% били Срби, 32,5% Шиптари, а 24,8% муслимани. Године 1991. у селу је пописано 190 становника, од којих су 9,5% били Срби. Већина Срба се иселила између 1961. и 1981. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ СТОПАЊЕ
**ДОЊЕ СТОПАЊЕ**, село у јужној Србији, у Лесковачкој котлини, уз леву страну корита реке Јабланице. Налази се 5 км северозападно од Лесковца као општинског средишта с којим је повезано локалним слепим путем. Насеље је компактно са кривудавим и мрежасто распоређеним улицама, на око 230 м н.в. Помиње се од времена Турака и 1516. имало је 120 домаћинстава. После ослобођења од Турака (1879) имало је 40 кућа. Староседелачко становништво доселило се крајем XIX и у првим деценијама XX в. са Косова, из околине Врања, Горње Пчиње и Јабланице, а последњих деценија XX в. из села у околини Лесковца. Број становника дуго је растао. Године 1948. село је имало 746, а 1991. 1.201 становника. До 2011. њихов број је смањен на 1.105, од којих су 95,7% били Срби. У пољопривреди је радило 14,8% економски активног становништва, мање него у прерађивачкој индустрији и трговини. Највећи број неаграрног становништва радио је у суседном Лесковцу. Северозападно од села су простране плантаже винове лозе, а село је познато и по повртарској производњи. Сеоска црква је на јужној периферији села. На североистоку је спојено са селом Винарце.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ТРЕБЕШИЊЕ
**ДОЊЕ ТРЕБЕШИЊЕ**, село у јужној Србији, на југоисточном ободу Врањске котлине, у долини Требешињске реке. Општинско средиште Врање је 8 км северозападно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно, издужено правцем исток--запад дуж долине на висинама 420--460 м. Помиње се у турско време и 1519. имало је 76 хришћанских породица, а 1879. 119 српских кућа. Староседелачко становништво досељено је у XIX в. из Горње Пчиње. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 961, а 2011. 774 становника, од којих су 99,5% били Срби. У пољопривреди је радило 14,2% економски активног становништва, знатно мање него у прерађивачкој индустрији (45%). Већина неаграрног становништва радила је у Врању. У селу се налазе две православне цркве, четвороразредна основна школа и месна канцеларија коју користи становништво шест села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ЦРНАТОВО
**ДОЊЕ ЦРНАТОВО**, село у јужној Србији, на северној граници Пусте реке, у долини Цернатовачке реке (десна притока Топлице, слив Јужне Мораве). Општинско средиште Житорађа је 8 км северозападно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно, смештено на око 230 м н.в., већим делом на левој страни реке. Први пут се помиње у тефтеру нишког владике Јоаникија 1734. Староседелачко становништво досељено је са Власине, из околине Крушевца и Ужица и из Црне Горе. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Село је 1953. имало 729, а 2011. 461 становника, од којих су 96,3% били Срби. Пољопривредом се бавило 62,6% економски активног становништва. У њему се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија коју користи становништво шест села, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга са фармама јуница и кока носиља, те погон за производњу четака и метли.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊЕ ЦРНИЉЕВО
**ДОЊЕ ЦРНИЉЕВО**, село у северозападном делу Србије, на северним падинама планине Влашић, у горњем делу долине Тамнаве. До њега долази слепи локални пут који га повезује са општинским средиштем Коцељева (удаљеним 23 км) на истоку и са Шапцем (удаљеним 43 км) на северу. Насеље чине два дела. Већи број кућа је у долини Тамнаве, компактно распоређених на око 185 м н.в. Издужено је правцем север--југ дуж долине. Компактни део села на великој површини окружује подручје дисперзивне насељености у којем је много малих заселака и појединачних кућа саграђених на знатним растојањима до висина од 280 м. **Д. Ц.** се први пут помиње 1528. када је имало 11 кућа. Староседелачко становништво досељавано је од краја XVII до XIX в. из Рађевине, Јадра, Старог Влаха, Срема, околине Ужица, Ваљева и Посаво-Тамнаве. Током друге половине XX в. усталила се константна депопулација. Године 1953. било је 1.561, а 2011. 813 становника, од којих су 97,3% били Срби. Највише економски активног становништва бавило се пољопривредом (41,4%). Неаграрно становништво највећим бројем радило је у другим местима. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија коју користе четири села, амбуланта и циглана.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ АГИЋИ
**ДОЊИ АГИЋИ**, село у Крајини, у Републици Српској, у општини Нови Град (раније Босански Нови), саграђено на западној периферији Мајдан планине, на источној страни долине ријеке Јапре (лијева притока Сане, слив Саве). Мањи дио села је у долини и са њене западне стране. Насеље је дисперзивно и заузима велику површину на висинама од 150 м у долини Јапре до око 300 м н.в. на југоисточној периферији. Чине га мале групе кућа грађене на знатним растојањима. Од 60-их година XX в. у њему влада депопулација. Године 1961. имало је 1.289, а 1991. 935 становника, од којих су 69,2% били Срби, а 28,9% Муслимани. Попис из 2013. регистровао је 668 становника у 171 домаћинству. Село је имало 247 кућа -- станова. У централном дијелу (Агића брдо) налазе се православна црква и основна школа. Веће су концентрације кућа у долини Јапре (заселак Челопек), гдје су основна школа и џамија. У близини постоји мали рудник гвожђа.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ АДРОВАЦ
**ДОЊИ АДРОВАЦ**, село у централном делу Србије, на југозападном ободу Алексиначке котлине, на десној страни корита Сувог потока (лева притока Јужне Мораве). Смештено је уз пут који са леве стране прати ток Јужне Мораве, а железничка пруга Београд--Ниш је јужно од села. Општинско средиште Алексинац је на другој страни Јужне Мораве, 6 км североисточно од **Д. А.** и повезани су локалним путем. Насеље је изграђено у алувијалној равни Јужне Мораве, на око 170 м н.в. Компактно је и издужено дуж пута правцем северозапад--југоисток. Улице су кривудаве и мрежасто распоређене. У XVI в. село се звало Доња Петна, 1516. имало је 43 хришћанске куће, а 1844, када се звало Адровац Долњи, имало је 39 кућа. Године 1876. спалили су га Турци. До пред крај XX в. број становника благо је осцилирао, а затим је наступила депопулација. Године 1981. било је 948, а 2011. 741 становника, од којих су 90,1% били Срби. Пољопривредом се бавило 9,6% економски активног становништва. Већина неаграрног становништва радила је у Алексинцу, у прерађивачкој индустрији, грађевинарству и трговини. У насељу се налазе задружни дом и погон за производњу грађевинских блокова од шљаке. До затварања Алексиначког рудника 1990. северозападно од села, крај железничке станице, постојала је сепарација угља.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ БАРАЋИ
**ДОЊИ БАРАЋИ**, село у централном дијелу Босне у Републици Српској, на јужним падинама планине Димитор (Мали Димитор 1.483 м). Припада општини Мркоњић Град. Смјештено је на око 730 м н.в., на раскрсници локалних путева из Мркоњић Града (25 км), Шипова (15 км), Гламоча (46 км) и Пецке (10 км). Тај положај одредио му је улогу централног мјеста за неколико околних заселака (Смиљанићи, Зељковићи, Шпирићи, Горњи Бараћи), као и радијалан распоред улица. Године 1991. село је имало 524 становника, од којих су 98,9% били Срби. Попис из 2013. регистровао је 307 становника у 121 домаћинству. Село је имало 207 кућа. У њему се налази основна школа.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ БИРАЧ
**ДОЊИ БИРАЧ**, географска регија у источној Босни, између планина Јаворник на западу, Јавор на југу и реке Јадар на истоку. То је територија општина Шековићи (232 км2) и Осмаци (79 км2). **Д. Б.** је пространа котлина оивичена планинама (Шековићка котлина), чије је дно дисецирано долинама Дрињаче, Јадра и њихових притока. Између њих су многобројна узвишења: Удрич (1.042 м), Лемино брдо (613 м), Богорова (690 м), Бишине (881 м), Вис (764 м), Пањевина (841 м), Козјак (659 м), Соколина (597 м) и др. Најнижи део је на североисточној периферији, на ушћу Јадра у Дрињачу (280 м н.в). **Д. Б.** има континенталну климу и наглашене годишње варијације температуре ваздуха и падавина (Шековићи: средња јулска температура 18,2°C, средња годишња температура 7,5°C; максимум падавина у јуну 89 мм, средња годишња количина падавина 900 мм). Вегетациони период траје 180--200 дана, када се излучи 55% укупне количине падавина. У нижим деловима **Д. Б.** заступљена су хидроморфна земљишта, а на вишим теренима аутоморфна земљишта мале плодности. Највећи део регије је под четинарском и листопадном шумом и пашњацима, док се знатан део ораница не обрађује. Највећа река **Д. Б.** је Дрињача, која тече западном и северном периферијом ове регије и улива се у Дрину, односно у Зворничко језеро, код истоименог села. Дугачка је 77 км, а има слив површине 1.875 км2. Низводно од Шековића до близу ушћа тече кањонском долином. Друге велике реке су Јадар, десна притока Дрињаче, која протиче источном периферијом **Д. Б.**, и Студени Јадар, лева притока Јадра, која тече јужном границом **Д. Б.** и дели га од Горњег Бирача.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-donji-birac-karta.jpg)
Највећи део данашњег становништва су потомци досељеника из Херцеговине. **Д. Б.** се назива ерским крајем, док становници себе називају „Буре". Данашње становништво је већинско српско, православне вероисповести. Ово је депопулациона регија због негативног природног прираштаја и емиграција у Србију и западноевропске земље.
Општина Шековићи, која заузима највећи део овог краја, 1991. имала је 9.629 становника, од којих су 93,8% били Срби. Обухватала је 34 насеља од којих су само само пет имала више од 500 становника. Највеће је било општинско средиште Шековићи (1.735 становника). Само су у једном селу, Папрача, Муслимани били већинско становништво. Општинско средиште Шековићи смештено је уз реку Дрињачу. Попис становништва из 2013. регистровао је 7.771 становника у 38 насеља. Депопулација је учинила да су тада само два села имала више од 500 становника, у 13 их је било мање од 100, а пет села остало је без становника.
**Д. Б.** је економски неразвијена регија, са неразвијеном инфраструктуром (лош квалитет путне, електро и водоводне мреже -- поједина села још увек немају електричну енергију и телефон). Једини значајни путеви пролазе периферијом **Д. Б.** (Кладањ--Дрињача и Тузла--Зворник, а њих повезује попречни локални пут који пролази кроз Шековиће). Пољопривреда је слабо развијена и не може задовољити ни сопствене потребе, али се воћарство све више развија (шљива, малина, јагода и др.). Продаја живе стоке (говеда, овце) представља главни извор прихода сеоским домаћинствима. Поред пољопривреде већи значај имају експлоатација и прерада дрвета.
ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Доњи Бирач (неколико етнолошких бележака)", *Гласник Етнографског музеја у Београду*, 1940, 15; М. Барјактаровић, *Власеница: прилог проучавању наших варошица*, Тузла 1957; М. Зорић, „Шековићи", *Гласник Српског географског друштва*, 1974, 54, 2; Ј. Марковић, *Регионална географија СФР Југославије*, Бг 1980; *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1988; *Програм руралног развоја општине Шековићи до 2015. године*, Бл 2008; *Локални еколошки акциони план 2012--2020. година*, Шековићи 2011.
Снежана Вујадиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ БУНИБРОД
**ДОЊИ БУНИБРОД**, село у јужној Србији, у Лесковачкој котлини, један километар западно од корита Јужне Мораве и пута Лесковац--Власотинце. Општинско средиште Лесковац је 7 км северозападно од села. Насеље је смештено на алувијалној равни Јужне Мораве на око 235 м н.в. Компактно је, а улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Године 1516. имало је 86 домаћинстава, а 1879. 28 кућа. Староседелачко становништво је досељено из Грделичке клисуре, околине Власотинца и Сурдулице. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1948. село је имало 755, а 2011. 553 становника, од којих су 99,1% били Срби. Пољопривредом се бавило 7,3% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва радило је у индустрији (38,5%), а знатан број бави се пољопривредом као допунским занимањем. За село је карактеристична повртарска производња. У њему се налазе два млина и сточна пијаца која је 1998. овамо премештена из Лесковца.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ВАКУФ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-donji-vakuf.jpg)ДОЊИ ВАКУФ**, град у јужном дијелу Босне, у Федерацији Босне и Херцеговине, смјештен у горњем дијелу долине ријеке Врбас, на сјеверној периферији њеног проширеног дијела -- Скопљанске котлине. На том мјесту Врбас са десне стране прима притоку Оборачку ријеку, а са лијеве стране Прусачку ријеку. Долином Оборачке ријеке води пут према истоку, који долину Врбаса спаја са долином Босне, док пут који води долином Прусачке ријеке има локални значај. Долином Врбаса води значајнији пут који повезује Панонску низију са Босном, Херцеговином и средњим дијелом Далмације. На раскрсници два пута формирано је градско насеље. О његовој ранијој историји се мало зна. Вјероватно је постојало у средњевјековној жупи Ускопље као Доњи Нови. Први поузданији знаци везани су за градњу џамије Ибрахим-бега Малкоча 1572. у муслиманској чаршији. Град је формиран на сјеверној периферији Скопљанске котлине на десној страни ријеке и ширио се дуж суженог дијела долине Врбаса и дуж доњег дијела долине Оборачке ријеке. На тај начин добио је радијалну форму и не много изразит мрежаст распоред улица. Послије II свјетског рата, када је стара чаршија почела да добија савремене градске функције, **Д. В.** се проширио према југу по ширем дијелу долине Врбаса и на лијевој страни ријеке гдје су изграђена постројења великог дрвног комбината и творница гипса.
**Д. В.** је центар општине којој припада 67 села. Она су по правилу мала и 1991. само је једно имало више од хиљаду становника (Прусац 1.756). Тада је општина имала укупно 24.544 становника, од којих су 55% били Муслимани, 38,8% Срби и 2,8% Хрвати. У **Д. В.** живио је 8.771 становник, 60,7% Муслимана и 29,8% Срба. Током грађанског рата Срби су прогнани са тог подручја. Године 2013. у граду је живјело 14.739 становника.
ЛИТЕРАТУРА: *Доњи Вакуф*, Доњи Вакуф 1982.
Марко Станојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ВИЈАЧАНИ
**ДОЊИ ВИЈАЧАНИ**, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено на западним падинама планине Љубић, изнад долине ријеке Вијаке, лијеве притоке Укрине (слив Саве). Општински центар је око 15 км према сјевероистоку и повезани су локалним путем. Село је дисперзивног типа, издужено правцем југозапад--сјевероисток, правцем долине ријеке, и чини га већи број заселака изграђених на лијевој страни долине на висинама 180--310 м. Године 1991. имало је 1.700 становника, од којих су 96,3% били Срби. Попис из 2013. регистровао је 1.326 становника у 426 домаћинстава и 662 куће. Становништво се највећим дијелом бави пољопривредом. У селу се налазе мјесна канцеларија, православна црква и основна школа.
М. Станојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ВОЛАР
**ДОЊИ ВОЛАР**, село у Републици Српској, у општини Приједор, на Мајдан планини. Назив је мијењан, па се 1921. назива Волар Српски, а 1948. Волар. Дисперзивног је типа, сачињено од десет заселака названих по презименима фамилија које их насељавају. Седам заселака налази се на лијевој, присојној страни, а три на десној, осојној страни широке долине ријеке Волар, лијеве притоке Сане. Већина заселака смјештена је на вишим дијеловима долинских страна, до висине од 220 м, а само се заселак Сонадер налази уз долинско дно на око 150 м н.в. Јужно од села је локални пут који га повезује са општинским центром Приједором (10 км). Село је 1948. имало 577, а 1953. 613 становника, што је послије II свјетског рата био највећи број. Године 1991. имало је 344 житеља, од којих 83,4% Срба и 14,5% Хрвата, а 2013. 171 становника у 71 домаћинству и 112 станова.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ВРБЉАНИ
**ДОЊИ ВРБЉАНИ**, село у западној Босни, у Републици Српској, у општини Рибник. Смјештено је на јужној падини брда Осоје, западно од горњег дијела долине Сане гдје она гради дубок кањон. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико великих заселака изграђених на висинама 380--700 м који су названи по презименима фамилија. С општинским центром сјеверно од села повезано је локалним путем дугим око 10 км. Године 1991. село је имало 896 становника, од којих су 99,8% били Срби, а 2013. 441 становника у 201 домаћинству и 329 кућа. У њему се налазе мјесна канцеларија, основна школа, задружни дом, амбуланта и храм Успења Пресвете Богородице.
И. Медар Тањга
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ВРТОГОШ
**ДОЊИ ВРТОГОШ**, село у јужној Србији, у општини Врање, смештено на левој страни долине Јужне Мораве, уз Вртогошку реку (лева притока Јужне Мораве). Налази се око 6 км југозападно од општинског центра. Југоисточно од њега су локални пут и аутопут Ниш--Скопље. Део је двојног насеља у којем је и оближње веће село Горњи Вртогош. То су стара села која су током историје повремено расељавана, а у континуитету постоје од почетка XIX в. насељавањем становништва. Од 60-их година XX в. почела је депопулација и 2011. оба села имала су 1.175 становника, од којих су 99,8% били Срби. Насеље чини улица издужена дуж реке.
Слободан Ћурчић
**Црква Св. апостола Петра и Павла.** Изграђена је као једнобродна грађевина делимично укопана у земљу. У олтарском простору је полукружна олтарска апсида, као и нише којима су означени проскомидија и ђаконикон. Наос је лучном конструкцијом подељен на два травеја. Са западне и јужне стране уз цркву је дограђен трем, који покрива двосливни кров. Ниска олтарска преграда састоји се од сокла са флоралном декорацијом, престоних икона, зоне са светитељима и празницима, као и дуборезно обликованог сликаног Распећа на врху. Све иконе настале су 1868. као приложнички дарови, о чему сведоче сачувани записи, а насликао их је дебарски зогаф Зафир. Унутрашњи зидови цркве, обложени ламперијом до висине од 1,5 м, осликани су у два наврата, 1874. и 1910. Програм сликарства обухвата неколико сцена из циклуса Великих празника, као и стојеће и исподпојасне фигуре светитеља. Уз већину насликаних светитељских ликова сачувани су приложнички записи. Зидно сликарство прекрива површине олтарског простора, источног травеја, попречног лука који раздваја два травеја наоса и северног зида западног травеја. У цркви се чува икона са приказом патрона храма, Св. апостола Петра и Павла, коју је 1860. насликао Дичо зограф по наруџбини Христе Стефанова, мештанина Вртогоша. Међу сачуваним богослужбеним предметима из XIX в. је и једна катапетазма, на којој је насликан Христос Хлеб Животни. У цркви се налази и већи број богослужбених књига из истог периода.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Група аутора, *Иконопис Врањске епархије*, Бг--Вр 2005.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ГАРЕВЦИ
**ДОЊИ ГАРЕВЦИ**, село у Крајини, у Републици Српској, у општини Приједор, смјештено јужно од планине Козаре на широкој долинској равни ријеке Гомјенице (десна притока Сане, слив Саве). С центром општине, који је око 5 км према сјеверозападу, повезано je старим и новим путем. На јужном дијелу села је жељезничка пруга Приједор--Бањалука, а станица је у сусједном селу. Терен је нагнут према југу на висинама 170--140 м. Насеље је дисперзивно и чине га мање групе кућа. Године 1991. било је 538 становника, од којих 85,7% Срба, а 2013. 807 становника у 224 домаћинства и 261 кући.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ГРАХОВЉАНИ
**ДОЊИ ГРАХОВЉАНИ**, насеље које припада граду Пакрацу у Пожешко-славонској жупанији у Републици Хрватској. Налази се на источној страни Пакрачке горе, на 180 м н.в., 8 км североисточно од Пакраца. У етничкој структури становништва до 1893. исказују се само Срби, од када се досељавају и Хрвати из Загорја и Међимурја. Године 1961. село је имало 414 становника, од којих 80,7% Срба и 18,4% Хрвата, а 1991. 188 житеља, од којих 82,4% Срба и 11,7% Хрвата. Услед грађанског рата и хрватске војне интервенције „Олуја" српско становништво сведено је на минимум. По попису 2001. **Д. Г.** су имали 44 становника (54,5% Хрвата и 36,4% Срба). Године 2011. било је 33 становника, који су живели у 13 домаћинстава и 22 стамбене јединице.
Мирко Грчић
Срби су се доселили након турског освајања Славоније у XVI в., после 1544. Како српски живаљ на ово подручје пристиже и крајем XVI и почетком XVII в. из Босне, до 1893. у **Д.** **Г.** живи искључиво српско православно становништво. У селу је већ током турске владавине подигнута дрвена **црква Св. Петра и Павла**. Након изгона Турака саграђена је на истом месту нова црква, на новим темељима, а осветио ју је 3. I 1746. епископ пакрачко-славонски Софроније Јовановић. Подизање треће цркве започето је 1757. Имала је кров од храстовог дрвета и дрвени звоник са три звона. Црква је обновљена 1876. Једнобродна грађевина са полукружном апсидом и интегрисаним звоником четвороугаоног пресека на западној фасади има низове једноставних полукружно завршених прозора на бочним фасадама. У зиду олтарског простора су полукружно завршене нише са истакнутим горњим местом. Припрата је од наоса одвојена пуним зидом са три отвора. И олтарска преграда је изведена у виду пуног зида са три пролаза, а на њу је био прислоњен дрвени иконостас. Црква је 1991. демолирана, са опљачканом унутрашњом опремом, а иконостас је демонтиран и измештен у парохијску цркву у Дарувару. Делови овог оштећеног иконостаса су у новије време проучени. Реч је о непознатом делу украјинског сликара Василија Романовича из 1761. У соклу иконостаса налазиле су се композиције *Враћање вида Стефану Дечанском* и *Жртва Аврамова*. У престоном низу биле су иконе Исуса Христа и Богородице са Христом, Св. Николе и Св. Јована Крститеља. На бочним дверима насликане су монументалне стојеће фигуре првоапостола Петра и Павла. У средини првог низа изнад престоног реда налазила се икона Васкрсења Христовог окружена са по шест сцена -- *Исцељење два слепа*, *Предаја кључева Св. Петру*, *Исцељење раслабљеног*, *Христос проповеда у Храму*, *Христос са двојицом рибара*, *Христос и капетан*, *Исцељење крвоточиве жене*, *Христос исцељује човека са сувом руком*, *Христос и Самарјанка*, *Исцељење слепог*, *Недеља о Томи* и *Христос и мироносице*. У следећем низу налазило се дванаест икона Великих празника са представом Мандилиона у средини, у наредном дванаест икона апостола у целим фигурама са сценом Деизиса у средини. Иконостас се завршавао хоризонталним низом од дванаест медаљона са ликовима пророка и са иконом Богородице Знамења у средини, те монументалним сликаним Распећем фланкираним иконама Богородице и Јована Богослова. Иконостас садржи развијени циклус по недељама након Ускрса опширно излаганим у украјинским и руским проповедничким зборницима. У цркви је Романович насликао и икону са представом Христа Животоносне лозе. Иконе у **Д. Г.** носе све карактеристике Романовичевог препознатљивог стила -- вешто усклађивање меког моделовања и ранобарокних детаља у злату, те композициона решења заснована на графичким илустрацијама аугзбуршке Библије Ектипе.
Александра Кучековић
ИЗВОРИ: Музеј СПЦ, *Оставина Радослава Грујића, Документи 1359/VII*; *Архива Пакрачке епархије*, Архивска грађа XVIII в., кут. 6; *Инвентари парохијских и филијалних цркава Пакрачке епархије*, кут. 3, фол. бр. 49; кут. 7, фол. бр. 123; *Шематизам Пакрачке епархије*, Пакрац 1898, 52.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; С. Милеуснић, *Духовни геноцид* *1991--1995*, Бг 1997; А. Кучековић, „Још један иконостас Василија Романовића у Славонији", *ЗНМ*, 2014, 21.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ГРАЦИ
**ДОЊИ ГРАЦИ**, село у западној Босни, у Републици Српској, у општини Мркоњић Град, смјештено на сјевероисточној подгорини планине Димитор изнад Подрашничког поља. На другој страни поља, око 3 км сјевероисточно од села, пролази пут Јајце--Кључ, с којим је спојено сеоским путем. Општински центар је удаљен 15 км према југоистоку. Насеље је изграђено на падини Димитора на висинама 740--820 м. Чине га четири велика и компактна засеока, од којих је највећи Каури. Године 1991. имало је 358 становника, од којих су 99,4% били Срби, а 2013. 243 житеља у 82 домаћинства и 116 кућа. Становништво се бави повртарством, воћарством, сточарством и занатством.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Марић (ур.), *Геопросторни потенцијали развоја Горњосанско-пливског региона*, Бл 2008.
М. Станојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ДАБАР
**ДОЊИ ДАБАР**, село у Босанској Крајини, у Федерацији Босне и Херцеговине. Припада општини Сански Мост. Изграђено је на крашкој површи Брда око 10 км југозападно од општинског центра, западно од долине Сане и сјеверно од брда Мрежнице (Градина 807 м). Са општинским центром спојено је слијепим локалним путем дугим око 10 км. Насеље је дисперзивног типа, заузима велику површину на висинама 450--520 м и чини га велик број малих и најчешће некомпактних заселака. У засеоку Марјановићи у близини друма налазе се основна школа и православна црква. Године 1991. село је имало 796 становника, од којих су 99,9% били Срби. Становништво се бави воћарством, повртарством, сточарством и експлоатацијом шуме. На источној периферији села у кањону Дабарске ријеке (лијева притока Сане) налазе се два значајна природна локалитета: врело Дабра и Дабарска пећина.
М. Станојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ДЕЈАН
**ДОЊИ ДЕЈАН**, село у јужној Србији, у долини реке Власине (десна притока Јужне Мораве), смештено 8 км источно од општинског средишта Власотинце, с којим је повезано путем Власотинце--Бабушница. Насеље је дисперзивног типа, изграђено у долинском дну и десној долинској страни. Извесна концентрација кућа је уз друм, где се у Власину улива река Дејанчина на висини од око 300 м. Северни део села је изграђен на долинској страни и на јужним обронцима Бабичке горе и чине га поједине куће и мали заселци грађени изнад долина потока до висина од 450 м н.в. Године 1876. јединствено село Дејан (данашњи Горњи и **Д. Д.**) имало је 230 кућа. Села су се осамосталила после II светског рата. Од 60-их година XX в. отпочела је константна депопулација. Године 1961. имало је 1.029, а 2011. 359 становника, од којих су 87,7% били Срби, а 12% Роми. У пољопривреди је било упослено 69,5%, а у грађевинарству 18,6% економски активног становништва. У селу се налазе задружни дом, четвороразредна основна школа и месна канцеларија за три околна села. На источној периферији села је каменолом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ДОБРИЋ
**ДОЊИ ДОБРИЋ**, село у северозападној Србији, у Подрињу, на југозападним обронцима планине Цер, северно од краја долине Лешнице (десна притока Дрине). Око 2 км западно од села је железничка пруга, а око 5 км даље и магистрални пут Шабац--Лозница. Општинско средиште Лозница је 16 км југозападно од села. Насеље је компактно, изграђено у уској долини потока Слатина (десна притока Лешнице), на висинама 120--180 м. Куће су окупљене крај кривудавих сеоских путева, а на периферијама су дисперзивно распоређене. Године 1528. село се помиње као влашко насеље, а 1600. у њему је било 45 српских и једно муслиманско домаћинство. Старо село је расељено, а обновљено је у другој половини XVIII и у XIX в. досељавањем становништва из Херцеговине, околине Сремске Митровице, босанског Подриња, Рађевине, Јадранске Лешнице и Банова Поља. Године 1844. имало је 86 кућа. Од 60-их година XX в. започела је депопулација. Године 1953. село је имало 1.841, а 2011. 1.174 становника, од којих су 97,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 21,5% економски активног становништва, а највише неаграрног радило је у индустрији, грађевинарству и трговини, махом у околним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и станица за откуп пољопривредних производа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ДРЕНОВАЦ
**ДОЊИ ДРЕНОВАЦ**, село у јужној Србији, на источној периферији Пусте реке, на левој страни Дреновачког потока (лева притока Пусте реке, леве притоке Јужне Мораве). Општинско средиште Житорађа је 13 км северозападно од села и повезани су слепим локалним путем. Насеље је компактно, смештено на око 230 м н.в. Први пут се помиње као Дреновац у турском дефтеру из 1444/45, када је имало пет кућа. Староседелачко становништво је досељено са Власине. Године 1878. у њему је било 17 кућа. Од 70-их година XX в. почела је константна депопулација. Године 1971. имало је 592, а 2011. 363 становника, од којих су 87,3% били Срби. У пољопривреди је радило 25,8%, а у грађевинарству 45,2% економски активног становништва. Знатан део становништва је на раду у западноевропским земљама. У селу се налази дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ДРСНИК → ДРСНИК
**ДОЊИ ДРСНИК** → **ДРСНИК**
# ДОЊИ ДУБАЦ
**ДОЊИ ДУБАЦ**, село у западној Србији, на југоисточној периферији Драгачева, смештено на југозападним деловима планине Јелице, у изворишном делу реке Бјелице (десна притока Западне Мораве). Налази се 2 км јужно од локалног пута Гуча--Каона--Краљево, с којима је повезано сеоским путевима. Општинско средиште Лучани је 31 км северозападно од села. Насеље је дисперзивног типа, без виднијих знакова окупљања кућа и заузима велику површину на висинама 440--750 м. Формирано је у XVII в., а у XIX в. се диференцирају Горњи и **Д. Д.** као самостална насеља. Од 60-их година XX в. село је захватила континуирана депопулација. Године 1961. имало је 972, а 2011. 411 становника, од којих су 99,8% били Срби. Пољопривредом се бавило 85,2% економски активног становништва, а допунска делатност домаћинстава је сеоски туризам. У селу се налазе четвороразредна основна школа, Дом драгачевских жена за израду народних рукотворина и галерија фресака.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ДУБИЧ
**ДОЊИ ДУБИЧ**, село на јужној периферији Шумадије у Западном Поморављу, у општини Трстеник. Смештено је око 10 км северно од центра општине на јужним обронцима Гледићких планина, у уској долини Дубичке реке, на око 370 м н.в. Старинско становништво досељено је крајем XVIII в. из Топлице. Током послератног периода влада блага депопулација и 2011. имало је 181 становника, од којих су 98,9% били Срби. Чини га неушорени низ кућа дугачак око 3 км. У њему се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
Слободан Ћурчић
У селу су током рекогносцирања терена 1998. регистровани остаци касноантичко-рановизантијског утврђења. Радовима на проспекцији терена, на узвишењу под именом Градaц или Градиште, уочени су остаци обрушеног бедема грађеног од ломљеног камена и опека. У околини је нађена већа количина касноантичког и рановизантијског бронзаног новца, као и неколико рановизантијских фибула, појасних копчи и фрагмената керамике. Налази бронзаног умба штита и оловних вискова су фрагментовани, што отежава њихово прецизно хронолошко опредељење. Остаци бедема и покретних археолошких налаза сведоче да је дубоко у Гледићким планинама, на левој обали Љубостињске реке, постојало утврђење, изграђено, вероватно, током касне антике, да би у рановизантијском периоду било обновљено с намером да, заједно с околним утврђењима, штити комуникације и оближња насеља од могућих пљачкашких упада.
Ивана Поповић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Рашковић, „Трстенички крај у антици", *Крушевачки зборник*, 2001, 7/8; Д. Рашковић, Н. Берић, „Резултати рекогносцирања античких и средњовековних археолошких налазишта трстеничке општине и суседних области", *ГСАД*, 2002, 18; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ДУШНИК
**ДОЊИ ДУШНИК**, село у југоисточној Србији, у Заплању, на југозападним обронцима Суве планине изнад долине Кутинске реке (лева притока Нишаве). Општинско средиште Гаџин Хан је 10 км северозападно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно, смештено на око 400 м н.в. и издужено дуж планинског подножја. Године 1878. имало је 25 кућа, а после II светског рата број становника је благо осцилирао. Највећи је био 1991. са 613 чланова, а затим је започета депопулација. Године 2011. било је 516 житеља, од којих су 97,5% били Срби. Пољопривредом се бавило 11,3% економски активног становништва, а највише неаграрног становништва било је запослено у прерађивачкој индустрији (47,5%). У селу се налазе основна школа, дом културе, амбуланта, месна канцеларија за девет села, банка, пошта, хотел, погони Електронске индустрије „Елид", те погони за прераду воћа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ЖАБАР
**ДОЊИ ЖАБАР**, село у босанској Посавини, у Републици Српској, као и нови центар општине са шест села и укупно 4.043 становника (2013). Смјештено је у алувијалној равни ријеке Саве уз њену десну притоку Бријежницу, чији је ток дезорганизован копањем попрјечних мелиорационих канала. Око 2 км источно од села је магистрални пут Винковци--Тузла. Брчко је према истоку удаљено 20 км, а Шамац према сјеверозападу 23 км. Насеље је највећим дијелом компактно и издужено дуж локалног пута начелног правца сјевер--југ на око 90 м н.в. На јужној и сјеверној периферији села постоје знаци дисперзивности. Први помен села је из 1548, када је са Горњим Жабаром чинило јединствено насеље. Они су раздвојени око 1848. Село постаје центар нове општине 1992, када се из Орашја, које је остало у Федерацији Босне и Херцеговине, населио знатан број Срба. Године 1991. имало је 1.420 становника, од којих су 98,2% били Срби, а 2013. 1.297 становника, у 388 домаћинстава и 516 кућа. Пољопривреда је основно занимање становништва, али у најновије вријеме расте значај и многих неаграрних функција насеља.
Н. Ловрић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ЈЕЛОВАЦ
**ДОЊИ ЈЕЛОВАЦ**, село у сјеверозападној Босни, у Републици Српској, на сјеверозападним падинама Козаре. Припада општини Козарска Дубица, од које је удаљено око 15 км југозападно и с којим је повезано путем Козарска Дубица -- Приједор. Изграђено је на побрђу висине 150--230 м изнад изворишног дијела долине ријеке Кнежица (десна страна слива Саве). Чине га заселци грађени по косама изнад долина потока. Године 1991. у њему је било 466 становника, од којих су 97,2% били Срби. Током грађанског рата број становника је нагло смањен и 2013. било је 275 становника у 100 домаћинстава. Село је имало 163 куће -- стана. У њему се налазе православна црква и земљорадничка задруга.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КАРАЈЗОВЦИ
**ДОЊИ КАРАЈЗОВЦИ**, село у сјеверној Босни, у доњем дијелу долине Врбаса у Лијевче пољу. Припада Рерпублици Српској и општини Градишка. Локалним путем дугим око 5 км повезано је са путем Бањалука--Градишка, а општински центар удаљен је око 18 км. Смјештено је у долинској равни на око 100 м н.в. Дисперзивно је и чине га издвојене куће. Већа концентрација кућа је уз локални пут гдје се налазе школа и гробље с капелом. Током друге половине XX в. број становника се смањивао. Године 1948. у селу је било 988, а 1991. 600 становника, од којих су 96,7% били Срби. Године 2013. село је имало 582 становника у 178 домаћинстава и 223 куће.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КАРИН
**ДОЊИ КАРИН**, село у Хрватској, на северној периферији Равних котара. Припада Задарској жупанији и граду Бенковцу. Изграђено је на југозападној страни скаршћене долине која је отворена према Каринском мору. Дуж села пролази локални пут који је на северозападу спојен са друмом Бенковац -- Нови Град. Насеље је дисперзивно и чини га више заселака нанизаних правцем југоисток--северозапад на дужини од око 6 км на висинама 100--140 м. Године 1961. имало је 724 становника, од којих су 99,2% били Срби, а тај број је до 1991. смањен на 514, односно 98,1% Срба. У време грађанског рата наступила је нагла депопулација и 2001. остао је 101 становник (42,6% Срба). До 2011. популација је порасла на 173 члана који су живели у 91 домаћинству. Село је тада имало 172 куће.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КАТУН
**ДОЊИ КАТУН**, село у Великом Поморављу, источно од корита Велике Мораве, 4 км североисточно од Варварина као општинског средишта. Локалним путем повезано је са старим путем Параћин--Ћићевац на истоку и са Варварином на југозападу. Смештено је на алувијалној равни Велике Мораве, на око 130 м н.в., између њеног корита на западу и каналисаног корита Јовановачке реке на истоку. Северни део насеља је компактан са мрежасто распоређеним улицама, а јужни део чини неколико издвојених заселака. Староседелачко становништво је највећим бројем досељено са Косова и Метохије. Године 1844. имало је 122 куће. Од 60-их година XX в. започела је континуирана депопулација: 1953. имало је 1.399, а 2011. 914 становника, од којих су 99,5% били Срби. Пољопривредом се бавило 62% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и задружни дом.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КАШИЋ
**ДОЊИ КАШИЋ**, село у Хрватској, у Равним котарима, које припада Задарској жупанији и граду Бенковцу. Смештено је уз локални пут, 19 км северозападно од општинског средишта. Године 1961. имало је 846 становника, од којих су 99,5% били Срби. Уследила је блага депопулација и 1991. било је 765 становника са 99% Срба. Након грађанског рата и прогона до 2001. остале су четири особе, а Срба више није било. До 2011. село је имало 66 становника, који су живели у 43 домаћинства и 133 куће.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КЛАКАР
**ДОЊИ КЛАКАР**, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Брод. Смјештено је на сјеверном ободу бријега Вучјак (352 м), на косама између долина Савиних десних притока Калошевице на западу и Плавуше на истоку. На сјеверној периферији села у алувијалној равни Саве пролази пут Брод--Оџак, који спаја село са општинским центром удаљеним 12 км према сјеверозападу. Насеље је дисперзивно, а куће се неконтинуирано нижу дуж сеоских путева трасираних по планинским косама на висинама 100--210 м. Године 1991. село је имало 583 становника, од којих су 94,2% били Срби, а 2013. 448 становника у 144 домаћинства и 236 кућа. Главно занимање становништва је пољопривреда.
А. Петрашевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КОЛАШИН
**ДОЊИ КОЛАШИН**, крај на североистоку Црне Горе, између реке Таре (саставнице Дрине) и планине Бјеласице на југу, изворишта реке Ћехотине (десна притока Дрине) на северу и долине реке Љубовиђе (лева притока Лима) на истоку. Захвата северне делове општине Мојковац и западне делове општине Бијело Поље. У морфолошком погледу то је брдско-планински крај који припада унутрашњим Динаридима. Простор има карактер уравњене површи висине око 1.250 м, са којег се издижу узвишења Човића врх (1.576 м), Јаворова гора (1.714 м), Оштра главица (1.651 м), Кулина (1.631 м), Градац (1.546 м), Бјелува (1.522 м), Зечја глава (1.400 м) и др. Доминирају палеозојски шкриљци и флишне стене (терени са развијеном хидрографском мрежом) и мезозојске карбонатне стене (изражени подземни токови од којих настају јаки крашки извори). У већем делу **Д. К.** заступљена је умереноконтинентална клима са израженим годишњим добима, а на вишим теренима субпланинска клима. У метеоролошким станицама у непосредној близини **Д. К.** у Бијелом Пољу средња јануарска темепратура ваздуха је 0,1°C, средња јулска 16,9°C, док је у Колашину средња јануарска температура ваздуха -1,9°C, а средња јулска 15,9°C. Падавине су равномерно распоређене током године са максимумом у новембру и минимумом у јулу. Годишња количина падавина се повећава од севера (800--850 мм) према југу (долина Таре 1.200--1.300 мм, Мојковац 1.649 мм). Мојковац има око 120 снежних дана годишње. Највеће реке **Д. К.** су Тара дугачка 146,4 км (са сливом површине 1.853 км²), Љубовиђа дугачка 35 км, њена десна притока Лепешница и др. Кречњачки терени су безводни, са многобројним пећинама. Типична је површ северно од Мојковца са које се издижe планинa Бурен (1.631 м). Велике површине су под листопадним (буква, јавор), мешовитим и четинарским шумама (јела, смрча, бор и др.), које се смењују до 1.700 м н.в. Шуме представљају значајан природни ресурс регије. Животињски свет је богат (дивокоза, мрки медвед, вук, лисица, куна белица, куна златица, дивља мачка, срна, дивља свиња, сури орао, соко, велики тетреб, ушата шева, јаребица камењарка, пољска јаребица и др.). Реке су богате племенитим врстама риба (пастрмка, липљен, скобаљ и др.). Становништво се традиционално бави пољопривредом. Основна привредна грана је сточарство (говеда и овце) захваљујући пространим планинским пашњацима. Земљорадња (поврће и воће) највише је заступљена у долинама Таре, Љубовиђе и Лепешнице. Поред пољопривреде, већи значај имају дрвна (пилане) и машинска индустрија. Градови и гравитациони центри су близу источне и јужне границе **Д. К**. Највећи број села има дисперзиван распоред кућа са заселцима и са мало становника. Она захватају велику површину и на знатним су надморским висинама (Барице 1.283 м, Павино поље 1.096 м, Томашево 783 м, Равна Ријека 655 м, Жари 900--1.000 м и др.). У вишим планинским деловима су стална и сезонска насеља (катуни). Средиште **Д. К.** је Мојковац. Важни путни правци су на периферији **Д. К**. Најважнији су пут и железничка пруга Београд--Ужице--Подгорица, који повезују Србију и Црну Гору.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Н. Јоксимовић, *Бихор и Доњи Колашин*, Прилеп 1934; Ј. Марковић, *Регионална географија СФР Југославије*, Бг 1980; М. Јеврић, *Становништво општине Мојковац*, Бг 1984; Ј. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1988; М. Додеровић, *Регионално-географске промјене у долини Таре*, докторска дисертација, Географски факултет, Бг 2004; *Стратешки план развоја општине Бијело Поље за период 2012--2016*, Бијело Поље 2012.
Снежана Вујадиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КОМРЕН
**ДОЊИ КОМРЕН**, село у источној Србији, на десној страни долине реке Нишаве у близини њеног ушћа у Јужну Мораву, смештено уз десну обалу Хумске реке (десна притока Нишаве). Општинско средиште Ниш је 4 км југоисточно од села и повезани су локалним путем. Ширењем градске територије они су и физички спојени. Насеље је компактно, смештено на 220--250 м н.в., са уским и кривудавим улицама. Помиње се од 1498. када је имало 53 куће. У време турске владавине два пута је било спаљивано, 1841. у време Нишке буне и 1876. у време Српско-турског рата. Убрзо је обновљено и 1878. имало је 27 кућа. После II светског рата укључено је у најужу приградску зону Ниша што је довело до масовних усељавања из околних села и других крајева и наглог пораста броја становника. Године 1948. оно је имало 589, а 2011. 1.838 житеља, од којих су 97,3% били Срби. Од 516 економски активних становника само се пет бавило пољопривредом. Највећи део неаграрног становништва радио је у Нишу. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија. Прерастањем у приградско насеље јужно од старог села изграђен је нови део -- Нови Комрен. Улице су у њему трасиране правцем изохипси чиме је створена линеарна структура насеља.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КОРИЋАНИ
**ДОЊИ КОРИЋАНИ**, село у средњој Босни, у Републици Српској, у општини Кнежево, смјештено на сјеверозападним обронцима планине Влашић, изнад кањонски усјечених долина ријеке Угар (десна притока Врбаса) и њене притоке Иломске ријеке. Кроз село пролази локални пут који повезује Кнежево (раније Скендер Вакуф) са Турбетом код Травника. Општински центар удаљен је 25 км према сјеверозападу, а Турбе 17 км према југоистоку. Насеље је изграђено уз границу планинске стране са малом површи на висинама 1.000--1.180 м. Дисперзивног је типа и чине га заселци Руњавица (у којем је основна школа), Модри До, Тук, Брдо и Поњавица. Године 1991. било је 657 становника, од којих 72,6% Срба и 26,3% Хрвата, а 2013. 105 житеља у 27 домаћинстава и 106 кућа.
Н. Ловрић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ КРАЈИ
**ДОЊИ КРАЈИ**, историјска област и једна од „земаља" средњовековне босанске државе као њена територијално-управна јединица. Од времена бана Стјепана II Котроманића (1322--1353) имена свих „земаља" изричито се наводе у склопу владарске титуле: Босна, Усора, Соли, **Д. К.**, Хумска земља и Западне стране. **Д. К.** су чиниле жупе у долинама река Врбас и Сана са притокама, смештене на граници са Угарским краљевством од његовог припајања Далмације и Хрватске. Погранични, крајишки карактер ова област је задржала и након османског освајања Босанског краљевства, тако да се назив (Босанска) Крајина задржао до новијег доба и у изворима се први пут помиње 1593. Границу према „земљи" Усора представљао је доњи ток Врбаса, затим планине Узломац, Гребен и Очауш. Даље се настављала граница према „земљи" Босна која је ишла планинским развођем сливова Врбаса и Босне -- Влашић, Комар, Крушчица, Штит и Враница. На југу и југоистоку је „земља" **Д. К.** допирала до високих планинских била Радуше, Виторога и Црне горе која се на западу наставља на Срнетицу и Грмеч. Први помен **Д. К.** у изворима потиче из 1244, када се наводе као територија у истом рангу са Босном, Усором и Солима. Језгро из којег је кренуло окупљање жупа **Д. К.** био је горњи ток Врбаса са Пливом, односно жупе Ускопље (између данашњих насеља Горњи и Доњи Вакуф), Лука (око града Јајце) и Плива (са седиштем у граду Сокол). Процес формирања већих јединица које су имале свој административни апарат отпочео је у време великог бана босанског Кулина (пре 1180 -- око 1204), а „земље" се јасно издвајају у време великог бана босанског Матије Нинослава (око 1233 -- око 1250). Оба владара су имала своје „чеснике", удеоне кнежеве који су учествовали у управљању државом и имали су своја подручја власти и своје казнаце (финансијске службенике). Жупа Земуник у долини Врбаса јужно од Бање Луке била је баштина босанског бана Пријезде (око 1250 -- око 1290), коју је он, у договору са синовима и властелом, уступио свом зету, сину славонског бана Стјепана Бабоњића. Ова угарска властеоска породица држала је и жупу Врбања до око 1322. када донацијом бана Стјепана II Котроманића постаје баштина кнеза Вукослава Хрватинића. Синови „кнеза Доњих Краја" Хрватина -- Хрватинићи су искористили феудалну анарахију у Угарском краљевству и Босни како би загосподарили пространим поседима у долини Сане, Уне и Врбаса. Бан Стјепан II је с једне стране пристао да Хрватинићима потврди баштинске поседе у **Д. К.** -- жупе Врбања, Бањица, Земуник, али је укинуо титулу кнеза и јединствену управу над овом „земљом". Хрватинићи су разбијени на појединачне родове и сваки од њих је своју „веру" дуговао босанском бану. До 1380. траје период јачања угарске власти на подручју **Д. К**. Краљ Лајош I Анжујски (Лудовик, 1342--1382) стварао је непосредне вазалне везе с босанском властелом, тако да су га синови кнеза Павла Хрватинића -- Гргур и Владислав Павловић и Гргур Стипанић признали за свог сениора, и уступили му своју баштину -- град Гребен у Земунику и град и жупу Гламоч, у замену за поседе у Славонији. Слично је поступио и кнез Влатко Вукославић, који је у замену за град Кључ у Бањици, такође добио посед у Славонији. Све до 1380. **Д. К.** се не јављају у интитулацијама босанског владара и нису управна јединица босанске државе јер је власт босанског краља Стефана Твртка I (1353--1391) била значајно ограничена. Поновно окупљање ове територије догодило се у време кнеза Хрвоја Вукчића (око 1380--1416). Искористивши слабост босанске и угарске државе, Хрвоје је први формирао своју феудалну област на потезу од Сплита до Градишке и Дубице. Поред титуле кнеза **Д. К.**, носио је и титулу великог војводе босанског и херцега сплитског, испољавајући пуну самосталност у односу на босанског краља Остоју (1398--1403, 1408--1419). Херцег Хрвоје је освојио територију угарских жупанија Сана и Врбас, и трајно одузета подручја су припојена његовој области као жупе Сана и Глаж, чиме су **Д. К.** на северу избили на десну обалу Саве. Хрвојев братанац Јурај Воисалић носио је титулу „војвода Доњих Краја и веће", господарећи већином жупа у овој историјској области (Плива, Земуник, Сана, Бањица и Глаж) и западним Хумом између Цетине и Неретве. Након пада Босанског краљевства под османску власт, угарски краљ Матија Корвин (1453--1490) је успео да у против-офанзиви 1463--1464. освоји највећи број градова и утврђења на простору **Д. К.**, изузев Ускопља, и да формира угарску „крајину" према Османском царству под именом Јајачка бановина. Угарске војне посаде уз присуство домаћег становништва постојале су у тврђавама: Јајце, Језеро, Сокол, Кључ, Камичак, Каменград, Винац, Пећ, Комотин, Бочац, Гребен, Звечај, Котор, Бањалука, Козара, Левач и Врбашки град. Сталним провалама акинџија и у неколико већих офанзива османска војска је заузимала поједина упоришта, да би крајем 1527. и почетком 1528. босански санџак-бег Хусрев освојио град Јајце и преостале тврђаве, укључујући и Бањалуку. Простор северозападне Босне постао је основа за даљу османску експанзију према Хабзбуршкој монархији.
ИЗВОР: L. Thalloczy, S. Horvаth, „Codex diplomaticus partium regno Hungariae adnexarum -- Comitatum Dubicza, Orbasz et Szana", *Monumenta Hungariae Historica*, 1912, 36.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Босанско Завршје", *ЗФФБ*, 1979, 14, 1; П. Живковић, *Твртко* *II Твртковић. Босна у првој половини XV стољећа*, Сар. 1981; Х. Шабановић, *Босански пашалук*, Сар. 1982; М. Благојевић, „Северна граница босанске државе у XIV веку", у: *Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена*, Бг 1995; Ј. Мргић Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Ј. Мргић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ЛАЈКОВАЦ
**ДОЊИ ЛАЈКОВАЦ**, село у централном делу Србије, у Колубари, северозападно од састава долина реке Љиг (десна притока Колубаре) и њене леве притоке реке Грабовац. Општинско средиште Лајковац је 14 км северозападно од села и повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивно, а куће су грађене по развођима потока на 130--210 м н.в. У историјским изворима помиње се од 1844. када је имало 26 кућа. Староседелачко становништво је највећим делом пореклом из околине Косовске Митровице, са Таре и Старог Влаха, досељено крајем XVIII и почетком XIX в. Током друге половине XX в. број становника села је смањиван. Године 1953. оно је имало 693, а 2011. 415 житеља, од којих су 97,6% били Срби. Пољопривредом се бавило 44,7% економски активног становништва, а највише неаграрног становништва радило је у рударству и прерађивачкој индустрији. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ЛАПАЦ
**ДОЊИ ЛАПАЦ**, град у Хрватској, у Крбави, смештен у Лапачком пољу, југоисточно од планине Пљешевице. Од Уне га дели планина Височица. Припада Личко-сењској жупанији и средиште је истоимене општине. Налази се на раскрсници пута Книн--Бихаћ и других регионалних путева, на 560 м н.в. Насеље је компактно, радијалног распореда улица, а 1961. имало је 1.001 становника, од којих су 89,8% били Срби. До 1991. тај број је порастао на 1.791, са 97,3% Срба, али је депопулација настала у време грађанског рата. До 2001. остало је 812 становника са 45,2% Срба, а до 2011. 974 становника који су живели у 445 домаћинстава и 649 станова. Економска база је пољопривреда, рибарство (рибњак), шумарство, грађевинарство, трговина и занатство. У њему се налазе погони дрвне и текстилне индустрије, грађевинско предузеће, све општинске службе, основна школа, библиотека, амбуланта и пошта. Православна црква посвећена Силаску Св. Духа на апостоле изграђена је 1789, срушена после II светског рата, a пред избијање грађанског рата на њеним темељима започета је градња новог храма, који је завршен 1993.
Општина **Д. Л.** је доста страдала у II светском рату и у последњем грађанском рату. У II светском рату усташе су у тадашњем срезу побиле 1.206 Срба. Општина је 1991. имала 8.054 становника (од којих 97,5% Срба), а 2001. само 1.880 житеља (73,6% Срба). На имања прогнаних Срба досељени су католици из Босне и Херцеговине (највише из Какња). Број домаћинстава 2001. износио је 739. У верској структури 2001. православни су заузимали 72,4% становништва.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ЛОКАЊ
**ДОЊИ ЛОКАЊ**, село на сјевероисточној периферији Босне и Херцеговине, у Републици Српској, на сјевероисточним падинама планине Мајевице. Већи дио села је на лијевој, присојној страни долине Локањске ријеке, лијеве притоке Дрине. Припада општини Зворник, а општинско средиште удаљено је 27 км према југу. Око 5 км источно од села је пут Бијељина--Зворник, до којег води локални слијепи пут. Село је дисперзивног типа, заузима велику површину и чини га велик број заселака од којих је већина названа по презименима фамилија. Изграђени су на висинама 200--400 м. Током послијератног периода број становника је растао. Године 1948. било је 1.223, а 1991. 1.407 становника, од којих су 99,6% били Срби. Године 2013. село је имало 1.159 житеља који су живјели у 371 домаћинству и 523 куће. Становништво се бави сточарством.
В. Чолић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ЉУБЕШ
**ДОЊИ ЉУБЕШ**, село у Јужном Поморављу, на левој страни алувијалне равни Јужне Мораве, уз долинску страну. У непосредној близини је корито реке. Кроз њега пролазе локални пут, који прати леву обалу реке, и железничка пруга (са станицом) Београд--Ниш. Општинско средиште Алексинац је 17 км југоисточно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно, изграђено на око 150 м н.в., а куће су спонтано грађене дуж друма и неколико сеоских путева, па имају мрежаст размештај. Између неких улица налазе се велике обрадиве површине. Село се помиње од 1382. као Љубеш, 1516. имало је 66 хришћанских кућа, а 1834. 26 кућа. Депопулација је наступила 60-их година XX в. Године 1953. село је имало 1.078, а 2011. 498 становника, од којих су 92,2% били Срби. Пољопривредом се бавило 37,8% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем радило је у другим местима. У пољопривредној производњи значајно место заузима повртарство. У селу се налазе основна школа и месна канцеларија за три околна села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ МАТЕЈЕВАЦ
**ДОЊИ МАТЕЈЕВАЦ**, село у источној Србији, на десној страни долине Нишаве, смештено уз источну страну долине Каменичке реке (десна страна слива Нишаве). Општинско средиште Ниш је 7 км југозападно од села и повезани су слепим локалним путем. Насеље је саграђено на долинској страни на стрмом терену високом 290--320 м. Густина градње је велика, а улице су мрежасто распоређене. Помиње се од 1498, када је имало 97 домаћинстава. Године 1678. имало је 71 кућу. Током друге половине XX в. популација је споро смањивана. Године 1948. село је имало 1.137, а 2011. 831 становника, од којих су 96,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 6,8% економски активног становништва, а од непољопривредних занимања предњачио је рад у индустрији, у суседном граду. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија. Јужно од села је железничка пруга Ниш--Неготин, а станица је удаљена око један километар.
Драгица Р. Гатарић
У селу се налазе две значајне цркве, старија је посвећена Св. Петки, а млађа Св. арханђелу Михаилу. **Црква Св. Петке** налази се око 2 км јужно од села. Смештена је са северне стране живописног подножја брда Чегар, притиснута брдом са јужне и омеђена потоком са северне стране. Саграђена је на старом култном месту, на шта упућују римски жртвеник, фрагмент античког стуба и опеке римско-византијског формата. Начин зидања цркве указује на три фазе градње и доградње. Прва се везује за монаха Мелентија, у чије је време црква саграђена, сва је прилика у XVII в. На то указују фрагменти живописа евидентирани археолошким ископавањима (црвена бордура, сегмент лука ореола, слова), као и надгробна плоча нађена у припрати цркве. Она је израђена од ситнозрнастог мермера, а украшена је у плитком рељефу таласастим линијама по ободу, са три зракасте розете у средини. У довратнику улазних врата цркве узидан је фрагмент античког стуба. Црква је скромна једнобродна грађевина са развијеном полукружном олтарском апсидом на истоку. Зидана је од грубо ломљеног камена заливаног кречним малтером, осим лука апсиде који чине лепо обрађени и слагани блокови камена. Под је био прекривен опекама квадратног формата. На месту амвонске розете је четвртасти камени блок у плитком рељефу са урезаним кризмоном у кругу. За часну трпезу послужио је римски жртвеник са очуваним натписом. На жртвеник је 1898. постављена камена плоча са урезаним текстом по ободу. Стара црква постојала је до 1809, када се у њој причестио војвода Стеван Синђелић са својим борцима, пре одлучујућег боја са Турцима. После боја на Чегру црква је порушена. Доживела је велику обнову почев од 1892. када је добила звоно. Обновљени храм је освећен 1898, о чему сведочи запис на часној трпези. Тада је саграђен и парохијски дом. У једном тренутку опет порушена, обновљена је средином XX в., када јој је дограђена и припрата. Потом је опет запустела и била обрушена, па је у целости реконструисана почетком овог столећа. Том приликом уређена је и стаза која и данас вијуга између сеоских винограда и води посетиоце до спомен-обележја на брду Чегар.
**Црква Св. арханђела Михаила** налази се у центру села, поред старе школске зграде. Према натпису изнад јужних врата саграђена је 1838, а живописана 1870. Једноставне је правоугаоне основе, надвишена полуобличастим сводом са полукружном апсидом. У подстрешју се простире венац од „на зуб" постављених опека, док је лук апсиде рашчлањен са седам ниша са извијеним луковима. У цркву се улази са западне и јужне стране кроз лучно надвишене улазне отворе обрађене у плитко профилисаном камену, украшене рељефним крстом. Унутрашње површине зидова некада су биле осликане. Велике наслаге гарежи прекривају и иконе на иконостасу. И живопис и иконостас дело су неке путујуће зографске дружине невеликог сликарског талента. Црква Св. арханђела Михаила изграђена је у духу традиционалног народног градитељства са елементима старе српске црквене архитектуре. Она је значајно сведочанство о поновном успостављању верског и култуног живота српског народа непосредно пред ослобођење од Турака.
Миша Ракоција
ЛИТЕРАТУРА: М. Валтровић, „Белешке са путовања", *Старинар*, 1889, 6; М. Ракоција, *Манастири и цркве града Ниша*, Ниш 1998; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ МИЛАНОВАЦ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-donji-milanovac-karta.jpg)ДОЊИ МИЛАНОВАЦ**, град у Ђердапској клисури, на десној обали Дунава, један километар узводно од ушћа Поречке реке. Кроз њега пролази пут Пожаревац--Кладово. Насеље је неколико пута мењало локацију. Ранији положаји били су узводније од савременог. Први познати положај је из времена Турака када се насеље звало Бања и када је било на ушћу Варошког потока око 2 км узводније од савременог **Д. М.** (на старим картама обележаван је као Стари Пореч). Године 1690. становништво је ради безбедности прешло на острво Пореч (сада поплављено, налазило се око један километар узводно од ушћа Златице у Дунав). Године 1832. декретом кнеза Милоша Обреновића насеље је измештено уз обалу Дунава код ушћа реке Златице (око 4 км узводно од савременог положаја) и изграђено је по регулационом плану. Чиниле су га две улице паралелне са обалом и једна попречна улица. Од поплава је било заштићено насипом. Године 1844. имало је 222 куће и 1.006 душа. До краја XIX в. дограђене су три краће улице, а поток је био на источној периферији. Изградњом Ђердапске бране то место је поплавило језеро, а насеље је 1971. измештено на нову локацију, 4 км низводно од старе. **Д. М.** је у саставу општине Мајданпек, а општинско средиште је 27 км југозападно и повезани су локалним путем. У другој половини XX в. број становника **Д. М.** је у почетку растао и 1991. било је 3.338 житеља. Затим је настала нагла депопулација и до 2011. остало је њих 2.410, од којих су 93% били Срби. Од 699 становника који су били економски активни у пољопривреди је радило њих 6,2%, у прерађивачкој индустрији 21,2%, а у угоститељству 14,3%. Северни део насеља смештен је уз обалу Дунава на око 75 м н.в., а већи део је на долинској страни на висини до 160 м са уским и кривудавим улицама. У граду се налазе православна црква (премештена из старог насеља), основна школа, одељења средње техничке и ниже музичке школе из Мајданпека, дом културе, дом здравља, пошта, управа Националног парка Ђердап, хотел, земљорадничка задруга и пристаниште.
Драгица Р. Гатарић
**Црква Преноса моштију Св. Николе** дели историју самог места које се неколико пута премештало. Најстарији познат храм, посвећен Св. Николи, изграђен је 1730. у тадашњем месту Пореч на истоименом дунавском острву. Пресељењем места 1832. на обалу Дунава дошло је до изградње цркве на новој локацији вароши, преименоване у Милановац и потом **Д. М**. Када је због изградње хидроелектране Ђердап 1970. насеље поново измештено, у центру места подигнут је нови храм. Поречка црква помиње се први пут 1733. у извештају о визитацији, где се наводи да је храм Св. Николе изграђен 1730. Црква је описана као грађевина од камена и са припратом, покривена шиндром, бело окречена и са једним звоном. У попису црквене имовине наводи се да је црква имала антиминс митрополита Вићентија Јовановића, као и да је била снабдевена потребним утварима, одеждама и књигама. Олтарска преграда је имала крст са Распећем, као и ред са 12 апостола у чијем се средишту налазио Деизис. Пролази иконостаса су имали три катапетазме, док се помињу и пет икона „са стране", као и 12 других икона. У извештају из 1734. помиње се антиминс митрополита Мојсија Петровића. Црква је обнављана и живописана почетком XIX в. О. Д. Пирх бележи 1829. да је звоник цркве подигнут под Карађорђем, те да је оштећен 1810. У извештају из 1900/01, помиње се да је црква подигнута 1806, а да је освећена 1809. Главни радови на цркви вероватно су урађени до 1811. Почетком јула 1818. црква је освештана, када се склапа уговор са Арсенијем Јакшићем из Беле Цркве о сликању иконостаса, који је прилогом кнеза Милоша Обреновића завршен исте године, заједно са живописањем храма. Поречка црква је једнобродни храм од тесаног камена и опеке, са улазима на западној и северној страни, покривена двосливним кровом. На истоку је грађевину завршавала апсида. На западу се налазио отворени трем надвишен високим двоспратним звоником. Са лучно завршеним прозорима и окулусима, био је богато украшен на западној фасади, а имао је и степениште из припрате са отвором на првом спрату. Унутрашњост храма била је подељена на припрату, наос и олтар. Припрату су од наоса делила два тордирана ступца; била је полуобличасто засведена, као и наос у којем су свод ојачавала и два попречна лука ослоњена на профилисане камене конзоле.
Олтар је од наоса одвајала зидана олтарска преграда отворена са три пролаза. О завршетку њеног осликавања сведочио је натпис изнад двери, где је уз текст о приложништву кнеза Милоша Обреновића забележен и датум 8. X 1818. Сликани програм иконостаса потпуније је познат из описа храма из 1886, где се наводи да су престони ред сачињавале представе Исуса Христа, Богородице, Св. Јована Претече и Св. архиђакона Стефана, док су се изнад њих налазили ликови светитеља, међу којима Св. Николе, Св. Саве и Св. Ђорђа. Светитељске представе надвишавале су у два реда поређане сцене из Христовог циклуса, у чијој се средини налазио Нерукотворени образ Христов на убрусу. Највишу зону заузимале су представе апостола, изнад које се уздизао крст са Распећем. Сачувани фрагменти овог иконостаса чувају се у данашњој доњомилановачкој цркви, показујући да су се у овој зони налазиле и представе пророка, док је средиште заузимала композиција Св. Тројице, а изнад ње представа Христовог тела на одру. Јакшић је осим иконостаса осликао и олтарски простор 1818.
Са пресељењем вароши на обалу Дунава, 1832. започело се са изградњом нове цркве Св. Николе. Изградња храма завршена је 1840. ктиторством и залагањем капетана Мише Анастасијевића. Храм је подигнут по угледу на београдску Саборну цркву, као једнобродна подужна грађевина са високим звоником на западу, уз примену класицистичке декорације и обраде фасада. На истоку је била завршена широком полукружном апсидом и прекривена двосливним кровом. Ентеријер храма имао је поделу на олтар, наос са певничким просторима у предолтарском делу и припрату са галеријом. Црква је освештана 1845, са посветом празнику Преноса моштију Св. Николе. Целокупно уређење довршено је 1863. када су израђени иконостас и живопис храма. За овај посао ангажован је Димитрије Посниковић, који се и потписао у припрати храма. О живопису храма сазнаје се из забележеног описа 1934, где се наводе на западној фасади представе Св. Николе, Св. Параскеве и Св. арханђела Михаила. Од живописа у ентеријеру забележене су сцене Христовог циклуса, као и фигуре националних светитеља, цара Душана, Уроша, Лазара, царице Милице, мајке Ангелине, Јелене, Симеона Немање, Св. Арсенија и владике Максима. Данас су од овог живописа сачувани само фрагменти смештени у садашњу цркву. Од појединачних фигура светитеља сачувани су Св. архиђакон Стефан, Св. Варвара, Св. Катарина, Св. Теодор Тирон, Св. Георгије и Димитрије, као и представа Св. Стефана Штиљановића.
Целокупни иконостас цркве, где се Посниковић потписао 1863, пренет је и постављен у садашњу доњомилановачку цркву. Висока конструкција иконостаса изведена је у класицистичком духу. У првој зони су престоне иконе Исуса Христа и Јована Претече, односно Богородице са Христом и Св. Николе. Престоне иконе прате на парапетима иконостаса сцене Христос и Самарјанка, Усековање главе Св. Јована Претече, Сусрет Марије и Јелисавете и Св. Никола враћа вид Стефану Дечанском. На царским дверима је сцена Благовести, на северним икона арханђела Михаила, док је на јужним арханђео Рафаило са Товијом. Средишње надверје заузима сцена Христове проповеди у храму, док су на северном и јужном Пут у Емаус и Неверовање Томино. Другу зону иконостаса чини празнични ред, са средишњом иконом Св. Тројице. Средиште треће зоне иконостаса чини поље са сценом Полагања Христовог у гроб, изнад којег је крст са Распећем и медаљонима са Богородицом и Св. Јованом Богословом. На бочним странама су овална поља са фигурама апостола и по једним пророком. У склопу радова за храм Посниковић је осликао иконе Богородице са Христом и Св. Саве за Богородичин и архијерејски трон, као и икону Св. Стефана Првовенчаног за владарски трон.
Са последњим померањем локације **Д. М.** у центру места изграђена је данашња црква, освећена 1983, о чему сведочи запис у једном од црквених Јеванђеља. Храм је једнобродна грађевина са бочним конхама и олтарском апсидом. Над западним делом уздиже се звоник, док је у средишњој зони двоводног крова издигнут део предвиђен за постоље куполе, сада такође покривен двосливним кровом. Фасаде су рашчлањене пиластрима и лезенама, повезаним хоризонталном линијом венаца, док западно прочеље наглашава испуст средишњег дела, у врху завршеног забатом. Унутрашњост на западу започиње предворјем изнад којег је галерија. Централни део наоса обухватају бочне полукружне конхе, завршене полукалотама на које се ослања полуобличасти свод. У садашњу цркву пренет је целокупни мобилијар из претходног храма. У црквеном фонду такође се чувају иконе, богослужбене књиге и црквене утвари из оба претходна храма. Међу њима се по својој декорацији посебно издваја путир из старе поречке цркве, израђен у бечкој радионици 1807.
Ирена Ћировић
ЛИТЕРАТУРА: Г. Витковић, „Извештај Максима Ратковића, ексарха београдског митрополита, 1733.", *ГСУД*, 1884, 56; М. Ст. Ризнић, „Старине на острову Поречу и околини", *Старинар*, 1886, 4; О. Д. Пирх, *Путовање по Србији у години 1829*, Бг 1899; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. године: по архивским списима", *Споменик СКА*, 1905, 42, 37; *Споменица Тимочке епархије: 1834--1934*, Ср. Карловци 1934; *Класицизам код Срба*, II--III, Бг 1966; К. Павловић, „Сликарство Димитрија По-сниковића", *ЗИМС*, 1968, 5; Р. Јовановић, „Црква св. Николе на Поречкој ади код Доњег Милановца", *Саопштења*, 1969, 8; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије (1791--1848)*, Бг 1986; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; М. Н. Виноградов, *Летопис Доњомилановачке парохије (Поречког среза, Крајинског Округа)*, Неготин 2005; Б. Несторовић, *Архитектура Србије у XIX веку*, Бг 2006.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ НЕРАДОВАЦ
**ДОЊИ НЕРАДОВАЦ**, село у јужној Србији, у јужном делу Врањске котлине, на левој страни Јужне Мораве. Кроз њега пролазе железничка пруга и аутопут Ниш--Скопље и локални пут до Врања као општинског средишта, које је 5 км северно од села. Компактно је, смештено на 380--400 м н.в., али густина градње кућа није велика. Улице су кривудаве и радијално распоређене. Формирано је у XVIII в., а крајем XIX в. већ је постало једно од већих села у околини. Године 1879. имало је 61 кућу. То је једно од малог броја села у којима се број становника увећава. Током друге половине XX в. он је у почетку благо осцилирао и 1971. било је 445 житеља. Уследио је континуирани пораст и 2011. **Д. Н.** је имао 930 становника, од којих су 66,1% били Срби, а 33,4% Роми. Пољопривредом се бавило 1,7% економски активног становништва, а у индустрији је радило 45,8%. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, задружни дом, месна канцеларија за четири села, погон фабрике намештаја, штампарија и млин.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ОРЛОВЦИ
**ДОЊИ ОРЛОВЦИ**, село у западној Босни, у Крајини, које припада Републици Српској и општини Приједор. Општинско средиште удаљено је око 5 км према западу. Насеље је изграђено подно јужних падина планине Козаре, јужно од старог пута Приједор--Бањалука, у равници између јужне планинске стране и рибњака уз ток Гомјенице на висинама 140--170 м. На западној страни села је ријечица Орловача, а на источној ријечица Мајчевац. Већи дио села је дисперзивног типа, чине га појединачне куће, а једини примјери њиховог окупљања су уз друмове. Морфологију плански грађеног насеља има само један дио села на сјеверу. Током друге половине XX в. број становника је константно растао. Године 1948. било је 499 лица, 1991. 881 житељ, од којих су 89,3% били Срби, а 2013. 2.329 становника, који су живјели у 687 домаћинстава. У насељу је било 853 стана -- куће.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ПАЛАЧКОВЦИ
**ДОЊИ ПАЛАЧКОВЦИ**, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Прњавор, смјештено на побрђу изнад доњег дијела долине Вијаке (лијева притока Укрине, притока Саве), који је претворен у рибњак. Уз југоисточну границу села је пут Дервента--Прњавор--Бањалука, а општински центар је 12 км југозападно. Насеље је издужено правцем сјевер--југ, дуж заравњене косе која одваја долине рјечице Драгановац на западу и ријеке Вијаке на истоку. Чине га два низа кућа изграђених дуж сеоских путева и неколико група кућа на 130--200 м н.в. Овдје је 1991. живјело 568 становника, од којих су 99,1% били Срби. До 2013. сеоска популација је смањена на 395 чланова, који су живјели у 146 домаћинстава и 192 куће.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ПЕРВАН → ПЕРВАН ДОЊИ
**ДОЊИ ПЕРВАН** → **ПЕРВАН ДОЊИ**
# ДОЊИ ПЕТРОВЦИ
**ДОЊИ ПЕТРОВЦИ**, село у источном делу Срема, на дилувијалној тераси висине око 93 м. Северно од села је стари мелиорациони канал Јарчина прокопан у IV в., у који се у близини села уливају два велика фрушкогорска потока Међеш и Шеловренац. Он спроводи њихове воде до реке Саве на југозападу код села Јарак. Укупно је дуг 40,2 км. Део канала према Прогару је запуштен. Насеље је изграђено унутар лука који чини канал Јарчина. Северно од канала је археолошко налазиште римског града Басијана. До села води слепи пут дуг 3 км који га на северу повезује са суседним селом Путинци и путем Рума--Инђија. Општинско средиште Рума је 15 км северозападно. Село чине три праве радијално распоређене улице. Први помен села је из 1520, а постојало је у време Турака (помен из 1658). Наредни помен је из 1713, а 1734. имало је 27 домова. Број становника је споро растао и само је 1931 (1.100 лица) и 1961. прелазио ниво од једне хиљаде. Године 2011. било је 924 становника, од којих су 82,7% били Срби, а 13% Роми. У пољопривреди је радило 45,2%, а у индустрији 20,4% економски активног становништва. На северној периферији села налазе се православна црква, основна школа и зграда дома културе, у којој су месна канцеларија, управа земљорадничке задруге и продавница.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, С. Ћурчић, *Општина Рума -- географска монографија*, Н. Сад 1990; С. Ћурчић, *Насеља Срема -- географске карактеристике*, Н. Сад 2001.
С. Ћурчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ПОДГРАДЦИ
**ДОЊИ ПОДГРАДЦИ**, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, смјештено на сјеверној подгорини планине Козаре, у долини ријеке Врбашке (десна страна слива Саве). Општинско средиште Градишка је око 15 км према сјевероистоку и спојени су локалним путем. Село је дисперзивно, а куће су грађене на 120--150 м н.в. у низовима дуж главног (Градишка--Козарац) и бочних путева, због чега је добило радијалан облик. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао и највећи је био 1981 -- 1.038 лица. Након десет година село је имало 957 житеља, од којих су 94,7% били Срби, а 2013. 804 становника који су живјели у 251 домаћинству и 369 кућа. У њему се налази основна школа.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ПОТПЕЋ
**ДОЊИ ПОТПЕЋ**, село у сјевероисточној Босни, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Сребрник, смјештено на западној периферији планине Мајевице, у долини ријеке Тиње (десна притока Саве). Кроз село пролазе пут и жељезничка пруга Брчко--Тузла. Општинско средиште је око 7 км сјеверно од села, а Тузла 28 км према југу. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су грађени на висинама од 280 м у долини ријеке до 400 м на странама долине. Године 1991. имало је 994 становника, од којих су 93,2% били Срби. Становништво се бави претежно ратарством или је запослено у околним градовима.
Д. Пешевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ РАКОВАЦ
**ДОЊИ РАКОВАЦ**, село у средњој Босни, у Републици Српској, у општини Маглај, смјештено на југозападној страни планине Озрен, у долини ријеке Раковац (десне стране слива ријеке Босне). Локалним путем дугим око 10 км повезано је са долином ријеке Босне и Маглајем. Насеље је дисперзивног типа, а заселци су грађени од долине ријеке Раковац на висини од 290 м (гдје је и школа) до 650 м на присојној страни долине. Године 1991. имало је 578 становника, од којих су 96% били Срби. Становништво се претежно бави ратарством и сточарством. Разграничењем Републике Српске и Федерације БиХ атар села је подјељен и дио који је припао Републици Српској остао је без становништва. У њему су остале само четири куће.
Д. Пешевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ РАНКОВИЋ
**ДОЊИ РАНКОВИЋ**, село у средњој Босни, у Републици Српској, у општини Теслић, смјештено у долини ријеке Грачаница, лијеве притоке Мале Усоре (лијева страна слива Босне). Налази се око 2 км сјеверозападно од општинског средишта с којим је повезано локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, издужено дуж долине на висинама 220--310 м. Чине га појединачне куће или мале групе, које нису оформиле заселке. Године 1991. било је 963 становника, од којих су 74% били Срби и 19,4% Муслимани, а 2013. у селу је живио 1.001 становник, у 310 домаћинстава и 384 куће.
Ч. Црногорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ РАЧНИК
**ДОЊИ РАЧНИК**, село на источној периферији Шумадије, на њеној граници са Великим Поморављем, изграђено у долинама Врановачког потока који се код Багрдана улива у Осаничку реку (лева притока Велике Мораве) и његове леве притоке Дубоки поток. Општинско средиште Јагодина је 12 км југоисточно од села и повезани су локалним путем Јагодина--Багрдан. Насеље чине три издвојена компактна дела. Куће су грађене по дну долина, а мањим бројем на њиховим странама на висинама 120--190 м. Савремено насеље формирано је у другој половини XVIII и почетком XIX в. Становништво се досељавало из Зајечара и Књажевца. Године 1844. имало је 38 кућа. Од 60-их година XX в. усталила се депопулација. Године 1961. имало је 1.099, а 2011. 548 становника, од којих су 98,9% били Срби. Од 211 економски активних лица 52,1% бавио се пољопривредом. У насељу се налази четвороразредна основна школа, а у околини налазишта кварца и мермера.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ РИБНИК
**ДОЊИ РИБНИК**, село у Западном Поморављу, на десној страни Западне Мораве, око 8 км југоисточно од Трстеника као општинског средишта. Кроз њега пролазе магистрални пут и железничка пруга (са станицом) Краљево--Крушевац. Изграђено је на алувијалној равни Западне Мораве на око 170 м н.в. између корита две њене десне притоке, Црнишавске и Лопашке реке. Компактно је, а улице су на великим растојањима трасиране дуж друма и кривудавих сеоских путева. Први пут се помиње 1381. у повељи кнеза Лазара манастиру Раваница. Село Рибник (Горњи и Доњи) имало је 1844. 37 кућа. Староседелачко становништво се досељавало од средине XIX в. из Рашке области и Топлице. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Село је било највеће 1991. када је имало 632 житеља. Године 2011. у њему је било 537 лица, од којих 99,6% Срба. Пољопривредом се бавило 42,3% економски активног становништва, а велик значај има производња поврћа. Највише неаграрног становништва радило је у индустрији, махом у околним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ РИБНИК
**ДОЊИ РИБНИК**, село у западној Босни, у Републици Српској, у општини Рибник. Смјештено је у долини Сане, око 10 км узводно од Кључа, у проширеном дијелу долине на њеној лијевој страни, на ободу планине Шиша гора. На десној страни ријеке је локални пут, који околна села повезује с путем Кључ--Јајце. Коњиц је удаљен 10 км, а општински центар Горњи Рибник је око 2 км јужније. Насеље чини 12 заселака нанизаних на дужини од 5 км уз планинску страну од којих су највећи Тодоровићи и Гајићи у сјеверном дијелу села. Године 1991. **Д. Р.** је имао 465 становника, од којих су 98,7% били Срби, а 2013. 435 становника у 131 домаћинству и 156 кућа. Главна занимања становништва су земљорадња и сточарство. Село има мјесну заједницу и основну школу.
И. Медар Тањга
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ СВЕТ
**ДОЊИ СВЕТ**, реалност у чије се постојање верује као у супротност горњем, односно овом свету. Назива се и хтонски, а означава се и као „онај свет" и „други свет" који се простире изван граница овоземаљског. Јаме, пећине и воде су сматране местима на којима се могло ући у **д. с**. Реалност тог света, према веровању, налази се испод земље, иза хоризонта видљивог, с ону страну мора, у гори, испод воде, па се и одређује као онострани и другачији од овог света и представља као станиште натприродних, митских бића и душа умрлих. Супротан овоземаљском, **д. с.** се приказује као његова инверзија. Вода, углачане површине, огледало и снови означавају границу између овоземаљске и оноземаљске реалности. У њега се може приступити овладавањем одређеним духовним вештинама трансцендирања граница овоземаљског живота, попут шаманских техника екстазе, а коначно се одлази у њега након смрти. Циљ душе умрлог је долазак у **д. с**., али је пут до њега неизвестан и зависи како од њеног карактера, тако и од посмртног ритуалног процеса, односно система подушја којима се обележавају карактеристични периоди након смрти покојника. У **д. с.**као царство мртвих не могу доћи душе прерано умрлих или умрлих насилном смрћу, некрштена деца, утопљеници, душе злих људи, па су као неупокојене осуђене да лутају у простору између овоземаљског и оноземаљског света и својим негативним деловањем опомињу живе на своје постојање. Ритуали којима се покојник упућује ка **д. с.** су израз веровања да се његова душа до 40 дана налази у близини места на којем је издахнуо, а да се потом до године дана место њеног боравка везује за гроб, да би након тог периода коначно отишла у свет мртвих где налази свој мир. Упокојење душе умрлог је коначни циљ свих посмртних ритуала и успостављање границе између припадника доњег и овоземаљског света. Међутим, уколико је тај пут препречен, неупокојена душа умрлог враћа се у демонизованом виду и као вампир свети се члановима своје заједнице. На основу веровања да човекове овоземаљске потребе не нестају његовим одласком у **д. с**., погребним и посмртним ритуалима настоје се задовољити те његове потребе. Зато се у опремању покојника посебна пажња обраћа на његово „укопно" одело, које је свечано и лепо, а он се сахрањује са својим личним стварима, оружјем, новцем, прибором за јело, храном и пићем, за које се сматра да ће му бити потребни и на другом, односно **д. с**. Како се веровало да су у том свету умрли изложени тешким условима, тами, хладноћи, глади и жеђи, брига о њима се сматрала једним од најпречих дужности њихових сродника, који су на посмртним обредима, подушјима или на задушницама настојали да их снабдеју потребном храном, пићем и светлошћу.
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; Д. Бандић, *Табу у традиционалној култури Срба*, Бг 1980; С. Зечевић, *Култ мртвих код Срба*, Бг 1982; Б. Јовановић, *Српска књига мртвих*, Ниш 1992; *Магија српских обреда*, Н. Сад 1993; В. Чајкановић, *Стара српска религија и митологија*, Бг 1994; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001.
Б. Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ СКУГРИЋ
**ДОЊИ СКУГРИЋ**, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Модрича, смјештено у сјевероисточном подножју планине Требовац, на споју долине ријеке Толисе са широком алувијалном равни ријеке Босне. Кроз село пролази локални пут Модрича--Градачац, а општински центар је 9 км сјеверозападно од села. Насеље је дисперзивног типа, а групе кућа су на малим растојањима на висинама од око 100--200 м. Године 1991. имало је 1.402 житеља, од којих су 87,9% били Срби, а 2013. 1.002 становника, који су живјели у 322 домаћинства и 397 кућа. У селу се налазе православна црква и основна школа.
Д. Пешевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ СМРТИЋИ
**ДОЊИ СМРТИЋИ**, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Прњавор, изграђено на побрђу између долина ријеке Укрине (десна притока Саве) и њене лијеве притоке Јадовице. Долином Укрине, уз источну границу села, изграђен је пут Славонски Брод -- Бања Лука, а на другој страни корита Јадовице је локални пут који је са њим повезан. Центар општине је око 20 км према југозападу. Насеље је дисперзивно и чине га појединачне куће и мале групе кућа грађене на знатним растојањима на висинама 120--200 м. У другој половини XX в. број становника села је константно растао. Године 1948. било је 498, а 1991. 672 становника, од којих су 98,2% били Срби. Депопулацију је изазвао грађански рат. Године 2013. овдје је живиo 391 становник у 175 домаћинстава и 215 кућа.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ СРБ → СРБ
**ДОЊИ СРБ** → **СРБ**
# ДОЊИ СТАЈЕВАЦ
**ДОЊИ СТАЈЕВАЦ**, село у јужној Србији, у долини реке Трипушнице (десне саставнице реке Пчиње), где она прима две притоке: Козалску реку са леве и Глошку реку са десне стране. Општинско средиште Трговиште је 10 км према југозападу и повезује их локални пут. Насеље је дисперзивно и простире се на висинама од око 830 м у долини реке до 1.140 м на долинским странама. Ово је старо насеље, о којем постоје сведочанства из XVI в. Једно време било је расељено, а обновљено је крајем XVIII в. досељавањем становништва из Куманова и Прешева. Од 60-их година XX в. наступила је нагла депопулација. Године 1948. овде је живело 1.046, а 2011. 386 становника, од којих су сви били Срби. Пољопривредом се бавило 54,8% економски активног становништва, а највише неаграрног живља радило је у прерађивачкој индустрији (25,2%). На дну долине у заселку Вањавица налазе се православна црква, основна школа, месна канцеларија за пет села и погон за производњу ћилима.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ СТЕПОШ
**ДОЊИ СТЕПОШ**, село у централном делу Србије, на левој страни долине реке Расине (десна притока Западне Мораве). Општинско средиште Крушевац је 8 км северно од села. Кроз њега пролази и рачва се пут Крушевац--Брус, односно Крушевац--Блаце. Насеље је компактно, формирано уз друм и неколико попречник кривудавих сеоских путева на 180--220 м н.в. Године 1844. имало је 19 кућа, а 1892. 59 пореских глава. Током друге половине XX в. број становника села је благо осцилирао. Оно је било највеће 1953. и 1961, када је имало по 577 житеља. Године 2011. било је 459 људи, од којих 99,3% Срба. Аграрним занимањима бавило се 21,9% економски активног становништва. Знатно више било је неаграрног становништва, а само у индустрији радило је 8,9%. У селу се налазе четвороразредна основна школа и шљункара.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ СТУПАЊ
**ДОЊИ СТУПАЊ**, село у централној Србији, у Александровачкој жупи, на десној страни долине реке Пепељуше (десна притока Западне Мораве). Општинско средиште Александровац је 19 км југозападно. **Д. С.** је локалним путем дугим 2 км спојен са путем Александровац--Крушевац који је на левој страни Пепељуше. Насеље чини неколико заселака од којих је највећи, уједно и највиши (око 350 м н.в), на његовој источној периферији. Заселци на нижим деловима долинске стране су на око 215 м. н.в. Улице су кривудаве и мрежасто распоређене. Староседелачко становништво досељено је крајем XVIII в. из црногорских Брда, Старе Рашке, Херцеговине, Копаоника и Жељина. Године 1844. Ступањ Долњи имао је 39 кућа. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација: 1953. село је имало 1.622, а 2011. 942 становника, од којих су 97,3% били Срби. У пољопривреди је радило 63,2% економски активног становништва, а међу неаграрним становништвом највише је било радника у индустрији и запослених у околним градовима. У селу се налазе православна црква и четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ТАВАНКУТ
**ДОЊИ ТАВАНКУТ**, село на северу Бачке, на јужној периферији Суботичке пешчаре, између железничке пруге и пута Суботица--Сомбор на југу и државне границе на северу. Општинско средиште Суботица је 18 км североисточно, а спајају их два паралелна пута. Село је дисперзивног типа и простире се на површини од 6 км2. Северни, већи део смештен је између железничке пруге и државне границе према Мађарској и чини га пет дугачких низова салаша саграђених дуж пешчаних дина правца северозапад--југоисток. У близини пруге густина градње је већа, ту постоје елементи компактног насеља и формиран је центар за сва три села. Први подаци о насељу датирају из 1439. када је оно било град у поседу племићке куће Хуњади. Његови трагови постоје у близини зграде старе школе. У време турске владавине, у XVI и XVII в., то је било мало село у којем се помињу Срби. Касније је расељено и помиње се 1880. као пустара са два насеља у којима је живело укупно 3.044 становника. Пустара је била део простране зоне дисперзивне насељености (салашарска насеља) која је раније у широком појасу окруживала Суботицу. После II светског рата пустара је подељена на три села: Љутово, Горњи и Доњи Таванкут. **Д. Т.** је централно и највеће насеље. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1953. било је 3.636, а 2011. 2.327 становника, од којих су 38,2% били Хрвати, 29,7% Буњевци и 7% Срби. Пољопривредом се бавило 39,5% економски активног становништва. Међу непољопривредним становништвом највише је било радника у прерађивачкој индустрији (23,9% лица), који су знатним бројем радили у Суботици. У селу се, на релативно малом растојању, налазе католичка црква, основна школа, неколико продавница и кафана, банка, пошта, дом здравља, дом културе, неколико стамбених вишеспратница, погони фабрика мајонеза, млекара и млин.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Суботица и њена околина*, Н. Сад 1983; Т. Ковачевић, *Општина Суботица -- географска монографија*, Н. Сад 2006; С. Ћурчић, *Насеља Бачке -- географске карактеристике*, Н. Сад 2007.
Слободан Ћурчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ТОВАРНИК
**ДОЊИ ТОВАРНИК**, село у југоисточном делу Срема, на дилувијалној тераси висине око 78 м. Кроз њега пролази пут који повезује Руму са општинским средиштем Пећинци и са Купиновом. Пећинци су 11 км северно. Насеље је изграђено дуж фосилне обалске греде реке Саве, која је прекривена лесом и има начелни правац пружања исток--запад. На њој је настала једна дугачка улица, коју попреко пресеца друм. Тек након дренирања околних терена дуж друма настала је још једна, краћа улица и село је добило крстасту основу. Први помен **Д. Т.** је из 1403. У време Турака, 1578, забележен је као српско село. У првој половини XVIII в. био је пустара, 1756. имао је 16 домова, а 1810. већ 94 дома. Године 1850. село је имало 605 житеља, а 1931. популација је била највећа са 1.120. чланова. Други светски рат изазвао је депопулацију, када је погинуло око 100 мештана, а иселило се исто толико Немаца и Мађара. Од 1971, када је било 1.099 становника, њихов број константно се смањује. Године 2011. било је 973 житеља, од којих су 90% били Срби. Пољопривредом се бавило 18,5% економски активног становништва. Више људи било је запослено у прерађивачкој индустрији (21,8% лица) и трговини (22,4% лица). Неаграрно становништво највећим бројем радило је у околним градовима и Београду. У селу се налазе православна црква, основна школа, амбуланта, сала за приредбе и неколико продавница.
Слободан Ћурчић
**Црква Св. Петра и Павла.** Првобитна црква из 1754. је 1813. замењена новом, на којој су по уговору склопљеном 1807. радили зидар Матијас Смит и тесар Јаков Вехтер. Црквена општина 1842. закључује уговор са Георгијем Девићем за резбарење иконостаса, али пошто он није приступио послу ни после неколико година, 1846. израду дубореза олтарске преграде, црквених столова и рипида преузима Едуард Владарш. После завршених дрводељских радова, црквена општина потписује уговор 1868. са земунским сликаром Живком Петровићем за осликавање и позлату иконостаса, али он умире исте године. После 1873. иконостас ове цркве израђује заједно са целивајућим иконама академски сликар Константин Пантелић, после чега се, сазидавши породичну кућу, трајно настањује у **Д. Т.**, где и умире 1882. О позним Пантелићевим радовима закључује се на основу седам сачуваних икона мањег формата јер су његов иконостас и зидне слике са представама српских владара-светитеља (Св. Симеон, Стефан Првовенчани, краљ Милутин, цар Урош, кнез Лазар са породицом) на унутрашњим зидовима цркве у **Д. Т.** потпуно уништени током II светског рата. Целивајуће иконе (Св. Петар и Павле, Силазак Св. духа, Васкрсење, Вазнесење, Смрт Богородице, Три јерарха, Св. Константин и Јелена) рађене су у класицистичко-назаренском стилу и у сивој гами, али у детаљима какви су живи покрети и гестови подсећају на радове А. Теодоровића и К. Данила. Податак да је иконостас током лета 1834. израдио Петар Чортановић (М. Коларић) односи се на цркву у Горњем Товарнику.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Класицизам код Срба 1790--1848*, Бг 1965; С. Ћурчић, *Општина Пећинци -- географска монографија*, Н. Сад 1978; М. Лесек, „Целивајуће иконе из цркве Св. Петра и Павла у Доњем Товарнику", *Гласник СПЦ*, 1996, 7; *Уметничка баштина у Срему*, I, Н. Сад 2000; С. Ћурчић, *Насеља Срема -- географске карактеристике*, Н. Сад 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ХУМАЦ
**ДОЊИ ХУМАЦ**, село у северозападном делу Брача, близу Нережишћа, средњовековног средишта острва. У њему и његовој околини сачувано је неколико цркава из епохе када је Брач био саставни део Кнежевине Неретљана.
**Црква Св. Илије**, западно од села, изграђена је највероватније у другој половини XI в., на остацима римског маузолеја, чије су сполије уграђене у њене зидове. Има једнобродну правоугаону основу, са апсидом која споља и изнутра има форму правоугаоног трапеза. Масивни бочни пиластри деле брод на три травеја и формирају дубоке нише. Антички блокови су уметнути као импости и испод попречних лукова који ојачавају полуобличасти свод. Полукалота апсиде саграђена је уз помоћ две тромпе у угловима. Плоча часне трпезе испуњава целу ширину апсиде и лежи на каменом ступцу у који је био уклесан крст с троугластим завршецима. Јужно од апсиде је још једна камена трпеза. На јужном зиду споља је уочљив данас зазидан бочни портал изнад коjeг је слепа лунета. Црква је грађена од притесаног камена.
**Црква Св. Луке** налази се северно од села. У изворима се први пут помиње у XVI в., али је настала знатно раније, крајем XI или почeтком XII столећа. То је грађевина правоугаоне основе, с два травеја и полукружном апсидом на источној страни. Засвођена је полуобличастим сводом, ојачаним попречним луком који почива на бочним пиластрима. На западној фасади, изнад портала, саграђен је тзв. висећи протирон, украсни елемент преузет из италијанског градитељства. Уз цркву је сачуван ранохришћански саркофаг с крстом.
**Парохијска црква посвећена Богородици (Стоморица)** такође потиче из времена Кнежевине Неретљана, али је више пута преграђивана. Првобитно је то била скромна, једнобродна, полуобличасто засведена грађевина, са апсидом на источној страни. Kрајем XIII или почетком XIV в., продужена је за три травеја, који су пресвођени полуобличастим сводом. На југоисточној страни је 1744. саграђен звоник. Данашњи облик црква има од 1875, када је знатно проширена. У међувремену је добила и другу посвету, светима Фабијану и Себастијану (пре 1671). У најстаријем делу храма, на тријумфалном луку изнад олтарске апсиде, сачувана је представа Деизиса, са Христом који благосиља на престолу, окружен фигурама Богородице и Јована Претече. Ту једину до данас преосталу средњовековну фреску на Брачу одликују византијска иконографија и латински натписи. Приписује се апулијском или млетачком мајстору, који је у свом стилу сјединио особености познокомнинског и готичког стила. Вероватно је насликана у последњој четвртини XIII в. Врло рано је постала предмет ходочашћа и приношења заветних дарова (1579). Сачувано је и више сведочанстава о веровању у њену чудотворност (1673).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Доманчић, „Средовјечна фреска у Доњем Хумцу на Брачу", *Прилози повијести умјетности у Далмацији*, 1956, 10; В. Ј. Ђурић, *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974; K. Реган, Б. Надило, „Предроманичке цркве средишњега и западнога дијела отока Брача ", *Грађевинар*, 2007, 59/5; T. Maрaсовић, *Dalmatia praeromanica: раносредњовјековно градитељство у Далмацији*, 3, Сплит--Зг 2011; I. Fisković, V. Fisković, „Le spolia nella costruzione della chiesetta di Sant'Elia in isola di Brazza", *Hortus artium medievalum*, 2011, 17; В. Барбарић, Л. Урсић, *Сакрална баштина отока Брача*, Сплит 2015.
Миодраг Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊИ ШТРПЦИ
**ДОЊИ ШТРПЦИ**, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, смјештено на десној страни долине Вијаке, тамо гдје се она завршава и спаја са долином Укрине (десна притока Саве). Припада општини Прњавор. Пут Дервента--Прњавор--Бањалука је на сјеверној периферији села, а општински центар Прњавор око 10 км југозападно. Насеље је дисперзивно и чине га појединачне куће и мале групе кућа грађене на знатним растојањима на висинама 120--200 м. Године 1991. село је имало 1.516 житеља, од којих су 90,1% били Срби. До 2013. број становника смањен је на 1.199, а живјели су у 385 домаћинстава и 590 кућа.
Дејан Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊОЛУЖИЧКОСРПСКИ ЈЕЗИК → ЛУЖИЧКОСРПСКИ ЈЕЗИЦИ
**ДОЊОЛУЖИЧКОСРПСКИ ЈЕЗИК** → **ЛУЖИЧКОСРПСКИ ЈЕЗИЦИ**
# ДОЊОПОЛОШКА ЕПИСКОПИЈА
**ДОЊОПОЛОШКА ЕПИСКОПИЈА**, епископија основана 1346, у склопу шире реформе када је Српска црква уздигнута на ранг патријаршије. Оба Полога су још од раније била утицајно подручје Призренске епископије. Тако је одмах по оснивању **Д. е.** била подређена призренском црквеном центру, а то је вероватно био предуслов да се овај центар уздигне на ранг митрополије, већ на самом почетку деловања Српске патријаршије. Средиште **Д. е.** било је у храму Св. Атанасија код села Лешак. За првог епископа ове епархије постављен је Јоаникије, бивши игуман и ктитор новог епископског седишта. Сачуван је ктиторско-надгробни натпис са плоче саркофага из којег се сазнаје да је јеромонах Антоније (тада му је промењено име у Јоаникије) постављен за епископа Доњег Полога на сабору у Скопљу на којем је Душан „благословен на царски сан".
На једном запису на Триоду који је настао у манастиру код Лешка 1451. пише да је настао „у дане благочастивог и христољубивог господина деспота Ђурђа и сина му деспота Лазара". Овај податак би могао указивати на то да је Српска црква остваривала своју власт над подручјем Доњег Полога и средином XV в. Тешко је утврдити када је ово подручје потчињено Охридској архиепископији. У попису крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. убележено је село Бискупје у Доњем Пологу, за које се може претпоставити да представља остатке епископског средишта. У попису из 1467--1468. у селу Лешак пописани су епископ, чије име није наведено, и његов син Оливер. Могуће је да је тада подручје ове епархије већ било под окриљем охридског црквеног центра.
Марија Копривицa
Једини податак о оснивању ове епископије је натпис на поклопцу саркофага њеног првог епископа. Оснивање епископије М. Јанковић ставља у 1347, а Р. Грујић у време после 1348. Доњи Полог био је подручје призренског митрополита још од времена цара Василија II, а у граду Лешак под планином Плоча имао је призренски епископ од давнина свој двор, Богородичину цркву, а своја имања у Пологу имали су призренска епископија и катедрални храм Богородице Љевишке. Оснивањем Жичке архиепископије 1219. прекинуте су везе Призрена, који је био у српској власти, и Лешка, који је остао у византијској власти. Духовна власт призренског епископа поново је враћена када је Доњи Полог у време Милутина 1283. дошао у власт српске државе. У Грачаничкој повељи се наглашава да област Полога спада у територије над којима власт врши липљански или призренски епископ. У митрополитанском систему српске патријаршије, иако посебна епископија, била је потчињена Призренској митрополији, а циљ је био да се истакне значај митрополита Призрена који је био једна од престоница српског царства. Имања у Пологу била су често узурпирана од стране поједине властеле или села. Краљ Милутин са призренским епископима Дамјаном и Илијом повратио је од неког Жегра насилно отете поседе призренске катедрале у Пологу. У време Стефана Дечанског (1326) једна комисија коју су чинили деспот Драгослав и призренски епископ Арсеније вратила је отета имања у околини Полога. Две деценије касније епископ призренски Георгије (Маркуш) поново је расправљао са селом и властелом Доњег Полога о власништву плодног земљишта Плеш, које је присвојио неки Прогон. Седиште новоосноване епископије смештено је у манастиру Св. Атанасија, на брдској коси више села и старог града Лешак, задужбини монаха Антонија, који је под именом Јоаникије постао први доњополошки епископ. Обновом Цркве Св. Богородице у Тетову, која је до 1348. била метох хиландарски, Хтетовски манастир је постао седиште епископије Доњег Полога. Ово објашњава зашто је њен епископ у XVI в. титулисан као хтетовски -- као периферна епископија, иако вероватно у јурисдикцији Охридске цркве, свакако је најраније отргнута од Српске цркве. У XVII в. уједињени су Горњи и Доњи Полог у јединствену Полошку епископију (поново у јурисдикцији Пећке патријаршије), која је касније потчињена скопском митрополиту.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; Х. Шабановић, *Крајиште иса бега Исхаковића, збирни катастарски попис из 1455*, Сар. 1965; М. Соколовски, А. Стојановски, *Турски документи за историјата на македонскиот народ. Опширен пописен дефтер No 4 (1467--1468*), Ск 1971; *Стари српски записи и натписи*, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Скопска митрополија*, Ск 1930; „Полошко-тетовска епархија и манастир Лешак", *ГСНД*, 1933, 12; Г. Томовић, *Морфологија ћириличних натписа на Балкану*, Бг 1974; Р. Тричковић, „Српска црква средином 17. века", *Глас САНУ*, 1980, 320; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОЊОТУЗЛАНСКА ЕПАРХИЈА → ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКА ЕПАРХИЈА
**ДОЊОТУЗЛАНСКА ЕПАРХИЈА** → **ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКА ЕПАРХИЈА**
# ДОПИНГ
**ДОПИНГ** (енг. *doping*), злоупотреба било које фармаколошки активне или физиолошке супстанце у великим количинама, као и друге врсте медицинских интервенција у циљу вештачког повећања радних и спортских способности, а на штету сопственог здравља. Осим код људи, злоупотребљава се и код животиња, код коња и паса у тркама. Није карактеристичан само за професионални спорт. Кључни документ из ове области је Светски антидопинг кодекс, који је први пут усвојен 2003. године, а након одговарајућих ревизија одобрен од стране Извршног комитета Светске антидопинг агенције 2013. Коначни текст Кодекса ступио је на снагу 2015. Овим документом се прецизно дефинишу антидопинг правила и принципи које треба да следе организације одговорне за усвајање, примену и спровођење антидопинг правила. Забрањена супстанца и забрањена метода је свака супстанца и метода која је тако означена на Списку забрањених средстава које је усвојио Међународни олимпијски комитет, односно Светска антидопинг агенција. Следеће супстанце су увек забрањене (на такмичењу и изван такмичења): анаболички агенси, пептидни хормони, фактори раста, сродне супстанце и миметици, бета-2 агонисти, хормони и метаболички модулатори, диуретици и маскирајући агенси. Међу забрањеним методима наведени су: манипулација крвљу и компонентама крви, хемијске и физичке манипулације, генетски и ћелијски **д**. Обавеза је сваког учесника у спортској активности да се лично увери да било који медикамент, замена за медикамент или било који други препарат који узима не садржи забрањену супстанцу. **Д.** се дефинише као постојање једне или више повреда следећих антидопинг правила: присуство забрањене супстанце или њених метаболита или маркера у телесном узорку спортисте; коришћење или покушај коришћења забрањене супстанце или забрањеног метода од стране спортисте; избегавање или одбијање да се да узорак; повреде у вези са неиспуњавањем обавезе доступности за тестирање; ометање или покушај ометања било ког дела **д.** контроле; поседовање забрањене супстанце или забрањеног метода; продаја, транспорт, слање, испорука или дистрибуција било које забрањене супстанце или метода или покушај таквог поступања; давање или покушај давања било ком спортисти на такмичењу или изван такмичења било које забрањене супстанце или забрањеног метода; саучесништво; забрањено удруживање. Законом о спречавању **д.** у спорту из 2005. у Србији је основана Антидопинг агенција Републике Србије, која једном годишње доноси Правилник о листи забрањених **д.** средстава у Србији. У мају 2009. усвојен је Закон о потврђивању међународне конвенције против **д.** у спорту. Ратификовањем ове конвенције Република Србија је испунила своје међународне обавезе у области борбе против **д.** у спорту и сврстала се у ред држава које формално-правно прихватају Светски антидопинг кодекс.
ИЗВОРИ: www.wada-ama.org/en/resources/the-code/2015-world-anti-doping code#.VCWsVfldWAU; „Правилник о листи забрањених допинг средстава", *СГРС*, 102/2018.
Јанко Самарџић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПИСНО ОБРАЗОВАЊЕ
**ДОПИСНО ОБРАЗОВАЊЕ**, специфичан или алтернативан облик образовања и најстарији облик наставе на даљину. Намењен је највише онима којима је отежано похађање редовне наставе, а спроводи се у циљу припреме за полагање разредних или пријемних испита, те стицања посебних вештина, због чега га обично организују стручне школе, факултети, па и приватна лица. **Д. о.** се појавило крајем XIX в. у САД и Енглеској, у Југославији између два рата, а нарочито се развило од средине XX в. Комуникација се у **д. о.** у почетку остваривала путем дописних материјала, потом преко телефона, радио и ТВ програма, а од краја XX в. и путем интернета, друштвених мрежа, образовних софтвера или учењем заснованим на тзв. веб платформи, која свим учесницима омогућава да истовремено комуницирају визуелно, тонски, текстом и на друге начине. Атрибут „дописно" води порекло из времена када се комуникација остваривала само путем поштанске размене писаних или штампаних материјала између наставника и полазника. Како се **д. о.** најпре појавило на енглеском говорном подручју, односно у САД, а највише се изводило код куће, то се највише користио израз *Home study*. Пошто се остваривало дописивањем, у употреби је и израз *correspondence education*, а због просторно и временски удаљених субјеката и израз *distance education*. Касније, у немачкој литератури, коришћени су изрази *Fernstudium*, *Fernschule* и *Fernschűler*, у Француској *télé-enseignement*, у Италији *Telescuola*, а у Русији *заочное образование*, са значењем образовање изван домашаја погледа. У српској педагошкој литератури најпре је коришћен термин **д. о.**, а касније и: образовање на даљину, настава на даљину, дописне школе и др. **Д. о.** у највећој мери карактеришу: самообразовање, начин индивидуализације учења или наставе, известан ниво осамостаљености онога ко учи, образовање примерено запосленима, начин омасовљења образовања, образовање прилагођено онима који из здравствених разлога не могу похађати редовну наставу или онима који привремено живе у иностранству, тако да се преко неке од друштвених мрежа могу образовати у својој земљи. Поред тога, њиме се може обухватити целокупни наставни рад, а може бити и допуна редовној настави, економично је јер нема потребе за већим бројем наставника или узимањем приватних часова, већа је самосталност, активност и одговорност полазника, свако бира време и место за учење, напредујући према свом темпу и могућностима, свако бира и медије, као посреднике образовних садржаја, који му се највише допадају. **Д. о.**има и недостатака: дуже траје, захтева већи напор, полазник пре укључења у **д. о.** мора да је овладао вештином читања и писања, чак и коришћења компјутера и дигиталне писмености, претежно индиректан контакт условљава да се наставник више ангажује у процесима организације, припреме и верификације, а мање као персонализујући фактор поучавања и посредовања садржаја. Пошто полазници нису под сталним надзором, то омета радну дисциплину, потребни су специјализовани наставници који владају методиком **д. о.** Метод и организација рада у **д. о.** су специфични, зависно од врсте, сврхе и карактера. Ако је реч о школи, градиво се, сходно циљевима, задацима, стандардима, расположивом времену, условима и другим околностима, посебно прилагођава. То прате и посебна упутства за рад, задаци за вежбе, проверу постигнућа и све остало. У циљу веће ефикасности организатори **д. о.**, осим првих непосредних сусрета, обично пред завршни испит организују и директне сусрете између наставника и полазника у виду семинара, саветовања и сл. Ако је **д. о.** у сврси школовања, завршни испити се полажу у образовној институцији која је организатор, чиме полазници стичу исте квалификације и пратеће дипломе као и ученици који су похађали редовну наставу. Тиме **д. о.** може да чини саставни део система образовања једне земље.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Самоловчев, Ђ. Касак, *Методички приручник с почетницом и читанком за прво раздобље основног образовања одраслих*, Зг 1976; М. Матијевић, *Сувремена организација образовања одраслих*, Бјеловар 1985; С. Понграц, *Комуникације у дописном образовању*, Зг 1985.
П. Јанковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПРИНОСИ
**ДОПРИНОСИ,** облик дажбина којима се прикупљају јавни приходи наменског карактера. Финансијски инструмент с одликама **д.** заснива се на следећим поставкама: 1) постојање стварне или могуће (претпостављене) користи коју одређени корисници имају од активности државе и других јавно-правних тела; 2) висина **д.** зависи од трошкова које држава има кад обавља одређене активности или од вредности непосредне користи обвезника **д.** од услуге државе и других јавно-правних тела; 3) **д.** имају обавезни карактер; 4) обавеза плаћања **д.** није иницирана захтевом обвезника. **Д.** укључују елемент противуслуге; не плаћају их сва лица него она која ће имати корист од тако прикупљених средстава; плаћају се по пропорционалним стопама; прикупљена средства су наменска, не пролазе кроз буџет. **Д.** се утврђују законом, за који није потребна општа сагласност, за разлику од самодоприноса за чије се установљење претпоставља референдум.
**Д.** су слични порезима као принудно плаћање и као новчана давања. С таксама су слични по некој личној користи која се очекује, непосредно или посредно, али је корист материјалне природе (код такси -- интелектуална услуга). Тако власници земљишта које се изградњом насипа штити од поплаве треба да учествују (делимично или потпуно) у трошковима обављања дате активности државе. У савременим државама, у оквиру јавних прихода, посебно је значајан **д.** за социјално осигурање, као посебан вид заштите коју друштво пружа грађанима од економских и социјалних тешкоћа које могу настати услед значајног смањења њихове економске снаге (прихода) због болести, повреда на раду, незапослености, инвалидности, старости. Систем **д.** за обавезно социјално осигурање покрива три области: пензијско и инвалидско, здравствено и осигурање од незапослености. У савременим државама проблем финансирања социјалног осигурања решава се повећањем издвајања за те потребе, ефикасним трошењем расположивих средстава из фондова социјалног осигурања и сужавањем појединих права којима су се до сада користили осигураници.
Систем финансирања пензијског и инвалидског осигурања (ПИО) у многим земљама је организован у виду јавног или обавезног осигурања и приватног или добровољног. Јавни фонд ПИО (први стуб) функционише на бази PAYG (Pay As You Go) метода, што значи да се исплата накнаде за социјално осигурање врши из уплате **д.** за социјално осигурање на исплаћене зараде, при чему укључује и буџетске трансфере, зајмове и друга средства у недостатку прикупљених средстава из **д.**, што је случај и са Србијом. Обавезно допунско (други стуб) осигурање је вид осигурања где запослени и послодавци уплаћују дефинисане **д.** (као одређени процент од бруто зараде). Средства **д.** и приноса на инвестирана средства налазе се на индивидуалним пензијским рачунима запослених у изабраним пензијским фондовима. Приватни ПИО (трећи стуб) функционише по систему акумулације или увећања капитала тако што осигураници уплаћују **д.** за ПИО на индивидуалне рачуне у компанијама у којима су запослени или у специјализованим финансијским институцијама. Уплаћена средства се инвестирају и доносе принос којима се она увећавају (рецимо, куповина и продаја вредносних папира, некретнина и др.). По пензионисању осигураници имају право на пензију из тих акумулисаних средстава.
За одређивање висине пензија најпознатија су три модела: немачки, швајцарски и чилеански. Према немачком, у пензијском систему доминантан је обавезни јавни фонд пензијског система са PAYG методом, док приватни фонд има мањи значај. Швајцарски модел заснован је на обавезном јавном фонду, који функционише по PAYG методу, допуњен обавезним приватним фондом. Одлика јавног фонда пензијског осигурања је да има широко покриће којим се корисницима обезбеђује висина пензије од 40% од просечне зараде. Чилеански модел карактерише доминација обавезног приватног фонда и незнатно значење јавног фонда. Јавни фонд пензијског осигурања углавном служи као помоћ сиромашним слојевима становништва. У јавном фонду осигурања усклађивање висине пензије врши се у односу на висину просечне зараде, кретање цена на мало или је то дискрециона одлука владе, што чини висину пензије неизвесном. У вези с висином пензијских расхода и функционисањем пензијских система важни су следећи показатељи: учешће расхода за пензије у бруто домаћем производу (БДП), које показује колико је друштво као целина оптерећено овим расходима; висина стопе **д.** за пензијско осигурање, као мера оптерећења наметнута осигураницима пензијског осигурања; однос броја пензионера према броју осигураника; однос висине просечне пензије по пензионеру према просечном опорезивом дохотку по осигуранику; стопа запослености и др. Нижа стопа запослености утиче на смањење средстава **д.** за финансирање јавних расхода за пензије.
У привредном систему СФРЈ (и Србије) до 1963. **д.** су били део буџетског система, уз потпуни суверенитет федерације. Средства многих **д.** (буџетима из личног дохотка, централном фонду, друштвеним инвестиционим фондовима, фонду руководства и др.) сливала су се у буџет, одакле су финансиране тзв. опште и заједничке потребе. Уставом из 1963, привредном реформом 1965. и амандманима 1971. извршена је децентрализација у области општих и заједничких потреба и издвојено финансирање заједничких потреба из буџета, засновано на сложеном систему **д.** за образовање, науку, културу, физичку културу, социјалну заштиту, дечју заштиту, здравствену заштиту, пензијско и инвалидско осигурање. Данас је социјално осигурање у Србији регулисано Законом о пензијском и инвалидском осигурању и Законом о здравственом осигурању, као и Међународним стандардима финансијског извештавања. Висина пензије усклађује се по швајцарском моделу (50% с инфлацијом и 50% с растом просечне зараде).
ЛИТЕРАТУРА: А. Перић, *Финансијска теорија и политика*, Бг 1974; Б. Јелчић, *Јавне финансије*, Зг 1997; Ј. Ловчевић, *Институције јавних финансија*, Бг 1997; Б. Јелчић, Б. Јелчић, *Порезни сустав и порезна политика*, Зг 1998; Ј. Кочовић, П. Шулејић, *Осигурање*, Бг 2006; H. H. Ulbrich, *Public Finance in Theory and Practice*, London -- New York 2011; Т. Ракоњац Антић, *Пензијско и здравствено осигурање*, Бг 2012; З. Дрљача, *Јавне финансије и финансијско право*, Ист. Сар. 2018; Б. Стакић, М. Јездимировић, *Јавне финансије*, Бг 2020.
Радојко Лукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПСИН
**ДОПСИН**, село у Хрватској, у Подравини, северно од реке Вуке. Припада Осијечко-барањској жупанији, општини Владиславци. Смештено је источно од пута Осијек--Ђаково, 18 км југозападно од жупанијског средишта. Насеље чини улица дугачка око 2 км формирана дуж локалног пута. На северозападној периферији је железничка пруга Осијек--Ђаковo--Врпоље, а станица је око 2 км удаљена од **Д**. Године 1961. село је имало 849 становника, од којих 73,3% Срба и њихов број је константно смањиван. До 1991. остало је 647 становника, од којих 79,9% Срба. Током грађанског рата настављена је депопулација у којој су нагло смањени број и удео Срба у селу. Године 2001. било је 545 становника и 27% Срба. До 2011. остало је 493 становника који су живели у 162 домаћинства, а село је имало 223 куће. Православна црква, саграђена 1764, током рата је опљачкана и демолирана.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПУЂ, Мајк
**ДОПУЂ, Мајк** (Dopud, Mike), глумац, каскадер, спортиста (Монтреал, 10. VI 1968). Син српских досељеника. Иако је одрастао у Монтреалу, сачувао је свој етнички идентитет. Завршио је међународну бизнис администрацију на Southern Illinois универзитету (САД), где се активно бавио и спортом. Био је професионални играч канадске фудбалске лиге, али је због озбиљне повреде колена престао да игра фудбал. Филмску каријеру је почео као каскадер, али с талентом који је поседовао и одличног физичког изгледа, филмска индустрија га је лако прихватила, те је почео да добија значајне улоге. Играо је у шездесетак филмова и тридесетак телевизијских серија. С озбиром на каскадерске способности и борилачке вештине које поседује, играо је у акционим филмовима и телевизијским серијама с познатим мајсторима борилачких вештина филмске индустрије -- Двејном Џонсоном (*Walking Tall*, 2004), Џејсоном Стејтамом (*Chaos*, 2005), Вином Дајселом (*The Chronicles of Riddick*, 2004), Луси Лиу (*Ballistic: Ecks vs. Sever*, 2002) и Жан Клод Ван Дамом (*Replicant*, 2001). Играо је и у више хорор филмова, укључујући *White Noise* и *Alone in the Dark*, снимљен 2005.
ИЗВОР: www.imdb.com/name/nm0233304/bio.
М. Вучићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПУЂА, Јелена
**ДОПУЂА, Јелена**, етнокореолог (Рома-нија, 3. VI 1904 -- Сарајево, 29. V 1987). Матурирала је у Учитељској школи у Сарајеву 1922. Радила је у Зеници и Сарајеву, где је од 1927. похађала двогодишњи течај за наставника гимнастике у средњим школама. Завршни испит за ово звање положила је у Београду 1931. На иницијативу Цвијетка Рихтмана, 1949. постала је сарадник за прикупљање народних игара при Институту за проучавање фолклора. Тиме започиње њена успешна активност у домену етнокореологије. Иако је пензионисана већ 1956, до краја живота била је континуирано посвећена истраживању традиционалних плесова Босне и Херцеговине, њиховом сценском приказивању кроз осмишљавање ауторских кореографија народне игре и развијању методике народних игара у раду са децом предшколског и школског узраста. Етнокореолошка активност **Д.**била је утемељена на интензивном теренском раду заснованом на методама интервјуа и визуелне опсервације плесног извођења. У циљу успостављања конзистентне методологије развијала је систем разврставања традиционалних плесова према њиховим семантичким и структурално-формалним одликама. Написала је и значајан број етнографских студија посвећених плесној традицији појединачних географских области БиХ, студију о партизанским плесовима, као и текстове у којима се бави тумачењима плеса и обреда и трансформацијама традиционалног плесног репертоара у синхронијској и дијахронијској перспективи.
ДЕЛА: „Старобосанско коло из околице Гламоча", *Билтен Института за проучавање фолклора у Сарајеву*, 1951, 1; „Народне игре Купрешког поља", *Билтен Института за проучавање фолклора у Сарајеву*, 1953, 1; „Преглед главних типова народних игара у Босни Херцеговини", *Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине*, 1979, 34; *Народни плесови -- игре у Босни и Херцеговини*, Зг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: М. Фулановић Шошић, „Јелена Допуђа -- живот и рад", Д. Рихтман Шотрић, „Библиографија радова Јелене Допуђе", *Народно стваралаштво, Фолклор*, 1982, 82--84; С. Ракочевић, „Рукописна оставштина етнокореолога и кореографа Јелене Допуђе", у: *Традиција као инспирација. Владо С. Милошевић. Етномузиолог, композитор и педагог*, Бл 2014.
С. Ракочевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПУНА
**ДОПУНА**, зависна синтаксичка јединица, углавном у саставу глаголских, именских и прилошких синтагми, нпр. *читати новине*, *свестан свега*, *много света* итд., чије је присуство регулисано категоријалном или лексичком рекцијском способношћу одговарајуће управне речи -- регенса. **Д.** је један од централних појмова у синтаксичким теоријама, за који постоје и други називи као што су комплемент, аргумент или актант, у зависности од приступа или лингвистичке школе. Док се категоријална рекција односи на специфичан вид испољавања ове способности целе једне класе речи, дотле лексичка рекција почива на лексичкосемантичким обележјима одговарајућих поткласа. Зато се те јединице често називају рекцијским **д.**, чиме се сугерише њихова тешња веза са главном речју и чвршће место у синтаксичкој структури коју она гради. С обзиром на то да рекција подразумева управљање формалним обележјима зависних речи, облик зависне речи је један од основних показатеља начина на који је она повезана са својом главном речју. На критеријуму облика везе између управне и зависне речи почива класификација зависних синтаксичких јединица на **д.** и додатке. Заједно са додацима (који се у науци о српском језику чешће називају одредбама), **д.** представљају зависне синтаксичке јединице које на два различита начина постају део неке синтаксичке структуре, а то су комплементизација и детерминација. Оне се као језички механизми који одражавају перспективу „одоздо нагоре", тј. од главне ка зависној речи, препознају на основу разлике у степену обавезности појављивања и предвидивости или непредвидивости форме одговарајуће зависне синтаксичке јединице.
Не постоји јединствено мишљење о томе које граматичке јединице спадају у **д**. Тако се у теорији валентности међу **д.** убрајају субјекат, логички субјекат, објекат, предикатив, поједини атрибути и адвербијали, при чему улогу **д.** подједнако врше и морфосинтаксичке речи и клаузе. Највеће недоумице у класификацији изазива статус граматичког субјекта, због конгруентне везе са финитним глаголом, те обавезних адвербијала, без којих се нарушава граматичност реченице, нпр. *Налазим се испред ресторана* итд. Међутим, постоје још барем два схватања **д**. У руској славистичкој традицији, и на њој заснованим теоријским моделима у другим научним срединама, под **д.** се има у виду граматички објекат. С друге стране, у србистици је широко заступљено гледиште према којем допуњавање постоји и на значењском плану, тако да се разликују граматичке и семантичке **д.** нпр. *положај насеља*.
Како није увек јасно куда пролази граница између **д.** и додатака, барем на граматичком плану, уведен је низ тестова и критеријума помоћу којих је могуће разграничити та два типа синтаксичких јединица. У том погледу су велике домете остварили истраживачи на пољу депенденцијалне граматике и теорије валентности, за које су **д.** супкласно специфичне и валенцијски везане јединице, по чему се изразито разликују од додатака као факултативних чланова различитих типова синтаксичких структура. Ипак, због сложености веза међу речима, или јединицама неке структуре, применом различитих критеријума који треба да омогуће да се граница између ова два реда сателита јасније успостави, важно је утврдити следеће унутарреченичне односе: (а) неопходност (и семантичку и синтаксичку); (б) садржинску или значењску специфичност; (в) супкатегоризацију; (г) формалну специфичност или предодређеност. На врху дате листе обележја налази се неопходност (или облигаторност), која се проверава поступком испуштања или елиминације (редукције) зависних јединица, што је тест који се усталио као доминантан критеријум разликовања **д.** и додатака. Према том тесту **д.** су, по правилу, обавезни чланови неке структуре, они који су смисаоно неопходни, због чега је без њих, у начелу, немогуће добити комуникативно потпуну реченицу, нпр. *Ана употребљава* и сл. С друге стране, испустиве **д.**, премда семантички неопходне, изостављају се под два услова: (а) учесницима у комуникацији је познат непосредни ванјезички контекст, нпр. *Написао си домаћи?* -- *Написао сам*; или (б) учесницима је познат шири, искуствени контекст, нпр. *Данима не једе*; *Долазим*; *Беба једе на три сата* итд.
Садржинска специфичност предвиђа утврђивање типа односа између предиката и осталих реченичних чланова на основу пропозиционе структуре реченице, коју чине логички предикат и његови аргументи, што подразумева да неиспустиви елемент реченице представља обавезни аргумент логичког предиката, дакле **д.**, нпр. *Ана пије сок*. Међутим, спорни су примери са просторним адвербијалима типа *на Сави*, као у реченици *Шабац лежи на Сави*, који на основу критеријума синтаксичке обавезности испуњавају услове резервисане за **д**. Тако се, на пример, испоставља да је положај субјекта у реченици слободнији од поменутих адвербијала, само зато што је просторна околност уз глагол типа *лежати* лексички и садржајно специфична. Зато је упитно да ли је глаголско значење допуњено или је само једна његова инхерентна семантичка компонента конкретизована.
Супкатегоризација подразумева да се главне речи, нпр. глаголи, деле у подгрупе у зависности од тога која **д.** и у којој форми им се прикључује, при чему се и у овом случају тест супституције показао као најоперативнији. Захваљујући томе, могуће је формирати глаголске скупине које фигурирају у истим реченичним обрасцима -- нпр. глаголи говорења попут *јавити / рећи / признати / саопштити коме шта* итд.
Коначно, формална специфичност сателита израз је тежње да се у основ класификације зависних граматичких јединица постави рекцијска способност носиоца валентности, подједнако категоријална и лексичка, при чему је основни критеријум супститутивна могућност сателита. Елемент који се не може заменити конкурентним формалнограматичким јединицама јесте формално специфичан сателит: нпр. *Налазим се у соби / на тргу / испред поште / иза зграде / пред музејом*; *Појео сам све чварке* итд. Тек на основу тога критеријума може се повући прецизнија граница између обавезних адвербијала, или прилошких **д.**, и, условно говорећи, правих или типичних **д.**, као што су субјекат, објекат, предикатив и сл. Зато су **д.**, пре свега, облички специфичне и синтаксички обавезне јединице.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Кашић, „Допуне индиректног објекта уз глаголе слушања и говорења", *ЗМСФЛ*, 1968, 11; М. Ивић, „О oбјекатској допуни глагола комуникативних и интелектуалних радњи", *Зборник за језик и књижевност*, I, Тг 1972; В. Петровић, „Прилог класификацији допунских конструкција у српскохрватском језику", *ЗМСФЛ*, 1992, 35/2; „О двофункционалним реченицама уз глагол перцепције", *ГФФНС*, 1995, 23; „Два вида сложеног синтаксичког односа: експликација и дескрипција", *ЗМСФЛ*, 1999, 42; Ј. Московљевић, „О дистрибуцији комплементизатора у савременом српском језику", *ЈФ*, 2004, 60; И. Антонић, „Синтакса и семантика падежа", у: П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика. Проста реченица*, Бг 2005; В. Ружић, „Допунске реченице у савременом српском језику", *ЗМСФЛ*, 2006, 49, 1--2; В. Ружић, „Допунска клауза у систему зависних реченица", И. Прањковић, „Глаголи говорења и њихове допуне", *ЗМСС*, 2007, 71−72; Г. Штрбац, *Допуне комуникативних глагола: синтаксичко-семантички и лексикографски опис*, Н. Сад 2011; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2013; М. Алановић, „Допунска реченица уз каузативно-манипулативне глаголе", *ЈФ*, 2015, 71, 3--4.
М. Алановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПУНСКА НАСТАВА → НАСТАВА
**ДОПУНСКА НАСТАВА** → **НАСТАВА**
# ДОПУНСКА РЕЧЕНИЦА
**ДОПУНСКА РЕЧЕНИЦА**, изрична (декларативна) реченица у традиционалним граматикама српскога језика. Према комуникативном принципу деле се на изричне у ужем смислу, вољне и зависноупитне. Термин допунска клауза је обухватнији: покрива више структурно-функционалних типова зависних реченица. Реченицом као семантичком допуном реферише се о непредметном, апстрактном садржају управних глаголских, именских, придевских или прилошких израза који припадају одређеним лексичкосемантичким класама речи, пре свега глаголима комуникативних, когнитивних, перцептивних радњи и психофизиолошких стања. Настају комлементизацијом као посебним видом субординaције, а њихове предикације могу да успоставе различите функционално-семантичке односе са управним делом основне реченице. По функцији су обично објекатске допуне (нпр. *Верује да ће сазнати истину*), а у зависности од структурног типа предиката могу бити и субјекатске (нпр. *Досадило му је да чека*). Реченицама као експликативним допунама употпуњује се и спецификује садржај апстрактних именица, придевских, прилошких и других именско-глаголских израза, нпр. *Њена жудња да га види била је велика*; *Има право да тражи замену*. **Д. р.** уводе везници: *да* (као неутрални), *како*, *шта* и др. Према облику могу бити зависноупитне, нпр. *Пита их шта се десило*; *Не знам да ли је дошла*. Испред везника могу да се појаве и заменички изрази, тзв. просентенцијализатори катафорског типа, нпр. *Говорио ми је о томе како ће путовати*; *Залаже се за то да буду бољи услови за рад*. О двофункционалности допунских клауза (објекатско-атрибутског типа) говори се онда када је главна структурирана од прелазног глагола перцепције с експлицираним објектом, а клаузом се допуњује перцептивни глагол и уједно детерминише његов објекат. Уводе их везници *дa*, *како*, *где*, нпр. Видео је Марка *како* // *да* // *где* трчи. То је подтип допунских клауза са специфичном структурном и комуникативном организацијом.
Литература: Г. А. Золотова, *Очерк функционального синтаксиса русского языка*, Москва 1973; И. Грицкат, *Студије из историје српскохрватског језика*, Бг 1975; М. Радовановић, *Именица у функцији кондензатора*, Н. Сад 1978; М. Ивић, *Лингвистички огледи*, Бг 1983; В. Петровић, „О двофункционалним реченицама уз објекат глагола перцепције", *ГФФНС*, 1994, 13; М. Ковачевић, *Синтакса сложене реченице у српском језику*, Бг 1998; В. Ружић, *Допунске реченице у савременом српском језику*, Н. Сад 2006; „Допунска клауза у систему зависних реченица српског језика", *ЗМСС*, 2007, 71/72; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2013.
В. Ружић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОПУСНА РЕЧЕНИЦА
**ДОПУСНА РЕЧЕНИЦА** (концесивнa/пермисивна реченица), детерминативни тип рашчлањених зависносложених реченица (реченица шире зависности). Представља једну од пет двопредикацијских реченица (уз узрочну, последичну, циљну и погодбену) условљенога типа, чија се клауза (зависна везничка реченица) према управном (главном) делу реченице односи као (допусна) прилошка одредба према предикату просте реченице. Клауза **д. р.** упућује на хипотетички услов-узрок који није довољан да спречи (из)вршење радње у управној (главној) реченици, односно упућује на реални услов-узрок (из)вршења радње у управној реченици који је довољан да допусти (из)вршење радње у управној реченици такве зависносложене реченице (Иван је завршио посао *иако* (*мада*, *премда*) *није имао услове за то*). **Д. р.**, којом се, поред општег, инваријантног (по структури поликомпонентног) значења концесивности ('нерелевантна ситуација-узрок', 'реализована неочекивана ситуација', 'нереализована очекивана ситуација' и 'активизирана релевантна ситуација-узрок'), реализују и посебна (под)значења, најчешће се уводи међусобно синонимичним везницима и везничким изразима *иако*, *ако и*, *да и*, *ма* (*ко/како/колико/где/шта*), *мада*, *макар*, *па*, *па* (*ма и/макар*), *премда*, *без обзира на* (*то што*), *упркос* (*томе што*), нпр. *Иако је лампу угасила*, назире се његова глава (Ћосић); Доћи ћу *макар* (*па макар/па ма/па*) *ме то скупо коштало*; *Ма како* (*ма колико/ма шта/ма и*) *трудили се ви око њега*, нећете га натерати да ради; *Без обзира на то што* *је стекао огроман иметак*, он живи веома скромно; *Упркос томе што су либијске снаге прогласиле прекид борбених дејстава*, западне снаге су наставиле са бомбардовањем Либије (*Нова српска политичка мисао*); *Ако и дође до несташице горива*, то се неће много одразити на живот грађана. У **д. р.** реализује се „обрнута" условљеност, односно принцип „изневереног очекивања" као специфичан саоднос експлицитних компоненти ('нерелевантна ситуација-узрок' и 'реализована неочекивана ситуација'), што значи да су ситуације 'нерелевантна ситуација-узрок' и 'нереализована очекивана ситуација' само назначене, а ситуације 'активизирана релевантна ситуација-узрок' и 'реализована неочекивана ситуација' -- остварене. Наведенa двојакa оријентацијa принципа „изневереног очекивања" може се семантички интерпретирати, нпр. *Иван је завршио посао иако није имао услове за то*\['Иван није имао услове да заврши посао, па је, према томе, постојала оправдана основа (очекивање) да га неће завршити, али га је он ипак завршио захваљујући активизацији другог узрока'\]; *Иван није завршио посао* *иако је имао услове за то* \['Иван је имао услове да заврши посао, па је, према томе, постојала оправдана основа (очекивање) да ће га и завршити, али га он ипак није завршио захваљујући активизацији другог узрока'\]. Значење асиметричности очекиваног и реалног у **д. р.** може се појачати и употребом конекторā (кохезивних показатеља корелативних односа противуречности у управној реченици, као што су *ипак*, *опет*, *али*, *и поред* (*свега*) *тога*), нпр. *Без обзира на то што нисмо имали подршку*, ми смо *ипак* постигли одличне резултате; *Иако је цена нафте драстично пала*, извозници су *и поред тога*зарадили. Клауза у **д. р.** може да заузима све три позиције -- препозитивну (*Премда моме послу крај не могу сагледати*, увек му се надам -- Пекић), интерпозитивну (Пуних седам година ја сам се, *мада ме је то грдних мука стало*, уздржавао да пишем песме -- Нушић) и постпозитивну (Далеко и давно изгледало је одједном све, *иако је прошло свега неколико дана од његовог последњег виђења* -- Андрић).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Војводић, „О конверзивној асиметрији, имплицитној евиденцијалности и епистемичкој модалности у концесивним реченицама", *ЗМСС*, 2010, 78; П. Пипер, И. Клајн, *Нормативна граматика српског језика*, Н. Сад 2014; Д. Војводић, „Реченице са клаузама категоријалног комплекса условљености: узрочним, посљедичним, циљним, погодбеним, допусним", у: П. Пипер и др., *Синтакса сложене реченице у савременом српском језику*, Н. Сад -- Бг 2018.
Д. Војводић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОР, Мило
**ДОР, Мило**, књижевник (Будимпешта, 7. III 1923 -- Беч, 5. XII 2005). Рођен у српској грађанској, лекарској породици као Милутин Дорословац. Одрастао је у Банату, претежно у Великом Бечкереку (данашњи Зрењанин). У младости је, по пресељењу породице, живео у Београду; у четрнаестој години објавио је прву песму. Као гимназијалац је 1940. због левичарских идеја избачен из школе. Након избијања II светског рата прикључио се покрету отпора. Ухапшен је 1942. и послат у логор у Смедеревској Паланци. Отуда је избављен посредством очевих веза и митом, да би га потом Гестапо, после мучења и испитивања, депортовао у Беч (1943) и ставио под „заштитни надзор" (нацистички еуфемизам за потпуну контролу политичких неистомишљеника). По завршетку рата **Д.** остаје у Бечу, из опреза због гласина да је подлегао тортури и потказао другове из илегале. Те гласине су демантоване годинама касније, па се **Д.** редовно враћао у Београд, у породичну кућу. У Бечу је најпре студирао драматургију и романске језике, бавио се новинарством, а затим почео да објављује на немачком. Дебитантским, аутофиктивним романом *Мртваци на одсуству* (немачко издање, Беч 1952, српско, Н. Сад 1987) стекао је глас једног од најзначајнијих аустријских писаца поратне генерације. Био је оснивач и члан књижевне „Групе 47" (1951), потом и члан аустријског ПЕН клуба и председник Удружења писаца Аустрије. Писао је историјске романе, детективску прозу, фантастику, есеје, филмске сценарије, радио-драме и приређивао антологије. Средишњи део прозног опуса **Д.** чини трилогија романа *Сага о Рајковима*: *Мртваци на одсуству*; *Бели град* (Бг 1995); *Сећање само* (Бг 2001), заснованих на фикционализацији пишчевог непосредног искуства. Главни јунак трилогије је Младен Рајков, **Д.** алтер-его, чија животна путања прати бурну историју ХХ в. **Д.** је на немачки превео дела српских, хрватских, француских и руских писаца (Б. Нушић, И. Андрић, М. Крлежа, С. Винавер, Р. Маринковић, В. Попа, Б. Богдановић, А. Тишма, А. Шољан, Д. Ковачевић, М. Витезовић, И. Бабељ, Ж. Сименон и др.). Добио је многе награде, између осталих Аустријску државну награду за књижевност (1962), Књижевну награду града Беча (1977), Аустријски крст части за науку и уметност (1983), Почасну златну награду града Беча (1988), Државну награду за промоцију аустријске културе у иностранству (1989), Почасну награду Аустрије за толеранцију (1990) и др.
ДЕЛА: романи: *Дечак у сумраку*, Бг 1966; *Посљедња недјеља*, Зг 1985; *Сва моја браћа*, Н. Сад 1996; *Пуцњи из Сарајева*, Бг 2000; приче: *Salto mortale* *и друге приче*, Бг 2006; поезија: *Прве* *и последње песме*, Н. Сад 1988; путописи, сећања, есеји: *У потрази за широм домовином*, Н. Сад 1989; *На погрешном колосеку -- фрагменти једне аутобиографије*, Бг -- Н. Сад 1991; *Средња Европа -- мит или стварност*, Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, *Књижевност -- критика идеологије*, Бг 1991; Д. Великић, „А тек је осамнаести век...", *ЛМС*, 1997, 173, 459, 5; „Београдска трилогија или прилози за „Bocca del leone", у: М. Дор, *Бели град*, Бг 2002; И. Бакић: „Призори из ратних и поратних година", *Књижевни магазин*, 2007, 7, 69.
Михајло Пантић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРИЋ, Вилијам С.
**ДОРИЋ, Вилијам С.** (Dorich, William), новинар, писац, издавач (Моргантаун, Западна Вирџинија, САД, 17. VII 1939). Рођен је у породици Тодоровић која се пре II светског рата доселила из Лике у САД. **Д.**је, за време II светског рата, изгубио 17 чланова фамилије које су усташе спалиле у Српској православној цркви у Вoјнићу. За време грађанског рата током 90-их година прошлог века изгубио је и последњих пет рођака, који су били сувише стари и болесни да избегну операцију „Олуја" у августу 1995. Дипломирао је на Одсеку за новинарство на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу 1966. У току дугогодишње каријере **Д.** је првих година радио као регионални менаџер продаје за две велике штампарске компаније, „Graphic Arts Center Publishing Company" (1973--1978) и „Craftsman Press" (1980--1985) на подручју Лос Анђелеса. Са супругом Анитом оснивач је и власник компаније „GM Books", која се од 1985. бави штампарском делатношћу. Штампају рукописе других аутора, али и књиге **Д**. Компанија се бави и прометом некретнина на широј територији Лос Анђелеса. Као активни писац и новинар, **Д.** је у периоду дужем од две деценије објавио велик број чланака и десетак књига у којима се бави питањима балканске историје и музике. Књига *Jasenovac, then and now: a conspiracy of silence* (б. м. 1997) говори о трагичним судбинама људи настрадалим у концентрационом логору током највећег геноцида над Србима у периоду 1941--1945. у НДХ. Пажњу заслужују и чланци и књига о Косову и Метохији (*Kosovo*, Los Angeles 1992). Од продаје књига помогао је више од 25.000 сирочади у време грађанског рата током 90-их година. **Д.** није био само дародавац него и активни члан у управи добротворне организације „Фонд за Косово" при Епархији западноамеричкој СПЦ, посебно у Калифорнији. Добитник је Ордена Св. Саве I реда.
ДЕЛА: *Serbian Genocide 1941--45*, Los Angeles 1991; *The Suppressed Serbian Voice and the Free Press in America*, Los Angeles 1994; *A Brief History of Serbian Music*, Los Angeles 1996; *Hilandar's Octocentenary*, Los Angeles 1999.
ИЗВОР: Serbica Americana -- Willian Dorich (http://eserbia.org/people/literature/258-william-dorich t).
В. Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРИЋ, Катарина Каћа
**ДОРИЋ, Катарина Каћа**, глумица (Бачко Градиште, 26. II 1937). Глуму је дипломирала 1959. у класи проф. Т. Танхофера, Ј. Путника и М. Маричића на Академији за позоришну уметност у Београду. Одмах постаје члан Народног позоришта у Сарајеву у којем остварује изузетно успешну и плодну каријеру као Офелија и Виола (В. Шекспир, *Хамлет*, *Богојављенска ноћ*), Кате (М. Држић, *Трипче де Утолче*), Касандра (Ж. П. Сартр, *Тројанке)*, Соња и Маша (А. П. Чехов, *Ујка Вања*, *Три сестре*), Хеда Габлер (Х. Ибзен, *Хеда Габлер*), Барбалина (М. Фриш, *Андора*), Антоанета (М. Фриш, *Биографија и игра*), Слушкиња (Ж. Ж. Русо, *Освета руске сиротице*), Сарка и Живка министарка (Б. Нушић, *Ожалошћена породица*, *Госпођа министарка*) и др. Играла је и у Камерном театру 55 (Ж. П. Сартр, *Прљаве руке*, Џесика; Е. Олби, *Деликатна равнотежа*, Клер; М. Жалица, *Пас који пјева*, Бошка; Ф. М. Достојевски, *Идиот*, Настасја Филиповна; Х. Триан, *Ноћ убица*, Беба; Н. Алиспахић, *Хасанагиница*, Мајка; М. Гавран, *Чехов је Толстоју рекао збогом*, Софија), те Сарајевском ратном театру САРТР (И. Штикс, *Брашно у венама*, Надиа, награда за најбољу глумицу на фестивалу МЕСС 2015; Љ. Остојић, *Све се некако преживи, осим смрти*, Госпођа Мама). Глумица изузетног сценског сензибилитета, темпераментна, маштовита, подједнако успешна у класици и модерној драми. На сарајевском фестивалу МЕСС освојила је пет награда. Прву награду критике добила је за приповедање *Малог принца*, представе коју је изводила десетак година у различитим варијантама. Играла је у филмовима *Quo vadis Živorade* (М. Ђука-новић, 1968), *Нека далека свјетлост* (Ј. Ле-шић, 1969), *Ти си то* (М. Билбија, 1981) и *Руско примирје* (Д. Марјановић, 1994). Њене режијске поставке игране су у Камерном театру 55 (Д. Угрешић, *Штефица Цвек у раљама живота*; К. Трифковић, *Љубавно писмо* и *Честитам*; анонимни дубровачки песник, *Љубовници*), сарајевском Позоришту младих (Л. Сепулведа, *Како је мачак научио галебицу да лети*, Н. Величковић, *Царев водоноша и цар Бумбар*, *Скапино*, *Аладин*) и Народном позоришту у Мостару (Селма Диздар Церовић, *Ђаурко моја*). Педагошким радом почела се бавити у Драмском студију при Камерном театру 55, а затим је била професор глуме на Одсјеку за опћу књижевност и сценске умјетности Филозофског факултета у Сарајеву. Изузетно је значајан и њен глумачки ангажман на некадашњем Радио Сарајеву (радио-драме, хумористичке емисије, интерпретирање поетских садржаја). Била је иницијатор оснивања Покретног позоришта које, упркос краткоћи трајања, означава различитост у босанскохерцеговачком театру.
ЛИТЕРАТУРА: J. Лешић, Р. Бесаровић, *Народно позориште Сарајево 1921--1971*, Сар. 1972; K. Dorić, „My creation of Živka, the cabinet ministers wife", *Scena*, 1991, 14; Г. Гојер, „Самозатајна Настасја Филиповна", *Taчнo*, 7. VIII 2015; Ђ. Крајишник, „Каћа Дорић: Зa Фестивал нико није био плаћен", *Oслобођење*, 28. IX 2018.
В. Крчмар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРИЋ, Радослав Златан
**ДОРИЋ, Радослав Златан**, писац, редитељ (Бачко Градиште, 29. II 1940 -- Београд, 4. V 2010). Дипломирао режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1964, у класи Хуга Клајна. Као драмски писац дебитује комадом *Сарајевски атентат* који је 1967/68. игран у Сарајеву, Нишу, Београду и др. Ради као драматург у Камерном тетару 55 у Сарајеву. Писао комаде са војвођанским темама, о људима са овог поднебља, а касније о савременим темама. Као стални позоришни редитељ живео је и радио у Нишу, Мостару, Сарајеву, а трајније је био везан за Народно позориште у Сомбору, НП у Београду, Новосадско мађарско позориште и Позориште на Теразијама (дугогодишњи члан и уметнички директор). Режирао је углавном комедије (Б. Нушић, *Др*; С. Сремац *Ивкова слава*; Ј. Поповић Стерија, *Родољупци* и др.). У ранијем периоду је у Позоришту на Теразијама поставио представе: *Столица која се љуља*, *Гимнастика за два цванцика*, *Друга Тита огледало*. У новије време често је радио у позоришту „Славија" где је по својим текстовима режирао популарне представе *Ало, о'ђе мобилни*, *Ђе год сам био свуд сам погинуо*, *Сезона наручених убистава*, *Срби граде кућу*, *Како смо волели друга Тита* и *Како су се заволели четници и партизани*. Адаптирао је и режирао Нушићеве комаде *Власт* и *Кирија*. Играо је и режирао и на филму и телевизији: *Нека далека свјетлост* (1969. глумац, помоћник редитеља), *Деветнаест дјевојака и један морнар* (1971. глумац, помоћник редитеља), *Наше приредбе* (ТВ серија, 1973. глумац), *Сарајевски атентат* (1973), *У Орфеуму код Бране* (1975. адаптација и режија). Добитник је награда „Бранислав Нушић" Удружења драмских писаца Србије за комаде *Кад би Сомбор био Холивуд* (1989), *Странкаџије или Неки Стерија пише Родољупце* (1990), *Горко путовање у ништа* (1995) и *Јелена Анжујска* (1996).
ЛИТЕРАТУРА: М. В, „*Сарајевски атентат* у 'Кругу 101' у Београду", *Вечерње новине*, Сар., 18. II 1971; „Одлазак", *Вечерње новости*, 29. V 1971; С. Јоковић, „Радослав Дорић: Сарајево -- град промашених људи", *Борба*, 29. I 1993; Н. Попов, „Оживљена прошлост", *Дневник*, 13. III 1994; Т. Торлак, „Свет изван сваке стварности", *Политика експрес*, 27. IV 1996; „Дорић и Хубач равноправно", *Борба*, 21. I 1997; Ж. Јовановић, „Украли су ми десет плодних година", *Блиц*, 28. X 1999.
А. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОВСКИ, Иван
**ДОРОВСКИ, Иван** (Dorovský, Ivan), слависта, балканолог, универзитетски професор (Чука, северна Грчка, 30. VII 1934). У таласу избеглих пред грађанским ратом у Грчкој (1945--1949) као дечак стиже у Чехословачку. Студирао славистику са руским и бугарским језиком на Филозофском факултету у Брну, где је дипломирао 1960, докторирао 1966, а за редовног професора изабран 1987. Професор емеритус на Масариковом универзитету у Брну, члан Македонске и Чешке академије наука и уметности, уредник часописа *Universitas* (1971--1990) и *Slovanský jih*(од 2001), те члан Друштва пријатеља Јужних Словена у Брну. Дугогодишњи шеф Семинара за балканистику при Филозофском факултету Масариковог универзитета у Брну. У научном раду усмерен на истраживања словенских језика, књижевности, историје, етнографије, фолклористике и културологије. Бави се рецепцијом јужнословенских књижевности у чешкој средини (*Recepce literatury jižních Slovanů u nás*, Brno 2004). Од друге половине 80-их година ХХ в. сарађује са компаратистима из круга Д. Ђуришина, бавећи се јужнословенско-чешким међукњижевним и културним везама, посебно питањима дводомости, билитерарности и егзила словенских аутора (*Slovanské meziliterární shody a rozdíly*, Brno 2004). Разматра питања отворених система сваке појединачне словенске књижевности и културе, актуелна питања која се тичу књижевних центара и периферија, посебно у подунавско-балканској области, као и питањима будућности славистике (*Slovanské literatury a dnešek*, Brno 2008). Мишљења је да свака народна књижевност и култура јесте и мора остати отворени систем. Тако се свако мешање култура, упливи, прожимања и утицаји оцењују као позитивни процес који истовремено оставља довољно простора за даљу надоградњу специфичних карактеристика сваке националне културе. Посебно интересовање има за балкански културни ареал и аналитичан приступ посебностима које повезују балканске књижевности. Аутор је студија о личностима значајним за чешко-српске везе, нпр. монографија о К. Јиречеку (Брно 1983) или студија посвећена првом српском генералу чешког порекла Ф. А. Заху (Брно 2008). Преводио са македонског, бугарског, руског, грчког, словеначког и српскохрватског језика. Приредио антологију јужнословенских књижевности, између осталог превео и приредио избор из поезије Д. Максимовић (*Žádam o milost*, Brno 1998).
ДЕЛА: студије: *České země a Balkán*, Brno 1973; *Dramatické umění jižních Slovanů*, Brno 1995; *Balkán a Mediterán*, Brno 1997; *Studie z literarněvědné slavistiky*, Brno 1999; *Slované a Evropa*, Brno 2000; *Slovník balkánských spisovatelů*, Brno 2001; *Studia slavica et balkanica*, Brno 2001; успомене: *S domovem v srdci*, Brno 2014.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *I. Dorovský -- Biblio-grafie*, Brno 1995; З. Бојовић и др., *Биобиблиографски речник МСЦ*, Бг 2005.
А. Корда Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОЊИНА, Регина
**ДОРОЊИНА, Регина** (Доронина, Регина Фридриховна), књижевни историчар, слависта (Москва, 5. X 1924 -- Москва, 18. XII 2019). Завршила 1948. студије словенске филологије на Московском државном универзитету. Од 1953. радила на Институту за славистику Руске академије наука. Године 1956. одбранила докторску дисертацију о поезији Ј. Јовановића Змаја. Бави се везама између српске и руске књижевности XVIII--XX в.: „Мушицкий и Державин", у: *Русско-сербские литературные связи: XVIII -- начала XIX века* (Москва -- Н. Сад 1989); „Творческое взаимодействие и становление поэтической индивидуалности: Воислав Илич и русская поэзия", у: *Прилози проучавању српско-руских књижевних веза* (Н. Сад 1993), Пушкин и српска поезија, С. Сремац и Н. В. Гогољ и др., те српском прозом и поезијом краја XIX и првих деценија XX в. (А. Шантић, М. Ракић, И. Ћипико, Б. Станковић, П. Кочић, И. Андрић, Д. Максимовић). Преводила је и коментарисала поезију Ј. Јовановића Змаја (*Стихотворения*, Москва 1958). У колективној монографији о историји књижевности западних и јужних Словена израдила је поглавља о српској литератури XVIII, XIX и XX в. (*История литератур западных и южних славян, в 3 томах*, том 2, 3, Москва 1997).
ДЕЛА: *Гражданская поэзия Йовановича-Змая: 60-80-х гг*., Москва 1958; „Сербская литература в преддверии войны", у: *Первая мировая война в литературах и культуре западных и южных славян*, Москва 2004.
ЛИТЕРАТУРА: В. Вулетић, „Још један зборник о руско-српским књижевним везама: Прилози проучавању српско-руских књижевних веза X--XX век", *ЗМСКЈ*, 1993, 41, 2--3; *Славяноведение в СССР. Биобиблиограф. словарь*, New York 1993; „К юбилею Регины Фридриховны Дорониной", *Славяноведение*, 2004, 6.
РСЕ
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОСЛОВАЧКИ, Милош
**ДОРОСЛОВАЧКИ, Милош**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 1. VII 1955). Дипломирао 1979. и магистрирао 1984. на Електротехничком факултету у Београду. Докторирао 1994. у области електронског инжењеринга на Универзитету у Синсинатију (Охајо, САД) дисертацијом „Discrete-Time Signals: Uncertainty Relations, Wavelets, and Linear System Modeling". Радио је у Институту за нуклеарне науке у Винчи, у Лабораторији за рачунарску технику (1980--1988). Од 1988. до 1994. радио је у Рачунарском центру Универзитета Синсинати, у својству асистента и истраживача, а 1994--1995. инжењер је и истраживач у фирми „Compunetix. Inc." у Монровилу (Пенсилванија). Године 1995. наставио је истраживачку и предавачку активност на Одсеку за електротехнику и рачунарску технику Универзитета Џорџа Вашингтона у Вашингтону (САД). Бави се истраживањима у области обраде сигнала, комуникационих сигнала и система, теорије временски дискретних сигнала и система, и теоријом таласића и њиховом применом. Његови скорашњи истраживачки пројекти усредсређени су на адаптивно поништавање еха у дигиталним мрежама, технике за аутоматско препознавање модулација, и обраду сигнала за безбедност хардвера. Добитник је многобројних признања за свој рад, почев од награде у Институту за нуклеарне студије у Винчи, преко признања Универзитета Синсинати до признања на Универзитету Џорџа Вашингтона. Поред научних и предавачких активности, **Д.** је активан и у Српској заједници Вашингтона. Један је од оснивача и управника „Круга Орфелин", непрофитне организације са седиштем у Вашингтону, чији је задатак промоција савремене српске културе и њене интеракције са другим културама.
ДЕЛА: и H. Fan, „Wavelet-Based Linear System Modeling and Adaptive Filtering", *IEEE Transactions on Signal Processing*, 1996, 44, 5; „Product of Second Moments in Time and Frequency for Discrete-Time Signals and the Uncertainty Limit", *Signal Processing*, 1998, 67, 1; и H. Deng, „Proportionate Adaptive Algorithms for Network Echo Cancellation", *IEEE Transactions on Signal Processing*, 2006, 54, 5; и K. Wagner, *Proportionate-Type Normalized Least Mean Square Algorithms*, London--Hoboken 2013.
ИЗВОР: www.ece.seas.gwu.edu/milos-doroslovacki academic achievements.
В. Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОСЛОВАЧКИ, Раде
**ДОРОСЛОВАЧКИ, Раде**, математичар, универзитетски професор (Нови Сад, 11. II 1953). Школовао се у Новом Саду, где 1976. завршава студије математике на Природно-математичком факултету и потом 1984. магистрира, а 1989. докторира из области комбинаторике. Од 1976. предаје математику у Музичкој школи „Исидор Бајић". На Факултету техничких наука запослен од 1978. као асистент, а за редовног професора изабран 2000. Од 2012. је декан ФТН. У периоду 2001--2006. био је председник Друштва математичара Србије. Један је од оснивача специјалних математичких одељења у новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај". Области научног рада су: комбинаторика, дискретна математика, вишезначне логике, клонови операција (и J. Pantović, G. Vojvodić, „One Interval in the Lattice of Partial Hyperclones", *Czechoslovak Mathematical Journal*, 2005, 55 130), као и примена математике у медицинским истраживањима (и A. Kupusinac, E. Stokić, „Predicting Body Fat Percentage Based on Gender, Age and BMI by Using Artificial Neural Networks", *Computer Methods and Programs in Biomedicine*, 2014, 113, 2).
ДЕЛА: коаутор, „Two examples of relative completeness", *Journal of Multiple Valued Logic and Soft Computing*, 1996, 2; коаутор, „ANN Prediction of Metabolic Syndrome: A Complex Puzzle That Will be Completed", *Journal of Medical Systems*, 2016, 40, 264; коаутор, „A Limit Conjecture on the Number of Hamiltonian Cycles on Thin Triangular Grid Cylinder Graphs", *Discussiones Mathematicae Graph Theory*, 2018, 38, 2.
РСЕ
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОСЛОВО
**ДОРОСЛОВО**, село у западном делу Бачке, на западној граници дилувијалне терасе уз један фосилни меандар реке Мостонге (лева притока Дунава). Висина терена је око 88 м. Кроз село пролази пут Сомбор -- Бачка Паланка, а општинско средиште Сомбор је 14 км северно од **Д**. Уз југозападну ивицу села је железничка пруга Сомбор--Оџаци, са железничком станицом. Она је изграђена 1895, а саобраћај је обустављен 1987. Насеље је грађено плански. Каснијим каналисањем реке, тај део корита остао је мртваја и до данас је већим делом засут. Распоред улица је решеткаст, а четири дугачке имају правац југозапад--североисток. Каснијом градњом на периферијама створене су мале деформације основног плана. Центар села је уз корито реке. Први помен села је из 1250, а у време Турака помиње се неколико пута као мало село. Од почетка XVIII в. село постоји у континуитету, а 1757. у њега се насељавају Мађари. Српско становништво се после тога иселило. Године 1787. било је 1.523, а 1850. 2.635 становника. Популација је максималну величину достигла 1890. са 2.911 лица (86% Мађара, 13,5% Немаца), а после II светског рата почиње дуг период депопулације. Године 1948. село је имало 2.906, а 2011. 1.497 становника од којих су 48% били Мађари, а 33,2% Срби. Пољопривредом се бавило 51% економски активног становништва. У селу се налазе православна и католичка црква, основна школа, пошта, здравствена станица, неколико продавница и угоститељских објеката.
Слободан Ћурчић
Код села је откривен локалитет Ђепфелд 1957. приликом рекогносцирања трасе реке Мостонге, у оквиру радова на изградњи канала Дунав--Тиса--Дунав. Првим заштитним ископавањима обављеним 1957. руководила је Олга Брукнер и тада је откривено девет халштатских гробова. Мања кампања заштитног карактера, којoм су руководили Петар и Илинка Нађ, уследила је 1963. Тада су откривена 23 гроба. Систематска ископавања под руководством Чедомира и Душанке Трајковић организована су 1974--1980, када је истражено 155 гробова. Убрајајући и оне раније уништене, некропола је имала близу 200 гробова. Ова последња истраживања су коначно утврдила да је реч о праисторијској некрополи са спаљеним покојницима у урнама, која се датујe од касног бронзаног доба до краја старијег гвозденог доба. С обрадом материјала се одмах започело али је због смрти руководиоца ископавања коначна публикација о **Д.** изашла много година касније. Упркос томе, она није изгубила ништа у својој актуелности јер је и данас **Д.** веома важан репер за познавање старијег гвозденог доба у Војводини и суседним областима.
Некропола је смештена на десној обали реке Мостонге, на површини 6.000--7.000 м². Спаљивање покојника вршено је изван некрополе, спалишта нису откривена. Остаци покојника су стављани у урну и укопавани директно у земљу. Урне су могле бити покриване зделама са дном окренутим нагоре. Гробови су могли имати различит број прилога, неки више, неки мање, најчешће керамичких посуда али и предмета од других материјала. Најстарија мања група гробова датује се у касно бронзано доба и према облицима покретног материјала, керамике и накита, показује везу са севером, Мађарском и Словачком, што би указивало на то да су први насељеници **Д.** дошли са севера. Основни керамички облици су биконичне урне с вертикалним дршкама, трбушасте посуде с коничним вратом и хоризонталним линијама на рамену, шоље с високом дршком и косим ободом итд. Предмети од метала, махом од бронзе, ретки су, но и они потврђују овакво хронолошко опредељење. Уз топузасте игле, помињемо витичарку из гроба 56 која има развијени мотив псеудоосмице, близак златном накиту из Варволђ--Фелсеседа у Мађарској који би припадао XI в. п.н.е. Највише гробова, око три четвртине, припада старијем гвозденом добу, времену од VIII до VI в. п.н.е., када је дошло до пораста броја становника. У тој фази некропола из **Д.** се културно повезује с даљском групом у источној Славонији. И овде преовлађују биконичне урне с раширеним ободом и наглашеним, различито украшеним трбухом, биконични пехари и шоље с једном или две тракасте дршке, зделе с увученим, фасетираним или канелованим ободом и велики лонци с пластичном траком на врату. Такође се јавља и већи број минијатурних посуда. Ипак, постоје и разлике у облицима и украсима (нпр. вертикални жљебови на трбуху посуда, карактеристични за Даљ, у **Д.** су ретки; биконичних посуда с једном дршком, незграпно усађеном на трбуху, честих у Даљу и Вуковару, овде нема; минијатурне вазе имају различите облике) које указују да керамика из **Д.** има своје специфичне карактеристике. Слично је и с металом. У **Д.** нађени су фрагментована гвоздена трензла и неколико дугмади од коњске опреме, а нема богатог такума од бронзе какав се налази у Даљу и Батини. Бронзаних предмета има у већем броју али су безначајни -- махом алке и карике, док фибула и игала има мало. Накит је често од гвожђа (већи број торквеса и перли). Нађен је такође велик број гвоздених једносеклих ножева. Стаклене и ћилибарске перле су ретке, док се посебно истичу обрађени украшени рогови из гроба 137. Важно је такође истаћи појаву више кремених и камених алатки у гробовима старијег гвозденог доба. Све то указује на рурални карактер овог простора, где је становништво живело својим животом мада је одржавало везе и са суседима, како показују поједини керамички или метални облици, нпр. фрагментована керамичка фигура коња с ископавања 1957, која има паралеле у западној Славонији.
Насупрот културном континуитету између гробова касног бронзаног и старијег гвозденог доба, трећа група гробова је млађа, датује у V и IV в. п.н.е. и треба је одвојити од ранијих група гробова. Реч је о неколико скелетних гробова с оружјем и накитом као прилозима који имају паралеле у истовременим налазима у Србији и Војводини и уклапају се у новонастале друштвене односе, када појава мањих група гробова, неких с оружјем, на централном Балкану није неуобичајена. Претпоставља се да се насеље налазило на левој обали Мостонге у дужини од 1 км, насупрот некрополи, где је откривено доста трагова материјалне културе из различитих периода. Сондажна ископавања 1981. и 1982, међутим, нису дала очекиване резултате јер јасни културни слојеви, због дубоког орања, нису могли да буду констатовани.
Растко Васић
ЛИТЕРАТУРА: О. Брукнер, „Халштатска некропола код Дорослова", *ГПСКВ*, 1959, 3; Č. Trajković, „The Hallstatt Cemetery near Doroslovo", *AI*, 1978, 18; Група аутора, *Општина Сомбор*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Бачке -- географске карактеристик*е, Н. Сад 2007; Д. Трајковић, *Ђепфелд, некропола старијег гвозденог доба код Дорослова*, Со 2008.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОТЕЈ
**ДОРОТЕЈ**, монах (? -- ?). Са својим сином, јеромонахом Данилом, спомиње се само у повељи из 1382. којом је основан манастир Дренча, са Црквом Ваведења Пресвете Богородице, у истоименом селу близу Александровца. Кнезу Лазару се одаје државно првенство, али претпостављени пратећи акти владара и патријарха Спиридона нису сачувани. Чињеница о самосталном издавању властеоске повеље, као и врста и обим поседа додељених манастирском властелинству показују да су приложници припадали кругу најмоћнијих велможа епохе. Ради се о многобројним селима претежно из Поморавља, а делом и из Браничева, те двору у Наупари, два трга, од чега један са пратећим приходом од бродарине, катуном влаха-сточара код данашњег Шиљеговца и значајном годишњом рентом од рударске делатности у Новом Брду 16,5--17 кг. Пре облачења монашке ризе отац је свакако значајно доприносио обликовању политичких токова, а вероватно и постепеном државном успону свог новог господара.
Суочени са оскудицом извора, историчари су изнели велик број теорија у настојању да монаха **Д.** повежу са личностима о којима постоји више података. Због истоветности монашких имена посебно је било присутно поистовећивање са световним именом непознатог деспота из једног записа. У монаштву се најпре звао **Д.**, а потом је узео велику схиму и умро као монах Јован Каливит. Пажња је била усмерена и на деспота Јована Оливера и деспота Иваниша, познатим углавном из извора из времена цара Душана. Међутим, новија истраживања у потпуности релативизују ове ставове, те световна каријера загонетног отшелника остаје и даље скривена. Међутим, наслућује се да чин монашења није значио нагли и потпуни прекид са световним активностима. Такође, дуго постоји недовољно образложена теза да је његов син јеромонах Данило постао српски патријарх Данило III. Познато је да је ова личност на челу цркве знатно допринела учвршћивању власти Лазаревића у покосовској Србији.
ИЗВОР: А. Младеновић, *Повеље кнеза Лазара*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: М. Шуица, *Немирно доба српског средњег века*, Бг 1997; М. Копривица, „Црквене прилике за време владавине књегиње Милице", у: *Књегиња Милица -- монахиња Јевгенија и њено доба*, Трстеник 2014; Г. Гаврић, М. Ковачевић, *Манастир Дренча. Од рушевине до храма*, Кв 2015.
В. Алексић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОТЕЈА
**ДОРОТЕЈА**, краљица (? -- ?, пре лета 1390). Ћерка бугарског видинског цара Јована Страцимира и Ане, ћерке влашког војводе Николе Александра Бесарабе. Када је угарски краљ Лајош I заузео 1365. Видин, заробио је Страцимира и са породицом га одвео у заробљеништво. **Д.** је у заробљеништву прешла у римокатолицизам. Када је Лајош одобрио Страцимиру повратак у Видин, **Д.** је са сестром остала као талац. Према писању Мавра Орбина, постала је дворска дама угарске краљице Јелисавете, иначе ћерке босанског бана Стефана II Котроманића. **Д.** се удала за босанског бана Твртка пре 8. XII 1374. Пошто су и Твртко и Страцимир били вазали угарског краља Лајоша I, брак је имао и политичку функцију. Венчање је извршио босански бискуп Петар, а свадба је прослављена на његовом имању у селу Св. Илија које није са сигурношћу идентификовано. Бан Твртко је, у знак захвалности због извршења тог чина, босанској бискупији поклонио посед Јелшавицу који се налазио у близини њеног дубничког поседа. Када се Твртко 1377. крунисао за краља, **Д.** је постала прва владарка Босне која је понела титулу краљице. Поменута је, заједно са Твртковом мајком Јеленом, у повељи коју је босански краљ издао Дубровнику 1378. Не зна се када је **Д.** умрла, али се то свакако десило пре лета 1390, када је Твртко покушавао да се поново ожени. Из брака Твртка I и **Д.** рођен је Твртко II Твртковић, будући босански краљ.
ИЗВОР: М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, *Краљ Твртко I Котроманић*, Бг--Земун 1925; Н. Радојчић, „Да ли се бан Твртко венчао 8. децембра у Илинцима у Срему?", у: *Из прошлости Војводине*, Н. Сад 1956; П. Живковић, *Твртко II Твртковић*, Сар. 1981; Ј. Мргић, *Северна Босна 13--16. век*, Бг 2008.
С. Рудић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОТЕЈА
**ДОРОТЕЈА**, краљица (? -- ?, септембар 1438). Ћерка угарског великаша Јована Горјанског и Хедвиге, ћерке мазовског владара Сјемовита IV. Била је у сродству са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким. Твртко II је, пошто су га по његовим речима противници приказивали заштитником јеретика и шизматика, почетком априла 1428. молио папу Мартина V да му одобри склапање брака с **Д.**, ћерком покојног Јована Горјанског. Папа је одобрио његову женидбу те су од маја вршене припреме за краљево венчање. Твртко II је 12. VII дочекао будућу краљицу у Милодражу одакле су се заједно упутили у Сутјеску. Свадбена свечаност је обављена у августу, без присуства најистакнутијих босанских великаша: војвода Сандаља Хранића, Радослава Павловића и Вукашина Златоносовића. Браком између Твртка II и **Д.** босански краљ, а самим тим и босанско краљевство су се вратили под врховну власт Угарске. Сахрањена је уз мужа у краљевској капели на Бобовцу. Твртко II и **Д.** нису иза себе оставили потомство. На основу археолошких налаза изнета је претпоставка да су можда имали дете које је умрло врло младо.
ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Босанска краљица Доротеја Горјанска", *ГЗМС*, н.с., 1973, 27--28; П. Живковић, *Твртко II Твртковић*, Сар. 1981.
С. Рудић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОТИЋ, Данило
**ДОРОТИЋ, Данило**, педагог, универзитетски професор (Нови Сад, 6. II 1927). Школовао се у Београду и Новом Саду. Емигрирао у Француску (1945), па у Канаду. Завршио студије теологије, дечије психијатрије и педагогије у Француској (1954). Дипломирао из области уметности на Универзитету Монтреал (1957), a магистирао педагогију и докторирао из области историје (1962) на Универзитету „Макгил" у Монтреалу. Радио као наставник уметности и музике у Француској (1949--1951), наставник француског у Монтреалу (1954--1959), а потом као професор педагогије и славистике на Универзитету Саскачеван у Саскатуну, Канада. Истраживач совјетске историје на Харварду (1961), мањина у Војводини и Покрета независности у Индији и Шри Ланки (1984). Стипендиста Фоднације „Вудро Вилсон" и Владе Канаде, те почасни члан Међународног друштва за образовање. Објављивао чланке о исељеницима словенских народа у публикацији *Canadian Slavonic Papers*. Сарађивао је с колегама у СФРЈ. Био је учесник Првог југословенског симпозијума „Исељеништво народа и народности Југославије и његове узајамне везе с домовином" који је одржан у Загребу 1976. са рефератом „Осврт на југословенске исељенике професоре на канадским универзитетима и на њихов став према Југославији" (објављен у зборнику *Исељеништво народа и народности Југославије*, Зг 1978). Добитник прве награде Министарства за образовање Канаде, награде SARA канадских фотографа (2000) и награде за животно дело Универзитета Саскачеван (2001). Живи у Самерленду, Канада.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, *Енциклопедија српске дијаспоре*. *Срби у прекоокеанским земљама*, Бг 2016.
М. Лопушина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОРОШЕВСКИ, Витолд Јан
**ДОРОШЕВСКИ, Витолд Јан** (Doroszewski, Witold Jan), слависта, лексикограф, универзитетски професор (Москва, 1. V 1899 -- Варшава, 26. I 1976). Студије је започео 1920. на Катедри за пољски језик Варшавског универзитета (ВУ), где је слушао предавања Ј. Бодуенa де Куртенеа, а завршио их је 1923. одбраном докторске дисертације. Студије славистике, чешког и српског језика наставља у Паризу 1927--1929. На Катедри за пољски језик ВУ предавао је 1929--1969, када је постао професор емеритус. Аутор је многих радова из области дијалектологије, лексикологије, семиотике, фонологије и опште лингвистике (*Studia i szkice językoznawcze*, Warszawa 1962; *Elementy leksykologii i semiotyki*, Warszawa 1970). Делом *Пољски језик у САД* (*Język polski w Stanach Zjednoczonych*, Warszawa 1938) постао је један од зачетника контактне лингвистике. Био је главни уредник *Речника пољскога језика*(*Słownik języka polskiego*, I--XI, Warszawa 1958--1969) и часописа *Poradnik językowy*. Био је члан Пољске, Бугарске, Аустријске и Српске академије наука, Париског и Америчког лингвистичког друштва, Института за словенске студије из Париза и др. Године 1986. установљена је награда **Д.** за допринос култури пољског језика.
ДЕЛО: и S. Szober, *Gramatyka języka polskiego*, Warszawa 1967.
ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „Други славистички конгрес у Варшави и Кракову", *ЈФ*, 1933/34, 13; М. Павловић, „Witold Doroszewski, Elementy leksykologii i semiotyki, Warszawa 1970", *ЗМСФЛ*, 1972, 15; *Witold Doroszewski* -- *mistrz i nauczyciel: praca zbiorowa*, Łomża 1997; Д. Ђуришић Стојановић, У. Радновић, „Предговор", у: *Пољско-српски речник*, Бг 1999.
Г. Радојчић Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСЕТКА → ВИЦ
**ДОСЕТКА** → **ВИЦ**
# ДОСИТЕЈ (Васић)
**ДОСИТЕЈ (Васић)**, митрополит, мученик и исповедник вере (Београд, 17. XII 1877 -- Београд, 13. I 1945). Са световним именом Драгутин, као ученик богословије у Београду, замонашен је и рукоположен у чин јерођакона 1898. Након завршене богословије 1899, похађао је Духовну академију у Кијеву 1900--1904, те изучавао теологију и филозофију на универзитетима у Берлину и Лајпцигу. За суплента богословије у Београду постављен је 1907. У Париз је упућен 1909. и на Сорбони и Вишој школи социјалних наука изучавао филозофске и социјалне науке. Крајем 1910. продужава студије у Женеви, али се по избијању Првог балканског рата 1912. враћа у земљу и обавља дипломатске послове за Српску цркву у Драчу. После рата оснива друштво за ратну сирочад „Царица Јелена". За епископа нишког хиротонисан је маја 1913. За време I светског рата радио је на збрињавању ратне сиротиње и рањеника: више од стотину ратних сирочади преместио је из Београда у манастир Св. Романа код Ђуниса, а у манастиру Св. Јована код Ниша основао је Дом за слепу децу. Интерниран је 1915. са свештеницима и народом у Бугарску, одакле се вратио тек по ослобођењу 1918, затекавши поразну слику у својој епархији: Бугари су заклали 150 свештеника и поубијали много верног народа. У Епархији нишкој урадио је много: основао Привредну задругу, црквену штампарију „Св. цар Константин", покренуо епархијски службени лист *Преглед* и изградио на десетине нових храмова. Као потпредседник Средишног архијерејског сабора учествовао је у преговорима са Васељенском патријаршијом око стварања јединствене СПЦ обнављањем Пећке патријаршије. Као делегат СПЦ провео је три године у Чехословачкој помажући у организацији новостворене Чешке православне цркве, те у Прикарпатској Русији где се становништво враћало из уније. Доношењем Устава СПЦ 1931. основана је Загребачка епархија од делова Горњокарловачке и Пакрачке епархије, а **Д.** је изабран за њеног митрополита и на Цвети 1933. устоличен. Новој митрополији поставио је добре темеље за егзистенцију и рад у политички и национално осетљивој средини. У Загребу је основао женски манастир Св. Петке. Помагао је и остарелом епископу пакрачком Мирону у вршењу епископске службе. У време болести патријарха Варнаве и по његовој смрти, до избора патријарха Гаврила 1938, руководио је пословима Српске цркве и администрирао Архиепископијом београдско-карловачком. На дан проглашења НДХ (10. V 1941) ухапшен је у Загребу и у затвору и болници милосрдних сестара свирепо мучен и понижаван. На упорно инсистирање српске Владе код немачких окупатора, у бесвесном стању пребачен је јануара 1945. у манастир Ваведење у Београду. Не опоравивши се од последица претрпљеног мучења, убрзо је преминуо. Сахрањен је у манастирској порти. Одликован је Орденом Св. Саве I степена са лентом, Златном медаљом Обилића за храброст, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, Орденом Белог орла IV степена и орденима југословенског и руског Црвеног крста. СА Сабор СПЦ прогласио га је 1998. за исповедника вере и уписао у календар светих под датумом смрти по јулијанском календару (31. децембар).
ЛИТЕРАТУРА: *Митрополит Доситеј Васић епископ нишки 1913--1933*, Ниш 1933; *Споменица православних свештеника -- жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби*, Бг 1960; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг--Пг--Краг. 1996; „Новопросијавши свети у Српској православној цркви", *Гласник СПЦ*, 2000, 8.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСИТЕЈ (Ђорић)
**ДОСИТЕЈ (Ђорић)**, архимандрит, писац (Вршац, 4. III 1892 -- Беочин, 19. II 1950). Нижу гимназију завршио је у Вршцу, а богословију у Сремским Карловцима. До смрти своје супруге био је свештеник у Омољици код Панчева. Замонашио се 1922. и био калуђер у манастиру Војловица 1923--1926, затим настојатељ манастира Месића 1927--1934. и манастира Беочин 1935--1941. Ту је остао до јуна 1941, када су га усташе протерале. Рат је провео у манастиру Раковица. Од 1945. до смрти био је поново у манастиру Беочин, где је и сахрањен. Бавио се истраживањем историје и био члан Историског друштва у Новом Саду од 1934. У периодици је објављивао прилоге о историји појединих манастира („Светопретечев манастир Горе Месићке, названи манастир Месић", *Војводина*, Вш, 1930, 35, 1931, 4; „Откуда манастиру Беочину посед у Черевићу", *Гласник СПП*, 1934, 40--41; „Викентије Љуштина: архимандрит манастира Месића од 1796 до 1805", *ГИДНС*, 1935, 3 (22); „Отворени лист патријарха Арсенија Чарнојевића о обнови манастира Беочина", *ГИДНС*, 1939, 2; „Неколико података о прошлости манастира Мале Ремете", *ГИДНС*, 1939, 3--4). Бавио се и превођењем (*Живот Петра Абелара*, Пан. 1925).
ДЕЛА: „Постанак села Омољица", *Панчевац*, 9. IV 1922; „Једно писмо патријарха Арсенија IV из године 1747", *ВСЦ*, 1930, 35; „Писмо Теодора Јанковића Миријевског епископу вршачком Јосифу Јовановићу Шакабенти из године 1799", *ГИДНС*, 1940, 1--2 (39--40); „Натписи на надгробним споменицима у ман. Војловици", *ГИДНС*, 1940, 3--4 (41--42).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Рацков, *Манастир Месић*, Бг -- Н. Сад 2002; В. Матић, *Манастир Беочин*, Н. Сад 2006.
Ра. Радић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСИТЕЈ (Новаковић)
**ДОСИТЕЈ (Новаковић)**, епископ (Дабица код Прилепа, 1784 -- Неготин, 12. IV 1854). Замонашен у манастиру Трескавац, прешао је у манастир Зограф на Светој Гори, где је рукоположен у чин јеромонаха. Вративши се у своје место, због неприлика са Турцима пребегао је у Србију и био протосинђел нишког епископа, затим старешина манастира Горњак, где је добио чин архимандрита. Изабран је за првог епископа тек основане Епархије тимочке и хиротонисан на Сретење 1834. у Крагујевцу. После пет година пренео је седиште из Зајечара у Неготин. Иако без редовне школске спреме, био је пријатељ школе и науке, бринуо је о богословима, а професоре увек даривао по једним дукатом „да му децу уче и пазе". Међу питомцима био је и Милоје Јовановић, потоњи митрополит Михаило, којем је омогућио да заврши гимназију и упише богословију. Накнадно је сахрањен у гробници у цркви.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Казимировић, „Доситеј Новаковић први епископ тимочки", *Летопис Тимочке епархије*, 1930, 8; М. Цветичанин, „Епископи Тимочке епархије", у: *Споменица Тимочке епархије*, б. м. 1934; М. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1979.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСИТЕЈ (Стојковић)
**ДОСИТЕЈ (Стојковић)**, викарни епископ, архиепископ неканонске МПЦ (Смедерево, 7. XII 1906 -- Скопље, 20. V 1981). Замонашен у Кичеву 1924. До 1931. био у Хиландару, потом у Грачаници. Завршио богословију у Битољу и Богословски факултет у Београду 1942. Чин јеромонаха добио у Охриду 1934. Од 1937. до 1947. био је чиновник СА Синода, потом управник патријаршијског двора у Сремским Карловцима, архимандрит 1948, а 1951. изабран је за викарног епископа патријарху Викентију за Топличку епископију. На црквено-народном сабору 1958. у Охриду, на којем није било ниједног архијереја, изабран је за архиепископа самопрокламоване Македонске православне цркве (МПЦ), али у „канонском јединству" са СПЦ. Напустивши положај у Београду, устоличен је у скопском Храму Св. Мине, али то устоличење није обавио епископ него цивили и обични свештеници (1958). Понашао се дволично, обећавао је патријарху Герману да ће поштовати каноне и исправити Устав МПЦ, а по повратку у Скопље радио је сасвим супротно. Када је МПЦ уз подршку комунистичких власти прогласила аутокефалност 1967, постао је њен први поглавар са титулом архиепископа охридског и македонског, председник црквено-народног сабора и СА Синода МПЦ. Због несолидног живота и неодговарајућег понашања (долазио пијан на седнице), био је предмет истраге македонског и савезног СУП-а. Последњих година живота признао је да је био натеран од стране власти да прихвати положај и ради против СПЦ. Умро је неизмирен са својом Мајком Црквом. За обављене послове од Јосипа Броза добио је орден, а у Скопљу му је подигнут споменик као једном од отаца македонске нације.
ЛИТЕРАТУРА: „Викарни еп. топлички Доситеј Стојковић", *Гласник СПЦ*, 1951, 7--8; „Њ. Блаж. Архиеп. Скопски и митрополит македонски Доситеј", *Весник, орган Савеза удружења православног свештенства Југославије*, 1959, 245; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг--Пг--Краг. 1996; П. Пузовић, *Раскол у Српској православној цркви -- македонско црквено питање*, Бг 1997.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСИТЕЈЕВЕ ШКОЛЕ
**ДОСИТЕЈЕВЕ ШКОЛЕ**, специфични облик самообразовања учитеља и организовања школа под вођством тог истог учитеља. Доситеј Обрадовић је у српском народу синоним за просветитеља, који је живот провео у „учећим путовањима", у којима је тешко раздвојити његову трајну потребу за учењем и самоусавршавањем и његову учитељску улогу, било у породицама имућних Срба, било у школама где је живео српски народ. Непосредно по напуштању манастира Хопово прихватио је савет о корисности отварања школа, те о потреби да се стечени новац употреби за додатно образовање. Његов просветитељски и учитељски рад одвијао се на различитим местима и уз коришћење различитих начина и метода. У Загребу je 1760. учио латински језик и прихватио понуду да једно време подучава децу у Книнској крајини; потом одлази у Книнско поље код протопопа Јована Новаковића, где проводи три године држећи наставу у сеоској црквеној школи. Природу и здрав разум сматрао је за најбоље учитеље. На свом првом (неоствареном) путу на Свету Гору задржао се у околини Боке, у Маинама, где је учитељевао 1761. У пролеће 1764. враћа се у Далмацију, у Голубић, где једно време води школу. Потом прелази у книнско Косово код попа Аврама Симића, где остаје до пролећа 1765, те где пише познату *Доситејеву буквицу* и учи италијански језик. Године 1765. путује на Крф, а затим у Смирну, где учи грчки језик, реторику и поетику. Од 1768. пут га води преко Албаније, Млетака и Трста, поново у Книн и на свим тим путовањима упоредо подучава друге, а и сам учи од других. Од пролећа 1769. борави у Плавну, као учитељ у сеоској црквеној школи. Од јесени 1770. већ је у Бечу, где остаје шест година. Ту је био домаћи учитељ у имућним српским и грчким кућама. Затим једну школску годину проводи у Модри (1777) као васпитач и учитељ страних језика синоваца митрополита Вићентија Јовановића Видака (а исту улогу је имао и 1788, али у Пожуну). Тих година боравио је и на острву Хиос, где остаје једно време као учитељ италијанског језика (1780/81). Потом, 1782, стиже у Молдавију, код преосвећеног Леона Ћиука, где га је чекала дужност васпитача Ћиукових синоваца па упис на Универзитет у Халеу, а већ 1783. наставља пут у Лајпциг, Париз и Лондон. Од 1785. до краја 1787. борави у Бечу, где егзистенцију обезбеђује давањем часова ђацима. Наредне, 1788. путује у Шклов, у Русији, код генерала Симеона Гавриловића Зорића, с намером да отвори српску школу. После неуспеха ове идеје, враћа се опет у Беч 1789, па ту остаје до 1802. Његова брига о школама за српску децу нарочито долази до изражаја боравком у Трсту (1802--1806) и у устаничкој Србији (од 1806). У Београду постаје члан Правитељствујушчег совјета, „директор свију школа", а потом и министар просвете. Иницирао је оснивање Велике школе (1808; када је одржао познату беседу *О дужном почитанију к наукама*) и Богословије (1810). Његовом заслугом, колико је то било могуће у то време, уређује школски систем устаничке Србије. Своју старачку уштеђевину поклонио је новој држави.
ЛИТЕРАТУРА: М. Перовић, *Педагошки погледи Доситеја Обрадовића*, Ужице 1990; Д. Обрадовић, *Дела*, Бг 2005.
Н. Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСИТЕЈЕВСКИ ТИП КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
**ДОСИТЕЈЕВСКИ ТИП КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА**, тип српског књижевног језика развијен у последње две деценије XVIII в., са народном основом из војвођанских говора и лексичком надградњом преузетом из руског и црквенословенског језика, првенствено руске редакције. Писмо и основно правописно начело остали су исти као у славеносрпском језику: грађанска ћирилица из руске писмености и морфонолошки ортографски проседе. Од постојећег књижевног језика **д. т. к. ј.** је задржао и компликовану и дугу барокну реченицу, оптерећену многобројним инверзијама, интерполацијама и померањем предиката у финалну позицију. Први је овим језиком писао Доситеј Обрадовић, по којем је **д. т. к. ј.** и именован. Нека дела овим језиком су написали и писци који су стварали и на славеносрпском, рускословенском или руском: Е. Јанковић, Ј. Мушкатировић, А. Мразовић, Ј. Рајић, С. Рајић и др. После периода конкуренције и коегзистенције књижевнојезичких норми, током 20-их година XIX в. долази до владавине **д. т. к. ј.** у српској књижевности, најпре захваљујући делима писаца из једне генерације, Вуковим савременицима: Г. Магарашевићу, Ј. Хаџићу, Ј. Стејићу и Ј. Стерији Поповићу. Осим у књижевности, загосподарио је и у публицистици, нпр. у *Новинама српским*(1813--1822) Д. Давидовића и Д. Фрушића. Творац теоријске поставке о **д. т. к. ј.** био је академик Павле Ивић у више радова објављених у периоду 1988--1994, а потом је она прихваћена прво од лингвиста Новосадске школе. Ивић је термин неретко допуњавао и одредбом „народни", истичући његову шумадијско-војвођанску фонетско-фонолошку, граматичку и лексичку основу. У горњем лексичком слоју овога језика налазили су се славенизми у семантичким областима за које народни језик није имао одговарајуће изразе. Према Ивићевом мишљењу, **д. т. к. ј.** се разликовао од језика тадашњих Вукових списа у два правца: а) по чувању славенизама у горњем слоју лексике, које је Вук брзо напустио; б) по дијалекатској основици, јер се Доситеј определио за шумадијско-војвођански дијалекат екавског изговора, а Вук за источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора. И Доситеј и Вук одстранили су изразитије дијалекатске црте, па Ивић констатује да су се „један наспрам другога нашли ублажени херцеговачки говор и исто тако ублажен војвођански". Од славеносрпског језика **д. т. к. ј.** се удаљавао највише на морфолошком плану, где се у употреби стабилизују српски народни облици у деклинацији и конјугацији, наспрам којих у дотадашњем књижевном језику доминирају руски и рускословенски. За језик Доситеја и његових следбеника карактеристичан је мањи број графијских, ортографских, фонетско-фонолошких и граматичких дублета у односу на славеносрпски израз српских интелектуалаца, нпр. З. Орфелина, А. Стојковића или Н. Стаматовића. Доситејевски језик истиснуо је из употребе рускословенски и славеносрпски језик, а угашен је коначном победом Вукове књижевнојезичке концепције. Данас је термин *доситејевски језик* општеприхваћен међу историчарима српског књижевног језика, али му се приписују два значења. Један круг лингвиста, вођен Ивићевим погледима, сматра да је у питању посебан тип књижевног језика у односу на славеносрпски. Други круг посматра га као завршну фазу развитка славеносрпског језика, током које је он у пуној мери понародњен, тј. србизиран, углавном на морфолошком, али и лексичком и синтаксичком плану.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, *О Вуку Караџићу*, Ср. Карловци -- Н. Сад 1991; А. Младеновић, *Историја српског језика. Одабрани радови*, Бг 2008; А. Милановић, *Кратка историја српског књижевног језика*, Бг 2010.
А. Милановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСКОЧИЦЕ → ПИТАЛИЦЕ
**ДОСКОЧИЦЕ** → **ПИТАЛИЦЕ**
# ДОСТАНИЋ, Иван
**ДОСТАНИЋ, Иван**, лекар, дерматовенеролог, универзитетски професор (Салаш Ноћајски код Сремске Митровице, 6. X 1935 -- Београд, 9. XI 2012). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1962. Од 1963. ради у Здравственој станици Мачванска Митровица и исте године постаје њен управник. Специјалиста дерматовенеролог (1969), начелник Дерматовенеролошке службе Медицинског центра Сремска Митровица (1967--1973). Од 1974. радио у Институту за дерматологију Клиничке болнице града Београда, а затим као шеф Одељења за фотохемотерапију Института за дерматологију КБЦ „Звездара". Докторирао на Мед. ф. у Београду 1979. тезом „Евалуација клиничке вредности фотохемотерапије у лечењу псоријазе". Усавршавао се у Берлину 1994. Асистент на Стоматолошком факултету у Београду од 1974, а редовни професор од 1996; шеф Катедре за дерматовенерологију од 1996. Председник Удружења дерматовенеролога Југославије (1995--2000); један од оснивача Друштва за борбу против псоријазе СР Србије и заслужни проучавалац ове болести (коаутор, „Behandlung der postulozen und erythrodermischen Psoriasis mit PUVA-Therapie und Methotrexat", *Der Hautartz*, 1982, 33, 2; *Псоријаза*, Бг 1993); члан Европске академије за дерматовенерологију (EADV) и Друштва дерматолога Совјетског Савеза.
ДЕЛА: *Ретиноиди у дерматолошкој пракси*, Бг 1995; коаутор, *Дерматовенерологија*, *за студенте стоматологије*, Бг 1998; „Старење коже", у: М. Давидовић, *Геријатрија*, Бг 1998; „Фитотерапија", у: Ђ. Карадаглић, *Дерматологија*, Бг 2000.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005; М. Андрејевић, *Стварали су градску болницу 1936--2006*, Бг 2006.
Драгослав Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСТАНИЋ, Милоје
**ДОСТАНИЋ, Милоје**, глумац (Турица код Чачка, 24. VII 1871 -- Београд, 10. X 1932). На сцену први пут ступио 1892. у трупи Фотија Иличића, играо у нишком „Синђелићу" (1893--1895, 1898--1900, 1909/10), у трупи Ђуре Протића (1896, 1904/05), у „Заједници" Симе Бунића (1910/11), а 1912--1914. у путујућим позориштима „Тоша Јовановић", „Стерија", „Слога", „Трифковић". Уче-ствовао у I светском рату, те играо у српском позоришту у Ајачију на Корзици. Од августа 1919. до марта 1926. стални је члан Народног позоришта у Београду, у којем је и пензионисан. Убраја се међу најбоље српске драмске глумце с почетка XX в. Tумачио је углавном велике улоге националних хероја и љубавника. Пленио је својом лепом појавом, темпераментом, осећајношћу, звучним и мелодичним гласом са правилно акцентованом сваком речју. Његова игра је била топла, убедљива и природна. Био је ожењен Меланијом (1880 -- Крагујевац, 26. XI 1942), путујућом глумицом, једном од најдаровитијих драмских уметница у унутрашњости, снажног темперамента, топле осећајности, изванредно лепе дикције. Улоге: Милош Обилић (Ј. Суботић, Милош Обилић), Душан, Тодор од Сталаћа, Немања (М. Цветић, Цар Душан, Тодор од Сталаћа, Немања), Хајдук Вељко (Ј. Драгашевић, Хајдук Вељко), Кнез Иво од Семберије (Б. Нушић, Кнез од Семберије), Мане (С. Сремац, Зона Замфирова), Толозан (В. Сарду, Присни пријатељи), Отело (В. Шекспир, Отело), Хаџи Ставра (Б. Станковић, Ташана), Мото (А. Е. Брахфогл, Нарцис).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Ниш 1936; *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба*, Бг 1979; С. Јанић, Б. С. Стојковић, *Нишко позориште 1887--1944*, Бг 1981; О. Марковић, *Владета Драгутиновић 1893--1975, глумац, редитељ и преводилац*, Бг 1993; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
М. Одавић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСТАНИЋ, Милутин
**ДОСТАНИЋ, Милутин**, математичар, универзитетски професор (Турица код Лучана, 3. II 1958 -- Београд, 14. I 2014). На Групи за математику Природно-математичког факултета у Београду дипломирао 1980, магистрирао 1982. и докторирао 1984. тезом „Потпуност, минималност и базисност сопствених функција праменова диференцијалних оператора". Школску 1982/83. провео је на Механико-математичком факултету Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов". Своју универзитетску каријеру започео је 1981, када је изабран у звање асистента приправника на ПМФ у Крагујевцу. Исте године прелази у београдски Институт за примењену математику и електронику, где је радио до краја маја 1994, када је изабран за доцента на Математичком факултету у Београду a за редовног професора 2003. Заједно са Данком Јоцићем и Милошем Арсеновићем, аутор је уџбеника *Теорија мере. Функционална анализа. Теорија оператора* (Бг 1998). Његов научни рад посвећен је углавном теорији оператора и релевантним сегментима комплексне и функционалне анализе. У радовима „Spectral properties of the operator of Riesz potential type" (*Proceedings of the American Mathematical Society*, 1998, 126, 8) и „Spectral properties of the Cauchy operator and its product with Bergman's projection on a bounded domain" (*Proceedings of the London Mathematical Society*, 1998, 3, 76) проучава важне класе интегралних оператора (фракционалне, конволуционе, потенцијалног типа, Кошијев и Волтерин оператор, Бергманове пројекторе), као и неке диференцијалне операторе (обичан линеарни, Лапласов). У фокусу његових истраживања у радовима „Estimate of the second term in the spectral asymptotic of Cauchy transform" (*Journal of Functional Analysis*, 2007, 249, 1) и „Spectral asymptotics and the regularized trace of a singular integral operator" (*Sbornik Mathematics*, 2010, 201, 7--8) била су спектрална својства таквих оператора: комплетност и базисност система сопствених функција, конвергенција спектралних разлагања, регуларизовани трагови, оцене сопствених вредности, асимптотика и дистрибуција сопствених вредности. У многобројним радовима бавио се и одређивањем или процењивањем норми неких од поменутих оператора. Његово дубоко познавање хармонијске анализе, функционалне анализе са теоријом оператора, обичних и парцијалних диференцијалних једначина, интегралних једначина и теорије специјалних функција, омогућило му је да развије сопствене аналитичке технике и методе, помоћу којих је дошао до многобројних изузетних научних резултата углавном завршног карактера.
ДЕЛА: „Asymptotic behavior of the singular values of fractional integral operators", *J. Math. Anal. Appl.*, 1993, 175, 2; „The properties of the Cauchy transform on a bounded domain", *The Journal of Operator The*o*ry*, 1996, 36; „Fourier expansions with respect to the Rayleigh system", *Journal of Approximation Theory*, 2000, 103, 1; „Regularized trace of the inverse of the Dirichlet Laplacian", *Communications on Pure and Applied Mathematics*, 2011, 64; „Regularized trace of the Cauchy transform", *Integral Equations and Operator Theory*, 2012, 74, 1; „Spectral properties of the simple layer potential type operators", *Rocky Mountain Journal of Mathematics*, 2013, 43, 3.
Н. Лажетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСТАНИЋ, Радмило
**ДОСТАНИЋ, Радмило**, педагог, универзитетски професор (Ђуринци код Сопота, 1. I 1931). Студије педагогије завршио 1955. на Филозофском факултету у Београду, где је, на Катедри за педагогију, одбранио 1973. магистарски рад. Докторску дисертацију одбранио 1980. на Институту за педагогију ФФ у Новом Саду. Радио је на свим ступњевима образовног система: као учитељ у неподељеној основној школи на Копаонику, професор Учитељске школе у Сомбору, директор и професор педагогије у Учитељској школи у Ср. Карловцима, саветник за културно-просветну сарадњу с иностранством у Извршном већу Војводине. Био је директор Предшколске установе „Радосно детињство" и Међуопштинског просветно-педагошког завода у Новом Саду, те саветник за васпитање и образовање предшколске деце у истом заводу. Од школске 1990/91. изводио наставу из Историје педагогије на Одсеку за педагогију ФФ у Новом Саду, у звању ванредног, а потом и редовног професора (1992). Истовремено, изводио је наставу из истог предмета на ФФ у Београду. У средишту његових научно-истраживачких интересовања и рада били су проблеми свих ступњева образовања, о чему је објавио већи број стручних и научних радова -- неколико књига монографског карактера, написаних самостално или у коауторству, те више чланака, осврта и приказа: „Српске основне школе у Аустрији почетком друге половине XIX века", „Реформа српских основних школа у Аустрији почетком друге половине XIX века", *Педагошка стварност*, 1976, 3; „Петогодишња учитељска школа 1954--1973", у: *200 година образовања учитеља у Сомбору 1778--1978* (Со 1978). Посебно је проучавао рад Ђорђа Натошевића, једног од најпознатијих српских педагога, на реформи српских школа у Хабзбуршкој монархији: *Натошевићева реформа школе* (Н. Сад 1987), *Натошевићеви непознати списи* (Н. Сад 1996). Највише је објављивао у часопису *Педагошка стварност*, који је више година уређивао. По одласку у пензију 1996, живи са породицом у САД (Ирвајн, Калифорнија), где у тамошњој цркви за нашу дијаспору повремено држи предавања из српске историје. За допринос развоју школства, просвете и педагошке науке 1982. добио је једну до тада највећих награда у Војводини „Партизански учитељ".
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 7, Н. Сад 1996; Р. Грандић, „Проф. др Радмило Достанић -- 65 година живота", *Педагошка стварност*, 1996, 3--4; Н. Поткоњак, *Именик српских педагога*, Бг 2005.
П. Јанковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСТЈАН, Ирина Степановна
**ДОСТЈАН, Ирина Степановна** (Достян, Ирина Степановна), историчар (Москва, 21. IV 1920 -- Москва, 2. I 2012). Рођена у породици интелектуалаца јерменског порекла, који су се 1916. преселили из Бакуа. Завршила је 1945. студије на Историјском факултету Московског државног универзитета „Ломоносов" (Катедра за историју јужних и западних Словена). Од 1948. до 2009. радила је у Институту за славистику и балканистику Руске академије наука (некадашње Академије наука СССР), у Одељењу за историју словенских народа југоисточне Европе у новом веку. Ту је 1973. одбранила докторску дисертацију „Русија и балканско питање. Из историје руско-балканских политичких веза у првој трећини XIX века" (*Россия и балканский вопрос. Из истории русско-балканских политических связей в первой трети XIX века*, Москва 1972). Основни правци њеног научног интересовања били су новија историја Србије и других балканских народа, балканска политика Русије у XIX в., историја међународних односа на Балкану XVII--XIX в., историја руско-балканских (пре свега руско-српских) друштвено-политичких односа и руске друштвене мисли XIX в. (*К вопросу о влиянии борьбы между Россией и Англией в Восточном вопросе на внутреннее развитие Сербского княжества в 30-е годы XIX в.*, Москва 1966; *Русская общественная мысль и балканские народы. От Радищева до декабристов*, Москва 1980). Њени радови покривају широк хронолошки период од раног средњег века до Источне кризе 70-их година XIX в. и у свима њима развила је кључне проблеме историјског развоја на Балкану. Током научне каријере написала је више од сто радова, укључујући и три монографије, многобројна поглавља у колективним општим радовима, чланке, есеје и критике. Монографија *Борба српског народа против турског јарма XV -- почетком XIX века* (*Борьба сербского народа против турецкого ига. XV -- начало XIX века*, Москва 1958) представља једну од првих књига совјетских историчара о словенским темама и као таква обавезна је литература на студијама историје Московског државног универзитета.
ДЕЛА: ур. и коаутор, *Первое србское восстание 1804--1813 гг. и Россия*, 2, Москва 1983; *Формирование национальных независимых госусадрств на Балканах. Конец XVII--70-е г. XIX века*, Москва 1986; *Руски извори о Црној Гори од краја до средине вијека*, Пг--Москва 1992.
ЛИТЕРАТУРА: „Ирина Степановна Достян \[некролог\]", *Новая и новейшая история*, 2012, 4.
П. В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОСТОЈАНСТВА
**ДОСТОЈАНСТВА**, врховне функције у оквиру неког, правно дефинисаног и хијерархијски утврђеног система државних или црквених положаја. Не постоји прецизна и јасна уставно-правна дефиниција **д.** као суштинске особине функције или унутрашњег квалитета носиоца функције. Отуда се постојање и карактер **д.**, изван оног најширег значења које је битан квалитет људскости и предмет разматрања филозофије уопште и етике посебно, разуме и доживљава као низ посебних врлина које јавна функција или положај високог угледа захтева од свога носиоца, и које -- заузврат -- преноси на саму личност носиоца као иконички лик те функције. Носилац **д.** је неко ко је „одевен" у функцију коју врши, те ко је оличење те функције и свега онога што она у јавном животу представља, заступа или обавља, без икакве директне везе са стварним моралним, људским или стручним личним врлинама свога носиоца, осим што се подразумева да он те особине мора поседовати јер иначе никада не би ни дошао у прилику да буде носилац тог и таквог **д**. У зависности од времена, традиције и спољних утицаја, достојанственици се називају и „високим чиновницима", „државним чиновницима", „сановницима", „функционерима" или „великом (високом) господом". Хијерархијски положај и стварни однос моћи не морају увек одговарати формалном звању, титули и **д.**; хијерархија **д.** одговара идеалном *таксису*, поретку ствари, а не фактичкој структури и диспозицији инструмената стварне власти.
Институција **д.** може током времена или злоупотребом постати компромитована, услед чега долази до њене девалвације и преображаја у декоративни или чак и негативни лик. У Византији је постојала уочљива разлика између **д.** која су била саставни део функције (додељивана су именовањем и опозивана сличном процедуром) и **д.** која су представљала само спољашњу форму (оличену титулом и посебном врстом хаљине или видљиве ознаке **д.**), за коју се ауторитету који је такво **д.** доделио плаћала одређена надокнада (*рогe*) и која су, следствено, била више знак друштвеног статуса него што су поседовала стварна овлашћења и обавезе.
**Д.** се традиционално и искуствено деле на „велика **д.**" и „**д.**". Онај који је „одевен у **д.**" или „сâн" назива се „великодостојником", „великодостојанствеником" или „достојанствеником". У широј протоколарној употреби таква квалификација припада свакоме ко на одређеном формалном скупу овлашћено заступа или представља државу (министри, државни секретари, опуномоћени дипломатски представници, лични изасланици шефа државе и сл.) или наднационални, али међународно признат, ауторитет или ентитет, односно у случају клирика свакоме ко поседује статус архијереја, архијерејског викара или намесника или овлашћеног представника и заступника своје црквене јерархије.
Велика **д.** се различито интерпретирају, у зависности од традиције, историјских збивања, околности и уставних или правних одредби или конвенција. Једна од особености великих **д.** је да подразумева јединственост функције, односно да је тако високо хијерархијски позиционирана да у једном систему (државном, црквеном, административном, научном, друштвеном) може, у било ком тренутку, имати само једног јединог носиоца са пуним овлашћењима, правима и обавезама. У том смислу суштински значај за дефинисање статуса великог **д.** има правни оквир функције или положаја повлашћеног и овлашћеног носиоца.
На нивоу државе велико **д.** принадлежује само државном поглавару, на нивоу Цркве као институције само поглавару те Цркве; природа њиховог **д.** не подразумева било какво условљавање или ограничење осим уставно-правног. Код сложених државних форми (империје, конфедерације, федерације и сл.) ово начело се пирамидално шири да обухвати све оне који су у границама дефинисане државне власти неспорни поглавари на нивоу функционисања, права и овлашћења одређеног сегмента државног система, али природа њиховог **д.** има ограничење које извире из нижег хијерархијског положаја у односу на врховног државног или црквеног поглавара, односно из суштине ограничења суверенитета.
На нешто нижем хијерархијском нивоу, велики достојанственик је онај који представља уставни или законски врх одређеног сегмента државне, извршне, законодавне или судске власти и који формално заступа читав тај сегмент пред вишим државним ауторитетом. У неким државним системима и традицијама такви велики достојанственици се сматрају посебним ауторитетима (велики државни официри или функционери, велики достојанственици, велика господа, перови, нотабилитети итд.) и могу бити чланови колективног органа или гремијума са супериорним овлашћењима. Поједине традиције статус великог достојанственика признају и ректорима великих националних или историјских универзитета, те главним дворским или наследним носиоцима највиших звања и дужности.
**Д.** у начелу обухватају све врховне функције у оквиру једног одређеног, правно дефинисаног система. Следствено, број **д.** или достојанственика није ограничен бројем у односу на читаву државу или црквени ентитет, него чињеницом да ли постоји или не постоји у сегменту државе, друштва или организма у којем делује ико ко је на хијерархијски вишој позицији. То значи да је домен рада и ауторитета, односно професионална, територијална или административна надлежност, оквир који функцију интерпретира као **д.** или као системски положај у оквиру одређеног механизма. У том смислу, појам **д.** може бити присутан у веома широком спектру јавног деловања или друштвеног ангажовања (државном, клиричком и црквеном, законодавном, судском, националном, научном, друштвеном или породичном). Једна од битних разлика између **д.** и титуле је да **д.** увек садржи титулу, док титула не мора обавезно бити праћена **д**. Друга битна разлика је да је поседовање титуле (укључујући статус племића или велможе) питање друштвеног положаја и имовинског статуса, док су **д.** питање позиције у државној или црквеној структури.
**Средњи век. Д.** у Србији и код Срба имала су посебно значење током средњег века, под утицајем ромејске/византијске праксе, која је и сама делом наслеђена из царског Рима, делом развијена из преузетих и одомаћених модела Блиског и Средњег истока. Релативно скроман репертоар **д.** којим је преднемањићка Србија располагала, развијао се током времена, пратећи растућу снагу државе и њен релативни међународни политички, војни и економски значај у оквиру византијске васељене и контактне граничне зоне два велика система -- Истока и Запада. У том смислу, поред основног назива функције временом се појављује и придев „велики". Све до средине XIII в. појам „велике господе" налази се уз имена чланова владалачког дома, без обзира на то да ли се ради о носиоцу стварног ауторитета или је у питању само наглашавање квалитета рода, као *ius ad rem*. Иначе, кад год постоји **д.** са квалификацијом „велики", скоро је извесно да постоји исто **д.** без те квалификације, док обрнуто не мора бити случај („велики жупан" и „жупан", „велики кнез" и „кнез" и сл.). У периоду јачања и стабилизовања државе, са врхунцем у периоду царства, извори бележе велик број формалних и стварних **д.**, са квалификацијом „велики" или без ње: велики жупан / жупан, велики војвода / војвода, велики казнац / казнац, велики тепчија / тепчија, велики челник / челник, велики слуга / слуга, велики севастократор / севастократор, велики деспот / деспот, велики доместик / доместик, велики судија / судија, велики логотет / логотет, велики ставилац / ставилац, велики протовестијар (протовистијар) / протовестијар (протовистијар), велики дијак / дијак итд. У складу са византијском праксом, даље рашчлањавање назива **д.**, да би се прецизније означио хијерархијски положај, могло се вршити применом одређеног префикса, као што је „пан", „хипер", „прото" и сл. (нпр. узлазном скалом: севаст -- протосеваст -- хиперсеваст -- панхиперсеваст), са евентуалним коначним додатком придева „велики".
Посебна категорија великих **д.** су она владарска. Историјски развој средњовековне Србије, односно српских земаља, у највећој се мери ослања на византијску традицију и њену интерпретацију римског поретка. На челу такве васељенске хијерархије налази се **д.** цара (*василеуса*, *аутократора*), које је јединствено и непоновљиво, у ширем смислу свето и равноапостолно по благослову. Плејада владарских **д.** потчињених само **д.** цара, почиње **д.** *василеопатора* (царевог оца) и у коначној етапи садржи владарско тројство (низлазном скалом): *деспот*--*севастократор*--*кесар* (*каисар*, *ћесар*). **Д.** *севаста* и *синвасилеуса* (царског савладара) јављају се током времена и -- у зависности од прилика -- мењају хијерархијски положај и реално значење. **Д.** краља (*рикс*) у византијској пракси признавало се страним (вазалним) суверенима, а третирано је као подређено византијској скали владарских **д**. Отуда двојност у коришћењу византијског или западног модела титулатуре код српских владара из дома Немањиног (Стефан Првовенчани, иначе први странац који је поседовао владарско **д.** севастократора и користио га према сврси и адреси обраћања као владалац у васељенском систему, и први српски краљ који је по мерилима Запада преузео инсигније и **д.** помесног монарха), као и упадљива обнова византијске титулатуре и **д.** по проглашењу Душановог царства.
На сличан начин, црквена **д.** су се заснивала на организацији и пракси Велике цркве (Цариградске патријаршије) и у нешто дискретнијем виду, организацији и пракси Александријске и Јерусалимске цркве (дефиниција и статус архоната). Извесна прилагођавања сопственим потребама и организационој структури Цркве (углавном независно од основне клиричке поделе на „црно" и „бело свештенство", на ђаконе, јереје и јерархе) ипак су *grosso modo* следили богат и сложен програм и таксис византијских црквених **д.** (велики часници, а међу њима велики логотет, велики ретор, велики хартофилакс, велики саветник, велики референдариос, велики протонотар, велики хроничар, велики дикеофилакс, велики номофилакс, велики хијеромнимон, велики скевофилакс итд.; односно часници, као актуариос, депотатос, дидаскалос ту евангелију, дидаскалос ту апостолу, дидаскалос ту генус, диерминевс, екдикос, егзарх, хартофилакс, хартулариос, кастринсиос, мирепсос, номофилакс, нотариос, орфанотрофос, остијариос и примикириос или црквењак).
На нивоу црквених поглавара, архијереја, структура и хијерархија **д.** није се битно мењала током времена, осим што је свака измена у статусу аутокефалије Српске православне цркве доносила, између осталог, подешавања у титулатури и дефиницији контекста **д**. Низлазна хијерархијска скала **д.** остала је суштински неизмењена: патријарх--архиепископ--митрополит--епископ--хороепископ (за разлику, у новијим временима, у Руској цркви и неким другим помесним црквама које су прихватиле руску интерпретацију традиције, чин митрополита претходи чину архиепископа). Појава институције викарног епископа (као неке врсте замене за хороепископа) и функционална дистинкција између епархијских епископа, титуларних епископа и епископа „на располагању" (пензионисаних или из других разлога нераспоређених на епархијски трон) релативно је новији феномен.
Неправославне исповести међу Србима хришћанима у погледу **д.** следе канонску праксу и норме оне цркве којој припадају, односно чији су верници и чланови. Исто се односи на припаднике нехришћанских конфесија.
**Нови век.** После нестанка српске државне самосталности **д.** престају да имају национални и историјски карактер и родослов. У зависности од модела и праксе доминантне иностране силе уводе се или нестају **д.**, са једним изузетком вредним помена: бератлијских кнежева, односно локалних наследних кнежева по основу турског указа, којима је призната ограничена надлежност изведена из историјског положаја рода или породице у одређеном крају земље. У том погледу ситуација се није битно променила ни током борби за независност, ни по стицању статуса вазалне кнежевине. Једина **д.** блиска средњовековном поимању термина била су владајући кнез и српски митрополит; сва остала су, суштински, била део структуре државног чиновништва или командне структуре војске и полиције. Такође, по формирању Карловачке патријаршије могло се сматрати да је владајући српски патријарх носилац високог **д.** националног етнарха, са резервом у погледу стварног значења тог статуса изван територије Угарске и потоње Аустроугарске државе.
У српским земљама са монархијским системом владавине током XIX и XX в. питање **д.** није се посебно регулисало. Поређењем са старијим средњовековним моделом и са праксом других европских држава, може се узети да су велика **д.** била: владајући кнез и његова супруга, односно краљ и краљица, наследник престола, регент или члан намесништва, председник министарског савета или владе, председник народне скупштине и сената и председавајући врховног правосудног органа земље. **Д.** су припадала члановима владајућег дома по основу рођења, а потпредседницима владе, министрима иностраних и унутрашњих послова, финансија и војске, сенаторима као и гувернеру Народне банке, по основу функције.
У републиканском државном поретку **д.** не представља препознатљив или прописима регулисан ранг или квалификатив. Асоцијативно, могло би се рећи да се великим **д.** могу сматрати положај шефа државе и председника Народне скупштине (у Србији само они имају право на стег функције, односно персоналну заставу свога положаја), али за то не постоји никакав формални и јасно дефинисани критеријум.
Титулисање и ословљавање носилаца великих **д.** и **д.** изузетно је сложено и компликовано јер се заснива на традицији, писаној и неписаној норми, потребама националног и међународног протокола, основаним или неоснованим претензијама и општим потребама политике, све то додатно зависно од важећих уставно-правних норми и посебних потреба или захтева институција. Уобичајене форме, протоколарно прихватљиве у највећем броју случајева, на нивоу великих **д.**, биле би различите у различитим државним или црквеним системима. У монархијама, за шефове држава са **д.** цара или краља: Царско/Краљевско величанство; за оне са **д.** великог војводе или великог кнеза: Пресветло (или Светло) височанство; за оне са **д.** војводе или кнеза: Височанство. У републикама, за шефове држава (али и све друге који поседују велико **д.** или **д.**): Екселенција. У цркви, за патријархе: Светост или Блаженство (изузетно за васељенског патријарха: Свесветост), колоквијално Свјатејши или Блажењејши (Најсветији или Најблаженији), за архиепископе и митрополите: Блаженство и Високопреосвештенство, за епископе: Преосвештенство; за римокатолике: за папу Светост, за кардинале Еминенција или Узоритост, за надбискупе Преузвише-ност, за бискупе Узвишеност или Екселен-ција итд.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Достојанства у православној цркви по црквено-правним изворима до XIV века*, Пан. 1879; Ст. Новаковић, „Византијски чинови и титуле у српским земљама XI--XVвека", *Глас СКА*, 1908, 78; Л. М. Костић, *Коментар Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931 (Југословенско уставно право)*, Бг 1934; C. Porphyrogénète, *Le livre des cérémonies*, Paris 1939; Б. Ферјанчић, *Деспоти у Византији и јужнословенским земља*ма, Бг 1960; Pseudo-Kodinos, *Traite des offices*, Jean Verpeaux (ур.), Paris 1966; С. Мандић, *Велика господа све српске земље и други просопографски прилози*, Бг 1986; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Драгомир Ацовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОТАЦИЈЕ
**ДОТАЦИЈЕ** (лат. *dotare*: богато обдарити), бесповратна помоћ у новцу некој организацији, заједници, установи, друштву и сл. кад им приходи не покривају расходе или ради помоћи у унапређењу рада или реализацији неких програма рада. Пракса је да се при додели **д.** одређује намена, што примаоца обавезује да **д.** троши наменски и о томе поднесе извештај. **Д.** најчешће даје шира територијално-политичка јединица ужој, за подмирење планираних расхода или за рад неких служби. Локалне самоуправе се у великој мери ослањају на **д.** државних влада. **Д.**могу бити везане и невезане, према томе да ли се одобравају уз обавезу корисниковог учешћа у покривању расхода или не. Сврха **д.** је вертикално и хоризонтално изједначавање, исправљање просторних екстерналија, преусмеравање приоритета и експериментисање с новим идејама и приступима. **Д.** могу имати једну или више намена. У основи **д.** и других облика међувладине фискалне помоћи су поклони или субвенције с једног нивоа власти на други. Обично, влада примаоца је на нижем нивоу од владе донатора. Међувладина помоћ је начин да се постигне ефикасна алокација расположивих ресурса на поједине секторе.
**Д.** се разликују у погледу ограничења употребе средстава која се захтевају од прималаца: неке су трансфери без ограничења, друге захтевају да прималац троши средства у широком опсегу подручја, попут образовања или превоза, а код најрестриктивнијих прималац их троши на одређену услугу или пројекат. У погледу коришћења средстава две су основне врсте **д.**: за општу намену и категоричке, као и два начина расподеле прихода: **д.** по формули и **д.** за пројекте, према томе да ли се новац аутоматски дистрибуира према унапред постављеним критеријумима или прималац мора да се пријави и понекад такмичи с другим подносиоцима захтева за ограничени фонд средстава. Остале **д.** за пројекте се додељују одређеним ентитетима у складу с важећим законом. Обе врсте **д.** могу се дати паушално или захтевати извесну партиципацију, тј. учешће прималаца наменске **д**. То су тзв. партиципативне **д**. Неке савезне партиципативне **д.** захтевају од примаоца да на сваку јединицу помоћи учествује с одређеним износом локално прикупљеног прихода. **Д.** могу бити затворене (ограничен фонд средстава) или отворене (сви који се квалификују или предају одговарајући захтев аутоматски се финансирају). По правилу, **д.** за општу намену дистрибуирају се паушално, по формули, док категоричке могу бити по формули, у виду пројекта, паушалне или партиципативне. Паушално се примаоцу даје одређени износ за општу или ограничену употребу. Обе врсте **д.** могу бити затворене или отворене.
Структуру или облик **д.** често диктира сврха. Чисте **д.** за изједначавање, као што су многе врсте државне помоћи локалним самоуправама, не постављају ограничења како се средства могу трошити, док се категоричке **д.** морају наменски потрошити. У пракси категоричке **д.** дају владама у улози прималаца извесну „флексибилност" у коришћењу средстава. Преусмеравање средстава у односу на сврху коришћења добијених **д.** назива се заменљивост. Виши нивои власти свесни ове могућности често предузимају мере за спречавање таквог преусмеравања.
Америчка савезна влада од 70-их година XX в. користи хибридни тип **д.**, под називом блок **д**. Оне се састоје од средстава која се користе у широкој категорији (нпр. за секундарно образовање), а прималац има велику флексибилност у трошењу средстава у датој категорији. Блок **д.** су обично једнократне. Кључно питање међувладиних **д.** је њихово дистрибуирање на примаоце. **Д.** по формули се дистрибуирају према одређеним критеријумима, а **д.** за пројекте обично се добијају на конкурсу. Формула може бити једноставна, рецимо: долар по глави становника, стопа сиромаштва, број ученика, број километара ауто-пута, проценат старијег становништва или релативна количина неквалитетног становања. **Д.** по формули може се користити за **д.** опште намене и категоричке (укључујући блок **д.**) које у основи одређују наменску употребу средства. Пројектне **д.** позивају државне или локалне власти да се такмиче (подношењем захтева) за ограничен фонд средстава.
Отворене **д.** стимулишу владу, која испуњава наведене критеријуме, да финансира што више пројеката. Супротно, путем затворених **д.** додељује се одређени износ из буџета, који не може бити прекорачен. Затворене **д.** имају специфичан буџетирани износ, захтевају рангирање подносилаца захтева за **д.**, и могу бити дистрибуиране по формули или на други начин. Отворене **д.** су изазов за доносиоце буџета, који морају да процене број потенцијалних прималаца који ће се квалификовати и за колико средстава.
**Д.** у виду бесповратне помоћи пренос су средстава с вишег нивоа власти на нижи, уз одређене услове за трошење средстава. Многе **д.**савезних држава и локалних самоуправа намењене су за исплате појединцима за доходак или здравствену заштиту. Опште безусловне **д.** додељују владе на вишем нивоу владама на нижим нивоима независно од начина коришћења средстава.
Све врсте **д.** користе се у земљама ЕУ, а регулисане су нормативно (директивама). ЕУ је највећи донатор у Србији: од 2001. кроз различите инструменте и фондове обезбедила је више од три милијарде евра бесповратних средстава за подршку правним, институционалним, административним, економским и друштвеним реформама на путу ка ЕУ у разним областима -- правосуђе, јавна управа, јавне финансије, образовање, запошљавање, саобраћај, пољопривреда и заштита животне средине. Подршка доприноси и развоју локалних економија, смањењу разлика у развијености разних области, пружању могућности за запошљавање, образовање и решавање кључних изазова у друштву.
У периоду 1945--1966. у Југославији биле су карактеристичне **д.** у виду иностране помоћи. Према Савезном министарству за финансије и Амбасади САД оне су у периоду 1945--1955. износиле 834 милиона долара. Помоћ у виду поклона састојала се од хране, одеће, лекова и грађевинског материјала. Део је био и у сировинама и опреми. Испоруке UNRR (Управа Уједињених нација за помоћ и обнову) износиле су 415,6, а организације „Care" 35 милиона долара. Помоћ ових организација је углавном била бесплатна и непосредно упућена становништву. Многа помоћ није била бесплатна и теретила је девизни биланс земље, као и инострани кредити. Део отплата био је у динарима, који су у земљи коришћени за разне сврхе (финансирање инфраструктуре, покривање трошкова званичних америчких представништава у Југославији, плаћање југословенског извоза меса америчким војним снагама у СР Немачкој и др. уз сагласност америчке власти).
У административном периоду социјалистичког развоја, пре увођења самоуправљања, **д.** су предвиђене државним привредним планом као примање из државног буџета, буџета ресора конкретног предузећа или буџета надлежног административно-оперативног руководства, као наменски опредељене. Касније, **д.** су биле компонента економских трансфера (премије, регреси, субвенције, компензације и извозне премије). У периоду 1975--1985. удео економских трансфера у структури укупних буџетских расхода је опадао. Нагла редукција субвенција почела је 1978, пошто су интервенције у привреди искључене из буџетских расхода федерације. Економски трансфери у периоду 1979--1986. били су елемент републичко-покрајинских и локалних буџета у функцији стабилизовања услова привређивања у пољопривреди, индустрији, саобраћају и трговини, подстицања конкурентности извозне привреде и заштите животног стандарда одређених категорија становништва. Економске трансфере су чинили: премије за млеко, регреси за вештачко ђубриво, субвенционисање цена хлеба и брашна, регресирање железничког саобраћаја, извозне премије одређених производа, компензације у пољопривреди, развојне премије у електропривреди и бенефициране камате у туризму.
**Д.** су биле и механизам допунског финансирања развоја друштвених и других служби у републикама (и покрајинама) које нису могле да то обезбеде сопственим средствима. Обавеза је установљена Уставима 1963. и 1974, а механизам разрађен посебним законима, као проценат у односу на друштвени производ у оквиру петогодишњих планова. Допунска средства додељивана су преко савезног буџета као опште и неусловљене **д**. Постојала је и обавеза република (покрајина) да дотирају дефицитарне општине, што су оне уређивале самостално, с различитим решењима у погледу алокационих формула и поштовање самосталности општина у коришћењу средстава.
Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) ЕУ и Србије из 2008. дефинисао је правила о државној помоћи. По њему, током пет година од ступања споразума на снагу (од 1. II 2010, када је ступио на снагу Прелазни споразум о трговини и трговинским питањима), свака државна помоћ коју Србија додели оцењиваће се с обзиром на то да се Србија сматра подручјем на којем је животни стандард изузетно низак (тј. у којем постоји знатна незапосленост). Надлежно надзорно тело Србије и Европска комисија оцењују подобност регија у Србији и, на основу тога, максимални интензитет помоћи како би се израдила карта регионалне помоћи на основу одговарајућих смерница ЕУ. У складу са Споразумом, свака страна примењује заједничка правила о државној помоћи на својој територији. Споразумом је предвиђено да се повреде правила оцењују на основу критеријума који проистичу из примене правила конкуренције која се примењују и у ЕУ и инструмената за тумачење органа Уније. Величина **д.** није безначајна. Према подацима Министарства финансија Републике Србије од укупних буџетских расхода у 2019. односило се на: субвенције 8,80%, **д.** међународних организација 0,39%, трансфере на друге нивое власти 7,37%, трансфере у фондове социјалног осигурања и социјалну помоћ из буџета 0,63%.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јелчић, Б. Јелчић, *Порезни сустав и порезна политика*, Зг 1998; D. D. Hyman, *Public Finance: A Contemporary Application of Theory to Policy*, Mason, 2011; H. H. Ulbrich, *Public Finance in Theory and Practice*, London -- New York 2011; З. Дрљача, *Јавне финансије и финансијско право*, Ист. Сар. 2018; Б. Стакић, М. Јездимировић, *Јавне финансије*, Бг 2020.
Р. Лукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОТИ, Пол
**ДОТИ, Пол** (Doty, Paul), хемичар, молекуларни биолог, универзитетски професор (Чарлстон, Западна Вирџинија, САД, 1. VI 1920 -- Кембриџ, Масачусетс, САД, 5. XII 2011). Дипломирао је хемију на Државном универзитету Колумбија у Њујорку 1944. У периоду 1943--1945. радио је на Политехничком институту у Бруклину. Након што је кратко био на факултету Универзитета Нотр Дам (Индијана), примљен је 1948. за асистента на Одсеку за хемију Универзитета Харвард (Кембриџ, Масачусетс), на којем је остао до краја живота. За редовног професора изабран је 1956. За време свог мандата на Харварду основао је Одељење за биохемију и молекуларну биологију 1968. и био је први шеф тог Одељења. Оснивач је и директор емеритус данашњег Белфер центра за науку и међународне односе (1974) на Харвард Кенеди школи, а био је и професор емеритус јавне политике на тој школи. Члан Националне академије наука САД постао је 1957. За иностраног члана САНУ у Одељењу природно-математичких наука изабран је 1975, а приступну беседу под насловом „Ген за колаген и начин његовог функционисања" одржао је 1981.
**Д.** истраживања била су усмерена на изучавање структуре и функције биолошких макромолекула. У оквиру ове области бавио се изучавањем структуре протеина коришћењем оптичких и других физичко-хемијских метода. У **Д.** лабораторији први пут је откривено да се дволанчана структура ДНК може раздвојити деловањем повишене температуре и да након снижавања температуре долази до њеног поновног формирања (ренатурација), као и да овај процес зависи од удела нуклеотида гуанина и цитозина у молекулима ДНК и од комплексности њихове секвенце (и J. Marmur, „Thermal renaturation of deoxyribonucleic acids", *J. Mol. Biol*., 1961, 3, 5; и J. Marmur, „Determination of the base composition of deoxyribonucleic acid from its thermal denaturation temperature", *J. Mol. Biol*., 1962, 5, 1). У овим експериментима **Д.** је показао да је ренатурација бактеријске ДНК у биолошки активну форму ефикаснија у односу на ДНК биљног и анималног порекла. Поред тога, бавио се и анализом секундарних структура у молекулима РНК, као и изучавањем биолошке активности синтетичких полипептида. Ови резултати представљају основу многих модерних биотехнологија, укључујући секвенцирање ДНК и ланчану реакцију полимеразе (PCR). Још као дипломац радио је на пројекту „Менхетн", што је довело до његовог доживотног учешћа у активностима чији је циљ био спречавање нуклеарног рата. Био је учесник прве Пагваш конференције 1957 (Пагваш, Нова Шкотска, Канада) посвећене напорима за разоружање која је окупила 22 научника из релевантних земаља. Учествовао је у изради планова за разоружање као научни саветник председника Двајта Ајзенхауера и као члан Научног саветодавног одбора председника Џона Ф. Кенедија. Био је специјални помоћник председника за националну безбедност и члан саветодавних одбора за науку и контролу оружја. Након пензионисања наставио је да ради на руско-америчким односима у области научне сарадње и разоружања. Награду Америчког хемијског друштва добио је 1956.
ДЕЛА: коаутор, „A Further Examination of the Molecular Weight and Size of Desoxypentose Nucleic, Acid", *Journal of the American Chemical Society*, 1954, 76, 11; и H. Boedtker, „The Native and Denatured States of Soluble Collagen", *Journal of the American Chemical Society*, 1956, 78, 17; и G. Holzwarth, „The Ultraviolet Circular Dichroism of Polypeptides", *Journal of the American Chemical Society*, 1965, 87, 2; и O. C. Uhlenbeck, J. Baller, „Complementary oligonucleotide binding to the anticodon loop of fMet-transfer RNA", *Nature*, 1970, 225 5232.
Ђ. Фира
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОТЛИЋ, Лука
**ДОТЛИЋ, Лука**, позоришни посленик, историчар позоришта (Нови Сад, 16. VIII 1913 -- Нови Сад, 29. X 1984). Био је ликвидатор Дунавске финансијске дирекције у Новом Саду 1931--1935, а 1935--1942. референт Финансијског одељења Дунавске бановине. Истовремено је, од 1935, био стални хонорарни сарадник новосадског дневног листа *Дан*, најпре спортски извештач, па слободни репортер, а од 1937. позоришни и филмски критичар. У панчевачком Дунавском народном позоришту, под управом Марка Малетина, био је секретар 1942--1945. Ту је упознао Миховила Томандла и кроз сарадњу с њим спознао важност бележења догађаја. У Српском народном позоришту радио је 1945--1972. обављајући послове административног секретара, в. д. шефа рачуноводства, секретара Драмског студија (1947), секретара Позоришта, техничког директора и, од 1. IX 1961. до пензионисања, помоћника управника Милоша Хаџића. У петнаестак драмских представа асистирао је редитељима, три је режирао самостално (Јон-Лука Карађале, *Изгубљено писмо*; Б. Нушић, М. Станковић, *Власт*; Реџиналд Роуз, *Дванаест гневних људи*), а за Нушићеву *Госпођу министарку*урадио је сценографију. У Драмском одсеку Средње позоришне школе (1949--1959) и у Драмском студију СНП (1964--1972) предавао је историју југословенског позоришта и драме. Уз управника Жарка Васиљевића, најзаслужнији је за окупљање и консолидовање драмског ансамбла (1945), обнављање Опере (1947) и установљење Балета (1950). На његову иницијативу обновљено је издавање часописа *Позориште* (1968), основан Штампарски погон СНП (1962), устројена и осмишљена Библиотека СНП, покренута издавачка делатност СНП, формирано Друштво за СНП. Залагао се за оснивање новосадске Академије уметности и Позоришног музеја Војводине. У периодици је објавио велик број прилога о историјату СНП, а избор тих радова штампан је у његовој књизи *Из нашег* *позоришта старог* (Н. Сад 1982). Приредио је књигу *Годишњаци Војвођанског народног позоришта за сезону 1945, 1945/46. и 1946/47. године* (Н. Сад 1981). У рукопису му је остала грађа за монографију о највећем глумцу СНП Пери Добриновићу, те лингвистичко-етнографске забелешке везане за родну му Салајку. Један је од седморице оснивача Стеријиног позорја (1956), у којем је до 1961. обављао дужност секретара. Одликован је Орденом рада са златним венцем и Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1961). Добитник је Искре културе Војводине, Октобарске награде Новог Сада, Стеријине статуете и златне значке за допринос развитку савремене југословенске позоришне културе, те Златне медаље „Јован Ђорђевић".
ЛИТЕРАТУРА: А. (Ј. Виловац), „Снови и стварност", *Дневник*, 16. XII 1970; М. Хаџић, „Живот посвећен позоришту", В. Поповић, „Лука Дотлић", *Сцена*, 1984, 6; М. К(ујунџић), „Члан старог позоришта", *Дневник*, 30. X 1984.
В. Василић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОХОДАК
**ДОХОДАК**, обавезе давања градова, држава и владара. Код нас се односе на обавезе града Дубровника, који је своја давања називао *трибут*, а у српским исправама оног доба то се преводило као **д**. Први дубровачки трибут забележио је цар Константин VII Порфирогенит у Х в., а плаћао се за земљиште које је обрађивало становништво града, и то по 36 номизми годишње кнезовима Захумља и Травуније. Овај **д.** се у повељи краља Радослава из 1234. први пут назива *могориш*. Хумски могориш се давао за Ријеку, затонске и пољичке винограде, а требињски за винограде у Жрновници. Краљ Владислав је ослободио Дубровник требињског могориша, а хумски је падао на терет посадника имања у Ријеци и Затону. Приликом исплате Општина је као уздарје добијала краву. Почетком XIV в. могориш су примали Дедићи из Попова поља и после слома Бранивојевића. Једно време су га примали и потомци кнеза Мирослава, Николићи, па затим Санко Милтеновић, да би на крају припао босанском бану Твртку Котроманићу.
Дубровчани су српском владару плаћали и трибут за право слободне трговине у Србији. Не зна се да ли је он у почетку био устаљен. Сталан годишњи **д.** од 2.000 перпера први је почео да прима краљ Урош I. Од времена краља Драгутина као рок исплате усталио се Митровдан (светодмитровски или српски **д.**). Рок је обично поштован, осим у нерегуларним условима. Уз дозволу цара Уроша, светодмитровски **д.**примаo je кнез Војислав Војиновић, а затим његова удовица Гоислава. Дубровчани су 1368. одбили да га плаћају жупану Николи Алтомановићу, али су 1372. били принуђени да му исплате српски **д**. После *расапа*жупана Николе **д.** је исплаћиван Балшићима, а од 1378. српски **д.**је припао краљу Твртку I Котроманићу. Дубровчани су га исплаћивали краљевима Босне све до њеног пада 1463.
Када је краљ Душан 1333. уступио Стон и Пељешац за 8.000 перпера и 500 перпера годишњег данка, формиран је *стонски **д***\*\*.\*\* Исту суму од 500 перпера је добио и бан Босне као господар Хума, па је стонски **д.**годишње износио 1.000 перпера. Босански део је исплаћиван владарима Босне до 1463. Српски стонски **д.** је цар Душан 1350. уступио манастиру Светог Михаила у Јерусалиму. Општина је у XV в. доводила у питање исплату стонског **д.**, када су се монаси из Јерусалима преселили на Свету Гору у Хиландар и манастир Светог Павла. Дубровчани су још више затезали исплату после нестанка српске државе, па је чак и султан Мехмед II интервенисао у корист монаха. Тек претњама Ахмеда Херцеговића братства Хиландара и Светог Павла су призната као правни наследници стонског **д**. Монаси су га подизали у Дубровнику све до пада Дубровачке Републике.
*Провижиун* који су Дубровчани плаћали браћи Влатковић, господарима Западног Хума, настао је склапањем савеза са њима 1452. у време рата са херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. Они су изневерили свог сизерена, а Општина се заузврат обавезала да ће им сваке године исплаћивати 600 перпера *докле су они живи*. Примљени су за дубровачке грађане и додељена им је кућа у граду. Ако би били прогнани са баштине и принуђени да живе у граду добијали би од Општине додатних 600 перпера све док се не врате на баштину. Последњи пут провижиун је исплаћен 1498. једноме од браће Влатковић.
Конавалски **д.** је настао откупом жупе Конавли од Косача и Павловића. Сандаљ Хранић је за свој део Конавала добио годишњи трибут од 500 перпера, а овај **д.** је примао и његов наследник херцег Стефан Вукчић. После његове смрти Дубровчани су обуставили исплату трибута до 1473, када су измирили дугове према Косачама. Потомци херцега Стефана примали су конаваоски **д.** до XVII в. Други део Конавала Дубровчани су добили (1426) од војводе Радослава Павловића за 600 перпера годишњег **д**. Његови наследници су имали много мука са Дубровником у наплати овог трибута. После погубљења Павловића 1463. Турци су тражили овај **д.**, али су Дубровчани то успешно избегли, па је он угашен.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дубровачки трибути", *Глас СКА*, 1935, 86; М. Живојиновић, „Светогорци и стонски доходак", *ЗРВИ*, 1983, 22; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОХОДАРИНА → ПОРЕСКА ПОЛИТИКА и ПОРЕСКИ СИСТЕМ
**ДОХОДАРИНА** → **ПОРЕСКА ПОЛИТИКА и ПОРЕСКИ СИСТЕМ**
# ДОХЧЕВИЋ, Душан
**ДОХЧЕВИЋ, Душан**, правник, универзитетски професор (Скопље, 27. III 1913 -- Београд, 28. VII 1999). Правни факултет завршио у Београду 1935. У периоду 1935--1939. усавршавао се у Паризу, Лондону и Цириху. На Сорбони је 1937. завршио последипломске студије из јавног права и политичке економије. Ту је и докторирао 1939. са тезом „L'expérience de la Tennessee Valley Authority: avec une annexe comportant la traduction de la loi portant création de la Tennessee Valley Authority", код ментора Рожеа Пикара и за њу постао лауреат Сорбоне. На ПФ у Суботици предавао је као доцент 1941. на предмету Економска политика. Претходне године је из те области објавио књигу *Свемоћ трустова у индустрији Сједињених Америчких Држава: Рузвелтов* *експерименат у домену индустрија* (Ск 1940). Отпуштен је из службе децембра 1942. Фебруара, па поново новембра 1942. хапсила га је у Београду специјална полиција, а маја наредне године послат је у логор на Бањици, из којег је јуна 1943. упућен у Немачку на принудни рад. Пошто је успео да побегне из воза на аустријској граници, дошао је у Беч, где је провео преко годину дана радећи илегално на политичком организовању заробљеника. По ослобођењу јуна 1945. наставља рад на ПФ у Београду, у звању доцента за предмет Политичка економија, а био је и хонорарни наставник на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну и саветник у Председништву владе ФНРЈ. Пошто се 1948. изјаснио за Резолуцију Информбироа, суспендован је с дужности, па отпуштен марта наредне године. Од 1954. радио је у издавачкој кући ЦК омладине, a потом предавао на Вишој статистичкој шлоли (1958--1959). Професорску каријеру продужио је 1961. на Вишој медицинској школи у Београду, где је биран за редовног професора 1978. Наредне године је пензионисан. Био је потпредседник Друштва економиста, члан Друштва за културну сарадњу са СССР-ом, председник Потпорног удружења студената и секретар Друштва за културну сарадњу Југославија--Француска.
ДЕЛА: *Основи науке о друштв*у, Бг 1966; *Основи марксизма: Увод у марксистичку социологију*, Бг 1978.
ИЗВОРИ: Архива ПФ у Београду; Архива Више медицинске школе у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић, *Историја Правног факултета у Београду: 1941--1945: 3. књига*, Бг 2005.
С. Мирчов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОШЕН, Драго
**ДОШЕН, Драго**, сликар, графичар (Брезичани код Приједора, Република Српска, 15. Х 1943 -- Окланд, Нови Зеланд, 16. XI 2019). После завршене Више уметничке школе у Сарајеву 1964, уписао Факултет примењених уметности у Београду и дипломирао 1970. Осим цртежа пером и тушем и акварела, радио уља на платну, акрилике, темпере, каткада их и комбинујући. Омиљени мотиви су му портрети, пејзажи, мртве природе, фигуралне, апстрактне и фантастичне композиције. Надограђујући своје *Слободне облике* из 80-их година ХХ в., **Д.** је од 1999. радио серију аветињских слика као одраз тадашњих дешавања на простору бивше Југославије (*Ратник*, *Посетиоци*, *Балкан крајем ХХ века*, *Путовање душе*). И у осталим радовима он се носталгично везивао за стара времена и родни поткозарски крај, али бележио и савремена стања и збивања у новом окружењу (*Цунами*, *Бициклиста*). Његов минуциозни цртеж и лавиране површине највише подсећају на венецијанске сликаре ренесансе и старе холандске мајсторе XVII в. Имао је на десетине самосталних и групних изложби у земљи и иностранству (Београд 1977, 1978, Сеул 2004, Токио 1995, Утрехт 2005, Окланд 2003, 2004, 2008). Неколико стoтина **Д.** слика и цртежа налази се у приватном и јавном власништву на просторима бивше Југославије, у Аустрији, Француској, Италији, Немачкој и на Новом Зеланду. Од 1995. живео је и радио у Оклaнду.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Калајић, *Драго*, Бг 1973; M. Капор, *Драго Дошен*, Бг 1977; *Дошен*, Бг 1982.
Љ. Н. Стошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОШЕН, Коста
**ДОШЕН, Коста**, логичар, математичар, универзитетски професор (Београд, 5. VI 1954 -- Београд, 21. X 2017). Школовао се у Београду, Паризу, Тунису и Новом Саду. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на Групи за филозофију 1977. За свој дипломски рад из математичке логике добио је Октобарску награду Града Београда. Од 1977. до 1981. био је на последипломским студијама из математичке логике на Универзитету у Оксфорду (St. John's College), где су му ментори били Мајкл Дамет и Дејна Скот. Ту је 1981. одбранио докторску тезу из математичке логике под насловом „Logical Constants: An Essay in Proof Theory". Од 1981. био је запослен на Математичком институту САНУ у Београду. Од 1994. до 1998. био је професор на Универзитету у Тулузу, у Француској, а од 2003. па све до смрти предавао је на ФФ у Београду, где је био шеф Катедре за логику, епистемологију и филозофију науке. Био је гостујући професор на многим домаћим и светским универзитетима: на Универзитету у Нотр Дејму (САД), Монпељеу (Француска), Тибингену и Констанцу (Немачка), Атини (Грчка) и др.
Међу **Д.** логичким радовима првенство припада *општој теорији доказа*. Почевши од краја 90-их година ХХ в., он се са великим успехом посветио проблему једнакости доказа, где му је као основно оруђе послужило представљање доказа као стрелица у слободно генерисаним категоријама са структуром. Објавио је три књиге из области теорије доказа у светлу теорије категорија у духу Генценових идеја, од којих је две написао заједно са својим ђаком и најближим сарадником Зораном Петрићем. Књига *Proof-Theoretical Coherence* (London 2004) **Д.** и З. Петрића бави се кохеренцијом категорија које су у вези са класичном линеарном логиком, баца ново светло на појам мреже доказа, те открива један нетривијални појам једнакости доказа у класичној исказној логици. Тај је појам у складу са Генценовом процедуром елиминације сечења за вишезакључне системе секвената којима су додати принципи *уније* и *нуле* доказа. Инспирацију за ове додатне принципе треба тражити у појму *општости* доказа који се узима за критеријум једнакости доказа, и који води ономе што се у теорији категорија назива *кохеренцијом*. Овај термин покрива у теорији категорија оно што би се са логичке тачке гледишта назвало проблемима потпуности, одлучивости и аксиоматизабилности. У књизи *Cut Elimination in Categories* (и З. Петрић, Kluwer--Dordrecht 1999) **Д.** је показао да се основни појмови теорије категорија, пре свега појам адјунгованог функтора, могу да карактеришу доказно-теоријски, путем елиминације сечења, тј. композиције морфизама. Поред многобројних резултата који се тичу еквивалентних дефиниција појмова адјункције и комонаде, у тој књизи може да се нађе још и геометријски модел адјункције који је у вези са резултатима у теорији чворова насталим на темељу открића Џонсовог полинома.
Од краја 70-их година ХХ в. **Д.** се на обједињујући начин бавио карактеризацијом логичких константи класичне, интуиционистичке и других *супструктуралних логика*, тиме што је испитивао еквиваленције између секвента у којем се анализирана константа јавља на одређеном месту и једног структуралног секвента у којем се не јавља ниједна логичка константа. У основи ове анализе лежи идеја да је структурални део основни део логике, а да су логичке константе секундарне -- оне играју исту улогу у различитим структуралним контекстима. **Д.** је тезу В. Лоувира, да су све логичке константе карактерисане адјунгованим функторима, кориговао предлажући да би један од функтора требало да буде структуралан, у Генценовом смислу те речи. Ово има за последицу да, као адјункција која карактерише импликацију, не треба да се узме она између функтора који се тичу производа и степеновања у картезијанским затвореним категоријама у којој ниједан од ових функтора није структуралан, како предлаже Лоувир, него адјункцију на којој почива Ламбеков појам *функционалне потпуности* затворених категорија, из које се онда Лоувирова адјункција може извести, што је предложио **Д.** Његов рад у овој области имао је велик утицај како на саму логику, тако и на филозофске проблеме у вези са овим предметом.
**Д.** се такође бавио и линеарном логиком пре него што је она добила то име. У раду „Sequent-Systems and Grupoid Models" (*Studia Logica*, 1988, 47) **Д.** је интуиционистичку линеарну немодалну исказну логику проучавао и назвао системом M -- од „мултискуп". Осим што је међу првима почео да се бави супструктуралним логикама на систематски начин, њему се дугује и термин „супструктуралне логике" (*Substructural Logics*, прир. са П. Шредер-Хајстером, Oxford 1993). Радови **Д.** из области модалне логике посебно су утицајни. Он је био међу првима који су се бавили интуиционистичком модалном логиком и њеним Крипкеовим моделима. Ови модели, са две релације достиживости, једном интуиционистичком и другом модалном, послужили су му да помоћу њих проучава негацију као модални оператор. Осим тога, **Д.** је доказао важне резултате који се тичу утапања интуиционистичке логике у модалне системе слабије од S4. Пред крај живота **Д.** се, заједно са Милошем Аџићем, посебно посветио изучавању Геделових необјављених рукописа. Плод тог рада су занимљиви резултати који се тичу Геделових веза са општом теоријом доказа, што је до тада била непознаница. Приредио је за штампу, са вредним уредничким напоменама, Геделов основни курс из логике који је одржан 1939. на Универзитету Нотр Дејм (и M. Adzic (ур.), *Logic Lectures: Goedel's Basic Logic Course at Notre Dame*, Belgrade 2017).
**Д.** је био руководилац Логичког семинара на Математичком институту САНУ у Београду у два наврата: 1985--1989. и 2001--2011. Био је оснивач и руководилац Семинара за општу теорију доказа на истом институту, од 2011. до смрти. Председник Логичког друштва у Београду био је 2015--2016. Аутор је уџбеника из логике, *Основна логика* (Бг 2013). Преводио је (под псеудонимом) са француског и енглеског језика: *Илијада или Песма о сили* Симоне Веј, *Анабаза и друге песме* Сен-Џон Перса, *Проблем музеја* Пола Валерија, песме Тулеа, Корбјера и Делавоа. Писао је поезију и објавио збирку *Калимајдан* (Бг 2007). Објавио је (под псеудонимом) књигу *Glossaire portatif de la guerre civile yougoslave* (Париз 2007), ревидирано и проширено издање *Petit glossaire de la guerre civile yougoslave* (Лозана 2004), демаскирајући новоговор ондашње француске штампе, телевизије и тзв. независних интелектуалаца смишљен да сва зла југословенског грађанског рата, стварна или измишљена, свали на Србију и њен народ. Та је књига писана да прокаже језик пропаганде, али су вредна и његова запажања о језику уопште: језик је за **Д.** био неисцрпан извор филозофских проблема и загонетки. Његов рад био је вођен идејом да се на прави начин анализира оно што је у логици па и у језику основно, да се расветли језгро логике -- математика у вези са речима *и*, *или*, *ако*, *не*, *сви*, *неки* и *је*.
ДЕЛА: „Sequent-Systems for Modal Logic", *The Journal of Symbolic Logic*, 1985, 50; „Logical Constants as Punctuation Marks", *Notre Dame Journal of Formal Logic*, 1989, 30; „Deductive Completeness", *The Bulletin of Symbolic Logic*, 1996, 2; „Identity of Proofs Based on Normalization and Generality", *The Bulletin of Symbolic Logic*, 2003, 9; и З. Петрић, „Generality of Proofs and its Brauerian Representation", *The Journal of Symbolic Logic*, 2003, 68; и З. Петрић, *Proof-Net Categories*, Monza 2007.
ИЗВОРИ: www.mi.sanu.ac.rs/~kosta/publications.htm; https://doi.org/10.15496/publikation-23600.
ЛИТЕРАТУРА:„Došen, Kosta", у: D. M. Gabbay, J. Woods (ур.), *The International Directory of Logicians: Who's Who in Logic*, London 2009.
Милош Аџић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОШЕН МИЋОВИЋ, Љиљана
**ДОШЕН МИЋОВИЋ, Љиљана**, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 28. VI 1948). Студије физичке хемије завршила на Природно-математичком факултету у Београду 1971. Магистрирала из области органске и физичке хемије 1973. на Универзитету Џорџија (САД). За асистента на ПМФ изабрана 1974, где је и докторирала (1979), из области рачунарске хемије под руководством проф. Aлинџера као гостујућег ментора. За научног сарадника на Одсеку за хемијске и физичко-хемијске науке ПМФ изабрана је 1981, за доцента 1987, а за редовног професора Хемијског факултета у Београду изабрана 2005. Била је гостујући предавач, односно професор (1999−2002) на Clemson University (Јужна Каролина) и Wake Forest University (Северна Каролина, САД). На ХФ предавала је на основним и последипломским студијама Органску хемију 3, Конформациону анализу, Физичку органску хемију и др. Један је од пионира рачунарске хемије у Србији и њене примене у дизајну нових лекова: развој метода рачунарске хемије, одређивање конформација органских једињења флексибилне структуре, предвиђање тока стереохемијски контролисаних реакција, затим налажење везе између структуре и фармаколошке активности, рецептор-лек интеракције, активирање биолошких рецептора (и M. Ivanović, V. Mićović, „Steric Interactions and the Activity of Fentanyl Analogs at the μ-Opioid Receptor", *Bioorganic* & *Medicinal Chemistry*, 2006, 14, 9, 2887). Аутор је уџбеника *Основи физичке органске хемије и стереохемије* (Бг 2006). Продекан за наставу ХФ била је 1991--1994. Члан је Српског хемијског друштва.
ДЕЛА: и D. Jeremić, N. L. Allinger, „Treatment of Electrostatic Effects Within the Molecular Mechanics Method.1", *Journal of the American Chemical Society*, 1983, 105, 1716; и Lj. Lorenc, M. Lj. Mihailović, „Steric Effects in the Transition State of Transannular Cyclization Reactions", *Tetrahedron*, 1990, 46, 3659.
ИЗВОР: Архива ХФ.
П. А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДОШЕНОВИЋ, Јован
**ДОШЕНОВИЋ, Јован**, пјесник (Почитељ код Госпића, 20. X 1781 -- Будим, око 1813). Као свештеничко дијете, школован у родитељској кући, па 1795. одлази у манастир Крупу, код стрица Јосифа. У Задру похађа италијанске и латинске школе, у Падови стиче докторат филозофије (1806). Борави у Трсту (1806--1809), гдје се бави трговачким пословима, припремајући грађу за приручник из аритметике. Овдје објављује пригодну пјесму посвећену устоличењу горњокарловачког епископа Мојсија Миоковића (1807). Почетком 1809. прелази у Будим, објављује *Численицу* (Будим 1809) и збирку *Лирическа пјенија* (Будим 1809). Предговор збирци се узима као први пјеснички манифест у српској књижевности. Писан под утицајем италијанске пјесничке традиције, указује и на путеве савремене српске поезије, противно класицистичкој оријентацији: залаже се за народни језик и силабички стих. **Д.** збирка, прва књига поезије у српској књижевности XIX в. (љубавне пјесме, сонети, оде, молитве, дидактичне пјесме), састоји се од превода/прерада (посрба) италијанских пјесника (Виторели и Касти) и његових творевина, међу којима се издвајају сонети. Као израз озбиљног поимања актуелних питања српске версификације и путева развоја српске лирике, збирка и оглед постављају **Д.** у ред родоначелника српске поезије. У препородном духу он ради на стварању домаће терминологије за пјесничке облике и за појмове из математике и новчаних послова, вјерујући у побједу српског језика над црквенословенским. Иако је баштиник италијанске традиције, он је не узима као норму (попут класициста према античким ауторима) него као подстицај и путоказ у афирмисању српског језика и српске лирике. Несумњиво Доситејев сљедбеник (по мислима о напретку, борби против заосталости и духовне тромости и по увјерењу у побједу народног језика), отварао је пут ка модернизацији српске лирике. *Сабране песме* (Бг 2005) приредио и пропратне текстове написао Д. Иванић.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Николајевић Оклобџија, *Чланци и прилози о српској књижевности XIX века*, Н. Сад 1914; С. Петровић, „Студије о Пачићевом канцонијеру", II, *ЗМСКЈ*, 1976, 24, 2; И. Јовичић, *Књижевна хрестоматија: Из културне баштине српског народа у Хрватској*, Зг 1979; М. Павић, *Историја српске књижевности, 4, Предромантизам*, Бг 1991; Ж. Ђурић, *Српско-италијанске књижевне и културне везе од XVIII до XX века*, Бг 2012; М. Окука, *У вртлогу матице*, Зг 2014; Н. Савковић, *Јован А. Дошеновић: између италијанских утицаја и српског надахнућа*, Н. Сад 2018.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАВА
**ДРАВА**, десна притока Дунава, која извире у Алпима, у италијанском делу Тирола, у близини града Тоблах, на висини од 1.192 м. Након 20 км прелази на територију Аустрије. Тече правцем запад--исток јужном периферијом Аустрије на дужини од 314 км. На територију Словеније долази 5 км узводно од Дравограда, а код Орможа на територију Хрватске. На том делу тока река благо скреће према југоистоку и највећом дужином чини границу између Хрватске и Мађарске. Код села Алмаш, након 749 км тока, улива се у Дунав на висини од 82 м. Површина слива је 40.360 км2. Горњи део долине **Д.** до Марибора је сложен и чине га клисураста сужења и котлинска проширења, а река је широка до 100 м. Низводно од Марибора **Д.** све више добија карактер равничарске реке, са коритом широким и до 370 м, мањим падом и кривудавим током. У њему су пешчани спрудови, а поред њега мртваје. Главне притоке су: Исел, Мол, Зиља, Лоботница, Мислиња, Дравиња, Песница, Мура, Бадња и Фекете. Храни се водом од отопљеног снега и киша и највише воде има крајем пролећа и почетком лета. Најмање воде има у јануару и фебруару. Код Доњег Михољца највећи измерени протицај је био 2.936 м3/с, а најмањи 152 м3/с. Располаже великим хидроенергетским потенцијалом и дуж читавог планинског дела тока изграђен је велик број хидроцентрала. За мање бродове пловна је од ушћа на дужини од 150 км. Највеће пристаниште је Осијек. Највећи градови у долини **Д.** су Клагенфурт у Аустрији, Марибор и Птуј у Словенији и Вараждин и Осијек у Хрватској.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-drava-karta.jpg)
Стеван Станковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАВА
**ДРАВА**, монитор ратне речне флотиле Војске Краљевине Југославије. Направљен је за потребе речних снага Аустроугарске 1912. и исте године ушао у оперативну употребу у Линцу. Био је дуг 58, а широк 10,5 м. Његов депласман износио је 460 т. Развијао је брзину од 13 чворова, односно 24 км/ч. Од наоружања је располагао једним двоцевним и једним троцевним топом калибра 120 мм, једним двоцевним топом калибра 66 мм и седам митраљеза. Осим тога, имао је оклоп дебљине 38--55 мм. Посада се састојала од 86 официра, подофицира и војника. У саставу Дунавске флотиле коришћен је у операцијама против Србије 1914. и 1915. Од 1920. био је у саставу речних снага Војске Краљевине СХС, чинећи са још три монитора Дивизију монитора Речне флотиле. На почетку Априлског рата, посада брода је успешно водила борбе с немачком и мађарском авијацијом и мађарским речним снагама, истовремено подржавајући операције копнене војске у Бачкој и Барањи. У склопу операција извршен је и напад на мађарски аеродром у близини Мохача. Након успешног лоцирања положаја брода од стране извиђачке авијације, немачки бомбардери су 12. IV 1941. успели да га потопе док се повлачио ка Новом Саду. У жестокој борби посада брода је успела да обори три немачка авиона. Том приликом херојски је погинуо командант поручник бојног брода I класе Александар Берић, као и 60 морнара, 16 минера и један војник. Преживело је 10 морнара. Олупину брода је 1943. извукла из Дунава мађарска војска.
ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије*, I--II, Бг 1984; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАВИЋ, Милена
**ДРАВИЋ, Милена**, филмска, позоришна и ТВ глумица (Београд, 5. X 1940 -- Београд, 14. X 2018). Пред филмске камере доспела пуким случајем када ју је редитељ Франтишек Чап угледао на насловној страни илустроване ревије као тинејџерку која се управо спремала да упише балетску школу и доделио јој главну улогу у филму *Врата остају отворена* (1959). У суморну причу о младом криминалцу којег усваја једна породица **Д.** уноси свежину и спонтаност, којом одмах задобија поверење многих редитеља и иде из филма у филм. Њенa богатa и плоднa каријерa дугa шест деценија може се поделити у више фаза према улогама које је тумачила. У првим филмовима превладавао је њен адолесцентски шарм: *Дилижанса снова* (С. Јовановић, 1960), *Заједнички стан* (М. Вајда, 1960), *Боље је умети* (В. Нановић, 1961), *Узаврели град* (В. Булајић, 1961). Следи лежерна комедија *Лето је криво за све* (1961) којом започиње њена уметничка веза са П. Ђорђевићем, којем ће постати трајна инспирација и муза, иако ће њихов брак потрајати само неколико година. До значајног преокрета долази са филмом *Прекобројна* (Б. Бауер, 1962), у којем раскошном глумачком палетом дочарава лик младе заљубљене сељанчице (њена прва Златна арена у Пули), а којим је уједно означено њено глумачко стасавање у фазу жене-девојке и стицање репутације водеће глумице у тадашњој Југославији. Глума је узноси, а она узвраћа потпуном емоционалном стопљеношћу са ликовима које тумачи. Редитељи најразличитијих уметничких опредељења желе сарадњу са њом, јер за њу нису постојала жанровска ограничења: подједнако је уверљива у свим фаховима.
И хероинама у ратним епопејама В. Булајића (*Козара*, 1962; *Битка на Неретви*, 1969), Ж. Митровића (*До победе и даље*, 1967) и С. Делића (*Сутјеска*, 1973), као и јунакињама лаких урбаних комедија М. Јелића (*Рад на одређено време*, 1980) и М. Милошевића (*Лаф у срцу*, 1981) **Д.** је додавала своју глумачку харизму. Најпотпуније се, ипак, остваривала у филмовима редитеља из тзв. црног таласа или новог југословенског филма, који су уносили нове идеје и у садржајном и у формалном смислу. Играјући зрелије, самосвесне девојке, затечене у драматичним историјским или животним ситуацијама, континуирано сарађује са П. Ђорђевићем у филмова *Девојка* (1965), *Јутро* (1967, Сребрна арена у Пули), *Cross country* (1969, Сребрна арена) и *Бициклисти* (1970, Златна арена). Паралелно прихвата сарадњу и са младим редитељима склоним експерименту: Б. Хладником у филму *Пешчани замак* (1963) и Д. Макавејевим у филмовима *Човек није тица* (1965) и *W. R. Мистерије организма* (1971) у чијим филмовима постаје гласноговорник њихових анархолибералних идеја. Са својим другим супругом, редитељем К. Ракоњцем, реализује два филма -- *Клаксон* (1965), на тему савременог отуђења, и *Немирни* (1967, Сребрна арена), где виртуозно оживљава лик простосрдачне проститутке. Има запажене улоге и код Ж. Павловића у филму *Заседа* (1969), беспоштедној критици прве послератне власти, као и код А. Петровића у ратној драми *Групни портрет са дамом* (1977). Успешно гостује у Сарајеву у филму *Хороскоп* Б. Драшковића (1969), као и у Загребу, где остварује суптилну улогу у рафинирано режираном *Ронду* З. Берковића (1966) и маргиналку са градске периферије у *Депсу* А. Врдољака (1974). Играла је и у три филма словеначког редитеља М. Клопчича, а најзначајнији је ратна драма *Поздрави Марију* (1969). Улоге које следе потврђују њено стасавање у фазу жена-жена. За интерпретацију одлучне пословне даме у *Посебном третману* Г. Паскаљевића (1980) добија награду за епизодну улогу на фестивалу у Кану. Поверење јој у више наврата указује и М. Радивојевић, а истиче се филм *Квар* (1978).
Од 1971. ступа у брак са глумцем Д. Николићем, са којим ће остварити успешан циклус забавно-музичких емисија *Образ уз образ* (ТВ Београд, 1972--1974). Склоност ка карактерној комици и персифлажи показује и на позоришној сцени, посебно у неконвенционалним театрима Атеље 212, у којем сарађује са редитељима Љ. Драшкићем (Б. Ћосић, *Улога моје породице у светској револуцији* и Ф. Ведекинд, *Лулу*, 1971), П. Мађелијем (Е. Фон Хорват, *Код лепог изгледа*, 1976), М. Траиловић (Љ. Симовић, *Чудо у Шаргану*, 1978) и Р. Ћулијем (Х. Шефер, *Декамерон 81*, 1981), те Звездара театар, где игра у ауторским пројектима Д. Ковачевића (*Урнебесна трагедија*, 1991, *Лари Томпсон -- Трагедија једне младости*, 1996) и редитељским поставкама Д. Мијача (С. Стојановић, *Птица и птица*, 1986), Б. Плеше (Н. Савић, *Како потаманити гамад*, 1994) и Г. Стојановића (И. В. Лалић, *Мој отац у борби против ниткова из свемира*, 1998). У међувремену сазрева до улога жене-мајке, али је у себи трајно сачувала пуну животну енергију и младеначки глумачки брио. Укупно је остварила близу стотинак филмских улога и још толико на позорници и на ТВ.
Остале важније филмске улоге: П. Ђорђевић, *Павле Павловић* (1975), *Тренер* (1978), *Осам кила среће* (1980); М. Поповић, *Хасанагиница* (1967); Б. Ченгић, *Улога моје породице у светској револуцији* (1971); М. Идризовић, *Пјегава дјевојка* (1973); Д. Караклајић, *Љубавни живот Будимира Трајковића* (1977); З. Шотра, *Бој на Косову* (1989); М. Вукобратовић, *Полицајац с Петловог брда* (1992); М. Вукомановић, *Три летња дана* (1997); Љ. Самарџић, *Небеска удица* (2000); С. Карановић, *Сјај у очима* (2003); М. Петровић, *Аги и Ема* (2007); С. Арсенијевић, *Љубав и други злочини* (2008).
**Д.** је добитник награда за животно дело „Жанка Стокић" (2004), „Златни ћуран" (2011) и „Добричин прстен" (2016), а 2015. је била лауреат Фестове награде „Београдски победник" за изузетан допринос филмској уметности, награде „Златни печат" Југословенске кинотеке и награде Палићког фестивала за допринос европској кинематографији „Александар Лифка".
ЛИТЕРАТУРА: Т. Њежић, А. Милосављевић, *Милена Дравић -- више од уметности*, Бг 2016; А. Панић, *Милена Дравић или Кључ снова*, Бг 2018.
Никола Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГА
**ДРАГА**, село на југозападној периферији Србије, на северној подгорини планине Мокре горе, јужно од долине Ибра и источно од долине његове десне притоке Реке. Око 2 км северно од села је магистрални пут Косовска Митровица -- Беране, који на северној периферији **Д.** прелази бетонским мостом са десне на леву страну реке. Општинско средиште Тутин је око 14 км северно од села. Повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивно и заузима велику површину на 800--1.200 м н.в. Чини га велик број малих заселака. У историји се помиње од средине XV в. 1455. и 1585. Староседелачко становништво досељено је у XVII и XVIII в. из северне Албаније и Црне Горе. После II светског рата број становника је осцилирао без виднијих правилности. Највећи је био 1991 (1.357 лица), а најмањи 2002 (950 лица). Године 2011. село је имало 1.080 становника, од којих су 98,7% били Бошњаци. У пољопривреди је радило 58,2% економски активног становништва. Непољопривредно становништво највећим бројем радило је у грађевинарству. Становништво се исељава у Скопље, Нови Пазар и Сарајево, а у новије време и у земље западне Европе. У селу се налазе џамија, основна школа, задружни дом, амбуланта и неколико приватних стругара.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГА ОБРЕНОВИЋ
**ДРАГА ОБРЕНОВИЋ**, краљица, супруга краља Александра Обреновића (Горњи Милановац, 23. IX 1866 -- Београд, 11. VI 1903). Рођена у породици Луњевица као друго од шесторо деце Панте, окружног начелника у Шапцу и Ужицу, и Анђе Луњевице. После завршене oсновне школе уписана је у приватни Завод за девојке („Церманкин завод") у Београду у којем је стицала знања из хришћанске науке, српског, немачког и француског језика, јестаственице и историје српског народа. Удата је 1883. за инжењера Светозара Машина (1851--1886), сина Јована Машина, дворског лекара кнежева Михаила и Милана Обреновића. После мужевљеве смрти живела је од удовичке пензије с мајком, браћом и сестрама. Бавила се превођењем романа, новела и позоришних комада, а опробала се и у списатељском раду. Од 1889. била је чланица Литерарног одбора часописа *Домаћица*, органа Београдског женског друштва. Преводе је потписивала иницијалима Д. С. М. (Драга Светозара Машина), а своје радове псеудонимом Рудничанка. После прогонства краљице Наталије из Србије 1891. **Д.** постаје њена дворска госпођа. Од 1893. живе у вили „Сашино" у француском летовалишту Бијариц. После првог боравка краља Александра Обреновића у Бијарицу 1895. започела је љубавна веза између младог владара и **Д**. Она напушта службу код краљице Наталије, враћа се у Београд 1897. и постаје љубавница краља Александра. Од 1897. до 1900. имала је прикривен, али значајан утицај на један број краљевих политичких одлука. С њим се појављује у јавности, посећују је стране дипломате, а доброчинствима настоји да стекне симпатије јавног мњења. Тада су успостављене везе између ње и представника Руског посланства у Београду. Русија је била спремна да подржи краљев брак са **Д.** у замену за одређене политичке уступке, пре свих ослобађање радикала осуђених за учешће у Ивањданском атентату на краља Милана 1899. Одлука краља Александра да се ожени **Д.** довела је до кризе у земљи. Неки званичници су га одвраћали од женидбе десет година старијом изабраницом која у претходном браку није имала деце. Влада је поднела оставку 21. јула, а нова је састављена тек у ноћи између 23. и 24. VII 1900. Генерали и неки политичари су очекивали да ће краљ Милан, који је од јуна 1900. боравио у Карлсбаду да би за сина испросио немачку принцезу Александру Шаумбург Липе, спречити синовљеву женидбу. Ипак, брак између краља и **Д.** склопљен је 27. VII 1900, а кумство руског цара којег је на венчању заступао Павле Мансуров, отправник послова Руског посланства у Београду, требало је да дâ неку врсту легитимитета том чину. Месец дана касније објављена је вест о краљичиној трудноћи. Од тада до јесени 1902. **Д.** је имала највећи утицај на краљеве политичке одлуке, чак се може говорити о савладарству. Заменила је краљицу Наталију на месту покровитељке Београдског женског друштва, заједно с краљем богато је даривала манастире Студеницу и Жичу, помагала школовање младих писаца и књижевне часописе. Преокрет је наступио када су у мају 1901. лекари позвани из Русије саопштили да очекиваног краљичиног порођаја неће бити. Тиме је отворено питање престолонаследства у Србији. Спекулације о **Д.** брату Никодији Луњевици као наследнику престола краљ је демантовао. Савременици су тврдили да се од друге половине 1902. краљ све више удаљавао од **Д.** и да му идеја о разводу није била страна. У исто време на двор су све чешће стизале информације о завери против краљевског пара. У ноћи између 28. и 29. маја (тј. између 10. и 11. јуна по новом календару) 1903. краљ Александар и краљица **Д.** су убијени. Краљица **Д.** је у колективном сећању и историографији означена као један од главних криваца за заверу, сурово убиство и династички преврат (Мајски преврат). У новије време, анализом различитих феномена као што су континуитет завереничког деловања у Србији и на Балкану током XIX в., незадовољство војног фактора, политичка и економска ускраћеност либералног грађанства, стална унутрашња политичка напетост услед јаког отпора према држави и њеним институцијама, као и велики спољнополитички притисак моћне Аустроугарске, та слика је донекле измењена.
ИЗВОРИ: АС; АСАНУ; Архив спољне политике Руске империје; В. Ђорђевић, *Крај једне династије*, I--III, Бг 1905; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, IV, Бг 1924; А. Луњевица, *Моја сестра краљица Драга*, Бг 1995.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Васић, *Деветсто трећа. Прилози за историју Србије 1900--1907*, Бг 1925; М. Ј. Стојимировић, *Силуете старог Београда*, Бг 1971; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, II, Бг 1990; В. Казимировић, *Никола Пашић и његово доба*, I, Бг 1990; С. Марковић, *Гроф Чедомиљ Мијатовић*, Бг 2006; А. Столић, *Краљица Драга Обреновић*, Бг 2010.
Ана Столић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАЉЕВАЦ ГОРЊИ
**ДРАГАЉЕВАЦ ГОРЊИ**, село на сјевероисточној периферији Босне, у Републици Српској, у општини Бијељина, смјештено на сјеверној подгорини планине Мајевица, на висинама 130--160 м. Локалним путем повезано је с путем Бијељина--Брчко, који је 5 км сјевероисточно од њега, код села Драгаљевац Доњи. Општински центар удаљен је 27 км према истоку. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико заселака званих „махале", али и у њима је густина градње кућа мала. Највећи број кућа изграђен је на развођу два потока дуж локалног пута начелног правца сјевер--југ. Године 1991. имало је 603 становника, од којих су 95,7% били Срби. Године 2013. било је 438 становника у 132 домаћинства. Село је имало 188 кућа -- станова. Главно занимање становништва је интензивна земљорадња. Село има мјесну канцеларију, основну школу и неколико трговачких радњи. У њему се налазе и Црква Св. апостола Петра и Павла и манастир Св. архангела Гаврила.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија -- етнолошка монографија*, Сар. 1974.
Н. Живак
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАЉЕВАЦ СРЕДЊИ
**ДРАГАЉЕВАЦ СРЕДЊИ**, село у сјевероисточном дијелу Босне, на сјеверном подножју планине Мајевице. Припада Републици Српској и општини Бијељина. Око 2 км сјеверно од села је магистрални пут Бјељина--Брчко, са којим је **Д. С.** спојен локалним путем. Општински центар је 20 км према југоистоку. Насеље је дисперзивног типа и чини га неколико заселака изграђених на висинама од око 100 до 130 м. У селу је 1991. живио 1.041 становник, од којих 98% Срба. Године 2013. село је имало 782 становника у 235 домаћинстава. У њему је било 297 кућа. Основно занимање становника је земљорадња. У селу се налазе мјесна канцеларија, основна школа и неколико продавница.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија -- етнолошка монографија*, Сар. 1974.
Н. Живак
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНА
**ДРАГАНА** (Теодосија), сестра кнеза Лазара (? -- ?, пре 1388). Била је жена челника Мусе, као и један од ктитора манастира Нова Павлица. Кнез Лазар је поред **Д.** имао још једну сестру чије име није понато, а која је била удата за Алтомана, сина деспота Иваниша. Брак између челника Мусе и **Д.** склопљен је пре 1355. Имали су три сина: Стефана, Лазара и Јована. Стефан и Лазар су као верни властелини свог ујака погинули у Косовској бици, док је најмлађи Јован забележен као Топлички митрополит. После смрти супруга Мусе, **Д.** се замонашила као монахиња Теодосија. Не може се прецизно утврдити када се то догодило, свакако између 1381 (када се последњи пут помиње челник Муса) и 1388. Највероватније је монашке дане проводила у породичној задужбини посвећеној Ваведењу Богородице, познатијој као Нова Павлица, за који је познато да је тада био женски манастир. Монашко име ове властелинке забележено је на натпису на реликвијару са богато украшеним крстом који су синови наручили за гроб своје мајке. Сахрањена је у манастиру Нова Павлица. Данило III говорећи о преносу мошти кнеза Лазара наводи да је тело кнеза-светитеља положено у цркви у којој су почивали његова сестра и сестрићи. Археолошка истраживања потврдила су постојање гробова ктитора у Новој Павлици.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I\*--*1, Бг 1902; Ђ*.\* Трифуновић, *Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју*, Круш. 1968.
ЛИТЕРАТУРА: М. Грујић, „Реликвијар браће Мусић", *УП*, 1941, 3; С. Милојевић, „Мусићи, просопографско истраживање једне српске средњовековне породице", *ИЧ*, 1986, 33; Ж. Микић, „Земни остаци историјских личности у Новој Павлици", *Зограф*, 1988, 19; А. Јуришић, *Нова Павлица: резултати археолошких радова*, Бг 1991; М. Копривица, „Успон и моћ властеоске породице Мусић", у: С. Мишић (ур.), *Власт и моћ: властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године*, Круш. 2014.
М. Копривица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНАЦ
**ДРАГАНАЦ**, Црква Сабора Св. архангела Михаила и Гаврила, смештена у долини Драганачке реке, десетак километара северно од Гњилана. Манaстир **Д.** се први пут у историјским документима помиње као „врх Драганaц" 1381. у даровници манастиру Раваница кнеза Лазара Хребељановића којем народно предање приписује његово оснивање, док му име изводи из имена Лазареве ћерке Драгане. После развоја и напретка током друге половине XIV и прве половине XV в. манастир **Д.** бива, највероватније, напуштен после пада Новог Брда под турску власт. Верни народ није заборављао ову древну светињу током наредних векова; молио се на њеним рушевинама и захватао воду са оближњег целебног извора. После обнове у другој половини XIX в. у манастиру **Д.** живе и служе монaси међу којима су посебно значајни: јеромонах Дионисије (први настојатељ после обнове) и јеромонах Григорије Портански (бивши судија из Руске Царевине) који је управљао манастиром у тешко време током II светског рата. Последњих деценија управу над манастиром преузимају, између осталих, јеромонаси из манaстира Висoки Дечани Мирон и Кирило, те архимандрит Иларион.
На месту старијег храма 1868. изграђена је црква с дозволом султана Абдула Азиса и благословом рашко-призренског митрополита Мелетија. Изградњу храма и формирање манастира иницирали су кметови околних села, а финансијски помогле српске власти, кнез Михаило Обреновић и митрополит Михаило, као и Русија. Црква је освештaна 1900. У близини храма налази се извор за чију се воду верује да је лековита. По изградњи цркве, у манастиру је отворена и школа. Црква је грађена тесаним каменим квадерима, с декоративно обрађеном западном фасадом, уз коришћење преплета на угловима који се данас не виде, и украшеном лунетом повише улаза. Основа храма је крстообразна, с три изнутра кружне а споља полигоналне конхе. Црква има кубе зидано од опеке, конструктивно необично и непропорционално према остатку грађевине. Шестострани тамбур с прозорима постављен је на двоструко степеновано постоље, с прозорима и на нижем постољу. Његова конструкција почива на тромпама. Зидови храма нису били осликани, али се у темену калоте налазио монументални лик Христа Сведржитеља, данас веома оштећен. Иконостас је 1892. сликао зограф Константин Јаковљевић из Галичника. На неким иконама друге зоне потписао се зограф Теофан Исаиловић Буџароски. Иконостас има три зоне икона и сликано Распеће. Изнад престоних икона и царских двери богато украшених резбом су два реда са 15 икона мањих димензија, на којима су допојасни ликови јеванђелиста и других светитеља. У цркви се налази и икона Сабор Св. архангела коју су 1894. манастиру поклонили градитељи Михаило Ђорђевић, Новак Исијановић и Јован Јанчић из села Тресонче код Дебра. На њој се Т. И. Буџароски потписао као Теофан Зуграфчија из Галичника.
ЛИТЕРАТУРА: *Цариградски гласник*, 1900; М. Ивановић, *Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа*, Бг--Призрен 1987; М. Филић (прир.) *Манастир Драганац*, Ва 2006; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", *Саопштења*, 2012, 44.
Ивана Женарју Рајовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНИЋ, Зорица
**ДРАГАНИЋ, Зорица**, хемичар, научни саветник (Нови Кнежевац, 15. VI 1927 − Београд, 23. Х 1991). Студије хемије завршила 1949. на Природно-математичком факултету у Београду, а докторску дисертацију под насловом „Механизми радиолизе неких водених раствора и утицај pH" oдбранила на истом факултету 1967. У Институту за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи почиње да ради крајем 1949. За научног саветника изабрана је 1979. Као гостујући истраживач радила је у неколико националних лабораторија: у САД (Brookhaven National Labaratory, 1969), Мексику (Instituto de Sciencias Nucleares, 1980), Данској (Riso National Labaratory, 1984) и Француској (Saclay Nuclear Research Center, 1987). У почетку се бавила разрадом осетљиве методе за одређивање садржаја торијума и ретких земаља у рудама. Затим је прешла на истраживање коришћења јонизујућих зрачења за конзервирање намирница и стерилизацију медицинске опреме и фармацеутских производа, као и на радијациону деградацију загађивача у отпадним водама и гасовима. Последњих година живота највише се бавила утицајем зрачења на хемијски реактивна једињења настала радиолизом и од значаја за разјашњење хемијске еволуције, односно покушајем одговора на питање да ли је зрачење утицало на настанак живота на Земљи. Аутор је и коаутор око 90 научних и стручних публикација, а међу њима је и књига *Radiation and Radioactivity on Earth and Beyond* (и I. Draganić, J-P. Adloff, Boca Raton 1990), која је на јапанском објављена и у Јапану. Добитник је годишње награде Института у Винчи 1966. (са И. Драганићем и М. Косанићем), те Седмојулске награде 1973. (са И. Драганићем), за допринос у фундаменталном изучавању радијационе хемије воде.
ДЕЛА: и И. Гал, З. Диздар, *Нуклеарна хемија и њене примене*, Бг 1962; и I. Draganić, *The Radiation Chemistry of Water*, New York 1971; и I. Draganić, „Radiation-chemical aspects of chemical evolution and radiation chemistry of simple cyano compounds", *Radiation Physics and Chemistry*, 1980, 15, 195.
ИЗВОР: Лична архива.
М. И. Драганић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНИЋ, Иван
**ДРАГАНИЋ, Иван**, физикохемичар (Београд, 10. IX 1924 − Београд, 27. VI 2012). Дипломирао физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду 1950. Од 1949. до 1981. радио је у Институту за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи, где 1951. оснива Групу за нуклеарне нечистоће, а 1955. Одељење за радијациону дозиметрију, претече Лабораторије за радијациону хемију, основане 1960. По позиву, на Катедри за физичку хемију ПМФ 1956. организује практикум из радиохемије. Докторирао је 1958. на Сорбони. Исте године у Београду оснива Центар за специјалистичке курсеве („Школа за изотопе"). Аутор или коаутор је првих уџбеника из радиохемије у Југославији, актуелних и данас: *Увод у радиохемију* (Бг 1957); и О. Гал, М. Радотић, *Радиохемијски практикум: рад са радиоактивним изотопима* (Бг 1959, а Комисија за Атомску енергију САД објавила је књигу на енглеском језику 1962). Коаутор је књиге *Early Developments in* *Radiation Chemistry* (Cambridge 1989). Један је од тридесет научника позваних на обележавање стогодишњице открића радиоактивности и том приликом учествује са радом „Radioactivity and Radiation Chemistry of Water" (у: *One Hundred Years after the Discovery of Radioactivity*, München 1996). Истраживањима које је остварио у сарадњи са колегама у Винчи (1970−1980), из САД, Данске и Мексика, указао је на утицај јонизујућег зрачења на хемијске процесе у раној еволуцији Земље и у језгрима комета током пребиотичке еволуције. По позиву је држао предавања и семинаре у СССР, Француској, САД, Индији, Мексику, Пољској, Данској, Финској, Грчкој, Ирану, Тајланду и Јапану. Један је од пионира радијационе хемије код нас и у свету. Аутор је научно-популарних дела, нпр. *Белешке о космичком дворишту* (Бг 2008); и С. Марић, Д. Бабић, *Белешке из сутрашњице: Свет око нас* (Бг 1998). Носилац је Седмојулске награде за науку и два Ордена рада са златним венцем. Почасни је члан Друштва физикохемичара Србије.
ДЕЛА: *Радиоактивни изотопи и зрачења*, I−III, Бг, 1962, 1963, 1968; и Z. Draganić, *The Radiation Chemistry of Wate*r, New York 1971; и Z. Draganić, Ј-P. Adloff, *Radiation and Radioactivity on Earth and Beyond*, Boca Raton 1990 (издање на српском 1991, а 1996. на јапанском језику).
ЛИТЕРАТУРА: А. Антић Јовановић (ур.), *15 година Друштва физикохемичара Србије*, Бг 2005.
С. Анић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНИЋ ЛОЛИЋ, Вера
**ДРАГАНИЋ ЛОЛИЋ, Вера**, лекар, анатом, универзитетски професор (Београд, 26. XI 1932 -- Београд, 16. VII 2014). Дипломирала 1959. на Медицинском факултету у Београду, хабилитовала 1967, изабрана за доцента 1970, а за редовног професора 1981. Од 1959. ради у Анатомском институту Мед. ф. у Београду, где је постала управник (1978--1980), председник Савета Мед. ф. (1988--1990) и шеф Катедре за последипломску наставу за смер Клиничка и примењена анатомија (1994). Оснивач и шеф Музеја анатомије човека на Мед. ф. у Београду до 1980. Објавила више уџбеника из анатомије: *Анатомија човека, Aбдомен и карлица* (Бг 1979), *Анатомски атлас* (поглављa Рука и Грудни кош, Бг 1979), монографију *Клиничка анатомија бубрега u ретроперитонеума* (Бг 1991). Члан Друштва анатома Србије и Друштва анатома Југославије од 1959, СЛД од 1963, члан Удружења анатома француског говорног подручја од 1970, председник Организационог одбора 23. Конгреса Друштва анатома Југославије са међународним учешћем у Београду (1994). Члан Редакције часописа *Медицинска истраживања*, *Folia anatomica* и *Весник Удружења универзитетских наставника и научника Србије*. Добитник Плакете Клиничког центра Мед. ф. у Београду за допринос развоју урологије у Србији (1991).
ДЕЛА: коаутор, „Communication Between the Pancreatic Ducts in Man", *Folia Morphologica*, 1980, 28, 3; коаутор, „Microanatomic Study of Hippocampal Arteries in Man", *САЦЛ*, 1987, 115, 1.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНИШТЕ → СТАРА ПЛАНИНА
**ДРАГАНИШТЕ** → **СТАРА ПЛАНИНА**
# ДРАГАНОВИЋ, Борислав
**ДРАГАНОВИЋ, Борислав**, ветеринар, универзитетски професор (Крагујевац, 20. III 1932 -- Београд, 27. III 2009). Дипломирао 1957. и докторирао 1964. на Ветеринарском факултету у Београду. Изабран за асистента на Катедри за радиологију и физикалну терапију (1959), која је одржавала наставу из предмета Основи радиологије и физиотерапије и предмета Радијациона хигијена, као и на изборним предметима на последипломским студијама (Биофизика, Методологија научног рада, Заштита животне средине, Радиоекологија). У звање редовног професора за предмет Радијациона хигијена изабран 1985. Боравио 1965--1966. у Центру за нуклеарна истраживања у Fontenaux Roses (Париз). Био шеф Катедре за радиологију и физикалну терапију 1995--1997. и продекан ФВМ 1988--1990. Коаутор уџбеника *Основи физикалне медицине* (и Б. Петровић, Ј. Глигоријевић, Бг 1972) и *Радијациона хигијена анималне производње* (и Б. Петровић, Г. Ђурић, Бг 1979). Изучавао радиоактивне изотопе као маркере, радиоактивне резидуе и резидуалну радиоактивност, радиодеконтаминацију, дистрибуцију и елиминацију радиоактивних материја из животиња, затим унутрашње озрачивање и радијациони синдром животиња, радиодеконтаминацију сточне хране, животиња и намирница анималног порекла, радиоекологију, радијациони ризик и радијациона оптерећења у анималној производњи, као и радиохигијенски надзор и заштиту анималне производње.
ДЕЛА: и J. Gligorijević, B. Petrović, „A Study of Ultrasound Effect on the Radiocontamination of the Erythrocyte Membrane", *AV*, 1973, 4; и G. Vitorović, „The Application of Physical, Chemical and Technological Processes in Meat Radiodecontamination and Protection", *AV*, 1991, 3; и G. Vitorović, „Animal Protection From Radioactive Contamination by Use of Protective Substances", *АПН*, 1995, 56.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1976--1986*, Бг 1986; *75 година Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936--2011*, Бг 2011.
М. Ж. Балтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНОВИЋ, Крунослав
**ДРАГАНОВИЋ, Крунослав**, католички свештеник, историчар (Брчко, 30. X 1903 -- Сарајево, 5. VII 1983). Студирао електротехнику и машиноградњу на Вишој техничкој школи у Бечу (1922--1925), те филозофију и теологију у Сарајеву (1925--1930). За свештеника је заређен 1928. Радио је као вероучитељ и био активан у Хрватском културном друштву „Напредак". Докторирао на Папском оријенталном институту Универзитета Грегоријана у Риму 1935. По повратку у Сарајево поново је радио као вероучитељ, секретар и директор Надбискупске канцеларије Врхбосанске надбискупије, духовник и управник римокатоличког издавачког предузећа „Academia Regina Apostolorum". Крајем 1940. изабран је за доцента на Теолошком факултету у Загребу. После проглашења НДХ значајно је развио јавну делатност. Одређен је за члана Одбора хрватског католичког епископата за конверзије, уредништва часописа *Croatia Sacra* и Главног одбора Матице хрватске. Имао је задатак да организује пресељење 4.000--5.000 Хрвата из Македоније, а налазио се и на месту потпредседника Управног одбора Завода за колонизацију и председника Одбора за примање словеначких избеглица. Одликован је Редом за заслуге I степена. За редовног професора црквене историје изабран је 1942 (*Католичка црква у Босни и Херцеговини некад и данас*, Зг 1934; *Опћи шематизам католичке цркве у Југославији*, Сар. 1939; *Повиест цркве у Хрватској. Преглед од најстаријих времена до данас*, Зг 1944), а 1943. одређен за саветника при хрватском посланству код Свете Столице. Непосредно након слома НДХ активно се укључио у акцију скривања, помагања и евакуисања из Европе представника њених цивилних, војних и полицијских власти, директно одговорних за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Као секретар Хрватске братовштине при Заводу Св. Јеронима у Риму организовао је њихово пребацивање, најпре у Аргентину, а затим и у друге земље (Парагвај, Чиле, Венецуела, Бразил). Организујући тзв. пацовске канале, спасао је Анту Павелића, Андрију Артуковића и више хиљада других одговорних за ратне злочине и злочине геноцида. Учествовао је у оснивању Хрватског народног одбора у Минхену (1950), али је убрзо дошао у сукоб са Бранимиром Јелићем. Убрзо се разишао и са А. Павелићем (око 1951). Писао је за више хрватских емигрантских листова (*Хрватска ревија* и *Глас Светог Антуна* из Буенос Ајреса и *Хрватски календар* из Чикага). Сарађивао је с америчким, а вероватно и са још неким обавештајним службама. Боравио је у Ватикану све до 1963, када је прешао у Пресбаум у Горњој Аустрији. Под нејасним околностима нашао се у Југославији 10. IX 1967. Кратко је боравио у Београду, а потом је пребачен у Сарајево. Против њега је подигнута оптужница „за ширење непријатељске пропаганде против Југославије", али је кривични поступак обустављен, а он пуштен на слободу. Настанио се код сестара милосрдница у Самостану Мајке Дивне на Ступу у Сарајеву. Радио је као професор црквене историје на Високој теолошко-филозофској школи у Сарајеву (1970--1979).
ДЕЛА: *Хрвати и Херцег-Босна. Поводом полемике о националној припадности Херцег-Босне*, Сар. 1940; *Катарина Косача: босанска краљица*, Сар. 1978; *Комушина и Конџило: с посебним освртом на Усорску бановину и стари Кузмадањ*, Слатина 1981.
ИЗВОР: *Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера*, Зг 1946.
ЛИТЕРАТУРА: В. Новак, *Magnum Crimen. Пола вијека клерикализма у Хрватској*, Зг 1948; Б. Кризман, *Павелић у бјекству*, Зг 1986; С. Ивановић, *Шпијун у мантији*, Бг 1987; Б. Станојевић, *Тунел пацова*, Бг 1988; A. Лакроа Риз, *Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата*, Бг 2006; Д. Р. Живојиновић, *Ватикан, католичка црква и југословенска власт 1941--1958*, Бг 2007; Р. Радић, „Југославија, Ватикан и случај Драгановић 1967--1968. године", у: *1968 -- четрдесет година касније*, Бг 2008.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАНЧИЋИ
**ДРАГАНЧИЋИ**, требињска властела чије је тежиште поседа било у Пољицама и Кременом долу. У лето 1343. помиње се неки Драганче, који је можда оснивач ове породице. **Д.** се први пут помињу 1404. Радоје Главић је 1423. носио писмо дубровачке владе у Пољице **Д.**, где им је вероватно био двор. Први се од њих по имену помиње 1412. Прибат **Д**. Против њега и његовог сина Богдана поднесена је 1426. тужба због неког преступа у Пољицама. У исто време (1427) јавља се и Вукосав **Д**. Више помена има о Узуну **Д.**, који се први пут помиње 1424, а 1427. приликом продаје Конавала добио је дар од 30 перпера. Био је човек војводе Радослава Павловића. Имао је двојицу синова, Андрију и Радивоја, који се помињу 1447.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; Ђ. Тошић, *Требињска област у средњем веку*, Бг 1998.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАЧЕВО
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dragacevo-karta.jpg)ДРАГАЧЕВО**, крај у Западној Србији, чији највећи део припада општини Лучани, а мањи део општинама Чачак, Краљево, Ивањица, Ариље и Пожега. Изразита природна целина у сливу реке Бјелице (десна притока Западне Мораве). У морфолошком погледу представља котлину заталасаног дна између планина Јелице (929 м) на североистоку, Овчара (985 м) на северозападу, Голупца (733 м) и Крстаца (699 м) на југозападу и Чемерна (1.579 м) на југоистоку. Прометне комуникације су на периферији **Д.**, као што су пут и железничка пруга који повезују Моравску долину са западном Србијом код Ужица и саобраћајнице подневачког правца као што су пут и железничка пруга у долини Ибра (Краљево -- Косовска Митровица) и пут у долини Моравице (Пожега--Ивањица). Најзначајнији пут **Д.** води од долине Западне Мораве код Кратовске Стене долином Бјелице до Лучана и Каоне. Из долине Западне Мораве преко планине Јелице у **Д.** воде локални путеви из више праваца од којих су најважнији онај од Паковраћа (код Чачка) преко Марковице до Лучана, од Чачка преко превоја Караула до Гуче и од Краљева преко Каоне до Гуче. Гуча и Ивањица у долини Моравице повезане су путем преко планине Голубац. Најзначајнија река **Д.** је Бјелица (41 км, површина слива 376 км^2^). Извире на 930 м н.в (Пјесковите равни). Тече средишњим делом **Д.** од југоистока према северозападу до ушћа у Западну Мораву код Гугаљског моста (298 м) у селу Дљин. У горњем току Бјелица је планинска река, с дубоком уском клисурастом долином. Веће десне притоке Бјелице су: Горушица, Властељички поток, Марица, Живичка река, Драгачица, и Тијанска река, а леве: Рћанска река, Вучковица, Котрашка река и Вичка река (Кривачица). Кроз **Д.** теку притоке Моравице: Краваричка река и Лучка река (Змајева река). У **Д.** је једна вештачка акумулација Голи камен у Вучковици јужно од Гуче. Реке су богате рибом. **Д.** је пољопривредна регија позната по производњи кромпира. Овде су добри педолошки и климатски услови за гајење воћа (малина, шљива, јабука), а познато је и по сточарској производњи. Последњих година **Д.** развија туристичку функцију. Најпознатија манифестација је Драгачевски сабор трубача, који се од 1961. одржава у Гучи, траје пет дана и посети га до 600.000 гостију. Становништво **Д.** је већином досељено из Старог Влаха, околине Сјенице, Нове Вароши, Црне Горе, Херцеговине, Фоче, Осата и др. Централно насеље **Д.** су Лучани (3.387 становника у 2011), административно-управно средиште истоимене општине (20.897 становника у 2011), а Гуча туристички центар. **Д.** обухвата 49 насеља: свих 36 насеља општине Лучани, пет насеља општине Ариље, по три села из општина Пожега и Ивањица, те по једно село из општина Чачак и Краљево.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, „Доње Драгачево", у: *Насеља српских земаља*, 1, Бг 1902; К. Јовановић, „Горње Драгачево", у: *Насеља српских земаља*, 5, Бг 1908; Ј. Марковић, *Регионална географија СФР Југославије*, Бг 1980; Р. Маринковић, Т. Протић, Ј. Радовановић, *Драгачево -- слободарски и револуционарни развој*, Чачак--Лучани 1981; Ј. Цвијић, *Балканско полуострво*, СД, 2, Бг 1987; Ј. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1988; М. Анђелић, *Геоморфологија*, Бг 1990.
Дејан Шабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАЧЕВСКИ БАСЕН
**ДРАГАЧЕВСКИ БАСЕН**, релативно мањи терцијарни басен у западној Србији у подручју Драгачева. Узак је и издужен правцем југоисток--северозапад. Пружа се паралелно са Чачанско-краљевачким басеном, од којег га, на северу, раздваја баријера планине Јелице од мезозојских стена. Простире се од Овчара на северозападу до Троглав планине на југоистоку. Надморска висина износи 350--600 м, а површина око 54 км2. Геолошки састав обода и подлоге чине палеозојски шкриљци (аргилошисти, филити и конгломерати) и мезозојске стене. Мезозојске творевине представљене су тријаским и кредним седиментима, дијабазима и серпентинитима. Басен је испуњен језерским миоценским седиментима у којима су издвојене три формације (Mилаковић 1967, Павловић и др., 1977): ртарска -- најстарија, затим горачићка и тијањска које су у ствари само различите литофације исте синхроничке формације. Ртарску формацију изграђују флишолики седименти, конгломерати, пешчари, песковити лапорци, лапоровите глине и лапорци. Развијена је на малом простору уз северозападни обод басена, где се драгачевски неоген повезује са неогеном Чачанско-краљевачког басена. Млађе наслаге горачићке и тијањске формације изграћене су претежно од кластита чији састав се међусобно разликује зависно од састава обода у различитим деловима басена. У Горачићу ова формација језерског неогена садржи и слатководну фосилну фауну мекушаца (*Congeria*, *Prososthenia*, *Kosovia*, *Nerithodonta*), микрофауну остракода (*Candona* sp., *Ilyocypris* sp.) и остатке флоре. У средишњем делу басена утврђене су у њима бушењем и појаве слојева угља (Милаковић, 1967). Сматра се да терцијарне наслаге **Д. б.** припадају доњем миоцену. Слојеви старије, ртарске формације вероватно припадају старијим одељцима доњег миоцена, а слојеви горачићке и тијањске формације млађем доњем миоцену. Седименти драгачевског неогена настали су у време постојања великог и сложеног језерског система у Србији и на Балканском полуострву у току старијег миоцена и на граници старији-средњи миоцен. Оно је било у вези са суседним неогеним језерским басенима, пре свега са Чачанско-краљевачким и Пожешким басеном.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ћирић, „Геологија Драгачева", *ГПМ*, 1958, А, 9; Б. Милаковић, „О неким проблемима стратиграфског положаја терцијарних наслага Драгачева", *ГПМ*, 1967, А, 22; Т. Брковић и др., *Tумач за ОГК СФРЈ лист Чачак*, 1:100 000, Бг 1970; Д. Шкерљ, „Драгачевски басен", у: *Геологија Србије*, VII, *Каустобиолити*, Бг 1975; М. Б. Павловић, М. Еремија, П. Стевановић, „Драгачевски басен", у: *Геологија Србије, Стратиграфија, Кенозоик*, II-3, Бг 1977.
Слободан Кнежевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАЧЕВСКИ САБОР ТРУБАЧА → ГУЧА
**ДРАГАЧЕВСКИ САБОР ТРУБАЧА** → **ГУЧА**
# ДРАГАШ
**ДРАГАШ**, насеље на северозападним обронцима Шар-планине, средиште општине коју чине 19 насеља и централно насеље на Гори. Изграђено је на левој страни долине Радешке реке (лева страна слива Белог Дрима, слив Јадранског мора). Локалним путем дугим 21 км повезан је с путем Призрен--Кукеш (у Албанији). Насеље је компактно, издужено дуж долинске стране на 1.020--1.050 м н.в. У доњој махали постоји локалитет Цркве, с остацима грађевине и православног гробља. Село је 1991. имало 1.018 становника, највише Муслимана -- Горанаца српског матерњег језика 87,6%, Срба 3,7%, Југословена 4,7%. У **Д.** се налазе џамија, основна, средња економско-трговинска школа, одељење Призренске гимназије, дом здравља, пошта, фабрика вунених предива и погон за прераду лековитог биља. Овде се 7. маја одржава Ђурђевданска светковина са вашаром.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАШ, Никола Ник
**ДРАГАШ, Никола Ник**, обавештајни официр (Чикаго, САД, 16. XII 1915 -- Александрија, Вирџинија, САД, 20. V 2000). Потомак Јована Драгаша из Лике који се 1896. уселио у САД. Завршио је државну школу „Orvil D. Brajt" (1930) у Чикагу. Био је члан спортског клуба „Српски орлови", певао је у Српском певачком друштву „Слобода" и играо рагби за тим „Чикашки кардинали". Запослио се као менаџер у челичани. Војничку каријеру започео је као официр у 20. NORAD (North American Air Defense Command) дивизији америчког ратног ваздухопловства у Медисону, држава Висконсин. Када је избио II светски рат, **Д.** је постао обавештајац Канцеларије за стратешке услуге; био је официр Војне одбрамбене контраобавештајне службе САД. Радио као обавештајац DIA (Defense Intelligence Agency) до 1966, када је пензиионисан у чину пуковника. Војску је напустио са највишим војним и ваздухопловним одликовањима. Наставио је да ради као официр Одељења за јавну безбедност државе Илиноис. Био је изузетно агилан у борби против класичног криминала у Чикагу и другим градовима Илиноиса. Средином 80-их година изабран је за почасног члана управе своје средње школе, а потом и рагби клуба „Чикашки кардинали".
ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, *Енциклопедија српске дијаспоре*. *Срби у прекоокеанским земљама*, Бг 2016; Д. Бабац, *Срби -- амерички ратни хероји*, Бг 2017.
М. Лопушина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАШЕВИЋ, Боривоје
**ДРАГАШЕВИЋ, Боривоје**, пуковник, професор (Београд, 11. II 1864 -- Ваљево, 7. XII 1911). Завршио је 16. класу Ниже и 2. класу Више школе Војне академије и генералштабну припрему. Као питомац Ниже школе ВА учествовао је у Српско-бугарском рату 1885. на дужности ордонанса у Дунавској дивизији. По завршетку рата наставио је започето школовање, које је завршио као први у класи. Потом је био командир вода у 8. пешадијском батаљону Дунавске дивизијске области (1888--1891), наставник у Пешадијској подофицирској школи (1891--1894), командир чете у 3. гардијском батаљону Дунавске дивизијске области (1894--1897), вршилац дужности начелника штаба Шумадијске и начелник штаба Моравске дивизијске области (1897--1901), вршилац дужности шефа и шеф Саобраћајног одсека Операцијског одељења Главног ђенералштаба (1901--1903), члан Сталне испитне комисије за чин санитетског мајора (1901--1904), професор премеравања и правила службе (1892--1894) и тактике на Нижој школи ВА (1900--1901), као и хонорарни и редовни професор географије на Вишој школи ВА (1901--1909). Био је командант 8. пешадијског пука (1903), потом ађутант краља Петра I Карађорђевића (1904) и члан српско-бугарске комисије за исправку граница и решавање граничних спорова. У том својству представљао је српску војску на великим маневрима француске армије. Након службе на двору био је вршилац дужности начелника и начелник Општевојног одељења Министарства војног (1904--1907), начелник Операцијског одељења Главног ђенералштаба (1909--1910) и командант Дринске дивизијске области (1910--1911). У чин пуковника унапређен је 1908.
ИЗВОР: Војни архив.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850--1925*, Бг 1925; С. Ратковић Костић, *Европеизација српске војске 1878--1903*, Бг 2007; Б. Драгашевић, *Стопама предака*, Бг 2012.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАШЕВИЋ, Боривоје Бора
**ДРАГАШЕВИЋ, Боривоје Бора**, инжењер, новинар, национални радник (Крагујевац, 8. XII 1924 -- Торонто, Канада, 13. II 2020). Потиче из официрске породице Драгашевића: прадеда Јован -- генералштабни пуковник и војни експерт српске делегације на Берлинском конгресу 1878; деда Боривоје -- генералштабни пуковник и командант Дринске дивизије пред балканске ратове; отац Драгор -- војносудски мајор, иследник Команде југословенске морнаричке флоте. Као син војног лица, живео је у Шибенику, Херцег Новом, Мостару и Београду. За време рата био је добровољац ЈВУО. Његов избеглички живот започиње 1944, бегом од стрељања које му је претило од комуниста, одласком у Грчку. Прво је радио у интернационалном бироу као тумач, а потом је пребачен у Италију. У логору Еболи успео је да матурира; 1947. пребачен је у Немачку у групи расељених лица, да би 1948. стигао у Норт Беј, а потом на изградњу хидроцентрале на Нијагари. Године 1958. наставио је школовање на Рајерсон универзитету у Торонту, где је стекао диплому инжењера. У фирми „Ontario Hydro Corporation" радио је до 1980. Свој живот је посветио националном, религиозном, културном, али и хуманитарном раду. Члан Српске народне одбране од 1948, а њен председник 1977--2006. Пуних 40 година био је директор српског радио-програма „Радио Шумадија" у Торонту. На функцији главног уредника *Гласа канадских Срба*, најважнијих српских исељеничких новина, био је 1986--2006. Био је први српски представник при Министарству за мултикултуру. Провинција Онтарио доделила му је „Златну плакету" за волонтерску активност на афирмисању српске етничке заједнице и мултикултурализма. Био је потпредседник Српског певачког савеза Америке и Канаде, који броји укупно 50 хорова, члан хора „Свети Сава", а основао је и певачко друштво „Свети Ђорђе" у Нијагари 1953. Добио је и Орден Круне великог крста I степена, признање за културни и национални рад за српство у дијаспори. Објавио је аутобиографску књигу *Стопама предака* (Бг 2012), сведочанство о важним историјским и националним догађајима српског народа на Балкану и о српском расејању на северноамеричком континенту.
ИЗВОР: *Глас канадских Срба*, 1934--2006.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Мемедовић, В. Тошковић, М. Гаћеша (ур.), *Српска народна одбрана у Канади. Пола века на српској њиви 1934--1984*, Виндзор, Канада 1978.
В. Гречић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАШЕВИЋ, Драгица Драга
**ДРАГАШЕВИЋ, Драгица Драга**, библиотекар, активиста српске заједнице у Канади (Виндзор, Онтарио, Канада, 13. II 1950). Кћи Ђуре Врге, професора универзитета у САД. Магистрирала је библиотекарство на Норт Јорк универзитету у Торонту. Живи и ради у Торонту; запослена у Библиотеци града Торонта, руководилац Збирке вишејезичког материјала. Председник је Друштва жена српско-јеврејског пријатељства, члан Удружења српских жена Канаде и Српске националне академије у Канади, један од потпредседника Српске народне одбране у Канади. Бавила се прикупљањем хуманитарне помоћи за угрожене Србе на подручјима бивше Југославије захваћеним ратом. Председник је Српске етничке заједнице у мултиетничком Комитету федералног парламента у Отави.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон -- српски писци у расејању 1914--2014*, Бг 2015.
О. Белосавић Милановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАШЕВИЋ, Јован
**ДРАГАШЕВИЋ, Јован**, генерал, географ, књижевник (Пожаревац, 16. II 1836 -- Ниш, 14. VII 1915). У Београду је завршио шест разреда гимназије (1855) и Артиљеријску официрску школу, ондашњу Војну академију (1860). Положио је испит за генералштабног официра и преведен у генералштабну струку крајем 1867. Унапређен је у чин потпоручника 1860, поручника 1862, капетана 1866, капетана I класе 1870, мајора 1874, потпуковника 1876. и пуковника 1880. Пензионисан је 1888, а 1900. је унапређен у почасног (резервног) генерала с правом ношења униформе. У току своје војничке каријере обављао је педагошке и оперативне дужности. Запажен од начелника Војне академије, пуковника и потоњег генерала Заха, одмах по завршетку школе доведен је за предавача. На Војној академији, од 1860. до 1885. с краћим прекидима, предавао је Географију, Статистику, Општу и Српску историју, Историју ратне вештине, Стилистику и Стратегију. Био је и водник у јегерској чети, ађутант батаљона, командир ђачке чете, а пред рат 1876. командант Крушевачке бригаде. Радио је и као професор Лицеја и Велике школе. По завршетку ратних операција 1876. био је током 1877. вршилац дужности начелника Главног генералштаба. После ратова био је утемељивач и начелник Историјског одељења Главног генералштаба (1878--1885), помоћник начелника Главног генералштаба и др. Посебне заслуге за српску војску и народ учинио је организујући и водећи Историјско одељење Главног генералштаба. Култура бележења, прикупљања и чувања грађе имала је у њему првог и најјачег поборника, а знао је од колике је важности за наставу и обуку учење на искуствима ратова. Тај његов рад оставио је видан траг како на страницама *Ратника* тако и многих посебних издања. Његово начело односа према владаоцима и партијама било је искључиво национално, на првом месту била је отаџбина у којој грађани без обзира на политичку припадност једнако плаћају порез и имају потребу да живе у безбедној земљи, а владалац је био само врховни командант и симбол државе. Због тога је неретко био жртва политичке зловоље владара или политичара. Краља Милана је добро познавао пошто му је био наставник српског језика, али ту блискост никад није искористио. Власти су увек сматрале дужношћу да га прате и надзиру његов дом, место окупљања књижевника, официра, присталица социјалиста и других напредних људи тог времена.
Био је припадник генерације надахнуте националним романтизмом. С пуно жара учествовао је у ослободилачким напорима Срба и других Словена. За време турског бомбардовања Београда 1862. био је командир Лицејске легије на Варош капији, организатор и командант Бугарске легије 1867. У рату против Турске 1876. био је на служби у Штабу Врховне команде. У ратовима против Турске 1877. и 1878. био је начелник Ађутантског одељења Штаба Врховне команде. По завршетку рата налазио се у својству експерта и секретара српске делегације на Берлинском конгресу. У неславном рату 1885/86. који је Србија водила против Бугарске био је помоћник начелника Штаба Врховне команде. За заслуге у ратовима одликован је орденима Таковског крста (II, III и V степена), Св. Саве (II и III степена) и свим споменицама из ратова.
Миле Бјелајац
**Д.** је уређивао војне часописе *Војин* (1864--1870) и *Ратник* (1879--1888), као и недељни лист *Дарданија* (1890). Радовима из географије претходио је истраживањима Ј. Цвијића, којем је предавао на Великој школи. Објављивао је уџбенике географије за основне и средње школе и географске карте (*Географија за средње школе*, Бг 1871; *Земљопис Србије и Турске за основне српске школе*, Бг 1871), а у студијама о Балканском полуострву повезао је општу географију с војном географијом и стратегијом (*Полуострво Илирско (Балканско) са гледишта војног*, Бг 1881; *Војна географија Илирског тропоља (Балканског полуострва)*, Бг 1903). Као следбеник Вукове језичке реформе, у војну литературу уводи нове речи у духу народног језика (железница, пешадија, грудобран), па се сматра зачетником националне војне терминологије. Бавио се и археолошким и етнографским истраживањима, историографијом, војном стилистиком и реториком (*Војничка стилистика* I--II, Бг 1871--1875; *Војничка речитост*, Бг 1876), филологијом, астрономијом и уметничком фотографијом.
Као припадник генерације песника омладинског романтизма, писао је епске песме (*Курсула*, *Косово*, *Рајић на топу*), патриотске буднице, љубавне (*Ах, Мила*), религиозно-филозофске песме и песме с источњачким мотивима. Епском песмом *Јека од гусала* (Земун 1859) стекао је глас националног песника, а његови стихови о слободи, уједињењу и слози прихваћени су као поетско тумачење симболике националног грба („Само слога Србина спасава") и својеврсна народна химна. Ширу популарност постигао је историјском драмом у стиху *Бој на Неготину или Смрт Ајдук-Вељкова* (Земун 1861), која се задржала на позоришном репертоару до II светског рата. У мемоарској прози *Аутобиографија у три дела* (*Аеропаг или успомене на Берлински конгрес*, Бг 1878; *Истинске приче*, Бг 1888; *Аподиксис*, Бг 1891) приказује културне, војне и политичке прилике у другој половини XIX в. Био је редовни члан ДСС и СУД и почасни члан СКА. Радови су му превођени на руски, чешки, немачки и мађарски језик.
Велиша Јоксимовић
ДЕЛА: *Песне Јована Драгашевића*, I--II, Земун 1860--1861; *Песме*, Бг 1869; *Путовање по Србији (путопис)*, Бг 1874; *Кронографија*, Бг 1874; *Космо-метрија*, Бг 1875; *Хомоље*, Бг 1876; *Начела војне географије*, Бг 1876; *Земљопис Србије и осталог полуострва Балканског*, Бг 1880; *Царица Јелена*, *историјска приповетка*, Бг 1890; *Македонски Словени*, Бг 1890; *Илирско тропоље (Балканско полуострво)*, Бг 1901; *Одговор на питање ко су ти Македонски Словени*, Бг 1902.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност*, Бг 1925; Б. Стојковић, *Драматизација наше народне историје и поезије*, Ниш 1940; Ђ. Ћирић, „Песништво и војништво: генерал Јован Драгашевић", *Правда*, 28. IV 1940; Б. Јововић, *Српски официри у националној култури*, Бг 1998; В. Иветић, *Начелници Генералштаба 1876--2000*, Бг 2000; Б. Јововић, Н. Марческу, „Први начелници историјских одељења главних генералштабова војски Краљевине Србије и Краљевине Југославије и Генералштаба ЈНА", *ВИГ*, 2002, 1--2; В. Јоксимовић, *Књижевност пожаревачког краја*, По 2014; Б. Јововић, Р. Шуљагић, *Јован Драгашевић*, *официр, научник, песник, професор и ратник*, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАШЕВИЋ, Тихомир
**ДРАГАШЕВИЋ, Тихомир**, инжењер геофизичар, научни саветник (Пљевља, 27. II 1926 -- Београд, 19. VII 2015). Дипломирао 1952. на Групи за геофизику Геолошког факултета Техничке велике школе у Београду. Докторирао 1966. на Рударско-геолошком факултету (РГФ) у Београду са темом „Услови побуђивања и регистровања рефлективних сеизмичких таласа на подручју Динарида". Запослио се 1953. у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања у Београду, где је биран за научног саветника. Преко државне техничке помоћи био је саветник за геологију и геофизику Сиријске нафтне компаније у Дамаску. Боравио је 1954. на специјализацији за сеизмичке методе при истраживању нафте у САД, а 1959. у СССР-у. Директор Геофизичког института у Београду 1980--1983, све до интеграције са „Нафтагасом" из Новог Сада, где је остао до 1991. Скоро искључиво истраживао у Црној Гори, на копну и на мору. Учествовао у међународном пројекту „Горњи омотач Земље, методама дубоког сеизмичког сондирања" 1964--1983. Четири профила тог пројекта изведена су преко Србије (и Б. Андрић, „О профилу Земљине коре дуж профила Петровац н/м -- Неготин", *ВГз*, 1974, C, 14/15). Израдио „Карту Мохоровичићевог дисконтинуитета Југославије" (и Б. Андрић, 1978). Објавио монографију *Геолошка грађа и структурне карактеристике Сирије на основу геофизичких и геолошких података* (Бг 1977). Третирао и теоријске проблеме („Мохоровичићев дисконтинуитет, грађа и класификација Земљине коре", *ВГз*, 1984, С, 24/25). Изнео доказе против тектонике плоча („Основи планетарног тектонског развоја", у: *Апстракти 14. конгреса геолога Србије*, Н. Сад 2006). Развио идеју тектонско-депозиционог развоја маргиналних делова Земљине коре (*Развој и грађа Земљине коре и конструкција тектонике плоча*, Бг 2003). Од 2005. посветио се проблему настанка наше планете и њене динамике (*Структура и развој материје -- основа настанка планете Земље*, Бг 2008; *Од најмање честице материје преко Космоса до планете Земље*, Бг 2014). Био је хонорарни ванредни професор на РГФ у Београду за предмет Рефлективна сеизмологија. Од 1977. до 2005. радио и као водећи експерт за истраживање угљоводоника у предузећу „Југопетрол" у Котору.
ДЕЛА: „Неке карактеристике рефракционих сеизмичких испитивања на подручју Улциња", *ВГз*, 1960, 18; „Испитивање грађе Земљине коре приликом дубоког сеизмичког сондирања на подручју Динарида", *ВГз*, 1967/68, 8/9; „Савремена грађа земљине коре и горњег омотача на подручју Југославије", *ВГз*, 1974, 14/15.
ИЗВОР: С. Гркавац, Б. Главатовић, М. Гомиловановић, Сјећања на научна и стручна достигнућа проф. др. Тихомира Драгашевића, дипл. инж. геофизике (необјављено).
А. Грубић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГАШИ
**ДРАГАШИ**, средњовековна властеоска породица чији је родоначелник Дејан **Д.** право на севастократорску и деспотску титулу византијског порекла стекао око 1350. женидбом са Теодором, сестром Стефана Душана. Ћерку Теодору су око 1365. удали за Жарка, намесника у зетским крајевима Царства. Њихов син Мркша је 1391. браком са Руђином, ћерком Балше II Балшића и Комнине из куће Асена, загосподарио областима око Канине и Валоне, самосталним до 1417. Након Маричке битке 26. IX 1371. Ђурађ I Балшић се због скадарских поседа и немањићког порекла оженио Дејановом ћерком Теодором, у монаштву званом Ксенија. Њихова ћерка Јевдокија је са јањинским деспотом Исаилаом деи Буонделмонтијем имала двојицу синова, док је син Константин до погубљења 1402. у млетачком Драчу снажно утицао на прилике у јадранско-јонском залеђу, био је ожењен Јеленом, ћерком моћног Карла Топије. Константинов син Стефан Балшић Марамонте је нестални живот завршио у Италији.
Породичну славу су, ипак, уздигли Дејанови синови Јован **Д.** вољом цара Уроша српски деспот, и господин Константин **Д**. У месецима након Маричке битке потчињавањем оближњих великаша заокружили су „баштинске" поседе у „земљи" Жеглигово (кумановско-прешевски крај) и недовољно познато управно подручје --„државу" да би постали снажни обласни господари у сливу Јужне Мораве, Струме, крајевима источно од Вардара и у доњем сливу Црне Реке. Држали су Штип и Струмицу, где су издавали и повеље, као и Мелник, Велбужд (Ћустендил), Врање и рударско место Кратово. Предање их повезује и са ишчезлим Жеглиговом код Куманова. Јован је до смрти (пре 20. VI 1379) био главни носилац политичког суверенитета, док је млађи брат имао споредно место у државној управи. Јевдокија, замонашена Дејанова удовица је такође јавно деловала. Средином августа 1379. сложила се са уступањем Хиландару породичне цркве Ваведења Богородице у селу Архиљевица код Прешева. У осталим повељама **Д.** понављају се многе старе одредбе о обавезама зависног становништва али су овога пута чак уобличени и нови закони. Јевдокија је умрла пре октобра 1393. Дворани **Д.** су били војвода Димитрије, као њихов близак сродник са породицом сахрањен је у Архиљевици, и челници Теријан и Станислав, док су градовима управљале кефалије. Није објашњено зашто су новчане емисије ове породице јако скромне.
**Д.** су чували угрожени богат духовни живот својих поданика и Светогораца. У средишту занимања били су храмови са обележјима Немањића. Најпре су 1375--1376. разграничили Хиландарске поседе у долини Струмице. Следи акт о уступању Цркве Св. Власија у Штипу челника Станислава (1377). Под окриље овог манастира су 1379. чак ставили и простране поседе своје Архиљевице. Наредне године су се сложили да „старац српски кир Тома Гавала" приложи Хиландару четири села у врањском крају. Затим су 1381. вратили манастир Св. архангела Михаила, који је од 1347. био средиште Лесновске епископије. Вероватно око 1388. уступљена су три села око Штипа, раније под војводом Димитријем. Тиме су **Д.** већ на измаку осмог десетлећа, после Вука Бранковића а пре кнеза Лазара, постали нови ктитори овог манастира, у пренесеном смислу наследници блиских сродника, али и дела окрњене српске државности. Захвални Хиландарци су стога на дан смрти Константину давали годишњи помен.
Изворно руском манастиру Св. Пантелејмона, са етнички мешовитим братством (њиме је тада управљао чувени духовник, Србин, старац Исаија), издате су 1372--1375. и 1376--1377. три повеље, с тим да су прве две садржински сродне. У тамошњем архиву чува се и повеља за штипску цркву Св. Вазнесења. Блискост са Атоном показује и акт манастиру Ивирон настао око 1380. о струмичкој црквици Богородице Елеусе. Као „заштитник и ктитор" „благородни" господин Константин је јуна 1391. посредовао код цариградског патријарха Антонија IV за манастир Кутлумуш, раније под паском српских владара и властеле. Из документа на грчком језику из октобра 1393. види се да је Константин од „\[...\] врховнога мога и свих (људи) господара \[...\]" (мисли се на Бајазита) добио дозволу да светогорском манастиру Ватопед дарује осиромашени мелнишки храм Богородице Пантанасе.
Због тешког турског вазалства **Д.** нису имали истакнутију улогу у политичком преобликовању северних српских земаља након Битке на Марици 1371. Привидно су снажније везе биле са јужним суседом. Константинова ћерка Јелена из брака са неименованом супругом је браком склопљеним 11. II 1392. са Манојлом II Палеологом (1391--1425) постала византијска царица. Повељом из октобра 1395. престоничком манастиру Св. Јована Претече Петре приложили су новац за душу: „\[...\] блаженога и славног господара Србије кира Константина". На златном крсту који је пре 1425. дарован светогорском манастиру Св. Дионисија царица истиче да је ћерка владара Срба, док у грчким „Царским" хроникама стоји: kuvra" jElevnh" th" Sevrba". Имали су чак десеторо деце, од којих су Јован VIII (1425--1448) и Константин XI Драгаш (1449--1453) били последњи византијски автократори. Кратко су живеле две рано преминуле ћерке и Константин (први) и Михаило, а дуговечнији су били деспоти Теодор, Андроник, Димитрије и Тома. Портрет дела њене породице налази се у кодексу париског манастира Сент Дени насталог око 1408. Томина ћерка Јелена је 1446. удата за српског деспота Лазара Бранковића, док је Димитрије полагао права на земље свог деде по мајци. Поводом Јеленине смрти 23. или 24. III 1450, настали су реторски говори Георгија Схоларија, Јована Евгеника и Георгија Гемиста Плитона са уопштеним вестима о њеном пореклу.
Константин се као вазал Османлија вероватно 1386. борио у Малој Азији, потом и на Косову. Пре тога је кроз своју земљу пропустио Муратову војску. Од тада се под османским притиском држава убрзано растаче, Константин најпре губи богато Кратово, у зиму 1393--1394. присуствује серском састанку, када је Бајазит размишљао да погуби многе присутне вазале и запоседне њихове земље. Погинуо је 17. V 1395. у султановом походу против влашког војводе Мирче на Ровинама, на реци Аргеш источно од града Северина у Румунији. По *Житију деспота Стефана Лазаревића* (прва половина XV в.) уочи битке краљ Марко му је наводно изјавио да му је победа хришћана дража од живота. Те године вероватно су само три жупе, Иногошт, Прешево и Врање, очувале делимичну самосталност под кесаром Угљешом Влатковићем. Већим делом државе **Д.** од тада су управљали војводе-крајишници из Ћустендила. Ћустендилски санџак се први пут јавља у изворима тек 1480. Сећање на последњег **Д.**, „Константин бега", ређе и на његову мајку, очувало се у народним песмама и снажном локалном усменом предању, а узгред и у *Причи о боју косовском*. Не увек поуздане белешке о овој породици садрже и дела Георгија Сфранцеза, Лаоника Халкокондила и Мавра Орбина, те хронике из Србије, Бугарске, Грчке и Влашке. Опис породичног грба у такозваној „Илирској хералдици" је неверодостојан.
Владимир Алексић
**У народној књижевности.** За Костадина бега, епског побратима Краљевића Марка, већина проучавалаца сматра да је његово име рефлекс успомене на млађег сина севастократора, деспота Дејана и Теодоре, сестре цара Душана. Браћа Јован и Константин Дејановић, цареви сестрићи, постали су након Маричке битке (1371) турски вазали, са широм унутрашњом самоуправом у својој држави на територији источне Македоније. Већ у *Житију деспота Стефана Лазаревића*, Константин Филозоф истиче Константинову блискост са Марком. Пред погибију обојице на Ровинама, Марко му се исповеда: „Ја кажем и молим Господа да хришћанима буде помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату".
Епска биографија бега Костадина није развијена. Певачи континуирано помоћу титуле истичу његов статус и однос према султану. У каталогу српске средњовековне господе бегов престони град је Куманово, а крсно име -- Митровдан (Вук III, 10; II, 60). Доследно је духовним сродством везан са Марком Краљевићем и увек је у његовој сенци (Богишић, 92). Понекад му помаже (доноси ратну опрему, Вук II, 61), али чешће, охрабрен пићем, не послуша Марка. Зато га Турци заробе, а смрт коју му намењују (вешање) није достојна епског јунака (ЕР, 140; Вук САНУ, 40). Раздор између побратима је и у функцији обликовања Маркове етичке епске биографије (Вук II, 60). Марко пребацује бегу лицемерје и три огрешења о етички кодекс средине: немилостивост према сиротињи, непоштовање осиромашеног племства и огрешење о родитеље. Слични детаљи уклопљени су у Механџићеву приповетку о Усуду (Вук СНП, 13). Последице социјалних и друштвених процеса иначе се често у традицији сликовито повезују са моралним суновратом и кулминирају у представама о „пошљедњем" времену. Као успомену на презиме (**Д.**, Дејановић) Т. Маретић наводи војводу Драгију (Вук II, 72) и војводу Драга, тј. Драгишу (*Пјеванија*, 110).
Снежана Д. Самарџија
ЛИТЕРАТУРА: Д. Костић, „Ко је Марку певао кроз Мироч?", *ППНП*, 1937, 6, 2; *Тумачења друге књиге Српских народних пјесама В. С. Караџића*, Бг 1937; С. Матић, *Белешке и објашњења уз другу књигу Српских народних пјесама В. С. Караџића*, Бг 1953; Г. Острогорски, „Господин Константин Драгаш", *ЗФФБ*, 1963, 7, 1; T. Маретић, *Наша народна епика*, Бг 1966; Б. Ферјанчић, „Вести кратких хроника о српској средњовековној историји", *Глас САНУ*, 1983, 338, 3; Х. Матанов, *Княжеството на Драгаши. Кмъ историята на Североизточна Македония в предосманската епоха*, София 1997; Ј. Деретић, *Српска народна епика*, Бг 2000; Х. Матанов, *Възникване и облик на Кюстендилски санджак през XV-XVI в.* София 2000; М. Живојиновић, Т. Суботин Голубовић, „Акт господина Константина Драгаша и царице Евдокије манастиру Ивирону (13. јануар, око 1380)", *Хиландарски зборник*, 2004, 11; М. Благојевић, „Кнез Лазар -- ктитор Хиландара", „Савладарство у српским земљама после смрти цара Уроша", у: *Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност*, Бг 2004; С. Рудић, *Властела илирског грбовника*, Бг 2006; М. Живојиновић, „Драгаши и Света Гора", *ЗРВИ*, 2006, 43; И. Златковић, *Епска биографија Марка Краљевића*, Бг 2006; М. Благојевић, „Закон господина Константина и царице Јевдокије", *ЗРВИ*, 2007, 44; М. Николић, „Вести једне византијске кратке хронике (MARC. GR. 595) о српској средњовековној историји", *Црквене студије*, 2008, 5.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЈЕВИЦА
**ДРАГИЈЕВИЦА**, село у Србији, у Ваљевској Подгорини, на левој страни долине реке Јадар (десна притока Дрине) и њене леве притоке Вишке реке. Северно од села у долини Јадра је магистрални пут Ваљево--Лозница и крај њега, 10 км северозападно од села, општинско средиште Осечина. Насеље је дисперзивно, а појединачне куће или мање групе грађене су на долинској страни од 230 до 380 м н.в. У историјским изворима **Д.** се помиње од 1735. када је имала осам домова. Староседелачко становништво досељавало се од XVII до XIX в. из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Азбуковице. Године 1844. у њему су биле 84 куће. У другој половини XX в. зачета је константна депопулација. Године 1948. село је имало 1.165, а 2011. 532 становника, од којих 98,9% Срба. Пољопривредом се бавило 83,8% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Стаменковић, Ж. Ј. Грујичић, *Насеља општине Осечина*, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЊЕ
**ДРАГИЊЕ**, село у северозападној Србији, у Поцерини, на магистралном путу Шабац--Ваљево. Шабац је 21 км северозападно, а Ваљево 41 км југоисточно од села. Општинско средиште Коцељева је на истом путу 10 км према југоистоку. Насеље има два карактеристична дела. Већи део је концентрисан уз друм на око 230 м н.в. и то је компактно насеље издужено дуж друма на око 2 км. У широј околини је други, мањи, дисперзивни део насеља који чине мањи заселци и појединачне куће. Првобитно се село звало Бошњак и тако се помиње од 1427. Староседелачко становништво досељено је у XVIII и XIX в. из Босне, Црне Горе, околине Коцељеве и Осечине. Године 1844. село је имало 88 кућа. Од 60-их година XX в. **Д.** је захватила константна депопулација. Године 1961. оно је имало 2.110, а 2011. 1.369 становника, од којих 73% Срба, а 26% Рома. Пољопривредом се бавило 57% економски активног становништва, а међу неаграрним становништвом највише је радило у трговини и саобраћају. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе, амбуланта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ, Ђорђе
**ДРАГИЋ, Ђорђе**, лекар, генерал-потпуковник, историчар медицине (Крека код Тузле, 9. XI 1910 -- Београд, 26. XI 1998). Медицински факултет завршио у Београду 1935. Био је лекар у Олову, Хан Пијеску и Тузли до 1943, када се прикључио НОВ. Био је лекар и начелник санитета бригаде, дивизије, корпуса и ЈА. После рата радио је у Санитетском одељењу армије у Скопљу, а од 1949. као наставник на Војној академији. Од 1952. био је на дужности у Санитетској управи ЈНА, затим начелник Санитетског одељења Прве армије (1956--1963), заменик (1963--1971) и начелник ВМА до пензионисања (1971--1979). Усавршио се у Лењинграду и највише бавио организацијом и тактиком санитетске службе и историјом медицине, а исто предавао на ВА и ВМА као редовни професор. Учествовао је у изради више енциклопедија (Војна, Медицинска, Југославије). Његова књига *Санитетска служба у партизанским условима ратовања* (Бг 1959) доживела је четири издања са преводима на француски, енглески и руски језик. Био је члан МА СЛД од оснивања, а почасни члан од 1981, члан српског, југословенског и француског друштва за историју медицине, Удружења за међународно право секције за међународно медицинско право, члан Савета Мед. ф. у Београду, Савета Специјалне болнице за дечју туберкулозу, председник Суда части СЛД, одборник Социјално-здравственог већа Скупштине града Београда, члан одбора за борачка и инвалидска питања и др. Носилац је награде „22. децембар" (1961, 1963). Oдликован je Орденом за храброст, Орденом заслуга за народ, Орденом братства и јединства, Орденом за војне заслуге са великом звездом, Орденом рада са црвеном заставом и Орденом Народне армије са ловоровим венцем.
ДЕЛА: *Partisan Hospitals in Yugoslavia, 1941--1945*: *Selected Chapters From the Book*, Bg 1966; „Санитетска служба Корпуса Народне одбране Југославије", „Санитетска служба у оружаним снагама НОП-а у Босни и Херцеговини у народноослободилачком рату 1941--1945", у: *Санитетска служба у Народноослободилачком рату Југославије 1941--1945*, I--II, Бг 1989.
ИЗВОР: Архива ВМА у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: *МА СЛД. Биографије чланова*, Бг 1996; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005; Е. Ристановић (ур.), *Начелници Војномедицинске академије*, Бг 2009; Љ. Ђукановић (ур.), *Биографије дугогодишњих чланова Српског лекарског друштва*, Бг 2016.
М. Игњатовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ, Лабуд
**ДРАГИЋ, Лабуд**, приповедач, романсијер (Љевишта, Горња Морача, 24. X 1954). Дипломирао светску књижевност на Филолошком факултету у Београду 1979. Као писац има статус слободног уметника, осим у кратком времену, 2001--2005, када је био уредник *Књижевних новина*. Један је од најаутентичнијих настављача наративне поетике засноване на прожимању лирског и натуралистичког прозног израза, коју је у српску књижевност увео Миодраг Булатовић и у којој се прожимају значајне животне теме и модерни поступци њиховог обликовања. Свет детињства, завичаја и ране младости испуњен сликама и симболима породичног живота, епске традиције и поезије, оствариван асоцијативним поступком приповедања и мозаичким принципом компоновања, уз повремени непосредни говор у традицији усмене књижевности и народне лексике и уз живописне опсервације, колективну психологију и етику, супротстављени су у његовој прози агресивној свакодневици савременог града. Ова поетичка начела најуспелије су остварена у збиркама приповедака *Уочи трећих петлова* (Бг 1998), *Дивљи анђео*, *повест о ружи лутања* (Бг 1999) и *Пандорини ветрови* (Бг 2004). Његови романи *Крв и вода* (Бг 2007) и *Беле* *ноћи сивога сокола* (Бг 2013) отворили су у савременој српској књижевности врло значајну тему историјске судбине српског народа у Црној Гори, да би романом *Кукавичја пилад* (Бг 2016) та тема добила одговарајуће књижевно објашњење у генези подела српског народа у ауторовом завичају на крају I светског рата и после њега, а посредно и у нашим данима. **Д.** је добитник награда „Бранко Ћопић", „Исидора Секулић", „Светозар Ћоровић", „Печат времена" и „Момо Капор". О **Д.** је објављен зборник радова „*Кукавичја пилад" у светлу књижевне и стилско-језичке анализе* (Јагодина 2017).
ДЕЛА: приповетке: *Који немају печата*, Бг 1985; *Срам у катедрали*, Бг 1990; *Долином* *сенки*, Ријека Црнојевића 1994; роман: *У затонима Лете*, Бг 2004; путопис: *По* *белом свету*, Бг. 2015.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Требјешанин, „Фантастика и гротеска", *ЛМС*, 1991, 447, 6; Г. Божовић, „Сеновити призори"; И. Хаџић, „Сигуран прозни успон Л. Д."; П. Чудић, „Црни Л. Д.", *Овдје*, 1999, 31, 370/372; М. Весковић, „Жудња за животом", *КН*, 2000, 53, 1015--1016; С. Кољевић, „Запис о изгубљеним завичајима Л. Д.", у: *Српска проза данас*, Билећа--Гацко, 2006; М. Недић, „Богата наративна и језичка имагинација" *КН*, 2017, 79, 1265--1266;
Марко Недић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ, Љубиша
**ДРАГИЋ, Љубиша**, архитекта (Суботица, 15. VI 1922 -- Београд, 7. IV 1998). Студије архитектуре започео је у Београду пре II светског рата да би их завршио 1948. са првом генерацијом градитеља (М. Митровић, А. Бркић). Један је од оснивача и дугогодишњи директор бироа „Архитект", једног од првих основаних ван званичних државних структура. Објекат којим је скренуо пажњу стручне јавности је пословно-стамбени блок на углу Булевара краља Александра и Ресавске улице за фирму „Технопромет", који је заједно са колегама М. Маринковићем и Ђ. Грујићем из бироа „Архитект" довршио 1953. Архитектонски комплекс чине три кубуса: на углу је највиши волумен у којем је управна зграда, и два бочна, нижа, где је смештено становање. Уклапање у градски амбијент остварено је локалима у приземљу смештеним испод репрезентативне колонаде. Ово здање одражава утицаје интернационалног стила у архитектури, са фасадом пословног здања карактеристичне геометризоване обраде и стамбеним крилима ћелијасте структуре дубоких лођа ритмованих пластиком. Карактеристичан је и кров са заталасаном линијом. Други значајан објекат којим **Д.** исказује свој градитељски приступ јесте Уметнички павиљон (1956) у Масариковој улици у Београду (срушен 1987), где је за куполу која наткриљује павиљон користио нов материјал плексиглас или југовинил. Други спрат овог функционалног објекта складних пропорција целим фронтом је обрађен у фурнираном дрвету, што су методи и материјали до тада невиђени у српској савременој архитектури.
ДЕЛА: Фабрика савитљивих цеви „Младост", Бијељина (око 1955); Школа за ученике у привреди, Бијељина (око 1955); Универзална хала на Каленић пијаци, Београд (1959, пројекат); Солитер у Вршцу (око 1960, прва употреба пластике).
ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, „Судбина градитеља", *Политика*, 27. VI 1998; З. Маневић (ур.), *Лексикон неимара*, Бг 2008; Д. Милашиновић Марић, *Полетне педесете у српској архитектури*, Бг 2017.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ, Миле
**ДРАГИЋ, Миле**, инжењер, привредник (Брчко, БиХ, 4. IV 1962). Дипломирао, магистрирао 2001. и докторирао 2014. на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. Од 1985. власник је фирме „Производња Миле Драгић", са седиштем у Зрењанину, која је заштитни знак риболовачке и спортске опреме. Основана као мала радионица, за релативно кратко време израсла је у међународно признату компанију, водећег произвођача војне и полицијске опреме у Србији. Предузеће и његов власник постали су познати крајем 1990-их када је на тржиште лансиран лични **Д.**технолошки патент шлем М-97, који је проглашен најбољим на свету. Компанија се бави производњом широког спектра балистичке заштитне опреме: више од 1.000 производа војне опреме (заштитни прслуци, балистички и интервенцијски шлемови, балистичке плоче, интервенцијска опрема и друга заштитна опрема од високих температура, електричног удара и хемијске опасности), као и одеће и обуће, који се налазе у оперативној употреби у војсци и полицији Републике Србије и других земаља. Производни погони налазе се на површини од 15.000 м^2^. Сви производи су сертификовани у реномираним акредитованим лабораторијама, а користе се у више од 30 земаља широм света, пре свега у Србији и земљама региона, затим у Азији, Африци и Јужној Америци. **Д.** је објавио већи број стручних и научних радова из области балистичке заштите који су изложени на међународним симпозијумима у Колчестеру (1998, 2000), Лидсу (2006), Хагу (2002, 2004) и другде. Као излагач са фирмом учествовао на сајмовима у земљи и иностранству. Аутор је три запажена патента регистрована у САД: „System for Conversion of Wave Energy into Electrical Energy" (2015), „Ocean Wave Power Plant" (2019), „Device for Conversion of Wave Energy into Electrical Energy and the Process for Its Deployment at the Exploitation Location" (2020). Власник је хотела „Москва" у Београду. У избору Привредне коморе Србије и медијских кућа пет пута је проглашаван за привредника године у Србији (2001--2005).
ЛИТЕРАТУРА: *Драгић*, Зр \[200-\]; Р. Дорословачки и др., *Докторске академске студије на Факултету техничких наука у Новом Саду: некад и сад*, Н. Сад 2017.
Д. Молнар; В. М. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ, Милорад
**ДРАГИЋ, Милорад**, лекар, етнолог, историчар медицине (Београд, 22. I 1891 -- Београд, 30. I 1986). Желео је да студира књижевност, али из поштовања према Јовану Цвијићу уписује групу за антропологију са физичком географијом, етнологију и етнографију, историју српског народа и археологију. Након апсолвирања, такође под утицајем Цвијића, **Д.**започиње студије медицине на Берлинском универзитету, како би се лакше бавио антрополошким научним истраживањима. Учесник је Првог балканског рата, I светског рата, припадник Тимочке дивизије, један од оних који су преживели албанску голготу и учествовали у свим борбама пробоја Солунског фронта. После рата наставља студије медицине у Прагу где је 1924. промовисан за доктора медицине. Потом је постављен за секундарног лекара Државне болнице, а 1927. постаје специјалиста неурологије. Постављен је за начелника Одељења за социјалну медицину, са антропометријом и здравственим просвећивањем (1927--1941) у Централном хигијенском заводу (данас Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут"). Између два светска рата даје значајан допринос у раду сеоског здравственог задругарства, унапређујући здравље сеоског становништва, због чега је изабран за почасног члана Савеза здравствених задруга. У Априлском рату 1941. учествовао је као резервни санитетски капетан 1. класе, а исте године због антихитлеровског држања Гестапо га хапси и шаље у затвор. Од 1951. радио је као шеф Научног одељења на Институту за здравствено просвећивање у коjeм је остао све до пензионисања. Од 1950. био је ангажован као хонорарни научни сарадник у Етнографском институту САНУ. Често је посећивао Тимочку Крајину како би дао подстицај раду патронажне службе, као и службе школских медицинских сестара. Био је члан Српског лекарског друштва, један од оснивача Секције за историју медицине и Музеја српске медицине, као и један од оснивача Научног друштва за историју здравствене културе Југославије 1955. Добитник је Вукове награде 1975.
ДЕЛА: „Обољење, смрт и погребни обичаји у околини Тавне -- прилог историји мађија и анимизма у нашем народу", *Гласник Етнографског института САНУ*, 2, 1951; *Здравствено просвећивање код Срба*, Бг 1956; *Здравствено просвећивање*, Бг 1963.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005.
С. Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ, Недељко
**ДРАГИЋ, Недељко**, редитељ, цртач, аниматор (Пакленица код Новске, Хрватска, 13. IX 1936). У средњој школи почиње да се бави новинском карикатуром. По доласку у Загреб, где студира права, под утицајем карикатуристе С. Штајнберга свој волуминозни фигурални израз модернизује и своди на динамику чисте танке линије, а на плану идеја експериментише са психолошком карикатуром. Објављује књигу карикатура *Лексикон за неписмене* (Зг 1966). Од 1960. укључује се у рад студија за анимацију „Загреб филма", најпре као главни цртач у више филмова колега Н. Костелца, И. Врбанића, Б. Довниковића, а 1965. филмом *Елегија* дебитује као комплетни аутор (сценарист, цртач и редитељ). Меланхолични сиже о затворенику и цвету под његовим прозором добро је прихваћен и охрабрује га да заврши пројекат према сценарију В. Мимице *Кротитељ дивљих коња*(1966) који је још раније започео. Врло сложене анимације, овај захтевни филм о теми отуђења и терору технике осваја Гран при на фестивалу у Анесију, што аутору отвара врата за нове пројекте. Сада слободније повезује графичке и поетске компоненте свог оригиналног израза који напредује из филма у филм: *Можда Диоген* (1968, Златна медаља у Београду), *Иду дани* (1969, Гран при у Београду, Прва награда у Оберхаузену), *Туп-туп* (1972, награде у Београду и Оберхаузену, номинација за Оскара). Јунак ова два филма је жртва савремене опресије и дехуманизације. Паралелно **Д.** усавршава свој ликовни приступ сводећи га на минималистички графизам и музички ритам блуза. Када се и сам поистовети са тим јунаком, настаје неспорно ремек-дело *Дневник* (1974, Гран при Другог фестивала светске анимације у Загребу), као синтеза графичких и исповедних мотива халуцинантног доживљаја путовања кроз Америку. После многих мини, наручених и рекламних филмова, аутобиографском приступу се враћа у носталгичној апотеози прохујалог времена *Слике из сјећања* (1989, Гран при у Београду). Уз Д. Вукотића и Б. Довниковића, **Д.** представља једног од водећих мајстора Загребачке школе цртаног филма и модерне анимације у светским оквирима. Од почетка 90-их живи и ради у Немачкој.
ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Естетика модерне анимације*, Бг 1970; Н. Стојановић, „Интернационалист из Славоније", *Синеаст*, 1975, 27; Р. Мунитић, *Зборник о анимацији*, Бг 2009.
Н. Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ, Петар
**ДРАГИЋ, Петар**, сликар (?, Банат, друга половина XIX в.) У Панчеву је током 1888. сликао велику икону Св. мајке Ангелине Бранковић која је касније пренета у капелу владике Максима у манастиру Крушедол. За Стару цркву у Крагујевцу 1882. осликао је икону Св. архангела Михаила која је представљала успешну копију према слици Константина Данила, а данас се налази у Народном музеју у Београду. Две поменуте иконе показују **Д.**као носиоца позноназаренског сликарског опредељења у тадашњем српском црквеном сликарству.
ЛИТЕРАТУРА: А. Костић Ђекић, „Збирка икона цркве Сошествија Светог Духа у Крагујевцу", у: *Споменица два века Старе цркве у Крагујевцу (1818--2018)*, Краг. 2018.
Ан. Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋ КИЈУК, Предраг
**ДРАГИЋ КИЈУК, Предраг**, есејиста, књижевник, културолог (Крагујевац, 8. XII 1945 -- Београд, 29. I 2012). На Филолошком факултету у Београду дипломирао југословенске књижевности (1968) и магистрирао (1970). Студирао је и историју уметности и право. Од оснивања Студентског културног центра у Београду (1971) био је уредник, а потом управник Библиотеке за страну периодику, у којој се окупљао значајан круг младих књижевника, филозофа и социолога. Због оснивања и деловања у Фонду истине 1993. добио отказ, потом до краја живота био слободни уметник. Био је секретар Српске књижевне задруге (2005--2012), уредник часописа УКС на енглеском језику *Relation* (1993--2001) и *Књижевних новина* (2001--2008). Радећи на обнови националног и верског идентитета Срба, приредио је више књижевних и културно-политичких зборника и антологија, међу којима *Medieval and Renaissance Serbian Poetry* (Бг 1987), *Catena mundi: српска хроника на светским веригама*, 1--2 (Бг 1992), *Бицикл Милоша Црњанског. Савремено српско песништво у Румунији* (Смедеревска Паланка 1994), *Chilandar -- Little Legacy* (Бг 1999), *Беседе о Европи* (Бг 2007), а учествовао у раду и оснивању многих националних културних и политичких организација. У есејима се залагао за реафирмацију српског националног идентитета, а у политичким текстовима за истину о српском народу на крају ХХ в. Књигама огледа *Атлантократија као језуитски идеал* (Бг 2006) и *Беседе о Европи* (Бг 2007) **Д.** је аналитички приказао идеолошко-политичку позадину новог светског поретка на истеку XX и почетком XXI в., као и судбину Срба у тим процесима. У књизи есеја *Кушач и искупитељ* (Бг 1990) користио је теистички метод у тумачењу књижевности, а у *Изласку у игру* (Бг 1990) персоналистички. Превођен је на енглески, руски, француски, немачки, италијански, грчки. Користећи **Д.** књигу о средњовековној српској поезији, британски композитор Џон Тавенер компоновао је монументално дело *Покров храма*, премијерно изведено у Лондону 2003. О **Д.** је В. Димитријевић приредио зборник радова *Кијук: мудра птица љубави* (Бг 2012).
ДЕЛА: есеји: *Песма о јарцу*, Бг 1974; *Пекићева сага о лету*, *апологија искуства*, Кв 1988; *Еристички есеји*, Рума 2007; *Огледи из омилитике*, Бг 2008; *Хришћанство без Христа*, Бг 2011; *Уметност и зло: прилози анатомији политичке похоте*, Рума 2012.
ЛИТЕРАТУРА: G. Podskalsky, „Predrag R. Dragić Kijuk: Medieval and Renaissance Serbian Poetry", *Relation*, 1991, 2--3; З. Глушчевић, „П. Д. К: Кушач и искупитељ", *Политика*, 7. XII 1991; П. Арбутина, „П. Д. К.: Уметност и зло", *Зенит*, 2007, 2, 6; М. Јоковић, „Апостол историјског памћења -- П. Д. К. (1945--2012)", *Нова Зора*, 2012, 32--33; М. Суботић, „Политичка мисао П. Д. К.", *Политичка мисао*, 2013, 36, 2.
Ђорђе Ј. Јанић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋЕВИЋ, Михаило
**ДРАГИЋЕВИЋ, Михаило**, правник, банкар (Горњи Милановац, 22. II 1872 -- Београд, 7. II 1927). Правни факултет завршио на Великој школи. Банкарску каријеру је започео 1899. као чиновник Управе фондова. Члан Надзорног одбора Извозне банке постао је 1904. Када је Прометна банка запала у кризу, постао је 1906. њен директор, успео да је извуче из кризе и од ње створи један од најбоље уређених и најнапреднијих новчаних завода у Србији. Овај успех довео га је на чело многих привредних организација и покрета те је играо важну улогу у привредном животу Краљевине Србије и Краљевине СХС. Био је члан Индустријске коморе, оснивач индустријског предузећа „Тара", осигуравајућег друштва „Србија", Српског бродарског друштва, Извозне банке, Извозно-прометне банке. Посебно се залагао за развој подручја Старe Србијe (Вардарска Македонија и Косово и Метохија). Био је међу оснивачима и добротворима Београдске трговачке омладине и један од извршилаца тестамента Николе Спасића, велетрговца и задужбинара. Био је је први председник Удружења банака (1922--1924) и члан Привредног савета који је основан 1920. при Министарству трговине и индустрије. Био је резервни артиљеријски мајор, истакнути члан Народне одбране и соколски радник.
ИЗВОР: Музеј рудничко-таковског краја, Г. Милановац.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 8. и 9. II 1927; С. Ђуровић, *Државна интервенција у индустрији Југославије*, Бг 1986.
С. Јерковић; М. Јахура
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
**ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша**, књижевник (Минићево код Књажевца, 30. VII 1956). Основно образовање стекао у завичају. Радио је у РТБ Бор у служби маркетинга. Његов књижевни рад, у целини посвећен животу у тимочком крају, подједнако је остварен у роману диптиху с новелистичком композицијом (*Преко неба*, Књажевац 1993; *Самотиња*, Бг 2001), у приповеткама (*На другој обали*, Зајечар 2006) и у поезији (*Белези*, Ниш 1998). У романима је животни пут књижевног јунака пратио од II светског рата и логора у Немачкој до повратка у завичај, породичног живота и друштвених промена после рата. Користећи дијалекатски говор и стандардни језик, **Д.** је своју прозу засновао на оним животним ситуацијама у завичајном простору које су условљене трагичним искуством и архетипским значењима. **Д.** је аутор монографија *Мањинац у времену и простору* (Бг 2002), *Породица Марковић, порекло и генеалогија*(Неготин 2009), *Филмски глумци -- други ешалон* (Лесковац 2013), приређивач „панораме приповедача" *Са Тимока, са златног потока* (Бор 2019) и антологије *Кућа у српској поезији* (Бг 2010). Објављујући под псеудонимом Рајко Мицин, афирмисао се и као хумористички и сатирични писац (*Ни по бабу ни по стричевима*, Бор 2002; *Тамо је далеко*, Књажевац 2005; *Мене сачекују намигуше, њима намигују сачекуше*, Бг 2015), добивши за тај рад значајна признања критике („Златна кацига" и др.).
ДЕЛА: роман: *Књига о нама,* Краг. 2007; поезија: *Зашто река има две обале*, Бг 1995; *Колико дуго живи дрвеће*, Бг 2002.
ЛИТЕРАТУРА: С. Игњатовић, „Два језичка и јединствен мотивски круг у причама Радише Драгићевића", *Стремљења*, 2007, 40, 2; Д. Радовић, „Благо скрајнуто у Крајини", Н. Богдановић, „Радиша са друге обале", *Бележница*, 2009, 10, 16; В. Јагличић, „Борац међу световима", М. Миливојевић, „Роман река", Љ. Рајковић, „Над прозом Радише Драгићевића", у: Р. Драгићевић, *Књига*, Књажевац 2014.
М. Недић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЋЕВИЋ, Рајна
**ДРАГИЋЕВИЋ, Рајна**, лингвиста, србиста, универзитетски професор (Кикинда, 13. III 1968). На Филолошком факултету у Београду завршила студије српскохрватског језика и опште лингвистике 1991, магистрирала 1993. и докторирала 1999. На истом факултету прошла је сва наставна звања до редовног професора (од 2013). Предаје Лексикологију, Увод у лексикографију, Практичну лексикографију и Српски језик. Члан је Комисије за творбу речи Међународног славистичког комитета, члан Комисије за лексикологију и лексикографију и Комисије за корпус Одбора за стандардизацију српског језика. Члан je уредништава часописа *Јужнословенски филолог*, *Наш језик*, *Књижевност и језик*, *Анали Филолошког факултета* и *Језик данас*. Основне области њеног истраживачког рада јесу лексикологија, творба речи и лексикографија српског језика. Аутор је књига: *Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику* (Бг 2001), *Лексикологија српског језика* (Бг 2007), *Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу* (Бг 2010), *Лексикологија и граматика у школи* (Бг 2012). Један је од аутора *Речника српскога језика* Матице српске (Н. Сад 2007), *Асоцијативног речника српског језика* (Бг 2005), *Обратног асоцијативног речника* (Бг 2011) и *Семантичко-деривационог речника* II (Н. Сад 2006). Два пута је награђена наградом Славистичког друштва Србије „Павле Ивић" -- 2007. за *Лексикологију српскога језика* и 2008 (са групом аутора) за *Речник српскога језика*. Написала је и два уџбеника за основну школу. Награђена је Наградом „Стојан Новаковић" за уџбеник за 4. разред основне школе (2005), Доситејевом повељом Педагошког покрета Србије (2014), као и Захвалницом Студентске конференције универзитетā Србије (2014).
ЛИТЕРАТУРА: *Научни састанак слависта у Вукове дане: Библиографија 1971--2011*, Бг 2012; „Библиографија наставника и сарадника", *Анали Филолошког факултета*, 2012, 1; *Српски Who is who*, Бг 2013.
Даринка Гортан Премк
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЧЕВИЋ, Душка
**ДРАГИЧЕВИЋ, Душка**, балерина (Београд, 4. V 1964). Завршила је 1982. школовање у чувеној Балетској школи при Бољшом театру у Москви код познатог педагога Наталије Золотове. Члан Балета Народног позоришта у Београду постала је 1982. Од 1985. када је са успехом одиграла Биљану у балету *Охридска легенда* С. Христића у кореографској поставци великог балетског мага Д. Парлића, нижу се велика сола и главне балетске улоге у готово свим балетским премијерама на сцени НП: *Пер Гинт*, *Тријумф Афродите*, *Лабудово језеро*, *Петар Пан*, *Жизела*, *Кармен*, *Самсон и Далила*, *Дон Кихот*, *Васкресење*, *Шехерезада*, *Бахчисарајска фонтана*, *Дама с камелијама*, *Вукови*, *Јесењи пљусак*, *Слике*, *Доктор Џекил и мистер Хајд*, *Песник Чајковски*, *Краљица Марго* и др. Тежећи да на играчкој сцени увек оствари истините емоције, балетској уметности поклонила је богат играчки опус, који јој је 1991. донео звање првакиње балета НП. Спрега лепоте, осећајности и искрено доживљене драматичности дошла је до пуног изражаја у креирању играчких ликова надахнутих познатим књижевним делима. Њеном динамичном темпераменту највише је одговарала Китри у *Дон Кихоту*, а њена Маргарита Готије, чијом креацијом остварује пуну уметничку зрелост, лепотом, префињеном складношћу и дубоко доживљеном трагиком љубави остаће забележена у историји наше балетске уметности. Надежда фон Мек у балету *Песник Чајковски* је плод њеног веома помног проучавања живота и карактера ове пожртвоване жене, којој је игром удахнула племенитост, отменост и страст вредне незаборава. Као Краљица Маргарета де Валоа, звана Марго, којом је обележила 20-годишњицу уметничког рада, **Д.** је из свог уметничког бића знала да „извуче" и више него што је поставка нудила и да убеди да је њена злосрећна јунакиња заиста била најлепша, најпожељнија и најинтелигентнија жена свога времена, а своју, колико драматичну толико и префињено женствену интерпретацију Краљице Марго, остави као трајан играчки допринос уметничкој игри. Са великим успехом гостовала је у Шпанији (Експо92, Севиља), Ирану (Бејтадин фестивал, Бејрут), Кини, Кипру, Русији (Театар на Таганке, Москва), Мађарској, Словенији и Македонији. По завршетку играчке каријере, као репетитор успешно преноси млађима оно што је уметничка душа у балетским делима. Добитница је Златног беочуга КПЗ Београд (2011) и Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије (2013).
М. Зајцев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИЧЕВИЋ, Милан
**ДРАГИЧЕВИЋ, Милан**, лингвиста, србиста, универзитетски професор (Бировача код Доњег Лапца, 4. XI 1947 -- Бањалука, 14. XI 2017). На Филолошком факултету у Београду дипломирао 1969, магистрирао 1979. и докторирао 1985. Радио као гимназијски професор (1970--1981), а потом у различитим наставним звањима на Педагошком факултету Свеучилишта у Ријеци (1981--1991), Педагошкој академији у Бањалуци (1991--1994), Филозофском факултету у Петрињи (1992--1995), Нишу (1995--1998) и Српском Сарајеву (од 1998). На ФФ у Бањалуци радио од његовог оснивања (1994), као ванредни професор, од 2000. као редовни професор, а 1994--2008. био је продекан за наставу и руководилац постдипломских студија на смеру Наука о језику. Главне области његовог истраживања биле су у домену дијалектологије, а највише је проучавао западне српске говоре (*Списи о западнијим српским говорима*, Бл 2000). **Д.** је, између осталог, за Српски дијалектолошки атлас обрадио тридесетак пунктова са подручја БиХ и Хрватске. Бавио се и савременим српским књижевним језиком и историјом српског књижевног језика. Био је члан Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе и Одбора за стандардизацију српског језика, те члан Уређивачког одбора *Српског дијалектолошког зборника*. Од 1995. до 1999. био је председник Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске. После његове смрти објављен је Зборник радова посвећен проф. др Милану *Драгичевићу (1947--2017)* (Бл 2018).
ДЕЛА: „Рефлекси јата у данашњим личким говорима", *СДЗ*, 1980, 26; „Говор личких јекаваца", *СДЗ*, 1986, 32; „О говору Срба Бање Врућице крај Теслића I (фонетске и морфолошке особине)", *СДЗ*, 2007, 54; „Акценти ријечи у говору Срба Лапачког поља", *СДЗ*, 2009, 56.
ЛИТЕРАТУРА: *Десет година Филозофског факултета*, Бл 2004; *Универзитет у Бањој Луци*, *Бибиографија. 2000--2005*, Бл 2005;
С. Реметић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГИШИЋ, Ђурађ
**ДРАГИШИЋ, Ђурађ**, филозоф, теолог, фрањевачки монах (Сребреница, Босна, око 1445 -- Барлета, Италија, 1520). У делима и писмима он не помиње своје породично презиме. Други су то чинили у преписци поводом **Д.** спора са неким његовим пријатељима из Дубровника око моштију Св. Јована Крститеља, а кардинал Висарион дао му је још раније надимак Benignus (Добрица). Сам он се на латинском језику потписивао различитим именима: Georgius de Argentina (Сребреница), Georgius de Bosnia, Georgius Benignus Macedonus, Georgius Benignus de Feliciis, Georgius de Urbino, Georgius de Salviatis, а једном су га назвали Magister Georgius Grecus de Bosnia. Нека од ових имена сведоче о његовом источном пореклу. Основно образовање стекао је у Сребреници, која је од 1411. била у саставу Српске деспотовине. Бежећи испред Турака, који су освојили Босну 1463, доспео је септембра 1464. у Италију. Студирао је теологију (1464--1469) у Ферари, Падови, Павији и Болоњи. У Болоњи је 1469. заређен за свештеника. Убрзо је прешао у Рим, где се дружио са грчким филозофима и теолозима избеглим од Турака и окупљеним око хуманисте Василија Висариона, Плитоновог ученика и бившег православног архиепископа у Никеји, а потом римокатоличког кардинала који се залагао за унију двеју цркава. Као филозоф се образовао у платоновској академији у Фиренци, коју је 1459. основао фирентински управитељ Козимо Медичи, инспирисан предавањима византијског филозофа Плитона. На Висарионову препоруку постаје учитељ на двору војводе Монтефелтра у Урбину, где добија и племство породице Феличи. Почетком 80-их студирао је и у Паризу и Оксфорду. У Фиренци 1485. **Д.** постаје и магистар теологије. Исте године приступа манастиру Светог крста у Фиренци, у оквиру којег је било чувено фрањевачко училиште, чији управник постаје 1488. Врло је активан у платонистичком интелектуалном кругу (где главни печат дају Марсилио Фичино и Пико дела Мирандола) окупљеном око Лоренца Медичија, чији је штићеник и ментор његовим синовима Пјеру и Ђованију. Филозофију је предавао у Урбину (1470--1482), Фиренци (1487--1491) и Пизи (1493). Године 1490. постаје провинцијал фрањевачке провинције Тоскане и добија име фирентинске племићке породице Салвијати. После пада Медичија, најпре је затворен а потом прогнан из Тоскане и борави у Дубровнику (1496--1500), где је 1498. у катедрали одржао циклус теолошко-филозофских расправа о природи анђела. У Дубровнику пише како своје најпознатије дело *Пророчанска решења* (*Profeticae solutiones*, Florentiae 1497) -- заправо одбрану Ђиролама Савонароле, где се фирентински доминиканац приказује као Божији пророк -- тако и свој главни теолошки спис, дијалог *О природи небеских духова које зовемо анђелима* (*De natura caelestium spirituum quos angelos vocamus*, Florentiae 1499), неку врсту томистичког пандана *Небеској хијерархији*Псеудо-Дионисија Ареопагита. Управник фрањевачког училишта у Риму постаје 1503, бискуп у граду Кагли 1507, а надбискуп од Назарета, са седиштем у Барлети, 1512. Био је познат по радовима писаним у одбрану кардинала Висариона, Пика дела Мирандоле, Савонароле и Ројхлина. Настоји да приближи скотизам и томизам у логици (*Dialectica nova* *secundum mentem Doctoris subtilis et beati Thomae Aquinatis aliorumque realistarum*, Florentiae 1488) и ангелологији. Спис из логике имао је четири издања, од којих последња три у наслову уместо речи логика имају термин дијалектика. Садржи стару (категорије и учење о суду) и нову (аналитика и топика) логику, а приклања се тзв. терминолошкој логици. У дијалогу *Fridericus, de animae regni principe* скотистички ставља вољу испред разума и човека одређује као „animal voluntate praedicatum". Више списа остало је у рукопису (*De libertate et immunibilitate Dei*, Urbino 1471; *De animае regni principe*, Urbino 1475; *De communicatione divinae nature*, Urbino 1475; *De natura angelica*, пре 1488; *De gratia*, 1492; *Contemplationes Germanicae*, настала док је, као бискуп, био у пратњи папског легата у Немачкој и др.), а неки су изгубљени (*Defensorium Bessarionis*; *In logicam introductorium*; *Commentaria in libros sententiarum*; *Liber de raptis*).
ДЕЛА: *Septem et septuaginta in opusculo Magistri Nicolai de**Mirabilius reperta mirabilia,* Florentiae 1489; *Defensio praestantissimi viri Ioannis Reuchlin*, Coloniae \[1517\], Bamberg 1989; *Artis dialecticaes praecepta vetera ac nova*, Romae 1520.
ЛИТЕРАТУРА: С. Цимерман, „Јурај Драгишић (Georgius Benignus de Salviatis) као филозоф хуманизма", *Рад ЈАЗУ*, 1923, 227; Б. Ковачевић, „Чу-десна судбина Ђурђа Драгишића који са крстом Немањића бежи у Дубровник", *Весник*, 1969, 470, 8; З. Шојат, „Драгишићева филозофска теорија о вољи", *Прилози за истраживање хрватске филозофске баштине*, 1976, 3--4; Б. Панџић, „Живот и дјела Јурја Драгишића (o. 1445--1520)", *Добри пастир*, 1976, 1--2; E. Банић Пајнић, „Драгишићев спис за Савонаролу ('Propheticae solutiones')", *Прилози за истраживање хрватске филозофске баштине*, 1988, 27--28; „Јурај Драгишић", у: Ф. Зенко (прир.), *Старија хрватска филозофија*, Зг 1997; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2009; *Прирок и суштаство. Српске логике у раној модерни*, Бг 2013; З. Бојовић, *Историја дубровачке књижевности*, Бг 2014; „Јурај Драгишић", у: *Хрватска филозофија од 12. до 19. стољећа*. *Избор из дјела на латинскоме*, Зг 2015.
И. Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГНИЋ, Алекс
**ДРАГНИЋ, Алекс**, историчар, политиколог (Вашингтон, 22. II 1912 -- Мичелвил, САД, 10. VIII 2009). Рођен у породици херцеговачких исељеника у САД, у основну школу пошао је тек с девет година будући да није знао енглески језик. Током II светског рата радио је као аналитичар у Одељењу за стратешке студије, а после рата службовао у Београду као аташе за културу америчке амбасаде (1947--1950). По повратку у САД написао је књигу *Tito's Promised Land, Yugoslavia*, након чијег му је објављивања (New Brunswick, New Jersey 1954) забрањен улазак у Југославију због оштре критике југословенског комунизма. На Западу је важио за стручњака за славистику и политичку историју Југославије. Предавао је на универзитетима Вашингтон и Ли, те био сарадник Хуверовог института на Стенфорду. Такође, био је председник Удружења за политичке науке Југа и потпредседник Америчког удружења за политичке науке. Након пензионисања радио је као професор-емеритус универзитета Вандербилт. Писао је о напетостима и конфликтима у СФРЈ, као и о распаду југословенске државе (*The Saga of Kosovo: Focus on Serbian-Albanian Relations*, Columbia 1984; *Serbs and Croats: The Struggle in Yugoslavia*, Washington 1993; *Yugoslavia's Disintegration and Struggle for Truth*, Washington 1996; *Serbia and Yugoslavia: Historical Studies and Contemporary Commentaries (East European Monographs)*, Washington 1998). Одликован је 2002. Oрденом Југословенске звезде I реда. Инострани је члан САНУ од 1997.
ДЕЛА: *Politics and Government: A Brief Introduction*, New York 1982; *Major European Governments*, Washington 1986; *Титова обећана земља*, Бг 2013.
ЛИТЕРАТУРА: В. Гречић, М. Лопушина, *Сви Срби света*, Бг 1994; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГНИЋ ПОДОВИ
**ДРАГНИЋ ПОДОВИ**, село у западној Босни, у Републици Српској, у општини Шипово. Смјештено је на пространој крашкој површи Подови, сјеверозападно од планине Виторог и изнад врела Пливе, на око 850 м н.в. Саобраћајно је изоловано, са сусједним селима и изграђеним путевима повезано је сеоским путевима. Најближи савремени пут је у долини Пливе и удаљен је око 1 км, али са висинском разликом од око 300 м. Око 10 км према сјевероистоку је општинско средиште, до којег долином Пливе води локални пут. Село је дисперзивног типа и чине га мали заселци. То је типична депопулациона средина. Године 1953. у селу је било 967, а 1991. 194 становника и сви су били Срби. Године 2013. било је 58 становника који су живјели у 35 домаћинстава. Село је имало 79 кућа. Становништво се бави сточарством и земљорадњом.
И. Зекановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГО
**ДРАГО** (Drago, Dragonis, de Dragone/Dragonibus), патрицијски род из Котора. Родоначелник је приор Базилије, поменут у натпису о изградњи цркве Св. Луке као отац Буоне, супруге ктитора Мавра Андрејиног Кацафранги (1195). Поред Буоне, приор Базилије имао је и сина Драга Базилијевог, који се као судија помиње у једној исправи из августа 1215. Драго Базилијев је имао тројицу синова од којих потичу три огранка ове породице. Тома Драгонов, родоначелник огранка Тома, присуствовао је потписивању уговора између которске и дубровачке општине у Дубровнику 5. VI 1279. Трифун Балдуин Драго, родоначелник огранка Балдуин, поменут је заједно са синовима Драгом и Германом као ктитор цркве Св. Николе у исправи о њеном освећењу од 9. Х 1289. Трећи брат Базилије Драгонов, родоначелник огранка Базилио, помиње се као већ покојни у првој нотарској књизи, што значи да је преминуо пре 1326. Сва три огранка породице **Д.** имала су многобројно потомство. Једна грана породице уписана је у ред дубровачког племства 1309. На потомке рода **Д.**наилази се у Котору, Дубровнику и Шибенику и у XIX в. **Д.** су један од најутицајнијих и најбогатијих властеоских родова, с многобројним поседима у которском дистрикту и разгранатим пословима у Котору, Дубровнику, Србији, далматинским и италијанским комунама. Чланови породице били су патрони и хередитари Св. Луке и других которских цркава. Немањићки владари су их често ангажовали у дипломатским мисијама. Грб рода **Д.** је у облику сребрног штита са зеленим змајем раширених крила и разјапљених чељусти из којих палаца црвени језик. Палата **Д.** и данас постоји у Котору, у североисточном углу трга пред катедралом Св. Трипуна.
ИЗВОРИ: T. Smičiklas, *Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae III*, Zg 1905; *Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae VI*, Zg 1908; A. Mayer, *Monumenta Catarensia. Liber notariorum catarensium Iabanno 1326--1335*, Zg 1951; *Monumenta Catarensia. Liber notariorum catarensium II annorum 1329, 1332--1337*, Zg 1981; Д. Синдик, Г. Томовић (прир.), *Писци средњовјековног латинитета*. *Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека*, Цт 1996.
ЛИТЕРАТУРА: И. Манкен, *Дубровачки патрицијат у* *XIV веку*, Бг 1960; Ј. Ј. Мартиновић, *Сто Которских драгуља*, Ријека Црнојевића 1995; В. Кораћ (ур.), *Црква Светог Луке кроз вјекове*, Котор 1997; М. Маловић Ђукић, „Павле Томе Драго", *Истраживања*, 2005, 16; Ј. Ј. Мартиновић, *Социјално-економска структура друштва у Котору прве половине XIV вијека*, Котор 2017.
К. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОБРАЋА
**ДРАГОБРАЋА**, село у Шумадији, на северозападним обронцима Гледићких планина, с обе стране долине реке Лепенице (лева притока Велике Мораве). На северозападној периферији села су пут Краујевац -- Западно Поморавље и пруга Крагујевац--Крушевац са железничком станицом. Општинско средиште Крагујевац је 9 км североисточно од **Д**. Насеље је дисперзивно, на 230--380 м н.в, а чине га појединачне куће и групе кућа изграђене највише на обронцима планине. Мањи део села је северно од Лепенице. Окупљање кућа одвија се на његовој северозападној периферији дуж друма. Село су основали 1804. досељеници из Старе Србије, Лепенице, Груже, Бугарске, Старог Влаха и Ресаве. Године 1844. имало је 43 куће. Захваљујући близини Крагујевца, овде је избегнута депопулација. Године 1948. било је 535, а уз мале осцилације до 2011. њихов број је порастао на 1.150 лица, од којих је 96,8% Срба. Пољопривредом се бавило 4,2% економски активног становништва, а непољопривредни део популације највећим бројем радио је у Крагујевцу у индустрији, трговини, грађевинарству и државној управи. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе и библиотека.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВАЦ
**ДРАГОВАЦ**, село у јужној Србији, у Пустој Реци, уз југоисточну периферију општинског средишта Бојника. Насеље је издужено уз путеве према Лесковцу и Лебанима па је добило основу радијалног облика. Густина градње кућа у њему је мала. Од 1516. помиње се под именом Дијак (један заселак се зове Ђаце). Староседеоци су досељени 1877/78. из Јабланице. Близина Бојника дуго је одлагала депопулацију. Године 1948. село је имало 674, а 1991. 1.013 становника. Тада је започела регресија и 2011. село је имало 900 житеља, од којих 78,3% Срба, а 20,4% Рома. Пољопривредом се бавило 55,7% економски активног становништва. За мештане је од давнина био карактеристичан одлазак у печалбу.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВАЦ
**ДРАГОВАЦ**, село у Србији, у Великом Поморављу, изграђено уз десну обалу Велике Мораве, 5 км западно од општинског средишта Пожаревца. Повезани су слепим локалним путем. Насеље је компактно, изграђено у алувијалној равни Велике Мораве, на око 77 м н.в. и има мрежасто распоређене уске и кривудаве улице. Први помен села је у Браничевском тефтеру из 1467. када је имало 14 кућа. Постојало је и почетком XVIII в., а 1844. имало је 94 куће. Од 60-их година XX в. усталила се константна депопулација. Године 1961. село је имало 1.372, а 2011. 834 становника, од којих су 97,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 43,2% економски активног становништва, а међу неаграрним становништвом највише је радило у трговини и у Пожаревцу. За пољопривредну производњу карактеристичан је узгој поврћа. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИТА
**ДРАГОВИТА**, село на југоисточној периферији Србије, у општини Димитровград, смештено на југоисточном подножју Гребен планине, на висинама од 750 до 900 м. Са општинским центром повезано је локалним путевима дугачким око 25 км. Село чини осам малих заселака међусобно удаљених по неколико стотина метара. Ово је депопулациона средина. Године 1948. село је имало 938, а 2011. 49 житеља, од којих су 79,6% били Бугари. Економски активно било је 12,2% становника.
Слободан Ћурчић
У атару села постоји неколико археолошких налазишта из античког периода: Градиште, Кале, Селиште и Црквиште.
**Градиште.** Драгоцене податке о налазишту Градиште пружили су 1933. и 1934. представници општине из Поганова и Одороваца, као и управници школа из **Д.** и Одороваца, који наводе да се на локалитету на брду налазе цигле и старо посуђе, те раван старински новац и зидови. Нумизматичка збирка римског новца Народног музеја у Нишу са овог локалитета увећана је 1957. откупом и поклоном од Евстатија С. Иванова из села **Д.** антонинијаном Трајана Деција и бронзама Клаудија II, Проба, Констанција II и Валенса. У јужној области средишњег дела изразите кречњачке греде планине Гребен издваја се доминантна чука. Њен грбаст врх искоришћен је за цитаделу утврђења димензија 90 х 10 м. Уз североисточну литичасту страну приметни су темељи бедема фундирани на стени. На најприступачнијој северној страни преко гребена постављена је тврђавска капија са кружном кулом. Кула пречника 6,5 м очуване висине до 1,5 м, видљива у „златарском ископу" изграђена је од ломљеног камена и везана кречним малтером. Југозападна страна цитаделе према нижем делу фортификације изгледа није утврђивана. На степенасто двадесетак метара нижем стрмом и нагнутом четвороугластом платоу приближних димензија 150 х 100 м образовано је насеље. Његове три стране завршавају се изразитим литичастим одсецима према долини Јерме, који су свакако природно брањени. У „златарским ископима" налази се уломљена опека античког формата и фрагментована касноантичко-рановизантијска керамика. По свему судећи кастел-опидулум је из истог периода као и налази новца и уломљено керамичко посуђе.
**Селиште са Црквиштем.** Прве податке о античким остацима на овим местима добијамо у документацији Моравске бановине из 1933--1934. Иначе, описи о налазима учињеним на њима идентични су с оним датим за Градиште. У нумизматичкој збирци Народног музеја у Нишу откупљене су 1957. од истог налазача две бронзе царева Максимина Даје и Константина Великог, ископане на локалитету Селиште у селу **Д**. На Црквишту између махала Вршање (В,р или Вър) и Метиљавице села **Д.** откривена је дорска база стуба од кречњака. Чини се да база потиче са неког оближњег паганског храма и да је овде употребљена као сполија. Поред тога, у хроници села указује се на интересантан детаљ да су приликом градњи кућа у махали Вршање коришћени као сполије камени квадери са Црквишта. Локалитет Селиште са Црквиштем налази се у благој удолини, односно око стотинак метара нижем, североисточном подножју Градишта. Свакако је ово касноантичко-рановизантијско насеље са ранохришћанском црквом, штићено кастелом на Градишту.
**Кале.** У извештајима представника општинске власти у Поганову и школе у **Д.** 1933--1934. помиње се као вероватан археолошки локалитет Кале, смештен на брду, али без икаквих трагова прошлости на њему. Међутим, у хроници села **Д.** износе се подаци да се на њему налазе рупе, зидови и други остаци неких грађевина, делови керамичких посуда и шљака. Постоји могућност да се ради о античком утврђењу лоцираном скоро у центру савременог села. Из **Д.** потиче посребрена бронзана плочаста фибула у облику свастике са коњским протеомима, сада у средњовековној збирци Народног музеја у Нишу. Ова фибула се датује у касну антику. У атару суседног села Поганово, на североисточној граници с атаром села **Д.**, смештено је још једно античко утврђено насеље Градиште -- Ћиташов камик.
Предраг Пејић
ЛИТЕРАТУРА: А. Јовановић, *Римски накит у Дарданији*, Бг 1978; Ц. Д. Иванов, *Драговита -- златна*, София 2007; С. Петковић, *Римске фибуле у Србији од I до V века*, Бг 2010; П. Пејић, *Античка топографија пиротског краја*, докторска теза, ФФ, Бг 2015.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ
**ДРАГОВИЋ**, манастир недалеко од Врлике, у Далмацији, на средокраћи пута између Сиња и Книна. По предању подигао га је 1395. избјегли народ из Босне који се повлачио пред Турцима. Први сигуран податак потиче из 1593. када је игуман Пајсије започео писање љетописа манастира Грабовац у Будимској епархији, који су 1585. основала петорица драговићких монаха. Када је **Д.** 1619. пострадао од Турака, у Грабовац су дошла још десеторица монаха који су са собом понијели и велик дио књига и драгоцјености из манастирске ризнице. До обнове је дошло 1694, а кратко вријеме био је и сједиште далматинске епархије. Манастир је поново пострадао 1698, обновљен 1699, а потом опет страдао у посљедњем млетачко-турском рату (1714--1718). Нова црква је подигнута 1720, а **Д.** је опет постао сједиште епархије. Почетком XVIII в. обновљен је манастирски комплекс, а из слабог звоника измјештена је капела Св. Петке и саграђен је звоник на преслицу. Главна манастирска црква, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, била је мала једнобродна грађевина, са полукружном апсидом на истоку. За градњу манастира коришћени су камен и сполије са оближњих римских локалитета. Oбнове и поправке зидова и темеља биле су стално потребне и због грађевински нестабилног терена, па су га монаси 1777. измјестили недалеко, на сјеверозапад. Нова црква и манастир освећени су тек 1867. Новоподигнута црква била је једнобродна грађевина која се на истоку завршавала полукружном апсидом, а изнад западног травеја био је звоник. Стари манастир је обнављан и даље, а понекад се у њему и служило. У току II свјетског рата манастир је поново страдао. Због изградње хидроелектране на Цетини 1954. манастир је поново измјештен, на брдо, југоисточно од локације старог манастира. Остаци оба манастира, земљиште и гробље, потопљени су подизањем бране Перуча. Данашња црква, освећена 1960, изграђена је једним дијелом од материјала преузетог са „другог" манастира, као једнобродна грађевина, која се на истоку завршава полукружном апсидом, а уз западни зид саграђен је четвороугаони звоник. Поред цркве, на сјеверној страни, саграђена је, односно пренета капела Св. Петке, која се налазила на „првом" црквишту **Д.**, a jужно од цркве подигнути су манастирски конаци. Од икона са некадашњег иконостаса данас су постављене само иконе Христа Великог архијереја и Богородице са Христом (Страсне) које су настале у XVII в., са сребрним оковима израђеним у XVIII в., а 2009. су додате и иконе Св. арханђела Михаила и Св. Јована Крститеља, рад сестринства Тројеручице из Шибеника. У ризници се чува још неколико икона и антиминса из XVIII в., од којих је један рад Христифора Жефаровића, као и многобројна дјела примјењене умјетности. Посебну вриједност представља збирка рукописних и штампаних богослужбених књига које потичу из периода XVI--XIX в. Дио ризнице је покраден и уништен 1995. када је манастир доживио велико страдање и остао без монаштва које се повукло заједно са српским народом. Године 2004. манастир је поново оживио и почела је његова обнова. Манастирску цркву је 2007--2008. осликао Зоран Гребенаровић са сарадницима.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Стрика, *Далматински манастири*, Зг 1930; С. Милеуснић, *Манастир Драговић*, Бг 1985; Б. Чоловић, „Како је изгледао стари манастир Драговић", *ЗНМ*, 1997, 16/2; Г. Петрановић, *Повјест о Светорождественском манастиру Драговићу у православној Епархији Далматинској 1859*, Шибеник 2005; С. Орловић, *Манастир Драговић*, Бг--Шибеник 2009; Б. Чоловић, *Манастир Драговић*, Зг 2014.
Снежана Орловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Биљана
**ДРАГОВИЋ, Биљана**, сликар текстила, костимограф (Пећ, 14. IV 1940 -- Београд, 2. X 2013). Дипломирала 1964. на Академији примењених уметности у Београду у класи Драгутина Митриновића. Први ангажман имала је 1966. у београдском Театру поезије (Десанка Максимовић, *Тражим помиловање*), а током дуге каријере била је аутор више од стотину костимских решења у позоришту, на филму и телевизији. Сарађивала је с театрима широм Југославије, а највише костимских решења осмислила је у Атељеу 212 и Југословенском драмском позоришту (по 15). Важније представе: у Атељеу 212 *Развојни пут Боре Шнајдера* А. Поповића (1967), *Електра* Д. Киша (1968), *Издаја* Х. Пинтера (1980), *Кола мудрости двоја лудости* А. Н. Островског (1993); у ЈДП *Родољупци* Ј. П. Стерије (1986. и 2003), *Ревизор* Н. В. Гогоља (1987), *Ружење народа у два дела* С. Селенића (1987), *Ваљевска болница* Д. Ћосића (1989), *Народни посланик* Б. Нушића (1991), *Говорница* Ј. Марковића (2003); у Црногорском народном позоришту у Подгорици *Дундо Мароје* М. Држића (1975), *Прамен таме* М. Лалића (1976); у Народном позоришту у Београду *Категорички захтев* Б. Пекића (1978), *Сакати Били* М. Макдона (1998); у НП у Ужицу *Балада о лузитанском страшилу* П. Вајса (1968); у Српском народном позоришту *Маратонци трче почасни круг* Д. Ковачевића (1996) и др. У њену богату филмографију улазе остварења као што су *Лелејска гора* З. Велимировића (1968), *Лилика* Б. Плеше (1970), *Хајдучка времена* В. Тадеја (1977), *13. јул* Р. Шарановића (1982), *Луде године 5* З. Чалића (1983). На телевизији је радила костиме за ТВ филмове *Халелуја* А. Обреновића (1971), *Милева Ајнштајн* В. Огњеновић (1972), *Ћелава певачица* Б. Плеше (1972), *Марија Магдалена* М. Траиловић (1977), *Родољупци* Д. Мијача (1986), *Танго је тужна мисао која се плеше* П. Ђорђевића (1997); ТВ драме *Случај Опенхајмер* А. Јовановића (1970), *Операција* С. Мрмка (1977) и ТВ серије *Хајде да растемо* С. Станковића (1969), *Димитрије Туцовић* Е. Галића (1973), *Масмедиологија на Балкану* В. Бабића (1989) и др. Добитница је Стеријине награде (1967. и 1987), Специјалне награде на 4. Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић" у Ужицу (1968), Плакете УЛУПУДС-а (1987), Златне арене за костим у филму *Бој на Косову* на Фестивалу југословенског играног филма у Пули (1990).
ЛИТЕРАТУРА: „Атеље 212", *Театрон*, 1982, 33/4/5; П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1944--1986*, Бг 1990; *Између краја и почетка (Позоришни живот у Србији од 1986 до 2005)*, Бг 2006; Ф. Пашић, *Београдско драмско позориште 1947--2007*, Бг 2007; М. Одавић, *Љиљана Драговић, костимограф у театру*, Бг 2008; *Југословенско драмско позориште: 60 година: лица/слике/сећања*, Бг 2008.
М. Одавић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Бранко
**ДРАГОВИЋ, Бранко**, физичар, научни саветник, универзитетски професор (Сонковић код Скрадина, Далмација, 11. III 1945). На Природно-математичком факултету у Београду дипломирао физику 1967, магистрирао из теоријске физике 1973. и докторирао из математичке физике 1977. Запослен у Институту за физику 1970--2012, где је био директор Центра за теоријску физику 1978--1985. Провео је целу 1976. на научном усавршавању у Обједињеном институту за нуклеарна истраживања у Дубни (Русија). У звању водећег научног сарадника радио је 2000--2002. у Математичком институту „Стеклова" Руске академије наука у Москви. Око 100 пута боравио на студијским путовањима у разним иностраним институцијама из физике и математике, укључујући ЦЕРН у Женеви и Међународни центар за теоријску физику у Трсту, те држао предавања на њиховим семинарима. Значајно је унапредио научну сарадњу између математичара и физичара у Србији.
Истраживао је разне проблеме теоријске и математичке физике, посебно у областима: квантна теорија поља, заснивање квантне механике, теорија струна, гравитација, космологија, развој и примена нових математичких метода, биоинформациони системи. Посебно се бавио развојем и применом *р*-адичне и аделичне анализе у моделирању физичких и биолошких система. Један је од оснивача *р*-адичне математичке физике. Од 2008. заменик је главног уредника међународног мултидисциплинарног часописа на енглеском језику *p-Adic Numbers, Ultrametric Analysis and Applications*, чији је оснивач Руска академија наука (2008), а издавачи су *Наука* и *Шпрингер*. Био је рецензент у више од 30 међународних часописа, те организатор или суорганизатор око 60 научних скупова, од којих је већина била међународног карактера. Главни је организатор серије међународних скупова из савремене математичке физике који су се одржавали у Србији. Руководио је научним пројектима у Србији и међународним научноистраживачким пројектима Србије са Русијом и Француском.
Предавао је на универзитетима у Бео-граду, Приштини, Нишу и Бањој Луци: Физику елементарних честица, Квантну теорију поља, Класичну електродинамику, Астрофизику, Гравитацију и Космологију. Држао је и специјалне курсеве из *р*-адичне математичке физике у Шведској, Кини и Јужној Кореји, а његови научни радови су цитирани преко 2.000 пута. Институт за физику у Београду доделио му је 1981. Повељу за допринос развоју Института, а два пута награду за научни рад, и то: за истраживања у квантној електродинамици и *р*-адичној математичкој физици. Зборници радова са две међународне конференције (Бг 2005, Бг 2015) из *р*-адичне математичке физике су посвећени **Д**. Члан је Јужнословенске академије нелинеарних наука и њен председник од 2014.
ДЕЛА: и I. Y. Arefeva, I. V. Volovich, „On The Adelic String Amplitudes", *Phys. Lett. B*, 1988, 209, 445; коаутор, „The Wave Function of the Universe and p-Adic Gravity", *International Journal of Modern Physics* *A*, 1991, 6, 24; „Adelic Harmonic Oscillator", *International Journal of Modern Physics А*, 1995, 10, 16; коаутор, „On p-Adic Mathematical Physics", *p-Adic Numbers, Ultrametric Analysis and Applications*, 2009, 1, 1; и A. Y. Dragovich, „A p-Adic Model of DNA Sequence and Genetic Code", *p-Adic Numbers, Ultrametric Analysis and Applications*, 2009, 1, 34.
Горан С. Ђорђевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Владимир
**ДРАГОВИЋ, Владимир**, математичар, научни саветник, универзитетски професор (Београд, 26. VII 1967). Након другог разреда средње школе (током школовања освојио је девет првих и четири друге награде на савезним и републичким такмичењима из математике и хемије) 1984. уписао студије математике на Природно-математичком факултету у Београду које је завршио 1987. Од своје 20. године стално запослен у Математичком институту (МИ) САНУ. Са 24 године завршава аспирантуру на Универзитету „Ломоносов" (Катедра више геометрије и топологије, под руководством Бориса Дубровина), са максималном оценом. Тада завршава и докторску дисертацију „R-matrices and Algebraic Curves", коју брани 1992. на Математичком факултету у Београду. У научно звање научног сарадника биран 1993, а у звање вишег научног сарадника 1998. у МИ САНУ. Биран за доцента на МФ у Београду 1993. Године 2004. изабран за научног саветника МИ САНУ, као и за директора Математичке гимназије. У току обављања ове дужности, 2004--2008, проширен je курикулум са четворогодишњег на шестогодишњи, добијена Светосавска награда, а Влада Србије прогласила Гимназију „школом од посебног националног значаја". Оснивач и руководилац семинара „Математички методи механике" у МИ САНУ од 1993, управник Одељења за механику МИ САНУ, оснивач и руководилац водеће националне научне групе из области динамичких система, класичне механике и алгебарске геометрије, која има јасну међународну препознатљивост и афирмацију. Држао наставу на Универзитету у Београду (1993--1994), Универзитету у Нишу (1996--1999), Универзитету Црне Горе (2003--2008) и у Математичкој гимназији (1992--1994, 1995--2000, 2004--2007). Гостујући истраживач на Универзитету Кјото (Јапан), ICTP (International Centre for Theoretical Physics, Италија), Универзитету у Лисабону (Португал), IHES (Institut des Hautes Études Scientifiques, Француска). Држао наставу на докторским студијама у SISSA (The International School for Advanced Studies, Италија 2003) и циклус предавања из Интеграбилних система на „Мек Гил" универзитету у Монтреалу (Канада) 2010. Од 2012. редовни професор на Универзитету Тексаса у Даласу (САД), а од 2015. је руководилац Департмана математичких наука на истом универзитету. Члан Етичког комитета Европског математичког друштва од 2019.
**Д.** истраживања су у областима комплексне алгебарске и пројективне геометрије и интеграбилних динамичких система, са применом у класичној и статистичкој механици. Његови најзначајнији доприноси се могу тематски класификовати: (А) интеграбилни билијари, хиперелиптички Јакобијани, Понселеова теорема (и М. Радновић, „Bicentennial of the Great Poncelet Theorem (1813--2013): Current Advances", *Bulletin of the American Mathematical Society*, 2014, 51); (Б) комплексна алгебарска геометрија Примових варијетета и динамика крутог тела; (В) псеудо-интеграбилност и егродичка теорија; (Г) дискриминантно-сепарабилни полиноми, вишезначне групе и дискретна диференцијална геометрија; (Д) квантна једначина Јанга Бакстера; (Ђ) Пенлевеовe и Шлезингеровe једначине (и В. Шрамченко, „Algebro-Geometric Solutions of the Schlesinger Systems and the Poncelet-Type Polygons in Higher Dimensions", *International Mathematics Research Notices*, 2018, 13). Радећи у тим оквирима засновао је теорију вишедимензионих билијара као нову научну дисциплину, заокружио тридесет година стар програм Грифитса и Хариса, засновао теорију псеудо-интеграбилних динамичких система, увео дискриминантно-сепарабилне полиноме уз нов приступ задатку Коваљевске, повезао их са вишезначним групама Бухштабера-Новикова и савременим пионирским радовима из дискретне диференцијалне геометрије, пронашао више класа интеграбилних система, уз механичке и алгебарско-геометријске интерпретације, развио теорију псеудо-интеграбилности, дао Кричевер-Драговићеву класификацију решења Јанг-Бакстерове једначине, засновао интеграбилност и геометриjу нехолономне механике, дао нови алгебарско-геометријски приступ Пенлевеовим и Шлезингеровим једначинама. Добитник награде Савеза друштава математичара Србије и Црне Горе за најзначајнији научни допринос математичара млађег од 40 година у периоду 2001--2004. Добитник Награде града Београда за природне и техничке науке за 2010 (са М. Радновић). За показане резултате својих ученика на Савезним такмичењима из математике добио је признање Савеза друштава математичара Југославије за 1996, 1997. и 1998.
ДЕЛА: и Д. Милинковић, *Анализа на многострукостима*, Бг 2003; и Б. Гајић, „The Lagrange Bitop on so(4) x so(4) and Geometry of the Prym Varieties", *Amer. J. Math*., 2004, 126; „Geometrization and Generalization of the Kowalevski Top", *Communications in* *Mathematical Physics*, 2010, 298; и М. Радновић, *Poncelet Porisms and Beyond*, Basel 2011; и И. Горjучкина, „About the cover: the Fine-Petrović polygons and the Newton-Puiseux method for algebraic ordinary differential equations", *Bulletin of the American Mathematical Society*, 2020, 57.
Александар Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Вукашин Вук
**ДРАГОВИЋ, Вукашин Вук**, новинар (Цетиње, 16. VIII 1900 -- Београд, 21. V 1974). Завршио је Правни факултет у Београду 1934, а након школовања, током којег је научио француски и руски језик, одлучује да се посвети новинарском позиву. Почео је да се бави новинарством 1926. као извештач београдске *Политике*, па релативно брзо стиче афирмацију. *Политика* га 1930. шаље на веома значајно место дописника из Париза, где се истакао извештајима о политичкој и друштвеној ситуацији, али и изврсним текстовима из области културе афирмишући наше уметнике који су живели и радили у француској престоници. По повратку у земљу ангажовао се око оснивања *Ошишаног јежа* и *Усмених новина*, које су биле орган новинарског струковног удружења. Доживео је прави прогон 1938. када је након соколског слета у Прагу, након денунцијације, почео оркестрирани напад на њега. Посебно се у том некоректном поступку, који је резултирао његовим отпуштањем из *Политике* 1939, истакао шеф Централног пресбироа Коста Луковић. Новинарска организација стала је у заштиту **Д.** и новинарског дигнитета: Суд части донео је 15. V 1939. одлуку да се Луковић због поменутог прогона брише из чланства Београдске секције Југословенског новинарског удржења. За време II светског рата **Д.** је због левичарског опредељења био затворен у логору у Албанији, а затим у Италији. Из логора је побегао 1943. и пошто је успео да се пребаци на Вис, постао шеф Централног пресбироа тадашње партизанске владе -- Комитета националног ослобођења Југославије. После ослобођења Београда помогао је око покретања *Политике*, а затим је постављен за аташеа за штампу у Паризу, одакле је на пречац пензионисан 1950. у време кризе са ИБ-ом. Након тога ангажовао се у Историјском одељењу Српске академије наука, а за историју нашег новинарства значајан је као аутор књиге *Српска штампа између два рата* (Бг 1956), која представља незаобилазно штиво за истраживање периодике на српском језику од 1915. до 1945. Пре II светског рата написао је и објавио књигу *СССР: Савез совјетских Социјалистичких Република* (Бг 1940), а значајна су и његова послератна дела *Џон Рид у Србији* и *Метеорски животни пут Џона Рида* (Цт 1975) у којима се даје анализа живота и рада једног од највећих репортера у историји светске журналистике.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Два века српског новинарства*, Бг 1992.
Владимир Баровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Душан
**ДРАГОВИЋ, Душан**, инжењер геологије, самостални саветник (Гњилане, 8. V 1929). Завршио Геолошки факултет Техничке велике школе у Београду 1955. Докторирао са темом „Геологија бијелих боксита Црне Горе" на Рударско-геолошко-нафтном факултету у Загребу 1976. Био је технички директор и шеф геолошке службе „Предузећа боксити" на Цетињу (1955--1960), начелник Одељења за минералне сировине Геолошког завода Црне Горе (1960--1966) и његов директор (1965/66). Радио је као самостални саветник за минералне сировине и главни републички инспектор за геолошка истраживања Црне Горе (1966--1982), био управник Завода за геологију и рударство у Институту за техничка истраживања Универзитета „Вељко Влаховић" у Титограду (1983--1989) и проректор истог универзитета (1989--1995). Највише третирао проблеме истраживања геолошког положаја, особине, садржај ретких елемената и индустријски значај белих боксита Црне Горе („Types of the deposits of the White Beаuxite of Montenegro", *Travaux ICSOBA*, 3, Zg 1966; „Стратиграфски положај и периоди стварања црвених и бијелих боксита у Црној гори", *Гласник Републичког завода за заштиту природе*, Тг, 1984, 17; „Услови стварања лежишта и литолошких типова бијелих боксита Црне Горе", *VI Југословенски симпозијум о истраживању боксита*, Херцег Нови 1988). Нешто мање се бавио угљевима и неметаличним минералним сировинама. Значајно место међу публикацијама **Д.** имају монографије *Бијели боксити Црне Горе* (Нк 1988) и *Украсни камен Црне Горе* (Цт 1997). У првој монографији унапредио је теоријска знања о законитостима појављивања и унутрашњој структури лежишта белих боксита. Допринео је тумачењу њихове генезе, металогеније, оцене потенцијалности и начинима експлоатације. Ту је и оригинална подела на седам различитих типова белих боксита важна за њихову успешну експлоатацију. За ту књигу добио је Повељу из „Фонда Бранислав Миловановић" РГФ у Београду 1997.
ДЕЛА: „Ријетки елементи у бокситима Црне Горе", у: *II Југословенски симпозијум за истраживање и експлоатацију боксита*, Тузла 1973; „Неметаличне минералне сировине Црне Горе", у: *Зборник радова симпозијума Сировинска база неметаличних минералних сировина СФРЈ*, Бг 1974.
А. Грубић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Живко
**ДРАГОВИЋ, Живко**, професор, политичар, писац (Велестово код Цетиња, 12. II 1854 -- Цетиње, 11. VII 1928). Брат је историчара Марка. Завршио је Богословско-учитељску школу на Цетињу и потом радио као учитељ на Његушима и у Љуботињу. У Петрограду је изучио Духовну академију. На школовању у Паризу провео је годину дана. По повратку, на Цетињу је истовремено био професор гимназије, богословско-учитељске школе и Девојачког института царице Марије. Биран је за ректора богословије. Био је активан културни посленик и иницијатор књижевног живота на Цетињу, потпредседник и председник Просветног савета, члан главне школске комисије и главног одбора Друштва црногорског Црвеног крста (1908--1913). Биран је за народног посланика 1907, а од 1909. члан је Државног савета и вирилни посланик у Скупшини Црне Горе. У име Чевско-бјеличке капетаније био је заступник у Подгоричкој скупштини када је Црна Гора уједињена са Србијом 1918. Пензионисан је на дужности државног саветника. Сматра се да је био књижевно-песнички саветник књаза Николе. Писао је песме, међу којима и пригодне у част књажевске породице, уџбенике, богословске, педагошке и историјске текстове. Прикупљао је фолклорну грађу. Сарађивао је у руским (*Журнал*, *Страник*, *Рускаја старина*) и домаћим (*Глас Црногорца*, *Летопис Матице српске*, *Босанска вила*, *Нова Зета*, *Књижевни лист*, *Дан*, *Српски књижевни гласник*) часописима и листовима. Уређивао је *Књижевни лист* (1901--1902) и *Глас Црногорца* (1899, 1903--1905). Преводио је са руског (В. Теплов, М. Љермонтов, К. Јелницки), италијанског (Ђ. Кардучи) и француског (Ж. Ф. Мармонтел). Био је одликован руским Орденом Св. Ане, француском Академском палмом, Даниловим орденом V, IV, III и II степена и другим одликовањима.
ДЕЛА: *Граф Вуичъ въ Черногoрии*, СПб 1881; *Черногория и ея отношения къ России и въ царствование императора Павла*, СПб 1882; *Преглед основног богословља*, Цт 1897; *Кратка историја Црне Горе*, Цт 1910; и Љ. Бакић, *Познавање Закона*, Цт 1914.
ЛИТЕРАТУРА: W \[Милан Вукићевић\], „Живко Драговић", *Записи*, 1928, 3; *Време*, 1928, 2352; А., „Живко Драговић", *Политика*, 12. VII 1928; Н. С. Мартиновић, *Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493--1945*, Бг 1965; Ј. Р. Бојовић, *Подгоричка скупштина 1918*, Г. Милановац 1989; Д. Мартиновић, *Луча тамом обузета*, Цт 1995.
М. Вуксановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Јасна
**ДРАГОВИЋ, Јасна**, сценограф, универзитетски професор (Београд, 22. I 1954). Дипломирала 1977. и магистрирала 1993. на Одсеку за сценографију Факултета примењених уметности, где je прошла сва наставна звања до редовног професора (2004) за област ТВ и филмска сценографија. Реализовала је више десетина филмова (*Пикник у Тополи*, 1981; *Вариола Вера*, 1982; *Масмедиологија на Балкану*, 1989; *Балканска перестројка*, 1990; *Рај*, 1993; *Зла жена*, 1998; *Идеалне везе*, 2005; *Заустави време*, 2008; *Лед*, 2012), серија, копродукција, позоришних представа (Д. Албахари, *Мамац*, 1998; Молијер, *Уображени болесник*, 2003; Џ. Кеселринг, *Арсеник и старе чипке*, 1997; А. Милер, *Сви моји синови*, 1998; А. П. Чехов, *Вишњик*, 1999; *Нижински -- златна птица*, 2001; Т. Стопард, *Розенкранц и Гилденстерн су мртви*, 1997) и на стотине телевизијских емисија (*Недељно поподне*, 1987--1991; *Видео тилт*, 1985--1989; *Суботом увече*, 1990--2003; *Вече са Иваном Ивановићем*, 2010; *Утисак недеље*, 2011), опера, балета. Члан је УЛУПУДС-а (1978), Српске филмске асоцијације (2009) и Академије филмске уметности и науке (2012). Додељене су јој наградe „Златна мимоза" (1994), „Јоаким Вујић" (1997), плакетa УЛУПУДС-а (1997, 2001), признање „Јустата" (1998), Јубиларна повеља позоришта Мадленианум (2007), Награда за животно дело за целокупно стваралаштво и допринос развоју примењених уметности и дизајна (2011) и Велика златна плакета Универзитета уметности (2016).
ДЕЛА: филмови: *Нека чудна земља*, 1988; *Другарица министарка*, 1989; *Ноћни играчи*, 1990; *Биће боље*, 1994.
М. Просен
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Љиљана
**ДРАГОВИЋ, Љиљана**, костимограф (Скопље, 19. XI 1934). Дипломирала 1960. на Академији примењених уметности у Београду. Целокупан радни век провела је као костимограф Народног позоришта у Београду, повремено радећи и за Југословенско драмско позориште, центре у некадашњој Југославији и иностранству (Каиро -- *Хофманове приче*, Ж. Офенбах). У богатом опусу остварила је жанровски веома разноврсне пројекте костимографије за 260 позоришних представа, 12 играних филмова, велик број ТВ емисија и серија. Између 2001. и 2007. бавила се и педагошким радом (АЛУ, предмети Сценски костим и Историја костима). Њена појава на сцени поклапа се са новом ером у српској костимографији и сценографији коју обележава висока професионализација и специјализација, као и повлачење старије генерације која је претежно из сликарског и реалистичког угла прилазила инсценацији. Све комплексније редитељске и драматуршке захтеве театра **Д.** је могла да визуелно подржи и самостално изрази захваљујући разумевању психологије ликова, широком образовању и личној култури. Препознатљив стилски рукопис, сведен и симболички у исто време, развијао се под утицајем ментора из младости Д. Ристића, као и властитог уметничког сензибилитета. Сматрајући да стваралаштво костимографа започиње сложеном анализом карактеристичних детаља епохе и дела, уметница је трагала за линеарном синтезом која ће једноставношћу и елеганцијом деловати на имагинацију и дубље читање дела. Учествовала је на многобројним манифестацијама примењене уметности и сценског дизајна у земљи и иностранству (Мајска изложба УЛУПУДС-а, Прашки квадријенале). Музеј позоришне уметности и НП приредили су јој 2005. ретроспективну изложбу и промовисали монографију. Добитница је Златне арене за филмове *Доротеј* (Пула, 1981) и *Косовски бој* (Пула, 1990), звања истакнутог уметника УЛУПУДС-а (1988), Награде за животно дело УЛУПУДС-а (1996), Стеријине награде (1992, 2001), Годишње награде НП (1984, 1986, 1990). Носилац је посебног признања за врхунски допринос култури у Републици Србији (1996).
ЛИТЕРАТУРА: М. Одавић, *Љиљана Драговић: костимограф у театру*, Бг 2005.
М. Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Марко
**ДРАГОВИЋ, Марко**, историчар, професор, библиограф (Велестово код Цетиња, 22. VIII 1852 -- Цетиње, 19. IX 1918). Богословију је завршио на Цетињу, а потом радио као учитељ у Брчелима и Његушима. За време херцеговачког устанка и рата с Турцима (1875--1878) слао је ратне извештаје за новосадску *Заставу*. По повратку са студија на Петроградској духовној академији (1878--1882) именован је за секретара Министарства просвете и црквених послова, а 1892. премештен је у Улцињ за секретара Окружног суда. Приликом оснивања гимназије у Подгорици 1907. постављен је за наставника. Пензионисан на лични захтев 1911, прешао је да живи на Цетињу и тамо, услед оскудице, био приморан да објављује у аустроугарским окупационим гласилима (1916--1918). Умро је у беди, не дочекавши ослобођење. Иако богослов по образовању, **Д.** је био посвећени историчар-дилетант који је неуморно прикупљао историјску грађу. Највише докумената пронашао је и преписао током школовања у Русији, у архивима Москве и Петрограда, потом и на Цетињу и у Боки. Изворе за историју Црне Горе, претежно из XVIII и XIX в., објављивао је у гласилима учених друштава, као прилоге својим делима, али и у локалној штампи. Због тога га је СУД изабрало 1885. за дописног члана. Написао је и многе прилоге о историји Црне Горе, чија је вредност била поучна, а не научна. Био је покретач организованог рада на систематском прикупљању грађе за историју Црне Горе, бележењу и описивању материјалних остатака и рукописа („Материјали за историју Црне Горе из времена владике Петра I (1804--1815)", *ГСУД*, 1884, 55, 1886, 65; „Документи о Шћепану маломе", *Споменик СКА*, 1893, 22; „Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске почетком XIX стољећа из Петроградского државнога архива (1800--1816)", *Споменик СКА*, 1898, 31). Тај програм изложио је 1884. у *Упутству за сакупљање материјала за историју и ђеографију Црне Горе*, рађеном по узору на сличне приручнике у другим земљама. Пионирски је и његов рад на библиографији штампаних дела о Црној Гори (*Покушај за библиографију о Црној Гори*, Цт 1892). Изузетно је богата његова писана заоставштина, будући да је започео много дела и подухвата. Није их могао окончати јер га је материјална оскудица спречила да ради у архивима и библиотекама.
ДЕЛА: *Митрополит црногорски Василије Петровић -- Његош или Историја Црне Горе од 1750. до 1766. године*, Цт 1884; *Крусовољ књаза и господара црногорскога Ивана Црнојевића*, Цт 1885; *Школе у Црној Гори*, Зг 1888; „Русија и Црна Гора од 1780. до 1790", *ГСУД*, 1891, 72; *Потурчењаци у Црној Гори*, Цт 1931; *Историја Црне Горе*, I, Пг 1935.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Пејовић, „Личност и дјело Марка Драговића 1852--1918", *ИЗ*, 1968, 25, 3; Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић Костић, *Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841--1947*, Бг 2007.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Милан
**ДРАГОВИЋ, Милан**, лекар, хирург, универзитетски професор (Андријевица, 5. IX 1933 -- Београд, 30. IX 2009). Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1960. Специјалистички стаж из опште хирургије провео је у КБЦ „Др Драгиша Мишовић" и ВМА. Специјалистички испит је положио 1967. Две године радио је на Хируршком одељењу болнице у Иванграду, а затим је прешао на Онколошки институт у Београду и 1971. изабран у звање асистента на Катедри хирургије Мед. ф., да би после краћег времена прешао на Клинику за хирургију КБЦ „Др Драгиша Мишовић", где је био начелник клиничког одељења и начелник експерименталне хирургије. Докторску дисертацију под називом „Хемодинамски поремећаји при оклузији периферних крвних судова" одбранио је на Мед. ф. 1973. У звање редовног професора изабран је 1989. Био је хирург широког дијапазона. Бавио се грудном, абдоминалном, ендокрином и хирургијом дојке. Посебно велик допринос дао је развоју лапароскопске хирургије на Клиници за хирургију КБЦ „Др Драгиша Мишовић" и у неколико градова бивше Југославије. Извео је велик број лапароскопских операција жучне кесе и објавио више публикација из ове области. Залагао се за оперативну радикалност малигних тумора. Бавио се и експерименталном кардиохирургијом, вршећи ресекције миокарда код паса. Развио је сопствени експериментални модел изазивања акутног панкреатитиса код експерименталних животиња. Објавио је око 120 радова и неколико књига: *Ургентна хирургија* (гл. уредник, Бг--Зг 1984), *Оперативна хирургија*(коаутор, Бг--Зг 1987), *Мала хирургија* (и Б. Зоговић, Бг--Зг 1989), *Савремена клиничка хирургија* (Пг 2003). У књигама *Основи хирургије I дeо* (Бг 1994) и *Уџбеник из хирургије* (Бг--Зг 1998) био је аутор више поглавља и уредник са З. Герзићем. Објавио је и књигу *Амбулантна хирургија* (коаутор, Бг 2006), *Ургентна и ратна хирургија* (и М. Тодорић, Бг 1998). Био је талентовани цртач, па је све своје књиге богато илустровао јако успелим и едукативним цртежима, што је било нарочито важно за студенте, специјализанте и специјалисте хирургије и анестезиологије. За дописног члана ЦАНУ изабран је 1996. Пензионисан је 1998. Након тога неколико година је радио у КЦ Црне Горе. Све време био је активни члан Хируршке секције СЛД, на чијим састанцима је поднео више саопштења. Био је члан и Медицинске асоцијације САД.
ЛИТЕРАТУРА: *Билтен Универзитета у Београду*, 1971, 94; *Ко је ко у Србији `96*, Бг 1996; Р. Чоловић, *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг --Торонто 2005.
Р. Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Момчило
**ДРАГОВИЋ, Момчило**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 25. II 1930 -- Београд, 18. II 2009). Дипломирао 1957. на Електротехничком факултету у Београду, где је и докторирао 1979 (награда Привредне коморе Београда). На истом факултету биран je у сва звања, од асистента (1957) до редовног професора (1990). Пензионисан је 1995. Држао је наставу из предмета Антене и простирање радиоталаса, Теоријска електромагнетика и на неколико курсева на постдипломским студијама. Предавао је и на Вишој војној ваздухопловно-техничкој академији (Жарково), Факултету техничких наука (Нови Сад) и на Техничком факултету у Титограду. Коаутор је монографије о антенама *Analysis and Synthesis of Wire Antennas* (Chichester 1982) и аутор уџбеника *Антене и простирање радиоталаса* (Бг 1994). Његовим залагањем развијена је и опремљена Лабораторија за антене ЕТФ у Београду за коју је израдио мерну апаратуру у опсегу од 400 до 3.000 MHz. Стручни рад му је био оријентисан на област антена и простирања електромагнетних таласа, микроталасну технику и примењену електромагнетику. Пројектовао је и израдио већи број антена, радио је на развоју микроталасних филтара и скретница. Такође је пројектовао електромагнетски сепаратор немагнетских материјала из угља за ТЕ „Никола Тесла" и успешно радио на отклањању загревања оклопа трaнсформатора 160 kWA за ХЕ „Бајина Башта". За научна остварења добио је награду „Никола Тесла" (1985), а за допринос у одбрани од агресије НАТО-а добио је 1999. захвалницу Војске Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.) *Наших 50 година (1948--1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Д. Драјић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Радован
**ДРАГОВИЋ, Радован**, политичар, публициста (Ужице, 6. XII 1878 -- Београд, 7. I 1906). Похађао je Ужичку реалну гимназију, али је морао да прекине школовање пошто се разболео од туберкулозе. Крајем 1896. отишао је у Загреб на столарски занат, а 1897. прешао у Грац. По повратку у Србију запослио се у Београду и активно учествовао у радничком и социјалдемократском покрету Србије. Сматра се организатором социјалистичке штампе у Србији\*.\* Од 1900. радио је у периодичним публикацијама *Напред*, *Раднички лист* и *Стари раднички лист*, а 1902. обновио је и уређивао *Радничке новине* у којима је објавио највећи број чланака. Био је међу оснивачима Српске социјалдемократске странке, формиране августа 1903, њен секретар од оснивања, а потом до краја живота и председник. У јесен 1903. у Београду је основао и био наставник у првој синдикалној школи у Србији -- Радничкој школи, која је током две године образовала партијске функционере. Написао је низ публицистичких и новинарских текстова у којима је, до краја посвећен идеалу радничке слободе и историјском материјализму, расправљао о теоријским начелима и практичним проблемима социјалистичког покрета у Србији. Писао је о утопијском социјализму, на који се критички осврнуо, као и о идеолозима социјализма Светозару Марковићу, Мити Ценићу и Васи Пелагићу. Текстове је објављивао и у *Животу*, *Раднику*, *Социјал-демократији*, *Борби*.
ДЕЛО: С. Димитријевић (прир.), *Избор чланака*, Бг 1954.
ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, *Радован Драговић и стварање класног радничког покрета и Социјалдемократске странке у Србији*, Бг 1978; П. Морача, С. Стојановић, *Комунисти Југославије 1919--1979*, Бг 1979.
С. Мирчов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Светoмир
**ДРАГОВИЋ, Светoмир**, агроном, научни саветник, универзитетски професор (Ђулић код Андријевице, Црна Гора, 25. VIII 1936). Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Скопљу 1961, магистрирао 1968 на Пољ. ф. у Новом Саду, а докторску дисертацију „Наводњавање шећерне репе у условима различитог нивоа исхране на чернозему" одбранио 1973. на Пољ. ф. у Новом Саду. У Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду запослио се 1964. као асистент у Заводу за пољопривредне мелиорације и агроекологију. За научног сарадника изабран је 1974, за вишег научног сарадника 1980, а за научног саветника 1986. Године 1994. изабран је за редовног професора на Пољ. ф. у Новом Саду на предмету Наводњавање пољопривредних култура. Од тада је држао наставу на редовним и последипломским студијама. Држао је наставу као изабрани професор на Пољ. ф. у Бањалуци (1994--2002, предмет Хидромелиорације). Био је управник Завода за наводњавање у Институту (1985--2003). Области интересовања су му наука о земљишту, хидромелиорација, а посебно наводњавање. Вишедеценијским проучавањем наводњавања дао је значајан допринос решавању проблема мелиорација за водеће гајене биљне врсте у Србији. Био је руководилац великог броја домаћих пројеката, као и међународног пројекта у оквиру научнотехнолошке сарадње са САД. Најзначајније монографије су *Наводњавање* (Н. Сад 2000) и *Наводњавање у биљној производњи* (Бг 2006). Публиковао је уџбеник *Наводњавање* (Бг 2014) за средње пољопривредне школе.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954--2004)*. *Пољопривредни факултет*, Н. Сад 2006; *80 година у служби пољопривреде*, Н. Сад 2018.
А. Марјановић Јеромела
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ, Снежана
**ДРАГОВИЋ, Снежана**, физикохемичар, научни саветник (Београд, 27. VII 1971). Дипломирала 1997. на Факултету за физичку хемију у Београду, где је и магистрирала 2002. и докторирала 2005. из области радиохемије и нуклеарне хемије. Била је запослена у Геоинституту (1998--2000), у Институту за примену нуклеарне енергије (2000--2013), а од децембра 2013. ради у Институту за нуклеарне науке „Винча". У звање научног саветника изабрана је 2013. Истражује мобилност и биодоступност радионуклида и тешких метала у животној средини и ради на оптимизацији поступака за њихову инструменталну анализу (и N. Mihailović, B. Gajić, „Heavy Metals in Soils: Distribution, Relationship With Soil Characteristics and Radionuclides and Multivariate Assessment of Contamination Sources", *Chemosphere*, 2008, 491). Први пут у Србији примењује вештачке неуронске мреже за оптимизацију експерименталних услова гамаспектрометријске анализе. У области радиоекологије остварује сарадњу са реномираним истраживачима, започету у току боравка на Универзитету у Ланкастеру (Велика Британија, 2006). Као члан радне групе Међународне агенције за атомску енергију учествовала је у изради приручника *Handbook of Parameter Values for the Prediction of Radionuclide Transfer in Wildlife* (Vienna 2014). Руководилац је и/или учесник међународних и домаћих пројеката из области радиохемије, радиоекологије и заштите животне средине. Коаутор је поглавља „The Influence of Edaphic Factors on Spatial and Vertical Distribution of Radionuclides in Soil", у: C. Walther, D. K. Gupta (ур.), *Radionuclides in the Environment* (Cham -- Heidelberg -- New York -- Dordrecht -- London 2015). Ангажована је и као наставник за предмет Радиоекологија на докторским студијама на Факултету за физичку хемију у Београду. Добитник је Похвалнице Министарства просвете и спорта Републике Србије и Српског биолошког друштва за изузетан успех у раду са ученицима у настави биологије.
ДЕЛА: и A. Onjia, G. Bačić, „Simplex Optimization of Artificial Neural Networks for the Prediction of the Minimum Detectable Activity in Gamma-Ray Spectrometry", *Nuclear Instruments and Methods in Physics Research A*, 2006, 308; коаутор, „Inter-Comparison of Dynamic Models for Radionuclide Transfer to Marine Biota in a Fukushima Accident Scenario", *Journal of Environmental Radioactivity*, 2016, 153.
ИЗВОР: Архива Института за нуклеарне науке „Винча".
П. А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВИЋ ЛУКИЋ, Гордана
**ДРАГОВИЋ ЛУКИЋ, Гордана**, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Београд, 3. III 1972). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1997, магистрирала 2002. и докторирала 2008. Запослена на Институту за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију Мед. ф. у Београду од 1998, изабрана за асистента-приправника исте године, а ванредни је професор од 2015. Радила и усавршавала се 2003, 2006. и 2007. на Катедри за фармакологију и терапију Универзитета у Ливерпулу (Велика Британија) као стипендиста „HIV Research Trust", 2002. и 2003. на Универзитету Еразмо (Холандија), 2005. на Универзитету Вашингтон (САД) и 2013. на Универзитету Модена (Италија). Развила међународну сарадњу са „Royal Free Centre for HIV Medicine" на Универзитетском колеџу у Лондону. Шеф је фармакокинетске лабораторије коју је оформила у оквиру европског пројекта, чији је руководилац 2013--2023. Једaн je од првих научника у Србији који се бави интериндивидуалним варијабилитетом у ХИВ инфекцији. Њене области истраживања су фармакокинетика, фармакогенетика и фармаковигиланца антиретровирусних анти-ХИВ лекова (коаутор, „Choice of First-Line Antiretroviral Therapy Regimen and Treatment Outcomes for HIV in a Middle Income Compared to a High Income Country: a Cohort Study", *BMC Infectious Diseases*, 2016, 16, 106). Објавила већи број радова у међународним часописима и била коаутор уџбеника и практикума за студенте медицине, а по позиву одржала већи број усмених излагања на међународним скуповима. Члан научних и организационих одбора већег броја националних и интернационалних конференција.
ДЕЛА: коаутор, „CYP2B6 516G>T (rs3745274) and Smoking Status are Associated with Efavirenz Plasma Concentration in a Serbian Cohort of HIV Patients", *Therapeutic Drug Monitoring*, 2014, 36, 6; коаутор, „Lower Levels of IL-4 and IL-10 Influence Lipodystrophy in HIV/AIDS Patients Under Antiretroviral Therapy", *Experimental and Molecular Pathology*, 2017, 102, 2; коаутор, „Higher Levels of Cystatin C in HIV/AIDS Patients with Metabolic Syndrome", *Basic* & *Clinical Pharmacology* & *Toxicology*, 2018, 122, 4.
ИЗВОР: Лична архива.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОВО
**ДРАГОВО**, село у Србији, на југоисточној периферији Шумадије, између Гледићких планина на западу и планине Јухор на истоку, у долини Жупањевачке реке (слив Велике Мораве). Село је локалним путем дугачким 8 км повезано с путем који повезује Крагујевац с Белушићем и Варварином. На тој раскрсници је и општинско средишете Рековац. Насеље је компактно, смештено је на левој, присојној страни долине Жупањевачке реке на око 300 м н.в. Издужено је правцем југоисток--северозапад, на дужини од око 2,5 км дуж локалног пута, а споредне улице су мрежасто распоређене. Први помен села је из 1595/96. Староседелачко становништво досељено је почетком XIX в. Године 1844. село је имало 88 кућа. Током друге половине XX в. усталила се константна депопулација. Године 1948. село је имало 2.333, а 2011. 904 становника, од којих су 97,8% били Срби. Пољопривредом се бавило 42,9% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, основна школа, амбуланта, пошта, млин и погон за производњу сточне хране.
Драгица Р. Гатарић
У **Д.** је, на локалитету Илињача, 1967. откривено римско светилиште. Сакраријум је истражен, пошто су његови остаци откривени приликом копања глине за цигле на имању Владимира Илића. Археолог Завичајног музеја у Јагодини Саво Ветнић извршио је заштитна ископавања којима је открио светилиште под отвореним небом, које се налазило на извору минералне воде. Извор је био ограђен кружним низом великог камења, чији пречници су достизали и до 1,4 м, а размаци између каменова су износили 10--15 цм. Овај низ је био прекинут на југу, где се налазио прилаз извору поплочан облуцима и подним керамичким плочицама. Источно од „светог извора" налазио се олтар од неотесаног каменог блока, на чијој јужној страни је била причвршћена мермерна икона са представом бога Митре како убија бика. Икона је израђена од плавичасто-белог мермера, димензија 14 х 12 цм, горње стране лучно заобљене. Централна сцена тауроктоније допуњена је фигурама лучоноша Дадофора, са леве и десне стране, и фризом са представама из циклуса бога Митре испод ње. Икона је била фрагментована и прилично оштећена, а рељеф је грубо израђен, са јаком аутохтоном компонентом. Осим мермерне иконе, откривени су бронзани новац из III и IV в., разни метални, култни, односно вотивни предмети, међу којима се издваја бронзана плочаста фибула у облику три испреплетена војна рога. Такође, нађен је велик број уломака керамичких посуда, међу којима су најзанимљивије посуде са две или три дршке украшене аплицираним змијама. Овакве посуде су карактеристичне за римска светилишта оријенталних божанстава Митре, Јупитера Долихена и Сабазија. Судећи према археолошким налазима, овај сакрални комплекс око извора је функционисао у периоду II--IV в., иако није искључено да је сматран за свето место још у протоисторијском периоду, пре римских освајања.
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: С. Ветнић, „Илињача, Драгово, Светозарево -- антички период -- митреј", *АрПр*, 1967, 9; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; С. Петковић, *Римске фибуле у Србији од I до V века*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОДОЛ
**ДРАГОДОЛ**, село у западној Србији, на северозападним огранцима планине Повљен, у изворишном делу реке Пецке (лева притока Јадра, слив Дрине). На северној периферији села је локални пут трасиран долинама Пецке и Обнице (притока Колубаре). Један његов крак, трасиран долином Пецке, на северозападу се спаја с магистралним путем Ваљево--Лозница, западно од општинског центра Осечина, удаљеног 23 км. Други крак пута води према истоку долином Обнице и с магистралним путем спаја се 15 км западно од Ваљева. Насеље је дисперзивно, заузима велику површину а појединачне куће и мали заселци су изграђени по развођима изнад долина, на 380--600 м н.в. Први помен **Д.** је из 1559, када је имао шест домова. Старо насеље је вероватно расељено јер староседеоци верују да су досељени почетком XIX в. из Далмације и суседног села Лопатањ. Током друге половине XX в. започела је константна депопулација. Године 1953. село је имало 1.384, а 2011. 503 становника, од којих су 97,6% били Срби. Последица периферног положаја села и саобраћајне изолованости била је да се пољопривредом бавило 347 лица или 99,4% економски активног становништва, а само једно лице радило је у индустрији и једно у грађевинарству. У селу су четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Стаменковић, Ж. Ј. Грујичић, *Насеља општине Осечина*, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВАЦ
**ДРАГОЈЕВАЦ**, село у Србији, у Посавини, у долини потока Лађеник, који је притока реке Саве. Око 1 км североисточно од села је корито Саве, а око 2 км југозападно од села је пут Обреновац--Шабац, с којим је оно повезано сеоским путем. Општинско средиште Владимирци је 12 км југозападно од села. Насеље је формирано дуж потока, чини га једна улица дуга око 1,5 км правца север--југ, која је недоследно ушорена. Њен већи део је на висини од око 90 м, а северна периферија је на алувијалној равни Саве, на око 76 м н.в. Источно од те улице је део села који има дисперзиван карактер. **Д.** се први пут помиње 1528. као влашко село са 14 кућа. После тога помиње се у XVII и XVIII в. као мало село. Крајем XVIII в. досељава се становништво из Босне, Црне Горе, Срема, јужне Србије и околине Ваљева и 1844. село је имало 44 дома. Током друге половине XX в. овде се усталила константна депопулација. Године 1948. село је имало 1.237, а 2011. 680 становника, од којих су 99,1% били Срби. Пољопривредом се бавило 70,6% економски активног становништва. У **Д.** се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, задружни дом и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВИЋ, Богосав
**ДРАГОЈЕВИЋ, Богосав**, лекар, хирург, универзитетски професор (Бадњевац код Крагујевца, 31. I 1902 -- Београд, 18. XII 1993). Медицину студирао у Бечу и дипломирао у Грацу 1930. Лекарски стаж је завршио у Београду и потом три године радио у Наталинцима код Тополе. Завршио је 1938. специјализацију из хирургије и ортопедије на клиници академика Миливоја Костића и постављен за указног асистента на Медицинском факултету у Београду. Мобилисан је 1944. и радио у Главној војној болници, а после формирања ВМА (1950), у склопу Клинике за хируршке болести ВМА, основао је Одељење за неурохирургију чији је први начелник. У исто време помаже при извођењу првих операција на Неурохируршкој клиници Мед. ф. у Београду. За пионирске кораке у операцијама леве мождане хемисфере и развој модерне неурохирургије добио је интернационална признања. Демобилисан је крајем 1953. у чину потпуковника, а прелазак на Клинику за неурохирургију Мед. ф. у Београду осујетили су тадашњи идеолошки и политички чиниоци. Наредних година радио у градским болницама у Земуну, Смедеревској Паланци и на Другој хируршкој клиници у Београду. Изабран 1958. за редовног професора и директора Хируршке клинике Мед. ф. у Скопљу, где остаје до пензионисања 1965. Одлазак у Скопље прекинуо је и честа краткотрајна затворска искуства јер су га комунистичке власти често притварале о значајнијим верским празницима. Био је члан многих интернационалних хируршких удружења и почасни члан Немачког хируршког друштва. Написао је прве значајне хируршке уџбенике на српском језику (*Хирургија, општи и специјални део*, I--III, Бг 1961; *Хируршка оперативна техника, општи и специјални део*, I--V, Бг 1966--1967), у 17 књига и више издања, као и зборник патриотских песама *Српски народ и Горска вила у борби за слободу златну* (Бг 1991).
ДЕЛА: *Кранио-церебралне повреде и њихове компликације*, Бг 1956; *Неурохирургија, општи и специјални део*, Бг 1971; *Трауматологија, општи и специјални део*, I--III, Бг 1973.
ЛИТЕРАТУРА: D. Donev, M. Polenakovic, „Con-tributions of doctors from Serbia to the establishment and initial development of the Faculty of medicine in Skopje, Republic of Macedonia", *Contributions,* *Section of Biological and Medical Sciences MASA*, 2012, 33, 1.
Миле Игњатовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВИЋ, Бранислав
**ДРАГОЈЕВИЋ, Бранислав**, писац (Београд, 7. VII 1933 -- Београд, 24. VIII 2008). Завршио је Педагошку академију 1958. у Петрињи. Радио је у основној огледној школи у Горњем Жировцу код Петриње 1958--1960. Почетком 60-их година прошлог века одселио се у Француску, а потом у Латинску Америку, да би последњих година живео наизменично у Паризу и Београду. Био је рецензент у „Les livres étrangers" (Париз 1961--1975), директор „Portrex" (Париз), „Fort de France" (Мартиник 1975--1985). Писао је прозу и поезију; заступљен је у антологији поезије за децу и омладину *С оне стране дуге* (прир. П. Зубац, Н. Сад -- Рума 2006), приче штампао у *Политици*. Био је страствени путник, пропутовао свет, боравио на местима која нису забележена на географским картама и тим непосредним искуствима обогатио своје дело (*Смрт на Мартинику*, Париз 1989; *Венац за избеглицу Санча Емануела де Гуарија*, Бг 1993; *Башта на Исланду*, Краг. 1985, француски превод *Un jardin en Islande*, Nanterre 1991). Његове *Изабране песме* (Бг 2001) приредио је Мирослав Максимовић. Добитник је награде Фестивала поезије српских писаца из дијаспоре 1996.
ДЕЛА: песме: *Докрао сам се мору*, Земун 1956; *Пашјина самоћа*, Краг. 1995; *Био сам ипак с вама*, Бг 2007; романи: *Зовини брежуљци*, Бг 1992; *Воз за Исток*, Н. Сад 1996; *Последње путовање Ђурђе Рајс*, Бг 1996, француски превод *Le dernier voyage de Djurdja Rais*, Paris 2005.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон -- српски писци у расејању 1914--2014*, Бг 2015.
О. Белосавић Милановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВИЋ, Жарко
**ДРАГОЈЕВИЋ, Жарко**, филмски редитељ, сценариста, теоретичар филма (Прокупље 5. V 1954). На Одсеку за филмску и телевизијску режију Факултета драмских уметности у Београду дипломирао 1978. у класи Радоша Новаковића. Био је уредник у Образовно-научном-програму ТВ Београд (1994--2005) и предавао филмску режију на Филмској школи „Дунав филма" (1997--2007), на ФДУ (2002--2004) и Академији уметности у Београду (2006--2009). Члан Националног савета за културу Републике Србије био је 2011--2016, а директор филмског часописа *Нови филмограф* 2006--2010. Уредник је издавачке делатности Удружења филмских уметника Србије. Као аутор нарочито се интересовао за савремене теме. Написао је сценарије и режирао дугометражне игране филмове *Кућа поред пруге* (1988, Златна арена за сценарио и режију на Фестивалу југословенског играног филма у Пули) и *Ноћ у кући моје мајке* (1991), као и више средњеметражних и краткометражних филмова: *У* *потрази за идеалном сликом* (1979, Сребрна медаља на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду), *Круг* (1981, признање Савеза слепих на Међународном фестивалу у Кракову), *Бајце* (1983), *Овидије из Граба* (1984, Награда „Арман Лану" на Међународном телевизијском фестивалу у Монте Карлу), *Камичак љубави*(1985), *Срце у глибу* (1986), *Човек међу људима* (1987), *У пожару столећа* (2009), *Српски патријарх Павле* (2009), *На граници -- триптих о бити и* *имати* (2010). Аутор је и дугометражног документарног филма о историји Фестивала документарног и краткометражног филма у Београду (*Београд памти*). Од 1994. до 2005. режирао је више од стотину емисија из области уметности и културе на ТВ Београд: *Подијум* (10 емисија), *Сведоци векова* (25 филмова), *Међутим* (18 филмова), *Људи говоре* (5 емисија), *Оставштина за будућност* (3 емисије), *Осам векова Хиландара*(11 епизода), *Век* *српског филма* (10 епизода) и др. Аутор је књига *Крај филма* (Бг 1998) и *Косово и Метохија у српском филму* (Бг 2019). Добитник је Златног беочуга за трајни допринос култури града Београда (2010), Плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос српској кинематографији и Дипломе Удружења филмских уметника Србије за изузетан допринос развоју српске филмолошке мисли и за књигу есеја *Старе и нове покретне слике* (Бг 2012).
Б. Зечевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВИЋ, Милорад
**ДРАГОЈЕВИЋ, Милорад**, конструктор тенкова и борбених возила, генерал-потпуковник, универзитетски професор (Пољанац, Дреница, 24. IX 1932). По одслужењу редовног војног рока у Школи резервних официра оклопних јединица у Бањалуци, уписао је Машински факултет у Београду -- Одсек за опште машинство, на којем је дипломирао 1959. Исте године запослио се у Војнотехничком институту, где је био један од оснивача Сектора за борбена и неборбена возила. Докторску дисертацију одбранио је 1974. на матичном факултету, где је 1978. изабран за професора. Оснивач је предмета Концепција борбених возила. За успехе у раду три пута је награђиван највишом војном наградом „22. децембар" у области техничких наука. Руководио је пројектима развоја оклопног транспортера М--60, борбеног возила пешадије М--80, тенка М--84 и новог тенка под називом „Вихор", који није реализован. Био је директор Војнотехничког института (1989--1992), помоћник савезног министра одбране за војнопривредни сектор (1992--1993) и заступник министра одбране (1993). Објавио је неколико монографија и више од стотину научних и стручних радова из области теорије равномерног заокрета гусеничних возила, истраживања сложених кинематских шема преносника снаге, концепције борбених возила и пројектовања преносника снаге. По одласку у пензију 1993. посветио се и књижевном раду, објавивши неколико романа.
ДЕЛА: *Тенкови и борбена возила пешадије; концепције и перспективе развоја*, Бг 1986; *Борбена возила*, Бг 1990; *У Дреници умире моје Косово*, Бг 1998; *Развој нашег наоружања. ВТИ као судбина*, Бг 2003; *Тишина звона*, Бг 2005; *Вихор*, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: *Војни лексикон*, Бг 1980.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВИЋ, Предраг
**ДРАГОЈЕВИЋ, Предраг**, историчар уметности (Берлин, 29. XII 1962). Дипломирао историју уметности 1987. на Филозофском факултету у Београду, где је и магистрирао („Настанак неокласицизма и почетак историје уметности као науке", 1991) и докторирао („Историја уметности у Србији у првој половини ХХ века", 1997). Од 1988. пише као ликовни критичар за часопис *Ликовни живот*. На Одељењу за историју уметности ФФ у Београду прошао сва наставна звања од асистента (1992) до редовног професора (2019). Бави се историјом („Вредновање старе српске уметности током формирања српске историје уметности", *Зограф*, 2010, 34; *Почеци историје уметности: откривање упоришта једне науке*, Круш. 2018), теоријом и методологијом историје уметности („Литерарно тумачење ликовног дела: примери из методологије српске историје уметности прве половине 20. века", *Наслеђе*, 2011, 20), европском и српском уметношћу и примењеном уметношћу XVIII--XX в., као и уметношћу југоисточне Европе ХХ и XXI в. Посебно изучава однос историје уметности са другим дисциплинама историјских наука („О уделу археологије у заснивању историје уметности у Србији", *ЗНМ*, 2011, 20, 1; „Историја уметности и историја", *Методолошки изазови историјске науке*, Косовска Митровица 2018). Члан je уредништва *Весника, часописа за историју, уметност и музеологију* (2006--2014), *Зборника Музеја примењене уметности*(2008--2011) и *Расинских анала*.
ДЕЛА: *Драгомир Глишић: 1872--1957*, Бг 2000; *Елементи неокласицизма: настанак и склоп једног стила у историји уметности*, Бг 2001.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета*, Бг 1995; *Филозофски факултет 1838--1998: период 1963--1998*, Бг 1998.
Ж. Гвозденовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВИЋ, Срђан
**ДРАГОЈЕВИЋ, Срђан**, филмски сценариста и редитељ (Београд, 1. I 1963). У Београду завршио студије клиничке психологије на Филозофском факултету (1987), а затим филмску и ТВ режију на Факултету драмских уметности (1992). Већ дипломским дугометражним играним филмом *Ми нисмо анђели* (1992), у којем својим виспреним комедијским приступом теми тинејџерског сазревања одсликава једну читаву генерацију, постиже веома запажен успех код критике и публике. Филм *Лепа села лепо горе* (1996) представља тематски заокрет остварен кроз сагу о ратним збивањима током распада СФРЈ. Овим филмом, који је био и један од најгледанијих филмова током 90-их година, **Д.** се наметнуо као аутохтони аутор који има препознатљив редитељски рукопис. Следи драма о криминализованом друштву *Ране* (1998) која, иако одлично режирана, не постиже успех његових предходних филмова. Након паузе од седам година, проведених у покушавању да режира у САД, **Д.** се враћа провереној формули -- наставку свог култног филма и снима *Ми нисмо анђели 2* (2005). Следи један од најскупљих српских филмова *Свети Ђорђе убива аждаху* (2009), историјска драма смештена у време између Првог балканског и Првог светског рата, заснована на позоришном комаду Д. Ковачевића. Иако се одвија у епском миљеу, интимна прича не достиже потребну кулминацију, те филм не постиже очекивани успех. Свом стилу **Д.** се враћа са следећа два филма у жанру комедије: *Парада* (2011) и *Атомски здесна* (2014) који се баве савременим проблемима -- прихватањем родне различитости, односно осудом подивљалог капитализма. Објавио је и неколико књига, међу којима су и *Збирка акционе поезије* (Бг 1986, Награда„Бранко" Друштва књижевника Војводине) и *Пре него што црвима кажем здраво* (Бг 2015).
ЛИТЕРАТУРА: С. Костић, „Обрачун са собом", *Време*, 1. I 2000, 469; „Понекад жалим што нисам био у ЈУЛ-у", *Време*, 20. I 2005, 733; З. Дрчелић, „Ја сам комуниста", *Време*, 11. VI 2015, 1275.
С. Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЕВИЋ СИМИЋ, Викторија
**ДРАГОЈЕВИЋ СИМИЋ, Викторија**, лекар, универзитетски професор (Прокупље, 2. II 1962). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1986, магистарске студије из области имунологије завршила 1992. и специјализацију из клиничке фармакологије 1995. на истом факултету. Докторирала у области фармакологије и токсикологије 2001. на ВМА, а за редовног професора изабрана 2013. Од 1988. запослена у Медицинском одељењу Војнотехничког института, а од 1998. у Центру за контролу тровања ВМА. Од 2005. је начелник новоформираног Центра за клиничку фармакологију ВМА. Бавила се фармаколошким и токсиколошким својствима цитопротектора који се користе у заштити од јонизујућег зрачења и цитостатика, фармакокинетиком и терапијским мониторингом лекова, посебно антимикробних лекова и имуносупресива који се користе у терапији пацијената са трансплантираним солидним органима. Боравила 2009. на Одељењу за клиничку фармакологију Мед. ф. Универзитета Шова у Токију, чију је стипендију добила за усавршавање у области интеракције лекова, а посебно са биљним лековима који се користе у Јапану. Ангажована у раду комисија за лекове, болничке инфекције, клиничка испитивања лекова и етичког одбора болнице. Објавила монографију, уџбеник и већи број поглавља у уџбеницима и монографијама (*Фармаколошки приручник са рецептуром*, Бг 2015). Рецензент је радова за домаће и иностране научне часописе из области фармакологије и токсикологије (нпр. *Војносанитетски преглед*, *Frontiers in Public Health*). Члан Европског удружења за клиничку фармакологију и терапију (EACPT), у чијем је Савету (2004--2009) представљала Србију, Међународног удружења фармаколога (IUPHAR), председништва Секције за клиничку фармакологију СЛД и Српског фармаколошког друштва. Објавила је монографију о заштити срца од кардиотоксичности цитостатика доксорубицина (*Заштита амифостином од токсичности доксорубицина*, Бг 2002). Добила је 2006. признање од EACPT за организовање и стручан допринос европском скупу у области клиничке фармакологије који је одржан у Србији.
ДЕЛА: „Bioequivalence Study of Two Formulations of Itraconazole 100 mg Capsules in Healthy Volunteers Under Fed Conditions: A Randomized, Three-Period, Reference-Replicated, Crossover Study", *Expert Opinion on Drug Metabolism* & *Toxicology*, 2018, 14, 9; коаутор, „The Efficacy of Amifostine against Multiple-Dose Doxorubicin-Induced Toxicity in Rats", *International Journal of Molecular* Sciences, 2018, 12, 19, 8; „The Relationship Between Tacrolimus Concentration-Dose Ratio and Genetic Polymorphism in Patients Subjected to Renal Transplantation", *ВП*, 2018,75, 2.
ИЗВОР: Лична архива.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЛОВИЋ, Вељко
**ДРАГОЈЛОВИЋ, Вељко**, хемичар, универзитетски професор (Земун, 27. I 1963). Студије хемије завршио је 1986. на Одсеку за хемијске и физичко-хемијске науке Природно-математичког факултета у Београду. Исте године запослио се на Институту за хемију, технологију и металургију. На Универзитет Британске Колумбије (Ванкувер, Канада) прелази 1987, где ради као асистент до 1993. Ту је одбранио докторску дисертацију 1993. На постдокторском усавршавању био је на универзитетима „Симон Фрејзер" (Барнабу, Канада) и Британске Колумбије. Од 1998. радио је на Нова Саутистерн универзитету, Форт Лодердејл (Флорида, САД), а од 2006. је на Флорида Атлантик универзитету у Јупитеру (Флорида, САД). За доцента је изабран 1998, а за редовног професора 2016. Предаје више предмета из области органске хемије. Главно интересовање **Д.** су органске синтезе и развој наставе. Развио је нове реакције синтезе индустријски значајних једињења под екохемијски повољнијим условима, без традиционалне примене растварача. Увео је нов тип реакција у којима једна фаза нестаје, користећи тефлон као фазну баријеру. Коаутор је два поглавља у књигама: и J. L. McCarty, „Demonstrating Allotropic Modifications of Sulfur: Re-creating Io's Volcanic Surface", у: B. R. Shmaefsky (ур.), *Favorite Demonstrations for College Science*, Arlington 2004; „Structural Characteriza-tion of Kerogen by Ruthenium Tetroxide Oxidation", у: Ó. Stefánsson (ур.), *Geochemistry Research Advances*, New York 2008. Има и низ публикација из хемијског образовања (нпр. и R. Duarte, J. T. Nielsen, „Synthesis of Chemiluminescent Esters: A Combinatorial Synthesis Experiment for Organic Chemistry Students", *Journal of Chemical Education*, 2004, 81, 1010; и B. A. Parsons, „Demonstration of a Runaway Exothermic Reaction: Diels-Alder Reaction of (2*E*,4*E*)-2,4-Hexadien-1-ol and Maleic Anhydride", *Journal of Chemical Education*, 2011, 88, 1553).
ДЕЛА: и A. Ambles, D. Vitorovic, „Characterization of Ester and Ether Moieties in the Kerogen from Aleksinac Oil Shale by Hydrolysis and Ruthenium Tetroxide Oxidation", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 1993, 58, 25; и D. Huertas, M. Florscher, „Solvent-free Diels-Alder Reactions of *in situ* Generated Cyclopentadiene", *Green Chemistry*, 2009, 11, 91; и N. J. Van Zee, „Design of Phase-Vanishing Reactions", *Chemistrу-A European Journal*, 2010, 16, 7950.
ИЗВОР: Архива Флорида Атлантик универзитета (Јупитер, САД).
П. А. Пфенд
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЛОВИЋ, Драган
**ДРАГОЈЛОВИЋ, Драган**, књижевник, културни радник, дипломата (Пилица код Бајине Баште, 11. X 1941). На Економском факлутету у Београду дипломирао (1965) и магистрирао (1972). Радио је у Заводу за план Србије (1976--1979), био секретар Самоуправне интересне заједнице културе Србије (1979--1986), председник Комисије Србије за односе са верским заједницама (од 1986), те министар вера у Влади Србије (1991--1997). Био амбасадор у Аустралији и на Новом Зеланду (1997--2001) и управник Задужбине Иве Андрића (2003--2016). Пише поезију и прозу, као и књиге за децу и младе (*Веверанова женидба*, Бг 1985; *Велика, мала школа*, Бг 1986). **Д.** је песник ненаметљиво рефлексивног, скептичног и елегичног односа према непосредној стварности и истанчаног осећања за песнички израз, за доживљај културне традиције, митолошких реминисценција, националних тема, историјских и колективних драма, доживљаја природе, детињства и породичног живота (*Треће лице* *рата*, Бг 1978; *Станишта*, Бг 1983; *Стабло невидљиве* *године*, Пр 1986; *Небеска Србија*, Бг 1990; *Трагови нашег живота*, Бг 2008). У песмама користи слободан и везан стих, дијалошки облик саопштавања, асоцијативне везе. Објавио је антологију *Од срца до завичаја* (Торонто 1989) с песмама југословенских исељеника у САД и Канаду, те приредио књигу једанаест грчких песника *Кафе Опера* (Бг 2010). У прози је оријентисан на теме тихе асимилације наших исељеника у Аустралији и Америци, на распад породица због неприлагођености новој култури и на емотивне и моралне релације међу људима (*Под Јужним крстом*, Бг 2001; *Приче из* *Аустралије*, Бг 2004; *Америчке и друге приче*, Бг 2008). Са више од тридесет издања (САД, Грчка, Кина, Италија, Аустралија, Турска, Пољска, Русија, Немачка, Швајцарска, Румунија), **Д.** је један од најпревођенијих савремених српских песника, а сам преводи поезију са енглеског (Ричард Шаф, *Ципеле и друге песме*, Бг 2010; Џон Фин, *Песме -- Poems*, Смед. 2011). Заступљен је у више избора и антологија српске и југословенске поезије објављених у земљи и иностранству. Добитник је награда „Милан Ракић", „Раде Драинац", Златни беочуг Београда, Вукове награде, као и Признања за врхунски допринос култури Србије. *Изабране песме* (Бг 1997) објављене су с огледом М. Аћимовића Ивкова, а М. Јевтић је приредио књигу разговора са **Д.** *Реч врата отвара* (Бг 2015).
ДЕЛА: поезија: *Кућа на сату небеском*, Бг 1974; *Кућа љубави*, Бг 1992; *Завичај смрти*, Бг 1994; *Дозивање Бога*, Бг 1996; *На трговима Вавилона*, Бг 2010; *Лестве патријарха Павла*, Бг 2017; романи: *Докторова љубав*, Бг 2006; *Не заборави свој дом*, Бг 2009; *Ако пођеш на тај пут*, Бг 2012; књиге за децу: *Мали роман о кенгурима*, Бг 2010; *У земљи коала*, Бг 2012; приповетке: *Лакоћа нестајања*, Зр 2011; *Путописи*, Бг 2016.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Ђорђевић, „Песник и време", *Савременик*, 1979, 25, 50, 12; Ч. Мирковић, *Змајев знак на* *корицама*, Бг 1992; З. Красни, „Пред поетским храмом", *Мостови*, 1997, 28; М. Егерић, *Дела и* *дани*, Н. Сад 2002; С. Гордић, „Дом и свет", *Поља*, 2014, 59, 490; Г. Латушињски, „У тишини и са пажњом", *Мајдан*, 2017, 15, 1; И. Негришорац, „Лирско-рефлексивни поучник", *ЛМС*, 2018, 194, 502, 1--2.
Марко Недић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЛОВИЋ, Драгољуб
**ДРАГОЈЛОВИЋ, Драгољуб**, филолог, историчар, научни саветник (Рађево Село код Ваљева, 13. XII 1928 -- Београд, 14. XI 2017). У Ваљеву учио гимназију до 1946, када је ухапшен са групом ваљевских средњошколаца, припадника српске демократске омладине, и осуђен на робију. По изласку са издржавања казне крајем 1949. матурирао у Београду и 1952. уписао се на Групу за класичну филологију Филозофског факултета. Дипломирао 1955. и као студент осмог семестра постављен је за библиотекара на Катедри за класичну филологију ФФ, где је био до средине 1969, када је изабран за научног сарадника Балканолошког института САНУ. За научног саветника изабран 1979. Докторирао је 1964. на ФФ темом „Физиолог у Срба". Истраживао је политичку и културну историју антике и средњег века, нарочито верске и црквене прилике на Балканском полуострву, Малој Азији, Италији и Француској. Посебно га је привлачило проучавање богумила, чему је посветио више својих радова (*Богумилство на Балкану и Малој Азији*, I--II Бг 1974--1982; *Богомилство на православном истоку*, Бг 1982; *Крстјани и јеретичка Црква босанска*, Бг 1987). Писао је и синтетичке прегледе у области историје књижевности и филозофске мисли (*Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави*, Н. Сад 1997; *Историја филозофске мисли у Срба епохе феудализма*, Н. Сад 1998). Боравио је на студијским проучавањима у Италији, Француској, Грчкој, Бугарској и Румунији. Учествовао је на већини научних скупова балканолога, на два светска конгреса историчара и на научним скуповима које је Балканолошки институт организовао у сарадњи са сродним институцијама у Грчкој, Бугарској, Румунији, Немачкој и Сједињеним Америчким Државама. По позиву држао је предавања у Паризу, Риму, Софији и Скопљу. Објављивао је радове у угледним југословенским часописима и зборницима, као и у Грчкој и Француској.
ДЕЛА: и В. Антић, *Богумилството во средновековната изворна граѓа*, Ск 1978; и В. Стојчевска Антић, *Митологумена*, Ск 1990; *Паганизам и хришћанство у Срба*, Бг 2008.
ЛИТЕРАТУРА: „Драгољуб Драгојловић", *Balcanica*, 2000, 30--31.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЛОВИЋ, Марија
**ДРАГОЈЛОВИЋ, Марија**, сликар, универзитетски професор (Шабац, 23. V 1950). На Академији ликовних уметности у Београду дипломирала 1975. и магистрирала 1977. код Р. Мишевића. На Катедри за сликарство Факултета ликовних уметности у Београду била је запослена 1985--2010 (од 1998. редовни професор). Члан је УЛУС-а од 1976. Од 1981. излаже на многобројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Учествовала је на ликовним колонијама (1981. Сисак; 1982. Сопоћани, Грац; 1988. Студеница). Била је један од главних протагониста нове слике младе генерације на београдској сцени 80-их година, заједно са М. Бајићем, М. Продановићем и др. формирајући београдски постмодернизам (постмодерна пракса, естетски дискурс, иконичко поље, самокритичност уметности, диверзије, радови у процесу). Од неекспресивности у редукцији предмета чисте форме и егзистенцијалној представи света, током две деценије XXI в. окреће се мултимедијалном и дигиталном, са етиком иконографије сећања и аутобиографским приступом у тумачењу савремености. Добитница је више награда и признања (1982. XXII Ликовна јесен Сомбор; 1984. Велика награда 13. меморијала Надежде Петровић, Чачак и Награда за сликарство XXV Октобарског салона, Београд; 1995. Награда Студија Б за изложбу године, заједно са С. Миливојевићем Ером; 2005. Награда Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис", IX Пролећни анале, Чачак; 2007. Награда Фонда Ивана Табаковића, САНУ, Београд; 2009. Награда листа *Политика*, аједно са Р. Тодосијевићем; 2012. Регионална награда „Tрeпeтaлo из Tрoгирa", са М. Продановићем; 2016. 18. Награда за ликовну уметност „Сава Шумановић", Арт Експо, Нови Сад).
ЛИТЕРАТУРА: М. Продановић, *Инвентарска кутија Марије Драгојловић*, Трогир 2012.
Ж. Гвозденовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЈЛОВИЋ, Сретен
**ДРАГОЈЛОВИЋ, Сретен**, кошаркаш (Краљево, 6. V 1938 -- Горњи Милановац, 2. IX 1971). Кошарком је почео да се бави у свом родном граду, у млађим селекцијама *Слоге*. По завршетку средње школе стигао је у *Црвену звезду*, за коју је играо од 1957. до 1967, постигао 2.437 поена (просечно 15,7 по утакмици) и био један од њених најбољих стрелаца у том периоду. За репрезентацију Југославије одиграо је 48 утакмица и постигао 243 поена. На Медитеранским играма у Бејруту 1959. освојио је златну медаљу. Учествовао је на Олимпијским играма у Риму 1960, на којима је наша репрезентација дебитовала на олимпијској сцени и заузела шесто место. Највећи успех постигао је на Европском првенству у Београду 1961. када је репрезентација освојила своју прву медаљу на великим такмичењима -- сребрну -- после пораза од Совјетског Савеза у финалу. На том шампионату био је четврти стрелац репрезентације, са осам поена по утакмици, иза Радивоја Кораћа, Иве Данева и Немање Ђурића. Кошаркашку каријеру завршио је 1967. и постао тренер женске екипе *Црвене звезде*коју је водио пет сезона све до смрти у саобраћајној несрећи. У Кошаркашком савезу Југославије обављао је дужност председника Комисије за женску кошарку од 1968. до смрти.
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946--2003*, Бг 2004; *Црвена звезда -- наших шездесет година*, Бг 2005.
А. Милетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЉ
**ДРАГОЉ**, село у Шумадији, у централном долу Качера, западно од ушћа Растовачке реке у реку Качер (десна страна слива Колубаре). Магистрални путеви су удаљени од села, а локалним путевима повезано је с околним градовима (Аранђеловац, Љиг, Рудник). Општинско средиште Горњи Милановац је 35 км јужно од села. Насеље је дисперзивно и чине га куће грађене на 220--430 м н.в., без много примера окупљања у компактне групе. Село се раније звало Преторина, а под савременим именом први пут се помиње 1528. Староседелачко становништво досељено је крајем XVIII и почетком XIX в. из Старог Влаха, Босне, околине Ужица и Рудника. Године 1844. имало је 33 куће. Током друге половине XX в. усталила се константна депопулација. Године 1948. било је 974, а 2011. 338 становника, од којих су 99,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 70,8% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЉ
**ДРАГОЉ**, преписивач (? -- ?). Црквено име му је презвитер Василије. О њему се не зна ништа више осим да је преписао Зборник у трећој четвртини XIV в. српскословенским језиком на пергаменту и у њему оставио запис: „Писа многогрешни раб Божији презвитер Василије, а звани поп Драгољ." Овај зборник садржи разнородне саставе као што су апокрифи, апокрифне молитве, гатарски списи, беседе, пророчка и филозофска дела. Поједине језичке црте унете су из народног језика. Зборник је пронашао професор Пантелија Срећковић у албанском селу близу Скадра 1875. када је постао његово власништво. Министарство просвете Србије откупило га је 1902. за Народну библиотеку. Током I светског рата Зборник је нестао са групом других рукописа и тек 1969. пронађен је у Западној Немачкој и откупљен за Народну библиотеку.
ЛИТЕРАТУРА: П. Срећковић, „Зборник попа Драгоља. Садржина и пророштва", *Споменик СКА*, 1890, 5; А. Белић, „Учешће Св. Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских споменика", *Светосавски зборник*, 1, Бг 1936; Љ. Штављанин Ђорђевић, М. Гроздановић Пајић, Л. Цернић, *Опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије*, II, Бг 1986.
Т. Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЉУБ
**ДРАГОЉУБ** (*Tropaeolum majus*), једногодишња или вишегодишња зељаста биљка из породице Tropaeolaceae. Стабло joj је пузеће, дугачко до 1,5 м. Листови су велики, округласти, до 15 цм у дијаметру, по ободу плитко и широко удубљени; лисне дршке дугачке су 10--15 цм, полазе од средине лиске и са 8--10 нерава који се зракасто шире од средине према ободу лиске. Цвет је велик 3--6 цм у дијаметру, са пет жутих, наранџастих или црвених круничних листића, осам прашника и 2--3 цм дугачком остругом у којој су нектарије. Плод је троделна орашица; у сваком сегменту по једно велико семе. **Д.** је баштенска украсна биљка која се од давнина гаји у Србији. Постоје многобројне хортикултурне форме. Хибридног је порекла. Родитељске врсте пореклом су са Анда, од Боливије до Колумбије. Сви делови биљке су јестиви, те се у земљама порекла користе као салата са благим укусом бибера, а семена служе као замена за капар. Иначе, род Tropaeolum обухвата око 130 врста распрострањених у средњој и Јужној Америци. Такође, многе од њих се гаје као украсне и јестиве биљке.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „Tropaeolaceae Juss.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* V, Бг 1972; J. M. Watson, A. R. Flores, „A synopsis of perennial tuberous Tropaeolum L. section Chilensia Sparre (Tropaeolaceae), including validation of three subsections and a new, reclassified natural hybrid", *Herbertia*, 2010, 64.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОЉУБ
**ДРАГОЉУБ**, први српски алманах намијењен женама који је излазио у Пешти 1845--1846. Уређивао га је и издавао новинар Теодор Павловић, уз финансијску подршку оснивачица и широк круг претплатника. Уредник у уводном тексту и програмским „Писмима Даници" (1845, 1846) нарочито наглашава идеју народности и развијање родољубивог осјећања код Српкиња, подстиче и пропагира васпитање жене у народном духу (то је „дух времена"), те његовање српског језика, уз критички став према савременој српској прози, посебно због застарјелости и занемарености новеле и романа. Богат садржај алманаха прожет је националном идејом као водећим начелом епохе романтизма у српској књижевности и култури. Најзначајнији су пјеснички прилози, претежно романтичарски (С. Милутиновић Сарајлија, Ј. Суботић, Д. Михаиловић, П. Прерадовић, С. Враз), с траговима класицизма карактеристичним за тзв. школу објективне лирике (В. Суботић, Н. Боројевић, Н. Грујић). Велик дио пјесничких прилога глорификује Србина и Српкињу, други је интимистички (претходећи стихом и обликом Б. Радичевићу), а трећи сатирично-дидактички. Проза је мање вриједности, дијелом преведена, а дијелом оригинална, на граници морално-поучне (Н. Боројевић) и романтичне приповијетке (Ј. Суботић, П. Поповић Шапчанин, Д. Јарневић). Поред ауторских прилога **Д.** објављује фолклорне текстове (шаљиве приповијетке и причице, епске и лирске пјесме). Заступљени су и историографски радови (А. Стојачковић, Т. Павловић), те преводи и прераде (с њемачког и мађарског језика). **Д.** је по богатој садржини, значајним сарадницима и еволутивном потенцијалу један од најбољих српских алманаха свога времена.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деретић, *Алманаси Вуковог доба*, Бг 1980; M. Матицки, *Библиографија српских алманаха и календара I*, Бг 1986; Р. Ераковић, „Алманах Драгољуб", *Свеске*, 2002, 14.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСАВ ПРОБИШИЋ
**ДРАГОСАВ ПРОБИШИЋ**, властелин (? -- ?). Био је у вазалном односу с Вуком Бранковићем, а доводи се у везу и с издајом у бици на Косову против Турака 1389. У саставима насталим неколико година после битке јављају се уздржани наговештаји издаје, али се не помиње име издајника. Како је време одмицало, и оно почиње да се наводи. Анонимни преводилац византијског историчара Дуке написао је крајем XVI в. да је издајица био **Д. П.** (Dragosavo Probiscio). Он прича да се пронео глас да је **Д. П.** издао и да је окренуо леђа против хришћана. Додаје као могућност да су тај глас пустили сами Турци да би унели пометњу међу хришћане. Нема подробнијих података о издајици по верзији Дукиног преводиоца. Није потпуно јасно да ли се звао Драгосав Пробишић, Прибишић, Пробић или Припчић. Зна се једино да су неки Пробиштитовићи били властеличићи цара Душана, затим да је у Стону у XV в. постојала породица Пробиштитовића, и, на крају, да је држао Кроју у Албанији после Косовске битке неки Probistito, који је био противник Млечана. Да ли је издајник на Косову био у сродству с некима од њих, тешко је рећи. Ипак, зна се да је **Д. П.** био вазал Вука Бранковића. Вук је имао више вазала: челникa Смилa, Јаковa, Влаткa Хранотићa, који је, судећи по једном запису на рукопису Пећке патријаршије, обавештавао Вука о кретању Турака. Вукови вазали ковали су новац, који је, по нумизматичким одликама, сличан новцу самог Вука. Формулација Дукиног преводиоца указује да је било не само нечег сумњивог у држању на хришћанској страни, него и да је било издаје. Она је, чак, на посредан начин, повезана с Вуком Бранковићем, јер се као издајник наводи његов вазал.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дукин преводилац о боју на Косову", *ЗРВИ*, 1964, VIII, 2; И. Божић, „Неверство Вука Бранковића", у: *О кнезу Лазару*, Бг 1975; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994.
М. Спремић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСАВАЦ, Душан
**ДРАГОСАВАЦ, Душан**, политичар (Вребац код Госпића, 1. XII 1919 -- Загреб, 21. XII 2014). Активан у покрету отпора на простору Лике од 1. VIII 1941, члан СКОЈ-а постао је 1941, а КПЈ од 1942. Био је секретар Општинског комитета КП Хрватске за Медак, члан Среског комитета КПХ за Госпић, секретар Среског комитета КПХ за Перушић, члан Окружног комитета КПХ за Перушић, организациони секретар Окружног комитета КПХ за Банију и Окружног комитета КПХ за Карловац (октобар 1944 -- април 1945). Након рата завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић" у Београду (1947), гимназију у Карловцу (1949) и дипломирао на Правном факултету у Загребу (1952). На истом факултету одбранио је 1962. докторску дисертацију под називом *Закон вриједности у стаљинистичкој концепцији* (Зг 1976). Заступник у Сабору НР Хрватске био је 1951--1955, 1961--1965. и 1966--1968. Обављао је високе партијске и државне дужности: председник обласног НОО Карловац (1945--1950), политички секретар Обласног комитета СКХ Карловац (1951--1953); државни секретар за послове народне привреде (1953--1956), за послове финансија (1956--1958) и за робни промет НР Хрватске (1958--1960); председник Савезне спољнотрговинске коморе (1961--1963), потпредседник Савезне привредне коморе (1963--1966) и председник Привредног већа Сабора СР Хрватске (1966--1968). Био је члан ЦК СКХ од 1954, члан ИК ЦК СКХ од 1965, заменик секретара ИК ЦК СКХ од 1969. и секретар ИК Председништва ЦК СКХ (1974--1978). У Председништву ЦК СКЈ налазио се на месту члана (1978--1982), секретара (1979--1981) и председника (20. X 1981 -- 20. VI 1982). Био је председник Културно-просвјетног друштва „Просвјета" (1954--1965), сарадник Института за спољну трговину и Института за међународну политику и привреду у Београду (1961--1970) и Економског института у Загребу (1970--1978) и члан Комисије за координацију сарадње између СФРЈ и Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ). Радове економске и политичке тематике објављивао је у часописима *Наше теме*, *Социјализам*, *Економист*, *Марксистичка мисао*, *Међународна политика*, *Кумровечки записи* и *Социјализам у свету*. Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена братства и јединства I реда, Ордена заслуга за народ са златном звездом, Ордена за храброст и Ордена рада.
ДЕЛА: *Против грађанско-конзервативних схваћања и догматизма*, Сплит 1975; *Нека актуелна друштвено-економска и политичка питања у СР Хрватској*, Бг 1978; *Савез комуниста у револуционарној акцији*, Бг 1979; *Класе и интелигенција, слободе и критика*, Зг 1981; *Политичке расправе*, Зг 1981; *Друштвено-економски аспекти социјалистичког самоуправљања*, Зг 1984; *Актуелни национални и интернационални проблеми*, Осијек 1985; *Збивања и свједочења*, Зг 1985; *Југославенско јучер, данас, сутра*, Зг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Затезало (ур.),*Четврта година Народноослободилачког рата на подручју Карловца, Кордуна, Лике, Покупља и Жумберка*, Карловац 1981; *Четврта конференција КПХ за округ Карловац 1945*, Карловац 1985; *Котар Госпић и котар Перушић у Народноослободилачком рату 1941--1945*, Карловац 1989.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСАЛИЋ, Радоје
**ДРАГОСАЛИЋ, Радоје**, штитар, сликар (Неретљански крај, крај XIV или почетак XV в. -- Дубровник, после 1454). Један је од најзначајнијих представника штитарског заната активан у Котору и Дубровнику до средине XV в. Од 1427. до 1431. учио је занат у радионици познатог дубровачког штитара Радашина Јунчића, оца сликара Матка Јунчића. Око 1437. је као самостални мајстор, „pictor et magister cofanorum et scutorum", држао радионицу у Котору у којој је имао и ученике. Убрзо је напустио Котор, али је доцније, током 1443. и 1444, са овим градом одржавао трговачке везе. Пре 1439. вратио се у Дубровник где је отворио самосталну радионицу. У њој је израђивао штитове и шкриње и обављао друге дрводељске и сликарске послове. Услед великог обима посла, **Д.** је упошљавао значајан број шегрта чија су имена сачувана у дубровачким документима. Познато је да се 1443. обавезао да изради и ослика две шкриње, велики сандук и ковчежић, дубровачком властелину Мартину Јунију Крусићу (de Cruce). Године 1452. је, заједно са сликаром Џиваном Угриновићем, израдио три стотине штитова по наруџбини Дубровачке Републике. **Д.** син Стефан је 1453. забележен као ученик у сликарској радионици Матка Јунчића, али се доцније није бавио овом делатношћу.
ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, *Дубровачка сликарска школа*, Бг 1963.
Д. Прерадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСИЊЦИ
**ДРАГОСИЊЦИ**, село у централном делу Србије, у Западном Поморављу, на североисточним обронцима планине Столови, у долинама Мартићке реке и Товарнице (десна страна слива Западне Мораве). Око 2,5 км северно од села су магистрални пут и железничка пруга Краљево--Крушевац. Општинско средиште Краљево је 7 км северозападно од села и повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивно и издужено је правцем север--југ дуж две долине. Највећи број кућа је изграђен на косама између њих на 260--420 м н.в. Село је постојало почетком XVIII в., јер је староседелачко становништво насељавано током тог и наредног века из Рашке, Црне Горе и из околних села. Године 1844. са суседним засеоком Метикош имало је 124 куће. Током друге половине XX в. усталила се константна депопулација. Године 1953. село је имало 915, а 2011. 656 становника, од којих су 98,2% били Срби. Пољопривредом се бавило 13% економски активног становништва, а подједнак број људи радио је и у прерађивачкој индустрији, грађевинарству, трговини и државној управи. Већина активног становниптва ради у Краљеву. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСЛАВ
**ДРАГОСЛАВ**, велики казнац (?, друга половина XIII в. -- ?, после 1315). Око 1300. био је казнац на подручју Скопља. Тада је поклонио једно виноградиште манастиру Светог Ђорђа код Скопља од своје *тастине*, што показује његово скромније имовно стање. Као казнац на том подручју он је имао и своје извршне органе -- *отроке* који су му помагали у испуњавању обавеза. Пре 1315. постао је велики казнац, а животни пут је завршио са монашком ризом и именом Јован. У време када је обављао дужност великог казнаца налазио се на челу државне управе.
ИЗВОР: Ст. Новаковић (ур.), *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСЛАВ
**ДРАГОСЛАВ**, деспот (?, крај XIII в. -- ?, средина XIV в.). Податак о **Д.** као деспоту представља први помен носиоца ове високе дворске титуле у српским земљама. Помиње се у повељи краља Стефана Дечанског Призренској епископији из 1326. Краљ је послао деспота **Д.** заједно са епископом Арсенијем да пронаћу и утврде неке поседе епархијског властелинства у Пологу, који су у ранијем периоду били предмет спора. Титулу деспота додељивали су само цареви, као највише дворско достојанство, а у Србији је уведена од 1346. Раније поменути деспоти у Србији ову тутулу добили су од византијских или бугарских царева. Порекло **Д.** деспотског достојанства је највероватније бугарско. По свему судећи, он је рођак прве жене Стефана Дечанског, Теодоре. Највероватније се преселио у Србију и заузимао једну од високих позиција на двору краља Стефана Дечанског. Овај деспот **Д.** није иста личност са казнацем истог имена који се помиње око 1300. у повељи краља Милутина скопском манастиру Св. Ђорђа, а који је подигао цркву Св. Богородице Одигитрије код Призрена. Такође, не може се поистоветити ни са личношћу истог имена која је 1330. поменута са титулом жупана у једном запису. Наводи из старије литературе о могућности да се ради о другом супругу краљице Теодоре у савременој науци потпуно су одбачени.
ИЗВОР: С. Мишић, „Хрисовуља краља Стефана Уроша III Призренској епископији", *ССА*, 2009, 8.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Византијски чинови и титуле у српским земљама XI--XV века", *Глас СКА*, 1908, 78; Р. Грујић, „Краљица Теодора, мати цара Душана", *ГСНД*, 1926, 1, 2; К. Јиречек, Ј. Радонић, *Историја Срба*, II, Бг 1952; Б. Ферјанчић, *Деспоти у Византији и јужнословенским земљама*, Бг 1960.
М. Копривица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСЛАВ
**ДРАГОСЛАВ**, жупан (? -- ?). У запису монаха Станислава из 1330. између сажетих описа најважнијих догађаја из живота краља Стефана Дечанског (1322--1331) и помена истакнутих личности лесновског манастира Св. Архистратига Михаила уметнута је вест да је Злетовском „хором" управљао извесни жупан **Д**. Изостају друге вести о овој личности, али треба истаћи да је cwvra, са основним значењем *село*, била географско-управна јединица локалне управе позне Византије недовољно устаљеног и одређеног значења. Са друге стране, **Д.** жупанство свакако указује на угледно порекло ове породице. Стара наследна словенска титула се током XIV в. готово изгубила на просторима између Шар-планине и Егејског мора те се **Д.**, можда, може повезати са сеобама феудалаца из старих српских земаља са севера, где су жупани и даље били присутни.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Максимовић, *Византијска провинцијска управа у доба Палеолога*, Бг 1972; Г. Поп-Атанасов, И. Велев, М. Јакимовска-Тошић, *Скрипторски центри во средновековна Македонија*, Ско. 1997; С. Габелић, *Манастир Лесново. Историја и сликарство*, Бг 1998; И. Велев, *Записи и натписи од лесновскиот книжевен центер*, Ско. 2001.
В. Алексић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСЛАВ
**ДРАГОСЛАВ**, логотет (?, почетак XIV в. -- ?, после 1364). Са овом титулом се помиње 1356--1360, у првим годинама владе цара Уроша. На чело царске канцеларије дошао је после логотета Ђурђа, а наследио га је логотет Дејан. **Д.** је фебруара 1364. боравио у Дубровнику као царев посланик. У то време више није обављао дужност логотета.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОСЛАВ ТУТИЋ
**ДРАГОСЛАВ ТУТИЋ**, властелин, ктитор (? -- ?). Под монашким именом Никола подигао је задужбину 1331--1332, цркву Св. Николе у Призрену. Заједно са њим као ктитор је наведена и његова супруга Бела са којом није имао потомства, што је и био главни мотив за подизање храма посвећеног свецу заштитнику. Супружници су цркви даровали земљиште, виноград и два врана коња, о чему сведочи ктиторски натпис који је знатно оштећен. У питању је једнобродна грађевина мањих размера са куполом у којој има очуваних фрагмената живописа. Уметник скромнијих могућности радио је у склопу радионице која је постојала у Призрену током друге четвртине XIV в. Цар Душан је ову цркву, којој су у граду припадале три куће са људима, даровао Светим Арханђелима са свим људима, виноградима, земљом, воћњацима, дудовима, млиновима и свим правима.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи I*, Бг 1902; Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, *Светоарханђеловска хрисовуља*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радовановић, *Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века*, Бг 1988; И. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994; С. Божанић, *Чување простора: међе, границе и разграничења у српској држави од 13. до 15. века*, Н. Сад 2013.
К. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОТИНА
**ДРАГОТИНА**, село у Хрватској, у Банији, које припада Сисачко-мословачкој жупанији, односно граду Глина. Изграђено је на северним обронцима Зрињске горе, на десној страни долине реке Маје, слив Купе. Оно је дисперзивно и чини га неколико заселака изграђених на долинској страни, на дужини од око 3 км, на висинама 140--260 м. У највећем заселку Шпановићи је основна школа, а у близини је православна Црква Успења Пресвете Богородице из 1760. Она је у II светском рату била порушена, а обновљена је 1988. Године 1961. село је имало 635 становника, од којих су 97,8% били Срби. Владала је блага депопулација и до 1991. остао је 501 становник (96,6% Срба). Током наредног грађанског рата дошло је до прогона становништва и попис из 2001. регистровао је 182 особе, од којих су 63,2% били Срби. Tај број је до 2011. смањен на 148 становника који су живели у 71 домаћинству. Село је имало 163 куће.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОТИЊА → ГОРЊА ДРАГОТИЊА; ДОЊА ДРАГОТИЊА
**ДРАГОТИЊА** → **ГОРЊА ДРАГОТИЊА; ДОЊА ДРАГОТИЊА**
# ДРАГОЦВЕТ
**ДРАГОЦВЕТ**, село у Великом Поморављу, на левој страни долине реке Белице (лева притока Велике Мораве), где са леве стране прима притоку Јошаницу. Општинско средиште Јагодина је 7 км североисточно од села. Магистрални пут Крагујевац--Јагодина је на југоисточној периферији **Д**. Насеље је компактно, смештено на око 150 м н.в., а настало је градњом кућа дуж кривудавих сеоских путева, који су на знатним растојањима. Староседелачко становништво насељено је крајем XVIII и почетком XIX в. из Топлице, Тимочке Крајине, околине Врања, Сурдулице, Лесковца и с Косова. Године 1844. село је имало 74 куће. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Године 1948. било је 1.070, а 2011. 1.147 становника, од којих 98,3% Срба. Пољопривредом се бавило 42,7% економски активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем радило у прерађивачкој индустрији и у суседној Јагодини. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија за четири села, амбуланта, пошта, млин и пољопривредна економија. У околини **Д.** су два мала вештачка језера.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОШ
**ДРАГОШ**, велики жупан (?, прва половина XIII в. -- ?, после 1292/1293). Спомиње га архиепископ Данило II када говори о рату краља Милутина са видинским кнезом Шишманом (1292. или 1293). Милутин је освојио Видин и целу Шишманову државу, а он је побегао преко Дунава. Српски краљ је Шишману вратио град и државу, а овај је тада вероватно ступио у вазални однос према њему. У том смислу треба тумачити и Шишманову женидбу ћерком *великог свог жупана Драгоша*. Шишману је то био други брак јер је Милутин убрзо удао своју кћерку за његовог сина Михаила. **Д.** се више не помиње у изворима.
ИЗВОР: Данило II, *Животи краљева и архиепископа српских*, Зг 1866.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; С. Мишић, „Српско-бугарски односи на крају 13. века", *ЗРВИ*, 2009, 46; А. Узелац, „Ко је спалио Жичу?", *БГ*, 2008, 6.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГОШЕВАЦ
**ДРАГОШЕВАЦ**, село на источној периферији Шумадије, близу границе с Великим Поморављем, изграђено у долинама Жупањевачке реке и њене безимене десне притоке (лева страна слива Велике Мораве). Општинско средиште Јагодина је 16 км североисточно од села. Повезани су кратким локалним путем који је с магистралним путем Јагодина--Крагујевац спојен код села Драгоцвет. Насеље је компактно и највећи његов део је издужен дуж уске долине безименог потока на висинама 160--200 м. Улице имају мрежаст распоред, а због уске долине густина градње кућа је велика. У долини Жупањевачке реке су два издвојена заселка. Савремено насеље формирано је крајем XVIII и почетком XIX в. Становништво је досељавано из Топлице, околине Крушевца и Врања. Године 1844. у њему је било 36 кућа. Током друге половине XX в. овде је владала константна депопулација. Године 1953. село је имало 778, а 2011. 450 становника, од којих 98% Срба. Пољопривредом се бавило 18,2% економски активног становништва, а у прерађивачкој индустрији радило је 43,4%. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија за четири села, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГСЕНИЋ
**ДРАГСЕНИЋ**, село у сјеверној Босни, у подножју сјеверозападног дијела планине Просара, уз рјечицу Раковицу, која се слива са ње и око 4 км сјеверно од села улива се у Саву. **Д.** је у Републици Српској, у општини Козарска Дубица (раније Босанска Дубица). Центар општине је 9 км југозападно од **Д.** и повезани су путем Козарска Дубица -- Градишка. Насеље је компактно, на око 95 м н.в., са 239 кућа и настало је формирањем улица дуж друма и сеоских путева. Улица дуж друма дуга је око 3 км и од ње се попријеко одвајају двије улице формиране дуж споредних путева и два реда кућа настала уз старо корито ријеке Раковице. Године 1991. **Д.** је имао 725 житеља, од којих су 94,5% били Срби. Године 2013. село је имало 584 становника, који су живјели у 191 домаћинству.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУЉ, Емир
**ДРАГУЉ, Емир**, графичар, сликар, универзитетски професор (Мравињaц код Горажда, 2. II 1939 -- Београд, 23. V 2002). Завршио Академију ликовних уметности у Београду 1963, у класи М. Милуновића, а Специјални курс за графику код Б. Карановића 1966. Усавршавао је графику у Бриселу, на „École nationale supérieure La Cambrе", у атељеу Г. Маршула. Академску каријеру започиње на београдској АЛУ -- Одсеку за графику, где ради као редовни професор од 1991. до 2002. Средином 60-их година почиње самостално да излаже у Београду, Сарајеву, Љубљани, Бриселу, Солингену и Филаху. Изложбом 1973. у Салону МСУ привукао је велику пажњу својом маестралном техником и специфичном иконографијом везаном за родно поднебље. Kретање **Д.** коњаника, путника, јахача, ратника и пролазника кроз сан или маглу испред предела маште означава процес сталног умирања а не саму смрт (С. Ћелић). Од средине седме деценије прелази из структурализма у поетску, потом метафизичку фигурацију, да би касније изразио утицаје поп-арта и јапанске графике. Припадајући генерацији графичара која је донела, уз савремену методологију, и ново тумачење традиције, архитектуре и менталитета свог поднебља, **Д.** је са даром за материјализацију и детаљ досегао трансценденталност ликовне представе. Његово деловање везано за другу генерацију Београдског круга Графичког колектива од регионалног је значаја, али означава и струју европског метафизичко-магичног реализма. Имао је преко 40 самосталних и стотинак групних изложби у Немачкој, Белгији, Швајцарској, Чехословачкој, Француској, Пољској, Египту, САД, Холандији и Аустрији. Његове најзначајније награде су: Златно перо Београда (1964), Награда за графику Октобарског салона (1969), Велики печат Графичког колектива (1973), Прва награда за графику Другог бијенала минијатурне уметности у Горњем Милановцу (1992). Графички листови **Д.** налазе се у домаћим и иностраним збиркама, музејима, галеријама и приватним колекцијама.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Денегри, *Емир Драгуљ: графике*, Бг 1965; О. Тиран, *Емир Драгуљ: изложба графика*, Бг 1973; С. Ћелић, *Између света и слике*, Бг 1981; Љ. Слијепчевић, *Емир Драгуљ: графике -- мали формат*, Бг 2007.
Мирјана Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУЊА ГОРЊА
**ДРАГУЊА ГОРЊА**, село у сјевероисточној Босни, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Тузла. Смјештено је на југозападној падини планине Мајевице у долини Драгуњског потока, лијеве притоке Ријеке (притока Лашве, слив Босне). Насеље је дисперзивног типа, а куће су концентрисане на десној, присојној страни долине дуж сеоских путева и по линији развођа лијеве долинске стране, на висинама 380--500 м. Око 7 км западно од села је пут Тузла--Орашје, с којим је повезано локалним путевима. Општински центар је око 25 км југозападно од **Д**. Године 1991. у њој је живјело 608 становника, од којих су 50,5% били Срби, а 42,8% Хрвати.
Н. Ловрић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИН
**ДРАГУТИН**, краљ (?, око 1251 -- ?, пролеће 1316), владао 1276--1282. Рођен је као старији син краља Уроша I и краљице Јелене *од рода фрушкога*. После пораза у Мачви 1268. и заробљавања краљ Урош I је **Д.** оженио Кателином, угарском принцезом, можда тек 1270. када је њен отац Стефан V постао краљ целе Угарске. Тада је за **Д.**, као престолонаследника, створена титула *младог краља*, по угледу на Угарску. Али за разлику од Угарске он није добио посебан део српске краљевине на управу, што ће касније довести до сукоба са оцем. Краљ упорно није дозвољавао да се формира област *младог краља*, па је **Д.** уз помоћ угарске и куманске војске подигао буну на оца. До сукоба је дошло 1276. у *земљи званој Гацко* у којем је син победио оца. Краљица Јелена је подржала сина, а он јој је на управу дао посебну *државу*. Вероватно је и брат Милутин тада добио посебну област.
Краљ Стефан **Д.** по доласку на власт није учинио никакве значајне кораке према Византији, што је српска властела очекивала. Напротив, пред крај његове владе Византинци су продрли до Липљана. Он се ослањао на Угарску и свог таста, чиме је била незадовољна српска православна црква. У Србији се због тога ствара незадовољство новим владаром. Почетком 1282. краљ **Д.** је несрећно пао са коња под Јелачем и сломио ногу, што ће бити непосредан повод абдикације. Психички и физички погођен удесом и окружен незадовољством, он је на сабору у Дежеву 1282. одступио са власти у корист свог млађег брата Милутина (владао 1282--1321). Званично се потчинио брату и пристао да не носи званично титулу краља. Према споразуму, Милутин је требало доживотно да остане на престолу, а да га наследи **Д.** син, вероватно Владислав. Ово је био преседан, па је било нужно да га потврди сабор. **Д.** је по абдикацији задржао под својом управом Рудник и његову област, *земљу* Моравице и жупу Дабар (доње Полимље).
У позну јесен 1283. заједно са братом учествовао је у походу на Византију, којом су приликом продрли дубоко у Македонију, где су их затекли Божићни празници. Убрзо после повратка из овог похода, у другој половини 1284. **Д.** је од угарског краља добио Мачванско-босанску бановину (Београд, Мачва, Усора и Соли). Ову бановину је до тог тренутка држала његова ташта краљица Јелисавета. После овога **Д.** се у изворима понекад назива и *сремским краљем*. Ово проширење је ојачало његову моћ и подигло углед. По добијању ових земаља **Д.** се убрзо (1285) суочио са нападима и притиском браће Дрмана и Куделина, бугарским великашима и татарским вазалима који су у ово време господарили Браничевском земљом. Из утврђеног Ждрела у Горњачкој клисури они су се залетали на угарске и **Д.** територије. Због тога је **Д.** предузео поход на њихову земљу, али је доживео неуспех, а Дрман и Куделин су, уз подршку Татара и Кумана, страховито опустошили његову област (Мачву). У то време је дошло и до напада на Милутинове територије, па су у једном продору Кумани спалили Жичу. **Д.** је позвао брата у помоћ, па су 1291. заједно прогнали Дрмана и Куделина из Браничева, а оно је припојено **Д.** држави. Као одмазду за овај поход, Ногајев вазал видински кнез Шишман је предузео казнену експедицију на Србију. Он је продро до Пећи, али је ту заустављен, а у противудару Милутин је заузео Видин и приморао Шишмана да му постане вазал. У даљим односима Ногаја и Милутина **Д.** није играо никакву улогу, а Браничево је трајно остало у његовим рукама. Ширење области и самостални подухвати у спољној политици учинили су да **Д.** стекне позиције владара не много слабијег и значајнијег од свога брата краља Милутина. Данило II га доследно назива краљем и обавештава нас да је имао сопствену војску. Аноним говори о две државе -- Рашкој и Србији којом влада **Д**. Његова полусамостална кнежевина је до краја XIII в. прерасла у посебну државу.
После 1299. и споразума Милутиновог са Византијом уз женидбу Симонидом односи између браће су се нагло заоштрили. Брак са Симонидом отежао је и онако тешку и нејасну ситуацију у погледу наслеђа српског престола. **Д.** је у том тренутку одустао од отвореног напада јер је Милутин добио помоћ од свог таста, византијског цара, а он је са друге стране увучен у унутрашње сукобе у Угарској. Краљ Андрија III је његовом сину Владиславу 1292. даровао *херцештво Славонију* као наследни посед, а 1293. оженио га својом нећаком Констанцом Морозини. Краљ Карло II је Владиславу потврдио овај посед. Када је 1301. умро краљ Андрија III борбе су се распламсале и трајале читаву деценију. **Д.** је у њима наступао и као бранилац своје државе и као претендент на угарски престо у име својих синова. Отприлике у исто време почели су и сукоби са братом Милутином у Србији. Стицајем прилика **Д.** је дошао у позицију да се истовремено бори да својим синовима обезбеди престо у Угарској и у Србији. Тако је увучен у борбе са братом у Србији, а у Угарској са својим анжујским рођацима и *олигарсима*.
У Србији је отворени рат међу браћом избио најкасније 1301, вероватно Милутиновим нападом и освајањем Рудника. У склопу овог сукоба је и Милутинов краткотрајни рат са Дубровником. Током наредне године и даље се ратовало у Србији, а 1303--1305. има вести о пљачкању трговаца и ратним приликама у Србији. Овај сукоб су искористили Шубићи, па су у Босни потиснули Стјепана I Котроманића, сродника и савезника **Д**. Са друге стране, Шубићи су нападали и Милутина и у једном тренутку своју власт су проширили и на Хум. Ратна дејства су престала 1305--1306, али су међу браћом и даље владали раздор и непријатељство. **Д.** је у Угарској престао да подржава краља Карла Роберта 1309. и почео је да га напада, тиме је навукао непријатељство младог краља који се 1310. учврстио на престолу. Упркос томе, према исказу Данила II, краљ Милутин је дошао око 1311. у незавидну ситуацију јер је *властела одступила од њега*. Он је уз помоћ најамника успео да одбије **Д.** нападе и тиме су ратна дејства завршена. Ништа се не зна о условима мира, а на основу каснијих догађаја може се закључити да није дошло до битних промена у односу на стање пре рата. Дежевски споразум је, бар у основи, остао на снази, што је 1314. подстакло Милутиновог сина Стефана на побуну јер се осетио угроженим као престолонаследник.
**Д.** је опет прихватио господарство свога брата, што се види из Бањске повеље коју су издали заједно. Он се ту помиње као *прежде бивши краљ*, а сам за себе у тој повељи каже да је *раб и брат господина ми великог краља Стефана Уроша*. Браћа о наслеђу говоре сасвим неодређено предвиђајући да ће на престо доћи неко од синова, унука или праунука. Рат није донео ни територијалне промене, јер је до краја 1312. Рудник поново дошао у руке **Д**. У лето 1313. браћа су сарађивала у сукобу са Младеном II Шубићем. У првој половини 1314, у време Стефанове побуне, браћа су опет била у лошим односима. **Д.** није дошао на погреб своје мајке Јелене 8. II 1314, него је упутио посланство. Тек је касније дошао да се поклони мајчином гробу и том приликом браћа су се састала на Милутиновом двору у Паунима, што је било и њихово последње виђење. После ове посете Симонида је посетила **Д.** и Кателину у Београду (1315).
**Д.** је, као и остали Немањићи, помагао српску цркву. Он је ктитор капеле у Ђурђевим Ступовима у Расу, а из темеља је обновио Светог Ахилија (1292). Дугогодишње господарење Београдом, Мачвом и Усором омогућило је ширење српске православне цркве на ове просторе уз **Д.** подршку. **Д.** је умро у пролеће 1316, а пред смрт се замонашио и добио име Теоктист. Пре тога је на државном сабору предао власт свом сину Владиславу. Према Данилу II, био је необично побожан, па је живео као прави аскета. По Данилу, **Д.** је забранио могућност своје канонизације *ако се јави каква благодет божија на њему*, што је српска црква поштовала. Да ли је то била његова жеља или му је Данило приписао -- резултат је био исти. Његов брат *свети краљ* је канонизован, а његов пород је постао изданак светородног корена, чиме су **Д.** синови за нијансу удаљени од дедовског престола. Права **Д.** као прворођеног сина потиснута су и заборављена, као и услови под којима је уступио престо брату Милутину.
ИЗВОРИ: Данило II, *Животи краљева и архиепископа српских*, Зг 1866; Љ. Ковачевић, „Светостефанска хрисовуља", *Споменик СКА*, 1890, 4.
ЛИТЕРАТУРА: Ст. Станојевић, „Краљ Драгутин", *ГНЧ*, 1936, 45; М. Динић, „Област краља Драгутина после Дежева", *Глас САНУ*, 1951, 203; „Однос између краља Милутина и Драгутина", *ЗРВИ*, 1956, 3; *Историја српског народа*, 1, Бг 1981; М. Благојевић, Д. Медаковић, *Историја српске државности* 1, Н. Сад 2000; С. Мишић, „Краљ Стефан Урош III Милутин и Бугари", *БГ*, 2003 (2004), 2; А. Узелац, „Ко је спалио Жичу?", *БГ*, 2009, 6.
Синиша Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИНОВИЋ, Антонија
**ДРАГУТИНОВИЋ, Антонија**, керамичар, универзитетски професор (Београд, 23. XII 1951). Завршила Школу уметности и занатa и Академиjу лепих уметности у Бриселу 1973. Дипломирала 1978. на Факултету примењених уметности (ФПУ) у Београду, на катедри за керамику. У статусу самосталног уметника је од 1980. до 2001, када постаје прво ванредни а онда и редовни професор (2012) на ФПУ. Као дугогодишњи предавач у Манаковој кући доприноси промовисању керамике. Излаже на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству од 1972. Њени најранији радови везују се за токове новог реализма, да би кроз време, путем софистицираног поступка свођења ликовног израза, потенцирала основну идеју односа знака према означеном, а што даље негује и разрађује у целокупном стваралаштву. Керамика **Д.** симболише везу природних елемената -- воде, ватре и земље. Значајан део њеног уметничког опуса су керамоскулптуре и инсталације код којих главну улогу има вртена форма, некад као детаљ, акценат слободне композиције, а понекад као изражајни носилац идеје. Боја, глазура и моделирана површина керамичких форми имају асоцијативну функцију и доприносе целокупном утиску „облика из природе". У пољу еколошки ангажоване уметности у нас **Д.** је покренула тематски циклус изложби „Планета земља". Значајније награде и признања: Сребрна медаља Владе Краљевине Белгије за керамику, Брисел (1973); Откупна награда Музеја примењене уметности на IV Тријеналу керамике (1980); Велика награда на XXVII Мајској изложби (1985); Плакета УЛУПУДС-а (1994); Златна значка за стваралачки допринос у ширењу културе, КПЗ Србије (2001); Откуп Града Београда, Музеј града Београда (2006); Награда за животно дело УЛУПУДС-а (2013) и др.
ЛИТЕРАТУРА: С. Исаковић, *Савремена керамика у Србији*, Бг 1988; С. Јелић, „Антонија Драгутиновић", у: *XXVIII Мајска изложба УЛУПУДС-а*, Бг 1996.
М. Пауновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИНОВИЋ, Бранко
**ДРАГУТИНОВИЋ, Бранко**, музички критичар и писац (Београд, 31. III 1903 -- Београд, 25. XII 1971). Дипломирао 1927. на Наставничком одсеку Музичке школе у Београду, а исте године апсолвирао на Групи за упоредну књижевност и теорију књижевности Филозофског факултета, где му је историју музике предавао Милоје Милојевић. Дириговао је Академским певачким друштвом „Обилић" (1925--1938), предавао у средњим школама (1930--1944), био секретар Београдске опере (1938--1940), секретар и доцент Музичке академије (од 1945), те помоћник директора и драматург Београдске опере (од новембра 1949. до пензионисања 1971). Музичком критиком се бавио од 1924. До 1940. сарађивао је у разним новинама и часописима (*Летопис Матице српске*, *Музика*, *Музички гласник*, *Живот и рад*, *Новости*, *Звук*, *Правда*), а 1945--1971, у периоду најинтензивнијег београдског музичког живота знатног квалитетног нивоа, константно је објављивао критике у *Политици*, уз понеки музички прилог у другим гласилима. Критике писане у младости обележили су утицаји М. Милојевића, али и лични ставови. Већ је тада имао потпуни увид у рад београдских музичких и културних установа, домаћих и светских композитора и музичких уметника. Оштре замерке упућене Београдској опери и балету нису га спречиле да препозна њихов запажени уметнички ниво, те да после 1945. својим знањима да и лични допринос „златном периоду" српске музичке сцене. Његова критичка вредновања објављивана у зрелим годинама одређивала су место и улогу композитора и извођача у српској музичкој култури. Студиозан, образован, интелектуалац запажене опште културе, објективан и рационалан, искрен и строг, **Д.** је у објављеним текстовима енергично заступао европски ниво композиторског стваралаштва и извођаштва, супротстављајући се, притом, другачијим гледиштима појединих групација. Примењивао је историјско-аналитички приступ у вредновању музичког стваралаштва и извођаштва, а интуицијом и изразитом емотивношћу подржавао музичаре изузетних способности. Традиционалан у својим назорима, залагао се за музичко стваралаштво инспирисано народним мелосом и снажно се супротстављао атоналној, модернистичкој и експерименталној музици. Високо је ценио диригенте Л. Матачића, К. Барановића и О. Данона, редитеља Е. Хецела, оперске певаче М. Јовановића, Н. Цвејића, М. Чангаловића и Р. Бакочевић, композиторе Ј. Славенског, Љ. Марић, М. Ристића, В. Мокрањца, Д. Радића, Е. Јосифа и П. Озгијана, пијанисткињу М. Вукдраговић, те Академско певачко друштво „Бранко Крсмановић".
ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, *Преглед музичких догађања (1944--1971): музичари-писци у београдском музичком животу друге половине 20. века. Бранко Драгутиновић*, Бг 2009.
Р. Пејовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИНОВИЋ, Владета
**ДРАГУТИНОВИЋ, Владета**, глумац, редитељ, преводилац (Београд, 31. XII 1893 -- Београд, 18. VII 1975). По завршетку београдске Реалке на сцену Народног позоришта у Београду први пут ступа као глумац-приправник 1912. После балканских ратова 1913. одлази у Дубровник, у новоосновано Далматинско покрајинско позориште, с коjим игра и у Сплиту, Шибенику, Задру и Трсту. У време атентата на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914. обрео се у Сарајеву где бива ухапшен, спровођен из затвора у затвор, а затим пребачен у логор Нежидер у Мађарској. Успевши да побегне из логора, одлази пешке до Беча, а затим се са шпанским пасошем, преко Трста, Венеције, Рима, Бриндизија и Солуна, враћа у Србију. Током 1915. са делом ансамбла НП борави у Нишу, а 1916, као тумач енглеске мисије, с првим контингентом српских избеглица бива пребачен преко Солуна у Ајачио (Корзика). Ту у Позоришту Св. Габријела организује представу у корист француских рањеника (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*). Од 1916. до 1920. у Паризу похађа и завршава Школу за дикцију и драмску уметност Лоднер-Доле. Са групом српских глумаца, 1917, у театру „Фонтенбло" изводи драму *Кнез Иво од Семберије* Б. Нушића. По повратку у Београд 1920. у ангажману је у НП као глумац, од 1930. и као редитељ, а 1938/39. је и предавач у Глумачкој школи. Од 1924. до 1926, а потом и 1932. деловао је и у позоришној групи „Soirée libre" (Слободне вечери). После пензионисања 1958. до 1965. водио је своју глумачку трупу. Тумачио је око 200 улога и остварио око 60 режија. Био је један од најобразованијих српских глумаца, носилац значајних драмских улога и најплоднији позоришни преводилац с француског језика између два светска рата (око 130 позоришних комада и 4 романа). Председник Француске Републике одликовао га је 1930. Златном академском палмом официрског реда, а 1936. и Орденом Витеза Легије части. Исте године одликован је и Краљевским орденом Светог Саве IV реда. Значајније улоге: Ромео (*Ромео и Јулија*), Едмунд (*Краљ Лир*), Басанио (*Млетачки трговац*) и Јулије Цезар (*Јулије Цезар*) у комадима В. Шекспира, Гроф Алмавива (Бомарше, *Фигарова женидба*), Маркиз де Приола (у истоименом комаду А. Лавдана), Арман Дивал (А. Дима, *Госпођа с Камелијама*), Фабрици Глембај (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*), Центрифугални играч (у истоименом комаду Т. Манојловића). Режије: Л. Вернеј, *Банка Немо*; К. Трифковић, *Избирачица*; А. Корнејчук, *Платон Кречет*; Б. Нушић, *Госпођа министарка* и *ДР*; Молијер, *Уображени болесник*.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Манојловић, „Двадесетпетогодишњица уметничког рада Владете Драгутиновића", *Време*, 8. III 1936; С. А. Јовановић, „In memoriam, Сећања и размишљања", *Театрон*, 1975, 4; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера*), Бг 1979; В. Драгутиновић, „Аутобиографија", *Театрон*, 1984, 45--46; О. Марковић, *Каталог изложбе „Владета Драгутиновић 1893--1975"*, Бг 1993.
Олга Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИНОВИЋ, Драгослав
**ДРАГУТИНОВИЋ, Драгослав**, официр, књижевник (Београд, 1. IV 1902 -- Чикаго, 4. IV 1996). Завршио је Војну академију Краљевине Југославије. До почетка II светског рата служио је као артиљеријски официр у Војсци Краљевине Југославије, стекавши чин мајора. Био је начелник Артиљеријске официрске школе. За време рата доспео у заробљеништво, где је остао до краја рата. Године 1949. емигрирао у САД где се укључио у друштвени и образовни живот српске заједнице у Чикагу. Био је песник, приповедач и писац есеја и историјско-биографске прозе, као што су *Животопис владике Мардарија* (Либертивил 1981). Објављивао је радове о историји Српске православне цркве; био је сарадник многих часописа и Зборника Удружења српских писаца у иностранству.
ДЕЛА: песме: *Песме*, Чикаго 1949; *Песме*, Мелбурн 1962; *Треперења душе*, Мелбурн 1968; *Елегије*, Мелбурн 1974; *Мириси прошлости*, Колумбус 1981; *Записано да се не заборави*, Чикаго 1983; *Видици и тмине*, Чикаго 1987; приповетке: *Приповетке, заробљеничке и друге*, Мелбурн 1959; *Са пређених путева*, Мелбурн 1970; *Од Сарајева до Офенбурга: 1941*, Мелбурн 1972; *Ноћ дужа од снова*, Чикаго 1976.
ЛИТЕРАТУРА: M. Blesich, D. Blesich, *The Serbian Who`s Who*, Chiсago 1983; Љ. Васић, *Библиографија српске књижевности у емиграцији 1941--1991*, Бг 2002.
М. Вучићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИНОВИЋ, Љиљана
**ДРАГУТИНОВИЋ, Љиљана**, глумица (Прокупље, 22. IX 1951). На Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду дипломирала глуму 1975. у класи Предрага Бајчетића. Дебитовала током студентских дана у представи *Браћа Карамазови* у Атељеу 212 (1973). Поред ангажмана као стални члан Атељеа 212 (од 1976), остварила је многобројне улоге у Београдском драмском позоришту, Дечјем позоришту „Бошко Буха", Звездара театру и Народном позоришту у Београду. Од 1998. прелази у статус слободног уметника. Скромна, танана а снажна, у каријери је успешно играла богат и разноврстан репертоар. Значајније улоге у позоришту: Босонога (Ф. Достојевски, *Сладострасници -- Карамазови*), Ана (О. Давичо, *Песма*), Доме Роси (К. Грубишић, *Буздован*), Марија (П. Енквист, *Ноћ трибада*), Ана (Р. Шелиго, *Ана*), Круна (М. Новковић, *Камен за под главу*), Винка (Д. Лесковар, *Слике жалосних догађаја*), Криста (Е. Канети, *Свадба*), Даша Чумалов (Х. Милер, *Цемент*), Маријана (Е. Фон Хорват, *Приче из бечке шуме*), Грофица Луколи (Н. Прокић, *Метастабилни Граал*), Лајма (В. Аксонов, *Чапља*), Електра (Есхил, *Орестија*), Ружа (Д. Ковачевић, *Урнебесна трагедија*). Улоге на филму и телевизији: *Врхови Зеленгоре* (З. Велимировић, 1976), *Више од игре* (З. Шотра, 1977), *Дивље месо* (С. Унковски, 1982), *13. јули*(Р. Шарановић, 1982), *Марија, где си...?* (А. Ђорђевић, 1983), *Бањица* (С. Мрмак, 1984), *Портрет Илије Певца* (С. Стефановић Раваси, 1988), *Заборављени* (Д. Бајић, 1991), *Брод плови за Шангај* (М. Радовић, 1991), *Тито и ја* (Г. Марковић, 1992), *Пун месец над Београдом* (Д. Кресоја, 1993), *Срећни људи* (А. Ђорђевић, 1993--1996), *Полицајац са Петловог брда* (М. Вукобратовић, 1994), *Крај династије Обреновић* (С. Мрмак, 1995), *Бекство* (Љ. Драшкић, 1998), *Лисице* (Г. Стојановић, 2002--2003), *Професионалац* (Д. Ковачевић, 2003), *Кад порастем бићу Кенгур* (Р. Андрић, 2004), *Стижу долари* (М. Вукобратовић, 2004--2006), *Бела лађа* (М. Вукобратовић, И. Стефановић, 2006--2012) и др. Добитница је награде за глумачки пар године са Петром Божовићем на Филмском фестивалу у Нишу 1978, Стеријине награде 1981. и Награде „Златни ћуран" за животно дело на фестивалу „Дани комедије" у Јагодини 2019.
ЛИТЕРАТУРА: В. Марковић, „Глума је одсјај живота", *Нада*, 4. XI 1983; Љ. Јовановић, „Све даље од сна", *Радио ревија*, 3. III 1989; „Више ништа не мистификујем, Чај у пет", *Ана*, мај 1996; „Дискретни шарм глуме", *Политика*, 28. XI 1996; „Стид због глумачког таворења", *Блиц*, 19. II 1999; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; „По налогу свога бића", *Вечерње новости*, 9. V 2001; „Другачије сам саздана", *Политика*, 20. II 2009.
А. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИНОВИЋ, Мерима
**ДРАГУТИНОВИЋ, Мерима** (Мирјам Мери), виолински педагог, хорски диригент, композитор (Београд, 31. X 1902 -- Београд, 20. VIII 1969). Завршила је Музичку школу у Београду и дипломирала виолину на Конзерваторијуму у Бечу. Била је професор Женске учитељске школе, Музичке школе „Станковић", Средње музичке школе при Музичкој академији, а од 1944. до 1963. професор виолине на Музичкој академији у Београду. У то време била је једна од ретких жена -- хорских диригената у српској средини. С успехом је водила Хор Женске учитељске школе и Хор Музичке академије. Компоновала је музику за луткарско позориште и дечје хорове.
ЛИТЕРАТУРА: \[Аноним\], „Умрла Мерима Драгутиновић", *Политика*, 21. VIII 1969; *Музичка школа „Мокрањац" 1899--1974*, Бг 1974; *Педесет година Факултета музичке уметности (Музичке академије) 1937--1987*, Бг 1988.
А. Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУТИНОВИЋ, Радослав
**ДРАГУТИНОВИЋ, Радослав**, књижевник (Београд, 26. II 1904 -- Нови Врбас, 23. II 1933). Дипломирао на одсеку за Југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду 1928. Радио као гимназијски професор у Земуну, потом у Суботици и Врбасу. Краће време као државни питомац провео на студијама у Чешкој и Француској. Припадао генерацији писаца која се формирала непосредно после I светског рата, али је остао сасвим изван токова поратне модернистичке оријентације у поезији. У књижевности се јавио рано, сарадњом у значајним листовима и часописима (*Венац*, *Мисао*, *ЛМС*, *СКГ*, *Политика*, *Правда*, *Живот и рад*, *Преглед*). Објавио две запажене поетске збирке, *Азурна земља* (Бг 1930) и *Лишће пева* (Бг 1931, пропратни текст С. Пандуровића), традиционалног усмерења, углавном идеалистичке и сентименталне вокације, са примесама романтичарског и истовременом демистификацијом истог манира, свеприсутним осећањем пролазности, резигнације, ироније и благог песимизма. У есејима и критичким написима о актуелним појавама у књижевности устаје и против борбених авангардних књижевних програма, групација и манифеста, залажући се за чисту уметност ослобођену сваке тенденције и квалификације („О 'књижевном рату' и о слободи уметничког стварања", *Воља*, 1930). Огледао се и као прозни стваралац (*Уместо одговора... и друге приповетке*, Бг 1934), али је због преране и изненадне смрти његово обимом невелико књижевно дело остало недовршено.
ДЕЛО: роман: *Песникова младост и љубав*, Чи-каго 1978.
ЛИТЕРАТУРА: В. Живојиновић, „*Азурна земља* Р. Драгутиновића", *Мисао*, 1929, 31; К. Т. Тарановски, „Поезија Р. Драгутиновића", *ЛМС*, 1934, 341; Р. Константиновић, „Р. Драгутиновић", у: *Биће и језик*, II, Бг -- Н. Сад 1983; Г. Тешић (прир.), *Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917--1943*, II, Бг -- Н. Сад 1983.
Д. Бедов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУШ И ДРЖАВА
**ДРАГУШ И ДРЖАВА**, митрополија у кадилуку Кратово, наведена у турским изворима средином XVII в. Портин службеник је Драгаш претворио у Драгуш, а реч је о области браће Дејановић, синова Дејана Драгаша, династа после распада српског царства. Митрополију су створили Турци после обнове Пећке патријаршије јер им је одговарао већи број епархија због дажбина. На висину дажбина утицао је и ранг црквене јединице због чега су скоро све подигнуте на степен митрополије. Иако са српским живљем и под српском јурисдикцијом, била је у двострукој опасности: потраживао ју је софијски митрополит на основу писања турског историчара Идриса Битлисија, који Константина Дејановића назива „бугарски владар Константин", а потраживала ју је и Охридска архиепископија, која је термин грецизирала у Драговитија. Њен епископ плаћао је пешкеш од пет дуката за султанов берат. Није дуго трајала као самостална јер се пећки патријарх, Герасим или Саватије, досетио и 1587. ову митрополију поистоветио са старим Жеглиговом и Нагоричком нахијом и епархијом, па ју је припојио Врању. Тако је седиште епархије повукао на запад у безбедну унутрашњост своје јурисдикције. Тиме су увећане дажбине Врањске епархије.
ИЗВОР: Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас САНУ, одељење историјских наука*, 1980, 2.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАГУШИН
**ДРАГУШИН** (Јован Драгушин), великаш (? -- ?, пре фебруара 1340). Судећи по остацима гробнице у југозападном делу храма и повељи краља Стефана Душана, сахрањен у породичној цркви Св. Ђорђа у селу Полошко поред Кавадараца (Република Македонија) пре фебруара 1340, када су храм и села Полошко и Драгожељ са засеоком Кошане поклоњени Хиландару. Раскошна ктиторска фреско-композиција праћена уобичајеном представом трочлане владарске породице потврђује да је **Д.** замонашена мајка завршила задужбину између 1342. и 1345. „Василиса" Марија је била супруга бугарског деспота Алдимира (Елтимир) и ћерка бугарског владара Смилца из брака са ћерком севастократора Константина Палеолога, брата цара Михаила VIII Палеолога, док се из брака Смилчеве ћерке Теодоре са Стефаном Дечанским родио Стефан Душан. Осим тога, Алдимир је био млађи брат Георгија I Тертера, а ћерка овог цара Ана је до 1299. била удата за краља Милутина и учесник најважнијих политичких догађаја у Бугарској до 1305. Потомци у борби за врховну власт пораженог деспота уточиште су нашли најпре у Цариграду, где је у изгнанству (1314--1321) боравио и Стефан Дечански, да би потом у Србији добили поседе. У споменутој повељи **Д.** је означен као краљев брат, а тетка као мајка, с тим да га са њом повезује и скопски епитаф из 1355. У Полошком је **Д.** грчким језиком означен као „истинити брат преузвишеног краља и господара нашег". Ту је приказана и **Д.** супруга (вероватно се звала Ана), док је име сина, узраста 10--12 година, почињало словима Дра \[...\]. На вероватно гашење ове породице указује одлука деспота Јована Драгаша и господина Константина Драгаша око 1378. да храм Св. Ђорђа уступе светогорском манастиру Св. Пантелејмона.
ЛИТЕРАТУРА: Ц. Грозданов, Д. Ћорнаков, „Историјски портрети у Полошком (I--III)", *Зограф*, 1983--1984--1987, 14, 15, 18; C. Grozdanov, „L' épitaphe de Skopje de 1355", *Годишник на софийския университет*, 1995, 88, 7; С. Мишић, „Српско-бугарски односи на крају XIV века", *ЗРВИ*, 2009,46.
В. Алексић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАДЊА
**ДРАДЊА**, село удаљено двадесет километара од Кавадараца (Македонија). У пећини у непосредној близини села налазе се остаци средњовековног монашког насеља са параклисом Св. Николе, познатим као Маркова црква. Податке о настанку ове пештерне црквице пружају фрагментарно сачуван ктиторски натпис и ктиторска композиција. Живопис Маркове цркве, а сасвим вероватно и цео манастирић Св. Николе, задужбина је архимандрита Данила са тројицом непознатих монаха; у ктиторском чину удела је имао и војвода чије је име почињало словима *Бр*. Рашка редакција натписа и стилске одлике фресака везују живопис **Д.** за средину XIV в. Црква у **Д.** је дело средњовековне пећинске архитектуре, често широм подручја Балкана. То је мало здање веома једноставне двоетажне конструкције. Својом основом и просторним устројством она припада типу једнобродне грађевине на спрат, развијене по оси пећине. Њен спољни изглед одликују издужене пропорције и вертикалност испољена у компоновању прочеља. Доње зоне сводова и горње делове зидова прекривале су сцене Великих празника. У најнижој зони олтара остали су трагови композиције Служба архијереја, док су се у наосу нешто боље очувале стојеће фигуре (Деизис, Св. Пантелејмон). У иконографском и програмском смислу најзанимљивији је живопис западне фасаде спрата, осликане у духу традиције охридско-преспанског и костурског региона. Над улазом су портрети ктитора монаха који молитвено пружају руке ка фреско-икони патрона, Св. Николе. Испод њих, северно од улаза је Молитва Св. Јована Златоустог -- ређе заступљена тема у монументалном сликарству. Живопис Маркове цркве представља једну од најзначајнијих фреско-целина анахоретског сликарства у средњовековној Србији. Малобројни остаци сликарства Маркове цркве припадају стилској целини у коју се могу убројати још два значајна фреско-ансамбла из епохе цара Стефана Душана (1346--1355) и исте географске области -- Љуботен и Матеич.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радујко, „Драдњански манастирић Светог Николе (I): настанак и архитектура", *Зограф*, 1988, 19; „Драдњански манастирић Светог Николе (II): живопис", *Зограф*, 1995, 24; И. M. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле*, Бг 1995.
Марка Томић Ђурић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖАЊ
**ДРАЖАЊ**, село у северној Србији, северно од долине реке Раље (лева притока Велике Мораве), у долини њене леве притоке Грабовац. У долини Раље, 1 км јужно од села, су ауто-пут и железничка пруга Београд--Ниш. Општинско средиште Гроцка је 18 км северно од **Д.** и повезани су локалним путевима. Насеље је компактно, настало градњом кућа у низовима поред кривудавих сеоских путева који су удаљени један од другога. На тај начин створени су мрежаст распоред улица и мала густина градње. Староседелачко становништво је пореклом из Херцеговине, Босанске Крајине, Македоније, Старог Влаха, Косова и Метохије и Јужног Поморавља. Први писани помен села је из 1818. када је имало 29 домова. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао, а од краја века је смањиван. Године 1991. било је 1.855, а 2011. 1.441 становник, од којих су 92,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 38% економски активног становништва, а међу непољопривредним становништвом, најчешће запосленим у градовима београдске урбане зоне, највише је било запослених у индустрији, трговини и саобраћају. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, амбуланта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖЕВАЦ
**ДРАЖЕВАЦ**, село у централном делу Србије, у Jужном Поморављу, у југоисточном делу Алексиначке котлине. На његовој источној периферији су локални пут Алексинац--Ниш и ауто-пут Београд--Ниш. Општинско средиште Алексинац је 12 км северозападно од села. Насеље је изграђено на алувијалној равни Јужне Мораве, на око 172 м н.в., са кривудавим мрежасто распоређеним улицама. Село се помиње 1516. када је имало 15 хришћанских кућа, а мештани су били дербенџије. Од 60-их година XX в. започела је прво блага, а касније све бржа депопулација. Године 1961. имало је 1.284, а 2011. 899 становника, од којих су 95% били Срби. Пољопривредом се бавило 38% економски активног становништва. За пољопривредну производњу карактеристичан је узгој поврћа. Међу неаграрним становништвом подједнак број људи радио је у прерађивачкој индустрији, трговини, грађевинарству и саобраћају, готово сви у околним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија за три села, дом културе, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖЕВАЦ
**ДРАЖЕВАЦ**, село у северној Србији, у Посавини, уз долину Јасеновачке реке, десне притоке Колубаре (слив Саве). С општинским средиштем Обреновцем, који се налази 13 км северозападно од села, повезано је локалним путем. Насеље је изграђено на побрђу с обе стране долине Јасеновачке реке, на 80--190 м н.в., где се она спаја са долином Колубаре. Оно је дисперзивно и чини га неколико заселака изграђених по долинским странама. Највећи део села је изнад долине Колубаре. Помиње се 1844. када је имало 55 кућа. Током друге половине XX в. овде се усталила депопулација. Године 1953. село је имало 1.934, а 2011. 1.442 становника, од којих су 94,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 19,5% економски активног становништва, а највише неаграрног дела популације било је запослено у прерађивачкој индустрији, трговини и саобраћају у Обреновцу и другим околним градовима. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖЕВИЋЕ
**ДРАЖЕВИЋЕ**, село у југозападној Србији, на источној периферији Сјеничке котлине, у долини Житничке реке (слив Увца односно Дрине), око 2 км јужно од пута Нови Пазар -- Сјеница. Тим путем је повезано с општинским средиштем Сјеницом, која је 23 км северозападно од села. Насеље је дисперзивно, али су куће окупљене на малој површини по долинским странама на 1.120--1.160 м н.в. **Д.** се помиње у турским пописима 1455. и 1528. као Ритуџа. Првобитно хришћанско становништво је расељено. Савремено становништво досељено је у XVIII в. из Црне Горе и северне Албаније. Дуго је величина популације осцилирала, а депопулација је настала крајем XX в. Године 1981. **Д.** је имало 613, а 2011. 279 чланова и сви су били Бошњаци. Пољопривредом се бавило 87,1% економски активног становништва. У селу се налазе задружни дом, основна школа и џамија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖИЋ, Анка
**ДРАЖИЋ, Анка**, хемичар, биохемичар, универзитетски професор (Лозница, 19. VIII 1938). Дипломирала 1965. на Одсеку за хемију Природно-математичког факултета у Београду. На Медицинском факултету у Београду ради од 1967. у звању стручног сарадника (1966--1977), асистента (1977--1982), а за редовног професора изабранa 1995. Магистарску (1975) и докторску (1981) тезу под називом „Нуклеопротеински комплекси и њихове протеинске компоненте у процесу инволуције тимуса" одбранила на Мед. ф. Била је управник Института за хемију (1989--1995) и шеф Катедре за хемију (2000--2002). Бавила се истраживањем биохемије протеина са посебним освртом на хистоне и нехистонске протеине, као и њиховом улогом у организацији хроматина у анималном и хуманом ткиву мозга у различитим патолошким стањима („Non-Histone Chromatin Proteins From Various Regions оf Rat Brain", *Iugoslavica Physiologica et Pharmacologica Acta*, 1986, 22, 3). Ова истраживања су дала значајне резултате о заступљености појединих врста протеина у различитим ткивима, као и о променама у структури хроматина у различитим стањима организма („Analysis of Proteins and RNA Isolated From Various Human Brain Tumors", *Iugoslavica Physiologica et Pharmacologica Acta*, 1992, 28, 1). Посебан значај су имала испитивања улоге селена и карциногена на нуклеарни регулаторни механизам ћелија мозга пацова („The Influence of Selenium and Neuroleptics on the Rat Brain Nuclear Regulatory Mechanisms in Carcinogenesis", *Journal of Environmental Pathology, Toxicology and Oncology*, 1998, 17, 3, 4). Аутор је или коаутор већег броја уџбеника хемије за студенте Мед. ф. (*Органска хемија*, Бг 1996). Члан је Српског хемијског друштва.
ДЕЛА: коаутор, „Non-Histone Nuclear Proteins in Active and Involuted Rat Thymus", *Biochimie*, 1981, 63; „Some Characteristics of Chromatin of Thymus in Involution", *Periodicum Biologorum*, 1985, 87, 4.
ИЗВОР: Катедра за хемију Мед. ф. у Београду.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖИЋ, Драгутин
**ДРАЖИЋ, Драгутин**, инжењер технологије, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 5. V 1930 -- Београд, 6. II 2008). Математички факултет у Београду, Одсек за хемију, уписао 1949, али после завршене прве године прелази на Технолошки факултет, на којем дипломира 1956. У раној младости се бавио фотографијом, интересовао за хемију и у кући изводио разне експерименте, а током студија био активан у Фото и Кино клубу. После дипломирања запослио се на Катедри за физичку хемију и електрохемију Технолошко-металуршког факултета (ТМФ) где је био биран у сва звања од асистента до редовног професора 1978. Од 1959. до 1961. и током 1970. боравио је на Пенсилванијском универзитету у Филаделфији, САД, тада водећој светској Електрохемијској лабораторији. Докторирао је 1965. на ТМФ-у. Предавао је Физичку хемију, Корозију, Електрохемијску кинетику и Електрохемијски двојни слој и адсорпцију. Био је шеф Катедре за физичку хемију и електрохемију (1981--1984, 1987--1995) и сарадник Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) у Београду од 1961. до пензионисања 2001, а од 1972. до 1975. и директор Института за електрохемију ИХТМ-а. Био је члан Одељења техничких наука САНУ: дописни члан од 1983, а редовни од 1991. Био је један од најзначајнијих научника друге половине XX в. у области електрохемије. Као истакнут педагог, научни радник и стручњак у области електрохемијских извора енергије, кинетикe електродних процеса, електрохемијских процеса таложења и растварања метала, значајно је допринео развоју београдске електрохемијске школе. У светској електрохемији је опште прихваћен механизам анодног растварања гвожђа који је предложио заједно са професорима Бокрисом и Деспићем (и J. O'M. Bockris, A. R. Despić, „The Electrode Kinetics of the Deposition and Dissolution of Iron", *Electrochimica Acta*, 1961, 4). Својим визионарским и интердисциплинарним приступом дао је велик допринос развоју физичко-хемијских наука у Србији и свету и њиховој примени у технологији и индустрији. Од многобројних објављених књига, монографских поглавља, научних радова и патената, значајнији су: и А. Р. Деспић, О. Татић Јањић, *Основи електрохемије*, Бг 1970; и J. O'M. Bockris, *Electrochemical Science*, London 1972; „Electrochemistry in Biology", у: *MTP International Review of Science*, *Physical Chemistry*, 1, 6, London 1973; „Iron and its Electrochemistry in an Active State", у: B. E. Conway, J. O'M. Bockris, R. E. White (ур.), *Modern Aspects of Electrochemistry*, 19, New York 1989. У оквиру више од пет деценија ангажовања у Српском хемијском друштву био је секретар, потпредседник, председник и почасни председник. Био главни уредник у часопису *Journal of the Serbian Chemical Society* (1985--2006), који је у том периоду постао међународно признат часопис на SCI листи. Заслужан је за увођење електронске базе научних часописа, сматрајући да озбиљан научни рад подразумева и сталан и лак приступ научним информацијама. У оквиру међународне активности био је национални представник у Комисији за електрохемију Уније за чисту и примењену хемију (IUPAC), национални представник у Радној групи за електрохемијско инжењерство Европске федерације хемијских инжењера (EFCE) и потпредседник Међународног друштва за електрохемију (ISE). За почасног професора Шандонг универзитета у Јинану у Кини изабран је 1985.
ЛИТЕРАТУРА: A. Despic, „Professor Dragutin M. Dražić. On the occasion of his 70th birthday", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 2001, 66; В. Ђорђевић (ур.), *Живот и дело српских научника*, 13, Бг 2012.
Јелена Бајат
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖИЋ, Милан
**ДРАЖИЋ, Милан**, инжењер геодезије, универзитетски професор (Дубовица код Пожаревца, 23. VII 1894 -- Београд, 8. II 1965). Гимназију је завршио у Београду 1914. и одмах ступио као добровољац у Српску војску, у којој остаје све време I светског рата. Дипломирао на Техничком факултету у Београду 1923, а одмах затим се запослио у тадашњој Генералној дирекцији катастра. Већ 1925. прелази на Тех. ф. као доцент за предмет Геодезија, а 1928. одлази у Немачку, Аустрију и Швајцарску на једногодишњу специјализацију фотограметријског начина снимања терена и израде планова. Долазак **Д.** у геодетску службу, а затим за наставника, пада у време када се та служба стварала у нашој земљи и када су вршене обимне припреме за систематски премер и израду планова за потребе катастра земљишта. Његова велика заслуга је у стварању генерација стручњака за ове послове, а нарочито у увођењу и широкој примени нове методе снимања земљишта -- фотограметрије. Прва снимања овом методом извршена су управо под његовим руководством 1934 (подручје села Поповић код Раље). Он је такође био и први професор из предмета Фотограметрија у Србији. Године 1946. постављен је за ванредног професора, а 1949. за хонорарног наставника за предмет Геодезија на Геолошком факултету Техничке велике школе у Београду. За редовног професора на Грађевинском факултету -- Геодетски одсек у Београду изабран је 1950. за предмет Фотограметрија. **Д.** је писац многих стручних чланака, књига и уџбеника из области геодезије, фотограметрије и катастра земљишта, те преводилац стручне литературе са немачког на српски језик. Нарочито су му запажени универзитетски уџбеници из геодезије и фотограметрије: *Нижа геодезија. Део 1: инструменти и методи мерења* (Бг 1948), *Нижа геодезија. Део 2: геодетска рачунања* (Бг 1957), *Фотограметрија* (Бг 1961, 1965). Његов превод две књиге немачког *Инжењерског приручника* (Бг 1956) значајно је унапредио примену инжењерских стандарда у нашој геодетској пракси. У Геодетском институту неуморно је представљао како своје, тако и радове других из области геодезије. Између осталог, остаће упамћен као први који је приказао рад из области тада сасвим нове технологије електронског мерења дужина. Био је дугогодишњи управник Завода за геодезију, шеф Катедре и старешина Геодетског одсека.
ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996*, 1--2, Бг 1996.
Д. Благојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖМИРОВАЦ
**ДРАЖМИРОВАЦ**, село у Великом Поморављу, источно од долине Велике Мораве, у долини повременог тока Суви поток, 12 км североисточно од Јагодине као општинског средишта. Повезани су локалним путем. Налази се на висинама 160--210 м, компактно је, а улице су формиране дуж сеоских путева и имају радијалан размештај. Село се први пут помиње у XIV в. у даровној повељи кнеза Лазара. Савремено насеље формирано је у XVII или почетком XVIII в. Староседелачко становништво досељено је крајем XVIII в. из околине Крушевца и са Косова. Године 1844. има 24 куће. Током друге половине XX в. број становника села је стагнирао, а депопулација је настала тек крајем века. Године 1981. било је 654, а 2011. 419 становника, од којих су 96,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 58,6% економски активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЖОЈЕВИЋ, Жарко
**ДРАЖОЈЕВИЋ, Жарко**, властелин (? -- ?). Представник требињске породице Дражојевић, син Павла Дражојевића, истакнутог требињског властелина који се помиње у документима из средине XV в. Обојица су властела херцега Стефана Вукчића Косаче. **Д.** је 1472. упутио свог посланика са неким захтевом у Дубровник, али једино је познато да је његов захтев одбијен. Овај требињски властелин помиње се 1478. као посланик херцега Влатка у Дубровнику. Дражојевићи су забележени и као властеоска породица из Пољица. У XVI и XVII в. представници ове породице носе кнежевске титуле и уживају велик углед.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; С. Рудић, *Властела Илирског грбовника*, Бг 2006.
М. Копривица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАИНАЦ, Раде
**ДРАИНАЦ, Раде**, књижевник, новинар (Трбуње код Блаца, Топлица, 16. VIII 1899 -- Београд, 1. V 1943). Име Радојко Јовановић, добијено по рођењу, у двадесет и трећој години заменио књижевним -- Раде Драинац. Гимназију похађао у Прокупљу и Крушевцу. Као средњошколац, уз мобилисаног оца, са српском војском у повлачењу 1915. прешао Албанију, стигао у Француску и наставио школовање у лицејима код Лиона, у Сент Етјену и Српској школи у Сен Жану (Болијеу), одакле одлази најпре у Париз, а 1919. враћа се у Србију и борави у Београду. У престоничким кафанама, познатим састајалиштима уметника окренутих новим покретима, попуњава празнине у књижевном образовању и постаје један од страствених заговорника модернистичке оријентације у поезији. Без сталног запослења, издржавао се пишући прилоге за поједина београдска гласила, задржавши се дуже једино у редакцији *Самоуправе*, а поткрај 1929. постаје стални сарадник *Правде*, где му је између осталог као путописном репортеру из земље и иностранства било омогућено и утољавање непрестане потребе за путовањима. Као новинар **Д.** се непосредно суочавао са отвореним питањима протока међународног капитала и сурове експлоатације радне снаге, при чему је исказивао симпатије за левичарску идеологију. Самосвојан, претенциозан, пргав и оштар полемичар, после сукоба са надреалистима и разрачунавања са представницима социјалне литературе, пишући острашћено памфлетски, беспоштедно је квалификовао дешавања из друштвеног и уметничког живота, да би га окретање политичкој проблематици и социјалним проблемима у два наврата одвело на суд. *Правду* je напустио 1936, кратко се потом задржавши као сарадник у одељењу за културну пропаганду Централног пресбироа. Све чешће се због побољевања и несређених материјалних прилика враћао у завичај. По избијању рата 1941. убрзо бива мобилисан, а по растурању своје јединице доспева у сабирни заробљенички логор у Нишу, под надзором бугарске окупаторске војске. Спасавши се интернације, у тешком здравственом стању, лечење је отпочео у зиму 1941. у Прокупљу, у лето 1942. прешао у санаторијум за оболеле од туберкулозе на Озрену, а у пролеће 1943. у Општу државну болницу у Београду, где је умро. Сахрањен је на Новом гробљу о општинском трошку.
После првих самосталних песничких издања (*Модри смех*, Бг 1920; *Афродитин врт*, Прокупље 1921), углавном традиционалног усмерења, са понеким наговештајем заокрета ка авангардном изразу, приклонио се у потпуности токовима поратне књижевне авангарде. Представљајући се као творац новог песничког правца, покреће часопис *Хипнос* (1922/23), у којем даје обрисе сопствене „хипнистичке" поетике, а потом и *Ново човечанство* (1922). Збирком песама *Бандит или песник* (Бг 1928) стиче признања и отпочиње сарадњу у свим значајнијим часописима и листовима (*СКГ*, *Политика*, *ЛМС*, *Мисао*). Већ следећом збирком (*Банкет*, Бг 1930) заокружује најзначајнију фазу свог песничког стваралаштва. У јеку разрачунавања са социјалним и другим писцима покренуо гласило *Фронт* (1932), нешто касније *Слику актуелних догађаја* (1936/37) и *Нову бразду* (1939), да би последњом песничком збирком *Дах земље* (Бг 1940) потврдио трајање индивидуалне песничке визије. Иако су гласила која је покретао углавном била кратког даха, она су интегрални део његовог стваралаштва, тежње да се остане изван свих токова и компромиса, одраз али и садржина противречних уметничких и културноисторијских процеса и међуратних струјања у нашој књижевности. Поред поезије, значајне су и његове књижевне, ликовне, позоришне и филмске критике, есеји, у највећем делу изванредне путописне репортаже, програмски чланци, приповетке, романи и ратни дневнички записи (*Црни дани*, Бг 1963), али његов прозни опус остаје ипак у сенци поетских домета, који у својим најбољим тренуцима испољавају изворност, аутономност, стваралачку слободу специфичног надахнућа, изузетне бунтовне, визионарске и хуманистичке вокације. Сабрана дела **Д.** у десет књига приредио је Г. Тешић (Бг 1998--1999).
Дела: поезија: *Еротикон*, Бг 1923; и М. де Були, *Две авантуристичке поеме*, Бг 1926; *Лирске минијатуре*, Бг 1926; *Улис*, Бг 1938; *Човек пева*, Бг 1938; приповетке и новеле: *Срце на пазару*, Бг 1929; *Пламен у пустињи*, Бг 1993; роман: *Шпански зид. Наша љубав*, Бг 1930; есеји: *Расветљење*, Бг 1934; *Осврти*, Бг 1938; драма: *Азил за бескућнике или универзална радионица мртвачких сандука Русин а. д.*, Прокупље 1967.
Литература: М. Марковић, *Драинчева океанија*, Прокупље 1972; Н. Јешић, „Три књижевна часописа Р. Драинца: *Хипнос*, *Ново човечанство*, *Нова бразда*", *КИ*, 1979, XII, 47; Р. Вучковић, *Поетика хрватског и српског експресионизма*, Сар. 1979; С. Пауновић, *Драинац: песник и боем*, Бг 1981; Г. Тешић (прир.), *Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917--1943*, 1--3, Бг -- Н. Сад 1983; Р. Вучковић, *Авангардна поезија*, Бл 1984; М. Милинковић, *Раде Драинац и експресионизам*, Прокупље 1991; С. Костић, *Будни сневач Р. Драинац*, Ниш 1992; Н. Јешић, *Непознати Драинац*, Бг 1993; С. Раичковић, „Драинац", у: *Портрети песника*, Бг 1998; М. Јовановић Стоимировић, „Раде Драинац", у: *Портрети са живим моделима*, Н. Сад 1998; Р. Вучковић, *У знаку традиције и авангарде*, Бг 2004; И. Негришорац, „Цивилизацијски дискурс у поезији Рада Драинца", у: *У част Петра Јакобсена*, Бг 2010; Ј. Пејчић, „У једну реч -- Драинац", у: Р. Драинац, *Отисци звезда на рукама*, Бг 2017.
Драгана Бедов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАИСЕНОМИЈА
**ДРАИСЕНОМИЈА** (Dreissenomya Fuchs 1870), шкољка из фамилије Dreissensidae, сродна родовима Congeria и Dreissena (раније Dreissensia). Jавља се као фосилни облик у млађим неогеним наслагама Панонског и Дакијског басена први пут описан из српских терена. Љуштура јој је овална, издужена, митилоидног типа. За разлику од већине конгерија и свих драисенсија увек је јасно развијен и предњи крај, тако да се врхови љуштуре не налазе на самом крају. За разлику од Dreissena постоји педална апофиса као код рода Congeria. Плаштана пруга је са синусом, а љуштура са сифоналном апертуром позади, понекад и напред. Горња површина је глатка. Код нас је честа у понтским седиментима Србије (млађи горњи миоцен), као нпр. врсте: *D.* *schrocingeri Fuchs*, *D. intermedia Fuchs*, *D.* *croatica Brusina*, *D.* *aperta Deshayesi*, *D.* *arcuata Fuchs*.
С. Кнежевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЈИНАЦ
**ДРАЈИНАЦ**, село у источној Србији, на североисточном ободу Сврљишке котлине, у подножју планине Тресибаба, између долина Кусог потока на југоистоку и безименог потока на северозападу (десне притоке Сврљишког Тимока). Општинско средиште Сврљиг је 6 км југозападно од села и повезани су слепим локалним путем. Магистрални пут Ниш--Књажевац је 2 км источно од села. Насеље је смештено на 500--610 м н.в., компактно је, а улице су уске, кривудаве и мрежасто распоређене. **Д.** се први пут помиње у турским пописима из 1478. и 1481. када је имало 46 кућа. Године 1844. имало је 32 куће. Током друге половине XX в. усталила се константна и брза депопулација. Године 1953. село је имало 1.537, а 2011. 542 становника, од којих су 99,1% били Срби. Пољопривредом се бавило 18,8% економски активног становништва, мање него у грађевинарству и прерађивачкој индустрији. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЈИЋ, Душан
**ДРАЈИЋ, Душан**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 28. Х 1937). Електротехнички факултет у Београду завршио 1960. на Одсеку за електронику и телекомуникације. Магистрирао 1967, а докторирао 1971. на истом факултету. Од 1961. до 1963. био је асистент на Катедри за основе телекомуникација. Године 1973. изабран је у звање доцента у тадашњем Заводу за телекомуникациону и микроталасну технику, 1980. у звање ванредног професора, а 1987. у звање редовног професора на Катедри за телекомуникације. Био је продекан за наставу у два мандата, водио низ факултетских комисија, те био више година заменик шефа Катедре за телекомуникације. Заслужни је члан ЕТРАН-а, програмских одбора ТЕЛФОРА-а и ТЕЛСИКС-а, а био је и члан Научног већа института „Кирило Савић". Од октобра 2006. до јануара 2014. био је саветник у Иновационом центру ЕТФ-а у Београду. Учествовао је у извођењу наставе из више предмета на редовним и постдипломским студијама. Био је дугогодишњи руководилац смера Дигитални пренос информација на постдипломским студијама. Такође је држао наставу (редовну и постдипломску) на факултетима у Бањалуци, Нишу и Новом Саду. Одржао је постдипломске курсеве из Алгебарске теорије кодовања на Универзитету у Оулу (Финска, 2001) и на Универзитету у Зигену (Немачка, 2007). Током 1973. био је два месеца на постдокторском усавршавању као стипендиста *National Research Council of Canada*. Основне области његове научне делатности су статистичка (пробабилистичка) теорија телекомуникација, теорија информација са кодовима и дигиталне телекомуникације. Аутор је, односно коаутор, четири универзитетска уџбеника (са више издања), од којих се два још увек користе у настави (*Увод у статистичку теорију телекомуникација*, Бг 2006; и П. Иваниш, *Увод у теорију информација и кодовање*, Бг 2018). Објавио је већи број научних и стручних радова, од којих неке у престижним међународним часописима: *Electronics Letters*, *IEE Proceedings, Part F: Communication*, *Radar and Signal Processing*, *IEEE Transactions on Communications, IEEE Communications Magazine*, *IEEE Transactions on* *Vehicular Technology* и др. Био је дугогодишњи рецензент часописа *Electronics Letters*, те експерт Савезног министарства за науку за област електротехнике и информатике. Водио је или сарађивао на више пројеката из области дигиталних телекомуникација, поглавито за потребе војске. Водио је петогодишњи пројекат „Телекомуникације" (1996--2000). У TEMPUS пројекту (2002--2004) „JEP-16090 University Science Park -- Organisational Framework" био је представник Универзитета у Београду. Водио је пројекат (2002--2004) „Интегрисани приступ Интернету", као и пројекат „Управљиви *Layer2/Layer3 Ethernet Switch* са интегрираним EoE1 (*Ethernet over E1*) конверторима интерфејса", а уређај је под ознаком „MGE88F" комерцијализован. У периоду 2008--2010. у области технолошког развоја сарађивао је на пројекту „Мултисервисна SDH/Ethernet/CWDM/OADM платформа за пренос 2,5Gbps/1000baseT/X саобраћаја". Поред научног и педагошког рада, посебно се бавио и историјским развојем теорије информација и држао одговарајућа предавања по позиву у Сиднеју, Зигену, као и радове по позиву на међународним конгресима. Уредио је низ публикација које се издају сваких пет година о раду ЕТФ-а, као и јубиларну публикацију *Наших 50 година (1948--1998)*. Објавио је у пет делова књигу (на српском и енглеском) *Преглед шаховске литературе бивше Југославије 1886--1991: анотирана библиографија* (Бг 2010--2013). Године 1988. добио је (са коауторима) награду из фонда проф. Б. Раковића за најбољи домаћи рад објављен у иностраном часопису, а 2008 (са коауторима) награду „Проф. Илија Стојановић" за три научна чланка објављена у току 2007--2008. у престижном међународном часопису *IEEE Communications Letters*.
ДЕЛА: „New Approach to the Choice of the Amplitude Function for Pulse Transmission", *Electronics Letters*, 1967, 3, 9; и Б. Вучетић, „Evaluation of hybrid error control systems", *IEE Proceedings, Part F: Communication*, *Radar and Signal Processing*, 1984, 131, 2; и П. Иваниш, Б. Вучетић, „Level Crossing Rates in Transmit Beamforming Systems", *IEEE Communications Letters*, 2007, 11, 3; и П. Иваниш, *Information Theory and Coding -- Solved Problems*, Cham 2017.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948--1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Дејан Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЈКОВЦЕ
**ДРАЈКОВЦЕ**, село на северним обронцима Шар-планине, у Сиринићкој жупи, на десној страни долине Лепенца (лева притока Вардара). На северној периферији села је локални пут Призрен -- јужна периферија Косовске котлине, а општински центар Штрпце је 6 км према југозападу. Насеље је издужено дуж долинске стране и чине га три махале. Простире се на 730--830 м н.в. У Поменику манастира Св. Тројице у Мушутишту крај Суве Реке, који се води од 1465, **Д.** се помиње заједно са неколико околних села. Православна црква посвећена Четрдесеторици севестијских мученика -- Младенци, изграђена је крај друма у XVI в. На тај дан је и сеоски сабор. Татари су је спалили 1690, али је касније обновљена. Године 1991. село је имало 193 становника од којих су 94,8% били Срби.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАКУЛ
**ДРАКУЛ** (Dracul/Drachugl), позносредњовековна требињска властеоска породица. Редак облик имена које је породица носила, извесно влашког порекла, није био стран у јадранском приморју и у ранијој прошлости. Тако се 1080. помињу два роба Цркве Св. Петра код Сплита по имену Петар и Ђорђе **Д.** (Draculus Petrus et Zorzi), од којих је првонаведени купљен од Которана. **Д.**, кнез у Конавлима који се у изворима среће у пролеће 1313, могао би бити најстарији познати предак ове породице. Продаша **Д.** сведочио је 1. VI 1331. у Котору за Прибихвала Крелића из Требиња, по свој прилици свог земљака, у поступку у вези са једном дојиљом. У првој половини ХV в. представници ове породице, као поданици војводе Радослава Павловића, оставили су знатно више трагова у изворима. Видак **Д.** из Конавала и његови људи тужени су 1419. због некакве пљачке, а онда још једном 1426. Почетком лета 1423. међу оним поданицима војводе Радослава са подручја Требиња, Врма и Конавала који су Дубровчанима причињавали невоље на првом месту је означен Вукота **Д**. Када су Дубровчани на самом крају 1426. од војводе Радослава добили западни део Конавала одмах су започели да на стеченом поседу уређују аграрне односе. Непун месец и по касније, 9. II 1427. поделили су земљорадницима из Конавала винограде и вртове у Жабокличу, који су до тада били у поседу породице **Д**. Четири месеца касније Дубровчани су решили да Видаку и његовом брату Вукоти **Д.** дозволе да прикупе све плодове од усева са својих некадашњих поседа у Конавлима, пошто су их засејали пре него што је дошло до промене господара над тим подручјем. У односу на требињску породицу **Д.**, далеко је познатија истоимена породица која је владала Влашком. У оквиру угарско-турских сукоба, у служби угарског краља Матије Корвина, деспот Вук Гргуревић са влашким војводом Владом **Д.** извршио је 1476. напад на Сребреницу.
ИЗВОРИ: A. Mајер (прир.), *Которски споменици. Прва књига которских нотара од год.* *1326--1335*, Зг 1951; М. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I*, Бг 1955.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, „Романи у градовима Далмације током средњега века", у: Г. Острогорски (ур.), *Зборник Константина Јиречека* I, Бг 1962; М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; М. Благојевић, *Земљорадња у средњовековној Србији*, Бг 1973; К. Јиречек, *Историја Срба* II, Бг 1978; Ђ. Тошић, *Требињска област у средњем вијеку*, Бг 1998; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 2001.
Д. Јечменица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАКУЛИЋ, Зоран
**ДРАКУЛИЋ, Зоран**, правник, привредник (Љубљана, 15. IV 1953). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1978, потом започео професионалну каријеру у „Генералекспорту" на финансијско-комерцијалним пословима. Седам година био је финансијски директор „Генексове" компаније „Југо-Араб", једне од првих офшор компанија која је најпре радила у Либану, a касније је премештена на Кипар и била једна од првих која је покривала пословне активности на Блиском и Средњем истоку. Од 1989. био је заменик директора „Генекс банке" задужен за контакте с великим банкама и финансијским организацијама на пословима финансијско-робних трансакција и откупа дугова на секундарном тржишту. Компанију „East Point Holdings Limited" основао је 1990. са седиштем у Никозији, а затим је оснивао зависне фирме и представништва у свету („Yu Point" у Београду, представништво у Москви и у још десет земаља). Ова компанија била је једна од највећих у региону, лидер у трговини житарицама (велико постројење за претовар и складиштење у луци Констанца), обојеним металима, црном металургијом и ретким металима, која је у Србији постала власник или сувласник више предузећа млинско-пекарске индустрије (млин и силоси у Сомбору и Бачкој Паланци, „Житомлин" Београд, „Житопромет Братство" Сремска Митровица, „Клас" Београд, Београдска пекарска индустрија), две фабрике за прераду обојених метала (Ваљаоница бакра у Севојну) и две фабрике каблова. Компанију „Point Group Int doo" основао је 2011. у Београду, у оквиру које се „Bio Energy Point doo" бави обновљивим изворима енергије у фабрици у Бољевцу, где производи буков пелет, ефикасно и висококалорично гориво од биомасе. У 2019. пуштено је у погон прво, технолошки најнапредније, когенеративно постројење на бази био-масе, капацитета 2,4 МWh eлектричне енергије и 8 МWh топлотне енергије. Политичком активношћу бавио се у кратком периоду (2004) када се кандидовао за градоначелника Београда као члан Демократске странке Србије (ДСС), након чега излази из странке. У децембру 2016. изабран је за председника Српског пословног клуба „Привредник". Био је државни пионирски и јуниорски првак у прсном пливању, репрезентативац, а затим тренер репрезентације у пливању.
ИЗВОР: Лична архива.
В. М. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАКУЛИЋ, Светозар
**ДРАКУЛИЋ, Светозар**, оперски и концертни певач (Пакрац, 16. XII 1926 -- Нови Сад, 21. VI 2012). Певање је учио код Николе Цвејића у Музичкој школи при Музичкој академији у Београду (1947--1950). Усавршавао се код диригента Богомира Лесковца у Љубљани, Елизабете Радо на Музичкој академији у Бечу и Хенриете Клинк на Конзерваторијуму у Вирцбургу. Дебитовао је 2. XI 1950. у Новом Саду као Спaрафучиле у Вердијевом *Риголету*. Био је солиста Опере у Љубљани, Камерне опере у Бечу, оперских театара у Базелу, Аугзбургу, Вирцбургу, Десaуу и Новом Саду (1967--1985). Волуминозним дубоким басом и изразитим смислом за остваривање певачког, музичког и сценског јединства креирао је 87 басовских и бас-баритонских улога у 67 опера, 11 оперета и два мјузикла, међу којима Гвардијана, Захарија, Филипа II и Великог инквизитора у операма *Моћ судбине*, *Набуко* и *Дон Карлос* Ђ. Вердија, Базилија у *Севиљском берберину* Ђ. Росинија, Сарастрa, Осмина и Фигара у *Чаробној фрули*, *Отмици из сараја* и *Фигаровој женидби* В. А. Моцарта, Даланда и Краља Хајнриха у *Холанђанину луталици* и *Лоенгрину* Р. Вагнера, Фалстафа у *Веселим женама виндзорским* О. Николаја, Кончака у *Кнезу Игору* А. Бородина и Мефиста у *Фаусту* Ш. Гуноа. Више од 2.000 пута наступао је на свим југословенским оперским сценама и у оперским театрима у Швајцарској, Западној и Источној Немачкој, Аустрији, Румунији и Мађарској. У концертним дворанама, на радију и телевизији, у земљи и у свету (Брисел, Берлин, Париз, Беч, Цирих, Рим), интерпретирао је соло песме домаћих и иностраних композитора, солистичке басовске деонице у великим вокално-оркестарским делима и басовска сола у композицијама православне духовне музике које је концертно изводио и снимио на грамофонску плочу са хором „Јован Дамаскин" из Есена. Био је и помоћник директора Опере Музичког центра Војводине у Новом Саду (1981--1983), а у представама новосадске Опере повремено је учествовао и после пензионисања (1985). Од оперске сцене дефинитивно се опростио 12. IV 2003. тумачењем улоге Газда Марка у Готовчевој опери *Еро с онога свијета*. Добитник је Новембарске повеље Новог Сада (1998).
ЛИТЕРАТУРА: *25 година обновљене Опере Српског народног позоришта у Новом Саду (1947--1972)*, Н. Сад 1972; Д. Радмановић (ур.), *Светозар Дракулић, бас, 45 година уметничког рада*, Н. Сад 1995; В. Крчмар, М. Милановић, Д. Радмановић (прир.), *Педесет година Опере Српског народног позоришта*, Н. Сад 1998.
Вл. Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАКУЛИЋ, Стево
**ДРАКУЛИЋ, Стево**, књижевник (Градина крај Коренице, Хрватска, 26. XI 1919 -- Загреб, 6. X 1994). Послије ниже гимназије радио је као надничар, шумски радник и рудар, а по повратку из њемачког заробљеништва као службеник по задругама и у министарствима. Почео је писати приповијетке и репортаже у локалним листовима, те игроказе и радио-драме (*Двадесетпеторица: драма у свемиру*, 1960), од којих су неке прераде прозних дјела; збирка приповиједака *Станишин лов* (Зг 1955) драматизована је 1964 (РТВ Загреб), те је у проширеном издању објављена 1976. Превођен је на њемачки, словеначки и шведски. **Д.** проза је настајала фикционализацијом репортаже, из новинарског интересовања за људе и прилике локалне средине, мимо литерарних мода, у традиционалном реалистичком поступку и традиционалним темама. Постепено ће у њу, као и у прозу других писаца сеоског поријекла, улазити градска тематика, а слика рата и поратне обнове узимати критички став према начелима КПЈ. Анегдотским језгром и избором мотива **Д.** је близак приповијеци из сеоског живота и Ћопићевом хумору. Занимао га је конфликт стари-млади, власт-сељак (непосредно после ослобођења и доласка комуниста на власт), домаћи-страни, али и противурјечна стања човјека распетог између завичаја и града, или између љубави и мржње, доброте и злобе. Оквир романа *Вранац* (Зг 1988) је вријеме колективизације, оснивања сељачких радних задруга, с радњом усредсредоточеном на угледног сељака који настоји да избјегне одлазак у радну задругу. Ствара низ успјелих ликова, често духовит дијалог и лексички и фразеолошки богат језик личких Срба.
ДЈЕЛА: пјесме: *Немирне ријеке*, Зг 1959; приповијетке: *На вучјим стазама*, Зг 1957; *Расплакани див*, Зг 1978; *Повратак*, Зг 1981; романи: *А што сад, пуковниче*, Зг 1971; *Бијели потоци*, Зг 1977; *Зашто ти ово причам*, Зг 1979; *Биљег*, Зг 1988.
ЛИТЕРАТУРА С. Кораћ, *Књижевни рад Срба у Хрватској*, Зг 1987; И. Божичевић, „Стево Дракулић: *Биљег*", *Република*, 1990, 46, 11--12; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАКУЛИЋ ПРИЈМА, Драгана
**ДРАКУЛИЋ ПРИЈМА, Драгана**, слависта, филолог, преводилац (Београд, 11. XI 1969). Завршила је студије на Катедри за руски језик и књижевност и на Катедри за руски језик као страни Филолошког факултета Државног универзитета у Санкт Петербургу (1988--1993), где је одбранила кандидатску дисертацију *Фразеосемантичко поље лаж, обмана у руском и српском језику* (2012). Од 2006. до 2016. била је лектор за српски језик на Катедри за словенску филологију истог универзитета, где је водила наставу из лингвокултурологије, фонетике, стилистике, разговорног српског језика и методике наставе српског језика, руководила научним радом студената и магистраната. Од 2016. запослена је као научни сарадник у Библиотеци Руске академије наука у Санкт Петербургу, где ради на проучавању и научној систематизацији књига из личне заоставштине В. С. Караџића. Бави се руском и српском идиоматиком, проблемима превођења и руско-српским културно-историјским везама. Објавила је више десетина радова из тих области и неколико универзитетских приручника. Била је иницијатор оснивања Друштва руско-српског пријатељства у Санкт Петербургу (2008), чији је потпредседник. У оквиру рада тог друштва руководи Школом српског језика и културе „Академија Србија". Активна је и као преводилац. За симултани и консекутивни преводилачки рад са државним и међународним делегацијама добитник је више захвалница и признања.
ДЕЛА: и О. И. Трофимкин, *Сербский язык. Нача-льный курс*, СПб 2011; *Разговорный сербский в диалогах*, СПб 2013; *Сербские рассказы и сказки*, СПб 2014.
П. Пипер
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАКЧИЋИ
**ДРАКЧИЋИ**, село у Србији, у Западном Поморављу, на североисточном подножју планине Јелице, у долини Мусине реке, десне притоке Западне Мораве. Општинско средиште Краљево је 6 км источно од села и повезани су локалним путем Краљево--Чачак. Насеље је дисперзивно и издужено дуж друма на око 250 м н.в. Први пут се помиње 1528, када је имало 10 кућа. Године 1844. било је само заселак. Током друге половине XX в. број становника благо је растао. Године 1953. село је имало 542, а 2011. 627 становника, од којих су 98,1% били Срби. Пољопривредом се бавила четвртина економски активног становништва, исто колико је радило и у прерађивачкој индустрији. Већина активног становништва запослена је у Краљеву. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАМА
**ДРАМА** (Dravma), грчки град у источној Македонији. На територији града пронађени су остаци праисторијског насеља, али континуитет до хеленистичког и римског доба, из којег потичу трагови Дионисовог култа, није потврђен. Од III до VI в. био је локално утврђење типа рефугијума. Појава **Д.** као средњовизантијског утврђеног града (polivcnion, a\[stu) вероватно је била у вези са оснивањем значајног манастира Икосифинисе (слов. Косинице), крајем IX в., на удаљености од око 10 км од града. Постоје археолошки остаци средњoвизантијских утврђења и цркава. Иако се из извора види да је град у периоду од XII до XIV в. био важна станица на путу од Неаполиса (Христопољ, Кавала) према Сересу и Солуну, као и седиште управне области (теме), о њему је остало мало података. Током XIII в. био је седиште архиепископа, а почетком XIV в. митрополита. **Д.** је захваљујући положају и богатству водотокова била место за одмор царице Ирине Палеолог (по рођењу Јоланде Монфератске, супруге цара Андроника II и мајке српске краљице Симониде), која је после 1303. најчешће боравила и резидирала у Солуну; она је током боравка у **Д.** у другој половини 1316. и преминула. Краљ Душан освојио је **Д.** 1344, а регионални значај града порастао је у време распада његове државе. **Д.** се после 1355. налазила у области под влашћу царице -- монахиње Јелисавете (Јелене), Душанове удовице, а самим градом и околином управљао је кесар Војихна, царев сродник. Мешајући се у тадашње византијске међусобице, кесар Војихна је 1357. у **Д.** држао заробљеног цара Матију Кантакузина. После повлачења царице Јелисавете (Јелене), августа 1365, власт у Сересу припала је деспоту Јовану Угљеши, мужу Војихнине кћери Јелене (касније монахиње Јефимије). Митрополија **Д.** спадала је међу црквена седишта која је Душан убрзо после свог царског крунисања и уздизања архиепископије у патријаршију одвојио од надлежности Константинопоља и ставио под јурисдикцију Пећи, што је био један од формално-правних разлога за његово изопштење, тзв. Калистову анатему (око 1352). Деспот Јован Угљеша је посебним владарским актом 1368. прогласио враћање своје области (која је укључивала **Д.**) под власт патријарха, што се догодило тек маја 1371. уочи битке на Марици. После погибије деспота Угљеше град је поново припао византијском цару. Османлије су га освојиле око 1388. и у њему сместили седиште вилајета.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, *Серска област после Душанове смрти*, Бг 1966; mhtr. D. K. Kuravtso", Istoriva th" Ierav" mhtropovlew" Dravma" apov aparcev" th" mevcri shvmera, Dravma 1995.
С. Пириватрић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАМА
**ДРАМА**, књижевни род и скуп књижевних врста писаних у дијалошкој форми с циљем њиховог извођења на сцени. Српска **д.**, као и све њене појаве и развој, облици, тематско-мотивске окоснице, поетика, аутори, рецепција, однос према другим уметностима, друштвеним и хуманистичким областима -- разматрају се и као књижевно и као позоришно дело. Као једини књижевни облик који није постојао у старој српској књижевности, **д.** на почетку развоја нове српске књижевности стоји као обележје културно-политичког положаја Срба у Хабзбуршкој монархији након Велике сеобе (1690), развоја нашег образовног система и развоја барока као првог западноевропског стилског правца у нас. Населивши се након Велике сеобе на подручјима Јужне Угарске, Срби су кроз различите облике забаве и просвете -- којима су били маскирани пажљиво осмишљени и континуирано спровођени процеси унијаћења од стране бечког двора -- упознали и специфичне облике позоришне праксе. Тако је позориште препознато као оно што на својеврсан начин угрожава њихов национални и верски идентитет. Оштро критикујући паству која хрли ка „зурницама", Гаврил Стефановић Венцловић (око 1680--1749?) неговањем „барокне омилитике" обликује посебан облик *дијалогизоване беседе* на народном језику не би ли је задржао у цркви на проповедима и одвратио од таквих облика забаве. Овакав однос према позоришту биће присутан у нашој култури све док на почетку XIX в. -- изнова услед културно-политичких разлога -- позориште не буде препознато као полуга одбране националног идентитета. Читав XVIII в. протиче у отпору према позоришту с једне и развијању посебних облика позоришне праксе која је везана за образовни систем с друге стране. То је одредило и почетке развоја драмске књижевности у нас.
Окретање ка Русији у условима сталне опасности од унијаћења у Хабзбуршкој монархији знак је напора да се очувају језик и вера као категорије на којима је српски народ темељио свој идентитет. На таласу просветитељске мисије руских педагога као облика руске помоћи српском народу, у магистрални ток наше културе улазе руски образовни концепт, рускословенски језик и барок као стилска формација. Жижну тачку преплета ова три домена представља наше црквено школство под чијим се окриљем јављају и прва **д.** и прво јавно извођење једног драмског текста у нашој култури. Реч је о *Траедокомедији* Мануила Козачинског (1699?--1755), егземпларном облику *школске/барокне/црквене **д.***, оригиналном делу који је написао руски педагог, за неке најбољи проучавалац Аристотела источног православља, професор Славјано-латинске школе у Сремским Карловцима, који је ово прво драмско дело у српској књижевности извео на крају школске године са својим ученицима (јунa 1734. или августa 1736). Спајајући у себи дидактизам црквене просвећености и историзам тематско-мотивског регистра, она је изражавала основне карактеристике наше нове књижевности у XVIII в. С друге стране, барокна природа њене структуре, односно одбацивање постулата тзв. аристотеловске драмске структуре (јединство времена, места и радње, број чинова) услед утицаја пољско-језуитске парадне **д.**, велик број ликова (митолошких, историјских, библијских, персонификација врлина и мана), утемељење драмске структуре на принципу антиподности, симултаност временских перспектива у обухвату историјског времена српске прошлости до XVIII в. (односно од узрока и последица „пропасти царства српског" до уздизања просвећивања у раду српских црквених поглавара у Аустрији), уверење да идеја напретка почива пре свега на просвећивању, генерисали су низ особина школске позоришне праксе 70-их година XVIII в., у време царских реформи Марије Терезије. Њу је на крају овог века -- сводећи је са 13 на 9 дејствија -- прерадио „учени" Јован Рајић и под насловом *Трагедија, сиреч печалнаја повест о смерти последњаго цара сербскаго Уроша Пјатаго и о паденији сербскаго царства...* објавио 1798. у Будиму.
Овом **д.** постављена је матрица школске **д.** као драмске врсте (*црквена (школска) **д.*** и *световна (школска) **д.***). Конститутивни елементи тог обрасца су текст и сцена као обележја природе драмског рода, дидактизам и историзам као тежишта поетичких модела српске књижевности. Редукцијом елемената наведеног обрасца, доминацијом сцене над текстом и дидактизма над историзмом, развијале су се различите подврсте школске **д.** које су биле пратећи део нашег образовног система на крају овог века -- црквено-световна, црквена, световна, просветитељска, превод, прерада или адаптација, маркирајући на тај начин прелаз од црквене ка световној школској **д**. Од посебног значаја је у том смислу рад учитеља и њихових ученика: вршачки учитељ Јован Крестић је са својим ученицима 1793. припремио школску представу *Комедију о нежном воспитанију детеј* чији текст се може назвати првом драматизацијом у српској књижевности; учитељ Козма Јосић (*Разглаголствија между учениками Косми Јосича*, Беч 1794); сегедински учитељ Јаков Пејаковић (*Разглаголствија между учениками Јакова Пејаковића*, 1798); аутори превода и драматизација дела европских писаца философско-дидактичке природе били су: Марко Јелисејић, Мојсије Игњатовић, Аврам Мразовић, Глигорије Трлајић и Јован Дошеновић.
Упоредо са школском (црквеном) **д.** барокног типа постојао је и *вертеп* као посебан облик црквене **д**. Корене овог сегмента обичаја колективног прослављања божићних празника у нашој заједници треба тражити у руско-украјинским обичајима прослављања Христовог рођења (М. Томандл), као и у грчким изворима (В. Милинчевић). Вертепска структура израсла је на антитетичности две текстуалне целине, њихових типизираних ликова, присуства глумаца-вертепаша и сличица са ликовима наратива о Христовом рођењу, сакралног и профаног, рускословенског и народног језика, музике и текста, обреда и забаве. По томе је она блиска барокном карактеру школске **д**. с којом напоредо траје.
У другој половини XVIII в. јавили су се и занимљиви облици *црквене **д.*** као позни изданак свог европског узора, и то у облику превода-прераде страних извора који нису имали ни облик, ни тематику ни улогу европске црквене **д.** средњег века. У питању су драматизације Христових парабола, **д.** о мученику и **д.** о Христовом страдању и васкрсењу уклопљене у концепт црквене просвећености као дела нарастајућег просветитељског таласа. To су најчешће преводи-прераде (В. Ракић, М. Владисављевић, К. Маринковић). Овом периоду припада и врло развијена пракса превода, прерада и драматизација страних дела философско-дидактичког карактера и то најчешће са њиховог руског или немачког превода везана за рад такозваног „ђачког позоришта" као посебног облика позоришне праксе у оквирима нашег образовног система у Јужној Угарској на прелазу из XVIII у XIX в. (М. Јелисејић, М. Игњатовић, А. Мразовић).
На почетку XIX в. **д.** се нашла пред новим почетком, извођењем *Крешталице* 1813. у Будиму, у Мађарском позоришту „Рондела" као прве световне, професионалне и јавне позоришне представе на српском језику у историји српског театра. Промену улоге **д.** и позоришта у српској култури већ је припремао Емануил Јанковић (1758?--1791), аутор првог превода неке **д.** на српски језик и уједно уводилац комедије у српску књижевност (К. Голдони, *Терговци*, Лајпциг 1787; Ф. К. Штарк, *Зао отац и неваљао син*, Беч 1789); он је и први створио *посрбу* као специфичан драмски облик у српску књижевност (Ј. Ј. Енгел, *Благородни син*, Лајпциг 1789). Јанковићев одабир Голдонијевих *Трговаца* знак је национално-просветитељских тежњи аутора. Ове тежње ће подупрети Д. Обрадовић преводом Лесинговог *Дамона* на српски језик. Обојица аутора су преводима утемељили облик плачљиве или сентименталне комедије, кључни за европску комедиографију доба просвећености. Као посебан драмски облик у нашој књижевној и позоришној традицији, *посрба* израста у преплету превода, прераде и адаптације. Основно обликотворно начело тог преплета је посрбљивачев доживљај страног књижевног дела као предлошка у који се превођењем преносе елементи свих оних идентитета (националног, језичког, социјалног, културног, историјског, политичког, верског) који постоје у посрбљивачевом окружењу. Посрба би се могла назвати и локализацијом, јер се у односу на изворник дела које се преводи у њој мењају и места радње (топоними) и имена јунака (антропоними) и доживљај света и говорни стил и менталитет и обичаји тако да припадају средини за коју се дело преводи (М. Фрајнд). Најразвијенији корпус посрба остварио је Ј. Вујић (1772--1847): од његових 28 драмских остварења/посрба сачувано је 17. С тим посрбама у нашу драматургију су уведене сентиментална **д.** с грађанском породичном тематиком и мелодрама, као и један од најпопуларнијих европских драматичара -- Аугуст фон Коцебу. Вујић је на позив кнеза Милоша засновао и организовао рад првог позоришта у Србији -- Књажевско-сербског театра у Крагујевцу (1835).
Прва оригинална српска **д.** на народном језику је *Смерт Уроша Петаго последњег цара србскога* Стефана Стефановића (1807--1828) написана и изведена 1825, а штампана 1840. Њоме је у српској **д.** отпочело неколико процеса: драмско обликовање теме краја светородне лозе Немањића и мотива смрти њеног последњег владара Уроша V, развијање историјске трагедије и историјске **д.** у ужем смислу, увођење психолошког типа шекспировске карактеризације јунака. Истовремено српска књижевност добија и прву оригиналну комедију *Пријатељи* и историјску мелодраму *Владимир и Косара*, које је 1829. објавио Лазар Лазаревић (1803--1846). Њихов рад је симултан са радом Ј. Вујића и Ј. Ст. Поповића. Значај им је и у томе што су антиципирали и започели многе процесе у српској драматургији, али и у томе што су били писци првих оригиналних **д.** на народном језику у националним књижевностима јужнословенских народа.
Јовану Стерији Поповићу (1806--1856) припада централно место у српској **д.** XIX в. Његов драмски опус је парадигма тзв. „златног доба" српске **д**. Јер, у колоплету његових „жалостних" и „веселих" позорја језгре се основна тематска (легендарна историја српског народа), драматуршка (историјска **д.** у ужем смислу, историјска мелодрама, комедија) и идејна исходишта (национално-просветитељски карактер, моралистичка димензија) наше **д.** овог века. Лазаревићев појам „позорје" у Стеријином опусу представља израз јединства театра и **д.** (Ј. Деретић), вишеструко потврђен његовим радом на покретању и развоју два позоришта у Београду -- Театар на Ђумруку (новембар 1841 -- фебруар 1842) и Позориште „Код јелена" (мај 1847 -- март 1848). По својој утемељитељској мисији и визији позоришта, Стерија је јединствен позориштник јер је његовим деловањем српска култура прва међу културама јужнословенских и балканских народа добила заокружен и изведен концепт рада на **д.** и позоришту. У својим „жалостним" и „веселим" позорјима Стерија је показивао немоћ човека да се избори са својим страстима. Иако прокламована, вера да се разумом може досегнути срећа, суочена је са поразним сазнањем да је свест исходиште патње. Отуда су његову тежњу да напише трагедију на тему из српске историје (*Смрт Стефана Дечанског*, *Милош Обилић*, *Лахан*, *Владислав*) омели морализаторска концепција тзв. **д.** о власти и владању у којој зло мора бити кажњено иако добро није победило. На исти начин, његова „весела позорја" (*Лажа и паралажа*, *Тврдица*, *Покондирена тиква*, *Родољупци*) нису праве комедије јер у њима нема срећног завршетка нити заблудела личност спознаје разлоге својих невоља. Но, управо је у овим карактеристикама положена његова модерност. Јер, он је окренут рецепијенту -- читаоцу или гледаоцу -- који из судбине човека у историјском времену као припадника народа или појединца треба да извуче поуку. Зато је за њега театар био „школа у којој се људи уче" и „лек за болести моралне".
У „златном добу" српске **д.** преовлађује историјска тематика услед национално-просветитељског карактера литературе и позоришта. Па ипак, услед продора немачке естетике и развијања концепата шекспировско-шилеровске драматургије, настаје романтичарска трагедија са историјском тематиком. У другој половини XIX в. могуће је разликовати драмска остварења обликована у преплету класицистичке драмске композиције и назнака романтичарских елемената у карактеризацији јунака у чијем је средишту радња а не јунак (**д.** Матије Бана, 1818--1903, Јована Суботића, 1817--1886) и према узусима романтичарске **д.** у којој се поприште борбе измешта из радње и сели у самог јунака (**д.** Ђуре Јакшића, 1832--1878. и Лазе Костића, 1841--1910). Обе врсте настају под снажним утицајем народне епске песме и легендарне историје (преузимају и мотиве и ликове), али и шекспировско-шилеровске драматургије. Иако су обе врсте означене историјском тематиком, писци првог круга бирају кључне догађаје српске историје који наглашавају тзв. „пошљедња времена" односно крај светородне лозе Немањића и Косовски бој (национални идентитет, наратив о завери као језгро драмске акције). Писци другог круга инспирацију траже у историјским догађајима из XV (*Јелисавета, кнегиња црногорска* Ђ. Јакшића, *Максим Црнојевић* Л. Костића), XVIII (*Пера Сегединац* Л. Костића) и почетка XIX в. (*Станоје Главаш* Ђ. Јакшића) који свој значај утемељују на ликовима. Смештајући јунака у центар драмске структуре, они на индикативним личним судбинама појединаца представљају сукоб њиховог приватног и јавног бића у изменама историјских околности. У знаку естетичких категорија добра, зла, истине, узвишености, лепоте итд. ови писци остварују неке од најбољих **д.** нашег XIX в., а њиховим трагом кренуће и драматичари с краја овог века (Драгутин Илић). Велико финале **д.** историјске тематике огласиће Милутин Бојић (1892--1917) у *Краљевој јесени*: историјска тема у сусрету са симболистичким потенцијалом постаје простор за уплив модерне психологије и философије (Шопенхауер, Ниче) у разумевање одлука које појединац доноси у сусрету са историјским налогом. Снагу његовог умећа да оствари грађанску **д.** показује и *Госпођа Олга*.
Услед доминације националне историјске **д.** у другој половини XIX в., српска комедиографија након Стерије померена је на маргину књижевног стварања, а предност је у том смислу дата текстовима, преводима и прерадама комичког карактера који су погодни за сценско извођење. Посебно место припада домаћем комедиографском тексту, контрапункту прерадама и преводима страних комедија и водвиља у којима су представљени менталитет и обичаји различити од домаћег до те мере да су у штампи били окарактерисани као погубни за морал публике. Домаћу комедију у то време пишу српски прозаисти и песници Ј. Јовановић Змај (*Шаран*), М. Глишић (*Подвала*, *Два цванцика*), Ј. Веселиновић (*Ђидо*), међу којима су и оне настале драматизацијом приповедака и романа (Ј. Игњатовић, *Адам и берберин први људи*, С. Сремац, *Поп Ћира и поп Спира*, *Ивкова слава* и *Зона Замфирова*, П. Кочић, *Јазавац пред судом*...). Истраживачи (П. Марјановић, В. Милинчевић, М. Фрајнд, Д. Иванић) примећују да је њена жанровска лепеза обликована под утицајем бечког и пештанског позоришног репертоара на чијем таласу настају *народне комедије* и *комади с певањем* реалистичке поетике који доприноси да комедији својствена ангажованост прерасте у социјалну и политичку критику, Гогољевог драматуршког концепта који је водио *сатири*, француског „добро скројеног комада"... Одређени као шале или веселе игре у једном чину, ови текстови су пре свега комедије ситуације а не карактера. Иако прокламују свој поучни карактер, њихова основна улога је забављачка. Једина ауторска индивидуалност овог периода је Коста Трифковић (1843--1875). М. Фрајнд примећује да он уводи свакодневицу у српску **д.** представљајући је у својим једночинкама кроз једноставне животне ситуације и типизиране ликове које обликује комичним механизмима градирања, баналног понављања или паралелизама у говору и радњи (*Француско-пруски рат*, 1870; *Честитам*, 1871; *Школски надзорник*, 1871; *Избирачица*, 1872; *Љубавно писмо*, 1873). Примећено је да његов комички проседе настаје под утицајем Молијера, Голдонија и Сардуа и комедије дел арте, али и да је често пресенчен иронијом која је оплемењена разумевањем за слабости човека свакодневице. Отуда Трифковић није само Нушићев претходник него је и Нушић његов наследник.
На прелазу из XIX у XX в. долази до разградње жанровске структуре народних комада и народних комада с певањем (и играњем) мешањем мелодрамских и комичких елемената. Кључна **д.** матрица овог типа била је *Коштана* (1900) Борисава Станковића (1876--1927) у којој је, као и у *Ташани* (1927), тематизовао границе нашег разумевања осујећености и слабости другог човека. Примарно приповедач, он је и драмску структуру градио на епским механизмима пресенченим лиризмом осећања не стављајући у први план јунака него ситуацију коју је више описивао него приказивао кроз збивање. Према мишљењу истраживача долази до јачања мелодрамских елемената у већ постојећим драмским жанровима, што је подупрто емоционалном и моралном телеологијом као суштинским обележјима мелодраме за коју је интересовање јачало и услед већег присуства грађанске или друштвене **д.** стриндберговског или ибзеновског типа на нашим сценама. Отуда је у српској **д.** овог периода могуће издвојити *фолклорне* (С. Ћоровић, А. Шантић) и *друштвене* (С. Ћоровић, М. Ђорђевић Призренац) *мелодраме*.
Период између два светска рата оглашава крај „златног доба" у развоју српске **д**. Песничка и приповедачка уметност узимају примат али, како је већ примећено, неки од најзначајнијих аутора овог стилски врло хетерогеног периода, пишу и **д.** (М. Црњански, С. Винавер, Т. Манојловић, М. Настасијевић). Многи међу њима делили су оданост позоришту, изузетно познавање модерних драмских и позоришних тенденција, рад на драмској и позоришној критици као и превођењу драмских дела на српски језик (М. Црњански, Т. Манојловић). У преплету драматургије „добро скројеног комада", грађанске **д.**/мелодраме с једне и елемената психолошког реализма, натурализма, симболизма, експресионизма или социјалне литературе с друге стране, настају нека од најзначајнијих дела овог по много чему уметнички хетерогеног раздобља. Своју прву објављену **д.** *Маска* (1918) Милош Црњански (1893--1977) развија преко музичке (оперске) структуре која је условљена основном темом дела (донжуанским обликом љубавне страсти чији је носилац жена). То је уз постромантизам, слабу повезаност сцена, употребу пантомиме, наглашавање сценских, аудитивних и визуелних ефеката, повезује са експресионистичком **д.** субјективистичког типа. У другој етапи развоја савремене српске **д.** Црњански ће се јавити **д.** *Конак* која израста на међи спектакла и трагикомедије, историјске **д.** и историјске мелодраме, и **д.** *Тесла*, лирском апотеозом генију. С друге стране, у свом *Центрифугалном играчу* Тодор Манојловић (1883--1968) „добро скројени комад" преводи у мистерију која симболистичким сликама пресенчава атмосферу лета на отменој европској плажи након I светског рата. Момчило Настасијевић (1894--1938) бајковитом структуром својих **д.**, од којих су неке и музичке, остварује натуралистичку **д.** зла и људске немоћи да се одупре нагонском и подсвесном.
Централна фигура међуратног периода је Бранислав Нушић (1864--1938), један од кључних драмских писаца наше културе. У његовом обимном и жанровски разгранатом опусу В. Милинчевић разликује политичку комедију (*Народни посланик*, *Сумњиво лице*, *Протекција*, *Госпођа министарка*, *Аналфабета*, *Власт*), друштвену (грађанску) комедију (*Свет*, *Мистер Долар*, *Ожалошћена породица*, *Покојник*), ревију (*Пут око света*), друштвену **д.** (*Тако је морало бити*, *Пучина*), родољубиве комаде (*Кнез од Семберије*, *Велика недеља*, *Хаџи Лoja*), историјске комаде (*Наход*, *Кнегиња од Трибала*) и драмске бајке (*Љиљан и оморика*). Нушић је тему свакодневице развијао преко протагониста „који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије живота, па било навише или наниже; међу људима који немају снаге да буду добри, али исто тако немају храбрости ни да буду зли; међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је цело биће саздано на малодушности. (...) У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација..." (Ј. Лешић). Пресенчивши антрополошком меланхолијом пораз људске врлине и пролазност човека, Нушић постаје наш савременик управо тиме што жели да покаже да човека као погрешљиво биће треба и прихватити и разумети.
Развој српске **д.** након II светског рата неуједначен је по снази, некохерентан по жанровској матрици и обележен стваралачким индивидуалностима. По периодизацији С. Селенића, први период (1944--1956) обележава **д.** у ужем смислу и комедија за потребе репертоара позоришних средина ван Београда. Тематски везана за ратне догађаје али и изградњу поратног друштва, с нагласком на политичким, етичким, класним и социјалним мотивима, каткад пресенчена трагичким а каткад комичким валерима, **д.** овог периода нема своје упориште у претходној драмској традицији нити успоставља везе са модерном европском **д.** (С. Куленовић, О. Бихаљи Мерин, Ч. Миндеровић, Б. Ћопић). Други период (1956--1965) доноси нове ауторе, већу продукцију, уметнички изузетно вредна остварења и неколико развојних линија: реалистичка **д.** уметнички врхунац има у делу *Небески одред* Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића о потресној теми концентрационог логора аутентично посведочене личним страдањем једног од аутора; мисаону **д.** пишу рефлексивни песници неокласицисти и есејисти (М. Павловић, Ј. Христић, В. Лукић, Б. Михајловић Михиз). Отклон од реалистичког поступка остварује се премештањем у античку митологију и **д.**, каткад у српску средњовековну митологију, да би се поставила питања блиска егзистенцијалистичкој **д.** (Сартр, Јонеско) о феномену слободе, положају човека у заједници, односу митског и историјског, блиска и времену настанка ових **д.** што им у појединим остварењима даје гротескна и сатирична значења; трећа развојна линија припада комедиографији која обухвата забављачке (Р. Лола Ђукић, Н. Новак) и сатирично-кабаретске облике (Б. Црнчевић). Трећи период (1965--1976) обележен је стваралаштвом Александра Поповића, који је у својим фарсама разградио аристотеловску драматургију и све њене елементе односно и простор, и време, и радњу, и јунака да би своју драматургију укотвио у нов простор и језик на трагу позоришне авангарде тих година. Овом периоду припадају и Душан Ковачевић и Љубомир Симовић који су својим радом профилисали даљи развој наше **д.** и обележили је својим делима као њени централни представници. Обојица полазе од реалистичког оквира и препознатљивих типова јунака да би их деструисали бурлеском, апсурдом, фантастиком и показали трагичност људске егзистенције у временима уских видика, својеврсне клаустрофобичности, али и великих потреба за индивидуалном срећом и потврђивањем. Њихови јунаци у трагању за својим идентитетом разобличавају страхове друштва којем припадају, његове пукотине, психолошке неудобности оних које на том путу срећу. Ова драмска остварења памте се по суочавању привида и стварности, илузије и истине, али и трагике и комике и језичкој матрици која показује снагу савременог говора у драмском језику. Наше драмско стваралаштво настало од 80-их година до прелаза из XX у XXI в., носилац је многобројних особина постављених у претходном периоду које се преплићу са елементима различитих видова ангажованости драмског текста у временима историјских ломова. Тематско-мотивски везане за живот у преломним временима означен девастацијом система вредности, многе **д.** бројних аутора -- различитих по ставовима, поетикама и идејама -- постављају питање истине (антрополошке, друштвене, историјске, личне), проблематизују стереотипе, израстају или на ремитологизацији или на демитологизацији. У складу са савременим европским тенденцијама блиским постдрамском позоришту, у савременој српској **д.** јављају се фрагментарна драматургија, концепти епизације и лиризације, колажна техника, проблематизација и усложњавање гледишта, сонг.
ИЗВОР: Едиција *Српска књижевност. Драма*, 1--25, Бг 1987.
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини (1736--1868)*, Н. Сад 1953; В. Милинчевић, *Коста Трифковић -- живот и дело*, Бг 1968; М. Павић, *Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век)*, Бг 1970; В. Ерчић, *Историјска драма у Срба од 1736. до 1860*, Бг 1974; С. Селенић, „Савремена српска драма", у: *Антологија савремене српске драме*, Бг 1977; М. Фрајнд, „'Посрбе' на српским позорницама деветнаестог века", *КИ*, 1978, 40; В. Ерчић, *Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија*, Н. Сад -- Бг 1980; P. Herrity „Emanuil Janković: Serbian Dramatist and Scientist of the Eighteenth Century", *The Slavonic and East European Review*, 1980, 58, 3; Ј. Лешић, *Нушићев смијех*, Бг 1981; Д. Михаиловић, *Шекспир и српска драма у XIX веку*, Бг 1984; В. Милинчевић, „Јединство хумора и сатире у Нушићевом делу", *КиЈ*, 1988, XXV, 3--4; *Српска драма до Нушића*, Бг 1989; J. Лешић, *Вријеме мелодраме. (Драмска књижевност у Босни и Херцеговини у доба аустроугарске владавине)*, Сар. 1989; Б. Ковачек, *Талиа и Клио*, Н. Сад 1991; М. Фрајнд, „Једночинке Косте Трифковића -- квалитети и корени", у: *Јубилеј Косте Трифковића*, Н. Сад 1994; *Историја у драми, драма у историји*, Н. Сад -- Бг 1996; Д. Иванић, *Српски реализам*, Н. Сад 1996; П. Марјановић, *Српски драмски писци XX столећа*, Н. Сад 1997; Ј. Лешић, *Стерија драмски писац*, Н. Сад 1998; Ј. Деретић, *Историја српске књижевности*, Бг 2002; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта XIII--XXI век*, Н. Сад 2005; Ј. Христић, *Изабрани есеји*, Бг 2005; *Књига о Црњанском*, Бг 2005; Б. Ковачек, *Талиа и Клио II*, Н. Сад 2006; З. Несторовић, *Богови, цареви и људи. Трагички јунак у српској драми XIX века*, Бг 2007; Љ. Пешикан Љуштановић, *Кад је била кнежева вечера?: усмена књижевност и традиционална култура у српској драми 20. века*, Н. Сад 2009; З. Несторовић, *Класик Стерија*, Бг 2011; М. Фрајнд, „Домаћа мелодрама на сцени СНП у 19. веку. Комади Манојла Ђорђевића Призренца", *ЗМССУМ*, 2011, 45; Б. Стојковић, *Историја српског позоришта. Опера и драма*, Бг 2014; И. Поповић, *(Пред)историја веселих позорја. Комедија у Срба пре Јована Стерије Поповића*, Н. Сад 2014; З. Несторовић, *Велико доба. Историја развитка драме у српској књижевности XVIII и XIX века*, Бг 2016.
Зорица Несторовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАМАТУРГИЈА
**ДРАМАТУРГИЈА** (грч. dramatourgiva), општи театролошки појам. Историјски се повезује са Г. Е. Лесингом који се у делу *Хамбуршка драматургија* бави анализом и критиком немачког театра у раздобљу 1767--1769. и поставља темеље савременог немачког позоришта и драме. Са становишта теорије Лесинг свој рад заснива на Аристотеловом делу *О песничкој уметности*, најстаријем, најзначајнијем и најутицајнијем делу о вештини писања трагедије. Све до средине XX в. драмско писање је било основно значење **д**. Значењe појма се, потом, све више шири и обухвата и науку о склопу драмског и позоришног текста, и изучавање стила и поетике представе, и посао драматурга.
Kао уметност **д.** се у Срба историјски темељи на дубровачкој драмској књижевности која представља извориште и српског и хрватског драмског писања. Почеци савремене драмске књижевности јављају се у XVIII, а значајни домети остварују у XIX в. делима Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Лазе Костића и Косте Трифковића. Драмско писање у XX в. обележено је делима Борисава Станковића, Бранислава Нушића, Александра Поповића, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића и др. Као наука о склопу драмског и позоришног текста (али и филмског и ТВ сценарија и радио-драме) **д.** се у Србији континуирано изучава од 1960, када је формирана Катедра за **д.** на Факултету драмских уметности у Београду. Значајне доприносе њеном развоју -- као теоретичари, предавачи, приређивачи и уредници -- дали су професори Јосип Кулунџић, Јован Христић, Слободан Селенић, Владимир Стаменковић и Љубиша Ђокић. Од 2005. делује и Катедра за **д.** на Академији уметности у Новом Саду. Од 70-их година XX в. **д.** подразумева и проучавање стила и поетике позоришне представе. Тиме се баве и о томе пишу драматург Петар Марјановић и редитељи Мирослав Беловић, Димитрије Ђурковић, Боро Драшковић и Мата Милошевић. Овај начин промишљања се у Србији интензивно развија крајем XX и почетком XXI в. када многобројни аутори, драматурзи и теоретичари различитих усмерења (Светозар Рапајић, Радослав Лазић, Миленко Мисаиловић, Ксенија Радуловић, Иван Меденица, Милан Мађарев и др.) објављују низ теоријских радова у којима се истиче значај односа драмског текста, текста представе, редитељске поетике, друштвеног контекста представе, историјског контекста дела, рецепције гледалaца, особености **д.** плесних представа, музичког позоришта итд.
Појам обухвата и посао припреме драмског текста за конкретно извођење у позоришту или стварање позоришног текста од других текстова и/или материјала. Обавља га драматург запослен у позоришту, на радију или телевизији. Он је у позоришту главни сарадник редитеља у процесу настанка позоришног текста, сарадник позоришне управе у састављању драмског репертоара и уредник пратећих публикација. На радију и телевизији углавном обавља послове уредника. У позоришту XXI в. **д.**постаје мултидисциплинарни појам који се интензивно развија и преплиће са различитим уметничким и научним областима, а конкретизује као **д.**сценског простора, костима, гледалаца, перформанса, плесне представе, документарног театра итд. Све више је присутна тенденција ширења и ка уметничким областима са којима драмски театар није у директној вези.
ЛИТЕРАТУРА: С. Селенић, *Драмски правци 20. века*, Бг 1971; П. Марјановић, *Очима драматурга*, Н. Сад 1979; Ј. Христић, *Чехов драмски писац*, Бг 1981; М. Милошевић, *Моја режија*, Н. Сад 1982; Б. Драшковић, *Парадокс о редитељу*, Н. Сад 1988; М. Мисаиловић, *Драматургија сценског простора*, Н. Сад 1988; *Драматургија костимографије*, Н. Сад 1990; Ј. Кулунџић, *Примери из технике драме*, Бг 1996; К. Радуловић, П. Марјановић, *Корак испред*, Будва 2000; М. Миливојевић Мађарев, *Бити у позоришту*, Бг 2008; М. Мађарев, *Театар Покрета Јожефа Нађа*, Н. Сад 2011; И. Меденица, *Трагедија иницијације или непостојани принц*, Бг 2016; С. Рапајић, *Музичко позориште као уметничка синтеза*, Бг 2018.
М. Миливојевић Мађарев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАМСКА ЕПАРХИЈА
**ДРАМСКА ЕПАРХИЈА**, са рангом митрополије, касније архиепископије, и са епископским седиштем још од IX в. у граду Драма, северозападно од Кавале, знатног угледа од античких времена, ушла је у састав државе цара Душана пре оснивања српске патријаршије, али никада није сматрана српском епархијом. После Душанове смрти припадала је држави којом је владала царица Јелена, у монаштву Јелисавета, али је њу потиснуо деспот Угљеша и завладао целом облашћу. Угљеша је са патријархом цариградским Филотејем постигао 1368. договор да се скине анатема са његове државе и уклони раскол. Патријарх је решење донео 1371. ставивши митрополију Драме под управу митрополита у Филипима (између Сера и Драме) и поставивши истог за свог егзарха у области Угљешине државе. Будући да се пре могло очекивати да на тај положај постави серског митрополита, С. Новаковић закључује да се споразум о измирењу односио само на територију Угљешине државе, а не на цео српски етнички простор.
ИЗВОР: F. Miklosich, J. Miller, *Acta et diplomata graeca medii aevi sacra et profana*, volumen primum -- *Acta patriarchatus constantinopolitani 1315--1402*, I, Vindobonae 1860.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, I, Минхен 1962.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАПШИН, Петар
**ДРАПШИН, Петар**, генерал-лајтнант (Турија код Србобрана, 15. XI 1914 -- Београд, 2. XI 1945). Током школовања у средњој техничкој школи у Београду примљен је у СКОЈ и убрзо постао секретар школског комитета. Студије технике започео је у Прагу 1937, али је убрзо отишао у Шпанију, истакавши се као храбар борац Републиканске армије у којој је напредовао до чина капетана. Након слома шпанске републике прешао је у Француску, где је интерниран у логор, одакле је успео да побегне и преко Загреба се склони у Херцеговину. Један од организатора устанка 1941, био је заменик команданта и командант оперативне зоне. Због суровог обрачуна с идеолошким непријатељима, искључен је из КПЈ и послат у Славонију, где је од јануара 1943. био командант Дванаесте славонске дивизије. Од лета 1944. био је заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Хрватске. Крајем 1944. постављен је на место команданта Осмог корпуса НОВЈ, који је оперисао на простору Далмације. Фебруара 1945. постао је командант новоформиране Четврте армије ЈА којом је командовао током завршних операција за ослобођење Истре и Далмације. По завршетку рата именован је за команданта Прве тенковске армије. На првим послератним изборима био је кандидат за народног посланика. Према једној верзији његове смрти, погинуо је несрећним случајем, а по другој је извршио самоубиство. За народног хероја проглашен је 24. VII 1952.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЧА
**ДРАЧА**, драч, дирака, вукодржица, чалија (*Paliurus spina-christi* Mill., sin. *P. Aculeatus* Lam., *P. Australis* Gaertn.), листопадни жбун, висок до 3 м, ређе израсте као ниско дрво. Крошња је разграната, ретка, кора је сивосмеђа до тамносмеђа, сјајна, корен је јако разгранат, избојци су танки, обично мало савијени, сиво до тамносмеђи. У пазуху листића налази се пар смеђих трнова, један дужи, усмерен према врху избојка, други краћи и уназад савијен. Ожиљци опалих листова су са три трага спроводних листића који се додирују. Пупољци су овално јајолики, ситни, стиснути између трнова, спирално распоређени на избојцима и мало укосо одстојећи, ситно маљави. Листови су јајасти, спирално распоређени на гранчицама, налазе се између трнова. Они су дуги 2--4 цм и широки 1,5--3 цм. Основа је округла или слабо срцаста, а врх је зашиљен или затупаст. Обод листа је цео или ситно тестераст. Са лица су сивозелени, голи и сјајни, а са наличја светлозелени, голи или мало длакави. Нерви се лучно савијају. Цветови су једнодомни, у обилним гроздастим цвастима које се налазе у пазуху листова. Крунични листићи су жуте или жутозелене боје, цветање је од маја до августа, а опрашивање је инсектима. Плодови су дрвенасте, дисколике ахемије, дугачке 1,5--3 цм. Семе је окружено валовитим криоцем, које је спљоштено, жутосмеђе боје. Плодови сазревају у септембру и октобру. Ареал **д.** је у југоисточној Европи, западној и средњој Азији и северној Африци. Припада субмедитеранском флорном елементу. У Србији је **д.** аутохтона, ретка врста која се појављује у источној и јужној Србији, а у околини Београда се јавља супспонтано. У Херцеговини и Црној Гори је честа врста у појасу медунца, на кречњаку, где гради шибљаке. **Д.** је базифилна, олиготрофна, хелиофилна и ксеротерна врста која је отпорна на ниске температуре. Употребљава се за живе ограде, а значајна је врста за гајење у аридним условима за борбу против ерозије.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Цвјетићанин и др., *Дендроло-гија*, Бг 2016.
Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЧА
**ДРАЧА**, село у југоисточном делу Шумадије, северно од долине реке Драче, леве стране слива Велике Мораве. Смештено је с обе стране пута Крагујевац -- Горњи Милановац, 8 км западно од општинског средишта Крагујевца. Насеље је дисперзивно, на висини 260--450 м и чини га велик број заселака изграђених по развођима између кратких притока реке Драче. У долини једне од њих, југозападно од села, налази се манастир. У делу села Горњи крај је мало насеље викенд-кућа. Село је настало у првој половини XVIII в. досељавањем становништва са Косова, из Црне Горе, Херцеговине, Старог Влаха, Груже, Лепенице, Старе Србије, Македоније, Срема и Бугарске. Њега 1844. чине два дела, прњавор (село кметова) оближњег манастира Драча са 8 кућа и село са 49 кућа. Током друге половине XX в. број становника је смањиван. Године 1948. било је 1.105, а 1991. 765 житеља. Од тада је популација поново порасла и 2011. имала је 915 чланова, од којих су 95,6% били Срби. Пољопривредом се бавило 13,5% економски активног становништва. Неаграрно становништво радило је највећим бројем у индустрији, трговини, државним службама и грађевинарству у суседном Крагујевцу. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и мали етнографски музеј.
Драгица Р. Гатарић
**Манастир** сa црквом посвећеном Пре-носу моштију Св. Николе (летњи Св. Никола, 9/22. мај). Старији триконхални храм моравског типа с куполом с краја XIV или почетка XV в., подигнут недалеко од места где је живео и умро Св. Јов Синаит, обновио je и украсио 1734--1736. заповедник српске милиције, крагујевачки оберкапетан Станиша Марковић Млатишума. Током Кочине крајине (1788--1791) манастир је био духовни, културни и политички центар, због чега је од Турака и страдао (1790). Улазну кулу-звоник и новији конак дозидаo je Тома Вучић Перишић током обнове 20-их година XIX в. У старом конаку у народном стилу радила је једна од првих основних школа у Србији. Првобитни иконостас замењен је олтарском преградом (1839) Јање Молера од које су сачуване само царске двери и Распеће. Живопис цркве манастира **Д.** извели су за неколико месеци (1735--1736) мосхопољски сликари Константин и Христо, следбеници Давида из Селенице код Валоне у Албанији. To je једнa од најрепрезентативнијих зографских целина у време аустријске власти над северном Србијом. Будући мала ликовна енциклопедија крајњих могућности позновизантијске епохе на издисају, уз истовремено отварање широких видика наступајућег барока, она се може поредити једино са зидним сликарством манастира Враћевшница (1736) и Бођани (1737). Непосредним супротстављањем старозаветних и новозаветних сцена, јужнобалкански путујући мајстори су у **Д.** показали своју изузетну занатску спретност, међусобну извођачку уиграност, али и завидну теолошку ученост. Осам сцена из живота прекрасног Јосифа из доба робовања Израиља у Египту алудирало је на актуелни положај српског народа и његовог црквеног и војног врха под Османлијама и Хабзбурзима. Живописни детаљи у појединачним или групним сценама мучења и страдања (св. пророци Исаија и Дани-ло, Димитрије, архиђакон Стефан, Прокопије, Јован Претеча, апостоли Тома, Петар и Павле, Јован Богослов, Марко, Харалампије, Јаков Персијанац, три младића у зажареној пећи, *Покољ Витлејемске деце*, *Потоп*) носили су моралну поруку да се вечни живот не досеже без претходних великих искушења каква је телесна патња пропраћена духовним преображајем. Осликавање храма изведено је углавном према сликарским упутствима *Ерминије* Дионисија из Фурне (1730--1734), по узору на фреске најбољих солунских и критских мајстора XIV и XVI в. Изузетно, композиција *Св. Никола враћа вид Св. Стефану Дечанском* рађена је по истоименом дрворезу из *Празничног минеја* Божидара Вуковића (Венеција 1538). Иконографски посебне су сцене *Причешће апостола* и *Мучење Св. Димитрија* на којима су приказани ђаво на раменима Јуде (олтар), односно шкорпион крај ногу као симбол ђавола (јужна певница). Следбеници Давида из Селенице претходне две деценије радили су на Атосу, у Мосхопољу, Костуру и Солуну, а непосредно пре **Д.** фрескама су украсили олтарски простор Војловице и две улазне лунете у припрати Манасије (1735).
Љиљана Н. Стошић
Крајем XVI в. у манастир су пренете мошти преподобног Јова Синајита из Прекопече. Није познато када је у XVII в. опустео и делимично порушен. Његов игуман учествује 1731. на црквено-народном сабору када је за митрополита изабран Викентије (Јовановић). Игуман и братство манастира помажу 1788. аустријске официре у ухођењу турских снага по Србији. У **Д.** се повукао капетан Коча Анђелковић када је потучен код Јошанице и до 1805. обнавља манастир. Потпуна обнова изведена је у време кнеза Милоша када је 1839. дозидан четвртаст звоник, а Јања Молер осликао иконостас. Обнова којом је руководио Тома Вучић Перишић обухватала је обнову конака и израду чесме. Храм има поједностављени рашки план -- триконхос, осмострану куполу и припрату. Касније дозидан масивни звоник са барокним завршетком зидан је од камена. Иконостас у капели Св. Марије Магдалине осликала је и иконе урадила монахиња Јефимија из овог сестринства.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг II 1903, IV 1923, V 1925.
ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Станиша Марковић Млатишума: оберкапетан крагујевачки (1664--1741)", *ГСНД*, 1938, 19; Р. Љубинковић, „Манастир Драча", у: *Археолошки споменици и налазишта у Србији*, 2, Бг 1956; П. Ж. Петровић, „Манастир Драча код Крагујевца", *Богословље*, 1967, 1--2; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије (1791--1848)*, Бг 1986; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 1987; Д. Милосављевић, *Драча: цртежи фресака*, Н. Сад 1993; Љ. Стошић, „Мотив Јуде с ђаволом у сцени 'Причешће апостола' живописа манастира Драче", *Balcanica*, 1996, 27; М. Тимотијевић, *Српско барокно* *сликарство*, Н. Сад 1996; *Шематизам Српске православне епархије Шумадијске 1947--1997*, Краг. 1997; C. Grozdanov, „Saint Constantin-Cyrille et saint Methode dans la peinture byzantine des pays Balkanique", *Thessaloniki Magna Moravia*, Thessaloniki 1999; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690--1740*, Бг 2006; М. Анђелковић, С. Пајић, „Прича о прекрасном Јосифу: заједничка тема српске црквене литературе и сликарства прве половине XVIII века", у: *Друштвене кризе и српска књижевност и култура*, Краг. 2011.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЧА, Петар
**ДРАЧА, Петар**, ветеринар, универзитетски професор (Окучани, Славонија, 26. VI 1900 -- Београд, 26. II 1981). Дипломирао 1932. и докторирао 1936. на Ветеринарском факултету у Загребу, где је после дипломирања изабран за асистента на Катедри за хирургију. После одбрањене докторске дисертације био на специјализацији из хирургије на ВФ у Бечу. Избегао 1941. у Србију и радио као ветеринар у Смедеревској Паланци до 1945. Од јуна 1945. пет месеци поново радио као асистент на Клиници за хирургију ВФ у Загребу, потом као ветеринар у Панчеву до октобра 1948, када је на ВФ у Београду изабран за доцента на предмету Полни живот и вештачко осемењавање домаћих животиња. За редовног професора изабран 1961. Управник Катедре за Породиљство био 1964--1970. Држао предавања по позиву на ветеринарским факултетима у Бугарској, Аустрији, Немачкој и Пољској. Аутор је универзитетских уџбеника *Ендометритис и хормони у ветеринарској* *медицини* (1960) и *Физиологија и патологија репродукције женских домаћих* *животиња* (1964). Познати су његови радови о жутим телима на јајницима крава, лечењу трихомонидних бикова и крава, хроничним ендометритисима код крава, хормоналној кастрацији свиња, царском резу код крава и дијагностици гравидитета. Неки од његових радова представљају пионирске радове из области хирургије и акушерства са стерилитетом и вештачким осемењивањем говеда, оваца и коња.
ДЕЛА: „Fractura completa et complicate pedis anterioris dextri", *Југословенски ветеринарски гласник*, 1938, 18; „Испитивање старости жутих тела из разних фаза гравидитета код крава", *AV*, 1953, 3; „Bietrag zur Behandlung einiger gynäkologischer Erkrankungen bei den Fleischfressern", *Deutche Tierärztliche Wochenschrift*, 1964, 25.
ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1936--1976*, Бг 1979; *Знамените личности ветеринарске медицине Србије*, I, Бг 2009.
Милан Ж. Балтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЧА, Петар
**ДРАЧА, Петар**, лекар, гинеколог, универзитетски професор (Јасеновац, 28. I 1928 -- Нови Сад, 21. IV 2020). За време II светског рата 1942. ухапшен је са целокупним српским живљем Јасеновца и спроведен у концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка и Земун-Сајмиште, одакле је августа 1942. са групом малолетника пребачен у Бeoград, где као избеглица наставља школовање. По ослобођењу Београда 1944. ступа у НОВ као болничар у Главној војној болници у Београду. На Мед. ф. у Београду дипломирао 1954. Положио специјалистички испит из гинекологије и акушерства на Клиници за гинекологију и акушерство Мед. ф. у Београду. Хабилитациони рад одбранио 1965. на Мед. ф. у Новом Саду, а докторску дисертацију „Антропометријске карактеристике карлице жена у неким крајевима Југославије с посебним освртом на утицај социјално-економских и климатских фактора на њихов развој" 1972. на истом факултету. Усавршавао се у Оксфорду (Велика Битанија) 1967--1968, Хјустону (САД) 1973--1974, Стокхолму 1971. и Љубљани. За асистента на Мед. ф. у Новом Саду изабран 1961, а, прошавши сва научно-наставна звања, за редовног професора 1980. Продекан за наставу и научни рад био 1972--1974. Редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва и један од њених оснивача. Члан Међународног колеџа хирурга (од 1976) и Међународног друштва гинеколошких онколога (од 1989). Био секретар и председник Друштва лекара Војводине, потпредседник СЛД, секретар Националне секције Балканске медицинске Уније, председник Удружења гинеколога опстетричара Југославије 1984--1988. Најзначајнији научни прилог дао је у гинеколошкој хирургији, а круна његовог рада је уринарна инконтиненција. Међу првима је у земљи разрадио уродинамске претраге. Највише искуства имао са слинг операцијом. Код радикалне хистеректомије пажњу је посветио степену радикалности операције, профилакси уретеро-вагиналних фистула, као и квалитету живота код младих жена (конзервација и елевација јајника у ниво бубрежне ложе). Свој прилог дао је и поступку вагиналне хистеректомије. Био је уредник зборника радова *Стрес инконтиненција урина* (Бг 1979), коуредник књиге *250 година акушерства и гинекологије на тлу Војводине* (Н. Сад 1983), те *Jугословенског симпозијума за неурологију и неуродинамику* (Н. Сад 1991). Оснивач је гинеколошке клиничке антропологије у Југославији. Цео радни век провео је на Гинеколошко-акушерском одељењу Главне покрајинске болнице у Новом Саду и Клиници за гинекологију и акушерство Мед. ф. у Новом Саду. Био је шеф Одсека, шеф Одељења, начелник Завода за гинекологију и саветник Клинике. Добио је више одликовања и признања: Орден рада са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребреним зрацима, Златни знак црвеног крста Југославије, Почасни председник ДЛВ, Почасни члан Удружења гинеколога и опстетричара Југославије 1988, Почасни члан Секције за гинеколошку урологију Македонског лекарског друштва, Годишња награда за научно истраживачки рад ДЛВ 1989, Награда за организацију здравствене сужбе СЛД 1977, Годишња награда за научно-истраживачки рад ДЛВ СЛД 1989, Награда за животно дело СЛД 2015.
ДЕЛА: „Surgical Prevention and Treatment of Stress Incontinence of Urine With Genital Prolapse", *International Surgery*, 1979, 64, 2; „On the Value of Preoperative Intracavital Irradiation in Carcinoma of the Uterus", *Gynaecologycal Oncology*, 1980, 9; „Operatio Sling Abdominalis", *Archives of the Balkan Medical Union*, 1982, XX, 1--2; *Гинеколошка урологија*, Н. Сад 1983; *Клиничка гинеколошка онкологија*, Н. Сад 1989; коаутор, *Гинеколошка перинатологија*, Зг 1989; коаутор, „Virusеs as Possible Etiological Factors in Human Genital Cancer", *European Journal of Gynaecological Oncology*, 1992, 13, 2; „Koнзервација и дислокација јајника код карцинома грлића материце у радикалној хистеректомији, експериментална и клиничка запажања", *МП*, 2003, 7--8; *Развој гинекологије и акушерства на тлу Војводине до 2000. године*, Н. Сад 2008.
В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАЧЕВИЦА
**ДРАЧЕВИЦА**, приморска жупа у Травунији. Први пут се помиње у 30. глави *Летописа попа Дукљанина* у причи о четворици синова краља Предимира који су између себе поделили територије. Болеслав је добио Травунију са девет жупа у које је убројана и **Д**. Назив жупе потиче од словенске речи „драч" у значењу ниско, трновито растиње. Жупу **Д.**чине три поља: Суторина на западу, кроз коју протичу истоимена река (некад се звала Драчевица) и поток Тртор; Каменско поље на обронцима брда и Кутско поље са Сувим потоком које представља центар жупе. У XV в. жупа се простирала на подручју од Суторине до Рисна, обухвативши и древну Рисанску жупу (Risena). У то доба **Д.** припадају градови Нови и Рисан и неколико села: Морињ, Мокрине, Крушевица, Св. Никола, Сустјепан, Пријесек, Црљено Брдо, Куте, Жвиње, Вијековић, Суторина, Подостро, Пољице и Мојдеж. Траса римског пута Нарона--Скодра водила је кроз **Д.**дуж морске обале до ушћа Суторине, потом уз речни ток према Конавлима. Жупа је била релативно добро насељена већ у раном средњем веку, о чему сведоче остаци сакралних грађевина: Св. Стефан у Сустјепану изнад Суторинског поља и Св. Тома у Кутима, обе из IX--XI в. **Д.** је делила судбину ширег залеђа Травуније. Најпре је била у саставу Србије (у време женидбе жупана Крајине са ћерком кнеза Властимира око 850), да би средином XI в. припала Дукљи. Средином XII века Травунијом и **Д.**завладао је велики жупан Деса, али се осећао и снажан утицај Византије. Под влашћу Немањића **Д.** се налазила од почетка 80-их година XII в. до смрти цара Душана (1355). Потом су овом жупом владали обласни господари: кнез Војислав Војиновић (до 1363) и жупан Никола Алтомановић (1363--1373). У раздобљу 1373--1377. **Д.**, Требињем и Конавлима господарио је Ђурађ I Балшић, што му је донело право на убирање светодмитарског дохотка. Од 1377. **Д.** се налазила у саставу Босанске краљевине, те је право наплате светодмитарског дохотка прешло на босанске краљеве. Краљ Твртко I је у **Д.** подигао град Нови и у Суторини отворио солски трг (1382). Упркос отпору Дубровчана, Нови је представљао важан привредни центар који је допринео оживљавању целе жупе, до тог времена познате углавном по узгоју маслина. У Новом је било и седиште жупана **Д**. После Тврткове смрти **Д.** су господариле Косаче: војвода Сандаљ Хранић и херцег Стефан Вукчић. У време рата херцега Стефана против Дубровника, босански краљ Стефан Томаш обећао је Дубровчанима **Д.**, Суторину, Нови и Рисан за 6.000 дуката (1451). После смрти херцега Стефана (1466), **Д.** је припадала његовом сину Влатку Херцеговићу све до коначног уласка Османлија у Нови у јануару 1482. Под османском влашћу створена је нахија **Д.**, која се углавном поклапала с подручјем које је жупа запремала у XV в.
ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I--II*, Бг -- Ср. Карловци 1929--1934; *Љетопис попа Дукљанина*, Зг 1950; С. Мишић, „Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику", *ССА*, 2008, 7; *Gesta regum Sclavorum I*, *Gesta regum Sclavorum II*, у: Д. Кунчер (прир.), *Извори за српску историју књ. 7, Латински извори*, 1, Бг 2009; Д. Јечменица, „Повеља краља Стефана Твртка I Дубровнику", *ССА*, 2015, 14.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; *Историја Црне Горе I*, Тг 1967; *Историја Црне Горе II/2*, Тг 1970; В. Атанасовски, *Пад Херцеговине*, Бг 1979; Ј. Ђорђевић, *Драчевица и Риђани средином XVI вијека*, Бг 1997; Ђ. Тошић, *Требињска област у средњем веку*, Бг 1998.
К. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКИЋ, Божидар Божо
**ДРАШКИЋ, Божидар Божо**, историчар, архивиски саветник (Расна код Пожеге, 9. IX 1935). Филозофски факултет, Групу за историју, завршио у Београду 1960. Био је професор гимназије у Ћуприји, те директор Историјског архива Светозарево (Јагодина) 1969--1976, где је покренуо издавачку делатност (зборници докумената о Јагодини и Ћуприји и студијa о развоју индустрије у Поморављу 1918--1941). У Историјском архиву Београда 1976--2002, прво као начелник одељења, а 1981--2002. као директор и уредник свих издања ове установе, уредио је преко 20 монографија и зборника докумената из историје Београда. Био је председник Заједнице архива Србије и члан Архивског већа Србије. Бавио се архивистиком, понајвише из области заштите архивске грађе ван архива. Коаутор је неколико практичних упутстава о заштити грађе ван архива и оријентационих листа категорија регистратурског материјала са роковима чувања за поједине делатности, објављених у *Службеном листу града Београда* (1977--1979). Стручне радове објављивао је у часописима *Архивски преглед*, *Архивист* и *Македонски архивист* („Формирање архивских фондова у области привреде", *Архивист*, 1982, 1--2; „Међуархиви у функцији заштите архивске грађе", *Архивист*, 1983, 1--2). Организовао је међународну сарадњу Историјског архива Београда с Обједињеним московским архивом (1994--2000) и заједничке изложбе архивских докумената у Београду и Москви. Учествовао је на међународним стручним архивистичким скуповима у: Пекингу (1996), Москви (1997), Стокхолму (1998), Будимпешти (1999), Севиљи (2000). Добитник је Награде „Златна архива" из Фонда „Александар Арнаутовић".
ДЕЛА: *Свеобухватни или селективни приступ регистратурама и систему заштите архивске грађе у настајању*, Струга 1980; коаутор, ур., *Педесет година Историјског архива Београда*, Бг 1995; коаутор, *Аутомобили у Београду 1918--1941*, Бг 2001.
ИЗВОР: Историјски архив Београда.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Педесет година Историјског архива Београда*, Бг 1995; С. Цветковић, *Библиографија „Архивског прегледа" 1955--1999 (2003)*, Бг 2017.
М. Ф. Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКИЋ, Драгиша
**ДРАШКИЋ, Драгиша**, инжењер рударства, универзитетски професор (Ужице, 14. I 1926). Дипломирао 1951. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду. Докторску дисертацију из области гравитационе концентрације одбранио 1960. на Рударско-геолошком факултету (РГФ) Универзитета у Београду. Специјализирао 1957. у Бохуму (Немачка) феномене оштрине раслојавања у процесима припреме минералних сировина (ПМС). Један је од пионира и водећих рударских стручњака који је дао значајне теоријске и практичне доприносе у ПМС, као и у подизању и организовању српске школе рударског инжењерства за ПМС. Запослио се 1951. на Рударском факултету (касније РГФ) у Београду, где је радио до пензионисања 1991. Био је дуго година шеф Смера и Катедре за ПМС, у два мандата продекан РГФ-а, председник Савета РГФ-а, научни саветник Рударског института у Земуну, где је иницирао и помогао формирање Завода за ПМС. На матичном факултету прошао је сва изборна звања, а за редовног професора изабран је 1974. Оставио је дубок траг у школовању многобројних генерација инжењера рударства, геологије и металургије, један је од иницијатора и организатора последипломских и докторских студија за ПМС на РГФ-у. Држао је наставу из предмета Индустријски процеси у ПМС и Пројектовање постројења у ПМС. Своје богато стручно искуство уградио је у многобројне пројекте индустријских постројења за припрему руда обојених метала (Лепосавић, Крива Феја -- Благодат, Први тунел, Ново Брдо, Тораница и Сасе у Македонији, Леце, Бор, Рудник), угља и неметаличних минералних сировина. Објавио је многе стручне и научне радове, аутор је три уџбеника (*Индустријска примена ПМС*, 1, 2, Бг 1975, 1986; *Припрема неметаличних минералних сировина*, Бг 1997). Ауторитетом и ангажовањем у раду допринео је угледу Савеза инжењера и техничара рударске, геолошке и металуршке струке Југославије, чији је био секретар и председник. Један је од оснивача и први председник Југословенског комитета за ПМС (1971), а био је и члан Међународног комитета за ПМС. Почасни је члан Академије инжењерских наука Србије (2005). Научним и инжењерским делом **Д.** је оставио упечатљив и трајан траг у развоју и достигнућима српске рударске науке, инжењерства и школе. Носилац је више признања: Ордена рада са црвеном заставом за доприносе у науци и струци, Повеље „Академик Љубомир Клерић" за животно дело у науци и инжењерству, Медаље Савеза рударских инжењера Пољске за доприносе међународној научној сарадњи и др.
ЛИТЕРАТУРА: *Академија инжењерских наука Србије и Црне Горе*, Бг 2005; *Српско рударство и геологија у другој половини ХХ века*, Бг 2014.
Слободан Вујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКИЋ, Љубомир Муци
**ДРАШКИЋ, Љубомир Муци**, редитељ, управник позоришта, универзитетски професор (Загреб, 20. VI 1937 -- Београд, 25. I 2004). Апсолвирао историју уметности на Филозофском факултету и дипломирао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи Вјекослава Афрића 1962. Као студент асистира редитељу Бојану Ступици на представи *Посета старе даме* Фридриха Диренмата, а потом *Опере за три гроша* Бертолда Брехта. Како Б. Ступица током рада на *Опери за три гроша* напушта Југословенско драмско позориште, представу, по његовој жељи, завршава **Д**. Био је то почетак његове дуге и успешне каријере. У Атељеу 212 био је од његовог оснивања, најпре као сарадник Б. Ступице, потом помоћник управнице Мире Траиловић, а 1989--2001. управник позоришта. За то време обновио је глумачки ансамбл, покренуо реконструкцију дотрајале зграде и технике, те допринео модернизацији и новом имиџу позоришта. Режирао је око стотину представа у позориштима у Београду (ЈДП, Београдско драмско позориште, Народно позориште, „Бошко Буха"), Сомбору, Суботици, Новом Саду, Загребу, Мостару, Бањалуци, Базелу итд. Његовим антологијским режијама припадају у Атељеу 212 *Картотека* Т. Ружевича (1962), *Краљ Иби* А. Жарија (1964), *Капе доле* А. Поповића (1968), *Улога моје породице у светској револуцији* Б. Ћосића (1971), *На лудом белом камену* Б. Пекића (1971), *Радован III* (1973), *Маратонци трче почасни круг* (1973) и *Свети Георгије убива аждаху* (1986) Д. Ковачевића, *Аудијенција и Вернисаж* В. Хавела (1981), *Марија се бори с анђелима* П. Кохоута (1984), *Марија Стјуарт* Ф. Шилера (1995), *Бекство* М. Булгакова (1997), *Грађанин племић* Молијера (2004), као и *Сабирни центар* Д. Ковачевића у БДП (1982), *Мадам Сан Жен* В. Сардуа у НП у Београду (1985), те *Школа за кловнове* Ф. К. Вехтера у Позоришту „Бошко Буха" (1986). Поред адаптација позоришних представа *Баријоново венчање* (1971), *Краљ Иби* (1973), *Генерали или браћа по оружју* (1974), *Радован III* (1983), *Несрећна Кафина* (1984), *Свети Георгије убива аждаху* (1989), **Д.** је за телевизију реализовао и ТВ драме *Кафаница на углу* (1967), *Тројица против свих... а жена четврта* (1968), *Тако је ако вам се тако чини* (1968), *Педикирка* (1968), *Ноћно дежурство сестре Гризелде* (1968), *Мартин Крпан с врха* (1968), *Љубав на телефону* (1968), *Дан одмора једног говорника* (1968), *Крчма на главном друму* (1969), *Укрштене речи* (1976), *Под истрагом* (1977), *Мисао* (1978), као и ТВ серије *Занати* (1968), *Униформе* (1971), *Позоришни практикум* (1999) и др. Био је и професор позоришне режије на Факултету драмских уметности у Београду 1996--2002. када је отишао у пензију.
Добитник је Ванредне награде за режију Стеријиног позорја (1971), Награде за режију „Бојан Ступица" (1971, 1994), Златног ловоровог вијенца на Фестивалу малих и експерименталних сцена МЕSS у Сарајеву и других награда. У знак сећања на великог редитеља и управника позоришта, одлуком Атељеа 212 и Скупштине града Београда 2005. установљена је Награда за режију „Љубомир Драшкић" која се бијенално додељује за режије представа на београдским сценама. О додели награде одлучује искључиво глумачки жири, предвођен глумицом Светланом Цецом Бојковић, а састоји се од плакете са ликом **Д.**, рад вајара Звонка Новаковића, уникатне дипломе, рад сликара Љубислава Милуновића, и новчаног износа. Као знак поштовања и успомене на уметника и човека, Атеље 212 је 2010. основао позоришну манифестацију *Муцијеви дани*.
ЛИТЕРАТУРА: „Атеље 212", *Театрон*, 1982, 33/4/5; Д. Чолић, „Бојан Ступица као организатор позоришта", *Позориште*, Тузла, 1985; *Атеље 212: премлади за педесете*, Бг 2006; Ф. Пашић, *Муци: Љубомир Драшкић или живети у позоришту*, Бг 2010.
Драгана Чолић Биљановски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКИЋ, Марија
**ДРАШКИЋ, Марија**, правник, универзитетски професор, судија (Београд, 8. V 1954). Дипломирала 1976, магистрирала 1982. и докторирала 1987. нa Правном факултету у Београду. Усавршавала се у *Institute of Advanced Legal Studies* у Лондону (1989), *Istituto Universitario Europeo* у Фиренци (1993--1994) и *Central European University* у Будимпешти (2000). Радила као судијски приправник у Другом општинском суду у Београду (1977--1978). На предмету Породично право на ПФ у Београду бирана у сва знања од асистента (1983) до редовног професора (2000). За судију Уставног суда Србије изабрана је 2007, а функцију заменице председника Уставног суда обављала је од 2011. до 2014. Учествовала је у више пројеката за реформу породичног законодавства и израдила неколико модела закона из области породичног права. Многе генерације младих правника училе су из њених књига као што су *Породично право* (Бг 1998); *Породично право и права детета* (Бг 2014). Чланица је Међународног удружења за породично право (ISFL), те чланица и оснивачица Југословенског центра за права детета и Центра за биоетику. Била је чланица Комитета експерата за децу и породицу Савета Европе (2003--2006), Суда части Универзитета у Београду (2005--2006), Савета за права детета Владе Републике Србије (2002--2007) и других домаћих и међународних организација.
ДЕЛА: *Заснивање облигације издржавања у брачном праву Југославије*, Бг 1986; *Ванбрачна заједница: Грађанскоправна дејства заједничког живота изван брака*, Бг 1988; *Транссексуалитет и брак*, Бг 1994.
ЛИТЕРАТУРА: *Сто педесет година Правног факултета 1841--1991*, Бг 1991; *Сто шездесет пет година Правног факултета Универзитета у Београду 1841--2006*, Бг 2006.
И. Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКИЋ, Мирослав
**ДРАШКИЋ, Мирослав**, етнолог (Скопље, 26. II 1930 -- Београд, 6. XII 1975). Ди-пломирао 1953. на Групи за етноголију Филозофског факултета у Београду. На ФФ у Загребу одбранио је докторску тезу „Анализа народних ношњи северозападне Босне" 1965. У његовом раду распознају се две битне фазе: стручно-музеолошка и научна. Етнолошка теренска истраживања вођена музеолошким и научним усмерењима започео је 1953. у Босанској Крајини. Трагао је за етнографским специфичностима становништва западне Босне и суседних области, што је утицало и на **Д.** професионалну и научну афирмацију. Прво ради у Музеју Босанске Крајине у Бањалуци од 1954, а потом долази 1963. на место кустоса у Етнографски музеј у Београду. Поред кустоског посла (реферат етно-парка), обављао је и функцију начелника Одељења за проучавање народне културе. Виши кустос ЕМБг постаје 1969. Од 1972. ради у Етнографском институту САНУ у Београду, а од 1974. постаје и председник Радне заједнице Института. Радио је на истраживањима етничких процеса и учествовао у монографским проучавањима предеоних целина. Стручно и професионално активан, дуго година је обављао функцију секретара Етнолошког друштва Југославије. По оснивању Савеза етнолошких друштава Југославије, 1975. постаје први потпредседник. Био је члан и других асоцијација: Савета Музеја примењених уметности, Одбора за уметност и споменике културе културно-просветне заједнице Србије итд. Покренуо је и био главни и одговорни уредник публикације *Зборник крајишких музеја у Бањој Луци*, главни и одговорни уредник часописа *Музеји*, члан редакционог одбора *Гласника заједнице музеја Србије* и *Гласника Етнографског института САНУ*, уредник у две монографије *САП Косово* и *Бор и његова околина*. Најзначајније резултате стручног и научног рада **Д.** је остварио у области традиционалног одевања становништва, мада се бавио и симболиком и значењима надгробних споменика, етницитетом, значајем народног стваралаштва и другим етнолошким темама. Први објављен рад о одевању је у коауторству са Н. Павковићем „Народна ношња из Осата" (*Чланци и грађа за културну историју источне Босне*, I, Тузла 1957), а потом следе: „Прилог проблему типологије народних ношњи у СР Србији", „О типологији народних ношњи" (*ГЕМ*, 1963, 26); „Проучавање народних ношњи Тихомира Ђорђевића" (*ГЕИ*, 1973, 22). Народну ношњу **Д.** је посматрао као нужну и функционалну потребу, те је истицао утицај природне средине на одевање становништва. Осим тога **Д.** је проучавао народно стваралаштво -- кроз анализе народне уметности и занатства (о кожухарству, млиновима, ћилимарству). Музеолошка проблематика, расправе о музејима под ведрим небом и њиховом значају за културу тематски је обрађена у чланцима везаним за етно-паркове у Србији. Сматрао је да музејске предмете треба „оживети" и посматрати у простору амбијенталних целина. Бавио се проучавањима и надгробних споменика, посебно појавом „празних гробова" -- крајпуташа. Део научног рада посветио је и истраживањима етничких процеса, те су уследили радови о етногенези, етничкој историји и етничким процесима.
ДЕЛА: *Народне ношње северозападне Босне*, I, Бл 1962, II, Сар. 1972; *Крајпуташи околине Краљева*, Бг 1967; Библ., *ГЕМ*, 1975, 38.
ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, „Стручно-научна делатност др Мирослава Драшкића; *In memoriam*", *ГЕМ*, 1975, 38; М. Јовановић, Д. Николић, „Мирослав Драшкић и његов допринос проучавању народних ношњи", *ГЕИ*, 1976, 25; Н. Пантелић (ур.), *Споменица Етнографског института**1947--1997*, Бг 1997.
В. Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКИЋ, Панта М.
**ДРАШКИЋ, Панта М.**, бригадни генерал, министар, преводилац (Ужице, 30. XI 1881 -- Београд, 20. VIII 1957). Питомац 32. класе Ниже школе ВА (1899--1901). Унапређен у чин поручника 1905, капетана 1910, капетана I класе 1912, мајора 1913, потпуковника 1915, пуковника 1920. и бригадног генерала 1928. У мирно доба био је до 1906. на дужности водника 4. пешадијског пука у Пожеги, а потом ађутант. Од 1909. био је командир 3. чете 6. пешадијског пука у Београду. Почетком 1919. био је командант места у Баји (Мађарска), од септембра 1919. до 1920. деловођа ВА и класни старешина, а од новембра 1920. командант 45. пешадијског пука у Марибору и члан Комисије за разграничење са Италијом. Од јула 1923. био је командант 35. пешадијског пука у Загребу, од фебруара 1927. командант Савске пешадијске бригаде у Вараждину, а од маја 1931. командант пешадије Тимочке дивизијске области у Зајечару. Од септембра 1932. био је помоћник команданта Савске дивизијске области. Од 1935. је шеф Канцеларије ордена, а пензионисан је септембра 1936. У ратовима 1912--1913. био је командир 3. чете, 3. батаљона у 6. пешадијском пуку Дринске дивизије I позива. Учествовао у првим борбеним редовима на Куманову, Прилепу, Битољу, Брегалници и Лакавици и био више пута рањаван. Од 1913. до 1917. био је ордонанс регента Александра. Од 1917. командант добровољачког батаљона Моравске дивизије. У пробоју Солунског фронта 1918. био је командант 1. батаљона I пешадијског пука Југословенске дивизије. Тада је поново тешко рањен. У Априлском рату био је командант Калнског одреда у саставу 5. армије. Из патриотских мотива 1911. постао је члан организације „Уједињење или смрт" у коју га је увео пуковник Владимир Туцовић. Сам је у организацију увео још пет официра. На Солунском фронту био је због чланства предложен за уклањање из војске. Именован је министром за рад владе Милана Недића 29. VIII 1941, а због неслагања са овим именовањем стављен је на располагање 7. октобра. Емигрантска краљевска влада му је указом одузела чин. Новембра 1943. ушао је у Одбор за координацију рада са Бугарима по интенцијама Драже Михаиловића. Истовремено, влада му је вратила чин. Како су Немци ушли у траг овој акцији, ухапшен је фебруара 1944. и послат у логор Оснабрик. Из заробљеништва се вратио у августу 1945. На процесу Д. Михаиловићу због сарадње са М. Недићем и контаката са Бугарима осуђен је на 18 месеци затвора (повећано на три године). Пуштен је средином 1949. Без права на пензију, издржавао се превођењем. Био је сарадник листова *Пијемонт*, *Политика*, *Време*, *Новости* (Загреб), часописа *Ратник*, *Коњички гласник*, *Гласник резервних официра* и један од уредника *Илустроване војне енциклопедије*, књ. I (Бг 1939). Преводио је војне класике и друга дела. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда (два пута), Орденом Белог орла са мачевима и другим одликовањима.
ДЕЛО: *Моји мемоари*, Бг 1990.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925*, Бг 1925; *Споменица XXXII класе Ниже школе Војне академије 1901--1936*, Бг 1936; Ј. Варјачић, *Судбина генерала Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. и после рата*, Бг 2003; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941*, Бг 2004.
Миле Бјелајац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВ РАБОШ
**ДРАШКОВ РАБОШ**, политичко-сатирични лист који је излазио у Сплиту од 15. X 1883. до 19. X 1887. Овај „лист за свакога", чији је власник, издавач и одговорни уредник био Јово Метличић, појављивао се двапут мјесечно. Издају га Срби, Ј. Метличић, Викентије Бутијер и Кажимир Л. Лукетић (сви из Каштела код Сплита). Обједињују их српство, православље и ослобађање од Аустроугарске, због чега су били под строгом присмотром њене власти, а потом и оптужени на „велеиздајничком процесу" 1888, када је лист судски обустављен. Испрва штампан латиницом, на хиљадугодишњицу Ћирила и Методија штампан је ћирилицом (20. фебруара / 4. марта 1885), с уводником фратра Јакова Грубковића („Ћирилица") и Његошевим стихом (мото) „Завјет Срби испунише". Таква оријентација је изазивала полемике са оспоравањима српства и Срба у Далмацији (Д. Политео). Објављивао је коментаре савремених прилика, пјесме националне садржине (Љ. П. Ненадовић, П. П. Његош: „Тријебимо губу из торине!... Благородством српство дише"). Прилози су обично потписивани именима јунака *Горског вијенца* (Поп Мићо, Сердар Јанко и др.). Поред српске националне идеје доминира позитиван однос према кнезу Николи и династији Карађорђевића, а негативан према Милану Обреновићу и напредњацима. Симпатије према радикалима и социјалистичким идејама свакако су повезане и са русофилством Ј. Метличића. Добро обавијештен о политичким приликама у Србији, лист је доносио шаљиве коментаре, зависно од својих симпатија и антипатија.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008; Ж. Рошуљ, *Час описа часописа VII: Лексикон српске шаљиве периодике (1830--1918)*, Н. Сад -- Бг 2017.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВА КУТИНА
**ДРАШКОВА КУТИНА**, данас Тасковићи, насеље у општини Гаџин Хан, у којем се налази вишеслојно археолошко налазиште, из римског, рановизантијског и средњовековног периода. Први подаци о археолошким налазима из Тасковића потичу с краја XIX в., када је Феликс Каниц забележио постојање локалитета у западном делу насеља, познатом као Драшковачки Град, Град или Градиште. Локалитет се налази на једном узвишењу, на левој обали Кутинске реке. Каниц је у основи терена уочио постојање два утврђења, већег, елипсасте основе, брањеног са најмање две кружне куле и у његовој унутрашњости мањег, које је такође имало најмање две кружне куле. На овом простору је, приликом земљаних радова 1957, случајно откривен део ранохришћанске цркве. У олтарском простору грађевине, у основи пода, била је похрањена камена циста са кружним отвором пречника 18 цм, у коју је био положен сребрни реликвијар, окружен редом римских опека. Циста је била прекривена мермерном плочом, на којој је вероватно почивала стопа олтарске менсе (*mensa altaris*). Реликвијар потиче из VI в., израђен је у облику саркофага и садржавао је спаљене кости покојника. Друго налазиште у Тасковићима простирало се на потесу Прека падина, где су нађени остаци грађевине из римског доба, у којима је откривена бронзана статуета Јупитера.
ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, *Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart*, 1, Leipzig 1904; Д. Гарашанин, М. Гарашанин, *Археолошка налазишта у Србији*, Бг 1951; С. Дрча, „Реликвијар", у: *Археолошко благо Ниша од неолита до средњег века*, Бг 2004.
Г. Јеремић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВАЦ
**ДРАШКОВАЦ**, село у јужној Србији, у Пустој Реци, на ушћу Дреновачког потока у Пусту реку (лева страна слива Јужне Мораве). Општинско средиште Лесковац је 26 км југоисточно од **Д.** и повезани су локалним путем. На југу је спојен са селом Шарлинце. Насеље је компактно, на око 215 м н.в., са кривудавим и радијално распоређеним улицама. Помиње се 1444/45. као село са 5 домова, а 1516. са 61 домаћинством. Староседеоци савременог становништва досељени су крајем XIX в. из других села Пусте Реке, околине Лебана, Лесковца и из Топлице. После II светског рата број становника села растао је до 70-их година XX в., потом је прво благо, а затим нагло смањиван. Године 1948, **Д.** је имао 725, 1971. 826, а 2011. 652 становника, од којих су 83,9% били Срби, а 9,8% Роми. Пољопривредом се бавило 38,2% економски активног становништва, а међу неаграрним становништвoм највише је било радника у грађевинарству. У селу се налазе дом културе и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Боро
**ДРАШКОВИЋ, Боро**, редитељ, сценариста, универзитетски професор (Сарајево, 29. V 1935). Дипломирао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1963. Радио као редитељ у Народном позоришту у Сарајеву 1959--1965, а потом постаje стални редитељ у Југословенском драмском позоришту. У том периоду издвајају се његове режије драмских комада *Прљаве руке* (Ж. П. Сартр, 1966), *Хенрик IV* (Л. Пирандело, 1967) и *Јунона и паун* (Ш. О'Кејси, 1968). У сам врх југословенске режије убрајају се његове представе *Страдија* (Р. Домановић, Б. Михајловић Михиз, 1959) и *Катарина Измаилова* (Д. Шостакович, 1965). После забране његове представе *Кад су цветале тикве* (драматизација романа Д. Михајловића, 1969) напустио је редитељски рад у позоришту из протеста против неслободе са којом се суочава позоришно стваралаштво у Југославији. Од 1970. ради као слободан уметник, а од 1976. је редовни професор Академије уметности у Новом Саду. Као педагог режије и глуме остварује са студентима више запажених представа, док се раду у позоришту враћа 2002. режијом комада *Антигона у Њујорку* Ј. Главацког (Будва, Град Театар). Режира више запажених представа, међу којима су *Непријатељ народа* Х. Ибзена (НП у Београду, 2002), *Војцек* Г. Бихнера (СНП, 2003), *Дуго путовање у ноћ* Ј. О` Нила (Атеље 212, 2005). Током успешне каријере **Д.** је режирао и дела Софокла, Шекспира, Молијера, Гогоља, Чехова, Горког, Брехта, Јонеска, Бекета и др. За изузетан допринос позиришту добио је 2011. Статуету „Јоаким Вујић".
Један је од ретких редитеља који с подједнаким успехом ради у позоришту, на филму, радију и телевизији. Рад на филму почео је као асистент чувених пољских редитеља Анджеја Вајде (*Сибирска леди Магбет*, 1962) и Јиржија Кавалеровича (*Фараон*, 1966). Озбиљним и промишљеним грађењем филмске идеје и форме, већ први његов играни филм *Хороскоп* (1969) заузео је посебно место у југословенској кинематографији, а успешно је приказиван на свим континентима. Добитник је награда Сребрни Хуго (за сценарио) и Златни Хуго (за најбољи први филм) на фестивалу у Чикагу и Златне газеле фестивала у Рабату. Огољеним приказивањем ружних видова стварности и осећања немоћи и безнађа, овај филм се сврстао у онај правац југословенског филма који се супротставио схватањима владајуће идеологије. Играни филмови које потом режира носе иста обележја његове ауторске поетике: *Нокаут* (југословенско-италијанска копродукција, 1971), *Усијање* (1979, Велика сребрна арена фестивала у Пули), *Живот је леп* (1985, награда за најбољу глумицу Венецијанског филмског фестивала, награда Златни гладијатор на фестивалу у Пули, награда за сценарио фестивала сценарија у Врњачкој Бањи и велика награда и печат града Орлеана); *Вуковар, једна прича* (1994, други од десет најбољих филмова те године у избору америчке асоцијације филмских критичара, награда за највиши уметнички допринос на фестивалу у Верони, награда публике на фестивалу у Сент Луису, награда за најбољи играни филм на фестивалу у Санта Барбари, награда филмских гледалаца на фестивалу у Москви, велика награда фестивала у Хјустону, награда Сребрни делфин фестивала у Троји, награда публике фестивала у Валенсијену, награда фестивала у Минеаполису, награда за мир и толеранцију у Јерусалиму). **Д.** је носилац Повеље за допринос српској кинематографији коју додељује Удружење филмских уметника Србије, плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос српском филму, почасног признања за изузетну редитељску поетику (Тивериополске филмскe алијансe) и почасни је доктор наука Европске академије за мултимедијалне уметности (2010).
Изузетан је и његов телевизијски опус (у продукцији ТВ Београд) у којем се издвајају ТВ серије *Модерни израз у уметности* (десет телевизијских есеја о позоришту, филму и телевизији, 1973), *Дувански пут* (1981), телевизијски филмови *Обешењак* (1974), *Пета колона* (1975), *Кухиња* (1976), документарни филмови међу којима се издвајају *Недеља поподне на Гренланду*, *Похвала Исланду*, *Интервју са председником Исланда*, *Халдор Лакснес*, *Боби Фишер 12:8*, *Парадокс о шаху* (1973), *Призори из Кине 1,2,3*, *Жад*, *Пекиншка опера*, *Прва жена диригент у Кини*, *Кинеско позориште сада*. Режирао је Плаутове, Шекспирове и Молијерове комедије за емитовање путем радио-медија, а сам је написао неколико радио-драма.
Уз плодан уметнички рад, **Д.** упоредо остварује и изузетан научни опус који се сврстава у највише домете наше театрологије и филмологије и за који је добио Стеријину награду за театрологију (1996) и Ловоров венац Позоришног музеја Војводине (2012). Током дуге и плодне уметничке каријере **Д.** је обављао и низ послова у институцијама културе и уметности, фестивалима, удружењима, а између осталог био је члан Медитеранског друштва за уметност, српског ПЕН центра, те генерални секретар југословенске секције Међународног театарског института, уметнички директор Тера-филма и Фестивала средњоевропског филма, председник Савета међународног фестивала „Поглед у свет" и Управног одбора Атељеа 212, селектор ФЕСТ-a итд.
Један је од утемељивача Одсека драмских уметности Академије уметности у Новом Саду. Водио је прву класу интермедијалне режије уписану 1976, а од 1982. заједничку класу глуме и режије. Његов педагошки рад оставио је дубок траг. Творац је концепта интермедијалне режије по којем су студије режије на Академији уметности препознатљиве како у земљи тако и иностранству, те зачетник педагошког поступка заснованог на формирању заједничке класе студената режије и глуме. Његове оригиналне педагошке концепте потврдили су време и резултати, а његови некадашњи студенти, данас афирмисани уметници, настављају да раде по систему који је он осмислио. Студије на Академији уметности у Новом Саду изузетно је обогатио и иницирањем рада Отворене катедре на којој су, на његов позив, предавања држали многобројни истакнути, светски афирмисани уметници (П. Брук, А. Вајда, Ј. Кавалерович и др.), као и оснивањем студентског позоришта *Промена* које је остварило запажене резултате на престижним домаћим и међународним фестивалима. Као и сваког изузетног ствараоца и **Д.** одликују оригиналност и неконвенционалност његових замисли и остварења, али и несвакодневна универзалност која даје ванредно успешан и уметнички и педагошки резултат. Држао је предавања на више универзитета некадашње Југославије (Београд, Сарајево), у САД (Универзитет Лонг Ајленд, Универзитет Бафало), Индији, Ираку, Мађарској, Норвешкој и Пољској. Добитник је Октобарске награде Београда, Октобарске награде Новог Сада и Шестоаприлске награде Сарајева, те Златне плакетe за животно дело Удружења универзитетских професора и научника Универзитета у Новом Саду. Сенат Универзитета у Новом Саду изабрао га је 2011. у почасно звање професор емеритус.
ДЕЛА: *Промена*, Сар. 1975; *Лавиринт*, Н. Сад 1980; *Огледало*, Сар. 1985; *Парадокс о редитељу*, Н. Сад 1988; *Краљ мајмуна*, Н. Сад 1996; *Поглед пролазника*, Н. Сад 2006; *Равнотежа*, Вш 2007; *Филм о филму*, Н. Сад 2010; *Круг маслином*, Н. Сад 2011; *Драма редитеља*, Вш 2011; *Речник професије*, Краг. 2012; *Речник редитеља*, Н. Сад 2018.
ЛИТЕРАТУРА: M. Pawlicki, „Krzyk rozpaczy", *Film*, Varšava, 2. X 1988; С. Паповић, „Велики повратак Боре Драшковића", *Политика*, 20. VII 2000; М. Јевтић, *Узводно пливање*, Бг 2002; П. Милошевић, „Чудо у Ловри", *Српске народне новине*, Будимпешта, 15. VII 2004; Ж. Драгојевић (ур.), *Споменар Удружења филмских уметника Србије*, Бг 2015.
Живко Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Бошко
**ДРАШКОВИЋ, Бошко**, физичар, универзитетски професор (Ваљево, 21. VII 1931 -- Београд, 17. II 2013). Студије физике завршио на Природно-математичком факултету у Београду 1959. Запослио се као асистент на Фармацеутском факултету 1960. Докторску дисертацију под називом „Фотолуминисценција једињења алкилпиридина и купрохалогенида" одбранио је 1965. на Фарм. ф. У звање редовног професора на истом факултету изабран 1986. Био је сарадник Института за физику СР Србије. У оквирима своје научне делатности бавио се проблемима луминисценције у физици кондензованог стања материје, нарочито код органских микрокристалних комплекса и кристалофосфора. Проучавао је фотолуминисценцију низа једињења, посебно органокомплекса са бакром, кадмијумом и манганом, користећи савремене експерименталне технике. Поред тога, дао је и потпуна теоријска објашњења добијених резултата. Био је председник Савета Фармацеутског факултета у периоду 1984--1987. и 1993--1995, члан Пројектног савета за физику кондензованог стања и нових материјала, секретар Националног комитета Међународне уније чисте и примењене физике, члан Координационе комисије за медицинску физику СФРЈ, као и члан Друштва математичара, физичара и астронома СФРЈ. Био је такође управник Института за физику и математику Фарм. ф. у периоду 1990--1996, до одласка у пензију.
ДЕЛА: и I. Burić, Ž. Kučer, „Some Luminescence Properties of Boric Acid Phosphor of 5, 6-benzoquino-line", *Czechoslovak Journal of Physics*, 1968, 18, 1055; и R. Micić, „Some Photoluminiscent Properties of Mn^2+^ in Magnezium Bromide", *Physica Status Solidi (b)*, 1985, 128 489; и I. Burić, А. Aleksić, „Photoluminiscence of the Microcrystalline Complex of Manganese (II) Chloride with 2-Methyl-6-Ethylpyridine Hydrochloride", *Journal of the Serbian Chemical Society*, 1985, 50, 395.
Д. Кнежевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Бранко
**ДРАШКОВИЋ, Бранко**, новинар, друштвено-политички радник (Гвозд код Никшића, 27. VII 1912 -- Београд, 12. I 1979). После завршеног Правног факултета у Београду, радио је у Никшићу као адвокатски приправник, а потом као новинар *Политике*. Још за време студија марта 1933. примљен је у Комунистичку партију Југославије, а као комуниста хапшен је први пут 1934. Наредне године постаје инструктор СКОЈ-а у Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору, а потом секретар никшићке партијске организације. Од маја 1936. до октобра 1936. ради у адвокатској канцеларији Гојка Гарчевића у Никшићу. Од априла 1941. до маја 1945. био је учесник НОБ-а. Демобилисан је у чину потпуковника ЈНА, носилац је Партизанске споменице 1941. Од августа 1945. главни је уредник *Народне армије*, а потом, од априла 1946, главни уредник *Политике*. Прелази у *Борбу*, где је, до фебруара 1948, главни уредник. Од фебруара 1948. до децембра 1950. поново је главни уредник и директор *Политике*. Од јануара 1951. до августа 1952. дописник је и директор дописништва Танјуга из Париза, а од децембра исте године дописник *Политике* из Париза. Од 1953. до 1958. налази се на дужностима у Државном секретаријату за иностране послове, а од 1958. до 1961. амбасадор је ФНРЈ у Холандији. До пензионисања, 1970, налазио се на дужностима у ССРН Југославије, а у два мандата био је и делегат Савезне Скупштине. Носилац је Медаље за храброст, Ордена братства и јединства I реда и Ордена југословенске заставе II реда. Постхумно му је публикована збирка приповедака *Врсници* (Никшић 1979).
ЛИТЕРАТУРА: Н. Рацковић, *Лексикон црногорске културе*, Пг 2009.
З. Хр. Радисављевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Вујин
**ДРАШКОВИЋ, Вујин**, златар (Сарајевo, прва половина XVII в. -- Сарајево, после 1688). Његови радови нису сачувани нити се помињу у писаним изворима. Познат је као приложник Српској православној цркви, по наводу у натпису из 1678. урезаном на сребрном, местимично позлаћеном кивоту, као један од Сарајлија који су приложили средства да се кивот, искован крајем XVI в. за манастир Папраћа, откупи за Стару православну цркву у Сарајеву. Код сарајевског златара Саве поручио је 1688. трикирије (троструки свећњак) које је приложио Храму Успења Пресвете Богородице манастира Пива за своју душу и душу својих родитеља. У натпису на дугачкој дршци свећњака наведен је као Вујин Драшковић, кујунџија из Сарајева. Претпоставља се да је **Д.** имао своју радионицу и да је поменути мајстор Сава био ангажован у њој. Сарајево је у XVII в. било један од најзначајнијих и најутицајнијих српских златарских центара. Златарство је у Османском царству био веома цењен занат и доносио је велике приходе, тако да су српски златари већ у XVI в. и, посебно, у XVII в. били у могућности да дају богате прилоге цркви.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, „Старине старе цркве у Сарајеву", *Споменик*, 1936, 83; П. Момировић„,Прилог проучавању сарајевских кујунџија", *Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском владавином*, 1954--1955, 5; Б. Радојковић, *Старо српско златарство*, Бг 1962; „Ризница Пивског манастира", *Старине Црне Горе*, 1963, 1; *Српско златарство XVI и XVII века*, Н. Сад 1966.
В. Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Вук
**ДРАШКОВИЋ, Вук**, новинар, књижевник, политичар (Међа, Банат, 29. XI 1946). Правни факултет завршио 1968. у Београду. У Танјугу радио као новинар и дописник из више афричких земаља 1969--1978, а 1978--1980. је саветник за штампу у Већу ССРН Југославије. Од почетка 80-их посветио се књижевном раду пишући романе у којима је отворио проблематична питања развоја социјалистичког друштва и питања страдања Срба у II светском рату (*Судија*, Бг 1981; *Нож*, Бг 1982; *Ноћ ђенерала*, Бг 1994). Јануара 1990. с Мирком Јовићем оснива странку Српска народна обнова, али се после два месеца разилази с Јовићем, па с Војиславом Шешељем оснива Српски покрет обнове (СПО). Након политичког раскида и са Шешељем, изабран је за председника СПО, странке конзервативног идеолошког усмерења, утемељене на изразитом антикомунизму и национализму. На првим вишестраначким изборима у Србији децембра 1990. СПО је освојио 15,8% гласова бирача, док је као кандидат на изборима за председника Републике **Д.** освојио 16,4%. СПО је постао водећа опозициона странка, а **Д.** најжешћи критичар режима С. Милошевића. Као вид ове опозиционе делатности организоване су велике демонстрације у Београду 9. III 1991, а јуна 1992. и Видовдански сабор Демократског покрета Србије (ДЕПОС). **Д.** се први пут кандидовао за посланика ДЕПОС-а на ванредним изборима за Народну скупштину Републике Србије децембра 1993, када је коалиција освојила 16,64% гласова и 45 посланичких места. **Д.** је имао активну улогу и у оснивању Коалиције „Заједно" 1996, а 1997. СПО наступа самостално, па је на изборима за председника републике децембра 1997. **Д.** заузео треће место. Почетком 1999. СПО улази у Савезну владу СРЈ, у којој је **Д.** био потпредседник, задужен за међународне односе и спољне послове. Због јавне критике режима разрешен је дужности априла 1999, а над њим је потом покушан атентат октобра 1999 (Ибарска магистрала) и јуна 2000 (Будва). У јануару 2000. **Д.** је учествовао у организацији Демократске опозиције Србије (ДОС), али је на председничким изборима СПО наступио самостално. После октобарских промена 2000, **Д.** је био министар спољних послова ДЗ СЦГ (април 2004 -- јун 2006), а по распаду ДЗ исту функцију је обављао и у Влади Републике Србије (јун 2006 -- мај 2007). После тога се поново посветио књижевном раду. У својим романима осветљавао је догађаје значајне за историјску судбину Краљевине Југославије (*Ко је убио Катарину*, Бг 2017; *Александар од Југославије*, Бг 2018). **Д.** је популаран писац чија књижевна имагинација прати идеолошки развој свога аутора.
ДЕЛА: *Ја, малограђанин*, Бг 1981; *Молитва*, I--II, Бг 1985; *Одговори* (предг. Р. Божовић, пог. Д. Витошевић), Бг 1987; *Руски конзул*, Бг 1988; *Коекуде Србијо*, Шабац 1989; *Све моје издаје. Говори, текстови и интервјуи 1989--1992*, Бг 1992; *Подсећања* (предг. М. Вучетић), Бг 2001; *Косово. Говори и интервјуи*, Бг 2006; *Мета*, Бг 2007; *Доктор Арон*, Бг 2009; *Via Romana*, Бг 2012; *Тамо далеко*, Бг 2013; *Исусови мемоари* (пог. Љ. Шоп), Бг 2015; *Исечци времена*, Бг 2016; *И гроб и роб*, Бг 2020.
ИЗВОР: *Зимски протести 1996/1997. Документи*, Бг 2018.
ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, *Раскршћа* *романа*, Пр 1982; М. Ђорђевић, „Вук Драшковић -- *Ноћ* *ђенерала*", *Стварање*, 1995, 50, 3--5; D. Anastasijevic, A. Borden (ур.), *Out of Time: Draskovic, Djindjic and Serbian Opposition against Milosevic*, London 2000; П. Симић, *Пут у Рамбује: Косовска криза 1995--2000*, Бг 2000; С. Инић, *Портрети*, Бг 2001; J. Trtak, *Framing identities: images of us and them in two Serbian novels*, Uppsala 2003; В. Станковић, „Портрет једног беседника: краљ улица и тргова", *Херетикус*, 2005, 3--4.
Михаел Антоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Драгољуб
**ДРАШКОВИЋ, Драгољуб**, шумарски стручњак (Топола, 4. VIII 1912 -- Чачак, 4. II 1994). Дипломирао 1935. на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну. Од 1936. радио као дневничар у Министарству шума и рудника у звању шумарског приправника у Кучеву, а затим у Крагујевцу. Као ратни војни заробљеник налази се у Немачкој до 1945. После рата од 1945. радио у Министарству шума Србије у Окружном народном одбору у Пироту, 1946. у Шумском предузећу „Руј". Радио у шумској манипулацији у Ушћу, затим у Шумском газдинству у Ваљеву и Ужицу (1947--1948), касније у Реонској секцији за заштиту земљишта и уређење бујица у Владичином Хану, затим у Приштини и после тога у Привредној комори у Краљеву где је и пензионисан 1977. У време припрема за велике радове на обнови шума на одређеним приоритетним шумским објектима у Србији (1949--1952) **Д.** је дао велик допринос испитивању стања и услова станишта девастираног Шаргана (огранка планине Таре) и увео нове методе и технике рада у спречавању појава и регулацији бујичних токова. После регистровања 143 бујична корита и тока који се сливају у Јужну Мораву и на подручју Владичиног Хана, **Д.** уводи „контурне ровове", чиме су спречене поплаве на том подручју. Касније су изградњом „контурних ровова" на простору Србије, Босне и Херцеговине и Македоније успешно регулисани бујични токови и спречене поплаве.
ДЕЛА: *Методе и искуства у борби против ерозије земљишта у базену Јужне Мораве (Грделичка Клисура)*, Бг 1957; „Ефекти система Ибар-Лепенац на квалитет вода низводно", у: *Саопштење. Научни скуп Човек и животна средина*, Бг 1973; и Д. Јовановић, *Предлог програма комплексног уређења слива Ибра / Ибарска клисура / у периоду 1975--1985. године*, Кв 1975.
М. Голубовић; В. В. Исајев
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Милорад
**ДРАШКОВИЋ, Милорад**, привредник, банкар, политичар (Полом на Руднику, 29. III 1873 -- Делнице, Хрватска, 21. VII 1921). Правни факултет Велике школе завршио је у Београду 1894, а адвокатски испит положио три године касније. Од адвокатуре га је много више занимала пољопривреда, нарочито млекарство, због чега је неколико месеци провео у Нешателу, у Швајцарској, и Мамиролу, у Француској, проучавајући производњу млека и прављење сира. Стечено знање почео је да користи већ 1899, али је тада, без икаквих основа, доведен у везу са Ивањданским атентатом на Милана Обреновића, па је протеран из Смедерева и као политички емигрант боравио у Банату. По објављивању амнестије у част женидбе краља Александра Обреновића, вратио се у Србију и бавио адвокатуром, али и сточарством, организовао курсеве за сељаке и помагао оснивање млекарских задруга. Уверен да држава може бити јака једино ако има развијену привреду, у Смедереву је основао „Годомин", први модерни млекарник у Србији. Политици се озбиљније посветио 1905, када је на јулским скупштинским изборима изабран за народног посланика у Рудничком округу. Убрзо потом постао је министар народне привреде у влади коју је образовала Самостална радикална странка Љубомира Стојановића, оставши на том месту до априла 1906. У том кратком периоду започео је обиман посао на доношењу првих закона о осигурању стоке од болести и усева од природних непогода, као и о исушивању бара и мочвара. Детаљније бављење развојем пољопривреде прекинуо је по избијању Царинског рата са Аустроугарском (1906−1911), током којег је био председник Друштва за економску и социјалну политику, директор Извозне банке, члан Одбора за економско зближење између Србије и Бугарске и члан Одбора за економско зближење између Италије и Србије. Још три пута је биран за народног посланика: 1906, 1908. и 1912, у два мандата у Рудничком округу и једном у граду Смедереву. Осим тога, био је директор *Одјека*, листа самосталних радикала, у чијој је странци припадао десном, монархистичком крилу. Страначки углед бивао му је све већи, особито после повлачења Љ. Стојановића и именовања Љубомира Давидовића за новог партијског шефа 1912. Иако се залагао за идеју Балканског савеза, после Првог балканског рата одлучно је бранио српско право на Македонију, зближивши се тих година са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, те се говорило да је постао члан организације „Уједињење или смрт". Почетком I светског рата превазишао је непријатељство према радикалима и са Љ. Давидовићем, најближим личним и политичким пријатељем, у децембру 1914. ушао у концентрациону владу Н. Пашића, поставши министар грађевина. Претпоставља се да је управо он писао текст Нишке декларације, којом је нова влада 7. децембра прогласила уједињење Јужних Словена као српски ратни циљ. Кнез Николај Трубецки, тадашњи руски посланик у Србији, тврдио је да је **Д.** у то време, уз Н. Пашића, био најугледнији и најспособнији српски политичар, ватрени патриота и „човек од речи". У трагичним недељама повлачења српске војске у јесен 1915, током новембра био је 19 дана формални заступник одсутног министра војног Радивоја Бојовића и, према неким сведочењима, два пута прешао Албанију. Здравље му је умногоме било нарушено, али је обављао низ дужности, далеко ширих од ресора који му је поверен, нарочито се старајући да се успоставе везе између избеглог људства и породица које су остале у Србији. Заједно са Љ. Давидовићем и Војиславом Маринковићем владу је напустио у јуну 1917, огорчен због процеса вођеног против пуковника Аписа и његовог судског убиства. Прешавши у опозицију, постао је огорчени критичар Н. Пашића, подржавајући тежњу Анте Трумбића и Југословенског одбора да Југословени из Аустроугарске у процесу уједињења буду потпуно равноправни са Краљевином Србијом. Такав његов став посебно је био изражен на Женевској конференцији (6−9. XI 1918), на којој је Н. Пашић, оставши усамљен, морао да прихвати конфедерално уређење будуће државе, све док коначну одлуку о њеном устројству не донесе Уставотворна скупштина. Суочивши се пак с радикализмом хрватских политичара, променио је погледе и стао у одлучну одбрану државе, како од националног тако од левичарско-комунистичког екстремизма. Осим што је био делегат Краљевине Србије у Привременом народном представништву, неколико пута је именован за министра. У два председничка мандата Љ. Давидовића био је министар саобраћаја (16. VIII 1919 -- 19. II 1920), а у владама Миленка Веснића и Н. Пашића министар унутрашњих дела (18. VIII 1920 -- 18. VII 1921). Као изразити противник комунизма, на овој дужности је крајем децембра 1920. донео тзв. Обзнану, којом је забрањен рад КПЈ, радничких синдиката и других организација под њеном контролом, иако мандати комунистичких посланика тада нису поништени. Одговарајући на интерпелације, поднете поводом доношења ове забране, изјавио је да је свестан како је та одлука у супротности са слободом политичког мишљења, али да је интерес државе морао ставити изнад демократских начела, с обзиром на то да је делатност КПЈ била антидржавна. Из истог разлога, као министар унутрашњих дела сарађивао је са радикалима, вишегодишњим политичким супарницима, на доношењу централистичког Видовданског устава. Месец дана након његовог изгласавања, поднео је оставку и, после више неуспелих атентата које су на њега организовали комунисти, отпутовао на лечење у Делнице, где га је у присуству двоје деце усмртио Алија Алијагић, припадник организације „Црвена правда", која је сматрала да има право да на репресивне мере режима узврати терористичким акцијама. Овај је атентат био повод за доношење дуго припреманог Закона о заштити безбедности и поретка у држави, а Јосип Броз Тито је 27 година касније, на Петом конгресу КПЈ, одржаном 1948, изјавио да је **Д.**, „најогорченији противник новостворене Комунистичке партије", боље бранио „власт капиталиста" него што су је комунисти нападали.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Милорада Дра-шковића*, Бг 1921; Љ. Давидовић, „Из живота Драшковићева", *Правда*, 11−14. IV 1936; Д. Јанковић, „Женевска конференција о стварању југословенске заједнице 1918. године", *Историја XX века*, V, Бг 1963; Д. Петковић, „Милорад Драшковић на бранику отаџбине", *Гласник СИКД „Његош"*, 1967, 20; М. Радојевић, „Милорад Драшковић и Милан Грол", *ЈИЧ*, 1997, 1; „Милорад Драшковић у Првом светском рату", *Наша прошлост*, 2010, 11; „Сима Марковић против 'Обзнане' (1920--1921)", у: *Друштвено-политичка и научна мисао и делатност Симе Марковића*, Бг 2013.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Милорад
**ДРАШКОВИЋ, Милорад**, политиколог, историчар, универзитетски професор (Београд, 8. XI 1921 -- Пало Алто, Калифорнија, 16. VI 1996). Најмлађе је дете (посмрче) Милорада Т. Драшковића, банкара, политичара и министра унутрашњих послова, убијеног у атентату у Делницама 1921. Веома рано се заинтересовао за политику, прикључио се гимназијском литерарном клубу *Нада* и био изабран за њеног председника 1937. Заступао је либерална уверења и супротстављао се утицају комуниста. Активно је учествовао у раду омладине Демократске странке и омладинске секције Српског културног клуба (од 1937), а од априла 1940. до марта 1941, као студент београдског Правног факултета, био је члан уређивачког одбора омладинског месечника *Нова Србадија*, као и аутор више текстова о култури, национализму и националном питању. У периоду до окупације наметнуо се као једна од водећих младих личности српског националистичког покрета. По уласку Краљевине Југославије у II светски рат на Равној гори се прикључио пуковнику Драгољубу Михаиловићу. Као заменик командира четничке омладинске јединице дочекао је јесен 1944, када је с мајком и сестром отишао у Беч. Након тога прешао је у Швајцарску на студије политичких наука, које је окончао на Универзитету у Женеви 1949, где је и докторирао 1953. Као стипендиста Фонда Комонвелта у Њујорку је 1955--1957. изучавао идеје и политике комунизма у земљама Источне Европе. У периоду 1957−1958. био је запослен као директор студија на Европском колеџу у Брижу (Белгија). Даљу академску каријеру наставио је у САД, где је емигрирао 1958. Био је гостујући професор на Универзитету Калифорније Беркли (1959−1960), истраживач у Руском истраживачком центру Универзитета Харвард (1960−1961), сарадник и предавач Хуверовог института за рат, револуцију и мир при Универзитету Станфорд (1961−1993). До 1969. предавао је на одељењу за политичке науке на Станфорду, а у периоду 1974−1984. био је директор архива Хуверовог института. Као један од највећих светских ауторитета за историју Треће Интернационале, самостално или у сарадњи са Браниславом Страњаковићем (псеудоним Бранко Лазић), објавио је и приредио више радова о комунизму (и Б. Лазић, *The Comintern: Historical Highlights: Essays, Recollections, Documents*, New York -- Washington 1966; (прир.), *Marxist Ideology in the Contemporary World -- Its Appeals and Paradoxes*, Stanford 1966; (прир.), *Fifty Years of Communism in Russia*, Philadelphia 1968; и Б. Лазић, *Lenin and the Comintern*, Stanford 1972; и Б. Лазић, *Biographical Dictionary of the Comintern*, Stanford 1986). Током 1983−1984. био је консултант Одељења за Источну Европу и Југославију америчког Министарства одбране, а 1984−1985. председник Одбора за иностране стипендије при Информативној агенцији САД (USIA). Марљиво је прикупљао књиге и текстове о политици и култури у Србији, Европи и свету свог времена. Његова велика заоставштина подарена је, у форми Меморијалне библиотеке, Библиотеци Женеве.
ДЕЛА: *Les socialismes français et allemand et le problème de la guerre, 1870--1914*, Geneva 1953; *De Karl Marx à Léon Blum: La crise de la social-démocratie*, Geneva 1954; *United States Aid to Yugoslavia and Poland: Analysis of a Controversy*, Washington 1963; *Marxism in the Modern World*, Stanford 1965; *The Revolutionary Internationals 1864--1943*, Stanford 1966; прир., *East Central Europe: Yesterday, Today, Tomorrow*, Stanford 1982; и L. H. Gann, *Yearbook on International Communist Affairs*, Stanford 1989.
ИЗВОРИ: Hoover Institution Archives, Stanford; *Време*, Бг, 13. II 1940, 3. XI 1940.
ЛИТЕРАТУРА: R. Conquest, D. Djordjevich (ур.), *Political and Ideological Confrontations in Twentieth-Century Europe: Essays in Honor of Milorad M. Drachkovitch*, New York 1996; М. Глигоријевић, *Емигранти*, Бг 2009; Р. Н. Тасић, *Омладинска међуратна периодика: студија и библиографија*, докторска дисертација, Фил. ф., Бг 2016.
Саша Илић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Радован
**ДРАШКОВИЋ, Радован**, финансијски стручњак, публициста (Ваљево, 24. II 1889 --- Ваљево, 25. IV 1974). Студирао је право у Београду и Суботици. Учествовао је у балканским ратовима и I светском рату. Непосредно после рата радио је у Окружној финансијској управи у Ваљеву, а од 1920. у Београду као виши рачунски инспектор Министарства финансија. Објавио је мноштво чланака и неколико књига из области комуналне проблематике, локалне самоуправе, финансија и законских пројеката. Писао је и о разним државним институцијама и истакнутим чиновницима. Чланци су му током 30-их и почетком 40-их година објављивани у *Гласу Ваљева*, *Времену*, *Правди*, *Политици*, загребачком *Финансијском архиву* итд. Истој проблематици посветио је и часопис *Наша самоуправа* који је од 1932. до 1939. издавао и уређивао. После првог пензионисања (1942) вратио се у Ваљево и посветио изучавању историје ваљевског краја (*Ваљевске воденице*, Ва 1959; *Из старог Ваљева*, Ва 1970; *Ваљево кроз векове*, Ва 1971; *Ваљевски Пантеон. Једна велика, много заслужна и славна ваљевска породица (о Ненадовићима)*, Ва 1971; *Из прошлости Ваљева*, Ва 1973; *Ваљево у прошлости*, Ва 1987). После рата радио је као чиновник Министарства финансија Југославије (1945--1946) и био директор Градског државног архива у Ваљеву (1952--1954). Више историјских чланака и расправа објавио је у *Гласнику Историјског архива у* *Ваљеву*, *Историјском гласнику* и *Зборнику Музеја* *Првог српског устанка*. Био је сарадник програма Радио Ваљева од његовог оснивања (1967). У рукопису су му остале књиге *Тома Вучић Перишић*, *Ваљевски Пантеон -- знаменити Ваљевци XIX века* и *Преторијанске тежње у Србији* (објављена постхумно Бг 2006).
ДЕЛА: *Наше општинске финансије*, Бг 1931; *Комуналне финансије Београда*, Бг 1936; *Ваљево и околина*, Бг 1956; *Рудовци. Место где се зачела идеја и* *донела одлука о Другом српском устанку*, Ва 1957.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956; *Политика*, 27. IV 1974; *Биографски лексикон ваљевског краја*, Ва 1988, 1, 5.
Б. О. Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Родољуб
**ДРАШКОВИЋ, Родољуб**, привредник (Сливља код Гацка, 6. VIII 1949). Прво радио у текстилној индустрији у Сарајеву 1975, затим у Земљорадничкој задрузи „Хајдучица" у Пландишту 1982. Директор Вршачке индустрије кекса (ВИК) постаје 1989. и од фирме у стечају ствара перспективну компанију. Сопствену компанију „Swisslion Вршац" оснива 1997. С брендом „SL Technology -- Swisslion" креће у ширење у привреде региона, Србију, Црну Гору, Северну Македонију и Босну и Херцеговину: 1998. оснива „Swisslion Скопље", који брзо постаје кондиторски гигант у Македонији; 2004. „Swisslion" преузима „Таково" из Горњег Милановца, обнавља га, модернизује и враћа му пословни углед; 2005. оснива малопродајне ланце „Swisslion слатке куће и SL маркети" који послују у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији; 2006. почиње ревитализацију предузећа „Агроплод" из Ресена; 2007. преузима Индустрију алата Требиње и враћа је међу актере у производњи и продаји алата у региону и Европи; 2008. отвара прехрамбену фабрику „Swisslion Требиње" која постаје лидер у кондиторској производњи у БиХ. Фабрику „Банат 1894" из Вршца купио је 2016, а „Вршачке винограде" у стечају 2017, чиме почиње обнову вршачког виногорја. Проширење пословања на месну индустрију било је неуспешно -- 2005. купљен је Митрос, али је он 2009. отишао у стечај, да би га 2016. купио аустријски Герлингер холдинг. „Swisslion" с ћеркама-фирмама у Србији, Републици Српској и Македонији један је од највећих произвођача кондиторских производа у Србији и региону c преко 7.000 запослених, а седиште компаније је у Београду. Осим кондиторских производа, бави се и производњом дечје хране, алкохолних и безалкохолних пића, сладоледа и производа од меса, а отварањем хотела и изградњом „Града сунца" 2017. у Требињу проширује делатност и на туризам. Као ктитор Храма Св. Теодора Вршачког одликован је Орденом Св. Саве другог реда (2003). Обновио је као ктитор 2007. Петропавлов манастир поред Требиња. Од Општине Требиње добија Повељу за велики допринос развоју привредног, културног и спортског живота у Општини (2010). Његово Преосвештенство епископ банатски Г. Никанор одликовао га је 2013. Орденом Св. Теодора Вршачког. Скупштина општине Вршац доделила му је Награду за животно дело за 2014. У 2018. добија Награду за животно дело и Европску привредну личност од Европског удружења менаџера.
ИЗВОРИ: Архива компаније „Swisslion"; ЛA.
РСЕ
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Славка
**ДРАШКОВИЋ, Славка**, економиста, менаџер, стручњак за дијаспору (Ниш, 21. XI 1955). Дипломирала 1979. на Економском факултету у Београду. Магистрирала 2004. на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за етнологију и антропологију, темом из области педагогије и антропологије женa. На истом факултету докторирала 2010. темом „Пословни лидери српске дијаспоре у Америци". Завршила је и специјализацију из области пословног вођства (Coach Training Alliance USA). У „Минелу ЦЕСА" радила је као сарадник на извозним пословима (1986--1987). У периоду 1987--1989. била је директор финансијског инжењеринга у „МЦС д.о.о." и „Саба Пословног Центра д.о.о." (1990--1999). Од 1990. директор је организације српске дијаспоре „Конгрес српског уједињења", те извршни директор исте организације (2002--2008). Од 2008. на месту је председника „Конгреса српског уједињења Србија", домаће организације дијаспоре која ради на програмима дијаспоре Америке, Русије, Немачке, Аустрије, Канаде и др. Била је и директор Фондације „Студеница" из САД, задужбине српске дијаспоре која се бави стипендирањем српских студената (1995--2012). Радила је и као извршни директор у Пословном вођству д.о.о. Београд (2008--2012). Води пројекте Српско-америчке женске лидерске мреже, а била је и директор Канцеларије за сарадњу с дијаспором и Србима у региону (2012--2015). Била је организатор многобројних конференција, предавања и догађаја за највише делегације из Србије у дијаспори; организатор Округлог стола који је довео до Закона о дијаспори Републике Србије; заговорница укључења дијаспоре у помоћ локалним заједницама кроз пројекте везане за мала и средња предузећа (МСП), те јачања Србије кроз развој сектора МСП, и организатор учешћа МСП из Србије на сајмовима и економским форумима у Америци и Русији. За допринос у раду са српском дијаспором добила је Златну значку Културно-просветне заједнице Србије, Орден руске дијаспоре „Земјачество", Диплому америчке дијаспоре „Конгреса српског уједињења", Награду Удружења проналазача Србије 2009. за допринос култури иновативности и јачању сарадње са дијаспором.
ДЕЛА: *Рано васпитање као део културне трансмисије*, Бг 2004; *Иновације и енергетска ефикасност*, Пг 2009; *Наративи о успеху пословних лидера српске дијаспоре у Америци*, Бг 2010; *Кључ успеха, пут ка богатству и личном развоју*, Бг 2011; *Учење на даљину као део нове парадигме развоја економије и друштва*, Бг 2011.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон:* *Срби у свету -- Ко је ко 1996/99*, Бг 1999; www.zenskavlada.org.rs/database.do.
М. Вучићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОВИЋ, Слободан
**ДРАШКОВИЋ, Слободан**, економиста, политички делатник, универзитетски професор (Београд, 18. IV 1910 -- Чикаго, 31. X 1982). Други син банкара, политичара и министра унутрашњих послова Милорада Драшковића. Правни факултет завршио у Београду 1930. Након студија специјализовао се у области економије и финансија на Факултету за државне и економске науке у Минхену, где је 1933. докторирао тезом о преференцијалним царинама. По повратку у земљу био је чиновнички приправник у Министарству трговине и индустрије, а јула 1935. изабран је за доцента на катедри Економске политике ПФ у Београду. Октобра 1936. потврђен је у звању, а пред избијање II светског рата постао је ванредни професор. Хонорарно је предавао на Пољопривредно-шумарском (1936--1939) и Ветеринарском факултету (1940--1941) у Београду. Током универзитетске каријере објављивао је стручне радове о последицама Велике економске кризе, теорији и путевима развоја југословенске привреде, питању реформи и привредној политици националсоцијализма и сл. у *Српском књижевном гласнику*, *Архиву за правне и друштвене науке* и *Социолошком прегледу*. Активан у политичком и јавном животу, био је истакнути члан Института земаљске одбране при Министарству војске и морнарице. Један је од оснивача, члан управног одбора и генерални секретар Српског културног клуба (1937). У недељнику клуба *Српски глас* отворио је полемику о економским односима са Хрватима, на основу које је настао зборник *Истина о економској подлози хрватског питања: одговор г. др. Бићанићу*(Бг 1940). Сарађивао је у омладинском националном месечнику *Нова Србадија* (1940−1941).
На почетку II светског рата у Југославији као резервни пешадијски поручник заробљен је и одведен у Италију (априла 1941), најпре у логор Аверза, па у Гави, а потом у Немачку, у Оснабрик (новембра 1943). Тамо је убрзо приступио националној и антикомунистичкој Заједници југословенских официра за културно и физичко васпитање, поставши један од потпредседника, а потом и Професорском удружењу „Свети Сава", такође као потпредседник. На идеји одбацивања југословенства и афирмације српског питања формирао је Покрет за обнову српског народа, познатији под именом Организација „Душан Силни" (1944), а затим и периодични лист *Српска борба*. По завршетку рата, до августа 1946, остао је у Немачкој, потом је на кратко отишао у Париз, а јуна 1947. емигрирао у САД. Настанивши се у Чикагу, престао је да се бави научним радом и постао један од најистакнутијих представника српске политичке емиграције. Учествовао је у раду Свесрпског конгреса и Српске народне одбране. Његовим пресељењем прешла је у САД Организација „Душан Силни", која је због америчких прописа преименована 1952. у Српски културни клуб „Св. Сава". Издавала је недељни лист *Српска борба*, а **Д.** је био његов уредник 1967−1982. Клуб, за чије потребе је 1952. са следбеницима купио кућу у Чикагу (Српска кућа), 2007. постао је Српски културни и уметнички центар „Св. Сава", а 2010. Српско-амерички музеј „Св. Сава". За магазин *Америчко мишљење* (*American Opinion*) писао је раних 60-их година колумну „На фронту Хладног рата" („On the Cold War Front"). Био је аутор већег броја политичких расправа, уредник и предавач усредсређен на питања комунизма и америчке политике према Југославији. С позиције антикомунисте писао је, држао предавања и говорио на радију и телевизији о српском националном питању, комунизму, титоизму и социјалистичким режимима у Источној Европи. О комунизму је сведочио и пред Конгресом САД.
ДЕЛА: *Аутаркија или светска привреда?*, Бг 1937; *Привредна теорија и привредни живот*, Бг 1937; *Српски народ и српска политика*, Чикаго 1947; *Tito, Moscow's Trojan Horse*, Chicago 1957; *Којим путем?: порука младом српском нараштају који Броз није успео да преваспита*, Чикаго 1967; *Значај Светог Саве*, Чикаго 1969; *Will America surrender?*, Old Greenwich 1973; *Титоизам, ђиласизам, михајловизам*, Чикаго 1975; *Спор у Српској православној цркви*, Чикаго 1976; *Слобода -- само за човечанство или и за српски народ?*, Чикаго 1981.
ИЗВОРИ: Историјски архив Београда; Архив Народне банке; АС; *Правда*, 6. II 1937; *Просветни гласник*, 1940, 1, 7; *Службени војни лист*, Бг, 1940, 34; *Communist Activities Among Aliens and National Groups*, Washington 1950; *Congressional Record*, *Extensions of Remarks*, 16. VII 1957, 11810−11811, 15. IX 1980, 25422.
ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, *Економска мисао у Србији до Другог светског рата*, Бг 1980; *Српска борба*, Чикаго, 1982, 1390, 2002, 1591; *Мемоари патријарха српског Гаврила*, Бг 1990; Д. Суботић, „Професори међуратних правних факултета у егзилу (после 1945. године)", *АПДН*, 1997, 1; М. Пауновић, *Срби, биографије знаменитих*, Бг 1998; Љ. Кандић, *Историја Правног факултета у Београду 1905−1941*, I−II, Бг 2002; М. Глигоријевић, *Емигранти*, Бг 2009; A. Fogelquist, *Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918−1929*, Los Angeles 2011; Р. Н. Тасић, *Омладинска међуратна периодика: студија и библиографија*, докторска дисертација, Фил. ф., Бг 2016.
С. Илић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОЦИ, Војин
**ДРАШКОЦИ, Војин**, контрабасиста, композитор (Београд, 28. V 1945 -- Београд, 14. II 2000). Након дипломирања на Одсеку за гудачке инструменте Факултета музичке уметности у Београду (1973/74), усавршавао се у Прагу код Ф. Поште, у Будимпешти код Л. Монтага и у Минхену код А. Кнопфа. Поред наступа с Београдском филхармонијом и Симфонијским оркестром РТВ Београд, **Д.** је остварио запажене наступе и с Београдским камерним ансамблом и ансамблом *Ренесанс*. Од 1966. свира у различитим џез саставима, попут Џез оркестра РТВ Београд, трија *Миленко Продановић*, Београдског џез квинтета, састава *Balkan Impressions* и *Марковић--Гут секстет*. Резултат те сарадње су и многобројни трајни аудио-записи: *Марковић--Гут секстет* (1980), *Lala Kovačev Group -- Balkan Impressions* (1982), *Stjepko Gut Quartets* (1990), *Balkan Jazz Of Lala Kovačev*, ранији снимци на 2CD (2013) и др. Једино као аудио-записи са концерата сачуване су и поједине његове композиције. Током каријере сарађивао је са низом истакнутих музичара, као што су Ф. Џ. Џонс, Б. Бејли, Н. Дејвис, Е. Рос, Л. Ковачев, Д. Гојковић, Д. Богдановић, М. Тадић, С. Гут, а био је и гост џез фестивала у Љубљани, Загребу, Скопљу, Сегедину, Минхену, Брну, Хамбургу, Нирнбергу, Франкфурту и Цириху. Био је професор контрабаса у Музичкој школи „Мокрањац" у Београду, а држао је и музичке радионице под покровитељством Сорош Фондације. Један је од извођача/глумаца у филму *Састанак музичара Jam Session* (1968) Здравка Шотре. Након **Д.**смрти, „World music асоцијација Србије" 2013. установила је награду „Повеља са статуетом Војин Малиша Драшкоци" са циљем да подстиче, развија и популаризује музички полижанр „world music" у Србији, односно музичко стваралаштво и музичке уметнике који стварају музику инспирисану традиционалном музиком, као и да негује сећање на контрабасисту, композитора и професора **Д**.
ИЗВОРИ: www.jazzin.rs/koncert-sinteze-u-cast-vojina-draskocija; www.worldmusic.org.rs; www.worldmusic.org.rs/pravilnik\_nagrada\_vojin\_malisa\_draskoci.pdf (приступљено 28. XI 2014); www.youtube.com/watch?v=w4r35mbImzI.
И. Петковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРАШКОЦИ, Мирослав
**ДРАШКОЦИ, Мирослав**, лекар, фармаколог, универзитетски професор (Сењски Рудник, 25. V 1921 -- Београд, 16. VI 2004). Потомак је угледне словачке породице, са апотекарском традицијом, чији је прадеда Јован Ванович Драшкоци био београдски апотекар, а деда Јулије оснивач прве апотеке у Свилајнцу (1875) и оснивач и добротвор многих значајних удружења у ресавском крају. Уписао се на Медицински факултет у Београду 1939, који прекида избијањем II светског рата. Након ослобођења 1945. наставља студије, а 1946. добија стипендију владе Чехословачке, па је дипломирао 1949. на Карловом универзитету у Прагу. На место асистента-приправника у Институту за патолошку физиологију Мед. ф. у Београду постављен је одмах по дипломирању. На истом институту 1952. постаје асистент, а 1953. постављен је за асистента на предмету Фармакологија. Као стипендиста СЗО 1958. провео је годину дана у Националном институту за медицинска истраживања у Лондону, а потом шест месеци радио као сарадник тог Института. Хабилитациони рад завршио је 1961. и тиме стекао право за држање предавања на универзитету на предмету Фармакологија са основама патолошке физиологије. Докторску дисертацију одбранио је 1972. на Фармацеутском факултету у Београду, где је за редовног професора биран 1978. На месту управника Института за фармакологију налазио се 1961--1986. Највећи научни допринос дао је у области имунофармакологије (и B. D. Janković, „Involution of Thymus and Suppression of Immune Responses in Rats Treated with Reserpine", *Nature*, 1964, 202). Био је активан у многим комисијама Савета и Већа Фарм. ф., члан Комисије за отрове Савезног комитета за здравство и социјалну заштиту, члан Комисије за медицинске науке и члан Савета и Извршног одбора Заједнице медицинских установа СР Србије. Поред тога био је члан Друштва фармаколога Југославије, Фармацеутског друштва Србије и Научног друштва Србије.
ДЕЛА: „Assay of Lysergic Acid Diethylamide and its Passage from Blood into the Perfused Cerebral Ventricles", *British Journal of Pharmacology*, 1960, 15; коаутор, „Suppression of Experimental Allergic Encephalomyelitis in Rats and Chicken Treated with Reserpine", *Nature*, 1964, 204.
ИЗВОР: Архива Фарм. ф. у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: „Сећање на једну породицу и једног њеног члана", *АФ*, 2005, 3; М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), *60 година Фармацеутског факултета у Београду*, *1945--2005*, Бг 2006.
Д. Крајновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВАР
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-drvar-karta.jpg)ДРВАР**, град и центар општине у западној Босни, у Крајини, смјештен у Дрварској котлини између планина Осјеченица на сјеверозападу, Луњевача на сјевероистоку, Бобара на југозападу и Јадовник на југу. Сјеверно од града протиче ријека Унац, десна притока Уне (притока Саве). Град припада Федерацији Босне и Херцеговине. Кроз **Д.** пролази пут који га на југу спаја са Книном и Јадранским приморјем, а на сјеверу са Босанским Петровцем и путем упоредничког правца Јајце--Бихаћ. Општина **Д.** је површине 650 км^2^ и у њој су 23 села. Насеље је на лијевој страни ријеке Унац, издужено у правцу ријеке и заузима јужни дио котлине. Оно је изграђено на висини од око 500 м. Густина градње кућа је мала јер су растојања између улица велика. На јужној периферији града је индустријски комплекс. Урбана традиција **Д.** није дугачка. Он је дуго био село у којем је 1879. живјело 383 становника. Први знак напретка било је смјештено сједиште среске испоставе 1894. Бржи развој **Д.** почео је почетком XX в., када је аустријски индустријалац Ото Штајнбајс у околини закупио велике комплексе шума и организовао сјечу и прераду дрвета. За транспорт дрвета изграђена је пруга уског колосјека која је **Д.** повезивала с унском пругом. У **Д.** су изграђени стругара, фабрика целулозе, буради и погон за импрегнацију дрвета. Насеље и индустријски објекти страдали су у вријеме II свјетског рата. Град је послије рата обновљен, изграђене су нове фабрике целулозе и папира, као и погони машинске и текстилне индустрије. Развијале су се и друге градске функције, као што су административне, здравствене, образовне и трговачке, тако да је **Д.** постао гравитациони центар великог али мало насељеног и депопулационог подручја. Године 1921. насеље је имало 1.966 становника (1.253 православца и 659 католика). Током II свјетског рата град је страдао, поред фабрика порушена је и велика црква Светог Саве изграђена 1939. Она је обновљена послије рата, али је 1995. поново опустошена. До 1948. популација је смањена на 1.666 лица. До 1991. она је порасла на 8.053 лица, од којих су 95,5% били Срби. Дејтонским споразумом општина је прикључена Федерацији Босне и Херцеговине, а Републици Српској су припојена само три села.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Јокић, *Дрвар -- град херој*, Бг 1977; П. Рађеновић, *Унац*, Н. Сад 1997.
Миленко Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВАР СЕЛО
**ДРВАР СЕЛО**, село у западној Босни, у Федерацији Босне и Херцеговине, у општини Дрвар, које представља интегрални дио града Дрвара. Изграђено је на његовој јужној периферији, на сјевероисточним падинама планине Јадовник, у долини ријеке Дрваре, лијеве притоке Унца (слив Саве). Насеље чине низови кућа изграђени дуж два локална пута, трасирана с обје стране ријеке Дрваре. Грађени су на малим растојањима. Године 1991. ту је живјело 844 становника, од којих су 97,2% били Срби. Највећи број био је запослен у Дрвару.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Јокић, *Дрвар -- град херој*, Бг 1977; П. Рађеновић, *Унац*, Н. Сад 1997.
Д. Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВАРСКА ОПЕРАЦИЈА
**ДРВАРСКА ОПЕРАЦИЈА** (Коњићев скок), немачка офанзива против руководства НОВЈ 1944. Након низа обухватних операција изведених крупним снагама током зиме 1943/44, немачка Друга оклопна армија овладала је јадранском обалом и већим делом стратешких тачака у залеђу. Међутим, Немци нису успели да задају одлучујући ударац снагама НОВЈ, које су наставиле интензивне нападе на комуникације и мање гарнизоне. Немачка команда се стога одлучила за нову операцију, чији главни циљ није био да се уништи главнина партизанских снага, него да се уклони или зароби Врховни штаб НОВЈ, који се у то време налазио у Дрвару, чиме би се добила стратешка предност све док се потпуно не униште јединице НОВ и ПОЈ. За планирани напад употребљен је ојачани 500. немачки СС (Schutz-Stafel) падобрански ловачки батаљон. Истовремено су копненим путем од Јајца кренуле борбене групе Седме СС дивизије „Принц Еуген", од Книна 1. пук „Бранденбург", ојачан деловима четничке Динарске дивизије, од Босанске Крупе ојачани 92. моторизовани пук, а од Срба и Бихаћа борбене групе 373. немачке дивизије. Немци су напад отпочели изјутра 25. V 1944. Прво су жестоко бомбардовали читав простор, а затим су почели падобрански десант. Сам десант није изведен онако како је планирано. Једна једрилица је оборена у ваздуху, три су уништене приликом слетања, док су остале једрилице слетеле ван десантног циља јер су их транспортни авиони који су их вукли откачили прерано. Од војних јединица у Дрвару и његовој ужој околини налазио се једино Пратећи батаљон Врховног штаба. Питомци Више официрске школе, која се такође налазила у граду, располагали су само личним наоружањем. Ипак, поједине групе из официрске школе почеле су да пружају организованији отпор. У Дрвару су се затекли и делегати с Другог омладинског конгреса, који се још нису успели вратити у своје јединице. Пећина у којој се налазио Врховни штаб била је под сталном ватром немачких падобранаца, те су се око ње развиле жестоке борбе током којих је одбијен први немачки напад. Из Трубара је усиљеним маршем убрзо стигла Трећа личка бригада и из покрета се упустила у борбу с немачким падобранцима. Немци су покушали да с другим делом снага опколе партизане, али су и оне наишле на јаку ватру партизанских јединица. Уследио је и други талас десанта. Низом противнапада немачки падобранци су били присиљени да се укопају у близини локалног гробља. Сутрадан ујутро опкољеном десанту помоћ су пружиле ваздухопловне јединице, па су се партизани повукли. Седма СС дивизија се пробила до десанта, ослободила га притиска и спасла уништења. Врховни штаб се 3. јуна заједно са савезничким војним мисијама са Купрешког поља пребацио на Вис, а Првом пролетерском корпусу издао наређење да се пробије у Санџак и Србију. Након десетодневних напорних борби, 5. VI 1944. ујутро изостао је немачки напад. С обзиром на то да је основни циљ акције остао неостварен, немачким снагама био је потребан предах за усклађивање планова и реорганизацију, што је омогућило Првом пролетерском корпусу да током дана с импровизованог аеродрома на Купрешком пољу отпреми тешке рањенике у болнице у Италији и прихвати савезничку помоћ у оружју и муницији. Тиме је цела операција завршена немачким неуспехом.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-drvarska-operacija-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, *Југославија 1941--1945*, Бг 1978; M. Цолић, *Преглед операција на југословенском ратишту 1941--1945*, Бг 1988; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВЕНГРАД
**ДРВЕНГРАД**, урбанистичко-архитектонска и културно-уметничка целина коју је створио редитељ и књижевник Емир Кустурица, на брду Мећавник, на Мокрој Гори. То је насеобина динарског типа, начињена од дрвених кућа са Таре, преуређених у складу са савременим потребама, а по захтевима туристичког насеља са четири звездице. Ту се налази и црква-брвнара, посвећена Св. Сави. Емир Кустурица, који и данас овде живи, добио је 2005. Европску награду за архитектуру „Филип Ротије". Улице носе имена по познатим режисерима, писцима, спортистима и једном револуционару -- Ернесту Че Гевари. Први систем за вештачко оснежавање у Србији имао је Мећавник, на свом скијалишту „Ивер", које се налази на истоименом, другом по висини врху Таре. Мећавник има и свој хелиодром. **Д.** се прехрамбеним артиклима снабдева из сопствених извора: у шталама се гаји аутохтоно „гатачко говече" потребно за производњу млека и млечних производа, а воће и поврће се узгаја на њивама и у пластеницима који припадају овом насељу. Мећавником и Скијалиштем управља „Лотика" д.о.о. из Мокре Горе, привредно друштво чији је оснивач и власник Емир Кустурица. У **Д.**, у планинском дому „Младост", на скијалишту „Ивер", постоје смештајни капацитети, ресторани са терасама, три биоскопске или конгресне сале, дечја играоница или обданиште, као и отворени амфитеатар „Гаврило Принцип". У дрвеним, древним кућама Мећавника гостима је на располагању водоводно-канализациона мрежа, као и целокупна електронско-комуникациона техника. У оквиру овог културно-угоститељског простора одржавају се и фестивали, од филмског „Кустендорфа" до фестивала класичне руске музике „Бољшој". **Д.** је добар пример успешног споја уметничке имагинације и пословног плана усмереног ка ревитализацији сеоских, планинских и пограничних подручја Србије. Изградњом луксузног етно-хотелског комплекса, а потом и осталих садржаја (Шарганска осмица, скијашки центар, парк природе, нешто удаљенији, али комплементаран Каменград, тј. Андрићград и сл.), уз многобројне, неке чак и светски значајне манифестације, постигнуто је не сезонско, него целогодишње функционисање и самоодрживост. Ангажовањем локалног становништва ради производње и понуде аутохтоне, здраве хране, сувенира народне радиности и услужних послова, те довођењем стручнијих кадрова са стране, отворена су нова радна места, заустављено је одсељавање и читава околина је оживела.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Н. Стефановић, „Етно-град Дрвенград", *Политика*, додатак *Моја кућа*, 12. X 2012.
Владимир Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВЉАНИК
**ДРВЉАНИК**, место у сеоским срединама где се цепају и чувају дрва за огрев, смештено обично иза куће, у економском делу дворишта. **Д.** је и пањ на којем се цепају дрва, а у традиционалној култури српског сеоског становништва имао је посебно амбивалентно значење у веровањима и обичајима. **Д.** се сматрао нарочитим сакралним простором омеђеним граничним временом. Дневно време је било повезано са душама предака док је ноћ припадала злим демонима и дејству злих сила. На **д.** се обављао обред братимљења, лечења бајањем и купање болесника. Са **д.** су се узимали иверци за бајање. Веровало се да девојке могу уснити будућег изабраника за брак када у ноћи уочи Св. Андреја Првозваног (30. XI/ 13. XII) или Богојављења изађу на **д.** и обаве одређене магијске радње. На **д.** девојке су плеле свадбене венце уз песму. У неким крајевима кум је скидао младој венчано оглавље и стављао на главу црвену капицу -- кајицу, као знак удате жене. Трудна жена није смела да иде на **д.**Веровало се да ће уколико пређе преко пања **д.**, родити дете са зечјом усном. Након купања покојника, воду су просипали на **д.** У време годишњих обичаја, нпр. на дан Св. Андреја Првозваног, домаћица је остављала куване клипове кукуруза „мечки" или „тети", некадашњем житном демону, у својству жртве. На Бадње вече се на **д.** остављала секира са коцком шећера како се воловима у јарму не би гулили вратови у току годишњих радова у пољу. На Бадњи дан су доносили гранчицу бадњака, којом су увече, узевши је са **д.**, џарали ватру. Домаћин је у источној Србији на **д.** позивао на вечеру Џермана, господара грома. На **д.**су жртвовали петла како би се спречио помор стоке.
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; С. Зечевић, *Српска етномитологија*, Бг 2008.
В. Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВНА ИНДУСТРИЈА
**ДРВНА ИНДУСТРИЈА**, привредна делатност која обухвата примарну и финалну прераду дрвета. **Д. и.** има веома дугу традицију у Србији. Услови за развој били су веома повољни услед близинe шумовитих планина и богатe сировинскe базe. Међутим, финална прерада дрвета у данашњем смислу није постојала све до XIX в. У прво време вршена је само механичка прерада и извоз дрвета за грађу и огрев, а тек касније се јавља столарска занатска производња. Прерадом дрвета једноставним ковачким и дрводељским алатом бавиле су се многе сеоске породице, а производили су се пољопривредни алат (грабуље, косе, мотике...) и разни употребни предмети (столице, троношци и разне клупе и столови). Прелазак са домаће радиности на занатску производњу дешава се у XIII и XIV в. Даљи развој заустављен је доласком Турака, а настављен је након ослобођења. Почетком XIX в. јављају се прве примитивне стругаре -- поточаре на Тари, на којима се одвија примарна механичка прерада дрвета. Временом њихов броје расте, те их је крајем 1865. у Србији било 39, а већ 1913. 270 са производњом од близу 70.000 м3 резане грађе. Највећи број стугара био је лоциран на планинама Гоч, Јастреабц, Жељина и Тара. Ове локације биле су погодне услед близине сировинске базе и близине река којима се вршио транспорт сировина и производа. На почетку XIX в. под шумама је било око 3,2 милиона ха, односно 2/3 површине Србије. До 1900. та површина је смањена на 1,5 милиона ха. Године 1938. под шумама је било 1,8 милиона ха. Прве индустријске стругаре, са парним и турбинским погоном појавиле су се тек крајем XIX в. и то у Ваљеву и Београду. Према подацима из 1913. у ужој Србији било је 25 индустријских стругара, са производњом од 6.620 м3 резане грађе. Највеће стругаре налазиле су се у Лозници, Шапцу, Мачванској Митровици, Обреновцу, Забрежју, Београду и Смедереву. Финална механичка прерада дрвета на индустријском нивоу почела је да се развија 60-их година XIX в. На почетку је то била производња на нивоу индустријских радионица. Први погони биле су качарске радионице у фабрикама пива. Након тога отвара се неколико радионица у Београду: радионице за израду сандука, сита и решета, кола, жиока и рамова за слике, столарске радионице и фабрика шибица. У остатку Србије у овом периоду основане су само још две индустријске радње. До 1890. број индустријских радњи за механичку финалну прераду дрвета био је 25, а до 1913. број је порастао на 75. Хемијска индустријска прерада дрвета у Србији развила се релативно касно. Први индустријски погон био је завод за импрегнацију железничких прагова у Ћићевцу, подигнут 1900. Индустријска прерада хартије започела је тек крајем XIX в., али је јачи развој постигнут тек након 1906. и трајао је до почетка I светског рата. Пред почетак I светског рата укупан број индустријских радњи за хемијску прераду дрвета са прерадом хартије износио је 18 са 530 запослених. Пред почетак I светског рата у Србији је било укупно 118 индустријских предузећа. Најмногобројније су биле стругаре, столарска предузећа, фабрике за прераду хартије, предузећа за израду плетарских производа и предузећа за израду пољопривредног алата. У мањем броју индустријских предузећа производили су се и качарски производи, кола и фијакери, сита, четке, амбалажни сандуци и слично. Такође, постојала је једна фабрика шибица. Прву индустријску стругару у Војводини основао је 1850. Милан Грегоријевић у Белој Цркви. Њихов број је порастао на 12 пред I светски рат. Најпознатија мануфактура намeштаја у Новом Саду, отворена још 1845, била је власништво немачке породице Менрат са веома развијеном дистрибутивном мрежом. Прве фабрике за механичку финалну индустријску прераду настају 60-их година XIX в. и то фабрике намештаја у Новом Саду породице Дусинг 1860. и у Великом Бечкереку (Зрењанин) Антона Бенцеа 1861. Почев од 80-их година број фабрика за механичку финалну индустријску прераду у Војводини почиње нагло да расте, те њихов број пред почетак I светског рата износи 20. У Војводини је постојала и хемијска прерада дрвета: фабрика храстовог екстракта -- танина у Сремској Митровици и две фабрике хартије у Новом Саду и Суботици. Целокупна индустријска прерада дрвета у Војводини пред почетак I светског рата обухватала је укупно 35 фабрика. **Д. и.** на Косову и Метохији била је слабо развијена. Прва индустријска стругара подигнута је 1899. на Ибру у Косовској Митровици. Постојеће стругаре нису могле да покрију потрошњу, па се резана грађа увозила.
**Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија.** Позиција **д. и.** Србије мења се након стварања Југославије 1918. Карактеришу је значајно разарање током рата, ограничени капитал и слабо развијена транспортна инфраструктура, те је заостајала за **д. и.** Хрватске и Словеније које су имале већи домаћи и страни капитал и неограничене сировинске изворе. Првих година након рата **д. и.** у Србији се обнавља, подижу се нове фабрике и већ 1921. број предузећа и фабрика износи 126. Почев од 1927. долази до значајног пада и стагнације у броју предузећа услед укидања заштитних царина и разних повластица које су постојале у Краљевини Србији. **Д. и.** у Војводини се нагло развија након рата, те 1921. има 117 предузећа. Број пада на 68 до 1938, а разлог је недостатак сировина, које су се увозиле из Босне и Црне Горе. На Косову и Метохији су присутни веома скромни капацитети. До 1929. развијала се и финална прерада дрвета, али је касније углавном стагнирала. У **д. и.** пиланска индустрија била је несразмерно развијена. Према подацима из 1938. у Југославији је било 3.266 пилана с укупним капацитетом од око 7 милиона кубика. Од тог броја чак 2.248 су мале пилане на воду са застарелом технологијом и нерационалном употребом дрвне масе. Остала **д. и.** била је слабије развијена, остало се углавном на предратним капацитетима. У последњој деценији пред II светски рат подижу се три фабрике шперплоче и једна мања фабрика за производњу целулозе. У истом периоду у Југославији се годишње производило око 2 милиона кубика резане грађе, 50.000--60.000 т дестилата и екстраката за штављење, 25.000--30.000 т целулозе, 10.000--15.000 кубика шперплоче, око 40.000 т хартије, док производња лесонит плоча није постојала. Србија је учествовала 1938. у **д. и.** Југославије са 23% по броју погона и 14% по вредности производње. У извозу резане грађе лишћара Југославија је заузимала прво место у Европи већ до II светског рата, а до 1936. и прво место у свету. Највеће учешће **д. и.** у укупном извозу Југославије било је између ратова 1919--1940. и у периоду 1946--1955.
Послератна обнова југословенске индустрије је заузимала примарно место и од ње је зависио целокупни препород осталих грана привреде. Оснива се Индустријска банка ФНРЈ, као и Фонд за обнову земље у који су предузећа уплаћивала део добити, чиме је држава обезбеђивала сталан прилив средстава за обнову и изградњу. Почело се с обновoм дрвне и грађевинске индустрије, које су у односу на остале биле далеко мање оштећене, а чија је обнова брже напредовала. Свакако, на примеру дрвне и грађевинске индустрије ствар је била олакшавајућа, јер су средства за њену обнову могла да се нађу у самој земљи и због тога што технологија производње није изискивала комплексније машине. Трговина дрветом била је строго централизована, а целокупан извоз одвијао се преко спољно-трговинског предузећа „Југодрво" из Београда, основаног 1946. Током 1948. основана су републичка предузећа „Макиш" и „Рудник" у Београду. Као и друге гране индустрије, **д. и.** после рата добила је неколико крупних предузећа као што су Комбинат дрвених плоча у Блажују, дрвни комбинати у Кавадару, Никшићу и Мојковцу, творница лесонитних плоча у Фочи, велике фабрике намештаја у Новој Горици, Врбовском, Вараждину и др. У периоду обнове земље (1945--1950) индустријска прерада дрвета углавном се заснивала на примарној преради, док се финалној преради придаје мала пажња због недостатка финансијских средстава и стручних кадрова. Након рата 1946. у Србији је било 185 предузећа, углавном лоцираних у ужој Србији и Војводини. Десетак година касније у ужој Србији било је 46 предузећа са 126 погона, у Војводини 31 предузеће са 63 погона и на Косову и Метохији 8 предузећа са 21 погоном. Југославија се 1958. налазила међу првих 10 земаља у свету по производњи тврде резане грађе, а на 12. месту по мекој грађи. Индустрија намештаја почела је да се развија 70-их година XIX в. Иако у сталном порасту, производња није задовољавала домаће потребе, па се увозило. Практично тек после II светског рата остварује се динамичан развој. У периоду 1951--1964. **д. и.** се интензивније развијала. Развоју је допринео и почетак производње плоча иверица и потреба запошљавања радне снаге. Намештај је у 1955. производило 160 погона **д. и.**, али се преко две трећине у укупној вредности производње остварује у четвртини предузећа. У ствари, индустрија намештаја располаже са 4 веће фабрике савијеног намештаја и 8 фабрика кућног. Значајне објекте за примарну механичку обраду дрвета чине 3 фабрике лесонит плоча и 8 комбината дрвених плоча, у којима се производе панел плоче или фурнир и лесонит плоче или други производи (резана грађа, амбалажа, паркет). Финална прерада одвијала се у близу 600 погона, укључујући и занатски сектор који иако уситњен има значајну улогу. У периоду 1960--1990. обим производње гарнитурног намештаја у Србији је дуплиран, а комадног увећан за више од 5 пута. Може се рећи да је у склопу **д. и** индустрија намештаја имала најинтензивнији развој. Па ипак, индустрија намештаја Србије је испод просека Југославије. Након доношења новог Устава и закона о удруженом раду 1976, долази до чвршћег повезивања производних организација и стварања сложених организација удруженог рада у БиХ -- „Шипад", „Криваја" и „Уницеп", у Словенији -- „Словенијалес", „Унилес" и „Словенијапапир", у Србији -- „Југодрво" -- комбинат и ШИП „Нови дом", у Македонији -- „Треска" и „Македонијадрво", у Црној Гори -- ШИК „Црна Гора", у Војводини -- СОУР „Војводина" и на Косову -- „Косоводрво". Почетком 60-их година **д. и.** Србије учествује са око 15% вредности **д. и.** СФРЈ, док индустрија намештаја Србије чини трећину југословенске производње намештаја. Крајем 80-их година XX в. највећа концентрација **д. и.** била је у близини великих градова: Београд, Ниш, Врање, Краљево и Крушевац, док само Шумадијски и Гњилански округ нису имали погоне **д. и**.
**Транзиционо доба.** Крајем XX и почетком XXI в. долази до промене у власничкој структури предузећа, односно до трансформације друштвених у приватна предузећа. Крајем друге деценије XXI в. **д. и.** Србије има 3.404 званично регистрованих предузећа од којих 1.360 обавља делатност у оквиру примарне, а 2.044 у оквиру финалне прераде дрвета. У примарној преради 96% предузећа припада групи малих предузећа, а само 1,1% су велика предузећа. Слична ситуација је и у финалној преради. Основна делатност у примарној преради је производња резане грађе, а у финалној опремање мањих ентеријера и производња намештаја по поруџбини (ситни комадни намештај, кухиње, плакари). У 1999. од укупне вредности остварене производње у примарној преради дрвета више од половине припада малим предузећима. У финалној производњи је другачија ситуација, скоро половина вредности производње остварена је у великим предузећима. Укупна површина под шумама Републике Србије по инвентури која је завршена у 2008. износи око 2.252.400 ха, од чега је у државном власништву 53%, а у приватном 47%. Србија се сматра средње шумовитом земљом и од укупне површине територије (Војводине и уже Србије) под шумом је 29%. Државним шумама управљају јавна предузећа „Србијашуме" и „Војводинашуме". Годишњи обим сече дрвета у комерцијалне сврхе у Србији је око 2,6 милиона м³. Обрада дрвета и индустрија намештаја обухвата 2.182 привредних друштава која запошљавају 22.965 радника. Више од 90% предузећа су у приватном власништву и углавном се налазе у централним деловима Србије. Већина ових предузећа бави се прерадом дрвета, док су остали ангажовани у производњи намештаја. Удео сектора у БДП-у Србије је 1,4%, док је допринос **д. и.** укупном извозу 5,7%, уз сталан позитиван тренд раста током последњих неколико година.
Србија је и у другој деценији XXI в. други највећи произвођач резане грађе буковог дрвета и трећи највећи произвођач резаног тврдог дрвета на Балкану. Резана грађа, осим намештаја, најзначајнији је шумски производ од дрвета у прерађивачкој индустрији Србије. Пилане чине 63% од укупног броја предузећа за прераду дрвета. Годишња производња резане грађе лишћара у Србији премашује 300.000 м3, а 70% је буково дрво. Производња лесонит плоча значајно је варирала у прошлости. Након драстичног пада од 61% у 1999. производња је почела да се повећава од 2000. Лесонит се производи искључиво у фабрици „Симпо" ШИK Kуршумлија са капацитетом од преко 40.000 м3 годишње. Поред коришћења на домаћем тржишту извози се у Грчку и Турску, мада је увоз овог производа и даље веома велик. Плоча иверица је дрвни производ са највећом потражњом у Србији. У Србији се производе и храстов, јасенов и орахов фурнир. Дрвна галантерија је такође један од значајних производа **д. и**. Дошло је до значајног повећања производње плоча од масива, углавном од букве. Ови производи се користе за степеништа, плоче столова и других делова намештаја. Проширењем производње фирми које су се бавиле пиланском прерадом, нарочито у централној Србији, створен је производ који је значајно повећао извоз плоча од пуног дрвета. Производња дрвене столарије има дугу традицију у Србији. Велик број компанија производи висококвалитетне прозоре и врата, а значајне количине се директно извозе у Руску Федерацију и ЕУ. Намештај који се производи у Србији можемо сврстати у три категорије: намештај од масива, плочасти намештај и тапацирани намештај. Око 30% произведеног намештаја је намештај од масива. То је најскупљи намештај, израђен од домаћих сировина, који се углавном извози. Фабрике које производе намештај у Србији су опремљене савременим машинама и прате светске трендове, како у изради, тако и у површинској обради, па су производи конкурентни на европском тржишту намештаја. Најновији производ **д. и.** је пелет. Тржиште пелета Србије развија се од 2006, али интензивна производња је почела у 2008. У Србији пелет се производи од дрвета, претежно буковог са мањим уделом смреке. Велик део производње се извози.
Марина Михајловић
**Образовање за потребе дрвне и индустрије намештаја.** У образовном систему Србије за потребе дрвне и индустрије намештаја развијени су наставни планови и програми који омогућавају школовање следећих образовних профила: 1. ниво стручне обуке у различитом трајању (највише до 300 часова): помоћни столар; помоћни тапетар; дрволакирер; урамљивач; корпар; 2. средње стручно образовање -- двогодишње трајање: паркетар; четкар; бачвар и др.; 3. средње стручно -- трогодишње трајање: столар; тапетар-декоратер; оператер за израду намештаја (израђивач намештаја); 4. средње стручно образовање -- четворогодишње трајање: техничар за примарну обраду дрвета; техничар за финалну обраду дрвета; техничар за обликовање намештаја и ентеријера; дрворезбар; 5. струковни инжењери технологије дрвета; 6. дипломирани инжењери технологијa, менаџмeнтa и пројектовањa намештаја и производа од дрвета; 7. мастер инжењери технологијa, менаџментa и пројектовањa намештаја и производа од дрвета; 8. доктор биотехничких наука.
Стручни кадрови средњег нивоа образовања за потребе привредних друштава у **д. и.** школују се у десет градова у Србији, и то у: Београду, Грделици, Сремској Митровици, Краљеву, Крагујевцу, Ивањици, Новом Саду, Апатину, Суботици и Ужицу. Високостручни кадрови школују се на Шумарском факултету у Београду. Средње стручне школе имају могућност да организују и специјалистичко и мајсторско образовање у трајању 1--2 године, као и друге облике стручног образовања: образовање за рад у трајању од две године, стручно оспособљавање и обуку до годину дана. Свака средња стручна школа која образује кадрове за потребе **д. и.** има могућност да закључује уговоре са послодавцима (привредним друштвима или предузетничким радњама на локалном нивоу) о организацији практичне наставе.
Пратећи трендове у европском образовном простору као и захтеве привредних друштава, неколико средњих стручних школа отпочело је са програмима дуалног образовања кадрова по којима се теоријска настава организује у школским објектима, а практична настава у трајању од два или три дана седмично у производним системима. Први такав програм дуалног образовања започет је у Техничкој школи у Ужицу у школској 2016/17. Програм представља иновативни модел образовања кроз приватно-јавно партнерство привредних друштава и школе у којем су предузећа учествовала у изради наставног плана и програма стручних предмета и преузела обавезу реализације практичне наставе у својим погонима. Кроз овакав модел образовања школују се кадрови који добијају титулу оператер за израду намештаја. Поред Ужица, програми дуалног обрзовања кадрова постоје и у средњим стручним школама у Суботици, Сремској Митровици и Крагујевцу. Просечан број свршених столара на годишњем нивоу износи око 40, а техничара око 150 на нивоу Србије. Тај број није довољан за потребе преко 4.000 привредних друштава и предузетника јер је природни одлив по основу пензионисања кадрова из тих привредних друштава много већи него што је број свршених столара и техничара. Укупан број уписаних ђака у свим годинама који се образују за занимање столара на нивоу Србије износи око 160, а за занимања техничара за финалну обраду дрвета и обликовање намештаја и ентеријера око 700.
Образовање високостручних кадрова се обавља на ШФ у Београду, на Одсеку за технологије дрвета почев још од 1956. када је на овом Факултету основан Дрвно-индустријски одсек. Данас је то Одсек за технологије дрвета. Годишње се на прву годину студија овог одсека уписује између 50 и 70 студената (тај број је различит из године у годину), док број дипломираних студената износи у просеку око 30. Тај број није довољан са аспекта потреба струке. Због тога у многим привредним друштвима у **д. и**. Србије раде инжењери машинске струке, организације рада, шумарске и других струка. Настава на Одсеку за технологије дрвета изводи се по систему Болоњске декларације, а сваки студијски програм је акредитован и одобрен од Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије. Наставни процес на Одсеку за технологије дрвета изводи се по моделу 4+1+3, тј. четворогодишње основне студије, једногодишње мастер и трогодишње докторске студије. Трајање струковних студија је трогодишње, а специјалистичких студија је једна година. Настава на студијском програму основних академских студија на овом Одсеку је организована по концепту 12+3, по којем студенти у току једног семестра имају три недеље стручне праксе из свих стручних предмета. За те потребе Факултет је потписао Споразуме о стратешком партнерству са 27 привредних друштава из дрвне и индустрије намештаја у којима студенти имају могућност да обављају стручну праксу, летње праксе и истраживања за потребе израде својих дипломских радова. После завршетка основних студија, у зависности од жеља и афинитета, студенти имају могућност усавршавања кроз студијске програме мастер и специјалистичких студија на овом Одсеку. На тај начин на ШФ у Београду -- Одсеку за технологије, дрвета заокружен је комплетан процес образовања високостручних кадрова различитих специјалности за потребе дрвне и индустрије намештаја Србије. Од оснивања до 2019. на Одсеку за технологије дрвета је дипломирало 1.927 студената. Поред дипломираних инжењера, на одсеку је школовано и 15 инжењера струковних студија, 57 мастер инжењера, 10 специјалиста, 180 магистара наука и 78 доктора наука. На Високој школи примењених струковних студија у Врању образују се струковни инжењери дрвне технологије. Годишњи број студената који уписују ову школу износи око 20.
Бранко Главоњић
ИЗВОР: Архива Шумарског факултета.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Бујичић, *Развој и перспективе дрвне индустрије Републике Србије*, Бг 1959; М. Нешић, „Развој индустрије намештаја Србије", у: *Прошлост, садашњост и будућност српског шумарства као чиниоца развоја Србије*, Бг 1991; Б. Главоњић и др., „Развој дрвне индустрије република бивше СФРЈ", *Дрварски гласник*, 2001, 10, 39/40; Б. Главоњић и др., *Национални Акциони план подршке извозу производа са високом додатом вредношћу дрвне индустрије Србије*, Бг 2016; *Монографија поводом 60 година од оснивања Одсека за технологије, менаџмент и пројектовање намештаја и производа од дрвета*, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВО
**ДРВО**, живи биљни организам који расте у фитоценозама или изван њих, а користи се и као технички материјал. Биолошком појму **д.** одговарају и називи у страним језицима (латински *аrbor*, француски *arbre*, италијански *albero*, енглески *tree*, немачки *Baum*), а за овај појам у српском језику постоји заједничко име дрвеће. Техничком појму **д.** одговарају и називи у страним језицима (латински *lignum*, француски *bois*, италијански *legno*, енглески *wood*, немачки *Holz*), а то су називи за исечено **д**. Узрок овом дуализму термина **д.** треба тражити у чињеници да граница између живота и смрти код **д.** као биљног организма није тако изразита као код животињских организама. Тај се дуализам осећа и у руском језику, где реч *дерево* може да значи и један и други појам, али постоји и реч *древесина* за ознаку технолошког појма **д**.
**Д.** је природни композитни материјал који се добија од дрвенастих, васкуларних и вишегодишњих биљака које имају развијено трајно стабло а грађене су од секундарног ткива. Структура **д.** може се посматрати и анализирати на више нивоа. Основни, полазни ниво је молекуларни на којем се **д.** проучава као скуп различитих биополимера, који су у највећем делу умрежени ланци целулозе и хемицелулозе повезани лигнином. На нивоу микроструктуре основне градивне јединице **д.** су дрвне ћелије различитих облика и функција састављене од цитоплазме и ћелијског зида. Код макроструктуре **д.** виде се различити слојеви на карактеристичним пресецима -- кора, срчевина, бељика, годови. Све комерцијално значајне врсте **д.** су четинари (*Pinateae*), који припадају голосеменицама (*Coniferophytina*) и дикотиле -- лишћари (*Мagnoliatae*) међу скривеносеменицама (*Magnoliophytina*). Четинари или голосемењаче су добили име по облику асимилационих органа, расту у умереним климатским појасевима и углавном су зимзелени (зими не губе асимилационе органе). Малобројни су по фамилијама, немају много врста, а у Србији су најпознатије врсте борова (род Pinus), смрча (род Picea), јела (род Abies). Фамилије и родови лишћара или скривеносемењача су многобројнији, међу којима су најзначајније врсте из родова букава (Fagus), храстова (Quercus), јавора (Acer), јасена (Fraxinus) и др.
**Макроструктура д**. Највећи део масе **д.** чини дебло. Стабло се може поделити на подземни и надземни дeо. Подземни део је корен који има примарно две функције -- физиолошку (апсорбује воду и растворе минералних материја из земљишта) и механичку (учвршћује и стабилизује надземни део, који се састоји од дебла, грана и лишћа). Разликује се примарни и секундарни раст **д**. Примарни раст се односи на раст вегетацијског врха, док секундарни раст траје читавог живота биљке и то је раст у дебљину. Ксилем који настаје секундарним растом назива се **д**. Макроскопске карактеристике **д.** последица су нехомогене и различите грађе **д.** у хистолошком смислу. Макроскопска грађа **д.** може се уочити на сваком његовом пресеку без обзира на оријентацију реза и начин обраде. Будући да је **д.** ваљкасто тело с централном уздужном осом симетрије, за потпуно дефинисање грађе **д.** користе се три карактеристична пресека: попречни -- управан на уздужну осу биљног ваљка; радијални -- у равнини одређеној пречником и осом ваљка **д.** (уздужно кроз срце); тангенцијални -- управан на полупречник ваљка **д**.
**Д.** је нехомогене грађе, а различити елементи грађе могу се уочити на попречном пресеку дебла. Макроскопски елементи грађе **д.** приказани су на слици 1. У самом средишту дрвног ваљка налази се срчика, остатак ткива из ране фазе раста стабла док дебло још није било формирано. Грађена је од специјалних паренхимних ћелија мањег промера. Срчику чине одумрле ћелије и наталожене различите биохемијске супстанце које се зову екстрактиви. Због њих је срчевина тамније обојена, а кондукција воде и минералних материја је онемогућена. Од количине и врсте екстрахираних супстанци зависе механичка и технолошка својства, као и трајност **д**.
Код неких врста **д.** разлика у боји неосрженог и осрженог дела се не види, такве врсте називају се бакуљаве (бреза, јела, липа и др.), а код неких је срчевина много тамнија од бељике и те врсте се зову једричаве (храст, брест, багрем и др.). Бељика је живи слој **д.** на подручју годова од срчевине до камбијума. Састоји се од станица које проводе воду и минералне материје од корена до врхова изданака, али осим транспортне имају и функцију складиштења продуката фотосинтезе. Камбиј је танки слој између унутарашње коре и бељике. У нашој климатској зони из камбијума сваког пролећа креће раст новог года према унутрашњости (секундарни ксилем), а према спољашњости нови слој унутарашње коре (секундарни флоем). Однос ширине флоема и ксилема једног вегетационог периода је око 1:10. Унутрашња кора проводи органске материје настале у процесу фотосинтезе од листова до корена, док спољашна кора има улогу механичке заштите и спречавања губитка воде из стабла.
**Годови.** Под годишњим прирастом, приносом или годом подразумева се повећање масе **д.** у току једнoг вегетационог периода. Деловањем секундарног творног ткива -- камбијума, јавља се повећање пречника дебла, грана и корена и ова промена се назива секундарно дебљање. Најуочљивија нехомогеност грађе на попречном пресеку јесте год или годишњи прираст. Годови су прстенаста скупина ћелија које се концентрично слажу око срца **д**. Ширина годова зависи од врсте **д.** и еколошких услова под којима **д.** расте. Док **д.** расте, сваке године у њему настаје нов скуп ћелија које се на попречном пресеку виде као прстен. На основу броја прстенова може се утврдити старост стабла, иако то није увек поуздано, јер постоје спољашни утицаји који могу пореметити и прекинути одвајање года текуће године од года наредне године. Код четинара и прстенасто порозних врста лишћара један год чине две зоне: *рана* или *пролетња* и *касна*. Рану зону код лишћара граде углавном спроводни елементи **д.**, трахеје и трахеиде, код четинара искључиво трахеиде. Касну зону код лишћара граде углавном, код четинара искључиво механички елементи **д.**, дрвна влакна или либриформ и трахеиде.
У анатомском смислу **д.** има сложену грађу и састављено је од различитих типова и функција ткива. **Д.** четинара је на нижем степену еволутивног развоја, тј. једноставније је грађе и састоји се из трахеида (90--95%) и паренхима. У зависности од положаја и функције које обављају ови елементи, деле се на: а) аксијалне и радијалне трахеиде; б) трахеиде раног и касног **д.**; в) паренхим -- радијални, аксијални и епителни. Просечна дужина трахеида је око 4 мм, просечна ширина трахеида је 15--40 мм. Постоји разлика између трахеида раног и позног **д.** у погледу димензија, облика и грађе и функције коју обављају. Трахеиде раног **д.** настају на почетку вегетације с пролећа и почетком лета. Широког су лумена, танких зидова и заобљених крајева. Проводе воду и у мањем степену имају механичку функцију. Трахеиде позног **д.** настају крајем лета и с јесени, четвороугаоног су облика, уских лумена, лигнифицираних зидова и имају првенствено механичку функцију. Код четинарских врста у анатомији **д.** јављају се *смолни канали*. У зависности од врсте **д.** смолни канали могу бити изграђени од: секреторних ћелија, тј. ћелија епитела, облагачица и пратилица. Под термином смола подразумевају се све гумозне или резунозне обојене материје које се налазе у **д.** четинара. Смола се налази у самим ћелијама -- интрацелуларна, или између ћелија у каналима -- интерцелуларна. Количина смоле у **д.** је различита, више је има у централном делу, него у периферном-бељици, јер се акумулира у скоро свим елементима грађе. Сматра се да она служи као резервна материја-храна.
**Д.** лишћара је комплексније грађе, изграђено из најмање три врсте ћелија. Елементи грађе лишћара су: трахеје (проводни елементи), либриформ (дрвена влакна) и паренхим, као и разне модификације и прелазни облици између проводних елемената, паренхима и влаканца. Лишћарске врсте на вишем ступњу равоја имају: трахеиде, које могу бити влакнасте вазицентричне, влакнасте и септиране трахеиде (механички елементи); септирана и желатинозна дрвена влакна (проводни елементи); вретенасти влакнасти паренхим. Поступком мацерације се изолују поједини елементи грађе и тек тада се могу одредити њихов прави облик и величина. Трахеје су дугачки цевасти елементи који су формирани повезивањем већег броја ћелија у дуге низове, и до 5 м, као код врста из рода Quеrcus, а чији су попречни зидови делимично или потпуно ресорбовани. Трахеје су неживи елементи, чији је садржај вода са раствореним минералним материјама. Бочни зидови трахеја су лигнифицирани и са унутрашње стране задебљани, што им даје одређену чврстину, тако да је кроз њих лакше кретање воде и минералних материја. Завршне мембране потпуно формираних трахеја су увек перфориране. Због попречних перфорираних зидова трахеја и великог броја надсвођених и простих јамица, проток воде кроз трахеје је много бржи у односу на трахеиде. Либриформ -- дрвена влакна су механички елементи у лишћара. Ћелије либриформа су дуге прозенхимског облика, са секундарним, обично задебљалим зидовима, уским луменима и зашиљеним крајевима. Дрвена влакна су аксијални елементи који настају деобом влакнастих иницијала камбијума, односно деобом њихових матичних ћелија. Дебљина ћелијских зидова дрвених влакана је различита и зависи од врсте **д**. Постоје врсте чије су мембране доста задебљале -- *Qurcus*, *Ulmus*, *Fagus* и др., и све се оне сврставају у групу „тврдих" лишћара. Врсте са танким ћелијским зидом ћелија либриформа, припадају групи „меких" лишћара -- врсте из родова Betula, Salix, Populsu и др. Паренхим је изграђен од живих ћелија и то су једине живе ћелије у **д.** лишћара и четинара. Нема разлика у начину настанка, облику, димензијама и грађи између ове две групе **д**. Паренхим је само заступљенији у грађи лишћара где је његово присуство до 10%, што има утицаја на нека техничка својства **д.** лишћарских врста. Према правцу пружања, у односу на уздужну осу стабла, ћелије паренхима су подељене на ћелије радијалног и ћелије аксијалног паренхима. Функција живих ћелија паренхима је да се у њима обавља складиштење органске материје. Престанком њихове физиолошке функције која се везује за процес оједричавања **д.** ове ћелије у живом **д.** изумиру, задржавајући и даље своју акумулациону функцију.
**Хемијски састав. Д.** је комплекс супстанци које се међусобно разликују по својим физичко-хемијским особинама. У хемијском погледу, на елементарном нивоу, сува дрвна материја се скоро у потпуности састоји од само три хемијска елемента: угљеника -- с масеним уделом од око 50%, водоника -- с масеним уделом од око 6%, и кисеоника -- с масеним уделом од oкo 44%. Од наведених елемената изграђени су целулоза, хемицелулоза и лигнин. Поред ова три примарна градивна елемента, у **д.** могу бити присутни као акцесорни делови и смоле, воскови, терпени, уља и масти, протеини, танини, боје, глукозиди, алкалоиди, скроб, пектин, гуме, фитостерин, вода и минералне материје (пепео). Умрежени и међусобно повезани ланци целулозе, хемицелулозе и лигнина са нешто мало излучевина и анорганских материја чине тродимензионални биополимерни композит -- **д**. Целулоза је природни макромолекул који се синтетише процесом фотосинтезе. Она је полисахарид изграђен од великог броја молекула D-глукозе, повезаних глукозидном везом, емпиријске формуле (C6H10O5)n. Целулоза припада групи полисахарида који представљају до 80% суве материје биљног света, међу којима је целулоза најзначајнија. Ступањ полимеризације код целулозе **д.** може бити до 15.000, а најчешће је око 9.000--10.000. У природи се целулоза примарно користи као структурни материјал који биљкама даје карактеристичну чврстоћу и еластичност. Тешко се издваја из **д.** јер је врло тесно повезана с лигнином и хемицелулозом. Целулоза чини између 40% и 45% масе **д.**, због чега је најраспрострањенији полисахарид на Земљи.
Хемицелулоза је разгранати полимер који садржи више мономерних шећера, где су уз глукозу присутне и ксилоза, галактоза, маноза, рамноза и арабиноза. Има аморфну структуру и знатно мањи ступањ полимеризације (10--200) од целулозе. Осетљивост хемицелулозе на хидролизу је већа него код целулозе. Уграђена је у ћелијски зид биљака формирајући умрежена влакна. Масени удео хемицелулозе код лишћара износи 19--26%, а код четинара се креће 7--14%.
Лигнин је комплексни полимер ароматичних алкохола-кониферила, синапила и п-кумарила образујући велик број функционалних група и веза. Лигнин представља матрицу која обавија целулозу и хемицелулозу која је изграђена од фенилпропанских јединица, а његова основна улога је повећање чврстоће и стабилности ћелијског зида. Масени удео лигнина код четинара износи између 25% и 35%, док код лишћара тај удео варира између 18% и 25%.
Осим целулозе и хемицелулозе, у грађи четинара и лишћара могу се наћи и неки други полимери као што су: пектин, скроб и протеини. Пектина у већој концентрацији налазимо у ћелијском зиду паренхимских ћелија унутрашње коре, а може се наћи у средишњој ламели и у мембрани граничних јамица. Скроб је основни резервни полисахарид који се налази у ћелијском зиду у грануластим скупинама.
У **д.** се током раста и развоја образују разлике у анатомским, субмикроскопским, физичким, механичким и хемијским карактеристикама. Ове разлике су основа хетерогености грађе и својстава **д**. Сви делови истог **д.** немају исту грађу и иста својства, тако да је **д.** анизотропан материјал, тј. нема једнаке физичке и механичке особине у попречном, радијалном и тангенцијалном правцу. Према начину деловања спољашних сила и начина отпора **д.** разликују се следеће механичке особине: тврдоћа, чврстоћа **д.**, еластицитет, жилавост, отпорност против хабања.
Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић
**Традиционална култура. Д.** је једно од основних симбола слике света у традиционалном моделу културе. Обликује просторне и временске представе. Најстарија веровања датирају из палеолита, а документована су на Блиском истоку, на основу пронађеног амулета. Преко троделног структурирања **д.** исказују се три стадијума космоса: корен -- подземни свет; стабло -- свет људи и животиња; круна/крошња -- свет богова/предака. **Д.** одређује циклично поимање времена у народноj перцепцији, по којој апсолутне смрти нема, него је спољни свет и човеково трајање у процесу сталног обнављања (рађање -- сазревање -- смрт -- поново рађање). **Д.** поседује посебно значење у традиционалној култури. У народу је подељено на оно које ваља садити и оно које је лоше и има лоше знамење. Човек је преко **д.** комуницирао са доњим, хтонским светом, као и са горњим, светом богова и предака, те су се развила многобројна веровања. Повезано је с обредним праксама животног (**д.** живота) и годишњег циклуса обичаја (запис, миро). Поседује душу или се у њега насељавају душе умрлих (сеновито **д.**). У српској традиционалној култури се избегавало ноћу пролазити поред **д.** које се налази у близини гробља (Смедеревско Подунавље). Кад умре млада особа, уобичајено је да се посади неко родно **д.** (шљива). Веровало се да одређено **д**. има велику моћ утицаја на живот човека, те да ће умрети онај који га посече (орах). Око изразито високог **д.** (јеле, брезе) окупљале су се виле па је понеко имало називе вилинско или самовилинско **д**. У селима Белице и Темнића сачувано је народно предање о вилинском храсту на обали Мораве и чудним догађајима. Око одређеног **д.** вештице играју коло. У годишњем циклусу обичаја (Божић) посебно се издваја комуникација са **д.** приликом сечења и уношења у кућу: поздрав (у шуми, при уласку у дом), прихватање исеченог дела руком у рукавици, преливање вином тог места и остављање жртве у култном хлебу; даривање **д.** (мед, коцка шећера), налагање да прегори (огњиште, пећ). **Д.** поред цркве или манастира са чудотворним извором походе болесни и каче о гране крпице уз молитву за оздрављење. У источној Србији (Неготинска Крајина) Власи приликом скидања црнине за покојником, остављају је окачену о гране **д.** у близини гробља. Готово сва села у Србији поседују и свето **д.** запис, миро (дивља воћка, храст, цер, дуб). На дан сеоске славе или заветине врши се славски обред са свештеником. Често се **д.** записом опасује и круг око села па их има више у једном атару.
Весна Марјановић
ЛИТЕРАТУРА: *Шумарска енциклопедија*, 1, Зг 1980; С. Васиљевић, *Анатомија шумског дрвета*, Бг 1983; М. Гајић, *Шумска ботаника са анатомијом дрвета*, Бг 1987; Д. Сисојевић, *Анатомија шумског дрвећа*, Бг 1987; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1991; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш 1996; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; R. F. Evert, *Esau's Plant Anatomy: Meristems, Cells, and Tissues of the Plant Body: Their Structure, Function, and Development*, Wiley 2006.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВОДЕЉСТВО
**ДРВОДЕЉСТВО**, у ширем смислу свака обрада дрвета, у утилитарне или естетске сврхе; у ужем смислу, посебно у народној култури, вештина градње зграда од дрвета. Својства, приступачност и лака обрада условили су да растиње постане не само извор хране, него и важан материјал за производњу свега потребног -- од ватре до склоништа, од оруђа до оружја, од одеће до обуће. Да је биљна сировина била добро позната и Словенима говоре писани и материјални извори, терминологија обраде, диференцирност назива, те ретке позајмљенице. Тако већ рани помени Словена указују да су они били вешти у изради оружја, чамаца и сплавова, а назив „дрво" баштини и старије значење -- *древо* (пловило, уп. *lignum-navis*). По доласку усвајају и нова знања попут израде опсадних справа. У ареалу Словена биљке су поштоване, а дрво и гајеви имају посебну улогу која се дограђује дрвеним идолима -- *балванима*, као и култом *записа*.
Мада о гранању занатства обраде и примене дрвета из тог периода нема много писаних података, на постојање тада уобичајене поделе указује низ назива, познатих и из страних словенских извора. Класификација унутар занатства заснованог на биљној сировини извршена је на основу технике, као и на основу примене, па се рад занатлија те групе среће у оквиру рада на непокретним објектима, али и у оквиру израде покретних артикала. Тако се као градитељи јављају оружари, бродоградитељи, израђивачи опреме за транспорт и произвођачи мобилијара и одевних предмета, као и артикала намењених даљој и секундарној обради. Успон металургије и градитељства каменом доводе до промена и окоштавања успостављене поделе, па поједини старији занати губе првобитни значај.
Као општи назив за обрађивача дрвета јавља се у домаћим актима именица drävodälà (faber lignarius, marangonus), настала као кованица према грчком обрасцу. Термин посведочен у вокабулару старословенских текстова још у XI в. и у другим словенским језицима узет је ради стварања паралелних система и односио се на све оне који су се бавили сечом, обрадом и прерадом дрвета или, по дубровачком акту братовштине *марангуна*, на све оне који раде *секиром*, *брадвом*, *пилом* и *блањом*, тј. све оне, који *дрво делају*. У употреби је било и неколико других назива, за које остаје нејасно да ли су у питању синоними, посебна занимања или имена за радне улоге. То је најпре *дрвосеч(ац)*, чија се радна улога можда односи на обарање и сечење дрвећа (дрвосеча?), али је реч могла имати и шире значење, попут случаја *каменосечаца*. Помен *дрвара* тумачи се као синоним за дрвосечца, али и трговца -- *онај који продаје и носи дрва*, *угаљ* и *ковачки товар*, према Законику деспота Стефана. Додатно страни словенски извори бележе и: *дрвокол* и *дрворуб*.
Међу оружарским занимањима ту су: *стрелари*, *копљари*, *лукари*, *мајстори за стреле и друге дрводељске радове*, а међу исте треба уврстити и *кијерезе* -- оне, који режу дрвене *кијеве*. Што се тиче градитељства, ту је било најважније звање *тесара*, чији се назив везује за име оруђа, теслу, али и грч. tevktwn\*,\* tecnivth", чиме се тесар успоставља као примарни градитељ у ери дрвета. У том значењу јавља се и у раном корпусу старословенског језика. У средњовековном латинитету приморске провенијенције бележе се *marangonus* и *carpentarius* у тадашњем значењу, a назив карпентар у смислу дрвоградитеља познат је и из страних рударских законика који му додељују важну улогу. Такође, успостављен је и занат столара, о чијем постојању говори помен *штулчика* Милована у *Дечанским хрисовуљама*. На даље гранање указују технике украшавања: дуборез, резбарија, интарзија и инкрустација. Ту би се могли сврстати дрворезбари, чији је рад видљив на резиденцијалним примерцима намештаја, па и кивотима за мошти. Такође, макар у XV в., издвајају се вероватно и шкрињари (*ars cofanarius*, *casellarum*).
У оквиру бродоградње, у приморским градовима попут Дубровника јављају се и *калафати* (шупери, крпарари), који се осим катранисањем брода, баве и израдом унутрашњих делова истог, намештаја, конструкцијом пловила, а исте послове раде и *карпентари*, који се баве и израдом кућног намештаја. Старији назив *naviculus* не бележе ни домаћи ни приморски извори, а није познато да ли је у употреби назив korab(lý)~ii (*корабл*), познат из Супрасељског кодекса (XI в.) и потврђен и у руској редакцији. Као посебно занимање у приморју се јавља и весларски занат (*magistri remorum*), који је сигурно развијен и у унутрашњости, макар у великим речним лукама.
Међу оним неопходним за копнени транспорт, издвајају се најпре *колари*, творци *точкова* (*коло*), познати из турских и латинских извора. Презиме Колар у транскрипцији са словенског на грчки јавља се у попису Радолива већ 1300, а назив *колесник* бележе и друге словенске редакције. Затим, ту су *седлари* који су израђивали седла и самаре. Као важна карика у раду истиче се и да седло захтева узимање мера, ради тачних пропорција. Према подели по намени, они би пак припадали мајсторима коњске опреме, па су поједини вероватно радили и са другим материјалима, кожом, металом и тканинама.
У оквиру израде многобројних предмета, као посебне занатлије одвајају се и произвођачи дрвених посуда -- *бачвари* (*bottarii*), о чијем успостављању сведоче специфичан алат, и топоними Бачва и Бачваревина који по етимологији припадају старијем слоју словенског језика. На основу презимена Качар забележеног у грчкој транскрипцији у XIV в., као и у каснијим турским изворима, могуће је и да се успоставља занат качара (такође у ово време техником састављања). На извесну специјализацију можда упућује и име *Кутлар*, које би могло да сведочи о постојању заната у вези са израдом дрвеног посуђа и можда врсте есцајга.
Када се говори о развоју заната везаних за обраду дрвета, треба истаћи да исто има улогу у раду обућара. Од њега се правио ђон-*потплата*, а у Дубровнику су рађене и *цокуле*, обућа цела од пуног дрвета, па се јавља и занимање цокулара још 1284.
Поред пуног дрвета коришћено је и дрвенасто биље, попут шибља (*леска*, шибљак уопште, али и биљна врста) или рогози, рогозне (вишегодишња барска биљка), па и гране (врбе) и кора појединог дрвећа (лико, обично од брезе или липе), који су служили као плетиво. Тако је и обућа израђивана и плетењем биља или ткањем. О прављењу *цревљи* од таквог, јефтинијег и доступнијег материјала, техником плетења говоре називи *Ликоцрев* и *Витичрев*, те хидроним *Витичревски поток*. Као важнији производи јављају се још и *плот* (ограда), *кош* (корпа од прућа), *лукно* (корпа од прућа или коре, мера за тежину), *сито*, *решето*, а у вези са поменутим и занати: *кошаранин* и *рогошник*, а за првобитно корпарство је индикативан и топоним *Крабијино*. Можда у вези са *плотом* треба довести и топоним *Плоторешци*, па и реч *плотник* (рус.). Мада о решетарско-ситарском занату нема података, производња тих алатки услед њихове неопходности у многобројним пословима мора се претпоставити.
Посебну функцију имале су текстилне биљке лан и конопља, коришћене за упредање конца, конопца и ужади, те израду тканина, одакле се издваја група текстилних заната, као и ужарски, а поједино биље или делови истог налазе своје место и у процесу штављења коже, те бојењу. Као важни продукти дрвета јављају се и природна смола, као и катран (тар) добијан на бази смоластог дрвећа, те нуспроизвод -- пепео, који се јавља као сировина за производњу стакла. Такође дрво, па и биљни тресет намену налазе и у облику угља, односно горива, у металуршким и другим пећима. У обрађиваче биљне сировине тако је потребно уврстити и угљаре, те произвођаче тара/катрана, којима се вероватно трговало, као и смолом и у унутрашњости. Занимање угљара издваја се услед захтева металургије, али временом се претвара у део инфраструктуре снадбевања, попут смолара и катранџија. Још Дубровачки статут 1272. прописује тако надзор над мерама за смолу и вапно. О раду ових заната заснованих на обради ватром, говоре и топоними: Курило, Катраница, Угљари, Смолице, Смолуша и име Смољан. Ипак, добијање смоле и катрана не може се сврстати у право занатство, него пре спада у радна занимања, за које и није била потребна посебна вештина, па се у појединим изворима жена јавља као мешач катрана.
Такође, велика група ситних предмета, па и играчке израђиване су токарањем, односно стругањем, које је везано за развој кућног занатства. Док се у кућној варијанти токарило ручно, у професионалној се јављају стругови (токарски столови) који су вероватно били у употреби и на датој територији. У обрађиваче дрвне сировине треба убројити и *врдунаре*, чији назив је посведочен у попису прихода манастира Хиландар, као и назив *брвеничар*, забележен као антоним. У везу са сечењем дрвета може се довести и хидроним старијег порекла -- *Кладорубница* (клад/дрво рубити, сећи) и топоним *Кладоруб*, који би можда указивали на пилане на водени погон коришћене још средином XIII в. на другим територијама.
Рударски закон деспота лимитира цене и продају дрвета, угља и цауга рупног, потребних економији самог рударства, а по турском закону за Крушевачку област као дрвени артикли сем дрвета за огрев јављају се и даске (*lignamina*), грађа, лопате, бачве, катран, коњска опрема. Када се овоме додају и производи у виду алата и оружја или делова истог, ужад, ткање, одећа и обућа, те примена дрвета у градитељству, индустрија обраде биљне сировине тек почиње да се назире. Фаворизација рударства доводи до процвата заната који су имали задатак да задовоље потребу за артиклима намењеним раду у рудницима, па и дрводељског, те ужарског, а судећи према страним саским правицама, дрводеље место налазе и у оквиру рударске службе, паралелно са ковачима. Обрађивачи дрвета Новог Брда тако су организовани у цеховску организацију на челу са *протомајстором дрводеља*, а у том граду то је био Брајан.
Александра Фостиков
Судећи по Вуковом *Рјечнику* и многим другим старијим етнографским изворима, под **д.** се превасходно подразумевају вештине, знања и алат у вези с градњом зграда од дрвета у народној архитектури. **Д.** у народној култури обухвата и израду разних предмета од дрвета које су људи употребљавали у свакодневном животу у сврху удобности становања, припреме и конзумирања хране, очувања намирница, за чување ствари и имовине итд. Дрводеље градитељи поседовали су две врсте специфичних знања: конструктивна знања и знања о дрвету као материјалу. Градитељско **д.** подразумева вештину примене конструктивних знања *ad hoc*, односно вештину обраде дрвета тако да оно директно подлеже конструктивним захтевима и просторној диспозицији зграде, без претходног пројектовања. Такво **д.** изискивало је веома прецизну обраду дрвета због чврстог уклапања конструктивних елемената. Због тога је било неопходно и добро познавање дрвета као материјала и то не само врста дрвета и њихових физичких својстава него и начина припреме дрвета за градњу. Дрводеље градитељи су, поврх тога, морали да познају и локалну обичајну праксу како би јој прилагодили грађевинске и конструктивне поступке. Користили су алат: брадву, просјек, тестеру са натром и без ње, теслу, длето, кесер, сврдло, винкл, висак, јапраклију, ренде, метар (аршин). Дрводеље градитељи су називане и дунђерима (перс. *durūdger, durūger*), а тај назив доцније је често употребљаван уопштено за градитеље иако је етимолошки везан за дрво и дрвну грађу. Дрводељске градитељске вештине у традиционалној народној култури биле су високо развијене градњом великих кућа типа динарске брвнаре у западној и југозападној Србији и у Шумадији. Дрводеље су припремале талпе, носеће греде, елементе конструкције крова, а потом све то уклапале у грађевинску целину.
Своје градитељске вештине највише су усавршили мајстори дрводеље из Осата, места на другој обали Дрине код Бајине Баште. Градили су конструктивно веома квалитетне (свакако посматрано из оновременог начина живота) једнопросторне и вишепросторне куће, често веома комплексне структуре, али увек грађене без везивних материјала. Осаћани су после средњовековног културног затишја у народну архитектуру вратили естетске елементе и тиме направили битан квалитативни помак у култури становања на нашем тлу. Вештине и знања Осаћана временом су преузели многобројни мајстори дрводеље, најпре они са Златибора, а потом и из других делова Србије, чиме су њихова знања и вештине постали широко распрострањени. Своје градитељске вештине дрводеље су посебно исказивале и градњом цркава брвнара у Шумадији и западној Србији. Дрво је финије обрађивано, коришћена је техника слепог ћерта, а естетски елементи су били наглашени на многим деловима цркава. Коришћен је плитки дуборез да би били урађени геометријски или, ређе, флорални орнаменти на гредама, стубовима, јастуцима. То је била грађевинска естетизација цркве брвнаре, невезана за религијски аспект зграде. Посебно је бивала наглашена естетика врата која су украшавана комплексним дрводељским захватима, најчешће уклапањем великог броја детаља од дрвета у јединствену целину спољашње плоче врата. Насупрот градитељству типа динарске брвнаре, градња у бондручном (скелетном) систему била је конструктивно напреднија у традиционалној народној архитектури и свакако је изискивала још више вештине и знања. Обрада дрвета је имала кључну улогу јер је скелет зграде прављен од дрвета, почев од греда темељњача, преко главних носећих греда (стубова) до кровне конструкције. За разлику од градње брвнаре, градња у бондручном систему није трпела накнадне корекције током рада и све је од самог почетка морало да буде постављено правилно. То је подразумевало извесна народна знања из физике и статике и градитељи су морали да буду посебно вешти. И када говоримо о овом начину народног градитељства, морамо да наведемо појаву врсних мајстора из југоисточне Србије, из области Црне Траве, јужно од Пирота. Пошто је бондручни систем градње био распрострањенији на тлу данашње Србије, Црнотравци су били веома покретни. Потицали су из традиционално печалбарског региона, градили су у многим областима и постали су својеврсна градитељска легенда. **Д.** је имало важну улогу и у неким другим областима градње. Дрводеље су градиле и мање мостове, брвна, воденице, бране, јазове за наводњавање итд. На Тари су дрводеље обрађивале дрво за железничке прагове. Читав посао су обављали брадвом јер су једино тако избегаване неправилности у структури дрвета и није нарушавана природна текстура дрвета.
У традиционално **д.** спада и израда разних предмета за свакодневну употребу. У народној култури таквим **д.** нису се увек бавили мајстори, него су много тога људи сами радили за своје потребе, а једноставно **д.** било је у традиционалној економији и извор додатних прихода за домаћинство. Дрводеље су правиле разно посуђе (чиније, тањире, кашике, чутуре, ведрице...), намештај (столице, троношце, софре, ковчеге, кревете, колевке...), али и делове за запрежна кола (канате, срчанице, руде, јармове...) или пољопривредне алатке (држаље, гредеље, дрљаче...). Разноврсност потреба за предметима од дрвета створила је доцније диференцијацију заната који се баве његовом обрадом: колари, пинтери, столари, стругари, тесари и др. Због практичних потреба дуго су значајни били колари, тесари, пинтери и др., а доцније столари и дрворезбари који су унели велик број естетских елемената у обраду дрвета.
Савремено **д**. обухвата све што је подразумевало и у прошлости, али је данас више усредсређено на мање утилитарне предмете и у већој мери исказује занатску уметност у обради дрвета. У градњи мањих зграда (куће, шупе, оставе, штале) **д.** је и данас веома важно јер се неки кључни делови конструкције раде од дрвета, а од дрвета се све чешће данас раде и поједини естетски елементи кућа модерне архитектуре.
Милош Матић
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Архивска грађа за занате и еснафе у Србији*, Бг 1925; *Наш народни живот*, I, Бг 1930; Д. Павловић, „Цркве брвнаре у Србији", *Саопштења*, 1962, 5; А. Дероко, *Народно неимарство*, I, Бг 1968; П. Томић, „Допунско привређивање", *ГЕМ*, 1969, 31--32; Љ. Ђенић Рујански, „Дрводеље -- градитељи брвнара на Златибору", *ГЕМ*, 1987, 51; Р. Финдрик, *Народно неимарство*, Сирогојно 1994; *Динарска брвнара*, Сирогојно 1998; М. Матић, *Врата -- капија два света*, Бг 2007; А. Фостиков, „Дрвна сировина и њена обрада на тлу средњовековне Србије", *Београдски историјски гласник*, 2018, 9.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВОРЕЗ
**ДРВОРЕЗ**, најстарија графичка техника високе штампе. Мада и у ранијим изворима постоје помени о иконама на папиру, појава и развој **д.** код Срба обично се везују за књижни украс штампаних издања Ђурђа Црнојевића (Цетиње, 1494--1496). Поред осталог ликовно-графичког украса (лигатурни наслови, иницијали, заставице) отиснутог сa **д.** клишеа, минуциозном израдом посебно се издвајају илустрације из *Октоиха петогласника*. На њима је -- насупрот централним композицијама које поштују источнохришћанску традицију -- раскошан оквир изведен у стилу ренесансе. Од *Октоиха петогласника* сачувано је свега шест илустрација (Силазак у ад, Три химнографа -- Св. Јосиф, Јован Дамаскин и Теофан, Сабор бестелесних светих анђела, Сабор Св. Јована Претече, Издајство Јудино и Св. апостоли са Св. Николом). За њиховог, као и аутора **д.** украса осталих цетињских издања, сматра се јеромонах Макарије, који је у колофонима цетињских издања формално потписан као штампар.
Посебну улогу у развоју **д.** књижног украса имала је Венеција, где су најобимнију продукцију српскословенских ћирилских издања остварили Божидар Вуковић и његов син Виченцо. Поред клишеа за заставице, иницијале и лигатурна насловна писма, приликом графичког опремања Вуковићевог издања *Молитвеника* (*Зборника за путнике*) из 1520. израђен је већи број **д.** клишеа с фигуралним представама, изведених махом према источнохришћанским иконографским обрасцима. На њима су, уз неколико сцена из циклуса Великих празника, изгравирани и допојасни ликови најугледнијих светитеља хришћанске цркве. Након поновљеног издања *Молитвеника* (1536), поред већ коришћених клишеа за илустровање *Октоиха петогласника*, наручен је и један нов, са изгравираном представом тројице химнографа. За *Празнични минеј* Вуковић је, поред постојећих клишеа изрезбарених за *Молитвеник* (*Зборник за путнике*), наручио и нове -- фигуре Св. Симеона Српског и Саве Српског, као и сцену у којој Св. Никола приводи Стефана Дечанског Христу. Насупрот Б. Вуковићу, који се угледао на рукописну традицију, ликовно-графички украс издања његовог сина одликује знатнији продор западноевропских иконографских и стилских елемената (*Псалтир с последовањем*, 1546; *Молитвеник* -- *Зборник за путнике*, 1547, 1560).
Други венецијански издавачи српскословенских књига -- Стефан од Скадра, Јаков од Камене Реке, Јеролим Загуровић, Јаков Крајков, Стефан од Паштровића и Бартоломео Ђинами -- користили су, поред словне гарнитуре, и поједине **д.** клишее из штампарског фонда Б. Вуковића. У знатној мери традиционалнији, ликовно-графички украс богослужбених књига одштампаних на српском етничком и духовном простору под османском влашћу махом се угледао на јужнословенску рукописну књигу, па су највећи део његовог репертоара чинили украсни лигатурни наслови, заставице и иницијали. Од фигуралних композиција издвајале су се илустрације у грачаничком *Октоиху петогласнику* (1538/39) и мркшиначком *Триоду цветном* (1566).
Упоредо са украшавањем књиге у техници **д.**, на територији Српске патријаршије појављују се и прве иконе на хартији као самостални графички листови. Из Хиландара потиче један **д.** клише, резан са обе стране. На једној се налази Распеће Христово, док су на другој страни изрезане допојасне представе Богородице, Св. арханђела Михаила, Св. Недеље и Св. Петке. Од XVII в., поред икона на хартији, познатих и као стампи, штампају се и абагари, популарни верско-дидактички текстови, најчешће илустровани засебним представама светих. Међу њима је најпознатији *Српски абагар* из Љубљане. Од икона изведених у **д.** по иконографским особеностима издваја се представа кнеза Лазара Кефалофора. Иконе на хартији биле су веома популарне и на територији Карловачке митрополије, где је техника **д.** служила и за штампање антиминса. Иако је већина дрворезаца остала анонимна, забележена су имена Георгија Николића и монаха Јоне из манастира Шишатовац, а најобимнију продукцију остварио је Стефан Ликић. Он је, између осталог, изрезао и двострану икону из манастира Ораховица с представом Деизиса са Св. Савом и Св. Симеоном на једној страни и архиђаконом Стефаном на другој. Популарности икона на хартији доприносили су и светогорски монаси, који су, прикупљајући милостињу, делили или продавали графичке листове пореклом са Свете Горе. Један од последњих листова израђених у техници **д.** јесте отисак са изгледом манастира Пећке патријаршије који је израдио Хаџи Рувим Нешковић 1795.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, *Графика српских штампаних књига XV--XVII века*, Бг 1958; *Стари српски дрворез*, Бг 1964; В. Краут, *Историја српске графике од XV до XVIII века*, Бг 1985; М. Лазић, „Украс српске штампане књиге у XV и XVI столећу: центри и стваралачка продукција", у: *Сакрална уметност српских земаља у средњем веку*, II, Бг 2016.
Мирослав А. Лазић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВОРЕЗБАРСТВО → ДУБОРЕЗ
**ДРВОРЕЗБАРСТВО** → **ДУБОРЕЗ**
# ДРВОСТРУГАРСТВО
**ДРВОСТРУГАРСТВО**, занимање које подразумева сложено знање о правилном обрађивању дрвета. Сврстава се у врсту индустријског занатства, али му претходи и одређен облик занатске делатности у прединдустријској епохи. О важности занатства у прошлости, па и у оквиру привреде оновремене Србије, довољно говори податак да то време у области производње и рада припада тзв. занатској епохи, познатој и као епоха алата, односно, прединдустријском или аграрном добу, дугом хронолошком периоду, који траје све до ХVIII в., тачније до индустријске револуције, када се са ручног рада прелази на рад машина. Индустријска обрада дрвета на простору Србије започета је још крајем ХIХ в. У другој половини ХХ в. **д.** је припадало занатској делатности за које су се млади обучавали кроз школовање (школе учиника у привреди). Било да је реч о ранијем историјском периоду или савременом, радници морају да кроз одговарајуће обуке савладају вештине познавања дрвета и врсте алата, а касније машина којима се дрво обрађује. **Д.** се углавном развија у пределима где се довози и сече дрвена грађа, мада може да буде и било које географско подручје које поседује одговарајуће обучене људе. У југозападном и западном делу Србије **д.** је било посебно развијено. Тако је нпр. на данашњем подручју НП „Копаоник" прву турбинску стругару подигао Божа Јеличић 1903. Била је изграђена на води, а служила је за прераду дрвене грађе намењене изради шарених сандука. Касније су израђиване и полупрерађевине и прерађене даске, летве, штафне, грађевински материјал за кровне конструкције. Било је и стругара поточара: на Барској реци, у селу Лисина, Дренској реци, Велештици, Јошаници и на Гобељској реци. На данашњем подручју НП „Тара" у условима повећане потребе за дрвеном грађом јапијом и почецима њеног извоза у Аустрију, 1856. долази до подизања прве стругаре поточаре на Алушком потоку. Стругара је била у власништву браће Борисава и Велисава Пантелића из засеока Алуга. Касније је ова стругара премештена на реку Дервенту на Сердаљци да би коначно страдала у пожару 1914. До 1882. расте број стругара поточара. На Дервенти било их је пет, једна на Јагоштанском потоку, четири на Врелу у Перућцу, једна на реци Рачи. Две стругаре налазиле су се у поседу манастира Рача. Иако мале механичке снаге, са једном или две тестере у дрвеном, ретко и гвозденом, раму, при чему су само две имале кружни циркулар за крајчење даске, ове стругаре су имале изузетан значај за ондашње становништво. Оне су убрзале и олакшале процес обраде дрвета али и поспешиле трговину даском у целој Србији. Појавом парних стругара значај поточара постепено опада да би након II светског рата у потпуности нестале. Након доношења Закона о шумама из 1891. Министарство народне привреде објављује лицитације на којима продаје шуму на Тари. Први велики закупац који долази на Тару био је београдски трговац Душан Сиротановић 1893. Деценију касније (1902) као закупац појављује се Прометна банка из Београда, која са Д. Сиротановићем дели подручје Таре у два експлоатациона рејона. У новије доба у Србији постоји низ предузетника који обрађују дрво машинским путем са циљем израде намештаја, разних облога, као и разних других потреба.
ЛИТЕРАТУРА: *Техничка енциклопедија*, 3, Зг 1959; Д. Т. Ђорђевић, *Рашка и околина*, Рашка 1987; Група аутора, „Копаоник", „Тара", у: *Лексикон националних паркова*, Бг 2015.
В. Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРВОТОЧЦИ
**ДРВОТОЧЦИ**, инсекти из фамилије Anobiidae, реда тврдокрилаца (Coleoptera). То су ситни инсекти дужине 3--6 мм, цилиндричног тела, тамносмеђе или црне боје без сјаја. Пипци су кончасти, једноструко тестерасти или чешљасти и допиру до једне четвртине или трећине тела. Вратни штит је једнаке ширине као тело и покрива главу, док су покриоца уздужно избраздана и прекривају цео трбух. Помоћу задњих крила добро лете, а ноге су подешене за ходање. Ларве су беле боје, кифласто повијене, обрасле финим длачицама и са три пара грудних ногу. Одрасли инсекти се роје од априла до августа, а најинтензивније у мају и јуну. Не хране се и живе 2--3 недеље. Код неких врста полови се проналазе помоћу чула слуха. Наиме, у дрвету у ходницима мужјаци ударају главом и вратним штитом о зид ходника и при томе се производи слаб звук који одлично чују женке и долазе до мужјака. Овај звук човек јасније чује у току ноћи, а у народу постоји веровање да ће у кући где се такав звук чује неко умрети (отуда народно име за врсту *Anobium petrinax* L. „мртвачки сат"). Женка положи 20--40 ситних јаја у пукотине дрвета или у старе излетне отворе и ходнике. Јаја су лимунастог облика и положена су појединачно или у групама до 15 у гомилици. Ходници старијих ларви иду у свим правцима и прожимају комплетну масу дрвета, без обзира да ли је у питању бељика или срчика. Развиће им траје годину дана. Презимљавају као одрасле ларве и у пролеће граде луткине колевке у близини површине дрвета (на око 5 мм испод површине). У пролеће прелазе у стадијум лутке да би се после 2--3 недеље појавила млада имага прогризајући округао излетни отвор пречника 1--2 мм. Врсте из ове фамилије које живе у мртвом дрвету су веома опасне техничке штеточине дрвета. Нападају све врсте дрвећа (лишћаре и четинаре). У шумама се спонтано развијају у сушикама, а радо насељавају и дрво које се дуже лагерује у шуми или на стовариштима. Ипак их највише има у становима на разним предметима од дрвета а нарочито у подрумима. Таване избегавају због високих температура и ниске влажности предмета од дрвета. Једном нападнуте предмете од дрвета насељавају из генерације у генерацију све док га не претворе у порозну масу или прах -- отуда народно име „дрвоточци". Врсте које живе у шишаркама разних четинара такође могу да буду штетне, јер нападнуте шишарке опадају пре времена, а семенке у њима не успевају потпуно да се развију, те немају клијавост. Најпознатије врсте наших **д.** су: чешљасти **д.** (*Ptilinus pectinicornis*), тачкасти **д.** (*Anobium punctatum*) и „мртвачки сат" (*Anobium petrinax*). Сузбијање **д.** који живе у дрвету може се вршити превентивним и репресивним мерама. Не препоручује се дуже лагеровање дрвета у шуми, јер кад постигне низак проценат влажности, то дрво могу населити **д**. Посебно је опасно да се резана грађа суши у природним условима. Таква грађа је веома атрактивна за напад **д**. Директно уништавање ларви **д.** у дрвету може се вршити премазивањем или прскањем разним хемијским инсектицидима или излагањем нападнутих предмета од дрвета повишеним температурама (60--90˚C).
ЛИТЕРАТУРА: К. Васић, *Заштита дрвета, I део -- Ксилофагни инсекти*, Бг 1971; М. Петровић, *Штетни инсекти дрвета*, Бг 1996; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008.
Љубодраг Михајловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕЖИЦА
**ДРЕЖИЦА** (Selaginella), род зељастих, при подлози полеглих или пузећих биљака из породицe Selaginellaceae, класе Isetopsida и раздела пречица Lycopodiophyta. Раздео пречица је свој максимални развој имао у перму, када су постојали дрволики облици, да би се ова древна група биљака, најближа папратима, данас свела на око 1.250 зељастих врста. Породица Selaginellaceae обухвата само један род Selaginella који је распрострањен на свим континентима и свим климатским зонама. Род обухвата око 700 врста претежно распрострањених у тропским областима, нарочито у тропским кишним шумама. То су ниске пузеће зељасте вишегодишње, ретко једногодишње вечнозелене биљке кoje сe обично пружају приљубљене уз подлогу, најчешће за влажне или сеновите стене, али понекад могу бити и епифите. Коренолики израштаји (ризофоре) налазе се на горњој и доњој страни у осовинама пузећег изданка. Листови су им мали, једноставни при основи са језичцима, спирално распоређени по два на горњој и два на доњој страни изданка. Спороносни класови су на врху изданка или на бочним изданцима. Споре су хетероморфне. У Европи и на Балканском полуострву расту три, а у Србији две врсте: *S. selaginoides*, глацијални реликт који настањује високопланинске појасеве Проклетија и Шарпланине, и *S. helvetica*, која обраста сеновите, претежно кречњачке и серпетинитске стене брдско-планинских региона западне, централне и источне Србије. Трећа врста, *S. denticuata*, ограничена је на Средоземље и честа је у црногорском приморју.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Jalas, J. Suominen, *Atlas Florae Europaeae*, 1, *Pteridophyta (Psilotaceae to Azollaceae)*, Helsinki 1972; Е. Вукићевић, „Selaginellaceae Mett.", у: М. Сарић (ур.), *Флора Србије 1*, Бг 1992; Y. Roskov и др. (ур.), *World Ferns: Checklist of Ferns and Lycophytes of the World Species 2000* & *ITIS Catalogue of Life Naturalis*, Leiden 2018.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕЖНИК
**ДРЕЖНИК**, село у западној Србији, на северној периферији Старог Влаха, са леве стране реке Велики Рзав (лева страна слива Голијске Моравице, саставнице Западне Мораве). Налази се око 25 км југоисточно од општинског средишта Ужица, с којим је повезанo локалним путем. Насеље је дисперзивно, издужено правцем исток--запад дуж прегиба између узвишења Милића брдо (783 м) и Градина (931 м) на северу и Липовац (932 м) на југу. Оно заузима велику површину. Дно прегиба је на око 600 м н.в. Село чине појединачне куће и мали заселци изграђени од дна долине Великог Рзава на истоку, на 450 м н.в., до висина од 800 м, на странама прегиба. Дуж прегиба је локални пут и центар села са црквом. У време турске владавине помињу се села Горњи и Доњи **Д**. Старинско становништво досељено је у другој половини XVIII и првој половини XIX в. из Црне Горе, Старе Херцеговине, околине Прибоја, Нове Вароши и из златиборских села. **Д.** је 1844. имао 77 кућа. Током друге половине XX в. одвијала се континуирана и нагла депопулација. Године 1948. село је имало 1.740, а 2011. 639 становника, од којих су 98,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 62,1% економски активног становништва. У једном заселку крај пута налазе се православна црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕЖНИЦА
**ДРЕЖНИЦА**, село и предео у долини Неретве, северозападно од Мостара. У Заушју, делу села изнад ушћа Дрежничке реке, на окомитој литици стене, налази се ћирилски натпис у коjeм се каже да је ту *двор војводе М(а)с(та)на и његових синова Радослава и Мирослава*. Натпис је уклесан пре 1377, у време босанског бана Твртка. Нешто даље на обали Дрежничке реке је некропола са 29 стећака различитих типова -- у облику сандука, масивних плоча и слемењака. На некима постоји рељефни украс у виду орнаменталног фриза, затим полумесеца, а на једном је и људска фигура са мачем и штитом. Друга некропола са 20 стећака у облику сандука, од којих је мањи број украшен, налази се на левој обали Неретве, око 300 м низводно од поменутог ушћа. У средишту ове некрополе постоје трагови темеља средњовековне цркве. Обе ове некрополе датују се у другу половину XIV в. и у XV в. и доводе се у везу са родом војводе Мастана (Бубоњића).
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Бешлагић, „Мастан Бубоњић", *ГИДБиХ*, 1955, 7; „Стари крстови у Дрежници", *НС*, 1956, 3; *Стећци, каталошко-топографски преглед*, Сар. 1971.
М. Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕЖНИЧКА ГРАДИНА
**ДРЕЖНИЧКА ГРАДИНА**, доминантни врх југоисточно од Ужица, који се издиже изнад села Дрежник, Злакуса и Потпеће, у међуречју Великог Рзава са јужне стране и Ђетиње на северу. Налази се на надморској висини од 932 м. На градини постоје остаци зидина које нису археолошки испитиване, тако да се о њиховој старости ништа поуздано не може рећи. Одавно је у литератури изнето мишљење да би се на том месту могли налазити остаци Дреснеика (to; Dresnehvk), једног од „насељених градова", које средином Х в. на територији „Крштене Србије" бележи византијски цар Константин VII Порфирогенит. Са овог локалитета потиче један кључ од кованог гвожђа, који се сада налази у збирци Народног музеја у Ужицу. Према својим типолошким одликама, хронолошки је опредељен у раздобље позног средњег века.
ИЗВОР: *ВИИНЈ*, II, Бг 1959.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Српске области X и XII века (пре владе Немањине). Историјско-географска студија", *ГСУД*, 1880, 48, 142; Г. Томовић, *Од касне антике до краја XII века, Историја Титовог Ужица (до 1918)*, I, Tитово Ужице 1989; С. Ћирковић, „‚Насељени градови' Константина Порфирогенита и најстарија територијална организација", *ЗРВИ*, 1998, 37.
Д. Радичевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕЗГА
**ДРЕЗГА** (Myriophyllum), вишегодишње зељасте, укорењене субмерзне водене биљке из фамилије Halorrhagidaceae, врсте рода Myriophyllum. Листови су им распоређени у пршљеновима на мање или више разгранатим, цилиндричним стабљикама. Биљка се укорењује пузећим ризомом са којег полазе многобројни коренчићи. Цветови су ситни, распоређени у пршљеновима и скупљени у клас на усправљеној цветној осовини која израста изнад водене површине. На класићу горњи цветови су мушки, доњи женски, а у средини су двополни. Опрашивање се врши ветром, мада је запажено и опрашивање инсектима (ентомофилија). Плод је сушан, распада се на четири сушне коштице (карпидије). Осим полним начином, **д.** се размножава и вегетативно, турионима (зимским пупољцима), а такође и било којим откинутим делом вегетативног тела. Род Myriophyllum има 69 врста широко географски распрострањених по свим континентима, а највећа разноврсност забележена је у Аустралији (43 врсте). У Србији су констатоване две врсте: *М. spicatum* L. и *M. verticillatum* L. Основне разлике између ове две врсте су у броју листова у пршљену, у грађи и дужини брактеја цвасти, боји круничних листића и грађи плода. **Д.** се развијају у виду подводних ливада у стајаћим или споротекућим водама бара, на млакама, приобалним деловима споротекућих река, мртвајама, у природним и вештачким језерима, меандрима; на муљевитом или песковитом супстрату; у равничарским или планинским пределима од низија до 1.200 м н.в. На пример, у језеру Ада Циганлија доминантна водена биљка је **д.** која образује густе подводне ливаде. Налазе се у води неутралне до слабо базне реакције (pH = 7,3--8,2), на дубини до 5 м. Подводне ливаде **д.** значајне су за живот у биотопу јер у њима живе многи ситни бескичмењаци који су важна карика у ланцима исхране других водених животиња; у њима се риба икри, а рибља млађ скрива док не ојача.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Славнић, „Водена и барска вегетација Војводине", *ЗМСПН*, 1956, 10; D. C. K. Cook, „*Myriophyllum* L.", у: T. G. Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea* *2*, Cambridge 1968; М. М\[.\]{.smallcaps} Јанковић, „Ред Haloragadales", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, V, Бг 1973; А. П. Белавская, „Семйство сланоягодниковые (Haloragaceae)", у: А. Л. Тахтаджян (ур.), *Цветковые растения*, V/2, Москва 1981.
Јелена Блаженчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕЗГИЋ, Петар
**ДРЕЗГИЋ, Петар**, агроном, универзитетски професор (Јамена код Шида, 29. V 1914 -- Нови Сад, 12. X 1980). Пољопривредно-шумарски факултет у Београду завршио 1938. и почео да ради као асистент на истом факултету. Године 1948. постављен је за предавача на предмету Посебно ратарство на Пољопривредном факултету у Београду, где је 1956. и докторирао на тему „Заснивање ораница на подзолима и гајњачама северне Метохије". За редовног професора изабран 1961. на Пољ. ф. у Новом Саду, на предмету Посебно ратарство. Као професор инсистирао је на познавању фундаменталних наука и на оспособљавању студената за повезивање тих знања. Био је продекан (1962--1964, 1967--1969) и декан Пољ. ф. у Новом Саду (1964--1967) и ректор Универзитета у Новом Саду у току два мандата (1971--1975). Функцију директора Института за ратарство и повртарство обављао је 1958--1965. За редовног члана ВАНУ изабран је 1979. Био је један од водећих стручњака у области агроекологије, агротехнике, агромелиорација, агробиологије и минералне исхране биљака и дао огроман допринос развоју ових научних области и унапређењу пољопривредне производње. Залагао се за трансфер знања у праксу и један је од оснивача Семинара агронома. Сматрао је да синтеза проучавања треба да представља базу за креирање технологије производње за одређене агроеколошке услове. Изградио је интегрални приступ системима обраде земљишта и примене минералних ђубрива у производњи ратарских култура. Развијао је и унапређивао сарадњу са сродним институтима и факултетима у Немачкој, Словачкој и Мађарској. Био је члан више међународних организација из области пољопривреде (ISTRO, CIKRA) и сарађивао на великом броју међународних пројеката из области проучавања земљишта и употребе минералних хранива (IDV, ISDV, COST и сл.). Боравио је три пута на специјализацијама у САД (1954, 1961, 1977) и више пута на студијским путовањима (Италија, Русија, Немачка, Пољска, Чехословачка, Француска и Бугарска). Сврха међународне сарадње били су унапређење домаћих истраживања и њихова интеграција у међународне пројекте. Објавио је више књига и уџбеника: *Лан -- гајење и прерада* (Бг 1942), *Савремена агротехника, основни елементи производног процеса* (Н. Сад 1960), *Гајење њивских култура* (Н. Сад 1964), *Посебно ратарство, I--II* (и С. Станаћев, Љ. Старчевић, Н. Сад 1974--1975) и др. Добитник је великог броја награда и признања, од којих су најзначајније: Орден рада II реда (1949), Орден заслуга за народ са златном звездом (1973), Октобарска награда Новог Сада (заједничка награда, 1979), Седмојулска награда СР Србије (1973), Награда ослобођења Војводине (1979), награда АВНОЈ-а (1972) и др. Биран је за посланика Савезне скупштине, члана Савета АПВ, председника Друштва агронома Војводине, члана Савета Универзитета у Новом Саду итд.
ЛИТЕРАТУРА: *Живот и дело српских научника*, Бг 2004; *Биографија наставника и сарадника (1954--2004)*. *Пољопривредни факултет*, Н. Сад 2006; *80 година у служби пољопривреде*, Н. Сад 2018.
Mирослав Maлешевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕЗМАНОВИЋ, Теодор
**ДРЕЗМАНОВИЋ, Теодор**, сликар, позлатар (Срем, крај XVIII в. -- Сремски Карловци, средина XIX в.). У Цркви Св. Теодора Тирона у Иригу је 1824. заједно с Димитријем Лазаревићем израдио зидне слике (премазане у другој половини XIX в.), пресликао неколико икона и позлатио део старог иконостаса осликаног 1788. Његово сликарство је следило класицистичке концепције блиске раду академског сликара Арсенија Теодоровића. Урадио је и позлату иконостаса Цркве Св. Николе у Огару недалеко од Обедске баре (1826--1828), највећим делом уништеног током II светског рата.
ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Класицизам код Срба 1790--1848*, Бг 1965; М. Лесек, „Делови иконостаса из цркве св. Николе у Огару", *Гласник: службени лист СПЦ*, 1974, 7; *Споменичко наслеђе Србије*, Бг 1998.
Ан. Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕКИЋ, Дмитар
**ДРЕКИЋ, Дмитар**, ветеринар, универзитетски професор (Мали Градац код Глине, Хрватска, 1. I 1945). Дипломирао 1971. на Ветеринарском факултету у Загребу. Магистрирао 1978. и докторирао 1983. на ВФ у Београду. По дипломирању се запослио у месној индустрији „Гавриловић" (Петриња), где је радио до 1973. За асистента на Катедри за анатомију ВФ изабран 1973, где је биран у сва наставна звања (редовни професор од 1994). Завршио основни и виши курс из стереологије на Медицинском факултету у Љубљани. На основним студијама предавао предмет Анатомија домаћих животиња, а на постдипломским студијама изборни предмет Неуроендокринологија. Био шеф Катедре за анатомију 1997--1998. Коаутор универзитетских уџбеника *Атлас домаће живине* (Бг 1999), *Практикум за вежбе из анатомије I и II део*(Бг 2000) и *Анатомија нервног система, ендокриних жлезда, органа чула и коже домаћих животиња* (и О. Лозанче, Бг 2010). У оквиру научно-истраживачког рада изучава реаговање нервног система на полне стероиде и остале хормонe. Доказао да промене у нервном систему под утицајем хормона зависе од филогенетског развоја нервног система, пола и старости животиња, времена третирања и од дозе хормона, а такође и да је репликација ДНК, односно деоба неурона у постнаталном периоду живота у појединим деловима мозга (амигдала, хипокампус и неокортекс) под утицајем хормона (коаутор, „Study of neurons and glial cells of basolateral amygdala in male and female rats neonatally treated with estrogen", *International Journal of Neuroscience*, 1995, 83; „Different neuronal and glial cell groups in corticomedial amigdala react differently to neonatally administred estrogen", *Neurosciense*, 1995, 66). Учествовао је на европским конгресима, неуроанатома у Печују 1985, патолога у Стокхолму 1989. и на конгресима Удружења анатома Југославије и Србије.
ДЕЛА: коаутор, „The Effects of Estrogen on the Morphology of the Pyramidal Neurons of the Parietal Cortex of Male Rats", *AV*, 1992, 42; коаутор, „Study of molecular and granular layer of dentate gyrus of female rats neonatally treated with estrogen", *International Journal of Neuroscience*, 2009, 119.
ЛИТЕРАТУРА: *75 година Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду 1936--2011*, Бг 2011; *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1986--2011*, Бг 2011.
М. Ж. Балтић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕМОВАЦ
**ДРЕМОВАЦ** (Leucojum), род луковичастих зељастих биљака из породице Amaryllidaceae. Луковица им је крупна, обавијена браонкастим омотачем. Листова има 2--6, при основи заједно са цветном стабљиком обавијених сувим омотачем. Листови су широко линеарни, дугачки 10--60 цм, на врху затупасти. Цветна стабљика је висока 10--60 цм, на врху са 1--8 цветова на дугим дршкама које су надоле савијене тако да су цвeтови висећи. Отуд и народно име **д**. Листићи цвета су бели на врху са зеленкастом тачком. Плод је чаура са округластим семенима. Род обухвата само две врсте распрострањене од Европе до Мале Азије и Кавказа и обе расту у Србији. То су пролећни или рани **д.** (*L. vernum*) и барски **д.** (*L. aestivum*). Код прoлећног **д.** цветна стабљика има 1--2 цвета, а висока је 10--30 цм. Цвета веома рано од краја фебруара до априла и као и висибаба весник је пролећа. Код нас је ретка пролећница која спорадично настањује букове и мезофилне шуме источне Србије. Летњи **д.** (*L. aestivum*) одликује се цветном стабљиком сa 2--8 цветова високом 30--60 цм. Цвета од априла до краја маја. Настањује поплавне и влажне ливаде и ободе околних шума, обично поред река, канала и бара, претежно у Војводини и Поморављу, ретко у јужној Србији и на Косову. Обе врсте су веома декоративне, али се код нас недoвољно користе у хортикултури. Листови и луковице обе врсте су отровни јер садрже алкалоиде ликорин и галантамин. Галантамин улази у састав неких препарата који су у фази клиничких испитивања за лечење деменције и благих облика Алцхајмерове болести.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Стјепановић-Веселичић, „*Leucojum* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, VII, Бг 1975; С. Јовановић и др. „Род Leucojum L. (Amaryllidaceae) -- распрострањење и статус угрожености у Србији", *Botanica Serbica*, 2009, 33 1.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕН
**ДРЕН** (*Cornus mas*), воћка из фамилије Cornaceae и рода Cornus која спада у биљке спонтане флоре. Име рода долази од латинске речи „cornus" -- рог, јер тврдоћа **д.** дрвета асоцира на тврдоћу рога. Води порекло из средње, централне и југоисточне Европе и југозападне Азије. **Д.** је распрострањен на целој територији Србије и пратилац је храстових шума. Постоје докази да је **д.** у употреби од давнина. **Д.** је први пут описан у кинеским медицинским списима око 2000. п.н.е. По легенди о настанку Рима, Ромул прво копљем оцртава границе вечног града, а онда исто забада дубоко у земљу. Из копља неочекивано израстају гране **д.**, а потом дрво и процвета, чиме легенда симболички најављује будући процват Рима. Према историји старе Грчке, тројански коњ је био направљен од дреновине. Код словенских народа (по паганском обичају) дрво **д.** је весник пролећа и симбол здравља. Код православаца се користи у неким обредима: код рођења детета, уношења бадњака за Божић и узидавања дреновине у темељ куће. Такође, према предању, уколико га није било близу места где су подизане куће, **д.** је обавезно сађен како би породици донео здравље, чврстину духа, отпорност и дуговечност.
Светска производња **д.** није позната, али према литературним подацима производња у Турској, земљи са дугом традициојм гајења ове врсте, је око 14.000 т годишње. Поред широке могућности употребе **д.**, у Србији ова врста воћке је још увек недовољно искоришћена. Плантажно гајење не постоји али је организована сакупљачка производња. Среће се до 1.400 м надморске висине. **Д.** је жбун или ниско дрво до 8 м висине. Листопадна је и дуговечна биљка спорог раста (може достићи до 200 година старости). Цвета веома рано, још у фебруару или марту, пре листања. Ентомофилна и медоносна је врста. Такође је и биомелиоративна врста, а лако се гаји. Веома је погодан за производњу по принципима органске производње. Плод је коштуница, овалног или крушкастог облика, масе и до 8 г. У природним условима даје 2,8--4,8 кг плодова по стаблу. Плод је богат шећерима, витамином C, органским киселинама, антоцијанима, фенолима, пектинима и танинима. Јестив је у свежем стању, а може се прерадити у џем, пекмез, мармеладу, желе, сок, ликер, ракију, вино, сируп. У Србији је нарочито познат тзв. мућени пекмез од дрењина који се у домаћој радиности припрема без кувања. Дрењине се сврставају и у безглутенску храну. Суви плодови могу бити додатак чајним смешама. У Босни и старој Рашкој од дрењина се прави „шербе". У планинским крајевима Србије припрема се и ароматична ракија „дреновача" препознатљива по бледоцрвеној боји. У семену има 30% масних уља, па се испржено користи као сурогат кафи. У народној медицини недозрео плод се даје против пролива и одлива крви. Кора дрвета се користи за лечење маларије. Чај од лишћа има холагогно и диуретично дејство. Због велике тврдоће дрво се користи за производњу намештаја, музичких инструмената, алата, делова машина и резбарија, док су стари народи од њега правили оружје.
Милица Фотирић Акшић
**Д.** се најчешће јавља у шумама храстовог појаса -- медунца, сладуна и цера, као и у заједницама са црним грабом и грабићем. Он је полусциофитна, термофилна, мезотермна и ксеротермна врста која подноси сушу и плитка земљишта. Одговарају му топла и сува станишта која нису изложена мразу. **Д.** је медоносна и декоративна врста чији се плодови користе у прехрамбеној индустрији. Дрво **д.** је једричаво, бељика је широка, граница годова је нејасна, годови су дифузнопорозни, поре појединачне, сржни зраци видљиви само помоћу лупе. Паренхим дрвета је оскудан, дифузан. Бељика је црвенкастобела, срж тамноцрвенкастосмеђа. Дреновина има врло велику масу -- 990 кг/м^2^, утеже се јако, врло је тврда, тешко се цепа, добро се полира. Дрво се употребљава у столарству, за израду музичких инструмената и токарству.
Владимир В. Исајев; Мирјана Голубовић
**Д.** је листопадно дрво које расте у шипразима и поред шума, а појединачно може да постигне и знатно већу висину. Цвета на крају зиме и има тамноцрвен, киселкаст сочан плод, дрењину, с крупним коштицама. Његова густина, односно тврдоћа, због које не може да плута по води, основ је веровању у лековитост сваког његовог дела: дрвета, листа, цвета и плода. Уколико га није било у близини станишта, сађен је поред кућа да би породици донео здравље и дуговечност. Користи се у народној медицини у лечењу обољења грла, бубрега, органа за варење, богиња и за брже зацељивање рана. Због својих виталних и лековитих моћи постао је симбол здравља, па се за оногa ко одолева болестима каже да је „здрав као **д.**". Зато се и користи у магијским радњама да би се, према имитативном принципу и наведеној формули, постигао жељени циљ. У читавом низу обичаја поводом Ђурђевдана, Младенаца и Тодорице, **д.** се користи у магијске сврхе ојачавања здравља и заштите од болести. На Ђурђевдан се опасује његовим гранчицама које служе и за кићење врата и прозора куће и осталих зграда. Гранчицом **д.** се водом прскају људи и стока да би били здрави, постојани и јаки. На Тодорицу се деца причешћују вином у којем је претходно био **д**. На Божић као и на Младенце би се ујутру причестили **д.** пупољком, цветом или одломком његовог дрвета. Гранчицом **д.** су се шарале или украшавале божићне чеснице, а веровало се да ће онај ко у чесници нађе парче **д.** дрвета бити целе године здрав. На Младенце и на Благовести ујутру јагањци се шибају **д.** прутем за здравље. **Д.** се користио као хамајлија против урока и болести и служио је за одбрану од вукодлака, вештица, демона и сматрао се заштитником од грома. Служио је и за вађење живе ватре, а његовим сировим и мало нагорелим прутовима се пецкала стока да би била здрава. У народној књижевности јунаци су на осушеном **д.** дрвету испробавали своју снагу. Тако је и највећи српски епски јунак Марко Краљевић, после трогодишњег тамновања, проценио да је способан за мегдан када је из дреновине која се на тавану сушила девет година исцедио две капи воде.
Бојан Јовановић
ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашега народа*, Бг 1958; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; *Шумарска енциклопедија 1, A--Град*, Зг 1980; В. Чајкановић, *Речник српских народних веровања о биљкама*, Бг 1994; М. Којић, Е. Мратинић, *Познавање самониклог воћа Србије*, Бг 1998; K. U. Yilmaz и др., „Preliminary Characterisation of Cornelian Cherry (*Cornus mas* L.) Genotypes for Their Physico-Chemical Properties", *Food Chemistry*, 2009, 114; Р. Цвјетићанин и др., *Дендрологија*, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕН
**ДРЕН**, село у Србији, у Посавини, близу Обреновца, смештено с обе стране мале реке Вукићевице, десне притоке Саве. Општинско средиште Обреновац је 22 км североисточно од села и повезани су локалним путем. Насеље је дисперзивно, на 80--120 м н.в. и чине га мање групе кућа окупљених с обе стране долине Вукићевице и поред сеоских путева. Становништво је досељено у XVIII в. из Ваљевске подгорине и Бугарске, a у првој половини XIX в. из Крајине на западу Босне, Срема и Бачке. **Д.** је 1844. имао 61 кућу. Током друге половине XX в. уз мале осцилације одвијала се депопулација. Године 1948. било је 1.824, а 2011. 1.113 становника, од којих 84,1% Срба и 13,3% Рома. Пољопривредом се бавило 37,4% економски активног становништва. Неаграрно становништво највећим бројем је радило у околним градовима. У једном од заселака налазе се православна црква, основна школа и откупна станица пољопривредних производа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНИЦА
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-drenica-karta.jpg)ДРЕНИЦА**, област површине око 1.200 км2 у централном делу Аутономне Покрајине Косова и Метохије, између Косовске и Метохијске котлине, западно од Приштине. Први пут се као жупа помиње 1413. Са севера и североистока **Д.** је ограничена планинама Мокром гором (Поглед, 2.155 м) и Чичавицом (1.091 м), између којих је повезана са северним делом покрајине код Косовске Митровице. На југу **Д.** је Црнољева планина (1.046 м). У геоморфолошком погледу **Д.** представља побрђе са ниским планинама, изграђеним од шкриљаца, мезозојских кречњака и младих неогених стена. Централна река је Дреница, лева притока Ситнице (слив Западне Мораве). Најзначајније комуникације су железничка пруга и друм који прелазе **Д.** начелним правцем запад--исток, линијом Пећ--Приштина, односно Косово Поље. Највећи део **Д.** припада територијама две општине -- Глоговац (58.579 становника у 2011) и Србица (51.317 становника у 2011), чији су градови гравитациони центри регије. Главно насеље у **Д.** је Србица, која је центар северног дела, док је Глоговац центар јужног дела **Д**. Крај располаже разноврсним рудним благом (хром, магнезит, цинк, олово, антимон и др.). Индустрија је мало развијена. У другој половини XX столећа радиле су Топионица никла у Глоговцу и фабрика ловачке муниције у Србици. Фабрика „Фероникл" ради и даље. Производња је обустављена 1998, потом су у рату 1999. бомбардоване управне зграде и део погона. Комплекс је приватизован 2006, као до тада највећа приватизација на Косову. Купили су га Израелци који га од тада експлоатишу. Пољопривреда је основна привредна грана и има екстензиван карактер. Она је у великој мери оријентисана на сточарство (говеда, овце) и производњу млека и меса. У околини Глоговца и Србице производи се воће и поврће за тржиште. Око 5 км јужно од Србице је манастир Девич са црквом посвећеном Богородичином ваведењу, задужбина деспота Ђурђа Бранковића из 1434, у којој се чува кивот са моштима Св. Јоаникија Девичког Чудотворца. Манастир је у неколико наврата рушен и пљачкан (1915, 1941, 1999, 2004). У **Д.** се налазе римска некропола у селу Горњи Обилић, Црква Св. Николе (XV в.) у селу Бања Рудничка, Црква Св. Јована (XIV в.) у селу Леочани, Црква Св. Ђорђа са гробљем (XVI в.) у селу Рудник и др.
Дејан Шабић
Предео у басену некадашњег терцијарског језера, између Косова, Ибарског Колашина, Метохијског Подгора, Прекорупља, жупе Лопушника и Подрима. У питању су две жупе: Доња **Д.** у горњем сливу Клине и Горња (Пашина) **Д.** у долини реке Дренице, између планина Чичавица и Голеш, куда води пут од Пећи према Косову. Предео је добио име по дреновим шумама. На подручју **Д.** постоји више дарданских градина, које су коришћене у римско и рановизантијско доба. После 1180. велики жупан Стефан Немања прикључио је **Д.** српској држави, па се оближња села често помињу у повељама српских владара почев од Уроша I. У **Д.** су постојала два утврђена града -- Борач и Чечан. **Д.** је представљала баштински посед Бранковића. Бранко Младеновић је у селу Трстеник подигао Цркву Св. Арханђела. Његови синови Роман (Радоња), Вук и Гргур су ову цркву и села Трстеник, Бежанићи, Тушило и селиште Худине даровали Хиландару. Ову даровницу је потврдио цар Урош хрисовуљом од 11. III 1365. Ђурађ Бранковић и Ирина Кантакузин су 1419. села Трнавa и Добрашевце поклонили светогорском манастиру Свети Павле. Породица Николе Родопа, протовестијара деспота Ђурђа, потицала је из **Д**. Турци су **Д.** освојили када и област Бранковића 1455. Према катастарском попису области Бранковића у **Д.** је било 52 сеоска насеља са 1.886 кућа, од којих 10 влашких, 10 арбанашких, четири јерменске и три грчке, као и три манастира (1455). Почетком турске владавине област **Д.** је обухваћена нахијама Долци и Вучитрн.
Катарина Митровић
У **Д.** је током периода османске власти дошло до великих промена у етничкој структури становништва. Од краја XVII в. и Велике сеобе 1690. Срби су се исељавали док се истовремено интензивирало досељавање Албанаца, највише из данашње северне Албаније, Метохије и са Косова. Након 1878. у **Д.** се доселио и део мухаџира из Топлице и околине. **Д.** је била транзитна област, па се део Албанаца трајно насељавао док су други настављали са миграцијама ка косовској котлини и Лабу, а догађале су се и повратне миграције. Паралелно је текао и процес „арбанашења" Срба, током коjeг је, зарад физичке сигурности и нижих пореских оптерећења, српско становништво испрва примало ислам, потом прихватало албански језик и на крају потпуно преузимало албански идентитет. На основу доступних података не може се дати прецизна процена о обиму овог процеса, али су антрополошка истраживања показала да се он интензивно одвијао, посебно у XVII и XVIII в. Као резултат, попис из 1921. показао је да је у срезу **Д.** од укупно 19.450 становника према подацима о матерњем језику живело 17.866 Албанаца (91,9%) и 1.572 Србина (8,1%).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-srednjovekovni-srpski-manastiri-i-crkve-u-drenici.jpg)Током XIX в., у време слабљења Османског царства, **Д.** је била једна од области над којима је османска администрација имала само формалну контролу. На терену је владала анархија, а такво стање се наставило и у годинама по завршетку I светског рата. У периоду између два светска рата **Д.** је била једна од области у којима је Краљевина СХС/Југославија извршила колонизацију, како би се поништио ефекат ранијих миграција и ојачао „национално поуздан" елемент. Пре априла 1941. у Дреничком срезу живело је 3.810 колониста. Током окупације Албанци су их скоро све протерали. Само четвртини дозвољено је да се врати на своја имања након 1946, па су ефекти колонизације већ тада у највећој мери били избрисани.
За време постојања социјалистичке Југославије, и поред знатних инвестиција и отварања индустријских постројења у Глоговцу и Србици, **Д.** је остала сиромашан крај, са доминантно пољопривредним албанским становништвом, у којeм су владали традиционални односи и непријатељство према југословенској власти. Број Срба се смањивао због интензивног исељавања. На попису 1948. у срезу **Д.** од укупно 35.145 становника живело је 31.010 Албанаца (88,2%), 3.078 Срба (8,6%) и 875 Црногораца (2,5%). На попису 1981. у две општине, Глоговац и Србица, живео је укупно 87.441 становник, од којих 85.951 Албанац (98,3%) и 1.272 Србина и Црногорца (1,45%). Из **Д.** су потекли многи од организатора илегалних марксистичко-лењинистичких група, чији је циљ било отцепљење делова Југославије насељених Албанцима и њихово припајање Албанији Енверa Хоџe. Из ових група је 1992. изникла терористичка организација Ослободилачка војска Косова. Њени команданти, Адем Јашари и потом Хашим Тачи, били су из **Д.**, где је било и најснажније упориште побуњеника.
Петар Ристановић
**Д.** је у XX столећу позната као упориште албанског иредентизма. По завршетку I светског рата на овом подручју је владала анархија услед деловања албанских одметника, тзв. качака, које је Краљевина СХС умирила тек 1924. Припадници профашистичке албанске организације Бали Комбетар организовали су крајем 1944. тзв. Дреничку побуну против Народноослободилачке војске Југославије, која је угушена 21. II 1945. у селу Трстеник. Органи Југословенске армије и милиције су на терену **Д.** ликвидирали последње групе балиста до 1952. Са приближавањем распада Југославије **Д.** је изнова постала центар албанског иредентизма који је за циљ имао отцепљење простора Косова и Метохије и стварање тзв. Велике Албаније. Албанска терористичка организација Ослободилачка војска Косова је у новембру 1997. започела оружане сукобе са српском полицијом у селу Лауша код Србице. ****Ратни злочини над српским цивилима су почињени током 1998. и 1999, због чега је подигнута међународна оптужница против 15 припадника ОВК, тзв. Дреничке групе, која се, између осталог, терети за убиство команданта српске полиције у Глоговцу. Албански терористи су 1999. опљачкали и оскрнавили манастир Девич, те га запалили током мартовског погрома 2004. у присуству снага КФОР-а. Српско становништво је највећим делом присилно исељено 1999. у централну Србију, тако да су без Срба остала села Шипоље, Љуштa, Брабонић, Прекази, Клина, Кећ-Поток, Чубрељи, Витак и Лауша. У **Д.** данас у тешким условима живи око 350 Срба у селима Бање и Суво Грло, која су донедавно била опасана бодљикавом жицом.
Миомир Гаталовић
**Црква Св. Николе** из времена Ђурђа Бранковића подигнута је на узвишењу над селом Бања у близини Рудника, између Косовске Митровице и Пећи. Покрај њеног јужног зида, пред улазом, лежи плоча која се раније налазила у храму. На њој је урезан натпис који сведочи да је то надгробни белег Родопа, умрлог 7. II 1436. У близини цркве у XIX в. пронађено је звоно које је током I светског рата извађено и пренето у Пећку патријаршију. У натпису на том звону, изливеном 1432, такође се помиње Родоп. На основу ових података претпоставља се да је цркву сазидао властелин Родоп, који је свакако до 1432. дао да се за њу излије звоно. Храм је президан вероватно у XVII в. Доцније је запустео и био у рушевном стању, те је обновљен 30-их година XX столећа. Црква је мала, једнобродна, са наосом подељеним пиластрима у три травеја и са улазима на западу и југу, са светилиштем које се састоји од олтарске апсиде и ниша протезиса и ђаконикона.
Татјана Стародубцев
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, „Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др.", *Споменик СКА*, 1890, 3; Х. Хаџибегић, А. Ханџић, Е. Ковачевић (ур.), *Област Бранковића. Опширни катастарски попис из 1455. године*, Сар. 1972; Р. Михаљчић, „Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару о дару калуђера Романа", *ССА*, 2006, 5.
ЛИТЕРАТУРА: В. Карић, *Србија -- опис земље, народа и државе*, Бг 1887; В. Р. Петковић, ,,Родоп из Дренице", *ПКЈИФ*, 1927, 8; П. Поповић, ,,Неколико звона из XV века", *Старинар*, 1928, 4; В. М. Лутовац, „Развитак и преображавање сеоских насеља у Југославији после Другог светског рата", *Зборник X јубиларног конгреса географа Југославије*, Бг 1977; М. Динић, „Област Бранковића", у: *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Ј. Марковић, *Регионална географија СФР Југославије*,Бг 1980; Ј. Цвијић, *Балканско полуострво*, Бг 1987; М. Ивановић, ,,Црквени споменици XIII--XX века", у: *Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа*, Призрен--Бг 1987; Ј. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1988; М. Анђелић, *Геоморфологија*, Бг 1990; М. Ивановић, „Надгробни споменици и натписи на старим српским гробљима и црквиштима у селима метохијског подгора и Хвосна", *Косовско-метохијски зборник*, 1990, 1; В. С. Јовановић, ,,Родоповићи: прилог српској средњовековној просопографији", *ЗФФ*, 1991, 27; Ф. Каниц, *Србија -- земља и становништво*, Бг 1991; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг--Бл 1999; М. Мацура (ур.), *Насеља и становништво области Бранковића 1455. године*, Бг 2001; Т. Вукановић, *Дреница: друга српска Света Гора*, Пр--Бг 2005; М. Спремић, „Бранковићи -- обласни господари Косова", у: *Прекинут успон: српске земље у позном средњем веку*, Бг 2005; М. Павловић, Д. Бонџић, М. Гаталовић и др., Косово *и Метохија. Век важних догађаја 1912--2012*, Бг 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНИЦА → КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИ УГЉЕНИ БАСЕН
**ДРЕНИЦА** → **КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИ УГЉЕНИ БАСЕН**
# ДРЕНИЧКИ БАСЕН
**ДРЕНИЧКИ БАСЕН**, међупланинска котлина у подручју Дренице, унутар брдско-планинске баријере која раздваја Косовски од Метохијског басена. Пружа се меридијански, са слабијим скретањем осе басена према западу, дужине око 30 км, а варијабилне ширине до 10 км. Укупна површина износи око 100 км2. Овај басен дренирају две реке, Мала река (притока Клине) и Врбовачка река. У претерцијарном ободу **Д. б.** доминирају слојеви кредног флиша, с тим што се на истоку јављају и серпентинити и палеозојски филити и кварцити. Претерцијарне стене се појављују и као мале оазе откривене ерозијом у подручју развића неогених наслага. **Д. б.** је испуњен неогеним наслагама, које у погледу старости представљају слатководне еквиваленте понтског ката (млађег горњег миоцена). Oн је у току најмлађег миоцена и почетком плиоцена био у вези с Косовским и Метохијским басеном чинећи јединствен седиментациони простор. Неогене наслаге овог басена садрже лежишта меког мрког угља (лигнита) с два угљоносна поља: Србичко и Глоговачко-глобарско. У Србичком пољу средња дебљина угљеног слоја износи 17 м, а у Глоговачком око 10 м. Седименти из подине угљеног слоја почињу грубокластичним слојевима који леже дискордантно преко претерцијарних стена, а који постепено навише прелазе у зеленкасте глиновите пескове са карбонатним конкрецијама и песковите глине. У овим наслагама нема фосила, а укрштена слојевитост указује на њихово флувијално порекло. Наслаге из повлате угља су изграђене од глиновито-лапоровитих слојева са мањим песковитим прослојцима и имају дебљину мању од 20 м. Овај хоризонт садржи фосиле сличне онима у неогену Косовског и Метохијског басена (*Viviparus*, *Kosovia*, *Theodoxus*, *Gyraulus* и др.). To су седименти из језерске фазе развоја чија је дебљина накнадно смањена услед ерозије.
ЛИТЕРАТУРА: М. Атанацковић, „Плиоцен косовског басена", *Геолошки гласник*, Тг, 1959, 3; Љ. Вујисић, П. Бокчић, „Дренички басен", у: *Геологија Србије*, VII, Бг 1975; В. Милошевић, „Метохијско-дренички басен", у: *Геологија Србије*, II--3, Бг 1977.
Слободан Кнежевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНОВА
**ДРЕНОВА**, село на југозападној периферији Србије у општини Пријепоље, на западним падинама планине Златар. Дисперзивно је, заузима велику површину и чини га осам заселака. Са општинским средиштем повезано је локалним путем дугим око 10 км. Ово је депопулациона средина. Године 1953. село је имало 811, а 2011. 162 становника, од којих су 84,6% били Срби. Економски активно било је 82 лица од којих највећи број ради у оближњем Пријепољу.
Слободан Ћурчић
Остаци средњовековне цркве налазе се у засеоку Падеж, на месту које мештани називају Црквине. Први је локалитет открио и направио белешку о њему 1896. К. Пач, у то време кустос Земаљског музеја у Сарајеву. Њега је подстакао на површини земље пронађени мермерни архитрав са натписом „+ Тe Criste auctore pontifex..." („Уз твоју помоћ Христе понтифекс..."). Археолошка ископавања обављена су 1957. и том приликом констатовано је да је црква преполовљена клизањем терена, тако да је на горњем платоу остао већи део наоса са олтарским простором, док се према југозападу за читавих 50 м одвојила припрата са преградним зидом према наосу. Исту судбину је доживела и некропола формирана око цркве. Анализом откривених зидова издвојене су две фазе градње. Првобитна црква се састојала од брода, који је пиластрима био подељен на три травеја, и полукружне апсиде. Унутар олтара су постављена камена седишта за свештенике, са централним, посебно наглашеним, кружним троном. Старија црква је у неком моменту претрпела обнову која се састојала најпре у надзиђивању порушених зидова, а вероватно у склопу истих радова на западној страни дозидана је припрата, пиластрима подељена на два травеја. Црква је била живописана, а у зидовима друге, из млађе грађевинске фазе, нађени су фрагменти камене пластике са стилским одликама романоготике. Пронађени фрагменти фресака сведоче о квалитетном живопису јасних и живих боја. О времену изградње цркве и познијој обнови у науци не постоји јединствено мишљење, као ни о епиграфском тумачењу и одређивању хронологије натписа на архитраву, који је прво протумачен као прероманички, а потом приписан рановизантијском периоду. Према једном мишљењу црква је саграђена у раздобљу прероманике, а потом обновљена у XIII в., док је друго мишљење да није могла настати у прероманичко доба, него да би време њеног настанка оквирно могао бити XIII в. На простору око цркве формирана је некропола са гробовима обележеним масивним каменим плочама, обрађеним и необрађеним. У ископаваним гробовима није било налаза, што је онемогућило њихово поуздано датовање. На основу надгробника сахрањивање је опредељено у раздобље од XIII до прве половине XV в.
Дејан Радичевић
ЛИТЕРАТУРА: C. Patsch, „Archäologisch--epigraphische Untersuchungen zur Geschichte der römischen Provinz Dalmatien", *Wissenschaftliche Mitteilungen aus Bosnien und der Hercegovina*, 1896, IV; И. Николајевић, „Пријепоље и околина у рановизантијско доба", у: *Симпозијум „Сеоски дани Сретена Вукосављевића"*, 3, Пријепоље 1976; Б. Вуловић, „Култна грађевина у Дренови и натпис +Te Criste auctore pontifex...", *Рашка баштина*, 1980, 2; М. Поповић, „Касноантичко наслеђе у Полимљу", *Милешевски записи*, 2002, 2; Ђ. Јанковић, „Епископија Србије Дубровачке и Барске архиепископије у светлу археолошких података", у: *Међународни научни скуп* *„Осам векова манастира Милешеве"*, I, Милешева 2013.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНОВА
**ДРЕНОВА**, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Прњавор, смјештено с обје стране долине Вијаке (десна притока Лишње, слив Саве). Општински центар Прњавор је око 10 км сјевероисточно од **Д**. Спојени су локалним путем и путем Дервента--Бањалука. Насеље је дисперзивно и чине га појединачне куће и групе кућа изграђене у долини Вијаке и на њеним странама, на висинама 160--230 м. Године 1991. село је имало 864 становника, од којих су 62,5% били Срби, а 32,4% Хрвати. Године 2013. било је 497 становника у 154 домаћинства. Село је имало 292 куће.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНОВАЦ
**ДРЕНОВАЦ**, село у централном делу Србије, у Великом Поморављу, на десној страни долине Велике Мораве, око 4 км источно од корита реке и 10 км јужно од општинског средишта Параћина. Они су повезани локалним путем. Кроз село пролазе железничка пруга Београд--Ниш и локални пут, а источно од њега је ауто-пут истог правца без прикључка на локалне путеве. Насеље је у алувијалној равни на око 130 м н.в., компактно је с улицама које су формиране дуж сеоских путева и имају радијалан распоред. На периферијама су растојања између њих велика, а густина градње кућа је мала. Први помен о **Д.** је из 1570. Староседеоци су досељавани после Првог и Другог српског устанка са Косова и Метохије и из Јужног Поморавља. После ослобођења од Турака 1838. имао је 54 куће. Од 60-их година XX в. усталила се константна депопулација. Село је 1961. имало 2.496, а 2011. 1.838 становника, од којих су 98,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 15% економски активног становништва, много мање него у индустрији и трговини. Неаграрно становништво највећим бројем је радило у околним градовима. У **Д.** се налазе православна црква, основна школа, дом културе, месна канцеларија, амбуланта и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНОВАЦ
**ДРЕНОВАЦ**, село у северозападној Србији, у Мачви, у алувијалној равни, око 500 м западно од реке Саве и 11 км северно од општинског средишта Шапца. Они су повезани локалним путем. Насеље је компактно с главном и три попречне праве улице, на око 78 м н.в. Први помен о **Д.**је у Раваничкој повељи кнеза Лазара 1380/81, а затим 1533. као Долњи и Горњи **Д.**, сваки са по 10 кућа. Године 1718. имао је 6 домова, а 1844. 135 кућа. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 3.207, а 2011. 2.035 становника, од којих су 90,4% били Срби, а 2,9% Роми. Пољопривредом се бавило 59,8% економски активног становништва, а највише неаграрног становништва радило је у индустрији у Шапцу. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе, амбуланта, месна канцеларија, пошта, две земљорадничке задруге, ергела „Драгон", шећерана, циглана и сепарација песка и шљунка.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНОВАЦ, Никола
**ДРЕНОВАЦ, Никола**, књижевник, свештеник (Рума, 17. XII 1907 -- Београд, 12. VI 1996). Богословију завршио у Сремским Карловцима. Био је парох у Будимцима (1930--1935), вероучитељ у Вуковару (1935--1938), парох у САД, у Јангстауну (Охајо, 1938--1941). У Југославију се вратио 1947. Био је референт за књижевност у Министарству просвете, од 1949. уредник у „Просвети", од 1950. до пензионисања 1964. уредник књижевне редакције Радио Београда. Као млад свештеник објављује поезију у књижевној периодици и књигама песама (*Откуцаји срца*, са Р. Јарамазом, Рума 1926; *Вечна јесен*, Бг 1928)*.* У САД је објављивао песме, чланке и проповеди у питсбуршком *Американском Србобрану*, прожимајући хришћанско јеванђеље и идеје социјалне правде. Одајући песничку пошту Ј. Дучићу, истовремено је у чланцима критиковао српску анационалну политичку левицу у Америци, потврђујући тај став у збирци песама *Српска епопеја* (Чикаго 1943). У питсбуршкој *Слободној речи* (листу под утицајем КПЈ и Коминтерне) постепено се приклонио дијаметрално супротним политичким и песничким опредељењима: јавно је оспоравао вредност Дучићеве поезије и водио пропаганду против његових политичких ставова, сматрајући их штетним за југословенску заједницу. Из тог времена је његова књига песама *Ми долазимо* (Питсбург 1944), с предговором Луја Адамича. Због таквих политичких ставова СПЦ га је рашчинила. По повратку у Југославију штампао је више песничких збирки, роман *Пукотина* (Суб. 1956), мемоарску књигу *Од олтара до револуционара* (предг. О. Давичо, Сар. 1976) и активно сарађивао у књижевним часописима, часописима за децу, у дневним и недељним новинама. Као песник се „тражио дуго, и уз велика колебања"; говорио „различитим језицима, у различита доба" и прешао пут од неоромантизма до његове негације (Р. Константиновић), а изабране песме изашле су под насловом *Тринаести апостол* (Бг 1972). Писао је и поезију за децу (*Враголије*, Бг 1973; *Веселе маштарије за децу и старије*, Н. Сад 1977). Преводио је са чешког (Е. Глоцар, Т. Бел). Песме су му превођене на енглески, немачки, руски, словеначки, чешки, мађарски, пољски, румунски и албански. Одликован је Орденом братства и јединства I реда (1946).
ДЕЛА: поезија: *Ткање таме и снова*, Осијек 1932; *Повратак*, Бг 1950; *Незвани гост*, Бг 1951; *Јеванђеље по мени*, Н. Сад 1955; *Марија Магдалена*, Бг 1959; *Рудокоп (1948--1995)*, Бг 1995; приповетке: *Укус живота*, Земун 1986.
ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, *Стари и нови*, V, Бг 1955; М. Данојлић: „Раскол између песника и циника", *КН*, 9. XII 1956, 3; В. Марјановић, *Поезија Николе Дреновца*, Бг 1980; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 2, Бг 1983; С. Вуковић, *Историја СПЦ у Америци и Канади 1891--1941*, Каленић--Краг. 1994; К. Видаковић Петров, *Од Балкана до Тихог океана. Култура и књижевност српских исељеника у САД*, Бг 2014.
Кринка Видаковић Петров
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНОВАЦ, СЛАТИНСКИ
**ДРЕНОВАЦ, СЛАТИНСКИ**, село на падинама планине Папук, јужно од града Слатина у западној Славонији. Број српских досељеника у **Д.** нагло се повећао након изгона Турака из Славоније, а средином XVIII в. у селу је било 25 православних домова. Манастир Св. Георгија у **Д.** основали су 1719. монаси из оближњег манастира Ораховица, на месту католичког сакралног локуса из предтурског периода, вероватно некадашње цркве Блажене Дјевице Марије, забележене у изворима из XIV в. До 1735. подигнута је монашка трпезарија са подрумом, кухињама и келијама. Црква у **Д.** функционисала је као манастир све до 1775. када је одлуком хабзбуршких власти претворена у парохијску и додељена на управу манастиру Ораховица. Храм Св. Георгија подигнут је до 1722. и представља најстарији сачувани зидани православни храм из XVIII в. на овом подручју. Има једноставну једнобродну основу са полукружном апсидом која је од наоса цркве одвојена зиданом преградом са три отвора. Интегрисани звоник на западу грађевине озидан је након 1837. Црква је више пута обнављана, а најзначајнија репарација уследила је након делимичног рушења 1942. Дреновачки храм поседовао је изузетно вредан барокни иконостас који је 1758. осликао украјински сликар Василије Романович. Иконостас је у потпуности уништен у II светском рату. Претпоставља се да је Василије Романович аутор и представе *Христос животоносна лоза*сачуване у ниши проскомидије, у веома оштећеном стању.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; *Српски манастири у Хрватској и Славонији*, Бг 1996; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 1, Н. Сад 2013; А. Кучековић, *Уметност Пакрачко-славонске епархије у XVIII веку*, Бг 2014; *Сакрална баштина Срба у западној Славонији*, Зг 2015.
А. Кучековић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНОВЦИ
**ДРЕНОВЦИ**, село у западној Србији, на југоисточним огранцима планине Повљен, у долинама Дреновачког и Ђуранског потока (лева страна слива Скрапежа, слив Западне Мораве), западно од друма Ваљево--Пожега, око 12 км северно од општинског средишта Косјерић. Они су повезани локалним путем и поменутим друмом. Село је на траси железничке пруге Београд--Бар, са тунелом Дреновачки Кик дугачким 4 км и истоименом станицом. Насеље је дисперзивно, а појединачне куће и мање групе изграђене су на 550--690 м н.в. Староседеоци су досељени из Црне Горе. Године 1844. село је имало 38 кућа. Од 70-их година XX в. почела је константна депопулација. Године 1971. село је имало 776, а 2011. 357 становника, од којих су 98,6% Срби. Економски активно је било 55 лица, од којих је 11 било упослено у пољопривреди. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕНЧА
**ДРЕНЧА** (Душманица), средњовeковни манастир са Црквом Ваведења Пресвете Богородице у истоименом селу код Александровца. Задужбина је монаха Доротеја и његовог сина јеромонаха Данила, а сазидана је пре 1382. О времену њеног настанка сведочи повеља о одобравању оснивања манастира коју су монах Доротеј и јеромонах Данило добили 2. III 1382. у Жичи пред патријархом Спиридоном и збором велике цркве, а уз дозволу кнеза Лазара. Судећи по обилним даровима, ктитори су били високог властеоског порекла. Храм је дуго био у рушевинама, а 2006. је обновљен. Основа му је у облику развијеног триконхоса који се сужава према западу. Има куполу ослоњену на четири ступца и светилиште које се састоји од олтарске апсиде, ниша протезиса и ђаконикона. Зидан је претежно каменом, уз додавање опека у средњој зони фасаде и на куполи. Прозори имају камене оквире са геометријским и зооморфним мотивима изведеним двочланом траком, а вероватно је и портал био слично украшен. Трагови зидних слика нису пронађени.
Татјана Стародубцев
Изградња је вероватно почела 1350--1355. и трајала до 1382. Монах Доротеј и његов син патријарх Данило Млађи су 1389. повељом утврдили манастирска имања. Повеље кнеза Лазара и патријарха Спиридона нису сачуване, него само свитак, тј. акт самог Доротеја којим је уредио живот у манастиру. Први игуман био је Данило, а одређено је да се убудуће игуман бира међу братством. Међу поклонима био је и „двор у Наупари са придворницом". Манастир су убрзо оштетили Турци, па је 1396. обнављан. Помиње се у турским пописима из 1536, 1575. и 1584. Скромна грађевина моравске школе зидана је каменом и циглом, има тролисну основу са три олтарске апсиде. Певничке апсиде су споља и изнутра кружне. Нема припрату.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: А. Младеновић, *Повеље кнеза Лазара. Текст. Коментари. Снимци*, Бг 2003; *Крушевачки дефтер*, № 179, № 567, № 95.
ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Петковић, „Ко је био оснивач манастира Дренче", И. Здравковић, „Манастир Дренча -- Душманица", *Старинар*, 1951, 2; Б. Вуловић, „Конзервација манастира Дренче", *Саопштења*, 1956, 1; „Проблем рестаурације манастира Дренче", *ЗМСЛУ*, 1978, 14; В. Ристић, *Моравска архитектура*, Кш 1996; Б. Цветковић, „Скулптура Дренче: прилог проучавању", *ЗНМ*, 1997, 27; Г. Тошић, Д. Булић, „Нови прилози проучавању манастира Дренча", *Жупски зборник*, 2006, 1; Г. Гаврић, М. Ковачевић, *Манастир Дренча од рушевине до храма*, Кв 2015.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЕШЕВИЋ, Бодин
**ДРЕШЕВИЋ, Бодин**, проналазач, софтверски експерт, менаџер (Београд, 15. VIII 1961). Дипломирао физику на Природно-математичком факултету у Београду 1985. Након дипломирања школовање наставио на Универзитету Вашингтон у Сијетлу, где је 1989. стекао и докторску титулу из области квантне оптике („The Continuous Quantum Measurement of One Blinking Stom"). Крајем 80-их година у компанији Мајкрософт почео да ради са познатим физичарoм Нејтаном Мирволдом са Универзитета Принстон, тадашњим водећим технологом у Мајкрософту. Мирволд је имао богато искуство у томе како се физичари могу успешно сналазити у софтвер дизајну, те је од њега **Д.** учио. Радом у Мајкрософту учествовао је у развоју више верзија оперативног система *Windows*, предводио је тим за развој *ClearType*технологије, а од 2000. и Групу за развој софтвера *Tablet PC*. **Д.**је из Редмонда (САД), где се налази седиште компаније, дошао у Београд са циљем да отвори Развојни центар Мајкрософта, где ће развијати подршку за препознавање рукописа за велик број европских језика укључујући и српску ћирилицу и латиницу. Овај развојни центар је од 2005. запослио око 200 људи, од којих 160 инжењера. У **Д.** тиму били су добитници награда са математичких олимпијада, више од 10 докторанада и др. Након успешног десетогодишњег рада у Београду, **Д.** се вратио у САД, у Белви близу Сијетла (Вашингтон), где је наставио професионалну каријеру. Према подацима Уреда за патенте и заштитне знакове (USPTO) **Д.** је само у периоду 1998--2015. регистровао 58 патената, а и после тога наставио је са њиховим пријављивањем.
ДЕЛА: *The Continuous Quantum Measurement of One Blinking Stom*, 1989; „Method for validating a signed program prior to execution time or an unsigned program at execution time", US Patent 6,253,374, *Google Patents*, 2001; „Methods apparatus and data structures for enhancing the resolution of images to be rendered on patterned display devices", US Patent 6,393,145, *Google Patents*, 2002.
ЛИТЕРАТУРА: С. Бубњевић, „Интервју: др Бодин Дрешевић, директор развоја, *Мајкрософт*", *Време*, 2005, 769; Д. Ристановић, „Интервју: Бодин Дрешевић", *PC PRES*, 2005, 115 (http://pc.pcpress.rs/tekst.php?id=5901).
М. Вучићeвић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВА
**ДРЖАВА**, неприкосновени монопол физичког насиља над омеђеном територијом и становништвом, који је у стању да издаје заповести и изнуди одговарајућу покорност, што је показатељ њене делотворности. Стога **д.** постоји све док постоји надмоћна сила која носи њено име. Свака дуговечна **д.** се, међутим, не појављује само као гола сила него и као законима уређена власт. Позакоњење силе значи њено подвргавање унапред прописаним правилима, чиме се отклања крајња арбитрарност властодржаца и потпуна непредвидљивост њихових аката. Напослетку је потребна и легитимност која надилази законитост и најпре представља исправан начин стицања и вршења државне власти, према унапред утврђеним правилима (процедурална легитимност), а потом и садржинску исправност важећих закона са становишта отеловљења и испуњења основних вредности, као што су опште добро, слобода и правда.
**Д.** се не само током историје него и у сваком појединачном случају најпре појављује као надмоћна сила, потом као законита власт и напослетку као легитимна заједница. То је управо Александар Пасерин д'Антрев уверљиво објаснио: „како се сила најпре озакоњује као власт, а потом постаје легитимна као ауторитет". У тренутку настанка све **д.** су један квантум физичке силе -- оно што је Макијавели назвао *forza di stato*. То је сила која постоји независно од било које појединачне воље и која је кадра да издаје заповести и изнуди одговарајућу покорност. Отуда је постојање или непостојање **д.** превасходно чињеничко питање. **Д.** постоји уколико располаже неприкосновеним монополом силе над одређеном територијом. Тако се, рецимо, 1992. новоуспостављена **д.** Босна и Херцеговина одмах распала, иако је добила међународно признање, јер није располагала одговарајућом силом да изнуди покорност оних грађана који су је оспоравали. А негдашња Југославија је престала да постоји зато што је такву силу изгубила. Другим речима, **д.** постоји све док постоји сила која носи њено име.
Најдубљи траг у оваквом политичком реализму у поимању **д.** оставио је Макијавели. Њему се приписује не само радикално раздвајање правде и државе, етике и политике, него и заслуга за увођење новог, савременог имена **д.** у западноевропске језике. На почетку свог *Владаоца* Макијавели каже: „Све **д.** (*tutti gli stati*), све владавине којима се управљало и управља људима, биле су и јесу или републике или монархије." Реч *stato* користила се за означавање **д.** и пре Макијавелија, тако Данте Алигијери слободну **д.** (*stato*) супротставља тиранији. Али је тек са Макијавелијем овај нови назив за генерички појам **д.** почео да се користи. По Макијавелију, уопште се не може владати без надмоћне силе. „Владати" -- вели Макијавели -- „не значи ништа друго него с поданицима поступати тако да ти они не могу или не смеју наудити." Притом се владалац суочава и с непријатељством моћних суседних **д.** које се не може предупредити без одговарајуће силе. Отуда без добре војске и ваљаног унутрашњег поретка нема добре **д**. Или, како је то Макијавели закључио: „Главни темељи свих владавина, како нових тако и старих или мешовитих, јесу добри закони и добра војска." Али је војска значајнији чинилац који одређује и саму природу закона, „пошто не може бити добрих закона где нема добре војске, а где су добре војске треба да има и добрих закона". Штавише, где има добре војске, ту може бити и слободе.
По другој замисли **д.** није само надмоћна сила него и правна свеза и владавина закона. Када је на прагу новога доба (1656) Џејмс Харингтон суочио своје савременике с избором између владавине људи (*empire of men*) и владавине закона (*еmpire of laws*), он је само изнова поставио оно вечно питање којим су се темељно позабавили антички мислиоци. Први је био Платон, који је у својим кључним дијалозима -- *Држави*, *Државнику* и *Законима* -- давао различите одговоре на ово далекосежно питање. У *Држави* се залаже за *неограничену* владавину неколицине најбољих филозофа, који оличавају јединство апсолутног знања и апсолутне истине, а који су слободни од било каквих закона, пошто је њихова воља највиши закон. *Државник* представља почетак озбиљне сумње у могућност остварења Платоновог идеала првога реда -- владавине филозофа краљева. Но како се тешко могу наћи људи који би располагали апсолутним знањем, онда, по његовим речима у *Законима*, треба изабрати идеал другога реда -- владавину закона. За разлику од Платона, Аристотел није веровао да је владавина закона само други по реду добар облик **д.** кад већ прва алтернатива није могућна. Много је боље да врховна власт припада мудро састављеним законима, јер закон је правило без страсти, а свака људска душа, напротив, мора да их има. Римско политичко и правно искуство најбоље је изразио Цицерон када је рекао да је „**д.** ствар народа" (*res publica res populi*). „Али народ" -- додаје Цицерон -- „није сваки скуп људских бића који је сабран на било који начин, него оно мноштво које повезује сагласност у погледу права (*consensus iuris*) и ортаклук зарад опште користи (*utilitis communione societatus*)." **Д.** је, дакле, *consensus iuris* (сагласност у погледу права, пристајање на право), то јест превасходно *правни* феномен. Право, међутим, није само свеза која **д.** као политичку заједницу држи на окупу, него и најважнији чинилац њене чврстине, постојаности и ваљаности. Цицеронова дефиниција **д.** није, међутим, само строго правна нити је Цицерон под законима подразумевао било каква правна правила независно од њихове садржине. По њему су право (*ius*) и правда (*iustitia*) нераздвојно здружени, па се ни **д.**, као правна организација не може замислити без правде. У светлости оваквог здруживања права и правде, Цицеронова изрека за **д.** *consensus iuris* може се схватити не само као „сагласност у погледу права" него и као „сагласност у погледу правде".
Свођење **д.** и њене власти на правни феномен до краја је довео Ханс Келзен. Док су старији писци и те како уважавали државну власт као неоспорну чињеницу, а једино су настојали да је ограниче законом, односно правом, Келзен је покушао да укине сваки дуализам између **д.**, као друштвене и политичке појаве, и права као нормативног поретка. Притом је изричито признао да о **д.** расправља „са чисто правног гледишта" и да га она једино занима као правни феномен или, још тачније, као својеврсно правно лице. Тако схваћена, „**д.** је заједница која је створена државним (за разлику од међународног) правним поретком. **Д.** као правно лице је персонификација те заједнице или државно правног поретка који сачињава ту заједницу". Највећи приговор оваквом поистовећивању представља очигледна чињеница да је **д.** принудна организација која располаже монополом силе. Келзен не оспорава ову чињеницу, али и њу доводи у склад са својом *правном* дефиницијом **д**. Пресудна улога **д.** је регулисање употребе силе, али је то истовремено и једно од битних својстава права. Притом сила у праву има карактер основног а у **д.** изведеног својства. Или како је то Келзен закључио: **д.** је принудни поредак, а тај принудни поредак јесте право. Келзен дефинише **д.** и као правну личност, али у једном ограниченом смислу који се обезбеђује урачунавањем, односно приписивањем појединих људских радњи **д**. Да би се разликовале људске радње које су државни акти од оних које то нису, **д.** се мора замислити као жариште у којем се сустичу различити људски поступци. И само оне радње које се сабирају у тој заједничкој тачки сматрају се државним актима, а они који те радње врше државним органима. Правна личност **д.** је, дакле, једна правна конструкција којом се акти државних органа доводе у везу с јединством правног поретка који прописује и уређује те акте. „**Д.** као личност" -- закључује Келзен -- „није ништа друго до персонификација тог јединства."
Нема никакве сумње да је сила у основи сваке **д.** и њене власти, независно од облика њеног поретка и његове прихватљивости, односно ваљаности. Али сама сила није довољан *titulus* (разлог, основ) за власт над поданицима. Поред тога што **д.** мора бити и надмоћна сила, начин стицања и вршења државне власти морају бити у складу с одговарајућим идејама правде, слободе и општег добра, које тој власти дају легитимност. Овако схваћену легитимност наговестио је још Аристотел када је као „доказ да је **д.** добро уређена" навео чињеницу да „народ од своје воље остаје у том државном поретку", па у њему нема „ни побуне достојне помена ни тирана". А. де Токвил је проницљиво запазио да се ваљаност државног поретка нарочито испољава у одговарајућим формама стицања и вршења власти, па се отуда сви тирани и узурпатори веома труде да привид таквих форми по сваку цену очувају. Легитимност би, дакле, била ваљаност државне власти, односно исправност (морална и свака друга) њеног стицања и вршења, што код поданика ствара дужност (не само правну него и моралну) да се таквој власти покоравају. Легитимност је уско повезана и с природом обавезе поданика на послушност државној власти. У начелу, поданици су дужни да се покоравају само оној власти која је на ваљан начин успостављена и стечена и која се на исправан начин врши. А ваљаност се процењује не само са становишта пуке законитости, од које се иначе увек полази, него и са метаправног становишта које укључује одговарајуће вредности као што су правда, слобода и опште добро.
Правда је први, а можда и најважнији чинилац легитимности. Правда у **д.** најпре доводи до реда и мира, а потом, ако је среће и радиности, и до благостања, који наводе поданике да се од своје воље, а не под присилом, покоравају налозима легитимних државних власти. Ред се, наравно, може завести и огњеним мачем, како то чине завојевачи и тирани, али је то ред без слободе и, што је нарочито важно, без правде, тако да не може довести ни до чега доброг онима зарад којих се заводи. Вредност праведног реда лако се може доказати, нарочито ако се под правдом, према Улпијановој изреци, подразумева упорна и непрекидна воља да свако добије своје право. „Правда држи земљу и градове" -- каже наш народ. Тиме се с дескриптивне дефиниције **д.** као надмоћне силе, односно власти која је уређена правом, прелази на прескриптивну дефиницију која **д.** даје вредносно одређење. Правду као битну потребу **д.** посебно је истицао Аристотел. Она није нешто што се споља намеће човеку, него је у најдубљем складу с његовом природом и помаже човеку да постигне оно савршенство које је инхерентно његовом бићу. То исто се може рећи за ваљану, праведну **д.** која представља заједницу у најдубљем складу с људском природом.
Пошто је сила незаобилазни, а по многима и главни елемент **д.**, одмах се поставља питање како се она може довести у склад са човековом слободом која **д.**, као политичку заједницу, може учинити легитимном. С овим пресудним питањем суочио се и Жан-Жак Русо када је у *Друштвеном уговору* поставио следећи задатак: „Наћи један облик удруживања који би бранио и штитио свом заједничком снагом личност и добра сваком члану друштва и кроз који би свако, удружен са свима, ипак слушао само себе и тако остао слободан као и пре". По Русоу, човек је слободан уколико се покорава законима које је сам донео. **Д.** у којој се закони на такав начин доносе јесте **д.** слободе. Имануел Кант је такође покушао да да одговор на слично питање: како се може легитимно применити сила на човека чија је бит у слободи самоодређења? То се може учинити само ако се грађанско стање које се успоставља стварањем **д.**, заснива на следећим априорним начелима: законској *слободи* сваког човека да се потчини само оном закону за који је дао свој пристанак; грађанској *једнакости* сваког припадника **д.** која се исказује у његовом праву да као вишег призна само онога кога може правоваљано да обавеже; грађанској *самосталности* која се огледа у чињеници да грађани у погледу своје егзистенције и одржавања не зависе од туђе самовоље.
Коста Чавошки
Као основни институт политичког система који успоставља и регулише социјалне норме и правила живота помоћу закона, **д.** остварује управљање друштвом, заштиту његове економске и социјалне структуре, неутралисање социјалних противника на одређеној територији, поседујући монопол на закониту употребу физичке силе. **Д.** има право да у име целог друштва остварује унутрашњу и спољашњу политику, искључиво право да издаје законе и правила обавезне за целокупно становништво одговарајуће територије, да установљава, прикупља дажбине и др. **Д.** се класификују према формама владања и формама уређења основних института политичке власти. Према форми владања, која подразумева организацију власти а карактерише је формални извор власти, оне се деле на монархијске (извор власти је једно лице -- монарх) и републиканске (извор власти је народ). Родоначелник ове класификације, Монтескје, додаје и деспотију, у којој се не влада на основу закона, као у монархији и републици, него искључиво по личној вољи владара (деспота). С гледишта државног уређења држава може бити унитарна (држава је јединствена целина, сачињена од административних јединица), федерација (савез правно релативно самосталних државних ентитета -- држава, република, кантона итд.), конфедерација (државноправни савези). Историјски посматрано, већина држава била је унитарна, као што је и данас случај. У федерацији суверенитет припада савезној (федералној) држави, али су пуномоћја (надлежности) подељена између Федерације и њених субјеката федералним уставом. У савременом свету има тек 27 федеративних **д.** (укључујући ту и Босну и Херцеговину, иако је Дејтонски споразум и Устав БиХ не дефинишу као федерацију). Федеративне државе су најчешће засноване на националном принципу, иако има и другачијих примера (САД, делом и Руска Федерација). Ако субјекат федерације има право изласка из савеза и ако је субјекат међународног права, онда се федерација означава као „мека" (такав је био СССР, који је уз то пример „матрјошечне" федерације са више нивоа, чији су субјекти, конкретно Росијска и Закавкаска републике, и сами били федерације). Федерације се у савременом свету сматрају за достигнућа демократије и гаранте успешнијег и ефикаснијег економског развоја. Таквој слици доприноси чињеница да су федерације неке од највећих и најразвијенијих држава (САД, Немачка, Канада, Русија, Индија, Бразил, Аустралија, Швајцарска). Међутим, има и веома успешних унитарних држава (Кина, Велика Британија, Јапан, Шпанија, Француска, Холандија), тако да облик државног уређења сам по себи не опредељује успешност државе. Унитарне државе карактерише одсуство било каквих државних форми с елементима суверености осим саме **д.**, а административно-територијалне јединице у њеном саставу (области, рејони, губерније и др.) потчињавају се јединственим централним органима власти.
**Д.** има многобројне унутрашње и спољашње функције. Унутрашње су: заштита постојећег начина производње, економског и социјалног система, неутралисање класних противника, управљање економијом и регулисање привредне активности, очување друштвеног поретка и одржавање дисциплине, регулисање социјалних односа, културно-васпитна, информациона и идеолошка функција итд. Спољашње функције су: одбрана интереса **д.** на међународној сцени, обезбеђење одбране, или пак војне и политичке експанзије у односу на друге **д.**, развијање узајамно корисне сарадње с другим **д.**, учешће у решавању локалних и глобалних међународних питања, развој разних форми међународних интеграција и учешће у међународној подели рада. Остваривање ових функција савремене **д.** реализују преко три гране власти: законодавна, судска и извршна (управна, или административна), сходно доктрини поделе власти (Далисон), насталој у Енглеској у XVII в. у току буржоаске револуције. Законодавна власт припада парламенту (и у парламентарној монархији и у републици), који доноси законе као опште прописе којима се уређују поједине области друштвеног живота. Поред закона, међутим, прописе (уредбе) може да доноси и извршна власт, која припада или једној особи (монарх или председник) или влади. Подела власти на три гране не значи њихову апсолутну независност једне од других, него пре свега да свака грана власти треба да има своје посебне органе, а у њиховом постављању друге власти не смеју имати учешћа, као и да ниједна грана власти не треба да се меша у послове других грана.
Економске функције **д.**, тј. улога **д.** у економији, предмет су спорова у економској и друштвеним наукама који трају практично од самог настанка економске науке, а нарочито су интензивирани у последњим деценијама, после слома централно-планских привреда и успона неолибералне доктрине. Широк спектар мишљења налази се између два екстрема: с једне стране је став који подржава слободно тржиште и сматра да **д.** треба да буде „минималистичка" и да се ангажује само у областима одбране, заштите својинских права и инфраструктуре; с друге стране је становиште по којем тржишта треба маргинализовати (или чак укинути) а целу економију препустити координацији путем централног (државног) планирања. Између ових крајњих мишљења крећу се теоријска разматрања и практична искуства широм света. Као разлози за и против државне интервенције истичу се, у домену економске аргументације, неуспеси тржишта и неуспех **д**. У оквиру првих неспорним се сматрају екстерналије и јавна добра, иако значајан део јавних добара заправо постаје такав политичком одлуком (дакле, одлуком **д.**), док је несавршена конкуренција (монополи и олигополи) предмет несагласности, како на теоријском нивоу, тако и у пракси државне интервенције (регулативе). Противници државне интервенције сматрају да неуспеси тржишта не значе да ће **д.** бити у могућности (или чак да ће желети) да их исправи, а да су трошкови неуспеха **д.** већи од трошкова неуспеха тржишта.
Независно од теоријских контроверзи, улога **д.** у привредном животу непрестано се повећава, при томе и у земљама које званично следе неолибералну или у прошлости сличне доктрине. До XIX в. државна потрошња била је мала, пошто је **д.** обављала мали број активности, да би крајем тог века у развијеним земљама достигла величину од око 10% БНП, а у наредних стотинак година забележила је енорман раст (табела). Уплив **д.** у привредне токове заправо се не може измерити само величином њене потрошње, с обзиром на то да велик део те потрошње чине средства која она сама не троши него их преноси из једног дела економије у други.
Уплив **д.** у економске токове остварује се у веома широком распону њених надлежности: одбрана, јавни ред, државни поредак, инфраструктура, образовање, здравство, истраживање, пензије, накнаде за незапосленост, дечја заштита, социјална давања сиромашнима, услуге у области културе итд. За финансирање ових надлежности, као и служби које их реализују, **д.** обезбеђује средства разним фискалним инструментима. Поред тога, она утицај на привреду остварује и другим мерама и механизмима економске политике, као што су монетарна, спољнотрговинска, политика курса националне валуте и др. За обављање својих функција (сопствену потрошњу, односно функционисање државних органа, и за прерасподеле) **д.** су потребна одређена средства, чијим се формирањем, распоређивањем и коришћењем бави посебна дисциплина -- државне или јавне финансије. Поред **д.** субјекти јавних финансија су и друштвене организације и установе које остварују јавне, друштвене функције за чије извршавање су потребна финансијска средства. **Д.** се првенствено финансира из буџета, као годишње пројекције њених прихода и расхода. Приходна страна пројектованог буџета опредељена је фискалним механизмима и стопама захватања **д.** (пореске, царинске стопе и сл.), а њено остварење зависи од привредних кретања у току године. Расходна страна пројектује се у складу с потребама и циљевима економске политике. Пошто се буџет усваја као закон, расходна страна се мора реализовати, тако да се у зависности од кретања на приходној страни по правилу појављује буџетска неравнотежа -- суфицит или (чешће) дефицит. Тиме се нарушава уравнотеженост буџета, што је био један од главних циљева економске политике све до Велике кризе 1929--33. После кризе, и нарочито после II светског рата политика уравнотеженог буџета је напуштена. Разлози су били циклична кретања привреда развијених земаља, односно потреба спречавања појаве криза и елиминисања њихових негативних последица, као и потреба обезбеђења привредног раста. Пројектовање буџетског дефицита захтева и планирање његовог покрића. При томе, **д.** мора водити рачуна да дугорочно планирање буџетског дефицита води прогресивном расту јавног дуга, што отежава остваривање других циљева економске и социјалне политике. За покривање буџетског дефицита, односно јавног дуга, **д.** користе неколико могућности. Најједноставнија је (додатно) задуживање из домаћих извора (од становништва и привреде, на пример издавањем обвезница) или у иностранству. Друга могућност је емисија новца (штампање новца без покрића), што је по правилу праћено инфлацијом и претвара се у инфлаторно опорезивање. Најзад, трећа могућност је најнепопуларнија и њој се прибегава само у изузетним околностима, као што су револуције, ратови и сл. -- проглашење мораторијума на отплату (дела или целог) дуга. За разлику од банкротства физичког лица или предузећа, у случају државног банкрота не примењује се одговарајуће законодавство, изузимајући случај мораторијума према страним повериоцима, када се примењују норме међународног права. Пример новијег делимичног државног банкротства је отказивање плаћања државних дугова у Руској Федерацији 1998, познатo као Дефолт: 17. августа те године руска влада објавила је отказ исплата државних обвезница с роком доспећа 1999. и увела 90-дневни мораторијум на исплате иностраних кредита руских банака и фирми, укључујући исплате по форвардним уговорима. Мораторијум (државни банкрот) доводи до нарушавања кредибилитета државе, и на унутрашњем и на спољном плану, а доводи и до низа с тим повезаних негативних последица.
Рајко Буквић
**Средњовековна д.** Елементе државности Срби су донели из прадомовине, одакле су дошли под вођством наследног кнеза. Током раног средњег века они су формирали пет ранофеудалних **д.**: Србију на простору између Врбаса и Дрине и Саве и Динарида, као и четири приморске **д.** -- Паганију од Цетине до Неретве, Захумље од Неретве до Дубровника, Травунију од Дубровника до Котора и Дукљу од Котора до кастела Драча. Све су имале своје локалне династије са титулом кнеза, изузев Травуније чији је владар носио титулу жупана. Оне су у периоду од VIII до X в. биле на различитим ступњевима државности и независности од Византије, за коју су оне биле само *архонтије*. Њихов значај је варирао током овог периода, али је у IX и првој половини X в. највећи значај имала Србија, која је почетком X в. уз себе ујединила Травунију и Паганију. На њеном челу се налазио кнез из династије Вишеславића из које се као најзначајнији кнезови издвајају Властимир (око 820. до око 850), Мутимир (око 850--890), Петар Гојниковић (892--917). Ова **д.** је 924. била поражена од Симеонове Бугарске и тек после његове смрти успео је да је обнови кнез Часлав Клонимировић (928 -- око 950) који је и последњи владар династије Вишеславића, а погинуо је на Сави у сукобу са Мађарима. Током овог периода Захумље је у време владавине кнеза Михаила Вишевића (912 -- око 930) било у једном периоду независно.
У време Самуилове **д.** јавља се и први кнез у Дукљи Јован Владимир, који је 998. морао да призна Самуила за свог сизерена. Њега је мучки погубио наследник Самуила Јован Владислав 1016. Српска државност је сведена на најмању меру после освајања цара Василија II Бугароубице 1018. Србија се као **д.** више не помиње, а на место ње се појављују Рашка и Босна као део Рашке. Током XI в. вођство у изградњи **д.** преузима Дукља под династијом Војислављевића, чији оснивач кнез Стефан Војислав је Дукљу и ослободио од власти Византије (1042). Његов син и наследник Михаило је 1077. добио краљевску круну од папе и тако заокружио дукљанску државност. У време цара Манојла Комнина, дукљански владар је поново сведен на титулу кнеза. У целом овом периоду унутрашња управа, у свим српским земљама, заснивала се на владару и његовом двору, а локална управа је почивала на жупанима.
Са слабљењем Дукље, после смрти краља Бодина (1101), почиње да јача Рашка која преузима вођство у борби против Византије. На челу ове **д.** налазио се Вукан, са титулом великог жупана. Династија Вукановића је целу своју владавину (1101--1163) провела у борбама са Ромејима у којима се ослањала на Угарску. Овој династији је крај учинио цар Манојло Комнин, који је 60-их година на власт у Рашкој довео њихове рођаке -- великог жупана Тихомира и његову браћу. Тада су настале промене у унутрашњој управи јер су за владареву браћу формиране удеоне кнежевине -- кнез Страцимир је добио кнежевину са центром у Градцу (Чачак), кнез Мирослав је добио Захумље, а кнез Немања Топлицу, Ибар, Реке и Дубочицу. Удеони кнежеви су водили самосталну унутрашњу политику, а спољну су морали, исто као и црквену, да усагласе са великим жупаном. Немања се побунио против браће и успео да дође на власт (1166), Тихомир је у сукобима погинуо, а Страцимир и Мирослав су се помирили с братом и задржали своје удеоне кнежевине, што је слабило централну власт.
Стефан Немања је око 1190. уклонио браћу из удеоних кнежевина, а формирао две нове за своје синове. Његов најстарији син Вукан је добио удеону кнежевину Зету (Дукљу), а најмлађи Растко Захумље, али је он 1192. побегао на Свету Гору, па су Захумљем, уз низ перипетија поново завладали синови кнеза Мирослава. Абдикацијом на трон великог жупана Немања је довео средњег сина Стефана Немањића, а за Вукана је тада створена титула великог кнеза. Ова титула је важила у целој земљи и била је највиша после владарске. Вукан је у Зети носио и титулу краља, али је она била ограничена само на стару Дукљу, иако формално виша од титуле великог кнеза. Велика промена у државности Србије десила се 1217, када је од папе српски владар добио титулу краља која је важила на територији целе земље. Тиме је Стефан Првовенчани Србију уздигао у ранг самосталних европских држава. Две године касније Сава је у Никеји изборио самосталност (аутокефалност) српске цркве и тиме је међународно признање и државност српске **д.** била заокружена.
Развој државне управе у држави Немањића (Србији) текао је у два правца -- развојем централне управе где се јављају казнаци и тепчије, касније протовестијари и логотети, и развојем локалне управе која је почивала на жупанима, касније кнежевима и војводама. Титула жупана током XI в. постаје наследна за принчеве, а временом су и неке великашке породице стекле право на наследност ове титуле. Важна промена у управи десила се у време краља Уроша I (1243--1276) тиме што је он укинуо удеоне кнежевине у Зети и Захумљу, а споредне чланове династије свео на обичну властелу са титулама жупана (Мирослављеви и Вуканови потомци). Међутим, на крају његове владе, његов син Драгутин га је збацио са власти и зауставио централизацију управе формирањем *ad hoc* територија које се зову *држава*, а које су дељене члановима династије и сродницима. Ове територије нису биле исте величине, формиране су за одређену личност и трајале су колико и та личност. Најзначајније *државе* биле су оне краљице Јелене, Милутиновог сина Стефана, и краља Драгутина после абдикације. Ове творевине су у свему одговарале у управи свом *власнику*, а он је с војском одговарао свом краљу. Сталне територијалне јединице у **д.** Немањића су биле: жупа као основна управно-територијална јединица, град са својим подручјем, *земља* као већа управна јединица и крајиште као управна јединица у пограничном подручју, која је обухватала више жупа. Поред жупана и влaстелина -- крајишника у локалној управи од Милутиновог времена све већу улогу играју кефалије, као управници градова, али и жупа (опште кефалије). Ова титула је преузета из Византије.
Проглашењем царства (1346) српска **д.** је интернационализована, а српски владар је одустао од светородности на територији Царства. Двојност територија у Царству је видљива и у управи. У *грчким земљама* уведене су титуле по угледу на византијско царство, па су тако најистакнутији сродници династије постали деспоти (Симеон Синиша), севастократори (Дејан) и кесари (више њих, Војихна). У српским земљама нису увођене царске титуле, али су неке титуле из ранијих времена обновљене. Враћене су титуле великог кнеза и великог жупана, као пандан највишим титулама у *грчким земљама*. Обновљену титулу великог кнеза први је понео Вратко, Вуканов потомак и царев рођак, за њим Војислав Војиновић, па Лазар Хребељановић. Не зна се ко је постао велики жупан у време Душана, али је ову титулу касније носио Алтоман, брат Војислава Војиновића. У време цара Душана централна управа је најразвијенија са дворском канцеларијом којој је на челу велики логотет, а финансије је водио протовестијар. Од овог времена титула жупана се полако гаси, у време Душана ову титулу носи само онај ко стварно управља жупом. Доношењем Душановог законика забележени су и обичајно право и сви правни прописи из ранијих времена, а судски систем је унапређен. Ово је имало значаја и за развој управе у земљи.
Распадом српског царстава (1371) обласни господари су у централној и локалној управи углавном подражавали Немањиће, што је посебно видљиво у изградњи Лазареве **д.** и његових наследника. Титула која добија на значају у Лазарево време је титула војводе коју у ово време носе најмоћнији његови великаши (Никола Зојић, Михаило, Новак Белоцрквић, Цреп Вукославић). Промену у управи донео је деспот Стефан Лазаревић после Ангорске битке (1402). Он је управу милитаризовао у циљу ефикасног отпора Турцима. Са позорнице нестају жупе, а и крајишта, уместо којих деспот уводи *власти*. На челу власти налазе се војводе у чијим је рукама концентрисана и војна и цивилна власт, али њихова титула је везана са функцијом и њих поставља и разрешава дужности сам деспот. У ранијем периоду они су били најмоћнији баштиници, сада су *нови људи* у потпуности зависни од владара. Седиште власти и војводе по правилу је град или јака тврђава (Островица, Ново Брдо, Петрус, Смедерево, Голубац, Ждрело). Деспот Стефан Лазаревић је ову реформу спровео само у земљама Лазаревића, а у земљама Бранковића је остао стари начин управе који се ослањао на кефалије. Када је Зета поново дошла под власт Србије (1421), и тамо су уведене власти и војводе. У време Бранковића није било реформи управе, а **д.** се грчевито борила за опстанак. Српска државност је на овом простору укинута 1459. падом Смедерева, а њени остаци су угашени падом Босне, Херцеговине и Зете Црнојевића.
Синиша Мишић
**Нововековна д.** После нестанка српских средњовековних **д.** крајем XV в., Срби су под туђинском влашћу живели у Турској, Угарској, Аустрији и Млетачкој републици. Једина обједињујућа установа током више векова била је Српска православна црква (СПЦ), организована у Пећкој патријаршији (1557−1766). Осим тога, у народној традицији сачувано је сећање на изгубљену **д.**, концентрисано на династију Немањића, Душаново царство, кнеза Лазара Хребељановића, Косовску битку и судбинско опредељење за страдање ради очувања слободе и вере. Мада су ове представе обиловале збивањима, појавама и личностима које у историјским изворима нису потврђене, само њихово постојање сведочило је о дубини и трајности историјске свести на којој су грађена надања, идеје и планови о обнови државности. Име Србија није притом коришћено све до окупације једног дела некадашњих српских земаља од стране Аустрије у периоду 1718--1739, када је у титули аустријског цара навођено да је и њен краљ. У XVIII в. настао је и низ пројеката о поновном стварању српске **д.**, чији су аутори били поједини интелектуалци, представници СПЦ, малобројни визионари, а у неким случајевима и авантуристи. Садржаји програма које су они правили умногоме су се разликовали, како у погледу територије коју би та **д.** требало да обухвати тако и у смислу њеног међународног статуса, односа према великим силама, титуле владара и унутрашњег устројства. Као простор будуће **д.** навођене су данашња централна Србија, Македонија, Црна Гора, Банат, делови Мађарске, Славонија, Далмација, Дубровник, Босна и Албанија. Неодређеност и променљивост ових граница показује да се није поуздано знало које су области сматране српскима, као ни то да ли су Срби искључиво народ православне вероисповести или се то име могло односити и на католичко и муслиманско становништво, с обзиром на дуготрајност исламизације. По доцнијем мишљењу Вука Стефановића Караџића, на пример, Србијом се могла сматрати територија од Саве и Дунава на северу до Шар планине на југу и од Дрине на западу до Тимока на истоку. Независно од територијалног опсега, обновљена српска **д.** је према плановима из XVIII в. углавном замишљана као вазална у оквиру Аустрије или Турске, с тим што су њене покровитељице могле бити Русија или Француска. Након аустријско-турског рата (1788−1791) све више је напуштана идеја о пресудној важности аустријске помоћи, а сазревало уверење о јачању сопствених снага и ослонцу на Русију. Истовремено, управо је то раздобље, у националној историји познато као Кочина крајина, због ширења кнежинске самоуправе и других сличних појава имало велик утицај на наредне догађаје, те је неодвојиво од процеса обнове државности, разбукталог избијањем Првог српског устанка 1804. Почев од тог доба, могу да се прате три најважнија чиниоца државности: становништво, територија и постојање власти, без којих се, по мишљењу теоретичара државног права, не може говорити о постојању **д**. Како се у овим теоријама и тумачењима често помиње примена силе и чињеница да је већина **д.** настајала у ратовима, њихово присуство имало је огроман значај и током једновековне борбе за стварање и ширење српске **д**. Анализирајући околности у којима је она настајала, Никола Пашић је 80-их година XIX в. наглашавао да се Срби, за разлику од неких других народа, нарочито Хрвата, с којима су се спорили око првенства у будућем уједињењу Јужних Словена, нису добровољно одрекли својих државних и националних права. Будући да су им она силом отета, по његовом чврстом убеђењу имали су право да их на исти начин и враћају, дижући устанке и водећи ослободилачке ратове. Истом приликом нагласио је да српски народ није своју **д.** стварао нотарским нагодбама него „снагом мишица", због чега је она за њега имала посебну вредност. Историјска истраживања потврдила су ову мисао Н. Пашића јер се кроз цео XIX и прве деценије XX в. уочавају изражена државотворна осећања српског становништва, независно од повремених протеста изазваних државном стегом, самовољом бирократије или непопуларношћу појединих режима.
Нововековна српска **д.** настала је на територији Београдског пашалука, на којој је уочи избијања Првог српског устанка живело око 400.000 људи. Наредних година границе су ослобађањем од турске власти прошириване, а самим тим растао је и број становника, чему су допринели природни прираштај и досељавања, карактеристична у целом наредном веку, с обзиром на то да је слободна српска **д.** привлачила делове српског народа који су под туђинском влашћу живели у суседним земљама. У овом почетном раздобљу обнављања српска **д.**, међутим, није имала званично име, па се у историјским изворима и литератури различито назива: Устаничка **д.**, Српска **д.** Првог устанка, Србија Београдског пашалука, Карађорђева Србија итд. Упркос томе, старање о успостављању државности испољено је већ у првој устаничкој години када је Ђорђе Петровић изабран за вођу устанка. По мишљењу Стојана Новаковића, једног од првих истраживача „васкрсле" Србије, а затим и многих других историчара, то је био први корак ка организацији **д.**, онај којим је њено образовање започело, а било довршено убиством београдског везира 1807. када је прекинуто стање двовлашћа и све до слома устанка 1813. постојала једино српска власт. У међувремену, устаничко вођство је и другим одлукама, доношеним кроз неколико етапа, доказало намеру да конституише правну **д.**, уређену законима. Након избора вожда, поглавара земље, већ 1805. основан је Правитељствујушчи совјет (Савет), чије су прве уредбе, донете у Боговађи, заједно са одлукама Скупштине у Смедереву из исте године, представљале први уставни акт обновљене српске **д**. Утврђујући права вожда и Совјета, та су документа дефинисала њихове међусобне односе, уређујући уз то и рад световних и свештеничких судова. Расправе које су наредних година вођене око надлежности вожда и Совјета, као и права које је требало да има Скупштина, истовремено су представљале зачетак једновековне борбе за јасно разграничење тројне деобе власти између владара, владе и Народне скупштине, током које су се међусобно сукобљавали поборници преимућства владара и присталице политичке надмоћи Скупштине (Парламента). Врхунац уређења устаничке Србије пак завршен је јануара 1811. уставном реформом чијим су одредбама, проистеклим из сопственог искуства и скромних знања, али без руског и аустријског утицаја, устаници превасходно разграничили надлежности централних власти: вожда, Скупштине, Правитељствујушчег совјета и Попечитељства. Једна од најзначанијих тековина тог доба било је укидање феудалног система, који није постојао од престанка двовлашћа 1807. до слома устанка 1813. У административном погледу, **д.** се делила, као и за време турске власти, на нахије, којих је било 12: Београдска, Ваљевска, Јагодинска, Крагујевачка, Пожаревачка, Пожешка, Рудничка, Смедеревска, Соколска, Ужичка, Ћупријска и Шабачка.
Поновним успостављањем турске власти 1813. на територији устаничке српске **д.** започео је период најстрашнијег терора, током којег су поништена сва државноправна достигнућа. Почев од Другог српског устанка, 1815, обновљена је борба за организовање **д.** и њено осамостаљивање од Турске. Иако је тај процес текао спорије него у доба Првог српског устанка, резултати су били трајнији. Умногоме захваљујући дипломатској умешности кнеза Милоша Обреновића, аутономија је стицана постепено, хатишерифима из 1829, 1830. и 1833, када је **д.** постала вазална, трибутарна кнежевина, са границама омеђеним унутар Турског царства и наследним владаром. У истом периоду добила је прво званично име -- Кнежевина Србија, наведено у хатишерифу из 1830. Хатишерифом из 1833. укинут је феудализам (тимарски систем), с обзиром на то да је споразумом утврђен данак, који је с једне стране обухватио обавезе српских сељака према султану и спахијама, а са друге обавезе српске **д.** према Турском царству. На тај начин, иако више није било феудалних односа, обновљених после слома Првог српског устанка, задржане су феудалне обавезе, али су и оне престале да постоје 1835. Србија је тако, иако у вазалном статусу, постала једна од првих европских земаља у којој није било феудалних односа. Питање земљишне својине потпуно је решено тзв. Турским (четвртим) хатишерифом из 1838, од када су српски сељаци постали слободни власници земље, с правом да њоме располажу по сопственој вољи и остављају је у наслеђе. Истим уставним актом промењено је и име **д.**, те се од тада звала Књажевство Србија. Књаз Милош је тих година много пажње посвећивао територијалном проширењу и административном уређењу из којег су постепено уклањани остаци турског наслеђа. Уместо назива кнежина, на пример, од 1830. коришћен је термин капетанија. Године 1833, припајањем шест нахија (Крајинске, Крушевачке, Параћинске, Подринске, Старовлашке и Црноречке), Кнежевина је имала 37.740 км² и 71.546 пореских глава. Наредне године, 1834, имала је 21 нахију, које су почеле да се називају окружија (окрузи), а која су дељена на срезове (бивше капетаније). Осим тога, уведене су веће административне јединице, сердарства, којих је било пет (Мачванско, Подунавско, Расинско, Рашко и Тимочко), формираних од по неколико окружија (округа). Годину дана касније, 1835, образоване су и војне команде: Средоточна (Шумадијска), Моравско-подрињска, Дунавско-тимочка и Подрињско-савска, са седиштима у Кра-гујевцу, Алексинцу, Неготину и Шапцу, које су задржане до 1839, када је извршена још једна административно-територијална реорганизација. Књажевство је тада подељено на 17 округа, 52 среза и 1.251 општину. Важну новину представљао је и избор града (вароши) који ће бити престоница. За разлику од Устаничке Србије, која није имала престоницу, независно од тога што је вожд Карађорђе често боравио у Тополи, М. Обреновић је од 1815. до 1818. живео углавном у Горњој Црнући, а од 1818. у Крагујевцу, првој престоници Кнежевине. У периоду 1839−1841, међутим, одлука о одређивању престонице мењана је неколико пута, све док дефинитивно није решено да буде у Београду, у којем је 1836--1839. отворено неколико страних дипломатских представништава. Власт је притом била двојна, турска и српска, све док Турци нису 1867. кључеве града предали књазу Михаилу, што је било још једно значајно остварење на путу ка потпуној независности. Две године потом, Уставом из 1869, Књажевство Србија дефинисано је као „наследна уставна монархија с народним представништвом", чији се владар званично звао „књаз". Насупрот званичним називима **д.** и владара, у свакодневној употреби и историјској науци ређе су коришћени русизми (књаз, књажество) а чешће савременији српски називи кнез и кнежевина.
Вазалан статус прекинут је 1878, када је Кнежевина Србија одлукама Берлинског конгреса напокон стекла пуну државну независност. Уз то, њена је територија проширена добијањем Врањског, Нишког, Пиротског и Топличког округа, те се простирала на 48.300 км² и према попису из 1884. имала 1.901.736 становника. Државна независност призната је и другој српској **д.** -- Црној Гори, чиме је завршен историјски процес започет 1796. победама над скадарским везиром на Мартинићима и Крусима ради уједињења старе Црне Горе и Брда. Године 1852. постала је међународно непризната књажевина, на чијем је челу од 1860. био књаз Никола I Петровић. Иако су добици били ограничени на Никшић, Колашин, Подгорицу, Бар и Улцињ, а није осигурана ни веза са Србијом, територија јој се више него удвостручила. Док је пре Велике источне кризе имала око 4.400 км², Берлинским уговором увећана је на 8.665 км², да би после разграничења са Турском из 1880. обухватала простор од око 9.100 км², на којем је према првом, недовољно поузданом статистичком попису из 1910, живело око 200.000 становника.
Мада је радост због стицања државне независности у Кнежевини била умањена пробугарском политиком руске дипломатије, а потом Тајном конвенцијом из 1881, којом је Србија на основу споразума кнеза Милана Обреновића с Аустроугарском изгубила не само привредну него и политичку самосталност, овај је догађај имао огроман историјски значај, омогућујући српској **д.** да у наредним деценијама продужи борбу за ослобођење оних делова српског народа који су још увек живели под туђинском влашћу. Годину дана касније, 1882, Србија је проглашена за краљевину, чији је владар био наследни краљ. Према административној подели из 1890, имала је 15 округа и 72 среза, подељених на општине.
На самом почетку XX в., 1903, извршен је преврат којим је окончан једновековни сукоб између две нововековне српске династије, Карађорђевића и Обреновића, неодвојив од процеса стицања државности и националног ослобођења, а завршен победом вождових наследника. По многим мишљењима, упоредо с другим политичким променама на Балкану и у Европи, династичка смена утицала је на стварање предуслова за вођење националноослободилачких ратова 1912−1918. јер је, окружена двема империјама, Турском и Аустроугарском, српска **д.** била тих година изложена интересима и других царстава, немачког и руског. Њена граница износила је 1.329 км, од чега 545 км са Турском и 385 км са Аустроугарском. Према попису из 1910, имала је 2.922.058 становника, са просечним петогодишњим прираштајем од 190.000 људи, међу којима је, осим новорођених, био знатан број досељеника, будући да је око два милиона Срба живело у Хабзбуршкој монархији и више стотина хиљада у Турском царству, чије су статистике приказивале једино број домаћинстава и верску припадност. У националном и верском погледу, становништво Србије било је готово апсолутно хомогено, с обзиром на то да је православних Срба било 98,6%. Као престоница, Београд је 1900. имао свега 70.000 становника, далеко мање од Атине, у којој је живело 122.000 људи, и нарочито од Букурешта, у којем је број грађана премашивао 287.000. Све ове околности, особито жеља да се заврши процес националног ослобођења, који је Србија преузела као своју мисију, упоредо с отежавајућим међународним положајем, утицале су на то да се управо тих година све више пропагира и идеја **д.** Јужних Словена, с магловитим представама о њиховој националној сродности.
Ширењу југословенске идеје радикално је допринео најпре успешно завршен Први балкански рат (1912), којим су две српске **д.**, у савезништву са Бугарском и Грчком, након више векова ослободиле Балкан од турске владавине, а затим и Други (1913), после којег су Букурешким мировним уговором из августа 1913. утврђене нове границе. Краљевини Србији потврђене су територије Вардарске Македоније, Рашке области, Косова и заједничка граница са Црном Гором, укупне површине од 39.500 км², а подељене на 11 округа (Битољски, Дебарски, Кавадарски, Кумановски, Новопазарски, Пљеваљски, Призренски, Приштински, Скопски, Тетовски и Штипски). Од тада се простирала на 87.800 км², са знатним увећањем броја грађана за око 1.474.560 (35,7%), међу којима је преко 47% било друге вере и језика. Непознато је колико је у преосталом броју било оних који нису имали српску националну свест. Краткотрајно мирнодопско стање, као и сукоби око првенства војних или цивилних власти нису, међутим, допустили озбиљнији рад на интеграцији ових области са подручјем тзв. преткумановске Србије.
Друга српска **д.**, Црна Гора, добила је око 5.000 км² (Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје, Пећ и Ђаковицу), обухвативши потом 14.254 км².
Сарајевски атентат из јуна 1914. суочио је још увек неутврђену српску **д.** с највећим искушењем, будући да је ултиматум Беча, са захтевом да аустроугарска полиција врши истрагу на српској територији, најдиректније угрозио њен суверенитет и интегритет. Одбивши да прихвате такво понижење, сви њени управљачки органи, Двор, СПЦ, институције и установе, следили су вредности баштињене из средњовековне традиције, показујући државотворну свест и поштовање према националним напорима чињеним током XIX и почетком XX в. Одмах потом, избијањем I светског рата и проглашењем уједињења Јужних Словена за ратни циљ Краљевине Србије у децембру 1914, започела је истрајна пропаганда југословенства и стварања југословенске **д.**, са жељом да Аустроугарска, као најопаснији противник, буде уништена, а рат против ње искоришћен за окупљање свих Срба унутар једних државних граница. Истицање заједништва Срба, Хрвата и Словенаца као троплеменог или троименог народа наметнуло се притом као прагматична политичка потреба, пошто је са становишта међународне политике било тешко водити борбу против вишенационалне Аустроугарске, а залагати се за стварање друге заједнице, у коју би такође ушло више народа. У међувремену, Краљевина Србија је после пораза њене војске у јесен 1915. донела одлуку да не прихвати ни капитулацију ни државни слом, него да отпор, у сарадњи са савезницима, продужи у избеглиштву, на туђој територији, користећи војна и политичка средства. Из тог разлога, краљ Петар, регент Александар, други чланови династије, Врховна команда, остаци војске, влада, посланици Народне скупштине, представници установа и институција, заједно с десетинама хиљада цивила, напустили су државну територију, верујући да на тај начин најбоље могу служити одбрани слободе. У њиховом одсуству, Србија је Софијским уговором Централних сила из 1915. подељена на три окупационе зоне. Иако приликом те деобе није показивала територијалне претензије, Немачка је осигурала контролу главних саобраћајница долинама Мораве и Вардара, над Београдом с околином и рудницима у североисточној Србији. Осим тога, фелдмаршал Фон Макензен направио је план разграничења између Аустроугарске и Бугарске, које су се спориле око поделе ратног плена. Бугарска окупациона зона обухватила је потом источну Србију, јужно Поморавље и Повардарје, подељену на две управне јединице: Војно-инспекцијску област Морава, са седиштем у Нишу, и Војно-инспекцијску област Македонија, са седиштем у Скопљу. Преостала територија чинила је аустријску окупациону зону, тзв. Војни генерални гувернман, подељен на 12 округа и град Београд, где је било седиште војног гувернмана.
Насупрот томе, упркос победи на Мојковцу јануара 1916, војска Црне Горе капитулирала је неколико дана касније, а краљ Никола је с најближим сарадницима и породицом напустио земљу. Током аустроугарске окупације (1916−1918) Војно генерално гувернерство поделило је земљу на седам округа (Колашин, Никшић, Пећ, Пљевља, Подгорицу, Стари Бар и Цетиње), који су потом дељени на тридесет срезова, а ови на капетаније, односно доцније уведене општине, чиме је нарушено традиционално уређење. Средином 1917. образован је још један округ -- Беране.
Боравећи у емиграцији, две српске династије, Карађорђевићи и Петровићи, иако у сродничким односима, будући да је краљ Петар био ожењен ћерком краља Николе, продужиле су ривалство за превласт у српском народу и процесу настанка обједињене **д**. Краљ Никола и црногорска влада већ су 1915. сумњичени да уз помоћ савезника и Италије теже територијалном проширењу Црне Горе, избегавајући уједињење са Србијом. Сматрајући да се Србија и Црна Гора морају ујединити, независно од тога да ли ће или неће бити југословенске **д.**, Н. Пашић се трудио да политички онемогући кругове око краља Николе, преко којих је Италија ометала уједињење Југословена. Подршку су му пружили председник црногорске владе Андрија Радовић и министар Јанко Спасојевић, захваљујући којима је у црногорској емиграцији јачао унионистички покрет. Један од преломних момената у том процесу представљао је меморандум који је А. Радовић у августу 1916. упутио краљу Николи, захтевајући да абдицира у корист регента Александра. Како је краљ то одбио, А. Радовић и Ј. Спасојевић су у договору с Н. Пашићем поднели оставке, чиме је отворен пут да се у марту 1917. формира Црногорски одбор за народно уједињење. У програму који је донео 14/27. марта, Одбор је истакао значај обнављања Србије, заједничко деловање две српске **д.** на ослобођењу поробљене браће и солидарност у првим годинама Великог рата, критикујући рад црногорских власти у време капитулације и распуштање црногорске војске. Ослобођена Србија и Црна Гора, постигавши вековни циљ, требало је да ступе у једну државну целину, којој би се, поред осталих српских покрајина, придружиле „хрватске и словеначке земље". Признајући да је развој догађаја поништио смисао постојања Црне Горе као самосталне **д.**, Одбор је нагласио да Црногорце не треба одвајати од „једнокрвне браће", с којом су их везивали „муке и патње, сјајне традиције и свети аманети". Посебно су истакнути економски разлози, с обзиром на то да Црна Гора ни у прошлости није могла да се самостално развија, осигурава благостање становништва и гарантује му грађанске и политичке слободе. Позвавши Црногорце под „барјак уједињења", Одбор је изразио уверење да ће „уједињена Србија и Црна Гора, уједињене са неослобођеним Српством и са браћом Хрватима и Словенцима", бити „наша велика отаџбина, о којој су стољећа сањала и за коју је проливена најдрагоценија крв толиких покољења".
Неколико месеци доцније, у сложеним околностима које су чинила збивања на међународном плану, стање на фронтовима, проблеми око добровољачког питања, неуспех Топличког устанка, политика краља Николе и неусклађени погледи чинилаца југословенског уједињења, наметнула се потреба да се пред савезницима покаже јединство и представи програм који би садржавао нешто конкретније од реторичког истицања да Срби, Хрвати и Словенци представљају један народ, с правом на самоопредељење и стварање заједничке **д**. Руковођен том намером, Н. Пашић је са представницима Југословенског одбора (ЈО), који је окупљао присталице уједињења из Аустроугарске, сазвао Крфску конференцију, одржану од 15. јуна до 20. јула 1917. Након вишенедељних преговора, супротстављених мишљења и обостраних уступака, 7/20. јула донета је Крфска декларација као компромисни документ, према којем се Н. Пашић касније односио као према „манифестационом акту". Обе стране сложиле су се без спора једино у томе да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Представници Србије прихватили су уједињење у националну и независну **д.** на начелу народног самоопредељења, а представници ЈО да унапред буду осигуране монархија и династија Карађорђевића. То су биле само неке од одредаба које су суштински изузете из надлежности будуће Конституанте. Већ у првој тачки речено је да ће **д.** Срба, Хрвата и Словенаца, „познатих и под именом Јужних Словена или Југословена", бити „слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством \[...\] уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића, која је дала доказа, да се с идејама и осећањима не двоји од народа и да ставља народну слободу и вољу врх свега". Будућа **д.** требало је да се зове Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а њен владар -- краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Требало је да има један државни грб, једну државну заставу и једну круну, с тим што би државни амблеми били састављени од постојећих посебних амблема. Српска, хрватска и словеначка застава признате су за равноправне, а могле су се, исто као и грбови, „истицати и слободно употребљавати у свима приликама". Осим тога, призната је потпуна равноправност „сва три народна имена", што се односило и на њихову слободну употребу „у свима приликама јавног живота и код свих власти". Пуна равноправност, у истом духу, обухватила је оба писма, ћирилицу и латиницу, као и све признате вероисповести, уз нагласак да ће православна, римокатоличка и мухамеданска, будући да имају највише „следбеника", бити „једнаке и равноправне према **д.**".
Питање Црне Горе није посебно отварано, будући да је и од стране представника ЈО сматрано унутрашњим српским питањем. С таквим тумачењем посредно се сложио и Црногорски одбор за народно уједињење, који је убрзо по завршетку рада Конференције, 29. јула (11. августа) објавио декларацију о прихватању Крфског споразума, изјавивши „да Црна Гора овим ратом завршује своју улогу као засебна српска **д.** и да јој као таквој, досљедно свему, предстоји само улазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца".
Крајем 1918, подижући спор са Н. Пашићем око карактера уједињења на најкритичнију тачку, српска политичка и интелектуална опозиција направила је на Женевској конференцији (6‒9. новембра) заједнички фронт са представницима Југословена из Аустроугарске: члановима Народног вијећа СХС, на челу с Антоном Корошецом, и ЈО, који је заступао Анте Трумбић. Након многобројних различитих мишљења, у декларацији донетој 9. новембра констатовано је „уједињење у **д.** Срба, Хрвата и Словенаца", коју су чиниле Србија и тзв. Држава СХС, док је Црној Гори „отворен братски загрљај" и препуштено да сама одлучи да ли ће им се придружити. Нову **д.** требало је да заступа заједничко министарство Срба, Хрвата и Словенаца, али делокруг његовог рада, методи и циљеви нису били прецизно дефинисани. Шесточлано министарство превасходно је требало да брине о пословима спољне политике и да припреми Уставотворну скупштину. Влада Краљевине Србије и Народно вијеће СХС наставили би да обављају „послове сваки у свом унутрашњем правном и територијалном делокругу" до тренутка док Уставотворна скупштина, изабрана општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем свих грађана, „уставом не пропише дефинитивно устројство **д.**". У државноправном смислу осмишљена је сложена заједница конфедералног, дуалистичког облика јер су обе стране наводно имале својство државности. С правног становишта, то је представљало очигледну нелогичност јер Држава СХС, за разлику од Краљевине Србије, није била међународно призната. Ипак, будућа заједница требало је да настане као резултат споразума двеју чланица, којем је легитимитет давала једино тврдња о хиљадугодишњем континуитету „хрватске државности" и њеним историјским правима. Остављајући Уставотворној скупштини да донесе одлуку о целокупном устројству **д.**, декларација је дотадашњи статус Краљевине Србије угрозила и тиме што је довела у питање монархистички облик владавине и будућност династије Карађорђевић.
Иако су реалне историјске околности -- слом Централних сила, урушавање Аустроугарске, аспирације Италије, капитулација Бугарске и Турске, ослобођење Србије и политички притисци савезника -- утицали на то да женевски договор буде брзо напуштен, он је представљао пример олаког одрицања од мукотрпно стицане српске државности и увод у њено коначно поништење. Дефинишући га као конфедерализам, идеолошки остатак хабзбуршких времена и претњу монархији и династији, одбацили су га кључни министри у српској влади, а потом су га министарске оставке и криза владе потпуно обезвредили. Вето на документ ставио је и регент Александар.
Сасвим супротне одлукама из Женеве биле су декларације донете на скупштинама у Новом Саду и Подгорици. На Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржаној 25. XI 1918, уз присуство 757 посланика из 211 општина, међу којима је било 578 Срба, апсолутном већином изгласана је одлука о прикључењу Краљевини Србији, „која својим досадањим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу не само нама, него и свима словенским, па и несловенским народима, који са нама заједно живе". У том тренутку, Војводина је, према неким проценама, имала 19.702 км² и преко 1.300.000 становника. Наредног дана, 26. XI 1918, питање уједињења Србије и Црне Горе једногласно је решило 160 посланика Велике народне скупштине у Подгорици. Засноване на програму Црногорског народног одбора за народно уједињење из марта 1917, њене су одлуке биле детаљније и шире образложене, разграничавајући три групе разлога за стварање јединствене **д.**: решење српског националног питања, економске узроке и династичке проблеме. Полазећи од начела самоодређења народа, Скупштина је истакла да је „српски народ у Црној Гори једне \[...\] крви, једнога језика и једних тежњи, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом". Уз подсећање на најзначајније догађаје из борбе за национално ослобођење, наглашено је да су и економски интереси Црне Горе нераздвојно везани за Србију и остале српске крајеве. Одвојена од њих, „а при томе по самој природи земљишта најсиромашнији крај, можда у цијелом свијету", Црна Гора „не би имала никаквих услова за самостални живот", него би била „унапред осуђена на смрт". Напокон, и политички интереси такође су га изискивали: „поред велике уједињене Југославије, какав би биједан политички значај имала малена, слаба, сирота Црна Гора" није било „потребно нарочито истицати". Сматрајући се верним тумачем „жеља и воље цјелокупног српског народа" у Црној Гори, Велика народна скупштина одлучила је, „једногласно и поименичним гласањем", да се краљ Никола и његова династија збаце с црногорског престола, а „Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину **д.** под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца". Истих дана локална народна вијећа из неколико десетина срезова БиХ такође су проглашавала непосредно уједињење са Србијом. Само у једном дану, 27. новембра, то су учинила народна вијећа из Бањалуке, Бихаћа, Босанске Дубице, Босанске Крупе, Босанског Новог, Санског Моста, Приједора, Зворника, Прњавора, Тешња и Клашнице, а 28. новембра из Бијељине, Кулен Вакуфа, Кључа, Грачанице, Гацка, Јајца, Маглаја, Теслића, Босанског Шамца, Вишеграда, Гламоча, Босанског Петровца и Босанске Костајнице. Поједина народна вијећа поступала су истоветно и након проглашења заједничке **д**.
Насупрот суштинском смислу овог плебисцитарног опредељења српског становништва изван Краљевине Србије, којим је, без негирања југословенског уједињења, предност давана решењу српског националног питања, у Београду су крајем новембра завршаване припреме за образовање прве југословенске **д**. Регент Александар ју је прогласио 1. XII 1918, нагласивши да је уверен како тиме испуњава своју владарску дужност и приводи крају „оно што су најбољи синови наше крви, све три вере, сва три имена, с обе стране Дунава, Саве и Дрине", почели да припремају већ у доба кнеза Александра и кнеза Михаила. На темељу тога прогласио је „уједињење Србије са земљама независне **д.** Словенаца, Хрвата и Срба" у „јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца". На крају свог дужег говора, представнике тамошњих Југословена замолио је да његову „владарску реч и поздрав" пренесу свој његовој „милој браћи широм \[...\] слободне и уједињене Југославије".
Узвишеност тренутка прекрила је много тога, укључујући чињеницу да се Краљевина Србија вољом својих политичких и управљачких елита одрекла стечене државности, утапајући се у прву југословенску **д**. Осим две до тада самосталне и међународно признате **д.**, Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, она је окупила више покрајина бивше Аустроугарске: Хрватску, Славонију и Војводину, које су биле под угарском влашћу, Далмацију и Словенију, које су имале статус аустријских царских поседа, и БиХ, која је анексијом из 1908. претворена у аустријски државни посед. У првим годинама после уједињења новостворена **д.**, која је од 15. VII 1920. називана Краљевина СХС, често је, и поред утврђивања званичног назива и стицања међународног признања, сматрана „проширеном" Краљевином Србијом. Чланови британског посланства у Београду, на пример, чак ни у годишњем извештају из 1921. нису је увек исто називали, користећи изразе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, српско-хрватско-словеначка Краљевина, Југославија, Србија, српска влада, српско-хрватско-словеначка влада, српска војска, српски Генералштаб итд. Док су се стране дипломате протеком времена привикле на чињеницу да је у питању нова **д.** и у својим актима употребљавале њен званичан назив, многобројни противници југословенске заједнице, првенствено унутрашњи, огорчени због политичке превласти српског чиниоца, нису никад одустајали од тврдње да је она за Србе представљала једино увећану Србију. Истовремено, ни српском становништву није било нимало једноставно да у потпуности разуме како је „преко ноћи" нестала српска, а створена југословенска краљевина, чија граница није више била код Земуна него неколико стотина километара даље. Уз то, насупрот изјавама о једнодушној жељи да се створи заједничка **д.** „троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца", у Београд су, поготово из Хрватске, стизали многобројни извештаји о незадовољству због уједињења, изгредима и покушајима прављења већих нереда. Већих или мањих немира било је у Загребу, Костајници, Бјеловару, Вараждину, Осијеку, Доњој Стубици, Бишкупецу и другим местима. Посебно осетљиве прилике биле су у Црној Гори, због економских недаћа, политичких подела, растућег незадовољства присталица краља Николе и противника одлука Подгоричке скупштине, подржаваних од стране Италије.
Иако прецизни подаци о националној структури југословенских грађана не постоје, с обзиром на то да су пописи становништва вођени по другачијим критеријумима, матерњем језику и вероисповедној припадности, у првој југословенској **д.**, на простору од 248.666 км², 1921. живело је 12.055.715 становника. Највише је било Срба -- 4.704.876 (39%). Хрвати су се налазили на другом месту, а било их је 2.889.102 (23,9%), док је Словенаца било знатно мање -- 1.023.588 (8,5%). Број муслимана, углавном без дефинисанијег националног идентитета, износио је 759.656 (6,3%), а број Македонаца, знатним делом још увек у фази националног потврђивања, 630.000 (3,3%). Упадљиво велик био је број припадника националних мањина, нарочито несловенских, будући да је Немаца било 512.207 (4,3%), Албанаца 483.871 (4,0%), Мађара 472.079 (3,9%), Румуна 183.563 (1,6%), Турака 143.453 (1,2%) и Италијана 11.630 (0,1%). Словенских мањина било је укупно 198.857 (1,6%), а „осталих" -- 42.756 (0,3%). У већем или мањем проценту, Срби су као најмногољуднији народ живели у свим југословенским покрајинама, укључујући и Словенију где су се задржали у Белој Крајини. Највише их је било на простору преткумановске Србије (98,4%), потом у БиХ (43,9%), у Банату, Бачкој и Барањи (30%), у Хрватској са Сремом (24,1%) и у Далмацији (17%). Хрвата је највише било у Далмацији (82,8%), затим у Хрватској (72,7%) и у БиХ (23,5%). Словенци су махом компактно били насељени у Словенији, док су муслимани чинили 31,1% укупног броја становништва БиХ. Немци су у укупном броју становништва Баната, Бачке и Барање чинили 23,8%, а Мађари 27,7%. На Косову и Метохији био је висок проценат албанског становништва -- 28,4%. Сложену националну структуру и измешаност, с ретким етнички компактним подручјима, употпуњавала је различита верска припадност грађана. Према подацима Министарства вера из 1921, највише је било православних становника (5.529.261), католика је било 4.473.877, муслимана 1.379.687, евангелиста 216.719, Јевреја 64.098, гркокатолика 41.168, других конфесија 17.351 и неопредељених 2.024.
У првим годинама после уједињења, поготово до доношења првог устава, Видовданског из 1921, бригу о остацима српске државности водиле су поједине политичке странке, с претежним бројем српског чланства, иступајући против федерализма, а за централизам. Према њиховим уверењима и тумачењима, после I светског рата, којим је српски народ био доведен на ивицу опстанка, није се могло допустити да било који део српства буде под било чијом административном управом осим српском. Н. Пашић се старао и да српско име буде очувано барем у имену **д.**, противећи се предлозима да се назове Југославија. Упркос томе, административним јединицама, уведеним Законом о подели земље на области из 1922, а још више поделом на бановине, утврђеном 1929, када је **д.** званично названа Краљевина Југославија, разбијане су некадашње историјске области, а делови Краљевине Србије неприродно спајани са просторима са којима их је до тада мало шта везивало. Иако је такав приступ правдан потребом стварања јединствене нације, будући да се схватало да је југословенство реализовано као државна, али не и као национална идеја, до жељене интеграције није дошло. Штавише, резултати такве политике били су супротни жељеном циљу, доприносећи поражавајућој чињеници да у југословенској **д.**, створеној превасходно прегнућем и жртвама српског народа, није остварен било какав облик његове интеграције: националне, политичке, административне, културне или економске. Ипак, опстајала је свест о српској **д.**, начину њеног постанка, стицању граница и имену Србије, а у употреби су задржавани предратни називи Стара Србија и Јужна Србија.
Осећајући снагу те свести, немачки окупатори су после Априлског рата, капитулације војске Краљевине Југославије и окупационе поделе покушавали да јој задају дефинитивни ударац. Немачка је отуд на простору Баната и Србије у границама до Берлинског конгреса успоставила војну управу, а изван тих граничних линија запосела Нови Пазар, Трепчу са три среза и руднике хрома у Македонији, контролишући моравско-вардарску долину и друге комуникације, чиме је потврђивала континуитет са интересима које је имала и у I светском рату. Њено окупационо подручје обухватило је тако око 51.000 км² са 3,8 милиона становника, међу којима су најмногобројнији били Срби (3.367.000), не само они који су рођени у Србији него и многе избеглице, поготово из тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ). Преостале делове некадашње српске **д.** такође су окупирале земље које су на том простору покушавале да осигурају своје циљеве и континуитет интереса. Бугарска је анектирала највећи део Вардарске (источне) Македоније и југоисточну Србију, с врањским и пиротским округом. На лични захтев краља Бориса, Немачка јој је предала и Охрид. Бугарске јединице су на Косову окупирале качанички и делове урошевачког и гњиланског среза, а потом ушле у Ниш, тежећи да овладају моравском долином. Користећи присталице федерализма у Црној Гори и црногорске сепаратисте, Италија је анектирала Боку Которску, окупирала Црну Гору, највећи део Косова и Метохије, део Санџака и делове западне Македоније. На рачун окупираних области створила је Велику Албанију, којој је припојила западну Македонију, Косово и Метохију и делове Црне Горе (Плав, Гусиње, Рожаје и Улцињ). Као врховни арбитар, Немачка је с муком контролисала сва ова територијална потраживања и амбиције окупационих земаља да запоседну што шире области нововековне српске **д**. У овим је сукобима притом уочљив само привидан парадокс, будући да та **д.** није постојала, али да су важност простора који је заузимала, као и бојазан од њене обнове, и даље били снажни, с могућношћу да се прате у различитим временима, па и у савременом добу.
У обновљеној, социјалистичкој југословенској **д.**, грађеној реализацијом догматизованих предратних идеја Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и њеном опсесивном намером да свим средствима онемогућава тзв. српску хегемонију, српски народ живео је у пет република: Србији, Црној Гори, БиХ, Хрватској и Македонији, с тим што је, осим у матичној републици, статус конститутивног народа имао и у Хрватској и БиХ. С друге стране, ради поништавања резултата националноослободилачких ратова (1912−1918), Народној Републици Србији је 1945, уз игнорисање последица балканских ратова и резолуције Велике народне скупштине од 25. XI 1918, наметнута одлука да Косово и Метохија постане аутономна област, а Војводина аутономна покрајина у саставу Србије, која је у то време имала 88.361 км². У наставку овог процеса, уставним амандманима из 1968. она је и даље стављана у подређен положај у односу на остале југословенске републике, изгубивши право да самостално утврђује своје територијално устројство и положај аутономних покрајина у свом саставу. Истовремено, како би што више биле изједначене са републикама, покрајине су добиле врховне судове и засебне делегације у Већу народа Савезне скупштине, а њиховом називу додат је и атрибут „социјалистичка". Годину дана касније, 1969, амандманима на Устав Србије и уставним законима покрајина Србија је суштински изгубила суверенитет над обе своје покрајине. Последњу етапу у том процесу представљао је Устав из 1974, према којем је републичка надлежност над покрајинама постала само формална, будући да на њиховој територији нису важили републички закони нити су могли да делују републички органи. Покрајине су имале своја државна и партијска председништва, а територија им се није могла мењати без одлуке покрајинске скупштине. Републике и аутономне покрајине постале су једини представници одређеног народа и конститутивни елемент федерације. Осим тога, албанске сепаратистичке тенденције на Косову и Метохији добијале су подршку словеначке и хрватске политичке елите, које су управо овај проблем користиле као средство снажног притиска на Србију. Такво стање трајало је до марта 1989. када су, под притиском демократских и национално-политичких промена, у атмосфери антибирократске револуције, у републичкој скупштини усвојени амандмани којима су покрајинама ограничене аутономије.
Наведени догађаји коришћени су као оправдање за разбијање југословенске **д**. Осамостаљење Хрватске почело је 22. XII 1990, када је њен Сабор изгласао нови устав, којим је радикално промењен статус тамошњих Срба, будући да су од конститутивног народа постали национална мањина, без права на самоопредељење. На простору на коjeм су чинили већинско становништво Срби су потом током оружаног сукоба створили Републику Српску Крајину (РСК). Одлуком словеначког парламента од 25. VI 1991. да, с позивом на резултате спроведеног референдума, прогласи независност Словеније, почео је формални распад југословенске **д**. ЈНА је у краткотрајном десетодневном сукобу повратила контролу над државним границама, али је Председништво СФРЈ средином јула 1991. одлучило да њене јединице буду повучене с територије Словеније, чиме је незванично признато њено отцепљење и излазак из федерације, што је означило крај Југославије. Када је Европска заједница 15. I 1992. признала независност Словеније и Хрватске, јединице ЈНА повукле су се и са ове територије, а као гарант мира на границама РСК распоређене су заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР).
Под утицајем ратних збивања и распада Југославије одлуку о суверености републике у октобру 1991. донео је и парламент БиХ. Реагујући на тај документ, хрватски народ је у новембру исте године прогласио Хрватску заједницу Херцег-Босне, док је реакција српског народа уследила у јануару 1992, проглашењем Српске Републике Босне и Херцеговине (Републике Српске). Европска заједница је независност БиХ признала 6. IV 1992, после чега је почео ратни сукоб, који је трајао више од три године.
На референдуму одржаном 8. X 1991. грађани Републике Македоније такође су изгласали независност.
Оставши усамљене, републике Србија и Црна Гора прогласиле су 27. IV 1992. Савезну Републику Југославију (СРЈ) и њен нови Устав. У међународном погледу, СРЈ је продужила континуитет југословенске **д.** створене уједињењем 1918. и обновљене после II светског рата 1945. Заједничке органе њене власти чинили су Савезна влада и Народна скупштина, а на челу **д.** налазио се председник Републике. На више симболичан начин, две некадашње српске **д.** обновиле су сарадњу из прошлих времена, још једном уз велика искушења и изазове.
Захваљујући страној помоћи, хрватска војска је тих година израсла у снагу која је 1995. двема војним операцијама, названим *Бљесак* и *Олуја*, уништила РСК, извршила етничко чишћење освојених територија и са њих протерала српско становништво. Преокрет у рату у БиХ догодио се почетком 1994, када је Хрватска, под притиском САД, била присиљена да склопи савез с владом у Сарајеву. На темељима тог споразума створена је Федерација БиХ, што је хрватским и муслиманским снагама помогло да, уз подршку САД, почну да преузимају делове територија које су контролисали Срби. Претрпевши тешке поразе, Република Српска изгубила је велик део територије и 21. XI 1995. потписала Дејтонски мировни споразум, којим је установљена БиХ као **д.** два ентитета створена у рату: Федерације БиХ и Републике Српске.
Савремена српска **д.** настајала је тако у процесу распада Југославије, осамостаљивања југословенских република, ратова вођених 1991--1995, покушаја српског народа у Хрватској и БиХ да створи своје **д.** и потоњих политичких промена. Истовремено, тај процес развијао се под притисцима великих сила, у условима економских криза, санкција, бомбардовања и одрицања од југословенске идеје. Живот је српска **д.** започела усред ратова у Хрватској и БиХ, политички, материјално и морално покушавајући да одбрани право српског народа у овим републикама да остане у Југославији. Ипак, СРЈ није интервенисала приликом уништавања РСК у лето 1995, после чега су у Србију прогнане преко две стотине хиљада Срба. Пад Крајине довео је у питање и опстанак Републике Српске, у чије је име тадашњи председник Србије Слободан Милошевић учествовао у склапању Дејтонског мировног споразума.
После његовог потписивања, међутим, на Косову и Метохији појачана је терористичка делатност албанских сепаратиста. Захтевајући издвајање из Србије, Албанци су формирали Ослободилачку војску Косова (ОВК), која је 1996--1998. континуирано нападала војне и полицијске снаге, уживајући подршку САД и више чланица Европске уније. С обзиром на то да је на преговорима између српске и албанске стране у дворцу Рамбује, у околини Париза, завршеним у марту 1999, Србији дат ултиматум са захтевом да прихвати споразум којим би НАТО запосео територију Косова и Метохије, његово одбијање довело је до почетка ваздушног напада чланица НАТО-а. Бомбардовање је почело 24. марта, без одлуке Уједињених нација (УН), уз противљење Русије и Кине, а трајало до 10. VI 1999. Агресија је окончана потписивањем Кумановског споразума, по чијим се одредбама војска СРЈ повукла пет километара од покрајинских граница, названих зона безбедности. Споразум је потврђен Резолуцијом бр. 1244 о Косову, коју је донео Савет безбедности УН. Југословенској **д.** су њоме гарантовани суверенитет и територијална целовитост, укључујући Косово и Метохију, али су српска војска и цивилна администрација морале да се повуку из покрајине, уступајући место КФОР-у, јединицама УН под командом НАТО-а. Са војском се у огромном броју повлачило и српско становништво, те је Косово и Метохију од тада напустило више од 220.000 Срба и другог неалбанског живља. Етничко чишћење, убиства цивила, уништавање и пљачкање српске имовине, затирање трагова српске присутности и други облици насиља дешавали су се потом и у присуству јединица КФОР-а.
Последице рата, као и унутрашње политичке кризе, довеле су наредних година до нових промена. СРЈ је усвајањем Уставне повеље, 4. II 2003, претворена у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Три године касније, међутим, на референдуму одржаном 21. V 2006, грађани Црне Горе изјаснили су се за самосталну **д.**, чиме је Државна заједница престала да постоји. Убрзо потом, 5. VI 2006, Народна скупштина Републике Србије прогласила је Србију сувереном републиком. Тим чином Србија је после 88 година живота у заједници са другим јужнословенским народима обновила своју државност, суочивши се потом са новим проблемима. Иако се у складу с Резолуцијом 1244 јужна српска покрајина од завршетка НАТО бомбардовања налазила под управом администрације УН, органи привремене самоуправе су, уз политичку и организациону подршку дела Европске уније и САД, 17. II 2008. донели једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије и одвајању од Србије. Републичка влада је ову декларацију као противуставну одбацила већ следећег дана, али је Међународни суд правде у Хагу, запитан за мишљење од стране Генералне скупштине УН, 20. VII 2010. изјавио да Декларација о независности не представља кршење међународног права. Упркос томе, Република Србија и даље не прихвата одлуку о независности Косова и Метохије.
Данашња српска **д.** уставом је дефинисана као „**д.** српског народа и свих њених грађана, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима". Њен политички систем пак почива на начелу тројне деобе власти: законодавне, извршне и судске. Носилац законодавне власти је Народна скупштина, представничко тело које чини 250 посланика, бираних на непосредним изборима и сразмерном расподелом посланичких мандата у зависности од броја гласова које су добиле пријављене изборне листе. Носилац извршне власти је влада, састављена од председника (премијера), потпредседника и променљивог броја министара. Председник Републике симболише државно јединство, представља **д.** у земљи и свету, а одговоран је пред свим грађанима. Почев од 2010, **д.** је подељена на пет статистичких региона (управних округа): Војводина, Београд, Шумадија и Западна Србија, Јужна и Источна Србија, Косово и Метохија. Престоница је и даље Београд, а према непотпуном попису из 2011. -- бојкотованом од стране Албанаца не само на Косову и Метохији него и у другим деловима Србије -- имала је 7.186.862 становника, међу којима су најмногобројнији били Срби (5.988.150 или 83,32%) православне вероисповести (84,59%). Према постојећим проценама, број становника целокупне **д.**, заједно са Косовом и Метохијом, износи око 8,8 милиона, али се из Србије, у потрази за сигурнијом егзистенцијом, последњих деценија и година иселило неколико стотина хиљада њених грађана. Претпоставља се да у савременом добу изван српске **д.** живи између четири и пет милиона Срба. Када је реч о бившим југословенским републикама, највише их има у БиХ (око 32%), где су већински народ у Републици Српској (88%), са релативном већином у Брчком дистрикту (43%) и апсолутном већином у четири општине босанскохерцеговачке федерације. У Црној Гори, у односу на укупан број становника, живи око 28% Срба, а у мањем броју у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији.
Оваква структура показује да је једновековни сан српске нације о заједничком животу већине Срба, окупљених унутар јединствених државних граница, био остварен једино у периоду постојања југословенске **д.**, те да је слика и у том погледу данас суморнија него почетком XX в. Осим тога, савремено доба потврђује мисао Јована Цвијића о „расутости" српске нације, која је кућу градила „на друмовима", између два супротстављена света, Истока и Запада. Међу њеним постојећим проблемима значајно место припада негацији најважнијих историјских догађаја, попут оспоравања легитимности одлука о присаједињењу Војводине и Црне Горе Краљевини Србији, на чему се, између осталог, граде планови о континуираним покушајима даљег угрожавања данашње српске државности.
Мира Радојевић
ИЗВОРИ: *World Development Report* 1991; *World Bank* 1991.
ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Турско царство пред српски устанак 1794−1804*, Бг 1906; С. Јовановић, *Држава*, Бг 1936; Ж.-Ж. Русо, *Друштвени уговор.* *О пореклу и основима неједнакости међу људима*, Бг 1949; Х. Келзен, *Општа теорија права и државе*, Бг 1951; Б. Павићевић, *Стварање црногорске државе*, Бг 1955; Н. Макијавели, *Владалац*, Бг 1964; Платон, *Држава*, Бг 1966; A. Passerin d'Entrèves, *The Notion of the State*, Oxford 1967; Аристотел, *Политика*, Бг 1970; И. Кант, *Ум и слобода. Списи из филозофије и историје, права и државе*, Бг 1974; Д. Јанковић, *Српска држава првог устанка*, Бг 1984; А. Митровић, *Србија у Првом светском рату*, Бг 1984; Б. Хорват, *Политичка економија социјализма*, Зг 1984; Монтескје, *О духу закона*, Бг 1989; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939−1945*, Бг 1992; *Југословенско искуство српске националне интеграције*, Бг 1993; Р. Накарада, О. Рачић, *Распад Југославије -- изазов европској безбедности*, Бг 1998; М. Благојевић, Д. Медаковић, *Историја српске државности*, I\*, Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције\*, Н. Сад 2000; Р. Љушић, *Историја српске државности*, II, *Србија и Црна Гора*, Н. Сад 2001; Љ. Димић, *Историја српске државности*, III, *Србија у Југославији*, Н. Сад 2001; Цицерон, *Држава,* Бг 2002; М. Бурда, Ч. Виплош, *Макроекономија*, Бг 2004; А. В. Аникин, *История финансовых потрясений*, Москва 2009; М. Благојевић, *Српска средњовековна државност*, Бг 2011; С. Мишић, *Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века*, Бг 2014; М. Алексић, *Српске земље пре Немањића*, Бг 2019; М. Радојевић, *Српски народ и југословенска краљевина 1918−1941*, I, *Од југословенске идеје до југословенске државе*, Бг 2019; П. Ристановић, *Косовско питање 1974−1989*, Н. Сад -- Бг 2019; Х. Џ. Чанг, *Економија: упутство за употребу*, Бг 2019; *Агресија која траје*, Зборник радова са Међународне конференције посвећене двадесетој годишњици агресије НАТО на СР Југославију, Бг 2020; Б. Беговић, З. С. Мирковић (прир.), *Сто година од уједињења. Формирање државе и права*, Бг 2020.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВА
**ДРЖАВА**, посебна територија унутар средњовековне српске државе којом су обично управљали неки од владаревих сродника. Прву такву територију створио је 1276. краљ Драгутин за своју мајку краљицу Јелену и она је обухватала Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра. Она је њоме господарила до 1309, а Плавом и Горњим Ибром све до смрти (1314). Још већу **д.** добио је краљ Драгутин после абдикације (1282), а њу су чиниле *земља* Моравице, Рудник са својим подручјем и жупа Дабар (доње Полимље). Они су у **д.** имали посебан управни апарат, своју властелу и *силне*, убирали су све приходе који припадају владару, имали су своју војску, ктиторско право, укратко они су се у својој **д.** понашали као владари, а дуговали су службу краљу. Имали су и свој двор, Јелена у Брњацима, а Драгутин у Дебрцу.
Унутар српске државе и **д.** чланова владарске породице налазиле су се **д.** којима се на челу налазила властела. Властеоске **д.** чине *земље* и градови. Једна властеоска **д.** могла је да обухвати и једну целу жупу. Тако је краљ Милутин дао *жупу Полошку на државу*, а у његово време се помиње и *држава жупе Расинске*. Њу је могао чинити и део неке жупе, па је тако Стефан Дечански добио од краља Милутина „мали део од државе жупе Будимљанске, где ће се издржавати". По Душановом Законику (чл. 155), жупа је могла бити **д.** великог властелина стегоноше или неког другог властелина уколико није мешовита. Статус **д.** може имати и крајиште које је знатно веће од жупе. Властела која је добила у *државу* *земље*, градове и жупе држала их је у *послушности и работи*помоћу војске. Велики властелин стегоноша и властелин крајишник су заповедници војних одреда и имају највеће баштине на повереном им подручју. Челник Муса је прво имао „у државу" Звечан, жупу и град, а затим Брвеник, а жупан Вукослав и син му Цреп били су војни заповедници и највећи баштиници на Петрушком крајишту.
Господари **д.** били су надлежни, не само за извршавање војне службе, него и за послове локалне управе, па и за полицијску службу. Вршили су мобилизацију, зидање и чување градова, организовали су курирску службу, „провод и понос". За извршење ових послова, а и других, помагали су им њихови *владалци*. Били су непосредно одговорни за извршење судских одлука. Располагање војном силом, великим баштинама и широким компетенцијама издвојило их је у посебан слој властеле познат као *силни* (potentes). Њихов утицај на државне послове био је велик, од њих је зависило и прихватање новог краља. Они су прихватили Душана приликом државног удара 1331. У дворским свечаностима њима припада најугледније место, а владар са њима прославља победе и назива их „породом отачаства". Временом, са ширењем српске државе **д.** силних се изједначују са **д.** чланова владарске породице и чак постају и веће, као што је 1360. била **д.** великог кнеза Војислава Војиновића.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске* *повеље и писма*, 1, Бг -- Ср. Карловци 1929; Данило II, *Животи краљева и архиепископа српских. Службе*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Српско краљевство и ‚државе' у делу Данила II", у: *Архиепископ Данило II и његово доба*, Бг 1991.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВЉАНСТВО
**ДРЖАВЉАНСТВО**, припадност физичког лица (појединца) једноj држави, из којег произлазе обострана права и обавезе. Пошто је тај однос уређен правом, **д.** се одређује као трајна правна веза јавноправног карактера између физичког лица и суверене државе. У објашњењима дата уз српски Грађански законик од 1844. налази се следећа одредба **д.**(„грађанства"): „Грађанство је политичко правна воља, која постоји између државе и њених држављана, по којој су ови потчињени државној власти." За физичка лица која имају својство држављанина основни значај таквог положаја у томе је што им држава чији су држављани у потпуности обезбеђује вршење људских и грађанских права у њој и што им, кад су ван ње, у иностранству, пружа посебну правну заштиту. По правилу, држава не може изручити свог држављанина. Право је државе да својом сувереном вољом пропише која лица и под којим условима стичу њено **д.**, као и услове под којима оно може престати. О свему томе једнострано одлучује надлежни државни орган. Лица која немају домаће **д.** без обзира на то да ли имају страно или немају никакво (апатриди) су странци. За њих важе одређена ограничења у погледу доступности појединим правима, пре свега политичким, која уживају домаћи држављани, као што им се не могу наметати ни све обавезе којима подлежу домаћи држављани. Правне норме о стицању и престанку **д.** налазе се у уставу (оне најначелније) и у законима (којима се подробно уређују услови стицања и престанка **д.**).
У Кнежевини и Краљевини Србији сви њени устави, почев од Сретењског устава, садржавали су одредбе о српском **д**. У њима се као начин стицања српског **д.** („србско државно грађанство") прихвата рођење од родитеља српских држављана и прирођење, давање српског **д.** странцу, или се одређивање услова за стицање и престанак српског **д.** („како се добива и губи српско грађанство") препушта закону. Рођењем и пореклом **д.** се стиче аутоматски, самом чињеницом рођења или порекла, док се прирођењем оно стиче сагласном вољом физичког лица које подноси захтев за пријем у **д.** и надлежног државног органа о прихватању тог захтева. Надлежни државни орган одлуку о захтеву доноси на основу слободне оцене (применом дискреционе власти). Законска правна правила о српском **д.**први пут су била утврђена у Грађанском законику од 1844. У његовом члану 44 стајало је: „Српско житељство, тј. грађанство припада по самом рођењу или се добија прирођењем. Код рођених Срба прелази право грађанства с родитеља на децу по самој природи, прирођење пак добија се онда, кад би иностранац који пуних седам година било у служби државној, било у вођењу заната или земљорадњи, или каквом другом полазном занимању овде проживео и за све то време би поштено и сходно законима земаљским живео, не учинивши никаква злочинства." Постојала је и могућност да странац добије „право грађанства" и „без опредељенога времена пребивљања", посебним одобрењем кнеза (краља), уз сагласност Савета. Услов за добијање „српског грађанства" био је отпуст из страног **д**. О стицању **д.**прирођењем одлучивало је, осим у посебном, наведеном случају, Министарство унутрашњих дела. Појединости стицања „српског грађанства" прирођењем утврђивала је Уредба о српском прирођењу и отпуштању Срба из њиховог отачаства од 1844. Евиденција о српским држављанима водила се у „списку житеља српских". Грађански законик од 1844. још предвиђа да странкиња удата за „српског житеља" добија самом удајом „сва права српскога грађанства, само уколико држава из које је странкиња иста права даје Српкињи удатој за њиховог поданика" (начело реципроцитета). Исто тако, Српкиња удата за страног поданика губи српско **д.** ако страна држава своју држављанку удату за Србина лишава свог **д**. Ова правила не важе за жену „из друге области Турске" удату у Србији, јер се она „сматра за овдашњу", а Српкиња удата у другој области Турске се „у смотрењу права грађанства за своју држи" (члан 48).
У социјалистичкој Југославији, у којој је Србија била једна од шест федералних јединица (република) постојало је сложено **д.** (републичко и савезно), иако је према спољном свету то било једно **д**. Оно је, иначе, имало правне последице јединственог **д**. Наиме, сваки држављанин републике био је истовремено и држављанин Југославије, а држављанин једне републике имао је на територији друге републике иста права и дужности као и њени држављани (чл. 249 Устава СФРЈ од 1974). Републичко **д.** се појављивало „више као један од симбола државности републике, него правна институција са практичним правним последицама" (Н. Стјепановић).
У Републици Србији на основу важећег Закона о држављанству Републике Србије (*СГ*, 135/04, 09/07), **д.** се стиче пореклом, рођењем на територији Републике Србије, пријемом и по међународним уговорима, при чему је основни начин стицања **д.** порекло, док је место рођења допунско мерило (углавном, да би се спречио настанак апатрида). Пријем је начин стицања **д.** пунолетних лица, док се по међународним уговорима **д.** стиче на основу ратификованог међународног уговора и под условом узајамности. При том су начини стицања **д.** утврђени тако да се избегне појављивање лица без **д.** (апатриди) или са више **д.**(полипатриди). Иако је **д.**, у начелу, трајни однос, могуће је да, под условима предвиђеним законом, оно престане да постоји. Државе су, као и код прописивања услова за стицање **д.**, суверене и код прописивања услова за престанак **д**. У Републици Србији начини престанка **д.** су отпуст, одрицање и по међународним уговорима. Одузимање **д.**, као начин његовог престанка, сматра се повредом људских права, па се стога не предвиђа у законима европских држава (у СФРЈ оно је постојало, али само према југословенском држављанину који има страно **д.** и стално живи у иностранству, уз додатне законске услове). Отпуст и одрицање су начини престанка **д.** на основу изражене воље подносиоца захтева у том смислу, док је престанак **д.** по међународним уговорима начелна могућност у случајевима када је уговор закључен с неком страном државом и ратификован. До отпуста долази само на захтев појединца, а никада по службеној дужности, док изјаву о одрицању од **д.** може поднети пунолетни држављанин Србије који је рођен у иностранству и има страно **д.** до навршене 25. године. После тога, с обзиром на то да им се то право гаси, такви појединци могу поднети захтев за отпуст из **д.**Србије. Све послове у вези са **д.** обавља Министарство унутрашњих послова. У суштини, то су послови стицања српског **д.** пријемом и послови о престанку српског **д.** отпустом. За лица чији би пријем био од интереса за Републику Србију одлучује Влада Републике Србије. О захтеву за стицање српског **д.** пријемом и о престанку српског **д.**Министарство унутрашњих послова одлучује на основу слободне оцене. То значи да оно може одбити захтев за стицање **д.** пријемом или захтев за престанак **д.** и када су испуњени услови прописани законом ако то налажу разлози целисходности, које није дужно да наведе у образложењу решења. Правило је да се **д.** уписује у матичну књигу рођених. **Д.**се доказује изводом из матичне књиге рођених, као и посебним уверењем које издају органи за вођење матичних књига -- уверењем о **д.** које се издаје на лични захтев. Српски држављани доказују српско **д.** у иностранству важећом путном исправом.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Алимпић, *Полицијски речник*, 1, Бг 1924; Б. Т. Благојевић, *Држављанство*, Бг 1946; Н. Стјепановић, *Управно право у СФРЈ -- општи део*, Бг 1978; Р. Марковић, „Предговор уз нови Закон о југословенском држављанству", *Закон о југословенском држављанству и Закон о путним исправама југословенских држављана*, Бг 1996; С. Милетић, *Закон о држављанству Републике Србије са коментаром и прилозима*, Бг 2005; Д. Милков, *Управно право*, 2, Н. Сад 2010.
Р. Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ
**ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ**, обавештајно-безбедносна служба или тајна полиција задужена за заштиту уставног поретка и система државне власти. Овакви задаци обављани су не само у државним системима у којима су постојале посебне службе тог типа него и у системима у којима такве службе нису постојале.
**Средњи век.** Безбедност у средњовековној Србији се може посматрати као безбедност владара и његовог двора и као безбедност у земљи, на путевима и у насељима. Безбедност самог владара и његовог двора обезбеђивала се сталном стражом за шта су били задужени стражари (*бдци*), посебна категорија зависних људи. Такође, владара је обезбеђивала његова телесна гарда (*храненије*) која је увек била у његовој близини. У почетку њу су чинили припадници младе властеле, а од времена краља Милутина ту дужност су вршили и страни најамници. Једно време краља Милутина су обезбеђивали турски најамници, али су они побијени приликом покушаја побуне. Краљу и цару Душану *храненије* су чинили немачки витезови на челу са витезом Палманом. У току битке они су ратовали уз владара и штитили га. Један писац је забележио да је у Косовском боју попустило Лазарево *храненије*, па је српски владар у току битке заробљен.
Редовну безбедност у земљи, на путевима и у насељима обезбеђивали су органи локалне управе. Ту је била најзначајнија улога жупана као господара жупа и жупских градова. Од времена краља Милутина њих потискују кефалије -- опште и градске -- које управљају жупама и градовима. Оне су морале да се старају о безбедности трговаца на путевима, да одржавају јавни ред и мир на трговима и на сајмовима. Поред безбедносне улоге они су вршили и судску функцију заједно са неким другим органима. Господари *држава*, називани у изворима *силнима*, на територији којом су управљали имали су свој управни апарат који се старао и о безбедности на том простору. У обезбеђивање сигурности укључено је и зависно становништво које је давало страже на путевима између жупа, као и на градским бедемима (*градобљуденије*). Сви ови органи су на располагању имали и могућност утамничења оних који угрожавају безбедност. У средњем веку тамница није служила за издржавање досуђене казне него као мера спречавања дела или омогућавања спровођења казне. Тамнице је имала и властела, а не само локални органи управе, па су као и кефалије, према Душановом законику, управљали тамницама. Трговци су често затварани због намиривања дугова.
Синиша Мишић
**Нови век.** У историји модерне српске државе постојале су различите форме политичке полиције, али оне никад нису функционисале изван класичне полицијске организације, нити као посебна служба **Д. б**. Поједине одредбе водећих државних органа Србије, указивале су на потребу заштите од стране шпијунаже, односно вршења тајне политичко-дипломатске активности још од времена Првог и Другог српског устанка. Развојем полиције, односно органа унутрашњих послова, у Кнежевини и Краљевини Србији су се већ од 1830. поједине целине у Министарству унутрашњих дела или Управи града Београда бавиле контраобавештајним радом и елементима политичке полиције. Као виши облик организације **Д. б** у Краљевини Србији постојало је Одељење за поверљиве полицијске послове, формирано 1899, а у југословенској краљевини Одељење за државну заштиту, образовано 1920. у саставу Министарства унутрашњих дела. У српској (југословенској) војсци, послове безбедности су све до времена II светског рата вршили одређени делови војно-обавештајне службе на нивоу Главног Генералштаба, као што је то било II одељење или Сервис тајне војно-обавештајне службе.
Прва служба која је била претеча касније југословенске и српске службе **Д. б.** била је Озна (Одељење за заштиту народа), својеврсна тајна полиција партизанског (комунистичког) покрета, формирана 13. V 1944. у Дрвару, на чијем је челу био Александар Ранковић, члан Политбироа и ЦК КПЈ. Иако је образована под совјетским утицајем, била је израз и илегалног рада КПЈ из времена пре II светског рата, као и посебних регионалних партизанских обавештајних служби настајалих од почетка окупације. То је био случај са Словенијом, где је у оквиру Партије постојала тајна служба -- ВОС, а делимично и у Хрватској, где су поједини истакнути комунисти већ имали везу са разним совјетским службама. Како су партизанске снаге ослобађале поједине територије окупиране Југославије 1944−1945, тако су одмах и успостављане испоставе Озне, које су спроводиле прогон свих лица означених за „народне непријатеље", посебно на самом крају рата, маја 1945, када је, према наредби Јосипа Броза Тита, а под њеним руководством, дошло до масовне ликвидације антикомунистичких заробљеника на подручју Словеније и источне Босне.
Озна је била организована по регионалном принципу тако што су федералне јединице -- будуће републике покривале регионалне Озне. Хијерархијски, изнад њих је била Озна „за Југославију", претеча савезне службе, а због посебних прилика у престоници 1944−1945. постојала је и посебна Озна за Београд. У оквиру свих Озниних штабова постојала су и три одељења -- одсеци, који су се бавили војном контраобавештајном службом у јединицама Југословенске армије. Мањи број припадника Озне (укупно 29) упућен је у овом периоду на школовање у академији НКВД у Москви. Осим тога, у саставу Озне налазили су се поједини совјетски саветници, али о њима за сада нема документарних података.
После доношења првог Устава нове Југославије, током марта 1946. долази до прве веће реорганизације служби безбедности. Из састава Озне издвајају се сва три одељења -- одсеци, а од њих се формира Контраобавештајна служба Југословенске армије, позната као КОС, која се даље развијала као посебна безбедносна служба. Преостали део Озне преименован је у Управу **д. б.** (УДБ, Удба), настављајући њене дотадашње активности. Ова служба остала је униформисана и била на буџету Министарства народне одбране, иако је представљала део унутрашњих послова. У овом периоду делимично јој је измењена унутрашња организација, задржана потом мање-више током целог њеног постојања. На савезном нивоу (Удба за Југославију) имала је своју управу с одељењима за борбу против страних обавештајних служби, против унутрашњег непријатеља и за контраобавештајну заштиту (I--III), комуникације и техничку службу (IV), материјално и финансијско пословање (V), заштиту личности и објеката (VI), криптографију (VII), персонална и друга питања (VIII). Каснијих година ова је структура дограђивана са другим одељењима-управама, која су се бавила тајном пратњом, телефонским или електронским прислушкивањем и другим делатностима (IX−XII). Републичке Удбе имале су идентичну организацију, само са једним организационим нивоом ниже (одељење уместо управе, одсек уместо одељења).
**Д. б.** се у послератном периоду бавила не само прогоном страних обавештајаца, одметника или народних непријатеља, него је асистирала и у пословима принудног откупа или стварања сељачко-радних задруга. Удба за Србију истакла се 1946. и у заробљавању генерала Драгољуба Михаиловића, вође Равногорског покрета отпора, а Удба за Хрватску у акцији „Гвардијан", током које је заробљена већа група припадника усташког покрета, убачених у Југославију 1947. Први, а можда и највећи изазов била је војно-политичка криза настала после резолуције Информбироа јуна 1948, када се нашла у улози службе безбедности, идентификујући и хапсећи присталице ИБ-а, а са друге стране у офанзивној улози, делујући обавештајно према суседним земљама, совјетским сателитима. У ту сврху, у простору изван Југославије формиран је низ обавештајних центара и потцентара. Присталице ИБ-а су од средине јула 1949. биле заточене на Голом отоку, где је створен логор, познат као предузеће „Мермер", који је био у надлежности Удбе за Југославију. И поред испољених негативности у њеном раду, може се закључити да је успешно обавила посао заштите независности Југославије од спољног притиска Совјетског Савеза и његових савезница.
Ради школовања нових кадрова **Д. б.**, на Топчидеру у Београду је 1949. формирана посебна школа за основни кадар, као и виша школа за дошколовавање вишег кадра који се већ налазио на дужностима. Три године касније, 1952, из састава Удбе издвојило се I одељење и формирало посебну обавештајну службу у саставу Министарства иностраних послова, касније познату као Служба или Управа за информације и документацију. Она се потом развијала посебно, као југословенска обавештајна служба, преузевши ту надлежност од Удбе. Исте године, изнете су и прве званичне критике из саме службе на поједине поступке Удбе у времену сукоба са ИБ-ом, а њени припадници престали су да носе униформе. Буџет службе је 1954. прешао у домен унутрашњих послова, а дошло је и до смањења људства, које је 1955. бројало око 7.000 лица. **Д. б.** је у овом периоду дефинитивно постала део унутрашњих послова, заједно са јавном безбедношћу (милицијом). Средином 50-их година Удба за Србију је с органима милиције извршила широку акцију прикупљања наоружања на Косову и Метохији. Удба је од 1954. до 1966. континуирано развијала технолошке капацитете за прислушкивање, снимање и тајно праћење на свим организационим нивоима. Током 1961. дошло је до подизања организационих нивоа. Републичке Удбе организоване су по управама, док су на савезном нивоу формиране управе. Присутност **Д. б.** се у овом периоду протезала у свим облицима друштвених активности: праћење активности кроз широку мрежу сарадника и кроз стварање великог броја досијеа лица по најразличитијим основама.
Од јула 1966. извршен је заокрет у пословима **Д. б**. На IV пленуму ЦК СКЈ, одржаном на Брионима, осуђена је делатност савезне Удбе, а А. Ранковић, потпредседник Југославије, оптужен је за илегално прислушкивање Ј. Б. Тита и неколицине других политичара из врха државе и партије. Иако низ комисија које су испитивале наводно прислушкивање, као ни искази затворених припадника Удбе, нису открили ниједан доказ о оптужбама, у суштини политичком одлуком, тзв. „Тезама за реорганизацију Службе **д. б.** из септембра 1966" долази до реорганизације **Д. б**. Служба **д. б.** (СДБ, назив који је од тада био у употреби) на савезном нивоу је драстично смањена, а њене су компетенције пренете на републичке СДБ. Отпуштен је или пензионисан већи део припадника савезне СДБ (њих око 700), а у периоду 1968−1969. извршена је и „ревизија", уништавање документације и личних досијеа, којих је у времену пред Брионски пленум било чак 2.754.923. Одлукама Брионског пленума била је погођена и СДБ за Србију, а посебно њен огранак за Београд. Опоравак је наредних година текао споро и увек под паском политичких осуда из 1966.
Од овог периода па све до распада Југославије 1991, републичке и покрајинске службе преузеле су надлежност над пословима **д. б.** на својој територији. Савезна СДБ остала је у улози својеврсног техничког координатора, а њене активности на плану обавештајних активности против екстремне емиграције и страних служби обновљене су тек током 80-их година. Руковођење овом службом вршено је по систему ротација -- републичког, односно националног кључа. Републичке службе су тако од 1967. водиле обавештајне акције против страних служби и праћење емиграције из сопствене републике, које је укључивало и радикалне мере, одобраване од стране посебног савета на највишем државном нивоу. Друге активности остале су исте, уз разне облике технолошке модернизације.
За СДБ у СР Србији посебан изазов представљала је ескалација албанског национализма 1968, 1981. и 1989. Многе активности биле су отежане због присталица тог покрета у структурама покрајинског секретаријата за унутрашње послове, а посебно покрајинске СДБ. Други део активности СДБ Србије је од смрти Ј. Б. Тита (1980) био усмерен на праћење „унутрашњег непријатеља" (тзв. III линија рада службе), тј. првих опозиционих иступа или организовања, које је на крају процеса 1989−1990. водило у стварање вишестраначког политичког живота. Појавом Слободана Милошевића на политичкој сцени 1986−1987. дошло је до престројавања у СДБ, чије је руководство убрзо постало ослонац новом српском лидеру. Укидањем надлежности покрајинских органа 1989. и две покрајинске службе, војвођанска и косовска, поново су биле у надлежности српске СДБ.
Рат и распад СФР Југославије 1991−1992. довео је и до распада јединственог система **д. б**. Републичке службе постале су ослонац СДБ у осамостаљеним републикама и умногоме имале значајну улогу у ратним догађајима широм Југославије. У Србији СДБ Републичког секретаријата за унутрашње послове трансформисала се 1991. у Ресор **д. б**. У Савезној Републици Југославији, насталој крајем априла 1992, **д. б.** је организована на републичком нивоу Србије и Црне Горе. Служба Савезног секретаријата за унутрашње послове изгубила је на значају, а 1992. њене просторије и документација насилно су преузете од стране Министарства унутрашњих послова Републике Србије.
Бојан Димитријевић
**Транзиционо доба.** Устав СРЈ дефинисао је област одбране и безбедности крајње уопштено, те су надлежности федералне државе и република препуштене уставним амандманима и законским актима, док је карактер безбедносно-обавештајног система и даље оцртавао дух једнопартијске државе. Тако су организација, надлежности и методе рада Ресора **д. б.** МУП Републике Србије, као носеће службе чије се функције директно односе на појам **д. б.**, биле регулисане само Правилима о раду Ресора **д. б.** и другим њеним унутрашњим прописима. Иако формално у саставу МУП Србије, ресор **д. б.** био је самостална безбедносно-обавештајна служба задужена за заштиту уставног поретка која је обављала контраобавештајне послове, послове везане за праћење и сузбијање унутрашњег екстремизма и спречавање тероризма, обавештајне послове, као и послове обезбеђења и безбедносне заштите лица и објеката.
Услед потребе за изградњом новог безбедносно-обавештајног система Републике Србије, ступањем на снагу Закона о Безбедносно-информативној агенцији (*СГРС*, 2002, с каснијим допунама 2009, 2014, 2018), 27. VII 2002. формирана је Безбедносно-информативна агенција (БИА) као аутономна и централна безбедносна-обавештајна установа непосредно подређена Влади Републике Србије. Најшири задаци Агенције су: заштита безбедности Републике Србије; откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног уређења; истраживање, прикупљање, обрада и процена безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије; информисање надлежних државних органа о наведеним подацима, као и други послови одређени законом. При обављању послова из својих законских надлежности Агенција делује на основу Устава, закона, других прописа и општих аката, стратегије националне безбедности, стратегије одбране и политике Владе Србије, односно, делује на начелима уставности, законитости, поштовања људских права и основних слобода, сразмерности у примени овлашћења, тајности, субординације, професионализма, објективности, селективности, рационалности и интересне неутралности. У остваривању своје функције, Агенција примењује одговарајуће посебне поступке и мере са циљем прикупљања података којима се привремено могу ограничити уставом загарантована права и слободе, и посебне доказне радње у складу са Закоником о кривичном поступку. Агенција остварује сарадњу са органима и службама других држава, те међународних организација, а у складу са смерницама Владе и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије.
Предраг Павлићевић
ИЗВОРИ: АЈ; Н. Радојичић, *Законик цара Стефана Душана*, Бг 1960; Закон о Безбедносно-информативној агенцији, *СГРС*, 42/2002, са каснијим допунама: *СГРС*, 111/2009, 65/2014, Уставни суд, 66/2014, 36/2018.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952; „Десетогодишњица Државне безбедности", *Народна милиција*, 1954, 5; О. Ђорђевић, *Лексикон безбедности*, Бг 1986; В. Лукић, *Сећања и сазнања: Александар Ранковић и Брионски пленум*, Тг 1989; С. Нумић, *Добра земљо, лажу -- до истине у брионској афери прислушкивања*, Бг 1989; А. Духачек, *Исповест обавештајца*, Бг 1992; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; Ђ. Ђекић, „Запис Рајчина Судића као историјски извор", *ЗМСИ*, 1997, 55; Б. Димитријевић, „Одјек Брионског пленума на службу унутрашњих послова 1966−1970", *Историја 20. века*, 2001, 2; С. В. Мијалковић, *Национална безбедност*, Бг 2010; М. Бајагић, *Шпијунажа у* *XXI в.: савремени обавештајно-безбедоносни системи*, Бг 2010; С. Цветковић, *Између српа и чекића*, II, *Политичка репресија у Србији 1953−1985*, Бг 2011; К. Николић, *Мач револуције, ОЗНА у Југославији 1944−1946*, Бг 2014; Н. Вујичић, „Заштита података о личности у обављању послова на заштити националне безбедности", у: С. Гајин (ур.), *Нова законска регулатива о заштити података о личности са посебним освртом на заштиту података о личности у сектору безбедности*, Бг 2017; Б. Димитријевић, *Ранковић, други човек*, Бг 2020.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА ДОБРА → ЈАВНА ДОБРА
**ДРЖАВНА ДОБРА** → **ЈАВНА ДОБРА**
# ДРЖАВНА ЗНАМЕЊА
**ДРЖАВНА ЗНАМЕЊА**, визуелни или звучни симболи који изгледом или звуком представљају историјски, уставно-правни и корпоративни идентитет суверене државне заједнице; она су ексклузивно власништво суверене државне заједнице и уживају правно и индивидуално достојанство које та заједница штити као и сопствено име, идентитет и легитимитет. Основна **д. з.**, прихваћена као таква у уставно-правном систему свих суверених држава света, су грб, застава и химна. **Грб** је врста статичног амблема који испуњава одређене историјско-правне и ликовно-нормативне претпоставке. Проучавањем, нормирањем и дефинисањем грбова бави се помоћна историјска наука хералдика. **Застава** је динамични амблем који садржајем и распоредом боја, као примарним, односно анциларним ликовним садржајем, као секундарним, даје сажету верзију визуелног амблема, слично грбу, али са битном разликом која се односи на могућност уочавања и препознавања на већој удаљености. Проучавањем, нормирањем и дефинисањем застава бави се помоћна историјска наука вексилологија. **Химна** је звучни амблем који садржи мелодијски запис и текст песме. У неким, мада ретким случајевима, мелодијски запис нема пратећи или програмски текст (најчешће услед немогућности да се у погледу садржаја текста постигне довољни ниво унутрашњег друштвеног и политичког консензуса, као што је случај у Шпанији, Сан Марину и Босни и Херцеговини) или јединствену мелодију прате различити текстови у зависности на ком се од државних (или националних) језика текстуални део изводи (случај Швајцарске, Фиџија, Канаде, Јужноафричке Републике или, делимично, Новог Зеланда). Проучавањем, нормирањем и дефинисањем химни бави се помоћна историјска наука химнологија. Поред основних знамења, од случаја до случаја, и од времена до времена, појављује се читав низ формално или неформално усвојених, прописаних или наметнутих анциларних знамења која ближе дефинишу историјско наслеђе, традицију и идеолошку (или политичку) конструкцију на којој почива или се њоме легитимише актуелна политичка власт у држави. Ту спадају лик и/или иницијал владаоца, регалије (круна, скиптар, орб, престо, оружје), посебан симбол државног уређења или страначке власти, историјски лик оснивача нације или државе, светог заштитника, родоначелника, ослободиоца, законодавца и сл., потом национални амблематски лик (животиња, птица, риба, цвет, дрво, камен), мото, девиза или ратни поклич, односно ваннационални, наднационални, међународни или идеолошки симбол или амблем.
**Српска државна хералдика и вексилологија** следи европску праксу државне хералдике коју формирају законом или уставом прописана и заштићена знамења државе и/или њеног владара као изворишта ауторитета, права и правде на том простору и над његовим житељима и институцијама. За разлику од извора за рану српску државну хералдику, који су фрагментарни и несистематски, нова хералдика обновљених српских држава може се највећим делом пратити кроз аутентичну архивску грађу и правна акта, али и кроз многобројне пратеће манифестације репрезентовања и функционисања државе и њеног апарата на свим нивоима, и то кроз сфрагистику, вексилологију, нумизматику, филателију, симбологију и инсигниологију државних служби.
*Средњи век.* О средњовековним знамењима српске државе зна се недовољно. Изгледа да је најстарији помен о застави наводна молба зетског краља Михаила из 1078. римском папи да му дарује стег и огртач. Тек готово 170 година касније наилази се поново на помен заставе, и то поводом тешког пораза који је краљ Урош I доживео од Мађара, када су заробљени сам владалац и његов стег, о чијем изгледу нема никаквог податка. Нешто више се сазнаје из пописа поклада краља Владислава у Дубровнику 1281, где је записано да је у њему била и једна застава од црвене и плаве тканине. У цркви сремског села Моровић чувала се једна стара застава коју су неки стручњаци датовали у период владавине краља Уроша I, на чијој је једној страни била икона Св. Димитрија, праћена мотивом сунца и Христовим именом, а са друге стране икона Св. арханђела Михаила. Та је застава тешко пострадала током II светског рата и на њој се данас назиру само неразговетни трагови. У књизи *Војне заставе Срба до 1918.* (Бг 1983) Д. Самарџић наводи српску властелу Продана, Владимира и Витомира, који су под заставама опустошили 1323. Конавле, Требиње и Драчевицу. За краља Стефана Уроша Дечанског се зна да је 1326. упутио посланство мамелучком султану у Александрију, од којег је добио на дар жуту заставу. Код мамелука је жута боја сматрана прерогативом владара и мисли се да је можда војска дечанског краља под том заставом извојевала своју историјску победу код Велбужда над Бугарима четири године касније. По предању, та се застава чувала у Котору и износила само о празнику градског патрона (Св. Трифуна). На основу одредбе о праву стегоноше на „приселицу", односно на стан и боравак, у Душановом законику (члан 155), може се са сигурношћу тврдити да је српска војска тог времена користила стегове, односно заставе, али како су оне изгледале и даље се може само претпостављати. Такве претпоставке се углавном заснивају на двема заставама сачуваним у Хиландару, од којих се једна традиционално назива Душановом. Та је застава троугаоног облика, а шивена је од делова наранџасте, жуте и зелене тканине; на њој је препознатљив мотив крста са три антене, од којих су горња и доња краће, а средња дужа.
Српски средњовековни нумизматички извори не могу се поуздано користити за вексилолошку идентификацију. Сфрагистички извори, посебно коњанички печати босанске провенијенције, могу да омогуће известан прецизнији увид. Тако печати краљева Твртка I и Стефана Остоје приказују заставе са крстом, а печат краља Стефана Дабише приказује хералдичку заставу, изведену из грба, са косом траком и шест кринова. За Стефана Томаша се зна да је од папе, слично некада зетском краљу Михаилу, тражио да му пошаље заставу као знак подршке. Један сачувани печат српске деспотице Ангелине Бранковић (Света мајка Ангелина) приказује анђела који држи заставу са мотивом двоглавог орла. Портолани, поморске карте, пак, омогућавају да се вексилолошки мотив допуни битним сазнањем о бојама. За историју српске вексилологије посебно је важан портолан Анхелина Дулсерта датован у 1339. где се над ознаком за Скопље види жута застава са црвеним двоглавим орлом и натпис Seruja. Сазнање о жутој застави коју је Стефан Дечански примио од египатског султана, као и податак да је црвени двоглави орао био привилегија ромејских севастократора, отвара широке могућности за претпоставке, али за сада не и за чврсте закључке.
После пада српске деспотовине под турску власт, о заставама у Србији и код Срба нема података. Повремене информације о крсташким заставама Јована Капистрана под Београдом, или о стегу Јована Ненада у Поморишју, сасвим су недовољне да би се на основу њих могло ишта одређеније рећи о српској вексилологији с краја XV и током XVI в. Поготово се не може говорити о државној вексилологији јер српске државе, у најужем смислу речи, нема. Има, међутим, многобројних помена о заставама, стеговима, барјацима, под којима делују хајдуци, ускоци, разне оружане чете, појединци и јединице у сталној или повременој служби нових господара овог дела Балкана. То су племенске, личне или војне заставе, и оне -- иако део општег вексилолошког проучавања -- неће оставити видног трага на потоњу историју српске заставе.
Нова српска државна хералдичка и вексилолошка историја започиње у исто време када и почетак обнове српске државности, што ће рећи са подизањем Првог српског устанка 1804. У самом почетку неких посебних српских знамења није ни било. Први пут колико је сезало памћење, Срби нису били у позицији да претходе страној сили у походу, или да се за себе боре под страним знамењима. Били су слободни да створе сопствене иконе ослобођења и ратовања. У потрази за тим иконама, устаници су се окренули ка северу, где је, на другој обали Саве и Дунава, живело многољудно српско становништво на територијама којима су владали Хабзбурзи. Они су живели у свету који се брзо трансформисао у националне државе, а тај је свет традиционално међусобно комуницирао симболима који су били опште разумљиви и препознатљиви као изјаве о пореклу, природи, правном и хијерархијском статусу и као ознаке претензија и власништва. У том свеприсутном језику симбола Срби су настојали да успоставе сопствени профил и лик. Са тим циљем, окренули су се хералдичкој археологији и фрагментарним реликтима славне прошлости. Како је српска средњовековна хералдика сасечена у настанку од стране надирућих исламских хорди, извори за њу били су најчешће неприступачни; оно што је било приступачно било је непоуздано и махом пре засновано на машти него на стварности. Ипак, један извор је био доступан и нудио се. Године 1701. Паул фон Ритер (у словенизованој верзији Павле Витезовић) објавио је компилацију 56 грбова приписаних разним словенским (или илирским) земљама и територијама. Књига је била штампана у Бечу под звучним насловом *Stemmatographia Illyrica, sive Armorum Illyricorum Delineatio, Descriptio et Restitutio*, поставши брзо веома популарна. Четрдесет година касније ту је књигу, у српском преводу и препеву, објавио Христофор Жефаровић под називом *Стематографија, изображеније оружиј илирических*, посветивши је патријарху Арсенију IV. Садржају оригиналне књиге придодате су гравире словенских и српских светитеља, посебно оних који су потицали из светородне династије Немањића, као и нови текстови. То је било сасвим довољно да се ова драгоцена књига уврсти у пантеон српског националног мита и да постане неизоставни извор свих потоњих хералдичких пројеката. То је био хералдички рудник из којег се црпео репертоар националних знамења. Он је био доста издашан у погледу хералдике, што је прихватила и популарисала Српска православна црква, али сасвим оскудан у погледу вексилологије, како историјске тако и апокрифне.
Најупадљивији српски хералдички мотив, штит са крстом између четири оцила, у ствари је стари византијски ребус, настао у периоду владавине династије Палеолога. Ауторитети се углавном слажу да је вероватно тачно читање „Краљ краљева који краљује над краљевима" или „Свети крсте помози краљу који влада над краљевима". Трансформација грчких слова „бета" у оцила догодила се почетком XIV в. Псеудо-Кодин изричито наводи да је поморска застава Царства садржала крст између оцила. Мотиви за тај преображај остали су до данас у домену нагађања. Овај византијски ребус је у Србију стигао релативно касно. Најранији налаз је полијелеј у Дечанима, дар кнегиње Милице и њених синова, а деценију касније већ се налази и на новцу деспота Стефана Лазаревића. Када су крст и оцила од златних постали сребрни, не зна се тачно, али је неспорно да је у тој комбинацији порекло каснијих српских националних боја -- црвене и беле. Та трансформација крста са оцилима у карактеристично српско хералдичко знамење регистровано је као „Грб српских земаља" у „Илирским грбовницима", и директно и као поље у композитним грбовима „Илирског царства", па их је као такве преузео и Мавро Орбини, а коначно атрибуисао Павле Витезовић, додајући и поетско образложење које је Жефаровић превео прецизно и не мање депримирајуће: *Крст, оцила, Серблии стојат написани/ ради крста в отчествје многи пријат брани./ Ниње крсту простерту паки узјављајут/ тако, дјелом, Сервију, право називајут*. Овај је грб прихваћен и усвојен од стране Српске цркве у њеном трансдунавском уточишту са ентузијазмом, и том чињеницом је крст са оцилима прерастао из територијалног у грб српске нације, где год она била и каква код била њена судбина. Крст са четири оцила постао је општенародно, трансвременско и транстериторијално знамење, нека врста ковчега завета између Срба и њихове историје, вере и будућности. Грб је постао икона!
Насупрот овом хијератском и сублимном значењу грба са крстом и оцилима, грб са вепровом главом, који од XV в. до почетка XIX в. алтернативно заступа Србију у европској хералдици, представља прагматички концепт. Порекло му је нејасно и, могуће, тривијално. Када је цар Жигмунд Луксембуршки сазвао Сабор у Констанцу, сви његови вазали били су обавезни да присуствују или да пошаљу своју званичну делегацију. Деспот Стефан је успео да лично не путује у Констанц, али је делегацију морао послати. Тој делегацији је, као и другима, одређена званична резиденција на Сабору, а над улазом у њу био је истакнут штит са грбом. У драгоценим документима тог времена, грбовницима Улриха Рихентала и Конрада Гриненберга, приказана су два грба; један је грб деспотов, а други грб Србије. Тај други грб на црвеном пољу приказује отргнуту црну вепрову главу рањену стрелом кроз чељусти. Мада је грб са вепровом главом остао готово непознат у Србији јужно од Саве и Дунава, то је ипак био једини грб Србије који је западноевропска хералдика познавала и признавала. Године 1606, за владе цара Рудолфа II, овај је грб ушао у Велики грб Светог римског царства као претензија на власт над српским земљама. Павле Витезовић је разрешио проблем постојања два грба, од којих оба претендују на истог титулара, тако што је грб са вепровом главом приписао Трибалији, земљи Трибала. Како су Византинци Србе називали Трибалима, по келтском племену које је некада насељавало пределе Централне Србије, усвојено је мишљење да би хералдички овај мотив требало да представља територију Србије јужно од Саве и Дунава, значи „турску Србију". У том значењу је својевремено и краткотрајно и Карловачка митрополија узела овај мотив у свој грб. Са победничком армијом принца Евгенија од Савоје грб са вепровом главом тријумфално је ушао у Београд, где се и данас може видети на капији овог славног војсковође у Доњем граду Београдске тврђаве. Временом, тај је грб почео да се користи као посебно знамење Шумадије и Браничева, односно управо оног дела Србије где је устанак настао и распламсао се.
За разлику од крста са оцилима и вепрове главе, хералдички мотив двоглавог орла у полету много је старији и, бар у погледу његовог српског деривата, неспорно византијског порекла. Углавном се повезује са царском симбологијом уведеном за владавине династије Комнина са тумачењем које има свој хијератски родослов. По тој интерпретацији, орао симболише небеску, божанску моћ, иманентну светлост, док његове две главе представљају јединство супротности, концепт општег, левог и десног, горњег и доњег, небеског и земаљског, па отуда васељенског и царског. Пре но што је трансформисан у хералдички мотив, двоглави орао је већ био амблематска композиција која у хијерархији царских знамења има највиши ранг и припада по праву ексклузивном владарском достојанству василеуса, односно достојанствима деспота, севастократора и кесара. Први српски владалац који је поседовао право на овај амблем био је краљ Стефан Првовенчани у својству царског севастократора; том достојанству принадлежовао је лик црвеног двоглавог орла. Трансформација црвеног у белог (сребрног) орла догодила се, по свој прилици, у времену уздизања Стефана Душана на царство. У српској државној хералдици значење двоглавог орла као амблематског заступника Царства утемељено је још од немањићких времена.
Хронолошки најранија појава двоглавог орла у византијском гравитационом подручју био би рељеф са парапетне плоче од црвеног шиста из Старе Загоре (Бугарска), датован у X--XI в., али статус и улога тог рељефа нису разјашњени. Фрагмент епистила темплона светогорског манастира Ватопед из друге половина X в., на којем је орао крунисан и заузима средњу висинску зону, чини се да говори да је у питању амблем који већ има посебан статус међу другим амблемима и да његово присуство на таквом месту не може бити случајност. Вероватно најстарији ликовни приказ овог мотива у директној вези са иконичком сликом василеуса јесте кружни камени рељеф из Афродизије у Малој Азији, датован у XII в., на којем је приказан Јован II Комнин на супедиону на којем се јасно виде главе двоглавог орла. Већ је поменуто да се као мотив на одећи орао, можда двоглави, помиње и код Константина Порфирогенита, и касније код Псеудо-Кодина. Чини се да је статус двоглавог орла у XIII в. лакше пратити у немањићкој Србији него у самом Ромејском царству. Уобичајени модел представљања владара у српском средњовековном сликарству подвлачи њихов статус у хијерархији васељенског царства, отуда двоглави орао на одећи владара, у фреско-декорацији владарских задужбина, на царским поклонима. Осим на одећи владара, где је стандардна представа двоглавог орла у злату на црвеној подлози, од Стефана Првовенчаног до краља Душана двоглави орао је најчешће црвен, чиме се дефинише достојанство ромејског севастократора који је у васељенској хијерархији стајао изнад српског краља. То је разлог појаве црвених орлова у подејама Богородице Љевишке или Жиче, као на шаторима деспота и севастократора, али и разлог због којег су се исти такви орлови нашли и на даровима које је краљ Милутин послао капели Св. Николе у Барију. Може бити и да је двоглави црвени орао на застави над Скопљем у портолану Анхелина Дулсерта исте провенијенције и да Дулсертов податак о њему датира из периода пре преузимања царске титуле. У периоду српског Царства уочава се значајна амблематска иновација јер двоглави орао почиње да се појављује у новој колористичкој синтагми као бео на црвеном пољу. О овоме посебно убедљиво сведоче многобројне фреске, из којих би се могло закључити да је верзија деспотског знамења које описује Псеудо-Кодин, са бисерним орловима на црвеном пољу, преузета као сасвим специфичан и карактеристичан знак деспотског достојанства у српском царству. Чини се да о томе сведоче и неки други примери, као што је Јеванђеље бугарског цара Ивана Александра из Британског музеја, на којем је приказан царев зет Константин, син српског севастократора Дејана, и сам српски деспот по инвеститури добијеној од цара Душана, одевен у тамноцрвену хаљину украшену белим двоглавим орловима. У Бугарској је, иначе, двоглави орао много ређи мотив него у Србији. Осим поменутог старијег рељефа из Старе Загоре, неизвесног значења, ваља поменути и рељефну представу двоглавог орла у Мелнику из XIII в. и капител са двоглавим орлом из периода Михаила Шишмана. Први нумизматички трагови су на новцу царева Георгија Тертера и Михаила Шишмана, потом и видинског цара Ивана Страцимира. На фрескама, минијатурама и иконама ретке представе личности у одећи украшеној двоглавим орловима не приказују карактеристичну форму „коласте аздије", него слободне фигуре орлове или фигуре орлова компоноване као део текстилне декорације унутар флоралних преплета или венаца. Ваља такође запазити да се мотив „коласте аздије" у Србији после пада Царства враћа црвено-златној формули.
Нумизматички извори мотива двоглавог орла у средњовековној српској држави релативно су многобројни и добро документовани. Као дефинисани хералдички мотив двоглави орао се јавља на новцу деспота Угљеше Мрњавчевића и на новцу деспота Стефана Лазаревића. На динару деспота Ђурђа Бранковића приказан је у аверсу шлем са челенком у којој је двоглави орао између два рога. У домену сфрагистике, прва појава двоглавог орла на штиту као грба српске државе налази се на престоном печату краља Твртка I. Мотив двоглавог орла се налази и на идентичним печатима деспота Ђорђа Бранковића из 1492. и Јована Берислава из 1505, односно на печату деспотице Катарине Баћањи из 1542. Двоглави орао се појављује на накиту, утензилијама, украсним предметима, посуђу, на архитектонским споменицима, каменој пластици и, посебно, на металним хоросима цркава и манастира (Дечани, Марков Манастир, Лесново). У хроници сабора у Констанцу Улриха фон Рихентала деспот Стефан је представљен грбом са сребрним двоглавим орлом. У постнемањићком периоду мотив двоглавог орла преузима великашка породица Црнојевића. Да је у постнемањићкој Црној Гори двоглави орао сматран грбом Немањића и средњовековне српске државе, има много доказа. У предлошку митрополита Данила царском Министарству спољних послова у Санкт Петербургу из 1715. мотив главног штита грба Црне Горе је крунисани двоглави орао у полету. После 1749, када је двоглави орао (са крстом између глава или без њега) унет у „Печат целе Црне Горе", па до његове хералдичке стандардизације 1841, то је стални и основни хералдички мотив црногорске државе као баштиника средњовековног српског Царства. Тај ће мотив трпети само измене које су везане за ознаке државног достојанства (скиптар, орб, кнежевска, потом краљевска, круна са тракама) и биће комбинован суперпозицијом штита са лавом у пролазу.
*У Хабзбуршком царству.* Порекло данашњег грба Србије, иако мотивски изведено из средњовековне амблематике и хералдике византијског царства и, посебно, хералдичких знамења светородних династија Немањића и Хребељановића, ваља пре свега тражити у иницијативи и хералдици Српске православне цркве, као ризничара националних сећања и традиција, и као израз прагматичне потребе да се на преласку из XVII у XVIII в. хералдички дефинише појам српске нације и њеног историјског права. Изгледа да би први покушај да се та дефиниција уобличи могао да се повеже са личношћу патријарха Арсенија III, предводника велике сеобе Срба ка северним равницама. На његовом свечаном портрету представљен је до тада непосведочен патријарашки грб на којем је штит крунисан митром, украшен процесионим крстом, жезлом и бројаницама; на штиту је на златном пољу сребрни двоглави орао изнад истог таквог лава у пролазу (извор потоњег грба Црне Горе овде је више него очигледан). На патријарховој надгробној плочи у Крушедолу исклесан је грб који понавља синтагму двоглавог орла и лава, али са битном новином: на грудима двоглавог орла види се сада овални штит са часним крстом, што је најстарији пример суперпозиције штита са крстом на грудима двоглавог орла код Срба.
Обједињење карловачке и београдске митрополије спроведено је 1726. избором београдског митрополита Мојсија Петровића и на карловачки трон. Према тврђењу Димитрија Руварца, и по сведочењу Радослава Грујића да су лично видели печат митрополита Мојсија из 1725, годину дана пре избора на архиепископију, грб на њему је већ садржавао поље са крстом између четири оцила. Не може бити било какве сумње да је ово поље преузето из Ритерове књиге и да је између грба који је представљао *Imperium à Nemanide institutum* и грба Србије, тј. грба са двоглавим орлом и грба са крстом и оцилима, митрополит Мојсије свесно одабрао онај који се лакше могао и разумети и бранити. Од тада црвени штит на којем је сребрни крст између четири оцила заступа и представља српски народ као заједницу. Њиме се српска црква дефинисала као идеални оквир националног окупљања, а сам грб преобразила у грб српске нације.
Грб Митрополије се није мењао за столовања митрополита Вићентија Јовановића, али се за његовог наследника, патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, успоставила неуобичајена ситуација, с обзиром на то да су се у његовој личности објединила достојанства Пећког патријарха и Карловачког митрополита, што је створило конфузију у погледу разликовања грба Митрополије и грба Патријаршије. Патријарх Арсеније је био човек значајне енергије и великих амбиција. Његов допринос црквеној, али и српској националној хералдици не може се преценити. Он је први који је хералдички дефинисао не само оквире сопствене архијерејске ингеренције, него и сасвим јасан политички програм у којем се патријарх српски појављује као етнарх, односно национални поглавар и намесник изгубљеног Царства. О дубоком утицају који ће ова концепција оставити сведочи и податак да ће се и вазална Србија у борби за осамостаљење од османске власти, и најзначајнији покушај Срба да се изборе за аутономију у саставу хабзбуршке државе, легитимисати хералдичким знамењем којем је легитимитет даровала Црква.
Тај ауторитет био је неспоран међу Србима и северно и јужно од Саве и Дунава. Када је одлуком Мајске скупштине, одржане у Сремским Карловцима 1/13--3/15. маја 1848, проглашена Српска Војводина у коју су ушли Срем са Границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Великокикиндским диштриктом, питање грба је сматрано решеним. Изабрани су Патријарх (Јосиф Рајачић) и Војвода (пуковник Стефан Шупљикац), а на основу царског Патента од 18. XI 1849. формирано је Војводство Србија и Тамишки Банат. Његова територија се само делимично поклапала са одлуком Мајске скупштине: у састав су ушли већи део Срема, највећи део Бачке, читав Банат, али је изостала Војна граница и територија Барање. Укидањем Војводства као Крунске територије Решењем од 27. XII 1860, којим је санкционисано федералистичко преуређење Монархије, помен великог војводе Српске војводине у саставу царске титуле није аутоматски нестао. Хералдичка дефиниција Војводства Србије и Тамишког Баната у великом царском грбу, међутим, показује извесну двосмисленост. Још у званичном блазону аустријског великог грба из 1836. постоје хералдичка поља „Србије" и „Рашке", и ако се у царској титули не помињу такве одреднице. Према хералдичком садржају грба „Србије", евидентно је да се идеја односила на „Турску Србију", тј. на територију јужно од Саве и Дунава. Доношењем Патента од 18. XI 1849. композиција великог грба Царства није промењена и посебно поље Војводства Србије није никада официјелно унето у њега. Међутим, грб Војводства Србије -- онакав каквог су га хералдички усвојили и дефинисали учесници Мајске скупштине -- ушао је у царски хералдички репертоар преко посебне и наменске хералдичке дефиниције његовог грба као великог војводе Војводства Србије. Тај грб се заснивао на грбу Нације (тј. на црвеном пољу сребрни крст између четири златна оцила бридовима ка патибулуму крста, уз следеће појашњење: „... такав герб етнографически-народописни ... народ сербски, макар где он био, употребљавати има"), а у формалној употреби -- о чему најбоље сведоче савремени папирни асигнати -- заузимао је место на грудима царског црног двоглавог орла, окружен ланцем Ордена златног руна. У самосталној форми, изван контекста грба великог војводе, грб Војводства се приказивао кнежевски крунисан и заогрнут кнежевском порфиром; уместо златног руна, штит је понекад окружен неидентификованом црвеном орденском лентом са такође неидентификованим црвеним Георгијевским крстом. У таквом виду, али на грудима царског двоглавог црног орла, може се видети у реверсу заставе Војводства Србија из 1848. Идентичност грба са крстом и оцилима, кнежевске круне и порфире, са савременим грбом вазалне Кнежевине у саставу Османског царства, вероватно је узроковала потребу да се истражи маштовитији начин хералдичког приказа нове стварности. У том погледу посебно је значајан грб представљен на застави Земунске народне гарде из 1848, где је велики грб Војводства (на црвеном пољу бели крст између четири „челикасто плава" оцила, очито под утицајем Сретењског устава) крунисан великом круном, готово идентичном угарској Светој круни са које је изостављен искошени крст у апексу (једна од одлука Мајске скупштине била је да је српски народ „политички слободан и независан под Домом аустријским и обштом Круном Угарском", што би могло да објасни коришћење Свете Круне над грбом Војводства, али и настојање да се њен најупадљивији део -- искошени крст -- на неки начин изостави), окружен са још четири хералдичка картуша, по два са сваке стране, на којима су грбови Срема, Бачке, Баната и Барање. Док су картуши са грбовима Срема и Бачке хералдички релативно коректни и одговарају савременим хералдичким цитатима, грб Баната је изведен из грба Великокикиндског диштрикта, а уместо важећег грба Барањске жупаније употребљен је грб Илока (пасхално јагње). Разлог за то можда се може тражити у чињеници да су Румски и Илочки округ Сремске жупаније били Патентом укључени у Војводство, док Барања није, па се можда хтела нагласити претензија према Барањи тиме што се Илок, као територијално њој најближи део Војводства, тенденциозно пројектовао у Барању.
*Обнова Србије.* Хералдичка знамења обновљене српске државе прате развој њеног политичког и правног статуса територије у саставу Отоманског царства. Све до формалног признања српске аутономије од стране Порте, може се сматрати да су државни симболи Србије били истоветни или готово истоветни са симболима актуелних српских вођа и институција. С обзиром на то да устаничке заставе из прве две деценије XIX в. садрже значајну компоненту импровизације и индивидуалне интерпретације хералдичких мотива, њиховог садржаја и узајамног односа фигура и боја, сфрагистички споменици се чине убедљивијим примарним извором за праћење развоја српске државне хералдике тог доба. Темељни сфрагистички корпус Првог српског устанка чине пре свега два печата, онај Правитељствујушчег совјета из 1804. и Карађорђев из 1806. Први садржи два крунисана овална штита са грбовима: народни грб и грб Тривалије, односно Турске Србије. Њихово би се значење могло доста јасно протумачити као позив на национални контекст Устанка и као указивање на територијално опредељење устаника, који не претендују на промене унутар укупног српског националног простора, него унутар сасвим јасно дефинисаног подручја усредсређеног на Шумадију и Браничево. Карађорђев вождовски печат из 1806. указује на битну промену овог става и на трансформацију борбе против дахија у рат за ослобођење Срба. Отуда на том печату три овална хералдичка штита, од којих је крунисан само онај са мотивом двоглавог орла, дакле грб „Царства од Немањића установљеног", а следе га грб нације и грб Босне без илирског инсерта. Ту више нема места за грб Тривалије чији је територијални опсег устанак у овом периоду превазишао. У том смислу веома је упадљива разлика између амбициозности сфрагистичких дефинисања циљева српског устанка и истовремене постојаности у конзервативној инерцији вексилолошких мотива. Савремени артефакти, међу којима свакако ваља поменути сјајан путир из 1807. из ризнице Цркве Преноса моштију Св. Николе у Доњем Милановцу са комплетним кнежевским грбом, код кога је само кнежевска круна замењена (вешто) импровизованим набором порфире, сведоче да се јасно уочавала разлика између политичког програма и националног знамења. С обзиром на бечку (односно пречанску) провенијенцију већине сфрагистичких, вексилолошких и других артефаката, ипак треба размислити о извору ове софистициране свести, али и дилема и склоности ка извесном експериментисању у домену хералдичке симболике и параферналија.
Иако Други српски устанак није оставио значајније хералдичке спомене, изузев потенцијалних тема које ће се у хералдичком смислу почети да користе тек знатно касније (Таковски грм, Таковска застава, Цвети...), традиција и симболика крста са оцилима била је већ тако солидно успостављена кроз устаничку симболику, амблематику и хералдику Српске православне цркве, да се о другим решењима и могућностима, изгледа, није ни размишљало. Милошева употреба хералдичких знамења између 1815. и 1835. потпуно је арбитрарна, заснована на сопственој вољи и осећању границе између могућег и недозвољеног, и могла би се реконструисати као низ од три сукцесивна корака од којих сваки представља освајање новог степена самосталности изражене кроз репертоар хералдичких симбола. Први корак је псеудохералдичка композиција, блиска савременој европској фикцији о оријенталној хералдици -- штит са лежећим полумесецом, заогрнут неком врстом порфире која као да је постављена одраном животињском кожом, овенчан турбаном са чапљиним пером, са два укрштена туга иза свега. Други корак је дискретно приближавање европском хералдичком моделу -- штит је сада овалан, и на њему је крст са слободно стилизованим оцилима, одрана кожа је трансформисана у порфиру, нема тугова (коњских репова). Трећи корак је реализована трансформација псеудохералдичке композиције у кнежевски грб -- турбан са пером је замењен кнежевском круном, гримизна порфира постављена је хермелином.
Милошева хералдика у периоду 1815--1825. налази се на средини између државне и династичке. Државна је јер представља политичку декларацију државног поглавара, макар и вазалног; династичка је јер принадлежује искључиво наследном владаоцу. Печати савремених српских институција, као што је Народна канцеларија, будући да их „покрива" ауторитет владаоца, немају никаквих трагова османске симболике. Имајући у виду да није познато какав је грб био на застави првих регуларних јединица српске војске, формиране 1825, може се само претпоставити да је био истоветан оном који се, добротом и заслугом земунског ковача Јована Петровића, 1830. нашао изложен поред султанске тугре (калиграфски монограм који је служио као печат или званични потпис османских владара) на јавном проглашењу султанског хатишерифа у Београду, а састојао се од црвеног штита са белим крстом између четири оцила. У заглављу *Новина србских*, чији се први број појавио 5. I 1834, види се јасна и недвосмислена представа државног грба, још увек непризнатог од стране суверене Порте и великих сила: штит је француског типа, црвен, са крстом између четири оцила, надвишен коронетом са три видљива флерона и два пинакла, окружен венцем од плодних грана маслине и храста.
Први покушај да Србија добије Устав завршио се неуспешно јер су и Порта и Русија одбиле да га потврде, односно подрже. Текст Сретењског устава, који је саставио Димитрије Давидовић за свега двадесетак дана, свечано је усвојен и проглашен у Крагујевцу 15. II 1835, и садржавао је -- први пут -- јасну дефиницију грба и заставе: „Глава 2, Боја и Грб Србије, чл. 3. Боја народна српска јесте отворено црвено, бела и челикасто-угасита. Чл. 4. Грб народни србски представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило окренуто ка крсту. Сав грб опасан је зеленим вијенцем с десне стране од растова, а са леве од маслинова листа." Сам текст Устава -- а посебно одредбе о грбу и застави -- засметали су и Порти и руском посланику у Цариграду Аполинарију Бутењеву, и Устав је, следствено, суспендован. Случај је побудио пажњу и био је повод за више политичких контаката који су протицали у прилично загрејаној атмосфери. Нова настојања да се до устава, а у његовом оквиру и до **д. з.** (грба и заставе) дође дипломатским преговорима, убеђивањем и аргументима, по правилу су се окончавала неуспешно, а у отпору српским настојањима Русија се појављује као далеко ригиднији и неумољивији противник него сама Порта.
Коначно је кнез Милош успео да од Порте добије Ферман за заставу. Ферман од 1835. наводи: „А као што е то дозволено дано за трговачке лађе Молдавие, Валахие и острва Самоског, тако е заклочено да се од високог Девлета мога даде и Србском народу тробоини барјак, на коме ће горни част црвене, средни плаветне, а долна беле бое бити, -- и у овоме е високочеиша моа заповести већ изашла". Иако овим Ферманом није ни поменут грб, а боје су дефинисане као инверзија руске заставе, кнез Милош је искористио прилику да самоиницијативно на средње поље заставе унесе грб са описом из Сретењског устава. Од тог тренутка, државни грб је уведен у јавну употребу, и то без икакве претходне или пратеће санкције. Три године касније, нови султански ферман од 1838, ферман „за поправљање заставе србске са коим она добива други вид", одређује „да би могли мои поданици Србли долазити, одлазити и водити трговину на морима и рекама мога царства, а и премда смо ми дали ову милост покраи других преимућстава, давши им едну заставу од три цвета т.е. одозгори црвеног у среди плавог а одоздоли белог, но међутим будући да оваи вид заставе причинава тегобе у делима народним те е решено, да се стави цвету црвеном, наигорием, четири звезде, а на средим плавом, грб национални". И поред тога што се ни у овом Ферману не помиње изглед грба, његово постојање је имплицитно прихваћено, а од тог времена он подразумева композицију са порфиром и круном, и та се представа показала стабилном.
Кнежевски печат Милошев из овог времена успоставља јединство између државног и личног хералдичког знамења: црвени штит са крстом између оцила окружен је венцем маслине и ловора и заогрнут кнежевски крунисаном порфиром постављеном зимским хермелином. У односу на друге параферналије (елементи грба који се не налазе на штиту), постојање венца маслинових и храстових грана у државном грбу показало се као мање стабилно. Иако се све до самог окончања међународноправног статуса вазала могу наћи документи на којима је као званичан државни грб употребљена композиција са венцем око штита, у значајном документарном корпусу овај се венац изоставља. Већ на застави из 1839, на којој постоје четири дискретне „вазалне" звездице, штит грба није окружен венцем.
Изван Србије, питање државне хералдике Србије, као ни Влашке или Молдавије, није изазивало нарочиту пажњу. Капитално дело европске хералдике XIX в., Зибмахеров грбовник, грбу Кнежевине Србије посвећује кратак текст који гласи: „Кнежевина Србија. Ова Кнежевина која је вазална у односу на Порту, користи грб Палеолога са извесним изменама у бојама, наиме у црвеном пољу сребрни крст између четири сребрна (понекад плава) оцила. На штиту почива хермелином опшивена и плавим постављена кнежевска круна. Све је заогрнуто плавим плаштом постављеним хермелином и крунисано круном као што је описано. Као држачи грба у новије време виде се два Србина, мада сам ја видео на неким печатима и лава и змију." Дакле, осим необичне боје порфире и поставе круне, овај блазон (вербални опис којим се утврђују садржај, боја и узајамни положај елемената композиције) грба не садржи помен венца од маслинових и храстових грана око штита. Напомена о чуварима грба и виђеним печатима односи се свакако на династичке грбове Обреновића и Карађорђевића.
У погледу државне вексилологије, почетком XIX в. националне заставе су још увек ретке у Европи, и њихов садржај и форма још увек су највећим делом опредељени садржајем и бојама грба сизерена или суверена. Отуда су прве заставе и стегови устаника били они које су поседовали локални кнежеви и оберкнежеви. За њих је била карактеристична произвољност у бојама и мотивима, али је највећи број ипак носио неку икону праћену пригодним текстом. За неке од тих раних застава може се са приличном сигурношћу тврдити да су заробљене од Турака и да су новим власницима послужиле као погодне борбене ознаке, разумљиве сопственим људима, а могући извор конфузије код непријатеља. Крајем 1804. на заставама су почеле да се појављују и хералдичке композиције. Једна од сачуваних Карађорђевих застава из тог периода има плаво лице на којем је уметнут народни грб Србије, према моделу из Жефаровићеве књиге, и бело наличје на којем је уметнута икона Св. Стефана Првовенчаног. Једна друга застава из истог периода описана је као свилена, зеленкасто-жута, са иконом Св. Ђорђа на лицу и српским грбом на наличју.
Од 1808. уочава се и појава новог типа заставе међу устаницима: заставе и стегови Карађорђа и његових војвода имају сада на лицу грбове Српске нације и „Трибалије", а на наличју царског руског орла као потврду политичке и војне заштите моћног православног царства. Те заставе и стегови коинцидирају са увођењем првих униформи, али до 1811. нису имали одлике система. Од тада, лица застава су црвена, са мотивом два штита над којима су шлемови са челенкама и плаво постављена златна круна, а испод паноплијуми (симболичка, декоративна композиција сачињена од разних предмета) оружја, оруђа и застава. На наличју жуте боје сада се налази велики црни руски царски орао на чијим је грудима црвени штит са иконом Св. Георгија окруженом ланцем Ордена Св. Андреја Првозваног. У позну јесен 1813. први српски устанак је био скршен. После више од девет година испуњених славним биткама, искушењима и страдањима, Србија је била поново потчињена. Што се хералдике тиче, међутим, требаће још двадесет година да би оно што су устаници препознали још на самом почетку Устанка, добило званичну потврду.
Проглас Краљевине 22. фебруара (по jулијанском календару) 1882. означио је прекретницу и у хералдици српске државе. Стојан Новаковић, који jе у то време држао портфељ министра просвете и црквених послова, већ је проучио питање хералдичке традиције српске државе и припремио рукопис дела које ће објавити под насловом *Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности* (Бг 1884), темељну студију на ову тему током више од пола века. У њеном завршном делу, Новаковић јасно и недвосмислено образлаже садржај и мотив новог државног грба: „С проглашењем Краљевине 22. фебруара 1882. јавила се потреба да се грб промени и обновљеној Краљевини и нов краљевински грб да. То је учињено законом од 20. јуна 1882. Ко је пажљиво читао ову расправу видеће на каквим је основама склопљен нови грб. По хералдичком укусу нашег времена, а из основа које се доказују аутентичним споменицима, израђени су сви саставни делови новога грба. Из старе краљевске круне, која је сачувана на толиким новцима, изведена је нова сведена круна по форми садашњих краљевских круна. По старим аутентичним облицима двоглавог орла узет је за нови грб двоглави орао у полету, и спрам нашега времена узето је натуралистичко хералдичко цртање. Кринови, хералдички знак, који се на нашим споменицима најраније јавља и на њима се до краја старога нашег државног живота виђа, узети су на нови грб и смештени су испод канџи орлу. И М. Орбини и П. Ритер, кад су склапали грб Немањићког Царства, дошли су на ове исте саставне делове, иако њихов нацрт одступа од онога облика који нам права старина у својим аутентичним облицима предаје. Како се Краљевина Србија развила из Кнежевине Србије, то је државни грб Кнежевине стављен на прси орлу, и задржан је плашт којим се све новије државе у Европи служе и који је већ на грбу Кнежевине Србије усвојен. Тако је на новом краљевинском грбу хералдичким начином представљен постанак обновљене Краљевине."
Иако ово образложење делује сасвим разложно, изгледа да се до решења није дошло лако. У *Одломцима из дневника* М. Ђ. Милићевића наводи се да је првобитна идеја Новаковићева била битно сложенија и да је, између осталог, обухватала и хералдичка поља са крстом и оцилима, рањене вепрове главе и три потковице, уз уроборос Дома Обреновића, ловоров венац и порфиру. Тој идеји супротставили су се М. Милићевић, М. Кујунџић Абердар, М. Ракић и М. Пироћанац, наводећи као разлог политичку немогућност приказивања поља за Босну и Херцеговину, што би увођење посебних поља других српских земаља учинило неопортуним. Судећи по истом извору, краљ Милан је прихватио њихове разлоге.
Садржај и изглед грба утврђени су Законом о грбу Краљевине Србије од 18. VI 1882: „Члан 1. -- Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белога орла стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књажевине Србије, бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста. Члан 2. -- Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем, коме се на врху налази краљевска круна. Члан 3. -- Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарскога савета и чуваће се у министарству правде. Члан 4. -- Овим грбом замењује се досадашњи земаљски грб Србије. Члан 5. -- Закон овај ступа у живот кад га Краљ подпише." Како проглас краљевине није довео до непосредне измене текста Устава из 1869, прва уставна дефиниција државног грба налази се у члану 2 Устава за Краљевину Србију од 22. XII 1888. и гласи: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије 'бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста'. Народне су боје: црвена, плава и бела." Овај недостатни блазон, на сву срећу, допуњује потпуно неспорна ликовна представа грба Краљевине из савремених извора. Цртеж официјелне верзије грба начинио је Е. Крал, на предлог Стојана Новаковића и Филипа Христића, а по препоруци барона Едварда фон Закена и Хартмана фон Францесхунда из бечке Царске уметничке збирке. Није позната судбина верзије у пуним бојама коју је Крал имао да изради на пергаменту, а о црно-белој верзији сазнаје се понешто из једног позног извора. Према том цртежу може се закључити да је орао у Краловој верзији имао сребрно наоружање, језике и ноге, јер се на цртежу не запажа никакав траг пунктирања или шрафуре у релевантним зонама, док је у случају кринова пунктирањем јасно назначено злато као метал.
У односу на уставне одредбе из 1888, нови Устав из 1901. у члану 2 уноси минималне корекције у опис грба и нешто одређенију стипулацију у погледу заставе: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе орлове стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста. Народна је застава тробојна с црвеном бојом озго, плавом у средини, а белом оздо." Устав из 1903. није донео ни суштинске ни „козметичке" измене у погледу грба и заставе, па је са блазоном из Устава од 1901. то остала њихова уставна дефиниција, као што је у законском смислу релевантна остала законска формулација из 1882.
*Краљевина СХС/Југославија*. Са прогласом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. XII 1918. отворено је питање хералдичког представљања нове државе. С обзиром на концепцију по којој је уједињавање територија било последица уједињавања три државотворна народа, логични хералдички концепт би требало да изрази хералдички идентитет Срба, Хрвата и Словенаца. У случају Срба то није било спорно, с обзиром на постојање грба нације. Код Хрвата је поистовећење са шаховницом такође било изван сваке разумне сумње. Међутим, у случају Словенаца, који нису имали историјски хералдички преседан као државотворни народ, проблем је био знатан. Истраживање и дефиниција оптималног решења поверено је професору Милоју Васићу. Пошто је установљен историјски основ за поља Срба и Хрвата, разматрана је могућност да се грб војводства Крањског (на сребрном пољу златно крунисани и оружани плави орао преко чијих груди је полумесец шахиран у два реда црвено и златно) примени као грб Словенаца. Како тврди П. Поповић „Грб Крањске, као грб својих угњетача, Словенци нису хтели; него су избрали, на плавом пољу, белу петокраку звезду са белим полумесецом". Тај се мотив хералдички могао повезати са појмом Илирије и њеног грба, а историјски се наставио на институцију Наполеонове Илирије као радикално другачији концепт у односу на Хабзбуршко наслеђе словеначких земаља. Отуда је стари фиктивни грб приписан истоименој познијој и ефемерној историјској институцији одабран да послужи као илустрација концепта словеначке нације и тиме створи пандан историјским грбовима Срба и Хрвата.
Посебан проблем је био став Владе да на јединственом хералдичком штиту поља Срба, Хрвата и Словенаца морају заузимати простор идентичне површине. То је могуће постићи само по цену естетски неприхватљивих деформација хералдичких пропорција. Излаз је нађен у промени линије реза од витла у угнути шеврон са расцепљеним горњим делом. У погледу двоглавог сребрног орла у полету као основног носиоца хералдичке композиције и хералдичког израза државности чини се да није било никаквих дилема, осим оних везаних за његову стилизацију. Како је изглед грба имао бити утврђен Уставом, први грб Краљевине СХС није могао бити формално оглашен, али је клише грба израђен и стављен на располагање свим овлашћеним институцијама, пре свега *Службеним новинама* за заглавље.
Тек ступањем на снагу Видовданског устава 1921. стекли су се услови да у оквиру основног правног акта Краљевине буде регулисано и питање изгледа грба, али то није више био онај усвојен 28. II 1919, него делимично измењена композиција. Измена се састојала у следећем: грб Словенаца је промењен, и то тако што је једну сребрну петокраку звезду заменила група од три златне шестокраке звездице у неуређеном распореду. Тај је мотив требало да алудира на грб цељских грофова, чиме се настојало надоместити деликатно питање старости и порекла „илирског" грба Словенаца. Тако је апокрифни илирски грб модификован сегментом аутентичног феудалног грба, чиме је извршена хералдичка „доместикација и етницизација" словеначког поља. Уставна дефиниција грба Краљевине из члана 2 гласи: „Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавог Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су грбови, српски: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце; словеначки: на плавоме штиту три златне шестокраке звезде. Испод тога бели полумесец." О застави Устав вели: „Државна је застава плава, бела, црвена, у водоравном положају према усправљеном копљу".
Једном утврђен државни грб није се мењао ни када је 1929. измењен официјелни назив у Краљевина Југославија, нити 3. IX 1931. када је ступио на снагу нови Устав. Одредба првог става члана 2 веома мало се разликује од текста из Видовданског устава: „Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавог Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима Орла је штит, на коме су: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку, поред њега штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце, а испод њих плави штит са три златне шестокраке звезде и бели полумесец." Дакле, осим ортографских интервенција, у блазону је сходно одлуци од јануара 1929 (којом се уводи забрана „на све политичке странке које носе обележје верско или племенско") избрисана идентификација националних хералдичких поља, док је конфузија и недостатност блазона из претходног Устава скрупулозно сачувана. У погледу описа заставе, Устав се углавном бави синтаксом у односу на текст из 1921: „Државна застава је плаво-бело-црвена тробојка у водоравном положају према усправном копљу". У складу са забраном из 1929, измењена је и Уредба о заставама војске Краљевине СХС од 1924, па је 6. IX 1930. наређено да се све старе српске војне заставе, до тада у званичној употреби у војсци, замене новим југословенским.
Пораз у рату 1941, одлазак Краља и Владе у избеглиштво, сходно пракси монарха и влада окупиране Норвешке, Грчке и Холандије, није правно обуставио хералдичку норму и праксу државе, али јесте битно ограничило коришћење државног грба на територији Југославије. У Србији под окупацијом привремено је коришћена хералдичка синтагма двоглавог сребрног орла и крста са оцилима. Та је синтагма симултано коришћена без круне и параферналија суверене државе (нпр. на банкнотама), али и са круном изнад глава орла (нпр. на службеним значкама Српске државне страже и Српске граничне страже).
*Социјалистичка Југославија.* Преузимањем свеукупне државне, законодавне и судске власти у Југославији од стране Јосипа Броза и Комунистичке партије, арбитрарно партијско насиље уведено је као норма у све аспекте живота, са тенденцијом да секташким тумачењем историје и привилегованом визијом будућности испише и пропише нову слику света од искона до несагледивог периода који ће тек доћи. Владајућа идеолошка, политичка, војна и полицијска хијерархија није имала илузија у погледу потребе за постојањем државних симбола и знамења власти. Није било никакве сумње ни у погледу њихове провенијенције. Извори нове државно-партијске хералдике нису се заснивали на историјској хералдици територија и држава, него пре свега на ликовној амблематици Совјетског Савеза и СКП(б). У том погледу су постојали унапред задати елементи: црвена петокрака звезда, као израз очекивања да ће комунизам завладати на свих пет континената, срп и чекић као израз јединства сељаштва и радништва у борби против грађанске класе, зупчаник као предсказање индустријализације и пољопривредни производи као препознатљиви извор свакодневне егзистенције у друштву опседнутом напуштањем села. Spiritus rector нове амблематике био је један од челних људи комунистичког покрета Моша Пијаде, талентован сликар, а реализатори његових идеја сликар Ђорђе Андрејевић Кун и вајар Антун Аугустинчић. У току рата доста широко се користио мотив петокраке звезде, било као издвојен, било у оквиру од житних класова; у зависности од локалне традиције, импровизовани су различити додатни елементи, као што су гранчице липе за јединице на територији Словенијe.
Активирање партијског амблема извршено је актом свршеног чина, на основу Одлуке о Нацрту закона о имену државе и државном грбу 1944. Државни грб, пројектован у Јајцу, сада је и званично дефинисан као венац зрелог житног класја увезан траком исписаном датумом 29-XI-1943, са црвеном петокраком звездом у врху, пет буктиња које израстају из стопе венца радијално усмерене ка центру и са пламеновима који се спајају у један. Необичност, хералдички гледано, састојала се пре свега у томе што су једине колористички индиковане фигуре у грбу биле црвена петокрака и пламенови буктиња. Око боје житног венца није било неких посебних дилема, с обзиром на то да је зрело жито и иначе златножуте боје, а чинило се да и буктиње треба да буду боје метала, а пламен црвен. Међутим, боја поља и боја траке остале су непознате и подложне налетима инспирације. Тако је трака углавном била црвена, повремено плава или тробојна, док је основно поље грба најчешће представљано као бело, а повремено као светло плаво. У овом издању грб Југославије је опстао до уставне реформе 1963. када је чланом 3 новог Устава утврђено да буктиње више не представљају пет конститутивних народа (по одлуци Комунистичке партије некадашњи троимени народ Срба, Хрвата и Словенаца проширен је двема новопризнатим нацијама -- Македонцима и Црногорцима), него социјалистичке Републике у саставу југословенске Федерације, којих је било шест (Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Словенија и Црна Гора), па је тако додата још једна, шеста буктиња.
Грб Републике Србије, уведен 17. I 1947, дефинисан је у складу са поменутим општим нормама совјетске идеолошке и партијске амблематике. Стога су од историјске хералдике Србије и српског народа преузета само четири оцила на црвеном пољу штита, који је сада добио обруб златним ужетом, а постављен је у врху светлоплавог овалног поља, испод црвене петокраке звезде, а изнад златног излазећег сунца делимично облитерисаног (такође „излазећим") металним зупчаником; све је окружено овалним венцем од златног житног класја и плодних храстових грана, увезаног црвеном траком са сребрним годинама почетка Првог српског устанка и II светског рата на нашем простору (1804--1941). Тај грб, чврсто укотвљен у члану 5. Устава Социјалистичке Републике Србије после уставне реформе 1963, показао се отпорнијим од свих других институција идеологије научног социјализма и одржао се у практичној примени све до 2004, а уставно гледано до 2009. Истовремено је уведена и нова застава Србије, у којој је преко историјске тробојке постављена велика црвена петокрака звезда фимбрирана жуто, величине две трећине укупне висине заставе. Наредне (безмало) три деценије, питање југословенског државног грба није покретано.
*СР Југославија, Србија и Црна Гора, Ср-бија.* Прослава 600. годишњице Косовске битке и распламсавање политичких и међунационалних сукоба подстакли су на самом почетку последње деценије XX в. многобројне иницијативе за измену државних симбола Србије. После опширне, каткада жучне, дебате у јавним гласилима, Влада Србије образовала је комисију која је требало да дефинише предлог грба, заставе и химне Народној скупштини. Комисија се, огромном већином гласова, определила за обнову историјских **д. з.**: грб са садржајем штита из грба Краљевине Србије од 1882, тробојну заставу без икаквог додатног мотива и химну *Боже правде*. Део предлога који се чинио најједноставнијим за одлучивање, јер је химна у важећем Уставу била апострофирана само као категорија, без одређивања текстуалног или музичког садржаја, па се могла изгласати у форми посебног закона, показао се као најспорнији из аспекта тадашње власти. Излаз из скупштинског и политичког ћор-сокака пронађен је у позиву на Устав, за чију је измену било потребно расписивање референдума, а за расписивање референдума двотрећинска већина посланика, која се није могла обезбедити. Иницијатива за измену и усвајање **д. з.** Србије привремено је разрешена тако што је измењена само застава, са које је уклоњена велика црвена петокрака звезда, али како је Устав остао неизмењен -- ни измена заставе није се могла спровести по Уставу, па је решено да се прибегне „скупштинској препоруци", којом је измена заставе дефинисана, а да је истовремено стара застава остала уставно једино валидна. Од измене грба и усвајања химне се одустало.
Наредни искорак ка враћању историјских знамења Србији учињен је 1993. када је Савезна скупштина усвојила Закон о грбу Савезне Републике Југославије, на предлог Комисије коју је образовала Савезна влада. То решење прејудицирало је коначни садржај грба Србије, јер је садржавало двоглавог сребрног орла на црвеном пољу, као заједнички хералдички основ за Србију и Црну Гору, и посебне квартире са сребрним крстом и оцилима на црвеном пољу као хералдички спецификум Срба и Србије. На тај начин се Србија вратила основама свога историјског грба преко савезног грба, а да није успела да тај грб реализује на сопственом уставно-правном подручју.
Покушај да се ово питање поново стави на дневни ред српске владе начињен је тек 2002. иницијативом тадашњег министра правде Владана Батића који је образовао Радну групу у циљу добијања предлога. Радна група је једногласно закључила да постоје сви аргументи да се обнове грб, застава и химна Србије према историјском моделу који је важио од 1882. до 1918. Тај предлог, међутим, није добио подршку Владе и остао је да чека на повољније политичке и административне околности. Коначно, на основу претходно постигнутог договора лидера парламентарних странака, Народна скупштина је на заседању од 17. VIII 2004. донела Препоруку о коришћењу грба, заставе и химне Републике Србије. Полазећи од фактичке немогућности да до промене државних симбола Србије дође без уставом прописане референдумске процедуре, законодавци су се послужили истом врстом правне досетке која је коришћена приликом доношења сличног документа о застави Србије. Тако је поменута Препорука предложила да се до коначног утврђивања државних симбола Србије користи грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. VI 1882, и то у два нивоа (као Велики и Мали грб, под чим се подразумева да Велики грб садржи Мали грб допуњен крунисаном порфиром, док се Мали грб састоји само од крунисаног хералдичког штита). Нови блазон исправља мањкавости блазона из 1882: Велики грб јесте црвени штит на којем је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно наоружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном и заогрнут порфиром везеном златом, украшеном златним ресама, увезаном златним гајтаном са истим таквим кићанкама, постављеном хермелином и крунисаном златном круном. Мали грб јесте црвени штит на којем је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно наоружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном. Истом Препоруком утврђено је да постоје два вида заставе: Народна застава јесте хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела. Државна застава јесте хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела, а преко свега, центра помереног ка јарболу за 1/7 укупне дужине заставе Мали грб Републике Србије. Пропорције заставе су 3:2. Осим заставе, Препоруком су утврђене и стандарте Председника Републике и Председника Народне скупштине. Прва задржава основни модел ранијих стандарти шефа државе: хоризонтална тробојка која, унутар беле бордуре са наизменичним низом плавих и црвених троуглова теменима упоље и са по једним црвеним делтоидом у сваком углу, има поља истих висина, одозго надоле: црвено, плаво и бело, а преко тих поља Велики грб Републике Србије. Друга је хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвено, плаво и бело, а преко тих поља Велики грб Републике Србије. Обе стандарте су квадратне форме. На основу Препоруке, Влада Републике Србије донела је Закључак о употреби грба, заставе и химне Републике Србије.
Државно раздвајање Србије и Црне Горе, као последица црногорског референдума из маја 2006, поново је актуелизовало државне симболе Србије, који су од интерног, унутрашњег уставно-политичког аспекта, добили међународноправни карактер. Тако је законом из 2009. обновљен грб Краљевине Србије као државни грб Републике, који се користи у форми Великог и Малог грба, у складу са Законом.
**Српска државна химна** појављује се доста позно. Уосталом, пракса усвајања и правног уређивања одређене мелодије и пратећег текста као ексклузивне идентитетске дефиниције суверене државе релативно је нов феномен (XIX в.), иако су неке од државних химни, а нарочито текстови који прате мелодију, много старији (текст јапанске химне настао је у периоду VIII--XII в., али је мелодија усвојена тек 1880, а уставно-правно регулисање довршено 1999). Намена химне је да посредством текста и мелодије делује мобилишуће на слушаоце, да побуди осећање патриотизма, свести о заједништву и припадности истој историјској, културној или политичкој баштини. Европска културна традиција у извесном смислу условљава музичку форму која је препозната као заједничка становништву великог броја суверених држава. То је или химна (у смислу похвалне песме или у духу црквеног канона) или марш, нешто ређе будница или балада, понекад комбинација свега поменутог. У већем броју ваневропских држава преферентан облик је кратка фанфара, односно живахна будница, војна јуришна тема или сигнални позив, у којој је доминантни звук лимених дувача и удараљки. Нека истраживања везана за форме државних химни показују да је преко 90% компоновано у дурској лествици и да је ознака *fortisssimo* присутна у 12%, а *forte* у 55% случајева као динамичко упутство на почетку композиције. Највећи број химни подразумева унисону хорску пратњу; извођење вокалног садржаја традиционално се поверава хору, ексклузивно или доминантно мушким гласовима, у новијем времену мешовитим саставима, чак и доминантним сопранима. Концертна извођења химне, доста честа у Северној Америци, углавном нису посебно популарна или стандардна у већини суверених држава.
У неким случајевима химне разних суверених држава могу имати идентичну мелодијску линију, иза чега обично стоји заједничко генетско, културно или традиционално наслеђе (истоветне химне имају Грчка и Кипар, Естонија и Финска имају заједничку мелодију, док су Пољска и ФНРЈ/СФРЈ ималe истоветну мелодију, али у различитом ритму и уз различите текстове, а сама мелодијска линија химне *Боже правде* везује се за мелодију Хајдновог *Царског квартета*, који је био извор и царске аустријске и касније немачке химне). У неким случајевима, историјски и идеолошки или политички разлози налажу формално диференцирање између традиције и државног легитимитета с једне, и измењених околности конкретног државног устројства и популационе трансформације или адаптације с друге стране, па се појављује двојност државних химни. Тако се, према дефинисаним околностима и нивоу друштвене и политичке раслојености у држави, појављује државна (или краљевска) химна, народна химна, партијска химна, патриотска химна, химна одређене националне или црквене (верске) заједнице итд. Такве се химне јавно изводе према јасно утврђеном протоколу и хијерархијском статусу догађаја; у околностима револуционарне диктатуре партијска химна ужива апсолутну, иако не обавезно и формалну законску, предност.
Србија у време устанака, као и у деценијама државног вазалства према Турској, нема ни званичну ни незваничну химну. Пунолетство кнеза Милана Обреновића IV прослављено је 1872. између осталог извођењем позоришног комада *Маркова сабља*. Финале овог комада чини химна *Боже правде* за коју је стихове написао Јован Ђорђевић, а музику компоновао Мартин Даворин Јенко. По проглашењу Србије за краљевину 1882. ова је песма постала званична државна химна. То је остала све до проглашења уједињења 1. XII 1918, када је трансформисана у први део нове троделне композиције (друга два дела била су хрватска химна *Лијепа наша домовино*, са текстом Антуна Михановића и музиком Јосифа Руњанина, и словеначка *Напреј заставе славе*, чији су аутори М. Д. Јенко и Симон Јенко). Истовремено, поставши први део Химне Краљевине СХС, *Боже правде* је реално престала да постоји као посебна химна суверене Србије, наставивши своје постојање као национална химна српског народа.
Увођење пансловенске патриотске песме *Хеј, Словени* као супститута државне химне Краљевине Југославије спроведенo је постепено у периоду 1942--1945. на просторима под контролом Јосипа Броза и његове партијске структуре. Изворно, химну *Хеј, Словени* написао је словачки песник Самуел (Само) Томашик 1834. под називом *Хеј, Словаци*. Певала се на мелодију пољског *Марша Домбровског*, а у пољској химничној верзији иста композиција изводила се са текстом песме *Још Пољска нестала није*. После 1946. почело је трагање за адекватнијим политичким садржајем државне химне, што је последовало расписивањем неколико безуспешних конкурса за нови текст и мелодију. Уставно-правно, међутим, ова је химна као таква посебно апострофирана тек Уставом СФРЈ из 1974. Чак и после формалног распада Југославије, ова химна остала је непромењена на подручјима Србије и Црне Горе, и -- у случају Србије -- свој статус је задржала све до 2006, тј. до законске регулације из 2009.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Жефаровић, Т. Месмер, *Изображениј оружиј илирических -- Стематографија*, Беч 1741; Ст. Новаковић, *Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности*, Бг 1884; Р. М. Грујић, *Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његова главна обележја*, Н. Сад 1909; А. Ивић, *Стари српски печати и грбови, прилог српској сфрагистици и хералдици*, Н. Сад 1910; A. Soloviev, *Les emblèmes héraldiques de Byzance et lеs Slaves*, Seminarium Kondakovianum VII, Prague 1935; П. Анђелић, *Средњовјековни печати из Босне и Херцеговине*, Сар. 1962; M. Поповић, M. Јовановић, *Државни амблеми и друге јавне ознаке у СФРЈ*, Бг 1979; D. Cernovodeanu, *Héraldique byzantine et postbyzantine*, Wien 1982; M. Павловић, *Књига о химни, југословенски народи у химни и химна међу народима*, Бг 1984; D. Cernovodeanu, *Les armoires des souverains du sud-ést europeen dans les rôles d'armes français, anglais et allemands du XIIe au XVe siècles*, Lisboa 1986; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија и властеле*, Бг 1991; И. Банац, *Грбови, биљези идентитета*, Зг 1991; М. Милићевић, *Грб Србије, развој кроз историју*, Бг 1995; А. Соловјев, *Историја српског грба и други хералдички радови*, Бг 2000; M. Јовићевић, *Црногорски државни и династички амблеми*, Цт 2001; Д. Давидов, *Грб Србије*, Бг 2004; А. Палавестра, *Београдски грбовник II и илирска хералдика*, Бг 2005; Д. Ацовић, *Хералдика и Срби*, Бг 2008; М. Ћирић, *Летопис симбола I--V*, Бг 2009; А. Палавестра, *Илирски грбовници и други хералдички радови*, Бг 2010.
Драгомир Ацовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА ИМОВИНА
**ДРЖАВНА ИМОВИНА**, скуп стварних, облигационих и других имовинских права чији је титулар држава, тј. Република Србија, њени органи и организације које је основала. Закон о јавној својини -- ЗЈС (2011) јесте матични закон који уређује држање, коришћење и располагање државном својином на непокретним и покретним стварима, као најзначајнијим предметима **д. и**. Јавна својина има облик државне својине, покрајинске својине и општинске, односно градске својине (члан 2. ЗЈС). Сви ови облици јавне својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1. Устава Републике Србије). Предмет **д. и.** чине природна богатства; добра од општег интереса; добра у општој употреби, за које је законом утврђено да су у јавној својини; имовина коју користе органи Републике Србије јавне агенције и друге организације чији је оснивач Република Србија и друге ствари и имовинска права која су, у складу са законом, у **д. и.**, а служе за остваривање њихових права и дужности (члан 3. и 12. ЗЈС). Имовинска права обухватају право на патент, лиценцу, модел, узорак и жиг, право коришћења техничке документације, разне приходе (плодове), накнаде и друга имовинска права утврђена законом (члан 13. став 2. ЗЈС). **Д. и.** (скуп ствари и права) уређена је прописима јавног (управног) и приватног (грађанског) права. Један скуп ствари и права има јавноправну природу, други грађанскоправну природу док трећи има својства јавноправне и грађанскоправне природе. Јавноправна природа **д. и.** првенствено је изражена приликом стицања, коришћења и располагања природним богатствима (воде, водотоци и њихови извори, минерални ресурси, резерве минералних сировина и др.); добрима од општег интереса (пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, заштићена природна добра, културна добра и др.) и добрима у општој употреби (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу, прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови -- осим кад су у својини аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе на чијој се територији налазе; гранични прелази и др.). На стицање, коришћење и престанак права на овим стварима и правима не примењују се правила грађанског права, на њима се не може стећи право својине одржајем, засновати хипотека или друго средство стварног обезбеђења нити се на њима може спровести принудно извршење (чл. 16. и 17. ЗЈС). Република Србија, као ималац највише јавне власти на својој територији, стиче, користи и располаже својом имовином на основу прописа управног права -- посебног закона, одлуке, решења или другог управног акта. Заштита ових предмета **д.** **и.** остварује се управним средствима (инспекцијским надзором, вођењем казненог поступка, доношењем управног акта, одлуке Управног суда и др.). На природним богатствима, добрима од општег интереса и добрима у општој употреби може се стицати концесија, право коришћења или право закупа на начин регулисан посебним законима. Ствари и права које немају јавну намену (не служе за извршавање права и дужности државних органа и организација), а користе се за обављање привредне делатности Републике Србије (фискална имовина) потчињене су нормама грађанског права. Држава иступа као субјекат грађанског права и стиче субјективна стварна, облигациона и друга имовинска права (стварно право на непокретним и покретним стварима, потраживања, право на патент, право на жиг, право коришћења техничке документације, права из хартија од вредности и др.). Средства у јавној својини може улагати у јавна предузећа и друштва капитала, те стицати уделе или акције, сусвојинске делове, а са другим лицима инвестирати у изградњу добара од општег интереса, добара у општој употреби и других добара и по том основу стицати друга имовинска права и убирати приходе (члан 14. ст. 1. и 2. и члан 15. ЗЈС). Ако нешто друго није одређено законом, на стицање, вршење, заштиту и престанак права јавне својине, примењују се норме грађанског права којим се уређује право приватне својине (члан 4. ЗЈС).
Поједине врсте ствари и права, који чине предмет **д. и.**, могу имати јавноправну и грађанскоправну природу. Ствари и права се преносе и стичу на основу управних аката, али и на начин регулисан грађанским правом (најчешће уговором, али и другим правним пословима). Штите се у управном поступку и грађанском судском поступку -- подношењем државинских и својинских тужби. Обухватају ствари у јавној својини које користе органи и организације Републике Србије, намењене су и прибављене или су им дате на коришћење, за извршавање њихових права и дужности (службене зграде и пословне просторије, купљене или на други начин прибављене од стране Републике Србије, моторна возила, ваздухоплови, пловни објекти, шинска возила, опрема и потрошни материјал и друге ствари потребне за рад државних органа -- чл. 52--63. ЗЈС). Република Србија, државни органи и организације које је основала, **д. и.** стичу на основу ЗЈС и других закона. Намена ствари у **д. и.** одређује се законом или одлуком надлежног органа донетом на основу закона (чл. 5. ЗЈС). Свако ко одлучује о **д. и.**, ко је користи или њоме управља дужан је да поступа као добар домаћин -- да је одржава, обнавља и унапређује, извршава законске и друге обавезе у вези са том имовином, ако за одређени случај права коришћења, односно коришћења законом, није нешто друго прописано (чл. 6. и 24. ЗЈС). Начин располагања и управљања **д. и.** зависи од врсте ствари и права која су њен предмет (чл. 26--63. ЗЈС). О прибављању ствари и располагању стварима (давању ствари на коришћење, у закуп, преносу права јавне својине на другог носиоца права својине, отуђењу ствари, заснивању хипотеке на непокретностима и другим правним пословима) у својини Републике Србије, под условима прописаним законом, одлучује Влада, ако законом није другачије одређено (чл. 26. и 27. став 1. ЗЈС). Уговори о прибављању, отуђењу и размени непокретности у својини Републике Србије, као и уговори о преносу права јавне својине на непокретностима са Републике Србије на друге носиоце права јавне својине, закључују се по претходно прибављеном мишљењу Државног правобранилаштва (чл. 37. ЗЈС).
Садашњем уређењу **д. и.** и јавне својине претходило је више њених облика. После 1945. **д. и.** је претежно стечена на основу прописа о национализацији, аграрној реформи, експропријацији, арондацији, комасацији, конфискацији и других принудних прописа и аката. Устав ФНРЈ (1946) установљава општенародну имовину као владајући облик **д. и**. Он је промењен у друштвену својину доношењем Уставног закона о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и савезним органима власти (1953). Устав СФРЈ (1963) уводи систем посредног друштвеног самоуправљања, те и друштвена својина добија својство посредне друштвене својине. Друштвена својина као основни садржај **д. и.** задржан је и у Уставу СФРЈ из 1974. Закон о средствима у својини Републике Србије (1995) престао је да важи даном ступања на снагу ЗЈС -- преображава друштвену својину у државну својину. Државна својина се простире на: природна богатства и добра у општој употреби, као добра од општег интереса, за која је законом утврђено да су у државној својини; средства која су стечена односно која стекну не само државни органи и организације него органи и организације јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе и друге ствари и права наведена у члану 1. Закона.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија имовинског права и права удруженог рада*, 1, Бг 1978; *Правна енциклопедија*, 1, Бг 1989; А. Гамс, *Својина*, Бг 1991; П. Симонети, *Права на некретнинама*, Ријека 2009; И. Бабић, *Грађанско право*, 2, *Стварно право*, Бг 2012; Р. Јелић, *Јавна својина и сродни облици*, Бг 2013.
И. Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА РАДИОНИЦА ФИЛМОВА
**ДРЖАВНА РАДИОНИЦА ФИЛМОВА**, установа формирана 1922. у Београду, при Министарству народног здравља Краљевине СХС, са циљем да производи здравствено-образовне и пропагандно-поучне филмове. Иницијатива је потекла од путујућег глумца Милутина Николића (1885--1958) који убрзо показује и шире амбиције усмерене ка играним филмовима. Прво остварење *Трагедија наше деце* (1922) режирао је глумац Пера Добриновић. Сиже о страдању деце услед ратних недаћа и разорених породица у реализацији није досегао жељени ефекат, па је филм приказан само једанпут. Током наредне две године ипак су снимљена још три филма, а као редитељ и глумац потписао се М. Николић: *За кору хлеба*, *Грех алкохола* и *Доктор Токерама*. Упркос форме играног филма и учешћа професионалних глумаца, у питању су грубе, морално поучне мелодраме, невешто режиране са елементима дилетантизма. Пошто се испоставило да је продукција скупа, а дистрибуција веома ограничена, Министарство 1925. одлучује да **ДРФ**буде ликвидирана.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Косановић, *Кинематографија и филм у Краљевини СХС / Краљевини Југославији 1918--1940*, Бг 2011.
Н. Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА СВОЈИНА
**ДРЖАВНА СВОЈИНА**, својински облик у којем је држава (органи државне власти, на разним нивоима) власник одређених ресурса (земље и/или капитала). У савременим тржишним привредама обично се јавља у јавном сектору и најдиректнији је вид регулације. У конкурентском окружењу нижег је ступња ефикасности од приватне својине. Настаје с развојем капитализма и појавом монопола или других облика тржишних неуспеха, понекад и условљава њихов настанак. Широко је заступљена у социјалистичким привредама ХХ в., као **д. с.** над средствима за производњу, због чега су те привреде називане државно-социјалистичким, односно планским или командним. Државно-власнички режими нису постојали само у социјалистичким, већ их у нешто другачијем степену има у скоро свим земљама света. Друге власничке опције се односе на режиме приватног власништва, заједничког власништва (власништво је заједничко, као и управљање, од стране одређене групе сувласника) и режиме *res nullius* (нико не поседује и не примењује контролу над ресурсима). Ови режими дају доста различите подстицаје за ефикасну употребу ресурса. **Д. с.** над средствима за производњу обезбеђује држави право располагања овим средствима и по том основу право доношења свих одлука у процесу репродукције. У бившем социјалистичком друштву оформљена је и репродуковала се као основни производни однос, захваљујући чему се друштво и развијало као командни, етатистички (државни) систем. У развијеном (капиталистичком) друштву настаје национализацијом тамо где отказују приватни интерес и иницијатива (посебно у војно-индустријском комплексу).
**Краљевина СХС/Југославија.** У својини државе била су нека предузећа која послују као и остала, што је нужно због слабог развоја приватног капитала, а с циљем убрзања привредног развоја и смањења незапослености. Држави су припадала и национализована предузећа из делатности које су задовољавале опште потребе и вршиле јавне службе, као што су прерада и довод воде, дистрибуција електричне енергије, градски саобраћај и др. Део државног капитала потиче и од тога што је држава највећи купац, она остварује велике набавке од привреде и даје посао многим предузећима. Држава има и највише продавница које продају производе њених предузећа и највећи је трговац у земљи. Уредбом о организацији Министарства финансија из 1919. основана је Генерална дирекција државних добара, с дужношћу да води надзор над државним добрима која држави као приватно-правном субјекту припадају. Она је требало да се стара (преко окружних, среских и финансијских управа, које су прикупљале државне приходе) да добра која нису дата појединим државним установама на употребу доносе максимум прихода. Посебан став је заузет ка тзв. Новим крајевима с доста „безвласничких" имања Турака, који су избегли махом у Турску, а која су бесправно заузимана од стране појединаца као имовина „непријатељских поданика". Финансијске управе ове непокретности требало је да издају под једногодишњи закуп.
Југословенска држава с почетка XX в. створила је читав систем државне привреде тако што је преко посебних органа и путем посебне организације учествовала у привредном животу земље. Најважнији органи државне привреде били су: „Призад", Уред за контролу извоза стоке и „Шипад". Као највећи послодавац у условима државно-капиталистичке привреде, држава је од „народног новца" плаћала око 400.000 намештеника: чиновника и службеника, официра и подофицира, радника и занатлија. Држава је била и највећи предузетник, њена Управа монопола је била највеће предузеће у држави и доносила је годишње приход од две милијарде динара. Она је била и власник највећих пољопривредних добара, као што је „Беље", са 60.000 хектара. Била је власник две фабрике шећера, међу њима „Фабрике шећера на Чукарици" у Београду, те осам фабрика дувана. У поседу је имала и фабрике свиле. Држава је била власник значајног земљишног фонда, многих рудника, војних објеката, ПТТ службе, штампарија, новчаних завода, завода за ковање новца. Била је највећи акумулатор капитала у земљи и у исто време највећи финансијер. Имала је у поседу новчане установе (Народна банка, Државна хипотекарна банка, Поштанска штедионица и Привилегована аграрна банка). Држава је била власник железница и речне пловидбе. Железнице су једно од највећих државно-капиталистичких предузећа. Знатно мање приходе имала је држава од путног саобраћаја, а 1938. донета је Уредба о државним и бановинским путним фондовима. Њихови главни приходи су: трошарина на бензин и цемент, порези на моторна возила, принос за посебно искоришћавање путева и разни мањи приходи од такса, новчаних казни и сл. Од већих подухвата у међуратном раздобљу био је саграђен само ауто-пут Суботица -- Нови Сад -- Београд, део међународног пута кроз Југославију. У време Велике економске кризе 1929. јача државно-капиталистичка својина. Држава се ангажовала највише у подручју шумарства, металургије, производње монополских производа и шећера. Крајем 1930-их низом уредби обухватају се и друге индустријске гране: о силосима (1938), која регулише питања оснивања привилегованог акционарског друштва за силосе са седиштем у Београду, о оснивању државног предузећа „Југословенска целулоза" у Сарајеву, која предвиђа оснивање две нове фабрике целулозе поред постојеће у Дрвару, која се издваја из „Шипада" (две новоосноване фабрике, настале из „Шипада" држава преводи у својину новооснованог друштва „Југословенска целулоза"), Уредба из 1939. којом је спроведена етатизација радиофоније, Уредба из 1939. о оснивању „Привилегованог акционарског друштва државних фабрика свиле" са седиштем у Београду. У периоду 1937--1940. настају велика индустријска предузећа у којима учествује државни капитал, а проширују се и постојећа, међу њима „Југочелик а. д.", „Индустрија аеропланских мотора а. д." у Раковици, „Ужичка фабрика оружја и муниције" и др. Сасвим су у државном власништву предузећа у војној индустрији: „Војно-технички завод" у Крагујевцу, „Фабрика авиона" у Краљеву, војно-технички заводи: Чачак, Обилићево (Крушевац), Камник, Сарајево, Загреб. Државни сектор чинио је 17% вредности индустријске производње. Најкрупнији државни рудници били су: железне руде Љубија и Вареш; мрког угља Сењски рудник, Бреза, Какањ и Зеница; лигнита Крека, Велење, Угљевик; соли Крека и Симин Хан.
Смиљана Ђуровић
**ФНРЈ/СФРЈ.** **Д. с.** је формирана низом мера предузиманих током II светског рата, као и по ослобођењу. Државно власништво настаје конфискацијом непријатељске имовине (Одлука о преласку непријатељске имовине у државно власништво 1944. и Закон о конфискацији имовине и спровођењу конфискације 1945), секвестрацијом имовине лица која су нестала или су напустила земљу (Закон о секвестрацији од 1945), најзад аграрном реформом, по Закону о аграрној реформи и колонизацији 1945, којом је земљишни фонд подељен сељацима, задругама и државним добрима. Уследили су доношење Устава ФНРЈ 1946. и Закон о национализацији приватних привредних предузећа крајем те године (и његове Допуне 1948). На тај начин приватни сектор фактички је ограничен на пољопривреду и занатство, док **д. с.** обухвата рудно богатство, индустрију, банкарство, саобраћај, шумарство, спољну трговину и део пољопривреде. Тиме су створени услови за централистичко управљање привредом посредством државног плана. У привреди је формиран државно-власнички систем управљања процесом друштвене репродукције (производњом, расподелом, разменом и потрошњом), уз строги хијерархијски однос између директива и одлука виших и нижих државних органа, у оквиру којих је у домену економских питања најзначајнија улога припадала ресору за привредно планирање.
Уз угледање на совјетско искуство, државно-својинску организацију привреде делом су објективно условили економска неразвијеност, националне и социјалне супротности, регионалне неједнакости и др. Она је дала и позитивне резултате, релативно брзо је обновљена ратним разарањима ослабљена привреда и остварена максимална мобилизација и активирање расположивих производних ресурса. Негативне последице овај систем власништва оставио је у виду увреженог поверења у свемоћ државе и партијских органа у економском животу, у администрирање као начин уређивања привредних послова, у социјализам као „социјалу", као и у облику сталног репродуковања бирократских навика и бирократизације, те изостајања неопходне мотивације за пословне резултате. Најнеповољније наслеђе система **д. с.** било је неповерење у тржишне законитости. Државно-својински систем је доста брзо напуштен и није могао имати толико негативне последице као у европским социјалистичким земљама у којима се задржао до краја 1980-их. Привреда је у систему социјалистичке **д. с.** функционисала као јединствено предузеће, али расипање оскудних ресурса и нерационална алокација оптерећивали су економију. Негација економских слобода и ниска привредна ефикасност нису могле да обезбеде динамичнији друштвени и економски развој.
Тржишном трансформацијом друштва и привреде, која је започета крајем 1980-их, **д. с.** је поново реафирмисана, овог пута као јавно власништво, присутно у готово свим развијеним робним привредама. Код нас се јавно власништво јавило као државни капитал у делу привреде од посебног друштвеног интереса (електропривреда, железница, пошта, нафтна индустрија и сл.), у виду јавних предузећа. Реформисањем својинских односа обогаћена је власничка структура привреде, а **д. с.** има равноправан третман с осталим облицима власништва -- приватним, друштвеним, задружним, мешовитим.
**СР Југославија, Србија и Црна Гора, Србија.** По Уставу Србије из 2006. **д. с.** је својина Републике и она са својином аутономне покрајине и својином јединице локалне самоуправе чини јавну својину. Државну имовину чине природна богатства, добра од општег интереса и имовина коју користе органи Републике. Правним и физичким лицима се омогућава стицање појединих права на одређеним добрима у општој употреби, док се природна богатства користе под одговарајућим законским условима. Kоришћење и располагање приватним пољопривредним, шумским и градским грађевинским земљиштем је слободно, осим у случају да постоји опасност од наношења штете животној средини или угрожавања права и легалних интереса других лица. Природне реткости и научно, културно и историјско наслеђе су добра од општег интереса и посебну одговорност за њихово очување имају Република, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.
Финансирање државних надлежности остварује се путем пореза и других јавних прихода. Сви приходи и расходи којима се оне финансирају приказују се у републичком, покрајинским и локалним буџетима. Државна ревизорска институција (ДРИ) контролише извршавање буџета на свим нивоима и даје мишљење о предлогу завршног рачуна буџета које разматра Народна скупштина. Република, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу се задуживати, ако је то неопходно за ефикасно вршење надлежности. Уједначавање развоја, тј. равномеран и одржив регионални развој републичка је надлежност. Највиши државни орган ревизије јавних средстава је ДРИ, независна у деловању.
Гојко Рикаловић; Дејан Молнар
ИЗВОР: Устав Федеративне Народне Републике Југославије, *СЛ* *ФНРЈ*, 1946, 10.
Литература: М. Мирковић, *Економска структура Југославије 1918--1941*, Зг 1950; Н. Вучо, *Економска историја света. Од индустријске револуције до Другог светског рата*, Бг 1970; *Државна интервенција у привреди. Историјски развој*, Бг 1975; С. Ђуровић, *Државна интервенција у индустрији Југославије (1918--1941)*, Бг 1986; А. Гамс, *Својина*, Бг 1988; *Економска и пословна енциклопедија*, 1, Бг 1994; *Економски речник*, Бг 2010; Р. Буквић, *Сто година пољопривреде Србије 1918--2018*, Бг 2018; С. Деветаковић, Б. Јовановић Гавриловић, Г. Рикаловић, *Национална економија*, Бг 2019.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА ХЕМИЈСКА ЛАБОРАТОРИЈА
**ДРЖАВНА ХЕМИЈСКА ЛАБОРАТОРИЈА**, санитетска установа основана при Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела септембра 1859. указом кнеза Милоша, са циљем истраживања преких санитетских потреба. Проистекла је из Државне апотеке (1836), а први државни апотекар Павле Илић био је истовремено и државни хемичар. Поред ревизија апотека и ретаксације рецепата Илић се бавио анализом лекова и сировина за лекове, анализом минералних вода и токсиколошким анализама. Његов рад је означио почетак развоја хемије у Србији. Управници **ДХЛ** били су, поред П. Илића (1859−1871), апотекари и хемичари др Алојз Хелих (1872−1873), др Фердинанд Шамс (1873--1882) и др Отомар Фелкер (1882−1894), те хемичари др Марко Леко (1894−1920) и др Марко Николић (1920−1926). Анализе су обављане у апотекама и лабораторији Лицеја и Велике школе до 1882, када је државни хемичар Фердинанд Шамс подигао посебну зграду за **ДХЛ**, на углу улица Његошеве и Краља Милутина. Шамс је проширио рад **ДХЛ**, уводећи нове гране аналитичке хемије. У почетку је зграда имала два одељења, за хигијенске и санитетско-полицијске анализе и за судске анализе. Када је 1894. Шамс отишао у пензију, а Марко Леко постављен за управника, одељења су спојена. Леко је радио у **ДХЛ** до 1920. и од ње направио најуређенију лабораторију у Србији. Леко, један од наших најзначајнијих хемичара, објавио је око стотину научних радова, највише из аналитичке хемије, а неке од његових аналитичких метода ушле су у немачке приручнике и уџбенике. Сви Лекови радови потичу из **ДХЛ**. Он је проширио рад Лабораторије отварањем места за још неколико хемичара и асистената. У згради **ДХЛ** 1897. Леко је основао Српско хемијско друштво у којем су се окупљали сви српски хемичари до I светског рата. Због ратних прилика **ДХЛ** је 1914. премештена у Ниш, где је радила годину дана. Због окупације Србије рад у лабораторији је прекинут, а новембра 1918. настављен у Београду у старој згради.
После I светског рата, у оквиру новооснованог Централног хигијенског завода, оснива се Хемијско одељење, а 1931. у његов састав улази **ДХЛ**. Иако је овим актом изгубила самосталност, **ДХЛ** је задржала непромењену организацију рада и своју делатност и даље обављала у својој згради. Године 1944. **ДХЛ** прелази у састав Научно-истраживачког института Централне дирекције медицинске производње, а 1948. Српска академија наука преузима право оснивача над Институтом и организује га у Хемијски институт Српске академије наука који се, после шест година, проглашава за установу са самосталним финансирањем − Хемијски институт. Најзад, 1961. оснива се Институт за хемију, технологију и металургију, који преузима Хемијски институт и зграду **ДХЛ**. Тако је од некадашње мале лабораторије основане „за преке санитетске потребе", која је у току једног века била водећа лабораторија у Србији, израстао данашњи Институт за хемију, технологију и металургију.
ИЗВОР: АС, Министарство иностраних дела, Санитетско одељење 1852−1913.
ЛИТЕРАТУРА: А. Мирковић, „Прва хемиска лабораторија у Србији и њени оснивачи", *ХП*, 1956, 2−3, 66; В. Марјановић, *Фармација у Србији у XIX веку*, Бг 1970; Д. Ступар, „Улога апотека у развоју примењене хемије у Србији у 19. веку", *АФ*, 1974, 6, 325; С. Бојовић, „Павле Илић и Државна хемијска лабораторија", у\*:\* Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији*, *историјска грађа*, Бг 1997; С. Бојовић, „Марко Леко (1853--1932)", у: *Живот и дело српских научника*, 4, Бг 1998.
С. Бојовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА ХИПОТЕКАРНА БАНКА
**ДРЖАВНА ХИПОТЕКАРНА БАНКА**, прва, најдуготрајнија државна кредитна установа у Србији основана 1862. као Управа фондова (УФ). Почиње с пословањем 1864. под контролом Министарства финансија, прикупивши као почетни капитал (10 милиона гроша) све државне фондове -- црквени, манастирски, школски, болнички, шумски, удовички, депозитни и пупилни новац код судова, капитале и приватне улоге на штедњу. Као искључиво депозитна институција руковала је државним фондовима и депозитима и на основу њих одобравала хипотекарне зајмове становништву, у прво време по градовима, а затим и на сељачка имања, и то до половине процењене вредности некретнине. УФ започела је кредитирање у тешким новчаним приликама (неколико десетина различитих домаћих и страних монета у промету, зеленашке камате, одсуство правила и сл.) с релативно ниским каматама (око 6%), што је подстакло трговину и занатство. Удео државе у наплаћеној камати износио је 2%. Одобравани су хипотекарни кредити, али без тачно утврђених критеријума и контроле њихове намене, претежно крупнијим трговцима и занатлијама, и краткорочне позајмице, док су презадужени сељаци углавном остајали ван домашаја и заштите од зеленаша. Кредите су добијали и варошани склони зеленашењу, који су их „препродавали" сељацима по двоструким, па и вишеструким каматама. Зајмови су били ограничени на 10.000, изузетно 25.000 динара годишње. На челу УФ био је Контролни одбор који су чинили управник, по један чиновник правне и грађевинске струке и по један полицајац и један грађанин. Средином 1870-их УФ доживела је потресе због унутрашњих дугова државе и ратних зајмова за које су потрошени и приватни депозити. Законом из 1874. омогућено је Управи да потражи друге изворе капитала у земљи и иностранству. Она је могла да на основу одобрених зајмова на непокретна имања изда заложнице у динарима или француским францима, за које је јамчила држава, с тим да се најмање шестина заложница пласира у земљи. Закон је омогућио и држави да у случају потребе може за рачун УФ да се задужи до 12 милиона динара у звечећем злату. На основу тога држава је 1886. примила од два најјача фонда у оквиру УФ (школски и санитетски) сав њихов новац (око 12,5 милиона динара), уз обавезу да дуг врати у року од 50 година, с каматом од 5%. Пошто су ова средства већ била пласирана као дугорочни хипотекарни зајмови, УФ је уступила држави заложнице у том износу, а на подлози заложница закључен је зајам код Berliner Handels-Gesellschaft у Берлину, у износу од 12 милиона франака, уз интерес од 5% на 37,5 година (Фондовни зајам).
Законом из 1898. УФ претворена је у самосталну финансијску установу -- Хипотекарну банку с проширеним делокругом за чије је обавезе гарантовала држава. Банка је руковала државним и другим јавним фондовима, депозитима општина, срезова и округа, којима је давала зајмове на основу њихових пореза и приреза. Омогућено је и да издаје обвезнице на основу одобрених дугорочних кредита за које је такође јемчила држава. Проблем недостатка капитала за текуће пословање и уредно сервисирање обавеза покушала је да реши емисијом својих заложница са 5% камате на рок од 32 године, за које је такође јемчила држава и које су биле пласиране искључиво у Србији. Због чињенице да су дугорочни хипотекарни кредити више него двоструко надмашивали краткорочне депозите, банка је видела излаз у задуживању на страном тржишту. Почетком 1910. почиње период у којем она дуги низ година не само емитује него и администрира иностране зајмове Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Она успешно емитује своје заложнице уз гаранције државе које купује Француска банка за трговину и индустрију у износу од 30 милиона франака и с роком отплате од 50 година и каматном стопом од 4,5%. Већ 1911. иста банка купује обвезнице у истој вредности и с истим износом и истом каматном стопом. Овај зајам послужио је за финансирање обимних комуналних радова у Београду и многим општинама у Србији. За време балканских ратова банка обуставља рад, али с њиховим завршетком обнавља га крајем 1913. За време окупације и I светског рата банка обуставља рад, а Народна банка Србије у избеглиштву преузима редовно сервисирање страних дугова.
У осиромашеној и ратним разарањима опустошеној земљи, ради потреба дугорочног кредитирања и сервисирања ратних и нових дугова, опет је потребно да се активира и реоснује **ДХБ**, која почиње с радом марта 1922. с филијалама у Нишу, Новом Саду, Сплиту, Љубљани и Загребу. Као и раније, били су јој на располагању јавни фондови и средства од емисије сопствених заложница и обвезница, али је то било веома мало у односу на стварне потребе и могућности тадашњег домаћег тржишта капитала. Стога се опет окренула потенцијалним купцима њених папира, па је са Швајцарским банкарским друштвом из Базела априла 1923. најпре уговорила краткорочну позајмицу од пет милиона швајцарских франака с роком отплате од три године и уз каматну стопу од 6%. Већ наредне 1924. на подлози својих заложница закључила је и први дугорочни зајам с истом банком од 15 милиона франака на рок од 12 година. Ово је учврстило њено поверење на тржишту капитала и у земљи и у иностранству. На основу тих зајмова пласирани су домаћи хипотекарни кредити који су до краја 1927. достигли 1,5 милијарди динара. На крају 1939. актива **ДХБ** чинила је око 50% активе Народне банке и износила је око 14,5 милијарди динара.
За време II светског рата ликвидиране су све банкарске установе Краљевине Југославије и за поједина окупацијска подручја основане су нове. Одмах по ослобођењу источног дела земље укинуте су окупацијске установе и већ у новембру 1944. почеле су с радом предратне државне банке укључујући и **ДХБ** и њене раније предратне филијале. Банком је управљао управни одбор од шест чланова (по један из сваке федералне јединице) на челу с управником којег је, као и чланове, поставио Народни комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) све до доношења Закона о уређењу и деловању кредитног система из октобра 1945, а његовог потврђивања у Народној скупштини када је **ДХБ** преименована у Државну инвестициону банку са свим уобичајеним банкарским пословима, с тим што је за располагање изнад 10.000 динара (изузев за привредне сврхе с посебним образложењем) било потребно одобрење Повереништва финансија. Уредбом Владе ФНРЈ о спајању кредитних предузећа из државног сектора од 1946, све државне и републичке банке спојене су с Народном банком ради концентрације капитала у време обнове и припреме за планску привреду. Истовремено, сва дугорочна средства, зајмови и кредити пренети су на Државну инвестициону банку (раније **ДХБ**).
Јула 1956. донета је уредба о Југословенској инвестиционој банци као специјализованој савезној банци. У њену надлежност спадало је кредитирање инвестиција из средстава Општег инвестиционог фонда и инвестиционих фондова свих република и аутономних јединица, као и други послови везани за инвестиције од националног и републичког значаја. Закључила је и низ кредитних аранжмана с међународним финансијским организацијама. Удруживањем с Београдском удруженом банком постала је једна од њених чланица и од тада послује под називом Основна привредно-инвестициона банка -- Инвестбанка са седиштем у Београду. Због несолвентности и ненаплативих кредита (већином крупних предузећа која су због губитка тржишта и међународних санкција 1990-их година пословала с губицима) поделила је судбину других великих домаћих банака -- ликвидирана је 2002. на 140. годишњицу од оснивања Управе фондова Кнежевине Србије.
Иле Ковачевић
По пројекту архитеката Николе Несторовића и Андре Стевановића, зграда за потребе УФ (**ДХБ**), подигнута је 1903. на месту старе кафане „Дарданели". У то време зграда је представљала један од најранијих банкарских објеката код нас, после зграде Народне банке из 1889. Проширена је 1930, доградњом атријума и крила према улици Лазе Пачуа, по пројекту архитекте Војина Петровића. Оштећена је у II светском рату, после рата обновљена, али јој је тек конзерваторско-рестаураторским радовима из 1964--1966. према нацртима архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића, враћен првобитни изглед, чиме су задовољене потребе и извршена адаптација за потребе Народног музеја, који и сада користи зграду.
Рајко Буквић
ИЗВОР: „Уредба о Југословенској инвестиционој банци", *СЛ ФНРЈ*, 30/56.
ЛИТЕРАТУРА: *Народна банка Србије 1884--1909*, Бг 1909; *Народна банка Србије 1884--1934*, Бг 1934; Д. Гњатовић, *Стари државни дугови 1862--1941*, Бг 1991; *Историја српског народа*, VI, 1, Бг 1994; И. Ковачевић, В. Дугалић, *Народна банка Србије 1884--2004*, Бг 2004; А. Митровић, *Стране банке у Србији 1878--1914*, Бг 2004; И. Ковачевић, *Пословно банкарство Србије 1921--2011*, Бг 2011; А. Шевић, „Рестаурација, санација и адаптација објекта Народног музеја у Беораду 2014--2018", *Наслеђе*, 2019, 20.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА
**ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА**, државно предузеће основано 1831. у Београду. Нова зграда, коју је добило 1940, представља један од најрепрезентативнијих примера српске модерне и индустријске архитектуре, а изведена је према пројекту архитекте Драгише Брашована (конкурс је расписан 1933, а изградња је обављена 1936--1940). Од 1992. има статус споменикa културе.
Србија је Хатишерифом 1830. добила привилегију да може установити штампарију и кнез Милош Обреновић је 1831. у Београду основао Књажеску печатњу. У Крагујевцу је била 1833--1835, потом је враћена у Београд, у Ичкову кућу. За потребе **Д. ш.** 1847. откупљена је Штајнлехнерова кућа у Поп Лукиној улици 14, која је временом проширена и данас позната као cтара зграда **Д. ш**. Због предвиђеног пресецања улице ка Земунском мосту краља Александра и рушења зграде **Д. ш.**, Министарство просвете је 1933. организовало јавни општејугословенски конкурс за идејно решење нове зграде **Д. ш.** Краљевине Југославије. Изабрано је имање Задужбине Влајка Каленића, преко пута пијаце Каленића гумно, оивичено Његошевом и Улицом престолонаследника Петра (данас Максима Горког). Прву награду освојио је Драгишa Брашован из Београда. Због експропријације дела парцеле 1933. локација је промењена. Откупљен је плац браће Гођевац у индустријској зони Савске падине, на углу Булевара војводе Мишића 17 и Гођевчеве улице (данас Јована Ристића), па је Брашован извођачки пројекат прилагодио новој локацији. Грађевински радови су у јуну 1936. уступљени предузећу Јошаница а. д. из Београда. Освећење темеља уприличено је 27. XI 1937, а радови су завршени 1940. Oснова **Д. ш.** је у облику ћириличног слова П, са главним трактом оријентисаним ка Булевару војводе Мишића и два бочна крила под правим углом. Индустријска зграда висока девет спратова изведена је по принципима функционализма: форма следи унутрашњу функцију, тј. распоред процеса производње огледа се у тектоници објекта. Приметан је утицај зграде Баухаус у Десауу (1925--1926) Валтера Гропијуса и чешког функционализма, нарочито Прашког сајма (1924--1928) Олџиха Тила и Јозефа Фухса. Брашован је обликовао асиметричну композицију, истичући засебне елементе као хексаедре различитих величина. Затим је те волумене спајао наглашавајући хоризонталне и вертикалне равни различитим третирањем стаклених површина. Централни део са хоризонталним тракама прозора пропуштао је светлост у срце производне линије са штампарским машинама. Илузија прозрачне стаклене опне последица је једнаког третмана хоризонталних и вертикалних подела фасадног платна. Хоризонталне тензије је суперпонирао кулом, са акцентом на застакљеном полуцилиндричном степеништу. Грађевинске технике биле су иновативне: зграда је почивала на масивној армирано-бетонској плочи и имала армирано-бетонски скелетни систем конструкције. Ради уштеде, бетонски зидови замењени су зидом од опеке, а метални прозори дрвенима. Иако је зграда претрпела оштећења током II светског рата, **Д. ш.** је прорадила 1944, да би 1946. добила име Југоштампа. Године 1955. Југославија, Омладина, Рад и Југоштампа спојени су у Београдски графички завод (БГЗ), од 1970. Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ). БИГЗ је био највеће штампарско предузеће у Југославији. Током 90-их, попут многих државних гиганата, препуштен је немару. Негирајући историјски и културни значај институције **Д. ш.**, зграда је 2007. приватизована, па се данас простор издаје у закуп.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Пијуковић, „Сто двадесет и пет година од оснивања Државне штампарије у Београду", *ГМГБ*, 1957, 4; А. Илијевски, „Државна штампарија архитекте Драгише Брашована: значај архивских и хемеротечких извора за афирмацију и очување индустријског наслеђа", у: *Индустријско наслеђе: проблеми и могућности интегративне заштите, презентације и ревитализације*, Бг 2012; „Form and Function: Architectural Design Competition for the State Printing House of the Kingdom of Yugoslavia", *ЗМСЛУ*, 2014, 42.
Александра Илијевски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ АРХИВ СРБИЈЕ → АРХИВ СРБИЈЕ
**ДРЖАВНИ АРХИВ СРБИЈЕ** → **АРХИВ СРБИЈЕ**
# ДРЖАВНИ АРХИВ У ДУБРОВНИКУ
**ДРЖАВНИ АРХИВ У ДУБРОВНИКУ** → **ДУБРОВНИК**
# ДРЖАВНИ АРХИВ У ЗАДРУ
**ДРЖАВНИ АРХИВ У ЗАДРУ**, архив основан у Задру 1624. По овлашћењу млетачког Сената генерални провидур oснива Архив генералног провидура са задатком да чува списе овог органа власти. Том приликом одређен је положај архивског службеника, обезбеђене су просторије за смештај и чување, донете одредбе о унутрашњем реду, пословању и заштити грађе. Архива ове регистратуре постаће средиште око којег ће се касније скупљати и друга архивска грађа. Након пада Млетачке Републике (1797) у провидурски архив долазе и списи задарског кнеза и капетана и фискалног саветника; документа француске управе (1806--1813), акти укинутих бенедиктинских самостана и братовштина и архива прве аустријске управе (1797--1805). Од почетка друге аустријске управе (1814--1918) архив има сталног архивисту и архив као саставни део Председништва покрајинске управе под називом Ц. К. Губернијални архив или Архив старих списа Царско-краљевског намесништва у Задру и води свој деловодни протокол. У периоду 1816--1819. из Љубљане је пренета грађа француске управе за Далмацију; 1824--1827. вршено је шкартирање финансијске и друге документације; 1828. израђен је општи инвентар као примопредајни записник; 1850. сређена је сва архива и израђени инвентари, казала, каталози и репеторији; 1832--1902. преузета је архива градова Корчуле, Сплита, Котора, Омиша и Брача, Макарске и Нина, постепено прихватани списи управе у Задру; 1895--1910. у Архив се прима више породичних архива, а покренут је тромесечни часопис *Tabularium.* У периоду 1918--1922. делује под називом Архив владе за Далмацију, далматинске и корчуланске отоке, од 1922. под називом Повијесни архив краљевске префектуре, а од 1928. **Д. а. З.** делује као самостална установа у ресору Министарства унутрашњих послова Краљевине Италије у Риму. На основу конвенције Краљевине Југославије и Италије извршено је разграничење грађе потребне за наставак рада администрација Италије и Југославије, док је споразум о подели повијесних архива остао нерешен. Део грађе пренет је у Сплит, али је пропао. У овом периоду у Архив је примљена грађа: судова, нотарски архив од почетка XIII в., грађа општине Ластово, грађа Италијанског генераног конзулата, Намесништва из времена аустријске управе, док је део грађе ношен у Рим и касније враћан.
Од 1945. до 1960. Архив делује као Државни архив са стварном и територијалном надлежношћу за подручје Далмације. У Архив је примљена архива: Макарске, Пага, Раба, Трогира, Скрадина и Шибеника и велика збирка матичних књига становништва са територије Далмације. Од 1960. носи назив Хисторијски архив, а након одвајања Хрватске од Југославије **Д. а. З**. У XXI в. територијална надлежност **Д. а. З.** са Сабирним архивским центром у Шибенику протеже се на подручју Задарске жупаније (осим Грачаца), Шибенско-книнске и делом Личко-сењске жупаније (Општина Новаља) и обавља надзор над грађом 282 ствараоца грађе на терену. Грађа архива у Задру је од прворазредног значаја за историју Далмације од XIII в. до 1918. и по тој основи превазилази оквире покрајинског, односно регионалног архива. У њему се чувају архивалије из времена Млетачке управе (1420--1797), прве аустријске управе (1797--1805), француске управе (1805--1813) и друге аустријске управе (1814--1918). Грађа пружа могућност за проучавање целокупне историје Далмације, како за свеобухватне шире студије тако и за локалну историју и врло је важна и за проучавање историје суседних земаља: Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе, Албаније, Наполеонове источне политике у илирским областима. За период италијанске управе (1918--1943) грађа је недовољно сачувана, али омогућује увид у италијанску политику у Задру и на острву Ластово. После II светског рата грађа је извор за проучавање подручја за које је по територијалној надлежности овлашћен **Д. а. З**.
Највећи део грађе настале за време Млетачке Републике писан је латинским и италијанским језиком, а списи драгомана (тумача, службеног преводиоца) писани су на турском језику. Француска управа документе је стварала на свом језику. У периоду аустријске управе преовладава италијански језик, али има списа на српском или хрватском, француском и немачком језику. За време италијанске власти документа су скоро искључиво на италијанском језику, а за време југословенске државе на српском или хрватском језику. У издању Архива изашле су две свеске *Miscellanea* (1449--1953), планирана као периодично издање за објављивање грађе. У периоду 1959--1977. објављени су списи задарских бележника (1279--1350). За грађу Архива урађен је *Водич*, а за највећи број архивских фондова и збирки, нарочито до 1918, постоје инвентари фондова. Грађа из старијег периода приказана је и у штампаном прегледу: Д. Форетић, „Кратки историјат и општи инвентар Државног архива у Задру", *Архивист*, 1955, 1.
Архивске фондове **Д. а. З.** надопуњују архивски фондови који се чувају у архивима земаља с којима је Далмација у прошлости била у истој држави: Државни архив у Млецима за период млетачке управе (1420--1797); за време кратке француске управе на Јадрану у Државном архиву у Милану (1805--1809) и за период илирских покрајина (1809--1813) у фондовима средишњих француских архива у Паризу (Centre historique des Archives nationales de Paris, Service historique de la Défense -- Terre, Marine, Archives du Ministère des affaires étrangères); грађа настала у илирским покрајинама (1810--1813) значајна и за историју Далмације чува се и у Архиву Републике Словеније, где је било управно средиште те државно-правне творевине. За раздобље аустријских управа (1797--1805) и (1814--1918) историјски извори се чувају и у Аустријском државном архиву у Бечу, посебно у његовим организационим деловима: Општи управни архив, Ратни архив и Кућни, дворски и државни архив. Део архивске грађе из средишњих бечких министарстава у Општем управном архиву у Бечу (посебно за период 1881--1918), али и грађа из Ратног и Кућног, дворског и државног архива у Бечу који се односи на Далмацију и Приморје, на основу Споразума између Влада Краљевине СХС и Аустријске владе о извршењу чланова 93. и 194--196. Сен-Жерменског уговора након 1977. враћен је из бечких архива и чува се у Хрватском државном архиву. Треба напоменути да је грађа министарстава у Бечу (1881--1918) надопуна за ону грађу Намесништва у Задру које је конвенцијом између Краљевине Југославије из 1924. било предато Краљевству СХС, пренето у Сплит и онде уништено. У Државном архиву у Сплиту чува се Архив мапа из раздобља аустријске управе, као и остаци појединих архивских фондова преузетих од Краљевине Италије 1924. Државни архив у Трсту чува грађу из раздобља друге аустријске управе значајну за проучавање повијести поморства, посебно за године 1850--1918. За период италијанске управе 1918--1943. грађа **Д. а. З.** за оно подручје које је Рапалским уговором уступљено Краљевини Италији налази се у Средишњем државном архиву у Риму.
ЛИТЕРАТУРА: С. Антољак, „Државни архив у Задру", *Слободна Далмација*, 1947, 602; Ј. Колановић (прир.), *Архивски фондови и збирке у СФРЈ -- СР Хрватска*, Бг 1984; М. Катић Пиљушић, „Издања и изложбе Државног архива у Задру 1901--1955", *АВ*, 1998, 41; Ј. Видаковић, *Државни архив у Задру 1624--1970*, Задар 2002; *Преглед архивских фондова и збирки Републике Хрватске*, 1, Зг 2006.
М. Ф. Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ АРХИВ ЦРНЕ ГОРЕ
**ДРЖАВНИ АРХИВ ЦРНЕ ГОРЕ**, архив основан на Цетињу 1923. као посебно одељење Државног музеја. На подручју данашње Црне Горе од средњег века до данас настали су многи писани, штампани и материјални историјски извори. У почетку је брига за чување насталих извора била везана за цркве и манастире, властелу и владаре, од краја XVII в. за митрополите -- владаре, од 1852. за књажеве и краља Црне Горе. Архиве и музејске драгоцености чуване су у Цетињском манастиру, Његошевој Биљарди, Двору краља Николе и Владином дому на Цетињу, дворовима, установама, црквама и манастирима у другим местима ондашње и касније Црне Горе. У другој половини XIX в. било је више напора да се оснује музеј на Цетињу (предлог из 1879, прва откопавања старе Дукље вршили су Павле Ровињски и Ј. А. Р. Мунро 1890/91, Закон о Књажеској црногорској библиотеци и музеју донет је 1896, на основу којег су отпочели рад у Зетском дому, за време I светског рата музеј и библиотека су похарани). У савременој Црној Гори до краја њеног постојања (1918) није било Архива као посебне установе. Настале архиве чуване су у канцеларијама и ризницама цетињских митрополита и владара, од реформе државне управе (1879) у регистратурама министарстава и јавних установа -- у Владином дому и другде. У току I светског рата аустроугарске окупационе власти су прегледале архиву црногорских институција и важнија документа отпремале у Беч\*\*.\*\* Приликом одласка са Цетиња, јануара 1916, краљ Никола је понео део дворске архиве и драгоцености спаковане у осам сандука, који су из Скадра враћени у дворац Крушевац у Подгорици, потом аустроугарским аутомобилима превезени на Цетиње, где су запечећени и чувани у Двору краља Николе. Књаз Мирко је прегледао архиву, део архиве је спалио, део је пред само ослобођење 1918. закопан у шест сандука у дворишту двора, а четири сандука остављена су код поверљиве породице у близини двора. Архива и драгоцености су откопане 1923. У пет сандука била је смештена дворска архива, а у шестом драгоцености из историје Црне Горе настале од 1600. до 1915. Сви документи су пописани и одложени у кутије и константовано је да је знатан број докумената упропашћен. Најстарија документа: повеље и дипломе, списи на пергаменту толико су пропали да се једва чита понеки ред. Њихови комадићи су причвршћени на картоне и с њих се могу прочитати тек понеке речи. У једном коферу међу закопаним стварима било је више црквених предмета: јеванђеља, црквених књига, архијерејске митре и панагије, напрсни крстови, сребрне панагије, дискоси за нафору, кашике за причешће, копља, бројанице, грамате Светог синода Русије Његошу, навлаке, драго камење, бисери, сребрни жезлови и др. Пронађен је и отворен сандук са драгоценостима који је чуван у кући Пера Стојановића на Цетињу (златне и сребрне ствари, ордење -- домаће и страно, крстови, иконе, фотографије, ланци, табакере, делови посуђа, породични накит, разни поклони, новчане акције Црногорске банке и др.). Комисија која је вршила преглед пронађене архиве нашла је: 10.433 документа настала од 1600. до 1915, међу којима и 16 пергамената, 23 хрисовуље и 1.050 недатираних аката са 159 прилога. У једном предсобљу старог двора на Цетињу пронађено је 20 сандука разних ствари, где је била и преписка владике Петра II Петровића Његоша (1.718 његових писама), преписка књаза Данила и др. У току рада комисије у двор су пренете архиве из Митрополије и Владиног дома и 2.513 музејских предмета из двораца престолонаследника Данила и књаза Мирка на Цетињу. Архиву, музејске драгоцености и друго што је пронађено комисија и изасланици министарстава из Београда, управници добара за Црну Гору и велики жупан Зетске области сврстали су у две групе: 1) архива, драгоцености и друго што је припадало владару и тако прелазило с владара на владара сматрани су за крунска добра која су припадала држави; предложено је да остану у згради Двора на Цетињу и да буду основа за будући Државни музеј; 2) драгоцености које нису имале карактер крунских добара предате су касније наследницима краља Николе Петровића. На предлог комисије за попис нађених архивалија и драгоцености и сугестија више министарстава Министарски савет Краљевине СХС је 1923. донео одлуку да се Двор краља Николе на Цетињу прогласи за Државни музеј, да се у њему чувају архива, библиотека, намештај и драгоцености које су се тада налазиле у Двору, те да се прикупљају и проналазе артефакта за тај музеј. Следило је наређење да се архива и музејске драгоцености које имају карактер крунских добара, а која се налазе у осталим дворовима, сакупе и изложе у Државном музеју на Цетињу. У оквиру Државног музеја на Цетињу формирана су три одељења: Архивско, Музејско и Библиотечко. Основу за формирање Архивског одељења чиниле су: дворска архива и архива краља Николе Петровића Његоша, архива која је била смештена у сутерену његовог двора на Цетињу, затим архива која је била закопана у дворишту двора и архива министарстава и установа из Митрополије и Владиног дома. Архивско одељење имало је задатак да прикупља, сређује и чува архивску грађу са територије бивше Краљевине Црне Горе до балканских ратова, док је за територије ослобођене у балканским ратовима било надлежно Архивско одељење Музеја Јужне Србије у Скопљу.
После II светског рата 1948. основан је Историјски институт Црне Горе на Цетињу, који је од Државног музеја преузео до тада настале архиве, осим дворске, и који је овлашћен да врши службу републичког архива. Године 1949. основан је Државни архив у Котору, први архив у Црној Гори. Законом о државним архивима из 1951. основан је Државни архив НР Црне Горе, а потом и његови организациони делови, архивски центри у Бијелом Пољу за подручје Бијелог Поља, Пљеваља, Мојковца, Иванграда, Рожаја и Плава, а 1958. у Никшићу за подручја Никшића, Шавника, Жабљака и Плужина. Законом о архивима и заштити архивске грађе из 1963. **ДАЦГ** је преименован у Архив НР Црне Горе и омогућено је факултативно оснивање специјалних архива и сабирних центара. Од 1965. има назив Архив СР Црне Горе, потом Архив Црне Горе. Постепеним оснивањем приморских архива у Херцег Новом, Будви и Бару шири се архивска мрежа Црне Горе. На основу уговора с Општином Цетиње 1973, при Архиву Црне Горе формирано је Архивско одељење за грађу и активне ствараоце грађе општинских институција општине Цетиње. У Архиву Црне Горе постојале су следеће организационе јединице: Одељење за пријем, евиденцију и заштиту архивске грађе; Одељење за сређивање и обраду општинске архивске грађе; Одељење за спољну и матичну службу, Одељење за научно-истраживачки рад и Секретаријат. У обављању матичне функције Архив Црне Горе је надлежан за подручје СР Црне Горе. Стварне надлежности архива Црне Горе су заштита, преузимање, чување, сређивање, обрада, издавање и објављивање архивске грађе републичких органа и организација, заједница, друштава и удружења. Почетком 1976. Архив је поседовао 338 архивских фондова и збирки, у укупној количини од 1.200 дужних м архивске грађе. **ДАЦГ** са својих 17 истурених организационих јединица (десет Архивских одељења у већим градовима, укључујући и Архивско одељење Историјског института у Подгорици и архивскe канцеларијe у мањим општинским местима) 2019. има укупно 1.275 архивских фондова и збирки са око 11.000 дужних м архивске грађе. Архивских фондова и збирки републичких институција има 525 фондова са 2.116 дужних м архивске грађе, од чега архивску грађу Одељења старог периода до 1945. сачињава 319 фондова и збирки са 730 дужних м, а Одељење новог периода од 1945. има 206 архивских фондова и збирки са 1.486 дужних м грађе. Најстарији документи су из 1539, а најмлађи из 1975. и каснијих година. Архивски фонд **ДАЦГ** састоји се од архиве бивших министарстава и установа Црне Горе од 1879. до 1916, нешто мање је грађе из периода постојања Краљевине Југославије/СХС 1918--1941, а највише архивске грађе институција из социјалистичког периода, после 1945. Због нерешеног стручног питања разграничења између **ДАЦГ** и Народног музеја Црне Горе на Цетињу, део старије грађе за историју Црне Горе, која датира из доба владара из династије Петровића Његоша, налази се у Архивском одељењу Народног музеја Црне Горе на Цетињу. До почетка 90-их година XX в. поред републичког архива у Црној Гори архивске установе постојале су само у Приморју: Херцег Нови, Котор, Будва, Бар и Архивско одељење Историјског института у Подгорици. У средишњем и северном делу Републике није било архива који би се бавили заштитом грађе ван архива, преузимањем, чувањем, сређивањем и њеном обрадом у архиву. Ови послови били су стављени у задатак тзв. културним центрима у већим градовима који се нису много бавили насталим архивама. Отуда су многа документа ближе и даље прошлости неповратно изгубљена. За проучавање прошлости користе се штампани материјали и грађа других архива и провенијенција, која је недовољна. После више неуспешних покушаја, почетком десете деценије XX в. радна група републичког архива за успостављање архивске мреже у Црној Гори осмислила је организацију и функционисање архивске службе, статус, функционисање и финансирање архива, што је преточено у Закон о архивској делатности (*СЛ ЦГ*, 1992, 25) и одговарајућа подзаконска акта. У ондашњим друштвено-политичким и економским условима у Црној Гори и на југословенском простору решење је нађено да се архивска служба Црне Горе организује као јединствена функција Републике са статусом републичке управне организације. Архивску мрежу која је по први пут покрила читаву територију Републике чине: **ДАЦГ** на Цетињу са Архивским одељењима у већим местима (Цетиње, Подгорица, Никшић, Беране, Бијело Поље, Пљевља, Херцег Нови, Котор, Будва, Бар и Архивско одељење Историјског института Црне Горе у Подгорици) и истуреним архивским канцеларијама у осталим, мањим општинским местима у Републици. Архивска одељења нису самосталне установе него организационе јединице **ДАЦГ** без статуса правног лица и својства посебне установе. Због богатог архивског фонда од великог значаја за Боку которску, шире залеђе и околину и дуге архивске традиције Историјски архив Котор задржао је свој ранији назив и већу самосталност, неформални статус архива од републичког значаја. Законом су архиви добили статус државне службе и архивска делатност постала је државна функција са финансирањем из републичког буџета, независно од локалне самоуправе. У складу са статусом архива сва питања из делокруга њиховог рада (оснивање, задаци и циљеви, надлежност, права и дужности, рад, финансирање, права и дужности запослених и др.) уређују се прописима државне управе. Новим законом архивска грађа, до тада у друштвеној својини, добила је статус јавног културног добра од општег, посебног и изузетног значаја ван имовинско-правног промета.
Старија архивска грађа је некомплетна и углавном постоји од Његошевог времена и касније. Према областима разврстана је у више група: Државна управа и јавна служба: Правитељствујушћи сенат црногорски и брдски (1831--1879), Управа црногорског двора (1869--1916), Државни савјет (1879--1915), министарства унутрашњих и иностраних дела, правде, финансија, војске, просвете и црквених послова (1879--1916), царинарнице (1879--1941), Главна државна контрола (1901--1916), Народна скупштина (1905--1916), Министарски савет и Привредни савет (1906--1916), Посланства: Цариград (1879--1912), Ниш (1916), конзулати: Рим (1879--1919), Трст, Ђенова, Ница, Париз (1889--1919), Скадар (1894--1915), Женева (1916--1920), обласне управе (1880--1916), политичко-погранични комесаријати (1882--1913), Комисија за извиђај злоупотреба и Главни одбор за насељаваље новоослобођених крајева (1913--1914), капетаније (1853--1915/16), општине (1885--1918), Централни одбор за обрађивање земљишта (1915) и др.; Период Краљевине Југославије: окружна и среска начелства и општине (1918--1941); Ратна штета (1920--1927); Банска управа Зетске бановине (1929--1941); Суд за сузбијање скупова (1921); Првостепени суд за станове (1921--1922) и др.; Период 1941--1945: Цивилни комесаријат за Црну Гору, Народна управа; правосуђе (Велики суд, обласни, окружни, срески судови, адвокати); Војне јединице: Врховна команда (1908--1915); бригаде (1871--1916); топништво, управе, војни судови, слагалишта, команде, дворска стража (1881--1915); војне болнице (1871--1916); команде дивизија (1908--1916); одреди (1895--1916); војне станице (1912--1916); контролне комисије (1912--1915); обласни интенданти (1913--1915); интендантски магацини (1914--1916); Аустроугарско војно гувернерство, Главна војна управа, адвокати (1916--1918); Просветно-културне и здравствене установе: школе и школска надзорништва (1870--1915; 1918--1941; 1945--), позориште (1910--1915), Одбор за обележавање Његошеве годишњице (1950/52), Одбор за прославу 400-годишњице Ободске штампарије (1953--1955); Балканска изложба на Цетињу (1907); Одбор за помоћ породицама страдалим 1903; Болница, Хигијенски завод, Дом умноболних и др.; Архивска грађа из области привреде: банке и новчани заводи (1921--1941); фабрика сукна, државна штампарија, трговина и акционарска друштва, дирекција ПТТ, поште, задруге, привредна предузећа, царине и др.; Архивска грађа после II светског рата: друштвено-политичке организације: ЦК СК Црне Горе, ССРН Црне Горе, ССО Црне Горе, СУБНОР Црне Горе; органи власти и управе; Президијум Народне скупштине и Народна скупштина (1945-1953), Председништво Народне владе и Извршно веће НР Црне Горе (1945--1953--1970), републичка министарства, секретаријати, савети, управе, главне дирекције; судови -- уставни, привредни, тужилаштва и правобранилаштва, судови удруженог рада, заједнице, друштва и удружења, ратни војни инвалиди, школске, здравствене и културно-просветне установе, хуманитарна друштва, спортска друштва и удружења, предузећа, лични и породични фондови и збирке и др.
*Историјски архив Котор*, данас архивско одељење **ДАЦГ** чува и обрађује старе и по садржају значајне архивске фондове и збирке. Основан је одлуком Владе Црне Горе 1949. под називом Државни архив у Котору; 1951. улази у састав **ДАЦГ** са статусом одељења, али је због значаја грађе и даље деловао потпуно самостално и на стручном и на финансијском плану, те неформално имао статус републичког архива, а његова грађа по Закону о изменама и допунама Закона о архивима из 1965. је од републичког значаја за Боку и остале крајеве Црне Горе. Године 1976. имао је 174 архивска фонда и збирке у количини 781 м. У VII в. помиње се град Котор као Декадерон. Кроз историју био је главно средиште Боке которске и бивао у поседу Римљана, Византије, Србије (1185--1371), Млечана (до 1797), Аустрије (1797--1805), Француза и Руса (1805--1814), поново Аустрије (1814--1918), Краљевине, социјалистичке и СР Југославије (1918--1941; 1945--2006). Најстарији документ је из 1309. Од старије грађе до 1918. најбројнија је она из периода Млетачке управе (1420--1797), коју карактерише поморска трговина и акумулација капитала бокељских трговаца када се развија транзитна и извозна трговина, како у Котору тако у Доброти, Перасту, Столиву, Прчњу. Следе документа из тзв. прелазног периода (1797--1814) -- прва аустријска влада, руска и француска управа -- па опет аустријска управа (1814--1918) из које је уништен фонд поглаварства. Велик део грађе однет је 1883. у Задар, одакле је враћен 1952; 1943. из окружног суда у Котору у Венецију су однети судски нотарски списи, па 1949. враћени прво у Задар, потом у Котор. Део грађе чувају Поморски музеј у Перасту, бискупија у Котору (од 1434), Српска православна црква -- раније епископија, данас парохија, ранија црквено-школска општина, са најстаријом грађом из 1717, цркве и манастири у Котору, Доброти, Перасту, Рисну, Прчњу. У Архиву се налазе лични и породични фондови: Каменаровић, Трипковић, Висковић, Луковић и др. Објављен је сумарни инвентар грађе (*Архивист*, 1958, 3--4, 1959, 1--2). Најзначајни фондови су: канцеларија регистара и провидура Млетачке Републике (1652--1797); ванредни провидури млетачки (1684--1797); прва аустријска владавина (1797--1805); руска царска управа за провинцију Боку которску (1806--1807); француска краљевска генерална делегација провинције Бока которска (1807--1811); Француска краљевска подделегација у Будви (1807--1808); француска краљевска покрајинска благајна у Котору (1807--1810); Француски краљевски администратор две провинције: Дубровник и Бока которска (1808--1810); порески списи француске владе (1807--1814); Централна комисија привремене владавине уједињених покрајина Црне Горе и Боке которске (1813--1814); списи председника општине Котор за време француске управе (1808--1814); списи општина: Котор, Доброта, Рисан, Тиват, Грбаљ, Столив од XVIII в. до 1941/45; Управа државних добара (1814--1891); царинарница (1830--1930), одељци царинарнице у Перасту, Мељинама, Метковићу (1828--1929); царинска изложништа (1852/69--1921/23); лучке капетаније и лучке испоставе (1808--1944); судско нотарски списи (1200--1795); окружни суд (1797--1944); срески судови (1804/5--1944); суд за прекршаје (1818--1854); државно тужилаштво (1854--1897); суд заповедништва ратне луке (1898--1918); адвокатске канцеларије из периода Краљевине Југославије (1918--1941); војне јединице и установе: списи француске војне управе (1807--1814), дирекција војног инжењеријског уреда (1858--1918); поморска школа од 1849, интернат поморске школе (1930--1939); гимназија од 1865; народнно позориште од 1848; управа находишта (1797--1811); јавна добротворност (1807--1939); окружна поморско-санитарна депутација (1820--1852); среска санитарна депутација (1838--1847); лазарет Мељине (1821--1869); дружина братинско-поморске сигурности (1849--1958); црквена заклада (1839--1878); Породични фондови: Властелиновић (1690--1790), Враћен (XVIII в.); Поповић (1735--1879); Радомири (1688--1760); Радоњић (1768--1833); Лични фондови: Канерандо 1800, Вук Врчевић 1861, Божо Вукотић (1917--1918), Грегорић Стијепо (1874--1884); Кадија Јово (1870--1880); Матковић Антон (1906--1942); Радомири Томо (1786--1812); Сушић Милутин 1896; Збирке: Бокељска морнарица (1595--1924); архивалије (1452--1954); Братовштина занатлија (1398--1528); графичка збирка XVIII в.; грбова и натписа XIX в.; диплома -- дукали и листине (1309--1822); документа на турском језику XVIII в.; картографска (1893--1918); књига рукописа XVIII--XIX в.; матичних књига становништва (1812--1930); збирка писама црногорских владика (1766--1842); печата XIX--XX в.; штампаних ствари (1616--1847); тестамената (1730--1897); правних докумената (1728--1881); прогласа (1781--1918); пресуде Суда добрих људи (1729--1807); црквених архивалија (1531--1907); политичких странака (1894--1914); музичка збирка (1937--1973), збирка фотографија и др.
ИЗВОР: М. Ф. Петровић, *Имовина династије Петровић Његош -- Зборник докумената (1918--1941)*, Пг 2012.
ЛИТЕРАТУРА: *Архивски фондови и збирке у СФРЈ -- СР Црна Гора*, Бг 1983; М. Ф. Петровић, „Основаће се архив у Пљевљима", *Пљеваљске новине*, 15. VI 1992\*;\* Д. Мартиновић, *160 година Државне библиотеке Црне Горе*, Пг 2002; „Петар II Петровић Његош -- оснивач Државне библиотеке Црне Горе", у: M. Дашић (ур.), *Династија Петровић Његош*, III, Пг 2002.
Милић Ф. Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ ДУГ
**ДРЖАВНИ ДУГ** (јавни дуг), врста ванредног нефискалног јавног прихода који чине обавезе државе (централних и локалних органа и јединица) према повериоцима и који настаје због мањка буџетских прихода у односу на расходе (буџетски дефицит). **Д. д.** настаје када су држави потребна средства за одређене намене, ванредне обавезе и расходе, које не може да подмири редовним буџетским приходима. То су ванредне обавезе које узрокују раст јавних расхода и буџетског дефицита, а проистичу из: реструктурисања привреде, интервенција у привреди, јавног зајма, интервенција у пољопривреди, раста социјалних давања, улагања у стамбену изградњу, у научноистраживачки рад, образовање и сл. У савремено доба сервисирање постојећег **д. д.**, односно исплата камата на **д. д.**, у многим земљама је главни извор сталног раста **д. д**.
Најчешћи облик **д. д.** је јавни зајам. **Д. д.** се обично формира код централне банке или у иностранству, а јавни зајам на средствима пословних субјеката (предузећа, пословне банке и сл.) и дохотка становништва. У економској теорији ова два појма се често изједначавају мада код зајма постоје и одређене специфичности. Јавни зајам најчешће настаје у посебним условима када је држави промптно или у кратком року потребно да обезбеди средства за ванредне расходе које не може да подмири редовним приходима. Јавни зајам се враћа постепено у дужем периоду и метод је или средство којим се, током одређеног временског интервала, терет ванредних јавних расхода дистрибуише на више генерација пореских обвезника без значајнијег пореског оптерећења генерације која је актуелни порески обвезник. Јавни зајам се може реализовати: директном емисијом обвезница (држава се директно обраћа потенцијалним купцима обвезница); индиректном емисијом обвезница (преко банака које откупе обвезнице); продајом обвезница на доносиоца или име; берзанском продајом; набавком код иностраног зајмодавца. У актуелном Закону о јавном дугу Србије појмови везани за **д. д.** и зајам одређују се овако: *дуг* је новчана обавеза или обавеза отплаћивања новчаног задуживања; ***д. д.*** *Републике* је дуг који настаје по основу уговора који закључи Република, дуг по основу хартија од вредности, дуг по основу уговора, односно споразума којим су репрограмиране обавезе које је Република преузела по раније закљученим уговорима, као и емитованим хартијама од вредности по посебним законима, дуг који настаје по основу дате гаранције Републике или по основу непосредног преузимања обавезе у својству дужника за исплату дуга по основу дате гаранције, дуг локалне власти, као и правних лица за које је Република дала гаранцију; *задуживање* је узимање кредита, односно зајмова и емитовање државних хартија од вредности за финансирање буџетског дефицита и дефицита текуће ликвидности, за рефинансирање обавеза по основу **д. д.** и за финансирање инвестиционих и програмских пројеката, као и давање гаранција; *гаранција* је условна обавеза Републике да плати доспелу, а неизмирену новчану обавезу у случају ако локална власт, односно правно лице за које је Република дала гаранцију не изврши плаћање о року доспећа; *државне хартије од вредности* су краткорочне и дугорочне хартије од вредности које емитује Република; *финансијске институције* су банке, друштва за осигурање, брокерско-дилерска друштва, пензиони фондови, инвестициони фондови; *примарни дилери* су финансијске институције које је министарство надлежно за послове финансија изабрало да обављају одређене активности на тржишту државних хартија од вредности, као и да унапређују примарно и секундарно тржиште и чије је учешће на тржишту државних хартија од вредности, као и друге активности којима се унапређује управљање **д. д.** и развој тржишта државних хартија од вредности, уређено уговором с Републиком.
**Д. д.** се класификује зависно од полазног критеријума: домаћи (унутрашњи) и страни (спољни) -- територијалност; краткорочни, средњорочни и дугорочни -- временски рок; добровољни и принудни -- начин прибављања средстава; ануитетни, рентни, дугови са наплатом камате и без ње -- начин отплате; продуктивни и непродуктивни -- употреба; новчани и робни -- облик реализације; са залогом и без залога -- коме држава даје или не даје одређену гаранцију и/или залог за уредну отплату дуга и камата. Укупни **д. д.** се према критеријуму територијалности састоји од унутрашњег и спољног **д. д.** и резултат је начина финансирања буџетског дефицита. Финансирање може бити домаће и страно. Унутрашњи **д. д.** је резултат домаћег финансирања буџетског дефицита државе од домаћих субјеката -- централне банке, банкарског сектора, предузећа, становништва. Спољни **д. д.** је резултат страног финансирања буџетског дефицита задуживањем у иностранству. Домаћи и страни јавни (државни) зајмови могу бити у различитим облицима: од класичног кредита до разних врста државних хартија од вредности, краткорочних и дугорочних, и других вредносних папира. Код иностраних зајмова држава често има најбољи бонитет и прва се може задуживати у иностранству. Приватним пословним субјектима обично је потребно одређено време за добијање поверења иностраних кредитора. Државни зајмови често се расписују за посебне прилике и пројекте, нпр. отклањање последица од непогода, санација банака, стара девизна штедња и др. Државни зајам се може односити и на кредите које даје држава као поверилац, као рецимо кредити јединицама локалне управе, одређеним јавним предузећима или предузећима у државној својини. Ти зајмови често немају потпуну економску и финансијску оправданост какву би претпостављао приватни кредитор. При одобравању таквих кредита држава као поверилац се може водити социјалним, еколошким, стратешким, развојним и другим циљевима које приватни кредитор занемарује стављајући у први план финансијску исплативост и принос.
Државне хартије од вредности најчешћи су облик **д. д.** у државама с развијеним финансијским тржиштима. На тај начин може се потраживање од државе уновчити. Држава је у развијеним земљама најуреднији платиша обавеза. Државне хартије од вредности стога, по правилу, доносе најниже приносе, имају најниже каматне стопе, јер их тржиште препознаје као најпоузданије улагање с најмањим ризиком. Узимање класичних кредита код централне банке најчешћи је облик **д. д.** у земљама које имају неразвијена финансијска тржишта. То је и најопаснији облик финансирања буџетског дефицита, који често заврши подстицањем инфлације, као у Србији (СРЈ) за време хиперинфлације током 1992. и 1993. Држава се у иностранству може задуживати издавањем државних хартија од вредности на међународним финансијским тржиштима, узимањем кредита од јавних кредитора (међународне финансијске организације и владе) или приватних кредитора. Опасност од дугорочног спољног задуживања државе је у томе што држава изворно не ствара девизе. Девизе које су зарадили други привредни сектори морају се преусмерити у отплату спољног **д. д**. Преко односа бруто инвестиција и бруто штедње у националној привреди **д. д.** утиче и на погоршање текућег рачуна платног биланса плаћања и курса националне валуте.
Појава **д. д.** у Србији везује се за другу половину XIX в., за борбу за независност и нужност финансирања рата. Средства се нису могла обезбедити из слабих домаћих финансијских извора и било је неопходно спољно задуживање. Први зајам, у време још вазалног односа према Турској, закључен је 1862. у Лондону у износу од 150.000 дуката. Зајам је био краткотрајан, исплаћен је после 6 месеци. Други зајам (Руски) из 1867. од 200.000 дуката (2,35 мил. дин.) остао је 20 година непознат јавности. Трећи спољни зајам из 1876. уследио је након неуспелог унутрашњег (добровољног и принудног) задуживања, такође у Русији. Унутрашњим и спољним зајмом прикупљено је нешто више од 10 милиона динара (мање од половине потреба за рат), па је рат финансиран и трошењем државне имовине и приватних депозита, реквизицијом, куповинама на почек. За вођење другог рата 1877. добијена је руска помоћ, а зајам није расписиван. Србија je по завршетку ослободилачког рата и стицању независности на Берлинском конгресу (1878) ималa укупни дуг од 32.103.965 динара. Унутрашњи дуг (добровољни и принудни зајам, као и реквизиција) износиo је 24.742.685, а спољни дуг по руским зајмовима 7.361.280 динара. Ради обезбеђења отплате дуга покушало се с прикупљањем ванредних средстава (трошарина на пиво, проценат на плате и пензије итд.), али то није било довољно и 1880. усвојен је Закон о одужењу **д. д.** у којем је опорезивање одређено по броју пореских глава. У вези с изградњом железница у наредној деценији, започело је константно спољно задуживање зајмовима испод паритета (Лутријски 1881, Солски 1882, Аграрни 1882, Таксена рента 1884, Дуванска рента 1885, Железнички 1885. и 1886), које је уз то праћено финансијским и другим скандалима (→ Бонтуова афера; Генерална унија). Зајмовима су финансирани и стални буџетски дефицити чиме се ушло у зачарани круг који је потрајао до почетка XX в. Финансијски проблеми решавани су пореском реформом, налажењем нових извора државних прихода (монополи) и конверзијом државних дугова (1895), којом је 10 зајмова обједињено у Конверзиони зајам. Конверзијом је решен проблем годишњине сталног државног дуга, али не и привремени дуг, пошто су велики расходи постојано премашивали растуће приходе државе. Уз повећане расходе за војску и малу могућност спољних кредита порастао је значај унутрашњег задуживања. Кредити од Привилеговане Народне банке (1897, 1898, 1900), ипак, нису решили све и поново се прибегло спољном кредиту (експлоатациони зајам 1899. и монополски зајам 1902), којима су исплаћени сви привремени дугови. Уз прелаз на политику реалног буџетирања тада су дефинитивно сређене државне финансије Србије. Након тога реализовани су само страни зајмови, где је у годинама пред I светски рат значајна улога Управе фондова (→ Државна хипотекарна банка).
За разлику од других, Србија се за време I светског рата није финансирала инфлаторно. Пре евакуације узети су зајмови од Француске и Енглеске 1914 (по 110) и 1915 (по 150 мил. франака у злату). Марта 1916. ове земље преузеле су споразумом финансирање расхода српске државе, што је уз осталу помоћ враћано по споразумима о дуговима из 1920-их.
Новостворена Краљевина СХС поштовала је раније дугове (Србија 815.305.500 дин. у злату, Црна Гора 17 мил. дин. у злату), а преузела је и део дугова Аустроугарске и аутономне дугове покрајина које су биле у њеном саставу. За финансирање обнове после рата поред инфлаторног финансирања буџетских расхода коришћене су немачке репарације (до 1931) и унутрашњи и спољни инвестициони зајмови. Први зајмови узети су од САД и Француске 1919. и Француске и Велике Британије 1920. Ради ликвидације аграрних односа у Босни и Херцеговини 1921. издате су обвезнице (Аграрни зајам) у износу од 130 мил. динара. За обештећење лица с правом на накнаду ратне штете издате су 2,5% обвезнице Лутријске државне ренте, с роком амортизације од 50 година, почев од 1924. Први унутрашњи инвестициони зајам од 500 мил. дин. закључен је 1921. са синдикатом банака, на 50 година и каматном стопом од 7%, намењен оправци саобраћајне инфраструктуре. Први спољни инвестициони зајам (→ Блеров зајам) закључен је 1922. с њујоршком банком „Блер и ко." у износу од 100 мил. долара у злату, од којих је 70% предвиђено за железнице а 30% за опште државне потребе. Зајам је реализован делимично.
После II светског рата обнова и привредни раст финансирани су ратним репарацијама и реституцијама, економском помоћи и унутрашњим и спољним зајмовима. До 1965. преовладавали су унутрашњи (Први и Други народни зајам петогодишњег плана из 1948. и 1950, Jавни зајам за потребе Општег инвестиционог фонда из 1954, Народни зајам за обнову и изградњу Скопља 1963), а затим су велик значај добили спољни, тако да од 1973. у структури **д. д.** преовлађује спољна задуженост. До неконтролисаног раста спољног задуживања долази у 1970-им, нарочито пред крај деценије, повезано с уставним амандманима 1971. и Уставом 1974, када републике и покрајине добијају овлашћења државности и самосталног задуживања, али не и обавезе враћања дуга. Наредне деценије учињени напори довели су до заустављања раста, а затим и смањења дуга, али по цену заустављања привредног раста.
После распада СФРЈ и деценије санкција и ратова у окружењу **д. д.** Србије био је енормно висок: преко 200% БДП у 2000. и тек нешто испод 100% у 2001. Почев од 2002. он се кретао на нивоу испод 70%, а и поред раста дуга и великих флуктуација учешћа на том нивоу се одржао до данас, али је у годинама 2014--2017. био изнад границе од 60%, предвиђене Пактом за стабилност (графикон).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/aYu003-se-v-ukupni-i-javni-dug-rs-grafikon.jpg)У савременом раздобљу Србија има релативно висок удео **д. д.** у односу на бруто домаћи производ (БДП). Према *Фискалној стратегији за 2021. годину са пројекцијама за 2022. и 2023. годину* на крају септембра 2020. укупно стање **д. д.** општег нивоа државе износило је 3.175,5 млрд. динара, односно 57,6% БДП-а. Од тога се на директне обавезе односило 2.962,5 млрд., на индиректне обавезе 165,7 млрд., док се 37,3 млрд. односи на негарантовани дуг јединица локалне самоуправе и 10,0 млрд. на негарантовани дуг ЈП „Путеви Србије" и предузећа „Коридори Србије" ДОО. У првих девет месеци 2020, услед потребе да се финансирају мере подршке привреди и грађанима за борбу против пандемије изазване коронавирусом COVID-19, приметан је раст **д. д.** централног нивоа власти у валутама с највећим учешћем у **д. д.**, тј. у еврима и динарима. Услед задуживања на домаћем тржишту хартија од вредности које се током 2020. доминантно обављало у динарима дошло је до раста **д. д.** у динарима од 138,3 млрд. У еврима је дошло до раста од 1.961,7 мил. евра, услед емисије еврообвезнице Србија 2027. Према пројекцији у истом документу стање дуга централног нивоа државе требало би да буде на нивоу од 55% БДП на крају 2023.
ИЗВОРИ: Закон о јавном дугу (*СГ РС*, 61/05, 107/09, 78/11, 68/15, 95/18, 91/19, 149/20); Фискалнa стратегијa за 2021. годину са пројекцијама за 2022. и 2023. годину, Влада Републике Србије, 2020; *Билтен јавних финансија*, 2020, 196.
Литература: М. Недељковић, *Историја српских државних дугова од 1867--1895 год.*, Бг 1909; Д. Гњатовић, *Стари државни дугови*, Бг 1991; И. М. Бецић, *Финансијска политика Краљевине СХС 1918--1923*, Бг 2003; Д. Гњатовић, *Економија Србије*, Бг 2007.
Слободан Котлица; Рајко Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ ИНСТИТУТ ЗА ФИСКУЛТУРУ
**ДРЖАВНИ ИНСТИТУТ ЗА ФИСКУЛТУРУ** (ДИФ), најстарија висока школа за образовање наставника физичког васпитања у Србији основана у Београду 1946. Увиђајући потребу за што стручнијим кадром у области физичке културе, Влада ФНР Југославије донела је 1946. „Уредбу о Државном институту за фискултуру", који је основан као „Висока стручна школа опште државног значаја, чији је задатак да спрема високо квалификоване фискултурне руководиоце и наставнике". Одређено је да студије трају три године, а већ две године касније, 1948, студије су продужене на четири године, чиме се ова школа равноправно сврстала међу остале високошколске установе. Међутим, школовање стручних кадрова из области физичке културе започиње и пре 1946. Министар Министарства физичког васпитања народа Краљевине Југославије Мирко Буић, уз сагласност министра просвете Димитрија Магарашевића, донео је 1938. одлуку о оснивању једногодишњег течаја за спремање наставника телесног васпитања. За управника течаја постављен је Адолф Пихлер, а настава се изводила у згради Соколског дома Београд -- Матица, у Делиградској улици број 27, у којој је, мењајући имена, године трајања студија, наставне програме, ова Институција радила све до 1968. Школа је трајала годину дана (два семестра), након чега је већина од 49 слушалаца, који су је завршили распоређена за наставнике телесног васпитања у средњим и учитељским школама. Већ наредне, 1939, основана је Школа за телесно васпитање која је имала статус више стручне школе, у рангу више педагошке школе. За време II светског рата школа није радила. Двадесет дана после ослобођења Београда (11. XI 1944) настављен је рад Школе за телесно васпитање, окупљањем наставника и припремом за организовање „фискултурних курсева". И док је II светски рат још увек трајао на тлу Југославије, наставници ове школе организовали су од марта до септембра 1945. три фискултурна курса за кадрове у области физичке културе. Влада ФНР Југославије донела је јула 1946. „Уредбу о **ДИФ**". Почев од школске 1951/52. промењено је име **ДИФ** у Институт за физичку културу (ИФК). Осим промене имена, све обавезе, задаци, организација и функција Школе остале су исте. Законом о Високој школи за физичко васпитање, који је донела Народна Скупштина НР Србије 1956, изједначен је положај студената ове школе са статусом студената осталих факултета. Висока школа за физичко васпитање примљена је у Београдски универзитет 1963, а од школске 1964/65. започеле су последипломске студије прве генерације, која је имала 16 студената. Први докторат из области наука физичке културе одбранио је наставник ове школе Никола Курелић, маја 1965. на Академији у Варшави и тако постао први доктор наука у овој области, на овом факултету и у Југославији. Септембра 1968, после 30 година рада у згради бившег Соколског дома у Делиградској улици, Школа се преселила у нову зграду у Кошутњаку. Скупштина СР Србије донела је Закон о Факултету за физичко васпитање 1968, у којем је записано да Висока школа за физичко васпитање у Београду наставља са радом као Факултет за физичко васпитање, који потом мења назив у Факултет спорта и физичке културе.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Бокан (ур.), *60 година факултета*, Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду, Бг 2016.
Н. Вујисић Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ КАПИТАЛ
**ДРЖАВНИ КАПИТАЛ**, материјална или новчана средства у државној својини која се увећавају улагањем у производњу, промет или финансијску сферу. Као вредност која се (само)оплођава, било у производном или разменском процесу, капитал јесте вредност која власнику доноси вишак вредности (добит или профит). До II светског рата **д. к.** се углавном ограничавао на гране производње које су представљале државни монопол, као што су производња соли и дувана, испуњавајући примарну сврху прикупљања средстава за покриће државних расхода, или на објекте од посебног интереса за развој привреде, попут железничких пруга и путева, за улагања у којa није било довољно приватног интереса, због висине потребног капитала и спорог враћања средстава. Развој **д. к.** био је посебно интензиван у периоду после II светског рата, што је повезано с јачањем државног интервенционизма, односно с применом кејнзовских идеја у економској политици капиталистичких земаља, као и јачањем социјалистичких земаља, у којима је, у већој или мањој мери, државна својина имала монополски положај у власничкој структури. За разлику од приватног капитала, улагање државног или јавног капитала у производњу није увек мотивисано остваривањем профита него може пратити и друге циљеве (смањење незапослености, ублажавање цикличних привредних кретања, развојни, стратешки и други интереси). И државни (јавни) капитал који се пласира у облику међународних кредита такође може имати другачије циљеве, различите од профита (тј. камате), као што су економско повезивање, односно интеграциони процеси с пријатељским земљама, остваривање геополитичких и других интереса. Овај облик **д. к.**доживео је велику експанзију након II светског рата, што је између осталог повезано и с изградњом бретонвудског међународног монетарног система и оснивањем међународних монетарних организација, као што су Светска банка и Међународни монетарни фонд.
У периоду административног управљања привредом (1947--1951) у Југославији термином **д. к.** уобичајено се означавао део друштвених средстава репродукције којим су управљали органи друштвено-политичких заједница (ДПЗ). Мерама предузиманим крајем рата као и у првим годинама по ослобођењу створен је систем с доминантним учешћем државне својине, односно **д. к.**, у оквиру којег су се сви приходи из привреде сливали у буџет. Након тога створен је систем у којем је **д. к.** био највећим делом концентрисан у тзв. друштвеним инвестиционим фондовима, организованим на регионалном тј. територијалном принципу, почев од Општег инвестиционог фонда (ОИФ) којим су управљали органи федерације до републичких, покрајинских, среских (до укидања срезова, 1967) и општинских, али такође и у осталим фондовима или на посебним рачунима ДПЗ. Значај **д. к.** у овом периоду види се из чињенице да су 1952. у финансирању инвестиција у основне фондове радне организације учествовале са 22% а ДПЗ са 78% (искључиво федерација); 1964, уочи реформе, само 32% инвестиција потицало је из фондова предузећа, а 68% из фондова ДПЗ (36,4%) и банака (31,4%). Друштвени инвестициони фондови постепено су ликвидирани почев од средине 1960-их, чиме је расформиран тзв. **д. к**.
**Д. к.** се поново јавља у Југославији/Србији у периоду тржишне трансформације и то у делу привреде од посебног друштвеног интереса (инфраструктурне делатности), у виду јавне својине, организован у облику јавних предузећа, на свим нивоима ДПЗ. Јавни капитал је у том смислу кровни израз за физички капитал који се сматра инфраструктуром. Обухвата имовину у власништву државе (→ Државна својина) која се користи за производњу у приватној режији, као што су путеви, железнице, аеродроми, постројења за пречишћавање воде, телекомуникације, електричне мреже, енергетске службе, општинске зграде, јавне болнице и школе, полиција, ватрогасне службе, судови итд. Међутим, израз „јавни капитал" недовољно је јасан, јер многа од тих средстава могу бити и у јавном и у приватном власништву.
Јавна предузећа срећу се у свету у разним правним облицима, а најчешћа су јавна корпорација и државна компанија. Јавна корпорација, као институција јавног права, карактеристична је пре свега за англосаксонске земље, али и Француску, Аустрију и др. Претечом јавних корпорација сматра се низ предузећа за изградњу железница у Аустралији, из средине XIX в., а прави њихов развој везује се за САД после кризе 1929. Оснивају се у областима за које је држава посебно заинтересована и обављају двојаку делатност: привредну делатност и одређену јавну службу (обично с овлашћењима државних органа). Пошто се не могу оснивати у облику акционарског друштва, онемогућено им је прибављање капитала путем емитовања акција. Државна компанија је институција приватног права, она у привредном систему има положај сличан другим привредним организацијама. Држава остварује контролу над њиховим пословањем по основу поседовања акција, потпуног или делимичног.
Својинском трансформацијом, отпочетом 1989. Законом о промету и располагању **д. к.**, друштвеној својини је, без упоришта у тадашњем Уставу, одузет карактер несвојине и омогућено је њено претварање у друге облике својине (приватна, односно акционарска и државна). Тако се од тада **д. к.** појављује не само у државним него и у предузећима са тзв. мешовитом својином. Према актуелном Закону о приватизацији, приватизација јавног капитала није обавезна, као што је то прописано за **д. к.**, него се спроводи на основу одлуке Владе, односно надлежног органа аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе. У књиговодству, под појмом капитала подразумевају се извори средстава којима предузеће послује, који се у систему двојног књиговодства билансно приказују у пасиви биланса (стања) и могу бити сопствени и туђи (позајмљени). У овом, књиговодственом смислу, **д. к.** је део сопственог капитала, као учешће државе у оснивачком, односно основном капиталу предузећа, који може бити потпун (предузећа у државној, односно јавној својини) или делимичан, када поред **д. к.** постоје и други извори (акцијски, друштвени, задружни и др.).
ИЗВОРИ: Закон о приватизацији, *СГ РС*, 83/2014, 46/2015; Закон о рачуноводству, *СГ РС*, 73/2019; Правилник о Контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за привредна друштва, задруге и предузетнике, *СГ РС*, 89/2020.
Литература: Н. Пашић, *Јавне корпорације у Великој Британији*, Бг 1957; М. Влашкалић, В. Зековић, *Економика Југославије*, Бг 1978; *Економска и пословна енциклопедија*, 1, Бг 1994; Б. Бујишић, „Легитимитет и легалитет југословенске приватизације", у: *Економија и право*, Бг 1998.
Р. Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ ПРАЗНИЦИ
**ДРЖАВНИ ПРАЗНИЦИ**, дани у години који су, органским актом или законским прописом, дефинисани као датуми када се комеморишу и на нивоу читаве државне заједнице прослављају одређени догађаји. Тај чин комеморисања и прослављања одређен је према посебним условима који се прописују законским или подзаконским актом законодавне или извршне власти. Према природи **д. п.** се деле на: 1. политичке и историјске празнике, у које углавном спадају прославе дана државности (датум када је државна заједница стекла правно или фактичко признање свог статуса) и прославе историјских догађаја који су од темељног значаја за идентитет, историју и правни субјективитет државне заједнице или већинског (односно државотворног) народа у њој; 2. протоколарне празнике, у које углавном спадају прославе годишњица везаних за апологију актуелне државне или владајуће државне, односно политичке структуре (рођендан владара или шефа државе, обележавање годишњица значајних догађања за владајућу политичку структуру), и званичне комеморације стварних правних или симболичних момената везаних за функцију и личност шефа државе (крунисање, устоличење, венчање, ступање на функцију или инаугурација и сл.); 3. конфесионалне празнике и традиционалне празнике (Нова година, Божић, Велики петак и Васкрсни понедељак, Духови, односно одговарајући најзначајнији годишњи празници вероисповести који се због бројчане или културне заступљености њихових припадника прослављају на нивоу читаве државне заједнице); 4. празнике којима се обележавају званични или обичајни датуми везани за одређене међународне, политичке, историјске или идеолошке конвенције (Дан рада, Дан жена, Дан детета, Дан људских права итд.) или годишњице догађања чији је значај препознат и признат у међународном политичком или културном гремијуму (Дан примирја у I светском рату, Дан победе у II светском рату итд.); 5. дане у којима је проглашена државна или национална жалост, што је по правилу инцидентални догађај без годишњег понављања, осим евентуално округлих годишњица. Догађаји који се сматрају аргументом за проглашење државне жалости су индивидуални (смрт владара или државног поглавара, чланова његове уже породице, упокојење личности која протоколарно има статус институције и личности која се сматра духовним, културним, друштвеним, политичким или у било ком другог погледу отеловљењем или евидентним представником духа нације и државе и њихове домаће и међународне препознатљивости) или масовни (велике природне и изазване несреће, погибија или тешко пострадање већег броја индивидуа из разлога изван њихове воље и контроле). Општа жалост може бити проглашена и на ужем територијалном нивоу и са елементима који не морају имати истоветну садржину или протокол као на нивоу читаве државе. Посебна врста званичне жалости је она која се односи на посебне прописе и регулацију трајања и манифестација за прецизно одређене структуре (дворска жалост). Протокол обележавања државне и националне жалости има неке стандардне карактеристике (истицање заставе на пола копља, забрана јавних окупљања у циљу забаве, верски обред, полагање венаца, комеморативни скуп или академија и сл.).
Општа карактеристика **д. п.** јесте прописана обустава рада и свих других редовних административних и јавних функција за трајања прославе. Нерадни дани су плаћени као да су радни и не зависе од воље послодавца или запослених, осим ако се по посебном споразуму другачије не регулишу случајеви када би привремена обустава јавних функција довела до опасности за становништво и безбедност живота (здравство, војска, полиција, ватрогасци, комуналне службе и сл.). Трајање прославе **д. п.** посебно се прописује (једнодневно или дводневно, изузетно вишедневно), а нерадни дан који пада у недељу (у већини хришћанских земаља) додатно се прославља првог наредног радног дана. У неким случајевима **д. п.** се прославља радно (обично када су у питању празници којима се обележавају званични или обичајни датуми по међународним конвенцијама), осим ако се -- по природи конвенције -- одређене државне и јавне службе по том основу ослободе радне обавезе.
Празници са ограниченим режимом прослављања (војни празници, полицијски празници, културни празници), празници локалног карактера и празници националних, културних и конфесионалних мањина, разних заједница које се самодефинишу у оквиру права на самоопредељење, само су условно **д. п.**јер се не односе на све категорије становништва. Држава такве празнике може да регулише, али их по правилу не прописује нити условљава. Надлежни орган локалне самоуправе или законом овлашћени орган може да пропише начин и услове јавног обележавања празника из своје законске надлежности.
Датум обележавања **д. п.** по правилу је фиксан, а у неким ситуацијама помичан (сваке године пада у други календарски датум). Верски и традиционални празници углавном су фиксни, али са високим процентом помичних празника. Фиксни датум подразумева повезивање прославе са стварним календарским датирањем догађаја који се комеморише; изузетак су случајеви када се (углавном због протоколарних потреба и услед временских услова) датум законски помери да одговара неким другим претпоставкама и потребама (нпр. рођендан британског монарха, без обзира на стварни датум рођења, прославља се у време када је по метеоролошкој статистици највећа могућност да ће климатски услови за војну параду бити повољни, или -- нпр. -- прослава својевољно одабраног дана рођења Јосипа Броза последовала је идејом да се на тај дан обележава Дан младости). **Д. п.** са покретним датумом најчешће припада категорији верских и традиционалних празника, када се усклађивање врши сваке године, било да је у питању разлика која настаје из календарске конверзије (јулијански--грегоријански, лунарни--соларни) или да се ради о посебној методи за празнике који се одређују према конфесионалној догми или канону (датум Васкрса, прослава традиционалне или црквене Нове године), односно према астрономском осматрању (Дан пролећа, равнодневице, дугодневице и краткодневице, јеврејски или муслимански празници итд.). О округлим годишњицама **д. п.** се може прогласити и изван манифестација и датума који су иначе законски уређени (нпр. 500. и 600. годишњица Косовског боја, округли педесетогодишњи циклуси Првог или Другог српског устанка и сл.). У таквим ситуацијама **д. п.** је инциденталан, односно нема стални карактер и не празнује се сваке године.
Протоколарни аспект **д. п.** подразумева постојање извесних утврђених форми које, на основу традиције или посебно компонованих програма, дефинише актуелна власт: дипломатски ниво подразумева централни пријем који приређује шеф државе, односно дипломатско-конзуларна служба у месту акредитације, евентуалну доделу одликовања и јавних признања; војно-сценски ниво, који може да садржи параду војних и/или полицијских јединица и жандармерије, и друге масовне манифестације; комеморативни ниво, који укључује полагање венаца, дефиле ветерана, помен и комеморативне скупове или академије; културно-просветни ниво, који се састоји од јавних или институционалних прослава или приредби, са тематским оквиром који се односи на тему празника.
**Д. п.** Србије и држава насталих на историјским и етничким територијама српског народа прате историјска збивања и илуструју историјска и идеолошка лутања и странпутице. У ранијим историјским периодима институција **д. п.** не постоји као издвојени правни феномен и у пракси у потпуности следи црквени календар прослава великих празника и дана посвећених слављењу светитеља-заштитника државе, владарског дома или шире и уже породице.
У Кнежевини Србији, за владавине кнеза Михаила Обреновића III, **д. п.**су први пут званично регулисани и категорисани као Велики празници (кнежев рођендан, Цвети и Св. Андреј Првозвани) и Мали празници (кнежев имендан, кнегињин рођендан и кнежева слава). После 1879. уведен је још један **д. п.** -- Дан независности и ослобођења (20. јун / 2. јул, дан започињања Српско-турског рата 1876).
У Краљевини Србији за владавине Обреновића **д. п.** су обухватали Дан прогласа Краљевине (22. фебруар, по јулијанском календару), имендан краљице, рођендан престолонаследника, Цвети и Видовдан, што је -- услед објективних и историјских околности -- по ступању на престо краља Петра I редуковано на Видовдан и рођендан краља (уз задржавање свих и до тада светкованих великих црквених празника).
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, после 1929. у Краљевини Југославији, као **д. п.** славили су се празници пренети из Краљевине Србије (краљев рођендан, Богојављење, Божић, Св. Сава, Велики петак и Спасовдан), којима су касније додати и Дан уједињења (1. децембар), Нова година и Тјелово (Corpus Christi, за римокатолике). Списак је допуњаван и касније када је регулисано прослављање Бадњег дана, Св. Николе, Васкршњег понедељка, Ђурђевдана, Св. Кирила и Методија и Велике Госпојине, а за припаднике римокатоличке конфесије још и Свих светих, односно за муслимане додатних дана за Рамазански и Курбан бајрам, Мевлуд, муслиманску Нову годину (1. дан месеца мухарама), односно почетак и завршетак Пасхе, Рош хашану (јеврејска Нова година), Јом кипур и Шевуот за јеврејску заједницу. Датуми празновања верских благдана рачунали су се према официјелном црквеном, односно канонском календару за припаднике конфесија, с тим што је државна прослава датумски коинцидирала са календаром Српске православне цркве.
У складу са својим идеолошким опредељењем, југословенске комунистичке власти после 1945. врше радикалну реформу **д. п**. После релативно дискретних интервенција у погледу прослављања великих верских празника 1945--1947, заузет је екстремно непријатељски став према јавном слављењу свих конфесионалних благдана, а програм **д. п.** стриктно редукован према идеолошком и партијском контексту догађаја и садржаја. Тако су током постојања ФНРЈ и СФРЈ **д. п.** систематизовани као Савезни (за прославу на читавој државној територији, и то Нова година, Празник рада, Дан борца и Дан Републике, од којих је само Дан борца прослављан један дан, а сви остали два), Републички (названи Даном устанка у II светском рату, 7. јула за Србију, 13. јула за Црну Гору, 22. јула за Словенију, 27. јула за Хрватску и Босну и Херцеговину, и 11. октобра за Македонију, односно посебни празници за Словенију -- 27. април, као дан оснивања Освободилне фронте, за Македонију -- 2. август, као Илинден, 9. септембар за Истру и Словеначко приморје, 25. новембар за Босну и Херцеговину као дан оснивања ЗАВНОБиХ-а, и неочекивано -- 1. новембар као Дан мртвих за Словенију). Посебну категорију празника чинили су значајни датуми са веома шароликим контекстом и садржајем (углавном прослављани радно, осим за посебне институције): међународни (8. март -- Међународни дан жена, 8. мај -- Међународни дан Црвеног крста, 2. октобар -- Међународни дан мира, 24. октобар -- Дан Уједињених нација, 31. октобар -- Светски дан штедње, 10. новембар -- Светски омладински дан; 10. децембар -- Дан људских права), идеолошки (1. април -- Дан омладинских радних акција; 25. мај -- рођендан Јосипа Броза, преименован у Дан младости; 7. новембар -- Дан Октобарске револуције) и војни или полицијски (Дан армије, Дан ваздухопловства, дан Ратне морнарице итд.).
По распаду Југославије, новонастале државе са значајном српском популацијом формирале су нове моделе прославе **д. п.**, делимично се враћајући неким традиционалним обрасцима, делом конструишући нову историјску, политичку и националну стварност засновану на апологији садашњег тренутка. Опште карактеристике су враћање правног статуса конфесионалним празницима и регулисање права на повлашћено празнично мировање за припаднике конфесионалних заједница, поништавање празничне идеолошке матрице ФНРЈ и СФРЈ, односно партијске државе која их је обликовала, и наглашено потискивање сећања на некадашњу државну заједницу, јединственост српског националног корпуса и настојање да се сећање на жртве прогона и геноцида (са изузетком холокауста као парадигме еминентно јеврејског страдања) у извесном смислу учини безличним или барем анонимним, како у погледу жртава, тако и у погледу перпетратора. Најупадљивије разлике односе се на концепцију нерадних и радних дана, што се најчешће своди на дискретно дистанцирање државе и њених органа од празничних манифестација у случају „радних прослава".
Према актуелним прописима у Републици Србији стабилни нерадни дани су Нова година (два дана, 1. и 2. јануар), Божић (један дан, 7. јануар), Дан државности (два дана, 15. и 16. фебруар, у сећање на почетак Првог српског устанка и доношење Сретењског устава), Празник рада (два дана, 1. и 2. мај) и Дан примирја у I светском рату (један дан, 11. новембар), а помични Васкрс (два дана плус викенд). Празници који се прослављају радно су Св. Сава (27. јануар), Дан успомене на жртве холокауста, геноцида и фашизма у II светском рату (22. април), Дан победе (9. мај), Видовдан (28. јуни) и Дан сећања на српске жртве у II светском рату (21. октобар). Конфесионални празници који су нерадни за припаднике разних вероисповести су: за православне хришћане дан породичне Крсне славе, за римокатолике, евангелисте и друге хришћане који примењују грегоријански или традиционални литургички календар своје помесне цркве Божић (25. децембра), Ускрс (Велики петак и Ускршњи понедељак, плус викенд), за муслимане први дан Рамазанског бајрама и први дан Курбанског бајрама, за јевреје први дан Јом кипура.
У Републици Српској (стабилни) нерадни дани су Нова година (1. и 2. јануар), Божић (6. и 7. јануар), Дан Републике (9. јануар), Нова година по јулијанском календару (14. јануар), Дан рада (1. и 2. мај), Дан победе (9. мај), Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ (21. новембар). Конфесионални празници који су нерадни за припаднике исповести су: за православне хришћане дан породичне Крсне славе (најчешће стабилни празник), за римокатолике, евангелисте и друге хришћане који примењују грегоријански или традиционални литургички календар своје помесне цркве Божић (24. и 25. децембра), Ускрс (Велики петак и Ускршњи понедељак са викендом, покретни празник), за муслимане први и други дан Рамазанског бајрама и први и други дан Курбанског бајрама (све покретни празници). Нема празника који се прослављају радно. У Федерацији БиХ (стабилни) нерадни дани су Нова година (1. и 2. јануар), Дан независности (1. март), Дан рада (1. и 2. мај), Дан победе (9. мај), Дан државности БиХ (25. новембар). Конфесионални празници који су нерадни за припаднике исповести су: за православне хришћане Бадњи дан и Божић (6. и 7. јануар), Велики петак и Васкрсни понедељак (са викендом, покретни празник), дан породичне Крсне славе (најчешће стабилни празник), за римокатолике, евангелисте и друге хришћане који примењују грегоријански или традиционални литургички календар своје помесне цркве Божић (24. и 25. децембар), Ускрс (Велики петак и Ускршњи понедељак са викендом, покретни празник), за муслимане први и други дан Рамазанског бајрама и први и други дан Курбанског бајрама (покретни празници). Једини празник који се прославља радно је Дан победе (9. мај).
У Црној Гори стабилни празници су Нова година (1. и 2. јануар), Божић (6. и 7. јануар), Празник рада (1. и 2. мај), Дан независности (21. и 22. мај), Дан државности (13. и 14. јул). Празници за припаднике других конфесија су: за православне хришћане Велики петак и Васкрсни понедељак (са данима викенда, покретни празник), за римокатолике, евангелисте и оне који примењују грегоријански или традиционални литургички календар Велики петак и Ускршњи понедељак (са данима викенда, покретни празник), Бадњи дан и Божић (24. и 25. децембар), за римокатолике Сви свети (1. новембар), за муслимане први и други дан Рамазанског и Курбан бајрама (тродневни покретни празници), за Јевреје први и други дан Пасхе и први и други дан Јом кипура (покретни празници). Нема празника који се прослављају радно.
ИЗВОРИ: www.minrzs.gov.rs; *СГРС*, 43/01, 101/07, 92/11.
ЛИТЕРАТУРА: *Време*, 9. XI 2000; Р. Ђокић, „Ка празничној култури", *Култура*, 1986, 73--75; Ј. Ђорђевић, *Политичке светковине и ритуали*, Бг 1997; М. Ивановић Баришић, „Празнична сећања у Србији од средине 20. века до данас", *Гласник Етнографског института САНУ*, 2014, 62, 1.
Д. Ацовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ САВЕТ
**ДРЖАВНИ САВЕТ**, државни орган који је временом мењао функције: од политичког органа из доба Првог српског устанка, током српске историје до уједињења Србије у Краљевину СХС постао је државни орган -- носилац свих или појединих државних власти, које је делио с кнезом, да би у последњој развојној фази постао управни суд и саветодавни орган законодавца. У развоју **Д. с.** могу се издвојити четири периода. У првом, **Д. с.** је био орган у сенци врховног вожда устанка, касније кнеза (1805--1830), у другом орган равноправан у вршењу законодавне и извршне власти с кнезом (1830--1858), у трећем се лишава појединих државних власти (1858--1869), да би у четвртом постао управни суд и саветодавно тело законодавне власти (1869--1918). **Д. с.** је основан 1805. као Правитељствујушчи совјет. Идеју о његовом оснивању донела је у устаничку Србију српска депутација предвођена протом Матијом Ненадовићем која је прве године ратовања отишла у Русију да тражи за Србију аутономна права и руску заштиту. Та идеја потекла је од руског министра иностраних дела Чарториског, који је саветовао српску депутацију: „(...) И ваља да имате синод. Јербо нити ће Росија нити икаква држава, корешпондирати са једним човеком, но са народом и са синодом". Устаничке старешине, схвативши да Карађорђе од врховног војног старешине устанка жели да постане апсолутни господар устаничке државе, виде у совјету средство ограничења државне власти и успевају да га августа 1805. приволе на оснивање совјета. Формиран као нека врста највишег суда (Вук каже да совјетници „суде и пресуђују све веће распре и тужбе земаљске"), совјет је требало да послужи као главно средство ограничења власти Карађорђа. Правну природу Правитељствујушчег совјета тешко је прецизно одредити, јер он није био орган ниједне од трију власти (законодавне, извршне, судске), а садржао је елементе сваке од њих. Једно је извесно, у држави Првог устанка он „никад није постао врховни орган власти" (Д. Јанковић). Његов положај се мењао и кретао од обичне Карађорђеве канцеларије до органа који је тежио да постане врховни орган власти у рукама устаничких војвода, чак је био „представник олигархије и окружнога партикуларизма" (М. Ђ. Миловановић).
Пропашћу Првог устанка 1813, престају да постоје органи државе њиме створене. После Другог устанка 1815. кнез Милош обнавља Совјет Сербски 1825, али као себи потчињен орган, пошто његове одлуке нису биле извршне без кнежеве сагласности. Такав совјет кнез Милош укида већ 1827. Други период отпочиње од Хатишерифа од 1830. и траје до повратка на власт династије Обреновић 1858. Хатишерифом од 1830. Србији је било признато право на унутрашњу аутономију, с тим да њу врши Милош, као наследни кнез, „са соутицањем скупштине састављене из поглавара земље". Скупштина поглавара је описно име за савет (сенат), чији чланови докле „не упадну у тешку какву кривицу или против моје Високе Порте или против закона и уредаба земаљских, донде не могу се без причине ни сбацити, ни удаљити од званија". Милош, видевши у таквом савету средство ограничења своје власти, није га ни образовао. Присиљен народном буном да донесе устав, Милош 1835. издаје Сретењски устав, којим се установљава Државни Совјет Србски, као „највиша власт у Сербији до Књаза" (члан 45). По уставу, „законодатељна и законоизвршитељна власт јесу: а) Књаз, и б) Државни Совјет..." (члан 6). Совјету припада и део судске власти, па ће он тако „отредити једно одјеленије, као судилишће у трећем и последњем степену" (члан 78). Милош укида Сретењски устав, али оставља Државни совјет, који указом о његовом устројству постаје „највиша непосредно под књазом стојећа власт" (члан 1). Русија, незадовољна таквим положајем Државног совјета, тражи доследну примену Хатишерифа од 1830, па Турска новим хатишерифом издаје Србији устав 1838 (Турски устав). По том уставу Совјет учествује у вршењу законодавне и извршне власти заједно с књазом и има право надзора над радом попечитеља (министара). Совјет има 17 чланова, а састављен је „из Старјешина и најважнији између Серба". Мада их поставља књаз, уз уставни услов „да они буду совршено познани између њиови саграждана, својом способностију и својим качеством честног човека, да су учинили какве услуге својему отечеству, и заслужили одобреније обшче" (члан 8). Тај услов био је знатно ограничење Милошеве власти, јер су општепознате народне старешине били, по правилу, Милошеви противници. Још веће ограничење било је што су чланови Совјета постављани доживотно. Они „неће моћи бити збачени без узрока, докле не би било доказано код (...) високе Порте, да су они учинили повини због каквог преступленија, или због нарушенија закона и уредаба земаљски" (члан 17). У Уставу се још каже да „никаква уредба неће моћи бити примљена, и никакав налог неће моћи бити сабран, без да он најпре и предходително од Совјета одобрен и примљен био" (члан 11). Незадовољан оваквим положајем Совјета, књаз Милош абдицира. И нови књаз, Александар Карађорђевић, настојао је да смањи функције Совјета. Реакција уставобранитеља на такве тежње биле су измене Закона о уређењу Државног совјета од 1858. По њима, књаз је био дужан да за саветника постави сваког кандидата којег Совјет предложи, кад се место његовог члана упразни. У законодавству, пак, књаз више нема апсолутно, него добија суспензивно (одложно) вето. Он постаје обавезан да потврди закон који Совјет буде усвојио у свом главном заседању трећи пут двотрећинском већином. Прописан је и посебан поступак кривичне одговорности саветника. Они више нису могли бити стављени под суд без решења Совјета. Саветницима је судио у првом степену Касациони суд, а у другом сâм Совјет. По овим законским изменама, Порти се ова пресуда слала само на жалбу осуђеног саветника, како би она констатовала да ли је или није поступљено по законима, а не да пресуди да ли је саветник крив, како је прописивао члан 17. Турског устава. Изменама Закона о уређењу Совјета од маја 1858. књажева извршна власт се још више ограничава, тако да Совјет поред тога што је носилац законодавне, постаје и стварни шеф извршне власти.
Исте године, повратком на српски престо династије Обреновић, Совјет сву ту власт губи и тиме отпочиње трећи период у његовом развоју. Књаз Милош је, штавише, био за укидање Совјета, али се задовољио постављањем нових саветника без доживотног мандата. Совјет је постао законодавни одбор за припремање нацрта нових закона, па и тада је био под потпуним Милошевим утицајем. За време књаза Михаила Обреновића донет је августа 1861. закон о **Д. с.** (Устројеније Државног совјета). Њима је испред именице „совјет" додат придев „државни", како би се подвукла „независност у правленију" и истакла чињеница да Србија има својство државе. По том закону, саветници нису више политичке личности него само државни службеници које, као и остале државне службенике, поставља и разрешава књаз. Надлежност овог савета била је сведена на законодавну власт (дели је с књазом) и на буџетско право. Књаз је, истиче С. Јовановић, „у границама закона и буџета, владао по свом слободном схватању државног интереса". У пракси надлежност Државног совјета се све више померала ка вршењу правне и финансијске контроле над радом државне управе. Саветници, као и остали државни службеници, кривично одговарају пред редовним судом. Тим законом, као и осталим законима донетим на Преображенској скупштини 1861, књаз Михаило је, уз подршку европске дипломатије, стварно изменио Турски устав од 1838. Српски устав се, попут „енглеског устава", налазио у обичним законима.
Ова тежња смањивања овлашћења Државног совјета добила је свој коначни израз у Уставу од 1869 (Намеснички устав). Њиме отпочиње четврти и последњи период у развоју **Д. с**. Он губи законодавну надлежност коју је имао од свог настајања и постаје саветодавац законодавца („на позив владе израђује и испитује законске и административне пројекте") и управни суд („расматра и решава жалбе против министарских решења у спорним административним питањима"). Ову улогу задржаће **Д. с.** и у каснијим уставима Србије (1888, 1901, 1903), с тим што је Устав од 1888. додао да су одлуке („решења") **Д. с.** у вези са жалбама на министарска решења „обавезне за министре" (члан 145, тачка 6). Устав од 1888. још је ојачао саветодавну улогу **Д. с.**, предвидевши да „законске предлоге, изузев буџета и оне једногодишње финансијске законе, који с буџетом стоје у непосредној вези, не може Скупштина узети у претрес, док их најпре не проучи **Д. с.** и не поднесе о њима Скупштини своје мњење" (члан 112). **Д. с.** у Краљевини СХС и у Краљевини Југославији органски је продужетак српског **Д. с**.
ЛИТЕРАТУРА: К. Кумануди, *Административно право*, Бг 1921; С. Јовановић, *Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца*, Бг 1924; *Друга влада Милоша и Михаила*, Бг 1933; В. Ст. Караџић, *Први и Други српски устанак*, Бг 1947; Д. Јанковић, „Правитељствујушчи совјет", *ИГ*, 1954, 1--2; М. Павловић, *Српска правна историја*, Краг. 2005; Д. Ђ. Денковић, „Настанак и развој Државног савета", у: *Уставни развитак Србије у XIX и почетком ХХ века*, Бг 1990.
Р. Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНИ ШЕМАТИЗАМ
**ДРЖАВНИ ШЕМАТИЗАМ**, државни календар са списком свих државних установа и свих службеника. Доносио је преглед имена страних дипломата у Србији, носилаца највише власти у земљи и свих службеника сврстаних по министарствима и установама, а при крају, мада не увек, и азбучни регистар имена. На основу Устава из 1838. Србија је формирала своје органе са запосленим чиновницима, а у селима и градовима основане су разне школе, као и друге установе. Попис установа и надлештава, као и запослених у њима, није постојао. Попечитељство внутрених дела покренуло је дописом Намесништву 17. X 1839. иницијативу да се сачини *Шематисмус -- Списак свију надлештава и званичника Књажества Србије*, приложивши уз молбу и план како би требало да изгледа шематизам. Због слабог одзива попечитељстава (осим Попечитељства финансија, други нису доставили податке, као ни само Намесништво), овај покушај стварања шематизма није успео. Наредни покушај, следеће године, такође није био потпуно успешан -- Попечитељство внутрених дела успело је да објави шематизам, у оквиру *Народног србског огласитеља*, у издању свог начелника Јована Николића, али је он био непотпун. Поновну идеју о објављивању шематизма дао је октобра 1850. инспектор типографије Васа Берар (предложивши његово издавање у оквиру календара), као и Филип Христић, који је успео да обави тај посао. Под именом *Шумадинац*, календар је изашао 1851. и 1852, али је објављени шематизам био доста сиромашан, а обухватио је само кнеза, архијереје, попечитеље и совјетнике. Објављени шематизам вероватно је дао идеју редактору *Србских новина* Милошу Поповићу да у *Београдски велики календар* који је спремао за 1852. унесе и шематизам. Овај шематизам сматра се за претходника **д. ш.**, који је објављиван у Београду годишње, почев од 1854. Првобитни назив био је *Календар са шематизмом Србског књажества*, односно Књажества Србије, од 1891. променио је назив у *Шематизам Краљевине Србије с календаром*, да би од 1894. добио назив *Државни календар Краљевине Србије*. После I светског рата објављиван је као *Државни календар Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца* (1919), односно *Државни календар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца* 1921, 1922, 1924. Архивски саветник Љубодраг А. Поповић објавио је на основу грађе Архива Србије 1999. *Шематизам Кнежевине Србије 1839--1851*. У овом издању изостали су духовници и један део учитеља.
ЛИТЕРАТУРА: *Српска библиографија*, 8, Кал--Км, Бг 1992; 18, Св--Учење, Бг 2006; Љ. А. Поповић, *Шематизам Кнежевине Србије 1839--1851*, Бг 1999.
Р. Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАВНО ФИЛМСКО ПРЕДУЗЕЋЕ
**ДРЖАВНО ФИЛМСКО ПРЕДУЗЕЋЕ**, установа формирана одлуком повереника за трговину и индустрију Савезне владе ДФЈ од 20. XI 1944, непосредно након ослобођења Београда. Одмах је отпочело са радом, иако је званично одлука објављена у *Службеном листу* тек 9. II 1945. Овај први нормативни акт који се односи на филмску делатност у још до краја неослобођеној земљи садржи одредбе којима се дефинише делокруг рада: закључивање уговора о увозу филмова из иностранства, унапређивање производње филмова и филмске индустрије, вршење расподеле филмова набављених у иностранству и произведених у земљи. Почетни капитал износио је милион динара, а чист проиход био је намењен унапређењу домаће филмске индустрије. Почетком децембра била је формирана и Филмска секција при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Њен задатак је био да прати завршне борбе на фронту и брине о оспособљавању нових кадрова, тако да између новоформираних установа није било колизије. На челу **ДФП** била је управа од најмање пет чланова које je постављао повереник за трговину и индустрију. Пошто је обавило функцију изградње темеља за организовање југословенске кинематографије, предузеће је укинуто (заједно са Филмском секцијом), а уредбом Владе 3. VII 1945. било је основано Филмско предузеће ДФ Југославије при Министарству просвете. Филм се тиме више не третира као трговинска и индустријска делатност, него као производња од посебног уметничког и друштвеног значаја.
Н. Стојановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖАНОВАЦ
**ДРЖАНОВАЦ**, село у јужној Србији, у Добричу, у подножју Држановачког брега (255 м), с обе стране Југбогдановачке реке (лева притока Топлице, слив Јужне Мораве), на 220--230 м н.в. Општинско средиште Житорађа је 9 км југозападно од села и повезани су локалним путем. Насеље је компактно с кривудавим и мрежасто распоређеним улицама. Први помен села је из времена Турака, 1444/45. када је имало 28 домова. Од 60-их година XX в. усталила се депопулација. Године 1961. село је имало 1.035, а 2011. у њему је живео 841 становник, од којих 88,5% Срба. Пољопривредом се бавило 36,1% економски активног становништва. Највећи број неаграрног становништва радио је у другим местима у индустрији и државној управи. За пољопривредну производњу карактеристично је повртарство. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта, задружни дом и млин.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖИНА
**ДРЖИНА**, село у јужној Србији, у долини Нишаве (десна притока Јужне Мораве), у општини Пирот. Изграђено је на левој долинској страни, а са путем Пирот--Димитровград повезано је локалним слепим путем дугачким око 2 км. Општинско средиште је око 9 км северозападно од села. Насеље је компактно, изграђено у долини безименог потока леве притоке Нишаве, на висинама 410--440 м. Улице имају мрежаст распоред. Претпоставља се да је претеча данашњој **Д.** насеље под именом Дирча Меридиз, које се наводи у џелепкешком списку дажбина 1576/77. Године 1878. у њему је било 148 житеља, а 1921. 30 домова и 215 житеља. Током друге половине XX в. почела је константна и нагла депопулација. Године 1948. село је имало 1.168, а 2011. 387 становника, од којих су 99,7% били Срби. Од 95 економски активних становника само је један био упослен у пољопривреди, а 60% радило је у прерађивачкој индустрији. У селу се налази четвороразредна основна школа, а у атару Држинска пећина -- Голема дупка (дугачка 1.440 м).
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖИЋ, Влахо
**ДРЖИЋ, Влахо**, трговац, сликар, уметнички занатлија (Дубровник, 20. XII 1503 -- Дубровник, 8. I 1567). Члан угледне грађанске породице и старији брат највећег дубровачког комедиографа Марина. Дуго је боравио у Италији, првенствено у Венецији где се бавио трговином и где је засновао породицу. Кретао се у кругу млетачких и дубровачких уметника и хуманиста, међу којима је био познат под именом Blasius Drusianus (Blasius Marini de Darsa, Blasius Marini de Derzza). У родни град се вратио 1541. где је од 1544. радио у државној служби као писар, што му је омогућило да породицу, супругу и четворо деце, из Венеције пресели у Дубровник. Није био члан сликарског еснафа али је његово мишљење узимано за меродавно будући да је позиван да процењује вредност уметничких дела. Из писаних извора је познато да је у домовини наставио да се бави сликарством, златарством, дрворезбарством и дамаскирањем, али до данас ниједно његово дело није идентификовано. Године 1548. обавезао се да наслика олтарску палу властелину Илији Бунићу. Песник Никола Наљешковић хвали **Д.** глобус који се налазио код кардинала Каприја у Риму и пева о његовом сликарском умећу. Знаменити италијански хуманиста Пјетро Аретино 1454. у једном од писама упућених **Д.** хвали његове чудесне рукотворине. Мало веће му је 1558. одобрило продају неких дела на добровољној аукцији. За живота слављене уметничке и занатске вештине **Д.** након његове смрти опевао је у стиховима Миха Моналдовић. Влахов син Јероним, Јеро, написао је 1603. на италијанском породичну историју насловљену *Порекло и потомци породице Држић који су сада грађани Дубровника*.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Кестерчанек, „Влахо Маринов Држић", *Прилози повијести умјетности у Далмацији*, 1955, 9; В. Ј. Ђурић, *Дубровачка сликарска школа*, Бг 1963; K. Пријатељ, *Дубровачко сликарство XV и XVI стољећа*, Зг 1968; *Лексикон Марина Држића*, Зг 2009.
Д. Прерадовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖИЋ, Марин
**ДРЖИЋ, Марин** (Darsa, Marino), књижевник (Дубровник, око 1508 -- Венеција, 2. V 1567). Рођен је у трговачкој грађанској породици. Живео је и стварао у време пуног процвата ренесансне књижевности у Дубровнику и њен је најзначајнији представник. Родитељи су му били Марин Николин Држић и Анухла Котруљевић. Школовао се у Дубровнику; 1526. помиње се као клерик и постаје један од двојице управника цркве Свих Светих. У младости је учествовао у породичним трговачким пословима. Породица је 1538. доживела банкрот, а **Д.** је, пошто је постао свештеник, разрешен трговачких послова. Из тог времена потиче вест да се бавио музиком (оргуљаш у Дубровнику 1538). Одликовао се ренесансном свестраношћу. Године 1539. отишао је на студије права у Сијену (био је управник студентског дома и вицеректор Универзитета). Учествовао је у позоришном животу Сијене: суделовао је и као глумац у једној комедији (1542), упознао је теоретичара ерудитне комедије А. Пиколоминија, што је било пресудно за његов комедиографски рад. Прекинуо је студије и вратио се у Дубровник, где је ступио у службу аустријског грофа Кристофа фон Рогендорфа: у његовој пратњи провео је три месеца у Бечу, потом је био његов тумач на путу за Цариград. Најважнији **Д.** стваралачки период био је између 1548. и 1562. Тада су настала сва његова позната драмска дела извођена на свадбама у кућама угледних Дубровачана, у Већници и на отвореном простору. Повремено је одлазио у Венецију, у којој је 1551. објавио две књижице: *Тирену* и *Пјесни... уједно стављене с мнозим друзим лијепим стварми* (песме, „Љубав Венере и Адона", „Новела од Станца"). Године 1562. престао је да се бави књижевним радом, отишао је у Венецију, у којој је остао до смрти посветивши се свештеничком позиву (капелан венецијанског патријарха). Незадовољан друштвеним и политичким стањем у Дубровнику, направио је план (1566), који је остао у неколико његових тзв. завереничких писама, да се уз помоћ фирентинског двора изазове побуна у њему. **Д.** књижевно дело није познато у целини. Био је првенствено драмски писац. Његов корпус чини 12 драма: *Тирена*, *Венере и Адон*, *Плакир и вила*, *Новела од Станца*, *Помет* (изгубљена), *Дундо Мароје*, *Пјерин*, *Џухо Крпета*, *Скуп*, *Манде*, *Аркулин*, *Хекуба*. Дубровачку ренесансну драму обогатио је усавршавањем и разгранавањем постојећих врста и увођењем нових. Писао је еклоге пасторално-рустикалног и рустикално-митолошког садржаја; увео је нове врсте: фарсу са клишеом „сељака у граду", ерудитну комедију у прози и трагедију. Најзначајније су ерудитне комедије у прози, у којима је сликао стварност, људске врлине и слабости, реални живот, али и епоху која је била јасно условљена животном филозофијом препорода и друштвеним оквирима. Такав, вишеслојан живот, понекад на граници између стварности и фикције, **Д.** је посматрао из свога угла са ведрином и оптимизмом. Хумор је једна од највећих вредности ових комедија. Осим тога, њихова је вредност у богатом, сликовитом народном говорном језику на којем су написане. **Д.** је чест предмет изучавања тако да о њему постоји више монографија (М. Решетар, „Језик М. Д.", *Рад ЈАЗУ*, 1933, 248; П. Колендић, „Премијера Дунда Мароја", *Глас САН*, 1951, CCI; Ф. Швелец, *Комички театар М. Д.*, Зг 1968; Ф. Чале, *Марин Држић*, Зг 1971; *Трагом Држићеве поетике*, Зг 1978; С. П. Новак, *Планета Држић*, Зг 1984; Р. Богишић, *Млади дани М. Д.*, Зг 1985) и зборника радова (М. Пантић, прир., *Марин Држић*, *1508--1958*, Бг 1958; *Марин Држић -- свјетионик дубровачке ренесансе*, Зг 2009). Дела су му објављена у Загребу 1875 (прир. Ф. Петрарчић), 1930 (прир. М. Решетар), 1979. и 1987 (прир. Ф. Чале), а *Дундо Мароје* у Београду 1951 (прир. П. Колендић).
ЛИТЕРАТУРА: А. Павић, *Хисторија дубровачке драме*, Зг 1871; М. Шрепел, „*Скуп* М. Д. према Плаутовој *Аулуларији*", *Рад ЈАЗУ*, 1890, 99; П. Будмани, „*Пјерин* М. Д.", *Рад ЈАЗУ*, 1902, 148; П. Поповић, „Новела од Станца", *СКГ*, 1925, XVI, 1; Ј. Тадић, *Дубровачки портрети*, Бг 1949; Д. Павловић, „Нови подаци за биографију М. Д.", *Зборник Радова Института за проучавање књижевности САН*, 1951, X; С. Кастропил, „Генеалогија породице Држић од Ј. В. Држића", *ПКЈИФ*, 1961, XXVII, 3--4; L. Košuta, „Siena nella vita e nell' opera di M. D.", *Ricerche slavistiche*, 1962, IX; М. Пантић, „Поетика М. Д.", *ЛМС*, 1963, 391; „‚Велики смијех' М. Д. у своме времену и данас", *Глас САНУ*, 1984, 12; Нови фрагменти о М. Д.", *ПКЈИФ*, 1999--2001, 65--66, 1--4; З. Бојовић, „М. Д. и 'il progetto drammaturgico' Алесандра Пиколоминија", *ПКЈИФ*, 2007, 1--4; „Poreklo likova kao konstitutivni dramski elemenat u komedijama M. D.", *Balkanologische Veröffentlichungen*, 2008, 45; „Italija u delu M. D.", *Die Welt der Slaven*, 2008, 34; *Лексикон Марина Држића*, Зг 2009.
Злата Бојовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЖИЋ, Џоре
**ДРЖИЋ, Џоре**, књижевник, свештеник (Дубровник, 6. II 1461 -- Дубровник, 25. IX 1501). Породица Држић припадала је реду грађана. После завршене хуманистичке школе у Дубровнику студирао је световно и црквено право у Падови. Од 1494. помиње се као клерик и црквени управитељ (у цркви Свих Светих), а 1497. је ступио у свештенике. Био је познати теолог и истицао се ерудицијом. Крајем XV в. припадао је кругу учених хуманиста око филозофа и теолога Ђорђа Драгишића, који је тада боравио у Дубровнику. Запажено је **Д.** учешће у циклусу теолошко-филозофских расправа о природи анђела (*О природи небеских духова које називамо анђелима*) које је организовао Драгишић 1498. Књижевношћу се бавио у ранијем периоду живота. У дубровачкој књижевности је сматран, уз Ш. Менчетића, најзначајнијим представником не само раног петраркизма, него поезије уопште („прва свитлос нашега језика"). Његов невелики сачувани опус чини канцонијер под насловом *Џорете Држића пјесни ке створи докле кроз љубав бјеснјеше*... (садржи 96 песама и кратку дијалошку драму у стиху *Радмио и Љубмир*). Претпоставља се да је аутор и неких од анонимних песама које се налазе у познатом *Рањинином зборнику* (почетак XVI в.). Помиње се да је певао побожне песме. Највећи део **Д.**канцонијера чини љубавна поезија, испевана у духу петраркистичког платонизма. Припадао је бембистима, струји петраркиста који су се супротстављали сензуализму и слободама тзв. напуљске школе (страмботисти), али је у основи поштовао опште платонистичке идеале лепоте и љубави и стандардне девизе ренесансне филозофије. Овај зборник је једини сачувани целовити канцонијер ране дубровачке лирике (има стандардну композицију, од уводне програмске песме у којој песник парафразира девизу о свемоћи љубави, преко клишеа у опевању етапа у развоју доживљаја љубави на први поглед, и стварања идеала женске лепоте, до резигнације). Истиче се префињеном сликовитошћу, богатим песничким језиком, новом метричком разноврсношћу, складним прожимањем са народном поезијом. Низом оригиналних појединости (алузије на савремени живот, патриотски тонови, истицање поетичких начела, новине у форми, однос према народној поезији, трагови медијевизма и др.) **Д.** поезија се одвајала од клишеа и превазилазила поетику подражавања. Кратка еклога *Радмио и Љубмир* прва је позната дубровачка световна драма, којом је установљен овај жанр у дубровачкој књижевности. Замишљена је да буде изведена на отвореном простору („меу кнезови"). То је драмски дијалог (316 стихова) који је својим садржајем (супротстављање заљубљеног Љубмира, носиоца платонистичких осећања, рационалном пастиру Радату, који је на страни реалног живота) имао циљ да потврди девизу о свемоћи љубави.
ДЕЛА: *Пјесме Ш. Менчетића и Џ. Д*., Зг 1870, 1937; *Пјесни љувене*, Зг 1965; *Пјесници Рањинина зборника*, Зг 1998.
ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Трубадури и најстарији хрватски лирици", *Рад ЈАЗУ*, 1869, IX; П. Крековић, „Најстарија хрватска лирика", *Наставни вјесник*, 1907/08, 247; Ј. Торбарина, *Italian influence on the poets of the Ragusan Republic*, London 1931; М. Решетар, „Ауторство пјесама Рањинина зборника", *Рад ЈАЗУ*, 1933, 247; „Језик пјесама Рањинина зброника", *Рад ЈАЗУ*, 1936, 247; И. Б., „Откривене непознате пјесме Ђ. Д.", *Слободна Далмација*, 1963, XX, 5623; Ј. Хам, „Џ. Д.", у: *Пјесни љувене*, Зг 1965; С. Петровић, „Нови лик Џоре Држића", *Умјетност ријечи*, 1967, 11, 2; С. П. Новак, *Театар у Дубровнику прије Марина Држића*, Сплит 1977; *Џоре Држић -- живот и дјело*, Сплит 2001; *Зборник Никше Рањине о 500. обљетници*, Зг 2009; З. Бојовић, „Самосвојност дубровачке ране ренесансне лирике", *Глас САНУ*, 2019, 31.
З. Бојовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИВАСТ
**ДРИВАСТ,** средњовековни град са тргом, епископско средиште, аутономна комуна, смештен североисточно од Скадра, изнад леве обале реке Кири. Први пут се помиње у епископским листама Цариградске патријаршије из Х в. Среће се у документу антипапе Климента III с почетка 1089. Заједно са другим зетским градовима, **Д.** је у оквире српске државе укључио велики жупан Стефан Немања, током војних операција вођених између 1183. и 1186. За време Немањића **Д.** је изграђивао своју аутономију, имао је градски статут, који није сачуван. На челу комуне налазио се кнез домаћег порекла, постојало је градско веће, двојица судија и нотари. **Д.** се састојао из Доњег града, који до данас није сачуван, и Горњег града, односно тврђаве, чији остаци су се делом очували. Под власт Балшића дошао је након 1359. Ђурађ Страцимировић Балшић био је принуђен, како би откупио своју слободу, да уз друге градове 1393. **Д.** преда Турцима. Недуго затим (1395) успео је да врати предате градове, укључујући и **Д.**, али како није имао могућности да их очува под својом влашћу, 1396. предао их је Венецији. Балша III Балшић заузео је **Д.** 1419, а након његове смрти (1421) град се предао Венецији, да би га исте године заузела војска деспота Стефана Лазаревића. Након деспотове смрти град се отргао из српских руку (1429), али у лето 1430. деспот Ђурађ Бранковић је успео да га поврати. После првог пада Српске деспотовине (1439), **Д.** поново долази под млетачку власт (1442), а 1. IX 1478. предао се Турцима.
Дејан Јечменица
Војвода Дивко Зауловић, који је управљао градом у служби деспота Ђурађа II Страцимировића Балшића, 1442. предао је тврђаву Венецијанцима. Турским освајањем 1478. утврђење је разрушено. Средњовековни град, полигоналног облика, са бастионима и кулама, изграђен је на узвишењу. Од градске капије, почетком ХХ в. била су сачувана само два стуба. Град је представљен на реверсу бакарног фолара из XIV в. као тврђава са три куле, од којих је средња највиша, и полукружном капијом у чијем средишту је изведен крин, симбол Богородице -- заштитнице града, која је приказана на аверсу. Унутар разрушених зидина налазе се остаци мале триконхалне грађевине која је могла бити саграђена у XI или XII в. Изван зидина почетком ХХ в. налазили су се остаци једнобродне црквице са полукружном апсидом. Историјски извори говоре о низу храмова: Катедрали Св. Марије (1353), Цркви Св. Марије „Старе" (1403), Успења (1399), Св. Ђорђа (1400), Св. Петке (1400) и Св. Фрање (1404). Епископија у **Д.** је у XV в. била потчињена архиепископији у Бару. По налогу жупана Петра дубровачки мајстори Радич Браторадовић и Јакша Радончић извели су 1404. клесарске радове на неком од градских здања. Камен од којег је утврђење било саграђено употребљен је средином XIX в. за изградњу кућа.
Бранка Гугољ
ЛИТЕРАТУРА: T. Ипен, „Старе црквене рушевине у Албанији", *ГЗМБиХ*, 1900, 12; А. Дереко, „У Бодиновој престоници: Путописне архитектонске забелешке из Скадра -- града Росафа -- и околине", *Старинар*, 1928--1930, 5; Ц. Фисковић, *Први познати дубровачки градитељи*, Дуб. 1955; В. Кораћ, *Градитељска школа Поморја*, Бг 1965; *Историја Црне Горе*, 2, Тг 1970; И. Божић, *Немирно Поморје ХV века*, Бг 1979; М. Антоновић, *Град и жупа у зетском приморју и северној Албанији у ХIV и ХV веку*, Бг 2003; М. Одак Михаиловић, „На понос града: представе градске тврђаве на новцу града Котора, Улциња, Свача, Скадра и Дриваста", *Историјски записи*, 2014, 3--4; R. Elsie, *The Tribes of Albania: History, Society and Culture*, London -- New York 2015; R. Daberdaku, B. Kraja, *The Vanishing Christian Monuments of Shkodra*, Shkodra 2017.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИЈЕВА
**ДРИЈЕВА**, трг у жупи Лука у долини доње Неретве, на Неретљанском путу од Дубровника за Босну, који се налазио на подручју данашње Габеле, на месту села Видо. У античко доба овде се налазила Нарона. Насеље је било расуто, отвореног типа, без тврђаве, насипом је штићено од поплава. У средини насеља се налазио трг са црквом, бунаром и јавним зградама. Около су биле куће трговаца и занатлија с радњама и дућанима, коначиштима и гостионицама. Од ужег центра насеља били су издвојени лука, царинарница и магацини соли. Постојале су и три цркве са локалним гробљем: црква светог Првомученика Стефана, црква Светог Вида и црква Свете Марије.
**Д.** се први пут помињу као трг 1186. у Немањиној повељи Дубровчанима, којом им даје слободу трговине на овом тргу. Постојала су вероватно и у XI в. Тргом су, током XIII в., господарили наследници хумског кнеза Мирослава, последњи је власт над тргом имао Ђорђе, син великог хумског кнеза Андреја. У време рата краља Милутина и Шубића, Нелипићи су као вазали Шубића једно време господарили тргом (1303--1306). Од 1321. тргом су загосподарили браћа Бранивојевићи, али по њиховом уништењу 1326, **Д.** је запосео босански бан Стјепан II Котроманић. Уз кратке прекиде Босна је господарила тргом до 1357, када је морала да га уступи као мираз угарском краљу Лајошу I. Босански краљ је трг повратио тек 1382. Од краја XIV в. стварну власт над **Д.** имала су суседна властела. После рата са краљем Остојом ту је 1404. загосподарио херцег Хрвоје Вукчић Хрватинић, али су у подели прихода од дријевске царине учествовали и Радивојевићи--Влатковићи и Сандаљ Хранић, који је 1410. преотео трг Хрвоју Вукчићу, па је половина прихода припала њему. Другу половину су делили Радивојевићи--Влатковићи и кнез Павле Раденовић. Дријевску царину су у закуп држали дубровачки трговци, а први податак о закупу је из 1303. Изузетно, као 1419. дријевску царину је закупио један млетачки трговац (Иван Балтрамо).
После Сандаљеве смрти (1435) трг **Д.**, као и остале поседе, запосео је његов синовац и наследник Стефан Вукчић Косача. Трг је у ратовима босанске властеле био честа мета напада, а страдао је више пута и приликом продора турских одреда у Босну. После смрти херцега Стефана Вукчића Косаче (1466) Угри су запосели трг и предали га на управу Влатковићима. Они су већ 1471. морали да се нагоде са Турцима око прихода од царине. До пролећа 1473. Турци су Влатковиће истерали из долине Неретве и запосели **Д.**, која се у попису из 1475. помињу као Габела.
**Д.** су већ у XII в. била развијен трг и главни центар трговине у Хуму. Успон му је омогућила устаљена трговина сољу, јер је био један од четири кумерка солска, преко којих се увозила со у Србију и Босну. Главни снабдевачи трга сољу били су Дубровчани, али је со довожена и из Шибеника, Сплита, Трогира, Задра, Крфа, из Млетака и Ђенове. Овде се трговало и увозним тканинама, посебно онима из Италије (Венеција, Анкона, Фиренца). Од XIII в. овде је била развијена и трговина вином, које је углавном извожено у Босну. Из **Д.** су од почетка извожени стока и сточни производи. Овај трг је био један од главних сабирних центара за извоз сира. Одавде су извожене и коже, као и житарице. Посебно место је заузимала трговина воском, којом су се бавила и посебна трговачка друштва. На **Д.** се, поред Дубровчана, рано јављају и домаћи трговци и занатлије. У периоду 1401--1463. јавља се 101 домаћи трговац, што је највећи број у Босни. На тргу је било ковача, мачара, оклопара, ткача, кројача, обућара и других занатлија. Дубровчани су овде рано формирали своју колонију, која ће се развити у једну од највећих у српским земљама.
Синиша Мишић
У песмама које чувају везу с историјом помиње се у контексту Граховске битке 1836 (Вук IV, 55) и као боравиште Алила Бишчевића (MX IX, 8). Тамо где је контекст неисторијски или митски, Габела се помиње као „водица хладна" (MX II, 64), а у MX I, 30 као „стара Габела" из које се јављају блиски просци у митском сижеу о мртвим похођанима („стара" Габела и у KX I, 11 без митског сижеа). Такође се јавља и као место на путу од Млетака до Невесиња (преко Макарија, Габеле, Неретве, Мостарског поља).
Мирјана Детелић
ИЗВОРИ: Ш. Љубић, *Листине о одношајих Јужнога Славенства и Млетачке републике*, I, VII, VIII, IX, X, Зг 1868--1891; *Monumenta Ragusina* II--V, Zg 1882--1897; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I--1, Бг 1929; Ј. Тадић, *Писма и упутства Дубровачке Републике* 1, Бг 1935; М. Динић, *Одлуке Већа Дубровачке Републике* 2, Бг 1964.
ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; М. Динић, „Трг Дријева и околина у средњем веку", у: *Српске земље у средњем* *веку*, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовјековне босанске државе*, Сар. 1978; Ђ. Тошић, *Трг Дријева у средњем вијеку*, Сар. 1987; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; С. Мишић (ред.), *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИЈЕН
**ДРИЈЕН**, село у сјеверној Босни у Републици Српској, у општини Дервента, око 20 км југозападно од општинског средишта. Саграђено је на десној страни долине Укрине (десна притока Саве), на великој површини по побрђу западне периферије планине Крњин, на висинама између 130 и 260 м. Чине га мали заселци названи по презименима становника. У заселку Башићи налазе се сеоско гробље и православна црква. Локалним путем повезано је са магистралним путем Дервента--Добој. Године 1991. у селу је живјело 783 становника, од којих 96,6% Срба. Године 2013. село је имало 475 становника у 166 породица. Тада је **Д.** имао 246 кућа. Основна дјелатност становништва је пољопривреда (уситњена земљорадња, воћарство и екстензивно сточарство). У **Д.** се налазе четвороразредна основна школа, мјесна канцеларија и млин.
ЛИТЕРАТУРА: А. Омерхоџић, *Дервента и околина*, Сар. 1981; *Становништво БиХ, народносни састав по насељима*, Зг 1995.
Т. Попов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИЈЕНАК
**ДРИЈЕНАК**, село у Црној Гори, у општини Колашин, изграђено око 2 км северозападно од општинског центра на крају долине реке Плашнице, где се она спаја са долином Таре. Село је дисперзивног типа, издужено дуж подножја десне долинске стране Плашнице, на висини од око 950 м. Кроз њега пролази слепи локални пут који га повезује са Колашином и селима у долини Плашнице. Године 2003. **Д.** је имао 533 становника, од којих 54,2% Срба и 44,8% Црногораца.
М. Бубало Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИЈЕТАЊ
**ДРИЈЕТАЊ**, село у западној Србији, у општини Ужице, на Мачкатској површи између долине реке Ђетиње на западу и пута Ужице -- Нова Варош на истоку. Општинско средиште је око 10 км североисточно од **Д.** Насеље је дисперзивно и заузима велику површину. Трансформацијом у приградско насеље долази до веће концентрације кућа. Претпоставља се да је 1476. уписан под именом Дућина, које данас носи један сеоски потес. Године 1818. имало је 12 кућа и 34 харачке главе, а 1837. 23 куће. Становништво је досељено у другој половини XVIII и првој половини XIX в. из Црне Горе, Пљеваља, Пријепоља, Нове Вароши и златиборских села. Од 80-их година XX в. на увећавање популације утицала је близина града. Године 1981. **Д.** је имао 464, а 2011. 1.316 становника, од којих су 96% били Срби. Пољопривредом се бавило 7% економски активног становништва, а много више људи било је запослено у индустрији (27%), трговини, саобраћају и грађевинарству. Највећи број неаграрног становништва радио је у Ужицу. У селу се налазе погон конфекције, штампарија и већи број угоститељских објеката.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНА
**ДРИНА**, река која највећим делом чини границу између Србије и Босне и Херце-говине. Настаје на граници Црне Горе и Босне и Херцеговине код Шћепан Поља, на саставу две велике реке Пиве и Таре, на висини од 433 м. На том месту **Д.** има просечан протицај од 125 м3/с. Она тече према северу, правећи неколико великих лукова и након 220 км тока улива се у Саву код Сремске Раче, на висини од 78 м, где јој је просечни протицај 395 м3/с. Од укупне воде која протиче Савом воде **Д.** чине 32,6%. Слив има површину од 19.926 км2 и простире се по територији Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, а мањим делом и Албаније. Највеће притоке са десне стране су Ћехотина (125 км), Лим (220 км), Рзав (24 км) Рогачица (29 км) и Јадар (79 км), а са леве стране Сутјеска (35 км), Прача (61 км), Дрињача (77 км) и Јања (57 км). Највиши протицаји и водостаји су у пролеће, у време топљења снега и великих количина падавина у вишим деловима слива, а најнижи су крајем лета у време минималних количина падавина. Количине воде које протичу реком су неуједначене и у екстремно максималним случајевима су и 26 пута веће од просечних стања. Једна од највећих поплава догодила се 11. XI 1896. када је вода преплавила коловоз моста Мехмед Паше Соколовића, који је у време ниских водостаја 14 м изнад реке. Опасност од поплава се смањила изградњом вештачких акумулација. Оне су изграђене узводно од Вишеграда, код Бајине Баште и код Зворника. Вишеградско језеро настало је иза бетонске бране, дугачке 280 м и високе 79,5 м. Дугачко је 34 км, а његове воде покрећу хидроцентралу јачине 300 МW. Језеро Перућац 13 км узводно од Бајине Баште формирано је 1962. иза бетонске бране, дугачке 461 м и високе 93 м. Успор воде осећа се до Вишеграда. Хидроцентрала је инсталиране снаге од 320 МW. Зворничко језеро формирано је 1955, иза бране високе 42 м. Дугачко је 25 км и његове воде покрећу хидроцентралу снаге 89 МW. Идући према ушћу на десној страни долине **Д.** смењују се планине: Буковица, Вучевица, Сува гора, Звијезда, Тара, Повљен, Сокол, Јагодња, Бораја, Гучево и Цер, а на левој страни: Маглић, Зеленгора, Трескавица, Јахорина, Деветак, Бокшаница, Сушица, Јавор, Глогова планина, Јаворник и Мајевица. Између њих се **Д.** пробија кроз неколико проширења и дугачких сужених делова. До Зворника долина је највећом дужином веома уска и трасирање путева кроз њу је представљало велик проблем. Због тога целом дужином није изграђен прометан пут. Дуж сужења између Перућца, код Бајине Баште, и Вишеграда нема пута. То се одразило и на формирање насеља и у долини је само неколико малих градова (Фоча, Горажде, Вишеград, Бајина Башта, Зворник и Лозница). Села су се несметано формирала уз корито реке и по долинским странама. Доњи део долине низводно од Зворника је широк и **Д.** ту добија карактеристике равничарске реке.
Стеван Станковић
Латинско име за реку је Дринус (*Drinus*). После гушења далматско-панонског устанка 9. године, области око обала **Д.** ушле су у састав Римског царства. Систем административне организације освојених територија окончан је око 15. године, када су у Илирику успостављене провинције Далмација, Панонија и Мезија. Дуго је у науци постојало мишљење да је река **Д.** представљала границу између провинција Далмације и Мезије, касније Горње Мезије. Међутим, археолошка истраживања су показала да се граница између две провинције пружала 10--20 км источно од тока **Д**. Наиме, уочена је изузетна сродност материјалне културе на обе обале ове реке, што се јасно види на надгробним споменицима из Сече Реке, Бајине Баште и Врхпоља, на десној, и Вољевице, Црвице и Скелана, на левој обaли **Д**. На њима су приказане жене које носе спицифичан накит аутохтоног стила израде, чији су сребрни примерци откривени на околним налазиштима. Важан рудник олова и сребра, административно организован за време владавине Марка Аурелија налазио се у Сребреници (*Domavia*). Насеље никло уз рудник постао је муниципијум у III в., а његова територија простирала се на обе обале **Д**. У данашњим Скеланима, уз саму Домавију, а насупрот савременој Бајиној Башти на десној обали реке, развило се насеље, идентификовано као *municipium Malvesiatium*, у којем је регистрована вила, током IV в. украшена мозаицима и фрескама, власништво богатог грађанина, могуће припадника рудничке администрације. Археолошки и конзерваторски радови на овом објекту, започети 2014, још увек су у току. Поред рудника, у овом региону су од велике економске важности били и каменоломи, од којих је онај у месту Дардaгани код Зворника снабдевао Сирмијум кречњаком.
Ивана Поповић
**Д.** је и средњовековна жупа и „земља". Иако оскудно сачувани писани извори већином потичу из познијег периода, међу најстаријим насељима у Србији IX и X в. које набраја византијски цар Константин VII Порфирогенит у свом „Спису о народима" наводи се и Међуречје. Назив се сачувао у имену предела управо око састава Пиве и Таре, у близини Шћепан-поља, тачније, подно утврђеног града Сокола, главне резиденције херцега Стефана Вукчића Косаче (1435--1466), „кнеза дринског" (1449). Друга могућа идентификација је средњовековно Међуречје под градом Самобором у жупи Прибуд, источно од Горажда. Хронолошки наредни помен **Д.** у историјским изворима потиче из *Летописа Попа Дукљанина*, списа из друге половине XII в., који наводи „жупанију Дрину" и места Цвилин и Брусно. Премда се оба насеља и данас налазе недалеко од Фоче, средњовековног трга Хотче, Хоче, и тачно је забележен назив жупе у којем се сва три насеља налазе -- жупа **Д.**, писац Летописа је погрешио у смештању попришта сукоба српског кнеза Часлава и угарског краља, будући да је реч о Посавини и Срему, те сходно томе -- доњем Подрињу. У складу с развојем територијално-управних целина у српским државама, жупа **Д.**, на простору између града Сокола и Фоче, била је средишња јединица око које је ишло окупљање других жупа и обликовање „земље" **Д**. Ка овом подручју су гравитирале жупе са насељима која се наводе у повељама напуљског краља за Стефана Вукчића Косачу (1444, 1448. и 1454), а потом у најстаријим османским пописним дефтерима за Босански (1468/69) и Херцеговачки санџак (1475/1477). На основу свих података, реч је о следећим жупама и насељима: Бистрица са тврђавом Прилеп, Говза са истоименим тргом и са тврђавом Јелеч, жупе Сутјеска и Дринаљево са тврђавама Вратар, Тођевац и тргом на Тјентишту, жупа Прибуд са градом Самобором и Међуречјем, град Нови и трг Горажде са својим управним подручјем. „Земља" **Д.** била је у саставу Србије Немањића, а потом у области жупана Николе Алтомановића до 1373, када је дошло до промене њених граница уздизањем Сандаља Хранића и посебно његовог синовца, Стефана Вукчића Косаче. Са успостављањем османске власти 1465, већина средњовековних жупа остаје сачувана у називима нахија, док је Фоча изабрана за седиште кадилука. „Земља" **Д.** је била пространо прелазно и транзитно подручје и исходиште путева који су повезивали јадранске градове, пре свих Дубровник и Котор, и унутрашњост српских држава. Осим главне трасе „Дринског пута" (Гацко--Вратар--Тјентиште--Соко--Фоча), овуда су пролазили многобројни његови огранци, водећи ка „земљи" Босни (Горажде--Прача--Врхбосна, Горажде--Самобор--Вишеград), Захумљу (Фоча--Јелеч--Обаљ и Велетин ка Коњицу, долином Неретве), ка Подрињу (околина Сребренице -- преко Вишеграда, Ужица, Ђурђевца на **Д.**, Кључевца на Јадру), и ка Полимљу (Фоча--Брезница / Пљевља--Пријепоље).
Јелена Мргић
У усменом фолклору **Д.** је река чији је семантички потенцијал воде као границе између „овог"и „оног" света (света живих и света мртвих) у великој мери интерферирао с историјским и геополитичким реалијама. Лирика је препознаје као љубавну препреку и симболичко искушавање мушког и женског принципа („Ђога појим, ђого воде неће, / Веће гледа с ону страну **Д.**, / О'клен цуре ладну воду носе", ЛНП -- С. Кнежевић, Ј. Пандуревић (прир.), *Лирске народне пјесме*, Бл 2018, 188). Она је, међутим, и реална препрека војном надирању: „У Фочи су до три града тврда: / Једно **Д.**, друго Ћиотина, / А трећи је Црни врх планина, / Тер се Фочи приступит' не даду" (Вук III, 89). Углавном је упамћена као граница међу државним ентитетима различитог устројства и различите номинације који су се на простору Балкана смењивали у распону од више векова. У песмама „старијих" времена граница је „Старог Влаха" („Оде право преко Босне славне / Докле стиже **Д.** валовитој, / Здраво **Д.** воду пребродио, / А маши се ломна Влаха Старог"; Вук II, 31). Слично је и у песмама о одласку у хајдуке, које успостављају симболичку вертикалу између аутономне српске државе и „пада под Турке" (обележеног одметништвом) и памте је као границу српске деспотовине („Узех будак, с чим сам аргатов'о, / Па с будаком одох у хајдуке, / Па се ниђе здржати не могох / У држави Јерине проклете, / Већ побегох до студене **Д.**, / Па се маших Босне камените"; Вук III, 1). Идеја о **Д.** као административној граници ревитализује се у устаничким песмама, посебно код Филипа Вишњића, где фигурира као „племенита међа" између Босне и Србије („Кад је Ђорђе Србијом завлад'о, / И Србију крстом прекрстио, / И својијем крилом закрилио / Од Видина пак до воде **Д.**, / Од Косова те до Биограда, / 'Вако Ђорђе **Д.** говорио: / ' **Д.** водо! племенита међо / Измеђ' Босне и измеђ' Србије! / Наскоро ће и то време доћи, / Када ћу ја и тебека прећи / И честиту Босну полазити!'"; Вук IV, 24). Вишњићево ентузијастично виђење („племенита међа") апартно је, међутим, и у великој мери супротстављено реалном и вишевековном историјском искуству живота у Подрињу („Јер сам, браћо, на крајини љутој, / Украј **Д.**, украј воде ладне"; Вук IV, 28). Ово историјско наслеђе („Војску купи ага Мемишага, / Све покупи младе Сарајлије \[...\] Па их крену ага Мемишага, / Да он узме Шабац и Ваљево / И Лозницу, покрај **Д.** хладне"; БВ -- Ј. Пандуревић, *Из фолклорне ризнице Босанске виле: епско-лирске пјесме*, II, Н. Сад 2015, 70) у лирици је интерферирало с типском метафором смрти као женидбе („Ја сам ваше момке оженио, / Црном земљом и зеленом травом"; БВ, 70). У митско-епском кључу **Д.** је актер архаичне космичке свадбе („Дунав се Савом оженио \[...\] Одевери **Д.** ладну воду") коју прати жртвовање ратника на бојном пољу („Кад је дошао летњи Ђурђев данак, / Онди су се војске удариле / И понела **Д.** ладна вода, / Понела све јуначке руке / И на руке злаћене прстене / И јуначке самурли калпаке"; ЕР, 12), чему је пандан лирско идентификовање воде и утопљенице („**Д.** водо, моја посестримо, / Поздрави ми моје јаранице, / Да не пију **Д.** воде хладне; / Попиће ми моје очи црне"; ЛНП, 263). Усмено предање елементе рељефа доводи у везу с легендарним подвигом Милоша Обилића, који је, према причи, прескочио **Д.** између Ковиљаче и Брасине, оставивиши траг стопа у стени, у чему се препознаје рефлекс индоевропске митеме о божанствима која на врхунцу космичке кризе („сумрак богова" / „смак света") џиновским корацима спасавају космички поредак. У митском кључу опева се и подизање моста на **Д.**, с класичним мотивом жртве реци и демонима који у њој живе и који је штите („Ти нијеси **Д.** даровао; / Већ насипљи на ћуприју благо, / Па ти узми сребрену лопату. / Па ти даруј ту премутну **Д.**"; КХ I, 3). Фолклорна грађа и традиционалне представе о градбеној жртви интерполиране су и у роман Ива Андрића *На Дрини ћуприја*.
Лидија Делић
ИЗВОРИ: ЕР; Вук II--IV; КХ I; БВ; ЛНП; Ф. Шишић, *Летопис Попа Дукљанина*, Бг 1922; К. Порфирогенит, „Спис о народима", *ВИИНЈ*, II, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: L. Thallóczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München--Leipzig 1914; А. Лазић, *Режим Дрине*, Бг 1952; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; J. J. Wilkes, *Dalmatia*, London 1969; С. Марковић, *Географске области СФРЈ*, Бг 1972; Г. Шкриванић, *Путеви у средњовековној Србији,* Бг 1974; М. Динић, „Земље херцега Светога Саве", у: *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовјековне Босне*, Сар. 1978; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; „Земља у држави Немањића", *ГДИ*, 1997, 2--3; A. Loma, „Serbisches und Kroatisches Sprachgut bei Konstantin Porphyrogennetos", *ЗРВИ*, 1999--2000, 37; *Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике*, Бг 2002; М. Благојевић, „Подриње између средњовековних српских држава", у: *Дрина*, Бг 2005; М. Детелић, „Епска хидронимија", *Ономатолошки прилози*, 2009, 19--20; С. Мишић (ред.), *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010; „Потарје у средњем веку", у: *Студије о Полимљу*, Ниш 2012; B. Djurić, „Sirmium`s Main Limstone Quarry at Dardаgani (Bosnia and Herzegovina)", у: A. Gutiérez Garcia-M., P. Lapuente Mercadal, I. Rodà Llanza (ур.), *Interdisciplinary Studies in Ancient Stone*, Taragona 2012; I. Popović, „Jewelry on the Representations of the Deceased Women on the Tombstones from Eastern Dalmatia", у: N. Cambi, G. Koch (ур.), *Sepulkralna skulptura zapadnog Ilirika i oblasti u doba rimskog carstva / Funerary Sculpture of the Westеrn Illyricum and Neighbouring Regions of the Roman Empire*, Split 2013; Н. Гавриловић Витас, Б. Поповић, „Касноантички *domus* у Скеланима (*municipium Malvesiatium*)", *Старинар*, 2015, 65.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНИЋ
**ДРИНИЋ**, село у западној Босни у Републици Српској, на југоисточној периферији Петровачког поља, између планине Срнетице на сјевероистоку и планине Клековаче на југозападу. Са Босанским Петровцем, који је сјеверозападно од села, повезано је локалним путем дугим 10 км. Насеље чине три велика и неколико малих заселака изграђених уз руб поља, на висинама од око 750 м. То је депопулациона средина. Године 1953. у њему је било 723, а 1991. 363 становника, од којих су 99,7% били Срби. Административном реорганизацијом Босне и Херцеговине околина села је припала Републици Српској и одвојена је од природног гравитационог центра Босанског Петровца. Формирана је мала општина, коју чине шест села, а **Д.** је одређен за њено средиште. Године 2013. село је имало 348 становника у 126 домаћинстава и 197 кућа. Остала села у општини била су расељена, а само у једном од њих остало је 5 кућа. Важна привредна грана је експлоатација и прерада дрвета. У селу се налазе потребне административне службе, основна школа и амбуланта.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Геопросторни потенцијали развоја Горњосанско-пливског региона*, Бл 2008.
Д. Бајић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНИЋ, Петар
**ДРИНИЋ, Петар**, инжењер шумарства, универзитетски професор (Греда код Босанске Градишке, 29. VI 1924 -- Рабац, Истра, 23. VII 1984). Дипломирао на Шумарском факултету у Београду 1949. Од 1950. ради у Сарајеву, најпре у Министарству шумарства. Kасније се запошљава на ШФ у Сарајеву. Докторирао 1962. на ШФ у Сарајеву („Таксационе основе за газдовање шумама црног бора у Босни"). Изабран је за доцента на ШФ у Сарајеву 1962, а од 1973. редовни је професор на предмету Уређивање шума на овом факултету. Објавио је преко 20 научних радова и већи број стручних радова. Учествовао је на више научних скупова у земљи и иностранству и то: на 16. светском ИУФРО конгресу у Ослу 1976, 8. светском шумарском конгресу у Џакарти 1978. и др. Награду СР БиХ за заслуге у научном раду „Веселин Маслеша" добио је 1975. Био је активан у друштвеним и политичким и стручним организацијама. Био је декан ШФ у Сарајеву 1972--1974, проректор Универзитета у Сарајеву 1977--1979. и председник Заједнице Истраживачких организација шумарства и индустрије за прераду дрвета Југославије 1974--1976.
ДЕЛА: и М. Ћирић, В. Стефановић, *Типови букових шума и мјешовитих шума букве, јеле и смрче у Босни и Херцеговини*, Сар. 1971; коаутор, *Развој шумарства Југославије до 2000. године са освртом на потребе прераде дрвета*, Сар. 1980.
М. Голубовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНОВ, Марин
**ДРИНОВ, Марин** (Дринов, Марин Стоянов), историчар, филолог, универзитетски професор (Панађуриште, Бугарска, 1. XI 1838 -- Харков, Украјина, 13. III 1906). Гимназију завршио 1855. у Панађуришту и ту неколико година радио као учитељ. Године 1858. одлази на школовање у Русију. На историјско-филолошком факултету у Москви студирао је славистику код О. М. Бођанског и Ф. И. Буслајева (1861--1865). Као домаћи учитељ у породици кнеза Н. С. Голицина (1865--1870) путовао је по Европи и радио у архивима и библиотекама Прага, Беча и Париза. Докторску тезу *Южные славянe и Византия в Х веке* одбранио је у Москви 1876. и исте године постао професор Харковског универзитета. Од 1890. до 1897. био је председник Историјско-филолошког друштва у Харкову. Био је један од оснивача *Бугарског књижевног друштва* (1869) и његов први председник. Научна делатност **Д.** посвећена је бугарској историји, култури и књижевности, историји бугарско-византијских односа, општесловенским и балканским питањима („Заселение Балканского полуострова славянами", *Чтения в Императорском обществе истории и древностей российских при Московском университете*, 1872, 4). Као филолог **Д.** је поставио темеље бугарске дијалектологије и творац је новог правописа бугарског језика. У време руско-турског рата и привремене руске управе у Бугарској био је министар просвете 1878--1879. и активно учествовао у организацији ослобођене земље. Због великог научног угледа био је члан свих словенских академија. Био је почасни члан Српског ученoг друштва (1881) и Српске краљевске академије (1892).
ДЕЛА: *Съчинения*, I--III, София 1909--1915; *Избрани съчинения*, I--II, София 1971.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, „Марин С. Дринов", *Дело*, 1906, 38; *Почесть. Сборникъ статей по славяноведению посвященных проф. М. Дринову*, Харьков 1908; *Изследвания в чест на M. С. Дринов*, София 1960.
Г. Радојчић Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНСКА БАНОВИНА
**ДРИНСКА БАНОВИНА**, територијално-административна јединица у Краљевини Југославији 1929−1941. Доношењем Закона о називу и подели Краљевине на управна подручја, од 3. X 1929. територија Краљевина Југославије је у административном погледу била подељена на девет бановина. Централни део земље заузимала је **Д. б.**, чијом је средином протицала река Дрина, по којој је и добила име. На западу се граничила са Савском, Врбаском и Приморском бановином, на југу са Зетском, на истоку са Моравском и Дунавском, а на северу само са Дунавском бановином. Обухватала је површину од 29.273 км^2^ и била шеста по величини. На том простору, према попису из 1931, живело је 1.345.500 становника. По броју становника била је пета по реду. Седиште је било у Сарајеву, а обухватала је срезове: Бијељински (са центром у Бијељини), Брчански (Брчко), Чајнички (Чајниче), Фојнички (Фојница), Кладањски (Кладањ), Рогатички (Рогатица), Сарајевски (Сарајево), Сребренички (Сребреница), Тузлански (Тузла), Височки (Високо), Вишеград-ски (Вишеград), Власенички (Власеница), Зенички (Зеница), Зворнички (Зворник), Жепачки (Жепче), Ариљски (Ариље), Рачански (Бајина Башта), Мачвански (Богатић), Трнавски (Чачак), Драгачевски (Гуча), Подгорски (Ваљевска Каменица), Црногорски (Косјерић), Рађевски (Крупањ), Јадарски (Лозница), Азбуковачки (Љубовија), Колубарски (Мионица), Посавски (Обреновац), Пожешки (Пожега), Љубићки (Прељина), Поцерски (Шабац), Тамнавски (Уб), Ужички (Ужице), Ваљевски (Ваљево) и Посавотамнавски (Владимирци). До 12. IX 1931. припадали су јој и срезови са центром у Винковцима, Сремској Митровици, Вуковару, Шиду и Жупањи, који су тада припојени Савској бановини. Истом одлуком **Д. б.** су додељени срез са центром у Травнику, који је до тада био у Приморској бановини, и Моравички срез, са центром у Ивањици. У њеном саставу су била подручја под шумама и пашњацима, планине богате рудама, али и плодне равнице Посавине, Мачве и Семберије. Захваљујући томе, главне привредне гране су биле шумарство и рударство, пошто су се на тлу **Д. б.** налазили рудник гвожђа код Вареша, рудници угља код Брезе, Зенице, Креке и Угљевика, рудник соли код Тузле и налазиште антимона код Крупња. Обухватала је планине: Бјелашницу, Трескавицу, Романију, Јавор, Златибор, Маљен, Тару, Јелицу, Мајевицу, Цер, Јагодњу, Борању, Сувобор, Медведник. Њеним подручјем протицале су реке: Босна, Дрина, Сава, Морава и Колубара. У периоду 1931--1939. била је подељена на 37 срезова, од којих се 21 налазио на тлу данашње Србије, а 16 на подручју БиХ. Када је 1939. формирана Хрватска бановина, овој су јединици припала три среза из састава **Д. б.** -- Брчко, Травник и Фојница. Током скоро 12 година постојања **Д. б.** на банском положају у Сарајеву били су: Велимир Поповић (1929--1935), Ибрахим Хаџиомеровић, вршилац дужности (1935), Предраг Лукић (1935--1937), Душан Давидовић (1937--1938), Михаило Кречковић, вршилац дужности (1938), Владимир Јевтић (1939--1940) и Станоје Михалџић (1940--1941).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-drinska-banovina-karta.jpg)
ЛИТЕРАТУРА: *Привредни водич кроз Дринску бановину*, Сар. 1931; Ц. Ђ. Поповић, *Земљопис Краљевине Југославије: Дринска бановина*, Бг 1938; *Земљопис Краљевине Југославије (Управа Града Београда, Дунавска, Моравска, Вардарска, Дринска, Зетска и Врбаска бановина*), Бг 1940; M. Радојевић, „Босна и Херцеговина у расправама о државном уређењу Краљевине (СХС) Југославије 1918--1941. године", *Историја 20. века*, 1994, 1; А. Родинис (ур.), *Извјештаји о ситуацији у Дринској бановини, I (1929--1931)*, Сар. 2009.
Милан Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНСКА БИТКА
**ДРИНСКА БИТКА** (Битка на Дрини), једна од најзначајнијих битака Српске војске у I светском рату, која је трајала од 6. септембра дo 8. новембра 1914. После Церске битке, Друга аустроугарска армија пребачена је са српског на руски фронт, оставивши само једну дивизију на Сави под командом генерала Крауса. Пета армија се улогорила на левој обали Дрине, на фронту Бијељина--Батар, а Шеста армија, која је оставила једну брдску бригаду на горњој Дрини, пребачена је ближе Петој армији, на простор Зворник--Сребреница--Власеница, где је доведена и стратегијска резерва јачине једне дивизије из Сарајева. Савезници Србије, нарочито Русија, захтевали су да Српска војска продужи офанзиву и онемогући аустроугарској војсци одлазак на руски фронт. Да би изашла у сусрет савезницима, иако веома оскудна у ратном материјалу, умногоме истрошеном још у балканским ратовима, српска Врховна команда је замислила следећи ратни план: Прва армија, са две пешадијске и једном коњичком дивизијом, прелази Саву према Купинову и наступа у Срем. Ту операцију требало је да потпомаже Друга армија са једном пешадијском дивизијом демонстративним дејством код Митровице. Ужичка војска је требало да пређе горњу Дрину код Вишеграда и наступа у Босну. Главнина Друге армије имала је задатак да брани обалу доње Дрине, а Трећа армија је посела средњи ток Дрине. Здружени одреди код Београда и Пожаревца, сведени већином на трупе трећег позива, остали су на својим местима. Офанзива је почела 6. септембра. По цену губитка шест батаљона и три топа, који су из Тимочке дивизије првог позива Друге српске армије у циљу демонстрације пребачени на леву обалу Саве источно од Сремске Митровице код карауле Чеврнтија, Прва српска армија успела је да пређе Саву према Купинову и предузме успешну офанзиву у Срему. Убрзо затим, командант аустроугарске Балканске војске генерал Поћорек, у циљу парирања офанзиве Српске војске у Срему, предузима 8. септембра снажну офанзиву на Дрини, с Петом армијом против Друге српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-drinska-bitka-karta.jpg)
Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву Прве армије у Срему и пребацује Дунавску дивизију првог и Дунавску дивизију другог позива преко Ваљева ка Крупњу, на угрожено лево крило Треће армије; Коњичку дивизију упућује као додатно појачање Другој армији, иако је она успела да на обалама Дрине заустави Пету аустроугарску армију. Офанзива Балканске војске заустављена је не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије, него и наступањем српске Ужичке војске, уз садејство с Црногорском војском, ка Власеници и Сарајеву, у позадину Шесте аустријске армије. Немајући снаге да Србе потисне на главном фронту, а сагледавши опасност по десни бок и позадину своје Шесте армије, Поћорек захтева хитну помоћ од Врховне команде аустроугарске војске. После овог позива стиже појачање из унутрашњости Монархије, чиме је организована не само заштита бока Шесте армије, него је српска Ужичка војска потиснута назад ка Вишеграду. После одступања Прве српске армије, од трупа у Срему формиран је аустроугарски Комбиновани корпус под командом генерала Крауса, пребачен преко Саве северно од Шапца са задатком да нападне десни бок и позадину Друге српске армије. На фронту Прве српске армије одиграла се једна од најкрвавијих битака у I светском рату -- Битка на Мачковом камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац -- Митровица -- Лешница -- Лозница -- Крупањ -- Љубовија -- Бајина Башта -- Вишеград, које су прешле у дуготрајну позицијску рововску битку. За време борбе код Српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, свакодневно очекивана из Француске преко Солуна, није пристизала. Видевши да ће под таквим околностима изгубити битку, српска Врховна команда наређује постепено повлачење Прве, Друге и Треће армије за одбрану Ваљева, надајући се да ће у том времену попунити редове новим људством и да ће из Солуна стићи очекивана муниција. Опште повлачење ка Ваљеву наређено је 8. новембра, под врло тешким околностима, јер се са војском кретало и становништво које није смело по други пут чекати аустроугарску инвазију. Све три српске армије прикупљене су за одбрану Ваљева до 14. новембра и делимично попуњене регрутима. Како, међутим, очекивана муниција и остала војна опрема није стизала, српска Врховна команда наређује повлачење своје три армије на десну обалу Колубаре, њену притоку реку Љиг и планину Сувобор, чиме је почела Колубарска битка.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Лукић, *Битка на Дрини*, Бг 1966; М. Ђуришић, *Битка на Дрини*, Бг 1969.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНСКА ДИВИЗИЈА
**ДРИНСКА ДИВИЗИЈА**, јединица Војске Краљевине Србије у балканским ратовима и I светском рату. Законом о устројству Народне војске из 1883. територија Краљевине Србије је подељена на пет дивизијских области. У случају рата, свака од њих је образовала по једну дивизију првог и другог позива истоименог назива. Територија Дринске дивизијске области, са седиштем у Ваљеву, обухватала је територију 4. (Ужичког), 5. (Ваљевског) и 6. (Шабачког) пуковског војног округа. **Д. д.** је први пут формирана октобра 1885, непосредно пред почетак рата с Бугарима. Услед ограничене мобилизације формирана је само дивизија првог позива, а оперисала је у саставу Нишавске војске на софијском правцу. Командант јој је био пуковник Јован Мишковић. Током Битке на Сливници успела је да заузме важан Балински вис, али због јаког бугарског контранапада не и да снажније помогне Дунавску дивизију, тако да је у наредној фази битке била принуђена на повлачење ка Калотини, што је изазвало велику панику и код краља Милана. Повлачење се завршило неуспешном одбраном Пирота и брзим крајем рата.
Непосредно пред почетак балканских ратова, током мобилизације српске војске формиране су **Д. д.** првог и **Д. д.** другог позива. У састав **Д. д.** првог позива, под командом пуковника Павла Јуришића Штурма, ушли су 4, 5, 6. и 17. пешадијски пук, Дрински артиљеријски пук, Дрински коњички пук, Дрински пионирски полубатаљон и низ мањих позадинских и допунских јединица и установа. **Д. д.** другог позива, под командом пуковника Павла Пауновића, имала је у саставу 5. и 6. пешадијски пук, Дрински артиљеријски дивизион, Дрински коњички дивизион и Дрински пионирски полубатаљон.
**Д. д.** првог позива оперисала је у саставу Прве армије. Имала је важну улогу током Кумановске битке, док је у Битољској, за време Боја на Бакарном гувну, уз велике губитке дала кључан допринос победи српске војске. Потом је у саставу Приморског кора, заједно с црногорским војним снагама, учествовала у опсади Скадра. **Д. д.** другог позива била је у саставу Треће армије, а наступала је преко Косова и Метохије ка северној Албанији. Као део српских Приморских трупа учествовала је у неуспелом нападу на Брдицу и у опсади Скадра. У Другом балканском рату **Д. д.**првог позива, под командом пуковника Стевана Хаџића, била је у саставу Прве армије. Током Брегалничке битке, која је отпочела бугарским нападом на њене положаје, чинила је окосницу своје армије, претрпевши велике губитке. Њена улога у заустављању бугарске офанзиве и српском контранападу била је кључна. **Д. д.** другог позива није током Другог балканског рата узела непосредно учешће у војним операцијама, него је била задужена за обезбеђење границе према Албанији.
Јединице **Д. д.** првог позива поново су мобилисане септембра 1913, због избијања Албанске побуне. Дефинитивно су демобилисане након сламања побуне крајем новембра исте године. На почетку I светског рата поново су формиране обе **д. д**. Према српском ратном плану, заједно с прекобројним јединицама и трупама трећег позива с територије Дринске дивизијске области ушле су у састав Треће армије, која је имала задатак да предстражним одредима, састављеним углавном од јединица **Д. д.**другог позива, којом је у почетку командовао пуковник Драгутин Димитријевић Уча, а потом пуковник Крста Смиљанић, поседне гранични фронт. **Д. д.** првог позива, којом је командовао пуковник Никола Стевановић, добила је задатак да главнином својих снага осигура одбрану ширег рејона Ваљева. Непосредно по отпочињању аустроугарског напада на Србију јединице **Д. д.** другог позива, ојачане трупама трећег позива, пружиле су снажан отпор аустроугарским снагама у наступању. Заједно с **Д. д.** првог позива учествовале су у протеривању аустроугарских снага са српске територије током завршних етапа Церске битке. У време Битке на Дрини, обе **д. д.** су се истицале упорном одбраном, али је услед повлачења преко територија с којих су попуњене дошло и до великог осипања у људству. Током Колубарске битке, посебно током њене офанзивне фазе, **Д. д.** првог позива ушла је у састав Прве армије и истицала се упорним гоњењем аустроугарских трупа, док је **Д. д.** другог позива деловала у саставу Треће армије. У тренуцима тројног аустроугарско-немачко-бугарског напада на Србију 1915, **Д. д.** првог позива се борила у саставу Треће армије, бранећи долину Велике Мораве, док је **Д. д.** другог позива као део Прве армије учествовала у одбрани западне Србије. Повлачећи се преко Косова, Метохије и Црне Горе до Албанског приморја, обе дивизије су превезене на Крф. Услед смањеног бројног стања, током реорганизације Српске војске од њихових команди, јединица и установа формирана је нова јединствена **Д. д.**, којом је командовао пуковник Крста Смиљанић, а ушла је у састав Треће армије. На Солунском фронту нарочито се истакла током операција 1916, посебно при заузимању Кајмакчалана и у Горничевској бици. Услед реорганизације српске војске 1917. расформиран је њен 17. пешадијски пук, а укидањем Треће армије ушла је у састав Прве армије, с којом је учествовала у пробоју Солунског фронта. Свој ратни поход завршила је главнином на простору Барање, јужне Мађарске и Славоније, док је мањи део њених трупа упућен у Словенију.
**Д. д.** је поново формирана априла 1941, под командом генерала Косте Ђорђевића, а оперисала је у саставу Пете армије са задатком одбране долине Нишаве. Њене трупе су водиле неколико важних борби на прилазима Нишу и Пироту. Након капитулације Војске Краљевине Југославије већи део њеног састава је заробљен. У току процеса трансформације Југословенске народне армије у Војску Југославије од јединица Новосадског корпуса, које су засноване на простору јужно од Саве, у гарнизонима Ваљево, Шабац и Лозница, поново је формирана **Д. д.** са седиштем команде у Ваљеву. Укинута је током нове реорганизације војске 2002. Мањи део њених јединица придодат је Приштинском корпусу и успешно дејствовао против албанских терористичких група 1999.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, *Битка на Јадру 1914*, Бг 1924; В. Максимовић, *Битка на Брегалници 17−25. јуна 1913. год*, Бг 1926; М. Лазаревић, *Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912−1913*, I--III, Бг 1927, 1929, 1931; Ж. Павловић, *Битка на Брегалници*, Бг 1929; Ж. Станисављевић, *Кумановска битка. Разматрања и поуке*, Бг 1951; М. Зеленика, *Рат Србије и Црне Горе 1915*, Бг 1954; М. Лазаревић, *Други балкански рат*, Бг 1955; Група аутора, *Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске*, I, Бг 1959; Ђ. Лукић, *Битка на Дрини 1914*, Бг 1966; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, I−II Бг 1968; Ж. Павловић, *Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915*, Бг 1968; Б. Ратковић, *Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске*, II, Бг 1975; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941. године*, I−II, Бг 1982; M. Бјелајац, *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918−1921*, Бг 1988; М. Ђуришић, *Србија у рату 1914*, Бг 2008; Ж. Павловић, *Колубарска битка*, 1−2, Бг 2014.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИНЧИЋ, Војислав
**ДРИНЧИЋ, Војислав**, офталмолог, универзитетски професор (Панчево, 28. II 1928 -- Београд, 10. VIII 2019). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1953. Радио у Институту за професионалне болести Србије „Др Драгомир Карајовић" (1955--1961), у Кабинету за професионалну офталмологију медицине рада који је основао. Од 1956. радио и на Клиници за офталмологију Мед. ф. у Београду. Специјалиста офталмологије од 1959. Усавршавао се у Француској, Италији и Немачкој. Као стручњак Међународне техничке сарадње радио као офталмолог јавног здравља Министарства здравља Туниса (1961--1964); офталмолог у Клиници за увеите и саркоидозу у Хехеншванду у Западној Немачкој (1965--1969). Од 1969. радио у Институту за офталмологију „Проф. др Иван Станковић" као шеф Одељења за наследна обољења ока и у Кабинету флуоресцентне ангиографије. Примаријус од 1974. Докторску дисертацију одбранио 1975. Изабран за асистента (1975), потом за доцента Стоматолошког факултета у Београду за предмет Офталмологија (1976), а редовни професор од 1986. Шеф предмета Офталмологија (1991--1993), руководилац наставне базе клиничких предмета на Стом. ф. у КБЦ „Звездара" (1985--1993). Посебно се бавио истраживањима крвотока ока помоћу флуоресцеина у крвотоку и серијске брзе фотографије, генетиком у очним болестима, саркоидозом ока („Слепило код саркоидозе", *Acta Ophtalmologica Iugoslavica*, 1968, VI; „Флуоресцеинска корнеоангиографија", *Acta Ophtalmologica Iugoslavica*, 1974, XII, 3; „Генетски савет у офталмологији", у: *Осми офталмолошки дани Офталмолошке секције СЛД*, *зборник радова* *Савремено у офталмологији*, 1988, 4); проблемима ХИВ инфекције ока и епидемиологијом слепила. Коаутор је и један од уредника уџбеника за студенте Стом. ф. *Очне болести* (Бг 1989). Учесник многих стручних и научних скупова у земљи и иностранству. Члан Српског лекарског друштва од 1953, уредништва листа *Лекар* 1952/53, стипендиста и од 1960. члан Француског офталмолошког друштва и делегат за Југославију; члан Немачког офталмолошког друштва од 1968.
ДЕЛА: „Epithélium pigmentaire dans les hérédo-dégénérescences choriorétiniennes à prédominance chorioïdienne", *International Symposium on Fluorescein Angiography. Proceedings Series*, The Hague 1976; „Stigmates de conducteurs d'albinisme occulaire sur trois générations d'une famille serbe", *Bulletin Mémoirés. Societé Ophtalmologique*, *Français*, 1977, 89.
ЛИТЕРАТУРА: *Спомен књига лекара уписаних на Медицински факултет у Београду 1946. године*, Бг 1996; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005; М. Андрејевић, *Стварали су градску болницу 1936--2006*, Бг 2006.
Д. Ђукановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРИЊАКОВИЋ, Слободан
**ДРИЊАКОВИЋ, Слободан**, архитекта (Београд, 30. I 1945). Дипломирао 1973. на Архитектонском факултету у Београду. Од 1973. до 1995. запослен је у „Трудбенику", бироу за пројектовање „Драгиша Брашован", док од 2005. до 2011. ради на разним пројектима у Руској федерацији. Током студија учествовао је на домаћим и међународним конкурсима, где је у оквиру различитих тимова освајао стручне награде. Најважнија међу њима је прва награда на конкурсу за стамбено насеље Бањица (1971), коју је остварио са Браниславом Караџићем и Александром Стјепановићем. Насеље Бањица је реализовано 1978. и у време када је настало, по архитектури и архитектонском решењу, било је једно од најмодернијих и најсавременијих у Југославији. То је време када **Д.** започиње сарадњу са архитектом Љубомиром Здравковићем, с којим ће остварити значајне пројекте, посебно у области реконструкције градских позоришта. Значајан заједнички рад је реконструкција Народног позоришта у Београду, где су студиозном анализом дошли до предлога радикалне интервенције која је укључивала рушење објекта који је накнадно дозидан уз првобитну зграду Позоришта. Уз велику подршку тадашњег директора позоришта Велимира Лукића и града Београда, те укључења Милана Палишашког који је радио ентеријер старе и нове зграде, објекат је свечано отворен 15. X 1989. **Д.** је са Љ. Здравковићем израдио идејне и главне пројекте за Звездара театар, који није реализован, док је други важан пројекат, реконструкција Позоришта на Теразијама, реализован 2005. Добитник је Октобарске награде града Београда за пројекат реконструкције НП у Београду и „Борбине" награде за најбоље архитектонско остварење (1989).
ДЕЛА: и Љ. Здравковић, Флексибилан театар Одеон, 1993, пројекат; и Љ. Здравковић, Реконструкција и доградња Театра Опере и Балета у Перму, Русија, 1996; Позориште „Дворац културе" у Сургуту, Русија, 2011; Реконструкција сцене Позоришта „Раша Плаовић", 2011.
ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, *Лексикон српских неимара*, Бг 2002.
Марија Ристић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЛАЧЕ
**ДРЛАЧЕ**, село у Подрињу, на западној граници Србије, 12 км југоисточно од општинског центра Љубовије. Уз западну границу насеља је пут Зворник -- Бајина Башта којим су **Д.** спојене с општинским средиштем. Насеље је дисперзивно и изграђено је на десној страни долине реке на висинама 160--600 м. Заузима велику површину и чине га појединачне куће и мали заселци. Први пут у писаним документима помињу се 1528. Становнштво је староседелачко и досељено из околних села. Током друге половине XX в. настала је константна и нагла депопулација. Године 1953. **Д.** су имале 1.413, а 2011. 311 становника, од којих су 99,7% били Срби. Пољопривредом се бавило 82,3% економски активног становништва.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЛУПА
**ДРЛУПА**, село у Шумадији, на западним обронцима планине Космај, у општини Сопот. Општински центар је око 15 км североисточно од села и спојени су локалним путем. Насеље је дисперзивно, заузима велику површину и чине га мале групе кућа изграђене на косама између потока у изворишном делу реке Турије (десна притока Колубаре, слив Саве), на висинама 160--260 м. Помиње се 1528. у турским списима за историју Београда, на Лангеровој карти (почетак XVIII в.) под именом Терлупе (са 9 кућа), 1818. као део Вићентијеве кнежине (са 37 кућа) и 1846. (са 46 кућа). Становништво је досељено из Сјенице, Подунавља, Бихора, Качера, Херцеговине и Бугарске. Током друге половине XX в. наступила је константна депопулација. Године 1948. село је имало 1.158, а 2011. 532 становника, од којих су 91,7% били Срби. Пољопривредом се бавило 67,6% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и здравствена станица.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЛУПСКА БИТКА
**ДРЛУПСКА БИТКА**, битка вођена 25. II 1804. код села Дрлупа. Ово село на обронцима Космаја постојало је под именом Терлупе за хабзбуршке владавине Краљевином Србијом (1718--1739). Расељено је 1721. јер се одупрло ушоравању. Успостављањем османске власти поново je насељено и с Котаницом и Вранићем чинило добро дахије Аганлије Хусеин-алемдара. Први српски устанак започет је паљењем ханова у Орашцу и Раниловићима 14. II 1804, а већ сутрадан запаљен је хан у Дрлупи и поклана Аганлијина стока. Као најпомирљивији, дахија Аганлија је с одредом од око 400 јаничара упућен 21. фебруара из Београда да заведе мир и преговара с устаницима. Придружио му се и непознати број Срба из Колубаре, припадника некадашње народне милиције. Без озбиљне намере да преговара, Карађорђе је дошао 24. фебруара у Дрлупу са својим одредом и исте ноћи покушао да наговори Колубарце да заједно нападну дахију, али су га они одбили. Током преговора следећег дана дошло је до пуцњаве и општег метежа. У бици која је вођена око пола сата рањени су Станоје Главаш и Аганлија, а двојица устаника су погинула. Аганлија се с одредом одржао у селу. Устаници су се повукли у Рогачу. Учешће Колубараца на страни дахије пресудно је утицало на исход битке. Међутим, сутрадан се Аганлија повукао у Београд, a српска милиција се разишла, тако да су устаници изашли из сукоба као победници.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Т. Николић, „Околина Београда, антропогеографска испитивања", у: *Насеља српских земаља, расправе и грађа*, II, Бг 1903; Р. Љушић, *Вожд Карађорђе. Биографија*, Бг 2003.
Б. Миљковић Катић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЉАЧА
**ДРЉАЧА**, земљораднички алат који служи за уситњавање груда земље после орања. У традиционалној земљорадњи хронолошки **д.** се јављају после брана (земљорадничка справа од плетеног прућа), с почетком употребе гвоздених плугова, од XIX в. наовамо (спорадично и пре XIX в.). **Д.** су раније прављене од тврдог дрвета (храст, јасен и сл.) и чиниле су их две веће подуже греде с леве и десне стране и неколико (обично четири) мањих подужних греда. Подуже греде су спајане попречним летвама. У другој варијанти две подуже греде спојене су попречним гредама, без летви. У греде се с доње стране стављају клинови који су у старијој варијанти били такође дрвени, а у новијој варијанти су гвоздени. **Д.**су најчешће правоугаоне, али понекад и трапезоидне. Да би **д.** боље ситнила земљу, крајње подуже греде у неким варијантама су напред повијене навише да би се **д.** боље вукла, а често је на њу стављан и већи камен да би она била тежа и делотворнија, нарочито кад је земља тврђа. **Д.** је у прошлости вукла воловска или коњска запрега. Модерне **д.** праве се у потпуности од гвожђа, веће су и ефикасније, а од средине XX в. вуку их трактори.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Масловарић, „Земљорадња, воћарство са виноградарством и баштованство", *ГЕМ*, 1964, 27; „Земљорадња у доњој Ресави", *ГЕМ*, 1966, 28--29.
М. Матић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЉАЧА
**ДРЉАЧА**, село у Хрватској, на североисточној периферији Баније. Припада Сисачко-мословачкој жупанији и граду Суњи, који је 5 км источно од села. Смештено је на североисточној подгорини Зрињске горе, изнад долина река Градуше на западу и Суње на истоку. Чини га око 3 км дугачка улица формирана дуж локалног пута, на висинама 110--170 м. Године 1961. имало је 574 становника, од којих 76% Срба. Број становника је осцилирао и 1991. било је 538 житеља (77,9% Срба). Грађански рат изазвао је наглу депопулацију која је посебно погодила српски део популације. До 2001. у **Д.** је остало 385 становника, од којих 14,3% Срба. Године 2011. у селу је 275 становника живело у 96 домаћинстава, а село је имало 132 куће. Основне привредне гране су ратарство, сточарство и обрада дрвета.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЉАЧА, Лазар
**ДРЉАЧА, Лазар**, сликар (Блатна код Новог Града, Босна, 10. IX 1882 -- Коњиц, Херцеговина, 13. VII 1970). Након школовања у Земаљској занатској школи и Средњој техничкој школи у Сарајеву радио је као грађевински надзорник у Зеници (1904) и пројектовао Цркву Успења Богородичиног на Палама (1905). Студије сликарства завршио је у класи Кристијана Грипенкерла на Академији ликовних уметности у Бечу (1906--1911), где је сликајући углавном портрете овладао постулатима академизма, а потом и пленеризма на специјалном курсу за пејзажно сликарство код Алојза Делуга. Излагао је слике (*Портрет уметника*, *Босанска девојка*, *Планински мотив* и *Бохемија*) у Павиљону Краљевине Србије на Међународној изложби у Риму 1911. До 1914. боравио у Паризу, где је проучавао старе мајсторе у Лувру и сликао религиозне композиције (*Мадона са Исусом, Св. Агнезом и Св. Јованом -- копија по Тицијану*, 1913) и жанр представе у духу реализма са наговештајима импресионизма (*Три коњаника -- мотив из Босне*, *Путници*, 1913). После учешћа у I светском рату и повратка из заробљеништва, од 1921. живео и сликао у родном месту. У сарајевску уметничку сцену укључио се 1930. Након 1945. писао је поезију. Насликао је велик број босанских, црногорских и далматинских пејзажа. То су ведуте и рурални предели са фолклорним мотивима, које одликује експресиван колорит, изражена пастуозност и наглашене контуре. Светлијег колорита, акварели су композиционо смелији и слободније изведени. Портрети, изведени у маниру поетског реализма и интимизма, поседују ноту меланхолије и прецизно одражавају психолошки профил и карактер модела. Самостално је излагао у Сарајеву (1930, 1932, 1935, 1938, 1939), Мостару (1934, 1936, 1937, 1938, 1962), Цетињу (1933), Котору (1933) и Херцег Новом (1933), а учествовао је и на V Пролећној изложби сликарских и вајарских радова југословенских уметника у Београду (1933). Добитник је Награде „14. фебруар" града Мостара (1962). Његова дела налазе се у Умјетничкој галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву, Збирци умјетнина хрватског дома „Херцег Стјепан Косача" у Мостару, Културно-образовном центру Нови Град, јавним институцијама града Коњица, Народном музеју у Београду, као и у многим приватним колекцијама на територији бивше Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Дамјановић, *Лазар Дрљача: ретроспектива*, Сар. 1990; В. Вујановић, *Лазар Дрљача (1882--1970)*, Сар. 2017.
Весна Круљац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЉАЧА БЕРАР, Радмила
**ДРЉАЧА БЕРАР, Радмила**, рукометашица (Нови Град, Босна, 21. XII 1959). Рукометом је почела да се бави 1973. у Рукометном клубу *Академац* из Кикинде, покрајинском лигашу, из којег је 1979. као велики таленат прешла у Београдски *Раднички* у чијем је дресу 1980. учествовала у освајању првог места у Купу европских шампиона. Те игре донеле су јој позив у државну репрезентацију у којој је на 8 утакмица постигла 7 голова. Три од тих осам утакмица одиграла је на олимпијском турниру у Москви, укључујући и финале, и учествовала у освајању сребрне медаље, прве олимпијске медаље за наш женски рукомет. Наредне сезоне (1980/81) вратила се у *Академац* у којем је играчку каријеру завршила 1985. и посветила се раду у просвети као наставник разредне наставе, а затим и библиотекар, у ОШ „Моша Пијаде", a од 1994. „Свети Сава" у Кикинди. Добитница је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).
ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984; *Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989*, Бг 1991.
Ж. Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЉАЧИЋ, Ђорђе Ђока
**ДРЉАЧИЋ, Ђорђе Ђока**, бициклиста (Београд, 19. I 1912 -- Београд, 16. IV 1944). Бициклизмом је почео да се бави са 16 година у Бициклистичком клубу *Авала*. Победио је 1930. на првој друмској трци од Кошутњака до Раковице (32 км), 1931. на стази Београд--Авала--Београд (33 км), затим на 200 км дугој трци Београд--Ваљево--Београд, а 10. јуна исте године освојио је прво првенство Београда после I светског рата на кружној стази Београд--Авала--Београд (три круга), са три успона на београдску планину (укупно 96 км), поставивши никад надмашен рекорд од 3:03 часа возећи просечном брзином од 31 км на час. У Бугарској 1932. на трци Софија--Панчарево (60 км) био је други, 1935. победио је на Првенству Београдског бициклистичког подсавеза, а титулу првака одбранио је 1936. на стази Београд--Опленац--Београд (160 км). Освојио је прва места на све три трке „Око Дорћола" (1936, 1937, 1938), а на највећим тркама тог доба „6. дана око Србије" 1939. и „9. дана око Србије" 1940. имао је велик број пехова и падова. Због њих је на првој заузео 10. место, а на другој 6. с тим што је освојио другу етапу Зворник--Сарајево (148 км). Највећу популарност стекао је 1934. када се упутио бициклом из Београда у Париз да би учествовао на „Тур д Франсу". Растојање од 2.600 км превалио је за 11 дана, јављајући се повремено депешама *Политици*, која их је објављивала. Стигао је на старт „Тур д Франса", али будући да није имао професионалну лиценцу, није му било дозвољено да стартује. Необављеног посла вратио се, поново бициклом, у Београд. Погинуо је од савезничких бомби које су на Ускрс 1944. бачене на Београд.
ЛИТЕРАТУРА: *Трка кроз Југославију*, Бг 1932; А. Цвејић, Б. Васић, Ж. Баљкас, *Од 1. до 51: Трка кроз Србију*, Бг 2012.
Ж. Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЉЕВИЋ, Саво
**ДРЉЕВИЋ, Саво**, генерал-пуковник ЈНА (Жирци код Колашина, 11. VII 1912 -- Београд, 30. I 1994). Гимназију је похађао у Колашину и Пећи. По одслужењу војног рока у школи за резервне официре, запослио се у Државним железницама. Учествовао је у демонстрацијама и акцијама које је организовала КПЈ због чега је више пута хапшен. Крајем 1940. постао је кандидат за члана КПЈ. Учествовао је у Априлском рату као командир вода и чете. По избијању устанка у Црној Гори вратио се у родно место. На предлог Среског комитета, делегат ЦК КПЈ одредио га је за војног руководиоца среза бјелопољског, а потом је постао и командант територијалног Шаховичког батаљона. До формирања Четврте црногорске бригаде био је командант Бјелопољског и Комског одреда. Почетком јануара 1943. именован је за команданта Четврте далматинске, а затим и Друге далматинске бригаде. Августа 1943. Врховни штаб НОВЈ послао га је на дужност начелника Главног штаба за Србију. Не успевши да се пребаци у Топлицу, отишао је у Црну Гору, радио при штабу Другог корпуса и био постављен за начелника штаба Друге пролетерске дивизије. Средином 1944. постао је начелник штаба ударне групе дивизија за продор у Србију. Од септембра 1944. био је начелник штаба Првог пролетерског корпуса. У Београдској операцији био је начелник штаба Прве армијске групе, а затим начелник штаба Прве армије. Од почетка фебруара 1945. до краја рата био је командант оперативне групе дивизија и командант Војне управе за Косово и Метохију. Од септембра 1945. био је начелник штаба Пете армије и вршилац дужности команданта. Априла 1946. именован је за команданта Позадине у Министарству народне одбране. По завршеној Вишој војној академији био је постављен за начелника артиљерије у Државном секретаријату за народну одбрану. Последњу дужност у ЈНА обављао је као заменик начелника Више војне академије. Пензионисан је на лични захтев 1966. и преведен у резерву. Носилац је Партизанске споменице 1941, а за народног хероја проглашен је 1953.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРЉЕВИЋ, Секула
**ДРЉЕВИЋ, Секула**, правник, политичар (Равни код Колашина, 7. IX 1884 -- Јуденбург, Аустрија, 10. XI 1945). Завршивши Правни факултет у Загребу, 1906. вратио се у Црну Гору и постао секретар Министарства финансија. Потом је био начелник Министарства правде, а од 1909. министар правде. На тој функцији израдио је неколико модерних закона. На министарски положај је поднео оставку 1910. и постао адвокат. Убрзо је постављен на место председника суда у Подгорици. Министар финансија и грађевина био је 1912--1913. Након пада владе постао је противник краља Николе и један од вођа покрета за уједињење Црне Горе и Србије. Током I светског рата оштро је критиковао политику краља Николе и залагао се за безусловно уједињење Србије и Црне Горе. Аустроугарске окупационе власти су га 1917. интернирале у Карлштајн. Учесник је Велике народне скупштине у Подгорици новембра 1918, на којој је донета одлука да се Црна Гора прикључи Србији. После рата је постављен на дужност начелника Министарства правде. Убрзо је поднео оставку и отворио адвокатску канцеларију најпре у Земуну, па у Београду. Од 1920. радио је на оснивању црногорске федералистичке странке. На листи федералиста је 1923. и 1925. биран за народног посланика. Од 1925. био је члан Главног одбора Црногорске странке и имао важну улогу у приближавању црногорских федералиста и Хрватске сељачке странке. Последњи пут је биран за посланика на листи Удружене опозиције 1938. По италијанској окупацији Црне Горе 1941. настојао је да обнови црногорску државност под заштитом италијанског окупатора, те је био један од организатора и главних говорника на Петровданској скупштини на којој су промовисане такве идеје. Октобра 1941. италијанске окупационе власти су га интернирале у Сан Ремо. Након капитулације Италије, у пролеће 1944. прешао је на територију НДХ и настанио се у Земуну. Уз помоћ власти НДХ у Загребу је јула 1944. образовао Црногорско народно вијеће. На самом крају рата, марта 1945, склопио је споразум с вођом црногорских четника Павлом Ђуришићем, по којем је Ђуришић признао Црногорско државно вијеће. Успео је да избегне заробљавање од стране јединица Југословенске армије, али је убијен од стране Ђуришићевих присталица које су га оптуживале за издају и смрт П. Ђуришића.
ДЕЛА: *Борба за царинску, војну и дипломатску унију између Црне Горе и Србије*, Цт 1914; *Централизам или федерализам?*, Земун 1926; *Балкански сукоби 1905--1941*, Зг 1944.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Вујовић, *Црногорски федералисти 1919--1929*, Тг 1981; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРМАН
**ДРМАН**, бољар (? -- ?). Искористивши кризу царске власти у Бугарској после смрти цара Константина Асена (1277), браћа **Д.** и Куделин су готово самостално завладали Браничевом. Њихово седиште налазило се у утврђењу Ждрело. Бугарски цар Георгије Тертер је постао вазал кана Ногаја 1285. **Д.** и Куделин су од тог времена Браничевом владали такође у својству вазала татарског кана. Пре јануара 1285. **Д.** је са татарским одредима опленио Мачву. Мађари су га не само спречили у намери да пређе Саву, него су за њим послали потеру коју је предводио извесни *Georgius*. Пошто је Мачва у то време припадала краљу Драгутину, он је извео безуспешни противнапад на добро утврђену област Браничева. **Д.**и Куделин су са одредима Татара и Кумана, у знак одмазде, извршили нови продор у *сремску земљу*, због чега је Драгутин био принуђен да се обрати за помоћ брату краљу Милутину. Драгутин и Милутин су се из жупе Расине на Западној Морави запутили према Браничеву. Освојили су Ждрело и протерали **Д.** и Куделина, после чега је Браничево трајно прикључено српској држави око 1291. Село Дрмно у Стигу и данас чува успомену на **Д**.
ИЗВОР: Данило II, *Животи краљева и архиепископа српских. Службе*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Браничево у средњем веку", у: *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; С. Мишић, „Краљ Стефан Урош II Милутин и Бугари", *БГ*, 2003, 2; С. Божанић, „Политика Милутина и Драгутина према Браничеву крајем XIII века", у: *Браничево кроз војну и културну историју Србије* II--4, По 2007.
К. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРМАНАЦ, Радоје
**ДРМАНАЦ, Радоје**, молекуларни биолог, проналазач (Рашка, 2. I 1958). Дипломирао 1981, магистрирао 1985. и докторирао 1988. на Групи за молекуларну биологију и физиологију Биолошког факултета у Београду. Био је запослен у Лабораторији за проучавање структуре генома у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство (1986--1989). Научну каријеру у овом институту започео је оригиналним изумом за ефикасно читање секвенци гена базираном на масивној минијатуризованој паралелној анализи и читању милиона ДНК сегмената (секвенцирање путем хибридизације). Од 1989. до 1990. био је на постдокторском усавршавању у Великој Британији, у Краљевском институту за проучавање канцера у Лондону. У САД одлази 1991. и до 1994. ради у Националној лабораторији у Аргони, где је наставио пионирска истраживања на развоју приступа секвенцирања генома путем хибридизације. Од 1994. у Силиконској долини у Калифорнији основао је три компаније за проучавање генома: „Хајсек", „Калида" и „Комплетна геномика", коју је 2013. купила кинеска компанија БГИ. У свим наведеним компанијама био је ангажован као руководилац научних истраживања. Током 25 година истраживања радио је на унапређену метода масивног паралелног читања ДНК. Пријавио је преко 50 патената, укључујући ДНК нано-честице, прецизне ДНК нано-матрице и коришћење специјалних ДНК обележивача који омогућују одвојено читање ДНК која потиче од сваког родитеља. Тим којим руководи **Д.** први је прочитао људски геном по цени мањој од 5.000 долара, а као резултат усавршавања методе постигнута је 10--30 пута већа тачност у читању генома. Тиме је значајно повећана могућност за детекцију већине *de novo* мутација које су одговорне за настанак око једне четвртине свих генетички условљених болести човека. Тренутно његов тим ради на модификацијама које ће умањити цену читања секвенце генома (испод 1.000 долара по геному), као и на приступу који ће омогућити читање генома из само 10 ћелија пореклом из ембриона. Ови приступи ће током асистиране репродукције омогућити ефикасније препознавање ембриона који поседују генетичке дефекте и допринеће ефикасној примени неинвазивне пренаталне дијагностике. Поборник је персоналне геномике (секвенцирања и анализе генома сваког људског бића) као основе за развој персонализоване медицине која би омогућила превентиву и терапију прилагођену генетичкој конституцији сваког пацијента. Бавио се и теоријом еволуције, где је дефинисао концепт „природне инвенције" који употпуњује Дарвинову теорију природне селекције.
ДЕЛА: коаутор, „Sequencing of megabase plus DNA by hybridization: theory of the method", *Genomics*, 1989, 4, 2; „DNA sequence determination by hybridization: a strategy for efficient large-scale sequencing", *Science*, 1993, 260; „Accurate sequencing by hybridization for DNA diagnostics and individual genomics", *Nature biotechnology*, 1998, 16; „Evolution as Natural Programming: The New Systems Biology Theory of Evolution", *SANU Bulletin*, 2007; „Human genome sequencing using unchained base reads on self-assembling DNA nanoarrays", *Science*, 2010, 327; „Analysis of genetic inheritance in a family quartet by whole-genome sequencing", *Science*, 2010, 328; „Accurate whole-genome sequencing and haplotyping from 10 to 20 human cells", *Nature*, 2012, 487; „Medicine. The ultimate genetic test", *Science*, 2012, 336.
Милена Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРМНО
**ДРМНО**, село у источној Србији, у западном делу Стига, у општини Пожаревац. Смештено је уз десну обалу Млаве (десна притока Дунава), око 14 км североисточно од општинског центра с којим је спојено путем Пожаревац--Кладово и једним локалним путем. Налази се на око 78 м н.в., компактно је, а улице су распоређене мрежасто на знатним растојањима. Помиње се у повељи кнеза Лазара влашким манастирима Тисмени и Водици (XIV в.). Током XV в. наводи се под називом Друно, а у Браничевском тефтеру (1467) као Дирмна (13 кућа). У касном средњовековном периоду помиње се и под именом Дрвно. Од 60-их година XX в. почела је константна депопулација. Године 1961. село је имало 1.404, а 2011. 894 становника, од којих су 97,3% били Срби. У пољопривреди су биле упослене само две особе, а већина неаграрног становништва радила је у прерађивачкој индустрији и рударству. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и амбуланта. Током 1977. у атару је почела површинска експлоатација лигнита -- рудник **Д.**, а 1988. пуштена је у рад термоелектрана **Д.**, снаге 700 MW.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРМНО → КОСТОЛАЧКИ УГЉЕНИ БАСЕН
**ДРМНО** → **КОСТОЛАЧКИ УГЉЕНИ БАСЕН**
# ДРНДАРЕВИЋ, Снежана
**ДРНДАРЕВИЋ, Снежана**, физичар, универзитетски професор (Уб, 27. IV 1945). На Природно-математичком факултету у Београду дипломирала физику 1967, постдипломске студије завршила 1973, а 1979. одбранила докторску дисертацију с темом из области физике елементарних честица. Од 1968. до 2008. стално запослена најпре на Катедри за физику ПМФ, а затим на Физичком факултету у Београду. У току асистентског стажа радила је на Електротехничком факултету у Београду и ПМФ у Крагујевцу, на општим курсевима физике. У звање редовног професора Физичког факултета изабрана је 1995. Као наставник, предавала је једногодишњи и двогодишњи општи курс физике, Физику елементарних честица и Енергетику, те са коауторима објавила два универзитетска уџбеника (*Основи енергетике*, Бг 2014). У оквиру научно-истраживачког рада учествовала је у неколико великих међународних облика сарадње и боравила на студијским боравцима у Бриселу, Лондону, Варшави, Прагу, Дубни и ЦЕРН-у. Анализа процеса настанка и интеракција страних честица изведена је у магистарском раду „Испитивање интеракција спорих сигма минус хиперона у нуклеарној емулзији". Испитивање могућности настанка дипионског резонантног стања резултирало је докторском тезом „Анализа тау и ми3 распада К+ мезона у нуклеарној емулзији". Истраживања у оквиру сарадње са Батавијом односила су се на интеракције ултрарелативистичких хадрона са атомским језгрима, док су ефекти сарадње са Дубном дали информације о интеракцијама брзих јона водоника, хелијума и угљеника са метом од тантала у пропанској мехуравој комори. Била је члан београдске групе укључене у изградњу и почетак рада CMS детектора на великом хадронском сударачу у ЦЕРН-у. На Физичком факултету била је вишегодишњи шеф Лабораторије за физику елементарних честица и Катедре за нуклеарну физику и физику елементарних честица, продекан за наставу у два мандата и декан (2004--2006).
ДЕЛА: коаутор, „Study of the π+ meson energy spectrum below 30 MeV in the decay K+ → *π*+ + *π*0 + *π*0", *Nuclear Physics B*, 1976, 114, 387; коаутор, „Production of Δ++ (1231) in carbon-carbon collisions at 4.2 GeV/c per nucleon", *Phys. Rev. C*, 1992, 46, 250; и D. Krpic, I. Anicin, „The symmetric numerator for leton-lepton scattering", *European Physics Journal*, 2006, 27, L 43.
Јован Пузовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРНДАРСКИ, Ковиљка
**ДРНДАРСКИ, Ковиљка**, лекар, микробиолог, универзитетски професор (Добринци код Алибунара, 26. III 1922 -- Београд, 5. VIII 2007). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1950, специјалистички испит из микробиологије положила 1953, хабилитовала 1963, докторирала 1971. са тезом „Особине и улога Е. Coli у настајању хуманих инфекација". Усавршавала се и студијски боравила у 1962. у Лиону, 1970--1972. у Прагу и 1976. у Варшави. Стручни сарадник (1950--1953), асистент (1953--1963) и редовни професор Мед. ф. (1977). Управник Института за микробиологију и имунологију (од 1987). Њена истраживања су из области бактериологије, а испитивала је ефекте антибактеријских лекова на експерименталним животињама којима су изазване различите инфекције (туберкулоза и листериоза: „Effect of certain antibiotics on experimental listeria infections in the mouse", *Progress in immunobiological standardization*, 1970, 4, 590). Међу првима у свету се бавила проблемом антибиотске резистенције *Staphylococcus aureus* („Antibiotic resistance of Staphylococcus aureus", *Acta pharmaceutica jugoslavica*, 1954, 4, 3). Коаутор је уџбеника *Микробиологија и паразитологија* (Бг--Зг 1989). Члан Медицинске академије СЛД (од 1992) и први председник Микробиолошке секције СЛД, председник Друштва микробиолога Србије и Југославије, члан Европског друштва микробиолога и других стручних асоцијација.
ДЕЛО: коаутор, „The problem of the so-called viable and non-viable mycobacteria tuberculosis in experimental tuberculosis in guinea pigs treated with large single doses of streptomycin, isoniazid and their combinations", *Schweizerische Zeitschrift für allgemeine Pathologie und Bakteriologie*, 1958, 21, 1.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРНДАРСКИ, Мирјана
**ДРНДАРСКИ, Мирјана**, историчар књижевности, компаратиста, фолклориста (Кикинда, 3. IV 1941). Завршила Филолошки факултет 1963. у Београду, Одсек за италијанистику. На истом факултету магистрирала 1965 („Pasatо remotо и pasatо prosimо на Северу, Југу и у Тоскани кроз дела Павезеа, Алвара и Палацескија") и докторирала 1987 (*Никола Томазео и наша народна поезија*, Бг 1989). Радила у Институту за књижевност и уметност (1964--2008) и стекла звање научног саветника 2002. Руководила пројектом „Компаративна изучавања српске књижевности". Предавала италијанску књижевност XVIII и XIX в. на Фил. ф. у Београду (2000--2004). У историјско-лингвистичком и друштвено-историјском контексту проучава италијанско-српске литерарне и културне везе, посебно просветитељство, предромантизам и романтизам, интеракцију усмене и писане књижевности, транспозицију жанрова, народну поезију у Далмацији, везе античке митологије и балканског фолклора, као и устаничку епику и прозу. Најранија интересовања везана су за проблеме италијанског језика, сагледаване на примерима из књижевних дела Павезеа, Алвара и Палацескија, али и кроз лингвистичке погледе Бенвенута Терачинија и Мелкиора Чезаротија. Потом испитује могућности преводилачких доприноса језичком и културном приближавању и разумевању различитих естетских и етичких система. Издвајају се студије посвећене преводима српских народних песама на италијански језик Емилија Теце и о проблемима превођења уопште. Прва је приказала комплексност дела Николе Томазеа, који није само писац *Искрица* нити само аутор велике рукописне збирке народних песама из Далмације, него је и даровит песник и један од твораца психолошког романа. Поред другачијег теоријског одређивања бајке, представила је различите типове њене транспозиције у списатељском поступку различитих аутора. Проучавајући живот народне поезије у Далмацији, посебно разлоге њене повремене употребе у циљу верске и националне пропаганде, изложила је чињенице које пружају нову слику о књижевним и културним раздобљима -- просветитељству, предромантизму и романтизму. Користећи класично образовање, показала је плодотворност и инспиративност компаративних изучавања античких мотива и симбола, с једне стране, и усменог стваралаштва балканских народа, са друге стране. У анализама устаничких епских песама и прозне традиције указала је на константе и промене у односу на класични епски образац.
ДЕЛА: *Народна бајка у модерној књижевности*, Бг 1978; *Између просветитељства и предромантизма*, Бг 1994; *На вилином вијалишту*, Бг 2001; и Н. Љубинковић, *Први српски устанак -- од историје до „народне историје" и њене усмене митизације*, Бг 2012; библ. у: *Промишљања традиције*, Бг 2014.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Сувајџић, Б. Златковић, „Мирјана Дрндарски -- поклоник тумачења лингвистичких и литерарних појава у друштвено-историјском контексту", у: *Промишљања традиције*, Бг 2014.
Бранко Златковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРНИЋ, Божидар
**ДРНИЋ, Божидар**, глумац (Брчко, 23. XI 1907 -- Београд, 8. III 1984). Похађајући државну глумачку школу у Загребу, дебитовао 1924. у Нушићевој драми *Кнез Иво од Семберије* у Народном казалишту у којем је играо до 1929. Усавршавао се у Бечу (1926) и Прагу (1929--1930). Током 1930. играо на чешком у Коморном дивадлу и са Звонимиром Рогозом основао „Југословенску сцену". По повратку играо у Новосадско-осијечко-сплитском позоришту (1930--1934), Народном позоришту у Београду (1934--1947. и после 1952) и Југословенском драмском позоришту (од оснивања, 1947--1952). **Д.** је био глумац велике стваралачке снаге, студиозан у креирању ликова, стваралац великих надахнућа и брижљиве карактеризације која резултира озбиљношћу, преданошћу и трајним вредностима. Током пуне четири деценије на београдској сцени тумачио је љубавнике (од лирских, помало романтичарских преко салонски углађених до морално изопачених), психолошки сложене ликове, карактерне драмске улоге, негативце који су се, због његове интерпретације, допадали публици и критици. Истицана је његова савршена дикција -- складна, акценатски веома тачна, пријатно интонирана, са чистом артикулацијом сваког гласа, разговетна и у најтишем тону. Посебно су хваљене његове вишеслојне улоге Надбискупа (М. Булгаков, *Молијер*), др Крижовеца (М. Крлежа, *У агонији*) и Јасона (Еурипид, *Медеја*), а био је и: Џералд (С. Мом, *Писмо*), Флориндо (К. Голдони, *Слуга двају господара*), Касио, Себастијан (В. Шекспир, *Отело*, *Бура*), Гроф Трифић (Ј. С. Поповић, *Зла жена*), Клеант (Молијер, *Тартиф*), Мика (Д. Николајевић, *Преко мртвих*), Снеик (В. Шеридан, *Школа оговарања*), Карењин (Л. Толстој, *Ана Карењина*), Др Силбербрант и Титус Андроникус, Оливер Урбан (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*, *Леда*), Миљенко (М. Бан, *Добрила и Миљенко*), Конте Кеко, Баре (М. Беговић, *Американска јахта у сплитској луци*, *И Лела ће носити капелин*), Председник (Б. Јевтић, *Продавница ваздуха*), Кнез (В. Лукић, *Валпургијска ноћ*), Краљ Фердинанд (Л. де Вега, *Фуенте Овехуна*), Менехмо Први (Плаут, *Менехми*), Телфајм (Лесинг, *Мина од Барнхелма*) и Дарлингтон (О. Вајлд, *Лепеза леди Виндермир*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; Р. В. Јовановић, *Позориште и драма*, Бг 1984; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
А. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРНИШ
**ДРНИШ**, град и средиште општине у Хрватској, у северној Далмацији, односно Српској Загори, припада Шибенско-книнској жупанији. Налази се на западној периферији Петровачког крашког поља, на југоисточном подножју планине Промина, северно од дубоко усечене долине реке Чикола, леве притоке Крке. Улице имају мрежаст распоред. Кроз **Д.** пролази пут Шибеник--Книн, који се овде укршта са четири локална пута. Исти правац има и железничка пруга, која се од Книна продужава до Суње на реци Сави (Унска пруга). У околини **Д.** су налазишта мрког угља (Сиверић) и боксита (Колун), украсног камена, гипса и др. Насеље су изградили Турци 1522. на пролазу из Приморја ка унутрашњости Далмације између планина Промина и Мосећ -- „Дрнишка врата". Године 1961. **Д.** је имао 3.207 становника, од којих су 28,4% били Срби. До 1991. број становника града порастао је на 4.653, од којих 21,9% Срба. Током грађанског рата дошло је до депопулације, која је посебно погодила српско становништво. Године 2001. имао је 3.332 становника, од којих 5,13% Срба. По попису 2011. у **Д.** је било 3.136 житеља у 1.136 домаћинстава.
Мирко Грчић
Урбанитет **Д.** започиње са касним средњим вијеком, али тек му Османлије дају прави садржај и контуре. Поред фортификација **Д.** је тада имао и јавне зграде, школе и џамије, а већ се по установљењу Клишког санџака 1538. у првим дефтерима помиње постојање православног храма. Не зна се поуздано како је изгледао, али много више података има о градњи по поновном доласку Млетака крајем XVII в. Хисториографски подаци Цркву Успења Пресвете Богородице датирају у 1618. Непосредно прије градње новог храма настали су цртежи Јосипа Сладе из којих се виде структура и облици који се не дају сравнити са сродном сакралном архитектуром, због чега се помишљало да је ова грађевина заправо адаптирана џамија. Радило се о пространој једнобродној цркви са полукружном апсидом, док су на прочељу били велики пирамидално завршени звоник и тријем. На плану се види и касније дограђена капела. Уз сам градски трг -- Пољану, 1897. започето је с изградњом нове цркве чији план потписује Ћирил Метод Ивековић. Он је замислио велику цркву која у плану основе комбинује крстообразно и базиликално рјешење са великом куполом на мјесту спајања кракова крста. Репрезентативна купола није изведена, али је њен ехо задржан обликом завршетка звоника на прочељу. У спољашњем изгледу су се подражавли неороманички узори, полукружно завршени отвори и архиволте на улазу. Храм је освећен и почео са радом 1908. За нову цркву сачињен је нови иконостас дијелом настао у Задру, дијелом у Бечу. Унутрашњост је пространа, завршена таваницом ослоњеном преко попречних лукова на бочне пиластре. Композиције Великих празника у источним дијеловима наоса и декоративну таваницу са амблематским мотивима урадио је 1928/29. руски емигрант Илија Ахметов. Исто значење има и појава Срба светитеља на подужним зидовима изнад бочних бродова. Гробљанску функцију има Црква Св. архангела Михаила саграђена 1852. изван града. Уз парохијане, главни прилог изградњи дао је дрнишки трговац Петар Мијовић. Дрнишка црквена општина посједује једну од најбогатијих збирки иконописа, широког хронолошког и стилског распона не само у сјеверној Далмацији. То се понајприје може тумачити чињеницом да је **Д.** био под духовним старањем манастира Крке.
Бранко Чоловић
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Православна Далмација*, Н. Сад 1901; М. Радека, „Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; С. Пипловић, „Рад Ћирила Ивековића у Далмацији", *Годишњак заштите споменика културе Хрватске*, 1987, 13; С. Марковић, *Ћирил Метод Ивековић: архитект и конзерватор*, Зг 1992; Д. Рашковић, С. Зорица, *Дрнишка Крајина: људи и догађаји*, Бг--Дрниш 1994; K. Косор, *Дрниш под Венецијом*, *Повијест Дрнишке Крајине: Зборник повијесних студија 1494--1940*, Сплит 1995; М. Савић, *Сликарство у српским црквама сјевернe Далмацијe од краја XIV до почетка XX вијека*, Бг 2000; Д. Гавурина, J. Заниновић, *Дрниш на старим графикама, разгледницама и фотографијама*, Дрниш 2010; Б. Чоловић, „Првобитна црква Успења Пресвете Богородице у Дрнишу", *ЗМСЛУ*, 2016, 44; „Црква Успења Богородице у Дрнишу: примјер вишеструке историзације", *ЗМСЛУ*, 2018, 46.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОБЕТА
**ДРОБЕТА**, римско утврђење на левој (северној) обали Дунава, данас у предграђу Турн Северина (Румунија), које се налази насупрот утврђења Понтес (*Pontes, Transdrobeta*), на десној (јужној) обали. Оба кастела подигнута су у исто време, између првог и другог Трајановог рата са Дачанима (103--105). Њихова функција је била да штите Трајанов мост, изграђен ради освајања Дакије, Понтес његов јужни крај, а **Д.**северни, да осигуравају безбедност преласка преко њега, а касније да служе као царинске станице између провинција Горње Мезије и Дакије. Кастел **Д.** први је забележио гроф Марсиљи, који је начинио први план утврђења и цивилног насеља. Значајно је поменути и археолошка истраживања Григора Точилескуа крајем XIX в., као и радове Думитруа Тудора, Михаила Давидeскуа и Михила Захариадеа из XX в. Историјски извори, епиграфски натписи и печати на опекама дају три имена овог римског утврђења: *Drobeta*, *Drubeta* и *Drubetis*, од којих друга два потичу из познијег периода и одражавају народно име, односно вулгарно-латински говор. Цивилно насеље се простире ка северу, истоку и западу од кастела правоугаоне основе. Имало је неправилну петоугаону основу, било је утврђено и брањено земљаним бедемом (*vallum*) и ровом (*fossa*). У познијој фази, уместо валума подигнут је камени бедем. Поменуто насеље настало је крајем III или почетком IV в., а обновљено је у VI в., јер је **Д.** постала значајно пристаниште на Доњем Дунаву. Војни логор је био правоугаоне основе, оријентисан према странама света, димензија 137,5 х 123 м. По једна капија, брањена кулама квадратне основе, налазила се на свакој страни утврђења, у заобљеним угловима кастела налазила се по једна кула, на северном и јужном бедему по две куле, а на источном и западном по једна, што чини импозантан број од укупно 18 кула. Од југоисточног угла тврђаве пружао се зид ка Дунаву, који се завршавао кружном кулом, док се зид од југозападног угла пружао до пилона моста. Највероватније су ови зидови штитили пристаниште. У првој фази градње из времена цара Трајана у средини утврђења налазила се команда (*praetorium*), окружена јавним зградама и војничким баракама. Средином III в., за владавине цара Галијена, утврђење је обновљено -- северна, источна и западна капија су затворене великим правоугаоним кулама, а јужна капија (ка пристаништу) ојачана је кулама базиликарне основе. Посаду **Д.** чинили су делови легија *V Macedonica* и *XIII Gemina*. После римског повлачења из Дакије 272--275, у време цара Аурелијана, **Д.** је ипак наставила да постоји, пре свега због значајног пристаништа и због обезбеђења прелаза преко Дунава. Она је тада припала новоформираној провинцији Приобалној Дакији (*Dacia Ripensis*), која је заузимала десну обалу Дунава од ушћа Поречке реке до ушћа Тимока. На опекама откривеним у **Д.** налазе се печати *DA(ciae) R(ipensis) DIANA*, *DA(aciae) R(ipensis) AQUIS*, *D(aciae) R(i)P(ensis) DIERN(a)*, што је повезује с утврђењима у Текији, Караташу и Прахову и војском са десне обале Дунава. Зато је у IV в., највероватније у време Константина Великог, унутрашња архитектура кампа измењена. У средишту утврђења подигнута је зграда крстасте основе, која се састојала од низа просторија, највероватније војничких барака. Између ове грађевине и бедема, налазио се портик од зиданих стубаца, где су се налазиле продавнице, занатске радње (*tabernae*) и сл. У то време посаду **Д.**чиниле су коњичка јединица *Cuneus equitum Dalmatarum Divitensium* и помоћни одред *Auxilium primorum Daciscorum*. Ово утврђење је уништено у инвазији Атилиних Хуна у Подунавље 441--443. и од тада се не помиње као **Д**. Међутим, у списку обновљених и подигнутих утврђења у Прокопијевом делу *De Aedificiis*, после Понтеса помиње се утврђење *Theodora* и *Theodorupolis*, што би можда могло да се идентификује са кастелом и цивилним насељем некадашње **Д.**, сада названим по царици Теодори, супрузи Јустинијана I. У прилог овој хипотези говоре налази датовани у VI в., откривени у **Д.** -- грнчарија, керамичке уљане лампе, стаклене посуде и новац. Нарочито је занимљив налаз полупроизвода карактеристичних бронзаних фибула, тзв. доњеподунавског типа, који сведочи о занатској делатности у VI в.
ЛИТЕРАТУРА: Gr. C. Tocilescu, *Fouilles et recherches archeologiques en Roumanie*, Bucarest 1900; D. Tudor, „Contribuţii privitoare la armata Daciei Ripensis", *Studii şi cercetări de istorie veche*, 1960, 11, 2; *Oltenia romană*, IV, Bucureşti 1978; M. Davidescu, *Drobeta în secolele I--VII*, Craiova 1980; M. Zahariade, „The late Roman *Drobeta* I. The cruciform building and the fort garrison in the 4th century AD", *Acta Musei Napocensis*, 1997, 34, 1.
С. Петковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОБЊАК, Драган
**ДРОБЊАК, Драган**, вајар, дизајнер стакла (Прокупље, 12. V 1941). После првог степена студија на вајарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду, 1963. прелази на Академију примењених уметности, на којој је дипломирао 1966. и магистрирао 1981. Радио је као дизајнер у Фабрици стакла „9. октобар" у Прокупљу од 1969. до 1991, од када има статус самосталног уметника и титулу истакнутог уметника. Члан УЛУПУДС-а је од 1969. Дела је представљао на стотинак самосталних и заједничких изложби у земљи и иностранству. Извео је више споменика посвећених жртвама ратова и НАТО агресије који се налазе у Прокупљу и околним местима. Аутор је скулптура *Раде Драинац* (1967) и *Јустиција* (2000) у Прокупљу, *Божа Илић* (2000) у Житном Потоку, *Руски конзул Шчербин* у Косовској Митровици (2008) и *Фрулаш Сава Јеремић* (2011) у Ражњу. Након запаженог учешћа на међународним симпозијумима стакла, радови **Д.**, као представника Југославије, налазе се у јавним збиркама у Београду (МПУ), Нишу, Прокупљу, Скопљу, Новом Бору, Прагу, Руану и Москви. Код фигура и психолошки изнијансираних портрета **Д.** је склон класичном схватању скулптуре, проткане интимизмом. Најособенији сегмент његовог стваралаштва јесу дела изведена у стаклу, које први у Србији користи за израду скулптура. Поред „службеног" дизајнерског ангажмана, у оквиру којег индустријско обликовање промишља на вајарски начин, **Д.** је стакло промовисао и као свој експресивни материјал у функцији аутентичне методолошко-изражајне поетике, са акцентом на асоцијативно-органским формама. Носилац је великог броја престижних југословенских, као и неколико иностраних награда (Нови Бор у Чешкој, Руан) за дизајн и скулптуру, а 2008. додељена му је Награда за животно дело УЛУПУДС-а.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Вукотић, М. Фрухт, *Драган Дробњак*: *сан, стакло, светлост*, Бг 1996; Р. Костић, *Драган Дробњак*, Ниш 2012.
В. Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОБЊАК, Предраг
**ДРОБЊАК, Предраг**, кошаркаш (Бијело Поље, Црна Гора, 27. X 1975). Кошарком је почео да се бави у свом родном граду. У *Партизан* је прешао са 17 година и остао шест сезона (1992--1998). Потом је отишао у Турску, у *Ефес Пилсен* (1998--2001), а затим играо за три клуба у НБА лиги: *Сијетл суперсоникс* (2001--2003), *Лос Анђелес клиперс* (2003/04) и *Атланта хоукс* (2004/05). До краја каријере играо је за шпанску *Таукерамику* (2005/06), *Партизан* (2006/07), шпанску *Ђирону* (2007), турске клубове *Бешикташ* (2007/08) и *Ефес Пилсен* (2008/09), а затим и грчке *ПАОК* (2009/10) и *Ираклис* (2011). Са репрезентацијом Југославије освојио је три златне медаље на највећим такмичењима: два пута је био светски шампион, у Атини 1998. и Индијанаполису 2002, а једном европски, у Истанбулу 2001. Последње године своје кошаркашке каријере играо је за репрезентацију Црне Горе, на Европском првенству у Литванији 2011. У три земље је освајао домаће клупске трофеје. Са *Партизаном* је три пута био првак Југославије (1994/95, 1995/96, 1996/97), два пута победник Купа Југославије (1994, 1995) и по једном шампион Србије (2006/07) и јадранске АБА лиге (2006/07). Са *Ефес Пилсеном* је по два пута био победник Купа Турске (2001, 2009) и Суперкупа Турске (1998, 2000), а са *Таукерамиком* освојио је Суперкуп (2005) и Куп Шпаније (2006).
ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија 1946--2003*, Бг 2004.
А. Милетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОБЊАКОВИЋ, Боривоје
**ДРОБЊАКОВИЋ, Боривоје**, етнолог, кустос, универзитетски професор (Крагујевац, 17. VIII 1890 -- Београд, 7. II 1961). Дипломирао је 1913. у Београду на Филозофском факултету, на групи Антропогеографија, етнологија са етнографијом, археологија и народна историја. Академик и један од најзначајнијих етнолога у првој половини XX в. Наставничку каријеру започео је у Крагујевачкој гимназији. Са српском војском прешао у Албанију 1915, одакле је распоређен у Француску, где је предавао српским ђацима (1915--1919). Затим се враћа у Крагујевачку гимназију, где је радио до 1920, када прелази у Трећу и Четврту мушку гимназију у Београду. Исте године започео је и рад у Етнографском музеју, у којем је радио на месту кустоса, сталног кустоса (1925), а потом и директора (1927--1950). Године 1948. изабран је за хонораног професора Музеологије, коју је и установио, и предмет Етнологија народа Југославије на ФФ, а 1950. изабран је за редовног професора. Био је на челу Катедре за етнологију (1950--1960). Образовао је генерације младих етнолога и музеалаца, а за потребе квалитетније наставе написао и уџбеник *Етнологија народа Југославије* (Бг 1960). Значајан допринос **Д.** огледа се у три дисциплине: антропогеографији, етнологији и музеологији. У свакој од њих постигао је значајне резултате, објавио три монографије и више од 70 радова. Антропогеографска истраживања обављао је под утицајем свог учитеља Јована Цвијића, те је у тој области и докторирао са тезом *Јасеница: антропогеографска испитивања* (Бг 1923). Дела *Смедеревско Подунавље и Јасеница* (Бг 1925) и *Космај* (Бг 1930) Српска краљевска академија наградила је као свеобухватне монографије у којима су систематски описане и приказане географске карактеристике, порекло становништва, насеља, привреда и саобраћај. **Д.** научни и музеолошки рад посебно је значајан за развој домаће етнологије. Превасходно оријентисан на теренска истраживања, истражио је низ важних етнолошких тема. У области народне материјалне културе међу најзначајнијим радовима су: *Воденице на Дрини и њеним притокама* (Бг 1933), *Риболов на Дрини* (Бг 1934), *Маслињаци и прерада маслина на Луштици и Боки которској*, *Саобраћај на Дрини* (Бг 1934), *Пиротски лончари у Боки которској* (Бг 1936), *Путевима наше земље* (Бг 1952) и др. Вредни помена су и његови описи космајских народних ношњи, ћилимарства, народног уметничког украшавања преслица, гуслара на Златибору, традиционалног украшавања народних врата и таваница. Бавећи се фолклором, народним обичајима и веровањима, обрадио је обичај прилагања свећа црквама на Велики петак, писао је о свадбеним обичајима код православних Срба у околини манастира Тавна у Босни, о бајањима против змијског уједа, заштити од невремена. Своје искуство теренског истраживача, а у складу са потребама времена у којем је истраживао, преточио је и у две свеске упутстава које су користили други истраживачи у сакупљању грађе о риболову и о покућству. **Д.** се и међу првима бавио историјом етнологије објавивши хронолошки преглед српске етнографије од Вука Караџића до прве половине XX в. Први је изложио идеју о „музејима под ведрим небом" по угледу на музеје у скандинавским земљама. Као хроничар свога времена писао је и о научницима који су допринели развоју етнолошке науке, о свом учитељу Јовану Цвијићу. Саставио је и биографије и библиографије Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Превео је на српски језик 1922. прву књигу Ј. Цвијића *Балканско полуострво и јужнословенске земље*, док је другу књигу превео у сарадњи са Ј. Ердељановићем 1931.
Тридесетогодишњи ангажман у Етнографском музеју, као кустоса и директора, обележио је његов прегалачки рад на обнављању ратом девастиране установе, на реорганизацији целокупне музејске праксе, формирању новог инвентара и каталога музејских предмета са територије целе Југославије. Под његовим руководством Етнографски музеј постао је познат и по међународним изложбама у Паризу (1928), Барселони и Женеви (1929), као и изложбама у многим европским градовима са поставком *Уметност народа Југославије*. Домаћа публика имала је прилику да види три значајне изложбе: *Вуков крај*, *Изложба ћилимарства* и *Сликари етнографи у XIX вeку*. Заједно са Митром Влаховићем 1926. покренуо је часопис *Гласник Етнографског музеја у Београду* и до почетка II светског рата уредио је 15 бројева. **Д.** је био и дописни члан Словенског института у Прагу од 1934, дописни члан САНУ од 1955, председник Музејског савета ФНРЈ, Југословенске комисије за УНЕСКО и председник ИКОМ-а. Оснивач је Етнолошког друштва Југославије, први и доживотни председник. Управљао је најзначајнијим установима као што су Етнографски музеј, Катедра за етнологију на ФФ и три пута је био декан ФФ. Од 1957. био је и директор Етнографског института САНУ. Године 1981. установљена је награда „Боривоје Дробњаковић" коју додељује Етногографски музеј за животно дело истакнутих етнолога, као и за најбољи дипломски/мастер и магистарски рад студената етнологије.
ДЕЛА: „Варошице у Јасеници", *ГГД*, 1921, 6; „Ношња у Космају", *ГЕМ*, 1928, 3; „Српска етнографија од Вука Караџића до данас", *Музеји*, 1948, 1; „Музеји под ведрим небом", *ЗЕМБ*, 1953.
ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, *Писци наше етнологије и антропологије*, Бг 1987; М. Јовановић, „Професор др Боривоје М. Дробњаковић", *ГЕИ*, 1997, 46; Д. Петровић, „Музејске године Боривоја Дробњаковића", *ГЕМ*, 2011, 75.
Лидија Б. Радуловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОБЊАКОВИЋ ПОНТИ, Сузана
**ДРОБЊАКОВИЋ ПОНТИ, Сузана** (Саша Александер), глумица (Лос Анђелес, 17. V 1973). Ћерка српских досељеника у САД. Њен отац је у Америку стигао захваљујући глумици Софији Лорен, чији је био кројач. Дипломирала је режију на Универзитету Јужне Калифорније -- Одсек за филм и телевизију. За своје уметнично име узела је надимак Саша, како су је звали укућани, и име свог брата Александра. Глумом се бави од 1997. Прву значајнију улогу остварила је у серији *Досонов свет* (2000--2001), затим као агент Кејт Тод у серији *Морнарички истражитељи*, у којој је играла три сезоне (2003--2005). Глумила је у филмовима *Немогућа мисија 3* (2006), *Ти га просто не занимаш* (2009), *Неочекивана љубав* (2009) и још десетак других, као и у америчкој телевизијској серији *Rizzoli & Isles* (2010--2016), где тумачи главни лик, докторку Мору Ајлс. Захваљујући томе постала је позната широм света и 2016. проглашена је најомиљенијом глумицом кабловске телевизије за ову улогу (People's Choice Awards 2016). Удата је за режисера Едоарда Понтија, сина чувеног пара Софије Лорен и Карла Понтија.
ИЗВОР: https://coed.com/2016/01/06/peoples-choice-awards-winners-results-nominees highlights-recap/.
М. Вучићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОБЊАЦИ
**ДРОБЊАЦИ**, географска регија у северној Црној Гори, у тзв. Старој Херцеговини, као и назив за старо племе које насељава територију измeђу Мораче на истоку, Никшићког поља на југу, реке Пиве на западу и реке Таре на северу. Регију **Д.** чине две субрегије: на југу Дробњачко корито, оивичено планинским гребенима, и на северу површ Језера (Дробњачка или Језерска површ, 1.500 м н. в.). Са Дробњачке површи уздиже се планина Дурмитор (Боботов кук, 2.523 м; Безимени врх, у непосредној близини, око 400 м северозападно, 2.487 м; Шљеме, 2.455 м; источни врх Шљемена, 2.445 м; Милошев ток, 2.426 м; Бандијерна, 2.407 м; Рбатина, 2.401 м; Лучин врх, 2.396 м и др.). Главни путни правац у **Д.** је друм Никшић--Шавник--Жабљак--Пљевља. Он је на југозападу повезан путем Никшић--Фоча, а на североистоку са путем Подгорица--Београд. На вишим планинама на површи Језера доминира планинска клима, а на Дробњачком кориту влада умерена варијанта планинске климе. У Шавнику средња годишња температура ваздуха је 8 0С, број сунчаних дана је 210 годишње, а годишње се у просеку излучи 2.023 мм падавина. Предео Дурмитора проглашен је националним парком 1952. и обухвата истоимену планину са кањонским долинама Таре (146,4 км), Драге и Сушице (14 км) и горњи део кањонске долине Комарнице (40 км), површине 39.000 ха. На Дробњачкој површи налази се 18 ледничких језера (тзв. горске очи): Црно, Велико Шкрчко, Мало Шкрчко, Зелени вир, Јаблан, Валовито, Вир у Локвицама, Срабље, Модро, Сува локва, Змиње, Барно, Пошћенско, Забојско, Вражје, Рибље, Зминчко и Шушичко. Најпознатије и туристички најатрактивније је Црно језеро које је на 1.416 м н.в. и има површину од 0,515 км² и чине га Велико (0,338 км², дубина 24,5 м) и Мало језеро (0,177 км², дубина 49,1 м) која су повезана језероузином. Околне реке (Тусиња, Буковица, Бијела, Шавник, Комарница и др.) припадају сливу Пиве и пуне вештачку акумулацију Пивско језеро, формирану 1976. за потребе хидроелектране Мратиње (120 МW). У околини постоје и многобројни крашки извори. Вода врела у Горњој Буковици се флашира. Дробњачка површ са Дурмитором има више од 1.600 врста васкуларних биљака. Међу њима је велик број ендемита с елементима алпске, алпско-арктичке и медитеранске флоре. У реци Тари је регистровано осам врста аутохтоних врста риба. Ту су 172 врсте птица и крупна дивљач међу којом је и мрки медвед. Дробњачка површ са Дурмитором представља изузетну природну вредност. У **Д.** се налазе многобројни споменици културе од античког периода до најновијег доба: ранохришћански и средњовековни споменици -- рушевине утврђења, мостови, карауле, некрополе, манастирски комплекси у долини реке Таре и др. Национални парк „Дурмитор" је због природних лепота, амбијенталних и културних вредности уврштен у списак Светске културне и природне баштине у Паризу 1980, док је кањонска долина Таре (дубина до 1.300 м) сврстана 1977. у Светске еколошке резерве биосфере (Унесков програм „Човек и биосфера").
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-drobnjaci-karta.jpg)
Племе **Д.** је настало од неколико породица досељених на површ Језера из околине Никшића (тзв. Никшићке рудине). Са површи су **Д.** протерали староседеоце Криче. Најпре су се бавили само сточарством, а касније и земљорадњом. Више сточарских катуна је временом прерасло у стална насеља. Први пут се **Д.** као презиме помиње 1354, а као племе 1390. Племе су основали: Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи. Дуго времена су **Д.** имали чврсту племенску организацију и уживали извесну аутономију. За **Д.** су карактеристична велика миграциона кретања (Лика, Гласинац, Подриње, Западна Морава, Скопска Црна Гора, Бока которска, територија између Штимља и Неродимља, Вучитрн, Ибарски Колашин, околина Београда и Новог Пазара и др.), те се на њихово племенско име често наилази у називима насеља и презименима појединих породица. У етничком погледу већина **Д.** су Срби, углавном православци (славе Св. Ђорђа -- Ђурђевдан од 1605. када су победили Турке и „побратимили се"). По Јовану Цвијићу (по пореклу **Д.**), племе **Д.** карактеришу: понос, част, умереност, одмереност, разборитост, досетљивост, стрпљивост, одлучност, храброст, бистрина и др. Пољопривреда је вековима била основна делатност становништва. Гајење оваца, коза, говеда и коња је традиција. Месо, млеко, сир и вуна су производи са препознатљивим квалитетом. Носилац развоја су сточарске фарме у Буковици (општина Шавник) и Пишћу (општина Плужине). Главне биљне културе су: јечам, раж, овас и хељда. У Дробњачком кориту гаје се шљиве, јабуке и крушке (производња ракије). Од повртарских култура гаје се кромпир, купус, грашак, лук, мрква, цвекла и др. Последњих година привреда се оријентише према туризму (зимски туризам, семинари, сплаварење, ловни туризам, одмор, рекреација, спортски туризам, екстремни спортови и др.) и производњи здраве хране. Главна насеља **Д.** су Шавник (570 становника у 2003) и Жабљак (1.937 становника у 2003). У **Д.** се налазе многобројна села различите старости. Нека од села постоје вековима, док су нека касније формирана (присојне стране). Највећи број села је дисперзивног типа.
Дејан Шабић
**Д.** су племе у Црној Гори насељено на територији која се простире на северу данашње Црне Горе. Тај предео се из историјских разлога назива и Стара Херцеговина. Овде су биле границе племена у време припајања Старе Херцеговине Кнежевини Црној Гори у другој половини XIX в. Током претходног периода те границе су биле подложне променама. Дробњачка територија је висија, оивичена високим планинама Динарског масива, које су испресецане превојима између којих су поља и долине. Област Дурмитора цела је испресецана дубоким кањонима, што је чини једним од најнеприступачнијих предела Европе. Планина Ивица делила је племенску област на два морфолошки различита дела: Дробњачко корито и висораван Језера. Дробњачко корито представља велику увалу испресецану многим долинама речица које утичу у Буковицу, а она у Пиву. Висораван Језера, на надморској висини од око 1.500 м, захвата северозападни део племенске области. **Д.** су богати водом, изворима, планинским речицама и језерима. Клима је планинска, на висинама оштра, а у долинама умерена. Морфологија, клима, састав земљишта и надморска висина упућују становништво **Д.** на сточарство, пре свега овчарство. На Језерима, која су богата пашњацима, формирала су се сезонска сточарска насеља -- катуни. Иако неприступачна, ова територија је кроз историју била релативно густо насељена, а преко ње су водили путеви који су спајали Приморје са централном Европом ка северу, а ка југоистоку са Цариградом и Солуном.
Археолошки трагови сведоче о постојању насеља још из бронзаног доба. На територији племена документовани су трагови Илира и Келта. Значајан за ово подручје био је римски пут од Рисна преко Никшића (Оногошт) до Пријепоља (Коловрат). Када је крајем IV в. настало Источно римско царство, касније Византија, ова територија му је припадала све до формирања првих словенских држава, Рашке и Дукље. Словени су се у ове крајеве насељавали од почетка VII в. У другој половини XI в., **Д.** се нашао у саставу Дукље. У доба краља Милутина припадао је Рашкој. О томе сведочи Светостефанска хрисовуља писана између 1313. и 1318. После смрти цара Душана, Оногошт (Никшић) са **Д.** дошао је под власт Војиновића, затим Алтомановића, па Хребељановића. **Д.** су према племенском предању наводно учествовали у Косовском боју под вођством Ђурјана Косовчића. Од 1391. **Д.** улази у састав државе Сандаља Хранића, а од 1435. херцега Стефана Вукчића Косаче. Све до пада под турску власт 1482. породица Косача владала је читавом планинском облашћу од Неретве до Лима. Ова област се од тог времена назива Херцеговина. У средњем веку, **Д.** имају улогу у трговини између Дубровника и Котора и Полимља, користећи средњовековни каравански пут *via Jesera*. У то време **Д.** су се бавили прометом стоке и друге робе. После смрти цара Душана 1355, феудална власт се постепено растаче, а у планинама и жупама ове области почиње изградња племенског друштва. Племенска традиција повезује **Д.** са старим српским племеном Новљани, из времена досељавања Словена на Балкан. Наводно су се у **Д.** доселили из околине Травника још у VIII в. Ово предање је веома непоуздано. Поузданија племенска и братственичка традиција памти да су се преци оних становника који су у XIX в. припадали племену **Д.** доселили у XVI и XVII в., задржавајући се претходно једно време у пределу Бањана и Рудина.
**Д.** су првобитно били насељени у малој области јужно од Дурмитора (села Превиш, Петњица, Добра Села и др.), али су удесетостручили своју територију продором на Дурмитор, нарочито на пространу површ Језера, потискујући Криче или Кричкове, старо племе несловенског порекла које су ту затекли. Према једним тумачењима, ради се о романизованим Илирима, према другима о Келтима. Кричи су наводно били сродни са старобалканским племеном Матаруге, односно представљају један њихов огранак. **Д.** су ширили племенску територију потискујући ово старије становништво преко реке Таре. На ово некадашње племе указују неки топоними, нпр. Кричаку Потарју, као и презиме Кричковић. После велике експанзије, племенска територија **Д.** се смањивала борбама и разграничењима с околним племенима, попут Мораче, Пиве и Бјелопавлића. Такође, на првобитној дробњачкој територији временом су се формирала још три племена -- Шаранци, Ускоци и Језера. Путописци и истраживачи некад расправљају да ли се ради о делу **Д.** или о посебним племенима. Новија истраживања потврђују да су то посебна племена.
Етимологија назива **Д.** није поуздано утврђена. Није сигурно да ли је географски назив дао име племену или је било обрнуто. Ипак више сведочанстава иде у прилог другој тези. Наводно су исељени **Д.** ово име носили са собом, некад и као своје ново презиме -- **Д.**, Дробњачки, Дробњаковић, а некад као топоним који су донели у нови крај као назив села или предела. Стари, феудални назив за област која углавном касније одговара племену **Д.** био је жупа Комарница. Под тим именом помиње се и у *Летопису попа Дукљанина*. У турском дефтеру за Херцеговачки санџак 1477. забележен је назив нахија Комарница, која одговара територији **Д**. Овај назив полако је потиснут родовским племенским именом **Д.** у XV в. На основу историјских извора у Дубровачком архиву може се пратити како се племе **Д.** развијало из пастирских катуна. Под турском влашћу, предео **Д.** је, као и неки други периферијски, брдски и теже приступачни крајеви Турског царства који нису били потпуно уклопљени у државну администрацију, уживао одређену аутономију. Овај предео је представљао везу црногорских и србијанских територија које су се дизале против Турака и често је био центар отпора. Цео период турске власти обележавају буне, устанци и ратови. **Д.** су узели учешћа и у Првом српском устанку. Територија племена **Д.** делимично је припојена Кнежевини Црној Гори после 1859, а у целини после ратова против Турске 1876--1878. и Берлинског конгреса. Успостављање државних структура од тада је полако растакало племенску организацију. Релативна изолованост, живот на катунима, као и бунтовништво и често ратовање формирале су специфичан менталитет **Д.** Горштачки живот условио је и да се традицијски и патријархални обрасци задрже у **Д.** релативно дуго.
Племенска слава **Д.** је Ђурђевдан. Према племенском предању, после победе над Турцима 1605, која се одиграла на овај празник, **Д.** су се заветовали да ће узети Ђурђевдан за славу свих братстава и родова и то правило су наметали и каснијим досељеницима. Средином XIX в., кад значај племенског устројства почиње да слаби, ово се губи и многи родови се враћају прослављању свог оригиналног свеца-заштитника, а Ђурђевдан задржавају као преславу. Становништво из **Д.** се кроз историју исељавало у разним правцима. Уз економске, било је и других разлога -- несигурне прилике, притисци Турака, крвна освета. Многи крајеви Србије, нарочито западни делови, као и Шумадија, Топлица, Јабланица, али и Босне и Херцеговине, нарочито Гласинац у XVIII и XIX в., насељавани су из **Д**. Исељавање у Америку отпочиње крајем XIX в. **Д.** често раде у рудницима широм САД, а има их и у Јужној Америци и Канади. После II светског рата један број становника **Д.** колонизован је у Бачкој. Територија некадашњег племена **Д.** данас припада општинама Шавник и Жабљак.
Младена Прелић
ЛИТЕРАТУРА: В. Карић, *Србија -- опис земље, народа и државе*, Бг 1887; А. Лубурић, *Дробњаци, племе у Херцеговини. Порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу*, Бг 1930; М. В. Лутовац, „Развитак и преображавање сеоских насеља у Југославији после Другог светског рата", *Зборник X јубиларног конгреса географа Југославије*, Бг 1977; J. Марковић, *Регионална географија СФР Југослав*ије, Бг 1980; Ј. Цвијић, *Балканско полуострво*, Бг 1987; Ј. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1988; М. Анђелић, *Геоморфологија*, Бг 1990; Ф. Каниц, *Србија -- земља и становништво*, Бг 1991; С. Караџић, В. Шибалић, *Дробњак. Породице у Дробњаку и њихово поријекло*, Бг 1997; С. Томић, *Дробњак, Пива, Бањани*, Пг 2000; Ж. Лековић, *Дробњак у првој половини 19. вијека*, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОВЕНИК, Матија
**ДРОВЕНИК, Матија**, инжењер рударске геологије, универзитетски професор (Љубљана, 14. II 1927 -- Љубљана, 30. X 2015). Завршио Рударски одсек Техничког факултета у Љубљани 1952. Запослио се у РТБ Бор као руднички геолог 1953, поставши временом главни геолог басена (до 1965). У међувремену одбранио докторску дисертацију под насловом „Геолошко-петролошка студија шире околине рудника Бор (Источна Србија)" на Природњачко-техничком факултету у Љубљани 1961. На Одсек за монтанистику истог факултета прешао 1965, a за редовног професора изабран 1977. Пензионисан 1993. и изабран за заслужног професора Љубљанског универзитета. За дописног члана Словенске академије знаности и уметности изабран 1978, за редовног 1987, а генерални секретар био у два мандата 1992--1999. На специјализацији у Геолошком заводу Француске у Паризу био је 1956. Сам или у коауторству објавио 40 радова у којима обрађује проблематику лежишта металичних минералних сировина у борском рејону и Словенији (Идрија и др.). У РТБ Бор утицао на оријентацију истраживања минерализација у хидротермално промењеним зонама („Геолошки основи истраживања бакрове минерализације у тимочкој еруптивној области", *I саветовање о истраживању бакрове минерализације на територији СФРЈ*, Бор 1968). Допринео новом тумачењу минерализације бакра пошто је, са коауторима, рашчланио вулканизам тимочке зоне у три фазе. При томе, залагао се за схватање како је трећа, ларамијска фаза (у то време, сматрана за главну металогенетску фазу у целим Алпидима) била главна у борској бакровој минерализацији. Ово схватање бранио је упорно до краја живота мада су каснија истраживања упућивала на другачије решење овог важног проблема.
ДЕЛА: и И. Антонијевић, И. Мићић, „Нови погледи на магматизам и геолошку грађу Тимочке еруптивне области", *ВГз*, 1962, A, 20; „Борско лежиште епи- или сингенетско?", *Зборник радова Рударско-металуршког факултета*, 1968, 7; „О горњокредној старости борског лежишта", *III саветовање о истраживању бакрове минерализације на територији* *СФРЈ*, Бор 1973; „Ali je bakrovo rudišče Bor res nastalo v zgornjokrednem vulkanskem kompleksu?", *Rudarsko-metalurški zbornik*, 1983, 30.
А. Грубић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОЗГОМЕТВА
**ДРОЗГОМЕТВА**, село у средњој Босни, у општини Хаџићи (Федерација Босне и Херцеговине). Налази се у сјевероисточној подгорини планине Ормањ, у долини ријеке Дрозгометва (горњи дио слива Босне, притоке Саве), 3 км сјеверозападно од општинског центра, с којим је спојено локалним путем. Насеље је издужено у уској долини, на висинама 590--650 м, а куће су грађене на знатним растојањима. Године 1991. село је имало 402 становника, од којих су 90,5% били Срби.
Н. Ловрић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОЗД
**ДРОЗД**, свака птица певачица која је претежно смеђа одозго и беличаста с пегицама или пецкама одоздо, из рода Turdus (породица Turdidae из реда Passeriformes). Има подужи јак кљун и високе чврсте ноге. За разлику од коса који припада истом роду, и мужјак и женка **д.** су међусобно сасвим слични. Мужјаци имају врло развијену и гласну песму. **Д.** живи у шумовитим пределима. Храни се лети глистама и бескичмењацима које лови на тлу, а од јесени плодовима које бере с грана или скупља на тлу. Велико, дубоко зделасто гнездо обично прави у рачви грана или на некој другој подлози, често на видљивим местима. На 3--6 пегавих јаја плавичасте или зеленкасте основе лежи две недеље, највише женка. Младунци гнездо напуштају са 2--2,5 недеље, а још 2--3 недеље их родитељи хране. Обично имају по два легла годишње. Територијални су, али се после гнежђења окупљају у мањим или већим групама. Већина популација се у извесној мери сели (ноћу), али не напушта умерени климатски појас. У Србији се током зиме ипак могу видети све четири врсте **д**. Све су строго заштићене у Србији.
**Д.** певач (*Turdus philomelos*) омањи je **д.** и у Србији је најчешћи. Са горње стране је уједначено светлосмеђ, а са доње густо посут тамним пегицама у облику врхова стрела поређаних у уздужне низове. Стабилна популација од око 500.000 парова гнезди се широм Србије у свим типовима шума, а најгушћа је у заклоњенијим и влажнијим брдским листопадним шумама. Дубоко гнездо изнутра облепи масом од иверја, блата и пљувачке, без додатне меке унутрашње поставе од сена и перја. Једини је **д.** који као алат користи камен за разбијање пужевих кућица. Песма му се састоји од поновљених продорних звиждука и кликтаја и најчешће се чује рано ујутро и увече. Зими их мало остаје у Србији **Д.** имелаш (*Turdus viscivorus*) је најкрупнији, сличан је претходном, али су пегице с доње стране округласте и неправилног распореда. Живи најчешће у рубним деловима брдских и планинских шума. Популација у Србији је стабилна -- око 30.000 гнездећих парова. Сматра се најважнијим чиниоцем у расејавању имеле, чијим се бобицама зими храни. Пева са истакнутог положаја мелодичну звиждукаву песму сличну косовој. **Д.** боровњак (*Turdus pilaris*) ируптивна је и експанзивна врста **д.** средње величине, сивог темена и надрепка и црног репа, док су леђа кестењаста. Песма му је шкрипава, не много мелодична. Зими се појављује у врло покретљивим скитачким јатима (и по више хиљада јединки) са севера, која се задржавају само док не поједу све локалне бобице. Почетком ХХI в. почео је да се гнезди и у Србији, најпре у планинским пределима југозападне Србије, а затим понегде и у парковима у низини. Иницијална популација од стотинак гнездећих парова и даље расте. Мали **д.** (*Turdus iliacus*) најмања је врста и препознаје се по белој обрви и упадљиво риђем перју на боковима и поткриљу. Не гнезди се у Србији него се појединачно или у јатима појављује само зими и на селидби.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Секулић и др., „Дрозд боровњак *Turdus pilaris* и руменка *Carpodacus erythrinus*: нове гнездарице Србије", *Ciconia*, 2005, 14; Ч. Вучковић, „Дрозд боровњак *Turdus pilaris* -- нова гнездарица Војводине", *Ciconia*, 2011, 20; М. Шћибан и др., *Птице Србије: критички списак врста*, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., *Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013*, Н. Сад 2015.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОМБУЉЕ
**ДРОМБУЉЕ**, народни музички инструмент који припада групи идиофоних инструмената код којих се звук производи трзањем, тј. помоћу сопственог тела инструмента који вибрира. Изузетна распрострањеност инструмента широм света од Полинезије, Азије, источне Русије, преко Европе и САД испољава значајну разноликост у облицима, величини и методама свирања. Забележено је преко хиљаду различитих назива, са тенденцијом да се листа назива прошири. На нашем простору су познате као **д.**, дрнбољ и дрнбоља. Вук Ст. Караџић свирање на **д.** означава појмом „дромбуљати", док се извођењe назива „дромбуљање". Прављене су од гвожђа у облику потковице односно лире која се сужава у два равна пипка. У проширеном средишњем делу потковичастог корпуса налази се учвршћена еластична челична опруга. Опруга је нешто дужа у односу на крајњи сужени гвоздени део инструмента и савијена у облику обрнутог латиничног слова S. Савијени део омогућава извођачу да палцем или кажипрстом трза односно окида челичну опругу. При свирању се инструмент држи за шири, потковичасти део док се сужени део прислања на полуотворене зубе. У односу на положај усана, језика, мишића лица и помоћу специфичне технике дисања, ствара се резонанца у усној дупљи услед чега се проширује тонски опсег. Извођач може гласом подражавати мелодију. У време разоноде су на њима извођене мелодије песама, а уз звуке **д.** се играло коло. У савременој пракси су употребљаване у филмској музици и кореографисаном фолклору.
Гордана Рогановић
Свирач на **д.** може и додатно, гласом, да потпомогне обликовање тонова различите висине, па се тако изводе и једноставније мелодије. Како усна дупља свирача служи као резонатор, вибрације могу да се у одређеној мери одразе на психичко стање свирача и да га доведу до благог транса. Услед тога се овом инструменту у неким културама приписују магична својства, те се користи и у ритуалној функцији. У савременој српској култури има махом забавну функцију, као инструмент на којем се изводе традиционалне мелодије или, пак, као извор звука специфичне боје у другим музичким жанровима (нпр. у филмској музици). Користи се претежно солистички, а ређе и у комбинацији са другим инструментима.
Данка Лајић Михајловић
ЛИТЕРАТУРА: А. Гојковић, „Дромбуља, прилог етномузиколошким проучавањима у нас", *Звук*, 1980, 3; З. Марковић, *Народни музички инструменти*, Бг 1987; A. Гојковић, *Народни музички инструменти*, Бг 1989.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОМЕНА
**ДРОМЕНА** (грч. drwvmena: нешто што се чини, ствара), примарни позоришни облик, приказани и поновљени чин или радња. У нешто ширем значењу ритуални дух **д.** представља најбитнију одредницу у свим поновљеним и приказаним радњама. Сагледана као примарни позоришни облик којим се представљају одређени магијско-верски призори са циљем утицаја на извесне натприродне ентитете, **д.** има и своју подразумевајућу митску димензију. Везана за период прелаза из једног у други циклус, **д.** се одвија у сегменту друштвеног безвремена у којем се и организују маскиране ритуалне поворке чији је магијски смисао изражен изразито генеративним, оплодним или превентивним елементима. Грчки калогероси, српски коледари, македонски џемалари, бугарски сурвакари и румунске игре под маскама показују много заједничких елемената који су плод међусобног утицаја и прожимања различитих балканских традиција. Коледарска **д.**, као специфична врста ритуала, одликује се театролошким елементима јединствене драмске радње коју као игру и међусобну борбу изводе маскирани младићи користећи одређене реквизите, попут штапа са задебљањем на врху, у датом простору и пред посматрачима који с извођачима чине целину. Ови елементи представљају зачетак будуће независне театарске форме. Будући да **д.** својом развијеном драматуршком структуром, посебно у играма под маскама, садрже и евидентне античке и византијске трагове, у источним деловима Балкана у пракси трансних ритуала могу се препознати реликти античких дионисија и византијских брумалија. Велико искуство **д.** на Балкану исказало је своју виталност и у прилагођавању и променама у новонасталим околностима. Та културна прожимања и међусобни утицаји традиција посебно су изражени у стварању **д.** сенки. Мада се поједини идејни моменти позоришта сенки могу довести у везу с Елеузинским мистеријама и потоњом византијском традицијом, несумњиво је да су марионетско позориште сенки, познато под називом Карађоз, на Балкан донели Турци у XVI и XVII в. Рецепција ове форме извршена је у процесу локалног прилагођавања и иновирања новим садржајима, ликовима и језиком, тако да је губећи првобитно искључиво турско обележје, Карађоз све више постајао традиционално балканско позориште сенки.
ЛИТЕРАТУРА: *Фолклорни театар у балканским и подунавским земљама*, Бг 1984; Д. Антонијевић, *Ритуални транс*, Бг 1990; Д. Антонијевић, *Дромена*, Бг 1997.
Б. Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРОПЉА
**ДРОПЉА**, свака птица породице Otididae (ред Gruiformes). **Д.** је крупна или врло крупна птица сувих отворених предела, снажне грађе, јаких ногу за трчање, али су јој и крила дуга и широка, тако да добро лети. Кљун је јак, средње дужине, перје леђа је пиргасто жућкастосмеђе, а с доње стране светло. Мужјак је знатно крупнији од женке и има украсно перје на глави и врату које нарочито долази до изражаја током свадбеног шепурења. Храни се лишћем, изданцима, семењем, плодовима, ситним кичмењацима и бескичмењацима које све лови, брсти, бере или скупља на тлу. Живе у јатима, у полигинији. На посебним местима („шепурилиштима") мужјаци изводе спектакуларне сложене свадбене ритуале при којима потпуно мењају свој облик и изглед надимајући ваздушне кесе на врату и грудима и прераспоређујући положај жуто-црно-белог перја свих делова тела. Женка полаже 1--5 тамних, музгавих јаја у удубљење на земљи и сама на њима лежи. Јаја и младунци су на тлу веома изложени опасностима од грабљиваца. У Србији су доскора живеле две врсте **д.**, обе строго заштићене.
Велика **д.** (*Otis tarda*) је врло крупна птица чији мужјаци достижу тежину од преко 20 кг (у просеку око 13,5 кг) и спадају међу најтеже данас живуће летачице. Дужина им је до 115 цм, а распон крила достиже 2,7 м. Женке су знатно ситније. У марту полажу 1--3 јајета у близини шепурилишта и леже на њима 3--4 недеље. Младунци одмах напуштају гнездо, али почињу да лете тек са три месеца, а још најмање годину дана се не удаљавају од мајке. Мужјаци почињу да се паре тек у узрасту од 5 или 6 година. Женке се први пут паре са 2 или 3 године. Зиму проводи не напуштајући шире подручје гнежђења. У Србији се до почетка ХХ в. гнездила на више места у Војводини и Неготинској Крајини, а онда је нагло почела да нестаје услед промена у пољопривредној пракси. Сада је критично угрожена, а укупна популација јој је сведена на једва петнаестак одраслих птица ниског репродуктивног успеха, на малој површини пашњака и ораница у оквиру резервата „Пашњаци велике **д.**" на крајњем североистоку Баната. Преостале велике **д.** једва опстају у тим погоршаним условима станишта и број им се даље смањује без обзира на прилив придошлица из Мађарске и Румуније.
Мала **д.** (*Tetrax tetrax*), иако много мања од претходне, ипак је релативно крупна птица, величине кокоши, са 42--45 цм дужине, распоном крила 90--110 цм и тежином до 1.000 г. Мужјак има упадљив црно-бели перјани оковратник који надима при шепурењу. Женка у априлу полаже 3--5 јаја. До средине ХХ в. нестала је као гнездарица из Србије (Војводина, Неготинска Крајина и јужна Србија). Врло је ретка и као пролазница на сеоби. Последњи пут нађена је у Србији новембра 1998. у околини Параћина, тако да има статус регионално ишчезле врсте.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Грубач, \[„\]{.smallcaps}Убијена мала дропља (*Tetrax tetrax*) у долини Велике Мораве код села Стриже", *Ciconia*, 1999, 8; М. Шћибан и др., *Птице Србије: критички списак врста*, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., *Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013*, Н. Сад 2015; Н. Стојнић, Д. Грабовац, „Велика дропља", Б. Грубач, В. Васић, \[„\]{.smallcaps}Мала дропља", у: *Црвена књига фауне Србије III -- Птице*, Бг 2018.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРПИЋ, Иван
**ДРПИЋ, Иван**, историчар уметности, византолог, универзитетски професор (Ваљево, 9. XII 1973). Студије историје уметности завршио на Филозофском факултету у Београду (2002), докторску диплому стекао на Универзитету Харвард (2011). Запослен као доцент на Факултету за историју уметности и дизајн Универзитета Вашингтон у Сијетлу (2011--2017), а од 2017. постаје ванредни професор историје уметности на Универзитету Пенсилваније у Филаделфији. Области његовог научног интересовања обухватају културне везе између Византије и словенског света, средњовековну естетику и теорију слике, однос визуелног и текстуалног аспекта уметничког дела кроз примену историјско-уметничке и литерарне анализе. Његове студије и расправе посвећене су истраживањима исихазма и уметности позновизантијског периода („Art, Hesychasm and Visual Exegesis: Parisinus Graecus 1242 Revisited", *Dumbarton Ouks Papers*, 2008, 62), затим епиграмима и значењима ових поетских натписа на делима византијске уметности -- иконама, богослужбеним сасудима, реликвијарима, мозаицима, фрескама, црквеним грађевинама („Notes on Byzantine Panagiaria", *Zograf*, 2011, 35; „The Patron's 'I': Art, Selfhood, and the Later Byzantine Dedicatory Epigram", *Speculum*, 2014, 89, 4; „Chrysepes Stichourgia: The Byzantine Epigram as Aesthetic Object", у: *Sign and Design: Script as Image in Cross-Cultural Perspective 300--1600 CE*, Washington 2016). У осталим радовима бавио се питањем уметничког идентитета византијских сликара („Painter as Scribe: Artistic Identity and the Arts of Graphē in Late Byzantium", *Word & Image*, 2013, 29, 3), естетским аспектима, улогом у друштевеним механизмима и значајем енколпија -- малих напрсних предмета -- у религиозној култури Византије („The Enkolpion: Object, Agency, Self", *Gesta*, 2018, 57, 2). Објавио је књигу *Epigram, Art and Devotion in Later Byzantium* (New York 2016) за коју је 2017. добио Награду Рансиман, признање Англо-хеленске лиге (Лондон).
ДЕЛА: „The Serres Icon of Saints Theodores", *Byzantinische Zeitschrift*, 2012, 105, 2; „Jefimija the Nun: a Reappraisal", у: B. Krsmanović, Lj. Milanović (ур.), *Proceeding of the 23rd International Congress of Byzantine Studies*, Bg 2016.
ЛИТЕРАТУРА: V. Marinis, „Ivan Drpić, *Epigram, art, and devotion in later Byzantium*, Cambridge University Press -- NewYork, 2016", *Byzantinische Zeitschrift*, 2017, 110, 3; R. Cormack, *The Burlington Magazine*, 2018, 160, 1383.
М. Томић Ђурић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРСНИК
**ДРСНИК**, село у Метохијској котлини, у долини Белог Дрима, у општини Клина. Општинско средиште је око 2 км северозападно од села и спојени су сеоским путевима. Насеље чине два дела: Доњи **Д.** на северу и Горњи **Д.**, око 1 км према југу. У њима су куће окупљене дуж сеоских путева и грађене су на знатним растојањима. **Д.** се помиње у време краља Стефана Првовенчаног као Дрстник, а потом у повељи краља Милутина и у време владавине цара Душана. У време турског пописа из 1485. имао је 29 кућа. Староседелачко становништво било је досељено средином XIX в. из Црне Горе, a после I светског рата из околине Лесковца. У XIX в. досељено је и 28 кућа Албанаца католичке вере из северне Албаније. Године 1991. у селу је пописано 616 становника, од којих су 95,8% били Срби. Српско становништво из 152 куће исељено је под притиском Албанаца средином јуна 1999. Православна црква, која је 1958. била проглашена културним добром, оштећена је експлозијом и спаљена 1999. На средокраћи Горњег и Доњег **Д.** налази се извор сумпоровите лековите воде „Бања".
Србољуб Ђ. Стаменковић
У селу су откривени значајни трагови римског насеља које је једно у низу римских села и градова на ободу Метохијске котлине, на алувијалним терасама река. Ова насеља су настала на основу интензивне пољопривреде на великим поседима римског времена у Метохији. Међутим, изгледа да је насеље у Доњем **Д.** прерасло у прави град, који је и званично добио статус муниципија. Овај податак се заснива на два епиграфска споменика: вотивној ари Јупитеру, коју је подигао декурион Луције Елије Косинус, која је узидана у храм Св. Николе у **Д.** и вотивном споменику, који је подигао декурион Тит Елије Целзин, нађеном у селу Подграђе. С обзиром на то да се римско насеље у Доњем **Д.** пружа на површини од 20 ха и да се поред топлих извора у овом месту налази велика римска зграда, највероватније бањско купатило, претпоставља се да се муниципиј, у чијој управи су били одборници поменути Римљани, налазио у овом месту.
Софија Петковић
**Црква Св. Петке** је мали једнобродни храм на сеоском гробљу, на простору Прекорупља. Засведен је полуобличастим сводом, а на источној страни завршен полукружном апсидом. Фасаде су споља омалтерисане. Проскомидија и ђаконикон имају полукружне нише на источном зиду, а правоугаоне на подужним зидовима. Претпоставља се да је раније патрон храма био Св. Никола. Живопис је сачуван фрагментарно на западном, источном и северном зиду. У најнижој зони налазе се стојеће фигурe (Св. Никола, ратници, Св. арханђел Михаило, Св. Константин и Јелена). У средњој зони насликани су светитељи у медаљонима, а у највишој композиције из циклуса Великих празника и Страдања Христових. У олтарском простору су Богородица шира од небеса и Поклоњење архијереја. Изнад стојећих фигура су Благовести раздељене апсидом, а у врху доњи део Вазнесења. Осликавање је вероватно изведено у седмој деценији XVI в., убрзо након што је црквица саграђена или обновљена. Стил упућује на мајсторе који су крајем XVI и почетком XVII в. радили на подручју обновљене Пећке патријаршије. Црква је страдала током НАТО бомбардовања 1999, а након доласка међународних мировних снага оштећена је експлозивом и запаљена.
Бранка Гугољ
ЛИТЕРАТУРА: Н. Вулић, „Антички споменици наше земље", *Споменик*, 1931, 71, 1933, 75; С. Петковић, *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557--1614*, Бг 1965; E. Чершков, *Римљани на Косову и Метохији*, Бг 1969; М. Ивановић, „Дрсник", у: *Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа*, Призрен--Бг 1987; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII век*, Бг 1991; *Споменичка баштина Косова и Метохије*, Бг 2002.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГА АРМИЈА
**ДРУГА АРМИЈА**, јединица Српске, а касније и Југословенске војске, која је формирана октобра 1912, а први јој је командант био генерал Степа Степановић. У састав су ушле српска Тимочка дивизија првог позива и бугарска Седма рилска дивизија. У првој фази Првог балканског рата дејствовала је на споју српских и бугарских снага, да би касније, ојачана Дунавском дивизијом другог позива, те тешком и опсадном артиљеријом, учествовала и у опсади Једрена. У Другом балканском рату бранила је нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. На почетку I светског рата била је сконцентрисана у центру распореда Српске војске у ширем рејону Аранђеловца, Лазаревца и Младеновца, са задатком да као њена најјача стратегијска групација у чијем су саставу биле Дунавска, Шумадијска, Моравска и Комбинована дивизија првог позива, као и Коњичка дивизија, интервенише на главном правцу аустроугарског напада. У првој аустроугарској офанзиви на Србију главним снагама је извела марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу на источним падинама Цера поразила је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса, чиме је омогућила победу у Церској бици. У бици на Дрини бранила је Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага и приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве, месецима исцрпљујући и трошећи њене снаге. У Колубарској бици је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске. За време инвазије на Србију у јесен 1915. заједно са Тимочком војском осујетила је покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главнине српских снага ангажованих на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имала значајну улогу у првим успесима на Солунском фронту, код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи њен успех везан је за пробој фронта и избацивање Бугарске из рата. У снажном налету њени су војници пробили непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и, заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха гонили разбијене бугарске и немачке трупе све док 29. IX 1918. нису принудили Бугарску на капитулацију, отворивши пут за коначно ослобођење Србије. Наступање је потом наставила преко Косова и Метохије ка Црној Гори, Босни и Херцеговини и Далмацији, где је завршила свој ратни пут. У југословенској држави њене јединице и установе послужиле су као окосница новоформиране Друге армијске области. Поново је формирана пред почетак Априлског рата 1941. под командом армијског генерала Драгослава Миљковића. Заједно с Првом армијом чинила је Другу групу армија, а задатак јој је био да главнином снага (Осјечка, Босанска и Врбаска дивизија) брани фронт према Мађарској, у Барањи и на реци Драви. Како би избегла окружење и заробљавање, повлачила се ка Босни, где је убрзо услед слома на осталим фронтовима била принуђена да положи оружје.
**Д. а.** Југословенске армије формирана је 1. I 1945. од Јужне оперативне групе дивизија НОВЈ, коју је сачињавао Четрнаести српски корпус са 17. источнобосанском, 23. и 25. српском, 28. славонском и 45. македонском дивизијом, које су крајем децембра 1944. форсирале Дрину и дејствовале у источној Босни. У оперативном смислу, од 17. III 1945. била јој је потчињена и Сарајевска оперативна група, у чијем су саставу били Други ударни корпус (3. ударна, 29. херцеговачка и 37. санџачка дивизија), Трећи босански корпус (27. и 38. источнобосанска дивизија) и Пети босански корпус (4. и 10. крајишка дивизија). У то време под непосредном командом Штаба армије биле су 1. и 2. армијска бригада и један противтенковски дивизион, док је њена 3. армијска бригада била у формирању. При формирању је имала око 60.000, а почетком маја 1945. већ око 110.000 бораца. Командант јој је био генерал Коча Поповић. Од јануара до марта 1945. водила је оштре борбе са јачим немачким и усташко-домобранским снагама на комуникацији Власеница--Зворник--Бијељина, затим на сектору Бијељина, Брчко, Добој и Тузла, те са четницима на Мајевици, Озрену и Требави. Крајем марта 1945. одбила је јак противнапад немачког 34. армијског корпуса. У завршним операцијама за ослобођење Југославије имала је задатак да у њиховом почетном периоду, ангажовањем својих дивизија у долини реке Босне, обезбеди унутрашње бокове Прве и Четврте армије ЈА, а за време Сарајевске операције одржава оперативну везу са Сарајевском оперативном групом. После тога наступала је правцем Добој--Дервента и десном обалом Саве, да би што пре избила у долину Уне и Крке. Њене су јединице 5. маја прешле у општу офанзиву на Добојски мостобран и ослободиле Добој, после чега је делом својих снага избила у рејон Босанског Брода. У даљем наступању на запад ослободила је Бањалуку, Босанску и Стару Градишку. У њен су састав тада ушле 4, 10. и 39. крајишка дивизија из Петог босанског корпуса и 3. ударна дивизија из Другог ударног корпуса. За операције у доњем току Уне и у простору Карловца крајем априла 1945. под њену команду је стављена и 34. хрватска дивизија из Четвртог хрватског корпуса. Том приликом су у оквиру **Д. а.** формиране Унска оперативна група (23. српска, 28. славонска, 39. крајишка и 45. српска дивизија) и Карловачка оперативна група (3, 4. и 10. крајишка и 34. хрватска дивизија), док је 25. српска дивизија водила борбе с усташком групацијом у троуглу река Босне и Саве. Унска оперативна група избила је до Јасеновца, а Карловачка продужила преко Бихаћа и Слуња на сектор карловачког утврђеног рејона. Од 27. априла до 2. маја Унска група дивизија разбила је снаге немачког 15. брдског армијског корпуса, ослободивши Хрватску и Босанску Дубицу, Костајницу, Двор на Уни и Нови Град, а затим преко Сиска и Петриње продужила ка Загребу. Карловачка група дивизија је од 30. априла до 6. маја водила тешке борбе против снага немачког 91. армијског корпуса и ослободила Карловац. Потом је приступила гоњењу непријатеља правцем Метлика -- Ново Место -- Крањ и Кршко -- Зидани Мост, док су делови 28. славонске и 45. српске дивизије 8. маја ушли у Загреб. Подржавајући гоњење непријатеља, од 10. до 15. маја, у садејству са јединицама Прве и Треће армије, избила је у Штајерску и Горењску, где је завршила свој ратни пут. По завршетку рата образована је мирнодопска **Д. а.** са седиштем у Загребу. Обухватала је Хрватску, део Босне и Херцеговине и део Истре. Укинута је реорганизацијом извршеном 1948, а њене су снаге послужиле као основица за образовање Пете војне области. Поново је образована 1969, са седиштем у Нишу. У територијалном смислу имала је надлежност над југоисточним делом Србије, Косовом и Метохијом. Услед нове реорганизације, по плану „Јединство", укинута је 1988. Након трансформације остатака ЈНА у Војску Југославије (1992) поново је формирана, а седиште јој је било у Подгорици. Тада су у њен састав ушли Подгорички и Приштински корпус. Новом реорганизацијом (1995) Приштински корпус постао је део Треће армије, а у њен састав ушао је Ужички корпус, до тада у Првој армији. У том саставу функционисала је до дефинитивног укидања 2002.
ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941*, I--II, Бг 1982--1983; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992; M. Бјелајац, *Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935*, Бг 1994; Б. Димитријевић, *Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје*, Бг 2006.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГА ЛИНИЈА
**ДРУГА ЛИНИЈА**, појава нове уметности настала после II светског рата кроз деловање авангардних, неоавангардних и радикално модернистичких модела уметничких језика и понашања ослоњених на искуства авангарди 20-их година. Као оперативни термин, описује уметничке појаве, личности и покрете од 50-их до 80-их година ХХ в. Заступала је равноправност, па и приоритет радикалних искорака у уметности у односу на појаве високог модернизма, подразумевајући одређену алтернативност и радикалност језичких и идеолошких позиција и појава у односу на истовремено претежну умеренију уметничку продукцију у истој културној средини (Ј. Денегри). Уметничке појаве које **д. л.** укључује у свој корпус као узоре или као конкретни допринос у поратној ситуацији на југословенском и српском простору јесу зенитизам, домаћи примери дадаизма, конструктивизма, геометријска апстракција, радикални енформел, монохромно сликарство, неоконструктивизам, минимализам и концептуалнa уметност. Израз **д. л.**је креативна парафраза Мишела Тапијеа који је енформел назвао „друга уметност". Назив је прихваћен за неоавангардну сцену у Љубљани, Загребу, Новом Саду, Суботици и Београду. Под истим именом снимљен је документарни филм Ненада Милошевића (2016). У историју и теорију уметности са простора СФРЈ појам **д. л.** уводи историчар уметности и ликовни критичар Јерко Денегри.
ЛИТЕРАТУРА: J. Денегри, *Седамдесете: теме српске уметности*, Н. Сад 1996; *Прилози за другу линију*, Зг 2003; Ј. Деспотовић, „Јеша Денегри: прилози за другу линију 2 (или хроника једног доследног критичарског залагања)", *Трећи програм*, 2005, 127--128, III--IV.
Ч. Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК
**ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК** (Други пешадијски „гвоздени" пук Књаза Михаила), јединица Војске Краљевине Србије у балканским ратовима и I светском рату. Други пешадијски пук првог позива српске војске формиран је крајем септембра 1912, на почетку мобилизације пред рат с Османском империјом. Попуњен је с територије Другог (Топличког) пуковског округа, који се налазио у саставу Моравске дивизијске области. Мобилисан у Прокупљу, седишту пуковске окружне команде, војним обвезницима с простора Пусте реке, Јабланице, Топлице и Заплања. У Првом балканском рату посебно се истакао у борбама током Битољске битке. У Другом балканском рату, за време битке на Брегалници, по цену огромних губитака зауставио је бугарске нападе на Грљенским висовима, те је због храбре борбе од стране противника добио назив „гвоздени".
У I светском рату је у саставу матичне Моравске дивизије првог позива дао изузетан допринос српској победи на Церу. Нарочито се истакао током Колубарске битке у борбама на Кременици, где је погинуо његов командант, пуковник Миливоје Стојановић Брка. У моментима аустроугарско-немачко-бугарског напада на Србију 1915. упућен је у састав Брегалничке дивизије првог позива, а оперисао је на струмичком правцу. С јединицама те дивизије повукао се преко Албаније на Крф, где је у склопу реорганизације Српске војске спојен с 2. пешадијским пуком другог позива и као јединствени 2. пешадијски пук ушао у састав новоформиране Моравске дивизије. На Солунском фронту је са својом матичном дивизијом учествовао у Горничевској бици, нарочито се истакавши заузимањем села Горничево и освајањем коте 1212, што је омогућило заузимање Битоља. После пробоја Солунског фронта наставио је ратни поход долином Вардара и Велике Мораве, истакавши се при ослобођењу Ниша и северног дела Србије. Свој ратни пут завршио је ослобођењем Кикинде, након чега је премештен у Београд, где је у саставу Дунавске дивизијске области остао до Априлског рата 1941. У краткотрајном Априлском рату борио се у саставу Сремске дивизије Шесте армије. Био је једна од најодликованијих јединица Српске војске. Пуковска застава је одликована Карађорђевим звездама с мачевима трећег и другог реда, Орденом Белог орла с мачевима трећег реда, Златном медаљом за храброст, као и француским Ратним крстом с палмом. Његови официри, подофицири и војници су током балканских и I светског рата одликовани са укупно 149 Карађорђевих звезда, 10 француских Легија части и шест руских Ордена Св. Ђорђа.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Наумовић, *Са гвозденим Другим пешадијским пуком „Књаза Михаила" у 1912*, Бг 1923; Ж. Павловић, *Битка на Јадру 1914*, Бг 1924; М. Лазаревић, *Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912−1913*, I−III, Бг 1927, 1929, 1931; Ж. Павловић, *Битка на Брегалници*, Бг 1929; М. Зеленика, *Рат Србије и Црне Горе 1915*, Бг 1954; М. Лазаревић, *Други балкански рат*, Бг 1955; Ђ. Лукић, *Битка на Дрини 1914*, Бг 1966; Ж. Павловић, *Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915*, Бг 1968; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941. године*, I−II, Бг 1982; M. Бјелајац, *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918−1921*, Бг 1988; М. Ђуришић, *Србија у рату 1914*, Бг 2008; Ж. Павловић, *Колубарска битка*, 1−2, Бг 2014.
Александар Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
**ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ**, највећи ратни сукоб у историји, вођен између чланица савезничке Антифашистичке коалиције (Велика Британија, САД, СССР и др.) и земаља Тројног пакта (Немачка, Италија, Јапан и др.). Започет је 1. IX 1939. немачким нападом на Пољску, коју су два дана доцније подржале Француска и Велика Британија, а завршен капитулацијом Немачке 9. V 1945. и Јапана 2. IX 1945. У сучељавању демократије и комунизма на једној, а фашизма и нацизма на другој страни, учествовала је 61 држава, чија је територија чинила 96% светске површине и на којој је живело милијарду и 700 милиона људи. У оружане снаге оба зараћена блока мобилисано је око 110 милиона војника. Погинуло је и на различите начине убијено преко 50 милиона људи, војника и цивила, а рањено око 35 милиона. Рат је вођен на копну и у ваздуху, на морима и океанима, у позадини фронтова и одлучујућих битака. У одбрани цивилизацијских људских вредности, демократије и слободе, учествовала је и Краљевина Југославија.
**Априлски рат.** После државног удара, извршеног 27. III 1941, влада генерала Душана Симовића покушавала је да дипломатским активностима отклони опасност од Немачке, али и да се припреми за рат. Једини успех, међутим, иако без конкретних последица, успела је да оствари склапањем Уговора о пријатељству и ненападању са Совјетским Савезом, потписаног у Москви у јутарњим часовима 6. априла. Немачка је пак одлуку о нападу на Југославију, њеном поништењу као државе и кажњавању српског народа донела већ 27. марта, а наредних дана, обећавши им територијалне добити, осигурала подршку чланица Тројног пакта. За главне изазиваче рата прогласила је Србе, означивши их извршиоцима пуча, непријатељима из I светског рата, чуварима „Версајског поретка" и угњетачима несрпских народа. Рат је тако већ у зачетку добио превасходно антисрпски карактер, поставши средство обрачуна са свим што је на југословенском простору било српско. За извођење војних операција Немачка је припремила 52 своје, италијанске и мађарске дивизије, са око 870.000 војника, снажном авијацијом, тенковским, моторизованим и артиљеријским јединицама. Насупрот тој сили налазило се око 600.000 југословенских војника, неупоредиво слабије оружане и техничке опремљености. Напад је започео у ноћи између 5. и 6. априла заузимањем Сипа на Дунаву, а бомбардовање Београда у зору 6. априла, проширивши се потом на друге градове, уз беспоштедно рушење војних и цивилних објеката. Упад копнених трупа извршен је из Немачке (Аустрије), Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније и Италије. Краљевска влада је истог дана напустила Београд и преко Ужица кренула ка Сарајеву, све време испољавајући несналажење и неслогу.
Продором из Бугарске немачке јединице су 7. априла заузеле Скопље и до 9. априла овладале Македонијом, разбивши југоисточни фронт и онемогућивши везу са Грчком. Од 6. до 10. априла распао се и северозападни фронт, северно од Саве и Дунава. Одушевљено дочекане, немачке јединице су 10. априла ушле у Загреб, у којем је, под покровитељством немачког изасланика, бивши аустроугарски пуковник Славко Кватерник у име усташког покрета и његовог вође Анте Павелића прогласио стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Влатко Мачек, потпредседник Министарског савета и шеф Хрватске сељачке странке (ХСС), који је напустио владу већ 8. априла, позвао је преко радија страначко чланство да буде лојално новој власти. Сепаратистичку одлуку донело је и словеначко Народно вијеће, са бившим баном Дравске бановине Марком Натлаченом на челу, изјавивши да „Врховна државна власт Краљевине Југославије не може да делује над Словеначком". Наредног дана југословенску границу прешле су и мађарске трупе, заузимајући Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. Немачке снаге су у разрушени Београд ушле 13. априла и испред Народне скупштине организовале победнички дефиле. Два дана касније, 15. априла, Д. Симовић је овластио генерала Данила Калафатовића, новог начелника Врховне команде, да са Немцима поведе преговоре о капитулацији. Повлачећи се од Сарајева ка Никшићу, влада је истог дана, на последњој седници одржаној у земљи, донела закључак по коjeм капитулира само војска, али не и држава, а потом, упркос противљењу Винстона Черчила, напустила југословенску територију, одлетевши за Грчку. Безусловна капитулација потписана је 17. априла у Београду.
Понижавајући брзи војни пораз тумачен је као последица техничке и бројне надмоћи нападача, застарелошћу ратних планова, прављених под утицајем искустава из I светског рата, неорганизованом, закаснелом и непотпуном мобилизацијом, ометаном масовним неодазивањем, поготово Хрвата, дефетизмом, дезертерством, нападима на војнике и официре, деловањем „пете колоне". Заједно са владом, у борбеним авионима и на друге начине, земљу је напустило свега неколико стотина војника, подофицира и официра, док је огромна већина мобилисаних војника заробљена. Према изјави А. Хитлера, датој по завршетку Априлског рата, заробљено је 337.864 војника и подофицира и 6.298 официра. У заробљеништву су, међутим, задржани само Срби и Словенци, укупно око 200.000 људи, депортованих у заробљеничке логоре у Немачкој.
**Окупациона подела и успостављање квислиншких режима.** Остваривши главни циљ напада, војни слом, Немачка је настојала да Краљевину Југославију (КЈ) поништи као државу, чему је требало да послужи њена територијална подела, убрзана нужношћу контроле простора, привредне експлоатације и завршетка припрема инвазије на Совјетски Савез. Када је процес деобе завршен, на југословенском тлу организовани су различити системи: формално независне државе, протекторати, војноуправна подручја, анектиране области и окупирани крајеви. Основно начело окупационе поделе било је да се једно привремено, ратом измењено стање, претвори у трајно решење, чиме је кршено међународно право, с обзиром на то да је једностраном вољом ратних победника и уз примену силе „брисана" међународно призната држава, третирана као ратни плен. Да би такав поступак добио макар формално оправдање, југословенска држава проглашена је вештачком, „версајском творевином", чије је разбијање тумачено као исправљање неправде начињене суседним државама, чије су јој области припале у времену настанка. Чињеница да су законити представници земље, краљ и влада, признали војни, али не и државни пораз, истакавши да ће из емиграције руководити борбом за ослобођење, потпуно је игнорисана.
Одлучујући чинилац окупационе поделе била је Немачка, која је прве планове правила упоредо с током Априлског рата, постављајући основне смернице за организацију нове управе и повлачење линија разграничења између земаља које ће учествовати у подели. Чинећи то, руководила се првенствено сопственим интересима, војним и привредним, али се ради успостављања „мира и реда" трудила да задовољи и потребе других окупационих земаља. Диктирајући услове, анектирала је делове Словеније: Горењску, Доњу Штајерску и југословенски део Корушке. На простору Баната и Србије у границама до Берлинског конгреса успоставила је војну управу, а изван тих граничних линија запосела Нови Пазар, Трепчу са три среза, руднике боксита у Далмацији и Херцеговини и хрома у Македонији. Као друга по војној снази, Италија је добила више но што је територијално потраживала после I светског рата. Анектирала је делове Словеније, Хрватског приморја и Далмације, већи број острва и Боку которску. Осим тога, окупирала је Црну Гору, највећи део Косова и Метохије и делове западне Македоније. На рачун окупираних области створила је „Велику Албанију", којој је припојила западну Македонију, Косово и Метохију и делове Црне Горе -- Плав, Гусиње, Рожаје и Улцињ. Мађарска је захватила Бачку, Барању и Међумурје са словеначким Прекомурјем. У децембру 1941. и формално их је анектирала, образлажући тај чин повраћајем области одузетих Тријанонским уговором 1920. Бугарска је анектирала највећи део Вардарске (источне) Македоније и југоисточну Србију с врањским и пиротским округом. На лични захтев краља Бориса, Немачка јој је предала и Охрид. На Косову је окупирала качанички и делове урошевачког и гњиланског среза. Од највећег дела Хрватске (без Далмације, приморја, острва и Међумурја) и Босне и Херцеговине створена је НДХ, чије је усташко вођство настојало да власт прошири на Санџак и Срем. Избегавајући да испуне захтеве НДХ у Санџаку, Немци су јој у октобру 1941. предали Срем, с тим што је немачко становништво задржало привилегован положај.
Мада су суседне земље и новонастале творевине попут НДХ оствариле значајне територијалне добити, унутар њихове окупационе сарадње све време су постојали сукоби интереса. Славећи свој настанак као остварење сна о независној националној држави, НДХ је тешко подносила губитак Далмације, дела приморја, острва и Међумурја, те се сукобљавала са Италијанима и Мађарима. На Косову и Метохији су се сударали немачки, италијански, бугарски и великоалбански интереси, а у Санџаку немачки, италијански, хрватски и великоалбански. За проширење територија добијених у Македонији борили су се Бугари и Италијани. Бугари су тежили и даљем продору у Србију, уз запоседање моравске долине. Претензије на Банат истицали су Мађари и Румуни. Немачка је апсолутном доминацијом успевала да све ове и друге мање видљиве нетрпељивости држи под контролом, али је већ и њихово постојање потврђивало стратешки, комуникациони и привредни значај државе створене 1918.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/004-se-v-okupatorska-podela-kraljevine-jugoslavije.jpg)
Обједињујући Банат и Србију у границама ужим од оних које је имала пред балканске ратове, Немачка је формирала своје окупационо подручје од око 51.000 км² са 3,8 милиона становника. Најмногобројнији су били Срби (3.367.000), међу којима је било избеглица са других српских простора, затим Румуни (175.000), Немци (146.000) и Мађари (102.000). На том подручју успостављена је војна управа, са „војним заповедником Србије" на челу, а од јесени 1941. „опуномоћеним војним заповедником", у чијој се надлежности налазила мрежа обласних, окружних и месних војних команди -- фелдкомандатура, крајскомандатура и ортскомандатура. Поред њега, велика овлашћења имали су „опуномоћеник за привреду", који је управљао привредном експлоатацијом, и „специјални опуномоћеник Министарства иностраних послова", задужен за надзор над унутрашњим политичким питањима. Упоредо с овим телима, деловало је неколико немачких обавештајних служби и тајна полиција -- Гестапо.
Стварајући свој управни апарат, Немци су углавном задржали ранију административно-територијалну организацију, ослањајући се на део старих чиновничких и полицијских структура. Из њиховог састава су већ крајем априла 1941. као помоћни извршни орган основали Савет комесара, са Миланом Аћимовићем на челу. Ово тело, називано „комесарском владом", ни формално није имало функције владе. Иако се трудило да прошири добијене компетенције, оне су биле сведене на извршавање немачке воље и наредаба. Ударну снагу колаборационистичке власти чинила је Специјална полиција, која је сурово прогонила све противнике окупације.
У идеолошком погледу, Немцима су у Србији били најближи чланови и симпатизери Југословенског народног покрета „Збор", под вођством Димитрија Љотића. Као једина изразито профашистичка снага у српском друштву, „збораши" или „љотићевци" били су малобројни, али фанатично борбени и одани окупационим снагама. Осим на њих, Немци су се ослањали на бивше сараднике Милана Стојадиновића, размишљајући чак о могућности да га ослободе интернације и врате у Србију. У његовом одсуству, подршку су им пружили многобројни истомишљеници некадашњег председника владе, уверени у непобедивост немачког оружја и трајност „новог поретка" под вођством и контролом Трећег Рајха. Из истих разлога, потом због страха и личне користи, са окупационим снагама сарађивали су поједини привредници, политичари и официри.
Део колаборациониста надао се да ће сарадњом са немачком управом успети да побољша положај српског становништва и прошири границе Србије. Озлојеђени због непријатељства које су у Априлском рату и окупацији према Србима и југословенској држави показали велики делови несрпских народа, колаборационисти су о југословенској идеји говорили као о трагичној српској заблуди. По њиховом мишљењу, из ових догађаја требало је извући поуку, а рат искористити за стварање посебне српске државе. Потпуно су превиђали колика је била Хитлерова мржња према Србима, какво им је место било одређено у „новом поретку" и да суседне земље постојеће линије разграничења нису сматрале коначнима, надајући се даљим територијалним добитима на штету Србије.
Сматрајући Србе „превратничким елементом", традиционално непријатељским према германским народима, немачки окупатори су им наметнули колективну одговорност и колективну казну, доследно је спроводећи све време рата. Војни заповедник је већ крајем априла 1941. издао проглас у којем су наведена сва дела за која је могла бити изречена смртна казна. Предвиђена је за сваки напад на немачке војнике и саботажу немачких ратних потреба. Такође, кажњавано је слушање „непријатељских" радио-станица, обустављање рада у привредним постројењима, затварање радњи, сакупљање на улицама, критиковање режима. За увреду немачке војске и њених старешина надлежни су били војни судови. Уведен је полицијски час и прописана радна обавеза, примењивана на мушко становништво, употребљавано при рашчишћавању рушевина, на одржавању путева и у другим пословима. Утврђене су количине хране које су морале бити предате окупационим властима ради снабдевања немачког становништва и војске. Велика пажња посвећена је заштити комуникација и привредних објеката, како би се производња несметано обављала, а потребне сировине, роба и материјал транспортовали у немачке фабрике и на фронтове. Врло рано започело је узимање талаца, који су својим животима гарантовали безбедност простора. У случају било каквог поступка против немачког управног апарата мање или веће њихове групе одвођене су на погубљење. У многим случајевима стрељање или вешање обављано је јавно, а мртви су остављани на месту егзекуције ради опомене и застрашивања. Интелектуалци који су се истицали демократизмом, прозападном оријентацијом и антифашизмом били су угрожени већ првих дана окупације. Настојећи да онемогуће њихов утицај на шире слојеве становништва и да народ лише интелектуалног вођства, Немци су желели да реформишу школство, пре свега Београдски универзитет (БУ). Иако су поједини универзитетски професори учествовали у колаборацији, Универзитет је избегао реформу, наводећи ванредне околности, сложеност посла и вишедеценијску аутономност у раду. У таквим околностима, растао је број ухапшених, одвођених у затворе и новоосноване логоре.
У исто време, НДХ је организована као чудовишни резултат националистичких идеја усташке организације у које су уграђена нацистичка и клерофашистичка схватања. Главни њен носилац била је усташка емиграција, подржана од стране многобројних чланова ХСС, националистичких организација и установа, већег броја католичких свештеника, истакнутих појединаца и бивших аустроугарских официра. Усташе су чиниле и главну оружану снагу, поред које су основане домобранске јединице. Посебну пажњу усташки режим је посвећивао босанскохерцеговачким муслиманима, наглашавајући да су они „цвијет хрватства", а БиХ „душа и срце" Хрватске. Годинама ширећи мржњу према Србима као главним непријатељима Хрвата, усташе су програм затирања и протеривања српског становништва почеле да спроводе већ у Априлском рату. Напади на официре и цивилна лица настављени су потом у огромним размерама и најмонструознијим облицима, због чега је један ужаснути савременик написао како су усташки злочини били „страхотни по броју и свирепи по начину". Покушавајући да својој политици дају правну основу, усташе су доношењем специјалног законодавства следиле пример нацистичке Немачке. Већ 17. IV 1941. објавиле су Законску одредбу за одбрану народа и државе, према којој су за „злочинство издаје" кажњавани сви који повреде „част и животне интересе хрватског народа" или „угрозе опстанак Независне Државе Хрватске и државне власти". Умножавањем сличних уредаба и закона православна вероисповест је названа „гркоисточном", православне верске школе су укинуте, употреба ћирилице је забрањена, Срби су отпуштани с посла, пљачкани, хапшени и одвођени у логоре. Након утврђивања граница, прогону су изложени и Срби из БиХ. Масовна убиства започела су крајем априла стрељањем 184 припадника српске нације код Бјеловара, после чега су стратишта била све многобројнија, захватајући Херцеговину, Босну, Лику, Кордун, Банију, западну Славонију. Од краја јула до првих дана августа у Глинском срезу убијено је неколико хиљада људи. Само у току једне ноћи усташе су у глинској цркви убиле преко хиљаду Срба. Истих недеља и месеци основани су и први концентрациони логори, међу којима и најзлогласнији -- Јасеновац. Масовни погроми били су један од три начина на који су усташе планирале да реше проблем присуства око два милиона Срба на територији НДХ. Други је било протеривање, а трећи покрштавање. Тражећи спас, српско становништво је и само бежало. Према сачуваним подацима, до средине јула у Србију је пребегло око 85.000 Срба. С друге стране, уточиште су тражили у италијанској окупационој зони. Непознато је колико је Срба, покушавајући да сачува живот, прихватило католичанство. Део њих ипак је убијен, с циничним образложењем да им је допуштено да умру у „правој вери". Расистичким законодавством НДХ изједначавани су Срби, Јевреји (Жидови) и Роми, будући да су усташе и у том погледу понављале немачку политику и праксу. Однос према Јеврејима и Ромима био је подједнако суров, показујући намеру да и њихово питање добије „коначно решење".
Важну улогу у учвршћивању усташког режима имала је Римокатоличка црква (РКЦ) са надбискупом Алојзијем Степинцем на челу, који је поздравио стварање НДХ, назвавши њен настанак „божјом провидношћу". Посетио је С. Кватерника и А. Павелића, а 28. IV 1941. позвао свештенство „да испуни дужност према младој хрватској држави". Као ни он, ни већина других свештеника из врха РКЦ није покушавала да заустави злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, размотри моралну страну принудног покатоличавања православног становништва, протестује против уништавања српских цркава и убијања православних свештеника. Многи римокатолички свештеници отворено су подржали политику НДХ, благосиљајући усташке злочине и учествујући у њима.
НДХ се у мају 1941. прогласила независном краљевином, а престо понудила војводи од Сполета, члану италијанске краљевске породице, упркос незадовољству због уступања дела хрватске територије Италији. Прихвативши понуду, војвода није дошао да и званично преузме престо, те је НДХ била краљевина без краља. Као државу признале су је углавном чланице Тројног пакта, а од неутралних земаља Шпанија, чије су симпатије биле на страни фашистичких режима. Главни покровитељ НДХ остајала је Немачка, којој су усташе стално исказивале лојалност, симболично подржавајући и њене војне напоре. НДХ је отуд објавила рат Совјетском Савезу и САД, а на Источни фронт слала мање јединице. Усташки режим суштински је признао и Ватикан, будући да је папа Пије XII упутио у Загреб свог изасланика.
Основна одлика окупационих управа на преосталом југословенском простору такође је било њихово насилно завођење и одржавање помоћу терора над свим противницима „новог поретка".
Трећи Рајх је припајање делова Словеније тумачио као враћање немачких земаља, које је већ тада требало населити немачким становништвом из Буковине, Добруџе и Тирола. Ради остварења тог циља планирано је исељавање око 260.000 Словенаца у Шлезију, Италију, НДХ, Србију и Бугарску. До средине јула 1941, око 7.000 Словенаца исељено је у Србију, а до јесени исте године око 30.000 у Трећи Рајх. Започети процес одложен је потом док се не заврши рат.
У поређењу са другим окупационим режимима, италијанска окупациона управа била је блажа у већини заузетих подручја. Подстичући црногорске сепаратисте, Италијани су најпре најављивали стварање независне Црне Горе под њиховим протекторатом, а потом организовали Цивилни комесаријат као најблажи окупациони модел. Њихово привидно пријатељство било је, међутим, у супротности с анексијом Боке которске, припајањем црногорских срезова Великој Албанији и остављањем Црној Гори само два среза у Санџаку, пљеваљског и бјелопољског. Осим тога, Италијани су толерисали великоалбански терор над српским и црногорским становништвом на КиМ.
Успоставивши власт на КиМ, у деловима Црне Горе и западној Македонији, Албанци су вршили свакодневно насиље. Осим убистава, пљачки, отмица, паљевина и уништавања гробаља, принудно су исељавали Србе, пре свега колонисте, којима је после I светског рата земља додељивана у процесу аграрне реформе и колонизације. На њиховим имањима насељавани су Албанци са тог простора или досељеници из Албаније. У западној Македонији званични језици били су италијански и албански, подстицана је мржња према Македонцима и стварана теорија о њиховом албанском пореклу.
Понављајући методе денационализације, коришћене током окупације у I светском рату, бугарски окупатори су ради успостављања управе доводили своје чиновнике и свештенике. Забранили су употребу македонских имена и језика, присиљавајући становништво, превасходно омладину, да приступа бугарским националним организацијама и удружењима. Попут Албанаца, и они су протеривали српске колонисте, одузимајући им земљу и другу имовину. Не задовољавајући се добијеном територијом, тежили су да је прошире уз моравску долину, истичући да је Морава „бугарска река".
Извршивши анексију области које је морала да преда после I светског рата, Мађарска је -- слично другим окупационим режимима -- завела репресивну политику, крајње сурову према српском и јеврејском становништву. И њене су се власти посебно обрушиле на колонисте, масовно их исељавајући да би створиле простор за Мађаре из Буковине.
**Делатност емигрантске владе.** Први носилац отпора против стања успостављеног у Југославији била је емигрантска влада, која је преко Грчке стигла у Палестину, где је неколико недеља боравила у Тантури, манастиру између Јерусалима и Витлeјема. Званичном изјавом, датом 4. V 1941, истакла је да ће се одлучно борити за обнову територијалног интегритета, независности и „пуне слободе свих Срба, Хрвата и Словенаца". У Палестини је донета и одлука да краљ Петар, председник и потпредседници владе, министар спољних послова и мања група других министара отпутују за Лондон, а да се у САД, због важности подршке ове велике земље, упути посебна министарска мисија. Стигавши у Велику Британију, влада је наредних месеци потписала савезничка документа којима је стварана антифашистичка коалиција, а међу њима и Атлантску повељу.
Сложни по питању продужетка отпора, министри су још за време Априлског рата започели међусобно оптуживање. Слободан Јовановић је већ 11. априла тврдио да се војна ситуација погоршала „због слабог морала код хрватских трупа" и неодазивања мобилизацији. Према другим изворима, у Атини је 17. априла у последњи час спречена изјава генерала Симовића по којој је хрватска издаја била узрок војног слома. Поједини српски министри су априлски пораз образлагали издајом Хрвата, негодујући што је В. Мачек напустио владу, а чланство ХСС позвао да буде лојално НДХ. Хрватски министри пак тумачили су брзу капитулацију двадесетогодишњом српском политичком хегемонијом, тврдећи да се други народи нису осећали као равноправни грађани. Одбијајући оптужбе за издају, наглашавали су да је Скопље пало пре Загреба. Српско-хрватска неслога достигла је врхунац када су из земље почеле да стижу вести о страдању Срба у НДХ, а потом и копија *Меморандума* СПЦ, предатог немачком војном заповеднику с молбом да српско становништво заштити од истребљења које су му намениле усташе. „У историји Срба није било теже ствари од ове", записао је у дневнику један српски министар, сликајући напету атмосферу у којој је влада од тада радила. Велико узнемирење изазвало је и одбијање Јураја Крњевића, заступника В. Мачека, да изрази солидарност са патњама српског становништва. Насупрот тим очекивањима, хрватски министри су у расправама о будућности југословенске државе захтевали проширење хрватске територије готово до граница НДХ. Југословенска идеја је избијањем ових проблема стављена у најтеже искушење. Иако су се сви министри декларативно залагали за обнову Југославије, њени највећи браниоци били су Срби „пречани" и прваци Демократске странке, уплашени за судбину „западног српства" уколико дође до поништавања југословенске државе. Идеју Југославије заступали су и словеначки политичари, знајући да би њеним нестанком Словенија била изложена територијалним потраживањима суседних земаља.
Упоредо с унутарњом неслогом, целокупна владина политика била је под апсолутном контролом Британаца. Разочарани брзим војним сломом КЈ, они су били против владиног напуштања југословенске територије, сматрајући да отпор може бити продужен „у брдима". Ипак, организовали су њену евакуацију и сложили се с доласком краља и најзначајнијих министара у Лондон, којом приликом је В. Черчил изјавио како зна да су Југословени учинили колико су могли. Британски државници су се пред савезничком јавношћу и у контактима са југословенским министрима према КЈ и даље односили као према међународно признатој држави, чија обнова и државни интегритет нису доведени у питање. Уз њихову подршку, при влади је организована дипломатска служба савезничких и неутралних земаља. Истовремено, она је своје чиновнике поставила као посланике при другим посланствима и амбасадама у Лондону. Као и претходних година, Британци су имали више разумевања за хрватске политичаре и хрватске националне захтеве, али су усташки злочини ипак изазивали неверицу у могућност будућег заједничког живота Срба и Хрвата. На другој страни, у српским политичарима су, и поред критике, видели одане савезнике и носиоце слободарског 27-мартовског преврата.
Владин положај у Лондону био је много неповољнији но онај у коjем се налазила српска влада у избеглиштву за време I светског рата. Иза себе није имала ниједну велику војну победу, нити је из земље извела војне јединице. Ниједан од њених министара није код савезника имао углед и ауторитет као Никола Пашић; уместо енергичног и ратнички расположеног регента Александра у емиграцији је сада био његов неупоредиво мање способан син, којем су Британци без икаквих тешкоћа наметали своју вољу. Осим тога, и САД су, као и до уласка у II светски рат, балканска питања препуштале Великој Британији, уверене да боље познаје прилике на Балкану. У складу с тим, следиле су је и у погледу будућности Југославије, мада је председник Рузвелт због усташких злочина више пута изразио сумњу у оправданост и могућност њеног обнављања. Истовремено, пратио је пораст српско-хрватских сукоба на америчком тлу, будући да је већина исељеничког становништва потицала из крајева који су ушли у састав НДХ.
Због обавеза према Немачкој, проистеклих из пакта Рибентроп-Молотов, и намере Совјета да не изазивају гнев моћног „савезника", дипломатске односе са КЈ 8. маја прекинуо је Совјетски Савез, као једина земља изван ратног сукоба која је оспорила њен правни интегритет. Ипак, прекид није дуго трајао јер су месец дана после почетка немачког напада на СССР (22. VI 1941) дипломатске везе обновљене. Југословенски посланик позван је да се врати у Москву, а при емигрантској влади у Лондону акредитован је совјетски посланик. Југословенско-совјетски односи су од тада били неодвојиво повезани са совјетско-британским, с обзиром на сарадњу у антифашистичкој коалицији и заинтересованост обе силе за Балкан.
**Покрети отпора, устанци и почетак грађанског рата.** Осим емигрантске владе, отпор окупацији, фашизму и терору пружиле су разнородне снаге у земљи.
Избегавши заробљавање у Априлском рату и одбивши да призна капитулацију и окупацију, група официра са пуковником Драгољубом (Дражом) Михаиловићем на челу, окупила се средином маја 1941. на висоравни Равна гора, на западним обронцима Сувобора, по којој је цео покрет отпора назван равногорски. После Штаба формирани су и први војни одреди, названи четнички, чиме је успостављена њихова национална и историјска повезаност са истоименим одредима из времена борби за ослобођење и уједињење српског народа. Организација и делатност јединица била је у надлежности Команде четничких одреда Југословенске војске. Сматрајући да су за кризе југословенске државе умногоме били одговорни политичари, официри су желели да њихов покрет буде строго војнички, без учешћа и утицаја политичких странака. Под снажним националним осећањем, изражавали су револт према свима који су избегли патриотску дужност одбране земље, колаборационистима, подстрекачима и извршиоцима злочина над српским народом. Одани положеној заклетви, наступали су као браниоци монархије и друштвеног поретка који је постојао до окупације, због чега је покрет био изразито монархистички и грађански.
За разлику од равногорског покрета, насталог као последица војног слома, партизански је много дуже припреман, а од почетка је, осим антифашистичке и ослободилачке, имао и политичку садржину, проистеклу из идеја и програма КПЈ.
У време поделе Европе на свет фашизма и свет антифашизма у другој половини 30-их година, КПЈ је напустила залагање за разбијање југословенске државе. Задржавајући захтев за право народа на самоопредељење до отцепљења, није инсистирала на отцепљењу него на државном преуређењу и стварању више федералних јединица, али је највећу одговорност за међунационалне кризе и социјалну неправду и даље пребацивала на „великосрпску буржоазију", која је наводно угњетавала све несрпске народе. Према њеном програму, српски народ, нарочито из Србије, управо је због тога требало да предводи борбу за равноправност других нација и националних мањина. Осуђујући све национализме, најопаснијим је сматрала српски национализам. Приближавањем рата започела је и војне припреме, појачавајући пропагандни рад у војсци. На 27-мартовским демонстрацијама појавила се на улицама први пут после забране 1920--1921, користећи прилику за истицање најважнијих својих идеја. Комунисти су се у Априлском рату одазивали на мобилизацију, често се и добровољно пријављујући да бране земљу, а ЦК КПЈ је тих дана основао Војни комитет на челу са Јосипом Брозом Титом, генералним партијским секретаром од 1937--1938, који је био присутан када су немачке јединице ушле у Загреб. Видевши одушевљење грађана, у прогласу који је убрзо потом објављен, тај дан је назвао „љагом" у историји хрватског народа, те поједини историчари сматрају да је то био један од разлога због којих је прешао у Београд, посветивши се припреми отпора у Србији.
КПЈ је током априла и маја ширила мрежу војних комитета и сакупљала оружје, одлучивши се за подизање устанка после немачког напада на Совјетски Савез. У том смислу стигла је и директива из Москве, по којој су све комунистичке партије биле обавезне да оружаним акцијама ометају немачке јединице, како би био ослабљен притисак на „прву земљу социјализма". Истог дана, КПЈ је на испуњење те дужности и у антифашистичку борбу позвала најпре своје чланове, а потом све народе и националне мањине, укључујући и немачку. Уверени у непобедивост Црвене армије, комунисти су сматрали да ће рат бити завршен за само неколико месеци. Крајем јуна 1941. у Београду је формиран Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (НОПОЈ), на чијем је челу такође био Ј. Б. Тито. Неколико дана касније, 4. јула, ЦК КПЈ је донео коначну одлуку о подизању устанка. Прва важнија акција после те одлуке изведена је у Белој Цркви 7. VII 1941, када је Жикица Јовановић Шпанац убио два члана жандармеријске патроле. Према доцнијем тумачењу КПЈ, устанак у Србији је тек тада почео.
Лето у Србији 1941. протекло је тако у знаку паралелног стварања оружаних одреда два антифашистичка покрета. И један и други постали су масовнији тек када је устанку приступило српско село, узбуњено жељом за ослобођењем од окупације. На простору Србије у то време је постојало неколико десетина партизанских и четничких одреда, међу којима је било и оних са више стотина бораца. Језгро партизанских јединица чинили су чланови и симпатизери КПЈ, а четничких официри, подофицири и бивши војници који су избегли заробљавање. Из ових редова настајао је и старешински кадар, мада је школованих официра било и међу партизанима. У партизанским одредима осећао се утицај бивших учесника Шпанског грађанског рата -- „Шпанаца", будући да су имали значајно борбено искуство. Шири борачки састав на обе стране чинили су сељаци, идеолошки још увек неопредељени и неспремни да се удаљавају од родног краја. Иако бројн значајни, одреди се почетком устанка нису одлучивали за веће нападе на немачку оружану силу, али је њихова близина варошима и градовима подстицала саботаже, диверзије, нападе на жандармеријске станице и друге акције против окупационих и колаборационистичких снага. Последњег дана августа постигнут је и до тада највећи устанички успех јер је четнички одред потпуковника Веселина Мисите ослободио Лозницу, заробивши 93 немачка војника.
Покушавајући да зауставе ширење устанка и уведу ред, Немци су се одлучили за радикалне мере и управне промене. Само у августу 1941. погубили су, махом јавно, око хиљаду талаца, доневши и одлуку да Савет комесара замене другим телом, које би делимично имало надлежности владе, а било формирано од личности већег угледа и ауторитета. Избор је пао на генерала Милана Недића, бившег министра војног, којег нису депортовали у заробљеништво, допуштајући му ограничену слободу. Генерал Недић је у време притисака да прихвати немачку понуду живео повучено, сломљен погибијом сина и његове породице у експлозији муниције у смедеревској тврђави. Немци су га приликом преговора о образовању владе суочили са могућношћу поделе Србије међу балканским суседима, као и са планом да гушење устанка препусте мађарским, бугарским и усташким јединицама. Према трећој могућности, сами би извршили одмазду над целим српским народом. Заплашени таквим мрачним изгледима, на генерала Недића утицали су поједини привредници, интелектуалци, политичари и представници СПЦ. Одлучивши да прихвати немачку понуду, он је поставио више услова: добијање аутономије, организовање оружаних снага, утврђивање количине робе предаване окупационим снагама, обустављање злочина над Србима у НДХ, издвајање 17 срезова из састава усташке државе, давање помоћи заробљеницима у Немачкој. Одбацујући те захтеве, Немци су се сложили само са повећањем жандармерије, а потом и са стварањем јединица локалне самозаштите, чије је оснивање започело крајем 1941. и које су под именом Српска државна стража (СДС) у различитим периодима, од 1942. до 1944, имале 12--15 хиљада припадника. Влади, образованој на самом крају августа 1941, нису допустили да има Министарство спољних послова, што је било јасан показатељ њене несамосталности и ограничених права. Названа „владом народног спаса", она није испунила немачка очекивања. Упркос апелима, претњама и казненим мерама, које су заједно предузимали влада и окупациони апарат, устанак се у септембру проширио, постижући све веће успехе. Оснивање нових војних одреда и бројно повећање постојећих омогућило је ослобађање других вароши и градова, а пораст устанка и стварање слободне територије били су последица јачања оба покрета и њиховог повременог заједничког деловања. О могућностима и условима сарадње разговарано је на првом састанку Д. Михаиловића и Ј. Б. Тита, одржаном 19. IX 1941. у Струганику. Проистекла из међусобног неповерења, прва размимоилажења већ су се била показала, због чега је споразум двојице антифашистичких вођа био тек привремени компромис. Договорено је да се припадници оба покрета заједнички боре против окупатора онда када за то постоје услови, делећи заплењено оружје и власт у ослобођеним местима. Сви који су желели да се боре могли су се слободно опредељивати за четничке или партизанске јединице. Неколико дана касније, 26. IX 1941, у засеоку Столице код Крупња одржано је саветовање политичких и војних руководилаца партизанског покрета, са Титом на челу, чије су одлуке биле много трајније. Одлучено је да се Главни штаб НОПОЈ преименује у Врховни штаб НОПОЈ, а штабови Србије, Црне Горе, БиХ, Хрватске и Словеније у главне штабове. Партизански борци требало је да имају јединствени амблем -- петокраку звезду с националном заставом, а да поздрављају стиснутом десном песницом изговарајући „Смрт фашизму -- Слобода народу!". Истакнут је значај војне дисциплине, унапређивања обавештајне службе, санитета и интендатуре. Посебно важна одлука односила се на стварање нових органа власти -- народноослободилачких одбора (НОО), које је требало оснивати у свим ослобођеним местима. Доносећи те одлуке, вођство партизанског покрета је показало да ће се упоредо с борбом за ослобођење водити борба за социјалну револуцију, освајање власти и ново уређење.
Према једној од одлука требало је тражити споразум са Д. Михаиловићем, ради заједничких војних операција. Партизанско-четничка сарадња остварена је при заузимању Горњег Милановца и Чачка, у нападима на Шабац, блокади Ваљева и борбама код Краљева, али се на целој ослобођеној територији видела двојност покрета. Поред два штаба -- ВШ НОПОЈ и Врховне команде пуковника Михаиловића, постојале су по две команде места и два мобилизацијска пункта на којима се могло прикључити једном или другом покрету. У Чачку и Горњем Милановцу власт су делили четници и партизани. Четници су држали Пожегу, Ивањицу, Ариље, Врњачку Бању, Рашку. Њихова „престоница" била је у Пожеги, а партизанска у Ужицу, које је у јесен 1941. постало центар слободне територије са око 19.000 км²: од обронака Златибора и Увца до Саве и Дунава, од Дрине до Ибра. На овом простору, названом Ужичка република, оживљавани су привреда и саобраћај, радила је фабрика оружја, издаване су новине и збрињаване жртве рата.
Устанком су били захваћени и други крајеви под немачком војном управом, иако је касније почео и спорије се развијао него у Шумадији и западној Србији. Осим тога, између устаничких подручја нису могле бити успостављене везе које би осигурале веће успехе.
У источној Србији, где су Немци због важности пловидбе Дунавом и експлоатације Борског рудника држали јаке посаде, ослобођени су Петровац на Млави, Кучево, Мајданпек, Жагубица, Голубац. Остваривана је и партизанско-четничка сарадња, у оквиру које је заузето Велико Градиште.
Због значаја саобраћајница у Моравској долини, веза са Солуном и близине бугарске границе, Јужна Србија је такође била поседнута јаким окупационим снагама. На овом подручју прво су се јавили четнички одреди Косте Пећанца, који су убрзо ушли у сукоб са партизанским јединицама и колаборацију, те их је Д. Михаиловић сматрао сарадницима непријатеља. Јачањем партизанског покрета привремено је ослобођено Прокупље, а потом Лебане, Леце, Медвеђа.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/016-se-v-streljanje-civila.jpg)У Банату, у којем је деловао већи број комуниста, партизански одреди створени су у јулу 1941, с уверењем да ће Црвена армија кроз неколико недеља савладати немачку инвазију и ослободити окупирану Европу. Та је илузија имала тешке последице, будући да је реакција немачких окупационих снага однела многе животе. Већина банатских партизана прешла је потом у Срем, а преостале јединице су уништене.
Средином септембра, у време наглог јачања устанка у Србији, А. Хитлер је издао наредбу о његовом безусловном гушењу. Како су постојеће немачке снаге за то биле недовољне, ојачане су јединицама пристиглим из Француске и Грчке. Једна немачка дивизија и усташке снаге налазиле су се на Дрини, а мађарска речна флотила на Сави. У завршним борбама доведена је и једна дивизија са Источног фронта. Јединствену команду преузео је генерал Франц Беме, користећи искуство из I светског рата. Напад на устаничке положаје започео је из Срема, а борбе су вођене на местима најтежих битака из 1914. У време почетка немачке офанзиве, која је истовремено била и казнена експедиција, издато је наређење да се за сваког рањеног немачког војника погуби 50 талаца, а за убијеног 100. Немачке јединице су на простору између Саве и Дрине извршиле масовна стрељања и паљење читавих насеља, не штедећи ни децу и одводећи хиљаде људи у логоре. После Мачве, колективна одмазда извршавана је у околини Ваљева, у Крагујевцу, Краљеву и другим местима, у којима је број жртава износио по више стотина и хиљада. Посебно тежак утисак оставило је страдање Крагујевца јер је у околини и самом граду 19--21. октобра стрељано око 2.800 људи, међу којима су били ђаци крагујевачких школа. У одвођењу талаца на стратиште учествовали су одреди Српског добровољачког корпуса (СДК), попуњени члановима и симпатизерима ЈНП „Збор".
Усред немачке офанзиве, између партизана и четника расли су неповерење, ривалство, сукоби око поделе ратног плена и власти. Ради превазилажења ових проблема, 26. X 1941. у Брајићима је одржан други састанак Д. Михаиловића и Ј. Б. Тита. Договорено је да се заплењено оружје и седишта штабова и даље равноправно деле, да се преко слободне територије обавља несметан саобраћај, а спорови избегавају, али је Д. Михаиловић одбио предлог о формирању заједничког оперативног штаба и протестовао због оснивања народноослободилачких одбора, као пута којим је КПЈ желела да освоји власт. Само неколико дана касније, продужавањем и јачањем сукоба започео је грађански рат о чијим се изазивачима водио дуготрајни спор. Према једном тумачењу, изазвали су га партизани својом жељом за револуцијом и нападом на четничке одреде у околини Пожеге 31. октобра. По супротном мишљењу, започели су га антикомунизмом заслепљени четници, нападајући Ужице у ноћи између 31. октобра и 1. новембра 1941. Од утврђивања „правог датума" неупоредиво већи значај имају обострана искључивост и узајамна нетрпељивост, која је кулминирала крајем октобра, доводећи до најтрагичнијих и најтрајнијих подела у српском народу. Наредних дана, партизанске јединице овладале су простором између Пожеге, Ивањице, Чачка и Љига и напале штаб Д. Михаиловића на Равној гори. Успевши да заузму Пожегу, контролисале су целу Ужичку републику. Нашавши се пред потпуним поразом, Д. Михаиловић се одлучио на корак супротан антифашистичком опредељењу. Успостављајући контакт са окупационим властима, 11. новембра се у Дивцима код Ваљева састао са представницима немачке војне команде. Обећавши да ће Србију ослободити од партизана и комуниста, затражио је слободу деловања, оружје и муницију. С обзиром на неповерење према свим устаницима, а четничком покрету као српском и пробританском, Немци су одбацили предлог, захтевајући прекид свих борби и безусловну предају. Последњу прилику за обустављање братоубилачког сукоба представљао је партизанско-четнички споразум, потписан 20. новембра у Чачку. На захтеве из Лондона и Москве, покровитеља супротстављених покрета, две стране су се још једном сагласиле да борбу против окупатора треба водити заједнички, али, како ниједна од њих није била искрена, грађански рат је продужен.
Приводећи офанзиву крају, немачке снаге су до краја новембра заузеле сва већа места на слободној територији. Одлучивши да Ужичка република буде брањена по сваку цену, вођство партизанског покрета је још увек неискусне и слабо опремљене јединице пустило у фронталну борбу са искуснијим, добро наоружаним и многобројнијим непријатељем. Завршавајући операцију, Немци су 25. новембра напали Ужице. Четири дана касније, 29. новембра, на брду Кадињача последњи отпор пружио је Раднички батаљон, чији су борци готово сви изгинули. Ужице је заузето, а ВШ се са око 2.000 преживелих партизана преко Златибора и Увца пребацио у Санџак. Сломивши партизански покрет у западној Србији, Немци су 7. децембра на Равној гори разбили четнички штаб, али нису успели да заробе Д. Михаиловића, који се са Врховном командом повукао у Санџак. Један део четничких снага спасао се одступањем у источну Босну, а други уласком у јединице СДС. У исто време сломљен је и устанак у источној Србији, у којој су партизанске снаге сведене на један мањи одред и групе партизана, суочене са предстојећом зимом и непрестаним прогонима. Уз њих су се одржале и четничке јединице, али на том простору све до 1944. није било већих борби, будући да су Немци због значаја Дунавског пловног пута и Борског рудника обезбеђивали цело подручје. Трајнији карактер имао је партизански покрет у јужној Србији, где је деловало више одреда, сукобљавајући се с Бугарима, четницима и СДС. На крају прве ратне године, немачка окупациона политика и гушење устанка у Србији имали су трагичан исход. Према немачким подацима, до краја јануара 1942. убијено је преко 20.000 цивила и око 8.000 бораца.
Осим у Србији, од пролећа до јесени 1941. устанци су подизани на готово целом југословенском простору, разликујући се по условима избијања, размерама и преовлађујућим утицајима једног или другог антифашистичког покрета. Устанке у БиХ и Хрватској углавном је спонтано покретало српско становништво, суочено са истребљивачком усташком политиком. Прву побуну против усташких злочина подигли су сељаци из околине Санског Моста, 6--8. маја. Успевши да је угуше, усташе су је потом користиле као разлог за ширење терора. Почетком јуна сукоб са усташама избио је и у источној Херцеговини, у невесињском крају. У БиХ су се потом као устаничке области издвојиле Херцеговина, Босанска Крајина, тузланска и сарајевска област. У Хрватској су устанци подигнути у Лици, на Кордуну и Банији, у Горском котару. На простору Срема мање партизанске јединице формиране су на Фрушкој гори, али су усташе успевале да савладају њихове акције. Све те побуне имале су како локалне посебности тако и више заједничких карактеристика. Под притиском терора дизали су их угрожени Срби, често без претходне организације. Као и у Србији, осећало се двојство покрета и супарништво између партизанских и четничких снага. Ситуацију у НДХ користили су притом Италијани. Показујући спремност да пруже заштиту и чак наоружају устанике, настојали су да српски отпор усташама искористе ради ширења зоне свог утицаја. Док су четници прихватали ту сарадњу, партизани су је одбијали. С друге стране, док је део устаника сукоб са усташама сматрао општим српско-хрватским сукобом, КПЈ је иступала против међунационалног обрачуна. За разлику од устанка у Србији, устанци у НДХ добили су трајан карактер, јер је од њиховог одржања зависио физички опстанак народа осуђеног на смрт.
У Црној Гори устанак је избио 13. јула, дан након што су Италијани, наступајући као заштитници и ослободиоци од српске хегемоније, са црногорским сепаратистима прогласили слободну Црну Гору под својим протекторатом. Устаници, чије су снаге веома брзо нарасле на око 30.000 бораца, напали су италијанске посаде у Вир-Пазару, Петровцу и другим местима, успевши да ослободе Цетиње, Никшић, Подгорицу и Бар, а потом целу Црну Гору. Изненађени избијањем устанка и његовом ширином, Италијани су сакупили неколико дивизија из Албаније, муслиманску милицију и албанске квислиншке јединице. Напавши устанике, према становништву су применили казнене мере и до 14. августа поново заузели ослобођени простор, а за војног гувернера Црне Горе поставили генерала Алесандра Пирција Биролија. Устаничке борбе обновљене су у октобру, али су заустављене тешким поразом устаника у нападу на Пљевља 1. децембра, током којег је погинуло више стотина бораца. Масовност погибије утицала је на јачање четничких снага, будући да су се и на овом простору сукобљавала два антифашистичка покрета.
На преосталој југословенској територији устанак је био најснажнији у Словенији, где је почео крајем јула 1941. Руководећу улогу преузела је Освободилна фронта, образована од различитих антифашистичких струја, међу којима је најјача била комунистичка. За разлику од других устаничких подручја, са којих су јединице често биле у покрету, словеначки партизани борили су се само у Словенији.
Због репресије мађарског окупатора и равног терена, који није омогућавао герилску борбу, организованијег отпора и партизанских јединица није било у Бачкој. На Косову и Метохији пак притисак албанске милиције и других окупационих снага онемогућавао је шире устаничке замахе, а чланство формираних устаничких јединица чинили су искључиво Срби. У Македонији је устанак започео тек у октобру 1941, пре свега због одлуке Методија Шаторова, секретара Покрајинског комитета КПЈ, да партијску организацију одвоји од КПЈ и припоји је Комунистичкој партији Бугарске. Нов ПК покушао је да организује отпор, али су га бугарске окупационе снаге брзо сломиле.
Искуство стечено у устаничким борбама у лето и јесен 1941. допринело је учвршћивању идејних основа оба антифашистичка покрета. Њихови ставови према борби против фашизма, окупационим снагама, савезницима, идеолошким противницима и будућности југословенске државе били су потпуно оформљени, без знатнијих промена у наредном периоду.
Започет као војнички, усмерен на борбу за ослобођење земље, равногорски покрет је у другој половини 1941. добио и политичку садржину, чему је допринело деловање партизанског покрета, који је због идеолошко-политичких разлога постао супарнички, као и долазак у Михаиловићев штаб неколицине грађанских политичара, чланством и идејама махом везаних за Српски културни клуб (СКК). Парола СКК „Јако српство, јака Југославија" постала је од тада кључна у опредељивању „равногораца". Залажући се за ослобођење и обнову државе, равногорски покрет је наступао као југословенски. У новембру 1941. и његове јединице су обједињене под именом Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО). Осим старог четничког амблема -- лобање са укрштеним костима, борци су носили кокарде војске КЈ, а њихова најпознатија парола била је „За краља и Отаџбину". У оквиру југословенског опредељења, вођство покрета је сматрало да при обнови државе не треба поновити грешку учињену 1918. и пропустити прилику да се обележе српске границе. С обзиром на искуство из Априлског рата и окупације, тражено је да се омеђи целокупан простор на којем су живели Срби -- Србија у границама после балканских ратова, Црна Гора, БиХ, Војводина и део Хрватске насељен Србима у Славонији, Лици, Далмацији, на Банији и Кордуну. На преосталој територији планирано је стварање хрватске и словеначке јединице. Да би се створиле етнички чисте области, требало је извршити и пресељавање становништва. Уз то, захтевано је кажњавање свих који су учествовали у злочинима над српским народом, посебно Хрвата и босанскохерцеговачких муслимана због подршке режиму НДХ. Формално југословенски, равногорски покрет је из тих разлога у суштини био изразито српски, иако му је приступио мањи број Словенаца, Хрвата и муслимана. Најважнију подршку добијао је на простору насељеном српским становништвом, које се суочавало са претњом колективног уништења и денационализације. Подршка је потом стигла из иностранства, од емигрантске владе и Велике Британије.
Емигрантска влада прихватила је равногорски покрет као легитимну војску КЈ, а Д. Михаиловића као њеног команданта, који јој је у антифашистичкој коалицији увећао углед стечен 27-мартовским пучом. Највећу подршку давали су му министри из Србије и они чије је српско национално осећање превладавало над југословенским. Спремна да подржи сваки антифашистички покрет, и Велика Британија је знатно допринела популарисању равногорског покрета у савезничкој јавности, славећи Д. Михаиловића као „првог герилца" у поробљеној Европи. Захваљујући њима, слава „Робина Худа балканских планина" толико је порасла да су у САД његове слике истицане упоредо са сликама председника Рузвелта. Британци су већ у јесен 1941. у равногорски штаб упутили прву војну мисију и започели слање материјалне помоћи, али она никад није стизала у потребној количини, нити је одговарала потребама покрета, што је био један од узрока четничко-британских неспоразума. Други су настајали због британског противљења да се успостави директна веза између емигрантске владе и Д. Михаиловића. Образлажући своју упорност безбедносним потребама, Британци су све до 1943. били посредници и контролори у тој комуникацији. Трећи узрок спора између њих и Д. Михаиловића стварао је став равногорског покрета да због масовних немачких репресалија према цивилном српском становништву, којем је претило истребљење, не треба изводити акције против окупационих снага. Опредељујући се за мање саботаже и диверзије, његово вођство веровало је да ће исход рата бити решаван на великим фронтовима, да у борбу треба ући у време отварања нових европских ратишта, а до тада чувати народ од страдања и поразити идеолошког супарника -- партизански покрет и КПЈ као његову руководећу снагу. Главни противници равногорског покрета тако су постали комунисти, с обзиром на то да су усред рата за ослобођење земље стварали основе за освајање власти, социјалну револуцију и републику. Осим тога, четници су партизански покрет сматрали антисрпским, не заборављајући период у којем се КПЈ залагала за разбијање југословенске државе и водила борбу против „великосрпске хегемоније", а српски народ проглашавала угњетачем других нација и националних мањина. Антикомунизам и страх од колективних одмазди према српском становништву водио их је у колаборацију са Немцима, иако им ови никада нису веровали, а заробљеним четницима пунили логоре готово подједнако као и припадницима партизанског покрета. Истовремено, М. Недића осуђивали су због пристајања на територијално смањивање Србије и отворене сарадње с Немцима, мада је пристанком да део четничких јединица буде легализован у одредима СДС многима спасао животе. Са припадницима СДК пак нису желели никакву сарадњу, презирући их као фашисте и егзекуторе српског народа, те је и Д. Михаиловић, упркос више позива, све време рата одбијао да се сретне са Д. Љотићем.
Равногорски покрет је до краја 1941. проширио организацију на већем делу југословенског простора, али никад није постао јединствен. Именом *четници* биле су обухваћене разне јединице, чији се однос према борби и окупатору разликовао у појединим областима, везујући се за одређену средину и њене потребе. Један од великих проблема представљало је и одсуство чврсте војничке дисциплине. Иза Д. Михаиловића, признатог вође и популарног „Чиче", заклањали су се локални команданти, понекад самоиницијативно названи војводама, међу којима је било искрених патриота и антифашиста, али и насилника, огрезлих у злочину према сопственом народу и сарадњи с Немцима.
На другој страни, партизански покрет изграђивао је своју идеологију и стратегију. Одлука ЦК КПЈ да устанак започне тек после немачке инвазије на СССР често је тумачена као стављање интернационалистичког дуга према „првој земљи социјализма" испред одбране сопствене домовине. Иако су својом отаџбином сматрали и Совјетски Савез, комунисти су се за борбу против фашизма ипак спремали много раније. Уз то, отварањем Источног фронта, на који су упућене најбоље немачке јединице, ослабљен је притисак у окупираним подручјима, у којима су углавном задржане тзв. посадне дивизије, слабије борбене спреме. Устанак је отуд имао веће изгледе за успех, док је поуздање у снагу Црвене армије стварало илузију о брзом завршетку рата. Везујући се за Совјетски Савез, КПЈ је саставним делом антифашистичке борбе сматрала извођење социјалне револуције, државно преуређење и освајање власти. Уз обећање социјалних реформи и решавање националног питања, насупрот „братоубилачком рату" истакла је паролу „братства и јединства", позивајући у борбу све народе и националне мањине. Уместо „стратегије чекања" за коју се определио равногорски покрет, одлучила се за непрестану акцију, с уверењем да су у сукобу са фашизмом и „реакцијом" жртве неизбежне. Ушавши у бескомпромисни сукоб са четницима Д. Михаиловића, поистовећивала их је са усташама, чиме је започела прављење вештачких симетрија. Иако су се првих ратних година у партизанским јединицама борили углавном Срби, истицала је да у борби против фашизма учествују сви народи и националне мањине, да сви страдају и имају „своје" злочинце: Хрвати А. Павелића, а Срби М. Недића.
Држећи се тих уверења, КПЈ је постепено остваривала свој идејни програм. Њена организациoна структура, створена између два светска рата, почивала је на постојању ЦК као главног руководећег тела, потом покрајинских, окружних и месних комитета. Током 1937. створене су и две националне партије -- КП Хрватске и КП Словеније, са њиховим централним комитетима. На истим основама, у устанку је започело стварање војних штабова и НОО, чиме је КПЈ своју партијску организацију преносила на војну и на зачетке нових власти. Као руководећа снага партизанског покрета, комунисти су показали фанатичну веру у програм, а чврстину и доследност у спровођењу идеја. Кроз дводеценијски илегални рад били су навикнути на дисциплину и беспоговорно извршавање налога Коминтерне и партијског вођства, што су захтевали и од партизанских бораца. Посветивши се њиховом политичком васпитавању у духу својих уверења, у свим јединицама су поставили политичке комесаре. Као генерални секретар КПЈ и врховни командант партизанског покрета, Ј. Б. Тито имао је одлучујућу улогу, одржавајући везу са Москвом и Коминтерном без обавештавања најближих сарадника − Александра Ранковића, Милована Ђиласа и Едварда Кардеља.
Идеолошка искључивост испољила се у наставку ратовања. После слома Ужичке републике, ВШ и главнина партизанских јединица налазили су се од децембра 1941. до маја 1942. на простору Санџака и источне БиХ. Почетак тог периода подударио се с привременим прекидом веза с Коминтерном и сломом немачке офанзиве испред Москве. Без инструкција из СССР, Ј. Б. Тито и КПЈ били су уверени да ће врло брзо почети совјетска офанзива, која ће довести до завршетка рата и распада Антифашистичке коалиције, те да се може прећи на „другу етапу" рата -- обрачун са класним противницима и непријатељима револуције, као услову за освајање власти. Позната под именом „лева скретања", ова фаза партизанског покрета имала је трагичне последице. Обележени као стварни или могући непријатељи, без суђења су убијани сви које је КПЈ сматрала „кулацима" и носиоцима „великосрпског хегемонизма", најопаснијег противника новог друштвеног поретка, не штедећи ни њихове породице. Најмасовније ликвидације извршене су у Црној Гори и Херцеговини, а сличних појава било је и у Срему и Словенији, иако нису постојале везе са ЦК КПЈ и ВШ. Напуштање ове радикалне „линије" започело је у марту и априлу 1942, према захтевима из Москве да се не покреће питање револуције и промене друштвеног поретка, будући да је Совјетски Савез, чувајући добре односе са Великом Британијом и САД, у први план стављао борбу против фашизма.
**Војна дејства и политичка збивања 1942−1943.** Партизанске снаге су у пролеће 1942. створиле слободну територију у западној и централној Босни. Заузевши Босански Петровац, Дрвар, Гламоч, Приједор и друга места, контролисале су подручје од реке Саве на југ до планина Козара и Грмеч. С обзиром на то да су одреди са Козаре угрожавали комуникације у долинама Саве, Врбаса и Сане, Немци су ради успостављања контроле ангажовали око 11.000 својих војника и око 20.000 усташа и домобрана. У операцији „Западна Босна", вођеној од 10. јуна до 15. јула 1942, те су снаге опколиле партизанске јединице и велики збег народа на Козари. Обруч је пробијен 3. јула, али је кроз њега прошло свега десетак хиљада људи. Немци и усташе заробили су око 68.000 Срба са Козаре и из Поткозарја, од којих је један део одведен на рад у Немачку, а већина у логоре Јасеновац и Стара Градишка, где су их усташе погубиле. Послератним истраживањима по имену је утврђено 33.398 жртава, међу којима више хиљада жена и деце. Преосталима је изгубљен траг у логорима НДХ.
Истовремено, продужавајући рад на организовању НОО, вођство партизанског покрета припремало је федерализацију Југославије. Почетком фебруара 1942. донети су „Фочански прописи", прво законодавство о раду, задацима и организацији НОО, у чију су надлежност стављена безбедносна питања, функционисање власти у позадини, снабдевање војске и становништва храном и одећом. У септембру су настали и „Крајински прописи", којима су НОО, дотадашњи привремени органи власти, постали „органи народне демократске власти". Упоредо с одборима, стваране су организације које су окупљале омладину и жене: Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАО Југославије) и Антифашистички фронт жена (АФЖ), чији је задатак био да прикупљају храну, одећу, обућу и лекове, те да описмењавају и просвећују становништво, везујући га за идеје антифашизма и социјалне револуције. Најважнији корак учињен је у јесен 1942, када је продором главнине партизанских јединица на запад створена тзв. Бихаћка република, слободна територија у Босанској Крајини, Лици, на Банији, Кордуну и у Горском котару, од око 50.000 км². У присуству 54 већника у Бихаћу је 26--27. новембра основано Антифашистичко веће народа Југославије (АВНОЈ). Обавештена о току припрема, Москва је директивним писмом тражила да АВНОЈ не буде конституисан као врховни орган државне власти и да се не поставља питањe укидања монархије. Иако су директиве прихваћене, АВНОЈ је по свом саставу, организацији и надлежностима постао представничко тело и највиши орган власт, зачетак Народне скупштине. Донетом резолуцијом наглашено је да представља „општенационално и општепартијско политичко представништво народноослободилачке борбе у Југославији". Критиковани су „ненародна политика" предратног режима, „издаја" војног и политичког врха, равногорски покрет, колаборација и избегличка влада, али национални проблем није разматран.
На међународном плану, савезничке победе код Ел Аламејна и Стаљинграда 1942. отвориле су питање новог фронта у Европи, уз могућност да се англоамеричке снаге определе за Балкан као могући простор заједничке инвазије. За такву евентуалност припремали су се и Немци и покрети отпора. Очекујући да се савезници одлуче за Јадранску обалу као место искрцавања, немачки команданти настојали су да се осигурају с те стране, уништавајући и партизански и равногорски покрет. У децембру 1942. одобрен је план замашних војних операција назван „Вајс" (I--II), ради чијег су спровођења прикупљене немачке, италијанске и колаборационистичке јединице, са око 90.000 војника. Међу њима је било око 20.000 четника, с обзиром на то да су Немци намеравали да после партизанско-четничког сукоба поразе победника уз што мање својих жртава. Операције против Бихаћке републике трајале су од средине јануара до краја марта 1943. Бихаћ је освојен већ у јануару, али је главнина партизанских снага од око 20.000 бораца избегла уништење, крећући се са Централном болницом и преко 3.500 рањеника ка долини Неретве. Након остављања тешких рањеника на Златибору у новембру 1941, вођство партизанског покрета је, ризикујући велике губитке, штитило рањене саборце, те се и битка на Неретви претворила у „битку за рањенике". Немачко-италијанске и усташке јединице започеле су крајем фебруара 1943. продор ка Прозору, Коњицу и Горњем Вакуфу, успевши да створе обруч око партизанских снага. Покушавајући да онемогуће евентуални пробој партизана ка источној Херцеговини и Србији, на другој страни Неретве налазиле су се четничке јединице. Како би им онемогућили прелазак, партизани су порушили мост код Јабланице и истовремено кренули у пробој ка Горњем Вакуфу. Поправком порушеног моста вратили су се на Неретву и у ноћи између 6. и 7. марта напали четнике. Поражене на Неретви, потом код Чичева, Главатичева, Невесиња и Калиновика, равногорске снаге никад нису превазишле ове губитке. Велике поразе претрпели су и Италијани, присиљени да одбрану мостарске области препусте немачким снагама. Немци су успели да запоседну територије и комуникације северозападно од Неретве, али не и да униште главнину НОВЈ. Пробивши се из окружења, партизани су спасли Централну болницу, нанели тежак пораз идеолошком противнику и продрли у источну Херцеговину и Црну Гору.
Одлучивши да чврсто запоседну јадранско залеђе, Немци су операцијом „Шварц" планирали да у наставку офанзиве разоружају четничке јединице и ликвидирају штаб Д. Михаиловића, а након тога униште главнину партизанских снага и ВШ. У ту сврху сакупили су око 120.000 војника, међу којима су се, поред немачких, налазиле италијанске, усташке и бугарске јединице. Офанзива је започела 15. V 1943. нападима на главнину НОВЈ у Санџаку и северној Црној Гори. Успевши да је опколе, немачке трупе су јој наметнуле дуготрајне борбе, користећи артиљерију и авијацију. Ненавикнуте на такве услове ратовања, партизанске јединице су остале без хране и уз то биле оптерећене старањем о неколико хиљада рањеника, али су у првој половини јуна извршиле наредбу ВШ о пробоју обруча и преласку у противофанзиву у источној Босни. Битка на Сутјесци је по обиму, замашности операција и броју погинулих била до тада највећа на простору Југославије. Партизани су изгубили преко 7.000 бораца, укључујући већину рањеника и оболелих од тифуса. Друга далматинска бригада је само у једном дану остала без 600 бораца, а Седма банијска дивизија је преполовљена. Од 2.547 њених бораца погинуло је 1.349 (52,96%). Упоредо с овим борбама, немачке трупе разоружале су четничке јединице у Црној Гори и источној Херцеговини. Око 2.000 припадника равногорског покрета депортовано је у логоре у Немачкој. Напустивши ове просторе, Д. Михаиловић је крајем јуна 1943. са преосталим снагама прешао у Србију.
На ратна збивања у Југославији вишеструко се одразила капитулација Италије почетком септембра 1943. Из рата је изашла једна од најважнијих чланица Тројног пакта, која је после априлског слома запосела велике делове југословенске територије, водећи политику пуну противуречности. Оставши без италијанске подршке, равногорски покрет покушао је да се домогне италијанског наоружања, а закратко је покренуо и неколико војних акција ради заузимања градова које су напуштале италијанске окупационе снаге. Капитулацију Италије много боље су искористиле партизанске јединице, које су потпуно или делимично разоружале неколико италијанских дивизија, од којих су две комплетно прешле на страну НОВЈ. Иако су већи број италијанских дивизија разоружали Немци, заплењеним оружјем наоружано је око 80.000 бораца, а добијене су и знатне количине тешког наоружања, које је до тада једва постојало у партизанској војсци. Повлачењем Италијана створени су услови за масовне устанке и стварање слободне територије у Далмацији, Истри, Горском котару, на хрватском и словеначком приморју. У Сплиту су антифашисти преузели власт 10. септембра, пре него што су у град ушле партизанске јединице. Порастао је број припадника партизанског покрета, који је због приласка Хрвата и Словенаца почео да мења националну структуру. Осим обала Јадранског мора, ослобођени су Санџак, већи део Црне Горе, западне Македоније и Херцеговине, потом Босне, готово цела љубљанска покрајина изузев Љубљане.
Ситуација на ратиштима, југословенском и светском, утицала је током 1942−1943. на промене у британској политици према емигрантској влади и супарничким покретима у Југославији, од значаја за однос снага у грађанском рату и судбину државе. Британци су до средине 1943. отворено показивали да им неслога у емигрантској влади и бесконачне расправе постају све заморније. Уз њихову сагласност, првих дана јануара 1942. смењена је влада генерала Симовића, после које су једна за другом образоване две владе под председништвом С. Јовановића и краткотрајна влада Милоша Трифуновића. У јулу 1943, такође вољом Британаца, образована је чиновничка влада Божидара Пурића, без страначких вођа, која је из Лондона упућена у Каиро. У свима њима министар војске био је Д. Михаиловић, иако су британски државници нескривено говорили о колаборацији равногорског покрета, показујући због егзистенцијалне угрожености Срба у НДХ разумевање за сарадњу са Италијанима, али не и са Немцима. Од четника су непрестано, а нарочито од 1943, захтевали да извршавају оружане акције и диверзије на пругама ради ометања снабдевања немачких јединица у Грчкој. Уз то, сматрајући још од краја I светског рата да југословенска држава треба да буде заснована на равнотежи снага између Срба и Хрвата, нису прихватали идеју „Велике Србије" за коју се залагао равногорски покрет. Подједнако неприхватљив био им је став о колективном кажњавању Хрвата и муслимана. Четничке одмазде над муслиманским становништвом реметиле су притом односе Британаца са Турском, коју су желели да задрже у барем неутралном ставу. Осуђивали су и став према партизанском покрету, нарочито изјаву Д. Михаиловића, дату пуковнику Билу Бејлију, да се као непријатељи на првом месту налазе комунисти, а потом Немци, чиме су добили коначну потврду неуспеха у настојању да измире два покрета отпора. У складу с таквим околностима, у пролеће 1943. определили су се за политику „једнаког одстојања" или „двоструког колосека": одржавање веза са Д. Михаиловићем и паралелно успостављање контаката са партизанским покретом. Прву војну мисију у ВШ упутили су крајем маја 1943, када су се Вилијам Стјуарт и Вилијам Дикин падобранима спустили на Дурмитор и били сведоци борби на Сутјесци. Знајући важност њиховог доласка и веза са Великом Британијом, Ј. Б. Тито их је чекао неколико дана, ризикујући још веће партизанске губитке. После капитулације Италије у септембру 1943, Британци су помагали партизане ратним материјалом и допустили лечење рањеника и болесника у Италији. Истовремено, у ВШ је стигао бригадни генерал и дипломата Фицрој Маклејн, један од најповерљивијих људи В. Черчила, чији су извештаји битно утицали на заузимање британског става према партизанском покрету и одустајање од подршке Д. Михаиловићу. Као што су почетком рата највише допринели његовој популарности, Британци су тако од краја 1943. почели да га руше, сматрајући да је постао „млински камен" око врата краља Петра II, којем су настојали да сачувају престо. У складу с таквом политиком, нису се одлучније противили револуционарним одлукама његових идеолошких противника.
Унапређујући све време рата почетне облике нових, револуционарних или, како се говорило, „народних власти", партизанско вођство је у другој половини 1943, поред већ постојећег АВНОЈ-а, образовало антифашистичка већа Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и БиХ. Такво веће није формирано једино у Србији, с образложењем да због неразвијености партизанског покрета нису створени потребни услови. Из тог разлога, Србија је била једина од тада већ ствараних федералних јединица коју су на другом заседању АВНОЈ-а, одржаном у Јајцу 29--30. новембра, представљали борци партизанских јединица. Одлуке заседања имале су судбоносни значај за све народе Југославије и њену историју у наредним деценијама. АВНОЈ је проглашен за врховно законодавно и извршно представничко тело, поставши права Народна скупштина за чијег је председника именован др Иван Рибар, југословенски политичар хрватског порекла. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), чији је први председник био Ј. Б. Тито, добио је улогу владе, с обзиром на то да је проглашен за највиши извршни и наредбодавни орган народне власти. Истовремено, емигрантској влади оспорено је право да представља Југославију, чиме су њене одлуке сматране неважећима. Монархија је суспендована до ослобођења земље и одлуке народа на изборима, те је и краљу Петру II до тада било забрањено да се врати у земљу. Договорено је да држава буде изграђена на федеративном принципу, којим је требало обезбедити „пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине". Будућа федерација требало је да има шест јединица: пет националних и једну мешовиту -- БиХ. Вољом КПЈ, Македонци и Црногорци проглашени су нацијом пре одлуке самих народа. Питање компетенција савезних власти и федералних јединица није решавано, као ни питање унутрашњих граница. Националним мањинама гарантована су национална права, али том приликом нису формиране аутономне области. Потврђене су све дотадашње одлуке нових власти, чиме су озакоњене већ извршене револуционарне промене и прекинут правни континуитет с југословенском краљевином. Уведен је чин маршала и додељен Ј. Б. Титу, који је тако објединио три руководеће функције: генералног секретара КПЈ, врховног команданта војске и председника владе.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/026-se-v-oslobodjena-i-polu-oslobodjena-teritorija-karta.jpg)
Упоредо с другим заседањем АВНОЈ-а, од 28. новембра до 1. децембра у Техерану је одржан састанак В. Черчила, Ј. В. Стаљина и Ф. Рузвелта („велике тројице"). Упознати са збивањима у Југославији, савезнички представници били су опрезни у изношењу закључака, не желећи да ремете односе у антифашистичкој коалицији. Најопрезнији су били челници СССР, који је идеолошког савезника и тумача своје воље имао у КПЈ и партизанском покрету, иако се уздржавао од јавне подршке. Из Москве су постепено ширене вести о колаборацији равногорских јединица, али је од партизанског вођства тражено да превасходно води антифашистичку борбу, избегава сукобе на класној основи, веће војне формације не назива пролетерским и не пропагира револуцију, с обзиром на то да су Совјетском Савезу од успеха КПЈ у борби за освајање власти били неупоредиво важнији добри односи са САД и Великом Британијом. Ипак, на Техеранској конференцији је договорено да партизански покрет буде помогнут ратним и санитетским материјалом, операцијама командоса, коришћењем луке у Барију и на сличне начине, чиме му је дато својеврсно признање, уз саглашавање В. Черчила и Ј. В. Стаљина да у ВШ буде упућена прва совјетска војна мисија. С друге стране, разговарано је о постепеном повлачењу савезничких мисија из равногорских штабова, чиме су Британци суштински напуштали Д. Михаиловића, опредељујући се за нову политику („политика компромиса"), којом су покушавали да успоставе сарадњу НКОЈ-а и емигрантске краљевске владе. У формалном смислу, савезничке владе нису признале АВНОЈ и НКОЈ, али их нису ни оспориле, прихвативши одлуке из Јајца као „позитивне чињенице". Британци су притом изјавили да увек подржавају покрете који се боре против Немаца, те да већу подршку морају дати партизанским снагама, док је СССР предност дао партизанима и критиковао равногорски покрет, али се није изјашњавао против краља Петра II и емигрантске владе. Уз Д. Михаиловића остали су једино Американци, који су тек 1943. почели да на Балкан шаљу своје војне мисије и не ослањају се искључиво на мишљење Велике Британије, мада без сукоба са њеном политиком. Иако је и ова велика сила предност давала војним разлозима и учинку у борби против фашизма, била је наклоњена краљу, монархији и старом поретку у Југославији. Тако је настала необична ситуација: Велика Британија је као монархија почела да подржава републикански покрет, а САД монархистичке снаге.
**Политичке промене и ратна дејства током 1944.** У времену успостављања нових односа и утврђивања основа југословенске федерације, од 31. XII 1943. до 2. I 1944. у Бујану, у Албанији, одржана је конференција чланова КПЈ и донета резолуција супротна другом заседању АВНОЈ-а. Присутни делегати, углавном Албанци, истакли су да су КиМ насељени шиптарским становништвом, које тежи уједињењу са „Шипнијом" (Албанијом). Захтевајући од Шиптара да се боре против окупатора, потписници резолуције су им гарантовали да ће после ослобођења имати право „самоопредељења до отцепљења". ЦК КПЈ је директивним писмом из марта 1944. оспорио прокламовани документ, али је он остао важно сведочанство поништавања територијалног интегритета југословенске државе и права српског народа на самоопредељење.
Такође реагујући на одлуке АВНОЈ-а и Техеранску конференцију, вођство равногорског покрета је 27−28. јануара 1944. у селу Ба, на југоисточним падинама Сувобора, одржало конгрес, назван Светосавски. Иако су четници Д. Михаиловића већ имали идеологију, осмишљену током времена као низ ставова према текућем рату, смислу борбе у условима масовног страдања цивила, немачким окупационим снагама, колаборационистима, злочинима према српском народу, комунизму, партизанском покрету и будућности Југославије, није прокламован ниједан документ који би могао бити сматран званичним програмом. Одговори на тих неколико кључних проблема налазили су се у текстовима политичара окупљених око Д. Михаиловића, првенствено Драгише Васића и Стевана Мољевића, а објављеним у виду мањих брошура или у равногорској штампи. Осим тога, испољавани су и спровођени у свакодневној пракси. Порази у сукобима са партизанима, изгледи за повратак главнине партизанских снага у Србију, промена британске политике, почетни дипломатски успеси вођства партизанског покрета и могуће последице одлука донетих у Јајцу захтевали су, међутим, конкретније изјашњавање. Ради тог циља донета је резолуција, једини конкретан резултат конгреса, на чију су садржину утицали политичари умерене оријентације, пре свега Живко Топаловић, шеф Социјалистичке странке, који се међу последњима прикључио Д. Михаиловићу. Југословенска држава је према овом документу требало да буде обновљена као уставна и парламентарна монархија са династијом Карађорђевић на челу, чије би уређење било тријалистичко, с тим што би уз велику српску јединицу постојале хрватска и словеначка. Становништву су гарантована грађанска и политичка права и слободе, привредни и културни напредак, правна сигурност и законска заштита, изузев за ратне злочинце, који су морали бити кажњени. Срби, Хрвати и Словенци су позвани да се заједнички боре против фашизма и окупације. Револуционарне одлуке КПЈ, којима су мењани грађански поредак и државно уређење, осуђене су и проглашене незаконитима, а све промене, политичке и социјалне, требало је да буду извршене после рата, демократским путем. КПЈ је оптужена за подстицање и вођење грађанског рата, али је позвана да прекине „своју штетну разбијачку акцију", потчињавајући се „у ослободилачком рату општој народној дисциплини". За разлику од других равногорских текстова, у којима су потпуно занемаривана социјална питања, у овом је истакнута њихова важност и потреба решавања. Све те одлуке показале су се као закаснеле, испољавајући узалудност покушаја равногорског покрета да коригује своју политику и прилагоди је стварности југословенског простора. Да су четници и у међународном погледу постајали све усамљенији, показивао је и постепени одлазак британских војних мисија из четничких штабова.
Као закаснео и нереалан у пролеће 1944. показао се и план Хермана Нојбахера, специјалног немачког изасланика за Балкан и највишег цивилног чиновника. Уочавајући неуспех немачке политике и предвиђајући војни пораз, он је сачинио план о садејству свих антикомунистичких чинилаца, процењујући да би се могло сакупити око 80.000 војника (50.000 четника, 25.000 припадника СДС и 5.000 припадника СДК), који би се супротставили партизанском покрету и помогли немачку одбрану. Да би се те снаге привукле, требало је створити српско-црногорску федерацију у којој би се налазио и цео Санџак, са генералом Недићем као председником и одређеном аутономијом у унутрашњој управи. Немачка надлежност била би ограничена на управну контролу, репресивне мере биле би ублажене, а рад БУ обновљен. Иако је план био осмишљен искључиво ради осигурања немачких интереса, А. Хитлер га је у априлу 1944. одбио, не пристајући да ублажи режим према српском становништву.
У првим месецима исте године започело је савезничко бомбардовање војних објеката, привредних постројења и саобраћајница корисних Немцима. Немачки окупатор је у овим акцијама изгубио надмоћ над ваздушним простором изнад Југославије, али је разорном дејству бомби изложено више градова. Средином априла 1944, управо на Ускрс, док су многи грађани били у црквама, бомбардован је Београд. Страдале су улице, болнице и санаторијуми, главна железничка станица, једна војна фабрика, зграда Гестапоа на Дорћолу. Током овог, а и у накнадном таласу бомбардовања, тешко су оштећени и други градови: Лесковац, Ниш, Краљево, Сплит, Шибеник, Бања Лука, Никшић, Славонски Брод. Подгорица и Задар готово су сравњени са земљом, а бруталност напада била је равна немачком бомбардовању 1941, због чега је становништво било огорчено, не разумевајући смисао жртвовања цивила и стамбених зграда. Само у априлском бомбардовању Београда погинуло је око 1.160 грађана, чиме је отворено питање да ли су вође антифашистичких покрета у Југославији захтевале такву врсту демонстрације савезничке надмоћи над Немцима и убрзање њиховог војног пораза. Одговорност је пре свега приписивана Ј. Б. Титу, али није потврђена поузданим историјским изворима.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/029-se-v-operacije-na-balkanu-1944-karta.jpg)
Партизански покрет је у то време постизао значајне дипломатске и војне успехе. В. Черчил и Ј. Б. Тито су убрзо после Техеранске конференције започели међусобну преписку, током које је британски премијер показивао све веће интересовање за партизански покрет и поверење у његовог вођу, уверен да је његово комунистичко опредељење много блаже него совјетских бољшевика, што би допринело компромису са монархијом. Да га приклони попуштању, сугерисао му је да у Србији преовлађује прочетнички и антикомунистички став сељаштва. Према договору који је постигао са Стаљином, у фебруару 1944. у ВШ је стигла прва совјетска мисија са генералом Корњејевим на челу. Партизанско-совјетска сарадања од тада није ишла само преко шифрованих веза, него је успостављена директно, а недуго потом, почетком априла 1944, у СССР је упућена мисија НОВЈ, коју су водили М. Ђилас и генерал-лајтнант Велимир Терзић. Мада је речено да је њен карактер војни, имала је важне политичке задатке, проистекле из потребе да се осигурају постигнуте револуционарне промене. У Лондон је упућен Владимир Велебит, човек којем је Ј. Б. Тито и раније поверавао разговоре са западним дипломатама и државницима у Италији, Египту и Алжиру. Колико је В. Черчилу било стало до сарадње показује чињеница да је Титовог изасланика примио већ приликом његовог првог доласка у мају 1944, а да се ниједном није срео са С. Јовановићем, најугледнијом личношћу у емигрантској влади и њеним председником од јануара 1942. до јуна 1943. Војну мисију НОВЈ једино нису хтеле да прихвате САД, наклоњеније четницима. Редовност веза успостављених са западним савезницима побољшана је после неуспелог немачког покушаја крајем маја 1944. да нападом на Дрвар, где су се тада налазили ВШ и центар „нове Југославије", буде уништено вођство партизанског покрета („Десант на Дрвар"). После жестоких окршаја, Тито је у ноћи између 3. и 4. јуна, први пут напуштајући јединице и тло Југославије, авионом пребачен у Бари, а потом британским бродом на Вис, утврђено острво које су бранили британски командоси и једна партизанска дивизија. На Вис је затим дошао и остатак ВШ, задржавајући се ту све до јесени 1944. и постижући значајне споразуме.
Све време контролишући дешавања у југословенској емиграцији, Британци су у мају 1944. утицали на пад владе Б. Пурића, незадовољни -- између осталог -- што није хтео да жртвује Д. Михаиловића као министра војске. Осим тога, ни партизанско вођство није хтело да преговара са избеглим политичарима све док се у влади налази вођа супарничког покрета. Мандат за састав нове владе поверен је Ивану Шубашићу, бану Хрватске бановине, као умереном политичару, декларативно спремном на српско-хрватски и емигрантско-партизански компромис. Шаљући га на преговоре са Титом, Британци су покушали да у земљу упуте и краља Петра II, али је Тито одлучно одбио такву могућност. За НКОЈ је довољан уступак представљало и то што је преговарано са представником владе која је у Јајцу проглашена незаконитом. Праћен британским амбасадором, И. Шубашић је на Вис стигао као председник и једини члан владе, будући да је именовање министара зависило од споразума са Титом. После тродневних разговора, одржаних 14--16. јуна, прихватио је федералистичко уређење, одао признање партизанској војсци, признао тековине дотадашње борбе, осудио колаборацију и подржао јачање борбе против фашизма и окупације. С обзиром на то да је Тито прихватио стварање јединствене владе, у коју је требало да уђу Сретен Вукосављевић и Драго Марушић, потврђена је одлука о суспензији монархије до ослобођења земље и договорено да се из дипломатских представништава уклоне противници НОБ.
Политичари у емиграцији, превасходно српски, били су незадовољни постигнутим споразумом. Са становиштва бројности српског народа, уважавања српских интереса и поштовања страдања и улоге у борби против окупатора, сматрали су понижавајућим што су три најважније функције у новој власти заузимали Хрвати: И. Рибар као председник АВНОЈ-а, И. Шубашић као председник владе у Лондону и Ј. Б. Тито као председник НКОЈ. Штавише, страховали су да ће таква политика бити настављена и по завршетку рата. Споразум није задовољио ни Британце, који су очекивали стварање заједничке, јединствене владе, док је према споразуму Тито--Шубашић двојство владе било продужено. Ради његовог потврђивања или евентуалних измена, В. Черчил и Ј. Б. Тито разговарали су 12. и 13. августа 1944. у Казерти код Напуља. Покушавајући да уговори састанак између Ј. Б. Тита и Петра II, британски премијер настојао је да краљу осигура што повољнији положај, захтевао обећање да партизани неће силом уводити комунизам и добијено оружје користити у грађанском рату. Британци су и тада веровали да је Тито „мекши бољшевик" него комунисти у Русији, те да због његовог придобијања треба чинити уступке.
**Војни и политички значај ослобођења Србије.** Значај југословенско-британских преговора порастао је почетком завршних операција за ослобођење Србије у лето 1944, након више настојања главнине партизанских снага да се врате на тај простор. Заинтересованост више ратујућих страна за њега показивала је оправданост Титовог уверења да је Србија кључна земља рата у Југославији. Партизани су тиме добијали прилику да свог главног идеолошког противника поразе управо тамо где је имао најјаче упориште и да тако постигну коначну победу у грађанском рату. Уз то, у Србији би дошли у контакт са Црвеном армијом, чији се Трећи украјински фронт примицао Дунаву. Мобилизацијски и економски разлози такође су били важни јер би извршеном мобилизацијом био попуњен и повећан састав партизанске војске, чије би снабдевање било омогућено у овим богатим подручјима. Напокон, освајање Београда давало је велику психолошку предност над противницима. Равногорски покрет је пак у Србији бранио свој најважнији ослонац, са свешћу да ниједна победа у западним деловима Југославије не би могла надокнадити евентуални пораз. С друге стране, Немци су бранили богате руднике и важне комуникације, тим значајније што је, ради одбране Немачке, из Грчке преко моравско-вардарске долине повлачена група армија „Е" са око 350.000 војника.
ВШ је одлуку да се центар борбе пренесе у Србију донео још у мају 1944. Иако је тих месеци на овом простору образовано неколико нових партизанских дивизија, Тито је ослобађање препустио јединицама формираним у западним деловима Југославије. Како се не би поновио победнички улазак српских трупа у Београд, сличан оном из новембра 1918, ослобођење Србије морало је доћи са запада. Она се није могла ослободити, требало је да буде ослобођена. Мада су у јединицама које су учествовале у завршним операцијама борачки састав углавном чинили Срби, међу којима је било и Србијанаца, настајала је подела на прочетничку Србију и партизанско „западно српство".
Током битке за Србију, започете у августу 1944, партизанске снаге су сарађивале са британским ваздухопловством, а везу са Црвеном армијом, која је стигла на југословенско-румунску границу код Турн-Северина, успоставиле 12. септембра, што је за њих имало прворазредну важност, будући да су се среле са својим идеолошким и војним заштитником. Истог дана постигнута је још једна велика победа. Краљ Петар II, који је под притиском Британаца крајем августа разрешио Д. Михаиловића дужности команданта ЈВуО, позвао је равногорске снаге да се ставе под команду Ј. Б. Тита, наневши им најтежи морални ударац. Нижући војне и дипломатске успехе, Тито је, без обавештавања Британаца и без пратње иједног Југословена, био у Москви од 21. до 28. септембра. У разговорима са Стаљином отворена су политичка и војна питања, везана за међународно признање „нове Југославије", помоћ у наоружању и новцу, садејство НОВЈ и Црвене армије, наставак рата. Поред Шарла де Гола и Едварда Бенеша, Тито је тако био једини вођа покрета отпора који је усред рата разговарао са двојицом шефова Антифашистичке коалиције -- В. Черчилом и Стаљином. Запањене британске дипломате тумачиле су овај тајни одлазак у Москву као превару, увидевши да политика подршке није Тита одвојила од идеолошких узора и главних налогодаваца. Осим тога, он се почетком октобра, на повратку из СССР, у Крајови (Румунија) састао са маршалом Толбухином, командантом Трећег украјинског фронта. Иако су се јединице Црвене армије већ налазиле на територији Југославије, договорено је да од Тита и званично буде затражена дозвола за њихов улазак, чиме је вођство партизанског покрета добило неку врсту међународног признања, будући да су англоамеричке трупе примораване да у случају војних дејстава на југословенском простору поступе истоветно. Истом приликом постигнут је и договор о укључивању бугарских јединица у завршне борбе за ослобођење Србије и остатка Југославије. Како је Бугарска капитулирала 9. IX 1944, совјетска врховна команда је њене трупе већ укључила у састав Трећег украјинског фронта, против чега су протестовале САД и Велика Британија, сматрајући потпуно непримереним да бивше окупационе снаге, огрезле у злочину, политичком одлуком буду преименоване у ослободилачке. Најтеже је било погођено локално становништво јер су се у овим јединицама налазили исти војници који су протеклих година вршили терор, али су нове југословенске власти већ размишљале о могућој федерацији с Бугарском.
Партизанска војска и јединице Црвене армије спојиле су се код Велике Плане 19. септембра. Завршна битка за Београд вођена је од 14. до 20. октобра садејством партизанске Прве армије под командом Пека Дапчевића и јединица Црвене армије, којима је командовао маршал Толбухин. Престоницу су већ биле напустиле војне команде, бивши министри, генерал Недић, најповерљивији немачки сарадници и одреди СДК, намењени одбрани Берлина. На Титову молбу, црвеноармејци су избегавали непотребно коришћење тешке артиљерије, а у град су, на велико одушевљење Београђана, први ушли југословенски партизани. Понегде су још увек вођене уличне борбе, настављене и наредних дана, јер су иза главнине немачке војске заостале диверзантске немачке групе, трудећи се да нанесу што веће људске жртве и материјалну штету. Упоредо с тим, револуционарна власт је учвршћивала своје позиције.
Разговоре започете у јуну на Вису, а продужене у октобру у Белој Цркви, Ј. Б. Тито и И. Шубашић завршили су потписивањем новог споразума у Београду 1. XI 1944. Потврђујући претходне договоре, унапредили су их одлуком о стварању намесништва, на које је Петар II требало да пренесе краљевска овлашћења. Истовремено, организован је рад Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ), с циљем окупљања свих антифашистичких снага: почев од КПЈ и масовних организација под њеним руководством (УСАО Југославије и АФЖ-а), преко остатака грађанских странака до појединаца који су желели да се боре против фашизма. КПЈ је тиме целокупан политички живот стављала под своју контролу, а нуђењем сарадње онима који претходних година нису учествовали ни у антифашистичком отпору ни у колаборацији формално прихватала савезничке препоруке.
**Унутрашње и међународне околности краја рата у Југославији.** Саставши се на Кримској конференцији фебруара 1945, вође антифашистичке коалиције сагласиле су се да се формира јединствена југословенска влада, а АВНОЈ прошири некомпромитованим народним посланицима изабраним на изборима из 1938. Не противећи се тим саветима и захтевима, КПЈ је постепено освајала власт, због чега је био узалудан покушај Петра II да се успротиви предаји краљевских овлашћења. Намесништво је образовано 2. III 1945, а чинили су га Срђан Будисављевић, Анте Мандић и Душан Сернец. Три дана касније, 5. марта, оставке су поднеле обе владе -- НКОЈ и влада И. Шубашића, те је јединствена Привремена влада Демократске федеративне Југославије (ДФЈ) образована 7. III 1945. Њен председник, Ј. Б. Тито, био је и министар народне одбране; потпредседници су били Милан Грол и Е. Кардељ, док је министарство спољних послова водио И. Шубашић. Министри су одређени и за сваку од будућих федералних јединица, чиме је потврђивана идеја федерације. Иако је у влади било политичара из предратних грађанских странака, одлучујућу улогу имала је КПЈ.
Донекле умирени привидним демократизмом нових власти, Британци су доживели још једно непријатно изненађење када је Ј. Б. Тито поново отпутовао у Москву, где је 11. априла потписао „Уговор о пријатељству и међусобној сарадњи Југославије и СССР-а". Нове власти су тако и пре краја рата показале да ће СССР бити земља на коју ће се Југославија угледати и од које ће, осим војне и материјалне помоћи, примати упутства за политичко деловање.
Упоредо са организацијом власти и борбом за међународно признање, вођене су завршне борбе за ослобођење земље. После Београда ослобођени су остатак Србије, Банат и део Барање, а до краја 1944. Македонија, Црна Гора, КиМ, Херцеговина, Далмација. Крајем исте године у Срему и на Дунаву стабилизовао се Сремски фронт, чије је одржавање изазивало многобројна тумачења. Дејством Црвене армије показало се колико су партизанске јединице биле неприпремљене за фронталне борбе. Почетком 1945. оне су реорганизоване, те су створене четири армије; НОВЈ је преименована у Југословенску армију (ЈА), а ВШ НОВЈ у Генералштаб ЈА. Без помоћи Црвене армије, међутим, оне су на Сремском фронту биле скоро немоћне. Број погинулих војника, необучених за такву врсту ратовања, био је све већи, нарочито међу младим војницима, мобилисаним у Србији у јесен 1944, без икаквог борбеног искуства. Према неким проценама, са тог простора је за кратко време мобилисано око 300.000 људи, махом младих, чиме је отворено још једно болно питање II светског рата. На другом крају Србије, на КиМ, у децембру 1944. избила је велика побуна Албанаца. Користећи као повод одбијање да се боре на Сремском фронту, побуњеници су покушавали да спрече издвајање овог простора из састава Велике Албаније и његово остајање у Србији. Побуна је угушена тек крајем фебруара 1945. Пробој Сремског фронта пак извршен је 12. III 1945, након чега су партизанске армије продужиле напредовање ка западу и северозападу земље. Првог дана маја заузеле су целу Истру и ушле у Трст, напустивши га потом под притиском савезника. Загреб и Љубљана ослобођени су 8. маја. Наредног дана капитулирала је Немачка, али су борбе у Југославији трајале до 15. V 1945.
У време ослобођења Србије, а потом и других делова Југославије, револуционарне власти су масовно кажњавале учеснике у окупационој власти, сараднике фашизма, идеолошке противнике и „непријатеље револуције". Број таквих био је велик јер су се међу њима нашли фолксдојчери, припадници несловенских националних мањина који су подржали режиме успостављене после Априлског рата, припадници равногорског покрета и других четничких формација, „љотићевци", усташе, домобрани, колаборационисти, ратни профитери. Осим што је била веома велика, та скупина је била и врло разнолика, пре свега по степену одговорности, али се револуционарне власти нису много бавиле утврђивањем појединачних кривица. Посебну оштрину показале су према српском грађанству, као носиоцу „великосрпског хегемонизма", сматраног за највећег противника револуције, због чега су заједно са колаборационистима страдали и многи недужни људи. Већа толеранција испољена је према националним мањинама чије су матичне државе почеле да граде социјалистичко уређење, углавном уз помоћ јединица Црвене армије. Тако су нове власти, размишљајући о уједињењу са Албанијом, српским колонистима, протераним за време рата са Косова, из Метохије и Македоније, привремено забраниле повратак на своја имања, допуштајући да на њима остану Албанци, у многим случајевима досељени из Албаније. Штавише, Албанцима је дата пуна аболиција, с образложењем да су албанске масе биле „заведене". Поражене војске масовно су ликвидиране, са изузетком припадника СДК, које су Немци под заштитом одвели у Немачку. Четници из Србије и Црне Горе нашли су се у зиму 1945. на простору Босне, разишавши се по питању правца даљег одступања. Црногорски четници, предвођени Павлом Ђуришићем, одлучили су да се повуку ка Словенији, где су се сакупљале и друге јединице које су изгубиле рат, верујући у могућност образовања антикомунистичког фронта или се надајући предаји англоамеричким снагама. Усташе су им, међутим, у априлу 1945. нанеле велике губитке, на превару заробивши и већину официра, које су потом погубиле у Старој Градишки или Јасеновцу. Главнина четничких јединица која је остала у Босни изгинула је у мају 1945. на Зеленгори и Сутјесци. Према сећању М. Ђиласа, тада је, уз коришћење авијације, побијено више хиљада четника, а спасло се неколико стотина, међу којима и Д. Михаиловић с једном мањом групом. Преживели поражени војници, без обзира на то којим су снагама и нацијама припадали, погубљени су у Словенији и на граници са Аустријом. Процене броја ликвидираних крећу се од неколико десетина хиљада до вишеструко већег броја, због чега је тај проблем и данас један од оних који изазивају расправе и различита тумачења.
**Последице рата.** На целокупном простору југословенске државе, у зависности од постојећих околности, примењивани су репресија, терор, масовно насиље, злочини, геноцид и холокауст.
Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у потпуности је спровођен на територији коју је контролисао усташки режим. Доносећи расистичко закондавство, усташе су програму колективног уништавања давале изопачену легалну форму, а злочини које су притом починиле били су таквих размера и облика да су изазивали згражавање и ужас других фашистичких држава. Као главни покровитељи НДХ, Немци су препоручивали ублажавање терора, будући да је његово спровођење подстицало отпор српског становништва, избијање устанака и непрестане ратне сукобе, али утицај на А. Павелића и његове следбенике нису искористили да онемогуће њихове чудовишне планове. Изразито антисрпски опредељени, тај су проблем сагледавали превасходно у контексту сопствене потребе за пацификацијом простора и његовог несметаног коришћења. Истовремено, сами су захтевали „коначно решење" јеврејског питања, подстичући и друге окупационе управе на потпуну ликвидацију јеврејског становништва. У Банату је то учињено већ 1941, а на преосталим подручјима те и наредних ратних година. Припадници мађарских окупационих снага (хонведи) и њихови помагачи из војске и полиције извршили су рацију у више градова и села јужне Бачке. У најмасовнијој, изведеној почетком 1942. у Новом Саду и околини, с циљем погрома над Јеврејима и Србима, већина жртава убијена је на обали залеђеног Дунава и бачена под лед. Том приликом у граду и другим насељима убијено је око 4.000 људи: 2.578 Срба, 1.068 Јевреја и више десетина припадника других националности, а међу убијенима је било и око 480 деце. Осим одвођења у логоре целих породица, београдски Јевреји убијани су отровним гасом у специјалном камиону („душегупки"), који је током тог стравичног чина кружио градом. Тако је до краја маја 1942. усмрћено око 8.000 Јевреја и око 500 ухваћених илегалаца и партизана. Употребљавајући те и сличне методе, Немци су уз садејство усташа и разних колаборациониста убили око 60.000 југословенских Јевреја или 80% њиховог предратног броја.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/038-se-v-karta-genocida-u-okupiranoj-jugoslaviji.jpg)
Према постојећим истраживањима, на простору Југославије је током рата постојало око 70 концентрационих и сабирних логора и преко 300 затвора, али је становништво одвођено и у друге логоре, подигнуте у Пољској, Аустрији, Немачкој, Норвешкој, Мађарској. Најзлогласнији логори основани су у НДХ, почев од априла 1941, када су први логораши доведени у једну фабрику код Копривнице. После овог формирани су и логори: Јадовно, Керестинац, Тења, Ђаково, Славонска Пожега, Сисак, Горња Ријека, Новска, Приједор, Паг, Јасеновац и др. По злу и броју убијених људи најужаснији је био систем концентрационих логора Јасеновац. Више логора формирано је и у Србији: Сајмиште, Бањица и Топовске шупе у Београду, потом логори у Нишу (Црвени крст), Шапцу, Крагујевцу, Чачку, Крушевцу, Зајечару, Бору, Лесковцу.
Нове југословенске власти наводиле су да је током рата убијено преко 1.700.000 људи, али је наредних година и деценија тај број из различитих разлога оспораван, с обзиром на то да су, осим научних мотива, демографских и статистичких, све време били присутни национални, политички и идеолошки. Отварана су питања националне и покрајинске припадности жртава, утврђивања починилаца злочина и геноцида, дилеме да ли се сви који су погинули или били убијени могу сматрати жртвaмa рата. Проблем су представљали недостатак и непоузданост историјских извора, будући да џелати често нису водили евиденцију, да је беснео дивљи, ничим контролисани терор, да је становништво расељавано и исељавано, да су многи успели да побегну, да се многобројни логораши и ратни заробљеници због неслагања са победом револуције нису вратили у земљу, да су сведочанства о злочину плански уништавана. Никада није постигнута ни приближна сагласност о броју убијених у логорима, пре свега у Јасеновцу. Државна комисија Народне републике Хрватске изнела је већ 1945. претпоставку о пола милиона јасеновачких жртава. Наредних деценија тврдило се да је у логору уморено око 700.000 људи, а потом је тај број свођен на 350.000--400.000, мада се и у савременој хрватској и у српској историографији и овај податак умањује. Данашња историјска наука у Србији углавном се слаже да број стварних жртава рата износи око 1.050.000. Демографски је већи и износи око два милиона јер обухвата расељено становништво и драстичан пад наталитета, изазван ратним околностима. Према националној припадности, највећи губитак имали су Срби и Црногорци -- око 537.000, потом Хрвати око 190.000--240.000, муслимани око 80.000--100.000, Словенци око 28.000--36.000. Другачија слика добија се када се број страдалих упореди с укупним бројем припадника једне нације и њеном процентуалном заступљеношћу у југословенском становништву. Осим тога, нужно се отвара питање колико је међу страдалима било цивила, жена и деце, које су униформе носили убијени и којим су ратујућим странама припадали. Иако у расправи о тим проблемима није постигнута сагласност, коришћени пописи сведоче о трагедији коју је Југославија доживела, потврђујући да су њене људске жртве износиле око 10,8% предратног становништва, далеко више од других савезничких земаља и уз масовно убијање деце. Према постојећим истраживањима, у најмонструознијој фашистичко-усташкој творевини, у НДХ, убијено је 42.791 српско дете, 5.737 ромске деце, 5.434 муслиманске, 3.710 јеврејске, 2.289 хрватске.
Процењивање висине материјалне штете започело је већ у завршници рата као део припрема за предстојећу Мировну конференцију. Различити тимови стручњака израчунали су да је без својих кућа остало око 3,3 милиона људи, будући да је од 2.436.534 куће срушено или теже оштећено 504.160 (20,7%). Уништено је 289.000 сеоских газдинстава, 24% земљишта засађеног воћем, 38% предратних винограда, 56% сточарства, живинарства и пчеларства. Од 7,2 милиона хектара под шумом девастирано је 295.000, а 175.000 је претворено у камењар. С обзиром на развијену дрвну индустрију, уништено је 1.150, а оштећено 1.316 стругара. Од укупног броја индустријских постројења уништено је или пренето у Немачку 36,5%, а у рударству и рудничким постројењима 51%. Повлачећи се, Немци и други окупатори разарали су већ оштећене пруге, путеве и мостове, због чега је железнички саобраћај имао штету од 81%, железнички мостови 80%, путеви 65%, а речни саобраћај 70%. Порушено је више стотина манастирских и црквених зграда, при чему су уништавана и друга њихова добра: архиве, библиотеке, иконостаси и различите драгоцености, чиме је СПЦ причињена штета у износу од преко 3,3 милијарде динара. Према проценама Државне комисије за утврђивање ратне штете, југословенској привреди и заједници учињена је директна материјална штета у износу од 9.145.000.000 долара, од чега је ратна штета коју је нанела Немачка износила 7.120.000.000 долара, док су Мађарска, Бугарска и Италија оштетиле Југославију за 2.025.000.000 долара. Целокупна ратна штета процењена је на 46.900.000.000 долара, у чему је Немачка учествовала са 35.858.000.000 долара, Италија са 9.850.000.000, а Мађарска и Бугарска са 1.192.000.000 долара. Ипак, вредност уништених и оштећених уметничких добара, као и оних која су неповратно нестала, није могуће у потпуности проценити.
ИЗВОРИ: В. Дедијер, *Дневник*, I--III, Бг 1945−1950; Б. Кризман, *Југославенске владе у избјеглиштву 1941--1943*, Зг 1981; Б. Петрановић, *Југословенске владе у избеглиштву 1943−1945*, Зг 1981; Љ. Бобан, *Хрватска у архивима избјегличке владе 1941−1943*, Зг 1985; A. Милетић, *Концентрациони логор Јасеновац*, I−II, Бг 1986; A. Милетић (прир.), *Априлски рат 1941. Зборник докумената*, 2, Бг 1987; Б. Петрановић, M. Зечевић, *Југославија 1918−1988*, Бг 1988; M. Ђилас, *Револуционарни рат*, Бг 1990; M. Грол, *Лондонски дневник 1941−1945*, Бг 1990; К. Фотић, *Рат који смо изгубили. Трагедија Југославије и погрешка Запада*, Бг 1995; М. Ђ. Недић, *Десна Србија. Моја реч Србима 1941−1944. Изабрани ратни говори*, Бг 1996; Д. М. Михаиловић, *Рат и мир ђенерала. Изабрани ратни списи*, 1−2, Бг 1998.
ЛИТЕРАТУРА: С. Краков, *Генерал Милан Недић*, Минхен 1968; В. Глишић, *Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941−1944*, Бг 1970; Н. Живковић, *Ратна штета коју је Немачка учинила Југославији у Другом светском рату*, Бг 1975; Ф. Jелић Бутић, *Усташе и Независна Држава Хрватска 1941−1945*, Зг 1976; E. Баркер, *Британска политика према југоисточној Европи у Другом светском рату*, Зг 1978; Б. Кризман, *Aнте Павелић и усташе*, Зг 1978; J. Марјановић, *Дража Михаиловић између Британаца и Немаца*, Зг--Бг 1979; M. Борковић, *Контрареволуција у Србији. Квислиншка управа у Србији 1941−1944*, 1−2, Бг 1979; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза*, 1−2, Бг--Тг 1982; Б. Петрановић, *Револуција и контрареволуција у Југославији (1941−1945)*, 1−2, Бг 1983; В. Ђуретић, *Влада на беспућу*, Бг 1983; Б. Кочовић, *Жртве Другог светског рата у Југославији*, Лондон 1984; М. Стефановић, *Збор Димитрија Љотића 1934−1945*, Бг 1984; В. Ђуретић, *Савезници и југословенска ратна драма -- Између националних и идеолошких изазова*, I−II, Бг 1985; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918−1988*, 2, Бг 1988: М. Лиз, *Силовање Србије. Британска улога у Титовом грабљењу власти 1941−1944*, Бг 1991; Б. Петрановић, *Србије у Другом светском рату 1939−1945*, Бг 1992; К. Николић, *Историја равногорског покрета*, 1−3, Бг 1999; Д. Алексић, *Привреда Србије у Другом светском рату*, Бг 2002; Љ. Шкодрић, *Министарство просвете и вера у Србији 1941−1944: судбина институције под окупацијом*, Бг 2009; С. К. Павловић, *Хитлеров нови антипоредак. Други светски рат у Југославији*, Бг 2009; Б. Б. Димитријевић, *Војска Недићеве Србије. Оружане снаге српске владе 1941−1945*, Бг 2011; А. Стојановић, *Идеје, политички пројекти и пракса владе Милана Недића*, Бг 2015.
Мира Радојевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК
**ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК**, устанак српског народа против Турака 1815. под вођством кнеза Милоша Обреновића. Представља део устаничког покрета започетог Првим српским устанком 1804. и обновљеног Хаџи Продановом буном 1814, чији је циљ био решавање аграрног питања и стварање националне државе, а резултат стварање аутономне кнежевине (1830--1833), разарање феудалне социјалне структуре, укидање феудализма (1835) и формирање друштва слободног предузетништва.
Положај српског народа у Београдском пашалуку вишеструко је погоршан након гушења Првог српског устанка и успостављања управе Сулејман-паше Скопљака 1813. Становништво устаничке Србије стављено је првих 12 дана окупације ван закона, па су војне операције пратили суровост према побеђенима, велик број избеглица, који се процењује и до 140.000, многобројни збегови, пљачке и одвођење у робље. Војни командант Хуршид-паша понудио је амнестију и примио предају вођа устанка који нису избегли (М. Обреновић, А. Лома, Л. Мутап, М. Дринчић, С. Главаш, А. Миладиновић и др.). Постављени су већином на њихове старе дужности, али су повластице кнежинске самоуправе укинуте. Када се већина избеглица вратила, нови београдски везир Сулејман-паша увео је 1814. режим у којем су кадије и муселими имали подређену улогу у односу на бимбаше (више официре) и тефтише (истражитеље кривица), који су сурово прикупљали оружје и обезбеђивали мир, наплату пореза, кулук и друга давања, пљачкали, злостављали и бесправно убијали. Становништво се свело на око две трећине предустаничке популације (почетком 1815. у пашалуку је било око 50.000 харачких обвезника, од чега само 30.000 пореских). Радне и пореске обавезе су повећане (подвоз, број кулучара и радних дана на поправкама утврђења; харач од 13 гроша, а ванредни намет 1814. од 22 гроша по глави). Због нередовних прилика и недостатка становништва замрла је привреда и изазвала глад. Шириле су се заразне болести (колера, куга), а опште незадовољство прерастало је у активни отпор -- бежање у шуме, хајдучију, честе договоре старешина око поновног устанка, за који су из емиграције агитовале и вође Првог устанка. Да би олакшао управу, Сулејман паша је 8. VII 1814. поставио угледног рудничког кнеза Милоша Обреновића за оборкнеза (врховног кнеза, надкнеза) Рудничке, Крагујевачке и Чачанске нахије, због чега је он учествовао и у гушењу Хаџи Проданове буне, која је избила крајем септембра у Пожешкој/Чачанској нахији (манастир Трнава код Чачка) и пренела се у Крагујевачку. Угушена је пре краја октобра 1814. без већих оружаних сукоба устаника и турске војске, уз коју су наступале и српске чете под командом лојалних кнезова. Одмазда је ипак била сурова (погубљено је око 300 људи), а терор је појачан.
Свесни тешког положаја народа, кнезови су најпре покушали да преговорима са Сулејман-пашом поправе положај, али се паша изговарао да све ради по наредбама Порте. Стога је фебруара 1815. од њега тражено и добијено одобрење да српска делегација у Цариграду тражи олакшице. Убиство иначе лојалног С. Главаша (25. фебруара) спречило је слање делегације. Кнезови су се разишли, осим кнеза Милоша којег је паша задржао у Београду, а договори око устанка су учестали. Током марта тајно су се састајали народни прваци из Рудничке, Ваљевске и Београдске нахије или су организовали зборове -- у манастиру Враћевшница, у селима Луњевица, Драгаљ, Рудовци и Вреоци. Одлучено је да се у пролеће дигне општи устанак, према договору 23. IV 1815. у Такову, где је на Цвети -- празник Христовог уласка у Јерусалим -- организован велики сабор, и да се М. Обреновићу понуди вођство. Милош се укључио у договоре када је успео да изађе из Београда, испрва оклевајући због неповољних међународних околности, малог броја способних за оружје (који се процењује на 10.000, највише 20.000), недостатка новца и муниције.
Судбина планираног устанка увелико је зависила од односа великих сила према питању опстанка Османског царства и односа Велике Британије, Пруске и Хабзбуршке монархије према улози Русије у балканским приликама. Велике силе и званична Русија противиле су се револуционарном решавању Источног питања и оружаним акцијама у Турској. Стога нису биле спремне да подрже српске захтеве за олакшањем положаја, а још мање устаничке акције. Упркос настојањима проте Матије Ненадовића, на Бечком конгресу (септембар 1814 -- јун 1815) српско питање није било предмет дебате, а хабзбуршке власти су одбијале да приме евентуалне избеглице, саветовале су устаничким изасланицима да се народ не диже на устанак, контролисале су емигранте и спречавале њихов прелазак преко границе, појачале контролу извоза и забраниле извоз војног материјала (олова, барута, па чак и гвожђа).
Устанак је започео пре договореног термина ситним чаркама с Турцима три дана пре Цвети: А. Лома је растерао харачлије у Јасеници; Јован Обреновић, Сима Паштрмац и Благоје Томић из Кнића су дан уочи празника убили турске порезнике у гружанском селу Коњуша. Ипак је у Такову на Цвети објављен устанак, Милош се прихватио вођства и био проглашен његовим предводником. Други устанак водило је млађе покољење српских војвода из Првог (ниједан, осим Милоша, није био командант нахије). Иако се устало против легитимне турске власти, устанак је вођен као да није усмерен против султана, него против неправедног режима Сулејман-паше. Стога су старешине -- нарочито кнез Милош -- штитиле лојалне Турке, често опкољенима омогућавали да се повуку, а заробљенима да оду у насеља с турском посадом.
Рачунало се да турске посаде у пашалуку (око 10.000 људи) неће брзо добити појачање, због обично дугих припрема турске војске за интервенцију, и да њих треба војно поразити па преговарати о условима мира и олакшицама. Према Милошевом плану требало је из средишњег дела Београдског пашалука -- Рудничке, Крагујевачке и Чачанске нахије којима је он био оборкнез -- војним акцијама отерати Турке из нахијских центара и опколити гарнизоне по тврђавама. Стога је Л. Мутапа и Ј. Обреновића са око 300 устаника упутио на Чачак, али су их Турци одбили и устаници су се повукли на оближњи Љубић, држећи варош у опсади. Милош је остао у селу Мајдан на Руднику, чији је масив био устанички ослонац, а Милутина Гарашанина послао је на планину Кљештевицу да спречи продор београдског гарнизона ка Чачку. Гарнизон од око 5.000 војника, већином коњаника, под командом везировог ћехаје Имшир-паше, пробио се до Чачка и поред тзв. покретљивих устаничких удара на турску војску (на Липаку и код Рудоваца) и 6. маја ушао у варош. Већ сутрадан поведена је прва битка на Љубићу, али су Турци одбијени.
Да би сузбили очекивани притисак из Ваљева и Палежа (данашњи Обреновац), устаници су извршили противнапад у тим правцима, а највероватније у исто време упућено је једно одељење с Радославом Јелечанином на Карановац (данашње Краљево), да би се спречио долазак новопазарских Турака у помоћ Чачку. Милош је с 2.000 устаника 17. маја освојио Палеж, где су заробљена и два турска топа; М. Дринчић је савладао ваљевске Турке на Дружетићима, а крајем маја предало се и Ваљево, чији се гарнизон без борбе повукао ка Соколу. Тиме је обезбеђено прикључивање Ваљевске и Београдске нахије устаницима и онемогућена комуникација између Београда и Шапца. Успостављена је директна веза устаничке територије с Хабзбуршком монархијом, што је олакшало кријумчарење оружја и муниције и повратак у земљу старешина из Првог српског устанка (бивше војводе П. Молер, С. Чупић, С. Катић, кнезови М. Тодоровић, П. Оташевић, М. Рашковић, прота Н. Смиљанић и др.). Ипак, освајање Чачка било је предуслов за даље ширење устанка. У неколико окршаја на Љубићу, Срби, предвођени Ј. Обреновићем, Јованом Добрачом и Танаском Рајићем, који је имао под командом и два топа, одбијали су Турке. Почетком јуна команду је преузео кнез Милош и део трупа преместио у два шанца близу Мораве и у оближње шумарке, што је олакшало дејства турске коњице. Турци су 6. јуна потукли Србе у једном шанцу и заробили топове, а Т. Рајић је погинуо. У метежу је напуштен и други шанац, али се српска војска ипак консолидовала. Непосредно после окршаја убијен је Имшир-паша, па су се обесхрабрени Турци, притиснути глађу због опсаде, 10. јуна повукли ка Сјеници. Српска потера сустигла их је на планини Јелици и потукла код Ртара, освојивши велик плен. Плен је задржан, а робље предато Турцима у Ужице, као знак да се устало против зулума, а не турске власти. Да би се спречили испади турске војске, опседнуте су и тврђаве у Ужицу и Соколу.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/003-se-v-karta-srbije-1804-1833.jpg)
Београдска и Смедеревска нахија коначно су ослобођене у другој половини јуна, када се турска војска, коју је предводио Сулејман-паша, након пораза код Ритопека и Гроцке повукла делом у београдску, а делом у смедеревску тврђаву и више није вршила испаде. Током похода ка Пожаревцу освојена је Баточина, а устаничка војска увећана људством Стевана Добрњца и Марка Абдуле. М. Обреновић је са 12.000--15.000 устаника напао Пожаревац и освојио га 7. јула, после дводневних силовитих јуриша и снажне одбране турске посаде, која се у блиској борби постепено повлачила из једног у други шанац. Тада је ослобођена цела Пожаревачка нахија, а затим Ћупријска и Јагодинска. Једино се колебала Шабачка нахија, нарочито Мачва.
Османска војска под командом румелијског беглербега Марашли Али-паше припремила се током лета 1815. за офанзиву на устанике. Требало је да главнина војске под његовом командом продре у Београдски пашалук с југа, из Румелије. Са запада, из Босне, требало је да наступа помоћна војска под командом Хуршид-паше, који је 1813. угушио Први устанак. Само су источне границе пашалука биле релативно сигурне, пошто су још 1814. над Поречом (данашњи Доњи Милановац) преузели контролу одметници од Порте Бећир-ага и Сали-ага. Продор велике војске Хуршид-паше очекиван је преко Шабачке нахије, која није у потпуности устала, па је Милош наредио да се сва села укључе у устанак, претећи смрћу колебљивцима. Захваљујући добром одзиву, Хуршидова претходница од око 1.300 људи под командом Ибрахим-паше одустала је од продора ка Шапцу или Београду и ушанчила се на Дубљу. Ту је до ногу потучена 26. јула, а командант Ибрахим-паша је заробљен. Тиме су војне операције биле завршене и после три месеца остварени војни циљеви устанка: Београдски пашалук је ослобођен и у турским рукама остале су само тврђаве Соко, Ужице, Шабац, Смедерево и Београд.
Међународне околности и даље су биле неповољне за устанике. Бечки конгрес је успоставио принцип легитимитета, Хабзбуршка монархија није дозвољавала извоз оружја и муниције и преласке преко границе. Устаници су једино Русију успели да заинтересују за свој положај. Без подршке пред офанзивом османске војске, затражили су преговоре о условима предаје. И турски команданти имали су инструкције да пре офанзиве преговарају. Уз посредовање Ибрахим-паше, којег је Милош с Турцима заробљеним код Дубља послао у Босну, Хуршид-паша је у преговорима с Милошем (21--25. август) понудио услове сличне онима из 1813. (повратак на стање из времена Хаџи Мустафа-паше и предаја оружја). Истовремено су, уз посредовање нишког владике, с Марашли Али-пашом преговарале устаничке вође код Ћуприје (Ј. Обреновић, Вујица Вулићевић и кнез А. Миладиновић), договоривши у Милошевом одсуству да упуте депутацију у Цариград и пропусте одред војске до Београда, како би паша у Цариграду доказао успех мисије. Милош је прихватио договорене услове пошто Марашли Али-паша није тражио предају оружја и крајем августа 1815. у Белици, код Ћуприје, уговорио примирје, које је и Порта прихватила. Нова српска делегација са архимандритом Мелентијем Никшићем на челу тражила је од Порте да за везира постави Марашли Али-пашу, а да основ уређења Београдског пашалука буду нешто ублажене погодбе Ичковог мира (из 1806), од којих су најважније биле да се порез плаћа паушално у износу од 800.000 гроша, да спахије не живе у селима него да приходе примају преко алајбега и да везир и врховни кнез бирају нахијске кнезове, које би Порта потврђивала бератима (повељама). Порта је реаговала на захтев руског посланика у Цариграду Андреја Италинског (од 30. септембра) и испунила део српских захтева: Београдски пашалук подређен је Румелијском ејалету, а Марашли Али-паша, као беглербег Румелије, постао је нови београдски везир, Сулејман-паша je постављен за босанског везира, уместо Хуршид-паше, који је премештен у Солун. Половина војске Марашли Али-паше је распуштена, а друга половина пропуштена у Београд. Пошто су се преговори депутације одужили, М. Али-паша и кнез Милош су 6. новембра сачинили у Београду усмени споразум, који је предвиђао да српски кнезови скупљају порез, да с нахијским муселимом и српски кнез суди Србима, да се спахијама даје десетак по бератима, да се у пашину службу не примају Арнаути и Бошњаци, да се не могу успоставити читлуци и да у Београду заседа Народна канцеларија -- нека врста највишег административног и судског тела српске заједнице. [](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/005-se-v-spomenik-pod-takovskim-grmorm-1887.jpg)Чланове канцеларије чинили би по један кнез из сваке нахије, а паши би предавали новац од харача, пореза и других давања и судили за веће кривице Србима. Крајем новембра 1815. објављен је крај устанка.
Међутим, споразум кнеза и везира није имао снагу закона. Његове одредбе делимично су прихваћене у осам фермана, којима је озакоњено ново уређење у Београдском пашалуку. Први ферман (о харачу) издат је 3. XII 1815, а почетком 1816. преосталих седам. Њима је проглашена амнестија, харач је смањен на 3 гроша, Срби су добили право слободне трговине у Османском царству; наређено је да се царина наплаћује строго по тарифи, а да спахије узимају десетак по бератима, да се порез плаћа у две рате, да војне посаде буду само по градовима, да с турским нахијским старешинама и један српски кнез решава спорове везане за Србе и да Народна канцеларија буде надлежна за односе везира са Србима. Иако су овим хатишерифима захтеви српске делегације и одредбе споразума кнеза Милоша и везира значајно измењени, а Милош није званично признат за водећу личност у српско-турским односима, они су створили довољан основ за изградњу Милошеве личне, а потом и наследне власти, и за даље дипломатске активности са циљем добијања аутономије.
ЛИТЕРАТУРА: М. Гавриловић, *Милош Обреновић, I (1813--1820)*, Бг 1908; А. Ивић, *Аустрија према устанку Срба под Милошем Обреновићем (од марта до децембра 1815. године)*, Зг 1917; *Историја српског народа*, V, 1, Бг 1981; Д. М. Павловић, „Западноморавци, Рудничани и Драгачевци у Другом српском устанку", *ЗРНМ*, 1984, 14; Р. Љушић, *Кнежевина Србија (1830--1839)*, Бг 1986; *Тумачења српске револуције у историографији 19. и 20. века*, Бг 1992; *Историја српске државности*, II, *Србија и Црна Гора -- нововековне српске државе*, Н. Сад 2001; М. Екмечић, „Европски оквири и карактер српске револуције 1804--1815", В. Стојанчевић, „Ток и историјски резултати Српске револуције 1804--1815", С. Гавриловић, „Аустријска царевина и устаничка Србија 1804--1815", у: *Европа и Српска револуција 1804--1815*, Н. Сад 2004.
Бојана Миљковић Катић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГОВАЦ
**ДРУГОВАЦ**, село у општини Смедерево, изграђено северно од долине Коњске реке (лева притока Језаве, слив Дунава). Слепим локалним путем повезано је с путем Смедерево -- Смедеревска Паланка. Општинско средиште је 18 км североисточно од **Д**. Насеље је компактно, на висини 200--240 м, има основу радијалног облика и радијалан распоред улица. Првобитно насеље се налазило у долини Коњске реке, око 3 км јужно од савременог села, под именом Десимаћа. Први пут се помиње 1732. Почетком XIX в., због епидемије куге, пресељено је на данашње место. Током друге половине XX в. усталила се константна депопулација. Године 1953. било је 2.679, а 2011. 1.566 становника, од којих су 98,6% били Срби. Пољопривредом се бавило 45,3% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва радило је у индустрији у Смедереву. У селу се налазе православна црква изграђена 1893, осморазредна основна школа, ветеринарска амбуланта, пошта и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГОВАЦ, Миодраг
**ДРУГОВАЦ, Миодраг**, песник, есејиста, универзитетски професор (Друговац код Смедерева, 12. X 1928 -- Скопље, 9. X 1995). Под правим презименом Милошевић студирао је југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду и Скопљу, где је дипломирао. Одбранио је докторску дисертацију „Литературно-критичкото и естетичкото дело на Димитар Митрев" (1981), те касније постао редовни професор српске књижевности. Под псеудонимом изведеним од назива родног места, објављивао је на српском и македонском језику, на којем је приредио избор из стваралаштва В. Караџића, М. Миљанова, Р. Домановића, А. Шантића, П. Кочића, М. Богдановића, И. Андрића, О. Давича и П. Џаџића. Уређивао је часописе *Современост* и *Литературен збор*. У књизи песама *Влашка рапсодија*(По 1969), на трагу неомодернистичке поетике, пева о унутрашњим немирима и завичајним пределима који буде потиснуте емоције и болна сећања. Књижевнокритички радови одликују се импресионистичким и феноменолошким приступом ауторима и делима. Залагао се за естетичка мерила која су спој традиционалних и модерних искустава, те индивидуалне визије књижевног наслеђа. Најпродуктивнији је македонски књижевни критичар који се уз то бавио и историјом те дисциплине (*Савремена македонска критика*, Врњачка Бања 1974; на македонском Ск 1974). Књижевноисторијску синтезу дао је у књизи *Историја на македонската книжевност XX век* (Ск 1990). Проучавао је и књижевност за децу и завичајну књижевност Браничева, а осим текуће књижевне критике о српским и македонским писцима и књижевноисторијских прегледа македонскe књижевности XIX и XX в., објавио је и монографије о С. Јаневском, Г. Тодоровском, Д. Митреву, Ј. Котеском. Добитник је награда „Кочо Рацин" (1968), „Димитар Митрев" и Повеље културе КПЗ Пожаревца (1983).
ДЕЛА: на српском: *Поредак немира*, По 1964; *Књижевно Браничево*, По 1972; на македонском: *Современици*, Ск 1969; *Македонската литература: од Мисирков до Рацин*, Ск 1975; *Македонски писатели за деца*, Ск 1975.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Рисојевић, „Миодраг Друговац: Влашка рапсодија", *Браничево*, 1969, XV, 4--5; М. Ђурчинов, *Нова македонска књижевност (1945--1980)*, Бг 1988; Р. Ивановић, „Књижевноисторијски домети у српској и македонској науци о књижевности", *ЗMСКЈ*, 2007, LV, 2; В. Јоксимовић, *Књижевност пожаревачког краја*, По 2014.
В. Јоксимовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГОВИЋИ
**ДРУГОВИЋИ** (Чихорићи), хумска властела из Попова поља која се помиње у XIV в. Баштински поседи су им се налазили у Величанима, где постоји некропола са гробовима чланова ове породице. У Попову су присутни од почетка XIV в., када се 1306. помињу људи жупана Степка **Д**. Жупан Ненац Чихорић помиње се у Попову између 1336. и 1375. Он је имао браћу: жупана Вратка, слугу Дабижива и тепчију Стипка. Неки од чланова породице били су у служби српскога двора. Ненац се оженио Радачом, кћерком жупана Милтена Драживојевића и сестром казнаца Санка Милтеновића и на тај начин се ородио са моћним Санковићима, који ће Чихориће у Попову подржавати на штету Николића, чији су они раније били вазали, а затим су то постали својим рођацима Санковићима. Син Ненца Чихорића и Радаче, жупан Дабижив Ненчић, спомиње се у Попову пољу између 1383. и 1399. Са пропашћу Радича Санковића **Д.** -- Чихорићи губе значај у Попову и не помињу се касније у изворима. Судећи по надгробној плочи Радача се пре смрти замонашила под именом Полихарнија. Њихова баштина Величани су били други центар Попова, поред Завале, а **Д.** су били жупански род у Попову.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи* 1, Бг 1982.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, „Властела хумска на натпису у Величанима", *Зборник К. Јиречека* 1, Бг 1959; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГОВИЋИ
**ДРУГОВИЋИ**, село у сјеверној Босни, у Републици Српској, у општини Лакташи, изграђено на десној, присојној и благо нагнутој страни долине ријеке Црквена (десна притока Врбаса, слив Саве). Општинско средиште је око 15 км западно од **Д.** и спојени су путевима Дервента--Клашнице и Бањалука--Градишка. Село је дисперзивно и заузима велику површину. Током друге половине XX в. број становника се смањивао. Године 1953. било је 1.367, а 1991. 876 становника, од којих су 98,5% били Срби. Године 2013. село је имало 784 становника, у 286 домаћинстава и са 481 кућом.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУГУВИТИ
**ДРУГУВИТИ**, словенско племе у Грчкој насељено у Солунској области. Не може се рећи у каквој су вези са источнословенским племеном Дреговића. Први пут се помињу у опису словенске опсаде Солуна из 614--616, који пружа спис *Чуда Светог Димитрија*, у којој су учествовали заједно са другим словенским племенима у Грчкој -- Велегезитима, Сагудатима, Вајунитима, Верзитима и др. Тада су населили простор северозападно од Солуна према Беру. Између 674. и 677. стали су уз своје саплеменике Ринхињане, Струмљане и Сагудате, предвођене ринхинским кнезом Првудом, у новом византијско-словенском сукобу и новој опсади Солуна. Негде између 680. и 685. примили су царску наредбу да обезбеде животне намирнице потомцима Ромеја које су Авари заробили у нападима шест деценија раније и одвели у Панонију, а који су се сада вратили и настанили на тзв. Керамисијском пољу. Временом су доспели под чвршћу управу града Солуна. Приликом арабљанске опсаде и заузећа Солуна 904. учествовали су у одбрани града. На тзв. Фотијевом сабору 879/880. био је присутан и Петар, епископ Другувитије, што сведочи да су до тада већ били покрштени. Епископ Другувитије помиње се после тога редовно у епископским нотицијама Цариградске патријаршије, као суфраган митрополита Солуна. У другој половини Х в. у изворима се јавља и стратег Другувитије, па се може закључити да је њихова област тада издвојена у посебну војно-управну јединицу, а у сфрагистичком материјалу сачувана је и успомена на неке њене чиновнике. Последњи пут се помињу почетком XIII в. -- Дрогувитија (Drogubitia), једна је од мањих области у околини Солуна према уговору крсташа и Млечана о подели Византијског царства 1204, док охридски архиепископ Димитрије Хоматин (1216--1235) помиње „власт Другувита" која се простире „од Бера до Скопља", при томе мислећи на подручје под влашћу бугарског обласног господара Стреза. У византијским изворима јављају се и појмови Драговунти и Драговинтија, али се они односе на подручје североисточно од Солуна, односно на околину Филипопоља (Пловдива) и сматра се да нису у вези са словенским племеном насељеним северозападно од Солуна.
ИЗВОРИ: J. D. Mansi (ур.), *Sacrorum conciliorum nova et amplissima colectio*, XVII, Venetiis 1772; G. M. Thomas (ур.), *Urkunden zur älteren Handels -- und Staatsgeschichte der Republik Venedig*, Wien 1856; N. Oikonomidès (ур.), *Les listes de préséance byzantines des IX^e^ et X^e^ siècles*, Paris 1972; G. Böhlig (ур.), *Ioannis Caminiatae De expugnatione Thessalonicae*, Berolini 1973; J. Darrouzès (ур.), *Notitiae episcopatuum ecclesiae Constantinopolitanae*, Paris 1981; G. Prinzing (ур.), *Demetrii Chomateni Ponemata diaphora*, Berolini -- Novi Eboraci 2002; G. L. Tafel, *ВИИНЈ*, I, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: D. A. Zakuqhnov", OiJ Slavboiejn jEllavdi, Aqhvnai 1945; Ф. Баришић, Б. Ферјанчић, „Вести Димитрија Хоматијана о 'власти Другувита' ", *ЗРВИ*, 1981, 20.
П. Коматина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУЖЕТИЋ
**ДРУЖЕТИЋ**, село у западној Србији, у горњем делу тока реке Уб, у општини Коцељева. Западно од села је магистрални пут Шабац--Ваљево, а село је с њим спојено слепим путем дугачким 3 км. Општинско средиште је око 4 км према северозападу. Насеље је дисперзивно, изграђено на великој површини по побрђу с обе стране долине реке Уб. Чине га мале групе кућа грађене на висинама 250--320 м. Помиње се 1820/21, када је имало 45 кућа, и 1828. са 52 дома у саставу кнежине проте Матеје Ненадовића. Већина становништва је досељена у XVIII и XIX в. из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Босанске Крајине, Срема, посавског дела Тамнаве, Азбуковице, околине Мионице, Ужица, Осечине, Ваљева и с Рудника. Током друге половине XX в. одвијала се константна депопулација. Године 1948. било је 1.205, а 2011. 591 становник, од којих су 97% били Срби. Пољопривредом се бавило 76,6% економски активног становништва. На дну долине налазе се основна школа и мали број кућа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУЖЕТИЋИ
**ДРУЖЕТИЋИ**, село у западном делу Србије, у ужичкој Црној Гори, на западној периферији општине Горњи Милановац. Смештено је на југоисточним обронцима планине Маљен, на левој стани долине реке Каменице (лева притока Западне Мораве). Саобраћајно је веома изоловано и до њега долазе само локални путеви који га повезују са Чачком (34 км), Пожегом (36 км) и Горњим Милановцем (око 40 км). Насеље је дисперзивно, чине га појединачне куће и групе кућа изграђене на висинама 600--700 м. Савремено насеље је настало током XVIII и XIX в. Године 1863. имало је 123 дома. Током друге половине XX в. усталила се нагла депопулација. Године 1953. село је имало 1.415, а 2011. 565 становника, од којих су 98,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 79,5% економски активног становништва.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУЖИНА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКО
**ДРУЖИНА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКО**, тајна патриотска и револуционарна организација, основана на Цетињу 13. IX 1871. Збило се то након распуштања Уједињене омладине српске, на иницијативу Светозара Милетића и без знања власти Кнежевине Србије. Чинили су је Срби „из свију крајева, одушевљени за ослобођење и уједињење". Статут је израђен у кући војводе Маша Врбице, а у састављању су учествовали: Коста Угринић, Миша Димитријевић, Милан Кујунџић Абердар, Лазар Лаза Костић, Васа Пелагић и Ђорђе Ђока Влајковић. Према Статуту, њен задатак био је да употреби „сва могућа сретства, те да се што скорије сви српски крајеви ослободе од туђег господства и уједине у једну државу". Како би се ово остварило, требало је ширити „политичку свест у народу говором и штампом", због чега је планирано да се рад одвија преко месних, покрајинских и једног главног одбора. Сваки члан морао је да изврши све задатке који су пред њега постављани ради испуњења основног циља. Чланови су, између осталих, били: Ђорђе Војновић, Луко Зоре, Јефто Гојковић, Симо Поповић, Сава Грујић и Љубомир Каљевић. Дружина је постојала као илегална организација, у раду су коришћене шифре, а одликовале су је конспиративност и завереничка структура. Повезивала је националне и ослободилачке снаге на готово читавом српском етничком простору -- Црна Гора, Србија, подручје данашње Војводине, Босна, Херцеговина и Далмација. Осим тога, била је у контакту са бугарским емигрантским револуционарним комитетом, који је деловао у Букурешту, као и са румунским родољубима. За одржавање везе између Цетиња, Београда, Новог Сада и Букурешта био је задужен сердар Перо Матановић, који је у више наврата путовао у Русију и одржавао везу са тамошњим словенским комитетима. Дружина је представљала једну од најборбенијих омладинских организација на јужнословенском простору, намеравајући да свој главни циљ оствари тако што би, подизањем устанка у Босни и Херцеговини и Старој Србији, подстакла Србију и Црну Гору да зарате са Османским царством. Извршила је значајан утицај на избијање устанка у Херцеговини 1875, који је био повод Великој источној кризи. Комплетну архиву је на почетку I светског рата спалила Ана, удовица Мише Димитријевића, у страху од мађарских репресалија.
ЛИТЕРАТУРА: К. Милутиновић, „Васа Пелагић на Цетињу", *ИЗ*, 1951, 10--12; „Црна Гора и Приморје у Омладинском покрету", *ИЗ*, 1953, 1; *Историја српског народа*, V/1, Бг 1981.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУЖИНА МЛАДЕЖИ СРПСКЕ
**ДРУЖИНА МЛАДЕЖИ СРПСКЕ**, прво ђачко друштво у Србији XIX в., основано у Београду, на Лицеју, 1847. Први назив је био „Србска дружина учеће се младежи у Књажеско‑србском лицеуму". Намера ђака је била да оснују јавну трибину на којој ће се вежбати у „упражњавању у србском простом и сложеном слогу", тј. у јавном читању својих радова. Сачуван је списак првих педесет чланова и оснивача Дружине, на чијем је челу лицејац Алекса Н. Солујић, „слушатељ прве године Права, родом из Бершића Окруж. Рудничког, који је у дружину ступио на видов дан 1847. године". Седнице Дружине су одржаване сваке недеље, а активности су биле: декламовање, говорење беседа, читање превода и изворних дела, понајвише песама. Чланови друштва су основали алманах *Невен--Слога* који је састављан од радова чланова. Песме су писане под утицајем Симе Милутиновића, али је било и политичких текстова, па је алманах штампан и у Земуну (без навођења места издања и штампарије). Остваривана је и сарадња са дружинама Срба у Аустрији, а у овој су Дружини и алманаху отпочели своје национално, политичко и литерарно деловање: Јован Ристић, Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Јован Илић, Милош Мачванин, Петар Протић, Живко Јовановић и Стеван Ћирић. Дружина је укинута 1851. због опозиционог деловања и писања у листу *Невен--Слога*.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Зрнић, *Ђачке дружине*, Бг 1912; М. Шећеров, „Дружина ђака Учитељске школе ‚Узајамност' у Вршцу 1935--1941", *Педагошка стварност*, 1959, 10; М. Радевић, „Правила Дружине младежи србске", *Настава и васпитање*, 1969, 1; „Грађа за историју Дружине младежи србске (1847--1851)", *Настава и васпитање*, 1969, 4; Љ. Станков, „Ученичке дружине у учитељским школама у Србији 1871--1941", у: *Образовање и улога учитеља у српском друштву кроз историју*, Со 2009.
Н. Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУЛОВИЋ, Љубинко
**ДРУЛОВИЋ, Љубинко**, фудбалер, фудбалски тренер (Нова Варош, 11. IX 1968). Лево крило. Фудбал је почео да игра у *Златару* из Нове Вароши 1980. У *Слободу* из Ужица прешао је 1988, а одатле у јануару 1990. у *Рад* из Београда, који је играо у најјачој југословенској лиги. Каријеру је наставио у Португалији играјући за *Жил Висенте* из Барселоса (1992/93). Највеће успехе постигао је као првотимац *Порта*(1993--2001), с којим је пет пута узастопно био првак државе (1995, 1996, 1997, 1998, 1999) и четири пута освојио Куп Португалије (1994, 1998, 2000, 2001). После две сезоне у *Бенфики* из Лисабона (2001--2003) играо је једну сезону за *Партизан* из Београда (2003/04), а играчку каријеру завршио је у *Пенафијелу* (Португалија) 2004/05. Тамо је и почео тренерску каријеру -- последњих шест месеци као играч је водио јуниорски тим свога клуба. У јесен 2006. био је тренер *Торизензеа*(Коимбра) и стекао португалску тренерску диплому. У јесен 2008. био је шеф стручног штаба *Баната* из Зрењанина, у наставку сезоне *Драве* из Птуја (Словенија), а 2010/11. тренирао је *Први август* из Луанде (Ангола). Као селектор репрезентације Србије до 19 година (2012/13) био је европски првак 2013. на шампионату у Литванији. Као вршилац дужности селектора водио је 2014. А репрезентацију Србије на четири утакмице (све у иностранству: две победе, једна нерешена и пораз од Бразила). Селектор Македоније био је 2015, а од средине октобра до пред крај те године водио је *Партизан*. Као селектор репрезентације УАЕ до 19 година (2017/18) квалификовао се на Азијско првенство. Почетком 2019. изабран је за селектора олимпијске репрезентације Узбекистана (до 23 године). За репрезентацију СРЈ (1996--2001) одиграо је 38 утакмица и дао три гола. Учествовао је на Светском првенству 1998. у Француској (није одиграо ниједну утакмицу) и Европском првенству 2000. у Холандији и Белгији (одиграо четири утакмице и дао један гол).
ИЗВОРИ: Архива ФСС; Архива ФК *Партизан*.
И. Цветковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУЛОВИЋ, Милојко Чича
**ДРУЛОВИЋ, Милојко Чича**, политички радник, новинар (Кокин Брод код Нове Вароши, 24. II 1923 -- Београд, 3. I 1989). Члан КПЈ био је од маја 1941, а учесник НОБ-а од августа исте године. У јулу 1942. постао је секретар Среског комитета КПЈ нововарошког среза, а потом, у даљем политичком напредовању, био именован за секретара Окружног комитета СКОЈ-а, за члана ОК КПЈ за Санџак (Рашка област) и члана Политодела 37. дивизије. По завршетку II светског рата дипломирао је на Правном факултету и био члан више политичких тела, осниваних при војсци, Београдском универзитету, у Београду, Републици Србији и Југославији. Између осталог, био је начелник Омладинског одељења Политичке управе ЈНА, члан Опуномћства Централног комитета КПЈ за ЈНА, секретар ЦК Народне омладине Југославије (1950−1953), секретар Удружења комуниста СК БУ, председник Савеза синдиката Југославије (1953−1957), организациони секретар и секретар Градског комитета СК Београда (1959−1963), председник Идеолошке комисије и члан Извршног комитета ЦК СКС (1963−1965). У Трећем и Четвртом сазиву биран је за посланика Савезног већа, а на Четвртом, Петом и Шестом конгресу СКС за члана ЦК СКС (1959--1969). На Осмом конгресу СКЈ изабран је за члана ЦК СКЈ (1969--1982). Упоредо с политичким задужењима, од 1967. до 1971. био је директор и главни уредник листа *Политика*, а од 1973. до 1978. амбасадор у Народној Републици Кини. По повратку у Југославију, именован је за извршног секретара Председништва ЦК СКЈ, оставши на том месту од 1978. до 1982. Сматран је човеком од великог поверења Јосипа Броза Тита. Године 1982. постављен је за амбасадора у Совјетском Савезу, где је остао до 1986. Носилац је Партизанске споменице 1941. и многих других ратних и мирнодопских одликовања.
ДЕЛО: *Самоуправна демократија*, Бг 1972.
ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; *Енциклопедија Југославије*, 3, Зг 1984.
З. Хр. Радисављевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУМСКИ САОБРАЋАЈ
**ДРУМСКИ САОБРАЋАЈ**, вид копненог саобраћаја којим се обавља просторно кретање људи и добара мрежом путева и улица. Историјски посматрано, **д. с.** је значајно утицао на развој простора и активности у свим сферама људског живота. Нема места на планети на којем постоје људске активности а на којем није присутан овај вид саобраћаја. Због своје широке распрострањености **д. с.** представља једини вид саобраћаја који је доступан целокупној људској заједници. У инжењерском смислу, **д. с.** се може дефинисати као организовано кретање транспортних јединица на елементима саобраћајне инфраструктуре. Друмску инфраструктуру чине путеви и улице. Пут представља посебно пројектован грађевински објекат који повезује два или више одредишта и који је намењен кретању транспортних средстава. У најширем смислу, пут је свака уређена површина на којој се реализује саобраћај. Путеви се деле на ванградске (руралне) и градске (урбане). Пут у насељу, који повезује делове насеља, назива се улицом. Изградња примитивних путева, пешачких и коњских стаза, почела је у праисторијско доба. Први путеви с уређеним коловозним застором изграђени су у Месопотамији око 3500. п.н.е. Мрежа путева у Римском царству била је укупне дужине око 300.000 км. Кнежевина Србија је крајем XIX в. имала око 750 км државних путева. Развој **д. с.** и саобраћајне инфраструктуре, на светском нивоу, доживљава свој процват у XX в. као последица масовне производње и продаје моторних транспортних средстава. Први аутомобил у Србији марке „Nesselsdorf", власништво Бошка Радуловића, поручника краљевске гарде, увезен је 1903. Тридесетих година XX в. аутомобил се сматрао луксузом и привилегијом имућних. Београд, као највећи град Краљевине, тада је имао укупно 230.000 становника и 1.500 аутомобила. Укупна дужина путне мреже Краљевине Југославије износила је око 40.000 км, од којих је 10.000 припадало категорији државних путева, а 30.000 км бановинским путевима. Данас је укупна дужина мреже путева на територији Републике Србије 45.013 км, од којих 2.150 км припада Трансевропској мрежи путева (ТЕН). Република Србија има 782 км изграђених ауто-путева. Путеви су према значају класификовани у три категорије: државни путеви првог реда (4.924 км), државни путеви другог реда (10.743 км) и општински путеви (29.346 км).
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-mreza-vecih-drumskih-puteva-u-srbiji.jpg)Д. с.** се према намени дели на индивидуални, за сопствене потребе и комерцијални, који чине транспорт путника и транспорт робе. Према простору у којем се реализује, **д. с.** се може поделити на путни и градски, односно урбани саобраћај. На глобалном нивоу **д. с.** представља доминантан вид превоза. На нивоу Европске уније овим видом се превезе 49% укупне количине робе. Слично је и у Републици Србији где се од укупног оствареног броја тонских километара 49,5% реализује друмским транспортом. У индивидуалном и масовном превозу путника **д. с.** има апсолутну доминацију. У Републици Србији 74,4% од укупног броја путничких километара остварује се овим видом превоза. Становник ЕУ путује просечно годишње 12.850 км, од чега 70% путничким аутомобилом. Велика заступљеност **д. с.** у укупном обиму транспорта је последица карактера овог вида саобраћаја, ниских трошкова и масовности у смислу укупног броја транспортних средстава. **Д. с.** у ланцу кретања најчешће представља почетну и завршну фазу и он је једини вид саобраћаја који обезбеђује транспорт од „врата до врата". У том смислу, **д. с.** омогућава максималну приступачност за робу и путнике дуж елемената саобраћајне инфраструктуре. У поређењу с осталим видовима, овај вид је најфлексибилнији. Флексибилост се огледа у могућности избора великог броја рута и одредишта при реализацији кретања и високог степена слободе корисника у промени локације, смера кретања, брзине и времена реализације путовања. Јединични трошкови изградње, експлоатације и одржавања друмске инфраструктуре су нижи у односу на остале видове саобраћаја. **Д. с.** не захтева специфичну инфраструктуру, терминале и додатна техничка средства, што је карактеристично за остале видове. **Д. с.** омогућава континуалан процес превоза, без технолошких задржавања, чиме се обезбеђују висока ефикасност, брзина превоза и нижи трошкови транспорта на кратким растојањима. Због свега наведеног **д. с.** је присутан на свим местима где су концентрисане људске активности. Карактеристике **д. с.** на одређеном простору зависе од нивоа друштвено-економске развијености, растојања на које је потребно транспортовати робу и путнике, обима и врсте робе која се транспортује.
Масовност **д. с.** индиректна је последица броја транспортних средстава. Године 2015. у ЕУ било је близу 300 милиона друмских транспортних јединица, од чега 250 милиона путничких аутомобила. Исте године продато је 13,7 милиона аутомобила, од којих 52% са дизел-мотором. Електрична и хибридна возила имају удео око 1,3% у укупном броју продатих возила. У Србији је 2017. регистровано укупно 2.432.527 друмских моторних и прикључних возила, од чега 1.968.787 путничких аутомобила. Исте године у Србији продато је 18.838 нових аутомобила. **Д. с.** има значајан удео у глобалној економији. На нивоу ЕУ регистровано је 550.000 компанија које се баве транспортом робе са око 3 милиона запослених и укупним прометом од 330 милијарди евра, као и 13.000 компанија чија је основна делатност градски и међуградски превоз путника са 910.000 запослених и прометом од око 36 милијарди евра.
Поред недвосмислених предности у односу на остале видове, **д. с.** има и одређене недостатке. **Д. с.** је осетљив на временске прилике и услове у саобраћајном току. Периодична непоузданост транспорта услед непредвидивих услова у саобраћају и последична појава загушења нарочито је присутна у урбаним зонама. На нивоу ЕУ просечан возач изгуби годишње 33,5 часова у загушењима, а трошкови истих су процењени на око 63 милијарде евра. Значајана негативна последица **д. с.** су незгоде. До сада је насилном смрћу услед саобраћајних незгода страдало више десетина, а повређено више стотина милиона људи, што би се могло упоредити с најсуровијим светским ратом. На светском нивоу годишње у саобраћају погине око 1,3 милиона људи. Степен угрожености у саобраћају на нивоу ЕУ је значајно нижи у односу на глобални просек. На путевима ЕУ, на годишњем нивоу, просечно погине 25.300 људи, односно 49 на милион становника, у односу на 174 на светском нивоу. У Републици Србији је 2017. у саобраћајним незгодама погинуло 578 лица, односно 83 на милион становника, што је значајно више од просека ЕУ. Генерална процена је да су трошкови саобраћајних незгода на нивоу 3% од друштвеног производа националних економија.
Поред чињенице да саобраћајна инфраструктура нарушава изглед и природне карактеристике предела кроз које пролази, **д. с.** је један од највећих загађивача животне средине, са значајним уделом у процесу глобалног загревања. Према подацима из 2014. око 25% укупне емисије гасова који доводе до ефекта стаклене баште настаје у сектору транспорта. У укупној емисији гасова индивидуални **д. с.** учествује са 44%, док је удео комерцијалног саобраћаја 18%. Глобални циљ је да се ниво емисије штетних гасова смањи на две трећине у односу на реперне вредности из 1990. Наведени циљ се може остварити применом алтернативних погона и горива, интелигентних транспортних система, као и променом видовне расподеле путовања ка масовном превозу и немоторизованим кретањима.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *40 година путева СР Србије 1945--1985*, Бг 1985; Група аутора, *Аутомобилизам у Србији 1903--1933*, Бг 1993; „Transport in Europe: key facts and trends", *European Environment Agency*, Јun 2016; „ACEA Report: Vehicles in use -- Europe 2017", *European Automobile Manufacturers*, Brussels 2017; „2017 road safety statistics", *European Commission*, Brussels 2018; „An Overview of the EU Road Transport Market in 2015", *European Commission*, Brussels 2018; *Статистички годишњак Републике Србије 2018*, Бг 2018.
Владан Тубић; Никола Челар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВА ЗА ОСИГУРАЊЕ
**ДРУШТВА ЗА ОСИГУРАЊЕ**, економски институти који надокнађују штету причињену друштву, економији или људима услед дејства разорних природних сила или несрећа, као и деструктивног понашања људи. Она осигуравају економску заштиту осигураним (правним и физичким) лицима од економских поремећаја изазваних настанком осигураног случаја, било у привредној активности или у свакодневном животу. Осигурање је уговор oсигуравача и oсигураника, којим oсигураник пребацује терет ризика од економског губитка на oсигуравача и због тога плаћа одређени износ (премија осигурања). Осигурање је удружење оних који су изложени истој опасности, с циљем заједничког сношења економског губитка услед реализације ризика, који ће задесити само неке од њих.
Основ осигурања је принцип реципроцитета и солидарности, а осигурање се састоји из три повезана дела: економског, техничког и правног. Економски се јавља у суштинском циљу, надокнади економских губитака насталих реализацијом ризика. Технички, то је део који регулише функционисање одређеног механизма за изједначавање ризика. Правни представља регулацију свих многобројних правних односа који настају између осигуравача и осигураника. Опште законско правило о одговорности је „ко другоме нанесе штету, дужан је да му је надокнади". Пошто природа не може надокнадити штету узроковану природним катастрофама, ту улогу преузима осигурање. Физичко или правно лице одговорност за штету може пренети на осигуравача. Значајна функција осигурања огледа се и у предузимању превентивних мера, како би се спречио настанак штетног догађаја или смањила могућност његовог настанка. У том смислу осигуравајуће компаније имају посебне фондове (фондови за превенцију), који се формирају издвајањем средстава из бруто премије. Превенција осигурања је моћан инструмент управљања ризиком.
Осигурање се дели на животна и неживотна осигурања. У животна спадају: осигурање живота, рентно осигурање, допунско осигурање уз осигурање живота, добровољно пензијско осигурање и др. У неживотна спадају све врсте осигурања материјалних добара и осигурање одговорности, односно имовинских интереса. Посебна подела осигурања је на добровољна и обавезна. Осигурање је с правног становишта слободно изражена воља две уговорне стране, осигуравача и осигураника, где се уважавањем правила осигурања и интереса једне и друге стране, на бази добровољности закључује уговор о осигурању. Држава у циљу заштите интереса грађана може прописати обавезу осигурања појединих ризика. Такво осигурање називамо oбавезно осигурање.
Осигурањем се баве oсигуравајућа друштва, ради остваривања добити. Институт осигурања новијег је датума, али се елементи осигурања појављују још у древним временима, у Кини, Вавилону, Персији и др. Развојем поморске трговине јавља се потреба покривања ризика губитка брода и товара, што је довело до настанка института карактеристичних за савремено осигурање, као што су „заједничка хаварија", где су сви власници сносили губитак једног од њих, „поморски зајам" (*foenus nauticum*), где је одобраван зајам који није требало вратити у случају губитка брода и терета, иначе је враћан с високим каматама. Прва сачувана полиса осигурања потиче из 1182. из Ломбардије. Велик утицај на развој и ширење осигурања има откриће Америке и нових поморских путева, као и снажан развој трговине у Медитерану. Први прописи (узансе) у области осигурања донети су у Барселони 1435. и затим 1522. у Фиренци. Развој поморског осигурања и позитивни резултати дају пример за оснивање и других врста осигурања. У XVI в. чести пожари у градовима проузроковали су велике штете и губитке појединаца, али и развој осигурања од опасности пожара. Оснивају се удружења за заштиту од пожара у Немачкој, затим након пожара у Лондону 1666. у Енглеској, у Француској. Синоним за осигурање је и данас енглески „Лојд" („Lloyd's"), основан као осигуравајућа компанија пре 1688 (тачан датум није познат), а име је друштво добило по власнику кафане у Лондонској луци Едварду Лојду. Британски парламент је актом из 1871. доделио „Лојду" статус „Корпорације осигуравача". Тада је службено основана „Лојдова" берза. Данас је „Лојд" синдикат осигуравајућих и реосигуравајућих компанија са преко 30.000 чланица и практично тржиште осигурања. Осигурање живота се јавља релативно касно у односу на поморска осигурања, мада је прва полиса животног осигурања издата од стране поморских осигуравача 1536. Модерно осигурање развило се крајем XVII в. применом статистичко-математичких наука у израчунавању будућих ризика (закон великих бројева и рачун вероватноће). Холандски математичар Јан де Вите је поставио математичке основе у одређивању животне ренте.
Осигурање у Србији и на српским просторима јавља се са закашњењем у односу на друге европске земље, иако се основе осигурања одговорности налазе још у Душановом законику, а значајно место у развоју поморског осигурања има Дубровачка република од XIV до XVI в., где је Закон о поморском осигурању (*Ordo super asecuratoribus*) из 1562. доказ брзог развоја овог осигурања. У Србији су из прве половине XIX в. остали познати „кошеви" Милоша Обреновића. Српски грађански законик из 1844. помиње осигурање у два члана (798. и 799). Осигурање у Србији до 31. III 1892, кад је донет Закон о осигуравајућим друштвима, није подлегало никаквим ограничењима. Он се односио на многобројна страна осигуравајућа друштва, која су се бавила осигурањима живота и од пожара („Assicurazioni Generale", „Die Donau", „Der Anker", „Erste Ungarische", „Fonsier", „Gresham", „Mutual", „New York", „Slavija", „Phoenix", „North British"). Многа од њих су се тада повукла, чиме је отворен простор за оснивање и деловање домаћих друштава. Прва домаћа друштва настају крајем XIX и почетком XX в., за њих је важио Закон о акционарским друштвима из 1898. На осталим територијама до оснивања Краљевине СХС примењивано је разно законодавство.
Прво домаће друштво је Одељење за осигурање у оквиру Београдске задруге, које су основали Лука Ћеловић и Ђорђе Вајферт 1897. Држава је помагала Београдску задругу, поверивши јој осигурање свих државних објеката на 20 година, обавезујући све државне чиновнике да се код ње животно осигурају и условивши кредите код Управе фондова осигурањем кућа код Задруге. Као резултат оваквог привилегованог положаја Београдска задруга се успешно развијала, тако да је укупно осигурање децембра 1913. обухватало 4.354 полисе с капиталом од 19,5 милиона динара (осигурање живота) и 5.497 полиса и 121,5 милиона динара (осигурање од пожара). У Краљевини Србији пре I светског рата деловала су и друга домаћа друштва. Нарочито је било успешно Прво српско друштво за осигурање Србија. Касније су, капиталом београдских банака, основани и „Врачарска задруга", „Шумадија" и „Југославија", основана 1913. Ове српске компаније примењивале су услове и тарифе страних друштава и биле су уско повезане с њима. У међувремену, почиње 1902. с радом и „Россія", друштво које је имало подршку српске владе из политичких разлога.
У Краљевини Југославији је био специфичан систем осигуравајућих друштава, јер је држава давала концесије, издајући дозволе за рад. Врло брзо се тај систем показао као неуспешан, па је дискрециони систем замењен нормативним, те су сви који су испуњавали услове аутоматски могли добити дозволу за рад. Фаличност овог система се огледала у недостатку надзора над пословањем осигуравајућих друштава, па се брзо гасе „Адрија" и „Зора", док крах аустријског „Феникса" у пролеће 1936. има шири међународни контекст. Тек 1937. влада доноси одлуку о надзору над пословањем осигуравајућих друштава, што је довело до веће сигурности и осигуравача и осигураника. Пре II светског рата у Југославији је пословало 28 осигуравајућих друштава, већина их је била са страним капиталом, који се у великој мери повлачи у своје централе у иностранству уочи рата. За време II светског рата осигурање у Југославији престаје да функционише.
После II светског рата јавља се потреба за обновом осигурања. Држава конфискује непокретну имовину осигуравајућих предузећа („Дунав", „Елементар" и „Винер штетише") и спаја их марта 1945. у Државни завод за осигурање и реосигурање (ДОЗ). Организација и пословање завода одређени су Законом о уређењу и деловању кредитног система из 1945. и Правилником о уређењу и пословању Државног завода за осигурање и реосигурање из 1946. Завод је имао савезну и земаљске (покрајинске) дирекције, а ове су имале пословнице у појединим местима своје републике, односно Војводине. ДОЗ је имао управни и надзорни, а земаљске дирекције пословне одборе. Врховно управљање и надзор имао је мнистар финансија Владе ФНРЈ. Обавезност осигурања превасходно се односила на ризик од пожара, али је у пракси проширена и на друге ризике. Систем се наредних година усложњавао развојем нових врста осигурања, као и новим правилима и тарифама за осигурање лица. С друге стране, марта 1953. образује се Савет ДОЗ-а, као највиши орган управљања, за чије одлуке (правила осигурања, тарифе премија, смернице за рад и завршни рачун) није потребна сагласност министра финансија. Савет је функционисао до 1957, а затим је почетком 1958. формиран управни одбор ДОЗ-а, који је имао 16 чланова из редова привреде и 6 из радног колектива.
У току 1961. донет је низ прописа о реорганизацији осигурања, чији је циљ била његова децентрализација, са заводом који оснива општина, или пак више њих као основом. Нова организација почела је да функционише јануара 1962. Формирано је 142 завода, а крајем 1963. број је смањен на 128. Највише завода било је у Србији -- 48. Заводи су се удруживали у републичке заједнице осигурања, а ове у Југословенску заједницу осигурања. Правила осигурања и тарифе премија доносила је Скупштина Југословенске заједнице у сагласности са СИВ-ом. Овај систем се није оправдао, удео наплаћених премија релативно је опадао у односу на национални доходак, резерве сигурности су се смањивале, систем изравнања ризика био је неуспешан. Из тих разлога припремљена је реформа и нови систем осигурања стартовао је јануара 1968. Њега карактерише супротан процес, интеграције комуналних завода, те на територији Југославије настаје 11 осигуравајућих друштава, од тога у Србији „Београд", „Југославија", „Војводина" и „Нови Сад". Укинут је територијални монопол завода. Осигурање је у основи добровољно, а обавезно је установљено само од ризика који угрожавају трећа лица и од ризика који представљају општу опасност. Имовина и лица осигуравају се само у земљи, а изузетно код страних осигуравајућих организација. Усвајањем нових тарифа и услова осигурања у 1968, као и уговора између свих завода децембра 1969. санирана је лоша финансијска ситуација завода и створени су услови за реформу на основу амандмана и Устава 1974. Спајањем осигуравајућих завода „Београд" и „Југославија" 1974. ствара се највеће осигуравајуће друштво Заједница осигурања имовине и лица „Југославија--Београд", исте године преименовано у „Дунав". Заједница осигурања имовине и лица „Нови Сад" је покривала територију Новог Сада, а „Војводина" остале градове и општине у аутономној покрајини Војводини. Ова два осигуравајућа друштва се спајају у Сложену заједницу осигурања имовине и лица „Војводина". Истовремено се формира и посебна организација за послове реосигурања под називом „Војводина--Ре". У исто време на територији Србије послују филијале „Кроација осигурања" из Загреба и „Триглав осигурање" из Љубљане. „ЗОИЛ Нови Сад" отвара филијалу у Загребу и филијалу за осигурање транспорта у Ријеци.
Законом о основама система осигурања из 1990. долази до потпуне трансформације осигурања, јер се капитал заједница осигурања имовине и лица трансформише у деонички капитал, да би се врло брзо назвао акционарским капиталом. Сложена заједница осигурања имовине и лица „Војводина" постаје Деоничко друштво за осигурање и реосигурање „Нови Сад" са скраћеним називом „ДДОР Нови Сад". У овом периоду оснива се велик број осигуравајућих друштава која ће убрзо пропасти, а велика инфлација доводи до огромних губитака у осигурању живота. Стабилизација тржишта осигурања наступа завршетком распада Југославије. Друштва која су „преживела" огромну инфлацију и хаотично тржиште осигурања трансформишу се у акционарска, прво „ДДОР Нови Сад", затим „Дунав" (највеће осигуравајуће друштво у Србији) па остали.
**„Ђенерали осигурање"** **(Generali)**, група за осигурање основана у Италији 1831, као мултинационална осигуравајућа компанија, међу највећима у Европи. Послује у више од 60 земаља. У Србију долази преузимањем осигуравајућег друштва „Делта", које се бавило само имовинским осигурањима и имало примарни циљ осигурање имовине „Делта" система и њихових коопераната. „Ђенерали осигурање" преузима „Делту" 2014. као стопостотни власник. Оснивачи „Ђенерали Србија" су 99,95% „Generali CEE holding GBV", „Ђенерали осигурање Србија" је оснивач „Ђенерали реосигурање Србија".
**„Винер штетише осигурање"** **(Wiener Städtische)** послује у Србији од 2003. и саставни је део водеће аустријске осигуравајуће компаније, која послује скоро два века на територији Европе. Преузимањем, односно куповином две осигуравајуће компаније у Србији „AXA неживотно осигурање" и „AXA животно осигурање", „Винер" повећава тржишно учешће на око 11,5%, односно преузима портфељ од 12 милиона евра премије и 106.000 осигураника, те тако значајно повећава свој портфељ. Ове две трансанкције га доводе на четврту позицију на тржишту осигурања у Србији.
**„Триглав осигурање Србија"** постоји више од 40 година, деценије искуства на српском тржишту, уз остало, одређују стабилност компаније. Припада лидеру у осигурању у регији „Адриа--Триглав групи". Почетак њеног рада датира из 1972, када је осигуравајуће друштво „Сава" из Љубљане почело с радом на територији Србије, а 1976. поново је регистровано у „Друштво за осигурање Триглав". По усвајању Закона о осигурању имовине и лица, 1990. Удружење подручја Београда издвојило се из „Удружења осигурања Триглав" и пререгистровало у „Акционарско друштво за осигурање Копаоник" из Београда, задржавши сву имовину. У складу с новим Законом, „Копаоник" је пререгистрован у „Акционарско друштво за осигурање Копаоник--Београд". Средином 2006. „Триглав осигурање" из Словеније постаје власник „Копаоник осигурања" куповином комплетног пакета акција, и тако „Триглав осигурање" постаје део „Триглав групе". У сопственој мрежи „Триглав осигурање а.д.о. Београд" пружа комплетну понуду неживотних и животних осигурања. Ширење пословне мреже прати развој компаније, а у складу са повећањем тржишног удела, отворене су нове филијале и продајне канцеларије с примарним циљем приступачности клијентима. „Триглав осигурање" је доступно клијентима на преко 30 продајних места широм Србије, с фокусом на Београд, Крагујевац, Ниш, Нови Сад, Суботицу и Ужице.
**„Уника осигурање"** **(Uniqa)** велики је осигуравајући концерн из Аустрије с дугом традицијом и великим бројем осигураника. Послује у 18 држава Европе и има више од 10 милиона осигураника. Осован је 1811, а данашњи назив је усвојен 1999. У Србију долази пре 20 година под називом „Уника Србија". Преузимањем „Цептер осигурања", а затим и „Баслер осигурања", нагло се шири на тржишту Србије. Делатност у Србији остварује са два правна лица: „Уника неживотно осигурање" и „Уника животно осигурање".
**„Миленијум осигурање Србија"** основано 1992, под називом „ДДОР Станком осигурање", од 2001. има садашњи назив. Прво је домаће осигуравајуће друштво у које је ушао страни капитал. Хрватско осигуравајуће друштво „Кроација" постаје власник са скоро 100% основног капитала. Има филијале поред Београда и у Новом Саду, Суботици, Нишу, Крагујевцу и Чачку, те развијену мрежу експозитура и заступништава у већини градова Србије.
**„АМС осигурање"** основано је јануара 1998. Његов највећи појединачни акционар је АМСС. Свој стаус је у складу с именом изградило на потребама чланова Ауто-мото савеза, односно возача. Услуге нуди на преко 250 продајних места, практично свугде где постоје клубови АМСС-а.
**„Сава осигурање"** је основано у Љубљани 1973, а делатност у Србији почиње преузимањем осигуравајућег друштва „Колубара осигурање", које мења назив у „Колос осигурање", да би спајањем с „Беобанка осигурањем" постало „Полис осигурање". „Сава осигурање" 2006. преузима већински пакет акција „Полис осигурања" и региструје се као „Сава осигурање а.д.о. Београд", а 2016. региструје се као „Сава неживотно осигурање а.д.о. Београд".
**„Граве осигурање"** **(Grawe)**, прво друштво са страним капиталом основано у Србији. Пословање у Србији почели су као гринфилд инвестиција, оснивач друштва у Србији је „Grazer Wechselseitige Versicherung AG" са седиштем у Грацу. „Граве осигурање а. д. Београд" послује у Србији од 1997, посебна карактеристика друштва је улагање средстава у некретнине у целом региону.
**„Согаз осигурање"**, осигуравајуће друштво са седиштем у Новом Саду основано је 2012. као заједничко друштво с акцијским капиталом од 51% осигуравајуће групе „Согаз Москва" и 49% „Србијагаса".
**„ОТП осигурање"** започиње рад 2009. под именом „Société Générale", а 2019. постаје део „ОТП групе".
**„Меркур осигурање а.д.о. Београд"**. „Merkur Versicherung AG" је најстарије осигуравајуће друштво у Аустрији. Ћерка компанија у Србији основана је 2007.
**„Глобос осигурање а.д.о. Београд"** основано је јануара 1994. Регистровано је за све врсте неживотних осигурања. Ради у Београду и Новом Саду, а има пословне пунктове и у Зрењанину, Крагујевцу, Нишу, Ваљеву, Сремској Митровици и Сомбору. Од фебруара 2020. у већинском власништву фирме „Бритиш моторс", чији је власник и директор Остоја Мијаиловић.
ИЗВОРИ: Народна банка Србије; Интернет странице осигуравајућих компанија.
ЛИТЕРАТУРА: Н. В. Николић, „Развој осигурања имовине и лица у СФР Југославији", у: *30 година осигурања имовине и лица у СФР Југославији*, Бг 1976; Д. Павловић, „Настанак осигуравајућих друштава у Србији", *Динар*, 2000, 13, 18; В. Авдаловић, *Осигурање*, Бг 2007; С. Авдаловић, Ђ.Ћосић, В. Авдаловић, *Основе осигурања*, Н. Сад 2010; В. Авдаловић, Е. Петровић, Ј. Станковић, *Ризик и осигурање*, Ниш 2016.
Веселин Авдаловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНА МОДЕРНИЗАЦИЈА
**ДРУШТВЕНА МОДЕРНИЗАЦИЈА**, развојни процес заснован на иновацијама у свеукупном начину друштвеног живота: у начину мишљења, осећања, веровања, деловања и понашања појединаца и група -- у њиховом стваралаштву и раду, у међусобном организовању, сукобљавању и свеколиком комуницирању. У најширем смислу, појам модернизације везује се за све ново што настаје као друштвено-културна творевина коју једни људи стварају а други прихватају да би тиме задовољили неку своју дотле незадовољену или новонасталу потребу и решили неки свој нерешени проблем. **Д. м.** је сложен и противречан развојни процес, јер зависи од мноштва појединачних и групних потреба, интереса, усвојених вредности, прихваћених норми и културних образаца који су не само различити него често и међусобно супротстављени. У теоријама модернизације обично се користи идеално-типска дихотомија: традиционално--модерно друштво, од којих се овај други члан, углавном, односи на структурно сложенија и историјски развијенија друштва. Ову дихотомију користе многи аутори у антропологији, социологији, економији, политикологији и другим друштвеним наукама кад разликују заједницу и друштво (Ф. Тенис), механичку и органску солидарност (Е. Диркем), традиционално и рационално деловање (М. Вебер), натуралну и робну привреду (К. Маркс), ниску (народну) и високу (урбану) културу (А. Кребер, Р. Ретфилд). Развијањем наведене типологије уобичајено је схватање које операционализују амерички истраживачи Ларсон и Роџерс кад детаљније разликују традицоналну и модерну друштвену организацију: традиционална друштва карактеришу неразвијена и проста технологија, низак ниво писмености и образовања, друштвени односи ограничени на ниво локалне заједнице, примарни односи међу појединцима, помањкање економске рационалности, суздржаност у понашању и затвореност према новим улогама; модерна друштва имају развијену технологију и сложену поделу рада, висок степен образовања, космополитску оријентацију у друштвеним односима уз слабљење и раскидање сродничких и уско-локалних веза, преовладавање секундарних, деперсонализованих односа међу појединцима, наглашену економску рационалност, наметљивост у понашању и лако мењање и прихватање нових улога. Т. Парсонс најразвијенијима сматра она друштва која показују највећу способност активног прилагођавања спољним околностима и способност мобилисања унутарње енергије својих припадника за задовољавање сопствених потреба. Полазећи од овог општег става он разликује првобитна, интермедијална и модерна друштва. Првобитна (примитивна) друштва су неиздиференцирана, заснована на породици и сродничким групама које чине основу економске структуре, на локализму у односима и свести којом доминирају митологија, магија и религија. Интермедијална друштва се од примитивних разликују по постојању писмености, али према степену њене развијености разликују се два подтипа: архајско-интермедијално и историјско-интермедијално друштво. Модерна друштва Парсонс одређује у Веберовом и Диркемовом духу, пре свега преко модерног права, с универзалним нормама и формалном процедуром.
Основни глобални чинилац модернизацације свих друштава у последња два века су велики научно-технички проналасци и њихова примена у свим областима друштвеног живота. У том смислу се може рећи да научно-техничке револуције покрећу глобалне модернизацијске таласе који се са Запада шире према Истоку као нови тип индустријализације и урбанизације традиционалних, аграрно-сељачких и прединдустријских друштава. Научно‑техничка револуција је коренит и универзалан друштвени преокрет у развоју производних снага и целокупне производне технологије. Историјски је условљен применом значајних научно‑техничких открића на којима почива модерна индустријска и постиндустријска цивилизација. Прва индустријска револуција је почела са проналаском (1784) и потоњим коришћењем парне машине. Друга техничко-технолошка револуција почиње са проналаском дизел-мотора с унутрашњим сагоревањем и с коришћењем електромотора (на прелазу из XIX у XX в.), а завршава се проналаском атомског реактора. Овим техничким проналасцима ударен је темељ градске индустрије масовних размера, којој нова погонска снага омогућује временски континуитет и просторну концентрацију. Трећа технолошка револуција везује се за проналазак и масовно коришћење електронског чипа и на њему заснованих рачунара (компјутера) у другој половини XX в. Ову последњу неки називају и информатичком револуцијом, с којом се ступа у тзв. постиндустријско или информатичко друштво.
*Индустријализација* је модернизацијски процес у којем се маса становништва радно ангажује у прерађивачкој (индустријској) производњи, због чега се тај сектор привреде означава као секундарни. Њега карактерише процес механизације људског рада, који се огледа у преношењу тежишта рада са човекове физичке снаге на рад машина. Новим техничким проналасцима ударен је темељ градске индустрије масовних размера. Индустрија захтева масовно радништво (које се регрутује из сељаштва), огромне количине енергије и сировина за масовну серијску производњу, акумулацију капитала, ширење тржишта, концентрацију становништва у великим градовима и власти у гломазним и бирократизованим управљачким системима.
*Урбанизација* као модернизацијски процес прати индустријализацију и има два аспекта: демографски и социолошки. Демографски, то је раст градова због пресељавања из села у градове, а показатељ је увећавање удела градског и смањивање удела сеоског становништва у укупном становништву. Ниво демографске урбанизованости код нас сличан је светском и знатно испод европског просека. У Србији је тек пописом од 1991. забележен већински удео градског становништва (око 54%) у односу на становништво осталих неградских насеља (око 46%). Према подацима УН, светско становништво је такав прелаз од сеоске ка градској већини забележило 1992. Овај прелаз ка урбаној већини до краја XX в. су оствариле све европске земље (изузев Албаније). Србија је данас само нешто мало изнад најмање урбанизованих европских земаља. Социолошки гледано, урбанизација се схвата као ширење градског начина живота на село, што се огледа у томе што сеоско становништво из градова преузима културне обрасце и техничка средства којима мења свој традиционални начин рада, становања, слободног времена и комуникације.
*Постиндустријско друштво* је тип развијеног друштва које се везује за најновије промене у индустријској цивилизацији које се одигравају у другој половини XX в., а убрзавају се почетком XXI в., под утицајем треће технолошке револуције, коју неки називају и информатичком револуцијом. Сходно томе, они постиндустријско друштво називају информатичким друштвом у којем су на делу многе иновације: нове производне снаге, нове технологије, нови начини производње, промене у предметима и карактеру рада, у структури и образовању радне снаге, у производним и укупним друштвеним односима и начину свакодневног живота људи. Електроника, микрочипови и на њима заснована вештачка интелигенција, информатика и роботика омогућују висок степен аутоматизације рутинске производње и стварају техничке предуслове за ослобађање човека од монотоног и тешког рада. Човек је у свом раду све више ангажован у припреми и контроли радних операција. Појављују се нове високонаучне технологије (ласери, генетски инжењеринг) и нови материјали, као што су силицијумска влакна и други суперпроводници.
Последице наведених промена су вишеструке и не мимоилазе ниједну област друштвеног живота ни било које глобално друштво. Информатичка технологија и на њој заснована комуникација, иако неравномерно, неумитно се шири на сва савремена друштва у свету и у том смислу условљава глобализацију, као најновији и веома противречан модернизацијски талас, који је запљуснуо и српско друштво. Као типично балканско, европски периферно, а светски полупериферно, савремено српско друштво је и овај најновији глобализацијски талас модернизације дочекало неспремно на његове разорне изазове који за Србију долазе у ново-старим империјалним аранжманима са Запада. Срби су такав глобализацијски цунами дочекали са нефункционалном претходном и недовршеном садашњом државом, без јасне историјске оријентације, рационалне друштвене организације и реалне развојне стратегије и тактике, с идеолошком и националном пометњом, с ослабљеном снагом и нарушеним имунитетом за очување преосталих елемената државног суверенитета и интегритета, националног идентитета и социјалног достојанства. На примеру српског друштва показало се да усиљена модернизација, ако се агресивно намеће споља, мало шта добро доноси ономе коме се намеће, а много више користи онима који су њени протагонисти. То се односи на све идеолошке моделе усиљене модернизације српског друштва: почев од комунистичког гесла „стићи и престићи Америку", преко обрасца „електрификација + индустријализација = социјализам" и револуционарне „експропријације експропријатора", до контрареволуционарно убрзаване транзиције, реприватизације, демократизације и псеудолибералне евроатлантске глобализације. У противречном садејству неповољних спољних и унутарњих околности међу последицама идеолошки наметаних модела модернизације у Србији најтеже су пражњење српских села, гушење све гломазнијих градова, исељавање младих и образованих, загађивање воде, ваздуха и плодног земљишта, продубљивање социјалних и регионалних неједнакости, ограничавање државног суверенитета, угрожавање територијалног интегритета, националног идентитета и људског достојанства. На примеру најразвијенијих друштава уочава се правилност да је модернизација цивилизацијски најделотворнија када не руши револуционарно сваку традицију него се на њу органски ослања -- чувајући и развијајући оно што је у њој здраво, док поступно и промишљено мења оно што је препрека вреднијем начину људског живота. Парадокс је да се, чак и у таквим оклностима, развојни процес модернизације често појављује и приказује као идеолошки конструкт наметнутог „модернитета". Такав „модернитет" схваћен је као скупна ознака за технологију индустријске производње, за друштвено-организациону и за културно-симболичку инфраструктуру која једнострано и апсолутно подстиче, подржава, устаљује и оправдава индустријски начин живота, масовну производњу и потрошњу, масовне комуникације, униформисане вредности, норме и облике живљења масовних урбаних друштава. Међутим, баш тако схваћени „модернитет" данас показује најочитије знаке кризе -- структурне, функционалне и смисаоно-значењске, вредносне и идентификацијске. Индустријска организација рада, бирократска организација друштва, контрола јавности путем масовних медија, концентрација економске, политичке и информацијско-манипулативне моћи у врховима друштвене пирамиде обичног малог човека чини беспомоћнијим него икад. Све ово је утолико теже поднети зато што су у тако схваћеном модерном добу доведене у питање све примарне људске заједнице (нарочито породица), а ослабио је и утицај религије на људе. Искуство свакодневне патње и зла постаје за људе неподношљиво, јер се ни са чим не осмишљава. Религија је, на овај или онај начин, осмишљавала чак и најболнија искуства човека, независно од тога да ли су она изазвана природним или друштвеним узроцима. Модерно друштво је довело у питање вредност верских теодицеја, али није отклонило околности које их чине потребнима. Патологија свакодневног живота у модерним урбаним, масовним и индустријским друштвима гони људе да се опиру њеним последицама тражећи човечније алтернативе. „Усамљена гомила" себичних индивидуа, у непрекидној међусобној борби за новац, богатство, „имиџ" -- гура слаба људска бића не само у материјално сиромаштво него и у духовну беду, у злочин и дрогу, у перверзије и бесмисао егзистенције, уз масовне медије којима им се свакодневно „испира мозак". Тако отуђена (светосавским језиком речено онечовечена, обезбожена и обездушена) људска бића неспособна су да воле ни себе ни другога, нису у стању да створе и одржавају ни своју породицу, а некмоли ширу људску заједницу. У својој саможивости, они имају потребу за другим човеком само ако га могу употребити као објект својих, неретко перверзних жеља. Они не знају шта су људска љубав, достојанство, слобода, истина, лепота, правда нити у њиховом неговању и развијању виде било какав смисао. Постаје очигледно да такав „модернитет" не може да буде крајњи циљ људског и друштвеног развоја, те да у том смислу нема „краја историје" (Ф. Фукујама). Остаје, пак, прилично нејасно куда води још противречнији друштвени развој у најновијем и будућем времену, које се све чешће означава као виртуелно, дигитално или какво друго „постмодерно" доба, са његовом већ осведоченом „пост-истином" као владајућом вредношћу.
ЛИТЕРАТУРА: Н. А. Турен, *Постиндустријско друштво*, Зг 1980; В. Срића (ур.), *Будућност припада информатици*, Зг 1984; Т. Парсонс, *Модерна друштва*, Ниш 1992; Ж. Бодсон, *Европа лудака*, Бг 1993; Н. Чомски, *Шта то (у ствари) хоће Америка*, Бг 1995; С. Самарџић, *Принудна заједница и демократија*, Бг 1996; Н. Чомски, *Светски поредак -- стари и нови*, Бг 1996; С. Аврамов, *Постхеројски рат Запада против Југославије*, Ветерник 1997; Р. Еткинсон, *Зачарани европски круг. Корпоративне елите и нови фашизам*, Н. Сад 1997; Ф. Фукујама, *Крај историје и последњи човек*, Пг 1997; Е. Гиденс, *Последице модерности*, Бг 1998; В. Милић, *Транзиција савременог друштва*, Бг 1998; С. Хантингтон, *Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка*, Пг 1998; К. Офе, *Модерност и држава*, Бг 1999; *Бела књига*, Бг 2000; С. Болчић, А. Милић (ур.), *Србија крајем миленијума: разарање друштва, промене и свакодневни живот*, Бг 2002; М. Печујлић, *Глобализација: два лика света*, Бг 2002; Џ. Стиглиц, *Противречности глобализације*, Бг 2002; В. Вулетић (ур.), *Глобализација -- мит или стварност*, Бг 2003; М. Митровић, *Социологија*, Бг 2005; *Српско клатно*, Бг 2012.
М. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНА МРЕЖА
**ДРУШТВЕНА МРЕЖА**, неформални скуп појединаца, група или организација који настаје њиховим међусобним повезивањем посредством интернета као средства глобалне електронске комуникације и његових специјализованих техничких сервиса међу којима су најпознатији Фејсбук (Facebook), Твитер (Twiter), Гугл (Google), Јутјуб (YouTube), Линкдин (Linkedin), Инстаграм (Instagram), Скајп (Skype) и др. Обично се не прави разлика између **д. м.** као социолошки неформалних структура и техничких сервиса на којима се умрежавају друштвени актери. Та разлика је социолошко-аналитички битна иако су техничка својства сервиса веома важан (понекад и најважнији) чинилац који одређује и структуру и функције **д. м**.
Фејсбук је основан 2004. и убедљиво је најпопуларнији сервис који сам има више милијарди корисника у свету и неколико милиона налога регистрованих у Србији. Ове бројке толико брзо расту да их је тешко прецизно пратити, али још увек Фејсбук има више корисника од свих других заједно (њихов број је последњих десетак година увећан око 40%). Твитер је одмах после њега по популарности, али је лимитиран малим бројем знакова (140) за поруке које зато морају да буду кратке. У последње време брзо је порастао број регистрованих корисника најпопуларнијег пословног сервиса Линкдин који је подешен за пословну комуникацију и доступан на 24 језика. За претраживање се после Гугла највише користи Јутјуб, који је најпопуларнији сервис за слање и пријем видео-порука и погодан је за оне који производе или користе видео-материјале. Инстаграм се све више користи за објављивање сликовних приказа, а Скајп за лакше (и бесплатно) телефонирање и телеконференције. У међувремену се јављају и нови сервиси (Pinterest, Tumblr, Flickr, Reddit, Snapchat, Whatsapp) на које се умрежава све већи број корисника. Нека истраживања (2020) онлајн популације у Србији показују пораст броја корисника платформи Инстаграм, Твитер, Јутјуб и Тик Ток (код најмлађих) и благи пад броја корисника Фејсбука. Србија је, иначе, по броју корисника Фејсбука на 17. месту у Европи (гледано по броју налога, али и према броју становника). Уочава се све оштрија конкуренција разних техничких платформи у њиховој комерцијалној утакмици која се огледа и у настојању да себи привуку што већи број корисника.
Сваки од наведених сервиса има своје предности и недостатке, али на све се односе неке погодности њиховог коришћења у свакодневној личној, приватној и јавној, пословној, политичкој и културној комуникацији због којих се број оних који се на њих умрежавају нагло и брзо увећава. То су у првом реду брзина комуникације, лака и бесплатна приступачност корисним информацијама, ширина обухвата умрежених актера -- од локала до глобалне мреже. Као и свака друга друштвена творевина, **д. м.** има своју више или мање трајну структуру која зависи од актера који су умрежени и од њихових међусобних односа. **Д. м.** стварају они који имају сличне потребе, заједничке интересе, сродне вредносне оријентације, културну и било коју другу блискост у ставовима, а раздвојеност у простору. Према узроцима и разлозима настанка **д. м.**разликују се њихова бројчана величина, просторна распрострањеност, сложеност унутрашње организације, временско трајање, функционална специјализација, симболичка идентификација и др. **Д. м.** је нова неформална структура коју технички омогућује електронска комуникативна технологија и настаје у свим областима друштвеног живота. Данас су **д. м.** најуочљивије у економском маркетингу, у политичкој пропаганди и изборном активизму, у акцијама социјалне солидарности или самопомоћи, као и у области забаве и шоу-бизниса. Преко **д. м.** се могу брзо и лако обновити везе са старим пријатељима, пронаћи нови „пријатељи", одржавати односи са блиским а просторно удаљеним особама, развијати и бесплатно рекламирати сопствени бизнис и разне услуге, подржавати послови других промовисањем њихових веб-страница. Међутим, **д. м.** су веома раширене и у сфери социјално патолошких и криминалних, полутајних и тајних повезивања и деловања разних актера на личном, локалном, националном и глобалном плану. Нове **д. м.** у себи садрже сва структурна и функционална противречја електронске комуникативне технологије као моћног техничког средства које сажима глобални простор тако што у реалном времену омогућује виртуелно повезивање конкретних актера. Користећи тако моћно техничко средство, **д. м.** у себи носе значајан еманципаторски потенцијал, али и неслућене могућности злоупотребе. Све глобалне комуникативне мреже имају ту парадоксалну моћ да психички и социјално повезују оне који су просторно веома удаљени, али да ментално раздвајају, социјално сегментирају и међусобно отуђују оне који су просторно најближи. Кад техничка средства овладају циљевима, сврхом и смислом деловања, не само што се природни простор замењује виртуелним, него се они један другоме супротстављају тако што виртуелно „симулацијом" угрожава реално, претварајући га у „оригинал фалсификата" као својеврсни „симулакрум" (Ж. Бодријар).
Пожељне алтернативне **д. м.** подразумевају одговорне друштвене актере који моћна техничка средства подређују социјално легитимним циљевима. Оне, пак, данас личе на социјалну квадратуру круга где би **д. м.**спајале просторно раздвојене, без социјалног отуђења физички најближих. У односу на савремено и будуће српско друштво, уз претпоставку да у њему већи утицај прибаве историјски зрелији и друштвено одговорнији јавни актери, **д. м.** носе велик еманципаторски потенцијал. Данас је српско друштво структурно сегментирано, демографски ослабљено и блокирано у развоју, медијски заробљено и споља стигматизовано, а изнутра, услед недовршене детитоизације, историјски дезоријентисано. Класични облици институционалног деловања или су били силом блокирани или идеолошки манипулисани тако да би нове **д. м.** могле да буду њихова нужна допуна, али и пожељна и реална алтернатива. **Д. м.** омогућује брзо и ефикасно прослеђивање свих информација од једног актера до другога, посредством електронског сервиса који је доступан свима који су на њега умрежени. Тако у сферу јавности продиру информације које су биле тајне или цензурисане у класичним средствима масовних комуникација, а скриване истине лакше излазе на светло дана.
Кад је реч о српском друштву, преко **д. м.** се брже разоткривају нове антисрпске медијске манипулације и шире скриване истине о титоистичком режиму, о власти и опозицији, о последњим ратовима, ратним злочинима и ратном профитерству, о системској и транзиционој корупцији. Околност да је српска дијаспора све многољуднија, да из Србије одлазе млади и образовани који су у свету успешни, држави намеће обавезу да их све умрежи у завичајне, професионалне, лобистичке (пословне, политичке, културне и друге) националне мреже. Само тако не би за Србију били дефинитивно изгубљени они који су из ње отишли. На сличан начин би могла да буде олакшана еманципација и самопомоћ маргиналних средина и група у самој Србији. Корисно би било да се по разним основама умреже и они који су у Србији остали у полупразним селима с онима који су се из њих одселили: они који су у тешкоћама, да не би дефинитивно пропали; они који опстају, да би осигурали свој опстанак; они који се развијају, да би убрзали свој развој, брже и лакше учили и тако повећали реалне изгледе за успех у послу и животу.
С друге стране, **д. м.** омогућују да се, поред корисних и истинитих информација, брже и неконтролисано шире и многе дезинформације које, као дигитално смеће, загађују јавни простор. Отуда и у дигиталном времену ширења **д. м.** умрежени актери морају сами преузети одговорност за своје изборе између доступних алтернатива. Будући да су алтернативе све многобројније, избори су све ризичнији, те је и одговорност умрежених актера све већа. Мноштво непознатих и ризичних алтернатива које са собом доносе нове **д. м.** у први план истиче личну зрелост и социјалну одговорност умрежених актера. Техничке могућности разноврсних злоупотреба **д. м.** су огромне те су лично незрели, социјално неодговорни, психички изопачени и криминални актери, који су међусобно умрежени, огромна опасност за друге људе и друштво у целини, а често и за себе саме. Интернационалне криминалне мреже данас ефикасније функционишу услед олакшане комуникације, а електронске комуникације омогућују и сасвим нове облике криминала. Компјутерски криминал се нагло шири и већ данас поприма разне облике: илегално прислушкивање постало је лакше и раширеније је него раније; електронски вандализам и тероризам (хакерски упади у компјутерске системе); крађа телекомуникационих услуга (нпр. бесплатни телефонски разговори); кршење ауторских права (крађа и копирање софтвера, филмова, компакт-дискова, тзв. пиратерија); лажан телемаркетинг; упади у електронске системе за пренос новца; електронско прање новца; финансијске малверзације преко интернета.
Персонализовани „идентитети" као што су компјутерски чипови, лични идентификациони бројеви (PIN) и заштитне шифре убрзано се шире у све области живота. Они постају неопходни за обављање онлајн трансакција да би „паметне картице" (као виртуелни готов новац) имале пролаз кроз заштићене системе. У непосредној будућности вероватно неће престати да постоје класични облици друштвених девијација и криминала и њима примерене криминалне мреже, али ће нови криминалитет преко нових криминалних мрежа сигурно нарастати. То значи да ће у дигиталном друштвеном окружењу случајеви „крађе идентитета" бити у великом порасту и да ће представљати велик изазов за све системе друштвене контроле, али и за све нове **д. м.** као неформалне канале друштвених комуникација.
Политички инцидент око избора Доналда Трампа за председника САД открио је да је око 50 милиона корисника Фејсбук сервиса „неовлашћено" злоупотребљено у предизборној кампањи. Тако се показало да су лични подаци које корисници **д. м.** добровољно уступају великим сервисима доступни незнано коме. На Гуглу, Фејсбуку и другде масовно се прикупља мноштво најразличитијих личних података путем апликација инсталираних на мобилним телефонима, којима ови сервиси скоро неограничено располажу. Могу да их уступају и продају другима или их на друге начине користе. Преко инсталиране апликације на мобилном телефону може се знати где се корисник тренутно налази, одакле и куда иде, до када остаје, с ким путује, с ким се дружи, шта мисли, чега се плаши, шта прижељкује, чему се нада, шта намерава да чини и тако до бескраја -- што све преко **д. м.** постаје доступно незнано коме све. Стручни аналитичари мисле да оно што о својим клијентима данас „знају" или би лако могли знати Фејсбук, Гугл и слични, вишеструко превазилази реалне могућности, па и најлуђе снове најфанатичнијих шефова обавештајних служби најтоталитарнијих режима -- и све то без икакве репресије и правних ризика. Фејсбук нуди кориснички уговор (који ретко ко чита) по којем корисник добровољно пристаје на све што се од њега тражи, а заузврат „бесплатно" добија услуге глобалног технички моћног сервиса. Вешто се камуфлира структурни парадокс да ови информативни сервиси на тржишту достижу цене мерене десетинама милијарди долара, док сами масовно нуде „бесплатне" услуге у култури која ни за гладне не познаје „бесплатан ручак". Систем који опслужује милијарде корисника стварно много кошта. Пошто корисници директно ништа не плаћају, заједно са својим личним подацима они постају роба са којом систем тако добро тргује да остварује баснословне профите. Системско решење овог структурног парадокса може се решити само тако што би се они који управљају техничким сервисима учинили објективно одговорним за легално и легитимно коришћење личних података који су им доступни. Није, дакле, довољно, иако је неопходно, да сами корисници добро воде рачуна под којим условима се умрежавају са далеким и непознатим светом, макар с опрезношћу коју имају кад се односе према себи блиским и познатим лицима.
„Четовање" преко интернета и умрежавање са свим и сваким, само по себи није патолошка појава, све док не прерасте у једну врсту нове компјутерске зависности која за собом повлачи негативне психичке, физичке и социјалне последице. Али и без драстично патолошких последица, нове **д. м.** функционално делују тако што обично психолошки и социјално отуђују међусобно блиске људе (суседе и чланове породице), док се на другој страни стварају проблематичне и ризичне везе с удаљеним и непознатим појединцима. Такве **д. м.** слабе примарне групе и постају неформална структура постмодерне виртуелне заједнице у којој се радикално мењају сви традиционални културни обрасци и укупан начин друштвеног живота. Изузетак су завичајне, сродничке и пријатељске мреже просторно удаљених, а међусобно блиских људи који су силом животних (не)прилика раздвојени, али су задржали жељу да сачувају везе са својим традиционалним примарним заједницама. Ови изузеци показују да је **д. м.** неутрална структура која, као и свако средство комуникације, зависи од умрежених актера и њихових потреба, интереса и вредносних оријентација, који одређују социјални карактер и њиховим мрежама. Иако је данас тешко предвидети шта ће све људском друштву у будућности донети све многобројније дигиталне структуре, а с њима и разноврсне **д. м.**, неке могућности човековог избора увек ће постојати -- не само због неопходног антрополошког оптимизма -- него и због парадокса да се у виртуелном добу увећава и број реалних могућности.
ИЗВОРИ: www.theverge.com/2018/12/10/18134541/google-plus-privacy-api-data-leak-developers; www.nytimes.com/2018/10/08/technology/google-plus-security-disclosure.html; https//pioniri.com/sr/socialserbia 2020/.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Бодријар, *Симулакруми и симулација*, Н. Сад 1991; Е. Гиденс, *Социологија*, Бг 2003; М. Митровић, *Социологија*, Бг 2005; „Друштвене мреже: десет питања -- десет одговора", *Планета*, 2011, 46; J. Хабермас, *Теорија комуникативног деловања*, 1--2, Н. Сад 2017; М. Пејовић, „Друштвене мреже -- најбољи шпијуни", *Al Jazeera Balkans*, 31. III 2018.
М. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНА САМОЗАШТИТА
**ДРУШТВЕНА САМОЗАШТИТА**, функција самоуправног социјалистичког друштва усмерена ка подруштвљавању послова безбедности и заштите, остваривању „диктатуре пролетаријата" и марксистичког схватања „наоружаног народа", уведена Уставом СФРЈ из 1974. Остварује се активностима „радних људи и грађана", органа, друштвених организација и осталих субјеката са циљем „заштите уставног уређења, самоуправних права радних људи и других права и слобода човека и грађанина", друштвене имовине, обезбеђивања личне и имовинске сигурности радних људи и грађана и слободног друштвеног развоја (Основна начела Устава, одељак IV, алинеја 9). Заснива се на самоуправним и демократским основама, а настоји да створи услове за потпуно укључивање „радних људи и грађана" у обављању јавних послова. Одређена је као основа безбедности друштва која би требало да се развија у систем мера и активности, „радних људи и грађана", организација удруженог рада, органа јавне власти, друштвених организација и других субјеката. Свеобухватнија је од дужности државних органа и других институција безбедности и најшира друштвена превентива. Као део система самоуправних односа има у виду обавезе свих физичких и правних лица у изграђивању општенародне одбране и заштите друштва. Представља једну од функција самоуправљања и подруштвљавања заштите, те се остварује непосредно, редовно и организовано од стране „радних људи и грађана", организација и заједница у свим областима њиховог живота и рада. Стога се не може организовати у посебне органе и институције одвојене од основних субјеката у друштву. Сваки грађанин има право али и дужност „да учествује у **д. с.**" (члан 173. Устава СФРЈ). Устав СФРЈ, устави република и покрајина, савезни, републички и покрајински закони детаљно уређују **д. с.** почевши од највиших па до најнижих органа власти. Истакнута је улога (право и дужност) „радних људи и грађана" у организацијама удруженог рада, општинама и месним заједницама. Ови субјекти самоуправним општим актом утврђују мере ради остварења **д. с.** као што су: организовање јединица цивилне заштите, противпожарне заштите, организовање и опремање јединица територијалне одбране, заштитe безбедности људи и имовине и одржавање јавног реда и мира. У остварењу **д. с.** укључени су судови и друштвени правобраниоци самоуправљања. Наведени прописи обавезали су субјекте **д. с.** да у организацијама удруженог рада, месним заједницама, општинама, међуопштинским заједницама, покрајинама, републикама, органима и организацијама образују одборе, комисије и друга радна тела ради праћења стања и остваривања **д. с**. Овакав свеобухватни систем **д. с**. је распарчавањем СФРЈ 1991. најпре у пракси напуштен, а затим и прописима формално укинут.
ИЗВОРИ: Устав СФРЈ, *Службени лист СФРЈ*, 1974, 9; Закон о удруженом раду, *Службени лист СФРЈ*, 1976, 53.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милутиновић, *Општенародна одбрана и друштвена самозаштита*, Бг 1978; М. Ђуричић, *Привредни криминалитет и друштвена самозаштита*, Бг 1986; В. Златковић, *Друштвена самозаштита и органи унутрашњих послова*, Бг 1988; М. Стојковић, *Општенародна одбрана и друштвена самозаштита*, Бг 1989; *Правна енциклопедија*, 1, Бг 1989.
И. Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНА СВОЈИНА
**ДРУШТВЕНА СВОЈИНА**, посебан облик подељене колективне својине, заједничка својина житеља одређене друштвене заједнице, тј. целе земље, или локалне заједнице, региона, покрајине, општине и сл. Носиоци **д. с.** су сви припадници одређеног друштва (становници), који се том својином могу користити и њоме располагати. Добра у **д. с.** морају бити равноправно доступна свим субјектима друштва. Одговарајући енглески израз (*social ownership*) односи се на својину невладиних, друштвених или непрофитних организација и представља групну својину. Као својинско уређење примењена је у југословенском самоуправном систему, кад је 1953. након Уставног закона отворен процес подруштвљавања државне својине, а Основним законом о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива управљање од стране државних органа пренето на радничко самоуправљање, тј. радничке савете, управне одборе и директора. Уз промену система управљања на средствима за производњу створен је нови облик својине -- **д. с.**, потврђен Уставом из 1963. У њему нема власника (појединац, институција или колектив), трећи битан елемент својине (*abusus*, право отуђења, уништења) није припадао никоме -- „нико нема својинска права на средствима" (Устав СФРЈ, 1974). Остала права својине припадала су радницима (*usus*, право употребе ствари) и радницима, држави, као и тзв. друштвеноправним лицима, попут комора, привредних удружења и сл., који су принудним чланаринама и доприносима узимали део прихода предузећа (*usus fructus*, право присвајања, тј. учешћа у расподели дохотка). До тада јединствена социјалистичка (државна) својина сада је, дакле, као **д. с.** на средствима за производњу подељена. **Д. с.** је била преовлађујући облик својине не само на средствима за производњу, а субјекти **д. с.** могли су бити и физичка лица (станарско право, закуп општинске земље).
У власничкој структури привреде Србије доминантну позицију имао је друштвени сектор. Просечна годишња стопа раста друштвеног производа сектора друштвеног власништва у периоду 1948--1989. износила је око 4,7% чиме је реални обим производње овог сектора био увећан од 1947. до 1989. око 7,2 пута. Пораст укупног броја запослених у привреди је претежним делом био остварен у сектору друштвеног власништва (у периоду 1952--1989. остварено је повећање броја запослених са 87 на 276 на 1.000 становника), чија заступљеност у укупној запослености остаје током периода 1947--1990. на високом нивоу (око 97%). Укупне фиксне инвестиције друштвеног сектора у 1988. у односу на 1952. повећане су 4,6 пута, односно њихов просечни годишњи раст у раздобљу 1953--1988. износио је 4,2%. Основни узрок нешто споријег раста укупног и *per capita*друштвеног производа у Србији у односу на југословенски просек је што су бруто фиксне привредне инвестиције *per capita* у Србији биле током готово четири деценије знатно испод просечних за целу привреду. Имајући у виду да је у том раздобљу нешто повољнији (од просека) маргинални капитални коефицијент, намеће се закључак да он, ипак, није могао довољно да неутралише исподпросечни обим инвестиција. Током 80-их година XX в. опадале су фиксне инвестиције и у приватном и у друштвеном сектору. Јасно је да је читава наша привреда била у тешкој кризи, али се она у најзаоштренијем облику јављала у сектору друштвеног власништва, који је навикао на привилегован институционални (привредно-системски и економско-политички) третман. У друштвеном сектору, пак, непривредна улагања учествовала су знатно мање у његовим укупним фиксним инвестицијама у односу на сектор индивидуалне својине.
Једна од главних карактеристика **д. с.** је да постоји власничко право појединца над **д. с.**, али не и тржиште власничких права, тј. она се не могу купити нити продати. Власничко право појединачног субјекта везано је за радни однос, престанком радног односа он губи то право. Запослени у друштвеним предузећима имају три власничка овлашћења: право на управљање предузећем, право на учешће у присвајању добити предузећа и право на одлучивање о статусним променама предузећа (али, не и његову продају; то право стекли су тек у процесу приватизације, иницираном 1989. Законом о промету и располагању друштвеним капиталом који, међутим, није имао упориште у тадашњем Уставу).
Ограничавање и приватизовање **д. с.** почиње крајем 1980-их. Укидањем Закона о удруженом раду и усвајањем Закона о предузећима отпочео је процес трансформације **д. с.** у приватну, што ће на крају довести до потпуног нестанка **д. с**. Један од главних доктринарних разлога за укидање **д. с.** је тврдња да она не мотивише произвођаче на јефтину, квалитетну и захтевима купаца прилагођену производњу роба. Притисак да се добит прелива у плате запослених онемогућује акумулацију добити и стварање инвестиционих средстава намењених расту предузећа.
**Д. с.** не може да увек обезбеди ефикасно коришћење ресурса. Кад на неким природним ресурсима нису дефинисана својинска права, изостаје ред у њиховом коришћењу, односно јавља се тзв. расипање ренте. Поједностављено објашњење тог феномена даје пример рибарења у водама које не припадају никоме, а као ограничен ресурс имају важну улогу у производњи -- рента се исцрпљује претераним искоришћавањем вода и друштвено штетним исцрпљивањем рибљих ресурса. Без својине не само да се природни ресурси обезвређују, него долази до уништавања доприноса које би они могли да пруже производњи ако би били у сређеном власничком режиму. Губљење ренте као цене природног ресурса, односно њено одсуство, резултира, дакле, трагичним исходом и у економском и у еколошком погледу. Режим ничије ствари (*res nullius*) или слободног приступа образац је ове појаве познате као „трагедија заједништва". У режиму отвореног приступа неефикасност је пре правило него изузетак (пример ефикасне колективне својине је режим коришћења права на пашу у Швајцарској).
**Д. с.** је замишљена као ослобођење социјалистичког друштва од државне својине и преусмеравање управљања својином ка појединачном, друштвено организованом грађанину. Према Уставу из 1974, поред других категорија, основу положаја и улоге човека чини и **д. с.** средстава за производњу, која „искључује повратак било ког система експлоатације човека и која, укидањем отуђености радничке класе и радних људи од средстава за производњу и других услова рада, обезбеђује самоуправљање радних људи у производњи и расподели производа рада и усмеравање развоја друштва на самоуправним основама". Дефинисана је као „основа слободног удруженог рада и владајућег положаја радничке класе у производњи и у друштвеној репродукцији у целини, као и основа сопственим радом стечене личне својине која служи задовољавању потреба и интереса човека" (Устав из 1974). Замишљена је тако да нико не може самостално ни по којем основу присвајати производ друштвеног рада, ни управљати и располагати друштвеним средствима за производњу и рад нити вршити дистрибуцију стеченог, будући да нико нема апсолутно право својине над друштвеним средствима. Основ управљања друштвеним добрима и присвајања производа друштвеног рада може бити једино рад човека, а појединцу је зајамчено право својине на предмете који служе личној потрошњи, или задовољавању њихових културних и других личних потреба. Приватна својина постојала је у пољопривреди и занатству. Станови су били претежно у **д. с.**, али и са зајамченим станарским правом (трајно коришћење), а постојали су и станови у приватној својини. Међутим, покушај остваривања уставно-нормативног друштвеног пројекта заснованог на хуманој оптимистичкој визији људске будућности (договарање и споразумевање свих о свему, свесно владање економским законитостима и уређивање услова живота у складу с њима, рад као прва животна потреба и средство људског потврђивања, доминација дугорочних демократских процедура и нехијерархичности у одлучивању, једнакост свих чланова друштвене заједнице, сарадња и толеранција у погледу квалитета и рока итд.), а не на делимично правичним, тржишним, али ипак цивилизацијским, критеријумима (економска принуда, неизвесност, непредвидивост и ризик, својина, власт, монополи, неједнакости, борба за свакодневну егзистенцију, конкуренција, капитал однос, безобзирна јагма за успехом, новцем и повлашћеним друштвеним статусом, конфликт међу слојевима и појединцима, те економску неефикасност, мање прихватљиве од оних у друштвима утемељеним на приватном власништву, робном привређивању и тржишној логици) показао се као сукоб мисаоне конструкције са стварношћу. Уставом Републике Србије из 2006. постојећа **д. с.**претвара се у приватно власништво, док се гарантује равноправност задружне и јавне својине. Јавна својина је одређена као државно власништво, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе.
ИЗВОРИ: Уставни закон о основама друштвеног и политичког уређења Федеративне Народне Републике Југославије и савезним органима власти, *Службени лист ФНРЈ*, 1953, 3; Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, *Службени лист СФРЈ*, 1974, 9.
Литература: И. Максимовић, *Теоријске основе друштвене својине: студија о самоуправним односима присвајања*, Бг 1974; Б. Ферфила, *Економија и политика друштвене својине*, Бг 1989; Д. Марсенић, *Економска беспућа и излази*, Бг 1990; А. Гамс, *Својина*, Бг 1991; *Економска и пословна енциклопедија*, 1, Бг 1994; Љ. Маџар, *Својина и реформа*, Бг 1995; Б. Бујишић, „Легитимитет и легалитет југословенске приватизације", у: *Економија и право*, Бг 1998; М. Лабус, *Основи економије*, Бг 2006; *Економски речник*, Бг 2010; С. Деветаковић, Б. Јовановић Гавриловић, Г. Рикаловић, *Национална економија*, Бг 2019.
Г. Рикаловић; Д. Молнар; И. Пајовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА
**ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА** (лат. *structura*: склоп, грађа, састав), релативно стабилан склоп односа између елемената из којих се неко друштво састоји. Појам **д. с.** понекад се изједначава са појмом друштвеног система, јер се и један и други односе на неку сложену и релативно стабилну целину. Разлика је, пак, у томе што се термином друштвени систем обично означава вештачки (плански) створена и уређена (организована и институционализована) целина, док је **д. с.** углавном спонтано обликована, а унутар себе често и противречна. Свако конкретно људско друштво, и кад је најнеразвијеније, има сложену структуру која садржи више димензија, елемената, њихових међусобних односа и функција које се могу разматрати на појединачном (међуљудском), групном, локалном, глобално-националном и међународном (глобализацијском) плану. Савремено глобално друштво је функционално самостална (аутономна) и релативно стабилна, хијерархијски организована целина друштвених деловања и односа појединаца, група, организација и установа која је историјски формирана заједничким животом на територији једне државе\*.\* Битне димензије структуре сваког глобалног друштва су: функционална (према улогама), вертикална (према положајима), просторна и временска. У том смислу се и разликују најважнији елементи (творевине) сваке глобалне **д. с.** као што је њена демографска основа у оквиру које се разликују породична, професионална, класно-слојна, територијална, историјска (политичка, етничка, религијска, расна) и друге (под)структуре.
Српско друштво је настало и опстојава у конкретним просторним и историјским околностима у којима је структурисано по свим наведеним димензијама и елементима, често под противречним дејством унутарњих и спољних чинилаца и актера. Његова глобална структура и све посебне подструктуре су резултанта таквих дејстава и деловања у којима су кроз векове стварани, подизали се, организовали и развијали се српска национална држава и цивилизовано српско друштво, на немирним балканско-панонским просторима на којима су и држава и друштво пречесто изнутра слабљени, а споља ометани, разарани и од јачих покоравани. Геополитички и комуникацијски значај српског државног и националног простора у временима мира је подстицао свеколики друштвени развој, али је у време честих ратова и масовних миграција становништва од Истока на Запад и западних војних похода на Исток, српском народу и држави обично доносио материјална разарања, војно, политичко и културно поробљавање и огромне људске жртве. У претходном веку српско друштво је прошло кроз два балканска и два светска рата, уз две окупације и национално ослобађање по цену огромних људских жртава, после којих је два пута долазило до контроверзног југословенског уједињавања и по Србе трагичног националног разилажења. Прошло се кроз бољшевичко-социјалистичку револуцију и транзицијску контрареволуцију, коју су пратили неолиберална глобализација, дефинитивно разбијање Југославије, бруталне спољне санкције и злочиначка противправна НАТО-агресија на Србију. У таквим историјским околностима све промене структуре српског друштва одвијале су се на веома турбулентан начин. Државна институционална структура мењала се од српске и југословенске монархије, преко титоистичке републике под туторством њених покрајина, све до десуверенизоване Србије без отетог и окупираног Косова и Метохије. Структура свих политичких и правних институција наизменично се мењала под јаким спољним и унутрашњим дејством супротстављених глобалистичких идеологија (најпре бољшевичког комунизма, потом његових метастаза у виду титоизма и антисрпског нацизма, потпомогнутих неолибералним империјализмом). Геополитичка национална оријентација наизменично се окретала од Истока ка Западу и обрнуто, уз пречесто историјско врлудање које је додатно угрожавало државни суверенитет Србије, српски национални идентитет и одржив друштвено-економски и духовно-културни развој. У тако нестабилном глобалном оквиру и под дејством противречних глобалних друштвених процеса одвијају се све важније структурне промене и у савременом српском друштву. Основне су оне које се односе на становништво и његово структурисање. Становништво, пак, није организована друштвена група него статистички скуп (агрегат) јединица које објективно имају нека заједничка обележја на основу којих се и структуришу веће или мање социјалне скупине које се аналитички могу разматрати као различите демографско-социјалне подструктуре. Из становништва, као великог статистичког скупа, природно‑социјалне скупине структуришу се по полу и старости, према породичним улогама, брачном статусу, сталном месту боравка и др. Економско-социјалне скупине структуришу се према занимању, учешћу у производњи добара и пружању услуга, у расподели и потрошњи, према имовном стању. Политичке скупине структуришу се према учешћу у власти и расподели моћи и угледа, а културне скупине према заједничком језику, вери, митовима, обичајима и другим културним обрасцима, али и према нивоу образовања и стиловима живљења. Синтетички гледано, демографска структура је основа из које се издвајају све друге -- породична, професионална, класно-слојна, етничка, религијска и многе друге подструктуре. Све оне се у сваком друштву међусобно преплићу и увек утичу на све његове функционалне сфере: на природно-просторне оквире државе, као и на њену привреду, политику и културу. Према Попису становништва, домаћинстава и станова 2011. у Србији (без окупираног Косова и Метохије где наше институције 2002. и 2011. нису могле да спроведу пописивање) има укупно 4.709 насељених места. Према величини, доминирају насеља с мање од 500 становника (62,75% од укупног броја насеља), а затим следе насеља са 500--999 становника (18,1%).
Стицајем разних историјских околности мрежа насеља у Србији је веома различита у појединим регионима, а у целини је веома неуравнотежен просторни размештај укупног становништва и по насељима и по регионима. Према резултатима Пописа 2011. 4/5 или 80,76% од укупног броја насеља има мање од 1.000 становника. Али у њима живи само 1.160.145 становника, односно тек 16,2% од укупног броја становника Србије. Највећа просторна неуравнотеженост се огледа у податку да је на другој страни, у самом Београду настањено скоро исто толико (и мало више -1.166.763) становника, с истим процентуалним уделом у укупном становништву Србије (16,2%). Претерана концентрација становништва у Београду праћена је с нешто мањом концентрацијом становништва у регионалним центрима као што су Нови Сад (231.798 становника), Ниш (183.164 становника) и Крагујевац (150.835 становника). Тако се десило да у Србији у свега четири насеља (0,8% од укупног броја насеља) живи 24,11% од укупног становништва или готово сваки четврти становник.
Структура становништва према старости и полу представља један од најважнијих показатеља виталних капацитета неке популације. Она је резултат дугорочног дејства већег броја услова и узрока, а сама је веома важан чинилац природног прираштаја и обнављања становништва које је, даље, детерминанта свих развојних друштвених процеса (графикон).
Један од највећих друштвених проблема у Србији јесте депопулација, изражена као пребрзо смањивање становништва, нарочито у селима и југоисточним брдско-планинским и пограничним подручјима. На нивоу Србије као целине стопа наталитета је од 1971. до 2011. пала са 14,4 на 9,1, стопа морталитета је порасла са 9,1 на 14,3, а стопа природног прираштаја је од позитивне (5,2) прешла у негативну (-5,2) промила. У Попису 2002. први пут је регистрован већи број старих лица (65 и више година) у односу на број млађих од 15 година. Процес интензивног демографског старења становништва настављен је и у периоду између последња два пописа становништва, што је довело до даљег повећања удела старих и смањења удела младих.
Према резултатима Пописа 2011, сваки шести становник Србије је старији од 64 године (17,4%), док је сваки седми млађи од 15 година (14,3%). Посматрано по регионима, најнеповољнија ситуација је у региону Јужне и Источне Србије, где је скоро свако пето лице старије од 64 године (19,4%). Најмање учешће старих лица је у Београдском региону и у региону Војводине (16,4%), док је у региону Шумадије и Источне Србије 17,7% старијих од 64 године. Од укупног броја породица у Србији, 69,4% (1.476.105) чине породице с децом. Међу њима, најзаступљеније су породице с једним дететом (свака друга породица, односно 51,8%). Следе породице с двоје деце (40%), затим породице с троје (6,7) и четворо деце (1,1%), док су породице с петоро и више деце најмање заступљене (0,4%).
Негативни популациони трендови настављају се тако да је, према резултатима пописа 2011, у Србији просечан број живорођене деце оних жена које су рађале био 1,96. То не омогућује ни просту демографску репродукцију, а поготово је недовољно у условима изражене емиграције контингента најмлађих и највиталнијих и жена и мушкараца. Ако се просечан број рађања посматра према националној припадности жена, разлике у висини фертилитета у Србији и данас су веома изражене и оне додатно појачавају претходно назначене негативне тенденције. С највишим фертилитетом издвајају се жене албанске, бошњачке и ромске националности и исламске вероисповести које су рађале, у просеку, око три детета. На другој страни су жене српске, мађарске, румунске и других националности које рађају мање од просечног броја деце по једној жени у фертилном периоду. Додатни проблем је што се ова етничко-верска асиметрија рађања пројектује на територије пограничних општина у Србији и у њима појачава постојећу етничку неравнотежу. Посматрано по општинама, највећи број живорођене деце, у просеку, родиле су жене у општинама Тутин (3,4), Сјеница (3,0), Нови Пазар (2,7), Трговиште (2,6) и Пријепоље (2,6), док су најмањи број живорођене деце родиле, у просеку, жене у општини Књажевац (1,6), затим у београдским општинама Врачар (1,7), Стари град (1,7) и Савски венац (1,7) и у Општини Неготин (1,7).
ЛИТЕРАТУРА: M. Поповић, *Проблеми друштвене структуре*, Бг 1974; А. Р. Редклиф‑Браун, *Структура и функција у примитивном друштву*, Бг 1982; М. Лазић, *Систем и слом*, Бг 1994; *Бела књига*, Бг 2000; М. Митровић, *Социологија*, Бг 2005; *Пописни атлас 2011*, Бг 2014; С. Лакчевић и др. (ур.), *Основни скупови становништва*, Бг 2014; М. Митровић, *Села у Србији*, Бг 2015.
Милован Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНЕ ИГРЕ
**ДРУШТВЕНЕ ИГРЕ**, простор интерсубјективности који чине два или више играча што (се) играју према одређеним, интерсубјективно, друштвено или, у новије време, медијски утврђеним правилима. Друштвени смисао игре настаје с идејом интерсубјективности или интерреактивности где се игра практикује с другима; игра је узајамност, размена, потврда постојања себе и другог/других, али и медијски посредована активност. Синтагма **д. и.** се одређује на основу два појма (игра и друштво, односно друштвеност) који се континуирано мењају у зависности од историјског контекста у којем се појављују. Термин „игра", у европском кругу мишљења, сусреће се још у античкој Грчкој, код пресократовца Хераклита, који га везује за стварност детета које се игра: „Човек постаје најближи себи када постигне онакву озбиљност коју има дете док се игра" (фрагмент 52). Метафора игре ознака је за онтологију имагинарног. Као творевина маште, игра није резултат потраге за истином, него је нешто друго, квалитативно различито и засновано, како тврди Ниче у *Рођењу трагедије*, на „нагону за игром", који се појављује као супротност сократском „нагону за сазнањем". У уобичајеном значењу, појам друштвености упућује на различите облике заједништва, заснованих на потребама за подршком, дељењем, солидарношћу, разумевањем и узајамним подстицањем на раст и развој.
*Лудус* је уобичајени назив за игру као такву, а *хомо луденс* (човек који се игра) јесте друштвено (политичко) биће. Игра је онтолошки, али и друштвени и медијски феномен данашњице. Од најранијих времена, **д. и.**практикују се као религиозне (Елеузинске мистерије), позоришне (Дионизијске), спортске (Олимпијске), политичке и др. Социологија културе (и игре) праксу играња оживљава у различитим теоријским дискурсима карактеристичним за новије доба. Аутори попут Шилера, Ничеа, Хојзинге, Финка, Роже Кајоа и др. истражују игру као „нагонску" или метафизички утемељену делатност. У контексту стваралаштва домаћих теоретичара игре значајно место заузима дело социолога културе Ратка Божовића, који игру одређује као темељ културе. Ово становиште представља значајну иновацију у савременом тумачењу појма игре јер се друштвени аспект игре третира као културални. Према његовом схватању, игра је, уједно, и основа слободе иако се игра по унапред утврђеним правилима. Свакако најпознатије теоријско класификовање (друштвених) игара, које карактерише готово свако, па и наше време, дао је Р. Кајоа у студији *Игре и људи*, где је најразличитије облике игара (*лудус*) разврстао у четири основна типа: мимикрија (или мимесис, игре прерушавања и опонашања), алеа (коцка, игре на срећу), агон (такмичарске игре) и илинкс (вртложне игре).
Игре мимикрије су игре претварања, трансформисања у друго; најпознатији облик мимикријских игара су позориште и тзв. извођачке уметности (опера, балет и сл.). Ту су још и карневали, али и психолошке игре „маскирања", те играња различитих друштвених улога (што испитују социологија културе, културна антропологија). Под ознаком „алеа" играју се игре које у себи садрже моменат случајности или „слепе правде" -- најчешће их поистовећујемо с коцкањем, као и другим облицима искушавања среће. Агон је синоним за такмичарске, односно спортске игре, у распону од шаха, преко кошарке и фудбала, све до бокса, тениса и трка Формуле 1. Деструктивне ратне игре такође спадају у ову категорију **д. и**. Илинкс су игре које изазивају вртоглавицу и измењена стања свести; подразумевају оно што је заједничко дервишким играма, рингишпилу, валцеру или рејву, односно стањима свести која настају под утицајем алкохола и стимулативних супстанци.
На основу наведене класификације, може се пратити популарност појединих врста игара како у ФНР Југославији, СФР Југославији, СР Југославији, Државној заједници Србије и Црне Горе, тако и, касније, у Републици Србији, па и на целом простору где Срби живе. По завршетку II светског рата, у периоду обнове земље, важну улогу у друштву играо је спорт с којим се идентификовао велик део спортске публике. Извесно је да су најпопуларније игре у то време биле управо спортске -- испрва фудбал и шах, а потом уметничко клизање и кошарка, те остали колективни спортови. Нешто касније, оживљавају се и подижу многобројна позоришта, биоскопи, домови културе, раднички универзитети и друге институције културе. Шездесетих година XX в. оснивају се и значајне културне манифестације и фестивали, првенствено БИТЕФ, а доцније и ФЕСТ, који су били веома посећени, чиме су мимикријске игре постале веома популарне, нарочито код студената и градске публике. Једном годишње, поводом прославе Дана младости и рођендана председника Републике, одржаван је и слет -- мимикријски спектакл у којем су учествовале најразличитије друштвене и професионалне групације -- од пионирских одреда, преко културно-уметничких друштава, све до војске (ЈНА). Слично, војне параде или аеромитинзи поводом Дана победе, односно ваздухопловства, такође су постале део социјалистички обојене културе спектакла и мимикрије.
У другој половини XX в., продором културе конзумеризма у социјалистичке оквире друштвено-економског развоја, алеа, као **д. и.**, постаје веома распрострањена и актуелна. Спортски тикети, лоз или лото (Државна лутрија Србије) постају важан део живота како пензионера или страствених фудбалских навијача, тако и осталих грађана СФРЈ који су желели да се опробају у играма на срећу. У градским амбијентима телевизија има примат у емитовању наградних игара и извлачења, као и квизова (који су делом такмичарског, а делом алеаторног карактера), док је међу становништвом са села популарна томбола, која се игра како на вашарима тако и на индивидуалним прославама (веридбе, свадбе и сл.). Вашари су, истовремено, и места на којима се практикује илинкс; пример за то су рингишпили, трамболине за децу или чувена „балерина" на Београдском сајму.
Република Србија, наследница СФРЈ, СРЈ и СЦГ, не прекида са традицијом практиковања различитих **д. и.**, мада се из арсенала постојећих постепено губе, примера ради, шах и уметничко клизање (агон), те лото и греб-греб срећке, дискотеке и слетови, чије место заузимају мултимедијални спектакли на стадионима и у спортским дворанама, као и масовне рејв-журке, пена-забаве и слични догађаји, организовани у напуштеним фабричким халама, на отвореном и на градским сплавовима. Истовремено, у области мимикрије, уместо позоришних представа водећу улогу преузимају модне ревије и рекламни „ивенти" (догађаји), режирани као професионална извођења у области савремене индустрије спектакла.
Транзициона Србија мења вредносне приоритете у погледу „играња" **д. и.**, чија основна окосница постаје потрошња. Тако савремени тржни центри, у које се смештају синеплекс биоскопи, играонице за децу, ресторани и најразличитији продајни објекти, постају стециште потрошње мимикријског спектакла. Слично вреди и за Мекдоналдс ресторане, који прерастају у места масовне забаве (и потрошње), и то како у свакодневним приликама тако и поводом одређених прослава (дечји рођендани, „мала матура" и др.) Алеа, као један од облика **д. и.** такође не посустаје; посвуда се отварају казина, тј. коцкарнице, а нешто касније и спортске (и политичке) кладионице у којима се окупља углавном омладина, као и љубитељи спортског клађења. Београдски хиподром, који је некада представљао полигон за масовна окупљања и сусрете младих на концертима рок и поп музике, враћа се првобитној намени и трансформише у елитно стециште оних који се опробавају у коњичком спорту.
Уместо класичних представа и концерата, често се у јавним просторима изводе тзв. флеш моб догађаји, музички спектакли, плес и сл. на неуобичајеним местима -- пијацама, тржним центрима или на улици. Култура плеса, потекла с подручја Латинске Америке (салса, баћата, кизомба, танго) потискује домаћи фолклор у извођењу некадашњих културно-уметничких друштава (КУД), те друштвени плесови у Србији постају саставни део свакодневице како локалне тако и глобалне плесне сцене (мимикрија, илинкс, агон).
Напоредо са спонтаним окупљањима на отвореном, као и плесним вечерима, на телевизијским екранима емитују се различити ријалити шоу програми за масовну потрошњу. Настали у Великој Британији 80-их година XX в., у Србију долазе знатно касније и убрзо постају најпопуларнији телевизијски жанр и друштвени експеримент XXI в. Иако начелно спадају у мимикријске игре, ријалитији у себи садрже и елементе агона (такмичарске игре), коцке (гледаоци одлучују о опстанку играча у шоу програму), те илинкса (опијање учесника, нпр.).
Најновији вид интерактивних **д. и.**, тзв. видео-игре, веома је заступљен и популаран, нарочито међу омладинском популацијом у Србији. Иако је реч о медијски посредованој друштвености, овај тип игара врло је присутан у „друштвеној" пракси младих савременог доба. *Гејминг* или видео-игре тако представљају нови облик забаве, едукације и креативног учествовања младих у виртуелном простору.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајоа, *Игре и људи:* *маска и занос*, Бг 1965; Ф. Шилер, *Писма о естетском васпитању човека*, Бг 1968; Ј. Хојзинга, *Хомо луденс:* *о подријетлу културе у игри*, Зг 1970; Р. Божовић, *Метаморфозе игре*, Бг 1972; Хераклит, *Фрагменти*, Бг 1979; Ф. Ниче, *Рођење трагедије*, Бг 1983; Р. Божовић, „Игра или ништа, Игра -- темељ културе", *Култура*, 2013, 140.
Д. Вуксановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ и УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА
**ДРУШТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ и УДРУЖЕЊА ГРАЂАНА**, разни облици невладиних организација заснованих на добровољном удруживању грађана или правних лица, које нису забрањене Уставом или законом. Слобода удруживања утемељена је на општим правима човека. Члан 20. Универзалне декларације о правима човека (усвојене од стране Генералне скупштине УН 10. XII 1948) одређује да: 1. „Свако има право на слободу мирног окупљања и удруживања", 2. „Нико не може да буде приморан да припада неком удружењу". Устав Републике Србије -- РС (2006) прописује: „Јемчи се слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења. Удружења се оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом. Забрањена су тајна и паравојна удружења." (чл. 55. ст. 1--3). **Д. о.** оснивају се ради остваривања и унапређења групних (заједничких) или општих циљева и интереса.
Својство општег прописа којим су уређене **д. о.** и удружења има Закон о удружењима -- ЗУ (2009). На политичке странке, синдикате, привредне субјекте, спортске организације и спортска удружења, цркве и верске заједнице и друга удружења чији је статус уређен посебним законом, сходно се примењују одредбе ЗУ у случајевима који нису регулисани посебним законима. Удружење јесте добровољна и недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица. Оснива се ради остваривања и унапређења постављеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом и законом (чл. 2. ст. 1. и 2. ЗУ). Уставни суд може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње (чл. 55. ст. 4. Устава РС). Члан 3. ЗУ је ову забрану проширио и на друге облике дискриминације, као и на удружења која немају статус правног лица. Удружење могу основати најмање три физичка или правна лица. Најмање један од оснивача мора имати пребивалиште, а правно лице седиште на територији РС. Физичка лица која оснивају удружење, могу бити потпуно или делимично пословно способна. Делимично пословно способан малолетник (са навршених 14 година) може бити оснивач удружења ако за то добије дозволу свог законског заступника. Удружење се оснива усвајањем оснивачког акта и статута (основног општег акта удружења), те избором лица овлашћеног за заступање, на оснивачкој скупштини удружења (чл. 10. и 11. ст. 1. ЗУ). Уписом у Регистар удружења (води га Агенција за привредне регистре -- АПР, као поверени посао) удружење стиче статус правног лица (чл. 26, а у вези са чланом 4. ЗУ).
Ако је **д. о.** основана као привредно друштво, има статус правног лица које обавља привредну делатност у циљу стицања добити -- члан 2. Закона о привредним друштвима (2011). **Д. о.** могу бити основане као недобитне организације као што су задужбине и фондације. Задужбина се оснива као правно лице без чланова којем је оснивач наменио одређену имовину (основна имовина) ради доброчиног остваривања дозвољеног општекорисног циља или приватног интереса. Недобитна организација је и фондација, која има исти циљ као и задужбина, али нема основну имовину -- чл. 2. Закона о задужбинама и фондацијама (2010). Недобитне јесу и **д. о.** које се финансирају из чланарине и других сопствених извора као што је нпр. синдикат запослених, којима се јемчи слобода синдикалног организовања -- чл. 206--214. Закона о раду (2005). Ради обављања спортских активности и спортских делатности, може се основати спортска организација као (недобитно) удружење или као привредно друштво -- чл. 31. Закона о спорту -- ЗС (2011). Спортско удружење могу основати најмање три оснивача -- потпуно пословно способна физичка лица или правно лице, а стиче статус правног лица уписом у Регистар који води АПР. Може стицати средства и остваривати приход од прилога, чланарине, поклона, субвенција, наслеђа, камата на улоге, закупнине, спонзорства и других привредних делатности (чл. 36, 63. и 71. ЗС). Спортско привредно друштво може обављати спортску активност и спортску делатност ако се оне обављају као његова претежна делатност, а испуњава и друге услове из ЗС (чл. 94. ЗС).
Оснивање, правни положај и престанак политичких странака регулисан је Законом о политичким странкама -- ЗПС (2009). Политичка странка јесте организација грађана слободно и добровољно удружених, „основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима" (чл. 2. ЗПС). Могу је основати најмање 10.000 пунолетних и пословно способних држављана РС. Политичку странку националне мањине могу основати с најмање 1.000 пунолетних и пословно способних држављана РС. Оснива се на оснивачкој скупштини доношењем оснивачког акта, програма, статута и избором лица овлашћеног за заступање странке (чл. 8--10. ЗПС). Правни субјективитет (статус правног лица) политичка странка стиче даном уписа у Регистар политичких странака (чл. 5. ЗПС). Чланство у политичкој странци је слободно и добровољно. Не могу бити чланови ниједне политичке странке судије Уставног суда, судије, јавни тужиоци, Заштитник грађана, припадници полиције и припадници војске, али и друга лица чија је функција, у складу са законом, неспојива са чланством у политичкој странци (чл. 55. ст. 5. Устава РС и члан 21. ЗПС).
Важећем уређењу **д. о.** и удружења грађана претходили су скромне могућности грађана да се слободно удружују. У периоду од 1945. до 1971, под покровитељством органа јавне власти, осниване су разне **д. о.** ради остваривања циљева социјализма. Сва правна лица делила су се на друштвена правна лица и грађанска правна лица. Друштвена правна лица заснивала су се на друштвеној својини, али нису имала право својине него право коришћења и специфично право располагања. Такво својство су имале све политичкотериторијалне јединице, доцније друштвено-политичке заједнице (федерација, републике, покрајине, срезови, градови, општине), радне организације и установе. Савез комуниста, Социјалистички савез радног народа и друге политичке странке нису увршћене у друштвена правна лица јер њихова основа није била друштвена својина него посебан облик заједничке својине (настале од чланарина, поклона и др.). Грађанска правна лица имала су за основу приватну својину и нису могла обављати привредну делатност. Природу грађанских правних лица имале су све цркве и верске заједнице, задужбине, фондације, стручна и друга удружења. Члан 87. Закона о наслеђивању (1955) дозволио је завештаоцу да тестаментом оснује задужбину. Ова подела **д. о.** је, са незнатним изменама, задржана и после доношења Уставних амандмана из 1971, Устава СФРЈ из 1974. и Закона о удруженом раду из 1976. Основни облик друштвених правних лица постале су организације удруженог рада (и сложенији облици: радне организације и сложене организације удруженог рада), самоуправне интересне заједнице, друштвено политичке заједнице и **д. о**. После доношења амандмана на Устав СФРЈ из 1988, те савезних и републичких закона, основни облик правног лица у привреди постаје предузеће које може бити у друштвеној својини, у задружној својини, мешовитој својини или приватној својини. Дозвољава се физичким и правним лицима да добровољно оснују недобитна удружења у скоро свим областима друштвеног живота.
Илија Бабић
**Д. о.** и удружења грађана чине део институционализованог деловања у области верских слобода, науке, просвете, културе, политике, екологије и др. Деловање може бити афирмативно или субверзивно у односу на доминантне циљеве друштва, а добијају подршку државе, игнорисане су или забрањиване. Становиште социјално-психолошких теорија представља их као агенсе социјализације, заступнике културе и друштва, међу којима се, као најважнији сматрају: породица, школа, вршњачка група и средства масовне комуникације. Али, будући да су и сами одређени и контролисани изворима социјализације, они истовремено преносе и експлицитну и имплицитну културу, заједно са наметнутим узорима, идеалима и друштвеним улогама којима се, у складу са структуром друштва и идеологијом, образује пожељни друштвени карактер. Разликују се од државних, односно јавних установа (њих оснива држава), по томе што односе међу члановима прописују сами чланови. Сврха деловања и једних и других креће се у распону од очувања националног и културног идентитета, па до образовања пожељног друштвеног карактера. У већини преломних историјских периода, сврхе су се међусобно искључивале, а многе **д. о.** биле забрањиване.
У периоду оснивања националних држава, на српском културном простору деловало је више **д. о**. Најзначајније су: Матица српска (Пешта 1826, 1864. пресељена у Нови Сад), Српско црквено певачко друштво (Панчево 1838), Друштво српске словесности (Београд 1841--1864), Дружина младежи српске (Београдски лицеј 1847--1851), Уједињена омладина српска (Нови Сад 1866--1871), Српско учено друштво (Београд 1864, зачетак Српске академије наука и уметности), Дружина за уједињење и ослобођење српско (Цетиње 1871, основана после укидања Омладине српске, окупљала чланове из Црне Горе, Србије, БиХ, Војводине и Далмације), Просветно-привредно друштво „Српска зора" (Книн 1901), Београдско радничко друштво (Београд 1901--1905), Дубровачка Матица српска (Дубровник 1909--1941). Док су неке јавно износиле своје политичке ставове и биле суспендоване или забрањене, друге су од оснивања деловале илегално и служиле се шифрама. Поједине су, уз одређене промене, наставиле деловање до данас, као нпр. Матица српска, панчевачко Српско црквено певачко друштво, САНУ и др. **Д. о.** су оснивале просветне, културне, уметничке и научне установе. Некима од њих је држава преузимала оснивачка права због нарочитог значаја за очување националног културног идентитета. Међу њима су: Библиотека и Галерија Матице српске, Српско народно позориште у Новом Саду које је 1861. основала Српска читаоница уз подршку Матице српске, Народно позориште у Београду које је 1868. основало Друштво за српско народно позориште, као и многе друге.
У периоду југословенства пожељни друштвени карактер искључивао је све експлицитне облике испољавања националног и културног идентитета српског народа на простору Краљевине СХС, потом и Југославије. Томе су доприносиле многобројне друштвено-политичке организације које су афирмисале комунистичку, а потом социјалистичку идеологију. Осниване су током II светског рата и после ослобођења. То су: Народни фронт (основан пред II светски рат), Антифашистички фронт жена (АФЖ, Босански Петровац 1942), Савез социјалистичког радног народа (ССРН, основан на четвртом конгресу Народног фронта када се име мења у складу с увођењем радничког самоуправљања и промењеном улогом свих друштвено-политичких организација). Након II светског рата оснивана су и многа културно-уметничка друштва. Није било места у којем није деловало бар једно друштво, а у мултинационалним срединама и више њих. Након 1956. о њиховом раду бринуле су културно-просветне заједнице (КПЗ), а сврха им је била подстицање аматеризма. Оснивале су и манифестације (нпр. Драгачевски сабор трубача), а додељивале су и награде (Вукова награда, Златни беочуг и др.). Влада Србије је 2002. прекинула буџетско финансирање општинских КПЗ, а задржала само републичку КПЗ Србије која је наставила да делује као организација на бази учлањења. Основана је и Матица исељеника и Срба у региону (1949) као најстарија институција у Србији која се бави српским исељеништвом у свету, а делује и данас као невладина, непрофитна и нестраначка организација. Процена Министарства спољних послова Републике Србије је да 2020. у свету постоји више од 1.300 организација и удружења, укључујући и различите организационе облике при Српској православној цркви, чија је делатност усмерена на очување националног и културног идентитета српског народа у иностранству.
Због значаја за развој партиципативне демократије, Влада Републике Србије је 2010. основала Канцеларију за сарадњу са цивилним друштвом. Сарадња је заснована на уверењу да постојање снажног цивилног друштва без надзора и/или туторства државе уноси квалитативну промену у друштвени и политички живот. Канцеларија сарађује са више од 300 удружења грађана, професионалних и струковних удружења и организација цивилног друштва. Најпознатије су: Добротворна фондација СПЦ „Човекољубље", Фондација „Фонд Б92", Фондација „Тијана Јурић", Удружење породица убијених и киднапованих на КиМ, Европски покрет у Србији, Национални конвент о Европској унији, Национална коалиција за децентрализацију, Центар за културну деконтаминацију, Асоцијација „Независна културна сцена Србије", Независно удружење новинара Србије НУНС и многе друге.
Весна Ђукић
ИЗВОРИ: Закон о друштвеним организацијама и удружењима грађана, *СГ*, 1982, 24; 1983, 39; 1984, 17, 50; 1985, 45; 1989, 12; 1993, 53, 67; 1994, 48; 2005, 101; Закон о црквама и верским заједницама, *СГ*, 2006, 36; Закон о удружењима, *СГ*, 2009, 51.
ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Историја позоришта у Војводини*, Пан. 1957; *Правна енциклопедија*, 1, Бг 1989; П. Кларић, М. Ведриш, *Грађанско право*, Зг 2009; И. Бабић, *Грађанско право*, 1 -- *Увод у грађанско право*, Бг 2011; Ж. Требјешанин, З. Лаловић, *Појединац у групи*, Пг 2011; В. Водинелић, *Грађанско право: Увод у грађанско право и општи део грађанског права*, Бг 2012; Т. Маринковић, *Границе слободе политичког удруживања*, Бг 2014; В. Ђукић, *(Ка)ко смо? Студије културе памћења и политике идентитета у Србији*, Бг 2017.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ
**ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ**, први српски социолошки часопис који је основао и уређивао Мирко Косић, познати економиста и један од првих и најугледнијих српских социолога. Он је 1920. покренуо идеју за оснивање првог социолошког друштва у Србији чији би стручни орган био часопис **Д. ж.** као публикација „широког програма" за којом је, као и за социологијом, постојала потреба у кругу сродних друштвених наука -- права, филозофије, економије, психологије, етнологије, историје, педагогије и др. Прве четири свеске су објављене 1920/21. у Београду. Косић је био њихов главни уредник и финансијер, а чланови уредништва Ђорђе Тасић и Федор Никић (секретар). Пошто идеја о оснивању социолошког друштва тада није остварена, то је и стручни часопис престао да излази. Косић је ипак 1930. у Новом Саду објавио још две свеске. Поред чланова уредништва и покретача у друштвеном часопису широког профила своје научне и стручне радове објављивали су угледни сарадници, који су обрађивали значајна теоријска питања и разматрали актуелне практичне друштвено-економске, правне, политичке и културне проблеме ондашњег друштва. Међу њима су били: Слободан Јовановић, Живојин Перић, Тома Живановић, Никола Радојчић, Михаило Аврамовић и др.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Никић, *Радови (1919--1929)*, Бг 1981; М. Митровић, *Југословенска предратна социологија*, Бг 1982.
М. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД
**ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД**, макроекономски агрегат којим се изражавају резултати производње одређене друштвене заједнице (најчешће државе) у току једне године или у одређеном периоду. Обухвата укупну количину свих производа намењених финалној (инвестиционој или личној) потрошњи. Сматра се једним од најзначајнијих макроекономских агрегата. Пре I светског рата у Србији нису вршени обрачуни **д. п.** и народног дохотка. У периоду између светских ратова извршена су два обрачуна за Југославију, али се из њих нису могли издвојити подаци за Србију. Први обрачуни **д. п.** за Србију (и друге републике ФНРЈ) извршени су за 1947, а редовни обрачуни врше се од 1952. Серије у текућим ценама расположиве су за године од 1952, а у сталним ценама од 1947. Базна година за обрачуне у сталним ценама мењана је неколико пута (1938, 1956, 1966, 1972, 1990. и 1994). Преласком на ширу концепцију и обрачун БДП извршен је и обрачун у сталним ценама из 2002.
Сходно учењу о производном карактеру рада у материјалној производњи (материјална концепција) у обрачун **д. п.** укључују се производне делатности -- пољопривреда, рибарство, шумарство, индустрија, рударство, грађевинарство, занатство (производни део), као и услужне делатности непосредно повезане с производњом -- саобраћај, трговина, стамбено-комуналне делатности (производни део), угоститељство и туризам и остале производне услуге (финансијске). Укупни производни резултати ових делатности формирају у збиру друштвени бруто производ (д. б. п.), у којем су, с обзиром на сукцесивну употребу међуфазних производа у разним фазама производње и разним делатностима, садржане и вредности свих тих међуфазних производа, исказаних као материјални трошкови производње (утрошена вредност сировина и помоћних материјала). Због вишеструког обрачунавања вредности ових трошкова д. б. п. је неподесан за изражавање остварене производње. **Д. п.** се добија изузимањем материјалних (репродукционих) трошкова производње из овако формираног д. б. п. За утврђивање **д. п.** и појединих његових саставних делова користе се у статистичкој пракси три метода: производни или реални, приходни или лични и расходни метод. Производни метод полази од вредности појединачних производа, односно њихових ужих или ширих група. Оваквим обрачуном обично се обухватају и међуфазни производи и у збиру се добија д. б. п. Приходни метод заснива се на расподели произведених вредности на учеснике у друштвеној репродукцији и као међурезултате даје личне дохотке непосредних произвођача из наведених производних делатности, затим средства за просту и проширену репродукцију предузећа и других производних јединица (амортизација и акумулација) и средства за финансирање непроизводних делатности (порези и доприноси). Расходни метод утврђује **д. п.** преко категорија коначне употребе произведених добара -- личне и опште потрошње, бруто инвестиција и извоза. С обзиром на то да овако утврђени агрегат финалне потрошње укључује и увезена добра, до **д. п.** се долази искључивањем оствареног увоза. У пракси се за обрачун **д. п.** користе упоредо сва три метода, с обзиром на специфичности појединих привредних делатности, доступност адекватних података и њихову поузданост, те друге проблеме који се појављују, што све заједно захтева и одређене процене.
Основна карактеристика обрачуна **д. п.** у југословенској пракси била је да се он заснивао на оствареној а не реализованој производњи, полазећи при томе од домаћег а не националног производа (узима се у обзир производња остварена на територији државе, а не и производња домаћих привредних субјеката у иностранству). Најважнији извор у обрачуну били су подаци из завршних рачуна привредних субјеката из друштвеног сектора. Пошто се ти подаци заснивају на реализованој производњи, било је нужно кориговање реализације за износ салда залиха готове и недовршене производње. Обрачун **д. п.** за део привреде који саставља и предаје надлежном телу завршне рачуне заснива се и врши истовремено по два принципа, према начину разврставања укупне активности односних привредних субјеката по делатностима и територији. У обрачуну по организационом принципу целокупна активност привредног субјекта приказује се у оној грани делатности у којој по својој претежности припада (у којој је статистички регистрован) и на територији на којој се налази његово седиште. Насупрот томе, принцип чистих делатности полази од сваке појединачне делатности привредног субјекта која се разврстава у одговарајућу грану и на одговарајућу територију. За други део привреде (индивидуални сектор) **д. п.** је обрачунаван на основу разних статистичких процена, званичних регистара и свих доступних информација који омогућавају закључке о обиму и структури активности овог сектора. У статистичкој пракси је била уобичајена комбинована примена производног и личног метода, при чему је први преовлађивао у пољопривреди, а други у осталим делатностима.
У вредносној структури **д. п.** разликују се укупна друштвена амортизација, као део вредности средстава за производњу који се преноси на нови производ, и вредност новододатог рада (новостворена вредност), која се као макроагрегат означава појмом народни доходак. Како је амортизација средстава за производњу обрачунска категорија, исти карактер има и народни доходак. Према широј концепцији (методологија која је прихваћена у Уједињеним нацијама 1952, као међународни стандард Систем националних рачуна -- СНА, с каснијим изменама и допунама) у обрачун одговарајућег агрегата (бруто производ) укључују се и друге услуге -- образовање и култура, здравство и социјална заштита, државна управа, стручних удружења, хуманитарних организација, удружења грађана и друге нематеријалне услуге, при чему се разликују и обрачунавају и домаћи и национални агрегати (бруто производ и бруто доходак). У статистичкој пракси **д. п.** у Југославији/Србији обрачунавао се по материјалној концепцији у периоду после II светског рата, а на ширу концепцију се прешло пред крај последње деценије XX в. У међувремену прихваћена је 1996. и нова класификација делатности, што је био један од важних предуслова прелаза на методологије шире концепције.
ИЗВОР: Закон о класификацији делатности и о регистру јединица разврставања, *СЛ СРЈ*, 1996, 31.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Грђић, *Макроекономски биланси*, Бг 1975; *Економска и пословна енциклопедија*, 1, Бг 1994; Ј. Бисенић и др., *Систем националних рачуна Републике Србије 2000--2003*, Бг 2005; *Два века развоја Србије, статистички преглед*, Бг 2008.
Р. Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО
**ДРУШТВО**, скупина већег броја међусобно повезаних јединки, тј. људском свешћу обдарених бића која заједно живе, делују једни на друге и на своје природно и културно окружење. Људско **д.** се схвата на више начина: као скуп појединаца повезаних неким међусобним односима; као шира целина коју чини више група, установа и организација (глобално **д.**); као посебно удружење интересно (привредно, професионално, политички, културно) повезаних људи. У социологији **д.** је основни појам (категорија), а обично се схвата као једна релативно уређена и трајна (структурисана) скупина друштвених појава, тј. као целина друштвених деловања и понашања, друштвених односа, друштвених група, организација и установа. *Друштвена појава* је свако деловање и понашање појединаца или група које је непосредно или посредно повезано с деловањем и понашањем других појединаца и група. Састоји се од три елемента: деловања и понашања појединаца и група; односа између појединаца и група; и творевина које настану њиховим међусобним или заједничким деловањем. То је један од најопштијих појмова који се у социологији често узима као полазна категорија. *Друштвеност* је специфичан људски однос човека према човеку и једне групе људи према другој групи или према појединцима. То је пре свега духовна наклоност или одбојност једног човека према другоме, једне групе људи према другој, унутарње стање неке људске заједнице која се духовно и симболички одређује према природним и друштвеним условима своје егзистенције, укључујући и однос према самима себи и према својој прошлости, садашњости и будућности. *Друштвени однос* је начин или облик повезивања појединаца и група приликом узајамног деловања једних на друге или приликом заједничког деловања на природу, **д.** или на себе саме. Према садржају друштвени односи, као и процеси, могу бити економски (својински), политички, правни; према облику могу бити неформални и формални, у знаку сарадње или сукоба, надређености или подређености и сл. *Друштвено деловање (социјална акција)*најелементарнија је друштвена појава и зато од њега полази највећи број социолога кад одређују основни појам из којег аналитички изводе све остале и тако граде систем социолошких категорија. У том смислу друштвено деловање и јесте најважнија друштвена појава, која може да буде схваћена на два начина: на активан начин, као сврсисходна друштвена акција и тада се означава као друштвени процес; више на пасиван начин, као сврсисходна друштвена реакција, кад се означава као друштвено понашање. *Друштвени процес* је низ повезаних (спонтаних или организованих) друштвених деловања која су оријентисана у истом правцу: некад су изазвана истим узроцима, некад су усмерена ка истом циљу, а некад су различити подстицаји и тежње појединаца и група на противречан начин испреплетени. Друштвени процеси се према садржају деле на економске (производња, расподела, размена, потрошња), политичке (управљање, владање, руковођење), културне (симболичка комуникација, веровање, сазнавање, уметничко стваралаштво). *Друштвена творевина* је резултат таквих процеса и скуп устаљених односа. Најважније друштвене творевине су групе, установе и организације које се разликују према величини, трајности, начину унутрашње организованости и својим друштвеним функцијама. Анализoм структуре друштвеног деловања обично се одговара на следећа питања: Ко делује? Друштвени актери су појединци и групе као свесна људска бића. Зашто се делује? Потребе (природне и духовне) покрећу људе на деловање и чине основу људске мотивације. Чиме се делује? Предмети практично омогућују, а средства технички одређују начин друштвеног рада, комуникације и целокупну организацију друштвеног живота људи у разним историјским епохама. Куда је усмерено деловање? Интереси (лични, приватни и јавни) усмеравају **д.** тако што се испољавају као тежња или настојање појединаца или група да потпуније од других задовоље своје различите потребе и пре других досегну пожељне циљеве, приоритетним задобијањем ограничених добара. Чему стреми деловање? Вредности\*,\* као субјективна процена објективног значаја човековог окружења, одређују пожељне циљеве и унутрашњу сврху друштвеног деловања и тако га људски осмишљавају. Како је организовано и уређено деловање? Док вредности одређују циљеве (шта), норме одређују начин како треба деловати да би се остварили пожељни и одабрани циљеви. Норме као неписана (обичаји и морал) и као писана (правна) правила, уређују деловање и понашање људи и чине основу неформалне и формалне друштвене организације. Заједно са вредностима, чине културне обрасце\*,\* као духовне друштвене творевине које осмишљавају, усмеравају и уређују деловање и понашање људи на свим пољима њиховог живота -- од породице и локалне заједнице, па све до глобалног **д**.
*Глобално **д.*** је функционално самостална (аутономна) и релативно стабилна, хијерархијски организована целина друштвених деловања и односа појединаца и група, која је историјски формирана њиховим заједничким животом на некој релативно већој територији. Функционално гледано, као најважнији елементи у структури глобалног друштвеног система истичу се економски, политички и културни процеси, њима одговарајући друштвени односи, кристализовани у исте такве групе, установе и организације које творе три основна функционална подручја (привреду, политику и културу) или три друштвена подсистема (привредни, политички и културни). Најважнији економски друштвени процес је производња (уз коју иде и њен функционални корелат -- потрошња). Будући да је за свеукупне економске процесе изузетно значајна техничко-технолошка основа производње, према променама те основе истичу се два велика модернизацијска таласа која се означавају као сложени друштвени процеси као што су индустријализација (коју прати урбанизација) и аутоматизација (кибернетизација, дигитализација). Најважнији економски односи су својински односи (власништво), који као институционализована форма производних односа не одређују пресудно само начин друштвене производње него и начин укупне друштвене расподеле, размене и потрошње, тзв. друштвено-економску репродукцију у целини. Најважније друштвено-економске творевине су економске установе као што су роба, новац и тржиште и економске организације (предузећа и друга пословна удружења). Свеукупност економских процеса, односа и творевина чини један важан функционални сегмент глобалног друштвеног система који се означава као економски (привредни) подсистем.
Најважнији политички процес је управљање (које се углавном састоји од владања, као активне, и потчињавања, као пасивне компоненте и одвија се у оквирима односа надређености и подређености). Најважнији политички односи су односи друштвене моћи (која би требало да буде легитимна) и политичке власти (која би морала да буде легална), а најважније политичке творевине су држава и право: држава као глобална политичка установа има врховну моћ (суверену власт) засновану на праву (отуда легалитет) и друштвено прихваћеном монополу силе (отуда легитимитет). У савременим друштвима на политичке процесе и односе утичу и неке специфичне и модерне политичке организације као што су политичке странке, политички покрети и невладине организације (НВО), а у извесном смислу и мас-медији. Свеукупност политичких процеса, односа и творевина чини други важан функционални сегмент глобалног друштвеног система који се означава као политичко-правни подсистем.
Најважнији културни процес је симболичка комуникација која се огледа у размени људског искуства (идеја, веровања, знања и практично стечених вештина) и његовог преношења од човека човеку и с генерације на генерацију посредством друштвено усвојених знакова (симбола) -- чије значење се разумева у датој друштвеној заједници и њеној култури. На ефективној симболичкој комуникацији развијају се сви други друштвено-културни процеси који су подједнако важни за сваког човека и за свако друштво -- као што су процеси социјализације (и персонализације), образовања (и васпитања), као и сложенији процеси акултурализације (и асимилације) посебних друштвених скупина и њихових култура. Најважнија културна друштвена творевина јесте језик, на којем почивају и све друге духовно-симболичке форме као што су религија, уметност, филозофија и наука. Одговарајући културни садржаји и форме (веровања, идеје, рационално-искуствена сазнања и различита колективна осећања) као друштвено-културни обрасци прате све друштвене процесе и односе (како економске, тако и политичке). У развијеним и сложеним друштвима настају и одговарајуће културне установе и организације (цркве, школе, научни институти, уметничке и друге установе) које омогућују да се културни процеси на систематски начин развијају и да као духовни садржаји људског друштвеног живота осмишљавају и уређују све друге друштвене процесе. Културне установе омогућују да се у оквиру неке друштвене заједнице успостави и очува ауторитет светог, доброг, истинитог, лепог и праведног -- без којег ниједно **д.** не може да опстане, а поготово да се развија. Онај значај који својина има у економским односима, а моћ и власт у политичким односима, у културној комуникацији имају односи ауторитета -- повезани с различитим угледом (престижом) друштвених актера који међусобно комуницирају. Свеукупност културних процеса, односа и творевина чини трећи важан функционални сегмент глобалног друштвеног система који се означава као културни подсистем или једноставније (а можда и тачније) -- као култура.
Култура, наиме, није обичан друштвени подсистем него је особени (духовни) људски и друштвени феномен који је специфичан по томе што истовремено изнутра прожима, али на известан начин (као својеврстан надсистем) духовно наткриљује не само економски и политички подсистем него интегрише целокупно друштво и просвећује човекову личност -- повезујући човека са човеком и појединца са **д**. У начелу, ове три врсте функција у сваком уређеном глобалном **д.** равноправне су и изразито комплементарне. Свака од ових функција је на свој начин важна и неопходна. Само краткорочно, нека од њих може да буде претпостављена другима. Дакле, нити могу опстати, а поготово се не могу развијати **д.** која запоставе своју биолошку и економску репродукцију, која остану без политичко‑правне и морално‑обичајне регулативе, као ни она која изгубе своју духовност и национални идентитет -- занемаре своју веру и обичаје, забораве ко су, одакле потичу и куда стреме. Зато се привреда, политика и култура сматрају неопходним функционалним подручјима сваког глобалног **д.** (→ Друштвена структура; Друштвена модернизација).
ЛИТЕРАТУРА: Р. Лукић, *Социологија*, Бг 1959; Група аутора, *Теорије о друштву*, Бг 1969; М. Поповић, *Проблеми друштвене структуре*, Бг 1974; М. Вебер, *Привреда и друштво*, Бг 1976; Т. В. Адорно, М. Хоркхајмер, *Социолошке студије*, Зг 1980; Х. Барнес, *Увод у историју социологије*, Бг 1982; Р. Лукић, М. Печујлић (ур.), *Социолошки лексикон*, Бг 1982; А. Р. Редклиф Браун, *Структура и функција у примитивном друштву*, Бг 1982; П. Бергер, Х. Келнер, *Социологија у новом кључу*, Ниш 1991; Р. Дарендорф, *Hоmо Sociologicus*, Ниш 1989; М. Хараламбос, *Увод у социологију*, Зг 1989; Т. Парсонс, *Модерна друштва*, Ниш 1992; Н. Луман, *Друштвени системи*, С. Карловци -- Н. Сад 2001; Е. Гиденс, *Социологија*, Бг 2003; М. Митровић, *Социологија*, Бг 2005.
М. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО АРХИВСКИХ РАДНИКА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО АРХИВСКИХ РАДНИКА СРБИЈЕ**, струковно и професионално удружење из области заштите покретних културних добара основано у Београду 1954. Окупљало је запослене у архивима Србије (архивисте, библиотекаре, информатичаре, конзераваторе) и остале заинтересоване за развитак архивистике и архивске службе у Србији. Циљеви рада су подстицање образовања архивиста, организовање саветовања и других облика стручног окупљања, стимулисање креативности, објављивање стручних и других публикација, унапређење јединствене методологије стручног рада, осавремењавање архивистике, сарадња са архивима и архивистичким удружењима у Србији и иностранству, популаризација архивске службе и подизање свести о очувању архивске грађе, активности на побољшању услова рада запослених у архивима, примена Етичког кодекса архивиста. Органи Друштва били су: Председник, Извршни одбор и Скупштина. Ангажовано је на очувању архивске грађе, њеном прикупљању, обезбеђивању смештајног простора, поправљању услова рада и положаја архивских радника, за њихово образовање и континуирану едукацију и статус у друштву. Иницијатор је и организатор изложби и предавања, те организатор *Недеље прикупљања архивске грађе*. Друштво је 1955. покренуло тромесечни билтен *Архивски преглед* (1955--1956; 1965--2003), а издавало је и часопис *Архивски алманах* (1958--1962). Своје циљеве спроводило је кроз организовање стручних саветовања и издавачку делатност. Од Скупштине 1967. обавезно је организовање бар једног стручног саветовања годишње. Друштво током рада организује студијска путовања, формира различите комисије и редакције, доноси дугорочни план јединственог публиковања и петогодишњи програм истраживања у иностранству, израђује оријентационе листе, обележава важне државне јубилеје. Чланство је активно у међународним архивским институцијама (нпр. присуство на *Седмом Међународном конгресу архива* у Москви 1972), склапају се међурепублички споразуми о сарадњи са Друштвом архивских радника Македоније (1971) и Босне и Херцеговине (1974), остварује сарадња у оквиру Савеза друштава архивских радника Југославије са Совјетским Савезом, Чехословачком, Румунијом, Мађарском, Пољском, Немачком, Енглеском, Француском. Архивисти се усавршавају у Паризу и Лондону, организују се *Први сабор архивских радника Србије*(1975. у Београду) и стручне екскурзије. Друштво је 1979, по жељи наследника Данице Гавриловић, основало *Фонд за награду „Даница Гавриловић".* **Д. а. р.** СР Србије 1980. мења своју структуру и прераста у Савез друштава архивских радника Србије. У периоду 90-их година XX в., због распада СФРЈ и ратова, Друштво делује смањеним интензитетом. На саветовању 1995. Друштво је поново активирано, под именом Удружење архивских радника Србије, a у децембру 2005. мења име у Друштво архивиста Србије. На Изборној скупштини 2010, уз Статут и руководство, добија садашњи назив *Архивистичко друштво Србије*. Друштво је организовало два Међународна архивистичка саветовања (2016, 2018) и четири стручне радионице (2017) на актуелне теме, објавило зборнике радова са саветовања, *Библиографију Архивског прегледа* и 12 бројева *Архивског гласника*.
Литература: Ж. Анић, „Десет година рада Друштва архивских радника Србије", *АрП*, 1965, 1--2; Р. Поповић Петковић, „Двадесет година рада Друштва архивских радника Србије", *АрП*, 1974, 1--2; Р. Јемуовић, „Тридесет година рада Савеза друштава архивских радника СР Србије и Савеза архивских радника Југославије", *АрП*, 1984, 1--2; Љ. Шкодрић, „Допринос Друштва архивских радника Србије унапређењу архивске теорије и праксе", *Архивска пракса*, 2008, 11; С. Цветковић, „Развој архивске службе у Србији у другој половини 20. века", *Atlanti*, 2013, 23; „*Друштво архивских радника Србије (1954--2014) -- преглед рада*", *Годишњак Историјског архива Пожаревац „Записи"*, 2014, 3, 3.
С. Цветковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО АСТРОНОМА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО АСТРОНОМА СРБИЈЕ**, струковно удружење основано 1981, после поделе Друштва математичара, физичара и астронома Србије по струкама. Од оснивања Друштва математичара и физичара Србије 1948. астрономи су учествовали у његовом раду, били бирани на истакнуте положаје, држали предавања на стручним састанцима, саопштавали радове на конгресима Друштва и сарађивали у *Веснику Друштва математичара и физичара Србије*. Чланак Ивана Атанасијевића „Зрачење Сунца и Галаксије у домену кратких таласа", објављен у броју 2, први је рад из радио-астрономије у Југославији. Астрономска секција, из које се дугогодишњим радом развило **ДАС**, основана је 1959, a 1961. усвојен је назив Друштво математичара, физичара и астронома Србије (ДМФАС). У њему је 1966. Управни одбор формирао Комисију за астрономију ДМФАС, а 1972. одржана је оснивачка скупштина Подружнице астронома. Њене две комисије биле су за наставу и научни рад, те за такмичење младих астронома. Председник Подружнице, до њеног претварања у **ДАС**, био је Божидар Поповић. Савез друштава математичара и физичара ФНРЈ, основан 1949, регистрован је 1966. као Савез друштава математичара, физичара и астронома Југославије (СДМФАЈ). Под његовим покровитељством организовано је првих девет националних конференција југословенских астронома (Београд 1973, Нови Сад 1975, Београд 1977, Сарајево 1979, Будва--Бечићи 1980, Хвар 1983, Београд 1984, Приштина 1985, Сарајево 1988) и VI европски регионални скуп астронома „Сунце и планетски систем" (Дубровник 1981). Десета национална конференција одржана је 1993. у Београду, где се од тада оне организују сваке треће године. Први председници били су Божидар Поповић, Софија Саџаков и Александар Томић. Деведесетих година рад Друштва је замро, па је 1998. Скупштина изабрала ново председништво са Јеленом Милоградов Турин на челу. После ње председници су Милан Ћирковић (2002--2005), Зорица Цветковић (2005--2008), Милан С. Димитријевић (2008--2014), Стево Шеган (2014--2017), Немања Мартиновић (2017--2019), Владимир Ђошовић (2019--2021) и Моника Јурковић (од 2021). Важније активности **ДАС** су: припрема такмичара и организација њиховог учешћа на олимпијадама које покривају астрономију и астрофизику, где су они освојили низ медаља; пројекат „Популаризација астрономије у образовно-просветним установама и школама", у оквиру којег је одржан низ популарних предавања и пројекција у мобилном планетаријуму, по Србији и Републици Српској. Само у току 2010. „Данима астрономије" на различитим местима присуствовало је 9.250 слушалаца. **ДАС** је организовао и више научних скупова и развио издавачку делатност. Организован је низ активности током 2009, Међународне године астрономије. **ДАС** одржава и развија везе са Европским астрономским друштвом и Међународном астрономском унијом.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Милоградов Турин, „Астрономи Србије у струковним удружењима: Поводом 50 година од оснивања Друштва математичара и физичара Србије (I)", *Васиона*, 1988, 5; „Astronomers of Serbia in professional societies (II): The union of societies of mathematicians and physicists of Yugoslavia on the occasion of 50 years since its foundation", *Publ. Astron. Obs. Belgrade*, 1999, 65; М. С. Димитријевић, „Друштво астронома Србије 2008--2011", *Публикације Астрономског друштва „Руђер Бошковић"*, 2014, 13.
М. С. Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ГЕНЕТИЧАРА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ГЕНЕТИЧАРА СРБИЈЕ**, струковно удружење основано 1968. у Београду, са подружницама у Београду и Новом Саду. Оснивање је обављено на иницијативу истраживача у области генетике Oдсека за билошке науке Природно-математичког факултета у Београду, Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду, Медицинског факултета у Београду, Института „Винча", Института за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарству и шумарству у Београду и Пољопривредног факултета у Новом Саду. На Конгресу 1994. извршена је измена првобитног назива Удружењe генетичара Србије у **ДГС** са истим седиштем. На оснивачкој Скупштини, доношењем Статута Удружења, утврђено је да седиште Удружења буде Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић". За првог председника Удружења изабран је професор Одсека за биолошке науке ПМФ Драгослав Маринковић. Основано Удружење се учланило у Савез друштава генетичара Југославије. Оснивањем Удружења извршено је окупљање научних и стручних радника који се баве генетичким истраживањима, учествују у наставно-образовном процесу или се баве оплемењивањем нижих и виших организама. Циљ и улога Друштва су пре свега да кроз научне и стручне активности чланова развија и унапређује све области генетике, стимулише примену резултата истраживања у пракси (здравство, производња хране, наставно-образовни процес, заштита животне средине итд.). Презентацију резултата научног и стручног рада чланова Друштво остварује издавањем научних и стручних публикација. У току 1969. Председништво Удружења покренуло је издавање часописа *Генетика*. За главног и одговорног уредника именован је Јанко Думановић. Часопис излази у континуитету, има статус међународног часописа и налази се на *ISI* листи *Thompson Reuters-a*, Филаделфија, САД. Активности чланова Друштва, поред активног истраживачког рада, остварују се кроз учешће у раду секција: Медицинска генетика, Молекуларна генетика, Мутагенеза и генотоксикологија, Оплемењивање организама и Популациона и еволуциона генетика. Рад секција се одвија кроз организовање научних скупова (симпозијум, окугли сто, саветовање са акцентом на актуелности у свету у области којој припада секција). Наведена активност се одвија између два конгреса Друштва, који се, према Статуту, одржава сваке пете године. Први научни скуп у чијој организацији је учествовало Друштво је Симпозијум генетичара Југославије, одржан 1971. Први Конгрес генетичара Југославије одржан је 1976. у Дубровнику, а у Врњачкој Бањи други 1981. и трећи 1986. **ДГС**је 1993. одлучило да организује Први Конгрес генетичара Србије, који је одржан у току 1994. у Врњачкој Бањи. Изабрано је ново председништво и донет нови Статут. Одржана су четири конгреса и симпозијуми секција између конгреса. На интернет страници налазе се зборници апстраката свих скупова.
ИЗВОР: www.dgsgenetika.org.rs.
К. Констатинов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ДЕМОГРАФА СРБИЈЕ → ДЕМОГРАФИЈА
**ДРУШТВО ДЕМОГРАФА СРБИЈЕ** → **ДЕМОГРАФИЈА**
# ДРУШТВО ЕКОЛОГА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ЕКОЛОГА СРБИЈЕ**, самостална организација у оквиру Савеза друштава еколога Југославије оформљена 1977, а званично регистрована јануара 1978. Првобитно је, од 1969, постојало Друштво еколога Југославије, које је 1977. прерасло у Савез друштава еколога Југославије обухватајући друштва еколога основана у социјалистичким републикама бивше Југославије. Тако се и **ДЕС** осамосталило 1977. доношењем сопственог Статута, а кроз независну организацију еколози Србије деловали су у својој средини и у склопу Савеза друштава еколога Југославије. Задаци из Статута еколога Југославије проширени су новим обавезама у Статуту **ДЕС** проистеклим из акутних проблема у окружењу, потреба у очувању природних вредности и решавања утицаја човека на друштвено-економска дешавања у непосредној околини. Друштво је имало и свој научни часопис *Екологија* (1966--2003). Активност друштва огледала се у научној делатности, учествовањем на еколошким скуповима, као и укључивањем у решавања општедруштвених проблема какви су нпр. професионалне сугестије у вези са заштитом одређених подручја Србије, Нацрт генералног урбанистичког плана Београда, Просторни план Републике Србије итд. Друштво формално постоји и данас иако су његове активности сведене јер је у последњих неколико деценија у Србији основано низ еколошких организација, еколошких покрета, удружења грађана и љубитеља природе локалног и регионалног карактера, у којима, поред стручњака из различитих области науке, привреде и производње, учествују и професионални еколози-биолози. Радом еколошких организација уопште омогућава се међународно повезивање владиних, међувладиних и невладиних друштава и професионалних друштава, чиме се омогућава проток еколошких информација и појачава глобални утицај на законодавство и политику заштите средине, штедљиво трошење ресурса и очување биодиверзитета у локалним и регионалним оквирима.
ИЗВОР: Архива ДЕС.
Бр. Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЕКОНОМИСТА БЕОГРАД
**ДРУШТВО ЕКОНОМИСТА БЕОГРАД**, основано је 1932. као Удружење економиста Београд, а уз осцилације и организационе промене постоји до данас. Ово удружење окупља економисте ради њиховог организовања, заштите сталешког интереса и успешнијег решавања економских, социјалних и финансијских проблема. Формирана је стручна библиотека, организована су јавна и интерна предавања, а постојао је и специјални фонд за подизање дома економиста. Посебно јачају активности од ванредног конгреса одржаног у Новом Саду 14. VI 1936, када је извршена реорганизација Удружења. У сарадњи Удружења са Загребачким колегијалним друштвом припремљен је конгрес економиста Краљевине Југославије (19--21. VI 1937, Загреб), у оквиру којег је одржана конститутивна скупштина Савеза економиста Краљевине Југославије, којем је приступило свих 11 удружења у држави. Почетком 1937. Удружење се ангажовало на стварању самосталног позива привредних саветника. Чињени су напори у погледу заштите интереса чланова Друштва, као и економског сталежа у целини, а Удружење је допринело и отварању Економско-комерцијалне високе школе у Београду. Рад на научном подручју одвијао се кроз предавања, сарадњу са часописом Удружења, као и кроз прилоге у другој штампи и часописима, а ту су разматрана значајна економска, социјална и финансијска питања, као што су проблеми пољопривреде и села, резултати аграрне реформе, житни проблеми, организација пољопривредног кредита, структура задругарства као организатора штедње, структура воћарства, приватно банкарство и штедња, улога јавних штедионица у организовању штедње, проблем заштите штедиша, увођење етажне својине, економско-социјални значај, облик установе и финансирање етажне својине, правни основи етажне својине, туризам у Југославији итд. Месечни часопис Удружења *Економско-финансијски живот* излазио је у Београду у периоду 1931--1941. У њему су објављивани радови углавном инспирисани каселовском и кеjнзовском економијом, као и поједини марксистички прилози, док су остали часописи изложени утицају неокласичне и немачке литературе. Главни уредник током 10 година био је Ђорђе Давидовић, професор задругарства на Економско-комерцијалној високој школи у Београду, један од најпознатијих задружних публициста и дугогодишњи генерални секретар Главног задружног савеза.
Октобра 1947. на оснивачкој скупштини Друштва економиста Србије конституисан је Одбор Београд путем којег је **ДЕБ** наставио рад до 1963. Одбор је имао огранке по градским општинама. Почетком 1960-их Одбор Београд интензивирао је сарадњу с градом Београдом и Привредном комором Београда и свој рад ставио у функцију њиховог развоја. Град је усмеравао део средстава Одбору, па је подржао иницијативу за измену назива Одбор Београд у **ДЕБ** (10. V 1963). Исте године у склопу реорганизације рада друштава, Друштво економиста Србије мења назив у Савез економиста Србије (СЕС). Уз савезе економиста Војводине, Косова и Метохије и још неких друштава, **ДЕБ** је саставни део СЕС-а. Огроман помак у раду **ДЕБ**-а је покретање научно-стручног часописа *Економски видици* 1995. Први главни и одговорни уредник био је Буде Шевер, од 2008. Јелица Петровић Вујачић, a од броја 2--3/2013. Гојко Рикаловић. Научно-стручна активност **ДЕБ**-а одвија се претежно путем научних скупова, стручних саветовања, округлих столова и расправа, организованих у Београду и другим местима у Србији, као и у Бањалуци, а у сарадњи с Економским факултетима у Београду и Бањалуци, Привредном комором Београда, Подручном привредном комором у Бањалуци, Институтом за економику пољопривреде Београд, као и с појединим локалним самоуправама (Пирот, Бољевац, Сурдулица итд.). Теме скупова су значајна и актуелна питања економског, социјалног и еколошког развоја Србије. Активност **ДЕБ**-а одвија се кроз секције: научне, за финансије и банкарство, за задругарство и рурални развој, креативну економију, рачуноводство и ревизију, предузетништво и мала и средња предузећа, менаџмент, туризам, саобраћај, војну економију и др. Од 1947. на челу **ДЕБ**-а били су признати стручњаци и научни радници: Миодраг Николић, Војислав Коларић, Милош Синђић, Божидар Ждиара, Сретен Вуковић, С. Ђуза, Буде Шевер, Бранко Медојевић и Гојко Рикаловић (од 2011).
ЛИТЕРАТУРА: *Удружење економиста Београда: Рад у 1937--1938. години*, Бг 1938; О. Благојевић, *Економска мисао у Србији до Другог светског рата*, Бг 1980; Л. Пејић, *Развој економске мисли у југословенским земљама до Првог и у Југославији између два светска рата*, Бг 1986; С. Вуковић, *Монографија Друштва економиста Београд 1945--2012*, Бг 2012; Г. Рикаловић, „Друштво економиста -- Београд", www.deb.org.rs/istorijat/ (2012).
Г. Рикаловић; Д. Молнар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЗА АНТИЧКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ЗА АНТИЧКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ**, струковно удружење основано 1982. на Филозофском факултету у Београду, са циљем проучавања и унапређивања античких студија, класичних наука и рецепције античког наслеђа. У оквиру ФФ у Београду у XIX в. су биле обједињене студије Историје старог века, Класичне филологије (касније преименоване у Класичне науке) и Археологије. Постепено су се ове научне области шириле и раздвајале, тако да су почела да се оснивају и научно-стручна и педагошка удружења с посебним циљевима. После II светског рата Српско археолошко друштво није обновљено, а **ДАСС** укључено је у Југословенску асоцијацију друштава и до 2003. било је заједнички члан Fédération internationale des associations d'études classiques (FIEC). Са распадом наше тадашње државе и повлачењем других република из Југословенске асоцијације, на основу иницијативе професора Класичних наука, Историје старог века и Археологије на ФФ одлучено је да се оснује самостално научно и стручно Друштво са циљем да обједини стручњаке за античке студије. На основу усвојеног Статута Друштва, FIEC је једногласном одлуком Генералне скупштине примио **ДАСС** у своје редовно чланство 2002. у Менедорфу крај Цириха у Швајцарској. Од тада Друштво (под скраћеним називом Античко друштво Србије, у FIEC укључено као Serbian Society for Ancient Studies, Société Serbe d'Études Anciennes) суделује на свим скупштинама и конгресима FIEC, који је једна од 13 Унескових асоцијација у области друштвено-хуманистичких наука. Редовно се одржавају годишњи научни скупови са међународним учешћем, а они су пропраћени зборницима у едицији „Антика и савремени свет": *Антика и савремени свет*, 2007; *Европске идеје, античка цивилизација и српска култура*, 2008; *Антички свет, европска и српска наука*, 2009; *Античка култура, европско и српско наслеђе*, 2010; *Антика и савремени свет: култура и религија*, 2011; *Антика, савремени свет и рецепција античке културе*, 2012; *Антика и савремени свет: научници, истраживачи и тумачи* 2012; *Антика и савремени свет: тумачење антике*, 2013; *Антика и савремени свет данас*, 2016; *Антика као инспирација и предмет истраживања кроз миленије*, 2017; *Антика некад и сад: домети цивилизације и траг антике*, 2018; *Антика некад и сад: значај, улога и наслеђе кроз векове*, 2019. Главни уредник издања је Ксенија Марицки Гађански. Посебна издања Друштва су: В. Манојловић Николић, *Из средњовековне археологије: студије и истраживања* (Бг 2012); С. Ферјанчић, *Але и кохорте у војсци римских провинција Мезије и Дакије од I до III века н.е.* (Бг 2018). Поред наведених скупова, Друштво је свечано обележило неколико јубилеја својих најистакнутијих чланова којима и дугујемо оснивање и делатност Друштва. У недостатку средстава, то су биле скромне манифестације одржане у сарадњи са Forum Romanum на Правном факултету у Београду, које су укључивале предавања о тим личностима и организоване библиографске изложбе њихових радова, од којих су најуспелије посвећене: Милану Будимиру, Милошу Н. Ђурићу, Фанули Папазоглу, Албину Вилхару, Бранку Гавели, Драгославу Срејовићу, Петру Петровићу, Даринки Невенић Грабовац, Аници Савић Ребац, Мирону Флашару, Обраду Станојевићу. Одлуком органа Друштва, 2005. основана је и Награда за класичне науке „Милан Будимир", која се додељује повремено, у складу с објављивањем научних радова из свих области којима се професор Будимир бавио. Доделом награде Карлу Јоахиму Класену, председнику FIEC-а и главном уреднику \*Gnomon-\*a, за књигу његових студија преведених на српски *Aretai и Virtutes. О вредносним представама и идеалима код Грка и Римљана* (Бг 2008), ова награда добила је и међународни карактер. Чланови Друштва су научници из више земаља (Грчке, Русије, Италије, Француске, Белгије, Немачке, Канаде, Индије, Аустрије, Бугарске, САД, Аустралије итд.), с којима наши чланови интензивно сарађују. Делатност Друштва обухвата научно истраживање вишевековне рецепције свих области античких хеленских и римских знања и делатности на тлу наше данашње земље и презентирање археолошких и других доступних споменика материјалне културе. Основни циљ је синтетичко приказивање античких садржаја и културног континуитета нашег народа. То обухвата рецепцију више области античке науке и културе, језика и уметности у српској традицији, почев од најстаријих археолошких налазишта, преко почетака саме писмености код Срба, као и даље континуално праћење интегрисања превасходно римске и византијске културе у српску мисао, језик и уметност до данас. Проучава се широка област античких књижевности и оба класична језика, затим грчког и римског права, историје старог века и природних наука, археологије и балканологије у рецепцији код Срба током векова, у средњовековној и модерној Србији. Овако проучен историјат најмаркантнијих тачака у рецепционом ходу античке духовне и материјалне културе, науке и уметности код Срба, представља новину својим интердисциплинарним и мултидисциплинарним приступом. Инсистира се на продубљеној анализи и имагинативној синтези, које српску културу третирају као интегративни део општег светског и европског античког наслеђа. На скуповима су обично заступљене и многобројне секције, за преводилаштво, транслитерацију античких имена, неохеленске садржаје, правописна и друга језичка питања. Друштво је прихватило праксу започету код Анице Савић Ребац и М. Будимира да се користи класични изговор оба класична језика, сада скоро одомаћену у FIEC-у, а у погледу српског језика је одбацило примену „родно осетљивог језика", сматрајући да му није место у закону, без обзира на широку помодност у новије време. Посебна пажња поклања се балканологији, „балканским источницима" у Будимировом термину, с обзиром на то да Срби живе на античком тлу. Иако за овако обимне планове Друштво једва да располаже финансијским средствима, уз помоћ Министарства просвете, науке и технолошког развоја, донација и чланарина више десетине чланова, у сарадњи с другим факултетима (Филозофски, Правни, Богословски итд.) и установама (Историјски архив у Сремској Митровици, Карловачка гимназија, Матица српска итд.), предвиђени програми се благовремено остварују и све више проширују и на млађе сараднике и студенте. Друштво је за успешну сарадњу награђено Повељом Издавачког предузећа „Службени гласник" у Београду.
ИЗВОР: www.fiecnet.org/our-story.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Васић, „Антика и савремени свет, приказ научних скупова. Друштво за античке студије Србије", *Старинар*, 2011, 61; С. Ферјанчић, „Антика и савремени свет данас", *ЗМСКС*, 2015, 17.
Ксенија Марицки Гађански
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЗА ЕКОНОМСКУ И СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ
**ДРУШТВО ЗА ЕКОНОМСКУ И СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ**, удружење које је, по угледу на немачко Друштво за социјалну политику, постојало са седиштем у Београду од 1912. до 1931. Оснивање је обављено три године након покушаја Велимира Бајкића, Kосте Јовановића, Ђорђа Ранојевића и В. Милошевића да оснују слично удружење са истоветним узором. Задатак **Д.** био је да јавности пружи релевантне информације и научна сазнања из домена унутрашњег и спољног привредног живота, као и међународних економских кретања. Попут свог немачког узора издавало је публикације о пољопривреди и економској политици. Чланови **Д.** били су тада истакнути економисти: Kоста Стојановић, K. Јовановић, Душан Пантић, Никола Станаревић, В. Бајкић, Милан Тодоровић, Милорад Недељковић, Лазар Марковић и др. Већини чланова професори су били Лудвиг Лујо Брентано и Адолф Вагнер, оснивачи немачког друштва. Први заступник власништва за **Д.** (председник) био је K. Стојановић. **Д.** је издавало часопис *Економист* и специјалну економску библиотеку. *Економист*, орган Друштва, излазио је у периоду 1912--1914. и 1924--1931, најпре двапут, а касније једном месечно. Његов уредник био је прво Д. Пантић, потом М. Тодоровић, док су га касније заједно уређивали Д. Пантић и Н. Станаревић.
Рад **Д.** и излажење часописа прекинуо је I светски рат. До обнове рада довеле су новонастале околности и потребе привредног живота 1924. У том погледу важна су два момента. Прво, предратна Србија је била мала земља чије су економске и друштвене прилике добро познавали школовани људи, док је после рата настала Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца као прилично велика држава (која је обухватила територије вековима у саставу различитих земаља), те је било неопходно доћи до релевантних информација о привредном животу на подручју новонастале државне целине. Друго, предратна Kраљевина Србија имала је релативно избалансиран развој и за главне привредне проблеме у домену економске политике постојала су утврђена правила и принципи, које стручни људи нису доводили у питање, те су несугласице у погледу детаља и начина примене економско-политичких мера лако отклањане. У новој краљевини ситуација се знатно променила: државно уређење и вођење економске политике је сложеније, постоје многа неразрешена крупна стара и нова питања, стручњаци се фундаментално размимоилазе у основним гледиштима решавања проблема. Стога су потребни стручна дискусија, расправљање основних проблема и усаглашавање у основним принципима, па тек потом може да следи примена економско-политичких мера. *Економист* и рад Друштва тежили су томе да се прилагоде уважавајући потребе тадашњег економског живота. То је био период у којем се јављају све значајнији проблеми функционисања привреде и друштва Југославије, све се више и теоријски расправљало о двема значајним идеолошким крајностима (либерализму и социјализму), о проблематици економске самодовољности и сличним питањима.
ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, *Економска мисао у Србији до Другог светског рата*, Бг 1980; Л. Пејић, *Развој економске мисли у југословенским земљама до Првог и у Југославији између два светска рата*, Бг 1986; *Економска и пословна енциклопедија*, I, Бг 1994.
Г. Рикаловић; Д. Молнар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЗА ЕТРАН → ЕТРАН
**ДРУШТВО ЗА ЕТРАН** → **ЕТРАН**
# ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ И ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
**ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ И ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ**, хуманитарно удружење основано у Београду 1879, под називом Друштво за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце. После српско-турских ратова основала га је група интелектуалаца и добротвора у Србији, а то су учинили уз помоћ енглеске организације „Спасимо децу Уједињеног Краљевства". Друштво је бринуло о деци жртава рата од њихове треће године до осамостаљивања. Деца су прво била смештана у манастире, а добровољним прилозима грађана 1892. подигнут је у Београду дом за децу без родитеља. Камен темељац поставио је краљ Милан. Друштво је функционисало и током балканских и I светског рата. Године 1920. уједињењем сличних организација са подручја Краљевине Југославије настало је Друштво за потпомагање, васпитање и заштиту деце које су подржавали краљ Александар и краљица Марија. Председник Друштва све до 1946. био је професор Медицинског факултета др Александар Костић. Друштво је сарађивало са Међународном унијом „Спасимо децу" са седиштем у Женеви (The International Save the Children Union, ISCU). Године 1933. Друштво мења назив у Југословенска унија за заштиту деце и постаје чланица Међународне уније. Представница Југословенске уније Нака Спасић изабрана је 1937. за потпредседницу ISCU. Југословенска унија прихвата Декларацију о правима детета коју је на предлог ISCU усвојила Лига народа 1924. После II светског рата ISCU се удружује са Међународном асоцијацијом за промоцију добробити деце са седиштем у Белгији и мења назив у Међународна унија за заштиту деце (Union Internationale de Protection de l'Enfance -- UIPE). Југословенска унија за васпитање и заштиту деце деловала је за време окупације уз подршку Међународне уније. Влада ФНРЈ укида Југословенску унију као грађанску организацију 1947, а уместо ње почетком 50-их у оквиру Народног фронта оснивају се у свим републикама друштвене организације за заштиту деце. Оне своју делатност усмеравају на подршку развоју и васпитању деце, док хуманитарни рад преузима Црвени крст. У оквиру организација на свим нивоима делују Савети Савеза пионира који преузимају даљу надлежност над Савезом пионира. Године 1952. основан је Савез организација за васпитање и бригу о деци Југославије, а први председник била је Милка Минић. Под истим називом делује организација у Србији као чланица савезне организације. Савез организација наставља активно чланство у UIPE, све до њеног укидања 1986, и представља Југославију у Светској организацији за предшколско васпитање и Међународном центру за дечји и омладински филм. Преузима спровођење Декларације о правима детета и учествује у изради Конвенције о правима детета. Савез организација престаје да постоји 1992. Правни наследник републичке ораганизације Србије је организација „Пријатељи деце Србије" која као свој основни програм дефинише остваривање Конвенције УН о правима детета. У њеном програму рада су и организација Дечје недеље, награде „Невен" за најбоља књижевна и научна дела за децу, награда „Добра играчка".
ИЗВОР: Документација Савеза организација за васпитање и бригу о деци Југославије.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Поткоњак, *Пријатељи деце Србије:* *120 година организоване* *друштвене бриге о деци у Србији*, Бг 2000.
А. Пешикан; С. Маројевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЗА ИНФОРМАТИКУ СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ЗА ИНФОРМАТИКУ СРБИЈЕ**, удружење грађана основано 1973. које окупља инжењере, математичаре, економисте, правнике, наставнике, заинтересоване грађане, студенте, ученике и све друге који у свом раду користе информационе и комуникационе технологије (ИКТ). **ДИС**организујe: научне и стручне скупове, трибине, округле столове, промоције, семинаре, предавања и сличне активности. Годишње **ДИС** има 15--20 активности на којима се окупи око 2.500 информатичара. Сваке године **ДИС** организује избор и доделу признања Плакета **ДИС** за највећа достигнућа у области информатике у Србији. Утицај Друштва се остварује тако што се организовано анализира стање, утврђују узроци и предлажу потребне мере и активности за унапређивање стања у области информатике. Предложене мере спроводе непосредно чланови **ДИС**-а или се достављају заинтересованим предузећима и организацијама, надлежним државним органима и медијима. Активности Друштва допринеле су стварању повољнијих услова за набавку ИКТ опреме, промоцији најновијих ИКТ и знања, смањивању пореза и царина за ИКТ опрему, заштити података о личности, ширењу примене ћирилице при коришћењу ИКТ опреме, побољшању положаја ИКТ делатности, афирмацији најбоље праксе у примени рачунара, примени ИКТ стандарда, стручном усавршавању информатичара, развоју електронског пословања и др. Активности **ДИС** доприносе развоју информационог друштва у Србији. Досадашњи председници Друштва били су Тихомир Алексић, Мија Петровић и Никола Марковић.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Марковић, *40 година Друштва за информатику Србије*, Бг 2013.
Н. Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ СРБИЈЕ**, стручно-научно друштво наставника и професора српског језика и књижевности основано у Београду октобра 1910, на предлог професора Београдског универзитета, П. Поповића, А. Белића и Ј. Скерлића, с Поповићем као предсједником. Рад се одвијао на редовним мјесечним састанцима чланова **Д.** (професора језика и књижевности са Универзитета, из школа и других установа), са саопштењима о резултатима научних истраживања или критичким освртима на школска издања и наставну праксу. Послије прекида у Великом рату наставило је да ради од 1919, такође на мјесечним састанцима. Учествовали су најистакнутији научници, професори, књижевни критичари (П. Поповић, А. Белић, В. Ћоровић, В. Чајкановић, Т. Ђорђевић, М. Будимир, И. Секулић, М. Богдановић, М. Тривунац, Б. Ковачевић, М. Решетар, Б. Поповић и др.), а саопштења су објављивана у научној и књижевно-научној периодици (*СКГ*, *ПКЈИФ*, *Просветни гласник*, *ЛМС*, *ГНЧ*), посебно у часопису *Наш језик*, који су покренули чланови Друштва 1932 (излазио до почека II св. рата, а касније као издање Института за српски језик САНУ). Рад **Д.** је престао с II свјетским ратом. По ослобођењу професори и наставници српског су се окупљали у стручним секцијама и активима. **Д.** је обновљено маја 1953. под називом Друштво за српскохрватски језик и књижевност, са подружницама, секцијама и двама повјереништвима, у Новом Саду и Приштини, средиштима покрајине и аутономне области. За предсједника је изабран А. Белић. Од 1954. **Д.** издаје часопис *Књижевност и језик*, a од 1960. редовно организује Зимски семинар професора и наставника српскохрватског, односно српског језика и књижевности. Од 1997. издаје *Свет речи*, часопис намијењен школској публици. У библиотеци „Књижевност и језик", покренутој 1965, објављено је до 1970. више монографија истакнутих проучавалаца српског језика и књижевности (Д. Живковић, И. Мамузић, Д. Вученов, М. Николић). Библиотека је обновљена 1999, објављујући студије из свих области изучавања српског језика и књижевности и методике наставе. Радом **Д.** руководили су професори Филозофског, односно Филолошког факултета (М. Стевановић, Д. Павловић, Д. Вученов, С. Марковић, Ж. Станојчић, Ј. Деретић, Р. Симић, В. Милинчевић, Љ. Поповић, Д. Иванић, М. Дешић, В. Брборић, Б. Сувајџић, З. Мркаљ) и афирмисани наставници виших и средњих школа (Ђ. Бајић, И. Мамузић, Д. Морачић, П. Пешут), уз дугогодишњег секретара Босиљку Милић, ауторку средњошколских уџбеника и иницијатора великих семинара. Од школске 1990/91. организује годишња такмичења ученика основних и средњих школа из језика и књижевности, те посебне семинаре на нивоу Републике Србије или појединих округа. **Д.** делује преко подружница и покрајинских одбора, а главни му је циљ да организује усавршавање професора на стручним састанцима, редовним семинарима и у посебним пројектима, као и да подстиче и афирмише учење српског језика и књижевности у основним и средњим школама.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Вученов, „Прилог грађи за историју Друштва за српскохрватски језик и књижевност", *КиЈ*, 1979, 4; Б. Милић, В. Брборић (прир.), *Прилози језичком и књижевном образовању*, 1--3, Бг 2008--2010; С. Ж. Марковић, *Сто година Друштва за српски језик и књижевност*, Бг 2010.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЗА ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ
**ДРУШТВО ЗА ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ**, стручно удружење основанo 1993. с циљем развоја, унапређивања и промоције области телекомуникација и информационих технологија. Оснивачки састанак **ДТ** одржан је на Електротехничком факултету у Београду, а за првог председника Управног одбора изабран је члан САНУ Илија Стојановић. **ДТ** окупља чланове у циљу међусобне сарадње, организује стручне и научне скупове, састанке и семинаре. Друштво је иницијатор и главни организатор годишње конференције Телекомуникациони форум -- ТЕЛФОР, која је и реномирана IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) регионална конференција где се приказују и на којој се расправља о свим релевантним аспектима телекомуникација и информационих технологија. ТЕЛФОР је двојезична конференција (српски, енглески) којој присуствује између 1.000 и 2.000 учесника из преко 30 земаља. Типично, између 250 и 400 рецензираних научних радова се сваке године презентира и публикује у ЦД зборнику, а сви коначно прихваћени радови подносе се за публиковање у IEEE *Xplore* дигиталној библиотеци. У оквиру посебних сесија на ТЕЛФОР-у су наступале значајне компаније: „Телеком Србија", „Ирител", „Тeri Engineering", „Alcatel--Lucent", „Cisco", „Ericsson", „Vlatacom", „HP", „Huawei", „IBM", „Intracom", „Juniper", „Microsoft", „Motorola", „Nokia", „Rohde & Schwarz", „Siemens" и др. **ДТ** је главни издавач реномираног научног часописа *TELFOR* *Journal*, који публикује најбоље радове с претходног ТЕЛФОР-а. Овај часопис се индексира у *Serbian Citation Index*, *Directory of Open Access Journals* -- DOAJ, SCOPUS, *Google Scholar*. **ДТ** сарађује са IEEE -- највећим светским удружењем електро инжењера, a посебно са IEEE Region 8, IEEE Serbia&Montenegro COM Chapter и IEEE Serbia&Montenegro Section.
ИЗВОРИ: Статут **ДТ**; www.telfor.rs; http://journal.telfor.rs/Public/.
Ђ. Пауновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЗА ШИРЕЊЕ НАУЧНИХ САЗНАЊА „НИКОЛА ТЕСЛА"
**ДРУШТВО ЗА ШИРЕЊЕ НАУЧНИХ САЗНАЊА „НИКОЛА ТЕСЛА"**, удружење за популаризацију науке основано јануара 1936. у Инжењерском дому у Београду, као „Друштво за подизање Института Николе Тесле". Први председник Друштва био је председник Српске краљевске академије Богдан Гавриловић, а секретар Славко Бокшан. Друштво је одмах по оснивању организовало прославу 80 година живота Николе Тесле, код нас и на страни (Београд, Загреб, Софија, Брно, Беч, Париз, Праг итд.). Нарочито је импресивна била прослава у Београду (28--30. V 1936) у Коларчевом народном универзитету, у присуству многобројних представника науке, технике, индустрије, научних установа и института из целог света, на којој је Б. Гавриловић прогласио оснивање Института „Николе Тесле". Друштво је формирало две секције: научно-техничку и финансијско-пропагандистичку, које су водили Милутин Миланковић и Ранислав Аврамовић. Великим трудом свих чланова и донацијама из земље и света, маја 1939. донета je и потписана Владина уредба са законском снагом о оснивању и уређењу Института „Николе Тесле". За првог директора Института изабран је С. Бокшан, а у Већу Института су биле најумније главе тог времена: Б. Гавриловић, М. Миланковић, Иван Џаја, Павле Миљанић, Драгољуб Јовановић, Радивоје Кашанин, Влада Јовановић, Александар Дамјановић, Душан Томић и др. Друштво за подизање Института Николе Тесле прераста априла 1939. у Друштво за унапређење науке и технике „Никола Тесла". У раду Друштва и даље учествују његови оснивачи из 1936, различитих струка, а посебно млади електроинжењери. У издању Друштва у оквиру библиотеке „Николе Тесле", објављено је неколико књига, а 1941. основан је месечни часопис за популаризацију науке *Наука и техника*. За време II светског рата Друштво није радило. После ослобођења Друштво је обновило рад по истим начелима, уз проширење својих циљева, програмске основе, облика и садржаја рада. Постало је опште југословенски покрет: Југословенско друштво за унапређење науке и технике „Никола Тесла" (1954), да би 1977. било организовано као Југословенски савез друштава за ширење научних сазнања „Никола Тесла" и под тим именом је постојало све до распада Југославије 90-их година. У Србији је деловало Друштво за ширење научних сазнања „Никола Тесла" Србије. У овом, скоро педесетогодишњем деловању Друштво је покренуло иницијативу за обележавање једне електричне јединице именом Николе Тесле, иницирало је оснивање Музеја Николе Тесле, наставило с издавањем часописа *Тесла* (раније *Наука и техника*), установило Међународни фестивал научног и техничког филма, као први фестивал у Европи, популарисало науку и технику преко научних трибина и др. Најзанимљивије научне трибине су штампане 1989. у зборнику под називом „100 научних трибина". У оквиру Југословенске научне трибине издате су три монографије: *Енергија и развој*, *Храна и развој* и *Технологија и развој* уз учешће око 700 научних и стручних радника. На међународном плану Друштво је учествовало у организацији прослава Теслиних јубиларних годишњица, посета студијских делегација, обележавању значајних места везаних за живот и рад Николе Тесле у Америци, као и у додели награде „Никола Тесла" (IEEE--PES). На иницијативу Друштва, 1979. основан je Фонд „Фондација Никола Тесла", који сваке године додељује награду „Николе Тесле" најбољим ствараоцима из области природних техничких наука. Имајући у виду нове околности након распада Југославије, децембра 1993. извршена je реорганизација Друштва, уз задржавање раније постављених циљева, програма и садржаја рада. Друштво је усмерило своје активности на домаће тло, првенствено на популаризацију имена и дела Николе Тесле. Друштво је дало велик допринос организацији обележавања јубилеја 140 година и 150 година од рођења Николе Тесле (1996. и 2006) и пратећих научних симпозијума, техничких изложби и трибина. Такође је суиздавач више књига са пратећим дискетама. Друштво је наставило уску сарадњу са Фондацијом „Никола Тесла", Музејом Николе Тесле и Институтом „Никола Тесла".
ЛИТЕРАТУРА: Р. Наумов, „Шест деценија друштва 'Никола Тесла' (1936--1996)", *Зборник радова V међународне конференције -- Тесла III миленијум*, II, Бг 1996; Е. Турковић „Друштво за ширење научних сазнања 'Никола Тесла'", *Гласник фондације „Никола Тесла"*, Бг 1999; Ј. Николајевић, А. Маринчић, *Друштво за ширење научних сазнања 'Никола Тесла' -- 70 година постојања и рада*, Бг 2006.
Р. Наумов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ**, удружење стручних и научних радника у области историјске науке основано у Београду 1947. Припреме за оснивање Историјског друштва НР Србије извршене су у мају и јуну 1947, а оснивачка скупштина одржана је 15. VI 1947. у Задужбини Илије Милосављевића Коларца. Између осталих, присуствовала јој је и Митра Митровић Ђилас, тадашња министарка просвете НР Србије. Радно председништво чинили су Виктор Новак, Георгије Острогорски и Душан Перовић. Том приликом изабрани су и чланови органа друштва -- Управног и Надзорног одбора и Суда части. За председника Управног одбора одређен је Васо Чубриловић, за председника Надзорног одбора Виктор Новак, а за председника Суда части Георгије Острогорски. Основни задатак Историјског друштва био је да са простора НР Србије окупи историчаре и стручњаке који се баве сродним наукама: археологијом, историјом уметности и етнологијом. Уз то, требало је да се бави истраживањем историје српског народа, изучавањем проблема наставе историје, образовањем наставног кадра и популарисањем резултата историјске науке. У његовом оквиру требало је да постоје и два повереништва -- за Аутономну покрајину Војводину и Аутономну косовско-метохијску област. Повереништво Историјског друштва за Војводину формирано је у Новом Саду децембра 1947, а за председника Управног одбора изабран је Божидар Куманов. До априла 1948. основане су подружнице Друштва у Нишу, Крагујевцу, Титовом Ужицу, Пироту, Зајечару, Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Врању. Године 1948. покренут је и часопис -- *Историјски гласник*, који је излазио до 1998. Историјско друштво је 1958. преименовано у Друштво историчара НР Србије. Тих година се мењало пошто је организовање научног рада и објављивање историјских дела прешло у надлежност историјских института, који су у време формирања Друштва били тек у оснивању. Осим тога, дотадашње подружнице су прерасле у самостална друштва, па су смањене надлежности централне управе. После доношења новог Устава 1963, у складу са политичким променама, дошло је до поновне измене назива, па је ново име било Друштво историчара СР Србије. С обзиром на то да је Уставом из 1990. промењено име државе, то се одразило и на Друштво. У последњој деценији XX в. оно је деловало као Савез друштава историчара Републике Србије. Данас постоји под именом Друштво историчара Србије „Стојан Новаковић" и представља добровољно, невладино и непрофитно стручно удружење, које чине професионални историчари, удружени ради остваривања заједничких циљева и задатака у области друштвених и хуманистичких наука. Основни циљ Друштва је да окупи наставнике и професоре историје, да ради у корист побољшања наставе историје у основним и средњим школама и да, у сарадњи са универзитетским професорима, унапреди положај науке и струке на свим нивоима.
ЛИТЕРАТУРА: „Рад Историског друштва Народне Републике Србије", *ИГ*, 1948, 1; Љ. А., „Годишња скупштина Историског друштва НРС 16--17 децембра 1955", *ИГ*, 1956, 1; Б. Смиљевић, „XII годишња скупштина Друштва историчара Народне Републике Србије", *ЈИЧ*, 1962, 2; „Извештај о раду управе Друштва историчара НРС од фебруара 1960. до октобра 1962", *ИГ*, 1963, 2; Д. Живковић, „Извештај о раду Друштва историчара СР Србије за период од октобра 1962. до октобра 1965", *ИГ*, 1965, 2--3; П. Милосављевић, „Извештај о раду Управног одбора Друштва историчара Србије за период од новембра 1965. до јануара 1969. године", „Скупштина Друштва историчара Србије", *ИГ*, 1969, 2.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА УМЕТНОСТИ СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА УМЕТНОСТИ СРБИЈЕ**, стручно и научно удружење историчара уметности које делује на територији Републике Србије, основано 1964. у Београду. Први председник Извршног одбора **ДИУС** био је професор Светозар Радојчић. Темељни ставови овога друштва односе се на професионалне активности од посебног значаја за струку: развој методологије проучавања историјског развоја ликовне уметности и критеријума научне верификације ликовног наслеђа и ликовне продукције; правне, техничке и друштвене заштите културних добара; опште, посебно и перманентно образовањe из области ликовне уметности и визуелне културе; јавне презентације и популаризације вредности ликовне културе и културног наслеђа. Циљеви деловања **ДИУС** усмерени су на подстицање и потпомагање развоја и професионалног деловања историчара уметности у делатностима науке, образовања, заштите културних добара, културе, информисања и јавних служби. У оквиру издавачке делатности **ДИУС** у периоду 1977--2001. излазиле су *Свеске* ***ДИУС***, годишњи часопис чији је дугогодишњи главни и одговорни уредник био Бранко Вујовић; затим књиге *Једна могућа историја модерне уметности* (Ј. Денегри, 1998) и *Ервин Панофски, Расправе о основним питањима науке о уметности* (прев. и прир. З. Гаврић, 2000). Едукативно деловање **ДИУС** усмерено је на организацију специјалистичких курсева из области културног менаџмента и маркетинга у музејима и галеријама, и семинара за самосталне кустосе, у сарадњи са Музејским друштвом Србије и Катедром за музеологију Филозофског факултета у Београду, као и са еминентним предавачима из земље и иностранства. Признање **ДИУС** додељује се од 1994. као годишња награда за најбољу ауторску изложбу или пројекат из области савремене ликовне уметности. Правилником Признања награђује се аналитички и критички приступ појавама, појединцима и периодима савремене ликовне уметности. Добитници ове награде су кустоси и професионалци из свих музеја, галерија и институција културе Србије.
ИЗВОР: Архива и документација ДИУС, Бг.
Г. Добрић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО „КНЕГИЊА ЉУБИЦА"
**ДРУШТВО „КНЕГИЊА ЉУБИЦА"**, патриотско и хуманитарно женско удружење које је јануара 1899. у Београду основала наставница и управитељица Више женске школе Милева Милка Вуловић. Првобитан назив био је Одбор госпођа „Књагиња Љубица", после 1908. промењен је у Одбор госпођа „Кнегиња Љубица", а од 1932. у Друштво „Кнегиња Љубица". Основни задатак удружења био је да путем добровољних прилога помаже српске цркве и школе у Старој Србији и Македонији јер је само на тај начин помоћ могла да стигне и до српског народа на територији Османског царства. У првој управи биле су Дафина Протић, Милева Константиновић, Катарина Спасић, Јелена Стокић, Даринка Лешјанин, Савка Панић и Даница Соларевић. Број пододбора широм Србије био је променљив, али се углавном кретао око 30. Један од великих добротвора друштва била је Савка Панић која је 1904--1921. била председница. Милка Вуловић je изабрана за почасну председницу, а на челу друштва опет је била 1921--1929. Последња председница била је Анастасија Нака Спасић. Од 1911. друштво је установило продају Косовског божура на Видовдан. За првих десет година постојања чланице су прикупиле преко 58.000 динара и послале преко 5.000 различитих црквених предмета, књига, одеће. Од 1909. друштво почиње да издаје свој годишњи календар *Српска црква* који је излазио до 1913. Управа је учествовала у оснивању Српског народног женског савеза 1906, заједно са другим женских удружењима. Рад друштва на територији Османског царства морао је да се одвија у тајности, а чланице су, као жене, имале могућност да прођу том територијом без већих проблема. За пренос ствари, новца и другог материјала старали су се поверљиви људи, који су чинили мрежу повереника. Живу преписку чланице су водиле и са српским митрополитима, владикама, свештеницима, учитељима, четницима, уз знање и подршку српске владе. После завршених болничких курсева укључивале су се и у рад војних и цивилних болница. Подигле су две задужбине. Прва је спомен-црква у Штимљу на Косову из 1913, посвећена палим војницима -- осветницима Косова, за коју је нацрте урадила Јелисавета Начић. Уз цркву је 1923. отворен Дом милосрђа који је био подигнут за смештај, исхрану и школовање сиромашне деце. Од 1925. у Дому је отворена и домаћичка школа коју су заједнички финансирали друштво и Задужбина Николе Спасића. Друга задужбина подигнута је у Делиграду као спомен-костурница српским јунацима из Првог српског устанка, те српским и руским војницима палим у српско-турским ратовима. Црква је завршена и освећена маја 1935. После смрти Милке Вуловић друштво је основало фонд под њеним именом, с циљем да се сваке године школује једно дете из Јужне Србије. Друштво је успело да 1932. подигне свој Дом у Катанићевој улици у Београду, према плановима инж. Александра Драгићевића. Године 1921. одликовано је Oрденом Св. Саве III реда, а 1937. награђено из Фонда блаженопочившег краља Александра I Ујединитеља. Немачке окупационе власти су 1942. забраниле рад Друштву, као и свим осталим женским удружењима. После рата Друштво није обновљено, а имовина је конфискована.
ИЗВОРИ: Историјски архив Београда; *Српска црква, календар*, Бг, 1909--1913.
ЛИТЕРАТУРА: „Четрдесетогодишњица рада друштва 'Кнегиња Љубица', *Гласник Југословенског женског савеза*, 1939, 5; Ј. Милановић, „Хуманитарни рад и задужбине Одбора госпођа Кнегиња Љубица", *Лесковачки зборник*, 2015, 55; „Одбор госпођа Кнегиња Љубица", *Историја 20. века*, 2015, 1; „Делиградска задужбина Одбора госпођа Кнегиња Љубица", у: *Алексинац и околина у прошлости, 500 година од првог писаног помена 1516--2016*, Алексинац 2016.
Ј. Милановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ
**ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ**, удружење писаца који стварају на свих пет званичних језика АП Војводине, основанo у Новом Саду 1966, као посебна секција Удружења књижевника Србије. Oд 1976. формално постаје Друштво књижевника и књижевних преводилаца Војводине. Године 2015. бројало je преко 490 чланова, од чега су осадамдесетак књижевни преводиоци. Органи **ДКВ** су: Скупштина, Управни одбор, председник Друштва, Надзорни одбор и Веће части. Сви органи бирају се на четири године са могућношћу поновног избора. Значајнији издавачки подухвати су антологије националних селекција савремене поезије са Међународног фестивала -- пољска, румунска, мексичка, француска, антологија поводом десет година Међународног фестивала, зборници о истакнутим српским класичним песницима и др. **ДКВ** је било организатор значајних књижевних манифестација (књижевни каравани, промоције, Конгрес писаца Југославије), покретач и издавач или суиздавач вишејезичних књижевних публикација и гласила *Књижевна клима* (1993. и 1994), наставак *Гласника Друштва књижевника* *Војводине* (до 1993. излазио као подлистак часописа *Поља*). **ДКВ** од 1980. додељује годишње награде (за животно дело, за књигу и за превод године, као и за дела писана на језицима националних мањина: мађарском, словачком, румунском, русинском), а од самог оснивања „Бранкову награду" за најбољу прву песничку књигу аутора до 29 година. Друштво је 2001. покренуло гласило *Златна греда* које се бави књижевношћу, уметношћу и књижевном теоријом. Године 2006. покренуло je Међународни књижевни фестивал на којем учествују песници и мислиоци са европског, азијског и америчког континента; додељује Међународну награду за књижевност „Нови Сад" истакнутим песницима или прозним писцима и тумачима књижевности из Србије и света.
ИЗВОРИ: *СГ*, 1982, 24; 1983, 39; 1984, 17; 1984, 50; 1985, 45; 1989, 12; 2009, 72; *СЛ*, 2009, 51; *Књижевна клима*, 1993--1994 (више бројева); *Златна греда, лист за књижевност, уметност, културу и мишљење*, више бројева; www.dkv.org.rs/index.php?option=com\_content&task=view&id=2&Itemid=4.
Д. В. Тодоресков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА КОСОВА
**ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА КОСОВА**, удружење писаца које се на територији АП Косова и Метохије развило из секције Удружења књижевника Србије, а у периоду 1971--1986. постало је самостално. У њему је до 80-их година постојала заједничка активност с албанским, турским, муслиманским и ромским писцима. Одржаване су књижевне вечери и промоције, одвијала се сарадња са Народном и универзитетском библиотеком у Приштини, новонасталим Албанолошким институтом, Филолошким факултетом, Салоном књига и Издавачком продукцијом „Јединства", у којој су објављивани преводи књига аутора свих националних мањина (о чему сведочи књига Данице Андрејевић *Портрети косовских писаца*, Пр 1988). Постојали су Југословенски сусрети писаца у Ђаковици, као и Сајам књига у Пећи. Национално мешовите делегације писаца су ишле на југословенске и иностране књижевне манифестације и скупове. Крајем наведеног периода јача политизација албанских писаца, маргинализација српских књижевника и мајоризација приликом свих одлука и делатности Друштва. То резултира Отвореним писмом српских писаца 1986. против оваквог културног и националног статуса наших књижевника и њиховим иступањем из Друштва књижевника Косова. Своју књижевну консолидацију српски писци постижу 1990. оснивањем → Књижевног друштва Косова и Метохије и потоњом асоцијацијом с Удружењем књижевника Србије, чији је колективни члан друштво постало.
ИЗВОР: Архива Књижевног друштва Косова и Метохије.
Д. Андрејевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО КОНЗЕРВАТОРА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО КОНЗЕРВАТОРА СРБИЈЕ**, струковно удружење које окупља стручњаке и научнике из различитих области заштите културног и природног наслеђа на територији Србије. Правни континуитет организованости конзерватора везан је за Друштво музеалаца и конзерватора Југославије и за Друштво конзерватора Југославије. Конзерватори Србије били су до 1957. организовани у Музејско-конзерваторском друштву Југославије, када је формирано Друштво конзерватора Југославије, а у оквиру њега је 1958. основана Подружница конзерватора Србије. Удружење са називом **ДКС**основано је 1972. у Новом Пазару са подружницама у Београду, Нишу, Краљеву, Крагујевцу, Новом Саду и Приштини. Покрајинске подружнице конституисане су као Покрајинска друштва конзерватора Војводине (1975) и Косова и Метохије (1981). Јединствено **ДКС** основано је 1991. Тада је утврђен 22. фебруар, дан када је 1844. донета „Уредба о заштити развалина одређених старих градова и замкова у Србији, као споменика древности", као датум обележавања Дана заштите споменика културе у Србији (Дан **ДКС**). Друштво има организоване секције у оквиру којих се разматрају теме од специфичног стручног интереса (секције архитеката, правника, историчара, историчара уметности, фотографа, етнолога и конзерватора-рестаруатора). **ДКС** ради на: унапређивању методологије и принципа рада на заштити културних и природних добара у Републици Србији; стручном образовању конзерватора кроз организацију предавања, конференција, радионица и студијских путовања; праћењу актуелних питања из области заштите културних и природних добара; подстицању сарадње установа у области заштите наслеђа, међусобне сарадње конзерватора и регионалне сарадње; популаризацији и публиковању резултата радова на заштити наслеђа; праћењу европских интеграција и оживљавању манифестације Дани европске баштине. Од 1977. додељује се награда најистакнутијим члановима Друштва као признање за њихов велик допринос у заштити културног наслеђа. Од 1997. ова награда добија име „Радомир Станић" а од 2011. утврђена је као Велика и годишња награда **ДКС**. Поред ње, Друштво додељује Годишњу награду за једно изведено и завршено дело у тој години и Захвалнице истакнутим члановима. Секција архитеката додељује и награду „Златна мистрија", из фонда оснивача Милорада Димитријевића, за успешно осмишљен и изведен подухват из области градитељског наслеђа. Друштво има значајну издавачку делатност, посвећену темама од интереса за конзерваторе и заштиту споменичког наслеђа. Редовно се објављује часопис *Гласник **ДКС**.*
ЛИТЕРАТУРА: Р. Станић (ур.), *Сећања конзерватора*, Бг 1982; Г. Митровић, М. Нешковић, *Јубилеј конзерватора: педесет година рада на заштити градитељског наслеђа проф. арх. Милорада Димитријевића*, Бг 2007.
Д. Королија Црквењаков
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ЛЕКАРА ВОЈВОДИНЕ
**ДРУШТВО ЛЕКАРА ВОЈВОДИНЕ**, основано као Друштво лекара Баната, Бачке и Барање у оквиру Српског лекарског друштва, на оснивачкој скупштини новембра 1919. у Београду којом је председавао др Радивој Симоновић (Сомбор). Тада је одређено да седиште Друштва буде у Новом Саду, а први председник био је др Лазар Марковић. Следећа скупштина Друштва одржана је у Великом Бечкереку (Зрењанину) септембра 1921, када је за председника изабран др Јован Ненадовић. Чланови скупштине донели су одлуку да се у Друштво могу примити колеге различитих националних мањина ако су се определили за држављанство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
После II светског рата у *Српском архиву* објављен је Правилник подружница СЛД који је прецизирао услове за формирање подружница на територији НР Србије. Оснивачка скупштина Подружнице СЛД за Војводину са седиштем у Новом Саду одржана је септембра 1946, а уз присуство делегата из целе Покрајине. За првог председника изабран је управник Главне покрајинске болнице др Радивој Каленић. Изабрани су и потпредседник -- др Нестор Теодоровић и секретари др Миле Геретовић и др Ратко Замуровић. Одлуком Министарства народног здравља и Повереништва за народно здравље Покрајине од априла 1947, Подружница је добила службене просторије и отпочела с радом. Поред Зрењанина, који је формирао подружницу још априла 1946, основане су подружнице у Суботици, Сенти, Сремској Митровици, Сомбору и Панчеву. На наредној скупштини септембра 1947. донета је одлука о проширењу Управног одбора следећим члановима: др Бора Дрндарски, др Алојз Ребец, др Никола Вујић, др Мара Огњановић и др Александар Поповић. На тој скупштини се покреће иницијатива да се почне са издавањем часописа за Војводину, а по угледу на *Српски архив* који је издавало СЛД. Иницијатор је био шеф I хируршког одељења Главне покрајинске болнице др Владимир Јаковљевић. Први број часописа *Медицински преглед* изашао је јуна 1948. Поред издавачке делатности, Управни одбор је радио на окупљању чланова путем стручних састанака. Прва специјалистичка секција основана је 1952. као Секција за радиологију и нуклеарну медицину. Затим су основане 1955. Фтизиолошка секција; 1957. Педијатријска секција; 1961. Интернистичка секција, Гинеколошко-акушерска секција, Хируршко-анестезиолошка секција, Офталмолошка секција, Секција медицине рада; 1962. Стоматолошка секција, Канцеролошка секција; 1964. Геријатријска секција; 1965. Секција спортске медицине; 1966. Секција опште медицине, Секција саобраћајне медицине и Секција за физикалну медицину и рехабилитацију итд. СЛД (основано 1872) у свом програму од оснивања као основни задатак има стручно усавршавање лекара, а та традиција се преноси и на **ДЛВ**. Покрајински одбор СЛД је фебруара 1976. прерастао у Друштво лекара САП Војводине. На скупштини је усвојен Статут у којем је назначено да је **ДЛВ** саставни део СЛД. У том периоду на територији Војводине било је 15 подружница и 19 специјалистичких секција.
Након оснивања Медицинског факултета у Новом Сaду 1960. Друштво у целини добија нове садржаје рада. Године 1990. Друштво се региструје као Друштво лекара Војводине Српског лекарског друштва и под овим називом и данас функционише. Иако су се називи Друштва мењали, степен широке аутономије постоји до данашњих дана. Друштво функционише на делегатском принципу, како у односу на подружнице у Војводини (19), тако и у односу на СЛД. Циљ Друштва је континуирано стручно усавршавање својих чланова и примена савремених научних достигнућа у свакодневној медицинској пракси. Усавршавање се одвија кроз стручне састанке специјалистичких секција и подружница где предавачи добијају уверења о одржаном предавању, а слушаоци уверење у присуствовању на састанку.
ИЗВОР: https://dlv.org.rs/o-nama/istorijat/, приступљено 16.VII 2019.
С. Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО МАТЕМАТИЧАРА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО МАТЕМАТИЧАРА СРБИЈЕ**, струковно удружење основано јануара 1948. под именом Друштво математичара и физичара НР Србије, а од 1981. ради под садашњим називом. Основни сектори деловања су: научни (научне секције, издавање научних часописа, организовање националних конгреса и научних симпозијума, представљање домаћих математичара у међународним асоцијацијама); наставни (активно учешће у реформама наставе математике и информатике, стручно усавршавање наставника, организовање семинара, издавање стручног часописа); рад са младим математичарима и информатичарима (организација такмичења, издавање часописа и објављивање посебних публикација намењених младим математичарима и информатичарима, организовање припрема, као и летњих и зимских школа и др.).
У сарадњи са другим друштвима и факултетима, **ДМС** је до сада било организатор 14 националних конгреса математичара (раније заједно са физичарима и астрономима). Поред тога, организовани су међународни симпозијуми: „Диференцијалне и парцијалне једначине", „Нумеричко решавање диференцијалних једначина", „Координација наставе математике и физике", „5. балкански конгрес математичара", „Топологија и њене примене" (пет симпозијума), „Комплексна анализа и примене" (три симпозијума), „Математичка анализа и њене примене" (два симпозијума). Од 1949. **ДМС** издаје научни часопис *Весник Друштва математичара и физичара НР Србије* (од 1963. под називом *Математички весник*), који је укључен у већину међународних база таквих часописа. Од 1998. издаје се и научни часопис *The Teaching of Mathematics* у којем се објављују истраживачки чланци из наставе математике. **ДМС** је активни члан следећих међународних асоцијација: International Mathematical Union (IMU), European Mathematical Society (EMS), Mathematical Society of Southeastern Europe (MASSEE), American Mathematical Society (AMS), International Commission of Mathematical Instruction (ICMI).
Од свог оснивања, **ДМС** је активно учествовало у многим реформама наставе математике (касније и информатике), залажући се за модернизацију те наставе и значајније место математике у наставним плановима и програмима. Оно је имало пресудну улогу у активностима везаним за оснивање Математичке гимназије у Београду, као и увођењу специјализованих математичких одељења гимназија и завршних разреда основних школа у Београду и другим местима у Србији. Стручно усавршавање наставника математике и информатике је једна од сталних активности **ДМС**, што укључује редовни годишњи Републички (Државни) семинар о настави математике (и информатике) са више стотина учесника. Стручни часопис *Настава математике* излази од 1952. и има важну улогу у усавршавању наставника.
Рад са младим математичарима (касније и информатичарима) одвија се у више праваца. Велик део издавачке делатности **ДМС** посвећен је младима, а у томе се истичу *Математички лист за ученике основних школа*(који излази редовно од 1968), *Тангента* (часопис за ученике средњих школа, излази од 1995) и едиција „Материјали за младе математичаре", у којој се, почев од 1964, објављују материјали намењени за рад са ученицима обдареним за математику. Други правац деловања је организовање разних врста припрема за такмичења, укључујући редовне летње и зимске школе. Најзад, најпопуларнији вид овог рада је организовање такмичења (које је почело 60-их година ХХ в.) у којима сваке године учествује више десетина хиљада ученика. Тренутно се организује пет таквих такмичења (из математике, односно информатике, за основне и средње школе, као и међународно такмичење „Кенгур без граница"), свако у више ступњева (од школских такмичења до Српске математичке, односно информатичке олимпијаде). Такође, **ДМС** је организатор учешћа наших екипа на седам међународних такмичења: International Mathematical Olympiad (IMO), Balkan Mathematical Olympiad (BMO), Junior Balkan Mathematical Olympiad (JBMO), European Girls' Mathematical Olympiad (EGMO), International Olympiad in Informatics (IOI), Balkan Olympiad in Informatics (BOI) и Junior Balkan Olympiad in Informatics (JBOI)), од којих је неке и само иницирало (JBMO и JBOI). Посебно треба истаћи резултате Теодора фон Бурга који је са четири златне, једном сребрном и једном бронзаном медаљом на IMO једно време био први на листи најуспешнијих светских такмичара тог најпрестижнијег математичког такмичења.
**ДМС** је све време давало значајан допринос унапређивању међународне сарадње кроз сва три сектора деловања. Захваљујући специфичном положају Југославије као несврстане државе, сви међународни научни и стручни скупови, организовани у периоду 1948--1991, као и међународна такмичења младих математичара, постајали су место сусрета њихових учесника с обе стране тада постојеће „гвоздене завесе". **ДМС** је одиграло важну улогу у повећању броја учесника IMO и претварању тог такмичења у светско, тако што је на Девету олимпијаду, одржану код нас 1967, по први пут позвало неколико земаља западне Европе. Успешно деловање **ДМС** темељи се на прегалаштву чланова и прихваћености широког спектра активности у математичкој јавности Србије. Одлучујући допринос приказаној афирмацији Друштва дали су његови оснивачи и духовни покретачи, носиоци реализације многобројних активности и представници математичара Србије (и Југославије) у међународним асоцијацијама математичара, IMU и ICMI: Тадија Пејовић (први председник **ДМС**), Војин Дајовић, Ђуро Курепа, Богољуб Станковић, Милица Илић Дајовић и др.
ИЗВОР: www.dms.rs.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, „70 година рада Друштва математичара Србије", *Настава математике*, 2018, 53, 1--2.
В. Андрић; З. Каделбург; В. Мићић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО МЕДИЦИНСКИХ БИОХЕМИЧАРА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО МЕДИЦИНСКИХ БИОХЕМИЧАРА СРБИЈЕ**, друштвена, добровољна, самостална и стручна организација медицинских биохемичара која, применом савремених достигнућа медицинских и других наука, ради на унапређењу здравствене заштите становништва у области клиничко-биохемијске лабораторијске дијагностике, као и на подстицању развоја научног рада и унапређењу система здравствене заштите у Србији. На нивоу целе СФРЈ друштво је формирано маја 1965. у Бањалуци. Члан је Међународне федерације за клиничку биохемију, Европске федерације за клиничку хемију и лабораторијску медицину и Балканске федерације за лабораторијску медицину. Издаје часопис *Journal of Medical Biochemistry*, који излази четри пута годишње. Председник друштва је Зорица Шумарац, извршни директор Нада Мајкић Синг, а седиште је у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Мајкић Синг, *Српска медицинска биохемија у 21. веку, после 70 година*, Бг 2015.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО НАРОДА
**ДРУШТВО НАРОДА** (Лига народа; La Société des Nations; The League of Nations), међународна организација формирана после I светског рата ради одбране мира у свету. Идеја о **Д. н.** проистекла је из либералних англосаксонских кругова пре 1914, али је њена реализација представљала компромис великих сила на Конференцији мира у Паризу 1919. Између осталог, уведена је хијерархијска надређеност Савета, у којем су водећу реч имале велике силе, над Скупштином, у чијем су раду учествовале све чланице. Савет је добио прерогативе доношења коначне одлуке у свим значајним питањима. За генералног секретара изабран је Ерик Драмонд, а нису изабрани Томаш Масарик или Елефтерио Венизело, као истакнути политичари малих народа. Женева је одређена за седиште због значаја рада Међународног црвеног крста у I светском рату, неутралности и географског положаја Швајцарске. **Д. н.** је омогућавало редовне контакте дипломата и министара спољних послова, што је олакшавало комуникацију усложњену формирањем већег броја држава насталих после 1918. Прелаз са тајне на јавну дипломатију имао је циљ да дипломате, попут политичара пред гласачима, постану одговорне међународном јавном мњењу. Чиновници Генералног секретаријата су примали принадлежности из буџета **Д. н.**, како не би били службеници својих влада него међународне организације. Основана су и посебна тела, задужена за просвету, здравство, становање, пореске системе, миграције, исхрану, културне и научне активности, сузбијање међународног криминала, економска и финансијска пословања. У **Д. н.** водећу реч су водиле велике силе, али нису све биле и његове чланице. Велика Британија и Француска су то биле од оснивања, Јапан и Италија од формирања до 1933, односно 1937, Немачка 1926--1933, СССР 1933--1939, а САД никада нису биле члан. Први колективни корак европских сила ка издвајању мирног решавања међусобних односа изван оквира **Д. н.** било је потписивање Локарно пакта 1925, одбацивањем обавезе из Протокола о мирном решавању међународних спорова (Женевски протокол). **Д. н.** је имало неколико кључних задатака: организовање међународног система који би гарантовао очување мира; увођење мера за ограничавање и окончавање рата; гарантовање примене и поштовања међународног права; успостављање финансијско-економске помоћи за стабилизацију држава; вођење борбе против међународног криминала и тероризма. Међутим, оно није успело да постигне видније резултате готово ни на једном од ових поља услед сукобљених интереса великих сила. Највећи неуспеси били су јапанска инвазија у Манџурији, прекид рада годинама припремане Међународне конференције за разоружавање, једнострано немачко одбацивање војних клаузула Версајског мировног уговора, италијанска инвазија на Етиопију и неуспех наметнутих јој међународних санкција.
Краљевина СХС је суделовала у формирању и раду **Д. н.**, али се није одмах активно ангажовала. Разлози су били различити. Државну политику су углавном водиле старије генерације политичара, који се нису лако прилагођавали новим формама дипломатске активности. Преузете међународне обавезе нису у први мах схваћене у пуном обиму, а југословенска стручна и шира јавност у почетку није била нарочито заинтересована за **Д. н**. Миленко Веснић, посланик у Паризу и један од југословенских делегата на Конференцији мира, као члан Комитета за Лигу народа, сматрао је да су два схватања права (римско-византијске и англо-саксонске школе) чинила суштину размимоилажења у предлозима Пакта **Д. н**. Мирослав Спалајковић, делегат на прва два заседања Скупштине, предлагао је да се измени чл. 4 Пакта који се односио на чланство и начин рада Савета, тежећи да се успостави равнотежа између великих сила и осталих чланица давањем малим и средњим државама прецизне гаранције о њиховим правима и сарадњи.
Током првих година рада **Д. н.** југословенске делегације су формиране непосредно пре почетка заседања Скупштине. Момчило Нинчић је увео праксу да министар иностраних дела буде шеф делегације на скупштинским заседањима, што је поштовано до формирања владе Милана Стојадиновића 1935. Пре првог Нинчићевог мандата, 1919. формирано је Одељење за извршење међународних уговора при влади, задужено за међународне обавезе и права. Он је у оквиру Министарства иностраних дела оформио Друго политичко одељење, 1922--1925, задужено за делатност **Д. н.** и права националних мањина. Због видног ангажмана у Женеви је 1926. награђен избором за председника VII заседања Скупштине **Д. н**. Ипак, није одмах отворено стално дипломатско представништво Краљевине СХС у Женеви, које би било у директном контакту са Генералним секретаријатом **Д. н**. Први покушаји, током 1921--1923, нису дали резултате, те је први стални делегат Јован Дучић постављен 1924. Већ наредне године стална делегација је затворена, да би поново била отворена 1927. Услед различитих, превасходно финансијских разлога, за њен рад 30-их година били су надлежни посланик у Берну, односно у Паризу. Неспособност **Д. н.** да одговори изазовима међународне политике утицала је потом на М. Стојадиновића да избегава учешће у његовом раду (1935−1939), те је у то време за све важније послове био задужен посланик у Паризу, који је повремено одлазио у Женеву. На II заседању Скупштине **Д. н.**, одржаном 1921, Краљевина СХС се изборила да председник Касационог суда Михаило Јовановић буде изабран за судију Сталног суда међународне правде у Хагу. Лујо Војновић је био југословенски делегат у Међународном институту за интелектуалну сарадњу **Д. н**. Иницијативом професора Милете Новаковића 1925. образовано је и Југословенско универзитетско удружење за **Д. н.**, које је учествовало у раду Међународног универзитетског савеза удружења за **Д. н.** од септембра исте године. Представници југословенских мањина из Италије и Аустрије били су стални учесници Међународних конгреса о мањинама.
**Д. н.** је за југословенску државу превасходно било јавни међународни форум и један од инструмената за борбу против ревизионизма. Значајнија питања била су права мањина, разоружавање, трговина опијумом, финансијска помоћ државама чланицама, помоћ руским избеглицама и др. Југославија је најчешће наступала заједно са друге две чланице Мале антанте, Чехословачком и Румунијом, а све три су узајамно помагале и тражиле подршку Француске за остварење појединих циљева. Поред удружених наступа, југословенске дипломате су у појединим питањима наступале и самостално. Краљевина СХС је на I заседању Скупштине **Д. н.**, одржаном 1920, подржала учлањење Аустрије, али је безуспешно покушала да спречи кандидатуру Бугарске и Албаније. На II заседању овог тела, 1921, југословенска делегација је оспоравала његову компентентност да решава југословенско-албански спор по тужби владе у Тирани, али је Краљевина СХС ипак била осуђена због вођења агресивне политике против једне од држава чланица. У сарадњи са Генералним секретаријатом, међутим, успела је да 1924. избегне нову тужбу Албаније. Штавише, југословенска и италијанска дипломатија су у то време заједно наступиле пред међународном, посебно британском јавношћу, како би доказале да неће искористити одредбе Римског пакта да би радиле у Албанији мимо **Д. н**. Исте године, на V заседању Скупштине **Д. н.**, југословенска и албанска делегација су претресале спор око манастира Св. Наум, док је италијански вођа Бенито Мусолини желео да тражи од **Д. н.** да Италија, после повратка Ахмед бега Зогуа, добије мандат над Албанијом.
Краљевина СХС је од 1925. тежила већем ангажману **Д. н.** и великих сила у спречавању италијанског продора у Албанију. Ова тендеција је била уочљива након потписивања тзв. Првог тиранског пакта 1926. Савет **Д. н.** је 1927. помогао да се реши прекид југословенско-албанских дипломатских односа изазван тзв. Ђурашковићевом афером. Са заоштравањем југословенско-италијанских односа појачана је активност Краљевине СХС у оквиру **Д. н.** ради добијања шире подршке међународне заједнице против агресивне политике Италије и придобијања симпатија Велике Британије, једног од два кључна актера у женевској институцији. Притом је постојала разлика у ставовима М. Нинчића и Николе (Нинка) Перића с једне, а Војислава Маринковића с друге стране. Прва двојица министара су желели директан ангажман **Д. н.** у југословенско-италијанским и југословенско-албанским споровима, док је В. Маринковић избегавао ову опцију, користећи одлазак у Женеву превасходно за приватне разговоре са британским, француским и италијанским државницима о овим питањима.
Однос Краљевине СХС према захтевима аустријске, мађарске и бугарске владе за финансијску помоћ зависио је од претње коју је осећала из Беча, Будимпеште и Софије, али и Рима и Берлина. Југословенске владе су стога биле више наклоњене аустријским него бугарским и мађарским молбама. У питањима која су се односила на Аустрију и Мађарску југословенска држава је наступала заједно са осталим чланицама Мале антанте, а у питањима везаним за Бугарску сарађивала је са Румунијом и Грчком. Представници Мале антанте су споразумно или групно наступали у разним телима **Д. н**. И поред већег ангажмана М. Нинчића у Женеви, он је ипак заостајао за чехословачким и румунским министрима. Тек је В. Маринковић успео да се донекле изједначи са Едвардом Бенешом и Николаем Титулескуом. Да би ојачале позиције у женевској институцији, три државе су уз француску подршку успеле да се изборе да приликом реорганизације Савета **Д. н.** (1926) Малој антанти буде гарантован избор једног од њених министара иностраних послова за једног од седам бираних чланова овог тела. Југославија, Чехословачка и Румунија су имале два значајна питања у којима су готово увек заједно наступале. Прво се тицало односа према Мађарској. На III заседању Скупштине **Д. н.** (1922) безуспешно су покушале да спрече мађарско учлањење. Биле су врло активне у питањима нарушавања одредби Тријанонског мировног уговора и поновног наоружавања мађарске војске, посебно приликом расправе о зајму **Д. н.** Мађарској 1923. и Сент-готхардске афере 1927--1928. Успеле су да анулирају резултате кампање која се водила у вези са оптантским питањем 1927. и заједнички наступиле према Италији, Аустрији и Мађарској током Хитренбершке афере 1933, те су Велика Британији и Француска регулисале проблем да би избегле претњу Мале антанте да читаво питање изнесе пред **Д. н**. Друго важно питање била је колективна безбедност и њена организација на регионалном нивоу. Мала антанта је од 1929. почела да истиче уједначеност својих нових уговора са Пактом и препорукама Скупштине **Д. н.**, успевши да се избори да Скупштина усвоји текст којим се подржавају сви уговори појединих чланица **Д. н.** за јачање мира и детаљнијег дефинисања обавеза за његово очување на основама Пакта **Д. н**.
Осим редовних састанака министара Мале антанте, од 1930. предвиђен је и факултативни у Женеви. Она је одабрана као место где је 1933. потписан Пакт о реорганизацији Мале антанте, како би се подвукао исти дух са Пактом **Д. н**. Исте године, сарађивала је са Француском против Мусолинијевог плана о Четворном пакту европских сила, који је између осталог предвиђао ревизију мировних уговора по члану 19. Пакта **Д. н.** и реорганизацију Савета **Д. н.** који су чиниле само велике силе. Такође, Мала антанта је од Француза преузела субвенционисање женевског листа *Journal des Nations* у циљу ширења своје пропаганде у круговима блиским **Д. н**. Поред питања која су била директно везана за суштину постојања Мале антанте, Југославија, Чехословачка и Румунија су према потреби наступале заједно са другим чланицама **Д. н.** када су покретана питања од интереса за више земаља. Успелe су да 1923. промене процедуру разматрања петиција које су подносиле мањине увођењем принципа њихове „примљивости", а 1929--1930. да спрече проширивање мањинских права. Отворено су подржавале противнике Курцијус-Шоберовог плана о немачко-аустријској царинској унији 1931, када се посебно истакао В. Маринковић. Блиско су сарађивале са Француском и Пољском у припреми и раду Конференције за разоружање (1925--1933). Након формирања Балканског пакта (1934) југословенски и румунски државници су примењивали исту праксу и у оквиру новог савеза, користећи позитивна искустава Мале антанте. Једна од поседњих значајних колективних акција у којима су учестовале Југославија, Чехословачка и Румунија, заједно са Турском и Грчком, биле су санкције уведене Италији (1935--1936), упркос противљењу Француске, али уз политичку, економску и војну подршку Велике Британије.
Југославија је као највећу неправду доживела рад **Д. н.** после атентата на краља Александра. Под притиском француског министра иностраних послова Пјера Лавала, југословенска влада није покренула питање одговорности Италије, него је новембра 1934. тужбу **Д. н.** поднела само против Мађарске због помагања терористима у организацији и извршењу атентата. Министар спољних послова Богољуб Јевтић имао је чехословачку и румунску подршку, али је резолуција Савета **Д. н.** од 10. децембра само у општим терминима осуђивала међународни тероризам, захтевајући од мађарске владе да примени санкције против органа власти чија би се кривица утврдила. Осуда је била толико блага да је и мађарски делегат гласао за резолуцију. Ова пресуда је довела до пада југословенске владе формиране након убиства краља Александра. Краљевина Југославија је била незадовољна истрагом и санкцијама које је спровела мађарска влада, али је због заоштравања међународне ситуације током 1935. поново извршен притисак Француске и Британије да се читаво питање скине са дневног реда.
Немоћ **Д. н.** и великих западноевропских демократских сила, првенствено Велике Британије и Француске, да зауставе агресивну немачко-италијанску политику, систематско кршење Версајског мировног уговора и угрожавање права малих држава у другој половини 30-их година давали су формално покриће заговорницима промена у спољнополитичкој оријентацији Краљевине Југославије. Уместо на старе савезнике, Малу антанту и **Д. н.**, она се све више повезивала с Немачком и Италијом. Истовремено, овај је процес текао упоредо с порастом европске и светске кризе, те урушавања версајског поретка. У том контексту, и **Д. н.** је показало све своје слабости. Његова судбина била је одлучена на састанцима представника савезничких сила у августу--октобру 1944. и фебруару 1945, када је одлучено да се по окончању II светског рата формира нова међународна институција. Формална одлука донета је на Конференцији у Сан Франциску, јуна 1945, потом су Припремни комитет за Уједињене нације, његов Извршни одбор и Скупштина УН донели одлуку о преносу функција, активности и имовине **Д. н.** у периоду од августа 1945. до фебруара 1946. На последњем 21. редовном заседању Скупштине **Д. н.** донета је одлука 18. IV 1946. да се организација расформира, која је ступила на снагу наредног дана, те је омогућен континуитет међународне сарадње у оквирима УН. Одбор за ликвидацију послова **Д. н.** завршио је посао 31. VII 1947. Стални суд међународне правде распуштен је на основу резолуција Припремне комисије од 18. XII 1945. и Скупштине **Д. н.** од 18. IV 1946, подношењем оставки свих судија. Судије новоформираног Међународног суда правде одржале су први састанак 3. IV 1946. Једино је Међународни биро рада континуирано наставио функционисање.
ИЗВОРИ: АЈ; АС; Архив САНУ; Ж. Аврамовски (прир.), *Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји Британског посланства у Београду 1921--1938*, I−II, Бг--Зг 1986; *Извештаји Министарства иностраних послова Краљевине Југославије*, I−VI, Бг 2005, 2007−2012.
ЛИТЕРАТУРА: М. Веснић, *О Друштву народа*, Бг 1920; Ch. Howard Ellis, *The Origin, Structure and Working of the League of Nations*, London 1928; D. P. Mayers, „Liquidation of League of Nations functions", *The American Journal of International Law*, 1948, 42, 2; К. Ст. Павловић, *Војислав Маринковић и његово доба (1876−1935)*, II−V, Лондон 1956, 1957, 1960; Ж. Аврамовски, *Балканске земље и велике силе 1935--1937. Од италијанске агресије на Етиопију дo југословенско-италијанског пакта*, Бг 1968; M. Ванку, *Мала антанта 1920--1938*, T. Ужице 1969; В. Винавер, *Југославија и Мађарска 1918--1933*, Бг 1971; *Југославија и Мађарска 1934--1941*, Бг 1976; Ч. Попов, *Од Версаја до Данцига*, Бг 1976; E. Campus, *The Little Entente and the Balkan Alliance*, Bucureşti 1978; *The League of Nations in retrospect*, Berlin -- New York 1983; В. Винавер, *Југославија и Француска између два светска рата (Да ли је Југославија била француски „сателит")*, Бг 1985; Ж. Аврамовски, *Балканска антанта (1934--1940)*, Бг 1986; D. Kennedy, „The Move to Institutions", *Cardozo Law Rеview*, 1987, 8, 5; M. Ádám, *Richtung Selbstvernichtung. Die Kleine Entente 1920--1938*, Wien 1988; D. Armstrong, *The Rise of International Organisation: A Short History*, Basingstoke--London 1990; В. Ал. Василев, *Правителството на БЗНС, ВМРО и българо-югославските отношения*, София 1991; Z. Sládek, *Malá dohoda 1919--1938: Její hospodářské, politické a vojenské komponenty*, Praha 2000; A. H. M. van Ginneken (ур.), *Historical Dictionary of the League of the Nations*, Lanham--Oxford 2006; R. J. Overy, *The Inter-War Crisis, 1919--1939*, Harlow 2007; С. Мишић, *Албанија: пријатељ и противник. Југословенска политика према Албанији 1924--1927*, Бг 2009; P. Knepper, *International Crime in the 20th Century: The League of Nations Era, 1919--1939*, Basingstoke 2011; D. Gorman, *The Emergence of International Society in the 1920s*, New York 2012; С. Мићић, „Мала антанта и питање мањина пред Друштвом народа 1927--1934. године", у: V. Štěpánek, L. Hladký, V. Koprivica (ур.), *Od Moravy k Moravě III: Z historie česko-srbských vztahů*, Brno 2017; С. Мићић, *Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918--1939*, Бг 2018.
Срђан Мићић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ПРИЈАТЕЉСТВА ЈУГОСЛОВЕНА, ЧЕХА И СЛОВАКА
**ДРУШТВО ПРИЈАТЕЉСТВА ЈУГОСЛОВЕНА, ЧЕХА И СЛОВАКА**, друштво основано 1991. у згради Чехословачког дома у Улици Светозара Марковића 79 у Београду. Рад овог друштва био је утемељен на традицији ранијих удружења која су основана ради очувања културног наслеђа, језика и обичаја Чеха и Словака у Београду: Чешка беседа (1869--1885), Чешко друштво „Лумир" (1885--1920), Чехословачко удружење (1920--1964) и Културно-просветно друштво Чеха и Словака у Београду (1964--1991). Ту је радила и чешка четворогодишња основна школа, све док зграда није национализована после II светског рата. Друштво je организoвало културне активности, тематска путовања и забавне садржаје који негују српско-чешко-словачке везе. Председници: Д. Васиљевић, З. Милер, Н. Кусовац, З. Камарит и М. Јовановић. Чланови Друштва су и истакнуте личности О. Данон, Ж. Здравковић, А. Радошевић, Т. Симонути и др. Друштво 2010. враћа стари назив Чешка беседа Београд.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Линда, *Чехословачки дом у Београду 1928--2018*, Бг 2018.
А. Корда Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ПСИХОЛОГА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ПСИХОЛОГА СРБИЈЕ**, стручно удружење основано 1953. као Секција Удружења психолога ФНР Југославије, да би 1964. она била преименована у **ДПС**. У периоду до 1979. оснивају се друштва психолога у 11 градова Србије, па се на Скупштини Друштва психолога 1979. оснива Савез друштава Србије, која се 1991. уједињују у **ДПС**. Према подацима за 2018. евидентирана су 504 члана овог удружења. Од самог почетка свог рада, средином 50-их година прошлог века, **ДПС** било је усмерено на подстицање чланова ка научном и стручном раду, настојању да се психологија уведе као предмет у средње и више школе, популарисању психологије као науке, стручном информисању чланова и другим активностима од значаја за рад психолога у Србији. У организационом смислу **ДПС** устројено је кроз секције и подружнице. Секције окупљају психологе на основу области у којој раде, док су подружнице организоване на територијалном принципу. **ДПС** има статус струковног удружења грађана, а своју делатност регулише Статутом и годишњим скупштинама које одлучују о извештајима, плановима и саставу тела која руководе његовим радом. У настојању да постави правне оквире деловања психолога, Друштво је иницирало, а Скупштина Републике Србије усвојила, Закон о условима за обављање психолошке делатности који регулише правила професионалног рада психолога. Као члан Европске федерације друштава психолога, **ДПС** је израдило и Кодекс етике психолога Србије који је усаглашен са законским прописима. У оквиру свог рада Друштво је оснивач Центра за примењену психологију који се успешно бави издаваштвом психолошке литературе и психолошких тестова, организује семинаре за стручно усавршавање и различите врсте обука за професионалну праксу психолога. Од 1967. **ДПС** издаје часопис *Психологија*, који уз строгу рецензију објављује теоријске и емпиријске радове домаћих и страних истраживача. *Психологија* је свакако најквалитетнији психолошки часопис у Србији и један је од ретких домаћих часописа из области друштвених наука који се налази на SSCI листи. До 1970. стручна питања разматрана су у оквиру редовних годишњих скупштина **ДПС**, да би од те године у организацији Друштва почео да се одржава годишњи научно-стручни скуп посвећен научним истраживањима и стручним саопштењима психолога. Првобитни назив скупа био је Сабор психолога Србије који је касније промењен у Конгрес психолога Србије. Уз учешће неколико стотина истраживача из земље и иностранства Конгрес траје неколико дана. **ДПС** редовно додељује признања својим заслужним члановима, као што су признање за научни допринос психологији, за популаризацију психологије, за допринос раду **ДПС**, за мастер рад у области примењене психологије и награду за животно дело. Први председник **ДПС** био је Борислав Стевановић. Током више од шест деценија постојања Друштва на месту председника били су неки од најугледнијих српских психолога, као што су: Баја Бајић, Никола Рот, Јосип Бергер, Ненад Хавелка и др. Од 2013. председник Друштва је Иван Јерковић.
ЛИТЕРАТУРА: М. Стојановић, *Педесет година Друштва психолога Србије 1953--2003*, Бг 2003; И. Јерковић, „Историја психологије у Србији", у: Б. Златар (прир.), *Казивања о Србима кроз векове*, Бг 2015.
А. Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО „СВЕТИ САВА"
**ДРУШТВО „СВЕТИ САВА"**, основано у Београду 1886, са задатком да брине о Србима у још увек неослобођеним крајевима (Стара и Јужна Србија), да их културно и просветно помаже штампањем књига и школовањем одговарајућих кадрова. Покретач је био професор Светомир Николајевић са групом тадашњих културних радника, а њихова акција је изведена са знањем двора и београдске митрополије. Први приложници били су краљ Александар Обреновић (са 2.000 динара) и његова мајка краљица Наталија (са 300 динара). Новац је скупљан по окрузима да би цела земља учествовала у племенитом подвигу. Београдска општина дала је 1.000 динара и поклонила плац вредан 12.000 за изградњу зграде седишта Друштва. Изградњу су помогли и индустријалац Ђорђе Вајферт и Беочинска фабрика цемента, као и пријатељи српства из других нација и вера: маркиз Де Пијен, „српски грађани из Париза" Филип ла Ренотије од Фераре и Едуард ла Ренотије Буланже, те Српско-јеврејска црквено-школска општина. Осим књига Друштво је издавало свој часопис *Браство* (у којем су текстове о прошлости и савременим темама писали угледни стручњаци), публикацију *Друштво Светог Саве* и *Поменик*. Отварало је школе у унутрашњости али и у Београду: Светосавску вечерњу школу (1887) и Припремну Светосавску школу (1888), у којима су школовани млади из Старе и Јужне Србије (Македоније). Саградило је свој дом као пансион, а пројект зграде бесплатно је урадио Јован Илкић. Већ 1890. завршен је интернат „Свети Сава" за смештај српских дечака изван Србије који се школују у Београду. Друштво је имало довољно новца да после интерната сагради још једну зграду на суседном плацу за свој дом, а пројекат је урадио Петар Бајаловић, професор Архитектонског одсека на Техничком факултету у Београду. Због противљења турских власти **Д.** је свој рад ограничило на издавачку делатност, касније она постаје разноврснија и траје до 1941. када је Друштво угашено. Обновљено је 1994. и поново издаје свој часопис *Братство*.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Н. Стефановић, „Друштво 'Свети Сава'", *Политика*, 10. II 2012; Ј. Милановић (прир.), *Делфа Иванић, успомене*, Бг 2012.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО СЕЛЕКЦИОНЕРА И СЕМЕНАРА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
**ДРУШТВО СЕЛЕКЦИОНЕРА И СЕМЕНАРА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ**, добровољно струковно удружење научних и стручних, физичких и правних лица која се баве пословима оплемењивања, семенарства и промета семена пољопривредних биљака. Oсновано је јуна 1992. уз подршку чланова Секције за семенарство Републике Србије Југословенског друштва за семенарство, на оснивачкој скупштини у Заводу за шећерну репу у Алексинцу. За првог председника изабран је Иван Михаљев. У наредном периоду председници друштва били су: Миле Ивановић (2001--2004), Горан Дринић (2004--2008), Мирјана Сребрић (2008--2012), Војка Бабић (2012--2015), Милисав Стојаковић (2015--2018), а за мандатни период 2018--2021. изабрана је Ана Марјановић Јеромела. Друштво разматра и даје мишљење о битним питањима од заједничког интереса која се тичу: истраживања у области оплемењивања и семенарства; услова привређивања и регулативе у области оплемењивања биљака; семенарства и промета семена; образовања високо специјализованих стручњака; очувања биљних генетичких ресурса; оплемењивања биљака; технологије производње, дораде и промета семена. Поред индивидуалних чланова, међу којима су истакнути професори и истраживачи, чланови Друштва су: Научни институт за ратарство и повртарство, Нови Сад; Институт за кукуруз „Земун Поље", Београд; Институт за повртарство, Смедеревска Паланка; Институт за заштиту биља и животну средину, Београд; Пољопривредна стручна служба (ПСС) -- Институт Тамиш, Панчево; ПСС, Нови Сад; ПСС, Сомбор; Институт за крмно биље, Крушевац; Институт за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић", Београд; „Victoria Logistic" д.о.о., чланица „Victoria Group", Нови Сад. **Д.** се залаже за доношење стратегије, мера и одлука које доприносе развоју семенске индустрије у Србији. Своју мисију популаризације оплемењивања и семенарства **Д.** остварује кроз научно-стручни часопис *Селекција и семенарство* који дистрибуира члановима и сродним институцијама у земљи и иностранству.
ЛИТЕРАТУРА: В. Бабић, М. Павлов, Ј. Боћански, „Стање и перспективе у оплемењивачком и семенарском сектору Србије", *Селекција и семенарство*, 2016, XXII, 2.
В. Б. Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО „СРПСКА МАЈКА"
**ДРУШТВО „СРПСКА МАЈКА"**, стручно удружење за медицинску, психолошку и педагошку помоћ мајкама у неговању и одгајању деце. Основао га је др Јован Јовановић априла 1911, након несугласица са управом Материнског удружења, у чијем је оснивању такође учествовао 1904. Оба друштва су имала сличне циљеве и задатке. У прву управу **Д. С. м.** ушли су председница Мица Николајевић, потпредседница Ана Несторовић, благајник Вида Мићић, секретар Ј. Јовановић и 14 управних чланица. У почетку су обилазили сиромашне породице, поклањали ствари за новорођенчад и пружали материјалне и новчане помоћи мајкама. Убрзо је рад друштва прекинут због ратова, а настављен је 1920. Већ наредне године друштво је основало први Диспанзер за мајку и дете при Акушерском одељењу Државне болнице у Београду у којем су чланице радиле као помоћно медицинско особље. Друштво је на Првој хигијенској изложби за заштиту деце имало свој одељак на којем су давани практични савети о нези, купању, исхрани и облачењу новорођенчета. Од изузетног значаја за даљи рад и развој друштва био је период председништва др Миле Јовановић која је по смрти свога супруга др Ј. Јовановића 1923. водила све послове. Углед друштва је посебно истакла и краљица Марија Карађорђевић када је 1926. постала његова висока заштитница. До краја исте године чланица друштва постала је и кнегиња Олга, која је потом изабрана за почасну председницу. Председнице друштва су од оснивања до 1942. када је престало да ради биле још и Даринка Панић и Ана Несторовић.
Захваљујући великој помоћи Београдске општине, краљице Марије и многобројних добротвора, управа је 1929. отворила нови Дом смештен у две зграде у Бранковој улици бр. 7 и Улици Југ Богдановој бр. 6. Ту су били смештени Обданиште, Диспанзер и саветовалиште за мајку и дете, кроз који је годишње пролазило преко 2.000 деце и вршило се око 10.000 прегледа и консултација; Диспанзер за труднице, Диспанзер за прегледе и лечење венеричних болести код мајки и деце и Дом са азилом који је био склониште за сиромашне породиље. Интернат је отворен 1933. за 50 деце предшколског узраста од 2 до 7 година старости. Већином су бесплатно примана радничка деца, док се за децу државних и приватних чиновника плаћала незнатна сума.
Од 1926. друштво је организовало и свој подмладак „Одбор госпођица", који је од 1929. изменом правила добио назив „Подмладак Српске мајке". У циљу навикавања деце на хумани рад основан је 1935. Одбор деце „Српска мајка". Друштво је имало пододборе у: Нишу, Скопљу, Алексинцу, Јагодини, Пожаревцу, Призрену, Зајечару, Битољу, Лесковцу, Куманову, Синошевићу -- Накучанима, Љигу, Рековцу, Великом Градишту, Бољевцу и Земуну. Пододбори су, према својим потребама, оснивали диспанзере, обданишта или ђачке трпезе. Друштво је 1936. одликовано Орденом Св. Саве III степена.
ИЗВОРИ: *Правила Друштва „Српска мајка"*, Бг 1929; *Годишњи извештај Друштва Српска мајка*, 1930--1939, Бг 1931--1940; *Извештај о двадесетпетогодињем раду Друштва „Српска мајка*", Бг 1936.
ЛИТЕРАТУРА: „Српска мајка", *Домаћица*, 1912, 33, 3; *Алманах хуманих друштава*, Бг 1940; Ј. Милановић, „Материнско удружење и Српска мајка у борби за здравствену заштиту жена и деце", у: *800 година српске медицине*, Бг 2017.
Ј. Милановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО СРПСКЕ СЛОВЕСНОСТИ
**ДРУШТВО СРПСКЕ СЛОВЕСНОСТИ**, научно удружење основано у Београду 19. XI 1841. по новом календару (тј. 7. XI по старом), а на основу предлога које су Попечитељству просвештенија поднели Јован Ст. Поповић и Атанасије Николић, уз сагласност вишег надзорника школа Димитрија Исаиловића. Oни су припремили пројекат устава и предлог за печат Друштва. У образложењу задатака и потребе за оснивање Друштва, које је образложио Стерија, наглашено је да писање књижевног језика и правописа, у којима није било никаквог реда, узму у своје руке школовани људи, стручњаци и књижевници, а дужност административне власти била би да их у свему подржава и следи. У првој тачки пројекта устава речено је да ће циљ Друштва бити ширење наука на српском језику и усавршавање „језика српско-народног". Према пројекту устава Друштво је означено као Српска академија наука. Садржај молбе и пројекта написани су тако добро и с одличним познавањем проблема, с јасним циљевима и задацима на којима је требало радити, са савршеним организационим устројством, да су многе њихове одредбе просто преношене у каснија времена и уклапане у статуте Српског ученог друштва и Српске краљевске академије.
Попечитељство просвештенија прихватило је молбу Ј. Ст. Поповића и А. Николића и с препоруком је проследило Совјету. Совјет је о томе обавестио кнеза Михаила нагласивши да увиђа „ползу и потребу" за оснивањем једног друштва учених људи који би сложно радили на усавршавању нашег језика и „развијању народног књижества". Одобрио је предложени устав, устројство Друштва и печат, али је сматрао да би било корисније да Друштво, које још ништа није урадило, не носи име „Србске наука академије", него да се назове Друштво српске словесности. Кнез се сагласио с оваквим мишљењем Совјета и 7/19. XI 1841. својим потписом и печатом потврдио је „Уредбу о установленију Друштва србске словесности."
Друштво је имало председника, који је увек морао бити попечитељ просвештенија, потпредседника и секретара, затим редовне, дописне и почасне чланове. Редовни и дописни чланови могли су постати сви, „без разлике вере и језика", који су то својим делом заслужили. За почасне чланове могли су бити изабрани они који су Друштву „или важним советом или пожертвованијама" били од помоћи, или су имали неких заслуга за наш народ. Прве редовне чланове именовао је кнез, на предлог Попечитељства просвештенија, а сви су потом бирали остале чланове. Сву помоћ која је била потребна Друштву био је дужан да обезбеди попечитељ просвештенија, али су и сва друга попечитељства била обавезна да помажу Друштву. Друштву је стављен на располагање додатак *Новина српских*. Приходом од продаје књига које је Друштво штампало сáмо је располагало, што је био случај и с прилозима које је добијало с разних страна. Друштво је добило своје просторије за седнице, архиву и библиотеку, као и за канцеларију. Оно није имало право да се бави политиком, али је само могло да мења своја „устројенија". И кнез Михаило и кнез Александар прихватили су се покровитељства над Друштвом, схватајући његов значај, па су га и сами новчаним прилозима помагали.
По одредбама „устројенија" Друштво је могло да држи редовна, ванредна и свечана заседања. „Устројенијем" су прописана права и обавезе председника, потпредседника, секретара, као и осталих чланова Друштва. Да Друштво не би остало непознато ван граница Србије, његов устав је преведен на немачки, француски и латински, па је разаслат на све стране, у многе културне метрополе словенског, романског и германског света. Чланови Друштва трудили су се да успоставе везу с иностраним друштвима, да од њих добијају научне и стручне радове, али и да сопствене резултате, објављене у *Гласнику* и посебним издањима, пласирају у иностранство. Таква настојања уродила су плодом, па је *Гласник* слат у све значајније научне и културне центре.
Друштво је у просеку имало укупно око стотину чланова. Уочи распуштања, крајем 1863, имало је 150 чланова, 64 редовна, 67 дописних и 19 почасних. Први редовни чланови Друштва, које је именовао кнез, били су: Д. Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић, Ј. Ст. Поповић, А. Николић и Исидор Стојановић. Састављено претежно од државних чиновника, у држави у којој нису биле прихваћене Вукове језичке реформе, Друштво је заузело опозициони став према тим реформама.
У првим годинама свог постојања Друштво је највише радило на *Називословном речнику*, али је због протеста Вука и његових присталица, убрзо обуставило рад на том послу, који се састојао у ковању нових речи. Осим пажње које је поклањало језику, преузело је на себе и многе друге обавезе проширујући програм свог рада. Постало је средиште за националне науке и за свестрано проучавање земље. Програмским задацима претворило се у својеврсну академију. Проучавало је све што се тицало српског народа и српских земаља, а радило је и на народном просвећивању. Да би у испуњавању задатака било што успешније, 1849. образовало је пет одсека: језикословни, историјски, правословни, философски и природословни. Постепено али сигурно, од противника Вукових језичких реформи постало је установа која се за те реформе борила и изборила.
Поред успеха постигнутих на пољу језика, Друштво заслужује признање због рада на сакупљању историјске грађе, на објављивању значајних докумената и посебних студија из историје, историје права, цркве, помоћних историјских наука и старе српске књижевности. Својим радом поставило је темеље данашњем Архиву САНУ. Предвођени Јосифом Панчићем, природњаци су у оквирима Друштва заорали дубоку бразду у изучавању флоре Србије, ихтиологије, географије и климатологије. Статистичари су поставили темеље тој научној дисциплини. Друштво се залагало за оснивање Народне библиотеке, музеја и општинских читаоница, а 1863. покренуло је питање издавања *Енциклопедије наука*, неке врсте опште енциклопедије. Посебну бригу водило је о нивоу научних и стручних радова које је штампало у посебним издањима или у *Гласнику*. Из године у годину оно је све мање било установа за народно просвећивање, а све више је попримало одлике научног друштва. У своје редове уврстило је представнике истинске интелектуалне елите српског народа. О угледу које је стекло сведоче и велика имена иностраних чланова, каква су: Јаков Грим, Леополд Ранке, Сипријан Робер, Емил Пико, Владимир Иванович Ламански, Аполон Александрович Мајков, Јан Колар, Јернеј Копитар и многи други. О високом угледу Друштва сведочи и чињенца да је оно успоставило односе и размењивало своју научну продукцију с научним установама и академијама у Петрограду, Москви, Одеси, Харкову, Бечу, Паризу, Берлину, Вашингтону, Будимпешти, Новом Саду, Загребу и другим местима.
Добри односи које је Друштво имало с врхом државе поремећени су после Светоандрејске скупштине. У Друштву је тада превладала група млађих људи либералних погледа, која је одлучила да промени дотадашњи програм, да уместо научног смера већу пажњу посвети образовању и васпитавању народа. Ти млађи људи били су у опозицији према кнезу Михаилу и његовој влади. У отворен сукоб с кнезом и владом дошли су 1864. када су на годишњој скупштини Друштва за почасне чланове предложили националне борце и револуционаре: Гарибалдија, Кобдена и Деака, а за дописне: Герцена, Чернишевског и Сен Марка Жирардена. Незадовољни тим предлозима, влада и кнез одлучили су да на самом почетку осујете покушаје којима је био циљ да Друштво претворе у опозициону установу. Због тога је кнез 27. I 1864. суспендовао Друштво, а већ 29. јула исте године основано је Српско учено друштво.
**ДСС** од посебног је значаја зато што је поставило темеље за све националне науке и за читав низ установа научног и културног карактера. Допринело је депровинцијализацији и европеизацији наше науке. Успоставило је почетне кораке у нашем повезивању с познатим научницима и научним средиштима Европе. Трасирало је пут Српском ученом друштву. Свим тим пословима оно је испунило своје научне, културно-историјске и националне задатке па је за собом оставило неизбрисиве трагове.
ИЗВОРИ: Архив САНУ; С. Илић, М. Станић, *Водич кроз архив Друштва српске словесности (1842, 1845‒1864. године)*, Бг 1999.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Миљковић, „Друштво српске словесности од 1841. до 1864", у: *Чланци и прилози о српској књижевности прве половине XIX века*, Н. Сад 1914; А. Белић, *Споменице, педесетогодишњица Српске краљевске академије 1866‒1936*, Бг 1939‒1941; В. Крестић, „Друштво српске словесности; Српско учено друштво", у: *Друштва свога доба*, Бг 2016.
Василије Ђ. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО СРПСКО-РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА
**ДРУШТВО СРПСКО-РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА**, културно, научно и стручно удружење основано у Београду 1990, а усмерено ка неговању добрих односа између српског и руског народа. Од 1948. па до појаве вишестраначког система нису постојали услови да се појави друштво са српско-руским предзнаком. Након смрти Јосипа Броза Тита 1980. југословенске републике су постепено почеле процес отцепљења, па је југословенство бранила Србија уз, донекле, подршку Црне Горе. У Совјетском Савезу је, обрнуто, Русија почела да се издваја од СССР-а. Бурни догађаји су покренули део српске интелигенције да 1990. у Београду, у Удружењу књижевника Србије, оснује **ДСРП**. На предлог књижевника Добрице Ћосића за председника је изабран историчар научни саветник Балканолошког института САНУ Веселин Ђуретић. Друштво се брзо омасовило и крајем 1991. одржало годишњу скупштину у Сава центру где је за почасног председника једногласно изабрана песникиња Десанка Максимовић, док је В. Ђуретић наставио да обавља функцију председникa, подупрт Извршним одбором од 90 чланова. У Земуну је 1992. покренут и *Српско-руски aлманах* (доцније *Руски алманах*), чији је оснивач књижевник Раша Ливада, а главни уредник Зорислав Паунковић. За 26 година изашла су 22 броја. Иако *Алманах* није био гласило Друштва, у њему су сарађивали многобројни културни посленици са руске и српске стране од којих су неки били и чланови Друштва. Након 2000. Друштвом је руководила драмска уметница Ивана Жигон, када је и преименовано (Друштво српско-руског пријатељства Десанка Максимовић -- огранак Ивана Жигон). Ова првакиња Народног позоришта у Београду (од 1999) посебно се ангажовала на јачању веза српског Косова и Русије, поред низа поетских рецитала оствариле су се и друге заједничке активности („Косовски божури" и „Сибирски витезови" из Русије). Упоредо с појавом првог друштва развијали су се свестрани српско-руски односи, првенствено културни, политички и економски, као и духовне везе два словенска, православна народа. Након бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. у разним градовима Србије и Републике Српске почеле су да ничу сличне друштвене организације, па је 2010. у Новом Саду основан Српско-руски културни центар, затим у Параћину, Пожаревцу, Нишу („Наисус" је основан 2009, а 2018. је организовао руску Масленицу -- српске Покладе), Малом Црнићу, Свилајнцу, Петровцу на Млави, Великој Плани, Суботици (2005. формирано Друштво „Св. Алексанар Невски"), Зрењанину, Апатину, Бачкој Паланци, Кули, Турији, Сремској Митровици, Темерину, Лозници, Сомбору, Шапцу, Штрпцу, Краљеву, Косовској Митровици, Смедеревској Паланци, Бечеју („Волошин") и Обреновцу. Основан је Одбор свих удружења са седиштем у Београду. У том погледу највише се ангажовало Удружење српско-руског пријатељства „Род" из Врбаса (основано 2007) које је организовало шест од укупно седам међусобних сусрета. Слични су и програми друштава у Шиду, Каћу, Прокупљу и Лесковцу, затим друштава „Никита Толстој" из Вршца, „Доситеј Обрадовић" из Панчева, те „Пуковник Рајевски" из Алексинца које се потрудило да евоцира успомене на Толстојевог јунака Вронског из романа *Ана Карењина* и да укључи руске студенте српског језика. Ова српско-руска удружења су, поред осталог, покренула низ разноврсних делатности: изложбе, предавања, ангажовање српских и руских уметника у културним манифестацијама, приказивање филмова, подсећања на догађаје из вишевековне сарадње Срба и Руса, али и на организовање путовања за 50 Голооточана 2004. у Русију, заједничке екскурзије и излете за омладину, а 2018. је заживео Међународни дечји камп на Тари. Године 2009. основано је **ДСРП**„Завет" у Бијељини на тлу Републике Српске, које је организовало курсеве руског језика, а неки од полазника, пошто су добили сертификате, запослили су се у руским компанијама. У Вишеграду је изграђен споменик за 40 погинулих руских добровољаца у Отаџбинско-ослободилачком рату 1992--1995, а сличну активност у оживљавању српско-руских веза развило је Друштво „Братство" из Бањалуке (основано 2011) које је издало три штампана броја часописа *Газета*, а остали су се појавили у електронском облику. Многи студенти из Републике Српске добили су стипендије за студије на руским универзитетима. И код Руса су се након 2000. појавила друштва са сличним програмом: Академија славјанскаја Москва, Друштво руско-српског пријатељства „Москва", Друштво бјелоруско-српског пријатељства Минск, а 2011. и Сверуски друштвени покрет „Косовски фронт", као и друштва „Санкт Петербург" (2012) и „Стяг" из Москве који одржава присне везе са сличним друштвом из Бањалуке.
ИЗВОР: *Оснивачка скупштина Друштва српско-руског пријатељства -- документа*, Бг 1991; Архива ДСРП.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 15. XII 1991; *Газета*, 2011, 1--3; *Јужне вести*, Ниш, 26. VI 2017; *Политика*, 17. X 2019, 4. XII 2019; *Данас*, 27. VI 2020.
М. П. Радусиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДРУШТВО ФИЗИОЛОГА СРБИЈЕ → ФИЗИОЛОГИЈА
**ДРУШТВО ФИЗИОЛОГА СРБИЈЕ** → **ФИЗИОЛОГИЈА**
# ДРУШТВО ФИЗИЧАРА СРБИЈЕ
**ДРУШТВО ФИЗИЧАРА СРБИЈЕ**, научно-стручна организација физичара, инжењера-физичара и осталих који се активно баве физичким наукама, те наставом и популаризацијом физике. **ДФС** је почело са радом у оквиру Друштва математичара и физичара Србије (ДМФС), које је основано марта 1948. У једном тренутку Друштво је променило име у Друштво математичара, физичара и астронома Србије, а 1981. су се друштва одвојила и почела да делају засебно. Први председник Друштва био је професор математике на Универзитету у Београду Тадија Пејовић. **ДФС** је званично основано фебруара 1981, а први председник био је Јарослав Лабат, професор физике на Универзитету у Београду. У време савезне државе постојао је и Савез друштава математичара и физичара Југославије, односно од 1994. до 2006. Југословенско друштво физичара.
Циљ **ДФС** је окупљање свих физичара заинтересованих да заједничким радом доприносе развоју и унапређењу физике као науке, образовања у физици и примењене физике. **ДФС** прати, помаже и унапређује научна истраживања у области физике и примењене физике, иницира и организује научне и стручне скупове (конгресе, симпозијуме, конференције, семинаре), са посебним освртом на организацију семинара за наставнике физике са циљем њиховог перманентног образовања. Друштво ради на развоју и унапређењу образовног процеса у области физичких наука у основним, средњим и високим школама и на факултетима, учествује у изради и рецензији наставних планова и програма из физике, предлаже стручњаке за комисије, одборе и друга радна тела која се баве организацијом и унапређењем наставе физике. **ДФС** се стара о развоју школских лабораторија и помаже увођење нових огледа у наставу физике. Друштво се бави и питањима статуса и заштите физике и физичара кроз одговарајуће организационе форме, односно заступа професионалне и социјалне интересе физичара. **ДФС** активно сарађује са синдикатима, коморама и сличним удружењима просветних радника, као и са студентским и ученичким организацијама.
**ДФС** се бави откривањем, неговањем и развијањем обдарених младих физичара. **ДФС** организује такмичења из физике на свим нивоима, од школског, општинског и окружног, до државног такмичења. Као припрема за међународну олимпијаду организује се Српска физичка олимпијада на нивоу основне и средње школе. Наши такмичари на међународним олимпијадама из физике и науке постижу врхунске резултате, што доводи **ДФС** у ред најуспешнијих стручних друштава по питању међународних такмичења. **ДФС** организује и разне видове ваннаставних активности за талентоване ученике и младе физичаре (летње и зимске школе, циклусе предавања и сл.). Друштво је веома активно и у оснивању специјализованих одељења физике и математике у школама широм Србије.
Друштво се бави популаризацијом физике и кроз организацију фестивала физике и науке широм земље. Издаје периодичне и појединачне часописе и публикације из области физике и сродних наука од интереса за научни и наставни рад у области физичких наука. Од посебног интереса је часопис *Млади физичар*, који излази од 1976, као и стручни часопис *Настава физике*. Друштво је организовано кроз три Одељења: Одељење за научна истраживања и високо образовање; Одељење за средње образовање; и Одељење за основно образовање. Чланови **ДФС** су организовани регионално, преко подружница Друштва, где је сваки регион једна подружница. Друштво има веома активну подружницу на Косову и Метохији. Чланови **ДФС** могу бити индивидуални и колективни. Колективни чланови су Физички факултет у Београду, Природно-математички факултети у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Приштини, Електротехнички факултет у Београду, Електронски факултет у Нишу, Институт за физику и Институт за нуклеарне науке „Винча". Органи управљања Друштва су Скупштина, Управни одбор, Председник Друштва, Извршни одбор и Надзорни одбор.
Друштво сарађује са другим научним и образовним институцијама и друштвима у земљи и иностранству која се баве питањима из области физичких и сродних наука, са посебним освртом на Србе физичаре у региону. Ради у научним секцијама међународних друштава физичара. **ДФС** је колективни члан Европског физичког друштва (EPS) и Балканске уније физичара (BPU). У оквиру Друштва делује Радна група за жене у физици, која је део IUPAP Working Group for Women in Physics.
ИЗВОРИ: Архива ДФС; www.dfs.rs.
И. Дојчиновић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУАЛИЗАМ у ОБРАЗОВАЊУ
**ДУАЛИЗАМ у ОБРАЗОВАЊУ**, постојање два паралелна пута у школском систему, посебно на другом школском ступњу, на нивоу средњег образовања -- један који омогућује да се стекне шире опште образовање, те тиме и приступ институцијама вишег школског ступња, тј. упис на факултете и универзитете, и стицање виших нивоа образовања, па тако и запошљавање на пословима вишег друштвеног статуса; и други -- који води у стицање ужих стручних, практичних знања, који омогућује брже укључивање у рад и запошљавање претежно у привреди, без перспективе за наставак школовања на вишем школском ступњу. У суштини, може се рећи да постоје два подсистема у школском систему -- један који представља гимназија, као општеобразовна школа која пружа шира општеобразовна знања и омогућује упис ученика који је заврше на све високошколске институције -- више и високе школе, факултете и универзитете, и други који представљају средње стручне школе, из којих је могућ упис само на поједине факултете, и ниже стручне и занатске школе, које дају скроман фонд општих знања, које ни такву могућност не пружају. Пут који води преко гимназије омогућује стицање вишег образовног, па тако и вишег друштвеног статуса, те се у том смислу гимназија сматра привилегованом школом. Ова диференцијација карактеристична је за други школски ступањ, за средњошколско образовање, мање за трећи школски ступањ, мада су и ту на једној страни више школе (постојале у другој половини XX в.), које дају стручна звања и не отварају пут за стицање научних звања -- звања магистра и доктора наука, а на другој су факултети, односно универзитети, на којима је могућ упис на постдипломске магистарске студије и стицање научних звања. И касније, када су више школе укинуте и уместо њих уведене високе школе струковних студија (у првој деценији XXI в.), у том погледу стање је слично -- ни ове школе не омогућују стицање научних звања, док факултети, односно универзитети, организовањем мастер и докторских студија такву могућност пружају. Овакве поделе нема на првом школском ступњу, тј. у основној школи која је јединствена и обавезна за сву децу -- и док је била четворогодишња и касније када је прерасла у седморазредну односно осморазредну основну школу, где се васпитнообразовни рад одвија по јединственом наставном плану и програму (извесна програмска диференцијација остварује се кроз изборне предмете), после које сви имају могућности избора школа на наредном школском ступњу, тј. упис у средње школе. Наравно, упис у средњу школу зависи од успеха постигнутог у основној школи, тј. од нивоа стечених знања, вештина и способности, што се проверава на пријемном, односно класификационом или квалификационом испиту.
Дуализам школског система посебно је карактерисао школство у Краљевини Југославији (и Србији) у периоду пре II светског рата, када су на средњем школском ступњу поред гимназије и мањег броја средњих стручних школа, постојале ниже средње школе -- грађанске и шегртске, тј. занатске школе, из којих се није могло наставити образовање у институцијама вишег и високог образовања. Слична ситуација била је и у годинама непосредно после II светског рата, када су (1944/45) грађанске и шегртске школе укинуте и замењене школама ученика у привреди и индустријским школама, односно школама с практичном обуком, а ове од 1958. школама за квалификоване раднике, које такође нису имале повољнији статус, како у погледу нивоа образовања који су пружале, тако и у погледу могућности за наставак образовања на вишем школском ступњу. Којим ће се путем ићи -- у гимназију или средње стручне и занатске школе -- у знатној мери зависи од материјалног стања, тј. економског нивоа ученикове породице. Тако су деца из мање имућних породица, сиромашнијих слојева друштва, углавном сеоска деца и деца из радничких породица, ретко одлазила у гимназију јер то захтева дуже школовање, па тиме и веће материјалне издатке за породицу, него су претежно уписивала занатске или средње стручне школе, које их оспособљавају за занимање и омогућују брже запошљавање, док су, на другој страни, деца имућнијих породица, тј. породица вишег економског статуса, била у прилици да одлазе у гимназију јер су њихове породице могле да поднесу трошкове наставка школовања и после гимназије, односно трошкове студирања. Тако дуализам има свој израз и на социјалном плану. Ово пре свега карактерише капиталистички систем школства, где долази до изражаја управо овакав, двоструки пут школовања -- један за повлашћену владајућу класу, за привилеговане, имућније слојеве друштва, који преко гимназије могу стићи до највишег нивоа образовања, и други за сиромашније слојеве друштва, сеоску и радничку популацију, који немају материјалне услове да дуже школују своју децу, него их уписују у ниже средње стручне и занатске школе које ће им омогућити да се што пре запосле. Према томе, дуализам се своди на постојање двоструког пута школовања, постојање два основна образовна пута, у основи неравноправна, са неједнаком перспективом за школовање и напредовање. У демократском друштву, пак, сви ступњеви образовања треба да буду, под једнаким условима, доступни свим грађанима.
После II светског рата, у периоду изградње социјалистичког друштва и изграђивања новог школског система, заснованог на принципу јединствености и демократичности, чињени су покушаји да се овакво стање превлада, с једне стране продужавањем основног образовања најпре на седам па на осам година за све ученике, чиме је ниво општег образовања читаве генерације повишен, а с друге стране омогућавањем веће флексибилности на средњем школском ступњу -- допуштањем, под извесним условима (нпр. полагањем диференцијалних испита) преласка из једне средње школе у другу, па и из средњих стручних школа у гимназију, као и упис на факултете и из других средњих школа, а не само из гимназије, било тиме што је већи број средњих стручних школа проглашен одговарајућим за упис на одређене факултете, чиме су ученици и из тих школа, као и ученици са завршеном гимназијом, могли да конкуришу за упис на факултет, било тако што је то омогућено полагањем одговарајућег пријемног испита. Ипак, дуализам тиме није укинут. Такође, и када је реч о немогућности уписа у жељену школу услед неповољне материјалне ситуације породице ученика, у већој мери се води рачуна и предузимају мере да се олакша школовање и сиромашније деце, па се системом стипендија за ученике и кредита за студенте омогућује и младима слабијег имовног стања да наставе школовање до највишег степена, те се тако последице дуализма у том погледу знатно умањују. Најбитнија мера у смислу укидања дуализма у школском систему Србије предузета је 70-их година XX в., када је (1974) прихваћен концепт усмереног образовања, при чему се пошло од става да ниједна школа на другом школском ступњу не може искључиво да припрема за наставак образовања (за студије) него да свака средња школа треба истовремено да припрема за укључивање у рад, запошљавање (да даје одређену квалификацију), као и за наставак образовања на вишем школском ступњу. То је довело до укидања гимназије као општеобразовне школе (која није припремала за рад и запошљавање него само за студије) и до формирања на другом школском ступњу јединствене средње усмерене четвороразредне школе, која је истовремено и општеобразовна и стручна школа, организована у две фазе -- прве две године представљале су заједничку општеобразовну основу (обавезна за све који су уписивали средњу школу, чиме је опште образовање продужено за целу генерацију ученика), а трећа и четврта година подразумевале су стицање стручног образовања, тј. усмеравање ученика за различита подручја рада и занимања и припрему за запошљавање. Овим је учињено да не постоји, на једној страни, школа која припрема само за студије, за наставак школовања (што је раније била гимназија), а на другој страни, школе које пружају стручна знања и припремају за одређена занимања и запошљавање (што су биле средње стручне школе и школе за квалификоване раднике), него су све школске институције другог школског ступња припремале за рад и запошљавање, као и за наставак образовања на трећем школском ступњу. У концепту усмереног образовања интегрисано је, дакле, опште и стручно образовање, укинута подела на општеобразовне и стручне школе и конституисана нова јединствена средња школа усмереног образовања која је заменила дотадашње школе другог ступња -- гимназију, средње стручне школе и школе за квалификоване раднике. Укидање гимназије била је најрадикалнија промена извршена у школском систему Србије, која је, међутим, оштро критикована и оспоравана, тако да је већ крајем 80-их година (тј. након непуне две деценије) овај концепт напуштен и гимназија враћена у школски систем.
Након враћања гимназије у школски систем, поново на другом школском ступњу постоје два паралелна пута јер наспрам гимназије која пружа опште образовање и припрема младе за наставак образовања на трећем школском ступњу, постоје средње стручне школе које доминантно припремају за рад и запошљавање. При томе, у категорији средњих стручних школа поред четворогодишњих школа које поред стручног образовања пружају и одређени ниво општег образовања, и под одређеним условима омогућују наставак образовања на појединим факултетима, постоје и трогодишње стручне школе (трогодишњи профили) које пружају ужа стручна знања и припремају за непосредно укључивање у рад, запошљавање, док је фонд ошштег образовања које дају доста скроман и не омогућују наставак образовања на високошколским институцијама. Профили трећег степена (трогодишње школе) добрим делом подсећају на школе ученика у привреди које су постојале извесно време након II светског рата, односно на школе за квалификоване раднике које су постојале до увођења усмереног образовања, с тим што се сада ипак више него раније поклања пажња општем образовању, мада то није довољно за наставак образовања на трећем школском ступњу.
Крајем друге деценије XXI в. (2017) донет је Закон о дуалном образовању (примењује се од школске 2019/20), допуњен и измењен 2020, којим се омогућује да се у профилима трогодишњих и четворогодишњих школа (профилима трећег и четвртог степена), као и у мајсторском и специјалистичком образовању и образовању за рад у трајању од две године, образовање остварује учењем у школи и кроз рад код послодавца с циљем да се обезбеде ефикасније стицање практичних знања, боља припрема за рад и прилагођавање средњег стручног образовања потребама привреде и тржишта рада, што треба да омогући брже и лакше запошљавање младих одмах после средње школе и да допринесе смањивању стопе незапослености младих, те јачању привредне конкурентности Србије на регионалном и глобалном нивоу.
Ово је модел реализације наставе у систему средњег стручног образовања и васпитања у којем се кроз теоријску наставу и вежбе у школи и учење кроз рад код послодавца стичу потребна знања, вештине и способности, тј. компетенције за рад у одређеном занимању или групи занимања, а у складу са стандардом квалификације и планом и програмом наставе и учења. Ради боље практичне оспособљености ученика, предвиђено је да обим учења кроз рад код послодавца износи најмање 20%, а највише 80% од укупног броја часова стручних предмета. Уколико се учење кроз рад не може у целини реализовати код послодавца, могуће је део програма остварити и у школи, али највише 25% часова учења кроз рад предвиђених планом и програмом наставе и учења. План и програм наставе и учења доноси министар просвете, уз претходно мишљење Националног просветног савета и Савета за стручно образовање и образовање одраслих. С обзиром на тешкоће опремања школских радионица савременом опремом, овај вид реализације дела наставе у предузећу/компанији, тј. у реалном радном окружењу сматра се оправданим. Учење кроз рад остварује се код једног или више послодаваца (послодавац је правно лице или предузетник). Привредна комора Србије утврђује које предузеће/компанија испуњава услове да се у њему изводи дуално образовање. Сматра се да ће увођење дуалног образовања допринети и решавању проблема недостатка кадрова у компанијама, које ће, како се очекује, обезбеђивати стипендије за ученике укључене у овај вид образовања. Међусобни однос школе и послодавца уређује се посебним уговором, а уговор о учењу кроз рад закључују послодавац и ученик, односно послодавац и родитељ. Ученик има право на накнаду, по сваком сату који проведе на учењу кроз рад код послодавца, у нето износу од најмање 70% минималне цене рада. Према подацима Министарства просвете, овим видом школовања 2020. било је обухваћено 7.000 ученика у 104 школе. За извођење ове наставе акредитовано је или је у поступку акредитације 400 компанија са 953 лиценцирана инструктора.
Критичари овог система указују на то да је ово решење у корист послодаваца, који ће на тај начин добијати јефтину радну снагу, као и да се наглашавањем практичног, ужестручног образовања сужава обим општег образовања, тј. не успоставља права мера, складан однос између општег и стручног образовања, нити умањују проблеми који произлазе из дуализма школског система. Утврђивање оптималног односа између општег и стручног образовања и дефинисање статуса гимназије као општеобразовне школе (и њених смерова), на једној страни, и различитих (многобројних) профила средњих стручних школа, на другој страни, у погледу проходности за упис на студије и наставка образовања на трећем школском ступњу, што би допринело превладавању последица/проблема који произлазе из дуалистичког карактера школског система, јесте важан задатак науке и просветне политике.
ЛИТЕРАТУРА: „Систем образовања и васпитања у Југославији", *Педагогија*, 1967, 2--3; Н. Поткоњак, *Систем образовања и васпитања у Југославији*, Бг 1980; Г. Грујић (прир.), *Национални модел дуалног образовања: пут у будућност Србије*, Бг 2020.
Љ. Коцић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБ
**ДУБ**, црква брвнара код Бајине Баште посвећена Вазнесењу Христовом. Према предању подигута је 1792, а обновљена 1828. Црква је грађена од масивних талпи, са петоугаоном олтарском апсидом, наосом и пространим отвореним тремом изнад којег је галерија. Високи доминантни кров покривен је ситним клисом. По сложености простора, градитељској вештини и декоративним елементима црква у **Д.** представља једно од најрепрезентативнијих примера цркава брвнара осаћанског типа. У обради детаља посебно се истичу западни и севeрни улаз чија су касетирана врата, довратници и надвратници богато обрађени у дуборезу са флоралним мотивима и крстовима. У храму се налазе царске двери са старог иконостаса, израђене у богатом дуборезу и осликане крајем XVII в., али у лошем стању. Садашња олтарска преграда је дрвена конструкција новијег датума сачињена од икона руске провенијенције из првих деценија XIX в.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ст. Павловић, „Цркве брвнаре у Србији", *Саопштења*, 1962, 5; Р. Павићевић Поповић, Д. Ст. Павловић, Р. Станић, *Молитва у Гори: цркве брвнаре у Србији*, Бг 1994; Д. Милосављевић, *Црква брвнара у Дубу*, Ужице 1994; *Осаћански неимари*, Прибој 2000.
Ан. Костић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБА–КРЕМЕНА
**ДУБА–КРЕМЕНА**, локалитет у општини Сливно, настао издвајањем из мјеста Михаљ гдје се налази православна црква посвећена Св. Спиридону Чудотворцу. Подигнута је изнад самога мора са погледом на полуострво Пељешац, мјесту око којег је окупљено складно конфигурирано православно гробље. Према доступним изворима зна се да је утемељена 1862. када су као и данас најмногољуднији родови Кадијевића и Кнежића подарили средства за њену изградњу и опрему. Због удара грома већ 1866. ју је требало обнављати, када вјероватно није битније измјењена задржавши облике мале лонгитудиналне грађевине, са полукружном апсидом на истоку и тродјелном преслицом на западној страни. Скромно прочеље красе водоравна профилисана греда и мала розета. Унутрашња опрема, мобилијар и сасуди потичу из новијих времена.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радека, „Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", у: *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; Б. Чоловић, *Сакрална баштина далматинских Срба*, Зг 2011.
Бранко Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБАЈИЋ, Дејан
**ДУБАЈИЋ, Дејан**, глумац, оперетски певач, редитељ (Карловац, 10. VII 1897 -- Београд, 16. I 1969). Дебитовао је у Вараждинском казалишту 1920, затим играо у оперетама у Новом Саду, Суботици и Осијеку (1923--1924), а 1925--1947. био један од најзапаженијих и најпопуларнијих комичара Хрватског народног казалишта у Загребу. Срећно спојивши глумачке и певачке квалитете, постао је оперетска звезда, један од истакнутијих комичара међуратне загребачке оперетске, кабаретске и драмске сцене. Био је водитељ кабаретске дружине „Грабанцијаш" (1940). Од 1947. па до краја богате глумачке каријере био је првак Југословенског драмског позоришта у Београду. Глумачка остварења из тог периода су врхунац уметничке зрелости и доказ његовог широког стваралачког дијапазона. У комедијама М. Фотеза и М. Држића (*Дундо Мароје*, Бокчило), Т. Брезовачког (*Диогенеш*, Шунди-бунди), К. Голдонија (*Рибарске* *свађе*, Парон Фурте), Молијера (*Грађанин племић*, Журден), Б. Шоа (*Никад се не зна*, Крамптон) и Б. Џонсона (*Волпоне*, Корвино), те оперети И. Тијардовића *Мала Флорами* (Шјор Бепо) показивао је мајсторство трансформације, духовито понирање у дубину ликова, склад између говора, геста и мимике, а гледаоце је освајао убедљивошћу, спонтаношћу и шармом. Улогама у драмама И. Цанкара (*Краљ Бетајнове*, Жупник), А. П. Чехова (*Ујка Вања*, Дељегин; *Вишњик*, Епиходов), Н. Островског, (*Таленти и обожаваоци*, Проводаџија), М. Горкoг (*На дну*, Костиљов), Р. Маринковића (*Глориа*, Флоки Флеш), Ф. Г. Лорке (*Говор цвећа*, Господин Марин) доказао се и као врстан карактерни глумац који уме да узбуди, али и да са мером дочара сложеност и противречност драмских ликова. Режирао је више оперета и играо у низу филмова: *Славица* (В. Афрић, 1947), *Прича о фабрици* (В. Погачић, 1949), *Језеро* (Р. Лола Ђукић, 1950), *Сви на море* (С. Поповић, 1952), *Општинско дете* (М. Пуриша Ђорђевић, 1953), *Ханка* (С. Воркапић, 1955), *Под сумњом* (Б. Белан, 1956), *Друг председник центарфор* (Ж. Скригин, 1960), *Лито виловито* (1964) и *Човик од свита* (1965) О. Глушчевића. Улогом Шпигељског у комаду *Месец дана на селу* И. Тургењева (ЈДП, 1950) обележио је 30-годишњицу уметничког рада. Носилац је Албанске споменице, Ордена заслуга за народ I реда и Ордена рада II реда.
ЛИТЕРАТУРА: О. С(уботи)ћ, „Гостовање и ангажман г. и гђе Дубајић", *Застава*, 20. IX 1923; А., „Прослава педесетогодишњице *Љубавног писма*", *Јединство*, 29. XII 1923; О. С(уботић), „Хофманове приче", *Застава*, 27. III 1924; А., „Пут око света", *Јединство*, 9. V 1924; А., „Прослава 30-годишњице уметничког рада", *Наша сцена*, 1951, 1; Д. Дубајић, „Нушић на филму. Сећање", *Позориште*, Тузла, 1964, 5/6; Д. Комадина, „Дејан Дубајић", *Позориште*, Тузла, 1969, 1; М. Чолић, *Поглед са галерије*, Аранђеловац б. г.; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001.
В. Крчмар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБАЈИЋ, Маргита
**ДУБАЈИЋ, Маргита**, оперетска певачица, глумица (Будиншчина, Крапинско-загорска жупанија, 29. VIII 1903 -- Загреб, 13. IX 1986). Глумачку каријеру започела је у Вараждину 1919. улогом Нине у Хенкиновој комедији *Има ли што за царину*, наступајући под девојачким презименом Балаша. Убрзо се представила и као певачица улогом Јоланде у Лехаровој оперети *Циганска љубав*. После удаје за глумца Дејана Дубајића наступала је као глумица и певачица по две сезоне у позориштима у Новом Саду и Београду. Члан НП у Новом Саду била је 1923/24, од 1924. до 1926. поново је ангажована у Вараждину, а од 1926. је водећа оперетска певачица у загребачком Хрватском народном казалишту. Славу су јој донеле Мароши и Маријета (Е. Калман, *Јесењи маневар*, *Бајадера*); Мањка (Ш. Аш, *Бог освете*); Нишета (А. Дима Син, *Госпођа с камелијама*); Клара (Б. Шо, *Пигмалион*); Перина и Флорами (И. Тијардовић, *Сплитски акварел*, *Мала Флорами*); Мими (Р. Бенацки, *Адје, Мими*); Рикет (П. Абрахам, *Викторија*); Ванде (О. Недбал, *Пољачка крв*); Марија (К. Трифковић, *Љубавно писмо*); Кета (Т. Брандон, *Карлова тетка*). Сцену напушта 1940. због болести. Певачким и глумачким даром, смислом за лепршаву комику, неодољивим сценским шармом и лепом појавом освајала је публику. Постала је једна од најпопуларнијих оперетских субрета загребачког позоришта у међуратном раздобљу. Као једна од првих филмских глумица хрватског звучног филма, играла је у ревији *Ево нас*, снимљеној 1931. према сценарију и музици Иве Тијардовића. У време власти НДХ са супругом прелази у грчкокатоличку веру. Од лета 1945. кратко је била чланица ХНК, али је већ у фебруару 1946. пензионисана одлуком интенданта И. Тијардовића.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Јесењи маневар", *Јединство*, 23. IX 1923; О. С(уботи)ћ, „Бајадера", *Застава*, 8. XII 1923; Ми, „Премијера *Бог освете*", *Застава*, 1. I 1924; А., „Госпођа с камелијама", *Застава*, 3. V 1924; А., „Наши уметници", *Comoedia*, 1924, 23; А., „Одоше", *Савремени Нови Сад*, 1924, 5; Р. Мац (В.), „Нове креације у оперети", *Јутарњи лист*, 1930, 6547; П. Циндрић, „Бисери сценског умећа. In memoriam Маргити Дубајић", *Вјесник*, 17. IX 1986; Б. Полић, „Mаргита Дубајић", *Музичка култура*, 1986, 1--3.
В. Крчмар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБАК, Будимир
**ДУБАК, Будимир**, књижевник, друштвени и културни радник (Андријевица, 25. II 1952). Студирао на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за југословенску и општу књижевност. У Подгорици је радио као уредник у *Омладинском покрету* (1978--1998) и у ревији *Овдје* (1988--2000). Учествовао у обнављању Народне странке 1990. и био њен активни члан у времену пуне дјелатности као чиниоца српске политичке самосвијести, те настављача традиције некадашње странке основане 1907. Био је министар културе (1998--2000) и министар вјера (2000--2001) у Влади Црне Горе у вријеме Државне заједнице СЦГ. Књижевни рад започео је књигом пјесама *Посланица наговарачу* (Бг--Пг 1978), посвећеном свијету душе и емпиријских доживљаја. Лирски и молитвени тон његове поезије смјењује се с гротескним и фантастичним сликама егзистенцијалног немира над којима се уздиже мисао о трајању. У поезији укршта просторе сна и јаве пред изазовима смрти, пролазности и ништавила, а контрастима реалног и иреалног остварује спој традиције и савременог доба (*Хиландар*, Бг 1993, с текстом митрополита Амфилохија „Драгоцјена цигла"; *Христ у* *аду*, Пг 2017). Одан српској књижевној традицији, пише о Хиландару, светосавским мотивима, Његошу, романтичарима, модерним пјесницима, Дучићу, Црњанском, Андрићу (*Заобилазни пут*, Нк 1988; *Скадарске елегије*, Цт 2008; *Зубља Његошева*, Пг 2013; *Искра из камена*, Пг 2018). У књизи изабраних и нових пјесама *Посланица наговарачу* (Н. Сад -- Пг 2018), осим предговора С. Радуловића, објављена је и пјесникова селективна библиографија. У прози **Д.** обликује јунаке на принципима чудесног и апсурдног, спајајући теме из стварности са фантастичним визијама (*Оно чега нема*, Тг 1978; *Астраријум: судбинска елегија*, Бг 1985; *Човјек без утјехе*, Бг 1988). Његова драма *Парастос: пјесма без крај*а (Пг 1996) изведена је у Москви 1993, а *Два лица траже лица: метаморфоза* такође у Москви 2013. Драме одликују високо развијена историјска свијест и интензивна пјесничка имагинација. Ради као уредник у Књижевној задрузи Српског народног вијећа Црне Горе. Добитник је више књижевних награда: „Марко Миљанов", „Лаза Костић", „Петар Кочић", Кондир Косовске девојке, Видовданска повеља, Печат херцега Шћепана, Светосавско благодарје, „Миодраг Ћупић", „Бранко Радичевић", „Поющие письмена" и др. Члан је Међународне словенске академије.
ДЈЕЛА: пјесме: *Забита мјеста*, Вш 1985; *Лелеј*, Пг 1989; *Пустиња оптина*, Бг 1995; *Откривења*, Пг 1998; *Hilandar*, Pontiсa 1999; *Пјесме*, Цт 2000; *Туга* *за седам свијетњака*, Цт 2002; драме: *Максим други: собитије с краја XV и XX вијека*, Тг 1983; „Кинески ресторан: фрагменти позоришног филма", у; *Драме*, Ријека Црнојевића -- Цт 1996.
ЛИТЕРАТУРА Р. Бошковић, „Лирски и цинично", *Овдје*, 1978, 10; Д. Лакићевић, „Фантастичка историја и митологија града Подгоре", Н. Милошевић: „Б. Д., *Човјек без утјехе*", В. Секулић: „Необична књига", *Овдје*, 1990, 22; В. Бошковић, „Б. Д. -- на трагу свевременских вриједности", *Стварање*, 2000, 60, 10--12; Н. Ђурић, „Адовање у Дубаковим књигама из свјетлости и таме", *Стварање*, 2018, 78, 1--3.
Лидија Томић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБАЧАЦ
**ДУБАЧАЦ** (Teucrium), род вишегодишњих, ређе једногодишњих зељастих, полужбунастих или ниских жбунастих биљака из фамилије Lamiaceae (потфамилије Ajugoideae). Многобројне врсте овог рода расту на свим континентима, али је највећи број (195 врста и подврста) присутан у Медитерану, посебно на Пиринејском полуострву и северозападној Африци. Међу њима су многе ендемичне. Велик број врста су украсне или лековите биљке. Према предању лековитост **д.** открио је Теукро, јунак из Тројанског рата, па отуда и име овог рода. Различите врсте рода одликују се разгранатим, понекад полеглим, чешће усправним стабљикама високим и преко 50 цм. Листови су ситни, линеарни или елиптични, наспрамни, већином на кратким дршкама, назубљених или глатких ивица. Бледоружичасти, пурпурни или беложућкасти цветови окренути су на једну страну, сакупљени у гроздасте цвасти. Сви делови биљке покривени су полеглим или стршећим, као и жлездастим длакама. Најчешће насељавају суве кречњачке камењаре, насипе, површине поред путева, али се могу наћи и на влажним местима. У Србији је заступљено седам врста од којих су најчешће и најпознатије као мирисне лековите и медоносне биљке **д.** велики или подубица (*T. chamaedrys*), **д.** мали или трава ива (*T. montanum*) и пепељуша (*T. polium*). У Србији расте и једна јадранска ендемична врста (*T. arduinii*) у околини Пећи. **Д.** велики је полужбун висине до 50 цм, разгранатог и у основи одрвењеног стабла, тамнозелених елиптичних листова, ружичастих, мирисних цветова; сви делови биљке покривени полеглим и жлездастим длакама. **Д.** мали или трава ива је вишегодишњи жбун са полеглим стабљикама са усправним вршним делом. Листови су линеарно-ланцетасти, цветови жућкасто бели, такође је цела биљка покривена длакама. Пепељуша је светлосива густодлакава биљка ружичастих цветова која расте у топлијим крајевима Србије. Све три врсте **д.** расту на кречњачким камењарима, на пашњацима, у светлим храстовим или боровим шумама, у брдском и планинском појасу. Садрже етарска уља, терпене, феноле, горке неотровне супстанце, одликују се антисептичним деловањем и користе се у народној медицини за лечење поремећаја органа за варење и обољења дисајних органа.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Teucrium", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, VI, Бг 1974; Р. Гостушки, *Лечење лековитим биљем*, Бг 1979; Ј. Туцаков, *Лечење биљем*, Бг 1984; М. Сарић (ур.) *Лековите биљке Србије*, Бг 1989; B. Lakušić и др., „Habitat-related adaptations in morphology and anatomy of Teucrium (Lamiaceae) species from the Balkan peninsula (Serbia and Montenegro)", *Flora*, 2010, 205.
Бранка Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБАШНИЦА
**ДУБАШНИЦА** (Стобора), крашка површ у источној Србији која се надовезује на североисточну страну планине Кучај, смештена око 15 км западно од Бора и 5 км северозападно од Злота. Источна и јужна граница **Д.** јасно су ограничене речним долинама које имају дубоке долине са стрмим странама. Са истока омеђена је клисуром Бељевине, а са југа Лазаревим кањоном (притоке Злотске реке). На западној страни ограничена је планинском страницом Кучаја вишом од 1.100 м, а на свеверу ниским развођем према сливу Млаве. Има површину од 82 км2. Благо је заталасана а висине варирају од 850 м до 1.000 м. Са ње се издиже неколико узвишења (Стобори 1.050 м, Микуљ 1.023 м и др.), а испресецана је плитким долинама река (Дубашница, Војала, Микуљ и др.) чије воде у време обилних киша и топљења снега површински доспевају до Злотске реке (лева притока Црног Тимока). Током лета оне пониру. Читаву површ прекрива велик број вртача. Највећи део површи изграђен је од јурских кречњака и доломита. У источном делу према долини Бељевине су кредни кречњаци. На западној периферији су вододрживе стене. Дебљина кречњака је 500--700 м. Површ је флувијално-крашког порекла. Покривају је листопадне шуме, пашњаци и ливаде. Мали број салаша постоји само у западном делу површи.
ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Природа и становништво општине Бор*, Бор 1993.
Стеван Станковић; Владимир М. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБИЋ, Славољуб
**ДУБИЋ, Славољуб**, аграрни социолог, економиста (Петеранец код Копривнице, 29. V 1898 -- Сарајево, 8. VII 1983). У Прагу студирао агрономију, а дипломирао 1924. на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу. Докторирао у Прагу 1930. на Чешкој високој техничкој школи, са дисертацијом „Спрежна радна стока и чиниоци који одређују њен број на газдинствима". Од 1926. до 1936. био професор у средњој пољопривредној школи у Крижевцима (данашња Хрватска) где је био и директор. У бановинској управи у Сплиту радио 1936--1941. као референт за аграрну статистику, сточарство и наставу, али и као директор државног добра у Врани. У Загребу је 1941--1945. био уредник *Господарског листа*, а 1945/46. референт у хрватском Министарству за пољопривреду. Потом је 1947. премештен у Министарство пољопривреде БиХ, где је 1948. изабран за ванредног, а 1957. за редовног професора аграрног рачуноводства на Пољопривредном факултету у Сарајеву, где је остао све до пензионисања 1968. Основни проблем којим се бавио у својим научним радовима било је питање унутрашње структуре и организације сељачких газдинстава с обзиром на чиниоце њихове продуктивности, интензитета радова, тржишности и дохотка, чему је настојао да прилагоди и моделе књиговодства. Уз већи број популарних и стручних радова из области аграрне политике, написао је и први уџбеник руралне социологије на јужнословенским просторима *Социологија села* (Сплит 1941). Кроз 22 поглавља **Д.** излаже историју сељачког друштва од почетка феудализма до стварања слободних сеоских газдинстава, пише о сеоском становништву, сеоској породици, земљишним односима, привређивању у селу, стандарду, кући, исхрани, одевању, здрављу, забави и одмору, саобраћају, сељачкој психологији, обичајима, веровањима, организацији сеоског живота и разликама села и града. Насупрот „урбанизма", који само град сматра друштвеним субјектом (а село само објектом урбанизације), и „екстремног рурализма", који позива на рурализацију друштва у целини, **Д.** се залаже за „рурбанизам" као компромисно становиште које настоји да успостави хармонију између села и града у друштвеном животу. Ово је за југословенску социологију био пионирски рад, а за **Д.** најзначајније објављено дело, по којем ће и остати упамћен.
ДЕЛА: *Господарско рачуноводство за сељаке и остале мале посједнике*, Крижевци 1928; *Прилог истраживању сељачкога господарства*, Крижевци 1933; „Хисторијски поглед на социјалне прилике у Југославији", *Архив Министарства пољопривреде*, 1940, 7, 17; *Пољопривреда Босне и Херцеговине између два свјетска рата*, Сар. 1960; *Организација пољопривредне производње*, Сар. 1961; *Основи теорије продукционе функције у пољопривреди*, Сар. 1962; *Основи калкулација и књиговодства у пољопривреди*, Сар. 1963; *Увођење у научни рад*, Сар. 1970.
ЛИТЕРАТУРА: J. Спаравало, „Проф. др Славољуб Дубић", *Социологија села*, 1983, 82.
М. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБИЦА
**ДУБИЦА**, средњовековна жупа, првобитно католичка парохија (жупанија) у оквиру Дубичког архиђаконата Загребачке жупаније и територијална јединица Угарског краљевства. Угарске жупаније **Д.**, Врбас и Сана биле су средином XIII в. обухваћене називом Доња Славонија, будући да су се простирале јужно од реке Саве. Центар жупе био је у граду Дубица, који се јавља у изворима од 1244. као „слободна (краљевска) варош" (*libera villa*), a њени становници као варошани (*hospites*). Град Дубица се налазио на траси веома важног пута који je дуж десне обале Уне и Саве водио до Сиска. Границе жупе **Д.** доноси повеља угарског краља Беле IV из 1269, када je власт поверио витезовима од Реда Св. храма -- темпларима, који су одраније имали поседе у угарској држави са седиштем у Врани код Биограда. Тако су функцију жупана обављали врански приори темпларског реда, a од 1313. из реда витезова Св. Јована (хоспиталци, јовановци). Дубичка жупа се простирала од реке Стригове на западу до реке Моштанице на истоку, на југу до обронака Козаре, a на северу je прелазила Саву и обухватала и територије са њене леве обале. Према попису католичких жупа (парохија) из 1334. дубички котар je, осим у граду Дубица, имао жупне цркве још и у Греди, Слабиљи, Брекињи и Стригови, и за ова насеља се може претпоставити да су имала барем статус тргова. У току борби против побуњеника, краљ Жигмунд (1387--1437) je у лето 1398. покушао да врати своју власт у врбашкој жупи и кренуо je с војском против великог војводе Хрвоја Вукчића. To се, међутим, завршило противакцијом босанске војске у којој je освојен и град Дубица са целом жупом. Ипак, за разлику од санске, врбашке и глашке жупе, босанска власт овде није дуго трајала -- већ 10. VII 1402. врански приор и дубички жупан Емерик Бебек јавља угарском краљу да je дубичка жупа поново у његовим рукама. Турци су освојили **Д.** 1538, десет година после пропасти Јајачке бановине. У Дубичкој жупанији се у ХШ в. помиње и Костајница, први пут 1258. као назив једног поседа, али се већ 1290. јавља да означи насеље већег ранга и значаја. Град Костајница je између 1480. и 1485. био у рукама српског деспота Вука Гргуревића (Змај Огњени Вук), a после његови смрти град су држали његови наследници у части и звању: Гргур (Максим) и Јован Бранковић, a затим Иван и Стефан Бериславић. Под турску власт град je пао тек 1556. и тиме су олакшана даља турска освајања према Хрватској, Слaвонији и Угарској.
ИЗВОР: L. Thalloczy, S. Horvаth, „Codex diplomaticus partium regno Hungariae adnexarum -- Comitatum Dubicza, Orbasz et Szana", *Monumenta Hungariae Historica*, 36, Budapest 1912.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Рачки, „Попис жупа загребачке бискупије из 1334. и 1501", *Старине ЈАЗУ*, 1872, 4; И. Кукуљевић, „Приорат врански са витезови темплари и хоспиталци св. Ивана у Хрватској", *Рад ЈАЗУ*, 1886, 81; П. Ћошковић, „Дубица у босанско-угарским односима 1398--1402. године", *ИЗ*, 1981, 2; Ј. Мргић-Радојчић, *Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне*, Бг 2002.
Ј. Мргић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБИЦА → КОЗАРСКА ДУБИЦА
**ДУБИЦА** → **КОЗАРСКА ДУБИЦА**
# ДУБЛЕТ
**ДУБЛЕТ** (фр. *doublet*), речи истог корена, различитог формалног састава а идентичног значења. Понекад се овај термин користи да означи једну од речи која ступа у дублетски однос, али и за означавање обе речи или свих речи које ступају у тај однос. Фонемски **д.** се разликују обично по једној фонеми (*јевтин -- јефтин*, *уво -- ухо*), а морфолошки **д.** по једној морфеми (*гулашем -- гулашом*). Морфолошке **д.** треба разликовати од истокоренских лексичких парова насталих додавањем различитих суфикса (*читак -- читљив*, *бојажљивац -- бојажљивко*). Такви лексички парови обично немају сасвим иста значења и спадају у парониме, а ако су заменљиви у свим контекстима, убрајају се у истокоренске синониме. Речи истог фонемског састава којима је у неким облицима у књижевном језику допуштен различит акценат називају се акценатски **д.** (*друг : другóвā* и *дрỳгōвā*).
Литература: Д. Шипка, *Основи лексикологије и сродних дисциплина*, Н. Сад 2006; Р. Драгићевић, *Лексикологија српског језика*, Бг 2010.
Р. Драгићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБЉАНСКА БИТКА
**ДУБЉАНСКА БИТКА**, последњи велики војни сукоб током Другог српског устанка 1815. Шабачка нахија, а посебно Мачва, укључивале су се с оклевањем у устанак. Већи број села, али не и цела нахија, прикључио се тек након сукоба устаника с Турцима под шабачким градом у лето 1815. Претећи смрћу колебљивцима, кнез Милош Обреновић наредио је 11. јула да цела нахија устане јер се поставило питање одбране пред очекиваним упадом велике војске Хуршид-паше из Босне. Захваљујући већем одзиву, Хуршидова претходница од око 1.300 људи под командом Мараш Али Ибрахим-паше није се упутила до Шапца, него се ушанчила на Дубљу. Његову војску чинило је око 1.000 Бошњака и 300 Никшићана. Пошто су Турци одбили понуду да се предају, устаничке снаге су 26. VII 1815. напале утврђење тзв. домузарабама -- двоколицама прерађеним у оклопна кола, упале у шанац и у блиској борби га освојиле, потукавши до ногу турску војску. Само двадесетак коњаника се спасло, а 83 Турчина и командант Ибрахим-паша су заробљени. Срби су изгубили двојицу војвода -- Милића Дринчића и Симу Ненадовића, те свега педесетак војника. Кнез је пашу задржао неколико дана и с њим с поштовањем поступао (откупио пашине ствари, вратио их и изложио му зулуме које Срби трпе), а паша му је препоручио да преко Хуршид-паше затражи милост од султана. Победом на Дубљу устаници су обезбедили укључивање целе Шабачке нахије у устанак и навели турску посаду у Шапцу да понуди предају. Град није предат, али је потпуним ослобађањем Шабачке нахије отежан планирани поход војске Хуршид-паше на Србију, па се паша одлучио да с кнезом Милошем преговара о условима предаје устаника (21--25. VIII 1815).
ЛИТЕРАТУРА: М. Гавриловић, *Милош Обреновић, I (1813--1820)*, Бг 1908; В. Стојанчевић (ур.), *Шабац у прошлости*, II, Шабац 1980; Д. М. Павловић, „Западноморавци, Рудничани и Драгачевци у Другом српском устанку", *Зборник радова Народног музеја Чачак*, 1984, 14.
Б. Миљковић Катић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБЉЕ
**ДУБЉЕ**, село у северозападној Србији, у Мачви, у општини Богатић, који је удаљен 6 км северозападно, а регионални центар Шабац је око 20 км према истоку. **Д.** је са њима повезано локалним путевима. Насеље је компактно, настало је у равници висине око 85 м, спонтаним ушоравањем кућа дуж сеоских путева и добило је радијалан распоред улица и основу облика двогубог крста. Између улица су њиве и село заузима велику површину. Под савременим именом уцртано је на аустријским картама из прве половине XVIII в. У време пописа Мачванске кнежевине из 1818. имало је 94 куће, а 1839. 177 кућа. Од 1953. траје континуирана депопулација. Тада је **Д.** имало 4.213, а 2011. 2.900 становника, од којих су 96,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 64,5% економски активног становништва. Највећи део неаграрне популације радио је у индустрији и трговини у околним градовима. У селу се налазе православна црква, осмогодишња школа, здравствена станица и дом културе са библиотеком.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБЉЕ
**ДУБЉЕ**, село у Поморављу, на крају долине Ресаве, где се она спаја са долином Велике Мораве. Припада општини Свилајнац, а општински центар је удаљен око 2 км према северозападу. Између њих су магистрални пут и железничка пруга Свилајнац--Деспотовац. Насеље је компактно, основа има овалан облик, а улице су мрежасто распоређене. На источној периферији размаци између улица су велики тако да село заузима велику површину. Изграђено је на око 125 м н.в. **Д.** је настало у другој половини XVIII в. досељавањем становништва из Великог и Малог Извора код Зајечара. Године 1819. имало је 73 куће, а 1870. 51 пореску главу. Током друге половине XX в. у селу се усталила депопулација и 1953. оно је имало 1.940, а 2002. 1.050 становника. Током прве деценије XXI в. дошло је до минималног пораста -- 2011. 1.095 становника, од којих су 85,7% били Срби. Пољопривредом се бавило 23,5% економски активног становништва, а међу неаграрним радницима највише је било запослених у околним градовима, пре свега у трговини. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и живинарска фарма.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБЉЕ
**ДУБЉЕ**, село у Западном Поморављу, у општини Трстеник, смештено у долини Попинске реке (десна притока Западне Мораве). Центар општине је око 7 км према североистоку, а повезани су локалним путем који излази на пут Краљево--Крушевац. Насеље је на левој, присојној страни долине Попинске реке, дисперзивно је и чине га појединачне куће и мале групе кућа грађене на висинама од 200 м на дну долине до 310 м н.в. близу долинског развођа. Највећа концентрација кућа је дуж сеоског пута на горњем делу долинске стране, на висини од око 280 м, где су нагиби мањи. Насеље је основано средином XVIII в. Број становника је током друге половине XX в., уз мале осцилације смањиван. Године 1948. било је 785, а 2011. 448 становника од којих су 98,9% били Срби. Пољопривредом су се бавиле 4 особе или 3,6%, а индустријом 54 особе или 48,6% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и задружни дом, а у околини налазишта тзв. дубљанског камена, који се експлоатише у мајданима Бела стена, Бучје и др. Мештани од њега праве воденичне и млинске точкове, што је главно или споредно занимање знатног броја људи.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБНИЦА
**ДУБНИЦА**, село у јужној Србији, у општини Врање, смештено на северозападној страни Врањске котлине, у изворишном делу Дубничке реке, леве притоке Јужне Мораве. Налази се око 9 км југозападно од општинског центра, с којим је спојено локалним путем. Смештено је на висинама 480--520 м. Основа је овалног облика, а распоред улица је мрежаст. Први помен села је из XV в. када је **Д.** била на вишем делу долинске стране, око 3 км северозападно од савременог села, у близини манастира Св. Петра. У наредном веку помињу се Горња и Доња **Д**. Почетком XVIII в. **Д.** је премештена на савремену локацију, на место где се смењује стрмији део са мање стрмим делом котлинске стране. Године 1879. у њој је било 90 кућа и 643 житеља. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 1.168, а 2011. 770 становника, од којих су 98,6% били Срби. Пољопривредом се бавило 3,3%, а у прерађивачкој индустрији радило је 54,5% економски активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем радило у Врању. У селу се налазе осморазредна основна школа, месна канцеларија за седам околних села и дом културе. Око 1 км северно од села су четири мала заселка, а километар даље је црква Свете Богородице.
Драгутин Тошић
Може се сматрати да је атар овог села вишеслојно археолошко налазиште, односно да се на овом простору живело у праисторији (бронзано и гвоздено доба), антици и средњем веку, све до данас. Село је формирано дуж Дубничке реке, а 1,5 км северозападно од насеља налази се узвишење Градиште, на којем су нађени археолошки трагови из праисторије, али и из римског периода. Према конфигурацији терена претпоставља се да се на врху брда Градиште налазило римско, односно касноантичко утврђење, док се на његовим падинама налазило насеље. Археолошки налази указују да се утврђење са насељем датује у период IV--VI в.
Софија Петковић
ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Археолошка истраживања у 1965. години -- Јужноморавска долина од Врања до Бујановца", *ВГл*, 1966, 2; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБНИЦА
**ДУБНИЦА**, село у источној Србији, на развођу долина Велике Мораве на западу и Млаве на североистоку. Припада општини Свилајнац, а од општинског центра удаљено је око 13 км. Повезани су локалним путем Свилајнац -- Петровац на Млави. Насеље је настало у изворишном делу реке Бељево, десне притоке Велике Мораве на висинама од 140 до 230 м н.в. Чине га два дела међусобно удаљена око 500 м, а оба су компактна са мрежасто распоређеним улицама. Насеље је формирано пре Првог српског устанка. У њему је 1819. било 85, а 1870. 118 пореских глава. Током друге половине XX в. трајала је константна депопулација. Године 1948. **Д.** је имала 1.242, а 2011. 504 становника, од којих су 97,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 37,6% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква из 1869, четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБНИЦА
**ДУБНИЦА**, село на сјевероисточној периферији Босне, на југоисточној подгорини планине Мајевице, изнад долине ријеке Спречe (десна притока Босне). Припада Федерацији Босне и Херцеговине и општини Калесија. Лежи око 2 км сјеверно од општинског средишта и пута Тузла--Зворник, са којима је повезано кратким слијепим путем. Већи дио села је на лијевој страни долине потока Дубница (десна притока Спрече), дисперзивно је, издужено правцем долине (сјевероисток--југозапад) и чини га неколико заселака названих по презименима домаћинстава. Током друге половине XX в. број становника села растао је између 1948 (904 лица) и 1981 (1.305 лица). На крају вијека дошло је до мале депопулације и 1991. било је 1.268 становника, од којих су 81,6% били Срби, а 15,5% Муслимани. Током грађанског рата у БиХ и повлачења кантонске границе број становника је смањен на 788 лица, од којих 96,7% Бошњака и 2,8% Срба. На југозападној периферији села уз друм, у заселку Тешићи, налази се православна црква.
В. Чолић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОВАЦ
**ДУБОВАЦ**, село на јужној периферији Баната, на месту где се завршава Банатски песак и почиње инундациона раван Дунава. Висина земљишта на тој граници је око 72 м. Кроз насеље пролази пут Панчево -- Ковин -- Бела Црква. Општинско средиште Ковин је 24 км југозападно од села. Село је издужено правцем исток--запад, уз јужну ивицу Банатског песка, а чине га главна улица уз друм и још једна северно од ње. Касније се село проширило према северозападу, а након изградње насипа, проширило се и јужније по инундационој равни. **Д.** се као тврђава помиње 1323. Не зна се када је она нестала, али је то сигурно било пре XVIII в., када се **Д.** 1713. помиње као село са 11 домова, које је ускоро расељено. Оно у континуитету постоји од друге половине XVIII в. У почетку је био српско насеље, а пред крај века га насељавају Румуни и тада је имало око 500 становника. Припадало је Војној граници. Првобитно насеље било је уз обалу Дунава, на инундационој равни висине око 76 м, око 1 км јужније од савременог, али је због честих поплава премештено на савремену локацију. До 1900. број становника је порастао до 1.069, а до 1931. на 1.853. После тога је уследила блага регресија и 2011. село је имало 1.188 становника, од којих су 77,9% били Срби, а 13,4% Роми. Пољопривредом се бавило 45,6% економски активног становништва, док је међу непољопривредним становништвом највише било запослених у индустрији и грађевинарству. Највише њих радило је у Ковину. У селу се налазе православна црква, основна школа, пошта, неколико продавница и мали погон вршачке фабрике лекова „Хемофарм".
Слободан Ћурчић
У атару села, на обали Дунава, налази се локалитет Старо село -- Кудељиште, који је постао епоним за дубовачко-жутобрдску групу бронзаног доба. Откривен је крајем XIX в. од стране локалних колекционара и љубитеља старина, који су прикупљали керамичке посуде из профила обале Дунава, али и вршили ископавања. Оснивач и први кустос вршачког музеја Феликс Милекер обишао је локалитет у априлу 1901, када је након поплаве из профила обале извађено око 40 посуда. Милекер је том приликом констатовао да у западном делу налазишта постоји насеље, а у источном бронзанодопска некропола са спаљеним покојницима. Археолог аматер Б. Терек је у марту 1903. извео ископавања којима је прикупио 30 посуда. Исте године у јуну Милекер је ископавао на некрополи и том приликом открио 22 гроба. Након тога, ископавања су у више наврата вршили археолози-аматери, захваљујући чему се велик број предмета нашао у приватним колекцијама (Е. Јакабфи, Б. Терек, А. Шољмаши, И. Сивак, К. Бем, К. Киш), али и у збиркама музеја у Вршцу, Београду, Темишвару и Будимпешти. На основу прикупљеног материјала на овом налазишту су констатовани предмети из енеолита, средњег и касног бронзаног и старијег гвозденог доба. Бронзанодопска дубовачко-жутобрдска керамика представљена је урнама и постољима за урне, зделама, двоухим амфорама, шољама и пехарима. Међу предметима од керамике налазе се и две фрагментоване антропоморфне фигурине. Код једне је очуван горњи део трупа са главом и део струка, а код друге труп и највећи део шупље, звонолике сукње. Локалитет није никада систематски истраживан, а 70-их година XX в. потопљен је водом акумулационог језера хидроелектране „Ђердап".
Марија Љуштина
На обали Дунава постоје остаци зидова од опека, а из атара села потичу и многобројни случајни антички налази. Постоји претпоставка да је у оквиру одбране римске дунавске границе у **Д.** постојало утврђење у саставу система Ледерате и Транс-Ледерате. У раздобљу Сеобе народа уз Гепиде и Аваре историјски извори са самог почетка VII в. на овом подручју помињу и Словене. Из раног средњег века, из **Д.** познат је налаз тзв. словенске фибуле с маском на нози. Током заштитних археолошких ископавања 1986. на локалитету Кошићев брег истражена је једна полуукопана кућа четвороугаоне основе, у којој су нађене керамичке посуде рађене слободном руком -- лонци, таве и један поклопац, као лонци са спорог витла, украшени валовницама и водоравним сноповима линија, што оквирно може да буде датовано у последње три деценије VII в. Као и ранији налаз фибуле, и ове посуде свакако припадају времену аварске превласти у Панонској низији.
Иван Бугарски
**Црква Св. Николаја** изграђена је почетком XIX в., на месту старијег храма који је страдао од Турака 1788, а обновљен 1877. Зидана је опеком, као једнобродно здање подужне основе, с ниским звоником над западним прочељем. У њој су јасно назначени полукружни олтарски простор, наос и припрата одвојени тролучном конструкцијом, и галерија над припратом. Црква је засведена помоћу три попречно постављена бачваста свода. Фасаде су врло једноставне и лишене украса, док је нешто више декорације примењено на звонику. Цркву је осликао Андреја Дикић 1844, након што је осликао цркву у оближњем селу Гај. Данашње сликарство потиче из три фазе. Из старије фазе, за коју није сигурно да ли је из 1844, потичу зидне слике у олтару. У апсиди су насликани Св. Јован Златоусти, Василије Велики и Григорије Богослов. Непознати сликар је потом осликао и сводове, тако да се над предолтарским травејем налази представа Бога Оца с јеванђелистима, док је на своду над наосом Богородица с пророцима. Неколико стојећих фигура светитеља на зидовима храма насликано је 2001. Ниска зидана олтарска преграда вероватно је настала када и црква. Зидана зона има четири иконе у соклу сликане на малтеру, исто толико престоних икона, царске и бочне двери. Изнад двери налази се по једна сцена насликана на малтеру. На ову зидану преграду постављено је сликано Распеће с Богородицом и Христом у богато резбареним оквирима, на чијим је крајевима по шест медаљона са сценама Страдања Христових. У цркви се налази више старијих икона, међу којима и једна сигнирана, с приказом Св. Николе, коју је 1904. насликао Жива Радак из Вршца. Молер Нестор Богдановић из румунског села Радмина у Банатској Клисури осликао је 1837. једну дарохранилницу.
Ивана Женарју Рајовић
ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, *Сеоба народа -- Археолошки налази југословенског Подунавља*, Земун 1962; О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", *ГПСКВ*, 1978, 8--9; П. Томић, *Општина Ковин*, Н. Сад 1981; M. Şandor-Chicideanu, I. Chicideanu, „Observaţii asupra unor materiale ceramice inedite de la Dubovac aflate în colecţiile Muzeului Banatului", *Analele Banatului*, 1993, 2; Ј. Узелац, „Праисторијски одсек *-- збирке металног доба*", у: Ј. Рашајски (ур.), *Градски музеј Вршац 1882--2002*, Вш 2002; С. Ћурчић, *Насеља Баната -- географске карактеристике*, Н. Сад 2004; М. Ђорђевић, *Археолошка налазишта римског периода у Војводини*, Бг 2007; Н. Ф. Павковић, *Банатско село: друштвене и културне промене, Гај и Дубовац*, Н. Сад 2009; И. Бугарски, В. Иванишевич, „Пограничье Римской империи и варваров: Система обороны Империи от Куция до Ледераты", у: *Лесная и лесостепная зоны Восточной Европы в эпохи римских влияний и Великого переселения народов*, *3*, Тула 2012; М. Пековић, *Инкрустована керамика бронзаног доба у српском Подунављу*, Бг 2013; *Антропоморфне фигурине бронзаног доба у српском Подунављу*, Бг 2015.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОВАЦ
**ДУБОВАЦ**, село у Хрватској, у Посавини, које припада Бродско-посавској жупанији и општини Окучани. Изграђено је југозападно од планине Псуњ на друму Дарувар--Градишка, између железничке пруге Загреб--Београд и ауто-пута истог правца. На северу је спојено с општинским средиштем. Насеље чине две улице, главна која је настала уз друм и једна бочна улица. Од 1900. до 1991. назив је био Дубовац Окучански. Године 1961. оно је имало 730 становника, од којих су 67,9% били Срби. Уследила је депопулација и 1991. било је 560 становника са 73,2% Срба. Грађански рат је изазвао нагло смањивање броја Срба, па је 2001. од 440 становника било 23% Срба. До 2011. популација је смањена на 361 члана који су живели у 142 домаћинства, док је село имало 176 кућа.
М. Грчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОВАЧКО-ЖУТОБРДСКА ГРУПА
**ДУБОВАЧКО-ЖУТОБРДСКА ГРУПА**, културна група средњег и касног бронзаног доба средњег Подунавља, распрострањена у јужном Банату, у уском приобалном појасу српског Подунавља од ушћа Саве ка истоку све до ушћа Искера, на дунавским адама, јужној и југозападној Олтенији и северозападној Бугарској. У Србији се издвајају налазишта у Банату (Дубовац, Дупљаја, Орешац) и источној Србији (Костол, Жуто брдо, Кличевац, Мала Врбица, Корбово, Велесница). У Олтенији је позната под именом култура Грла Маре (Gârla Mare). Локација налазишта **д. г.** указује на чињеницу да су заједнице носиоци ове културе запоселе обе обале Дунава, радије бирајући аде, мала узвишења и терасе у близини реке, која не само да је била извор хране, него и главна трговинска трансверзала у праисторији. На територији Србије откривено је преко стотину налазишта на којима је потврђено присуство керамике **д. г**. Број налазишта је у нескладу са степеном истражености. Подаци којима се располаже најчешће потичу са рекогносцирања и мањих сондажних или заштитних ископавања. Знатан број локалитета регистрован је и истраживан пре више деценија, тако да прецизни стратиграфски подаци недостају или су непотпуни.
За разлику од слабо истражених и публикованих насеобинских локалитета, налазишта која илуструју погребну праксу ових популација знатно су боље позната. Положај некропола пажљиво је биран, а био је условљен јасном намером да буду формиране у непосредној близини река. Некрополе се налазе на терену који је обезбеђен од поплава и ерозије. Покојници су спаљивани. Спаљивање је вршено ван некропола, а кремирани остаци су скупљени и полагани у керамичке урне, по правилу поклапане зделама. У плитко укопаним гробним јамама налазиле су се урне, у којима је понекад проналажен и део гробног инвентара, а уз њих и друге керамичке посуде, антропоморфне фигурине и орнитоморфне звечке. Предмети од метала као део гробног инвентара веома су ретки. Постојали су и гробови где су остаци спаљених покојника полагани на дно јаме, без керамичког реципијента, као у случају гробова у Лудошу, Ату, а највероватније и у неколико гробова на некрополи Корбово--Песак, те вероватно једном гробу на некрополи Гламија. Помиње се и постојање кенотафа. На некрополама није утврђено издвајање група нити појава редова, као ни издвајање богатих од сиромашних гробова. Утврђено је постојање колективних гробова, односно двојни или тројни гробови. Гробови су на површини највероватније били обележавани, јер у досадашњим истраживањима некропола није утврђено да су старији гробови оштећени млађима. Код неких гробова уочене су мале површине прекривене ситним шљунком, што би могло да наведе на претпоставку о постојању малих хумки као надгробног обележја. С обзиром на то да је постојање оваквих површина прилично ретка појава, могуће је да су такве површине имале везе са неким ритуалним праксама које су пратиле погреб.
Керамика, као основни носилац стила **д. г.**, веома је разноврсна, како по облицима, тако и по орнаментици. Главни облици су урне са цилиндричним вратом, левкасто раширеним ободом, заобљеним трбухом и суженим дном и тзв. етажне урне са наглашеним, конвексно профилисаним раменом. Оба типа имају по две или четири наспрамно постављене вертикалне дршке на трбуху. Израђиване су и зделе са раширеним или увученим ободом, пехари са две дршке које прелазе обод, шоље са једном дршком, двојни судови, шупља цилиндрична постоља, као и зооморфне вазе, најчешће у облику птица. Керамика је украшавана урезивањем и жигосањем, а орнаменти су инкрустовани, тј. испуњени белом бојом. Мотиви су геометријски: троуглови, квадрати, гирланде, кружићи, волуте, меандри, цик-цак и таласасте линије, а распоређени су по целој површини посуде.
Карактеристична је и антропоморфна пластика. Најчешће је приказана женска фигура са звонастом сукњом и стилизованим горњим делом тела, на којем су често представљени елемени ношње и накита. Према облику тела и положају руку, разликују се три основне варијанте ових фигурина: фигурине са рукама савијеним у лакту и постављеним на трбух или испод груди, фигурине масивног трупа у виду кружне или елипсоидне плоче и фигурине са пљоснатим масивним трупом четвртастог пресека. Међу најпознатијим примерима фигуралне уметности **д. г.** налазе се тзв. кличевачки идол и дупљајска колица. Метални налази су ретки, а познати су налази бодежа и секира. Овој култури може се приписати остава златних предмета из Велике Врбице код Кладова, која се састоји од перли, лунуластих привезака и прстенастог накита с урезаним гирландама.
У генези **д. г.**, као једне од култура с инкрустованом керамиком, важну улогу играле су заједнице културе Серемле, које су се спустиле до суседне, западне карпатске зоне. Наиме, миграцијом носилаца раних фаза култура инкрустоване керамике ка југу, ка српско-хрватском Подунављу, најпре је било захваћено подручје Барање. Даљим померањима низводно долином Дунава, погодно тле за даљи развој инкрустоване керамике налази се у Банату и доњем делу средњег Подунавља. На том подручју, на којем је у претходном периоду снажан замах доживела ватинска култура, али где су осетни и утицаји културе Вербићоара из Олтеније, долази до интеракције и мешања многих културних елемената, чији је резултат формирање **д. г.** Занимљиво је да се култура Серемле сматра једним од елемената који су активно учествовали и у формирању каснобронзанодопске белегишке културе. Близина територија **д. г.** и белегишке културе одредила је врсту и обим културних контаката. На ову чињеницу указали су импорти откривени у зонама простирања ових двеју културних манифестација. Ови контакти могу се пратити на неколико некропола и насеља у Банату и области средњег Подунавља, у Срему и Бачкој.
ЛИТЕРАТУРА: З. Летица, *Антропоморфне фигурине бронзаног доба у Југославији*, Бг 1973; M. Гарашанин, *Дубовачко-жутобрдска група*, у: A. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, *Бронзано доба*, Сар. 1983; M. Şandor-Chicideanu, *Cultura Žuto Brdo-Gârla Mare. Contribuţii la cunoaşterea epocii bronzului la Dunărea Mijlocie şi Inferioară*, I--II, Cluj--Napoca 2003; A. Szentmiklosi, „The Relations of the Cruceni--Belegiš Culture with the Žuto Brdo -- Gârla Mare Culture", *Analele Banatului Arheologie--istorie*, 2006, 14, 1; М. Пековић, *Инкрустована керамика бронзаног доба у српском Подунављу*, Бг 2013; *Антропоморфне фигурине бронзаног доба у српском Подунављу*, Бг 2015.
Марија Љуштина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОВИ, Јан
**ДУБОВИ, Јан** (Dubovy, Jan), архитекта (Лазце, Чешка, 9. II 1892 -- Либерец, Чешка, 19. VIII 1969). Студије архитектуре похађао на Техничком универзитету у Прагу 1912--1914. и 1918--1920. Дипломирао 1921. у класи Јосефа Фанте. У Београд је дошао 1922. као службеник београдске филијале прашког грађевинског предузећа „Матија Блеха", да би се ускоро као архитекта београдске општине ангажовао на разради генералног урбанистичког плана. Кроз пројекте, анализе и текстове популарисао је плански, рационални приступ решавању архитектонских и урбанистичких проблема. Већ 1924. београдској архитектонској средини представио се предавањем с темом „Вртни град" (у секцији Удружења југословенских инжењера и архитеката), а у њему се залагао за стварање „словенског вртног града" на примеру Београда као центра словенства на Балкану. Писао је текстове о радничкој кући и регулацији села, у којима је промовисао рационалне и социјалне аспекте архитектонско-урбанистичког обликовања простора, што су у српској средини најранији примери програмског представљања идеја модерне. Из раног периода његове активности истичу се пројекат за пијацу Цветни трг (1927) у експресионистичком духу, као и мултифункционални објекат Читаонице, Новинарског клуба и Градског музеја (1928), конципираног веома модерно и по обликовању и по садржају. Његове прве реализоване грађевине које припадају социјалном програму београдске општине су Мушко и женско радничко склониште и Дечје обданиште (1928--1929). Спроводећи задати програм и циљ -- максимум изграђеног простора а минимум утрошених средстава, **Д.** је пројектовао прве реализоване модернистички конципиране јавне објекте у Србији.
Преносећи искуства са чешке модернистичке архитектонске сцене, **Д.** је био и иницијатор и, уз архитекте М. Злоковића, Б. Којића и Д. Бабића, један од оснивача знамените београдске Групе архитеката модерног правца (ГАМП, 1928--1934). Зрео период делатности архитекте **Д.** у Београду поклапа се управо са активношћу ГАМП-а, а у оквиру ове групе развио је интензивну излагачку и пројектантску активност остварујући своја најважнија дела управо у Србији. Осим учешћа на изложбама које су биле главни вид активности ГАМП-а, **Д.** је нарочито инсистирао на сарадњи са другим архитектонским срединама. За прашки стручни часопис *Ставба*, који је 1929. објавио прилог посвећен београдским модернистима, **Д.** је написао текст о Београду, односно о новом урбанистичком плану усвојеном 1923. Са љубљанским часописом *Архитектура* (1931--1934) **Д.** je активно сарађивао пишући о догађањима на београдској архитектонској сцени и публикујући сопствене пројекте. У припремању једине југословенске књиге о савременој архитектури која представља драгоцен документ времена, књиге Стјепана Планића *Процес градитељства* (I--II, Зг 1932), **Д.** је био један од сарадника Уредништва. У часопису *L` architecture d` aujourd`hui* (*Архитектура данас*), који је изашао поводом велике међународне изложбе архитектуре одржане у Паризу 1933, **Д.** је заједно са Б. Којићем одговорио на питања о систему едукације на архитектонској школи у Југославији.
Најзначајније архитектонско дело које је **Д.** пројектовао тих година је комплекс Астрономске опсерваторије на Звездари у Београду (1929--1931), за који је стекао титулу доктора техничких наука на матичном факултету у Прагу. Као први споменик чистог модернизма, то је уједно и најзначајније архитектонско-урбанистичко решење тога доба у Србији како по слободној урбанистичкој поставци и модерном архитектонском обликовању у духу пуризма тако и по естетском утиску чија је основа функционална а значење симболично. Црква Св. Никола Потиски у Остојићеву (1930) одаје утицаје чешких архитеката, модерниста Ј. Гочара и Ј. Вишека: **Д.** је овде користио естетизовану, пуристичку форму, склад функционалних и духовних захтева примерен сакралном месту, потребама средине и духу времена. У периоду 1931--1934. пројектовао је и реализовао низ вишеспратних стамбених зграда у Београду. Куће у улицама Мајке Јевросиме и Ломиној (1931), Маршала Толбухина и Поп Лукиној (1932) указују на особен пројектантски метод: увек је реч о скромној и рационалној модернистичкој грађевини, са сведеним орнаментом и уз видно инсистирање на естетици стереометријске форме. Наглашавање хоризонталне поделе на фасади и истицање асиметрије путем постављања шипке за заставу са стране фасадног платна неки су од препознатљивих елемената београдске ране модерне. Пројекат за радионицу бравара Петра Јанковића (1931--1933) један је од првих стамбено-пословних решења који су у српској архитектури реализовани у духу зреле модерне, а пројекат виле Аркадија Милетића из 1932. припада групи најавангарднијих замисли тога времена.
У периоду 1934--1940. **Д.** одлази у Македонију. У Битољу ради као градски архитекта 1934--1936. Из тог времена су пројекти за школу „Вук Караџић" и споменик руском конзулу Ростовском. У Скопљу 1936--1940. ради у бироу Кирила Жернов-ског и пројектује неколико стамбених зграда за доктора Здравева и породицу Буста (1936). У периоду појаве модерне архитектуре у Србији између два светска рата својим залагањем, делом и укупном активношћу утицао је на динамику и интензитет продора идеја модерне на српско културно тло. Пред II светски рат **Д.** долази поново накратко у Београд, да би од 1941. са многим избеглицама прешао у Крушевац а потом у Ниш, где рат проводи као професор Средње техничке школе. Одмах после рата одлучио се за коначан повратак у Чешку. У овом периоду бавио се педагошким радом у Средњој грађевинској школи у граду Храдец Кралове, да би потом прешао у пројектни биро државног земљорадничког добра у Либерецу.
ЛИТЕРАТУРА: *Српски архитекти*, 1, Бг 1985; Д. Милашиновић Марић, *Архитекта Јан Дубови*, Бг 2001; „Архитекта Јан Дубови: евангелистичка црква св. Никола Потиски у Остојићеву Банат", *Гласник музеја Баната*, 2002, 11--12.
Дијана Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОВИК МАЛИ → МАЛИ ДУБОВИК
**ДУБОВИК МАЛИ** → **МАЛИ ДУБОВИК**
# ДУБОВО
**ДУБОВО**, село у јужној Србији, у Пустој Реци, у општини Житорађа, изграђено у изворишном делу Дубовске реке, десне притоке Топлице (слив Јужне Мораве). Житорађа је око 10 км северно од села и повезани су локалним путем. Насеље је изграђено на висинама 310--400 м и чине га три дела раздвојена долином потока. Сви они су компактна насеља. **Д.** се помиње у списку села која је кнегиња Милица 1395. поклонила манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. После ослобођења од Турака 1878, имало је 40 кућа и 234 житеља. Током друге половине XX в. усталила се депопулација. Године 1953. село је имало 1.702, а 2011. 463 становника, од којих су 74,5% били Срби, а међу осталима највише је било Рома. Пољопривредом се бавило 20,8% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква са звонаром, подигнута почетком XIX в., четвороразредна основна школа, задружни дом, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга и месна канцеларија за седам околних села.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОВО
**ДУБОВО**, село у Србији, на југоисточној периферији Старовлашко-рашког краја, које припада општини Тутин. Изграђено је источно од дубоко усечене долине реке Видрењак, леве притоке Ибра (слив Западне Мораве), па до пута Нови Пазар -- Тутин -- Рожаје. Тутин је око 2 км јужно од села. Насеље је на висинама 900--1.030 м, дисперзивно је, а куће су грађене на знатним растојањима уз сеоске путеве и друм. Захваљујући близини Тутина, од 70-их година XX в. број становника је нагло растао. Године 1971. село је имало 316, а 2011. 1.089 становника, од којих су 94,9% били Бошњаци, а 4,4% Муслимани. Пољопривредом се бавило 5,6% економски активног становништва, а највећи број неаграрног становништва радио је у трговини и грађевинарству. У селу се налази нова џамија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОКА
**ДУБОКА**, село у источној Србији, у Звижду и општини Кучево, изграђено на јужној подгорини планине Северни Кучај. Налази се око 4 км северније од железничке пруге и магистралног пута Пожаревац--Мајданпек, с којим је спојено локалним путем. Општинско средиште је око 16 км југозападно од **Д**. Већи део насеља је компактан, а куће су концентрисане у уској долини Дубочке реке, десне притоке Пека (слив Дунава) и њене притоке Ваља Репиђе. Знатан број кућа изграђен је и по мање стрмим деловима долинских страна. Ти делови имају дисперзиван карактер. Село је смештено на 200--250 м н.в., а катуни у околини грађени су на висинама и до 400 м. Помиње се од 1721, када је имало 35 кућа. Оно се брзо увећавало и 1818. имало је 90, а 1868. 358 кућа. Током друге половине XX в. **Д.**је захватила константна депопулација. Године 1953. имала је 1.963, а 2011. 890 становника, од којих су 61,8% били Срби, а међу осталима највише је било Влаха и Румуна. Пољопривредом се бавило 34,4% економски активног становништва. У **Д.** се налазе осморазредна основна школа, амбуланта, месна канцеларија, пошта, земљорадничка задруга и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОКА
**ДУБОКА**, село у Великом Поморављу, у општини Јагодина, изграђено на доњем делу десне долинске стране Велике Мораве, у долини Дубочког потока, који се улива у оближњу мртвају. Кроз село пролази локални пут, који води десном долинском страном између Јагодине и Свилајнца. Центар општине је од **Д.** удаљен око 15 км. Насеље је компактно, издужено дуж долине потока на висинама 130--160 м, а улице су распоређене мрежасто. Савремено насеље настало је после Првог српског устанка и 1819. имало је 39 кућа, а 1866. 602 житеља. Од 60-их година XX в. започела је константна депопулација. Године 1961. имало је 1.250, а 2011. 632 становника, од којих су 94,8% били Срби. Пољопривредом се бавило 58,3% економски активног становништва. У селу се налазе осморазредна основна школа, дом културе, библиотека, амбуланта, земљорадничка задруга и месна канцеларија за три околна насеља. Око 2 км југозападно од села је манастир Јаковић из XIV в., који је обновљен 1894. као парохијска црква.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОКИ ПОТОК
**ДУБОКИ ПОТОК**, манастир на узвишеном пропланку, у истоименом селу код Зубиног Потока, са Храмом Ваведења Пресвете Богородице. Потиче из XIV в. Нема конкретних података о времену и ктитору. Турски попис из 1455. бележи га под именом Дикодил. Историја није позната у детаљима, али се зна да је много пута рушен и обнављан. Највећа разарања претрпео је у XVI и XVIII в. Проширен је 1860. када су саграђени и манастирски конаци. У конаку је 1891. отворена прва српска школа на том подручју. Обнова већег захвата изведена је 1930. када је уз храм са западне стране дозидана припрата, а 1938. призидан звоник у којем се налази звоно које је манастиру 1901. поклонило Друштво кнегиње Љубице. Храм је једнобродна грађевина правоугаоне основе са тространом олтарском апсидом. Засведен је полубочастим сводом, нема куполу, није живописан. Зидан је од камена, покривен ћерамидом. Четворострани звоник подигнут је као посебан објекат. Служи као парохијски храм.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, V, Бг 1926.
ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Водич кроз манастире у Србији*, Бг 1995.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОКО
**ДУБОКО**, село у западној Србији, у општини Ужице, изграђено на јужним падинама планине Јелове горе, око 3 км северно од општинског центра. Они су повезани локалним путем. **Д.** је дисперзивно насеље у којем су куће грађене у малим групама високо изнад дна долине реке Дубока, десне притоке Лужнице (слив Западне Мораве), на висинама 500--750 м. По развођима су трасирани и сеоски путеви. Село се помиње од почетка XIX в. и 1818. имало је 25 домова, а 1839. 49 кућа. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Највећи је био 1953. када је **Д.**имало 979, а најмањи 2011. када је имало 848 становника, од којих су 96,3% били Срби. Пољопривредом се бавило 33,1% економски активног становништва, док је неаграрно становништво највећим бројем било запослено у индустрији и грађевинарству.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОНА
**ДУБОНА**, село у Шумадији, на побрђу јужно од долине реке Раља, леве притоке Велике Мораве. Припада општини Младеновац, а кроз село пролази пут Младеновац--Смедерево. Општински центар је 14 км југозападно од **Д**. Село чине два издвојена дела, Доња и Горња **Д**. Доња **Д.** је изграђена у изворишном делу долине потока Липица, на око 200 м н.в., у северном делу има карактер компактног насеља, а у југозападном делу густина градње кућа је мала. Улице и пролази су мрежасто распоређени. Већи део села је изнад источне стране те долине, на око 300 м н.в. Кроз њега пролази друм дуж којег је Горња **Д.** издужена. Село је настало током XVII в. Током друге половине XX в. овде влада константна депопулација. Године 1948. село је имало 1.916, а 2011. 1.009 становника од којих су 98,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 41,6% економски активног становништва, а највећи број неаграрног становништва радио је у индустрији и у околним градовима. У селу се налазе православна црква, основна школа и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОРЕЗ
**ДУБОРЕЗ** (дрворезбарство), техника украшавања дрвета дубљим или плићим урезивањем. Као облик уметности, подразумева било коју скулптуру у дрвету, од ситне пластике, скулптуре у природној величини, намештаја, до архитектонске декорације. За израду **д.** користи се меко и тврдо дрво, које има равномерну и фину структуру (чемпрес, орах, храст, кедар, маслина). Дрво се обрађује уз помоћ алата -- специјалних ножева за резање, длета различитих профила, чекића и маљева од тврдог дрвета, камена за оштрење. Постоји неколико техника које се користе у **д.**: урезан или уцртан рељеф код којег се само спољне линије мотива дубе у површину дрвета; ниски или плитки рељеф, код којег читава издубљена површина има плитак изглед, са малим избочењима; као и високи или дубоки рељеф, који одликује наглашена игра светла и сенке, што се постиже дубоким захватањем у материју. Дрво се потом импрегнира, стављају се подлога, боја и позлата. Најстарији познати примери **д.** потичу из Египта. У античкој Грчкој то је жива уметност, у којој се израђују статуе богова, а користио се и за израду саркофага и шкриња. Из римског периода, значајни комади дрвене римске скулптуре познати су само из описа Паусанија, док су остале очуване само статуете из Тиволија. У средњем веку настаје велик број дела у дрвету која су украшавала цркве, катедрале и опатије. Осим врата, у романици и готици **д.** су украшаване таванице и црквени намештај. Током ренесансе **д.** се најчешће користи у изради намештаја (*cassone*, дрвени ковчег за невестинску спрему). У бароку **д.** постаје уметност која излази из оквира занатства анонимних мајстора и прераста у ауторско уметничко дело. У каснијим историјским стиловима **д.** је потиснут, чак уништаван у налету Француске револуције. Јавиће се поново у XIX и XX в. када га откривају и у њему стварају вајари попут К. Бранкушија или Х. Мура.
У српској средњовековној држави дрво и **д.** служе за украшавање цркава, а од дуборезних дела сачувани су иконостаси у целини, двери (хиландарске царске двери у коштаној интарзији с краја XII в., данас у манастирској ризници) и велики крстови, дуборезне иконе, врата и покретни црквени предмети. Дрвени иконостас као целина појављује се у XIV в., а његови стубови и капители украшавају се дводимензионалним рељефом који настаје под утицајем савремене скулптуре у камену, те **д.** намештаја. У XVI и XVII в. иконостас се редовно завршава великим репрезентативним дуборезним крстом (Морача, Грачаница, Марков манастир), на којем се обично слика Распеће, а може бити и без сликане декорације. Дечански крст, који је сликан и резан 1594, сматра се најмонументалнијим делом XVI в. Поред великог Распећа, део иконостаса биле су двери чија је израда учестала у XIV в. Из овог века потичу и најстарије очуване двери, тзв. Андрејашке двери, нађене у Шишеву, вероватно из манастира Андрејаш у Македонији. На њима је, у мекој пластици, приказана сцена Благовести смештена у раму са двоструким овалним преплетом, док је доњи део врата, схваћен као постамент, украшен орнаментом. Мотиви којима се украшава **д.** постамента на дверима могу бити различити, од представа животиња, профаних и религиозних тема преузетих из средњовековног стваралаштва (прилепско-слепчанска школа **д.**), до геометријских и флоралних мотива (пећка школа **д.**) који настају под утицајем декоративне пластике моравске школе и рукописне орнаментике. Пећке двери, које је резао и сликао херцеговачки митрополит Антоније, сматрају се једним од најлепших дуборезних дела XVI в. Поред сцене Благовести, у доњем делу имају квадратни мотив са пластично обрађеним цветом у средини, око којег тече калиграфски исписан текст у рељефу, што постаје карактеристичан начин обраде двери у XVI и XVII в. Зограф Георгије Митрофановић у XVI в. израђује богате оквире иконе, а његови настављачи су сликари Јован и Радул. И црквена врата била су богато украшавана, а истичу се једнокрилна врата на Цркви Св. Николе Болничког у Охриду из XIV в., чију унутрашњу површину чини шеснаест правоугаоних плоча са рељефом, са сценама религиозне садржине, представама животиња, те илустрацијама античких књижевних дела. Од покретних црквених предмета истиче се дечански **д.** саркофага из XIV в., у којем је почивало тело Стефана Дечанског.
Марина Одак
Током новог века **д.** је представљао једну од најрепрезентативнијих уметничко-занатских форми у украшавању и опремању црквених eнтеријера, јавних и приватних простора, богослужбених предмета и објеката материјалне и визуелне културе. Успон културе и значаја **д.** у црквеним програмима може да се повеже са развојем иконостаса у време османске власти, када се дуборезни елементи укључују у олтарске преграде. Првобитно се у **д.** израђују само крст на врху иконостаса и царске двери, што остаје као пракса све до краја XIX и почетка XX в. Целокупни дуборезни иконостаси били су најрепрезентативнији вид олтарских преграда током новог века. Најранији примери целокупних дуборезних иконостаса јављају се на Светој Гори (Протатон, 1611). Вероватно по угледу на њега настао је и дуборезни иконостас у католикону манастира Хиландар, који је даровао херцеговачки митрополит Симеон 1635. Средином XVIII в., у периоду 1744--1774, ради се на украшавању хиландарског ентеријера. Тада су у **д.** израђени нови иконостас, небо над часном трпезом, балдахин над гробом Св. Симеона Немање и тронови Богородице Тројеручице, Богородице Попске и Св. Тројице. У склопу већих зографских радионица радили су и дуборесци, који су израђивали иконостасе и рамове за иконе. У бококоторској школи **д.** се бавио Гаврило Димитријевић, син Димитрија Даскала. Евидентно је и деловање дуборезаца у склопу атељеа Алексија Лазовића. **Д.** се користиo и код израде иконостаса на подручју Хабзбуршке монархије током XVIII в. За разлику од праксе у Османској империји, овде **д.** иконостаса у великој мери користи средњоевропска стилска решења. На подручју Карловачке митрополије посебно се истичу дуборезне радионице Јохана Георга Милера, Марка Степановића, Петра Ошаповића, Марка Гавриловића, Арсенија и Аксентија Марковића. **Д.** је био коришћен и приликом израде и украшавања репрезентативнијих ручних и престоних крстова. На крстовима у **д.** најчешће су биле приказиване сцене из Христовог живота. Један од најпознатијих „кресторезаца" био је Хаџи Рувим Нешковић, који је обликовао престоне крстове, међу којима се истиче престони крст из цркве брвнаре у Вранићу из 1800. на којем су приказане 52 сцене.
Значајан период у развоју **д.** настао је током XIX в. Највероватније под утицајем светогорских радионица долази до успона **д.** на балканском простору. Тада делује велик број радионица мајстора који су неговали посебну дуборезачку технику -- копаницу, па су били названи копаничари. Значајан број дуборезачких мајстора долазио је из македонских области и припадао је породичним тајфама градитеља и зографа. Ови дуборесци били су водећи мајстори свога доба који су радили широм балканског подручја, за потребе свих верских, етничких и националних заједница. Израђивали су декоративне елементе за украшавање богатих кућа на османском Балкану, као и најрепрезентативније форме у ентеријерима православних храмова. Током XIX в. дуборесци из македонских области често израђују и иконостасе у српским храмовима. Мајстор Трајко из Скопља израдио је иконостасе параклиса Св. Димитрија 1813--1814. и Св. Николе 1818. у манастиру Дечани. Један од најпознатијих дуборезаца Петар Филиповић Гарка извео је крст на врху иконостаса Цркве Св. Ђорђа у Призрену 1829, a радио је и на иконостасу Цркве Св. Николе у Великој Хочи. Дуборезац Димитрије Станишев направио је трон за чудотворну икону Богородицу Пећку у Пећкој патријаршији и кивоте за мошти Св. Стефана Дечанског и Св. Јелене у Дечанима. Познати мајстор Макарије Негриев Фрчковски извео је у **д.** иконостас Цркве Св. Николе у Приштини који је 2004. страдао у пожару који су подметнули албански сепаратисти. Дебарски мајстор Иван Филов Аврамов направио је иконостас цркве Рождества Пресвете Богородице у Димитровграду. На подручју југоисточне Србије током друге половине XIX в. деловали су дуборесци из бугарских крајева, у чије репрезентативно дело спада иконостас Саборне цркве у Пироту, рад мајстора Стојча из Самокова из 1872.
Један од значајних дуборезаца био је Нестор Алексијевић Мирчески из села Осој, код Дебра. Он је заједно са другим члановима своје породице био изузетно активан и радио је на подручју Македоније, Бугарске и Србије, а дуборезачка активност првенствено је обухватала наруџбине православних хришћана, мада је радио и за потребе исламских богомоља. **Д.** Н. Алексијевића био је изразито добро прихваћен између два светска рата, када он израђује многобројне иконостасе. У његове дуборезне радове спадају иконостаси Карађорђеве цркве у Тополи из 1925--1928, параклиса Св. Ђорђа у Митрополији у Битољу 1932, Цркве Св. Ђорђа на Чукарици у Београду 1932, манастира Жиче из 1936, Цркве Св. Луке у Витомирици код Пећи из 1938, Цркве Св. Ћирила и Методија у Љубљани 1938--1940, као и владарски тронови из Цркве Св. Богородице у Скопљу (уништен у пожару 1944) и Цркве Св. Димитрија у Битољу из 1928--1929. После II светског рата Н. Алексијевић је наставио сарадњу са српском православном црквом, па је израдио иконостасе у Цркви Успења Пресвете Богородице у Великој Лужници код Крагујевца 1955. и Цркви Св. апостола Петра и Павла у Грошници код Крагујевца 1959. Између два светска рата **д.** се украшавају и јавни и приватни простори. Н. Алексијевић је, између осталог, извео у **д.** таваницу за трговца Ставру Трпковића у Београду 1929--1930. и намештај за маршала двора Бошка Чолак Антића 1935. Током XX в. у **д.** се често израђује стилски намештај. Интензивном обновом старијих и изградњом нових православних храмова од последње деценије XX в. дошло је до значајног коришћења **д.** приликом опремања црквених ентеријера, посебно иконостаса.
Ненад Макуљевић
ЛИТЕРАТУРА: М. Ћоровић Љубинковић, *Средњевековни дуборез у источним областима Југославије*, Бг 1965; М. Љубинковић, „Дуборезни иконостаси XVII века на Светој Гори", *Хиландарски зборник*, 1966, 1; Г. Томић, „Белешке о двема дуборезним иконицама", *ЗЛУМС*, 1969, 5; П. Момировић, „Иконографија дуборезних врата манастира Слепча", *ЗЛУМС*, 1970, 6; Т. П. Вукановић, „Дуборез манастира Св. Прохора Пчињског из XVI--XVII столећа", *ВГл*, 1971, 7; В. Хан, „Дуборез Србије, Македоније и суседних земаља у светлу орнаментике моравске школе", у: *Моравска школа и њено доба*, Бг 1972; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791--1848*, Бг 1986; Д. Ќорнаков, *Творештвото на мијачките резбари на Балканот од крајот на XVIII и XIX век*, Прилеп 1986; Б. Несторовски, Р. Несторовска, *Нестор Алексиев Мирчевски*, Ск 2002; Б. Кулић, *Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку*, Н. Сад 2007; Х. Р. Петровић, „Дуборезни крст српског мајстора јеромонаха Стефана, ктитора патријарха Пајсеја из 1626. године у Манастиру Грачаници на Косову", *ЛЗ*, 2011, 51; Н. Макуљевић, „Унутрашњост католикона манастира Хиландара у новом веку", у: *Осма казивања о Светој Гори*, Бг 2013; И. Женарју Рајовић, *Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839--1912)*, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОЧАНЕ
**ДУБОЧАНЕ**, село у источној Србији, на јужној подгорини планине Дели Јован, на десној страни горњег дела тока Глоговачке реке, леве притоке Тимока (слив Дунава). **Д.** припада општини Зајечар и локалним путем дугачким 5 км спојено је с путем Зајечар--Неготин. Општински центар је 32 км југоисточно од **Д**. Насеље је изграђено на висини 370--410 м и заузима велику површину, а куће су на великим одстојањима. Улице су мрежасто распоређене. Први пут село је забележено на карти Темишварског Баната из 1725. као Дубоко, а савремено име добија у XIX в. Током друге половине XX в. започела је константна депопулација. Године 1953. село је имало 851, а 2011. 365 становника, од којих су 73,4% били Власи, а 13,4% Срби. Пољопривредом се бавило 88,2% економски активног становништва. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, дом културе, амбуланта и магацин земљорадничке задруге.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОЧИЦА
**ДУБОЧИЦА**, историјско-географска област и средњовековна жупа која је обухватала долину река Ветерница и Јабланица и данашње Лесковачко поље. У српским изворима са краја XII и почетка XIII в. помиње се и под називом Глубочица. Стефан Немања је поред удеоне кнежевине која је обухватала жупе Ибар, Расину, Топлицу, Реке, увећао своје поседе ка истоку. Од византијског цара Манојла I добио је **Д.** као наследни посед и одељено од своје браће. Ову територију Немања је добио највероватније 1164, на сусрету у Нишу, када га је Манојло I одликовао и извесним достојанством. Највероватније у византијском походу из 1172. Немања је изгубио **Д.** и Реке. После смрти цара Манојла Немањина војска се прикључила угарском походу против Византије. Тако је 1183. освојена околина Ниша, а војска је продрла до Сердике (Софије). С обзиром на правац напада, може се закључити да су том приликом **Д.** и околни предели поново ушли у састав српске државе. Поновни напад византијске војске цара Исака II Анђела и велики Немањин пораз у бици на Морави 1190. нанели су територијалне губитке српској држави. Ипак, **Д.** је остала у саставу Немањине државе.
Овај простор се непрекидно налазио у саставу средњовековне Србије до XV в. У управном систему државе Немањића **Д.** се помиње као жупа. Има индиција да је била ближе повезана са суседном Топлицом, која је највероватније деловала као „земља". У црквеном погледу **Д.** је припадала Топличкој епархији. Извор из XVI в. (један запис из 1536) помиње „земљу" **Д**. Могуће да је пред крај средњег века дошло до извесних промена у управној организацији. Село Кожнице за које се у запису каже да припада земљи **Д.** налази се на простору који је највероватније припадао жупи Реке, што може указивати на правац проширења управног подручја **Д**. После распада Српског царства, **Д.**се нашла у саставу државе кнеза Лазара. Након Косовске битке, кнегиња Милица и њени синови наставили су да управљају овом територијом. Повељом из 1395. манастир Св. Пантелејмона на Светој Гори добио је од кнегиње у **Д.** села Мирошевци, Вина са забелом, Товрљанци, као и кућу и два човека у самом Лесковцу. Из истог документа сазнаје се да је светогорском храму села Горино и Седларци у **Д.** приложио и властелин Југа. Током сукоба међу браћом Стефаном и Вуком Лазаревићем, млађи је извесно време господарио јужним деловима земље међу којима се налазила и **Д**. Деспот Стефан Лазаревић успео је да обједини и прошири српску државу. Деспот Ђурађ је после губитака територије са Нишом и Крушевцем на самом почетку своје владавине, ипак, још краће време наставио да господари јужнијом **Д**. Ради учвршћивања мира са султаном вођени су преговори око склапања брака између Ђурђеве кћери Маре и султана Мурата II. Веридба је објављена 1433, а као Марин мираз предате су султану Топлица и **Д**.
Сачуван је османски попис ових области извршен у време прве владе Мехмеда II, 1444--1445. Овај документ указује на добру насељеност овог подручја. Такође, указује да се ова територија налазила под султановом влашћу и после обнове Деспотовине. Међутим, извори о обновљеној српској држави, пре свега хроника Јана Длугоша, убрајају у састав Србије и јужније градове међу којима Прокупље, Лесковац, Копријан и др. Новија критичка анализа Длугошевог списка градова, као и детаљи из османских пописних дефтера, показују да простор Топлице и **Д.** (као и Крушевац, Козик и Липовац) нису улазили у састав обновљене Деспотовине након 1444. После смрти Мурата II (1451), његов наследник султан Мехмед II, обновио је ранији мировни споразум, ослободио Мару Бранковић и на име њеног издржавања вратио деспоту Топлицу и **Д**. Ова територија остала је у саставу Деспотовине до октобра 1453, када је коначно потпала под османску власт. **Д.** је улазила у састав Крушевачког санџака и у XVI в. била је највећа нахија овог санџака. Захватала је простор сливова Пусте реке, Јабланице, Ветернице и Власине. Њену северну границу чиниле су Видојевица, Пасјача, Бабичка гора и Сува планина, а на југ се простирала до планина Кукавица и Чемерник. Седиште нахијске администрације био је град Лесковац, који је представљао и центар судске власти, тј. кадилука.
ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; О. Зиројевић, И. Ерен, „Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владавине Мехмеда II (1444--1445)", *ВГл*, 1968, 4; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1982; Стефан Првовенчани, *Сабрана дела* (прир. Љ. Јухас Георгијевска), Бг 1999; А. Младеновић, *Повеље и писма деспота Стефана*, Бг 2007.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Ћук, „Царица Мара", *ИЧ*, 1978--1979, 25--26; О. Зиројевић, „Лесковац и његова нахија", *ЛЗ*, 1983, 23; М. Благојевић, „Жупа Реке и Дендра Јована Кинама", *ЗРВИ*, 1996, 35; С. Мишић, „Земља у држави Немањића", *ГДИ*, 1997, IV, 2--3; „Историјска географија Србије у житијима Св. Симеона и Св. Саве", у: *Свети Сава у српској историји и традицији*, Бг 1998; Б. Храбак, „Дубровчани у Дубочици и Лесковцу у феудално доба", *ЛЗ*, 2001, 41; С. Мишић, *Југоисточна Србија средњег века*, Вр 2002; „Обнова Деспотовине и њене границе 1444--1459", у: *Пад српске Деспотовине 1459. године*, Бг 2011; М. Цветковић, „Стефан Немања и Дубочица", у: *Стефан Немања и Топлица*, Ниш 2011.
М. Копривица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОЧИЦА
**ДУБОЧИЦА**, манастир у селу Отиловићи, 11 км југоисточно од Пљеваља. Изгра-дња и живописање Цркве Св. Николе окончани су 1565, а главни ктитор манастира био је игуман Павле. Прве богослужбене књиге дароване су манастиру 1595, а већ 1598. рукописе у манастиру преписује јеромонах Исаија. Tурски документи похрањени у архиву манастира Св. Тројице Пљеваљске садрже податке о куповини имања 1569, обнови манастирског храма 1600, али и о неприликама монаха, због чега је манастир запустео 1640. Крајем XVIII и током XIX в. Црква Св. Николе у **Д.** функционисала је као парохијски храм. Године 1983. црква је због изградње вештачког језера за Термоелектрану „Пљевља" са првобитне локације премештена на место на којем је данас. **Д.** je сада женски манастир.
Манастирски храм се састоји од олтарског простора са полукружном апсидом, наоса засведеног полуобличастим сводом на двама бочним прислоњеним луковима, те уске припрате одвојене зидом. Фреске **Д.** стилски су сродне живопису цркве Преображења у Будисавцима (1568). У конхи олтарске апсиде приказана је Богородица са Христом и арханђелима, а у првој зони је Служба архијереја. На осталим олтарским површинама су ликови Мртвог Христа (ниша проскомидије), светих епископа, архиђакона Стефана, праотаца Христових, тројице јеврејских младића, као и старозаветне (Гостољубље Авраамово, Жртвовање Исака) и новозаветне сцене (Вазнесење). Причешће апостола није насликано у олтару него на „тријумфалном луку". По средини свода наоса су представе Св. Тројице и Христа анђела Великог савета, а испод њих су старозаветни пророци, чији су ликови красили и потрбушја прислоњених лукова, као и представе јеванђелиста. На сводовима и у највишим зонама су сцене Великих празника. У зони стојећих фигура приказани су Деизис, апостоли Јован и Павле, Св. Никола, свети ратници, Св. арханђео Михаило и Св. Константин и Јелена. Српски светитељи су у првој зони -- Св. Сава је поред Св. Николе, а Стефан Дечански близу Св. Константина и Јелене. У првој зони је сцена Четрдесеторица севастијских мученика на северном зиду западог травеја, а у вишим зонама су ликови светих мелода и мученика. У првој зони нартекса су фреско-иконе Богородице са Христом и Св. Николе, те стојеће фигуре славних монаха и пустиножитеља и Св. арханђела Гаврила. У другој зони су попрсја светих монаха и мученика, а у највишим регистрима зидова и на сводовима су сцене из житија Св. Николе и Чуда Христова. На олтарској прегради су престоне иконе Христа, Богородице, Јована Претече и Ваведења, Благовести на царским дверима, као и икона Недреманог ока изнад северног надверја из прве половине XVII в. Велики дуборезни крст је из времена патријарха Пајсија (1621--1622). Деизисни чин и Недремано око изнад царских двери (1682--1690) дела су Димитрија Даскала, родоначелника бококоторске иконописне радионице. Све иконе на данашњем иконостасу нису рађене за манастир **Д.**, него су ту накнадно доспеле. Дрвени полијелеј израђен је такође у XVII в.
Милош Живковић
Манастир са Храмом Св. Николе првобитно је био лоциран на обали Ћехотине у истоименом селу код Плава, по којем је добио име. По народном предању, потиче из времена Немањића. У средњовековним изворима јавља се често због преписивачке делатности. **Д.** је обнављана, али не тако често и у таквом обиму као други манастири. У манастирском архиву се чувају бујурулдије из 1737. и 1762. којима су дозвољаване оправке. Црква је начињена као једнобродни храм са кубетом, олтарском и певничким апсидама и кровом на четири воде. У унутрашњости пажњу привлачи амвон од камена у нивоу пода солеје, у којем је урезан плитак рељеф са биљним преплетом. По предању у **Д.** је у XVII в. служио Св. Василије Острошки, због чега ужива углед као Острог: ко не може у Острог, треба три пута да дође у **Д**. Отуда се код манастира трипут годишње одржава сабор: на Св. Василија Острошког, на Петровдан и на Покров Пресвете Богородице.
Радомир Милошевић
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I--II, Бг 1902--1903; Ф. Барјактаревић, *Турски документи манастира Св. Тројице код Пљеваља*, Бг 1935.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; В. Кораћ, В. Ј. Ђурић, „Цркве с прислоњеним луковима у старој Херцеговини и дубровачко градитељство (XV--XVI век)", *ЗФФБ*, 1964, 8, 2; С. Петковић, *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије*, *1557--1614*, Н. Сад 1965; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства.* *XVI--XVII век*, Бг 1991; Т. Пејовић, *Манастири на тлу Црне Горе*, Н. Сад 1995; М. Живковић, „Иконе бококоторског сликара Димитрија у Манастиру Дубочици код Пљеваља", *Саопштења*, 2012, 44; S. Pajić, „The Cycle of St. Nicholas in the Monumental Paintings of the Dubočica Monastery", *Byzantinoslavica*, 2015, 73; „Прилог познавању историје манастира Дубочице", *ГЗМ*, 2015, 10; B. Todić, „Angels With Instruments of the Passion Around the Virgin in the Apse: а Local Phenomenon in Serbian Art", Afievrwma ston akadhmai>kov Pana-giwvth L. Bokotovpoulo, Aqhvna 2015; М. Матић, *Српски иконопис у доба обновљене Пећке патријаршије 1557--1690*, Бг 2017.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБОЧКА
**ДУБОЧКА**, село у источној Србији, у Млави, изграђено на десној страни долине Млаве, око 11 км северозападно од општинског средишта Петровца на Млави. Његова југозападна периферија је на магистралном путу Пожаревац--Бор. Насеље је издужено правцем југозапад--североисток, дуж Дубочког потока, десне притоке Млаве (слив Дунава) и има дисперзиван карактер. Већа концентрација кућа је једино уз друм. Крајем XIV в. **Д.** се помиње под именом Дуб, а 1467. као Дубока, село са 13 кућа. У каснијим изворима помиње се под савременим именом. Током друге половине XX в. започела је прво блага, а затим све бржа депопулација. Године 1948. село је имало 1.094, 1991. 918, а 2011. 482 становника, од којих су 51% били Срби, а 35,9% Власи. Пољопривредом се бавило 55% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРАВА
**ДУБРАВА**, хумска жупа коју први пут помиње поп Дукљанин у XII в. Име је добила по густим храстовим шумама које су до овог времена већ биле искрчене. Простирала се на левој обали Неретве, у долини реке Брегава. На југу се планинским висовима граничила са жупом Жаба, а између Крупе и Брегаве са жупом Лука. Тврђава Почитељ се налазила у **Д.**, као и село хумске епископије Бивоље Брдо. На северу се граничила са Бишћем (жупа Хумска земља) преко Квања и Косе. Њој је припадало и Видово (Столачко) поље, а Оплачићи су били средиште жупе. Простор Кргуда и Кубаша раздвајао ју је од Дабарског поља и жупе Дабар. **Д.** се помиње 1285, када Добровој, син Преје из **Д.**, даје изјаву о својој оставштини. Током XIV и XV в. младићи и девојке из **Д.** одлазе на службу и занат у Дубровник. Такође, у овом периоду сачувано је више уговора са људима из **Д.**, који од Дубровчана узимају стоку на припашу.
**Д.** је током средњег века делила политичку судбину Хумске земље, а у XIV и XV в. посебно Источног Хума. После продора Босне у долину Неретве 1326, српски краљ је 1328. повратио територију источно од Неретве па и жупу **Д**. Њоме је једно време господарио кнез Војислав Војиновић (1356--1363), а затим жупан Санко Милтеновић. После његове погибије (1370/1372) накратко је овом жупом загосподарио жупан Никола Алтомановић, да би се 1373. у Источном Хуму учврстили браћа Санковићи. Када је 1404. уклонио војводу Радича Санковића, Сандаљ Хранић је трајно загосподарио Источним Хумом, па и **Д**. Централни део жупе са тврђавом Столац пао је под турску власт 1466, а јужни део са градом Почитељем, одржао се до 1471. Турци су на овом простору формирали нахију Благај, која је обухватила жупе Хумску земљу и **Д.** и део жупе Лука.
У средишту жупе, у Оплачићима, налази се некропола где стоји стећак на којем је натпис: *А се лежи кнез Радивој Влатковић у то време најбољи муж у Дубравах*. Вероватно је реч о властелину који је управљао жупом. У Ошанићима код Стоца било је седиште катунара Влаха Храбрених још од времена Стјепана Милорадовића. Ту је било и седиште његовог сина војводе Петра Стјепановића, који је 1475. пописан као тимарник и војвода Доњих Влаха.
ИЗВОР: Ф. Шишић, *Летопис попа Дукљанина*, Бг 1928.
ЛИТЕРАТУРА: Ш. Бешлагић, „Стећци у Оплачићима", *НС*, 1960, VII; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996; „Дубраве у средњовековној Србији", *Београдски историјски гласник*, 2012, 3.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРАВА
**ДУБРАВА**, село у Србији, у Старовлашко-рашком крају, на подручју Голијске Моравице, с обе стране пута изграђеног дуж долине реке Грабовице, који га повезује с долином Голијске Моравице код Прилика. **Д.** припада општини Ивањица, а општински центар је око 12 км према југоистоку. Насеље је дисперзивно, а појединачне куће и групе кућа грађене су по планинским странама дуж сеоских путева без икаквих знакова окупљања. Простире се на великој површини, на висинама од 450 м у долини до 950 м на долинским странама. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Године 1948. било је 1.682 становника, 1991. чак 1.901, а 2011. 1.695, од којих 99,2% Срба. Пољопривредом се бавило 29,1% економски активног становништва, а исто толико радило је и у индустрији. У селу се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРАВА
**ДУБРАВА**, село на северу Метохијске котлине, у подножју планине Мокра гора, око 3,5 км југоисточно од општинског средишта Исток. На северној периферији села је локални пут који повезује Исток са Косовском Митровицом. Насеље је у равници, на око 500 м н.в., дисперзивно је и заузима велику површину, а куће се нижу дуж два права сеоска пута без знакова груписања. Године 1991. пописано је 646 становника, од којих 28,8% Рома, 13,6% Муслимана, 12,5% Срба, 10,4% Црногораца, 9,4% Југословена и 7% Албанаца. Срби и Црногорци расељени су средином јуна 1999. У селу се налазе месна канцеларија, амбуланта, економске зграде пољопривредног добра, две стругаре и продавнице мешовите робе.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРАВА → АЛЕКСИНАЧКИ БАСЕН МРКОГ УГЉА
**ДУБРАВА** → **АЛЕКСИНАЧКИ БАСЕН МРКОГ УГЉА**
# ДУБРАВА СТАРА
**ДУБРАВА СТАРА**, село у Босни, у Републици Српској, у општини Челинац, саграђено у долини Велике Укрине (лијева притока Укрине, слив Саве), југозападно од планине Љубић. Долином ријеке воде локални пут, који се протеже између Прњавора и Челинца, и жељезничка пруга Бањалука--Добој. У селу се налази жељезничка станица. Већи дио насеља је у долини ријеке, на лијевој страни корита, на око 220 м н.в. и зове се Укрина. Мањи број кућа је у близини на лијевој долинској страни. Преко Велике Укрине изграђен је узак дрвени мост. Током послијератног периода, вјероватно захваљујући градњи пруге, број становника је нагло растао. Године 1948. **Д. С.** је имала 94 становника, а 1991. у њој је живио 771 становник, од којих су 88,6% били Срби. Године 2013. било је 667 становника у 217 домаћинстава. Село је тада имало 288 кућа. У селу се налази основна школа.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРАВИЦА
**ДУБРАВИЦА**, село у Подунављу, око 5 км југоисточно од ушћа Велике Мораве у Дунав, које припада општини Пожаревац. С општинским центром, који је 15 км према југоистоку, повезано је локалним путем. Насеље је изграђено на алувијалној равни две реке између корита Велике Мораве на западу и старог тока Дунава на североистоку, на висини од око 72 м. Оно је компактно, има основу овалног облика и мрежаст распоред улица. Насељеност на овом подручју има традицију од античких времена, а савремено име за насеље помиње се у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. Током XIX в. оно је било погранично село. Крајем века на Дунаву крај њега је постојало пристаниште, које је са Пожаревцем било повезано железничком пругом уског колосека. Током друге половине XX в. број становника се константно смањивао. Године 1953. село је имало 1.935, а 2011. 1.037 житеља, од којих су 97,3% били Срби. Пољопривредом се бавило 25% економски активног становништва, а непољопривредно становништво највећим бројем било је запослено у индустрији, трговини и снабдевању електричном енергијом. У селу се налазе православна црква, основна школа и амбуланта.
Драгутин Тошић
Стратешки значај положаја идеалног прелаза са севера у римске поседе на Балкану био је уочен веома рано. На месту старијег латенског насеља на потезу Орашје још у I в. н.е. заснован je римски град Маргум. Уз утврђење се развијала насеобина, која се од владавине цара Марка Аурелија спомиње као муниципијум. Епиграфски подаци о ранијим периодима Маргума су малобројни, али се засновано претпоставља да je ту привремено, крајeм I и почетком II в., била смештена легија IV Флавијева. После oснивањa провинције Дакија, Маргум привремено губи на војном значају, па се поново спомиње тек од краја III в., када поново расте његов одбрамбени значај. Познати су догађаји око хунског заузимања града, након чега је ромејска власт обновљена тек у време цара Јустинијана. Иако до сада нису откривени грађевински остаци из VI в., о оновременом Маргуму речито сведочи неколико откопаних гробова германских најамника. Након слома дунавске границе у првим деценијама VII в., Маргум задуго није био поново насељен. Интензивнија обнова града, на смањеном простору, одвијала се од краја X в. Слично касноантичкoм Маргуму, и средњовековни град Морава који настаје над његовим развалинама био је епископско средиште. Како су то показали исходи археолошких истраживања, над слојем X и XI в. развијао се и моћан хоризонт становања из XII в, који указује на значај овог града у том раздобљу.
Прва археолошка ископавања извео је М. Васић 1909. Истраживања су настављена, средином ХХ в. под руководством Ђ. Мано Зисија и Р. Марића. Обимнија систематска ископавања вршена су 2011. Истовремено је вршена и опсежна детекција из ваздуха и са земље, која је умногоме увећала сазнања о античком и средњовековном граду. Утврђено је да се очувани габарит водом тешко оштећеног локалитета под густом шумом простире на око 7 ха, при чему су уочени остаци античког бедема и одбрамбени ров средњовековног града.
Иван Бугарски
ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, *Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији*, Бг 1968; С. Пириватрић, „Византијска тема Морава и ‚Моравије' Константина VII Порфирогенита", *ЗРВИ*, 1997, 36; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; В. Иванишевић, И. Бугарски, „Примена *LiDAR* технологије у анализи топографије Маргума/Мораве и Кулича", *Старинар*, 2012, LXII.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРАВНИЦА
**ДУБРАВНИЦА**, позносредњовековна жупа на десној обали Велике Мораве, на простору од Сталаћа до Равног (Ћуприја). Кнез Лазар је бир дубравничку од Ражња до Сталаћа дао Раваници. Ражањ и Сталаћ уједно представљају јужну границу ове жупе. На северу она се пружала најдаље до Багрданског кланца. Равни и Паракинов брод (Параћин) налазили су се у **Д**. У овој жупи је постојало и истоимено мање подручје где су 1380. Цреп Вукославић и Витомир потукли Турке. Данас постоји источно од Параћина, на путу за село Лешје (у близини је био средњовековни Петрус), поље **Д**.
ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски родослови и летописи*, Бг 1927; А. Младеновић, *Повеље кнеза Лазара*, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: С. Мишић, „Жупе Поморавље и Дубравница у средњем веку", у: *Делиград од устанка ка независности 1806--1876*, Бг 2007.
С. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРАВНИЦА → ДЕНДРА
**ДУБРАВНИЦА** → **ДЕНДРА**
# ДУБРОВАЧКО САВЕТОВАЊЕ
**ДУБРОВАЧКО САВЕТОВАЊЕ**, прво саветовање архитеката Југославије одржано у Дубровнику 23--25. XI 1950. По много чему оно представља прекретницу промишљања о архитектури и окретања фокуса интересовања ка западним градитељским узорима и вишим стандардима грађења насупрот интересовањима из времена 40-их година током којих доминира соцреализам као уметнички узор. На саветовању је учествовало 300 делегата и гостију из свих република тадашње Југославије. Радило се по радним групама као што су становање, друштвени објекти, индустријске и пољопривредне зграде, урбанизам и архитектонско наслеђе, а основана је и група за друштвена и општа питања. Саопштено је шездесетак реферата о општим проблемима струке, стамбеним зградама и зградарству, монтажној изградњи и префабрикацији, индустријским и пољопривредним зградама, болницама, урбанизму, као и о архитектонском наслеђу. Сваки од реферата био је резултат рада признатих архитеката и јавних личности, међу којима је било и више запажених (В. Рибникар, М. Мацура, М. Бајлони, С. Планић). Њихов допринос је видљив у закључцима са саветовања, који говоре о низу недостатака у изградњи током послератног периода (1945--1950), због чега се препоручују виши стандарди грађења. Афирмисани су другачији теоријски и естетски ставови, отворене нове перспективе и приступи развоју архитектонске теорије, праксе и естетике. Једна од најзначајнијих тековина **Д. с.** било је кориговање схватања духа колективизма. То није значило да се програмски у потпуности напустио претходни социјално диригован курс, али се у свести учесника дубоко урезало слободније тумачење и критика ригидних метода планирања и пројектовања, што се и одразило на потоњу градитељску праксу. Тада су отворена врата другој фази развоја архитектуре у Србији. У почетку тек назнаке а касније израженији елементи индивидуалног и ауторског у југословенској архитектури и градитељској делатности карактеристике су следећег периода током 50-их и, нарочито, 60-их година ХХ в.
ЛИТЕРАТУРА: „Прво саветовање архитеката и урбаниста ФНРЈ у Дубровнику", *Архитектура и урбанизам*, 1950, 11--12; Д. Милашиновић Марић, *Полетне педесете у српској архитектури*, Бг 2017.
Д. Милашиновић Марић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРОВНИК
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dubrovnik-karta.jpg)ДУБРОВНИК**, град у Хрватској у јужној Далмацији, центар Дубровачко-неретванске жупаније. Насеље је настало на малој површини погодној за градњу, стешњеној између морске обале на југозападу и стрмих страна брда Срђ (403 м н.в.) на североистоку. Положај првобитног насеља је имао првенствено стратешке квалитете. То је био мали кречњачки гребен између савремене Старе луке (Порат) на југоистоку и увале Пиле на северозападу. Њега је од копна делила ниска утолеглица која је била замочварена или потопљена морем на месту савременог Страдуна. Насеље је изградило романско становништво избегло пред инвазијом Словена и Авара у VII в. и оно је заузимало јужни део Старог града и названо је Рагусиум. Из тог времена потичу и остаци најстаријих грађевина, цркве. Временом je наспрам њега на копну настало словенско насеље, утолеглица је насута и два дела су спојена. До XIII в. формирала су и јединствену општину. Град је од свог постанка припадао Византији. У време крсташких ратова, после пада Цариграда 1204, **Д.** долази под управу Венеције (1205--1358), али успева да задржи широку аутономију. Године 1358. Миром у Задру, потписаним између Венеције и Угарске, Угарска добија **Д.**, али му даје много већу аутономију, па је те слободе **Д.** задржао и у време владавине Отоманске империје, од 1526 (време Дубровачке републике). То је трајало до Наполеонових ратова, до 1808. и успостављања Илирске провинције. Насеље се заштитило зидинама чија је градња била најинтензивнија од средине XV до средине XVI в. Оне су са копнене стране дебеле 4--5,3 м, а са стране мора 1,5--3 м ојачане бастионима и кулама и са две издвојене тврђаве. Године 1667. догодио се катастрофалан земљотрес, када је порушен већи део града. После тога обновљене су старе зграде и подигнуте нове, а **Д.** је углавном тада добио савремену физиономију. Током средњег века град је унутар зидина имао 4.000--5.000 становника и у засеоцима ван зидина исто толико. Његова економска база били су поморство и трговина са широким подручјем на Балканском полуострву. Главни извозни артикли били су со, оружје и занатски производи, а увозиле су се руде, робље и пољопривредни производи. Преко трговине су успостављене чврсте дипломатске везе с околним државама, које су дуго гарантовале слободу трговине и релативну аутономију града. Ново време донело је граду велике промене. Аутономија је укинута 1808. у време Наполеонових ратова, а одлуком Бечког конгреса **Д.** је 1815. припојен Аустрији. Још погубније последице изазвала је појава парних бродова. Град се није прилагодио променама. Од 278 бродова изванјадранске пловидбе после Наполеонових ратова остало је 49, први пароброд је купљен 1880, а до I светског рата било их је 19. Мала дубровачка лука Порат изгубила je трговачку функцију и изграђена је нова лука северозападно од града у заливу Груж. Подстицај њеном развитку био је завршетак пруге уског колосека од Сарајева до Гружа 1901, која је закратко олакшала транспорт роба до ове луке и **Д.** је у првој половини XX в. био једна од најпрометнијих лука у Југославији. Временом, како су до других лука грађене пруге нормалног колосека, значај **Д.** је слабио. У последњој четвртини XX в. за њега је најзначајнији путнички саобраћај. Од краја XIX в. све већи значај добијају индустрија (хемијска, прехрамбена, алкохолна пића) и туристичке функције овог града. Tуризам је временом постао водећа привредна грана, а основну атрактивност представља очуван амбијент целокупног старог града са великим бројем културно-историјских споменика. Савремено насеље проширено је уз морску обалу према северозападу. До краја XIX в. одржавала се традиција идентитета Дубровчана као Срба католика.
По попису становништва 1961. општина **Д.** имала је 32.649 становника (86,3% Хрвата, 8,4% Срба и 1% Југословена), а насеље **Д.** 23.059 лица (82,8% Хрвата и 10,6% Срба). Године 1991. општина **Д.** имала је 71.419 становника (82,4% Хрвата, 6,7% Срба, 4% Муслимана, 1,7% Југословена и 5,3% осталих), а град **Д.** 49.728 житеља (77,5% Хрвата, 8,7% Срба, 5,5% Муслимана, 2,1% Југословена и 6,3% осталих). Током грађанског рата дошло је до депопулације и 2001. град **Д.** као административна јединица имао је 43.770 становника (88,4% Хрвата, 3,3% Срба и 0,6% Црногораца), насеље **Д.** 30.436 житеља (око 4% Срба), а Дубровачко приморје 2.216 становника (99% Хрвата и само 0,2% Срба). Године 2011. у граду **Д.** као административном подручју живео је 42.641 становник у 15.495 приватних домаћинстава, а у насељу **Д.** 28.113 становника у 10.468 приватних домаћинстава.
Мирко Грчић
**Историја.** Дубровачка република се као град -- комуна и чак као државна творевина најдуже очувала међу јужнословенским државама, и то од раног средњег века до Наполеоновог освајања 1808. Додуше, највећи део тог дугог трајања није била независна у потпуности, него је признавала врховну власт најпре Византије, затим Венеције, Угарске и на крају Турске. Добар део тог периода, 1358--1808. потчињеност Угарској и Турској је била више формална него стварна, тако да је фактички имала све атрибуте самосталне државе (територија, новац, управа, грб, законодавство, спољна политика и др.). Само је плаћање симболичног данка било израз признавања спољне врховне власти. Такав дуготрајан повољан положај био је последица веште политике односа са тадашњим великим силама, а у средњем веку и добрих односа са српским земљама у залеђу (Србија, Босна) на чему су се темељили и њен привредни успон и богатство.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-dubrovacka-republika-karta.jpg)
Оснивање **Д.** се, према Константину Порфирогениту, везује за велике разорне походе Словена и Авара према Јадрану и Солуну почетком VII в. У једном од таквих похода око 614. разорен је римски Epidaurus (данашњи Цавтат), па се романско становништво из њега преселило у оближњи Ragusium (на месту данашњег **Д.**). Археолошка истраживања су потврдила постојање утврђења на том месту из времена византијског цара Јустинијана (527--565). Касније ће Словени наспрам Ragusiuma основати мало насеље, које је по шуми, Дубрави, названо **Д.**, а ове две насеобине ће се временом спојити у једно насеље. **Д.** је у првом раздобљу био под византијском врховном влашћу, од оснивања па све до IV крсташког рата 1204. Град са дистриктом је одржавао извесну самосталност. У њему се очувало староседелачко романско становништво, придошло из Епидаура и других места, али које је чинило симбиозу са грчким становницима, представницима власти и трговаца, а које се стално попуњавало српским становништвом из непосредног залеђа, постепено романизованим исто онолико колико су се староседеоци словенизовали. Тај процес се одвијао кроз цео средњи век, с тим што је српско становништво које се досељавало у град касније, после поделе у цркви, одмах било покатоличавано. Истовремено, одржавала се и ширила самосталност града, нарочито у односу на српске кнежевине у залеђу. Због недостатка извора, тешко је реконструисати у потпуности историју **Д.** од VI до XII в. Забележена је дуготрајна неуспела опсада града од стране Арапа 866--867, од које га је ослободила византијска флота. Посредовањем Византије уређени су и односи са српским кнежевинама у залеђу, тако да се у IX в. део данка плаћан до тада Византији, давао Захумљу и Травунији за коришћење њиховог земљишта изван градског дистрикта. Новац и дохоци ће бити и касније инструмент за ширење дубровачке територије на рачун српске, а касније и босанске државе. Крајем X в. **Д.** је претрпео пустошење и освајање од стране војске цара Самуила, који је, покоривши Дукљу, једно време држао под влашћу територије све до Неретве. После тога, око 1000. кратко је потпао под млетачку власт, после експедиције дужда Петра II Орсеола. Тада је (око 999) Дубровачка бискупија уздигнута на ранг митрополије, под чијом су јурисдикцијом биле и Травунија, Захумље и Рашка (од 1022) и где се сукобљавала са надлежношћу Барске надбискупије. Обновљена византијска власт у првој половини XI в. огледала се у подршци дубровачкој цркви и успешном рату против Сарацена 1032. и Нормана. У време инвазије Нормана у Јадрану **Д.** је кратко био под њиховом врховном влашћу (1081--1085).
Већ тада, а посебно у XII в., **Д.** доживљава и економски полет, заснован пре свега на посредничкој трговини између земаља у залеђу са италијанским и другим медитеранским областима. Ту своју улогу осигуравао је склапањем трговачких уговора којима је добијао повластице и покушавао да обезбеди монопол у трговини. Такве повластице добио је од византијских царева Манојла и Алексија II у другој половини XII в. који му гарантују слободу трговине по свим земљама царства. Сличне уговоре је склопио и са многим градовима на италијанској обали Јадрана. Посебно су за њега били важни уговори са Стефаном Немањом по завршетку рата са њим (1186) и баном Кулином (1189), у којима је гарантована пуна слобода трговине. У исто време, Дубровачка надбискупија губи надлежност над католицима у унутрашњости, јер је папа 1199. ту надлежност поверио Барској надбискупији. Кроз читав овај век, уз номиналну врховну власт Византије, ојачала је стварна самосталност комуне оличена у власти домаћег кнеза из редова властеле која води порекло из старих романских родова. Тако Велико веће, које има врховну власт и које чине само пунолетни чланови дубровачких властеоских породица, почиње из својих редова бирати и све остале органе власти.
У то време у водећу поморску и трговачку силу израста Венеција, која је искористила IV крсташки рат за учвршћење своје доминације у Средоземљу. Да би подржала крсташе у походу на исток и обезбедила њихов превоз лађама, тражила је да за њен рачун буду освојени сви градови на источној обали Јадрана. Тако је 1205. освојен и **Д.**, који ће остати под њеном влашћу све до Задарског мира 1358. То је донекле зауставило његов економски и политички развитак. Од тада кнеза поставља Венеција из редова своје властеле, а он поставља судије и остале органе власти. Дубровачка трговина се подређује млетачким интересима, њеним прописима и ограничењима. Дубровчани су настојали да та ограничења заобиђу, надокнађујући их појачаним везама са Србијом и Босном у залеђу. Све то је нашло одраза у главном правном акту **Д.**, Статуту града из 1272. и Статуту царинарнице из 1277. који су касније допуњавани новелама. Да би осигурали све већи обим пословања у залеђу, Дубровчани су настојали и успевали да од свих српских владара из династије Немањића добију повеље са потврдама старих и обезбеђењем нових привилегија. То је био основ за јачање и развој самог града и његових богатстава. Он је постао стециште трговаца и пословних људи из залеђа, али и из градова од Каталоније и Италије до Грка и Левантинаца. Сем тога становништво се у периоду XIII--XV в. и даље попуњавало и увећавало приливом радне снаге из српског залеђа. То становништво је брзо примало католичанство, али је српски језик постајао говорни језик, мада је службени језик све до краја Републике био латински, а од XV в. и староиталијански. У XIV в. се устаљују органи власти Дубровачке републике: *Велико веће* (Consilium Maius), које чини сва пунолетна мушка властела и одлучује о свим важним питањима (рат и мир, спољна и унутрашња политика, подела нових територија и сл.). Из својих редова оно је бирало чланове *Већа умољених* (Consilium Rogatorum) које је имало 35--58 чланова и које је било нека врста владе; и *Малог већа* (Consilium Minus) од 12 чланова, које је заједно са *кнезом* (од 1358. биран на месец дана) било извршна и судска власт Републике. Одлуке доношене на седницама ових већа биле су основ дубровачког права и уређења и бележене су у једну серију записника под именом Reformationes до 1415. од тада се записници ових већа воде у засебним књигама.
У време свог највећег обима, у XV в., Дубровачка република се простирала од Стона и Пељешца до уласка у Которски залив, обухватајући острва Ластово и Мљет. Међутим, најстарија територија **Д.**, названа Астареја, средином XIII в. простирала се од Затона до Цавтата и постепено се са муком ширила, углавном захваљујући откупу од српских и босанских владара. Највеће проширење је остварено када је од краља Душана 1333. откупљено Приморје од Орашца до Стона, град Стон и полуострво Пељешац, као и острво Посредница на ушћу Неретве, уз обавезу плаћања годишњег данка (стонски доходак; уз њега плаћани су још од раније могориш и светодимитарски доходак). Истом повељом је предвиђено слободно исповедање православне вере на уступљеним територијама. Овај доходак је плаћан Немањићима све до смрти цара Уроша, али други захтев није поштован јер је одмах започело покрштавање, тако да је до краја XIV в. нестало православаца на Пељешцу и у Стону, центру некадашње Стонске епископије коју је основао још архиепископ Сава. Српски цар Урош је 1357. уступио Дубровчанима појас на копну изнад Жупе и Ријеке дубровачке до Курила. Приморје од Стона до Затона добијено је од босанског краља Стефана Остоје 1399, а околина Цавтата и Конавле су добијени 1419. и 1426. од Сандаља Хранића и Радослава Павловића. Овај територијални опсег **Д.** ће задржати све до средине XVII в. Тако је дипломатским средствима упорно ширена територија, као што су на исти начин штићени интереси дубровачких трговаца у Србији и Босни где су постојале њихове колоније по свим већим градовима и трговима. У оним највећим, као што су били Ново Брдо, Сребреница, Рудник, Приштина и др., боравило је истовремено и до неколико стотина Дубровчана, често дуги низ година, бавећи се трговином и предузетништвом, али и обављајући многе послове и дипломатске задатке за српске владаре. Приходи града од посредничке трговине брзо су се увећавали. Његов изглед и изградња утврђења у доба највећег процвата у XV в. је у највећој мери зависио од трговине са Србијом и Босном. Зато Дубровчани врло рано, већ 1278, оснивају конзулат са генералним конзулом који је требало да штити права трговаца пред српским владаром, као и да суди у њиховим међусобним парницама. Та установа постоји све до 1387, да би тада улогу дипломатског представника на српском двору преузели специјални посланици (ambassiatores).
Положај **Д.** се још више побољшао после Задарског мира 1358, склопљеног између Угарске и Венеције. После рата у којем је Венеција поражена и потиснута са источне Јадранске обале, **Д.** је признао врховну власт Угарске. Тај вазални положај је имао формално обележје и сводио се на плаћање одређеног годишњег данка и учешће у краљевој морнарици приликом похода. **Д.** је потврђена унутрашња самоуправа у коју се угарски краљ није мешао. То је погодовало брзом економском развоју **Д.** у наредном периоду. Наклоност и заштита Турака који од XV в. постају одлучујући фактор на Балкану и источном Средоземљу морала се обезбеђивати такође плаћањем годишњег данка. Он се плаћао у износу од 1.000 дуката од 1442, а затим повећавао, да би се усталио на 12.500 дуката од 1481. Упркос слабљену Угарске, номинални вазални односи према Будиму трајали су све до пораза од Турака код Мохача 1526. Од тада се трибут плаћао само турском султану, уз богате дарове истакнутим локалним и централним функционерима на Порти за одржање слободне трговине на територији Турског царства. У таквим приликама, ослањајући се на западне земље и папство, **Д.** се развија кроз цео XVI и XVII в., доживљавајући честе епидемије и природне катастрофе, клонећи се учешћа у хришћанско-турским ратовима. По **Д.** је најтеже последице имао катастрофални земљотрес 1667, у којем је срушен највећи део града и утврђења, уз много жртава. Обнова је трајала више од 30 година. Тада је (уз велики потрес из 1520. и велике пожаре из 1298. и 1642) страдало и много грађе из Дубровачког архива. Па ипак, и преостала документа га чине највећом ризницом за историју средњовековне Србије и Босне. Самосталност Дубровачке републике траје све до краја њеног постојања. У француско-руским сукобима за превласт на Јадрану француска војска је окупирала **Д.** 26. V 1806, а 31. I 1808. проглашено је укидање Дубровачке републике. Покушај њене обнове на Бечком конгресу 1815. није успео јер је Аустрији припала источна обала Јадрана од Соче до Будве, па и **Д**. У саставу Аустрије, односно Аустроугарске, остаће све до 1918. када га је ослободила српска војска, чиме је прикључен новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца, односно у саставу Југославије све до њеног распада.
Андрија Веселиновић
**Срби католици.** Најистакнутији Дубровчани се током XIX в., столећа националног одређења, изјашњавају као Срби католици. Они на тај начин чине интелектуални круг Срба Дубровчана, који преузима многобројне активности у оквиру свог покрета у смислу националног потврђивања. Сем међу интелектуалцима, свест о српском националном идентитету присутна је и у ширим грађанским слојевима, међу студентима, ђацима и занатлијама. Поред овога, српство **Д.** добија и још један квалитет. У питању су православни становници Града, који, са новим временима, 1790. легализују свој статус, и са Србима католицима чине јединствену националну заједницу у **Д**. Досад најпотпунији списак Срба Дубровчана из редова интелектуалаца, са јасним критеријумима за њихово уврштавање, саставио је Никола Тоља. Међутим, и сам дубровачки историчар напомиње да поједине личности, посебно припаднике католичког клера, које је раније сматрао Србима католицима, у свом коначном списку изоставља, без значајнијих разлога. Међу изостављенима су дубровачки бискуп и плодни прозни писац Мато Водопић, песник и преводилац Антун Казали, културни историчар Нико Ђивановић.
Појава покрета Срба католика у XIX в. везана је за рад тројице личности: Ђорђа Николајевића, Меда Пуцића и Матије Бана. Хрватски историчари, притом, преувеличавају улогу и утицај, иначе заслужног, Ђорђа Николајевића. Чињеница је да Николајевић већ од 1830. у **Д.** указује на значај ћириличне архивске грађе, као што је и дубровачку литерарну традицију сматрао делом српског наслеђа, али је за покретање дубровачких Срба католика била пресудна улога Меда Пуцића и Матије Бана. Вративши се са школовања по европским метрополама, током којег је упознао савремене филолошке идеје, Пуцић је у свом пријатељу Бану, који је, по боравку у Цариграду и сусрету са панславистички оријентисаним круговима, у Београду започео своју полувековну мисију националног борца, нашао садруга у многим акцијама потврђивања српског карактера старог града. Тај први период активности Срба католика у **Д.** карактерише јача веза са Београдом, не само Бана, него и Пуцића, ангажованог као учитеља будућег српског краља Милана Обреновића.
Тако се првим оглашавањем интелектуалног покрета Срба католика у **Д.** сматра алманах *Дубровник, цвиет народног књижевства* (1849--1852), да би се активност наставила оснивањем Народне штионице дубровачке 1863, чије је гласило био годишњак *Дубровник забавник* (1866--1885). Новине *Гуштерица* (1882--1883) и *Глас дубровачки* (1885--1886) уређивао је Никша Гради, са истакнутим српским националним осећањем, што је условило и њихово брзо гашење од стране бечких власти. Ови листови и часописи окупили су најзначајније Србе Дубровчане свога доба, као уреднике и сараднике. Међу њима су, сем М. Пуцића и М. Бана, били и Луко Зоре, Никша Гради, Стијепо Скурла, Ловро Кукуљица, Перо Франасовић, дум Иван Стојановић, Антун Фабрис, Антун Вучетић, Вид Вулетић Вукасовић... Међу наведеним истакнутим Србима многи су били професори Дубровачке гимназије, врло значајне за развој и интелектуалног покрета Срба у **Д**. Наиме, младе Дубровчане у гимназији васпитавали су Перо Будмани, Луко Зоре, Антун Вучетић, Стјепо Кастрапели, Јозо Бунић... Њихови ученици, међу њима и Петар Колендић, због истакнутог националног деловања прогањани су од власти и искључивани из наставе. У гимназији је основана и добротворна Заклада „Гундулић", коју је водио Антун Вучетић.
Треба напоменути да је тада, у привредном смислу, веома моћна православна заједница активно учествовала у овим подухватима. При томе се посебно истицала породица Божа и Ника Бошковића, која је подигла саборну цркву у **Д.** и основала Српску женску школу. Теодора Бошковић је, као угледна Дубровкиња, водила Одбор госпођа, основан 1875, који је помагао рањенима и избеглима у Херцеговачком устанку, а била је и дугогодишња управница Задруге Српкиња Дубровкиња, основане 1887. Осамдесетих година, међутим, са смрћу Меда Пуцића и повлачењем Матије Бана, долази до промена у самом покрету Срба католика. Оне се најбоље могу уочити преко часописа *Словинац* (1878--1884), који је основан са идејом обнове дубровачког „словинства", односно српско-хрватског заједништва у **Д.**, али је убрзо окарактерисан као српски. У том смислу био је нападан посебно од *Католичке Далмације*. Српско-хрватски сукоби, који су обележили последњу деценију XIX в., кулминирали су током прославе 300-годишњице Џива Гундулића 1893.
Други период покрета Срба католика одређен је и политичком ситуацијом. По подели у Народној странци на националној основи у Далмацији, и у **Д.** се оснива Српска странка. Посебно повољни услови за рад били су током власти Српске странке у **Д.** у периоду 1890--1899. Тада је основана и Српска дубровачка штампарија „Антун Пасарић" коју је водио Антун Фабрис. Фабрис је био уредник листа *Дубровник* (1892--1941), као и оснивач часописа *Срђ* (1902--1908) и календара *Дубровник* (1897--1902). У културном смислу, кључна личност у том периоду, током последње две деценије XIX в., био је дум Иван Стојановић. Иако је његов целокупан и разноврстан историографски и литерарни рад према новијим истраживањима (Трнавац Ђалдовић) био строго усмерен ка доказивању српства дубровачке традиције, утицај И. Стојановића се посебно испољавао у односу на Српску дубровачку академску омладину, основану 1900, чији је био својеврсни ментор и заштитник.
Многобројне су активности Срба у **Д.** тога периода. Међу њима је и оснивање Дубровачког радничког друштва 1887, под вођством Антуна Пуљезија. Друштво се током наредних деценија јављало и као организатор, не само популарних скупова, забава и излета, него и предавања и других културних манифестација. У првој деценији новог века, 1908, у **Д.** је основано и Дубровачко соколско друштво „Душан Силни", под вођством Мата Грацића, које је наставило традицију соколарства у нашим просторима, учествујући и у другим, културним и друштвеним збивањима. Као посебно, међутим, треба издвојити оснивање Матице српске у **Д.**, према завештању Константина Вучковића, а под туторством Српске православне цркве, 1909. По угледу на новосадску Матицу српску, дубровачка матица је имала за циљ ширење просвете и наставе, издавање и дистрибуцију књига, листова и часописа, формирање библиотеке, стипендирање талентованих ученика. Председник Матице српске дубровачке био је Стијепо Кнежевић, а секретар Франо Кулишић.
Ћирилска традиција нашла је у овом веку српства **Д.** своје посебно место, најпре као обавезно писмо, уз латиницу, у дубровачким школама, а затим и у дубровачком штампарству, како у периодици тако и у издавачкој делатности. Издања дубровачког издавача Претнер, који је наследио Литографски завод Василије Лаиновић, православне Српкиње, штампана су и ћирилицом, и то књиге домаћих и страних писаца. Што се тиче светосавске традиције, прославу српског свеца је увео у **Д.** 1850. Ђорђе Николајевић на предлог Матије Бана. Лик Св. Саве се током овог века појављивао и у савременим дубровачким драмама, као и у ликовним остварењима, и то углавном са вековним заштитником **Д.**, Св. Влахом. Св. Сава је био и заштитник дуговечног и врло активног Српског пјевачког друштва „Слога", основаног 1874. И Дубровчани који су свој рад наставили ван града активно су учествовали не само као сарадници дубровачких часописа и актери у њиховим удружењима, него је и традиција старе републике била основна тема њихових истраживања. Међу њима су били најистакнутији Милан Решетар, Петар Колендић и Валтазар Богишић. Њихове студије су директно сведочиле српство **Д.** кроз векове.
Трећи период у покрету Срба у **Д.** обележен је његовом стагнацијом и замирањем, а наступа после трагичне „Дубровачке афере", која је имала за исход смрт А. Фабриса, а затим и дум Ивана Стојановића. Следио је затим период врло неповољан по Србе у **Д**. Најпре, на самом почетку рата, јула 1914, шездесетак Дубровчана, међу њима искључиво Срба католика, интерниран је од стране аустријских власти, док су остали одведени у тамнице. Овоме је уследила, непосредно по проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, велика Милијунашка афера у којој су за корупцију оптужени најугледнији Срби из **Д**. Иако су сви ослобођени оптужбе, штета је већ била начињена.
У новој држави било је покушаја обнављања културног и научног живота и рада. У том смислу, водећу улогу преузима Антун Вучетић, који је већ као уредник *Срђа*, по смрти Фабриса, у свом деловању доследно али смиреније исказивао своје српско национално опредељење. У томе му је помагао Јовица Перовић. Вучетић, директор Краљевског историјског архива у **Д.**, у којем су на проучавању докумената радили многобројни научници широм наших крајева, основао је Дубровачко учено друштво „Свети Влахо" 1923. Циљ ове својеврсне академије био је изучавање дубровачких старина. Друштво је било кратковечно. Стиче се, међутим, утисак да београдске власти нису имале довољно разумевања за захтеве Срба у **Д**. Тек се пред сам рат активира рад српских културних и националних друштава у **Д.**, најпре Матице српске, а затим „Јадранске страже", „Дубровачке грађанске музике", Српског дубровачког певачког друштва „Слога", „Кнегиње Зорке", „Дубровачког радничког друштва", Соколског друштва.
Последњи значајни удар на покрет Срба у **Д.** била је одлука власти да **Д.** уведе у Хрватску бановину 1939. Истакнути Срби из **Д.**, Марко Мурат и Лујо Војновић међу њима, активно су реаговали против ње. Међутим, њихови и апели његових сународника нису уродили плодом. У доба социјалистичке Југославије Срби Дубровчани XIX в., односно последња етапа у националном освешћењу Срба Дубровчана остаје, углавном, ван интересовања српске науке, па и публицистике, сем појединачних и спорадичних интересовања.
Ирена Арсић
**Државни архив у Дубровнику**, један од највећих и најстаријих архива међу градовима на Јадрану, па и Средоземљу. То је установа која садржи највише грађе за српску средњовековну историју, па се без докумената овог архива не може реконструисати не само историја самог града, односно Дубровачке републике, него и околних земаља, посебно српских (Србије и Босне), са којима је Република Св. Влаха одржавала јаке политичке и економске везе. Посебно се економска, привредна историја српског средњег века не може изучавати без грађе овог архива. Највећи његов део настајао је радом општинских, државних органа власти, чија су акта бележена у канцеларији, и радом нотаријата, који је регистровао документе из приватно-правних односа. За годину настанка архива као јавне установе узима се 1277/1278, када је донета одлука да се књиге канцеларије и нотаријата сматрају државном својином која се у њима чува. Па ипак, и касније је део грађе пропадао због влаге, пожара и земљотреса, а део који их је могао компромитовати су и сами Дубровчани уништавали приликом промене врховних господара (1358, 1806/1807). Грађа је нестајала и приликом сеобе важнијих докумената у Париз за време Наполеона, затим 1818--1833. у Беч, где је поново преношена уочи I светског рата.
Архив се условно дели на два, по обиму и значају неједнака дела: најстарија грађа до француске окупације (садржи 413 дужних м грађе), и новија грађа (до данас преко 3.000 м). До оснивања архива, најстарије и највредније повеље чуване су у ризници главне градске катедрале Св. Марије, па се зато ова збирка најстаријих докумената зове *Acta Sancte Mariae Maioris*. Најстарија документа у њој потичу из X и XI в. (у преписима), на латинском језику, док су најстарије ћирилске повеље с краја XII в. (повеља Стефана Немање из 1186. -- оригинал није сачуван, него само препис на латински са ћириличким потписима Немање и његовог брата Мирослава; и повеља бана Кулина из 1189). Грађа на латинском језику се дели на серије настале радом канцеларије и серије настале радом нотаријата.
Главни део докумената насталих радом канцеларије чине серије произашле из записника са заседања трију већа Дубровачке републике. Они се воде континуирано 1301--1808. и бележе се у једну серију под називом *Reformationes* све до 1415, када су раздвојене у три серије, за свако веће посебно, и то као: 1. *Записници Великог већа* (Acta Consilii Maioris); 2. *Записници Већа умољених* (Acta Consilii Rogatorum); 3. *Записници Малог већа* (Acta Consilii Minoris). Ту спадају и *Одлуке кнеза* (Praecepta Rectoris) и *Тајни записници Већа умољених* (Secreta Rogatorum). Од ове грађе, која има доста података за српску историју, публиковане су одлуке 1301--1389. у издању ЈАЗУ и САНУ (*Monumenta Ragusina -- Libri Reformationes*, 1--5, Зг 1879--1897; М. Динић, *Одлуке већа Дубровачке Републике* 1--2, Бг 1951--1964). Одлуке већа 1389--1397. недавно су издате: Н. Лонза, З. Шундрица, *Одлуке дубровачких вијећа 1390--1392*, Зг--Дубр. 2005; Н. Лонза, *Одлуке дубровачких вијећа* *1395--1397*, Зг--Дубр. 2011. Oдлуке Малог већа које се односе само на Србију од 1415. до 1460. издао је А. Веселиновић -- *Дубровачко Мало веће о Србији 1415--1460*, Бг 1997. Одлуке већа допуњује званична преписка Дубровачке републике са својим посланицима и трговцима у страним државама, па и у Србији. Пошто је преписка до Задарског мира уништена, сачувана су само писма 1359--1808. (најстарију преписку до 1380. издао је Ј. Тадић: *Писма и упутства Дубровачке Републике*, Бг 1935).
Серије настале из пословних односа створене су радом дубровачких нотара, који су уживали јавну веру и састављали су најразличитије документе из приватно-правних односа, чије копије су уносили у посебне књиге нотаријата. Међу њима има много докумената који се односе на пословне и трговачке везе са Србијом. Најважније серије настале из ових односа су: *Diversa Notariae*, *Debita Notariae* (где су бележени кредити и задужнице) и *Testamenta*, од којих су многи везани за Србију. Иако се без ове грађе не може замислити проучавање привредне историје Србије, од ње је врло мало публиковано (С. Ћирковић, Р. Ћук, А. Веселиновић, *Србија у дубровачким тестаментима 15. века*, I, Бг 2004). Укупно узев, огроман део латиничне грађе који се односи на српску средњовековну историју до данас није објављен (преко 80%). Њено даље проучавање је сада олакшано постојањем микрофилмованих копија најважнијих серија које се данас чувају у Архиву САНУ.
Ћириличка грађа Дубровачког архива је за српску историју посебно важна. Дубровачки архив поседује највећу збирку ћириличких аката за наш средњи век. То проистиче из чињенице да су Дубровчани животно били заинтересовани за политичке односе и трговину са залеђем. Зато су помно чували повеље добијене од српских и босанских владара, од Немање па све до пада под Турке. Оне чине и најважнији део збирке. Други њен део чине писма и разни други акти из пословних односа. За преписку и акта на српском језику Дубровчани су врло рано ангажовали српског канцелара, који је концепте писама упућених у унутрашњост, као и преписе оних добијених отуда, бележио у посебне књиге. Те књиге су, нажалост, уништене, са изузетком тзв. *Рускове књиге.* То је књига коју је водио српски канцелар Руско Христифоровић и у коју је он регистровао сва ћирилска акта у раздобљу 1395--1423. Сва документа на српском језику и ћириличном писму из Дубровачког архива, која чине највећу збирку те врсте сачуване на једном месту, броје укупно 1.097 докумената. Она су због тога почела да се објављују још од давне 1840. и сва су обухваћена у најпотпунијем издању Љубомира Стојановића, *Старе српске повеље и писма 1--2* (Бг -- Ср. Карловци 1929--1934, репринт издање Бг 2006).
Андрија Веселиновић
Због високог степена очуваности грађе Државни архив у **Д.** има изузетан значај за многе историографске дисциплине (политичку, дипломатску, друштвену, економску, правну и културну историју, историјску географију и демографију). Заметак архива представљала је збирка најважнијих повластица које је Дубровачка општина добијала и чувала у Катедрали Св. Марије. За њу су били задужени прокуратори који се помињу од 1251. У збирци исправа чувају се документи почев од 1022. Временом се овај тип грађе умножио, па је фонд подељен на латинична, ћирилична и турска акта и повеље. Највише докумената исписано је на латинском, српском/хрватском и италијанском језику. На османском турском сачувано је око 15.000 комада грађе, а у знатно мањој мери заступљени су примерци на другим језицима. По Грегору Чремошнику општина је почела водити службене књиге од око 1278, када је за јавног нотара именован Томасино де Савера. Проширењем делатности органа општинске управе број књига и серија знатно се повећао јер су одређени предмети бележени у посебне, за то предвиђене кодексе -- одлуке већа, налози општинских власти, тужбе и кривични процеси, разне канцеларијске (јавно-правне) и нотарске (приватно-правне) белешке, рачуни и уговори, тестаменти, мирази, послови органа локалних власти, конзулати итд. Најзад, закони који су раније бележени у одлукама већа почели су се издвајати у посебне зборнике, којима су допуњавани општински и царински статут (нпр. *Liber viridis* и *Liber croceus*).
Средњовековни архив није обједињавао сву поменуту грађу. Посао њеног груписања започет је тек у XIX в., када је **Д.** припао Аустрији (1814). У међувремену је део докумената пропао због излучивања грађе, пожара и елементарних непогода. Судски службеник Јосип Крша је 1812. израдио први инвентар књига и докумената судова Дубровачке општине. Грађа централних органа власти чувала се у Кнежевом двору, али је делом изгорела, а делом развучена приликом пожара 1817. Нови Генерални каталог књига и докумената израдио је исте године Лука Ћурлица, а део грађе је након тога пренет у Беч (1818). Ћурлица је саставио и попис рукописа и исправа, који су 1833. такође однети у Беч. Та грађа је после I светског рата враћена у Краљевину СХС, у Архив САНУ. Изнова је однета у Беч током немачке окупације (1941--1945), а у **Д.** је враћена тек између 1946. и 1952.
Када је реч о књигама органа дубровачких општинских власти, највеће заслуге за обједињавање грађе има Константин Јиречек, који је 1894. предложио Архивском већу у Бечу да се документи дубровачког Политичког архива удруже са грађом Окружне и Котарске управе, суда, финансијске окружне дирекције и поморско-здравствене канцеларије. За главног архивисту именован је Јосип Гелчић, који је израдио и објавио први целовити каталог обједињеног Дубровачког архива (1910). У фондове су већ тада били укључени и многобројни стари рукописи, приватне збирке разне грађе и старе штампане књиге.
Архив званично постаје самостална установа тек 1920. Од тада је више пута мењао званично име -- Дубровачки архив (1920--1950), Државни архив у Дубровнику (1950--1967), Хисторијски архив у Дубровнику (1967--1990), Повијесни архив у Дубровнику (1990--1997), те поново Државни архив у Дубровнику (од 1997). Архив тренутно складишти више од 7.000 књига и 100.000 самосталних комада грађе разне садржине, распоређених у 405 фондова (93 из периода Дубровачке републике) са укупном дужином од 8,5 км. Првобитно је био смештен у просторијама Кнежевог двора, а од 1952. се налази у згради Царинарнице из XVI в. (Палача Спонза). Има библиотеку са више од 30.000 примерака књига и часописа. Придружене јединице архива су Архивски сабирни центри у Метковићу (основан 2002) и Корчули (основан 2011).
Дубровачки архив данас располаже оригиналном грађом из раздобља од почетка XI до краја XX в. Грађа настала у периоду 1022--1814, закључно са крајем француске управе, налазила се у архиву од његовог званичног оснивања, док су познији материјали преузимани по службеној дужности, будући да је Дубровачки архив регионални архивски центар. Стога се сада у њему налазе и многи фондови управних, војних, судских и привредних органа, као и породичне, личне и друге збирке из периода 1814--1990.
За српску историју најважнији су фондови и серије из периода Дубровачке републике који обухватају оригиналне исправе (*Acta et diplomata*), записнике одлука Већа (*Reformationes*, *Acta Minoris consilii*, *Acta Maioris consilii*, *Acta Consilii rogatorum*), налоге издате дубровачким посланицима (*Lettere е commissioni di Levante*), тестаменте (*Testamenta*), белешке о разним уговорима (*Diversa cancellariae*, *Diversa notariae*, *Liber dotium*), дуговањима (*Debita notariae*) и кривичним процесима (*Lamenta*), из раздобља од XII до XIX в. Документи који припадају наведеним серијама објављивани су у низу збирки историјских извора, али, изузев исправа, већина њих још увек није критички приређена и објављена.
Невен Исаиловић
**Дубровачки говор.** Припада херцеговачко-крајишком дијалекту, с тим да се од херцеговачког говора у своме залеђу разликује низом особина. У **Д.** је првобитно био романски (новолатински) дијалекат, у науци познат под именом „далматски", који је изумро а да научно није озбиљније испитиван. Угасио се тек крајем XV в. Са копна је вековима надирао и око 1500. сасвим завладао херцеговачки ијекавски дијалекат српског језика. Дубровачки говор, без сумње источнохерцеговачког порекла, карактеришу и извесна обележја својствена чакавском икавском дијалекту Далмације. Већина тих чакавских особина припада кругу тзв. адријатизама (промене h *>* Č, *ā > а^о^*, *-м > -н*, *љ > ј* и *чк > шк*), из романског унетих у чакавске и штокавске идиоме дуж Приморја. Присуство чакавских црта у дубровачком говору треба гледати у контексту чињенице да су део Дубравачке републике покривали чакавски говори (они на Ластову и на западној половини Пељешца). Упливу чакавских црта допринели су и заједничка вера и припадност истом културном кругу, као и повољни услови поморског саобраћаја са истоверним чакавским крајевима. У штиву дубровачких песника XV и XVI в. чакавских језичких елемената било је знатно више него у самом говорном језику и у тадашњим прозним изворима. Објашњење појаве лежи пре свега у престижу далматинских књижевних узора, а можда и тежњи властеле да се тим „узвишеним" језиком поезије дистанцира од наречја обичног пука. Време доноси све јачу афирмацију дубровачке поезије и културе, а тиме и потискивање чакавских, у основи страних, елемената из литературе, као и из самог народнога говора. На основу језика дубровачких песника, пре свега Ш. Менчетића и Џ. Држића, у науци је заступана теза да је изворни дубровачки говор био чакавски. М. Решетар је низом радова, од ране младости до краја живота, полазећи од језика прозних текстова, доказивао и доказао да се у **Д.** одувек говорило само херцеговачким ијекавским, а никада далматинским чакавским говором. Уверљиво је показао зашто чакавске натрухе у делу дубровачких писаца назива „песничким чакавизмима". У чувеној приступној академској беседи, чији је завршетак изостављен у верзији објављеној у *Гласу САНУ* 1951, а чија је аутентична верзија штампана 2004, он на крају понавља свој став по којем су „Срби и Хрвати *један* народ под *два* имена", па отуда: „кому су Срби и Хрвати *два* народа, тај ће морати признати да је **Д.** по језику био увијек српски".
Акцентуација дубровачког говора је новоштокавска (*жèнē* ген., *нòгама*, *р*?*кōн* итд.), с тим да уместо краткоузлазног /`/ у кановачкој позицији у двосложним речима долази дугоузлазни /´/ (*сéстра*, *јéзик*), а у тросложним краткосилазни // (*врућ*b*на*, *приск*&*чит*). Новија истраживања говоре о надирању ` у наведеним позицијама (*дòбро*, *àјде*, $*зми*, *дòшла*). У ген. мн. неких вишесложних именица, поред краткоузлазног /`/ на антепенултими може се чути и краткосилазни // (*ормàр*Q*ћ*B\*/орм\*(*р*Q*ћ*B, *кос*$*р*Q*н*B\*/кос\*%*р*Q*н*B, *комàр*Q*ц*B\*/ком\*(*р*Q*ц*B). Радикално је извршено новоштокавско преношење акцента на проклитику, у чијој функцији се могу наћи и акцентогене речи (*испрèт-кућē*, *узà-скалу*, *кàт-хоћеш*, *какò-хоћеш*, *ђè-н*B*ђēш*, *десèт-*,*р*B, ?*-се*, *тр*;*-д*B*на*, *п*7\*-струцē\* кру ха). Послеакценатске дужине су стабилне (седàн-*год*Q*н*B, *магар*>*ћēл*B), а дужина се може чути и на наставцима -*ав* и -*ас(т)* (*ћ*&*р*B*в/ћ*&*рав*, *х*(*л*B*в/х*(*лав*, *црвèнк*B*с(т)/црвèнкас(т)*). Прозодију карактерише и чување алтернација код придева (*др*)*г*, *дрáга* : *др*)*го* ср. р.; *бл*)*г*, *блáга* : *бл*)*го*; *мл*)*д*, *млáда* : *мл*)*до*), као и слични односи у радном пр. неких гл. (*пр*&*дō*, *продáла* : *пр*&*д*B*ло*; уп. и однос: *к*&*вō* : *кòвала*). Вокално *р* је кратко (*б*f*з*, *б*f*к*, *ц*f*н*, *ц*f*ква*, *б*f*ци*, ген. мн\*. б*Š*к*B, *д*Š*в*B ген. мн., *в*Š*ба\*, *г*Š*дан*). Јат под дугоузлазним /´/ има једносложан, а под дугосилазним /ˆ/ двосложан рефлекс (*рјéка*, *бр*b*јег*), а новија истраживања говоре о експанзији двосложног рефлекса и под дугоузлазним /´/ (*вријéме/бријéме*). Нису ретке ни потврде секундарног јата (*к*$*пјена*, *сј*!*г*,*рно*, *монàстијер*, *бјест*>*мат*, *бј*!*стија*). У дубровачком говору је *гр*!*б*, *гр*!*бје/гр*!*бље*, *ч*!*тверо*, *четвèрица*, *п*!*теро*, *петèрица*. Дуго B изговара се углавном као *а^о\\ ^*(*дв*)*^о^*, *ј*)*^о^*, *глá^о^ва*, *хрá^о^на)*, а секвенца -*ао* (< *-ал*), често и под акцентом, > *ō*, односно d (*п*;*сō*, *гл*!*дō*, *т*Š*чō*; *д*d „дао", *з*d, *ж*d, *бр*d, *кр*d, *зн*d). Ретко се сажима -*ео* (%*зō/*%*зео*). У неким одомаћеним позајмљеницама -*л* > -*о* (*м*>*ракуо/м*>*ракō*, *пèрикуо/пèрикō*, #*мбуо/*\#*мбō*, *пантàруо/пантàрō*; уп. и *м*%*о/м*d). У домену консонантизма најмаркантније су следеће особине: *-м > -н* у наставцима (*гл*!*д*B*н*, b*дēн*, *р*m*кōн*, *мòјōн* жéни, *òвијен*, *овàкијен*), али: *д*b*м*, *Р*+*м* (према: *д*b*ма*, у *Р*;*му* итд.); *љ* обично *> ј* (*зèмја/зèмља*, *д*>*вј*Q\*/д\*>*вљ*Q, *здр*(*вје/здр*(*вље*, *крàјица/крàљица*, *кр*)*ј/кр*)*љ*, *ч*!*ј*B*д*, *ò-црев*B*ј*B); сонант *ј* добијен у хијату између *и* и *о* ($*хитијо*, *в*b*дијо*, *кам*>*јōн*, *ав*>*јōн*, *р*)*дијо*); на сличан начин ретка појава и сонанта *в* (*бáвō < бàо < бàуо < бàул*; *Јеs*$*в*Q*та < Јеs*$Q*та*), уз његово чешће губљење (*с*!*крва*, *сј*!*товат*, *м*Š*тац*, *к*&*цат*, *г*&*жђе*); честе асимилативно-дисимилативне алтернације (*чèсмина/чèсвина*, *г*m*мно/г*m*вно*, *Д*m*вно/Д*m*мно*, *д*\#*вна/д*\#*мна*, *вн*&*го/мн*&*го*, *гòмн*B*р/гòвн*B*р*, *л*%*мер* „нумер", *ф*>*л*B*нца/ф*>*н*B*нца*, *нал*;*зат/нан*;*зат*); сугласник */х/* је стабилан (*хòдит*, *хрáна*, *ск*%*хат*, $*хитит*, *пр*>*хитит*, *њ*b*хов*, %*хо*, *м*%*ха*), уз ретко губљење (*àјде/хàјде*, *т*b*јо/хт*b*јо*, *àл*B*л/хàл*B*л*), а понекад /*х/ > /к/* (*àркитет*, *мèканика*, *àрк*Q*в*, *к*$*нцут*, *кр*!*н*). У дубровачком говору секвенца *хв > ф* (*фáла*, *зафáлит*, *пофáлит*), а стабилно /ф/ (*ф*$*њестра*, *ф*!*ста*) у новијим позајмљеницама из италијанског > /*п*/: *пр*b*гат*, *пр*b*кла* (ит. fritella). У -*ст* и -*зд* углавном отпада финални дентал (*м*b*лōс*, *мл*(*дōс*, *ч*b*с*, *п*\#*с*), група -*чк*- > -*шк*- (*м*(*шка*, *д*$*бровашк*Q), није ретка ни африката /s/ (*ѕòра*, *ј*!*ѕеро*, *пр*7*нѕор* (< *прозор*), *ѕ*"*ро*, *Ј*7*ѕо*, *ѕанѕàреле*, *Јеѕ*$*в*Q*ти*, *ѕ*b*брит*, *л*d*нѕа*, *ѕ*+*нѕе*, *Сп*d*нѕа*, *сп*"*нѕа*), јекавско јотовање чешће је код *л* и *н* (мада се чује и: *лј*!*пш*Q, *Нјèмица*), али се у неким примерима јотују и *т* и *д* (*лèћет*, *ћ*!*рат*, *ћ*!*т*, *нèђеља*, *ђ*!*д*, *в*b*ђет*, *мèђед*, *ђ*!, *н*!*ђе*, *н*b*ђе*, али само: *понèдјеник*, *дјèвојка*, *дјèца*, *дј*!*телина*, *одјèвен*). Ранија истраживања говоре о свођењу *ч* и *ћ* на *ч^„^* што се, према новијим изворима, данас односи на домаће речи (*к*m*ч^,^ак*, *р*m*ч^,^ак* и сл.), јер „*ћ* и *ђ* све више потискују ... *ч* и *џ*", а да „старији Дубровчани памте или понеко још каже": *чим*>*торије*, *ч*b*мулица*, *мàрчат*, *кàп*B*ч*, *чèтр*,*н*, *ч*$*вета*, *џàрд*Q*н*, *р*(*џа*, *Џ*(*ја*, *Џ*;*во*, *òрлоџије* и сл., док млађи говоре: *ћим*>*торије*, *ћ*b*мулица*, *р*(*ђа*, *òрлођије* и сл. Изгледа да *ћ* уместо *ч* долази чешће у позајмљеницама из италијанског. У медијалној позицији -*шч*- > *ч*, -*сц*- > *ц* (*прàчић*, *òрачић*, *кр*%*чица*, *прàчевина*, *прáца*). Иницијалне сугласничке групе од плозива и другог опструента често се упрошћавају: *чèлињ*Q, *т*b*ца*, *шèница*, али: *кћ*+, *кћ*"*р*.
Облици у дубровачком говору најчешће су новоштокавски. Двосложна мушка имена и хипокористици мењају се по I врсти (*Влáхо* ~ *Влáха*, *М*;*хо* ~ *М*;*ха*, отуда и: *Влáхов*, *М*;*хов*). У инстр. јд. им. м. р. на сугласник наставак -*ом* ( > *-он*) чест је и иза палатала (*н*7*жон*, *корáћон*, *јéжон*). Ретко је проширење у множини (*м*b*ши*, *кљ*m*чи*, *бр*&*ди*, *л*+*сти*, *р*&*зи*, *г*(*лēби*, *г*(*вр*B*ни*, ређе: *гр*(*дови*, *кр*(*љеви*), а ген. је увек на -ā (*м*+*ш*B, *б*Š*к*B, *г*(*лēб*B, *гр*(*дōв*B). Дат., инст. и лок. мн. имају облике на -*ма*, само код им. *а-* основе у сва три падежа долазе паралено: -*м* (> -*н*), -*ма*, и -*ми* (*р*b*бама*, *р*b*бами*, *р*b*б*B*н*; п»-*улицама*, п»-*улицами*; п»-*улиц*B*н*). Типична су женска имена на -*е* (*Јéле*, вок\*. Ј\*"*ле*, *Мáре ~ М*)*ре*, *Џ*;*ве ~ Џ*+*ве*), како се понашају и им. типа *н*7*не ~ н*d*не*, *тéте ~ т*"*те*. Нека од оваквих имена долазе са наст. -*а* и краткосилазним // на првом слогу. Код њих су једнаки номинатив и вокатив (*М*(*ра*, *К*(*та*, *Фр*(*на*, *П*!*ра*, *Џ*b*ва*), како је и код имена на -*ица* (*М*(*рица*, *П*!*рица*, *П*(*вица*) и именица *госпòђа* и *сињòр*Q*на*. Им. *врáта* и *с*6*ло* имају у мн. и облике *врат*;*ја*, *сел*;*ја*: *врáта* су òтворена (једна или више њих), *врáтија* су би΄ ла рàстворена (искључиво више њих). У инст. јд. зам. *ја* поред сź-*мнōн* чује се и с-*м*!*нōн*, а зам. *он* *ш*-*њ*+*н / ш-њ*;*ме*. Зам. *она* у дат. гласи *њ*7*ме* (енкл. *јōн*), у ак. *њ*\# (*је*), а у инст. *ш*-*њ*d*м / ш-њ*7*ме*. Зам. 3. л. у ак. мн. има енклитике *их* (в¦ђели су *их*), *хи* (в¦ђели су *хи*), *ји* (в¦ђели су *ји*). Дат., инст. и лок. зам. *ми* и *ви* гласи: *н*(*ма/н*(*ми*, *в*(*ма/в*(*ми*. Зам. *к*& у дат. гласи *кòму*, у инст. с *к*P*јен*, зам. *шт*& у ген. *чèга*, *ч*!*са*, »(д) *шта*, у инст. *ш ч*;*ме/с*$*-чијен*. Зам. *н*P*шта* у ген. гласи *н*P*чеса/н*P*чега*, инст. *с н*P*чијен/с н*P*чим*. Показне зам. у ном. јд. гласе: *òв*Q, *т*+, *òн*Q, у ген. *òвег*B, *т*!*г*B, *òнег*B, у инст. *с òвијен*, *с òтијен*, *с òнијен*, у лок. *од òвему*, *ò тему*, *од òнему*, а у ген. мн. *òвијēх/òвезијēх*, *т*P*јēх/т*!*зијēх*, *òнијēх/òнезијēх*. Зам. *м*d*ј*, *тв*d*ј* у ген. и дат. гласе *мòјēга/м*d*га*, *твòјēга/тв*d*га*, *мòјēму/м*d*му*, *твòјēму/тв*d*му*. Слично је код зам. *њèгов* и *њ*"*зин*: *њèгова/њèговōга*, *њ*"*зина/њ*"*зинōга*; *њèгову/њèговōму*, *њ*"*зину/њ*"*зинōму*. Дат. и лок. јд. ж. р. заменичко-придевске промене има облике на *-ом* (> *-н*); *д*&*брōн* жéни. Ген. мн. свих присвојних зам. увек је на *-ијēх (мòјијēх*, *в*(*шијēх* итд.). У употреби су оба придевска вида, број *јèдан* има прид.-зам. промену. Инфинитив је обично без -*и* (*р*P*јет*, *хòдит*, *п*d*ћ*, *д*d*ћ*, *н*)*ћ*; чује се и: *п*d*ј*, *д*d*ј*, *н*)*ј*). Гл. прве врсте с инф. на дентал имају више ликова: *ј*!*с/ј*!*сти/ј*!*стит*, *гр*P*с/гр*P*сти/гр*P*стит*, *п*(*с/п*(*сти/п*(*стит* и сл. Треће л. мн. презента увек је на -*у* (*р*)*д*,, *с*\#*ш*,, *стòј*,, *т*m*ч*,, *пèч*,, >*мај*,*/имáд*,, *х*&*ћеј*,*/х*&*ћ*K, *н*"*ћеј*,*/н*"*ћ*K), аорист и имперфекат (осим *бјéш*K) су ишчезли, а сасвим су обични футур I (*д*d*ћу*, >*з*Q*ћу*) и футур II (*б*%*д*K*н дòлазијо*, *б*%*д*K*н п*;*с*N), императив од гл. типа *ковати* је *к*m*ји*, *сн*m*ји*, *р*m*ји*, гл. прилог садашњи је чест (*рáд*K*ћи*), а прошли сведен на *рèкши* и *бј*%*ши*. Чести су аугментативи обично пејоративног значења (*кос*$*рина*, *коз*$*рина*). Утицај позајмљеница из италијанског огледа се и у творби домаће лексике (*враг*$*л*Q*н*, *богàт*,*н*, *масл*>*н*B*та*). Женски чланови породице са презименом на -*ић*, без обзира на њихов брачни статус, увек су на -*ица*: Р(чић--*Р*(*чица*, М)рић--*М*)*рица*. Суф. -*ица* продире и тамо где се презиме не завршава на -*ић*: *Р*%*сковица*, *Т*!*ж*B*ковица*. Много је таквих презимена изведених суфиксом -*инка*: *Кук*$*љич*Q*нка*, *Кòрлеат*Q*нка*, *Кобàсич*Q*нка*, *Р*(*шич*Q*нка*, *Б*!*ут*Q*нка*, затим суфиксом -*анка*: *Бе*$*с*B*нка*, *Бàзд*B*нка*, *Б*&*гд*B*нка*, *Б*%*дм*B*нка*.
**Д.** је познат по својим посебним реченичним конструкцијама, синтагмама, изразима и поштапалицама. Од појединости тога типа, пре свега од синтаксичких карактеристика, овде има места само за неке. Уместо ретке зам. *свој* и *себи* обично је: јÍ н»сËн *м*d*ј* крĘж; Îзми тĘ *тв*&*је*; *Т*!*би* ћеш нàудит. О ширини употребе ген. с предлогом *у* (стсл. **оу**) говоре потврде типа: б¦ти $*-Петра*, п‹ћ $*-П*B*вла*; *у Вл*-*ха* је изгòрјела к¤ћа, Éуто *у Пéра* је н»в нòвцат, š *мене сèстра* ¦де на фàтËгу; спáвај˜ $ *н*B*с*, са\[д\] смо $ *мам*K, ¦дxн $ *Бр*B*нка*, пòшŚ је *у госпáра*, кĎпијо сан кр¤ха *у К*$*лушића*, мĚса $ *Штакул*K, мýкx $ *Л*,*чића*, кỳрђелицx $ *Бетул*K: очи *у коња*, али: прсти *на руци*. Предлози *протива* и *супроћ/супрој* увек су са дативом (*супр*:*ј* нама), а *према/прима* са локативом. Предлог *за* уз ген. означава време (Дóђите нам *зà-ф*K*ст*B, *За Б*:*жића* ћемо ỳбит прáца) и намену (ỳзxт н"што *за п*?*та*; ---мат р¦бx *за* :*бједа*; кỳпуса *за вèчер*K, *за р*?*чка* ---спригат јÍје; ово је *за моје жене*; оставити тијеста *за квасца*). Намена се може изразити и дативом (¦мā р¦бx &*бједу* и *в*6*чери*, али не и: *р*?*чку* и %*жини*). Романски утицај стоји иза „*за* с акузативом у значењу предлога *пут*": поћи *за Млетке*; поћи *за Марсилију*. Истог порекла је и *од* у примерима типа: живјет *од госпара* (тј. као госпар) обучен *од жена* (као жена). Често је *од* + генитив у наменској служби (н‹ж :*т-круха*; бр©ка *од в*:*д*K; òрмāр :*д-роб*K), као и конструкције типа: гòспāр :*т-кућ*K; госпòђа :*т-кућ*K; кàнт˜н :*д-улиц*K; ш¤ма :*\[д\]-чемпр*K*с*B (чемресова шума); ш¤ма :*д-масл*Q*н*B (маслињак). Предлог *од* чест је у лок. место *о*: Јèси ли шт© ч¤о :*д-њему?*; *Од* :*вему* н¦ком н¦шта не говòри. Предлог *с* с ген. означава и узрок нечему: *Ш њ*6*гов*K *л*\#*д*K *п*(*м*K*ти* св¦ ће изгỳби глÍву; *С т*!*бе* ћу òкаснит на вàпŚр. Устаљен је партитивни ген.: кýпит *кр*%*ха*; ---мат *з*!*лени* у џардÇну. У неким устаљеним одредбеним спојевима придев стоји после именице: *в*;*но б*b*јел*N, *кàфа б*b*јел*B, *м*"*со шт*%*ф*B*н*N *(п*6*чен*N\*)*, *р*b*ба пр*b*г*B*на\*, *гр*(*х слàн*Q, *см*&*кве с*$*х*K, *м*6*нестра з*6*лен*B. Чест је приповедачки императив: ЈÍ ти нè-*буди* л¦јен, па *п*7*ђи* в¦ђет ко т‹ запòмāгā. Честе су конструкције предлога *за* и са инфинитивом неког глагола: ствÍр *за н*6\*-вјероват\*; нÇје му *зà-вјероват*; нÇје *за-*>*грат се* с т¦јен; *за не ч*>*нит* скÍндале; ДòшŚ је *за д*(*т* ми òнŚ штрóпā. Инфинитивом се понекад у посебној конструкцији реченице замењује лични глаголски облик: *В*b*ђет* је онàкŚ гнĐсну, да ти се згźдË; *Ч*%*т* што гòвор,, да те ỳхитË стрÍх; *Пр*:*мислит* сźмо нà-тŚ, нàјxжËн се свź. Гости се дочекују речима: *д*&*бар д*:*ш*N; *д*:*бра д*7*шла/д*:*шла*; *д*:*бри* *д*7*шли/д*:*шли*. Висок проценат лексике дубровачког говора чине позајмљенице из романских извора.
Слободан Реметић
**Књижевност.** Књижевно стварање у Дубровачкој републици (**Д.**) у континуитету траје од најстаријих трагова средњовековног града. Пуни развој је доживела током великих књижевних епоха, хуманизма и ренесансе, барока и просветитељства. Трајање ове књижевности поклапало се са периодом опстајања Дубровачке републике: почетком XIX в. она је укинута, a са њом се угасила и дубровачка књижевност која је већ деценијама пре тога била у опадању. Дубровачка књижевност је, захваљујући условима и времену у којем је трајала, била трилингвална: на латинском (језик хуманистичке школе; језик хуманиста и каснијих неолатиниста, научне и теолошке литературе); на италијанском (студирали су у највећој мери на италијанским универзитетима и стварали под утицајем тада престижне италијанске књижевности ренесансе и барока, која је била најважнији узор дубровачкој); и у далеко највећем обиму на свом језику. Језик којим су говорили житељи **Д.** био је штокавски источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора. На том језику је настајала дубровачка књижевност. Дубровчани су у писаним документима, рукописима и у објављеним књигама, у књижевним делима свој језик називали: *дубровачки*, *нашки*, *српски* (постојао је од XIV в. континуирано канцелар „језика српскога" или „језика словинскога"; неки од познатих дубровачких писаца вршили су ту дужност, П. Примовић, А. Кастратовић), *словински*, *илирски*, *хрватски*. У употреби су биле латиница и ћирилица. Најстарије средњовековне штампане књиге објављиване су ћирилицом. Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији спонтано су се стварали услови за развој књижевности. Средњовековна књижевност била је претежно неоригинална (преводи, преписи, редакције рукописа различитог порекла -- латинског, византијског, италијанског, словенског, глагољско-чакавског, српског: молитвеници, лекционари, зборници, „науци" -- *Бернардинов лекционар*, ћирилични и латинични препис и др.); већу занимљивост имале су нелитургијске књиге: ћирилични *Дубровачки зборник од год. 1520 (Либро од мнозијех разлога*) (Ср. Карловци 1926); *Дубровачке легенде* (Праг 1913); дубровачке редакције средњовековних романа *Александрида* и *Роман о Троји* и др.
У време када су стварани најважнији дубровачки средњовековни списи развијао се хуманизам (стварање на латинском језику) и напоредо са њим ренесанса (стварање на народном језику). Хуманизам је прво велико поглавље дубровачке књижевности (прва половина XV в. -- прва половина XVI в.). Прва генерација дубровачких хуманиста утемељила је нову књижевност. У литератури је најпознатије име Џ. Гучетића (1451--1502), иако његова дела нису сачувана; савременици (Полицијано, И. Цријевић) су га сматрали савршеним песником. Једини писац ране генерације хуманиста чије је књижевно дело познато је Франо Луцо Гундулић (1451--1505), аутор прве новеле у дубровачкој књижевности (*Baptistinus*). Најважнији представници хуманистичке учене прозе били су Феликс Петанчић (1455--1520, трактати о Турцима) и Л. Цријевић Туберон (1458--1527, *Коментари о мојем времену*). Представници друге генерације хуманиста су: И. Цријевић (1463--1520) плодан, славом овенчани песник -- poeta laureatus, аутор првих поетичких трактата, посмртних говора, првог историјског спева о постанку **Д.** (*De Epidauro*); Јаков Бунић (1469--1534), писац првог митолошког спева *Отмица Кербера* и религијског епа (*Христов живот и дела*). Даљи развој дубровачке књижевности одвијао се у оквиру нових ренесансних токова, на народном језику, од најстаријих познатих стихова, забележених ћирилицом (1421) до краја XVI в. Током ренесансе издвојиле су се три генерације песника: поезија прве генерације петраркиста (канцонијери Ш. Менчетића и Џ. Држића), ослоњена на народну (двострукоримовани дванаестерац; песнички језик; меличност; стилски израз и др.; песме „на народну") одредила је дух и књижевну природу дубровачког песништва. Стварана под великим утицајем петраркиста, низом одлика показала је своју самосвојност. Друга генерација (М. Ветрановић, Н. Наљешковић, М. Држић) обогатила je поезију (тематска разноврсност; хришћанска ренесанса; жанровско богатство; маниризам и др.), првенствено је била окренута драмском стварању (и позоришту) и заслужна је за развој дубровачке ренесансне драме (еклога, побожна драма, пасторала, фарса, комедија у прози, трагедија, контраст, препеви драма). Томе је највише допринео М. Држић. Трећу генерацију песника, поред низа новина, битно су обележили певање на италијанском језику и наговештаји смењивања ренесансе новом књижевном епохом.
Барокна књижевност, стварана у **Д.** током XVII и почетком XVIII в., одређена је историјским, политичким, друштвеним и економским околностима, као и све већим утицајем цркве (барокни медијевизам). У складу са новом поетиком и филозофијом доба одвајала се од претходне епохе темама (бизарност у избору тема, мизогинство, општа непостојаност и променљивoст; нов идеал женске лепоте; двојство у спајању светог и профаног; религиозно-рефлексивно певање о људским слабостима, греху, покајању, охолости, лакомости итд.), формом и стилом (спољњи ефекти, претераности у фигуративности, сензуалности, ласцивности; досетка; маринизам; разноврсност строфа; осмерац као доминантни стих итд.), проширењем на ванкњижевне области (историзам, биографизам -- М. Орбин, Ј. Лукаревић; научни трактати, теолошке расправе, филолошки рад; академије и др.). Настају нови жанрови (пародија, мелодрама, мелодрамски балет, трагикомедија, анонимна комедија и др.); епско песништво постаје доминантни род (историјски и религиозни епови, разноврсни спевови). Посебна одлика дубровачке књижевности ове епохе било је *словинство,* осећање родољубља које је исказивано величањем Словена, посебно оних који су се херојски супротстављали мухамеданству, „словинског" језика, слободе. Главни представници који су увели и усавршили нове жанрове су: С. Ђурђевић (комични спев *Дервиш*), П. Примовић (мелодрама *Еуридиче*), Џ. Гундулић (историјско-романтични еп *Осман*, религиозно-рефлексивни спев *Сузе сина разметнога*), Џ. Бунић (лирика), Џ. Палмотић (мелодраме). Крај барока обележен је стварањем И. Ђурђевића, „последњег великог дубровачког песника", плодног вишестраног ствараоца, биографа дубровачких писаца и др.
Епоха просветитељства развијала се у почетку под утицајем француског просветитељства („франчезарија", прераде Молијера, преводи) и у знаку енциклопедизма и ерудитизма (С. Цријевић, С. Сладе Долчи и др.). У следећем периоду уочљива су два паралелна тока, један усредсређен на поезију и на народном и на латинском језику (неолатинизам) великим делом религиозну, на класицизам, умногоме обележен конзервативизмом, други окренут пригодној литератури која се губила у ефемерности. У завршном периоду све се више испољавао предромантичарско интересовање за народну књижевност (Ј. Бетондић, Ђуро Ферић), завршавали су се велики подухвати -- *Речник* Ј. Стулића; историјски преглед дубровачке историје и дубровачке књижевности Ф. М. Апендинија у *Белешкама*... (*Notizie istorico-critiche sulle antichità, storia e letteraturа de' Ragusei*, I--II, Dubr. 1802--1803). У *Белешкама* дубровачка књижевност је сагледана у време када се њен ток окончавао. Аутор је показао природну повезаност у једну целину **Д.** и литературе која је у њему стварана.
Злата Бојовић
**Позориште.** Подаци у Дубровачком архиву сведоче да су већ тoком XIV и XV в. у **Д.** деловали домаћи и гостовали страни забављачи, али и да су у Босни и у Херцеговини крајем XV и почетком XVI в. биле популарне дубровачке забављачке групе чије су игре представљале неку врсту споја западноевропског позоришта и словенског фолклорног наслеђа. Дубровачка влада је често позајмљивала певаче, забављаче, комедијаше, мађионичаре, трубаче, добошаре и друге артисте од суседних српских и босанских владара, нарочито када су то изискивале важније свечаности, поготово поводом прославе заштитника града -- Св. Влаха. До процвата пре свега литературе, али и позоришне уметности на тлу Дубровачке републике долази, ипак, тек са појавом хуманизма и ренесансе. Дубровачки хуманиста Илија Цријевић (Aeilius Lampridius Cervinus, 1463--1520) још као студент у Риму проучавао је Плаутове драмске текстове, па је први приметио да се у акростиховима његових пролога налазе, махом, изгубљени наслови комедија. Драмску форму у дубровачку књижевност уводи песник Џоре Држић око 1500. У његовом лирском канцонијеру налази се еклога *Радмио и Љубмир*, пастирска игра у виду драмског дијалога од 316 стихова. Она представља прву световну драму у историји дубровачке књижевности и позоришта, а било је предвиђено да буде изведена на отвореном простору, онако како су уобичајено драме биле и представљане. Непосредно након прве генерације петраркистичких ренесансних песника дубровачка ренесансна драма доживљава свој пуни процват у првих шест деценија XVI в. Мавро Ветрановић (1482--1576) у првом периоду свог стваралаштва пише световне, бинске еклоге (*Орфео*, *Ловац и вила*, *Историја од Дијане*), а након замонашења, побожне драме са религиозном тематиком (*Како братја продаше Јозефа*, *Сузана чиста*, *Посветилиште Абрамово*, *Од порода Језусова* и *Ускрснутје Исукрстово*).
Фарсу као жанр у дубровачку комедиографију уводи Никола Наљешковић (око 1500/1505--1587), лиричар и аутор маскерати, који је позоришни живот **Д.** обележио овим жанром, али и световним драмама. Свих седам својих драма, које није штампао и сачуване су у каснијим преписима, насловио је истим називом *Комедија*. Четири су пастирске игре, а три су фарсе. Управо фарсе представљају његов најзначајнији допринос дубровачком позоришту и драми. Одликује их груб хумор са оштрицом упереном ка појавама из свакодневног грађанског живота ондашњег **Д**. Извођењем његове фарсе *Комедија шеста* у приватној кући, на пиру властелина Марина Жупановог Кларичића 1542, започет је и нови обичај у историји свакодневице Дубровачке републике: представе више нису извођене само на јавним просторима, на главном градском тргу, него и у интими породичних кућа и свечаности. Сценски простор на којем су извођене његове фарсе био је преграђен, што је омогућавало симултану сцену, додатни хуморни ефекат и критику појава које су приказиване.
Најзначајнији драмски писац дубровачке ренесансе је Марин Држић (око 1508--1567) који је у најплоднијем периоду стваралаштва (1548--1562) написао дванаест жанровски различитих драмских дела: еклоге *Тирена*, *Венере и Адон* и *Плакир и вила*, фарсу *Новела од Станца* и ерудитне комедије *Помет* (изгубљена), *Дундо Мароје*, *Пјерин*, *Џухо Крпета*, *Скуп*, *Манде* и *Аркулин*, те трагедију *Хекуба* којом у драмску књижевност уводи потпуно нов жанр. Његове драме су извођене различитим поводима: на свадбама виђенијих грађана **Д.** (Влаха Држића, Влаха Соркочевића, Мартолице Џамањића, Саба Гајчина), „прид Двором", на отвореном, приликом покладних свечаности. Једино је ерудитна комедија *Дундо Мароје* изведена у Вијећници, након чега је уследила забрана позоришних извођења у овом здању.
Након М. Држића, чији дар и умеће није било лако достићи, долази до затишја на пољу позоришта и драме. Један од ретких драмских „гласова" јесте онај дубровачког грађанина пореклом из Стона, Антуна Сасина (1518--1596). Аутор хетерогеног дела, писац покладне и пригодне поезије, потом прве родољубиве песме *Мрнарица* и спева *Разбоји од Турака* у којем је дао једно од првих сведочанстава о спаљивању моштију Св. Саве, написао је и две пастирске еклоге (*Филиде* и *Флора*) и последњу фарсу дубровачке ренесансе *Малахна комедија од пира.* Рад последње генерације дубровачких ренесансних писаца, који су стварали у последњим деценијама XVI и на почетку XVII в., обележила је преводна књижевност и примена нових законитости у састављању трагедија. Михо Бунић Бабулиновић (1541--1617) је препевао Долчеову прераду Еврипидове трагедије *Феничанке* насловивши је *Јокаста*; Савко Гучетић Бендевишевић (1531--1603) аутор је трагедије *Далида*, а најзначајнији међу њима Доминко Златарић (1558--1613) са грчког језика препевао је Софоклову *Електру*, са латинског приповест о Пираму и Тизби (*Љубав Пирама и Тизбе*) из Овидијевих *Метаморфоза*, а са италијанског пасторалу *Аминта* Торквата Таса.
Епоха барока, која је обележила XVII в., донела је знатне новине на пољу драме. **Д.** је имао већ дугу традицију неговања различитих драмских врста, тако да се нови жанр -- мелодрама, убрзо након настајања у Италији, устоличио управо у Дубровачкој републици, готово три деценије пре него у Француској, Шпанији или Енглеској. Била је прихваћена од публике и убрзо су почели да је негују и аутори попут Паскоја Примовића (аутор прве мелодраме *Еуридиче* из 1617), Џива Гундулића, Џона Палмотића и др. Неговали су се и мелодрамски балет, мелодрамска сцена, интермедиј, пасторала са мелодрамским елементима, исусовачка трагедија и тзв. анонимна комедија. Иван Џиво Гундулић (1589--1638) је написао десет мелодрама и једно дело алегоријског карактера *-- Дубравку --* једину пасторалу у бароку. Сачуване су *Дијана*, *Армида*, *Прозерпина уграбљена* и *Аријадна* (једина која је и штампана), док су *Галатеа*, *Посветилиште љувено*, *Черера*, *Клеопатра*, *Адон*, *Кораљка од шира* изгубљене. Врхунац новог драмског жанра који ће у наредним столећима прећи у оперету и оперу у дубровачкој драмској књижевности и историји позоришта представља дело Џóна Палмотића (1607--1657). У време када је он стварао, позоришна машинерија већ је била спектакуларна, богата и ефектна, са онеобичавањем ликова и садржаја, тако да је његов опус сценских дела (*Аталанта*, *Павлимир*, *Акиле*, *Натјецанје Ајача и Улиса за оружје Акилово*, *Елена уграбјена*, *Даница*, *Алчина*, *Лавинија*, *Цаптислава*, *Ипсипиле*, *Бисерница*, *Армида*, *Андромеда*, *Дошастје од Енеје к Акизу његову оцу*, *Гости града Дубровника*, *Глас* и *Коломбо*) заправо наставио складан низ овог жанра и удовољавао укусу публике.
Све до осме деценије XVII в. **Д.** није имао позоришну зграду, нити професионалне глумце. Представе су изводили мушкарци, окупљени у аматерске дружине. Зна се да су такве окупљене групе изводиле прву еклогу Џора Држића, потом Ветрановићеве драмске текстове, а остали су и подаци да су Држићеве драме изводиле Помет дружина, Њарњаси, Дружина од Бидзара и Гардзарија. Непостојање професионалног ансамбла сигурно је био један од разлога што није негован један од најзаступљенијих ренесансних позоришних жанрова, комедија дел арте коју су Дубровчани имали прилику да гледају приликом гостовања страних извођачких трупа.
Друга половина XVII в. је период у којем су писане и извођене тзв. „анонимне комедије". У **Д.** их је забележено једанаест: *Јерко Шкрипало*, *Шимун Дундурило*, *Пијер Музувијер*, *Бено Поплесија*, *Џоно Функјелица*, *Старац Климоје*, *Љубовници*, *Мада*, *Лукреција*, *Син вјереник једне матере* и *Андро Ститикеца*. Ослањајући се на традицију ерудитне комедије, ова доминантна комедиографска врста у новом веку представља спој учене и комедије дел арте. У њеној основи јесу биле комедије типова, али су се заснивале и на импровизацији. Уочљиво је мешање две врсте хумора -- вербални и онај изазиван свим могућним ефектима и невербалним средствима зарад изазивања смеха, као и преузимање сцена, реплика, делова дијалога и других елемената из већ постојећих дела. Анонимне комедије нису имале онакву уметничку вредност нити улогу коју су имале комедије претходног раздобља. Улога им је била сведена на забаву, а њихова функција била је давање одушка осећањима ниже врсте. Новину у односу на ренесансну комедију представља отворено исмевање појединих личности или сталежа (најчешће племства) и директна критика друштва. Попут других драмских и литерарних врста, и оваква комедија у појединим сегментима данас је битан носилац културноисторијских и друштвеноисторијских података о времену у којем је настајала и бивала играна.
Невена Варница
**Црквена уметност.** Снажни земљотрес који је разорио **Д.** 1667. у потпуности је изменио слику града. Значајан број тада срушених сакралних објеката није обновљен, док су други, попут катедралног храма, темељно реконструисани и заоденути у барокно рухо. Број грађевина сачуваних у оригиналном облику посве је скроман и стога се познавање средњовековних дубровачких споменика, осим стања затеченог на терену, у великој мери ослања на археолошка истраживања и писане изворе. Најстарији сакрални објекат **Д.** била је црква повећена Св. Сергију и Вакху, смештена унутар првобитног дубровачког утврђења, Каштела, по којем носи име и први дубровачки секстериј (градска четврт) Каштел. Уз ову црквицу средином XII в. саграђена је Црква Св. Марије од Каштела, храм бенедиктинског самостана. Прво подграђе тог утврђења јесте секстериј Св. Петра, који свој назив дугује истоименој цркви. Археолошка истраживања раносредњовековне цркве и њене крипте показала су да је Црква Св. Петра Великог била грађевина уписаног крста са четири стуба која су носила елипсасту куполу, са изнутра полукружном и споља правоугаоном апсидом и пастофоријама на истоку и нартексом на западу, што је тип грађевине карактеристичан за средњовизантијску архитектуру. Са овог локалитета потиче више од 200 уломака предроманичке архитектонске пластике високог квалитета. Ти уломци су плод локалне радионице и потичу из најмање два хронолошка слоја, из IX и с краја X в. Према локалној традицији, ова црква је била првобитна дубровачка катедрала, а недалеко од ње налазила се и архиепископска палата.
Познато је такође да се у истом делу града налазила и црква посвећена Св. Виду, која је порушена у првој половини XI в. управо зарад проширења архиепископске палате. Најранији поменути црквени објекат у писаним изворима јесте Црква Св. Стефана. О њој учени византијски цар Константин VII Порфирогенит средином X в., у свом делу *О управљању царством*, каже да се налазила у центру града, доцнијем секстерију Пустјерна. Срушена је у разорном земљотртесу 1667. Првобитна једнобродна, тротравејна црква са изнутра потковичастом а споља правоугаоном апсидом, невеликих димензија, датирана је у крај VIII или почетак IX в. Њој се приписује низ мермерних фрагмената плутеја плиткорељефне декорације. Два века касније првобитна црква проширена је на западној, а потом и на источној страни. Обнављана је и у XIV в. Реч је о светилишту које је имало значајно место у историји **Д.** будући да су се у њему чувале многобројне светачке мошти. Византијски цар наводи да су се у овој цркви налазиле реликвије Св. Панкратија, док списи доцнијих хроничара града потврђују да су се у њој чувале реликвије већег броја мученика римске провенијенције, међу којима и Нереја, Ахила, Петронила и Домитила.
Почетак XI в. означио је у граду низ значајних промена које су се у наредном периоду одразиле и на црквено градитељство. **Д.** постаје седиште истоимене византијске теме, а његова црква се уздиже на ранг архиепископије. Године 1023. основана је прва бенедиктинска опатија на дубровачком подручју на Локруму. **Д.** тада доживљава демографски пораст што условљава и ширење градске површине, а све заједно доприноси економском и културном просперитету. Из тог периода су у самом граду и на оближњим Елафитским острвима сачуване димензијама скромне једнобродне цркве са куполом, саграђене током XI и XII в. Реч је о групи грађевина које се својим архитектонским карактеристикама издвајају у посебну целину у архитектури Далмације и у којима је могуће идентификовати византијске елементе у архитектури источне обале Јадрана. По правилу, ове једнобродне цркве имају три травеја и апсиду на источној страни, изнутра полукружну или пак правоугаону а споља правоугаону. Ниска купола уздизала се над средишњим травејем. Спољашње фасаде су најчешће рашчлањене лезенема (зидним испупчењима налик узиданим стубовима) на које се ослањају плитки лукови. Представници овог архитектонског тима у **Д.** су цркве Св. Луке, Св. Николе и тзв. Сигурата (Црква Преображења Христовог), све три на Пријеком, те Црква Св. Андреје на Пилама. Од петнаестак цркава овог типа на Елафитима издвајају се Црква Св. Николе и остаци Цркве Св. арханђела Михаила на Колочепу, те Св. Јована у Шиловом Селу, Св. Петра на Вељем Врху и Св. арханђела Михаила у Пакљени на Шипану. У црквама Св. Николе на Колочепу и Св. Јована на Шипану сачувани су значајни ансамбли фреско-сликарства с почетка XII в., проистекли из исте сликарске радионице, који стилом и програмом упућују на мајстора упознатог са византијским сликарством истог времена, могуће посредством јужне Италије.На византијске узоре указује и олтарна преграда из Цркве Св. арханђела Михаила на Колочепу, у чијем се забату налази представа патрона. Истраживања су показала да се испод данашње катедрале посвећене Богородици налазе слојеви две монументалне тробродне базилике. На простору испред катедрале, на тзв. Бунићевој пољани, пронађени су и остаци раносредњовековне тетраконхалне „меморије", која је служила и као крстионица. Првобитни катедрални храм, тробродна троапсидална базилика, саграђена свакако пре IX в., два пута је значајно преграђивана; први пут када су јој изграђени нови носачи сводова и куполе, а потом још једанпут када је преобликован западни део храма и изграђен звоник на његовом средишту. Остаци живописа откривени на остацима зидова првобитне катедрале потичу из две фазе. Првој, датованој у последњу трећину XI в., припадају остаци доњих делова фигура поворке црквених отаца у главној апсиди. Нешто су млађе фреске другог слоја, чији су фрагменти откривени на ступцима између главног и бочних бродова. Тај слој сликарства из истог је времена као и фреско-ансамбли елафитских цркава и дело је исте радионице. Доњи део композиције пронађен у аркосолијуму у источном делу јужног зида базилике датује се у прву четвртину XII в.
Изградња нове романичке катедрале започета је између 1132. и 1158. и трајала је дуже од једног и по века. Романичка катедрала била је монументална тробродна базилика са једном апсидом на истоку и куполом над средином главног брода. Именом су познати неки мајстори упослени на њеној изградњи -- протомајстор Еустазије, син протомајстора Бернарда из Транија (поменут 1199), протомајстор Пасква, син протомајстора Петра, ангажован на радовима на катедрали дуже од три деценије (помен из 1225), а потом и извесни Дамјан са Раба (1280), те на самом крају XIII в. клесар Кипријан и његов брат, клесар Вита, који је деловао нешто касније (помиње се 1305. и 1320). Од 1318. протомајстор катедрале био је Никола Корво из Венеције. У то време се пред црквом формира трг и гради крстионица-звоник испред њеног западног прочеља. Изглед романичке катедрале страдале у земљотресу 1667. познат је како из остатака на терену тако и из локалних писаних и визуелних извора.
Значајан елемент урбаног ткива **Д.** чине и монументални самостански комплекси, доминикански у источном делу градског језгра и фрањевачки уз западни улаз града. Године 1317. започета је изградња и фрањевачког самостана и цркве. У оквиру овог комплекса је клаустар (унутрашње манaстирско двориште) који је највећим делом извео мајстор Михоје Брајков из Бара у времену између 1327. и 1348. Двоструки капители хексафора који окружују клаустар украшени су фигурама изведеним у познороманичком стилу. Доминиканци су основали манастир у **Д.** 1225, а изградња монументалне готичке цркве и клаустра трајала је од почетка XIV до друге половине XV в. Монументалним радовима изведеним у **Д.** током XIV в. придружује се и изградња цркве посвећене градском патрону, Св. Влаху, која је започета 1348. Реч је о другој цркви посвећеној градском патрону на чијем месту је почетком XVIII в. саграђен данашњи храм са истом посветом. Према традицији, Дубровчани су изабрали севастијског епископа Влаха за патрона 971. и годину дана касније му подигли цркву ван тадашњих градских зидина. Нису пронађени остаци те прве цркве нити подаци који би потврдили њено датовање. На основу каснијих локалних извора сматра се да се та првобитна црква налазила недалеко од врата од Пила, на месту на којем је крајем XIII в. саграђен самостан клариса, тј. женског монашког реда Св. Кларе. Немали број цркава и манастира саграђен унутар градских зидина познат је само на основу скромних остатака или захваљујући писаним изворима, међу којима значајно место има *Опис славног града Дубровника* из 1440. из пера хуманисте Филипа де Диверсиса.
Дубравка Прерадовић
Због ексклузивног става политичких и црквених власти у самом граду **Д.** није било могуће подизање било какве православне богомоље. Чак ни напори моћног Саве Владиславића нису дали резултата, али је све масовнија и моћнија православна заједница, углавном састављена од имућнијих Срба трговаца (иако ни Грци, Цинцари и Бугари нису били занемарив дио), успјела крајем XVIII в. исходовати право на своју богомољу. Власти су им допустиле да на предјелу Посат 1790. управо на земљишту С. Владиславића адаптирају обичну стамбену кућу у црквени објекат посвећен Св. Георгију, доцније опремљен према обредним правилима. Једини архитектонски детаљ који је ту грађевину просторно дефинисао био је мали звоник на преслицу. На истом платоу гдје је била црква стајало је и најстарије православно гробље. Растућа заједница није имала разлога тиме бити задовољна, те је 1837. у оквиру великих грађевинских промјена у **Д.** за православне вјернике у предјелу Бониново подигнут невелик храм посвећен Св. арханђелу Михаилу. Архитекта тога класицистичког здања био је Лоренцо Вителески. И унутрашња декорација храма била је на истом стилском трагу, иконостас, пјевнице, али су у иконописном дијелу, колико је то било могуће, задржани традиционални облици. У понешто академизованом маниру престоне иконе извео је руски сликар Андреј Жуков, док су остале иконе рад других, засад именом непознатих мајстора. Неке иконе је црквеној општини завјештао Петар Петровић Његош. Око цркве је било окупљено велико, плански структурирано гробље са репрезентативним гробним обиљежјима изведеним у духу класицизма.
Изградњом и опремањем храма на Бонинову није престала тежња српске православне заједнице да цркву подигне у самом градском језгру унутар зидина. Напорима, прије свих браће велетрговаца и добротвора Нике и Боже Бошковића, купљен је одговарајући простор у иначе тијесном растеру у основи средњовјековног града, као и дозволе за подизање храма који ће изгледом и архитектонским концептом одговарати просторној и друштвеној средини. На јавном конкурсу прихваћен је план који је понудио сплитски архитекта Емил Векијети. Црква је била замишљена као размјерно велика, дворанска, стилски еклектична петокуполна грађевина, али због непопустљивог става политичких власти план није био без остатка прихваћен, а посебно спорна била је централна купола која на крају није ни била изведена. Темељи храма су освећени 1871, а само темељење је због подводног терена било сложено, тако да се изградња уз повећане трошкове отегла све до 1877. Непосредно извођење било је повјерено, такође Сплићанину, потврђеном протомајстору Андрији Перишићу, док је сам трошковник направио архитекта Јосип Сладе, тих година запослен код црногорског краља Николе на изградњи цеста и јавних зграда у Цетињу. Умјесто куполе, главни акценат храма изграђеног од корчуланског мрамора постаје прочеље завршено паром октогоналних звоника са лантерном, трима великим трифорама и нашироко употребљеним богенфризовима. Првобитни иконостас саборног храма посвећеног Благовјештењу извео је крфски мајстор Никола Аспиоти, али је између два рата надомјештен новим, чији је сликани дио извео академски сликар Атанасије Поповић. Дубровачку православну црквену заједницу обиљежили су значајни донаторски подухвати тако да је у три вијека постојања створено завидно богатство на заједничку корист, било да се ради о многобројним стамбеним и пословним просторима било да је ријеч о енормно богатој ризници црквеног блага. Тек је један дио баштине на класичан начин, јавно, још средином 50-их година XX в. представљен у Музеју икона смјештеном у некадашњој палати породице Бонда, док је други, не мање значајан материјал попут многих црквених сасуди и мобилијара, у трезору или постављен у трима постојећим богомољама. Изузетно је драгоцјена, добро сачувана и докраја сређена црквена Архива.
Бранко Чоловић
**Дубровачка сликарска школа** (**д. с. ш.**), традиционални назив за сликарство настало у **Д.** и његовој околини од треће деценије XV до средине XVI в. Реч је о репрезентативним олтарским палама и полиптисима, лако препознатљивих стилских карактеристика. Развоју „школе" допринео је широк круг наручилаца: градске власти, богате дубровачке племићке породице, донатори из редова грађанства, те припадници фрањевачког и доминиканског реда. Развијајући се у штитарској радионици од 1371, сликари задужени за осликавање штитова, оружја и дрвених шкриња постепено су се одвојили у засебну целину тако да је у граду око 1480. формиран и независан сликарски еснаф. У почетку је Дубровачка република на сликарским пословима упошљавала и мајсторе са Апенинског полуострва (Венецијa, Болоњa, Напуљ). Они су своја уметничка искуства преносили на локалне уметнике. Стога у **Д.** од треће деценије XV в. све више раде и домаћи сликари који стварају угледајући се на ранија дела Паола и Лоренца Венецијана, било на млетачке сликаре раног кватрочента. Међу локалним сликарима прве генерације **д. с. ш.** издваја се Џиван Угриновић који се угледао на дела позног венецијанског тречента. Поред религиозног сликарства, његов опус је обухватао и рад на осликавању штитова, шкриња, застава, као и декорисању кућа и палата укључујући и палату Сандаља Хранића. Од Угриновићевог дела сачуван је само олтарски полиптих у Цркви Св. Антонија на Колочепу из 1434/35. на којем се византијске стилске одлике прожимају са готичкима. Угриновићев стил ослобођен карактеристика иконописа лако су прихватили како дубровачки наручиоци тако и сликари. По свему судећи школован у Венецији, он је своје знање пренео сину Стјепану Зорнелићу, а овај својим синовима Николи и Матку Степановићу чиме је Угриновићева радионица у три генерације и током осам деценија била активна у **Д**.
Млађи Угриновићев савременик, Матко Јунчић, један је од најугледнијих предстваника **д. с. ш**. Прве сликарске кораке остварио је уз оца Радашина Јунчића, сликара штитова, да би потом наставио школовање код неког венецијанског мајстора. Познато је да је имао радионицу прво у Котору, а потом од 1446. у **Д.**, али је од његовог опуса сачувана само олтарна слика за Цркву Госпе од Шуња на Лопуду. Мада стилом близак Угриновићу, Јунчић прави искорак у правцу готичког стила, ослобађајући се тековина византијског сликарства. Сарађивао је са Ловром Добричевићем на изради полиптиха за главни олтар доминиканске цркве, а потоњи је преузео и Јунчићеве поруџбине након његове преране смрти. Професионални пут и сарадња Јунчића и Добричевића показују у којој мери су Котор и **Д.** били повезани и у којој мери се сликарство на простору јужне Далмације развијало на заједничким естетским постулатима.
Појава Добричевића означава почетак нове епохе у развоју **д. с. ш**. Он је најзначајнији представник тзв. прелазног стила из позне готике у рану ренесансу. Формиран у граду на лагунама, након рада у родном Котору, године 1459. трајно се настањује у **Д.** где ради до конца живота 1478. У дубровачко сликарство уноси значајне стилске али и иконографске новине. Полиптих који је урадио за главни олтар доминиканске цркве (1448) сматра се најлепшим примером готичког сликарства у **Д**. Крштење Христово, његова централна слика, прва је позната композиција у олтарном сликарству **Д**. Назнаке увођења раноренесансних уметничких постулата са којима се Добричевић упознао у Венецији видљиви су на његовим радовима из средине XV в. (Св. Влахо, полиптих за фрањевачку цркву, 1455--1458). Његова зрела дела, полиптих за главни олтар Богородичине цркве на Данчама (1465/66) и делови некадашњег полиптиха Богородичине цркве у Рожату у Ријеци дубровачкој (1469), данас у Прагу и Лондону (Благовести Лудлов), показују да је Добричевић био упознат са савременим делима Јакопа Белинија и Бартоломеа Виваринија. Његова добро организована радионица у **Д.** била је расадник нових уметничких идеја које ће проширити његови многобројни сарадници и ђаци, укључујући и Ловрова два сина Вицка и Марина.
Деценије на прелазу из XV у XVI в. након Добричевићеве смрти 1478. представљају врхунац **д. с. ш**. Тада су у **Д.** активни Никола Божидаревић, Михајло Хамзић и Вицко Ловров Добричевић. Игром случаја, ова три значајна представника дубровачке ренесансе умрла су током 1517. и 1518, најављујући крај врхунца **д. с. ш.** и почетак њеног опадања. Једино сачувано дело Вицка Добричевића, полиптих за олтар Св. Михаила, фрањевачке цркве у Цавтату (1509/10), показује снажан утицај сликарства његовог оца Ловре, али и очигледнији уплив ренесансних идеја. Начин сликања светачких физиономија, обрада драперија, као и третман композиције упућују на инспирацију делима Б. Виваринија, муранског мајстора са чијим се делима Вицко упознао у Венецији. Најзначајнија фигура зенита дубровачког сликарства јесте Никола Божидаревић. Након готово две деценије странствовања, он се 1491. враћа у родни **Д.** и убрзо отвара самосталну радионицу. Од њега су сачувана само четири дела -- триптих за капелу властеоске породице Бундић, Благовести по наруџбини поморца Марка Колендића за доминиканску цркву на Лопуду (1513) и Богородица међу светитељима за олтар породице Ђорђић (Музеј доминиканског самостана), те триптих за цркву на Данчама. Премда се у његовом делу препознају утицаји венецијанских сликара, Божидаревић је успео да споји домаћу сликарску традицију са новим композицијским и колористичким тенденцијама дајући му снажан лични печат. Своја је дела потписивао, што је изузетак у **д. с. ш**. Последњи велики представник дубровачког сликарства јесте Михајло Хамзић. За разлику од својих савременика и претходника, он инспирацију проналази у делу Андреје Мантење. И у архивским списима стоји да је Хамзић сликарство учио у Мантови код „главног сликара Италије", што долази до изражаја нарочито у његовим сачуваним делима, као што је Крштење Христово из Kнежевог двора (1509). Хамзићев триптих из дубровачке доминиканске цркве (1512) за племићку породицу Лукаревић сведочи о његовим интересовању за натурализам физиономија, пластичну обраду фигура, снажне колористичке контрасте и за модерније схватање илузије дубине предела.
Мада ће ученици и сарадници Божидаревића и Хамзића наставити да раде, смена генерација у наредном периоду није допринела даљем развоју дубровачког сликарства. Иако су радили за потребе црквених наручилаца и братовштина, нису били у могућности да одговоре на нове жеље и укус дубровачких патриција и грађана упознатих са тековинама и достигнућима ренесансе. Стога се они поново окрећу италијанским сликарима који у све већем броју долазе у **Д**. Богатији Дубровчани купују и наручују дела од ренесансних уметника, попут Тицијанове радионице. И док мањи број локалних уметника остаје да ради у граду, већина одлази на острва или у дубровачко залеђе -- у Стон, на Лопуд и на Конавле. Паралелно, од почетка XVI столећа, у **Д.** доспевају и позновизантијске иконе са Крита и из Јужне Италије. Тада се у граду формира и група сликара која ради у византијском духу. Њен главни експонент био је Франо Матков, активан током треће и четврте деценије XVI в., који је на своје радове стављао и грчке натписе. Коначно, међу домаћим сликарима било је и оних који су покушали да обједине карактеристике локалног сликарства са позновизантијским иконописом, међу чијим делима су иконе Богородице са Христом типа Страсне. У том плурализму узора и утицаја постепено се напуштају и нестају специфичан ликовни језик и теме **д. с. ш.** која се средином XVI в. гаси.
Дубравка Прерадовић
ЛИТЕРАТУРА: Г. Николајевић, „Србско обштество у Дубровнику", *СДМ 1839*, 1838; P. J. Schafarik, *Geschichte der sudslwischen Literatur*, Prag 1864--1865; П. Будмани, „Дубровачки дијалекат, како се сада говори", *РАД ЈАЗУ*, 1883, 65; *Правила добротворне Задруге Српкиња Дубровкиња*, Дубр. 1887; *Извјешће православног општества дубровачког о зидању и освештењу православног храма Благовештењског у граду Дубровнику 1885--1887*, Дубр. 1889; И. Стојановић, *Дубровачка књижевност*, Дубр. 1900; Н. Милаш, *Православна црква у Дубровнику у XVIII и XIX вијеку*, Сар. 1901; И. Хриситијан Енгел, И. Стојановић, *Повијест Дубровачке Републике*, Дубр. 1903; П. Поповић, „Матија Бан и његов књижевни рад у Дубровнику", *СКГ*, 1903, 6; С. Новаковић, „Ујединимо се културом", у: *Споменицa о паду Дубровачке Републике*, Дубр. 1908; П. Поповић, *Преглед српске књижевности*, Бг 1909; J. Перовић, *О животу и раду каноника декана дум Ивана Стојановића*, Дубр. 1910; Ј. Гелчић, „Дубровачки архив", *ГЗМС*, 1910, 22; Б. Водник, *Повијест хрватске књижевности*, 1, *Од хуманизма до поткрај XVIII стољећа*, Зг 1913; Н. Милаш, *Православна црква у Дубровнику у XVIII и почетку XIX вијека*, Сар. 1913; П. Поповић, *Из књижевности*, II, Бг 1919; *Споменица 25. годишњице соколског рада у Дубровнику 1904--1929*, Дубр. 1929; Г. Чремошник, „Када је постао Дубровачки архив", *ГЗМС*, 1932, 44; Ј. Радонић, „Рад Српске краљ. Академије на издавању архивалија из далматинских, а нарочито Дубровачког архива", *Годишњак СКА*, 1933, 42; С. Станојевић, *Историја српског народа у средњем веку*. I *Извори и историографија*, књига I: *О изворима*, Бг 1937; Л. Бакотић, *Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до уједињења*, Бг 1938; А. Фабрис, *Изабрани чланци*, Бг 1940; *Годишњак СКА*, 1941, 50; М. Решетар, „Најстарији дубровачки говор", *Глас САН*, 1951, 201; В. Форетић, „Дубровачки архив", *Хисторијски архив*, 1951, 4; Д. Павловић, „Нови подаци за биографију Марина Држића", *Зборник радова Институтa за проучавање књижевности* *САН*, 1951, X, 1; M. Пантић, „Архивске вести о дубровачком позоришту друге половине XVII века", *Зборник радова* *Институтa за проучавање књижевности САН*, 1952, XVII, 2; Ј. Тадић, *Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII--XVI в.*, Бг 1952; Група аутора, *Историја народа Југославије*, I--II, Бг 1953; В. Форетић, „Преглед стања фондова, збирки и група Државног архива у Дубровнику на дан 22. травња 1955", *Архивист*, 1955, 5, 2, додатак 4; П. Ивић, *Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје*, Н. Сад 1956; Л. Беритић, „Убикација несталих грађевинских споменика у Дубровнику", I--II, *Прилози повијести уметности у Далмацији*, 1956, 10, 1960, 12; М. Комбол, *Повијест хрватске књижевности до препорода*, Зг 1961; Л. Војновић, *Кратка историја Дубровачке републике*, Њујорк 1962; М. Живановић, *Дубровник у борби за уједињење 1908--1918*, Бг 1962; М. Пантић, *Дубровачка књижевност*, Бг 1962; В. Ј. Ђурић, *Дубровачка сликарска школа*, Бг 1963; Г. Суботић, *Архитектура и скулптура средњег века у Приморју*, Бг 1963; М. Пантић, „Књижеви историчар Петар Колендић", у: П. Колендић, *Из старог Дубровника*, Бг 1964; М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968; K. Пријатељ, *Дубровачко сликарство XV--XVI стољећa*, Зг 1968; Б. Стули, „Два покушаја инвентаризације Дубровачког архива почетком 19. вијека", *Архивски вјесник*, 1968--1969, 11--12; В. Форетић, „O Дубровачком архиву", *Архивист*, 1969, 19, 1; П. Ивић, „О значењу израза lingua serviana у дубровачким документима XV--XVIII века", *ЗМСФЛ*, 1969, 12; *Српски народ и његов језик*, Бг 1971; Р. Вукомановић, „Дубровачка црквена општина", *Алманах Срби и православље у Дубровнику и Далмацији*, Зг 1971; Д. Павловић, *Старија југословенска књижевност*, Бг 1971; Ј. Тадић, „Сабласти круже Југославијом", *ИЧ*, 1971, 18; *Dubrovnik (Ragusa): A Classic City-State*, London -- New York 1972; K. Милутиновић, *Војводина и Далмација, 1760--1914*, Н. Сад 1973; М. Франичевић, Ф. Швелец, Р. Богишић, *Повијест хрватске књижевности*, 3, *Од ренесансе до просвјетитељства*, Зг 1974; М. Пантић, *Из књижевне прошлости*, Бг 1978; „700-годишњица Дубровачког архива 1278--1978", *Архивист*, 1979, 1--2; З. Бојовић, *Барокни песник Петар Канавеловић*, Бг 1980; В. Форетић, *Повијест Дубровника до 1808*, I--II, Зг 1980; I. Banac, „The Confessional „Rule" and the Dubrovnik Exception: The Origins of the „Serb-Catholic" Circle in Nineteenth Century Dalmatia", *Slavic Review*, 1983, 42, 3; M. Прелог и др., *Златно доба Дубровника: XV и XVI стољеће: урбанизам, архитектура, скулптура, сликарство, илуминирани рукописи, златарство*, Зг--Дубр. 1987; К. Милутиновић, „О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848--1914", *Зборник о Србима у Хрватској*, 1989, 1; И. Стевовић, „Једнобродне куполне цркве у Дубровнику у време византијске власти", *Зограф*, 1990, 21; Ј. Митровић, *Српство Дубровника*, Бг 1991; П. Ивић, *Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој*, Ср. Карловци -- Н. Сад 1994; П. Милосављевић, *Систем српске књижевности*, Пр 1996; С. Борак, *Срби католици*, Н. Сад 1998; Ж. Пековић, *Дубровник: настанак и развој средњовјековног града*, Сплит 1998; С. Ћосић, *Дубровник након пада Републике (1808--1848)*, Дубр. 1999; М. Савић, *Сликарство у српским црквама сјевернe Далмацијe од краја XIV до почетка XX вијека*, Бг 2000; Г. Вуковић, „Преобразба Дубровника почетком 19. стољећа", *Радови Института повијести умјетности*, 2000, 24; Л. М. Костић, *Католички Срби*, Н. Сад 2000; М. Бојанић, Р. Тривунац, „Рјечник дубровачког говора", *СДЗ*, 2002, 49; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004; Ф. дe Диверсис, *Oпис славнога града Дубровника*, Зг 2004; М. Пантић, „Приступна академска беседа Милана Решетара о најстаријем дубровачком говору и њен (необјављени) завршетак", у: *Живот и дело академика Павла Ивића*, Суб. -- Н. Сад -- Бг 2004; Ђ. Николајевић, *О Дубровнику и о Дубровчанима*, Ниш--Бг 2004; A. Ничетић, *Нове спознаје о постанку Дубровника, o његовом бродарству и пловидби Светога Павла*, Дубр. 2005; Б. Ђорђевић, *Никола Наљешковић, дубровачки писац XVI века*, Бг 2005; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта XIII--XXI век*, Н. Сад 2005; *Преглед архивских фондова и збирки Републике Хрватске*, 1, Зг 2006; И. Арсић, *Српска православна црква у Дубровнику до почетка XX века*, Требиње--Дубр.--Бг 2007; М. Мурат, *Из мог живота, аутобиографија*, Бг 2007; И. Арсић, „Издања Матице српске у Дубровнику", *Сусрети библиографа*, 2007, 15; С. П. Новак и др. (ур.), *Лексикон Марина Држића*, Зг 2008; Ж. Пековић, *Четири елефитске цркве*, Дубр.--Сплит 2008; Б. Чоловић, „Архитектура православне цркве Благовијести Пресвете Богородице у Дубровнику", *ЗМСЛУ*, 2009, 37; М. Савић, „Архивска свједочанства о умјетности Српске православне парохије у Дубровнику", *СДМ*, 2009, 4; Ж. Пековић, *Црква Св. Петра Великога. Дубровакча предроманичка катедрала и њезина скулптура*, Дубр.--Сплит 2010; Т. Ракић, *Живот и дело дум Ивана Стојановића*, Бг 2010; М. Вукановић, „Општество Српске православне цркве од 1929. до 1946. у Дубровнику", *СДМ*, 2011, 6; Г. Спаић, Ј. Рељић, М. Перишић (прир.), *Култура Срба у Дубровнику 1790--2010: из ризнице Српске православне цркве Светога Благовјештења*, Бг--Дубр. 2012; С. Ћосић, „Лујо Војновић", у: С. Ћосић, З. Гријак, *Фигуре политике*, Зг 2012; М. Вукановић, „Музеј икона Српске православне општине у Дубровнику", *СДМ*, 2013, 8; K. Хорват Левај и др., *Катедрала Госпе Велике у Дубровнику*, Зг 2014; З. Бојовић, *Историја дубровачке књижевности*, Бг 2014; С. Ћосић, „Поезија дубровачких Срба католика, Повијест у стиховима", *Гордоган*, 2014, 29--30; С. Реметић, „Језик Дубровника кроз векове", *Дани српскога духовног преображења*, Деспотовац 2016, 23; *Зборна црква Св. Влаха у Дубровнику*, Зг 2017; A. Стражичић, *Дубровачки колури. Успон и пад Срба католика*, Дубр. 2018; И. Арсић, *Срби у Дубровнику*, Бг 2019; Н. Трнавац Ћалдовић, *По миша, по тице: самообликовање националног идентитета дубровачких Срба католика и дело дум Ивана Стојановића*, Бг 2019; И. Арсић, „Борба за очување националног идентитета Срба у Дубровнику", *Catena mundi: о националном идентитету Срба*, IV, Бг 2020.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРОВНИК
**ДУБРОВНИК**, „цвиет народног књижества", алманах који су у Дубровнику 1849. покренули предводници покрета Срба католика -- Матија Бан и Медо Пуцић, те Иван Аугуст Казначић. Штампан је на латиници у три годишта: 1849, у Дубровнику, у штампарији Антуна Мартекинија, а затим, због несугласица са дубровачким штампаром, у Загребу 1851. и 1852. Смисао алманаха изнео је један од уредника, Матија Бан („Увод", у другом годишту) рекавши да је неопходно „да се од пропасти сачувају средством печатње песнички саставци старих Дубровчана", а да се савременим младим писцима отвори поље деловања „кроз које би се народност славјанска у овим странама коначно утврдила". Ова намера је потврђена и устројством алманаха који је подељен у две рубрике, „Старо књижевство" и „Ново књижевство". Сем што су објављивани литерарни прилози из старе дубровачке књижевности (поезија највећег дубровачког барокног песника Џива Бунића), значајно је да је алманах својим савременим прилозима био и остао сведок времена. Тако је адвокат и песник Антун Казначић, дубровачки илирац, својим *Вијенцем народне славе*, који се састојао од пет песама појединачно посвећених патријарху Јосифу Рајачићу, бану Јосипу Јелачићу, Божидару Петрановићу и Људевиту Гају, са средишњом песмом спеваном поводом издања Гундулићевог *Османа*, сликовито указао на дубровачко схватање овог културно-националног покрета. Алманах **Д.**сматра се у српској, али и у хрватској књижевној историографији (Стјепан Ћосић), првим оглашавањем интелектуалног покрета Срба католика у Дубровнику.
ЛИТЕРАТУРА: И. Перић, *Дубровачка периодика (1848--1918)*, Дубр. 1980; С. Ћосић, *Дубровник након пада Републике (1808--1848)*, Дубр. 1999; И. Арсић, *Дубровачки штампари и издавачи XIX века и њихова издања*, Бл--Бг 2005; К. Бакија, *Књига о „Дубровнику" 1849--1852*, Зг 2005.
И. Арсић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРОВНИК
**ДУБРОВНИК**, „забавник (народне) штионице дубровачке", годишњак који је под уредништвом Јосипа Бунића, за године 1867--1871, 1874. и 1876, излазио у Сплиту и Дубровнику, а настављао је традицију алманаха-календара *Дубровник, цвиет народног књижевства* (1849--1852). Изузетно је богате садржине (прилози из савремене лирске и епске поезије и старије дубровачке баштине; драмска дјела; историја, етнографија, фолклорна традиција; преводи). У првом годишту објављено је, заслугом Ј. Бунића, прво издање комедије *Дундо Мароје* М. Држића. Међу најагилнијим сарадницима су М. Бан (трагедија *Цар Лазар*, *Урош и Мати му Јелена*) и С. М. Љубиша, који је овдје објавио највећи дио својих приповиједака („Шћепан Мали", „Кањош Мацедоновић", „Продаја патријаре Бркића", „Крађа и прекрађа звона" и др.) и опис Боке которске. Објављују се пјесме М. Пуцића, Ј. Сундечића, И. Градића, П. Бунића, проза П. Франасовића и М. Водопића. У преводима су одломци великих дјела свјетске књижевности (*Илијаде*, Дантеовог *Пакла*, приповијетке из *Панчтатре*, касније из *Енејиде*), а међу преводиоцима су П. Будмани, С. М. Љубиша, С. Бузолић, С. Новаковић. Доста прилога из фолклорне баштине (народне приповијетке, пјесме и локални обичаји) потиче од В. Врчевића, Н. Дучића, те В. Богишића (извјештај о народним пјесмама дугог стиха), који објављује и прилоге из историје Дубровника. Од В. Врчевића је значајан опис живота П. П. Његоша, писан по сјећањима и причањима савременика (1876) и „Огранци за историје Црне Горе" (1870).
ЛИТЕРАТУРА: П. Станојевић, „Стара књижевност Дубровника у годишњаку ‚Дубровник, забавник Народне штионице дубровачке'", у: *Прилози за историју српске књижевне периодике -- Споменица Драгиши Витошевићу*, Н. Сад -- Бг 1990; И. Арсић, *Дубровачки штампари и издавачи XIX века и њихова издања*, Бл--Бг 2005.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРОВНИК
**ДУБРОВНИК**, новине које су засновале присталице Српске странке у Дубровнику, а које су излазиле 1892--1941. Први број штампан је 3. VII 1892. Почетак излажења **Д.** везан је за почетак рада Српске дубровачке штампарије „Антун Пасарић" коју је основала група виђенијих Дубровчана, чланова Српске странке, међу којима и: Влахо Матијевић, Матеј Шарић, Матија Грацић, Стијепо Кнежевић, Антун Пуљези, Димитрије Бубало, Ђилдо Јоб, Кристо Доминковић и Лазар Вукасовић. Лист је излазио најпре као недељник, а затим и два пута недељно, као што му је мењан и формат и број страница. Током излажења било је и прекида у раду, у периоду 1914--1922, 1923--1925. и 1925--1937. Штампан је и латиницом и ћирилицом. Последњи број штампан је 29. III 1941. Уредници су били Стеван Врчевић, Антун Фабрис, Михо Вакети, Рудолф Сарделић, Мато Грацић, Кристо Доминковић, Никола Бркић, Антун Зипфел, Антоније Бенуси, Оскар Верница, Јовица Перовић и Новак Буквић. Почетак излажења **Д.** био је везан за зрели период активности покрета Срба католика у Дубровнику, па су његови уредници Врчевић, а затим и Фабрис, настојали да се својим уводницима али и многобројним чланцима, услед недовољног броја сарадника, огласе по актуелним питањима која је наметао круг листа *Црвена Хрватска*, посебно око српства старог града. Посебни су сукоби избили поводом прославе 300-годишњице великог дубровачког песника Џива Гундулића. У том својеврсном интелектуалном надметању изузетног успеха је имао својим аргументованим али и разложним, па и толерантним ставом Антун Фабрис. Управо из тог разлога **Д.** је забрањен, да би његов уредник и издавач, Фабрис и Пасарић, као и млади песник Урош Тројановић, били 1902. ухапшени у процесу познатом као „Дубровачка афера", која је била трагична по сву тројицу. Један од истакнутијих уредника **Д.** био је и публициста Кристо Доминковић, који се овога задатка прихватао у више прилика. Прогањан, интерниран и затваран у оба светска рата, Доминковић је остао доследан борац за српство Дубровника, активан и у осталим српским институцијама и удружењима у граду.
ЛИТЕРАТУРА: И. Перић, *Дубровачка периодика (1848--1918)*, Дубр. 1980; „Преглед развоја дубровачке периодике између два свјетска рата", *Анали*, Дубр., 1982, 19--20; И. Арсић, *Дубровачки штампари и издавачи XIX века и њихова издања*, Бл--Бг 2005.
И. Арсић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУБРОВНИК
**ДУБРОВНИК**, алманах-календар који је излазио 1897--1903. као издање Српске дубровачке штампарије. Једним дијелом је излазио под уредништвом Антуна Фабриса, водеће личности српске штампе у Дубровнику тога времена. Попуњен стандардним књижевним врстама за календар (народне пјесме, народне приповијетке, описи народних обичаја), прикупљеним на терену (с Мљета, из јужне Херцеговине, Конавла, Црне Горе), или преузетим из збирки припремљених за штампу. Иако отворен према цјелокупном српском књижевном простору, интензивније штампа ауторе из Дубровника, Далмације и црногорско-херцеговачког залеђа (И. Стојановић, Ј. Сундечић, В. Вулетић-Вукасовић, Ј. Берса, В. Радојевић, С. Матавуљ, М. Цар). Змај даје дијелове *Снохватица,* а Матавуљ приче из србијанског, београдског и црногорског живота. Међу сарадницима су: И. Вукићевић, С. Сремац (приче из српских старина), А. Шантић, С. Ћоровић, Л. Бакотић, О. Ђикић, И. Ћипико, А. Фабрис. Уз претежно књижевну садржину, **Д.** је задржао и црте календарских издања: доноси портрете истакнутих носилаца културне, историјске или политичке традиције, везаних за регионалне прилике и Србе у цјелини (Ј. Ј. Змај, М. Пуцић, С. Милетић, П. Будмани, Л. Лазаревић, С. Бјелановић, С. Матавуљ, М. Бан и др.). Календарску страну појачава велик удио прилога фолклорног поријекла и интересовања за знамените историјске догађаје (Косовска битка; прошлост Дубровника). Велику пажњу посвећује дубровачкој књижевној традицији и питањима језика и књижевности.
ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, *Библиографија српских алманаха и календара*, I, Бг 1986; И. Арсић, *Дубровачки штампари и издавачи XIX века и њихова издања*, Бл--Бг 2005; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг 2008.
Д. Иванић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВАН
**ДУВАН** (*Nicotiana tabacum*), биљка из рода Nicotiana и фамилије Solanaceae. Род *Nicotiana* обухвата између 60 и 70 врста једногодишњих и вишегодишњих зељастих биљака и жбунова. Највећи број врста распрострањен је у Средњој и Јужној Америци и јужним деловима Северне Америке, а неколико дивљих врста настањује Намибију у Африци и Аустралију. Највећи број врста је декоративан, па се гаје у тропским и суптропским крајевима као украсне биљке по баштама и парковима. **Д.** (*Nicotiana tabacum*) пореклом је из Боливије и сматра се природним хибридом између неколико дивљих врста. Касније су вештачком селекцијом добијене различите гајене сорте.
Владимир Стевановић
Најзначајнији састојак **д.** је алкалоид никотин, који чини око 0,6 до 3% укупне суве масе сушеног, индустријског **д.** и служи као хемијска одбрана биљке од инсеката. Европски народи, а преко њих и народи осталих континената, упознали су **д.** после открића Америке. Непуних сто година после открића овог континента **д.** се почео гајити и користити широм света. Године 1601--1603. **д.** је пренет у Турску, а одатле се проширио и на Балкан. У XVII в. постаје средство масовног „уживања". Иако потиче из тропских крајева, гајен је у различитим агроеколошким условима тако дa има веома широк ареал простирања.
Огледна производња **д.** у Србији, започела је 1851. у алексиначком округу. Године 1865. производња **д.** достизала је 1.000 т. Гајене су углавном три сорте: бошћа, крџа и бајиновац. Године 1885. донет је закон о монополу **д.** и саграђена је прва српска фабрика **д.** у Београду. Када је избио I светски рат, фабрика је евакуисана у Ниш, где је и остала. Од 1919. са слободне производње **д.** прешло се на режим ограничене производње. Производња је углавном била намењена домаћим потребама, била је под ингеренцијом Управе државног монопола и имала је фискални карактер. У периоду 1921--1930. производња сировог **д.** у Југославији у просеку је износила око 14.000 т., са 14.000 хa. Било је укључено око 91.000 произвођача. После II светског рата производња **д.** у Југославији повећана је четири пута. Просечна производња у периоду 1950--1990. (132.000 произвођача) износила је око 55.000 т. са 46.000 ха. Учешће Србије износило је око 30%. По обиму производње, 1960--1965. Југославија је била на 22. месту у свету. Као последица распада СФРЈ, грађанског рата, економског ембарга, у СРЈ (1990--1993) дошло је до пада производње. У периоду 2000--2005. просечна производња у Србији износила је 13.463 т. Као последица неповољне економске политике за **д.** његова производња опада, тако да је 2010. произведено око 9.500 т (са 5.800 ха и просечним приносима од 1.600 кг/ха) што представља смањење од 42%. Од њега живи око 7.000 домаћинстава, са око 20.000 чланова. Међутим, годишње потребе за сировим **д.** су много веће (20.000--24.000 т).
Различити типови климе и земљишта у Србији условили су рејонизацију гајења **д**. Према агроеколошким условима, дефинисани су региони: јужноморавски, нишки и крушевачи који су погодни за производњу оријенталних и допунских **д**. Агроеколошки услови подрињско-колубарског региона омогућавају успешну производњу више типова **д**. На подручју Војводине развијена је производња интродукованих типова берлеј и вирџинија који су важна компонента у производњи домаћих цигарета. Хемијске компоненте из **д.** се користе као сировина у производњи пестицида и лекова. Пушење **д.** као активно удисање дуванског дима, који настаје његовим непотпуним сагоревањем, узрочник је многих болести, али је и само веома раширена болест зависности.
Слободан Дражић
ЛИТЕРАТУРА: А. В. Икономовски, *Дуван у светској и југословенској привреди (историјат, развој и перспективе)*, Бг 1970; С. Дражић, „Формирање, чување и коришћење генетичких ресурса дувана (*Nicotiana tabacum* L.)", *СП*, 1997, 46, 3--4.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВАНИШТЕ
**ДУВАНИШТЕ**, село у северозападној Србији, на јужној периферији Мачве, формирано дуж магистралног пута Шабац--Лозница, 15 км југозападно од општинског центра Шапца. Формирање компактног насеља, односно „ушоравање", извршено је 1835. Насеље је издужено уз друм, а има и неколико кратких споредних улица насталих уз сеоске путеве. Настало је на идеално заравњеном терену висине од око 86 м. Током друге половине XX в. број становника је благо осцилирао. Депопулација је почела 80-их година. Године 1981. било је 739, а 2011. 560 становника, од којих су 96,8% били Срби. Пољопривредом се бавило 24,8% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА
**ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА**, грана индустрије која се бави узгојем и прерадом дувана. Прва појава дувана на територији Србије забележена је у XVII в. Гајење и трговина дуваном били су потпуно слободни и неопорезовани до увођења државног монопола 80-их година XIX в. Средином тог века најзначајнији окрузи у производњи дувана били су Алексиначки, Подрињски, Крагујевачки и Пожаревачки, а производња у Врањском и Нишком округу развила се нешто касније. Укупна производња дувана 80-их година XIX в. износила је око 1.000 т годишње. Прераду дувана и продају дуванских производа вршиле су аванџије, којих је у то време било око хиљаду. Схватајући да дуван може бити значајан извор буџетских прихода, држава усваја први закон о дуванском монополу 1884. који се углавном односио на трговину дуваном. У септембру наредне године усвојен је нови закон који је проширио државни монопол и на прераду, увоз и извоз. Држава је издавала дозволе за производњу дувана, организовала државна складишта, одређивала откупне и малопродајне цене, те давала у закуп саму трговину. С обзиром на неразвијеност државних административних и буџетских капацитета, одлучено је да се монопол изнајми на 50 година Контоару и Лендер банци, али је уговор о закупу раскинут већ 1888. Лендер банка је одмах започела са изградњом прве фабрике дувана на Мостару у Београду. До завршетка фабрике 1887, дуван се привремено прерађивао најпре у Кнез Михаиловој улици (данашња зграда САНУ), а потом у Таковској улици. Прерада се вршила на аванима и ручним машинама, а прве машине за израду цигарета уводе се после 20 година. Након пребацивања комплетне производње у новоизграђену фабрику на Мостару, простор у Таковској наставио је да служи као складиште дувана. У новој фабрици производило се око 2 т крижаног дувана дневно. На почетку I светског рата, фабрика је пресељена у Ниш. Захваљујући повољним климатским условима и квалитету тла, производња дувана у листу углавном се одвијала на југу Србије. У том смислу Ниш је представљао логичан избор локације. Прва производња почела је у Стоваришту непрерађеног дувана у улици Краљевића Марка. Нажалост, из Београда је успешно пребачен само део опреме, док су остатак опреме, складишта пуна дувана и зграде потпуно уништени од стране аустријске војске. Пред рат, 1913. производња је износила 783,4 т крижаног дувана, 113,7 милиона цигарета и 2,8 т бурмута. На данашњој локацији у Нишу (Црвени крст) фабрика је саграђена и пуштена у рад септембра 1930. Била је то врло модерна фабрика тог времена, иако се више од половине рада (унутрашњи транспорт, претходно влажење, сортирање, разлиставање, харманисање, храњење машина за резање, израду и паковање) обављало ручно.
Производња дувана у листу 1909. на територији Србије износила је 2.300 т, од тога у Нишком округу 950, Врањском 600 и Крушевачком 500. У Југославији између два светска рата, производња дувана у листу кретала се од 33.600 т у 1924. до 6.020 т 1934. У овом периоду произведене количине значајно осцилирају, чиме је онемогућаван оптимални развој ове привредне гране. Почетком 20-их година Југославија је у укупној светској производњи дувана у листу учествовала са 0,7%. Године 1939. у Србији је било 8 дуванских станица и то Прешево, Бујановац, Врање, Владичин Хан, Лесковац, Житковац, Крушевац и Бајина Башта. У асортиману прерађеног дувана пре II светског рата доминира крижани дуван за ручно прављење цигарета, са 50%. Карактеристике **д. и.** могу се посматрати у две временске целине. Предратна производња 20-их и 30-их година и послератна, након 1945. Послератна производња по обиму је двоструко већа у односу на предратну. Такође, након 1945. ова привредна грана добија шири друштвени значај. Осим задовољења домаће потрошње, **д. и.** има циљ и да оснажи производне снаге земље и утиче на социо-економске проблеме кроз запошљавање већег броја радника. Око 150.000 пољопривредних газдинстава се бавило производњом дувана, а број стално запослених у обради и преради дувана у СФРЈ износио је око 20.000. Учешће **д. и.** у националном дохотку износило је 4%, у извозу пољопривреде 20%, у подмиривању савезног буџета око 20%. Осамнаестогодишњи послератни просек учешћа дувана у листу у укупном извозу СФРЈ био је 5,7%. Најзначајнији произвођач дувана у листу била је Македонија (чак 50%), Србија (око 30%), Босна и Херцеговина (око 15%), Хрватска (око 4%) и Црна Гора (око 2%). Производња цигарета у Југославији константно је расла, те је за период 1935--1939. износила 7.100 т, за период 1940--1944. 15.200 т, а за период 1950--1954. 16.800 т.
У првој деценији након II светског рата укупна прерада дувана одвијала се у седам фабрика и карактерише је стални раст. Најзначајнија фабрика била је Фабрика дувана у Нишу, иако значајно оштећена у рату и са скромном опремом (14 резачких машина, 24 машине за израду цигарета и 19 пакерица). У фабрици у Нишу производња је обновљена већ почетком 1945. У априлу производња је износила 210 т цигарета, а већ у јуну 311 т цигарета и око 100 т крижаног дувана. Просек физичког обима производње дуванских прерађевина у Фабрици дувана Ниш у периоду 1945--1954. износио је 4.142 т, што је чинило 25,9% југословенске производње. Асортиман је обухватао цигарете „Морава", „Зета" и „Драва" и паклице крижаног дувана.Процес производње био је технолошки застарео, са значајним уделом ручног рада. Заправо, ручни рад преовладава у свим деловима технолошког процеса. Општа карактеристика **д. и.** Србије у овом периоду је усмереност производње ка обиму који може да подмири домаће потребе, што је водило ка лошем квалитету производа уз веома скроман асортиман. Количине извезених дуванских прерађевина биле су занемарљиве. У појединим периодима, нишка фабрика снабдевала је чак до једне трећине југословенског тржишта. Наредних десет година, у периоду 1955--1965, долази до снажног раста **д. и.** Југославије. Отворено је пет нових фабрика дувана (Прилеп, Куманово, Врање, Гњилане и Нови Сад) и реконструисане су постојеће фабрике у Сарајеву, Љубљани и Скопљу. Десетогодишњи просек производње износио је 5.404 т. Истовремено, најзначајнија фабрика дувана у Србији, Фабрика дувана Ниш, није пратила овај тренд раста, што је било последица застарелости техничко-технолошког процеса производње и неповољне кадровске структуре, са претежно ниско квалификованом радном снагом. У овом периоду обим производње се повећао, али је удео у југословенској производњи опао на 24,2%. У другој половини 50-их година у асортиману цигарета Фабрике дувана Ниш доминантне су „Драва" и „Морава". Цигарете са филтером почеле су да се производе 1960. и достигле су удео на тржишту преко 95% до 1980. Целофанирање паклица започето је 1958. Државни монопол на дуван укинут је 1950. и фабрике су предате радницима на управљање, што је значајно утицало на развој **д. и**. Значај и позиција ове индустријске гране у југословенској привреди опада, али је она и даље представљала значајан приход за фискалне потребе државе. Најзначајнију позицију **д. и.** имала је у Македонији, будући да је чинила чак четвртину македонског националног дохотка. Разумљиво, ово питање било је од прворазредног значаја за македонске власти. Основани су асоцијација за дуван („Југотутун") и увозно-извозна организација „Македонија табак". Насупрот томе, у Србији су произвођачи наступали самостално.
Шездесетих година постојала је иницијатива о удруживању свих предузећа за обраду дувана и свих фабрика дувана на територији бивше уже Србије, Косова, Војводине и Црне Горе, али се то није остварило. Прво значајно окупљање произвођача из Србије представља оснивање **Д. и.** Ниш -- ДИН јула 1963. У састав ДИН-а ушла су следећа предузећа: Фабрика дувана Ниш, предузећа за обраду дувана из Ниша, Пирота, Прокупља, Житковца, Бајине Баште и Бијелог Поља. У каснијем развоју у састав су ушла још предузећа за обраду дувана из Љубовије, затим Крушевца, а 1969. у састав ДИН улази и Фабрика дувана Бањалука. Најзначајнији пословни резултати ДИН представљају: завршетак генералне реконструкције фабрике у Нишу којом су уведене савремене технологије у производњи дуванских прерађевина, изградња новог магацина за дуван и нове фабрике дувана у Нишу, почетак производње лиценцираних цигарета „Кент" и „Олд голд" и пласман нишких дувана на америчко тржиште, излазак на бугарско и совјетско тржиште кроз међународну сарадњу са „Бугартабаком" из Софије. Значајне инвестиције реализоване су и у Фабрици дувана у Бањалуци. У периоду 1965--1974. извршене су значајне инвестиције у производни процес и опрему. Завршена је реконструкција постојеће фабрике у Нишу по угледу на развијеније земље, те је у првој половини 1966. пуштено у рад ново, модерно одељење припреме дувана. Проширен је и асортиман производа увођењем првих лиценцираних цигарета „Кент" 1968, као и домаћих брендова „Дијамант" (1969) и „ЛД" (1970). Такође, граде се нови магацин дувана и нова фабрика дувана у Нишу. Изградња нове фабрике дувана започета је 1971. Након три године, 1974. фабрика је пуштена у рад са капацитетом 12.000 т годишње и могућношћу повећања капацитета на 20.000 т годишње. У овом периоду производња у Фабрици дувана Ниш дуплирана је у односу на претходну деценију и износила је 8.195 т, а учешће у југословенској привреди је остало непромењено.
Развој **д. и.** био је посебно интензиван након 60-их година па до распада СФРЈ. У атмосфери веома јаке конкуренције на домаћем тржишту настала је иницијатива за формирање удружене **д. и.** са територија Србије и Босне и Херцеговине, која је касније названа Удружена дуванска индустрија (УДИ). Најзначајнији произвођачи цигарета, фабрике у Нишу и Сарајеву, имале су оштру конкуренцију у новооснованим фабрикама у Прилепу, Врању, Куманову, Новом Саду и Гњилану. Осим тога, и македонска групација „Југотутун" желела је да преузме доминацију у сфери прераде дувана. УДИ је званично почела са радом 1970, са седиштем у Нишу. У састав УДИ-ја ушле су групације: ДИН Ниш, Фабрика дувана Сарајево (са целокупном дуванском привредом из БИХ, осим Бањалуке која је претходно припојена ДИН-у) и ДИВ Врање. Ове фабрике дувана, од укупно 15 на југословенском тржишту, покривале су преко половине тржишта цигарета. У саставу УДИ-ја биле су и пратеће делатности као што су обрада дувана, производња филтер штапића, штампарије итд. Развој **д. и.** у периоду 1975--1984. био је стабилан и усклађен са кретањима на светском тржишту. Просек производње Фабрике дувана Ниш био је 11.316 т. Производни асортиман цигарета се променио, те преовлађују цигарете екстра групе, I и II групе, а доминантни брендови били су екстра и обична „Дрина", „ЛД" и „Бест". Сложена организација удруженог рада „Југодуван" формирана је 1978. са седиштем у Нишу. У њен састав ушле су дуванска привреда и услужне делатности: фабрике дувана Ниш, Врање, Гњилане и Бањалука, пет радних организација за производњу и обраду дувана (Ниш, Пирот, Житковац, Прокупље и Лесковац), две графичке организације („Просвета" Ниш и „Графофлекс" Прешево), три радне организације за трговину („Дуван" Београд, „Дуван" Приштина и „Југодуванкомерц" Ниш) и Интерна банка. „Југодуван" је 1985. запошљавао око 7.000 радника.
Осим ДИН, на простору Србије значајне привредне субјекте **д. и.** чинили су **Д. и.** Врање -- ДИВ, Дувански комбинат Гњилане и **Д. и.** Зрењанин. ДИВ је настао 1957. удруживањем четири предузећа за обраду дувана (Врање, Бујановац, Прешево и Владичин Хан). Развој ДИВ обухватио је изградњу нове фабрике дувана у постојећем фабричком кругу у Врању, изградњу фабрике за дуванске фолије у Бујановцу, изградњу фабрике за производњу графичке амбалаже у Прешеву и фабрике за производњу пластичне робе у Владичином Хану. Производња цигарета у ДИВ-у започела је 1960, а просечна годишња производња цигарета у периоду 1960--1995. износила је око 1.750 т годишње. У асортиман ДИВ-а улазе цигарете „Зета", „Филтер ДИВ" и „Викенд". Године 1972. откупљене су лиценце за „Винстон" и „Камел". Узгој дувана у Гњилану датира још од 1913. Магацин за дуван изграђен је 1947, а фабрика за прераду дувана 1960. У Дуванском комбинату Гњилане просечан обим производње цигарета у периоду 1966--1995. износио је 1.009 т. На простору Зрењанина дуван се гаји од 1815, а производња дувана најпре се одвијала под мађарским монополом. На пољима Војводине сађене су сорте црних дувана. За време II светског рата, 1941. отворена је радионица за цигаре и резани дуван, а 1943. и одељење за производњу цигарета. После ослобођења, сва опрема за прераду дувана пребацује се у Скопље. Даља производња у Зрењанину углавном се одвијала као центар сировог дувана. Године 1963. поново се формирао центар за прераду дувана, јер је производња цигара, цигарилоса, лулаша и дувана за жвакање пребачена из Љубљане у Зрењанин.
Након распада СФРЈ долази и до промена у **д. и**. Производња сировог дувана у СР Југославији значајно варира и износила је од 5.600 до 9.159 т годишње, а у ДИН Ниш производња дувана је износила 1.200--1.630 т годишње. Производња дуванских прерађевина у СРЈ износила је 10.920--14.720 т (просечно 12.962 т) што је задовољавало половину домаћих потреба, а у ДИН Ниш производња је износила 7.119--9.568 т (просечно 8.490 т). Деведесетих година дошло је до значајних турбуленција, а од 1993, због наглог осиромашења, потрошачи све више почињу куповати дуван и цигарет-папир на црном тржишту. Такође, дуван почиње да се сади и узгаја широм Србије, у приватној режији. Све то је драстично утицало на **д. и.** Почетком 2000-их долази до приватизације српских дуванских фабрика. Најзначајније приватизације реализоване су 2003. када је компанија „Филип Морис" купила фабрику дувана -- ДИН „Фабрика дувана" и „Бритиш америкен тобако" је купио ДИВ. Осим тога „Јапан тобако" је приватизовао погоне у Сенти. Компанија „Монус" основала је сопствену компанију у Инђији и производња је започела 2005. Данас је **д. и.** један од највећих пореских обвезника у Србији и обезбеђује 11% буџетских прихода Србије.
ЛИТЕРАТУРА: А. Икономовски, *Дуван у светској и југословенској привреди: историјат, развој и перспективе*, Бг 1970; C. Стојановић, *Дуванска привреда 1945--2000*, Ниш 2001; Б. Мијатовић, *Дуван и српска држава у XIX веку*, Бг 2006.
Марина Михајловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА ВРАЊЕ
**ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА ВРАЊЕ** (ДИВ), фабрика дувана основана у Врању 1885. То је био индустријски првенац у малој варошици, која је имала једва 9.000 становника. У наредних више од 70 година фабрика је само откупљивала дуван. Припајањем сродних фабрика из Бујановца, Прешева и Владичиног Хана 1957, фабрика у Врању је ојачала, па је 1960. почела да производи цигарете. Први бренд била је цигарета „ДИВ", једна од најпопуларнијих тог времена у Југославији. Убрзо је, на целом југу Србије, почео интензивно да расте број индивидуалних произвођача дувана. Средином 80-их година прошлог века било их је око 2.000 који су фабрици у Врању испоручивали велике количине ситнолиснатог ароматичног дувана сорте „јака" и крупнолиснатог сорте „берлеј". То је омогућило да **ДИВ**из године у годину брзо јача и развија се. Већ крајем 90-их година прошлог века у фабрици је било 470 радника, који су годишње производили око 4.000 т цигарета „ДИВ", „Зета", „Викенд", „Морава", „Србија", „Формула", „Винчестер", а од лиценцних „Винстон" и „Камел". До 2003, захваљујући интензивној производњи дувана, у Врању, Бујановцу, Прешеву и Владичином Хану, хиљаде породица су лепо живеле, саградиле куће, школовале децу, купиле пољопривредну механизацију. Прекретница у развоју **ДИВ**-а била је 2003, када је фабрику у Врању, за 50 милиона евра, купила велика светска компанија „Бритиш америкен тобако" (БАТ). Приватизацијом и доласком ове компаније, која увози све потребне количине дувана, на југу Србије производња је смањена за више од 10 пута. Компанија БАТ је све обавезе из уговора испунила до 2008, а до данас је у развој, модернизацију производње, инфраструктуру и људске ресурсе, уложила више од 270 милиона евра, чиме је постала највећи британски инвеститор у Србији. Откупом акција малих акционара 2019. постаје 100% власник ове фабрике. Компанија је 2019. тржишту испоручила 4,1 милијарду цигарета, а годишња вредност производње је 3,4 милијарде евра. Лепезу њених производа чине: „Лаки страјк", „Пал мал", „Ротманс", „Кент", „Вог" и од 2020. „Данхил". У периоду брзог развоја после 1991, а пре приватизације, на челу **ДИВ**-а били су Драгомир Митић, Славољуб Вучковић и Миле Стевановић, којег је 2003. заменио Џон Кеткути из Енглеске. На челној позицији ове компаније, после 2006. и одласка Кеткутија, били су: Јирген Бакеберг (Немачка), Мајкл Едвардс (Велика Британија), Драган Младеновић (Србија), Михал Серкиес (Пољска), Расмус Паг (Данска), Рихард Вреденберг (Холандија) и Тамаш Њака (Мађарска).
ИЗВОРИ: Архива ДИВ-а/БАТ-а; ЛА.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пешић, *Врање*, Вр 1975; М. Поповић, *50 година обраде дувана у Бујановцу*, Вр 1978.
Р. Ирић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА НИШ
**ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА НИШ** (ДИН), прва фабрика дувана у Србији, једна од највећих и најсавременијих фабрика дувана на Балкану, данас у саставу америчке мултинационалне компаније „Филип Морис". Основана је као Друштво за закуп монопола дувана у Србији 1885. од стране Лендер банке из Беча и Есконтног контоара из Париза, на основу Закона о монополу, са седиштем у Београду. Пословала је у скромним условима, најпре у Кнез Михаиловој улици, где је дуван крижан у двема баракама са четири ручне машине и 90 авана, а од 1887. у новој фабрици за прераду дувана код Мостара. Српска држава је 1889. откупила фабрику од Лендер банке, а 1890, доношењем Закона о монополу дувана, фабрика је прешла у састав Министарства финансија Србије. Први директор је Пера Видаковић, којег 1911. наслеђује Милан Петровић Обућина. Управа Монопола доноси 1911. одлуку о изградњи нове фабрике дувана у Нишу, ради њеног пресељења из Београда у центар производње дувана, али су градњу одложили балкански ратови. У бомбардовању Београда октобра 1914, фабрика дувана је уништена, а у Ниш је пресељено седам преосталих машина. Директор Фабрике тад постаје Рака Мајсторовић. Услови рада у Нишу били су врло тешки. Производња је организована у просторијама стоваришта непрерађеног дувана (Дуванска станица) у ул. Краљевића Марка са 653 запослена. Фабрика је у октобру 1915. евакуисана у Солун, где је наставила производњу у унајмљеним просторијама тамошње фабрике „Салоники". Тако је решен проблем снабдевања српске војске цигаретама и дуваном, за којима је била велика тражња у ратним условима. По завршетку рата фабрика се враћа у Ниш и константно повећава обим производње. Тако 1923. производи преко 670 милиона цигарета од којих највећи удео имају робне марке „Сава" (30,3% у укупној производњи), „Вардар" (27,2%), „Зета" (25,8%) и „Морава" (6,1%). Директори Фабрике били су Марко Марковић (1920--1929), Славољуб Маршићанин (1929--1935) и Љубомир Врховац (од 1935). Капацитети фабрике сукцесивно су повећавани, па је нпр. 1929. у односу на 1919. број машина за крижање дувана повећан са 13 на 24, а број машина за израду паклица са 8 на 17. Набављено је и 19 нових машина за израду цигарета, 2 машине за цепање цигарета ради поновне прераде и 40 разних других машина. Тиме је годишњи капацитет фабрике повећан на 1,8 милијарди цигарета и 2 милиона кг крижаног дувана. На данашњу локацију на Црвеном крсту фабрика се сели 1930. по завршетку изградње наменских погона -- укупно 24 грађевинска објекта грађена четири године (производне хале, калорична централа, амбуланта, дечји вртић, купатило, менза и неколико станова за руководеће особље). Револуционарни искорак фабрика чини 1936, кад је освојена производња тзв. деникотинизиране варијанте цигарете „Вардар", претече данашњих филтер цигарета. Идеални услови омогућавају континуирано повећање производње, јачање конкурентске позиције на тржишту и запошљавање нових радника: 1937. било је 1.125 социјално осигураних радника а 1939. прерађено је преко 3.000 т дувана. Уочи II светског рата (1940) за потребе нишке фабрике дувана организована је производња дувана на површини од 84.079 м^2^ а производни капацитет (у једној смени) износио је 2.700 т цигарета и 1.188 т крижаног дувана, што је било више од ¼ укупне југословенске производње.
У току II светског рата, иако оштећена, Фабрика је радила у отежаним условима и под надзором окупатора. Регуларан рад обнавља крајем 1944. До почетка 1947. била је у саставу државног Монопола дувана, а тада прераста у производно предузеће. Следећи опште друштвено-политичке токове, 1950. је уведено самоуправљање, симболичном предајом кључева предузећа радницима од стране директора Јована Јовановића (1950--1963). До револуционарне преоријентације у производњи нишких цигарета долази 1960, кад се на тржишту појавила прва филтер цигарета „Београд". Социјалистички развој фабрике био је динамичан и пун различитих обрта, интеграција, трансформација и сл. Тако је 1963. припајањем фабрици предузећа за производњу и обраду дувана из Ниша, Пирота, Прокупља, Бајине Баште, Житковца и Бијелог Поља настао **ДИН**, а 1969, када је директор био Станиша Стојановић (1963--1969), компанији се припојила и Фабрика дувана из Бањалуке. Наредне, 1970. удруживањем **ДИН**-а с Дуванском индустријом Врање (ДИВ) и Фабриком дувана Сарајево, формира се Удружена дуванска индустрија (УДИ) са седиштем у Нишу. За потребе управе и стручних служби УДИ-ја саграђена је репрезентативна управна зграда у центру Ниша, на тадашњем Тргу радничких савета. Међутим, овај организациони облик није преживео друштвено-економске промене изазване одредбама Устава из 1974. и Закона о удруженом раду (ЗУР-а). Током седме деценије прошлог века снажну тржишну експанзију доживљавају нишке филтер цигарете „Београд", „Дрина", „Морава", „Дијамант" и „Кент" (прва лиценцирана цигарета у Југославији), а посебно „ЛД". Долази до потпуне преоријентације тржишта на филтер цигарете које је трошило 92% потрошача: 1973. Нишка фабрика дувана производи 20 врста цигарета, од чега 15 с филтером и само 5 без филтера. У то време креће и нова капитална инвестиција -- изградња нове фабрике дувана у Нишу и њено опремање најсавременијом опремом. Нова фабрика, капацитета 9.183 т цигарета, свечано је пуштена у рад 1974. када је и освојена производња тзв. бленд цигарета. Истовремено долази до поделе предузећа на ООУР-е (на темељу Устава из 1974. и Закона о удруженом раду -- ЗУР), а 1978. формирана је Сложена организација удруженог рада (СОУР) „Југодуван" -- Ниш. Директори Фабрике дувана 70-их и 80-их били су Младен Медар (1970--1975, 1979--1984) и Слободан Јовановић (1975--1979). У СОУР „Југодуван" удружују се четири фабрике цигарета (Ниш, Врање, Гњилане и Бањалука), пет РО за производњу и обраду дувана (Ниш, Пирот, Прокупље, Лесковац и Житковац), две штампарије („Просвета" -- Ниш и „Графофлекс" -- Прешево), три трговинске РО („Дуван" -- Београд, „Дуван" -- Приштина и „Југодуванкомерц" -- Ниш), а у оквиру СОУР-а формира се и Интерна банка Југодуван банка. Била је то права дуванска империја Југославије с генералним директором Живојином Костићем на челу (1978--1988). У међувремену (од 1973. до краја века) фабрика наставља с лансирањем нових марки цигарета, како би задржала доминацију на тржишту. С променљивим успехом на тржишту се појављују следеће марке: „Кинг", „Квин", „JAT", „Сфинга", „ПП", „Супер", „Лидер", „Ексклузив", „Делукс", „X", „75", „YU", „Бест експорт", „Бест црвени", „Век" и друге, уз разне варијације „Дрине" и „Мораве", са филтером и без њега. У то време нишке цигарете „Класик" и нешто касније „Класик лајт" имале су непоновљиву доминацију на тржишту која траје више од две деценије. Овакав пословни систем (СОУР са РО и ООУР-има) живи до 1990. када су доношењем Закона о предузећима укинуте творевине које је наметао ЗУР. Тада се већина РО са седиштем ван Ниша трансформише у друштвена предузећа и издваја из састава дотадашњег СОУР-а. Дошло је до дезинтеграције „Југодувана" као великог пословног система. У саставу **ДИН**-а практично су остали сви ресурси на локацији Фабрике дувана на Црвеном крсту у Нишу и дуванске станице на терену. Почетком 1990-их фабрика у Нишу запошљавала је око 3.500 радника и имала уговоре о сарадњи с више десетина хиљада индивидуалних произвођача дувана с простора СФРЈ, који су обезбеђивали више од ⅔ сировина. Генерални директор **ДИН**-а у то време био је Смиљко Костић (1984--1998), чији менаџерски тим покреће још једну капиталну инвестицију -- изградњу нове, највеће фабрике цигарета у Европи с модерним институтом и другим пратећим садржајима. Тај подухват ће, међутим, осујетити велика друштвено-економска и политичка криза -- грађански рат и распад Југославије, самим тим губитак значајног дела националног тржишта (1992), економске санкције међународне заједнице -- немогућност увоза сировина и извоза готових производа (1992--1994) и хиперинфлација са свим последицама (1993). Пословни систем **ДИН**-а још се није опоравио од наведених поремећаја, а поједини капацитети су били мета агресора у току бомбардовања Југославије од стране НАТО пакта (1999). Само у току НАТО бомбардовања, када је генерални директор био Зоран Аранђеловић (1998--2000), фабрика је три пута директно ракетирана с преко 20 пројектила, срушени су производни, складишни и други објекти, уништене велике количине сировина, технологије и других ресурса и начињена огромна материјална и еколошка штета од које ће се фабрика дуго опорављати. Током свих ових година (и деценија) производни асортиман стално прати захтеве тржишта и жеље потрошача, па захваљујући томе нишка фабрика остаје лидер на Балкану. У годинама пре приватизације (2000--2003) генерални директор ДИН-а био је Славољуб Драгићевић.
Најновија етапа у развоју **ДИН**-а је период после транзиције, односно приватизације. Она почиње 2003. када је **ДИН**, након до тада највеће приватизације у Србији, продајом за 387 милиона евра постао члан породице „Филип Морис", водеће светске дуванске компаније. Нова пословна стратегија компаније темељи се на развоју робних марки, па **ДИН** „Филип Морис" има водећу позицију на српском тржишту са 14 робних марки у 56 варијаната с којима остварује преко 50% тржишног удела у Србији. Тако нишка фабрика, осим домаћих робних марки „Класик", „Бест" и „Дрина", производи и међународне „Марлборо", „Бонд", „Л&M", „Некст", „Партнер", „Парламент" и др. Поред перманентног инвестирања у модернизацију технологије и производње, **ДИН** „Филип Морис" наставља политику подршке узгоју домаћег дувана подстицањем производње код преко 1.000 одгајивача дувана на пословном подручју фабрике, као и политику доприноса нишкој заједници донирањем великог броја културних, научних, спортских и других манифестација и пројеката, од којих је најпознатија Ниш Арт фондација. Након приватизације менаџмент **ДИН** „Филип Морис" предводе представници власника компаније Еуђенио Сидоли (2003--2007), Скип Борнхитер (2007--2011), Пол Рајли (2011--2013), Стејси Кенеди (2013--2018) и Александар Јаковљевић (од 2018). У трећој деценији XXI в. структура производње **ДИН** „Филип Морис" мења се у корист међународних брендова -- „Марлборо", „Бонд" и других, док се некад популарне домаће марке цигарета „Класик", „Бест" и друге потискују. Осим тога, у компанији се у потпуности примењују организациони и управљачки модели „Филипа Мориса", односно амерички модели, уз нужно поштовање домаћих прописа. Данас је у компанији запослено преко 900 радника.
ЛИТЕРАТУРА: С. Андрејевић, *Сто година Фабрике дувана Ниш*, Ниш 1985; *Енциклопедија Ниша -- Привреда*, Ниш 1996; Н. С. Ранђеловић, *Ниш у ратном пламену -- Бомбардовање `99*, Ниш 1999; *Нишки лексикон*, Ниш 2011; *Знамените личности Ниша*, Ниш 2018.
Новица С. Ранђеловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВАНСКА РЕНТА
**ДУВАНСКА РЕНТА**, државни зајам који је Србија узела 1885, на основу овлашћења Ванредне скупштине (да може закључити зајам у износу од 25 милиона динара ефективних) и закона од 22. септембра, како би финансирала рат против Бугарске. Уговор о зајму закључен је 10 дана по доношењу закона с париским Есконтним контоаром и бечком Лендербанком, с којима је претходне године закључен зајам „златна рента" („српска рента"). Номинални износ зајма био је 40 милиона динара (подељен на 80.000 обвезница по 500 динара), с каматном стопом 5% и роком отплате од 49 година. Као гаранцију за зајам овлашћена је Влада да уступи приход од монопола дувана, односно закупнину тог монопола ако га изда у закуп. На основу закона о монополу дувана од 22. септембра, који је држави дао искључиво право прерађивања, увоза и продавања дувана и дуванских производа (којим је проширен монопол државе на трговину дуваном из 1884), држава је монопол дувана давала под закуп, а Контоар и Лендербанка су га откупиле уговором од 3. октобра. Стварно је примљено 24.726.098,83. Емисиони курс зајма био је 60,54%, односно ефективно 59% (када се одбије тромесечни жуисанс, право уживања од 1,25% и трошкови -- емисиони, берзански и др.). Банке које су примиле **д. р.** растуриле су је код публике по курсу 77,5.
Банке су основале Друштво за закуп монопола дувана у Србији и на име годишње закупнине монопола првих пет година плаћале су по 2.250.000 динара, колико је износила годишња **д. р.**, иако је приход од монопола реално процењиван на 5--6 милиона. Трошкове управе монопола одређивале су саме банке, а државни надзор практично и није постојао. Од предаје држави евентуалних вишкова, како је предвиђено уговором, није било ништа. Кад је монопол враћен држави, он је већ у првој години (1889) дао чисту добит од преко милион динара, преко свих трошкова и преко ануитета **д. р.**, да би наредних година расла до 5,5 милиона у 1893, на којој висини се задржала закључно са 1898. Зајам је утрошен једним делом на куповину оружја и муниције, а другим на измирење приспелих ануитета на раније закључене зајмове -- Лутријски 1881. и Аграрни 1882. Заједно са српском рентом, **Д. р.** спада у најнеповољније зајмове које је закључила Србија. Лоше стање српских финансија није поправљено (уочи рата у државној каси је било само 60.000 динара), **д. р.** нису покривени ни сви трошкови рата (борбе су трајале само 15 дана, али је мобилизација узела четири месеца), нити су измирени претходни дугови. Стога се задуживање наставило већ наредне године.
ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, *Историја српских државних дугова од 1867--1895 год.*, Бг 1909; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића, књига друга (1878--1889)*, Бг 1927; Д. Гњатовић, *Стари државни дугови*, Бг 1991; Б. Мијатовић\*, Дуван и српска држава у XIX веку\*, Бг 2006.
Р. Буквић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВАНСКИ КОМБИНАТ, Подгорица → НОВИ ДУВАНСКИ КОМБИНАТ, Подгорица
**ДУВАНСКИ КОМБИНАТ, Подгорица** → **НОВИ ДУВАНСКИ КОМБИНАТ, Подгорица**
# ДУВАР
**ДУВАР** (тур. *duvar*: зид), бочна, вертикална страна зграде, просторије или неког дела куће или ограде увек од тврдог материјала, најчешће од камена који је зидан уз употребу кречног малтера или вара\*.\* Реч **д.** води порекло из протоилирског језика који има своје трагове у тајним језицима зидара (Гоге, Торбеши, Бошкачи) који су формирали oвај термин, дали му значење и касније преносили приликом својих печалбарских сезонских кретања кроз Балкан, Малу Азију и Шам (Блиски исток). Назив **д.** потиче од упитне реченице „ду ме вар" која у свом преведеном значењу доноси питање за човека који гради кућу „да ли желите кућу зидану од камена са кречним малтером". Градитељске дружине пореклом са Шарско-Пиндских планина даље су преносиле широм Отоманске империје овај појам. Он је касније прихваћен и усвојен као званични назив за зид. Некада су становници Мале Азије градитеље-зидаре који су долазили са југозапада Балкана називали „дуварци" или „варци". У народу је познат израз *дотерати цара до дувара*, који значи довести некога у безизлазан положај, у ситуацију у којој више не може да избегне или одложи своју одлуку.
ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, *Народно неимарство, II: стара варошка кућа*, Бг 1968; С. М. Ненадовић, *Илустровани речник израза у народној архитектури*, Бг 2002.
Н. Гаџић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУВНО
**ДУВНО**, средњовековна жупа на простору истоименог крашког поља, с центром у граду Дувно (Думно). Простор је био добро насељен и у римско доба, како сведоче многобројни археолошки локалитети. До почетка владавине босанског бана Стјепана II Котроманића (1322--1352), ова жупа и њој суседне -- Гламоч, Купрес и Ливно, биле су у саставу Угарског краљевства. Најкасније 1324/26, када је босански бан заузео простор Крајине између ушћа Цетине и Неретве (раносредњовековне Паганије), власт босанске државе се проширила и на ово подручје. О томе сведочи и помен војводе Богдана као сведока „од Думни" у повељи босанског бана из 1329/30. У изворима је забележена и посета бана Твртка овом подручју 1355, а даривање властеле Семковића селом Коло, као и властеле Клешића, сродника Котроманића, говорило би у прилог постојању владарског домена у жупи **Д**. Од времена краља Твртка, жупа **Д.** је са суседним жупама чинило једну од „земаља" босанске државе под именом „Западне стране", будући да су се простирале на западу од средишње, „земље" Босне. Поред града Думно, у средњем веку се помињу град Рог, села Стржањ и Шуица.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Рибар, *Западне стране у средњовјековној босанској држави*, Бг 2010.
Ј. Мргић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГ
**ДУГ**, обавеза дужника да повериоцу испуни чинидбу из неког облигационог односа. Он може имати за предмет чинидбе: давања (исплату одређеног износа новца, предају неке ствари итд.), чињења (превоз физичких лица или ствари, израду ствари, обављање одређеног интелектуалног посла итд.), нечињења (непредузимање радњи од дужника које би, да није засновао облигацију, могао предузимати -- на пример да не сади поред међе суседа висока стабла) или трпљења (да допушта прелазак моторним возилима преко свог земљишта итд.). **Д.** може настати на основу уговора, из проузроковане штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностраних изјава воље (као што су: јавно обећање награде и издавање хартија од вредности) и у другим случајевима прописаним законом. По редовном току ствари **д.** престаје испуњењем али и: пребијањем (компензацијом), отпуштањем **д.**, преновом (новацијом), сједињењем (конфузијом), протеком времена или отказом и смрћу (када је обавеза настала с обзиром на личне особине које од уговорних страна или личне способности дужника). Дужник је дужан испунити **д.** савесно и у свему како он гласи ‒ извршити садржину обавезе. Не може се **д.** пуноважно испунити нечим другим, а ни поверилац није овлашћен да захтева нешто друго. Испуњење **д.** није пуноважно ако поверилац или дужник самовољно замене обавезу коју дужник дугује некоме другоме чинидбом (члан 307. Закона о облигационим односима / ЗОО). Дужник и поверилац (уговорне стране) се, међутим, могу споразумети да уместо **д.** који му дужник дугује поверилац од њега прими нешто друго (замена испуњења -- *datio in solutum*). Уговорне стране могу постићи и споразум на основу којег дужник предаје повериоцу неку ствар или му уступа неко друго право да их прода и из постигнутог новчаног износа наплати своје потраживање (због тога се назива и предаја ради продаје -- *datio pro solvendo* -- члан 309. ЗОО). На овај начин обавеза не престаје, као што је то случај код замене испуњења, него се обавеза условно испуњава -- ако је поверилац који је примио неку ствар или право од дужника успео да је прода и наплати се из постигнутог износа. Уколико је поверилац остварио износ продајне цене у висини **д.** који му дужник дугује, потраживање повериоца се гаси. Када је продајом ствари или права поверилац постигао већи износ од **д.** -- његово потраживање престаје, али је у обавези да остатак износа постигнуте цене врати дужнику. У случају да је продајом ствари или права поверилац остварио мањи износ од **д.** који му дугује дужник, потраживање повериоца престаје само у висини постигнутог износа цене. Ако поверилац није могао продати ствар или право које му је дужник предао односно уступио, поверилац је у обавези да их врати дужнику, а потраживање повериоца остаје непромењено. Власник ствари или ималац права и даље остаје дужник и он сноси ризик случајне пропасти или оштећења ствари односно права који су ради продаје предати повериоцу. Ствар или које друго право поверилац је обавезан да прода по средњој цени на тржишту предвиђеним споразумом са дужником, руководећи се интересима дужника.
**Д.** дужника новчане обавезе, у складу с начелом монетарног номинализма (члан 394. ЗОО), престаје исплатом у време доспелости обавезе, износа новца предвиђеног у време закључења уговора, независно од промене његове унутрашње или куповне вредности (опадања или повећања вредности новца). Ако дужник не испуни **д.** или задоцни с испуњењем обавезе, поверилац има право да захтева накнаду штете коју је услед тога претрпео (члан 262. став 2. ЗОО). Дужник који задоцни с испуњењем новчаног **д.** и кад поверилац није због тога претрпео штету дугује му, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној законом.
**Д.** може испунити не само дужник него и треће лице, изузев кад према уговору или природи саме облигације **д.** треба да испуни дужник лично. Ако дужник није у обавези да **д.** испуни лично, па му треће лице понуди испуњење **д.**, поверилац је дужан да прими то испуњење ако је дужник са тиме сагласан. Поверилац може примити испуњење **д.** од трећег лица без дужниковог знања, па и у случају кад га је дужник обавестио да не пристаје да трећи испуни његов **д**. У случају да му је дужник понудио да сам испуни одмах свој **д.**, поверилац не може примити испуњење **д.** од трећег лица. **Д.** пуноважно може испунити и пословно неспособни дужник ако је постојање **д.** несумњиво и ако је доспео рок за његово испуњење. Може се, међутим, оспоравати испуњење **д.** пословно неспособног лица ако је оно исплатило застарели **д.**или **д.** који потиче из игре или опкладе (чл. 296. и 297. ЗОО). Уколико се **д.** не може остварити средствима државне принуде, због престанка захтева за његово испуњење, он постаје натурални (природни или неутуживи **д.**). Ако дужник добровољно изврши природни **д.**, не може се успешно позивати на стицање без основа и у случају да је исплату извршио у заблуди, сматрајући да је његова обавеза утужива. Природни **д.** најчешће настаје чињеницом наступања застарелости. О застарелости суд не води рачуна по службеној дужности него само ако се дужник на њу позове. Дужник може добровољно да испуни застарелу обавезу, али тада нема право да захтева да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела (члан 367. ЗОО). Природни **д.** може настати ако су обавезе засноване на моралним дужностима (обавеза издржавања између сродника која није предвиђена законом, помоћ напуштеној конкубини, накнада штете и када за то нису остварене законске претпоставке), ако су закључени уговори који немају форму потребну за утуживост (не и за пуноважност), као што је усмено закључени уговор о поклону, који је утужив ако је закључен у форми јавнобележничког записа, **д.** из разних допуштених игара и опклада ако су ствар или новац из игре или опкладе били само обећани а не и положени код трећег лица или предати другој страни. Наследник одговара за **д.** оставиоца до висине вредности наслеђене заоставштине. Између два и више санаследника **д.**се деле сразмерно њиховим наследним деловима ако из тестамента не проистиче нешто друго. Наследник који се одрекао наслеђа не одговара за **д.** оставиоца (члан 148. став 2. ЗОО и чл. 222--224. Закона о наслеђивању).
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Милошевић, *Облигационо право*, Бг 1977; С. Перовић, *Облигационо право*, Бг 1981; Л. Марковић, *Облигационо право*, Бг 1997; Б. Лоза, *Облигационо право ‒ општи дио*, Бг 2000; Ј. Радишић, *Облигационо право ‒ општи део*, Бг 2000; И. Бабић, *Лексикон облигационог права*, Бг 2008; *Облигационо право ‒ општи део,* Бг 2009\*;\* Б. Мораит\*,\* *Облигационо право*, Бл 2010.
И. Бабић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГА
**ДУГА**, индустрија боја и лакова, настала 1950. спајањем четири већ постојећа предузећа (Индустрија боја **Д.** из Београда, Фабрика лакова „Комуна" из Кнежевца, Фабрика минералних боја „Звезда" из Београда и Фабрика металних боја и легура из Београда), а на основу решења Владе НР Србије. Званичан назив измењен је 1953. у Индустрија боја и лакова **Д.**, Београд. Претече поменутих предузећа отварају се 20-их година XX в. Најпре је 1921. трговац Благоје Динић отворио Српску фарбрику боја и лакова „Благоје С. Динић" на Сењаку. Године 1923. београдски трговац Недељко Савић постао је ортак у фабрици, да би већ 1928. ортаклук био раскинут. Током 1930. Савић је основао Прву београдску фабрику боја и лакова на локацији данашње **Д**. Истовремено, капитал фирме „Reinhold, Fliger und Boking" ушао је у фабрику трговца Динића. Производња је 1928. пресељена са Сењака у Кнежевац. Од 1931. фирма „Reinhold, Fliger und Boking" постала је искључиви власник фирме. Исте године започела је производња чувених дурлина. Након рата фабрика је национализована и добија назив „Комуна". Фабрика „Звезда" основана је 1926. под именом Прва српска фабрика сувих боја „Матадор". Године 1935. прераста у акционарско друштво „Стар", које је након рата национализовано и назив је промењен у „Звезда". Фабрика металних боја и легура настала је спајањем три предузећа 1942. под називом „Метал и фарбе" а. д.
У свом саставу новоформирано предузеће **Д.** имало је пет производних погона на различитим локацијама и са застарелом опремом: погон I за производњу уљаних боја и лакова, погон II у Кнежевцу за производњу боја, лакова и нитро премаза, погон III за производњу цинковог белила, погони IV и V за производњу суве боје и ултрамарина. Релокација производних погона на једну локацију започета је 1951. када је добијен простор на Вилиним водама. Те прве године фабрика је имала 102 запослена и произвела је 950 т производа. Почетком 50-их производни асортиман обухватао је репроматеријал за индустрију са око 70% и производе за широку потрошњу са 30%. Већ 1960. физички обим производње је удесетостручен и износио је 10.500 т, чиме је **Д.** постала један од водећих произвођача боја и лакова у земљи. Следећих 10 година интензивна инвестициона активност омогућила је даљи раст физичког обима производње. Реконструкција предузећа извршена је у две етапе. Прва етапа реконструкције завршена је 1963. након чега су производни погони оспособљени за хемијско прерађивачку производњу великог обима. Осим модернизације опреме, у току реконструкције изграђени су и пратећи објекти нпр. магацини, индустријски колосек, путеви, трафостаница, водоводна и канализацинона мрежа. Погон из Књажевца пресељен је на Вилине воде, чиме се извршила потпуна концентрација производње премазних средстава на једној локацији. У овој етапи окончано је проширење Фабричког института и опремање за лабораторијски и полуиндустријски рад. Друга етапа реконструкције обухватила је: проширење погона премазних средстава, проширење погона вештачких смола и изградњу нових капацитета, и изградњу помоћних објеката. Упоредо са реконструкцијом и модернизацијом растао је удео квалитетнијих производа. Производња синтетских и нитро лакова и емајла у укупном асортиману порасла је са 4% 1950. на 50% 1968. Почетком 70-их година производња се оријентише на производњу синтетских смола. Производни део предузећа **Д.** чинили су: фабрика премаза, фабрика синтетских смола, погон нитро лакова и погон пигмената. У фабрици премаза производни програм обухватао је: производе на уљаној бази (боје, емајли), китове (уљани, нитро, синтетски и остали специјални), синтетске емајле (дурлини), термоочвршћавајуће емајле за печење, боје отпорне на хемикалије, нитро емајле, синтетско-уљане емајле и остала премазна средства. У фабрици синтетских смола производили су се полупроизводи за фабрику премаза и финални производи: фирниси, уљани и синтетски лакови, специјални лакови и емајли (резистин Д лак, дугапол-полиестри), лепкови и синтетске смоле. У нитро погону производили су се нитро лакови и разређивачи. Асортиман погона пигмената чинили су неоргански пигменти, цинково белило, боје за фасаде, дисперзини и остали хемијски производи. Значајан део производње пласиран је на домаћем тржишту, од чега 71% на тржишту Србије, а 29% у остатку Југославије.
Децембра 1973. формирана је Радна организација **Д.** удруживањем четири ООУР-а: „Полихем", фабрика смола и пигмената, „Фаб", фабрика премазних средстава, „Технос", услужне делатности и „Инкоф", заједнички послови (касније Комерцијала). РО **Д.** проширена је касније укључивањем ООУР „Елан" из Пријепоља 1981, а затим и ООУР „Динара" из Београда 1986. У периоду 1976--1980. изграђена је нова Фабрика синтетских смола, Фабрика синтетских лепила у Пријепољу, нови магацини и инфраструктура. Нови капацитети омогућили су производњу већу од 34.000 т 1976. до 50.773 т 1980. У периоду 1975--1980. број запослених расте од 662 до 830, респективно. **Д.** се на самом почетку пословања определила за развој извоза. Први извоз остварен је 1954. и константно је растао. Крајем 60-их година учешће извоза у реализацији кретало се око 20--25%, углавном у СССР и земље у развоју. Значајнији извоз на конвертибилно тржиште почиње 1980. Фабрика се оријентише ка повећању квалитета насупрот квантитета. Године 1983. две трећине производње се извозило, а 70-их и 80-их година јављају се проблеми узроковани увозом сировина и репроматеријала, јер постоје проблеми у обезбеђивању потребних девизних средстава. Па ипак, 1983. **Д.** је по укупном приходу на 307. месту међу свим југословенским предузећима и међу 100 највећих извозника Југославије, а 1984. око 30% извоза био је конвертибилни извоз. **Д.** је пажњу посвећивала и научно-истраживачком и развојном деловању. Развој је текао од отварања прве лабораторије на самом почетку рада фабрике до оснивања Фабричког института 1956. У току свог постојања Институт је развио многа техничко-технолошка решења и освојене су многобројне групе нових производа. Деведесетих година појачана рецесија и отежани услови на тржиштима на којима је позиционирана, стратешки опредељују **Д.** у правцу повећања сопствене ефикасности и флексибилности, као и у правцу диверзификације производње. Марта 1999. предузеће је приватизовано. У 2005. власник већинског пакета акција постаје „Белинка" холдинг из Словеније, која је 2007. припојена предузећу „Хелиос" Домжале из Словеније, чиме и **Д.** постаје чланица „Хелиос" групе. Стратешком одлуком Управе „Хелиос" групе, **Д.** Београд од 2010. мења претежну делатност у „трговина на велико хемијским производима", уместо дотадашње делатности производње боја и лакова, након чега је престала производња на овој локацији. „Хелиос" група 2014. постаје део групе „Ринг". Услед организационих промена, од 2017. **Д.** није члан „Хелиос" групе, али остаје члан „Ринг" групе.
ЛИТЕРАТУРА: *Дуга: лист Радне заједнице Индустрије боја и лакова „Дуга"*, 1969, 1, 1 -- 1986, 17, 70; Ж. Бијелић, *Дуга, индустрија боја и лакова, Београд: 1950--1970*, Бг 1970.
Марина Михајловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГА
**ДУГА**, недељни илустровани лист који је излазио од 1945. до 1967. у Београду. Први je српски и југословенски часопис после II светског рата који је илустрован у боји. Главни уредници били су: Танасије Младеновић (1945--1946), Милорад Панић Суреп (1946), Боривоје Глишић (1946--1948), Томан Брајовић (1948--1951), Љубиша Манојловић (1951--1952), Душан Грбић (1952) и Владимир Паскаљевић (1952--1967). Вођенa реченицом „Свет и догађаји виђени нашим очима", која је, као својеврсни потпис, стајала уз наслов часописа, редакција **Д.** је стварала недељник који је верно преносио вести о актуелним дешавањима у земљи и свету. Замишљена од почетка као илустративни лист, **Д.** је, уз квалитетне текстове, стављала акценат на визуелни аспекат медија. Врхунске фотографије, први пут објављиване и у колору, биле су главни адут овог листа симболичног назива. Први број је објављен 22. VII 1945, па не чуди што су готово пуну наредну деценију странице **Д.** попуњавале постратне теме. Импресивне су фотографије слободног, али до темеља порушеног Београда, као и других светских метропола, али се лист временом окретао ведријим темама. Иако су насловнице и прве странице испочетка биле резервисане искључиво за државни врх, са Јосипом Брозом и горућим политичким питањима на челу, помаљале су се и рубрике попут путописа, културе, моде и хумора. **Д.** је била и један од првих листова у Југославији који је у сваком броју објављивао неку од кратких прича или серијал у наставцима домаћих и светских аутора. **Д.** је међу првим српским листовима преносила вести из светског шоубизниса, па су ускоро и насловнице политичара замениле гламурозне фотографије звезда домаће и светске телевизијске и филмске сцене. У годинама које су следиле редакција **Д.** је основала још неколико листова комерцијалног садржаја: *Практична жена*, *Филмски свет*, *300 чуда*, *Џубокс* и *Фељтон*. Oни су својом продајом финансијски помагали опстанак **Д.**, но на дуже стазе то је било неодрживо и коначно гашење је дошло по објављивању броја 1.072 (30. IV 1967), када је део редакције прешао у *Фељтон* који је још неко време постојао.
Александар Деветак
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГА
**ДУГА**, лист за друштвена питања који је од 1974. до 2003. излазио двонедељно (26 бројева годишње) у Београду. Као својеврсна наследница истоименог недељника који је излазио 1945--1967, **Д.** је поново покренута 1974. у оквиру Београдског издавачко-графичког завода као свог издавача. Главни и одговорни уредници били су: в. д. Велимир Весовић (1974--1980), в. д. Војин Младеновић (1980), в. д. Данило Ружић (1980), Михајло Ковач (1980--1984), Грујица Спасовић (1984--1987), Илија Рапаић (1987--1991, 1995--1998, 2001--2003), Миломир Марић (1991--1995), Зоран Марковић (1998--2001) и Ненад Стефановић (2001). **Д.** је покривала широк спектар тема, од дневне политике, економије, културе, спорта до вести из шоубизниса. Била је својеврсно освежење на сцени штампаних медија Србије и Југославије, циљајући (поред читалачке публике средње и старије доби) и на млађу публику либералнијих схватања. На насловној страни **Д.** је објављивала фотографије женских топ-модела или познатих жена. У том контексту поред уобичајених политичких интервјуа и фељтона уведене су и рубрике „лакшег" садржаја (рецензије актуелних музичких издања и књига, филмских и позоришних представа, текстови о љубави и сексу, недељни хороскоп и сличне теме). Висок тираж ове ревије сврстао ју је у другој половини 80-их и у 90-им годинама XX в. на сам врх штампаних медија у Југославији, а за **Д.** су тада почели да пишу многобројни интелектуалци и јавне личности: Момо Капор, Борисав Ђорђевић, Добрица Ћосић, Милован Ђилас, Борислав Михајловић Михиз, Вук Драшковић и др. Колумну је у 90-има имала и Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића и председник Југословенске удружене левице. Иако је током своје делатности носила истовремене епитете прорежимског, односно опозиционог гласила, **Д.** је управо својом отвореношћу и тежњом да се на њеним странама увек могу прочитати потпуно различити ставови о актуелним темама истрајала до самог краја. Одолевајући политичким притисцима са разних страна, **Д.** ипак није успела да преживи финансијске проблеме, а тадашње потешкоће у којима се нашао БИГЗ довеле су до осипања новинара и дефинитивног гашења листа 2003.
Александар Деветак
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГА ВОЈНА
**ДУГА ВОЈНА**, крсташки поход против Турака 1443--1444. После првог пада Српске деспотовине под турску власт 1439, деспот Ђурађ Бранковић прешао је у Угарску, па је, нудећи новац, настојао да покрене крсташки рат. Пошто је Јанко Хуњади 1442. однео сјајне победе против Османлија у Влашкој, одушевила се и узбудила хришћанска Европа. На нову 1443. папа Евгеније IV (1431--1447) позвао је цео хришћански свет у рат против неверника. На Сабору у Будиму донета је одлука да се још истог лета крене у поход. Деспот Ђурађ је на Сабору одржао надахнут говор, помињући турске злочине и ослепљење својих синова. Али из разних разлога рат је одлаган и прошли су драгоцени летњи месеци. Најзад, сакупили су се крсташи, које су предводили угарски краљ Владислав I Јагелонац, Јанко Хуњади, папски легат кардинал Јулијан Чезарини и деспот Ђурађ. Војска се састојала од око 25.000 Угара, Пољака, Влаха и припадника других народа и од око 8.000 Срба. Крајем септембра или почетком октобра 1443. прешла је Дунав код Београда и ушла у Србију. Деспоту Ђурђу придружио се босански војвода Петар Ковачевић са око 600--700 коњаника. Потукла је на Морави мањи турски одред, а онда је Хуњади заузео Ниш. Затим се незнатно повукао и између града Бовна (код Алексинца) и Ниша 3. XI 1443. победио румелијског беглербега Касима. Без већих тешкоћа, хришћанска војска прешла је од Ниша преко Пирота до Софије, коју је заузела и спалила. Да би спречили продор крсташа у Тракију, Турци су затворили стару Трајанову капију. Зато је војска ударила источно, котлином између планина Балкана и Средње горе и 12. XII 1443. избила на трг Златица. Даље није могла, због жестоког турског отпора, несташице хране и велике хладноће. Краљ Владислав се одлучио на повратак, против чега је био деспот Ђурађ. Чим је војска почела да се повлачи, њу је почео да гони беглербег Касим. Ипак, потучен је два пута и крсташи су већ 6. I 1444. логоровали у Прокупљу. Деспот Ђурађ је желео да презиме у Србији и да на пролеће наставе ратовање. Краљ је, међутим, хтео да изнурену војску врати у Угарску. Преко снегом покривене Србије крајем јануара стигли су у Београд. У фебруару 1444. ратници који су више личили на костуре него на људе ушли су у Будим. У Угарску је прешао и стари деспот Ђурађ. Убрзо су поведени турско-угарски преговори, који су довели до Сегединског мира. Деспот Ђурађ закључио је 15. VIII 1444. посебан мировни уговор са султаном по којем су му враћени држава и ослепљени синови.
ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, 1, Бг 1952; П. Ћошковић, *Босанска краљевина у преломним годинама 1443--1444*, Бл 1988; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994.
М. Спремић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГА МОРАЧКА
**ДУГА МОРАЧКА**, манастир порeд реке Мораче, у некадашњем засеоку Дуга, у селу Биоче код Подгорице, са Храмом Богородичиног Успења. Време оснивања није познато, а традиција га везује за Немањиће. Садашњи храм подигнут је 1755. на месту старије грађевине, где је пресељен са друге стране Мораче. Вековима је духовно средиште Братоножића, Куча, Пипера и Васојевића, који ту одржавају народне скупштине. У њему је једно време живео војвода Марко Миљанов и из њега одлазио на четовање против Турака. Почетком прошлог века у њему је боравио Симеон Дајбабски који га је живописао (Богородица „ширшаја небес"). Комунистичка власт је затворила манастир после II светског рата, од када почиње његово пропадање. Монашко сестринство започело је обнову 1996. Проширен је и обновљен стари конак (1998), саграђене су помоћне зграде, сазидан нов „горњи" конак (2002), дозидана је припрата (2003) и урађен живопис (2013). По архитектури сличан је већини црногорских сеоских храмова: једнобродна грађевина са олтарском апсидом и накнадно дозиданим звоником на преслицу са једним звоном. Зидан је од камених квадера са уским спојницама, а на западној фасади налази се полукружна ниша изнад врата са равним надвратником. На месту некадашњег дрвеног трема, од којег су остали само темељи, дозидана је припрата. Унутрашњост храма засведена је полукружним сводом ојачана са два потпорна лука. Од фрескоживописа анонимног сликара из друге половине XVIII в. разазнаје се само циклус великих празника у своду брода, фриз пророка са месијанским свицима и анђели у медаљону. Иконостас је рад Марка Чолановића из 20-их година XX в.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: Ф. Радичевић, „Манастир Дуга у Братоножићима", *Просвјета*, 1897, 2; Т. Пејовић, *Манастири на тлу Црне Горе*, Н. Сад 1995.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГА ПОЉАНА
**ДУГА ПОЉАНА**, село у југозападној Србији, у Старовлашко-рашком крају, на источној периферији Сјеничке котлине, у општини Сјеница. С општинским средиштем, удаљеним 22 км према западу, повезано је путем Нови Пазар -- Сјеница -- Пријепоље. Смештено је на око 1.150 м н.в., компактно је, с мрежасто распоређеним улицама. Постојало је у средњем веку као Длго Поље, а помиње га и турски попис из 1455. Између два светска рата било је центар општине у којој је било шест села. Од 70-их година XX в. број становника се смањује. Године 1971. било је 796, а 2011. 477 становника, од којих су 93,1% били Бошњаци. Пољопривредом се бавило само 2,4% економски активног становништва, а међу неаграрним радницима највише је било запослених у образовању, трговини и грађевинарству. У селу се налазе џамија, основна школа, задружни дом и погон текстилне индустрије.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГА РИЈЕКА
**ДУГА РИЈЕКА**, село на североисточним падинама планине Калник у северној Хрватској. Српско становништво насељено је у већем таласу у **Д. Р.** и околна села у последњој деценији XVI в. Филијална црква Силаска Св. Духа на апостоле је крајем XVIII в. била дрвена. Претпоставља се да је дрвену таваницу изнад улаза у цркву у деветој деценији XVIII в. осликао молер Игњатије Видњевич. До почетка XX столећа у цркви је био очуван стари зографски иконостас са четири престоне иконе, царским дверима и иконом *Нерукотворени образ Христов*. У инвентару из 1831. за храм у **Д. Р.** је забележено да је у добром стању, да има звоник и да га је осветио епископ пакрачко-славонски Кирило Живковић. У цркви се служило на антиминсу који је осветио темишварски епископ Николај Димитријевић 1729. Данашња црква у **Д. Р.**има једнобродну основу са тространом апсидом и интегрисаним звоником четвероугаоног пресека, куполасте сводове и дрвени хор. Вероватно је подигнута крајем XIX или почетком XX в.
ИЗВОР: Музеј СПЦ.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, *Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији*, Зг 1988; Б. Тодић, *Српски сликари од XIV до XVIII века*, 1, Н. Сад 2013.
А. Кучековић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГАЛИЋ, Драган
**ДУГАЛИЋ, Драган**, лекар, хирург, универзитетски професор (Стари Трг код Косовске Митровице, 2. VIII 1934 -- Београд, 3. XII 1992). Дипломирао 1961. на Медицинском факултету у Београду. Годину дана радио као асистент на Институту за физиологију Мед. ф., а затим је 1963. примљен на Прву хируршку клинику и започео специјализацију. Специјалистички испит положио 1968. Цео радни век провео је на Првој хируршкој клиници, обављајући послове клиничког лекара, начелника одељења и директора Клинике. У звање асистента изабран је 1969. Усавршавао се у Великој Британији (Hammersmith hospital у Лондону) и Совјетском Савезу (Институти Петровског и Вишњевског у Москви). Бавио се општом, абдоминалном, грудном, васкуларном и експерименталном хирургијом, а посебно трансплантационом. Важио је за одличног клиничара и оператора, који је с успехом изводио и најсложеније операције на једњаку и абдоминалним органима. Докторску дисертацију „Експериментална трансплантација левог плућног крила у паса" одбранио је 1975. У звање редовног професора изабран 1986. Написао је и три поглавља у уџбеницима хирургије за студенте и лекаре, те био коаутор једног уџбеника за средње школе. Обављао је разне дужности на факултету, укључујући и дужност продекана. Био је секретар Катедре за хирургију, члан Скупштине, Већа за научноистраживачки рад, више Комисија и Савета Мед. ф. Био је члан више секција СЛД и генерални секретар Хируршке секције СЛД. Године 1988. изабран је за редовног члана АМН СЛД. Био је члан Удружења хирурга, Удружења за дигестивну хирургију и Удружења гастроентеролога Југославије, Интернационалног хируршког друштва, Међународног колегијума за дигестивну хирургију (CICD) и др. Био je члан уредништава часописа *Српски архив за целокупно лекарство*, *Аcta Chirurgica Iugoslavica* и *Архив за гастроентерохепатологију*. За рад у СЛД добио је више признања, а 1985. добио је медаљу Вишњевског, од истоименог института у Москви.
ЛИТЕРАТУРА: *Билтени Универзитета у Београду*, 1968, 765, 1972, 1016; *Медицинска академија СЛД. Биографије чланова*, Бг 1996; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006.
Р. Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГАЛИЋ, Љиљана
**ДУГАЛИЋ, Љиљана**, књижевник (Инђија, 25. X 1959). Вишу економску школу завршила у Београду 1981. Радила у банци 1986--2002, након чега се посветила писању (као слободни уметник) и хуманитарном раду. Била у редакцији и писала за *Економист магазин.* У књижевности се огледа као песник, прозаиста и есејиста. Јавила се збирком песама *Иза бордо капије* (Н. Сад 1990), којом је постала први добитник награде „Венац Лазе Костића". Збирка у границама традиционалних поетичких концепција доноси лирску породичну хронику. Андрићеву награду је добила за књигу приповедака *Акт* (Бг 2007), која представља мале историје људских живота -- усамљеника сломљених илузија и промашених судбина. Њена проза носи суптилан урбани уметничко-интелектуални сензибилитет, са ликовима богато изнијансираног унутрашњег живота, изразом блиским традиционалном реалистичком проседеу. За поему *Пасторала* (Кв 2017) добила је годишњу награду Књижевног клуба Краљево. У свет књижевности за децу ступила књигом *Лука у чаробном дворишту* (Пирот 2013), објављујући више наслова које повезује исти јунак (*Лукин камени брод*, Ср. Карловци 2015; *Ко смо ми, Лука*, Ср. Карловци 2017). Поједина њена дела уврштена су у антологије и преведена на стране језике. Аутор је документарних емисија на Радио Београду 2, емитованих у оквиру програма „Говори да бих те видео". Њен јавни ангажман усмерен је ка побољшању квалитета живота деце и одраслих са сметњама у развоју (оснивач је удружења грађана „Колевка или мајка" и аутор филма *Извините што касним* који се бави темом инклузије). Организатор је програма Недеље задужбинарства „Твоје од Твојих", Никољданског дечјег сабора и многих хуманитарних манифестација. *Црквени гласник* Цркве Св. Симеона Мироточивог на Новом Београду уређује од 2012.
ДЕЛА: поезија: *Дрво сред врта*, Бг 1992; *Реквијем за свица*, Н. Сад 1993; *Катедрала у кофер*у, Бг 2002; коаутор, *De routes et de rêves* / *Путевима и сновима*, Trois-Rivières 2008; приче: *Рам*, Бг 1995; *Човек из*, Бг 2001; *Цртеж на длану*, Бг 2009; *Пршти, пршти сунчан дан*, Бг 2016; *Ареопагит*, Ср. Карловци 2016; *Ледени витез Мика од Баре*, Ср. Карловци 2017; *Девојчица и коњић*, Ср. Карловци -- Бг 2019; сликовница: *Једно паче мало*, Кв 2020; роман: *На обали*, Земун 2018.
ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, „Сигуран корак на утабаној стази", *ЛМС*, 1990, 166, 446; Ж. Живковић, „Иза капије сећања", *Руковет*, 1990, 36, 12; Н. Тимченко, „Одбрана интимног света: запис о Љ. Дугалић", *Савременик плус*, 1997, 47--48--49; М. Егерић, „Судбина у обичном", *СЗИА*, 2009, XXVIII, 26; И. Радосављевић, „Деци, с љубављу", *Mons Aureus*, 2014, 44; Л. Лазић, „Књига истине, туге и бола", *КН*, 2017, 1261--1262.
Д. Бедов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГАЛИЋ, Момчило
**ДУГАЛИЋ, Момчило**, генерал-потпуковник ЈНА (Рибница код Краљева, 10. X 1918 -- Девојачки Бунар код Алибунара, 15. III 2014). Као железнички радник у Краљеву постао је члан КПЈ у августу 1940. На почетку II светског рата одређен је за руководиоца оружане групе у Рибници, а септембра 1941. именован за политичког комесара Крушевачке чете Краљевачког партизанског одреда. Почетком децембра повукао се са овог терена у саставу одреда који је ушао у Прву пролетерску бригаду. Марта 1943. изабран је за секретара партијског бироа батаљона и постављен за помоћника политичког комесара. Новембра 1943. завршио је партијски курс Централног комитета КПЈ у Јајцу. Априла 1944. постављен је за помоћника комесара бригаде у Петом босанском корпусу. Почетком маја исте године преузео је дужност шефа ОЗН-е у Првом пролетерском корпусу, а јануара 1945. постао начелник одељења ОЗН-е у Првој армији, где је остао до краја рата. Након рата завршио је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић" у Београду, Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике. Био је на дужностима помоћника команданта и секретара Комитета Ратног ваздухопловства ЈНА, Београдског војног подручја, Команде града Београда и Комитета Конференције СКЈ у Првој армијској области. Осим тога, био је члан Председништва Савезне конференције ССРН Југославије, члан Централног комитета и Председништва ЦК СК Србије, члан Председништва Савезног одбора СУБНОР-а Југославије. Пензионисан је у чину генерал-потпуковника ЈНА. Носилац је Партизанске споменице 1941. и низа југословенских и страних одликовања. Орденом народног хероја одликован је 5. VII 1952.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГАЛИЋ, Небојша
**ДУГАЛИЋ, Небојша**, глумац, редитељ, универзитетски професор (Краљево, 17. V 1970). Глуму студирао на Факултету драмских уметности у Београду у класама Владимира Јевтовића (прве две године) и Миленка Маричића (друге две године). Дипломирао 1994. код В. Јевтовића. Од треће године студија игра у београдским професионалним позориштима, а од 1993. постаје стипендиста Народног позоришта. У сталном ангажману у НП је до 2000. и поново од 2010. Од 2001. до 2016. ради на Академији уметности у Београду (2001. ванредни, а од 2007. редовни професор), где је водио класе глуме, а од септембра 2015. до октобра 2016. био и декан. Глумачкој педагогији посветио се озбиљно и одговорно. Уважавајући карактер и специфичности њиховог талента, успевао је да оствари индивидуални приступ сваком свом студенту.
Играо је на многим позоришним фестивалима и гостовао у Москви, Бечу, Прагу, Кијеву, Будимпешти, Истамбулу, Атини, Цириху, Сиднеју, Перту, Мелбурну, Ванкуверу, Торонту. **Д.** спада у ред најдаровитијих и најплоднијих глумаца овог времена и простора. Био је Ћезаре и Павле Исакович Влкович (М. Црњански, *Маска*, *Сеобе*), Грумио и Антоније (В. Шекспир, *Укроћена горопад*, *Антоније и Клеопатра*), Сигисмунд (П. Калдерон де ла Барка, *Живот је сан*), Кнез Мишкин (Ф. Достојевски, *Идиот*), Џејми (Ј. О' Нил, *Дуго путовање у ноћ*), Омер-паша Латас (И. Андрић, *Омер-паша Латас*), Ел Греко (А. Хинг, *Бурлеска о Грку*), Ђорђе и Прока Пурић (Б. Нушић, *Тако је морало бити*, *Ожалошћена породица*), Ејлерт Левборг (Х. Ибзен, *Хеда Габлер*), Дмитриј Карамазов (Ф. Достојевски, *Исповест Дмитрија Карамазова*), Макс Бијалисток (М. Брукс, *Продуценти*), Др Рагин (А. П. Чехов, *Павиљон бр. 6*), Ракитин (И. Тургењев, *Месец дана на селу*), Митке (Б. Станковић, *Коштана*), Конобар (Х. Пинтер, *Издаја*), Жорж Дивал (А. Дима Син, *Дама с камелијама*), Ћопа (М. Настасијевић, *Код вечите славине*) и др. Већ у првим годинама ангажмана у НП остварује изузетан успех и за улогу Петра у *Говорној мани* Горана Марковића (НП, 1998) добија Стеријину награду, награде „Љубиша Јовановић" и „Зоранов брк", те Награду критике за најбоље глумачко остварење у сезони 1998/99. Један од врхунаца у глумачкој каријери остварује 1999. улогом Карађоза у *Проклетој авлији* И. Андрића у режији Небојше Брадића у Крушевачком позоришту. Све позоришне критике истицале су синхрону глумачку игру ансамбла, али су посебно наглашавале глумачку бравуру којом је **Д.** играо Карађоза. И за ову креацију добија Стеријину награду и награде „Зоран Радмиловић" и „Зоранов брк". Стеријину награду добија и за креацију Хаџи Замфира у мјузиклу *Зона Замфирова* (2013), а награду „Зоранов брк" и за улогу Симеона у *Златном руну* (2001), Мите у *Лажи и паралажи* (2002) и М. А. Ракитина у *Михољском лету* (*Месец дана на селу*) И. Тургењева (2011). Добитник је „Златног витеза" на истоименом међународном фестивалу у Москви за глуму у представи *Златно руно* Б. Пекића (2006) и за монодраму *Реч је о свечовеку* (2012). Годишња награда УДУС „Милош Жутић" додељена му је за сезону 2013/14, а Награда за животно дело „Изванредни Златни беочуг" 2017.
Остварио је и низ запажених улога у филмовима и ТВ серијама: *Тито и ја* (Г. Марковић, 1992); *Вуковар, једна прича* (Б. Драшковић, 1994); *Горе-доле* (М. Радивојевић, 1996); *Беса* (С. Карановић, 2009); *Грех њене мајке* (З. Шотра, 2009); *Мирис кише на* *Балкану* (Љ. Самарџић, 2010); *Шешир професора Вујића* (З. Шотра, 2012); *Вере и завере* (Ж. Томић, 2016); *Сенке над Балканом* (Д. Бјелогрлић, 2017); *Жигосани у рекету* (Д. Бјелогрлић, 2018) и др. Успешно се бави и режијом: А. П. Чехов, *Вишњик*, *Павиљон бр. 6*; Џ. Осборн, *Осврни се у гневу*; Г. Михић, *Сироти мали хрчки*; С. Мрожек, *Полицајци*; Ж. Жене, *Слушкиње*; И. Андрић, *Омер-паша Латас* (награда на фестивалу у Брчком); Д. Радовић, *Женски* *разговори*; Б. Станковић, *Стари дани*; Молијер, *Жорж* *Данден*; Ф. М. Достојевски, *Беле ноћи*; С. Бекет, *Срећни дани*, *Чекајући Годоа*; Љ. Симовић, *Путујуће позориште Шопаловић* (најбоља представа на Међународном фестивалу у Шапцу); **Д.** и Б. Пинговић, *То су били дани*; К. Рокамора, *Твоја рука у мојој* (награда за представу у целини на 16. Међународном фестивалу „Златни витез" у Москви, 2018).
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђорђевић, „Непоновљивост пута: Небојша Дугалић/Чаробник глуме", *Политика*, 31. XII 1999; М. Петровић, „Нова сценска верзија Андрићеве *Проклете авлије*", *КН*, 15. X 1999; Б. Криловић, „Андрић међу рокерима", *Лудус*, 2000, 71; М. Радошевић, „Дугалићу уручена награда ‚Зоран Радмиловић'", *Политика*, 16. XI 2000; Д. Јовановић Ђедовић, „Небојша Дугалић -- Свака врста дара је на исти начин искушење", *Свеске, књижевност--уметност--култура*, децембар 2001, 59--61; Д. Бугарски, „Од позоришта до телевизије / Радујем се сваком изненађењу", *ТВ ревија*, 5 -- 11. VIII 2006; С. Т., „Небојши Дугалићу „Брк" по четврти пут", *Политика*, 19. X 2011; Б. Г. Требјешанин, „Достојевски треба сваком времену (монодрама *Исповест Д. Карамазова*)", *Политика*, 30. I 2013; М. Пијетловић, „*Сенке над Балканом* доносе серијску револуцију", *Глас Српске*, 9. XI 2016.
Весна Крчмар
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГАЛИЋ НЕДЕЉКОВИЋ, Десанка
**ДУГАЛИЋ НЕДЕЉКОВИЋ, Десанка**, глумица (Чачак, 28. XI 1897 -- Београд, 22. IV 1972). Завршава студије глуме на државном Конзерваторијуму у Паризу. Дебитује у Народном позоришту у Београду 1920. као Мими у *Чергарском животу* А. Миржеа и Т. Бариера. Већ 1923. бележи своју двадесет прву премијеру. На сцени је вођена истинским жаром, дубоким унутрашњим проживљавањима, студиозношћу. Са Владетом Драгутиновићем, по узору на париски Велики Гињол, покреће позориште „Слободне вечери" („Soirees libres") са француским салонским репертоаром. Објављује путопис *Забелешке с пута кроз Палестину, Сирију и Египат у лето 1931* (Бг 1931). Предаје Визуелну глуму у Глумачкој школи НП и аутор је уџбеника *Елементи визуелне глуме* (Бг 1935). Исте године објављује драму *На другој обали*, инспирисану Ибзеновим делима. Режира комад *Јужно воће*, Бирбоа (1937/38). На концертним вечерима и преко Београдске радио-станице рецитује српске народне песме (1931--1941). Насловна улога у Гетеовој драми *Ифигенија на Тавриди* (1944) представља врхунац у њеном уметничком развоју, демонстрацију префињености, психолошких нијанси и савршенства дикције. После рата има три премијере на сцени Атељеа 212. Играла у филмовима *Деца војводе Смита* В. Павловића и *Дим* С. Косовалића, те у ТВ драми *Коктел* Т. С. Елиота у режији М. Траиловић (1967), као и у једној епизоди ТВ серије *Код Лондона* Н. Комадине (1968). Остале позоришне улоге: Рафаела (Г. де Мопасан, О. Метение, *Госпођица Фифи*), Бетси (Л. Н. Толстој, *Плодови просвете*), Виола (В. Шекспир, *Богојављенска ноћ*), Грендолина (О. Вајлд, *Главно је звати се Ернест*), Мери Даган (Б. Вилер, *Суђење Мери Даган*), Ана Марвин (Е. Берк, *Оно што се зове љубав*), Марија (Л. Федор, *Налив перо*), Доња Анхела (П. Калдерон, *Госпођа ђаволица*), Маргарита Готије (А. Дима, *Дама с камелијама*), Џенет Селби (Џ. Ст. Ервин, *Госпођа Селби*), Стела (Ј. В. Гете, *Стела*), Клер Лан (М. Дира, *Глуви и неми*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, *У позоришту (утисци и белешке)*, Бг 1928; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; О. Марковић, *Владета Драгутиновић (1893--1975), глумац, редитељ и преводилац*, Бг 1993; А. Милошевић, *Деса Дугалић*, Бг 2003.
Александра Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГАНЏИЋ, Слободанка
**ДУГАНЏИЋ, Слободанка**, фармацеут, универзитетски професор (Београд, 28. VI 1922-- Београд, 24. VI 1999). Дипломирала на Фармацеутском факултету у Београду 1948. Докторску дисертацију под називом „Прилог изучавању механизма и примене реакције CORK у клиничкој пракси" одбранила на Медицинском факултету у Београду 1961. У звање асистента на предмету Хемија у медицини на Мед. ф. изабрана 1949, а за редовног професора 1977. Бавила се изучавањем нуклеинских киселина и у домаћим и међународним часописима, те зборницима радова, публиковала више од 20 научних радова из области биохемије. Објавила више уџбеника из хемије за студенте медицине (*Нуклеинске киселине, хемијски састав и структура*, Бг 1977).
ДЕЛА: коаутор, „PAS determination in the blood", *АФ*, 1954, 4, 5; коаутор, „Electrophoretic studies on the protein in gastric juice", *Klinische Wochenschrift*, 1962, 40; „Thymus Nucleoproteins. Thymus Histones in Young and Adult Rats", *Gerontologia*, 1970, 16, 5.
ИЗВОР: Архива Мед. ф. у Београду.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГИЋ, Борисав Бора
**ДУГИЋ, Борисав Бора**, фрулаш (Ђурђево код Раче, 10. VI 1949). Завршио је Вишу педагошку школу, Одсек математике, у Крагујевцу (1975), те основне (2012) и мастер студије (2017) на Фaкултeту зa културу и мeдиje у Београду. Као истакнути уметник српске музичке сцене и ексклузивни солиста ПГП РТС-а снимио је 20-ак тонских и видео издања на плочама, касетама и компакт-дисковима, међу којима су: *Чaрoбнa фрулa Бoрe Дугићa* (1979), *Виртуoзнa фрулa* (1982), *The art of Bora Dugic* (1987), *Измeђу снa и jaвe* (2002), *Зaувeк и пoслe* (2011), *Симфoниja духa и дaхa* (2014). Његов изузетно разгранат репертоар обухвата традиционалне мелодије са простора Србије и Балкана, као и композиције уметничке музике. Поред изразитих извођачких квалитета, завидног виртуозитета и музикалности, истанчаног фразирања, који су га на домаћим и најпрестижнијим иностраним концертним подијумима осведочили као једног од највећих народних уметника у свету, потврђује се и као надарен композитор сценске (*Друга врата лево* и *Ружичњак* А. Поповића; *Хенри VI* В. Шекспира) и филмске музике (*Маша*, *Синовци* и *Горки плодови* С. Ковачевићa). Добитник је Вукове награде (1997), Златног беочуга КПЗ Града Београда (2003), награда „Maestro international" (2006), „Стефан Првовенчани" (2009) и „Златни мелос" (2014), Ордена Св. Саве II реда (2013), као и почасних титула Златног фрулаша српског Балкана (1994) и Краља фруле (2018), те пoсeбнoг, дoживoтнoг признaњa зa изузeтан дoпринoс нaциoнaлнoj култури. Звучне чаролије свог фрулашког умећа успешно преноси млађим генерацијама. Аутор је књиге *Трактат о фрули* (Бг 2015), у којој, захваљујући умреженом знању из математике, физике и музике, износи теоријски и искуствено засноване начине израде фруле и свирања на овом инструменту.
ЛИТЕРАТУРА: M. Zakić, „Case of *Svirala* (Panel: The presence of rural instruments in Serbia today)", у: *Studia Instrumentorum Musicae Popularis II*, Münster 2011.
Мирјана Закић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГИЋ, Мирољуб
**ДУГИЋ, Мирољуб**, физичар, универзитетски професор (Крагујевац, 18. VI 1961). После студија физике у Крагујевцу, које је завршио 1985, запослио се на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, где и данас ради. Магистрирао 1993. на Физичком факултету у Београду, на смеру Класична, квантна и математичка физика, а докторирао 1997. на ПМФ у Крагујевцу из области квантне теорије декохеренције. На ПМФ у Крагујевцу ради од 1986, најпре као асистент-приправник, а прошавши сва научно-наставна звања, за редовног професора изабран је 2011. Наставна активност везује се за област квантне физике. Учествује на докторским студијама и на Електротехничком факултету у Београду и ПМФ у Нишу. Аутор је првих монографија -- уџбеника на српском језику из области истраживања квантне декохеренције и квантне информације (*Декохеренција у класичном лимиту квантне механике*, Бг 2004; *Основе квантне информатике и квантног рачунања*, Краг. 2009), као и низа студија у тој области (и M. M. Ćirković, „Quantum Information Processing: The Case of Vanishing Interaction Energy", *Phys. Lett. A*, 2002, 302, 5--6; и J. Jeknić, „What is 'System': Some Decoherence-Theory Arguments", *International Journal of Theoretical Physics*, 2006, 45, 12). У више наврата боравио је на Универзитету у Бечу и Институту за квантну информацију и квантну оптику у Бечу. Учесник је европске COST Action у области заснивања и тумачења квантне механике. Представник је Србије у TC1 и TC10 техничким комитетима IFIP-а (International Federation for Information Processing). Рецензент je за часописе *International Journal of Theoretical Physics*, *Journal of the Optical Society of America A* и *New Journal of Physics*.
ДЕЛА: „Quantum entanglement suppression", *Europhysics Letters*, 2002, 60, 7; и J. Jeknić Dugić, M. Arsenijević, „A Local-Time-Induced Unique Pointer Basis", *Proceedings of the Royal Society A.*, 2014, 470, 2171; „Dynamical Emergence of Markovianity in Local Time Scheme", *Proceedings of the Royal Society A.*, 2016, 472, 2190.
Д. Давидовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГЛАЗИЈА
**ДУГЛАЗИЈА** (*Pseudotsuga menziesii* (Mirb.) Franco), четинарско вечно зелено дрво широко пирамидалне крошње, високо између 20 и 60 м, са највише забележеним примерцима од скоро 100 м и прсним пречником близу 4 м. Четине су меке, праве и затупасте као код јеле. Разликује се од свих других четинара по тракастим, узаним, на врху зашиљеним троделним приперцима који належу као цреп на средишњи део сваке љуспе шишарке. Приперци су дужи од љуспи шишарке. Природни ареал **д.** обухвата планински ланац Стеновитих планина од Британске Колумбије у Канади преко Монтане, Јуте и Колорада до Калифорније, Аризоне и Новог Мексика у САД. Као декоративно дрво често се гаји у парковима и баштама широм умереног појаса.
Владимир Стевановић
Спонтано насељава шумска станишта са различитим еколошким одликама. Дијапазон њеног распростирања обухвата од најниже границе шумских заједница до субпланинских станишта -- од нивоа мора до 3.300 м н.в. **Д.** је једна од најважнијих и највреднијих врста четинара у Северној Америци и главна је компонента западних шума Северне Америке још од плеистоцена. Као ниже, унутарврсне таксономске јединице јављају се следећи варијетети: *menziesii* (приорска), *glauca* (**д.** Стеновитих планина или плава)*, viridis* (зелена), *cesia* (сива), *macrocarpa* (**д.** великих шишарица) која се налази само у кањону јужне Калифорније. На почетку ХХ в. **д.** је била највише сађена интродукована врста у Западној и Централној Европи. Интродукција ове врсте у Србији траје скоро један век. Последњих педесет година обављају се компаративне анализе раста и развоја стабала **д.** у тест-популацијама, основаним од семена њених 29 провенијенција -- од Орегона до Новог Мексика. Провенијенични тестови су подигнути на два локалитета -- на Јухору и у Танди код Бора. Рангирањем провенијенција према номиналним вредностима анализираних параметрима елемената раста и развоја стабала на оба локалитета су се јасно издиференцирале две групе. На Јухору као најбоље су се показале три провенијенције из Савезне државе Орегон и једна из Савезне државе Вашингтон. Као најбоље провенијенције на локалитету у Танди утврђене су две провенијенције из Савезне државе Орегон. На оба локалитета евидентирано је више провенијенција које немају потенцијалну вредност за будућу интродукцију у Србију, и то по две из Савезне државе Вашингтон и Савезне државе Орегон. Према резултатима рангирања свих 29 тестираних провенијенција закључило се да две провенијенције Савезне државе Орегон имају добар адаптациони и продуктивни потенцијал на услове средине, како на станишту букве на Јухору тако и на станишту храста у Танди, и да их треба користити при пошумљавањима у Србији.
Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић
ЛИТЕРАТУРА: В. Лавадиновић, „Еколошке компоненте варијабилности дуглазије (Pсeudotсuga menzieсii /Mirb./ Franco) у провенијеничним огледима у Србији", докторска дисертација, рукопис, Шумарски факултет, Бг 2008; Р. Цвјетићанин и др., *Дендрологија*, Бг 2016.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГО ПОЉЕ
**ДУГО ПОЉЕ**, село у источној Србији, на јужној периферији Сокобањске котлине, у подножју планине Девице. Припада општини Сокобања. Северно од села су река Сокобањска Моравица (десна притока Јужне Мораве) и пут Алексинац--Сокобања--Књажевац. Општинско средиште је око 10 км западно од села. Насеље је издужено правцем исток--запад дуж планинске подгорине, на висинама 380--480 м. Компактно је, а улице су мрежасто распоређене. Помиње се 1455. у турском попису и у време аустријске владавине (1718--1739), а 1844. имало је 65 кућа и 600 становника. Током друге половине XX в. број становника је константно смањиван. Године 1953. село је имало 1.368, а 2011. 519 становника, од којих 90,8% Србa. Пољопривредом се бавило 59%, а рударством 14,9% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГО ПОЉЕ
**ДУГО ПОЉЕ**, село у сјеверном дијелу Босне, у Републици Српској, у општини Модрича, изграђено на јужним обронцима планине Вучјак, на крају долине ријеке Љубиоче (лијева притока Босне). Налази се око 8 км западно од општинског центра. Јужно од села у долини Босне је пут Босански Шамац -- Сарајево. Село је изразито дисперзивног типа. Чине га појединачне куће и мале групе кућа изграђене у дну долине Љубиоче и на њеним странама, на око 8 км дужине и на висинама 110--250 м. Године 1991. имало је 1.596 становника, од којих су 97,7% били Срби. Село има мјесну канцеларију, основну школу, амбуланту, православну цркву и неколико трговачких радњи. Већина јавних зграда је у долини ријеке Босне, на јужној периферији села, а црква је око 3 км сјеверније.
И. Медар Тањга
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОВЕЧНОСТ
**ДУГОВЕЧНОСТ**, максималан број година колико човек и остале врсте могу да живе. Сваки облик живота на земљи (човек, животиње, биљке, ћелије -- као једноћелијски организми или у саставу вишећелијског организма) има животни век, који је различит за разне популације и углавном се не мења. Очекивана дужина живота је број година које могу да се доживе у датим условима (повећава се са бољим условима средине, друштва, животног стандарда и развојем медицине), али извесне јединке живе знатно дуже од чланова своје популације и за њих се каже да су дуговечне (посебни дугоживући чланови једне популације). **Д.** је временски период током којег организам показује животне функције, а последица је одлагања или успоравања процеса старења. Старост није болест него етапа у нормалном животу јединке.
**Д. људи.** Очекивана дужина живота за људску врсту је 70--80 година, у САД за мушкарце 74, а за жене 80 година, а у Србији 2017. за мушкарце 71,7 а за жене 76,3 година. Жене, дакле, живе дуже од мушкараца, а претпоставља се да је то због релевантне генетике, бољег имуног система (мушки полни хормон тестостерон je имуносупресиван), лакшег подношења крвављења и далеко мањег упуштања у тешке физичке и опасне послове. Јеврејски патријарх Метузалем, према Библији, рођен је 3317. п.н.е. и живео је 969 година. Међутим, стварно најстарији „суперстогодишњаци" су Францускиња Жан Калман (1875--1997), која је живела 122 године и 164 дана, и Јапанац Џироемон Кимура (1897--2013), 116 година и 54 дана. У Србији је најдуже живела Јелисавета Вељковић, од 1904. до 2016, тј. 112 година и 96 дана. Најстарија жива особа на свету је Јапанка Кане Танака, рођена 2. I 1903. Најдуже живе људи у Јапану, а највише стогодишњака има на острву Окинава.
Еволуционистички гледано, после завршеног периода репродукције организам стари и умире. Међутим, постоје и изненађујући изузеци позне репродукције. У Кини је 2019. 67-годишња жена родила царским резом девојчицу, после ненадане природне трудноће. Узроци **д.** хомо сапиенса леже у повољној комбинацији генетике, спољашње средине у којој човек живи и изабраног животног стила. Генетика се може мењати генетским инжињерингом, спољашњој средини се можемо адаптирати или је евентуално променити, а животни стил је наш избор. Није откривен ген чија би експресија доводила до старења, а постоји преко 200 варијација гена који су имплицирани. Најважнија је повећана експресија PARP гена (Poly ADP ribose polymerase), који кодира протеине за поправку ДНК. Митохондријална ДНК, која се по правилу наслеђује од мајке, представља свега 1--3% генетског материјала ћелије али има велик утицај на организам. Њу лако оштећују оксидативни слободни радикали који се стварају у митохондријама и то тим пре што није заштићена хистонима као ДНК у једру ћелије. Показало се да је **д.** у вези са специфичним митохондријалним ДНК полиморфизмом. Само неколико гена је истовремено у вези са исхраном и **д.**, a то су следеће три групе: сиртуини, поред осталог, учествују у контроли поправке ДНК; PGC -- 1, поред осталог, преко митохондрија одржавају нормални метаболизам; и AMP киназе, чији су кључни ефекти у метаболичким процесима. Међутим, извесни догађаји не дозвољавају да се генетски предуслови за **д.** испоље. То су природне катастрофе: земљотреси, вулканске ерупције, поплаве, пожари, суше, гладовање, ратови, саобраћајне несреће, убиства, самоубиства, избеглиштво, мигрирање становништва и сл. Сметње представљају и поремећаји ембрионалног развоја; болести (нарочито рак); „болести цивилизације": хиперлипидемија, атеротромбоза, артеријска хипертензија, гојазност, шећерна болест, метаболички синдром и последичне кардиоваскуларне болести (у првом реду инфаркт срца и мозга -- шлог).
Спољашња средина у којој човек живи (физичка, социјално-економска, радна, породична и сл.) обухвата: врсту климе; загађеност земљишта, воде и ваздуха; стамбене и материјалне услове живота; врсту посла; брачни статус (људи у браку живе дуже од оних који нису у њему, тј. разведени краће живе). Важан је степен едукације јер он омогућава боље познавање „здравог начина живота", тј. избегавање свих фактора ризика за болести и штетно понашање. У проспективној међународној студији *7 земаља света* о ризичним факторима за кардиоваскуларне болести, у српском делу студије, анализирани су: земљорадници из Мале Крсне, радници предузећа „Серво Михаљ" у Зрењанину и универзитетски професори из Београда. Ови последњи су здравствено стајали најгоре на почетку студије, али на њеном крају, испоставило се, најдуже су живели. Зашто? Током проспективне студије најбоље су разумели и послушали савете лекара. Наравно, од највеће важности су успеси превентивне и куративне медицине, нарочито од почетка ХХ в. Драстично је смањена смртност одојчади и породиља, развијена је софистицирана визуализациона дијагностика, пронађени нови успешни лекови и протезе, уведена је трансплантација органа, ткива и ћелија, откривене су матичне ћелије итд.
Пожељан здравствено-социјални животни стил био би следећи: апсолутно не пушити (највише се у Европи пуши у Белорусији, Молдавији и Северној Македонији), не дрогирати се, а у вези са алкохолом препоручује се највећи дневни унос од 1 флаше пива, 3 dl вина или 0,5 dl жестоког пића. У вину, поред 12% алкохола, има и много других супстанци. Највреднија је резвератрол, фито-естроген, који проширује крвне судове, делује против рака а у прилог **д**. Међутим, можда је ипак боље да лекар препоручује тоталну трезвеност јер се од умерењака регрутују хронични алкохоличари, који су велико зло за себе, породицу и друштво. Препоручује се такође и свакодневна физичка активност од 30 минута а код седентарног посла и више (40% нашег тела чине скелетни мишићи, који су створени за кретање). Тиме се регулише телесна тежина, снижава крвни притисак и „лош холестерол" -- LDL, а повећава се „добар холестерол" -- HDL. Мишићи постају снажнији, зглобови флексибилнији, спречава се остеопороза, а тиме падови и опасан прелом кука у старости. Не треба се преједати, треба избегавати масну храну, много угљених хидрата и пресољавање (не употребљавати много четири беле ствари: маст, шећер, бело брашно и со). Треба контролисати телесну тежину (сходно узрасту и висини), липиде у серуму, шећер (због шећерне болести) и крвни притисак. Такође је веома важно направити баланс између посла и одмора (добар сан), жеља и могућности. Треба имати оптимистички приступ свему, бити интелектуално активан, радознао, дружељубив, одговоран, радовати се својим и туђим успесима, смејати се. Стрес треба избегавати јер је онај који га истовремено доживљава у друштву, на послу, у породици и у сексуалном животу -- озбиљно угрожен. Иначе, треба се држати два златна правила у борби против стреса: прво -- не нервирати се због малих ствари, и друго -- све ствари су мале. Поменуте „болести цивилизације" су добрим делом истовремено и „болести животног стила" појединих људи.
**Д. ћелија, животиња, биљака.** Ћелије у вишећелијским организмима старе, умиру апоптозом (програмирана ћелијска смрт: непотребна ћелија од организма добија „молекул смрти" и, путем свог уграђеног ензимског каспазног система, врши „самоубиство" сецкајући своју ДНК). Организам се регенерише диференцијацијом младих и матичних ћелија. Сваких 7--10 година мењају се ћелије, а притом различите ћелије различито дуго живе. Најкраће живе неутрофили (два дана), ћелије јетре (10--16 месеци), мишића срца (40 година), јајне ћелије (50 година), у очном сочиву (цео живот), неурони (могу да трају дуже од живота организма ако се трансплантирају другом организму -- 200 година). Матичне ћелије остају веома дуго младе и снажне. Бактеријске споре могу се активирати и после милиона година. Веровало се да су ћелије у култури ткива бесмртне, али је Лионард Хејфлик, амерички анатом из Филаделфије, показао 1961. да се нормална људска фетална ћелијска популација дели у култури ћелија 40--60 пута (Хејфликов број) и онда престаје да се дели, улази у старост и умире. Разлог престанка репликативног капацитета ћелија је критично смањивање њихових теломера. Теломере су „капице на врховима хромозома" које одржавају њихов интегритет. Саграђене су од поновљених секвенци ДНК које не кодирају никакву беланчевину. Њих синтетизује и њихову дужину одржава ензим теломераза, нарочито код ћелија које се активно деле (герминативне, матичне ћелије, Т лимфоцити, ћелије рака). Ћелијама рака се не скраћују теломере јер су задржале теломеразу, која спречава њихова скраћивања и на тај начин пружа им бескрајан потенцијал за деобе и избегавање смрти апоптозом, тј. чини их бесмртним. У свету, у релевантним експериментима, користе се људске хела ћелије које су бесмртне јер имају активну теломеразу. Узете су из рака грлића материце жене Хенријета Лекс, која је умрла 1951. Амерички јастог живи веома дуго јер одржава теломеразу, те му се не скраћују теломере.
Дужина живота животиња зависи од тога да ли су оне мале и нејаке или велике и снажне, домаће или дивље (у слободној природи или у зоолошким вртовима, где су им обезбеђени храна, склониште, ветеринарска брига, а елиминисан утицај компетиције предатора и паразита који скраћују животни век таквих животиња у природи). Мале животиње по правилу кратко живе и ретко доживљавају пун животни век за своју врсту због предатора, паразита и унутарспецијске компетиције, као и осцилација метеоролошких појава (суше, поплаве, дуготрајне ниске или високе температуре) и недостатка хране у станишту. Веће животиње у принципу дуже живе, имају мање природних предатора, троше мање енергије и спорији су им откуцаји срца (број откуцаја срца у току живота наводно је програмиран за сваку врсту). Кућни миш живи једну годину али се веома брзо размножава. Лав живи 35 година, носорози у дивљини 37--43, а у заробљеништву до 50. Међутим, 2019. у прихватилишту у Танзанији угинула је женка -- најстарији црни носорог на свету у 57. години, а никада није имала потомство. Шимпанза живи 50, а корњача са острва Галапагос 190 година. Најдуже од свих кичмењака живе гренландске ајкуле -- 512 година (сексуалну зрелост стичу тек после 150 година живота), које живе на великим дубинама и у скоро истоветним животних условима. Пљоснати црви (Platyhelminthes) скоро су бесмртни јер имају велики капацитет регенерације, непрекидни раст и ћелијску деобу типа бинарне фисије. Већина инсеката живи мање од једне године: кућна мушица четири недеље, али женка успе да положи хиљаду јаја. Најкраће живе водени цвет (Ephemeroptera) и воћна мушица, 1--7 дана, али се за то време репродукују.
Најдуже од свих биљака (и од свих облика живота на земљи) живи један клон америчких топола (*Populus tremuloides*) у америчкој држави Јута -- око 80.000 година. Најстаријe појединачно дрво припада врсти бора (*Pinus longaeva*) у Невади, а процењене је старости 4.900 година. Џиновска секвоја (*Sequoiadendron giganteum*), „Председник", у Националном парку Секвоја у Калифорнији, има 3.200 година. Џиновска секвоја „Генерал Шерман" живи свој трећи миленијум. Стара маслина (*Olea europaea*), која се налази недалеко од Старог Бара у насељу Мировица, под заштитом је државе од 1957. као споменик природе, стара је 2.240 година и још увек даје плодове.
Напори науке иду у правцу да се избегне или успори старост, продужи живот и чак оствари у будућности враћање у младост. Жели се продужење живота али не „вегетативно" преживљавање него квалитетан живот, психофизички здрав и интересантан као у младости и зрелом добу. Свим живим организмима потребна је храна јер из ње добијају енергију за одржавање својих структура и функција. Међутим, прекомерна исхрана смањује очекивану дужину живота. Обрнуто, ако храну смањимо за 40% калоријском рестрикцијом (али уз узимање свих есенцијалних нутријената), продужава се живот животиња за 30--40% (али им се добијање потомства одлаже). Ово се донекле позитивно екстраполира и на човека. С. А. Воронов је у Француској 1920--1930. пресађивао мајмунске тестисе богатим старијим мушкарцима. П. Ниханс 1931--1949. убризгавао је свеже ћелије феталних органа овце. Давани су хормони (хормон раста, тестостерон) чије се лучење у старости смањује, убризгаване су матичне ћелије, од младих људи узимана је крв за трансфузију и органи за трансплантацију (амерички милијардер Дејвид Рокфелер умро је са седмим трансплантираним срцем) -- али све без већег и трајнијег успеха. Једино су успешном козметичком хирургијом (лифтинг коже лица, хируршко дотеривање носа, ува, дојке, липосукција и сл.) неки људи у старости били задовољнији својим изгледом. Будућу идеалну **д.** наука ће можда остварити враћањем у младост (рејувенација) реверзијом процеса старења.
Молекуларна биологија и генетски инжењеринг треба прво да уклоне штете у организму које је учинио процес старења и да, затим, казаљке развоја окрену унатраг ка младости. У том циљу планира се следеће: код губитка ћелија уносити факторе раста ћелија и матичне ћелије; ослабљене мишиће треба вежбати; остареле ћелије уклонити имуним системом и „суицидним генима"; штетне баластне комплексе настале везивањем протеина за масти и угљене хидрате треба лековима и ензимима раздвојити и елиминисати; исталожене материје у ћелијама и међућелијским просторима (израубоване беланчевине, амилоид, пигмент трошења липофусцин и сл.) треба уклонити фагоцитозом од стране имуних ћелија и ензимима их деградирати и избацити; копије митохондријалних гена унети у једро ћелије где би били заштићени хистонима; најгоре од свих мутација (изузев директно смртних) јесу мутације ћелијских гена протоонкогена и тумор супресор гена, који мутирани постају гени рака који доводе до неконтролисане, агресивне пролиферације ћелија са метастазирањем. Зато треба блокирати њихове деобе неутралисањем гена за теломеразу, како би им се скраћивале теломере и тиме престале да се деле. Генетички инжењери су 1995. успели да за шест пута продуже век црва *Caenorhabditis elegans*. Биомедицински инжињеринг (уз помоћ нанотехнологије) можда би могао у будућности одложити или успорити старење, продужити живот и чак вратити организам у младост.
ЛИТЕРАТУРА: J. B. Dorman и др., „The Age -- 1 and daf -- 2 Genes Function in a Common Pathway to Control the Lifespan of Caenorhabditis Elegans", *Genetics*, 1995, 141, 4; V. Kanjuh и др., „Conceptions About Etiopathogenesis of Cancer and Immortality of Cancer Cell at the Transition to the Next Millenium", у: S. I. Nedeljković, V. I. Kanjuh, M. R. Vukotić, *Cardiology*, 2, Bg 2000; B. Alberts и др., *Molecular Biology of the Cell*, New York 2002; E. Zádor, *Molecular Developmental Biology*, Budapest 2014; В. Кањух, С. Кањух, М. Пушац и др., „Историјат и значај геронтологије и геријатрије у свету и Србији", *Medici.com*, 2018, XIV, 89.
В. Кањух; С. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОЊИЋ, Ратомир Рато
**ДУГОЊИЋ, Ратомир Рато**, правник, политичар (Требиње, 10. I 1916 -- Сарајево, 27. VI 1987). Као гимназијалац у Сарајеву, био је првотимац фудбалских прволигаша *Славија* и *САШК*. Правни факултет завршио је у Београду. Како би и по дипломирању остао у контакту са студентима и могао међу њима партијски да делује, по налогу вођства КПЈ, чији је члан био од 1937, уписао је Шумарски факултет 1940. Исте године постао је члан Централног комитета СКОЈ-а, истакавши се у обнови његовог рада. Био је један од организатора устанка у околини Сарајева 1941. и политички комесар Семизовачког партизанског одреда. Секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Босну и Херцеговину постао је крајем 1941. Септембра 1942. именован је за организационог секретара ЦК СКОЈ-а, да би након погибије Иве Лоле Рибара новембра 1943. постао политички секретар ЦК СКОЈ-а. После ослобођења Југославије, као секретар ЦК СКОЈ-а и председник УСАО Југославије активно је учествовао у организовању првих омладинских радних акција. Био је секретар Градског комитета КПЈ у Београду, министар лаке индустрије у Влади ФНРЈ, секретар Градског комитета КПЈ у Сарајеву, председник Народног фронта БиХ. Потом се налазио на функцији амбасадора СФРЈ у Народној Републици Пољској и Уједињеној Арапској Републици. После повратка у земљу обављао је дужност председника Народне скупштине СР Босне и Херцеговине (1963--1967), председника Савезне конференције ССРН Југославије (1967--1974) и председника Председништва СР БиХ (од маја 1974. до априла 1978). Био је члан Политбироа ЦК СK БиХ и члан ЦК СКЈ, а од 1966. и члан Председништва ЦК СКЈ. Биран је за посланика Савезне скупштине и скупштине БиХ у више сазива. Био је члан Председништва СФРЈ и Савета федерације. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. XI 1953.
ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОЊИЋ, Томислав
**ДУГОЊИЋ, Томислав**, сликар, графичар, ликовни критичар (Краљево, 16. VIII 1932 -- Бањалука, 20. V 1991). Одсек за сликарство на Академији ликовних умјетности завршио 1958. у Загребу, у класи Љубе Бабића. Поред сликарства и графике, бавио се и фотографијом. Предавао је на Вишој педагошкој школи у Сарајеву, а потом на Педагошкој академији у Бањалуци. Од 1959. до 1975. објављивао је ликовне критике и есеје у дневним листовима. Припадао је групи „Простор -- Облик" (Војо Дими-тријевић, Енес Мунџић, Љубомир Перчинлић, Един Нуманкадић). Наступао на великом броју самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству (Њујорк, Париз, Келн, Праг). Неговао је традиционалну вредност фигурације и реализма и био један од пионира апстракције у БиХ. На својим сликама, цртежима, графикама и колажима определио се за оп-арт и геометријску апстракцију. Истраживао je везе поезије и уметности, облика и језика, проблеме несвесног и свет симбола. Дела му се налазе у Умјетничкој галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву и многим другим јавним и приватним збиркама. Био је члан УЛУБиХ-а. Добитник је Наградe града Бањалуке „Веселин Маслеша" за уметничке домете (1971), Наградe Савезног фонда „Моша Пијаде" за унапређење ликовне уметности на VI сарајевском салону (1973), Наградe за сликарство на VII сарајевском салону (1974) и других награда.
ДЕЛО:„Коријење у води", *Погледи*, 1991, 35/5.
ЛИТЕРАТУРА: *Томислав Дугоњић: слике*, Бг 1969; Б. Дивјак, *Томислав Дугоњић: колажирани цртежи*, Бг 1976; *Томислав Дугоњић: Слике, цртежи*, Бл 1980; J. Денегри, E. Нуманкадић, *Група Простор -- Облик*, Сар. 1982; Љ. Шево, *Друштво ликовних умјетника Бања Луке*, Бл 1989; Б. Оташевић, *Збирка уметничких дела Универзитета у Крагујевцу*, Краг. 2017.
Ч. Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОРЕПА СЕНИЦА
**ДУГОРЕПА СЕНИЦА** (*Aegithalos caudatus*), мајушна птица из породице Aegithalidae, која није у блиском сродству са правим сеницама из породице Paridae. Дуга је 13--15 цм, од чега на узан и несразмерно дугачак реп отпада чак 7--9 цм. Има крупну главу са врло кратким али оштрим и јаким купастим кљуном. Лоптасто тело покривено је сивкастобелим меким и растреситим перјем, осим крила, леђа и репа на којима је перје кестењастоцрно-сиво. На странама темена често се појављује тамно перје у виду широких „обрва", а та одлика географски варира, као и боја бокова који могу да имају бледоружичасте тонове. Глас којим се дозивају у јату је кратко поновљено тихо цичање и шуштав звук сличан протресеној дечјој звечки. Стабилна популација од преко 60.000 парова гнезди се у Србији по заклоњенијим рубним деловима шума свих висинских зона, у парковима и воћњацима, по селима, на салашима и око појата, свуда где има дрвећа и грмља, али је најчешћа у низинама, долинама и побрђу. Зими скита у породичним јатима заједнички тражећи храну махом по листопадним шумама. Храни се првенствено инсектима, нарочито јајима и ларвама лептирова, а зими у мањој мери и биљном храном. Почиње да се гнезди обично већ крајем марта, пре него што олиста грм у којем гради велико лоптасто гнездо (пречника 20 цм) са округлим улазом бочно у горњем делу, па је гнездо упадљиво и често плен грабљиваца. Грађено је од маховине повезане паучином по систему „чичак-траке", покривено лишајевима ради камуфлаже, а изнутра обложено перјем и длаком. Женка почетком априла снесе 6--12 беличастих јаја на којима лежи две недеље, а младунци остају у гнезду мање од три недеље. Понекад се гнезди још једном, у јуну. Пошто многа гнезда пропадну, несуђени родитељи приступају успешнијим паровима као помагачи у храњењу туђих младунаца и тако повећавају изгледе на успех њиховог преживљавања. **Д. с.** има статус строго заштићене врсте у Србији.
ЛИТЕРАТУРА: М. Шћибан и др., *Птице Србије: критички списак врста*, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., *Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013*, Н. Сад 2015.
Воислав Васић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОСИЛАЗНИ АКЦЕНАТ
**ДУГОСИЛАЗНИ АКЦЕНАТ**, један од четири акцента стандардног акценатског система српског језика који одликује дужина слога и силазна интонација. Слогови под **д. а.** дужи су од слогова под кратким акцентима и од ненаглашених слогова. Тон **д. а.** у зависности од типа слога има или узлазно-силазни карактер -- расте до половине трајања, па пада до краја слога, или од почетка има силазни карактер. Од дугоузлазног акцента **д. а.** разликује се, у зависности од типа узлазних акцената, или по месту врхунца тона, који се раније јавља код **д. а.** него код дугоузлазног, или по висини тона на постакценатским слоговима, који је нижи после **д. а.** него после дугоузлазног. Тон **д. а.** може се мењати под утицајем реченичне интонације -- када се, нпр., реч са тим акцентом јави у иницијалној позицији, тон постаје сличнији тону речи са узлазним акцентом, а на граници фонетске фразе пред сигналном незавршености тон речи са **д. а.** има равну контуру. Како се промена тонских контура под утицајем реченичне интонације јавља код свих акцената, опозиције међу њима остају очуване, иако се постижу различитим фонетским средствима. У четвороакценатским системима дистинктивну функцију може имати, нпр., квантитет акцента: *гр*)*д* (насељено место) -- *гр*(*д* (временска непогода); квалитет акцента: *в*\#*ци* (ном. мн. им. „вук") -- *в*?*ци*(2. л. јд. имп. глагола „вући"); квалитет и квантитет наглашеног слога и квантитет постакценатског слога: в‹дā (3. л. јед. презента гл. „водати") -- в•да (ном. јед. им. „вода"). У стандарном језику силазни акценти су везани за први слог вишесложних речи, а једносложне речи могу имати само силазне акценте. У језичкој пракси, код неких речи страног порекла, али и код домаћих сложеница, јављају се скоро искључиво силазни акценти ван првог слога, па се јавља *телев*+*зија* уместо нормираног *тел*6*в*Q*зија*, *радиј*)*тор* уместо *рад*>*ј*B*тор*, *лаборат*d*рија* уместо лаборàтyрија, а *земљор*)*дник* уместо *земљ*:*р*B*дн*Q*к*. Са последњег слога **д. а.** се у језичкој пракси ипак редовно преноси, па се јављају само облици као што су *м*0*ј*N*р*, *кап*6*т*B*н*, *ген*6*р*B*л*.
Литература: П. Ивић, И. Лехисте, *О српскохрватским акцентима*, Ср. Карловци -- Н. Сад 2002; Ј. Јокановић Михајлов, *Акценат и интонација говора на радију и телевизији*, Бг 2006.
А. Батас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОУЗЛАЗНИ АКЦЕНАТ
**ДУГОУЗЛАЗНИ АКЦЕНАТ**, један од четири акцента стандардног акценатског система српског језика који одликује дужина слога и узлазна интонација. Слогови под **д. а**. дужи су од слогова под кратким акцентима и од ненаглашених слогова. У зависности од дијалекта издваја се више фонетских типова узлазних акцената, међу којима су два најраширенија: 1) једносложни узлазни акценти (шумадијски и источнохерецеговачки дијалекти), за које је карактеристично узлазно кретање тона на наглашеном слогу; 2) двосложни узлазни акценти (војвођански дијалекти), код којих је тон на наглашеном слогу или раван или силазан, а на постакценатском слогу значајно виши. У зависности од типа узлазног акцента, **д. а.** се од дугосилазног разликује по месту где се јавља врхунац тона на наглашеном слогу (1. тип), или пак по висини тона на постакценатском слогу (2. тип). Тон **д. а.** може се мењати под утицајем реченичне интонације -- када се, нпр., реч са тим акцентом јави у финалној позицији, тон постаје сличнији тону речи са дугосилазним акцентом; но, како се промена тонских контура под утицајем реченичне интонације јавља код свих акцената, опозиције међу њима остају очуване, иако се постижу различитим фонетским средствима. У четвороакценатским системима дистинктивну функцију може имати квантитет акцента: *з*:*ра*(заједничка именица) -- *З*7*ра* (властито име), квалитет акцента: *в*\#*ци* (ном. мн. им. „вук") -- *в*?*ци* (2. л. јд. имп. гл. „вући") и комбинација квалитета и квантитета: *р*-*ди* (2. л. јд. имп. гл. „радити") -- *р*(*ди* (ном. мн. м. р. придева „рад"). **Д. а.** акценат (као и краткоузлазни) може се јавити на било којем слогу осим на последњем. Новоштокавским акценатским преношењем, које се догодило око XV в., сви акценти који нису били на првом слогу померили су се за један слог ка почетку речи, мењајући квалитет, као у примерима: *п*K*т*(*к* > *п*3*так*, *четв*h*т*(*к* > *четв*\_*так*.
Литература: П. Ивић, И. Лехисте, *О српскохрватским акцентима*, Ср. Карловци -- Н. Сад 2002; Ј. Јокановић Михајлов, *Акценат и интонација говора на радију и телевизији*, Бг 2006.
А. Батас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОШЕВИЋ, Вељко
**ДУГОШЕВИЋ, Вељко**, учитељ, народни херој (Рума, 13. VIII 1910 -- Нересница код Кучева, 18. XI 1941). Гимназију похађао у Руми, матурирао у Горњем Милановцу, а 1926. уписао Учитељску школу у Сомбору. Пошто је дипломирао 1931, био је на одслужењу војног рока у Школи за резервне официре у Сарајеву. Радио је као учитељ у селу Радња у Кавадарском срезу (1932--1935) и Ранилугу у Гњиланском срезу (1935--1937). Студије на Вишој педагошкој школи у Београду уписао је 1937. Био је један од организатора Учитељског друштва „Вук Караџић" и члан редакције часописа *Учитељска стража*. Радио је као учитељ у Турији код Кучева (1939--1941). Члан Комунистичке партије Југославије био је од 1940. У мају 1941. изабран је за члана Окружног комитета КПЈ за Пожаревац, као и Војне комисије која је образована при ОК, са задатком да ради на формирању борбених група и обуци у руковању оружјем. Почетком августа 1941. у Турији је формирао Звишки народноослободилачки партизански одред. Са још 12 бораца изашао је на Црни врх и започео антифашистичку оружану борбу. Организовао је напад на жандармеријску станицу у Љешници 22. августа, а затим краткотрајно заузимао Кучево 23. августа и Голубац пет дана доцније. Звишки одред је 20. септембра водио борбу око Великог Градишта, освојио значајан ратни плен и повукао се после одржавања збора. Средином октобра 1941. формиран је Пожаревачки НОП одред од око 1.200 бораца, а **Д.** је постао његов први командант. После офанзиве на територију под контролом његових снага, новембра 1941. повукао се из Кучева и убрзо погинуо. Њему у част, дотадашњи Пожаревачки одред понео је име НОП одред „Вељко Дугошевић". За народног хероја проглашен је 9. V 1945.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Учитељске школе у Сомбору 1778--1953*, Со 1953; Б. Димитријевић Козица, *Моји ратни другови*, По 1962; *Ликови револуције*, III, Бг 1966; С. Зоркић, *Вељко Дугошевић*, Рума -- Ср. Митровица 1974; *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975; Р. Вуковић, „Народни херој Вељко Дугошевић", *Домети*, 1978, 15; Р. Ђорђевић, *Вељко Дугошевић*, Рума 2000; М. Филић, *Школе у Ранилугу и околини (Кормињане, Петровце и Доморовце) 1853--1953*, Ранилуг 2004.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУГОШИЈА, Ђорђе
**ДУГОШИЈА, Ђорђе**, математичар, универзитетски професор (Сремскa Митровицa, 8. VIII 1947). Дипломирао на Групи за математику Природно-математичког факултета у Београду 1970, последипломске студије завршио на истом факултету 1974. из области теорија игара. Докторирао 1986. на ПМФ у Београду одбранивши докторску дисертацију „Прилог теоријама семи-инфинитног и вишекритеријумског програмирања". Школску 1973/74. провео је на специјализацији у Институту за примењену математику и вероватноћу у Бону (Немачка). Током 1990. гостовао је на „Мек Гил" универзитету у Монтреалу (Канада), а 1996. на Универзитету у Дортмунду (Немачка). На Математичком факултету у Београду ради 1971--2013. у звањима од асистента до редовног професора, а до 2015. као редовни професор на Државном Универзитету у Новом Пазару. Више година је предавао и у Математичкој гимназији у Београду. Одржао је велик број јавних предавања у циљу популаризације математике и образовања наставника. Десетине година водио је олимпијске екипе Југославије, Србије и Црне Горе, те Србије на интернационалним математичким олимпијадама. Аутор (или коаутор) је педесетак математичких књига укључујући уџбенике и збирке за основну и средњу школу, као и за факултете (*Линеарно програмирање*, Бг 2011), монографије *Комбинаторна оптимизација* (коаутор, Бг 1996), *Виша математика у девет лекција* (Бг 2011), *Фундаменти математике* (коаутор, Бг 2013), *Операциона истраживања* (Бг 2018). Бави се научним радом у области математичког програмирања и операционих истраживања, посебно у области комбинаторне оптимизације, као и у области математичког моделирања реалних проблема. Добитник је Повеље за доприносе операционим истраживања за 2017. коју додељује Друштво за операциона истраживања у оквиру Интернационалног симпозијума о операционим истраживањима (SYMOPIS).
ДЕЛА: и Ј. Hartung, „Über Gâteaux-Differenzierbarкeit der Minimum-Funktion", *ZAMM*, 1976, 56, 6; „On Stability in Quasiconvex Semi-Infinitive Optimization", *The Yugoslav Journal of Operations Research*, 1991, 1, 2; и Z. Stanimirović, Ј. Kratica, „Genetic Algorithms for Solving the Discrete Ordered Median Problem", *European Journal of Operational Research,* 2007, 182, 3; коаутор, „A Genetic Algorithm for the Routing and Carrier Selection Problem", *Computer Science and Information Systems*, 2012, 9, 1; и N. Nikolić, I. Grujičić, „Variable Neighborhood Descent Heuristic for Covering Design Problem", *Electronic Notes in Discrete Mathematics*, 2012, 39; и J. Kratica, A. Savić, „A New Mixed Integer Linear Programming Model for the Multi Level Uncapacitated Facility Location Problem", *Applied Mathematical Modelling*, 2014, 38, 7--8.
А. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУД
**ДУД** (Morus sp.), воћка из фамилије Moraceae. Стабла могу бити и једнодома и дводома. Анемофилна је и самооплодна врста. Због скромних агро-биолошких потреба захвата велика пространства умерених, суптропских и тропских подручја северне хемисфере, као и тропске крајеве јужне хемисфере, до 4.000 м н. в. Три главне врсте **д.** су: бели (*Morus alba* L.), црвени (*Morus rubra* L.) и црни (*Morus nigra* L.). Бели **д.** је пореклом из источне и централне Кине, црни **д.** је пореклом из Ирана, а црвени **д.** из САД. Плод **д.** је сложен (плод цвасти), овалног облика, од бледожућкасте преко црвене, љубичасте до црне боје, јестив у свежем стању, слатке и пријатне ароме. Лако се гаји. Етно-ботаничка употреба дудиња је за справљање пекмеза, мармелада, сокова, вина, природних боја, прелива за сладолед, ракија „дудовача", сирћета и козметичких производа. Од грана се плету корпе, а дрво се употребљава у столарству, коларству и дрвној индустрији. **Д.** је цењена врста за озелењавање паркова јер подноси висок ниво загађења ваздуха. За градске услове мушке биљке имају предност у односу на женске јер расту брже, те образују гушћу крошњу. Користи се за стабилизацију пешчара. Плод **д.** садржи велик број биоактивних супстанци као што су алкалоиди, антоцијани, флавоноиди, витамини, масне киселине, шећери и минерали. У народној медицини кора корена се користи као антихелминтик и пургатив, служи за регулисање шећера у крви.
Најпознатији је као примарни извор хране за свилене бубе (лишће богато протеинима). Највећи произвођач свиле је Кина. Почеци производње свиле датирају од 6000. до 3000. п.н.е. Због велике вредности Кинези су под претњом смртне казне чували тајну свиле. Упркос популарности свиле, тајна прављења свиле стигла је у Европу тек око 550. н.е., преко византијског царства. Свила је у Србију дошла у VI в., за време цара Јустинијана, посредством два монаха. Дудови и свилобубе су се углавном гајили у данашњој Македонији и јужној и централној Србији. Свиларство је у тим крајевима било и очувано за време Османског царства. За време Велике сеобе Срба, под вођством Арсенија Чарнојевића, свиларство први пут стиже у данашњу Војводину. Гроф Мерси у Банату, а Марија Терезија и у осталим деловима данашње Војводине законски су обавезали поданике да саде ово племенито дрво, па је тако у XVIII и XIX в. **д.** био заштитни знак војвођанских сеоских дворишта и салаша. Према писаним документима, расадници су 1909, у време кад се у Србији пропагирало унапређење свиларства, бесплатно поделили близу 72.000 **д.** садница. Највећи успон нашег свиларства био је 30-их година XX в. У златно доба свиларства, **д.** су се највише гајили у Посавини, Поморављу, и Повардарју, а свилена буба се гајила у Војводини, Србији, на Косову и Метохији. Чак су и места добијала имена по свили: примери су Свилојево и Свилајнац. Југославија је пред II светски рат била пета сила у свету по производњи свиле са више од два и по милиона стабала белог **д**. Сматра се да се најстарије дрво црног **д.** налази у дворишту Патријаршије у Пећи, за које се сматра да га је засадио архиепископ Сава II у XIII в.
ЛИТЕРАТУРА: E. Orhan, „Chemical composition of white (*Morus alba*), red (*Morus rubra*) and black (*Morus nigra*) mulberry fruits", *Food Chemistry*, 2007, 103; M. Gundogdu и др., „Determination of fruit chemical properties of Morus nigra L., Morus alba L. and Morus rubra L. by HPLC", *Scientia Horticulturae*, 2011, 132.
Милица Фотирић Акшић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДАШ, Ђула
**ДУДАШ, Ђула** (Dudás Gyula), историчар, професор, публициста (Сента, 19. XI 1861 -- Сомбор, 11. I 1911). Гимназију је похађао у Сегедину и Суботици, а Филозофски факултет у Будимпешти, где је и докторирао из области филозофије и историје. Каријеру је започео као професор историје у гимназији у Сенти, али је ускоро отишао службом у Сегедин. У Сомбор је прешао 1889, где је радио као професор у Трговачкој школи. То место напушта 1891. и посвећује се научноистраживачком раду. Бавио се проучавањем завичајне историје и археологије. Био је оснивач а неко време и секретар Бачко-бодрошког историјског друштва, као и приређивач и писац већине радова у обимној двотомној монографији Бачко-бодрошке жупаније (у коауторству с Гросшмитом и Тимом, *Bács-Bodrog vármegye egyetemes* *monográfiája*, Zombor 1896). Вредни помена су и његови радови на пољу генеалогије и хералдике. Водио је и археолошка ископавања. Био је сарадник свих значајнијих историјских и археолошких часописа, како оних који су излазили на територији данашње Војводине, тако и оних који су објављивани у Мађарској. Написао је велик број радова у којима је обрађивао питања из археологије и историје Јужне Угарске од најранијих времена до средине XIX в. Ужу специјалност представљала му је историја XVII и XVIII в., а посебно историја Срба у Угарској тога доба: *A magyarországi szerbek története a XVII. Században* (Историја Срба у Угарској у XVII в.), 1885; *Szerbjeink a XVI.* *Században* (Наши Срби у XVI в.), 1885; *A bácskai és bánsági szerbek szereplésének története a 16. és a 17. században* (Историјска улога Срба из Бачке и Баната у XVI и XVII в.), 1896. Последњих година живота био је постављен за краљевског школског надзорника жупаније Земплен.
ДЕЛА: *Rákóczy bácskai hadjárata 1704-ben* (Ракоцијев поход у Бачку 1704), 1884; *A zentai csata* (Битка код Сенте), Zenta 1885; *A* *tiszai* *határőrvidék községei* (Општине потиске војне границе), 1886; *A zentai ütközet és Szeged visszavétele 1686-ban* (Битка код Сенте и повраћај Сегедина 1686), 1886.
ЛИТЕРАТУРА: J. Szinnyei, *Magyar írók élete és munkái*, II, Budapest 1893; *Révai Nagy Lexikona*, VI, Budapest 1912.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДАШ, Михаил
**ДУДАШ, Михаил**, атлетичар (Нови Сад, 1. XI 1989). Атлетиком је почео да се бави у Атлетском клубу *Војводина* у Новом Саду код тренера Горана Обрадовића са којим је радио до 2011, а од тада тренер му је Феђа Камаси. Веома рано, још као јуниор, определио се за вишебој и у јуниорској конкуренцији освојио бронзану медаљу на Светском првенству у Бидгошћу 2008. Наредне две бронзане медаље освојио је као млађи сениор (до 23 године) у десетобоју на европским шампионатима -- 2009. у Каунасу и 2011. у Острави надмашивши 21 годину стар државни рекорд сакупивши 8.117 бодова. Наредне две медаље, такође бронзане, освојио је у сениорској конкуренцији. Своје четврто одличје у каријери освојио је 2013. у седмобоју на Првенству Европе у дворани у Гетеборгу, а пето у десетобоју на Европском првенству у Амстердаму 2016. Учествовао је два пута на олимпијским играма, али је оба пута морао да одустане -- 2012. у Лондону због јаких мигрена, а 2016. у Рио де Жанеиру због руптуре лакта на три места. Најбољи пласман у десетобоју на светским првенствима остварио је 2011. када је у Даегуу заузео 6. место, 2013. у Москви био је 14. али с државним рекордом, а 2017. у Лондону је после пада у трци на 110 м дисквалификован и остао без бодова, па је одустао од даљег такмичења. Државне рекорде постављао је пет пута, три пута у десетобоју (два пута 2011. и 2013) и два пута у седмобоју (2010, 2011). Државни првак био је 10 пута. На отвореним борилиштима био је најбољи у десетобоју 2011. и 2016, у скоку мотком 2012, 2017. и 2018, а у скоку удаљ 2011. У дворани је био првак на 60 м препоне 2013, скоку мотком 2018, скоку удаљ 2013. и у седмобоју 2016. Од 2012. веома је активан председник Савеза за школски спорт Војводине, 2013. основао је Атлетски клуб *Dudas Athletics*, а 2019. *NSR Running Club*. Бранио је боје Европе на Купу континената у Сплиту 2010. Као десетобојац био је резерва за више дисциплина, а наступио је у скоку увис и заузео 7. место са 1,98 м. Добитник је Мајске награде Спортског савеза Србије (2017) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2017), а Атлетски савез Србије прогласио га је за најбољег атлетичара у 2016.
ИЗВОР: IAAF World Championships Statistics Handbook, London 2017.
Живко Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДАШ, Наталија
**ДУДАШ, Наталија**, књижевник, преводилац (Руски Крстур, 15. XII 1958). Дипломирала на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Као драматург радила у русинској редакцији Радио Новог Сада, потом била директор НИУ „Руске слово" (1992--2000). У Министарству културе Републике Србије обављала је функцију заменика министра (1998--2000). Од прве песничке збирке (*Дзиви танец*, Н. Сад 1980) профилисала се особеним изразом, спајајући невелик имагинативни преображај са високим степеном разарања уобичајено доживљене стварности. Сегменти градског или сеоског амбијента, привлачност фолклорног, огољен духовни свет жене, реминисценције као одјеци урбане културе и суптилног израза савременог тренутка сведеног на минимум информација, смењују се у специфичном проседеу. Њен песнички опус репрезентује русинску књижевност краја XХ в., обухвативши поезију различитих традиција. О русинској литератури објављивала је есеје и књижевне критике (*Шкарупина: есеј*, Н. Сад 1991), а заступљена је у више антологија русинске поезије.
ДЕЛА: двојезично, песме: *Рађање музике* /*Народзоване музики*, Кула 1986; *О меланголичних ремеслох* / *О меланхоличним занатима*, Н. Сад 1996; песме: *О литературним*, Н. Сад 1987; *Гадваб гад*, Н. Сад 1989.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Лаћак (прир.), *Сунцокрети: антологија поезије млађих војвођанских Русина*, Вршац 1989; М. Радоњић, „Натукнице неспоја", у: *Невидљиво позориште*, Н. Сад 1996; Ј. Тамаш, „Н. Дудаш", у: *Ослепљени славуј: антологија русинске поезије*, Н. Сад 2009.
Ј. Тамаш
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДИЋ, Драгојло
**ДУДИЋ, Драгојло**, земљорадник, политичар (Клинци код Ваљева, 9. XII 1887 -- Мачкат на Златибору, 29. XI 1941). Сам је научио да чита и пише, поставши један од најписменијих и најначитанијих сељака у Србији, а уз то и један од најузорнијих домаћина у ваљевском крају. Енглески језик научио је током I светског рата, у време обуке за болничара у Великој Британији. После одслужења војног рока (1909) учествовао је у балканским и I светском рату, у којима је био болничар и санитетски подофицир. Прешавши Албанију и ратујући на Солунском фронту, напредовао је до чина резервног санитетског наредника. Определивши се још током рата за идеје левице, 1919. постао је члан Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) и у свом селу формирао партијску организацију 1920. На скупштинским изборима 1923. и 1925. био је кандидат за народног посланика. Активан у комунистичком покрету, био је члан Месног комитета КПЈ за Ваљево, а од 1940. члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Између I и II светског рата сарађивао је у више листова и часописа, пишући за *Политику*, *Радничке новине*, *Рад*, *Народну правду*. Организатор је устанка у западној Србији 1941. У јулу 1941. формирао је Колубарску партизанску чету, а убрзо потом постао командант Ваљевског партизанског одреда. У новембру 1941. изабран је за председника ГНОО Србије. Погинуо је од немачке авионске бомбе, при повлачењу из Ужица. Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ од 14. XII 1949. проглашен је за Народног хероја.
Александар Животић
После I светског рата као следбеник социјалистичких идеја покреће лист *Глас радника и сељака* (Ва 1927) и учествује у промовисању књижевног рада сељака-писаца, а приповедном прозом је заступљен у зборнику *За плугом* (Бг 1939). После немачког напада на Краљевину Југославију покушао је да се као добровољац пријави у војску, али није примљен. Учествовао је у преговорима партизана са Д. Михаиловићем, а у више наврата сретао се и са Ј. Брозом са чијим се плановима и деловањем није увек саглашавао. Током септембра и октобра 1941. деловао је у Подгорини, Рађевини и Колубарском крају, истовремено учествовао у борбама са 342. немачком дивизијом и био сведок немачких злочина у Осечини, Пецкој, Причевићу и околини Ваљева. После напада Немаца на Ужице 29. XI 1941. **Д.** се повлачи према Златибору и на путу гине.
Прве године II светског рата водио је дневник, објављен у редакцији М. Митровић (Бг 1945). Иво Андрић одмах запажа да је тај „западно-србијански сељак, речит и писмен, далек сваком литерарном маниру". **Д.** није себе сматрао писцем, него човеком из народа заинтересованим за књижевност. Поштовање ратничке традиције, припадност систему вредности у којем хероички модел света с одговарајућом етиком стоји на врху тог система, чини да **Д.**, док пише дневник, заправо следи и продужава традицију *устаничке прозе*, чијим писцима није близак само по теми („буна међу народима"), него и по неким стилским својствима, пре свега по интересовању за детаље из обичног, свакидашњег живота. **Д.** *Дневник 1941* је за В. Дедијера огледало примењене етике, по чијим се јасним принципима и појединац и колектив, покренути енергијом „бунта и отпора", упуштају у класну и ослободилачку борбу, жртвујући све зарад уверења у могућност коренитих револуционарних социјалних промена. Премда стваран у готово немогућим условима, без претходних припрема, са бригом да се ништа не препусти варљивости сећања, као и тежњом да се све што пре забележи како би се очувао примарни утисак и предупредила могућност испредања каснијих „верзија", *Дневник 1941* стилски је целовит, јасно формулисан књижевно-документарни облик. Он настаје као реакција на „императив дана", аутентично и наивно, у процедури спонтаног развоја, из вере у етичку исправност делања, а што у знатној мери неутралише прагматичне и пропагандне призвуке таквог начина писања.
Михајло Пантић
ЛИТЕРАТУРА: З. Јоксимовић, *Живот Драгојла Дудића*, Бг 1974; *Народни хероји Југославије*, Бг 1975; И. Андрић, „Драгојло Дудић: Дневник 1941", у: *Уметник и његово дело*, Бг 1981; В. Дедијер, „Дудићеви светли примери примењене етике", у: *Књижевност и историја*, Бг 1985; М. Пантић, „Документ као литература", у: Д. Дудић, *Дневник 1941*, Бг 1988; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992; Б. Матић, *Прекинута револуција Драгојла Дудића*, Ва 2017.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДИЋ, Милан
**ДУДИЋ, Милан**, инжењер шумарства, виши научни сарадник (Клинци код Ваљева, 15. I 1909 -- Београд, 23. IV 1965). Дипломирао на Шумарском факултету у Београду 1934, а докторирао на Биолошком факултету 1956 (*Смоловитост шума црног бора у Србији*, Бг 1959). Ужа специјалност му је била терпентинска уметност коју је изучио у САД. Другу специјалност је стекао у Винчи 1957. у области примене радиоактивних материја у шумарству. Радио је у Дирекцији шума у Сарајеву 1935--1941. и у Шумарској управи и ШИП (Шумско-индустријско предузеће) „Маљен" у Ваљеву 1941--1947, потом у Министарству шумарства Србије 1947--1951. и Институту за шумарство и дрвну индустрију у Београду 1951--1965. у звању вишег научног сарадника. У струци се највише бавио унапређењем технике и науке у смоларству. Поред више патената у техници смоларења, поставио је огледна поља у Србији и радио на селекцији ванредно смоловитих стабала црног бора (*Борова смола = Pine resins*, Бг 1968). Објавио је већи број стручних и научних радова.
ДЕЛА: „Природно зарашћивање беленица на црном бору", *Шумарство*, новембар--децембар 1959; „Оплемењивање црног бора калемљењем", *Шумарство*, 1960, 1--2.
ЛИТЕРАТУРА: *Шумарска енциклопедија, 1, А--Град*, Зг 1983.
М. Голубовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДОВАЦ
**ДУДОВАЦ**, лептир који припада фамилији Erebiidae, а потфамилији Arctiinae. Распон крила износи 25--30 мм. Женка је нешто крупнија од мужјака и има дебљи трбух. Боја лептира је бела са жутим длачицама на трбуху и браон или црнкастим тачкама на крилима. Лоптаста јаја светлозелене боје пречника око 0,5 мм женка полаже на листове дрвећа у мањим или већим једнослојним леглима. Одрасла гусеница је дуга 30--35 мм, светложуте или зеленкасте боје и са широком црносмеђoм пругом дуж леђа. По телу има многобројне брадавице са којих полазе беличасте длачице дуге 10--12 мм. Лутка је мркоцрвене боје дуга 8--14 мм и налази се у сивом кокону. Природни ареал **д.** је Северна Америка, од Мексика преко САД до јужне Канаде. У Европу је унет и први пут је забележен у Мађарској 1940. у близини аеродрома у Будимпешти. У Србији је констатован 1948. у близини Суботице. Од тада се брзо шири на југ и данас га има на Балканском полуострву, као и другим деловима Европе, а унет је и у Јапан. Средином прошлог века у Војводини је дуд био најчешће дрво, јер је лишћем дуда локално становништво хранило гусенице свилене бубе. На стаблима дуда уочена су прва гусенична гнезда, те новоунета штеточина добија народно име „дудовац". У постојбини је његова омиљена хранитељка јавор *Acer negundo* L., те га неки називају „негундовац". У Србији **д.** има две генерације. Лептири се роје крајем априла и у првој половини маја, а убрзо женке полажу јаја, обично на наличје листа. Јајно легло има 600--900 јаја. Ембрионално развиће траје десетак дана, а испиљене гусенице се не разилазе него живе заједно у гусеничном гнезду које граде лучењем паучинастих нити којима повезују околне листове. Одраслије гусенице се разилазе и живе самостално. Пред крај развића завлаче се у пукотине коре или друга скривена места и ту прелазе у стадијум лутке који траје 10--15 дана. Средином јуна почиње ројење лептира прве генерације. Почетком јула пиле се гусенице друге генерације које се развијају на већ описан начин. Крајем августа и током септембра оне завршавају развиће, силазе са стабала и траже заштићено место какве су шупљине на стаблима, испод површинских жила, камења и сл., где прелазе у стадијум лутке у којем презимљавају. У градовима су то подруми и тавани зграда, погодна места у становима и сл. Гусенице **д.** се хране лишћем готово свих лишћара. Повремено се јављају у пренамножењу изазивајући голобрсте појединих стабала, али некада и делова шума. Ипак, штете су знатно веће у шумским расадницима, дрворедима, парковима, воћњацима и засадима меких лишћара. Највеће штете код нас **д.** причињава у Војводини, где се стално јавља у повишеној бројности. **Д.** се може сузбијати на више начина. При слабијем нападу добре резултате дају одсецање и спаљивање гусеничних гнезда са нижих стабала. При јачем нападу одлични резултати се могу постићи биолошким инсектицидима на бази бактерије -- *Bacillus thuringiensis* var. *kurstaki*.
ЛИТЕРАТУРА: С. Живојиновић, *Шумарска ентомологија*, Бг 1948; М. Богавац, „Нека запажања о паразитима дудовца", *Заштита биља*, 1953, 16--17; П. Вукасовић и др., *Штеточине у биљној производњи, II (Специјални део)*, Бг 1962; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008.
Љубодраг Михајловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДОВИЦА
**ДУДОВИЦА**, село у Колубари, у општини Лазаревац, с источне стране магистралног пута Београд--Чачак, 18 км јужно од Лазаревца. Изграђено је код ушћа реке Оњег у Љиг (десна притока Колубаре, слив Саве). На десној страни реке Оњег је северни -- компактан део села. Он је настао градњом кућа на висинама 130--160 м, дуж два сеоска пута и добио је основу радијалне форме. На левој страни реке, на коси висине до 254 м, настао је јужни део села који је дисперзиван, а куће су грађене на знатним растојањима дуж пољских путева. У путопису Евлије Челебије из XVII в. помиње се под именом Дудуџан, а 1818. имало је 41 дом. Током друге половине XX в. број становника је стагнирао, а мала депопулација је наступила тек 90-их година. Село је 1991. имало 840 становника, а 2011. у њему је живео 701 становник, од којих су 98,4% били Срби. Пољопривредом се бавило 3,1% економски активног становништва, а међу неаграрним делом популације највише је запослених у рударству и индустрији у суседном Лазаревцу. У селу се налазе осморазредна основна школа, амбуланта, месна канцеларија и пошта.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДОК, Даниел
**ДУДОК, Даниел**, словакиста, преводилац, универзитетски професор (Ердевик, Срем, 26. VI 1932 -- Бачки Петровац, 14. IX 2015). Дипломирао чешки и словачки језик и књижевност 1955. на Филозофском факултету у Београду, а потом се годину дана усавршавао у Прагу и Братислави (1956/57). Докторску дисертацију *Говор Пивница у Бачкој* одбранио 1966. на ФФ у Новом Саду, где је радио од 1958. до одласка у пензију (1998), најпре као асистент за старословенски језик и секретар Катедре за источнословенске и западнословенске језике. Након оснивања групе за Словачки језик и књижевност (1961/62) био је први предавач лингвистичких предмета, доцент (1966), ванредни професор (1977) и редовни професор (1982). Предавао на Вишој педагошкој школи у Новом Саду (1959--1961). На ФФ у Новом Саду био је директор новооснованог Института за словакистику (1975--1977) и продекан (1977--1979). Био је и професор на Универзитету „Маћеј Бел" у Банској Бистрици у Словачкој (2002--2004). Зачетник је словакистичких дијалектолошких истраживања, проучавања словачког књижевног језика и језичке културе у Војводини. У свом научноистраживачком раду проучавао је два основна облика мањинског словачког језика: књижевни језик и дијалекте. Конфронтирао их је са словачким језиком и дијалектима у Словачкој и са српским као језиком у контакту. Био је оснивач и први председник Друштва словакиста Војводине (1969), те главни и одговорни уредник зборника друштва *Zborník Spolku vojvodinských slovakistov*, покренутог 1979. Афирмисао се и као преводилац српских писаца на словачки језик.
ДЕЛА: *Nárečie Pivnice v Báčke*, Martin 1972; *O slovenskom jazyku v Juhoslávii*, Báčsky Petrovec 1996; *Priezviská Slovákov v Juhoslávii*, N. Sad 1998; *Čítanka nárečových textov Slovákov v Báčke, Banáte, Srieme a Slavónsku*, Báčsky Petrovec 2010; *Nárečie Aradáča v Banáte na pozadí vzniku a vývinu obce*, Báčsky Petrovec 2013.
Литература: J. Marko, *Lexikón slovenských vojvodinských vysokoškolských učiteľov a vedcov*, Báčsky Petrovec -- N. Sad 2009.
З. Тирова
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДОК, Мирослав
**ДУДОК, Мирослав**, словакиста, песник, универзитетски професор (Ердевик, Срем, 31. VII 1952). Студије словачког језика и књижевности завршио у Братислави 1976. стекавши титулу магистра, а 1979. одбранио докторску дисертацију *Otázky slovosledu v slovenskom a srbochorvátskom jazyku* (*Питања реда речи у словачком и српскохрватском језику*). Други докторат из филолошких наука одбранио је 1987. у Новом Саду на тему *Glutinácia textu v slovenčine a srbochorvátčine* (*Глутинација текста у словачком и српскохрватском језику*). Члан је Словакистичког војвођанског друштва и уредник у Радио-телевизији Нови Сад (од 1976). Радио је као истраживач, асистент и професор на Филозофском факултету у Новом Саду (1977--2017), у Институту за лингвистику „Људовит Штур" Словачке академије наука (1997‒2005), од 2001. на Универзитету Коменског у Братислави. За редовног професора биран је 1998. Био је гостујући професор на Вишој педагошкој академији у Новом Саду (1980--1986), на универзитетима у Београду (1988--2001), Сегедину (1997/98), Трнави (2004--2006) и Прагу (2008). Дао је значајан допринос поредбеним и контрастивним словачко-српским истраживањима, лингвистици текста, социолингвистици, еколингвистици, историји словакистике и славистике, лингвистичкој историографији, теорији и пракси превођења. Објавио је преко 200 лингвистичких студија и есеја, неколико монографија, драматуршких дела за позориште, радио и телевизију, антологија и уџбеника, као и девет збирки песама. Био је уредник часописа за књижевност *Нови живот* (1990--1993), председник Словакистичког војвођанског друштва (1993--1996), Словачког лингвистичког друштва при Словачкој академији наука (2003--2005). Члан је многобројних лингвистичких и књижевних удружења и уређивачких одбора у Србији и Словачкој.
ДЕЛА: *Vývin slovakistiky. Štúdie a eseje z dejín jazykovednej slovakistiky v Juhoslávii. 18. a 19. storočie*, N. Sad 1997; *Úvod do textiky*, Báčsky Petrovec 1998; *Náveje. Prolegomena do liter(m)árnosti textu*, Nadlak 2001; *Zachránený jazyk*, Nadlak 2008; *Rybajov Idiotikon*, Báčsky Petrovec 2017; песме: *Schody do básne*, Kulpín 1975; *Svetelný korbáč*, N. Sad 1977; *Pečať*, N. Sad 1980; *Multo plus*, N. Sad 1982; *Ruberoid*, N. Sad 1984; *Posuvná hranica*, Báčsky Petrovec 1995; *Krátky dych*, Bratislava 1995; *Tiché putovanie v príbehu*, Bratislava 2002; *Celebes, Celebes*, Báčsky Petrovec 2012.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Marko, *Lexikón slovenských vojvodinských vysokoškolských učiteľov a vedcov*, Báčsky Petrovec 2009; *50 rokov vysokoškolskej slovakistiky v Novom Sade (1961--2011)*, N. Sad 2014.
Ј. Ухларик
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДУКОВИЋ, Александар
**ДУДУКОВИЋ, Александар**, инжењер технологије, универзитетски професор (Београд, 17. I 1951 -- Фажана, Хрватска, 24. VIII 2005). Дипломирао 1974, магистрирао 1978. и докторирао 1983. на Технолошко-металуршком факултету (ТМФ) у Београду. За асистента на Технолошком факултету у Новом Саду изабран је 1976, а за редовног професора 1995. на ТМФ у Београду где је 1996. изабран за шефа Катедре за хемијско инжењерство. У периоду 1986--1989. био је директор Института за петрохемију, гас, нафту и хемијско инжењерство у Новом Саду. Школске 1984/85. и 1990/91. предавао је као гостујући професор на Државном универзитету Орегон у САД. Био је изузетан предавач, истраживач, научни радник и стручњак у области феномена преноса и хемијских реактора. Предавао је Феномене преноса, Технолошке операције и Биореакторе на основним студијама, а на постдипломским студијама Феномене преноса (виши курс) и Специјална поглавља преноса маса. Коаутор је поглавља у издањима *Encyclopedia of Fluid Mechanics* из 1986. и 1988, као и у специјалним издањима *Multiphase Dispersed Systems* из 1997. и 2005. Аутор је уџбеника *Основи и операције преноса масе* (Бг 2008). Објавио је многобројне научне и прегледне радове из своје области у врхунским међународним часописима као и у часописима националног значаја. Био је сарадник *Политикиног Забавника* где је објављивао чланке о занимљивостима из науке као и чланке из грчке митологије. Постхумно му је објављена књига из грчке митологије *Приче са хоризонта* (Бг 2006). Био је члан многих страних и домаћих научних друштава. Награђен је Октобарском наградом града Београда 1974. за дипломски рад, а 1978. за магистарски рад.
ЛИТЕРАТУРА: *90 година Технолошко-металуршког факултета*, Бг 2015.
С. Т. Николић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУДУКОВИЋ, Предраг
**ДУДУКОВИЋ, Предраг**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Загреб, 27. I 1919 -- Београд, 30. III 2009). Дипломирао је 1942. на Техничком факултету у Београду, на Машинско-електротехничком одсеку, група Технике јаке струје. На Електротехничком факултету у Београду је предавао од 1947. За ванредног професора је изабран 1985, када одлази у пензију. Наставна делатност била је везана за област електричних мерења и електричних мерења неелектричних величина. Научно-истраживачка делатност у почетку је била посвећена проблематици магнетних материјала, а у каснијим годинама била је усмерена на изолационе материјале, посебно на изолациона уља и гасовите изолационе материјале. Обављао је функције шефа Катедре за електрична мерења и шефа Енергетског одсека. Био је и продекан ЕТФ-а. Ван факултета био је члан управе Југословенског комитета за електрична мерења (ЈУКЕМ), члан Студијског комитета 15 ЈУКО (Југословенски комитет) ЦИГРЕ (Conférence Internationalе de Grands Résaux Électriques) и дугогодишњи члан Техничког одбора ЈЕК (Југословенски електротехнички комитет). Написао је два универзитетска уџбеника (*Мерни претварачи*, I--II, Бг 1972; *Електрична мерења*, Бг 1991) и публиковао више научних радова. Руководио је израдом већег броја пројеката и студија углавном у сарадњи са домаћим и страним институтима, посебно везаних за изолациона својства уља и гасовитих материјала. Добитник је Ордена рада са златним венцем (1977).
ДЕЛО: коаутор, „Conduction in Sulphur Hexafluoride SF6 at High Electrical Stresses", *Colloquium on Practical Problems in High-pressure Gas Insulation*, London 1969.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948--1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Д. С. Петровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЕТНА ИГРА
**ДУЕТНА ИГРА** (дует), игра у пару играчице и играча која може бити део представе или самостална нумера. На почетку развоја балетске уметности парна игра се називала *pas de deux*. Негде средином XIX в. *pas de deux* добија специфичнију петоделну играчку форму. **Д. и.** у нову форму улази као део целине, најчешће као адађо (*adagio*) -- музички и играчки. Често се користи у класичним балетима: дуо Одете и Зигфрида у балету *Лабудово језеро* П. И. Чајковског, Китри и Базила у *Дон Кихоту*Л. Минкуса, Биљане и Марка у балету *Охридска легенда* С. Христића, Катарине и Сергеја у балету *Катарина Измаилова* Р. Бручија, Љубе и Влаха Алије у балету *Бановић Страхиња* З. Ерића и др. Није свака игра у пару дует, али игра две играчице или два играча може бити „играчки дует": сцена/дует Марије и Зареме у балету *Бахчисарајска фонтана* Б. Асафјева, Отела и Јага у *Отелу* Б. Блахера, Стамене и Ћерим-аге у *Стамени* Л. Перакија и др. **Д. и.** се развила током XVIII и XIX в. у балетима Ж. Добервала, Ж. Дидлоа, Ж. Пероа, А. Бурнонвила, у коју ови аутори уносе партерне подршке и играчке комбинације. Кореографски радови М. И. Петипа, Л. И. Иванова, А. А. Горског, Д. Парлића, Л. Пилипенко и К. Симића представљају врхунац техничке сложености и бљештавила **д. и**. Временом се техника и драматургија дуета богате, уносе се ваздушне подршке, гимнастички и акробатски елементи, нова пластика, али и садржајност у функцији откривања међусобног односа ликова. Овладавање техником игре с партнером („подршка") уведено је у балетске школе у Србији као обавезан предмет у старијим разредима.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ваганова, *Основи класичног балета*, Бг 1949; Н. Н. Серебренников, *Поддержка в дуэтном танце*, Москва 1969; „Балет", у: *Энциклопедия*, Москва 1981.
Љ. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЖИ
**ДУЖИ**, манастир са Храмом Богородичиног покрова, у истоименом месту код Требиња, на путу ка Дубровнику. Убрзо пошто су Млечани 1694. разорили манастир Тврдош, **Д.** су основали тврдошки монаси, населивши се код црквице Св. Пантелејмона, метоха Тврдоша. Храм је био мали, са равним таваном уместо свода и шест ћелија поземљуша покривених сламом. Обновљеној црквици промењено је посвећење у Успење Пресвете Богородице, у знак сећања на Тврдош чије су имање, приходи и манастирска слава прешли на **Д**. У њему су резидирали херцеговачки митрополити све до 1777. када је први епископ фанариот пренео седиште у Мостар, центар турске власти за Херцеговину. Храм је 1748. проширен, а цео метох унапређен и од тада се зове **Д**. То је све било омогућено захваљујући поклонима добијеним са разних страна: из Русије, од влашког војводе Басарабе, Михаила Милорадовића Храбрена и многих Срба, међу којима су били и трговац Куртовић из Трста, гроф Сава Владиславић и др. Заузимањем игумана Јевстатија (Дучића) добијен је ферман и 1855. саграђен је садашњи храм и ћелије за монахе. Следеће године Нићифор (Дучић) и Серафим (Перовић) отварају основну школу у манастиру, која је са малим прекидима радила до II светског рата. У манастиру je 1857. отворена духовна школа, а следеће године пресељена је у Житомислић. Манастир је био не само духовни него и национални центар херцеговачких Срба. Лука Вукаловић је са устаницима 1857. одавде кренуо у ослобођење Херцеговине, због чега су у фебруару 1858. Турци заузели и опљачкали **Д.**, а монаси избегли у Дубровник. На заузимање руског конзула у Дубровнику монаси су од руске царице добили помоћ за обнову манастира. Нићифор (Дучић) подиже нови устанак 1861, придружују му се монаси, а Турци поново зазимају и наносе штету манастиру. На интервенцију руског, француског и аустријског конзула монаси су се вратили и обновили га. У устанку 1875. манастир је поново страдао, много вредних ствари је уништено, а само је део пренет у манастир Савина код Херцег Новог. Последњи ударац био је пожар 1886. када је изгорео кров храма, а остали су само камени зидови. Захваљујући помоћи од 200.000 форинти манастир је брзо обновљен. На северном зиду близу олтара постављена је бронзана плоча са ћириличним текстом којим је исказана захвалност цару Францу Јозефу на помоћи за обнову. По одласку фанариота двојица првих епископа били су пострижници овог манастира. После I светског рата у манастир су усељени руски монаси избегли после Октобарске револуције, али су их партизани 1941. побили, не дозволивши ни да им се подигне споменик. Манастир је опустео после II светског рата, а 1954. у њега се уселила војска ЈНА и ту остала до краја 1958. Од 1959. поново је у црквеним рукама, али руиниран, па је претворен у женски манастир. Када је Тврдош 1992. обовљен, храм у **Д.** је посвећен Покрову Пресвете Богородице. Обнова је текла мукотрпно, да би га хрватска војска 1992--1995. гранатирала. Поново је обновљен 1998. по пројекту проф. Николе Црнобрње, а трошкове обнове поднео је Милан Пешут из Љубиња.
Храм има уобичајен изглед за црквену архитектуру Херцеговине турског времена и представља комбинацију домаћег и византијског стила. То је једнобродна базилика, правоугаоне основе, са олтарском апсидом на истоку, без певничких апсида и куполе, са звоником на преслицу са три звона. Покривен је каменим плочама. Зидан је од белог камена, равних фасада, без архитектонских украса изузев мало рељефа, а олтар је нижи од крова брода. Унутрашњост је полуобличасто засведена. Руски монаси су 1935. живописали храм у маниру руског новог стила, али од тога ништа није сачувано. Нови живопис урадио је 2000--2003. Гаврило Марковић из Београда.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг V 1925, VI 1926.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Опис манастира Дужи и Тврдоша у Херцеговини", *Пастир*, 1869, 15, 16, 18, 19; В. Ћоровић, *Херцеговачки манастири*, Сар. 1912.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЖИЈАНЦА
**ДУЖИЈАНЦА**, жетвени обичај бачких Буњеваца, који се одвија након завршене жетве („риса"). Овај обичај бачки Буњевци су донели из северне и средње Далмације након свог досељавања у Бачку током XVII в. Обредни део обичаја започињао је на њиви на крају жетве. Једна од жетелица („рисаруша") исплела би венац од жита за главног жетеоца („бандаша"), који би он стављао на шешир, као знак обављеног посла. Тада поворка са њиве креће ка салашу газде који је жетеоце и ангажовао, бандаш саопштава колико је жита покошено и колико има „крстина" (у крстини има 20 снопова), уз посебну захвалу Бoгу за жетву, ма каква она била. Бандаш венац од жита са шешира предаје домаћину салаша, домаћица га посипа мекињама и изговара: „Да да драги Бог да догодине буде још више жита ко ови мекиња", a вeнац качи на слеме салаша. У јесен се зрна из тог венца мешају са семеном које се сади за идућу годину. У знак завршетка жетве домаћин салаша приређивао би **д.** -- славље, обично свечани ручак или вечеру, позивао би госте, комшије, пријатеље, где би се жетеоци („рисари") веселили уз музику и игру.
Католички свећеник Блашко Рајић је 15. VIII 1911. на Велику Госпојину **д.** увео у цркву. Буњевци, у свечаним народним ношњама, дочекивали су коњанике који су доносили „плетен венац од новог жита" са њиве. Посебно одабрани бандаш и бандашица уносе венац и хлеб (сомун) од новог жита у цркву окићену симболима **д.**, букетима и венцима од жита. Свећеник преузима дарове и посвећује их. Посвећени хлеб и венац остали би као поклон жупи. Убрзо су израђивани тродимензионални сакрални предмети и круне од плетене сламе који су завршавали у многим црквама, музејима и установама широм света. **Д.**, као најважнији буњевачки народни обичај, 1936. одабрали су хрватски клер и чланови Хрватске сељачке странке у Суботици за свечано обележавање 250 година од доласка Буњеваца у Бачку. Овај догађај је употребљен као идеолошко-верски колективни ритуал у којем је извршена идентитетска замена Буњевaца у Хрвате. Манифестација је била обележена као „славље свих Хрвата", а у њену част штампане су многобројне књиге, плакати, леци итд. У организацију су била укључена сва удружења из места у околини Суботице и Сомбора.
У свечаној поворци предњачила је велика група коњаника. Следила је колона која је представљала слике из живота и обичаја Буњеваца, која је добрим делом и данас иста: „краљице", стари начин жетелачких обичаја, алат и машине који су се користили у прошлости до савремених машина за рад у пољу. Видљив покушај промене идентитета Буњеваца у Хрвате, односно у буњевачке Хрвате, у наредним деценијама постаће све јачи, а декретом НВО из 1945. било је забрањено изјашњавати се као Буњевац или Шокац. Након II светског рата прослава **д.** се обележава само у цркви, скромно, са децом која обављају функцију бандаша и бандашице.
Прва велика друштвена Градска **д.** у Суботици организована је 1968. Деведесетих година XX в. Хрватска заједница преузима **д.** у сарадњи са тадашњом градском влашћу и од ње уместо градске прави хрватску манифестацију у којој спаја друштвену са црквеном. Буњевци, који се као такви изјашњавају, из ње су изопштени. Оснивањем Националног савета буњевачке националне мањине 2003. Буњевци ће **д.** прогласити за свој национални празник, који се одржава 15. августа. Kао обичај обележава се у многим местима где и данас живе Буњев-ци, од Сомбора, Светозара Милетића, Чонопље, па до Каћмара у Републици Мађарској. Обележавање Дана **д.** као националног празника започиње на Св. Марка 24. априла посвећењем жита. Затим следи низ манифестација посвећених овом обичају: „прискакање ватре", „рис" -- косидба жита, радионица за израду пелица и винаца од жита, колонија и изложба слика и предмета од сламе, етно-изложба на тему **д**. Следе **д.** у околним местима Суботице, као и у Сомбору, и на крају је завршна и централна манифестација Дана **д**. Она се обележава свечаном поворком обученом у народну буњевачку ношњу, која креће од Буњевачке матице и пролази кроз град, одлази до бисте свећеника Блашка Рајића, где му председник Националног савета полаже цвеће. До 2018. организована је свечана академија у Градској кући Суботице, да би од 2019. **д.** била обележена у центру града, са пригодним културним програмом у којем учествују гости из околних места Суботице, Сомбора и Баје у Републици Мађарској итд. Након тога организује се и Бандашицино коло, у којем учествују све званице, гости и публика.
ИЗВОР: *Невен*, Суб., 1911, 8.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, *О пореклу Буњеваца*, Бг 1930; Б. Ћупурдија, *Суботица и околина*, Н. Сад 1993; А. Раич, „Дужијанца и формирање националног идентитета Буњеваца", *Буњевачки приглед*, 2017, 6; Н. Бабић, К. Кунтић, „Народни обичаји ко савримене манифестације (Велико прело и Дужијанца)", *Култура и идентитет Буњеваца*, Н. Сад 2017.
Сузана Кујунџић Остојић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЖИНА ГЛАСА
**ДУЖИНА ГЛАСА**, као трајање спада у домен фонетике и представља време које протекне од почетка гласа до његовог краја. Границе гласа одређују се акустичким методама сегментације везаног (континуалног) говора на спектрограмима или осцилограмима. Трајање говорних сегмената се изражава или као апсолутно, изражено у милисекундама (ms), или као релативно, поређењем двају или више сегемената. Психоакустички праг за најмању приметну разлику у трајању износи између 10 ms и 40 ms, док се трајање говорних сегмената креће између 30 ms и 300 ms. **Д.** **г.** зависи од конкретног језика или дијалекта, од темпа говора, који опет варира у зависности од конкретног говорника и његових говорних навика, од структуре слога у којем се глас налази, места слога у речи, броја и типа слогова које реч садржи, од тога да ли је слог наглашен или ненаглашен итд. На **д. г.** утичу и артикулационе карактеристике конкретног говорног сегмента -- безвучни гласови трају дуже од звучних, ниски вокали дуже од високих и сл.; тада се говори о инхерентном трајању гласа. **Д.** **г.** као квантитет припада домену фонологије и представља фонолошко обележје на основу којег се успостављају опозиције међу фонемама у неком конкретном језику (у оквиру функционалне фонологије разликују се појмови опозиција и контраст, па се први везује за парадигматски, а други за синтагматски план). У фонолошким системима у којима постоји опозиција по квантитету однос између дугих и кратких фонема остаје исти без обзира на промену трајања неког сегмента под утицајем промене темпа говора или других могућих чинилаца. У језицима се чешће формира опозиција по квантитету између вокала (пример из сомалијског: \[kul\] („врућ") / \[kuːl\] („огрлица") него између консонаната (пример из италијанског: \[fato\] („судбина") / \[fatːo\] („чињеница"), а у неким се језицима јављају обе, нпр. у финском: \[tule\] („дођи") / \[tuleː\] („дође"); \[kisa\] („игра") / \[kisːa\] („мачка").
Литература: J. Laver, *Principles of phonetics*, Cambridge 1994; Ј. Јокановић Михајлов, *Прозодија и говорна култура*, Бг 2012.
А. Батас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЈАКОВЦИ
**ДУЈАКОВЦИ**, село у средњој Босни, у Републици Српској, на југозападној периферији општине Бањалука, изграђено на југозападним обронцима планине Мањаче, на источној периферији Змијања. Западно од села је локални пут, удаљен 1--3 км, који повезује општинско средиште са магистралним путем Јајце--Кључ--Бихаћ. Бањалука је од села удаљена око 50 км према сјевероистоку. Насеље је дисперзивно, протеже се дуж подножја планине, на дужини од око 7 км и чини га десетак заселака названих по презименима становника. Они су на висинама 700--900 м. Од 60-их година XX в. овдје је константна депопулација. **Д.** су 1961. имали 1.058, а 1991. 330 становника, од којих су 99,7% били Срби. До 2013. популација је смањена на 127 становника. Село је тада имало 43 домаћинства и 63 куће. Крај заселка Божићи је зграда основне школе.
Д. Шамара
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЈАМ ОРЛОВЧИЋ
**ДУЈАМ ОРЛОВЧИЋ**, властелин (? -- ?). Орловчићи су као хрватска властела током XV в. били господари предела око Рипча и Чавке. **Д. О.**се помиње као *жупан хумски* у једној исправи из 1493. У питању је жупски предео у долини Уне, између Бишћа и Рипча, подно брда Хум. Угарски краљ Владислав II је **Д. О.** и његовим синовцима Гргуру и Стјепану 1510. доделио град Соколац *у краљевини Хрватској, у книнском котару* као знак захвалности за њихову истрајну борбу против Турака. Није позната даља судбина жупана **Д. О**. Орловчићи су господарили Соколцем до 1534, када овај град преузима Ладислав Керечен, супруг Катарине, кћери Гргура Орловчића.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Лопашић, *Бихаћ и Бихаћка Крајина*, Зг 1890; В. Клаић, „Хрватска племена од XII до XVI стољећа", *Рад ЈАЗУ*, 1897, 130; С. Рудић, *Властела Илирског грбовника*, Бг 2006.
К. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЈИН, Теодор
**ДУЈИН, Теодор**, ветеринар, научни саветник (Нови Бечеј, 30. IX 1931 -- Нови Сад, 2. IX 2018). Дипломирао на Ветеринарском факултету у Београду 1955, магистрирао 1968. и докторирао 1971. После дипломирања радио је у Општини Бечеј, а затим Нови Бечеј. Од 1964. био ветеринарски инспектор у Зрењанину. Од 1965. радио у Покрајинском секретаријату за пољопривреду у Новом Саду, на дужности ветеринарског инспектора, а од 1975. начелник је Одељења за ветеринарство. За директора Научног института за ветеринарство у Новом Саду први пут изабран 1982, а други пут 1986. Био одговорни истраживач три научно-истраживачке теме, те ангажован на пословима и задацима опште епизоотиологије, превенирања, сузбијања и искорењивања заразних болести животиња. Активно учествовао у раду Друштва ветеринара и ветеринарских техничара Југославије, Србије и Војводине и њиховим стручним секцијама. Био члан Савезне комисије за ветеринарство, Комисије за лекове, Комисије за сузбијање заразних болести Савезног комитета за пољопривреду, и др. За запажени рад и допринос развоју ветеринарске медицине добио Плакете са дипломом IV и V Конгреса ветеринара и ветеринарских техничара Југославије, захвалницу за рад и допринос развоју ВФ у Београду, Плакету за рад и допринос развоју Пољопривредног факултета у Новом Саду и др.
ДЕЛА: „Прилог познавању имунобиолошке заштите прасади против слинавке и шапа" (извод из докторске дисертације), *АV*, 1971, 2; и Ђ. Добренов, „Задаци и перспектива ветеринарске службе САП Војводине", *Весник*, 1972, 3; и Ђ. Добренов, „Искуства у сузбијању слинавке и шапа током овогодишње епизоотије у Војводини", *Зборник Семинара за ветеринаре са подручја СР Србије*, Бг 1973; коаутор, „Специјализоване лабораторије и дијагностика заразних болести у плановима развоја сточарства до 2000. године", *ВГ*, 1984, 12.
Р. Павловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЈИЋ, Александар
**ДУЈИЋ, Александар**, лекар, патофизиолог, санитетски пуковник (Кула, 18. IX 1932). Дипломирао 1959. на Медицинском факултету у Београду. Радио у Гарнизоној амбуланти Војно-санитетског центра у Београду 1961--1965, специјализирао патофизиологију на Институту за патофизиологију ВМА из домена трансплантационе имунологије (1968). У оквиру специјализације провео једну годину на Институту за микробиологију код проф. Б. Јанковића, где је урадио експериментални део специјалистичког рада. Усавршавао се у Институту *HEYM* болнице „Saint Louis" у Паризу, код проф. Жана Досеа, на типизацији ХЛА система (1970); у Њујорку на Клиници за нефрологију Медицинског центра „Downstate", у одељењу за трансплантациону имунологију код проф. Самуела Кунца; на Клиници за нефрологију у болници „Necker" у Паризу, на Одељењу за имунологију трансплантације, код проф. Жан Франсоа Бака (1977--1978); у болници „Saint Mary" у Лондону, код професора Ентонија Пинчинга, на оделењу за имунологију и проблеме сиде (1985. и 1987) и на Институту „Алфред Фурније" у Паризу, на курсу франкофонских земаља о сиди и другим полно преносивим болестима, као стипендиста француске владе (1991). Формирао (1969) и руководио Лабораторијом за имунологију у Институту за патофизиологију ВМА. Постављен за начелника Одељења за примењену физиологију и имунологију Института за експерименталну медицину ВМА 1971. и начелника Института за медицинска истраживања ВМА, од 1981. до престанка активне војне службе 1997, који је дочекао са чином пуковника. У оквиру уже области којом се бавио, увео 1982. семинар Основи молекуларне биологије и имунологије, обавезан за специјализанте и магистранте на ВМА којим је руководио до 1997. Предавач и члан Катедре за постдипломско усавршавање у Центру за мултидисциплинарне студије БУ и Мед. ф. у Београду, Нишу и Новом Саду. Председник Комисије за трансплантацију органа ЈНА, председник Комитета за трансплантацију Србије (1974--1978), председник Савезног Комитета за трансплантацију (1991--1997), члан савезне Комисије за борбу против сиде (1991--2002), члан савезне Комисије за лекове (1992--1997). Руководио пројектима Санитетске управе о трансплантацији и имунолошким механизмима код повреда. Оснивач ЈАЗАС (Југословенска заједница за борбу против сиде). Објављивао радова из области Имунологије, као и 11 прилога у књигама и уџбеницима. Од 1995. члан Конзилијарног тима за трансплантацију јетре и срца на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње".
ДЕЛА: коаутор, „Prolongation of murine skin grafts by FTS and its synthetic analogues", *Clinical and Experimental Immunology*, 1981, 45, 2; „Immunohistochemical characterization of rat thymic non-lymphoid cells. I. Epithelial and mesenchymal components defined by monoclonal antibodies", *Immunology*, 1988, 65, 2; „Prevalence of G-to-T transversions among K-ras oncogene mutations in human colorectal tumors in Yugoslavia", *International Journal of Cancer*, 1993, 8, 54, 2.
ИЗВОР: Лична архива.
Љ. Гојковић Букарица; В. Кањух
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЈМОВ, Драгомир
**ДУЈМОВ, Драгомир**, књижевник, професор гимназије (Сентеш код Чонграда, Мађарска, 17. III 1963). Групу Југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету у Новом Саду завршио 1989, а потом радио као професор Српске гимназије у Будимпешти. Негујући жанр историјског романа и приповетке, **Д.** је свој књижевни свет засновао на грађи из даље или ближе прошлости Срба у Мађарској. У нешто даљу прошлост залазе романи *Огледало од зеленог јасписа* (Будимпешта 2015, пог. Д. Кецман) и *Сабља у језику* (Будимпешта 2016, пог. Д. Кецман) сведочећи о догађајима уочи, за време и после Велике сеобе; *Јесејево стабло* (Будимпешта 2017, пог. Д. Кецман) говори о догађајима од краја XIX в. па до I светског рата; о збивањима из I светског рата сведочи роман *Време месечарења* (Будимпешта 2014); о оптирању Срба из Батање и преласку у Краљевину СХС казује роман *Воз савести* (Будимпешта 2005), а роман *Под небом боје пурпура* (Будимпешта 2018, пог. Д. Кецман) приповеда о почецима II светског рата. **Д.** је аутор есеја о историји Срба на тлу данашње Мађарске (*Чувар пештанског кандила*, Будимпешта 2005; *Заборављени српски листови у Будимпешти*, предг. П. Ластић, Будимпешта 2007; *Сантовачки летопис са допуном*, Будимпешта 2010; *Будимпештом српски знамен*, Будимпешта 2012), а коаутор је (са З. Остојићем) књиге *Храм Светог Великомученика Георгија у Будимпешти*(Будимпешта 2011). Под насловом *Меридијани* (Смед. 2014) избор из његове поезије објављен је на српском и енглеском језику, у преводу Лазара Мацуре. Сарадник је *Српских недељних новина* и Српског позоришта из Будимпеште, аутор либрета за рок оперу *Пастир вукова -- Свети Сава*(1994), те преводилац драма Ф. Диренмата, И. Нађа и Ш. Хуњадија. Члан је \[УКС\]{.smallcaps} и ДКВ, те добитник плакете Задужбине Јакова Игњатовића 2003. и награде „Растко Петровић" Матице исељеника Србије 2006.
ДЕЛА: поезија: *Сунце се небом бори*, Будимпешта 1992; *Немир боја*, Будимпешта 1997; *Меридијани*, Будимпешта 2000; романи: *Бели путеви*, Будимпешта 2000; *Раскршће*, Будимпешта 2006; приповетке: *Згужвано доба*, Будимпешта 2001; *Превозник тајни*, Будимпешта 2005; *Будимске приче*, Будимпешта 2007.
ЛИТЕРАТУРА: П. Милошевић, *Огледи и критике*, Будимпешта 1991; П. Папулин, „Оно што се тешко изговара", *ЛМС*, 2007, 183, 479, јун; М. Сташевић, „Писати о нама", *Златна греда*, 2008, 8, 77; А. Анушић, „Језик на капијама ишчезлих светова", *Луча*, 2011, 20, 2--3.
И. Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЈМОВИЋ, Јозо
**ДУЈМОВИЋ, Јозо**, електроинжењер, универзитетски професор (Дубровник, 19. IV 1941). Елекротехнички факултет студирао у Загребу и Београду, a дипломирао на смеру за електронику и телекомуникације ЕТФ-а у Београду 1964. Потом радио у Институту „Михајло Пупин" у Лабораторији за аутоматику на развоју процесног рачунара „Сава" и металуршких фотодетектора. Од 1968. био асистент на ЕТФ и од тада ради примарно у области рачунарске технике. На ЕТФ-у у Београду 1973. магистрирао, а 1976. докторирао с темом из области метода одлучивања заснованих на тежинској компензационој логици. На истом факултету у Београду био је асистент, доцент, ванредни професор, редовни професор (од 1990), шеф Катедре за рачунарску технику и информатику, пројектант и директор Рачунског центра. Поред тога био је оснивач, пројектант и први директор Рачунског центра Београдског универзитета. Као професор ЕТФ-а у Београду радио је на већем броју рачунарских пројеката за привреду Србије, Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине. На ЕТФ у Београду увео је четворосеместрални предмет Програмски језици и методе програмирања, као и постдипломске предмете Перформансе рачунарских система и Неуронске мреже. Као хонорарни професор предавао је на Факултету организационих наука и на Природноматематичком факултету у Београду. Од 1979. до 1981. био је професор на Универзитету на Флориди, Гејнсвил. Радио је као редовни професор рачунарске технике на Универзитету у Тексасу, Далас, Политехничком институту из Вустера и Државном универзитету у Сан Франциску. Био је такође професор постдипломских студија на Националном универзитету Сан Луис и Националном универзитету Хухуи (Сан Салвадор, Аргентина). У периоду од четири године био је шеф Катедре за рачунарске науке на Државном универзитету у Сан Франциску. Аутор је већег броја научних радова и књига. Прву књигу *Рачунске машине* објавио је 1966. Објавио је више универзитетских уџбеника укључујући *Програмске језике и методе програмирања* (Бг 1990). Публиковао је радове у водећим светским научним часописима као што су *IEEE Transactions on Fuzzy Systems*, *International Journal of Approximate Reasoning*, *International Journal of Intelligent Systems*, *ACM Transactions on Data Systems* и многим другим. Један је од пионира у области *Soft Computing* јер је 1973. први увео појмове *andness* и *orness* и логичке функције које омогућавају континуалан прелазак од конјункције до дисјункције. Први је увео концепте тврде и меке парцијалне коњункције, тврде и меке парцијалне дисјункције, парцијалне абсорпције и применио их за развој *LSP* методе за вредновање, компарацију и оптимизацију сложених система. Са *LSP*методом победио је 1981. на конкурсу National Bureau of Standards у Washingtonu D.C. за вредновање и компарацију *database* система. Био је председавајући међународних конференција IEEE MASCOTS 2000. и ACM WOSP 2004. Радио је такође у области мерења рачунарских перформанси где је развио теорију програмског простора и методе за пројектовање мерних програма. Носилац је три награде за најбољи научни рад на међународним научним конференцијама.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948--1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Н. Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКА
**ДУКА**, византијска аристократска породица грчког порекла, највероватније из теме Пафлагоније. Први подаци о њима потичу из средине IX в. Сматра се да реч **Д.** потиче од титуле douvx, коју је вероватно имао родоначелник породице, у то време заповедник неке пограничне области Царства. Традиција коју преноси Нићифор Вријеније повезује **Д.** са Константином Великим: наводно је родоначелник породице са Константином I напустио Рим и преселио се у Цариград и цар га је поставио за дукса нове престонице.
У периоду од средине IX в. до 1204. могу се издвојити три одвојене групе носилаца овог презимена. Славу породичног имена **Д.** пронела је тзв. прва група њених представника, активна у IX и првим деценијама X в. Реч је о Андронику **Д.** и његовом сину Константину, припадницима више војне хијерархије, који су се под Лавом VI Мудрим истакли у ратовима са Арапима. На почетку владе малолетног Константина VII Порфирогенита, 913, Константин **Д.**, доместик схола, подигао је побуну на подстрек регента, тадашњег цариградског патријарха, Николе Мистика. У побуни су учествовали сви представници **Д**. У уличним борбама у Цариграду, у сукобу са царском гардом, погинули су готово сви мушки представници рода. После 913. презиме **Д.** среће се у изворима 917, а затим тек 976--979, када се међу присталицама узурпатора Варде Склира помињу извесни Андроник **Д.** Лид и његови синови. Међутим, није извесно да је реч о члановима породице **Д**.
Најмасовнију и најпознатију групу **Д.** чине носиоци овог патронима који се у изворима континуирано појављују од XI в. У питању су двојица браће, Константин, будући цар, и Јован, будући цезар, као и њихови потомци. Родбинске везе представника ове треће групе **Д.** са **Д.**активним у IX и првим деценијама X в. не могу се установити. Јован Зонара отворено је довео у питање постојање директног сродства између поменуте две групе **Д.**, наводећи да цар Константин Х не потиче од мушке него од женске линије старих **Д**. Владавина Константина Х **Д.**(1059--1067) направила је од **Д.** породицу првог реда. Захваљујући чињеници да су и Константин Х и његов брат, цезар Јован, имали многобројне потомке, **Д.** су успеле да заузму водеће позиције у држави, а уз то да се браковима повежу са другим византијским аристократским породицама. Од тог времена усвајање презимена **Д.**почело је да означава припадност елити византијског друштва. Иако се владавина династије **Д.** окончала свргавањем Михаила VII (1071--1078), сина Константина X, **Д.** су, захваљујући родбинским везама са Комнинима, задржали најугледније и најутицајније положаје у Царству. Потомци царских **Д.** могу се пратити негде до средине XII в. Презиме **Д.** надживело је породицу и у позновизантијско доба среће се у разним деловима Царства, а њега је усвојио и српски краљ Стефан Радослав (1227--1234).
ЛИТЕРАТУРА: D. I. Polemis, *The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography*, London 1968; Ф. Баришић, „Веридбени прстен краљевића Стефана Дуке (Радослава Немањића)", *ЗРВИ*, 1978, 18; J.-C. Cheynet, *Pouvoir et contestations à Byzance 963--1210*, Paris 1990; Б. Крсмановић, *Успон војног племства у Византији XI века*, Бг 2001; Б. Крсмановић, Н. Радошевић, „Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица", *ЗРВИ*, 2004, 41.
Б. Крсмановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКА
**ДУКА**, историчар (Мала Азија, око 1400 -- ?, после 1462). Његов деда Михаило Дука био је присталица Јована Кантакузина у грађанском рату и под драматичним околностима успео је да побегне из Цариграда 1345. **Д.** се први пут помиње 1421, када је живео у Новој Фокеји и био секретар ђеновског подесте Ђованија Адорна. Потом је био у служби породице Гатилузи која је владала острвом Лезбосом. Као изасланик, био је у неколико мисија код турског султана и посетио Једрене, Дидимотику, Филипопољ и Цариград. Говорио је турски и италијански језик. Написао је историјско дело које почиње од 1341. и завршава се турским заузећем Лезбоса 1462. Био је очевидац неких догађаја које је описао, а његова приповест се сматра врло поузданом. Османлијске успехе видео је као божју казну за грехе Византинаца, али је код њега и судбина (*tyche*) била важан елемент у историјској узрочности. Као човек који је био у служби латинских породица, подржавао је црквену унију са Римом јер је веровао да је то једини начин да Византија добије помоћ са Запада и тако се одбрани од Османлија. Драгоцен је извор и за српску историју. За Косовску битку посебно је важан један додатак који постоји у преводу **Д.** историје на староиталијански.
ИЗВОР: библиографија у: E. Trapp (ур.), *Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit*, III, Wien 1978.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дукин преводилац о бици на Косову", *ЗРВИ*, 1964, 8, 2; С. Красавина, „Мировоззрение и социально-политические взгляды византийского историка Дуки", *Византийский временник*, 1973, 34; М. Николић, „Српска држава у делу византијског историчара Дуке", *ЗРВИ*, 2006, 43; *Византијски писци о Србији (1402--1439)*, Бг 2010.
Р. Радић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКА, Анастас Атанасије
**ДУКА, Анастас Атанасије**, трговац, саборски депутирац (Москопоље, Албанија, прва половина XVIII в. -- Вировитица, Славонија, после 1790). Пореклом је Цинцарин. Постоји податак да је у Аустријску царевину прешао 1757. код Костајнице. Тада је наведен као „турски" трговац у Осијеку, где је у близини градског магистрата поседовао кућу и бавио се трговином мешовитом робом. Имао је статус богатог грађанина града Осијека у којем је био члан цеха православних трговаца. Године 1763. забележен је као један од четрнаесторице дародаваца скупоценог балдахина цркви у Oсијеку. Своју успешну трговину проширио је на град Вировитицу где је за 1.223 форинте купио „све поседе" Вировитичке општине. Вероватно је у то време из Осијека прешао у Вировитицу где је и 1774. преузео дућан и дугове Андрије Мандровића, познатог трговца из Нове Градишке. У Попису из 1773. стоји да је вировитички трговац са знатним иметком: поседовао је турске робе (кожа, платно, памук, гуњеви) у вредности од 400 форинти, а немачке робе, посебно из Граца (гвожђарија, сукно, кафа, шећер) у вредности од 5.000 форинти. Имао је добре пословне односе са Вировитичким спахилуком. Приликом подизања чардака, Вировитичком спахилуку 1781. поклонио је велику количину гвожђа, а за узврат преузео је закупнину црквене десетине. То је изазвало протест католика, али и дугове спахијског арендатора Михајла Франколукија. Као водећи православни трговац у Вировитици и њеном округу, јула 1790. изабран је за депутирца (посланика) на Народно-црквеном сабору у Темишвару, на којем је и учествовао.
ИЗВОР: С. Гавриловић, Н. Петровић, *Темишварски сабор 1790*, Н. Сад -- Ср. Карловци 1972.
ЛИТЕРАТУРА: J. Безендорфер, „Православни елеменат као секундарни фактор у обликовању грађанског сталежа у Осијеку", *Oсјечки зборник*, 1948, 2--3; С. Гавриловић, *Прилог историји трговине и миграције Балкан--Подунавље XVIII и XIX столећа*, Бг 1969.
С. Гавриловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКА, Петар
**ДУКА, Петар**, генерал, командант Баната (Осијек, 1756 -- Беч, 29. XII 1822). Потицао је из трговачке породице. Студије је окончао у Бреслави и Гетингену и 1776. стигао у Беч као инжењерски кадет, одакле је упућен у Банат у Влашко-илирску граничарску регименту. Као лајтнант (поручник) био је 1778. додељен Генерал-квартирмајстер штабу у Бечу, у којем је 1784. унапређен у чин оберлајтнанта (натпоручника), а 1787. у чин капетана. Учествовао је у аустро-турском рату (1788--1791) у поменутој регименти, у којој је 1789. стекао чин мајора. Именован је 1793. за команданта IV батаљона Алвинцијеве пешадијске регименте бр. 19, лоцираног у Темишвару. Недуго потом враћен је у Генерал-квартирмајстер штаб и упућен на ратиште против Француза. Истакао се у бици код села Фамарса 1793, па је 1794. унапређен у чин потпуковника (обрстлајтнанта) и награђен витешким крстом Марије Терезије. Посебно се истакао у бици код Манхајма у Немачкој октобра 1795, па је 1796. унапређен за пуковника (обрста) и генерал-квартирмајстера у армији коњичког генерала грофа Вурмзера. Био је 1798. додељен војсци надвојводе Карла. Генерал-мајор и командант града Темишвара постао је 1800, а 1801. унапређен за генерал-лајтнанта, добивши „патронат" над 39. пешадијском региментом. Именован је 1805. за ц. к. тајног саветника и команданта Банатске војне границе. Одржавао је пријатељску преписку са карловачким митрополитом Стефаном Стратимировићем. Као царском команданту дужност му је била и да одржава односе са устаницима у Србији, да препоручује мере за решавање пограничних инцидената, извоза хране у Србију, враћања дезертера из ње итд. Његови извештаји о Србији и Србима у Банату били су реалистични и добронамерни. Сматрао је да су Срби били преварени од Руса и да би мешање Наполеона у њихове послове било погубно. У време најжешћих борби против Наполеона 1809. поверено му је организовање и вођење дела угарске „војне инсурекције", после чега је позван у царев главни штаб у Тати, а потом у Беч у врх државне власти, где је 1812. добио титулу царског барона, село Кадар и предикат „де Кадар". У току 1813, посебно цењен од цара Франца I, учествовао је у завршним операцијама против Наполеона, а затим и на мировним преговорима у Шатијону 1814. Постао је 1815. члан Државног и конференцијалног савета и учесник у новом рату с Наполеоном. Био је носилац Ордена Великог крста цара Леополда I, Витешког ордена Марије Терезије, руских ордена Александра Невског и Св. Ане, Великог крста француског краља Луја, сицилијанског Светојануарског ордена, Витешког орла, пруског и баварског Витешког крста краља Макса Јозефа.
ИЗВОРИ: Архив САНУ у Ср. Карловцима; РОМС; *ЛМС*, 1824, 30--37; *Јавор*, 1888, 184--185.
ЛИТЕРАТУРА: J. Безендорфер, „Православни елеменат као секундарни фактор у обликовању грађанског сталежа у Осијеку", *Осјечки зборник*, 1948, II--III; М. Костић, *Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века*, Бг 1952; Д. Обрадовић, *Сабрана дела*, III, Бг 1961; Д. Поповић, *Срби у Војводини*, II, Н. Сад 1963; С. Гавриловић, *Војводина и Србија у време Првог српског устанка*, Н. Сад 1974.
Владан Гавриловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКА СЕНКОВИЋ
**ДУКА СЕНКОВИЋ** (Шетковић, Станковић), типско име грешника у балади о самртној исповести или у епским приповедним песмама о грешнику који девет година смртно болује због огрешења о крсно име или свету литургију и мајку, због обљубе крсне или венчане куме, због куђења девојке или због уништавања усева и стоке. Иако се жив распада и налази се у стању блиском смрти, он не може да испусти душу док не исповеди своје грехове, а када умре, ни земља ни вода не примају његово тело, па се оно спаљује, баца или сахрањује заједно са псом (ЕР, 190; Вук VI, 3, 1899; *Босанска вила*, I, 351; III, 154; MХ I, 39; MХ V, 148; Миладиновци, 55; И. С. Ястребовъ, *Обычаи и пэсни турецкихъ Сербовъ (въ Призрэнэ, Ипекэ, Моравэ и Дибрэ)*. *Изъ путевыхъ записокъ*, СПб 1886, 66--67). Дука или Лука Сенковић је и име љубавника жене Марка Краљевића (ЕР, 151; Вук VI, 25, MХ II, 27). Песме о **Д. С.** распрострањене су на целом јужнословенском простору.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић Ђорђевић, *Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције*, Бг 1971; В. Латковић, *Народна књижевност*, I, Бг 1975; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Дука Сенковић*, Бг 1984; Л. Делић, „Песме с темом исповести великог грешника у Богишићевом зборнику. Прилог проучавању жанровског синкретизма и 'композиционих схема'", у: С. Самарџија (ур.), *Ликови усмене књижевности*, Бг 2010; М. Детелић, Л. Делић, „'Проклет био на оба свијета': функционално и семантичко раслојавање клетви у усменој епици", *ЗМСКЈ*, 2013, 61, 3.
Љ. Пешикан Љуштановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАЂИНИ
**ДУКАЂИНИ** (Duchaini, Duchayno, Duchagino, Ducagino), албански властеоски род активан у политичким збивањима на подручју северне Албаније крајем XIV и током XV в. Као могући родоначелник наводи се Ђин Тануш (Dux Ginius), поменут 1281. у анжујским аналима. Његова византијска титула вероватно је гласила *дукас Гинос*, одакле је можда изведено име целог рода -- **Д**. Историја **Д.** може се пратити тек од браће Леке и Павла, који су 30. XII 1387. позвали Дубровчане да слободно долазе у њихову земљу. Област **Д.** пружала се дуж старог пута који је из Љеша преко Дања водио за Призрен, обухватајући Задримље (крај између доњег тока Дрима и реке Мати), област Фанди (у горњем току реке Мати) и Малисију. Крајем XIV в. овим крајевима господарили су Балшићи, а осамостаљење **Д.** пада у време после погибије Балше II у окршају с Османлијама на Саурском пољу (1385). **Д.** су током XV в. своју област морали бранити од насртаја околних феудалних породица -- Закарија, Кастриота, Јонима. Лека и Павле су оставили знатно мушко потомство. Често понављање имена Тануш, Прогон, Лека, Павле, Никола и Ђорђе отежава прецизну реконструкцију породичног стабла. Поред две главне гране постојало је и више бочних огранака, међу чијим припадницима је било скадарских грађана, свештеника, закупаца рибњака, кредитора и трговаца.
**Д.** су углавном били борци против Османлија и савезници Млечана, мада су се повремено приближавали Турцима и сукобљавали се са Венецијом. Тако је Прогон погинуо у борби против Турака под тврђавом Сати (1398), док је Ђорђе био млетачки пронијар у околини Скадра (1403). Притиснути Турцима били су принуђени да Млечанима предају Љеш (1393). Убиством Леке Закарије Никола **Д.** је Млечанима олакшао запоседање Дања (1444). **Д.** су подржавали Скендербегову борбу против Османлија уз ослонац на папу и напуљског краља, упркос повременим међусобицама. Ослањајући се на Турке Никола **Д.** је 50-их година XV в. успео да знатно прошири породичне поседе у области Фанди. Лека **Д.** се одметнуо како од Млечана, тако и од Скендербега и захваљујући подршци Турака освојио Рогамину с дистриктом Дања и тврђаву Сати с околним подручјем. Мир између Млечана и **Д.** склопљен је 19. II 1449. Када су Турци запосели Скадар у јануару 1479. област **Д.** обрела се под њиховом влашћу, а последњи хришћани **Д.**, браћа Никола и Лека, склонили су се у Италију. Много раније потомци двојице синова Павла **Д.** населили су се у Анкони, Лекин син Тануш Велики завршио је у Падови (1438), док је неколико удовица **Д.**, који су погинули као млетачки најамници, спас потражило у Венецији, где су њихови потомци наставили да живе. У северној Албанији на сцену су ступили исламизовани чланови рода, који су стекли значајне позиције у Отоманској империји. Становништво северне Албаније сачувало је успомену на Леку **Д.**, који поприма обрисе митске личности. Одредбе албанког обичајног права везују се за његово име -- Канун Леке **Д**.
ИЗВОРИ: С. Љубић (ур.), *Листине о одношајих Јужнога Славенства и Млетачке републике*, IX\*--*X, Зг 1890*--\*1891; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay (ур.), *Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I (a. 344--1343)*, Vindobonae 1913.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970; И. Божић, „О Дукађинима", у: *Немирно Поморје XV века*, Бг 1979; O. J. Schmitt, *Das venezianische Albanien (1392--1479)*, München 2001; М. Антоновић, *Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку*, Бг 2003.
K. Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАЂИНСКИ САНЏАК
**ДУКАЂИНСКИ САНЏАК**, административна јединица у саставу Румелијског ејалета у Османском царству. Назив je добила по имену старе албанске властелинске породице Дукађина (тур. Dukakin/Dukagin) која је имала поседе у областима Малесије и Миридитима у Пилатима. **Д. с.** је основан вероватно 1462. Припадали су му подручја Ђаковице и Пећи, где је било седиште санџакбега **Д. с**. Неки делови су касније припојени Скадарском санџаку основаном 1483. Црна Гора му је припојена после 1537, да би 1576. била поново укључена у Скадарски санџак. Почетком XVI в. у **Д. с.** су се налазили: Скадар, Подгорица, Бихор, Пећ, Вучитрн, Призрен, Приштина, Ново Брдо и кадилуци у Црној Гори. Центар **Д. с.**је од 1528. извесно био Пећ, а по свему судећи и од оснивања. Пећ 1555. прелази у састав Скадарског санџака. Хаџи Калфа пише да је **Д. с.**обухватао кадилуке Дукађин, Алтунили, Пећ, Плав, Ђаковица, Подмила, Задрима и Љеш. Има података да је дукађински санџакбег Абдулбаки имао седиште у Љешу 1560. **Д. с.** је укинут 1783, а његова територија прикључена је Скадарском санџаку као посебна нахија.
ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699. године", *Годишњак Историског друштва Босне и Херцеговине*, 1952, 4; О Зиројевић, *Турско војно уређење у Србији (1459--1683)*, Бг 1974.
М. Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАНАЦ, Љубомир
**ДУКАНАЦ, Љубомир**, економиста, универзитетски професор (Београд, 29. XI 1910 -- Београд, 5. VI 1949). Дипломирао је 1932. на Правном факултету у Београду, где је и докторирао 1935. с тезом *Преваљивање пореза* *с нарочитим обзиром на прилике у Југославији* (Бг 1935). Годину дана касније је изабран за асистента волонтера за економско-финасијске науке, а 1938. за доцента на предметима Народна економија и Економска политика. Изводио је наставу и на докторском течају. За време рата је био хапшен током 1941. и 1942, те крајем 1942. отпуштен с факултета, после чега је 1943. и 1944. радио у осигуравајућем друштву „Балкан", као и у Народној банци, на сређивању библиотеке. Од 1944. до 1947. био је члан правне комисије АСНОС-а, саветодавног монетарног одбора повереништва финансија ФНРЈ, привремене управе Народне банке ДФЈ, саветодавне правне комисије Министарства финансија ФНРЈ, комисије за решавање валутног питања у ДФЈ, комисије за израду финансијских закона у ДФЈ и ФНРЈ. После рата је биран за ванредног професора на предмету Наука о финансијама, а учествовао је и у стварању новог монетарног и финансијског система Југославије. Објавио је више фундаменталних дела, па је у свом времену сматран једним од најплоднијих економиста. Поље његовог научног интересовања било je врло широко: теорија пореза, јавни кредити, теорија новца, теорија међународне трговине, однос економије и друштвених наука. Највише се бавио теоријом и праксом пореза, а из те области су му најзначајнија дела *Основни проблеми порезивања* (Бг 1938) и *Порез на промет: теорија о подели пореза на непосредне и посредне*(Бг 1938). Бавио се и општим теоријским питањима политичке економије, посебно синтетичком теоријом вредности (*Наука о финансијама на прекретници?*, Бг 1938; *Увод у народну економику*, 1--2, Бг 1940). Био је власник и уредник недељног омладинског листа *Хиљаду девет стотина тридесет шеста.* С руског је превео *Совјетски финансијски систем* М. И. Боголеповa (Бг 1946) и *Финансијски и кредитни систем СССР* В. М. Батирева и В. К. Ситњина (Бг 1946). У рукопису му је остало опсежно недовршено дело о развоју Југославије између 1919. и 1923.
ДЕЛА: *Проблем побуда људске привредне делатности и економска теорија*, Бг 1939; *О објективности економске наук*е, Бг 1939; *Однос економије према психологији и социологији*, Бг 1939; *Новије синтетичке теорије о вредности: Франц Опенхајмер и Ханс Петер*, Бг 1940; *Привредно уређење федералних држава*, Бг 1940; *Савезнички новчани планови у Другом светском рату*, Бг 1946; *Индекси конјунктурног развоја Југославије 1919--1941*, Бг 1946; *Финансиско право*, 1--2, Бг 1949.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Аврамовић, „Љубомир С. Дуканац (1910--1949)", *АПФБ*, 1953, 1; М. Лабус, „Допринос Љубомира Дуканца статистици привредних криза"; Г. Илић Попов, „Основни проблеми опорезивања код Љубомира Дуканца", у: *Научно наслеђе Правног факултета у Београду*, Бг 1994; Љ. Кандић, *Историја Правног факултета у Београду: 1905--1941*, II, 2, Бг 2002; С. Ц. Ћирковић, *Ко је ко у Недићевој Србији 1941--1944*, Бг 2009.
С. Мирчов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАНАЦ, Савко
**ДУКАНАЦ, Савко**, адвокат, политичар (Вучковица код Лучана, 16. IX 1877 -- Београд, 5. IX 1953). Дипломирао на Правном факултету у Београду, а потом радио као писар у Првостепеном суду у Пожаревцу (1904) и Крагујевцу (1905). Био је вршилац дужности начелника Крајинског среза (1906). Постао је члан Самосталне радикалне странке и био уредник њеног гласила *Одјек*. Убрзо је отпуштен из државне службе, те је напустио Србију и наредних година живео у Аустроугарској и Немачкој. Вратио се 1909. и до избијања I светског рата радио као адвокат. За време окупације боравио је у Солуну. По повратку у земљу био је члан управе Српског инвалидског фонда „Свети Ђорђе" и Фонда сироте и напуштене ратне сирочади. Учествовао је у стварању Демократске странке 1919. и био на челу Централног одбора за Београд. За посланика у Народној скупштини биран је 1923. и 1927, а неки његови посланички говори су штампани (*Оптужбе против др. Лазе Марковића у парламенту: говор г. Савка Дуканца, посланика Демократске странке*, Бг 1924). Током 1925. издавао је лист *Слободан народ*. Противио се диктатури краља Александра и све више залагао за републиканско уређење. На страначком конгресу 1939. изабран је за члана Извршног одбора. По избијању II светског рата био је један од оснивача Удружења за словенске емигранте, које је помагало избеглице из словенских земаља окупираних од Немачке. Удружење је убрзо забрањено од стране југословенских власти, али је наставило да ради илегално. После војног слома Југославије испитивали су га немачки обавештајци, а новембра 1941. је ухапшен. Пуштен је врло брзо на интервенцију Драгомира Драгог Јовановића, управника Града Београда. Одржавао је везу са Драгољубом Дражом Михаиловићем и Миланом Гролом. Септембра 1944. са групом грађанских политичара био је на састанку на којем је планирано стварање прелазне власти након одласка немачких окупационих трупа, а пре доласка совјетских снага. Нашао се у ужем кругу кандидата за краљевског намесника и био посланик у Привременој народној скупштини (1945). Носилац је сребрне Медаље за ревносну службу, Споменице на рат 1912, Споменице на рат 1913, Споменице за рат ослобођења и уједињења 1914--1918. и Албанске споменице.
ИЗВОР: С. Нешовић, Б. Петрановић, *АВНОЈ и револуција. Тематска збирка докумената 1941--1945*, Бг 1983.
ЛИТЕРАТУРА: *Статистика избора народних посланика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одржаних 18. марта 1923. године*, Бг 1924; *Ко је ко у Југославији*, Бг--Зг 1928; *Статистика избора народних посланика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одржаних 11. септембра 1927*, Бг 1928; М. Л. Рајић, *Политичка тројка*, Бг 1934.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАТ
**ДУКАТ**, венецијански златни новац, али често синоним за златник. Своју златну монету Млечани су почели да кују од 1284. Био је то златник тежак око 3,5 г који је типолошки одговарао византијским узорима, а по својој финоћи фирентинском златнику флорену (кован од 1252). На аверсу **д.** је представа млетачког дужда који од Светог Марка, заштитника града, на коленима прима заставу. На реверсу је представа Христа који стоји међу звездама у бисерном овалу, око којег тече натпис: *Sit tibi, Christe, datus, quem tu regis iste ducatus* (Нека теби, Христе, буде посвећена ова држава којом владаш). Управо по последњој речи из овог натписа венецијанска златна монета је по свој прилици и понела своје име. Тек након 1530. венецијански златник се назива цекин, по новој палати у којој је била смештена ковница (Zecca). Венецијански златник је у средњем веку стекао углед стабилне и пожељне монете, нарочито у великим новчаним трансакцијама. Повезивао је различита тржишта широм Медитерана, Леванта и југоисточне Европе. У позном средњем веку је био у оптицају угарских и турских златника, који се у изворима такође називају **д.**, али се увек прави разлика у односу на венецијанске **д**. Турски златници ковани у време султана Мурата II (1421--1451) и Мехмеда II (1451--1481) имали су до једне трећине мању вредност у односу на млетачке.
Уочи II светског рата недалеко од манастира Милешеве пронађен је један примерак златника тежак 14,05 г, финоће 0,980, пречника 30 мм и дебљине 1 мм. На аверсу златника је пропети лав окренут надесно, а око њега натпис: *Moneta aurea regis Stephani* (Златан новац краља Стефана). На реверсу је грб владара Босне, а око њега натпис: *Gloria tibi Deus spes nostra* (Слава теби Боже, надо наша). Златник о којем је реч, четири пута је тежи у односу на млетачки **д**. Иако постоји и другачије мишљење, готово је сасвим извесно да је овај златник ковао краљ Стефан Твртко I. Имајући у виду јединствен и репрезентативан карактер ове кованице, њену тежину, као и место где је пронађена, по свему судећи се радило о свечаној емисији златника у част владаревог крунисања краљевском круном (1377). Босански златници нису имали значајнијег удела у привредном животу, пошто се вероватно радило о ограниченој емисији свечаних кованица.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Велики босански златник", *ИЧ*, 1951--1952, 3; С. Ћирковић, „О најстаријим турским златницима", *ЗРВИ*, 1958, 5; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999.
Дејан Јечменица
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАТ
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dukat-karta.jpg)ДУКАТ**, планина на југоисточној периферији Србије, око 10 км југозападно од Босилеграда. Она је развође између слива Струме на истоку (егејски речни слив) и слива Пчиње на западу (црноморски слив). На југу и истоку ограничена је долином чији се јединствени ток на југу зове Караманичка, односно Голема река, а на истоку Бистарска, односно Бранковачка река (по селима крај којих пролази). Долина њене леве притоке Љубатске реке чини северну границу планине. На северозападу **Д.** се протеже до долине Лавранске реке притоке Љубатске реке. Сви токови су у сливу Струме. Југозападну границу чини Пролесјачка река из слива реке Пчиње. Планински масив има облик пљоснатог била које се протеже начелним правцем север--југ, на дужини од око 20 км, висине око 1.400 м, са којег се уздижу усамљени врхови. Највиши је Црноок са 1.881 м н.в., који је издвојена планинска целина источно од главног планинског венца. Средишњи део и највећи део планинског масива је од камбријумских лискунских парастена Јарешничке серије. У њима су у виду дужих или краћих прослојака кварцити, амфиболитски метаморфити, млађе палеозојске хибридне стене плагиогранитског и гранитског састава и мусковитски ортогнајсеви, кредни порфироидни гранити Црноока и неогени кварцити. На најзападнијим и најисточнијим деловима **Д.** су стене одовицијума, међу којима доминирају серицит-графитски и серицит-хлоритски шкриљци, али и нешто млађи, такође палеозојски гранитоиди. **Д.** је компактни планински масив јер су раседне зоне на његовом крајњем западу, док је на југу и североистоку мало раседа. На планини су утврђени савремени периглацијални облици. Постоје појаве мразно-солифлукционог цепања педолошког покривача са појавама мразног сортирања дробине (травни прстенови), облици мразно-денудационих ожиљака, поља падинских дробина и блокова (падински куруми), клизећи блокови, облици торова и нивационих улока. Планина је дисецирана густом мрежом потока који су усекли дубоке долине. На **Д.** су мале површине са стенском основом. Највећи део је покривен педолошким слојем планинских ранкера променљиве дебљине са скелетом или без њега и високопланинским травама. Читава планина је под пространим жутим ливадама и буковим и четинарским шумама. Планинско било и југоисточни делови планине су с оскудном вегетацијом. На планини је 12 малих села (Дукат, Црна Река, Црвени Град, Црноштица, Паралово, Буцељево, Доганица, Незарица, Караманица, Јарешник, Горње Тламино и Зли Дол), а на њеном подножју 8 (Радовница, Пролесје, Бистар, Рикачево, Бранковци, Радичевци, Доња и Горња Љубата) као и општинско средиште Босилеград. У селима су куће распоређене дисперзивно и по малим заселцима до висина од 1.500 м. Планина је саобраћајно изолована и путеви са путним подлогама су на њеној периферији.
ЛИТЕРАТУРА: М. М. Simić, V. Ćebić, „The Crnook granitoides 1", *Радови Геоинститута*, 2002, 37; Група аутора, „Velika grmuša Sylvia hortensis -- nova gnezdarica Srbije", *Journal of the Bird Protection and Study Society of Vojvodina*, 2008, 17; D. Nešić, S. Belij, B. Milovanović, „Periglacial relief of Crnook (Southeast Serbia)", *ГСГД*, 2012, 92; D. Sadiković, M. Kuštera, „Fungal conservation: Protected species of fungi in South Serbia region", *Biologica Nyssana*, 2013, 4, 1--2.
Тамара Лукић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАТ
**ДУКАТ**, село у југоисточној Србији, на северозападним падинама истоимене планине и на долинским странама Селске и Коњичке реке, саставница Дукатске реке (слив Струме). Припада општини Босилеград, а с општинским средиштем, удаљеним 18 км према североистоку, повезано је пољским (8 км) и локалним путем (10 км). Село заузима велику површину на висинама од 1.150 м на дну долина до 1.480 м на долинским странама. Чини га велик број малих заселака -- махала, већина названа по презименима становника. Настало је у XVIII в. и 1768. имало је 150 сточарских кућа. Током друге половине XX в. наступила је нагла депопулација. Године 1948. у селу је било 1.211, а 2011. 260 становника, од којих су 76,2% били Бугари, а 8,8% Срби. Пољопривредом се бавило 85,4% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва радило је у грађевинарству. На дну долине Селске реке налазе се православна црква подигнута 1940. и основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАТ, Здеслав
**ДУКАТ, Здеслав**, класични филолог, преводилац, правник (Загреб, 17. VI 1940 -- Загреб, 21. IV 2012). Дипломирао је најпре права на Свеучилишту у Загребу (1963). Паралелно с адвокатском праксом започиње студије класичне филологије на Филозофском факултету истог свеучилишта, где дипломира 1967. Магистарски рад „Пeри-Лордова теорија и сувремена хомерологија" одбранио је 1971, а докторску тезу „Софоклов трагички јунак и Аристотелова *Поетика*" 1974. Радну каријеру провео је на ФФ у Загребу, од 1968. као асистент, а од 1984. као редовни професор, те у Задру, у Државном архиву Хрватске, Институту за народну умјетност и на Флорида Универзитету (САД) као гостујући професор (1988/89). Преводио је грчке историографе и филозофе (Плутарх, Платон, Аристотел, Горгија), Езопа и редиговао преводе Хомера (Т. Маретић) и грчких трагичара (К. Рац). Превео је *Роман о Александру* (Псеудо-Калистен) и капиталне студије о Хомеру и старој грчкој књижевности С. Шајна (*Смртни јунак*) и А. Лескија (*Повијест грчке књижевности*). Његова теоријска интересовања највећма су усмерена на феномене трагичног и трагичке кривице и на комплекс проблема везаних за тзв. хомерско питање, које прати „од Хезиода до Милмана Пeрија". У контексту вишевековне полемике о ауторском или усменом пореклу *Илијаде* и *Одисеје* између унитариста, који су заступали тезу о Хомеру као аутору, и аналитичара, који су сматрали да спевови који се приписују „Хомеру" нису дело јединствене ауторске инстанце, једно од кључних места била су теренска истраживања муслиманске епике која су 30-их и 50-их година XX в. спровели Милман Пери и Алберт Лорд на територији Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Проучавајући дело Перија и Лорда, **Д.** је у југословенској науци о књижевности ревитализовао интересовање за епску формулу, померивши фокус на теорију која говори у прилог усменом пореклу „Хомерових" епова и креативно интегрише фолклористичке и хомеролошке студије.
ДЕЛО: З. Дукат, *Хомерско питање*, Зг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Сесардић, „In memoriam", *Кроатологија*, 2012, 3, 1.
Л. Делић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКАТОВАЧКИ ЧЛАНЦИ
**ДУКАТОВАЧКИ ЧЛАНЦИ**, текстови који су излазили у *Српским новинама* у континуитету од 18. августа до 5. септембра 1859, а потом у још неколико бројева, закључно са 17. октобром. Чланци су имали назив „Поглед на радњу одбора Св. Андрејске Скупштине" и били су потписани знаком дуката \[#\]. У њима су представници конзервативне политичке струје, који су се по рестаурацији Обреновића осећали угроженима, нападали либерале. Оптуживали су их да раде на збацивању постојећих искусних чиновника и да на њихова места доводе своје присталице, које немају потребну спрему за државну службу. Либерале су критиковали и због њиховог залагања за већу улогу Народне скупштине у државном животу. Дукатовци су се залагали за централизацију државне власти у рукама кнеза и Савета и били су противни јачању утицаја Народне скупштине и распламсавању партијских расправа. У време њиховог излажења није се знало ко их пише, а владало је уверење да иза њих стоји кнез Михаило. Касније се испоставило да је њихов писац Матија Бан, али да је у њиховом писању имао удела и кнез Михаило, а од осталих конзервативаца и Јован Ристић. Последњи **д. ч.** у којем је кнез отворено позван да раскрсти са либералима изазвао је реакцију ове политичке групације, али и кнеза, који је сматрао да се са оптужбама либерала отишло предалеко. Уредник *Српских новина* Милош Поповић смењен је 24. октобра, а на његово место постављен је либерал Владимир Јовановић. У *Српским новинама* је потом објављено неколико чланака у којима су либерали одговорили на оптужбе дукатоваца.
ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Друга влада Милоша и Михаила (1858--1868)*, Бг 1923; Ј. М. Продановић, *Историја политичких странака и струја у Србији*, I, Бг 1947.
А. Вулетић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКИЋ, Гојко
**ДУКИЋ, Гојко**, шумарски стручњак (Отроци код Врњачке Бање, 1928 -- Београд, 11. III 1997). Дипломирао је на Шумарском факултету у Београду 1952. У периоду 1952--1963. радиo у Бироу за пројектовање у шумарству као уређивач-таксатор, а као самостални пројектант урадио је следеће шумско-привредне основе: Барнос--Бидњиште (Шумско газдинство / ШГ Лесковац), Маљен--Ридови (ШГ Титово Ужице), Ресава (ШГ Светозарево), Влашка Плана -- Гребен (ШГ Пирот), Гоч--Сокоља (ШГ Краљево), Гоч--Жељин (ШГ Краљево), Гоч -- Врњачка Бања (ШГ Краљево), Буковил (ШГ Урошевац), Топило--Деветак (ШГ Урошевац). У периоду 1963--1993. радиo у Савету за шумарство Привредне коморе Србије као самостални саветник, где је, између осталог, учесник у припреми Закона о шумама, Закона о ловству, Просторног плана Србије и других законских прописа и аката. Аутор је Студије о шумском фонду Србије за потребе Технолошког факултета у Београду. За потребе шумске привреде учествовао је у изради већег броја економских и других анализа, годишњих и петогодишњих планова, споразума и договора о политици цена, програмима унапређења производње путем модернизације процеса увођењем механизације, обучавања кадрова свих профила и др. Посебно се посветио проблему кадрова у шумарству и из те области припремао докторску дисертацију. Добитник је више друштвених признања.
ДЕЛО: коаутор, „Школство и кадрови" у: С. Ни-колић (ур.), *Шумарство и прерада дрвета у Србији кроз векове*, Бг 1992.
М. Голубовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКИЋ, Душан
**ДУКИЋ, Душан**, географ, универзитетски професор (Моравци код Љига, 20. VII 1923 -- Београд, 18. I 2013). Студије географије на Универзитету у Београду завршио је 1950. Тема дипломског рада „Водостање на Ибру" определила му је даљу професорску и научну каријеру, јер се посветио потамологији, науци о рекама, коју је у нашој земљи подигао на светски ниво. Докторску дисертацију под насловом *Сава, потамолошка студија* (Бг 1957) одбранио је 1956. Ова студија остала је најзначајније дело о реци Сави и служи као узор и за садашња потамолошка истраживања наших река. Године 1950. изабран је за асистента Географског института Српске академије наука. Звање научног сарадника добио је 1956. Од 1958. до пензионисања радио је на Географском факултету у Београду, где је биран за доцента (1958), ванредног професора (1963) и редовног професора (1970). Предавао је физичку географију, хидрологију, климатологију и дешифровање аеро-фото снимака. Био је на усавршавању у Француској, Пољској и Совјетском Савезу. Два пута (Будимпешта, Москва) реферисао је на светским географским конгресима. Био је предавач на Међународном вишем хидролошком курсу Унеска у Москви. На шест конгреса совјетских географа представљао је нашу земљу. Био је управник Географског института Природно-математичког факултета у Београду, директор Географског института „Јован Цвијић" при САНУ. Обављао је дужности уредника научних издања Српског географског друштва и у више мандата био његов председник. Биран је за дописног члана Комисије за међународну хидролошку деценију. Био је редовни члан Научног друштва Србије. Његов научни рад био је усмерен превасходно на проблеме из хидрологије, водоснабдевања, режима река, искоришћавања њихових снага, проблема даљинске детекције и климатологије (*Амплитуде екстремних водостаја на рекама и језерима ФНР Југославије*, Бг 1959; *Воде СР Србије*, Бг 1977; и Љ. Гавриловић, *Водни ресурси СР Србије* -- *њихово искоришћавање и заштита*, Бг 1989). Поред научних радова објављивао је средњошколске и универзитетске уџбенике (*Климатологија*, Бг 1977; *Хидрологија копна*, Бг 1984) и научнопопуларне монографије. Добитник је медаље „Јован Цвијић".
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, „Професор др Душан Дукић -- поводом шездесетогодишњице живота", *ГСГД*, 1983, 63, 2.
С. Станковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКИЋ, Мирослав
**ДУКИЋ, Мирослав**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Нови Пазар, 4. IX 1949). На Елeктрoтeхничкoм фaкултeту у Београду дипломирао 1973. нa Oдсeку за електронику, телекомуникације и аутоматику, магистрирао 1975. и докторирао 1981. Од 1973. до 1985. био је асистент на Катедри за телекомуникације, а у звање редовног професора изабран је 2001. Био је дугогодишњи председник Савета ЕTФ у Београду, шеф Oдсека за телекомуникације и инфoрмaциoнe тeхнoлoгиje, члан и прeдсeдник Стручног већа за електротехнику и Већа научних области техничких наука, те члaн Сaвeтa Унивeрзитeтa у Бeoгрaду. У институту ИРИТЕЛ био је члан Управног, a потом члaн Нaдзoрнoг одбора, док је у институтима ИМТЕЛ и „Кирило Савић" био члан Научног већа. Биo je председник Стручног савета РАТЕЛ-а (2006--2011) и члан Управног одбора ове агенције (2011--2016). Предавао је и на Факултету техничких наука у Новом Саду и на Вojнoj ваздухопловној академији у Београду. Године 2014. напушта ЕТФ и прелази на Универзитет „Сингидунум", где 2019. одлази у пензију. Области основних научних истраживања су модерне телекомуникационе технологије: проширени спектар и комуницирање са више носилаца, потискивање ометања, еквализација, фиксни бежични приступ, радари, електронско ратовање итд. Поред већег броја научних и стручних радова (коаутор, „A Method of a Spread-Spectrum Radar PolyPhase Code Design", *IEEE Journal on Selected Areas in Communications. Special Issue on Spread Spectrum Communications*, 1990, 8, 5), **Д.** je oбjaвиo 11 скрипти, уџбеника и мoнoгрaфиja од којих треба посебно истаћи фундаментални уџбеник *Принципи телекомуникација* (Бг 2008). **Д.** је био руководилац или водећи одговорни пројектант у више десетина пројеката националног значаја у областима тeлeкoмуникaциoних мрeжa, TВ и сатeлитских систeмa, WiMAX, система за мониторинг радио-спектра, симулација и моделовања бежичних телекомуникационих система, телекомуникационих система посебне намене. **Д.** и његов тим пројектовали су и учествовали у реализацији CDMA мреже „Телеком-а Србија", WiMAX мрeжe MTEЛ (Црнa Гoрa) кao и у изрaди првe студиje извoдљивoсти и идejнoг прojeктa пoкривaњa DVB-T2 сигнaлoм Рeпубликe Србиje (2010). Обавио је велик број стручних контрола, техничких пријема телекомуникационих система националног значаја у којима је био известилац и/или председник комисије. Био је експерт Савезног министарства за науку, технологију и развој, члан Комисије за израду приоритетних тематских оквира за истраживања у технолошком развоју, члан експертског тима Савезног министарства за телекомуникације, односно Републичког министарства за саобраћај и телекомуникације. Такође је био члан Комисије за електронику и телекомуникације Министарства науке и заштите животне средине, члан експертског тима за израду Закона о телекомуникацијама, вишегодишњи је члан Републичке ревизионе комисије и од 2010. председник комисије Инжењерске коморе Србије за електронику и телекомуникације. Члaн je Рeпубличкe кoмисиje зa ширoкoпojaсни приступ. Члан је ЕТРАН-а и међународног удружења IEEE. Носилац је две годишње награде РТВ Београд (1981, 1990) за научно дело из области телекомуникација.
ДЕЛА: „WLL as an Interferer", у: P. Stavroulakis (ур.), *Wireless Local Loop -- Theory and applications*, London 2001; и Д. С. Вујић, *Фиксни бежични приступ -- технологије, принципи пројектовања и техноекономска анализа*, Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), *Наших 50 година (1948--1998)*, ЕТФ, Бг 2003.
Д. Драјић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКИЋ, Михајло
**ДУКИЋ, Михајло**, трговац (Србија, средина XVIII в. -- Панчево или Темишвар, после 1813). Био је један од ортака (1807) земунског трговца Милоша Урошевића, на чији је извозни пасош куповао житарице и брашно за српске устанике. Био је особа од Карађорђевог поверења, па је са земунским трговцима Алексом Јовановићем и Павлом Јовановићем учествовао у кријумчарењу житарица за устанике. У мају 1807. купио је мању лађу којом је у Београд допремао храну и другу робу. У августу следеће године с доњег Дунава стигао је у Београд. За њим је убрзо пристигла и лађа која је допремила со и другу робу из Влашке, која се, уз опасност заплене од Турака, прокријумчарила поред Оршаве на Дунаву. Убрзо после тога у Панчеву је купио 24.000 ока жита (око 30.720 кг) и 93.000 ока кукуруза (око 119.000 кг) и током ноћи овај товар на две лађе пребацио у Београд. То је време када је **Д.** и даље близак Карађорђу, о чему сведочи војвода Миленко Стојковић у писму руском политичком представнику у Београду, Константину Родофиникину. Вероватно је након кризне године Устанка (1809) напустио Србију и прешао у Аустрију, односно Панчево или Темишвар, па се после слома Устанка, у јесен 1813, као „бивши турски поданик", из Панчева јавио тужбом против Вула Илића, смедеревског војводе, који му је одузео лађу вредну 64.700 форинти. Војвода ову тврдњу није порицао али је тврдио да је то учинио према Карађорђевом наређењу. Био је међу трговцима у Аустрији који су од бивших устаничких вођа, преко аустријских судова, захтевали наплату дугова, које је **Д.**процењивао на 15.000 форинти бечке вредности, а од војводе Младена Миловановића још и додатних 6.300 форинти, декларишући се као трговац из Темишвара.
ИЗВОРИ: *Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка*, 1, *1804--1808*, Бг 1955; 2, *1809*, Бг 1961; С. Гавриловић, *Грађа бечких архива о Првом српском устанку*, I--III, V, Бг 1985--2003; *Первое сербское восстание* *1804--1813 гг. и Россия*, 2, Москва 1983.
ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, *Војводина и Србија у време Првог истанка*, Н. Сад 1974.
С. Гавриловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКИЋ, Селена
**ДУКИЋ, Селена**, новинар, књижевник (Рача Крагујевачка, 2. II 1909 -- Санаторијум Голник, Словенија, 19. XI 1935). Остала је у I светском рату без родитеља. Државну трговачку академију завршила у Београду. Радила као чиновник, дактилограф и новинар. Чланцима из културе и о актуелним друштвеним појавама сарађивала у листу *Време*, потом у *Политици*. Често путовала по земљи, а као новинар боравила у Јерусалиму, објављујући путописне приче. Умрла је од грудобоље, а сахрањена на Новом гробљу у Београду. Поезију почела да објављује у *Београдским новинама*(1917), веома зрело изражавајући тешко бреме одрастања у невољама окупације, беде и немаштине, кроз одређену социјалну ноту и известан бунт, наговештавајући потоње социјалне тенденције свог публицистичког ангажмана. После првих песничких покушаја, јављала се прозним прилозима, објављујући у значајним часописима тог доба. Неколике приповетке објављене у *Летопису Матице српске* и поред неједнаког стила илуструју њен књижевни таленат, а у јединој књизи *Велики и мали* (Бг 1937), штампаној постхумно, сабране су приче за децу, које, поред натопљености незатомљеним детињим оптимизмом, откривају одређену даровитост, непосредност и топлину у приповедању. Драмски покушаји и романсирана биографија М. Стојадиновић Српкиње су остали у рукопису.
ЛИТЕРАТУРА: К. Атанасијевић, „С. Дукић", *Време*, 21. XI 1935; Ж. П. Јовановић, „С. Дукићева (1910--1935)", *СКГ*, 1935, XLVI, 8; С. Цуцић, „С. Дукић, *Велики и мали*, приповетке", *ЛМС*, 1937, 348, 1; Б. Ђорђевић, „Прве објављене песме М. Костић и С. Дукић: прилог проучавању културног живота у окупираној Србији (1915--1918)", у: *Српске песникиње*, зборник радова, Вишеград 2018.
Д. Бедов
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКИЋ, Смиљка
**ДУКИЋ, Смиљка**, биолог, универзитетски професор (Бечеј, 1. VIII 1927 -- Бечеј, 25. VII 2014). Дипломирала 1953. на Природно-математичком факултету у Београду (Биологија) и на истом факултету одбранила докторску дисертацију 1972. под насловом „Утицај полних стероидних хормона на неуросекреторне центре међумозга и хипофизу". На Биолошком институту Медицинског факултета у Београду запослила се 1953, а 1958. бирана је за асистента за предмет Биологија. Прошавши сва научно-наставна звања, за редовног професора изабрана је 1988. Успешно повезивала два правца истраживања -- експерименталну ендокринологију и медицинску генетику. У оквиру прве области, као спољни сарадник Института за биолошка истраживања „Др Синиша Станковић", испитивала везу хипоталамус -- хипофиза -- полне жлезде, а потом се укључила у научно-истраживачки рад Института за биологију и хуману генетику Медицинског факултета у Београду и своја интересовања усмерила на генетику поремећаја диференцијације и функције пола човека. Током своје четрдесетогодишње каријере била управник Института, шеф Катедре за биологију и хуману генетику, члан више интердисциплинарних катедара за последипломску наставу. Коаутор два уџбеника (*Биологија за студенте медицине и стоматологијe*, Бг 1979; *Биологија са хуманом генетиком*, Г. Милановац 1991) из којих су училе многе генерације студената Мед. и Стом. ф. Била члан Управног одбора Српског биолошког друштва, члан Друштва генетичара Србије и члан Секције за цитологију и цитодијагностику СЛД. Такође била члан Савета ПМФ и Мед. ф. у Београду.
ДЕЛА: коаутор, „Primary amenorrhea -- relation between karyotype and phenotype", *САЦЛ*, 1975, 103, 1; коаутор, „Variant chromosome 9 (9qh+) in families with spontaneous abortion", *САЦЛ*, 1979, 107, 10; коаутор, „A and B postaxial polydactyly and syndactyly in the same person", *Acta Med Јug.*, 1984, 38, 4; коаутор, „The (18)(q22-qter) deletion in patients with complete clinical features of the De Grouchy syndrome", *Neurologia Croatica*, 1991, 40, 1.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005.
Ј. Милашин
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКИЋ, Стеван
**ДУКИЋ, Стеван**, вајар, сликар, примењени уметник (Банатско Карађорђево, 2. I 1929 − Београд, 10. X 1991). Вајарство дипломирао 1954. на Академији примењених уметности у Београду, у класи Р. Станковића. Исте године постао је члан УЛУС-а (био је члан и УЛУПУДС-а) и излагао у Зрењанину са *Банатском групом*. Том приликом покренута је иницијатива за оснивање Уметничке колоније „Ечка", што је реализовано 1956, а 1985. иницирао је оснивање Уметничке колоније „Бакар" − Бор, на којима је запажено учествовао. Од 1958. самостално je излагао у земљи и иностранству (Београд, Зрењанин, Кикинда, Кувајт, Бугојно, Боро, Бенгази), а радове је представљао и на многим изложбама широм Југославије, као и у Француској, СССР-у, Кувајту, Индији, Бугарској и Немачкој. Извео је више споменика НОБ-а (Ботош, 1959; Руско Село, 1960; Стрмен код Јасеновца, 1962; Банатско Карађорђево, 1966; Мартинци, 1975), спомен-обележја (Омладинским радним бригадама код Пожеге, 1960), као и низ биста и других дела постављених у јавном простору (*Александар Савић*, Зрењанин 1970). Поред скулптура **Д.** је радио аквареле, цртеже, колаже, бавио се и графичким дизајном, идејним решењима за медаље, грбове, значке, а правио је и накит. Током 50-их година вајао је углавном женске фигурине и анималистичке мотиве стилизованих и синтетизованих форми, да би потом стварао особена дела у дрвету инспирисана природом и антиком, често од изворних комада у којима је препознавао и из којих је извлачио фигуре снажног израза или асоцијативне облике. Добитник је награде Уметничке колоније „Ечка" (1963), Прве награде за ликовно решење грба Зрењанина (1967), Откупне награде на Октобарском салону (1967) и др. Радови му се налазе у многобројним музејима и другим институцијама код нас и у иностранству.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ивановић, *Скулптура у Војводини*, Н. Сад 1984; Н. Кусовац, К. Богдановић, *Стеван Дукић 1929--1991*, Бг 1995.
В. Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКЉА
**ДУКЉА** (Diovkleia, Діѡклития), приморска област на потезу од Котора према реци Бојани и *кастелима Драча* (Бар, Улцињ и Љеш у теми Драч). Словени су ову област назвали по античком граду *Doclea*, чији се остаци налазе недалеко од Подгорице. *Doclea* је име вероватно добила по илирском племену Доклеати. Средином X в. Константин Порфирогенит у 35. поглављу *Списа о народима* казује да је Доклеју подигао цар Диоклецијан, који је ту населио Романе из Рима. Они су много страдали од напада Авара. Када је земља запустела, трудом цара Ираклија (610--641) поново је насељена истовремено с Хрватском, Србијом, Захумљем, Травунијом и Конавлима. Цар-писац за Дукљане не каже изреком да су Срби, вероватно стога што је романски елемент био веома снажан не само у приморским градовима под византијском влашћу, него и дуж читаве обале. Врлетни обронци Ловћена и Румије истовремено су штитили Романе и отежавали Словенима продор ка мору. Порфирогенит у **Д.** помиње три насељена града: Градац, Новиград и Лонтодоклу, који нису убицирани. У 30. глави *Летописа попа Дукљанина* наводи се девет дукљанских жупа: једна континентална − Gorska (око Горице према Морачи), пет језерских − Lusca (Љешкопоље), Podlugiae (Подлужје, Зетска равница), Cupelnich (Купелник од Хотских вирова према Враки), Obliqus (Облик код Тарабоша) и Cermeniza (Црмница, залеђе Вирпазара) и три приморске − Prapratna (између Бара и Улциња), Budua cum Cuceva (Будва са Кучевом, Будванским пољем), Gripuli (Грбаљ). Назив Зета (Zevnta, Zenta) први пут се јавља у делу византијског писца Кекавмена око 1080. Временом је овај назив готово у потпуности истиснуо старо име **Д**.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-duklja-u-drugoj-polovini-11-v-karta.jpg)
Крајем X в. **Д.** је владао кнез Јован Владимир, најпре као вазал византијског цара, а потом као зет и савезник цара Самуила, који га је претходно око 998. поразио и као заробљеника одвео у Преспу. Јована Владимира је из тамнице избавила будућа супруга Косара, Самуилова кћи. После Самуилове смрти и убиства Гаврила Радомира, Јовану Владиславу је пошло за руком да погуби и Јована Владимира којег је на превару домамио у Преспу (1016).
Владимиров рођак кнез Стефан Војислав, ожењен Самуиловом унуком, искористио је опште незадовољство византијском управом и подигао устанак у планинским пределима своје земље. Он је код Бара тешко поразио драчког стратега Михаила (1042/43). **Д.** је извојевала независност и постала центар окупљања српских земља. Травунија је убрзо ушла у њен састав. Кнез Војислав је недуго потом умро на двору у Прапратни. Он се сматра родоначелником династије Војислављевић. Наследио га је син Михаило, сведок велике победе Турака Селџука над Византинцима код Манцикерта (1071) и јачања Нормана, предвођених Робертом Гвискардом, у јужној Италији. У Скопљу је 1072. избио устанак под вођством Ђорђа Војтеха. На чело побуне дошао је Константин Бодин, Михаилов син, којег су устаници у Призрену прогласили за цара под именом Петар. Премда се устанак проширио све до Видина, Византинци су успели да Бодина поразе код Пауна на Косову. Пошто је неколико година провео као сужањ, Бодин се у **Д.** вратио благодарећи напорима оца Михаила. Михаило је први српски владар који је носио титулу краља. У јануару 1078. папа Григорије VII обратио му се као краљу Словена / Срба („Michaheli Sclauorum regi"), обећавши да ће му послати заставу Св. Петра, симбол краљевске власти, као и палијум за барског епископа Петра. Михаило је у цркви Св. арханђела Михаила у Стону приказан као ктитор с моделом цркве у рукама и краљевском круном на глави. Умро је у лето 1081.
На престо се уздигао Бодин, ожењен Јаквинтом, ћерком Арихиза из Барија, вође норманске странке. Он се приближио противницима Византије, премда је као царев вазал морао учествовати у одбрани Драча за време норманског напада у јесен 1081. Бодин је најпре учврстио власт у самој **Д.** савладавши стрица Радослава, који је управљао Травунијом и Захумљем. Током 1083/84. запосео је српске земље у унутрашњости -- Рашку и Босну. У Рашкој је на власт довео жупане Марка и Вукана. У Босни је поставио кнеза Стефана. Под краљем Бодином на окупу су се нашле све српске земље, приморске и континенталне, изузев Неретљанске области. Изненадна смрт Роберта Гвискарда у јулу 1085. довела је до преокрета, те је Бодин пред крај владавине био принуђен да се приклони Византији, ојачалој под влашћу Алексија I Комнина.
После Бодинове смрти (1099/1101) дошло је до сукоба између његове удовице краљице Јаквинте, која је желела да на власт доведе своје синове, и потомака кнеза Бранислава, Бодиновог брата по стрицу Радославу, који су себе такође сматрали наследницима престола. Борбе око престола потрајале су неколико деценија, што су рашки велики жупани Вукановићи користили за јачање свог утицаја у **Д**. Велика држава из времена првих Војислављевића престала је да постоји, а некадашње области у њеном саставу су се или осамосталиле или приклониле Рашкој. Период релативне стабилности донела је владавина краљева Грубеше и Градихне, али је **Д.** недуго потом изгубила самосталност. Радослав, наследник Градихне, морао се задовољити скромном титулом кнеза коју је добио од цара Манојла I Комнина. Последњи дукљански кнезови Радослав и Михаило господарили су уском приморском облашћу од Котора до Скадра. Почетком 80-их година XII в. рашки велики жупан Стефан Немања овладао је **Д.** и приморским градовима под византијском влашћу. **Д.** је ушла у састав државе Немањића у којој ће остати све до 60-их година XIV в. Древне традиције дукљанског *краљевства од искони* сачувале су се још неко време у титули Вукана Немањића, краља **Д.,** Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна.
ИЗВОРИ: P. Kehr, *Papsturkunden in Rom*, 2, *Göttingen* 1900; T. Smičiklas (ур.), *Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II*, Zg 1904; L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay (ур.), *Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I (a. 344--1343)*, Vindobonae 1913; В. Мошин (ур.), *Љетопис попа Дукљанина*, Зг 1950; *ВИИНЈ*, *II*--*III*, Бг 1959--1966; M. Kostrenčić (ур.), *Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I*, Zg 1967; *Gregorii VII registrum lib. V--IX: Epistolae selectae in usum scholarum ex Monumentis Germaniae Historicis separati meditiae*, II, Berlin--Dablin--Zürich 1967; Д. Синдик, Г. Томовић (ур\*.\*), „Писци средњовјековног латинитета", у: *Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека*, Цт 1996; *Gesta regum Sclavorum I--II*, у: *Извори за српску историју*, 7, *Латински извори* 1, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе I*, Тг 1967; М. Благојевић, *Србија у доба Немањића*, Бг 1989; И. Стевовић, „О првобитном изгледу и времену градње цркве Св. Михајла у Стону", *ЗРВИ*, 1996, 35; С. Пириватрић, *Самуилова држава*, Бг 1998; *Историја српског народа I*, Бг 2000; Т. Живковић, *Црквена организација у српским земљама (рани средњи век)*, Бг 2004; „Два питања из времена владавине краља Бодина", *ЗРВИ*, 2005, 42; *Портрети српских владара (IX--XII век)*, Бг 2006; „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века", *ЗРВИ*, 2006, 43; Ђ. Бубало, „Титуле Вукана Немањића и традиција Дукљанског краљевства", у: *Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија*, Беране--Бг 2011; И. Равић, „Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију", *ССА*, 2011, 10; П. Коматина, „Византијска титула Константина Бодина", *ЗРВИ*, 2011, 48; „Србија и Дукља у делу Јована Скилице", *ЗРВИ*, 2012, 49; „Идентитет Дукљана према De administrando imperio", *ЗРВИ*, 2014, 51; И. Коматина, *Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века*, Бг 2016; Д. Прерадовић, „Најранији помени Улцињске и Барске епископије: филолошко-археолошка белешка", *Црквене студије*, 2016, 13; К. Митровић, „Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља", у: *Српска краљевства у средњем веку*, Кв 2017.
Катарина Митровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКЉАН
**ДУКЉАН**, грешни цар који, према предању из Црне Горе, свезан ланцима лежи у виру испод Везировог моста у реци Морачи. Он тај ланац непрекидно глође и уочи Божића таман да га преглође и да цео свет запали, сваки ковач удари чекићем у наковањ, па се ланац поново обнови (В. С. Караџић). У предањима се још назива Дуклијан и Дупљан. Према варијанти из Васојевића, цар (Дупљан) био је дивовског раста и живео је у Подгорици. Био је тако силан и моћан да није ни Бога признавао. Од родбине је имао само брата и сестру, који су такође били крупни, да су остали људи према њима изгледали као мала деца. Због тога се браћа нису могла оженити нити сестру удати, па су решили да се један од њих ожени сестром, која се томе противила. Договорили су се да ће сестра припасти ономе ко први јазом преведе Зету у Морачу или на њеном ушћу подигне град. **Д.** је зидао град а млађи брат је копао јаз. Бојећи се да га не претекне, **Д.** је последњим каменом убио брата. Видевши то, сестра се бацила у Зету и утопила. **Д.** је мртву извадио и облежао. Због тога се Бог разгневио и наредио Св. Илији да га гађа муњом и громом. Овај га је поразио и приковао ланцима за стену, које он гризе и тањи све до Божића. Ударом ковача маљем на Божић ланци се стално обнављају (Јелић, 56−59). У једној варијанти из Црне Горе **Д.** тражи од ковача да му искује ланце како би њима свезао Св. Илију. Преобучени светац га наговори да проба исковане ланце на свом врату, па кад овај то учини, закључа их и **Д.**баци у воду (Чајкановић, 327). Према варијанти из Никшића, цар **Д.**гради мост на Морачи, али му се он не држи. Због тога је побацао у реку све неимаре осим једног. По савету неке бабе, овај неимар на превару измами цара из двора, окује га у ланце и угради у мост. Отада цар лиже ланце како би се ослободио и сваке године их до Божића истањи да буду као длака. И таман да се прекину, ковачи зором на овај празник ударе трипут чекићем о наковањ и викну: „Лижи, царе, ланац!" и ланац се поново подебља (Милојковић, 99−100). Према овом предању, у говору Срба у Враки (Албанија) постоје изрази: „Мучијо се ка **Д.** пот Везироф мос" и „Не оља узимат ваган испре' другога -- бићеш гладан ка' **Д**". У Боки которској записано је и предање како је цар **Д.** стрелом погодио крилатог човека који је изашао из језера и одвео му крилатог коња. Касније је морао да га замени за свог сина како би сину спасао живот (Караџић 1988, 141). Предање се гради на познатом приповедном мотиву о старом демону (Антихристу) свезаном ланцима у дубокој води или за стену, које стално глође с намером да се ослободи и уништи свет. У варијантама где Св. Илија муњама гађа **Д.** и свезује га ланцима може се видети рефлекс старог мита о сукобу Громовника с богом подземног света. Име цара може се везивати за назив римског града Дукља (*Doclea*, *Dioclea*), који су вероватно разрушили Словени у VII в. и чије су се рушевине одржале више векова. Може потицати и од имена римског владара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. У једном предању из Сињске Крајине *Дециклијанова ћер*, као ноћна приказа излази испод моста у Солину и кочијом иде према Сплиту.
ЛИТЕРАТУРА: И. М. Јелић, *Васојевићки закон од дванаест тачака*, Бг 1929; Р. Фабијанић, „Цар Дукљан у народним предањима", *Гласник Етнографског музеја на Цетињу*, 1964, 4; М. Милојковић, *Легенде из наших крајева*, Бг 1985; В. С. Караџић, *Српски рјечник* (*1852*), Бг 1986; *Српске народне приповјетке*, Бг 1988.
Љ. Раденковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКЉАНИН
**ДУКЉАНИН**, свештеник, писац (?, око 1100 -- ?, друга половина XII в.). У литератури познат као поп **Д**. Између 1150. и 1180. саставио на словенском језику дело о краљевству Словена са прегледом збивања и именима историјских личности без спомињања година. Изворни спис није сачуван, него само део ауторовог превода на латински. Постоји неколико преписа и прерада, од којих се посебно издваја тзв. хрватска редакција. Дело је познато под називима *Летопис попа Дукљанина* и *Барски родослов*. Приликом његовог састављања коришћено је више писаних и усмених извора. Засебну целину представља извод из *Житија св. кнеза Владимира*, које до данас није сачувано. Преузета епизода представља легенду о зетском кнезу Владимиру којег је заробио бугарски цар Самуило и заточио га у тамници, а његова кћи Косара ослободила га и удала се за њега. Уз све недоречености и непоузданост, *Летопис* пружа драгоцене историјске и географске податке, а одломком из *Житија св. кнеза Владимира* може се делимично уврстити и у књижевна дела.
ЛИТЕРАТУРА: M. Orbini, *Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni*, Pesaro 1601; И. Кукуљевић, *Кроника хрватска из XII вијека*, Зг 1851; Ј. Суботић, „Дукљанског пресвитера Краљевство Славена", *ЛМС*, 1853, 88, 2; Ф. Шишић, *Летопис попа Дукљанина*, Бг--Зг 1928; В. Мошин, *Љетопис попа Дукљанина*, Зг 1950; Н. Банашевић, *Летопис попа Дукљанина и народна предања*, Бг 1971; M. Hadzijahic, „Das Regnum Sclavorum als historische Quelle und als territoriales Substrat", *Südost-Forschungen*, 1983, 42; С. Мијушковић, *Љетопис попа Дукљанина*, Бг 1988; Д. Кунчер, Т. Живковић, *Gesta Regum Sclavorum*, 1--2, Бг-- Нк 2009.
Томислав Јовановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУКОВИЋ, Стефан
**ДУКОВИЋ, Стефан**, вајар, сликар, писац (Берђанск, Русија, 11. X 1857 − Трст, 6. XII 1926). По завршеној основној школи у родном месту, у Трсту завршава реалку и Трговачку академију. Убрзо по очевој смрти 1876, одлази у Цирих да студира политехнику, коју наставља у Бечу, где се 1879. уписује и на уметничку Академију. Године 1891. у Фиренци објављује књигу о Светској изложби у Паризу (1889), на којој је излагао. Долазио је и у Београд. Излагао је на Првој далматинској изложби у Сплиту (1908), на изложби групе „Медулић" у Љубљани (1909), као и на XI Бијеналу у Венецији (1914). Његов уметнички опус чине скулптуре, слике, цртежи и пројекти за споменике, међу којима је и онај за *Косовски споменик*. Највећи број сачуваних **Д.** скулптура су портрети који се налазе у руским збиркама (М. Салтиков Шчедрин, С. А. Муромцев). У Народном музеју у Београду чува се његова скулптура *Млади риболовац*(oкo 1905). Стварао је у маниру реализма додирнутог елементима сецесије, са тежњом ка психолошкој опсервацији модела.
ЛИТЕРАТУРА: Е. В. Карпова, *Скульптура в Росии: неизвестное наследие: XVIII -- начало XX века*, СПб 2015; В. Б. Грујић, *Збиркa југословенске скулптуре Народног музеја у Београду*, Бг 2017.
В. Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЛИЋ, Војислав
**ДУЛИЋ, Војислав**, лекар, генерал-мајор (Брежане код Пожаревца, 12. V 1900 -- Београд, 2. II 1953). С оцем и браћом прешао је преко Албаније и гимназију до седмог разреда завршио у Поатјеу (Француска). Матурирао је 1920. у Пожаревцу. Медицински факултет у Београду завршио 1926. и вратио се као лекар у Пожаревац. Започео је специјализацију из педијатрије 1936, али је прекинуо после хапшења 1937. због активног комунистичког деловања. После три и по месеца затвора у Главњачи враћа се и ради у Лазници (Хомоље) и Равном Гају (Гружа крагујевачка). Као лекар Дринске дивизије избегава заробљавање у Априлском рату и убрзо се прикључује Крагујевачком партизанском одреду. Био је лекар и референт санитета батаљона, бригаде, дивизије, корпуса и начелник санитета Главног штаба Србије. По ослобођењу Београда постављен је за повереника народног здравља за Србију. Био је управник Главне војне болнице ЈА (1945--1946), а потом до смрти старији инспектор санитетске службе Генералштаба ЈА. Био је и потпредседник Главног одбора Црвеног крста Југославије. Редовно је биран у Пожаревачком срезу за посланика у Народној скупштини Србије. Носилац је Партизанске споменице 1941. и за свој рад одликован Орденом заслуге за народ I реда, Орденом братства и јединства I реда, Партизанском звездом II реда, Орденом Народне армије II реда и Орденом за храброст. Болница у Пожаревцу је 1953. добила назив „Др Воја Дулић".
ЛИТЕРАТУРА: „Др Војислав Дулић", „Говор начелника Санитетске управе Југословенске народне армије генерал-потпуковника др Гојка Николиша над гробом генерал-мајора др Војислава Дулића", *ВП*, 1953, 10, 1--2; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005; Е. Ристановић (ур.), *Начелници Војномедицинске академије*, Бг 2009.
М. Игњатовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЛУМ → МЕРЕ
**ДУЛУМ** → **МЕРЕ**
# ДУЉЕВО
**ДУЉЕВО**, манастир у Паштровићима, изнад полуострва Св. Стефан код Будве, с црквом посвећеном Св. Стефану Првомученику. Старији део цркве саградио је српски краљ Стефан Урош III Дечански (1321--1331), док је као намесник управљао Зетом (1306--1313). Реч је о малом једнобродном храму правоугаоне основе, засведеном полуобличастим сводом преломљеним у темену. Свод је ојачан с два лука ослоњена на четири пиластра, који унутрашњи простор деле на три травеја. На истоку је полукружна апсида у чијем средишту се налазе дубока ниша за горње место и два уска прозорска отвора. Прозори на бочним зидовима храма накнадно су проширени. Под је покривен каменим плочама, с вишебојном амвонском розетом. Дозидана припрата са звоником,,на преслицу" знатно је млађа. Унутрашњост старијег дела цркве украшена је фреско-сликарством. У полукалоти олтарске апсиде насликано је попрсје Богородице Оранте с Христом дететом. Испод њега су Литургијска служба архијереја, као и сцене Св. Ђорђе убија аждају и Св. Димитрије побеђује цара Калојана, док су у најнижој зони зидова олтарског трaвеја фигуре четворице ђакона. У горњем делу свода и на луковима представљена су попрсја и фигуре арханђела и пророка. У доњем делу свода су сцене Рођење Христово, Сретење, Крштење, Распеће, Оплакивање и Мироносице на гробу. Најнижу зону наоса заузимају фигуре светих ратника, Св. Јована Крститеља, Св. Петра и Св. Павла. На јужној страни западног дела храма је ктиторска композиција: патрону храма Св. Стефану молитвено се обраћају краљ Стефан Дечански, који приноси модел храма, и краљ Стефан Душан. Немањићи носе необичне инсигније разнородног порекла. Из инсигнолошке праксе Запада преузети су скиптри у облику крина, отворене готичке круне и златне витешке мамузе. Царски сакоси, укрштени лороси и нимбови потичу из византијске царске иконографије. Зидно сликарство **Д.** чини јединствену иконографску и стилску симбиозу византијске и романоготичке уметности. Избор и распоред тема и српски језик пратећих ћириличних натписа, као и богослужбени садржај цитата на свицима литургичара, сведоче да је црква служила православном култу. Будући да у натпису крај Стефана Дечанског нема ознаке светости, а да је краљ Душан насликан у зрелој животној доби, сликарство **Д.** датује се у време око 1340. Са другим православним манастирима у Паштровићима, **Д.** је представљао непремостиву брану покушајима унијаћења Срба у том делу Приморја. У више наврата је похаран и напуштан. Потпуно је запустео 1942, да би монашки живот у њему био обновљен 1992.
Драган Војводић
Манастир је смештен у планинском залеђу недалеко од Прасквице, у подножју планине Голи врх. Није познат ктитор ни тачно време оснивања, а предање недавно потврђено открићем ктиторске фреске везује га за цара Душана у две варијанте: да је у њему од куге умрла или да се у њему излечила Душанова војска. На време царевине осим живописа упућује и чињеница да је био метох Дечана. Помиње се у XVII и XVIII в. У њему је 1667. израђена једна икона, 1677. одржан збор Паштровића, а 1694. у њега се склањају херцеговачки монаси са епископом Саватијем (Љубибратићем) бежећи пред Турцима из порушеног Тврдоша. У њему је замонашен Арсеније Црнојевић, потоњи пећки патријарх, а његов је старешина био архимандрит Дионисије (Миковић). Разорио га је Махмуд-паша Бушатлија 1785, а обновио руски монах Јегор (Строганов) крајем XVIII и почетком XIX в., који је изградио путеве од Прасквице до **Д.** и Св. Стефана. Опљачкан је у I светском рату када му је однето и једно звоно, а 1942. потпуно је опустео. Страдао је у земљотресу 1979, а обнова коју су 1994. започели игуман Борис (Каженегра) из Прасквице и Завод за заштиту споменика културе Црне Горе завршена је и од 2002. у њему су монахиње. На фасади изнад главног улаза је велика крстообразна розета, рад Андрије Куљаче из 1924.
Радомир Милошевић
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903.
ЛИТЕРАТУРА: М. Црногорчевић, „Манастири паштровски у Боци которској", *Старинар Српског археолошког друштва*, 1895, 1--4; Б. Стрика, *Далматински манастири*, Зг 1930; Б. Михаиловић, *Паштровићи и њихови манастири*, Цт 1955; Т. Пејовић, *Манастири на тлу Црне Горе*, Н. Сад 1995; Д. Војводић, ,,Српски владарски портрети у манастиру Дуљеву", *Зограф*, 2002--2003, 29; ,,Прилог проучавању цркве Светог Стефана у манастиру Дуљеву", *Саопштења*, 2007, 39; Т. Пејовић, А. Чиликов, *Православни манастири у Црној Гори*, Пг--Бг 2011.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУМАНОВИЋ, Јанко
**ДУМАНОВИЋ, Јанко**, агроном, научни саветник, универзитетски професор (Станишинци код Врњачке Бање, 21. XI 1926 -- Београд, 19. V 2007). Пољопривредни факултет завршио је 1951. у Земуну као стипендиста САНУ. Запошљава се 1951. у Институту за физиологију развића, генетику и селекцију САНУ. Премештен је 1952. на Пољ. ф. у Земуну, где је био асистент до 1960. Једногодишњу специјализацију 1958/59. проводи у САД (Универзитет Минесота), a 1959. одбранио je докторску дисертацију „Утицај хетерозиса на садржај уља и протеина у зрну кукуруза међусортних и међулинијских хибрида Ф1 и Ф2 генерације". У сва научна звања биран је од 1961. до 1973, а од 1975. редовни je професор Природно-математичког факултета у Београду. Године 1960. распоређен je у Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарству и шумарству (ИНЕП) да оформи Лабораторију за генетику биља. У два наврата, по више месеци, борави у Шведској да научи коришћење индукованих мутација у оплемењивању биља и упозна принципе недеструктивне нуклеарно-магнетно-резонантне спектроскопије. У ИНЕП-у је био руководилац Одељења биљне радиобиологије и Лабораторије за генетику, председник Савета и Научног већа, а 1972--1975. и директор. Лабораторија за генетику ИНЕП припојила се 1975. Институту за кукуруз „Земун Поље", у којем је **Д.** биран за руководиоца генетике и селекције, помоћника директора за науку и за научно-техничку сарадњу (са преко 50 држава), а био је и шеф тима за израду плана развоја Института 1981--1985. Коаутор је *Генетичког речника* (Н. Сад 1984) и *Речника генетике и биотехнологије* (Бг 2004). Учествовао је у стварању 26 ЗП хибрида кукуруза, утемељитељ је оплемењивања на већи удео уља и његов квалитет у зрну кукуруза, био је носилац развојних идеја и примене нових научних метода, врстан педагог и планер развоја. Био је дугогодишњи уредник часописа *Генетика*. Добио је многа признања у земљи и свету, а 1990. и једно од највећих домаћих одликовања -- Седмојулску награду.
ДЕЛА: коаутор, *Technicl Guideline Maize Seed Technology*, Rome 1982; *Високоуљни кукуруз: потенцијални извор уља високог квалитета*, Бг 1995; и З. Пајић, *Специфични типови кукуруза*, Бг 1998.
ИЗВОРИ: Архива ИНЕП-а; Архива Института за кукуруз „Земун Поље".
ЛИТЕРАТУРА: К. Константинов, „Јанко Думановић 1926--2007", у: *Живот и дело српских научника*, Бг 2016.
М. Мирић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУМБОВО
**ДУМБОВО**, потес у долини Думбовачког потока, у атару села Раковац, недалеко од Беочина. Археолошким ископавањима констатовано је да су се на овом простору на северним падинама Фрушке горе налазили домородачко насеље и римска вила. Домородачко насеље настало је у периоду прелаза старе у нову еру и изграђено је у долини потока и на источним падинама фрушкогорских брегова. Сачињавале су га полуукопане колибе, а њихови становници су задржали традиционалне праисторијске видове економског живота, што потврђује откривени археолошки материјал, пре свега керамика доморадачког порекла. На основу натписа на једном граничном камену из I в., нађеном код Беочин Села, а на којем се помиње да је префекту Приску (*Ti. Claudius Priscus*) додељен посед одузет од села Јосисте (*pagus Josista*), закључено је да је домородачко насеље у **Д.** носило назив Јосиста и да се већ у периоду између средине и краја I в. н.е. нашло под контролом префекта. Рустична вила (*villa rustica*), истраживана на простору **Д.**, сазидана је у долини, поред важног пограничног пута Петроварадин (*Cusum*) -- Илок (*Cuccium*). Вила је подигнута на крају III в., а пружала се на простору 600 x 200 м, у правцу север--југ. Тај терен је удаљен око 500 м од данашње обале Дунава. Источно од улаза у долину Думбовачког потока откривена је кула (*specula*) чији су темељи грађени од ломљеног камена различите величине. У централном делу долине налазила се стамбена зграда управника имања (*villicus*). На њеном западном зиду, између два ивичњака, регистрован је ходник насут ломљеним камењем, опекама и облуцима. Изградња вила са средишњим ходником била је карактеристична за област Доње Паноније. Око 15 м јужно од централне грађевине делимично су истражена два објекта, за које се на основу покретног археолошког материјала закључује да су биле ковачке, дрводељарске и стакларске радионице. Од керамичких налаза многобројни су фрагменти питоса, глеђосаних крчага и здела, а други налази, делови појасних гарнитура и фибула, представљају типичан инвентар који се налази у некрополама из IV в. На основу тих и нумизматичких налаза, закључује се да се у Думбовачкој долини не може пратити континуитет живота између краја I и краја III в., односно да није реч о трансформацији домородачког насеља у вилу. Вила је изграђена као економска база за снабдевање војних јединица стационираних у суседним пограничним фортификацијама, а напуштена је средином V в., када је, под налетом Хуна, разорен панонски лимес.
ЛИТЕРАТУРА: О. Брукнер, „*Vicus* и *villa rustica* у пограничној зони панонског лимеса између \*Cusum-\*a и *Bononia*-e", *Грађа за проучавање културног развоја Војводине*, 1976, 6--7; „Римско насеље код Беочина", *Materijali*, 1977, 13; Група аутора, *Фрушка гора у античко доба. Прилози за стару историју и археологију*, Н. Сад 1995; О. Брукнер, В. Даутова Рушевљан, *Римска пољопривредна имања. Виле рустике у југоисточном делу провинције Паноније*, Н. Сад 2015.
И. Поповић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВ
**ДУНАВ**, друга по дужини река у Европи и двадесет девета у свету, која тече од Немачке па до Црног мора. Настаје у Немачкој, на планини Шварцвалд код градића Донауешингена, на висини од 678 м спајањем речицa Бреге (47,6 км) и Бригаха (42,7 км). **Д.** је међународна река. Протиче кроз Немачку, Аустрију, Мађарску, Србију и Румунију, а гранична река је између Словачке и Аустрије, Словачке и Мађарске, Србије и Хрватске, Србије и Румуније, Румуније и Бугарске, Румуније и Молдавије и Румуније и Украјине. Пре ушћа у Црно море гради пространу делту са три главна рукавца Килија, Сулина и Свети Ђорђе. Укупна површина слива је 816.947 км2 што је 7,98% површине Европе. Поред поменутих држава кроз које **Д.** пролази, делови његовог слива простиру се по територијама Швајцарске, Италије, Чешке, Пољске, Словеније, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Црне Горе и Албаније. Правцем исток--запад слив је дугачак 1.690 км, а широк је до 820 км. Иако је лева страна слива пространија, десне притоке му доносе више воде (66%). У литератури се појављују различити подаци о дужини реке, који варирају од 2.850 до 2.860 км. Речни систем **Д.** је веома сложен. У његовом сливу је 120 већих река, од којих су 34 пловне. Најзначајније притоке са десне стране су: Илер (172 км), Лех (253 км), Изар (283 км), Ин (510 км), Траун (116 км), Енс (256 км), Драва (707 км), Сава (945 км), Велика Морава (509 км), Тимок (184 км) и Искер (368 км), а са леве стране Наб (160 км), Морава (350 км), Ваг (459 км), Тиса (966 км), Олта (706 км), Серет (699 км) и Прут (926 км).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-gornji-tok-dunava.jpg)
Сложена геолошка грађа и разноврсна морфолошка структура рељефа слива утицали су да су на току **Д.** формиране три дијаметрално различите целине. Горњи или алпијски део слива **Д.** почиње од Донауешингена и простире се до изласка из клисуре Девинска врата 4 км узводно од Братиславе. На њему **Д.** тече између планина Швапска јура, Франачка јура, Баварска шума и Шумава на северу и Алпа на југу. Ту он има све карактеристике планинске реке. Тај сектор дуг је 1.059 км или 37,2% укупне дужине. Са становишта услова пловидбе овај део је дужи и протеже се до места Гење у Мађарској (код Ђера). У горњем делу овог сектора код града Тутлингена, пролазећи преко кречњачких терена, део воде понире и подземно отиче ка сливу Рајне. Између Келхајма код Регенсбурга и Бамберга 1992. изграђен је пловни канал до Мајне и тиме су повезани пловни путеви **Д.** и Рајне. Од 1927. тај део **Д.** се регулише градњом брана са вештачким језерима, која олакшавају пловидбу, а вода се користи за хидроцентрале. Најчешће ширине реке на том сектору су између 100 и 200 м. Ту је и брзина речне воде највећа.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/002-se-v-dunav-u-srbiji.jpg)
На горњем делу тог сектора од Донауешингена до Хофкирхена (између Дегендорфа и Пасауа), на дужини од око 600 км, водни режим **Д.** је плувио-нивални, односно на прилив воде снажније утиче отопљена снежница од количина падавина. Узводно од Улма највиши водостаји су у марту, а најнижи у септембру. Низводно од Улма та екстремна стања померена су за април, односно октобар. Низводно од Пасауа **Д.** са десне стране прима неколико притока које дотичу са Алпа (Ин, Траун, Енс, а много даље и Драва) и кроз њихова корита највише отичу воде сочнице и снежнице. Због тога је максимум водостаја лети, у јулу, односно у време најинтензивнијег отапања снега и леда на Алпима, а минимум зими, када је отапање снега најмање. Такав речни режим прати ток **Д.** све до ушћа Тисе.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/003-se-v-donji-tok-dunava.jpg)
Средњи сектор дунавског тока почиње од клисуре Девинска врата (или Гења) и протеже се до румунског града Турн Северин. На њему се дијаметрално разликују узводнији панонски и низводнији ђердапски део, где **Д.** пресеца Карпатске планине и у њима усеца дубоку Ђердапску клисуру. Укупна дужина је 861 км или 30,2% укупног тока реке. У панонском делу овог сектора **Д.** има све карактеристике равничарске реке. За њега је карактеристично скретање реке са начелног правца исток--запад. То се дешава први пут код Ваца, узводно од Будимпеште, где **Д.** нагло скреће према југу и тако тече до Вуковара. Код тог града поново скреће према истоку и тече северном границом Фрушке горе до њеног краја. Ту, код Старог Сланкамена, поново скреће до Београда где коначно наставља свој уобичајени правац према истоку. И на овом сектору вршени су велики мелиорациони радови копањем канала паралелних са реком, пресецањем меандара, а међу највећима су систем канала Дунав--Тиса--Дунав у Војводини и регулација пловног пута кроз Ђердапску клисуру са хидроцентралом. У горњем делу овог сектора, до ушћа Тисе, речни режим је глацијално-нивални. Низводније од ушћа Тисе све до ушћа реке на њега значајније утичу количине падавина у сливу и режим добија плувио-нивални карактер. Највиши водостаји су у априлу, а најнижи у октобру. На том сектору ширина реке се повећава и просечна ширина на сектору Будимпешта -- Ђердапска клисура повећава се на око 600 м, а пред Ђердапском клисуром достиже и 2.000 м. У Ђердапској клисури на неким местима се смањује и до 150 м (Мали Казан). У делу клисуре Госпођин вир је и највећа дубина реке (и највећа речна дубина у Европи) која је пре формирања вештачког језера била 82 м. На овом сектору су највећа речна острва као што су Велико житно острво између Братиславе и Коморана, дугачко 100 км и широко до 25 км. Наспрам њега на другој страни реке је Мало житно острво, дугачко 52 км и широко до 12 км. Узводно од Будимпеште је Сентандрејско острво дугачко 32 км, а низводно од Будимпеште је острво Чепел.
Доњи или Понтијски сектор **Д.**, од Турн Северина до ушћа Сулине у Црно Море, дугачак је 930 км или 32,6% укупног тока и такође има карактеристике низијске реке. Ту је просечна ширина реке око 800 м. Највећим делом он има начелни правац запад--исток, а узводно од града Црна Вода скреће према северу, обилазећи побрђе уз обалу Црног мора, и гради делту површине 5.640 км2. Поред три главна рукавца у делти је и велик број ужих канала, језера и замочварених терена у којима је велик број заштићених орнитолошких станица. Пре скретања реке према северу прокопан је пловни канал до обале мора као краћа веза са луком Констанца.
Годишње количине воде које протичу реком и водостаји изразито осцилирају, па амплитуде између најнижег и највишег забележеног водостаја достижу код Пасауа 1.061 цм, Калафата 1.013 цм, Ђурђуа 1.002 цм, Прахова 1.000 цм, Мохача 975 цм, Апатина 943 цм и код Новог Сада 912 цм. Високи водостаји су доводили до изливања воде по великим површинама алувијалних равни поред река, који су често угрожавали пољопривредне површине, комуникације и насеља. Због тога се већ неколико векова поред река предузимају мелиорациони радови, регулације тока и изградње насипа.
**Д.** има огромне привредне потенцијале као део пловног пута, који пресеца Европу правцем југоисток--северозапад од Црног до Северног мора. **Д.** је плован низводно од Улма на дужини од 2.588 км или на 90,8% укупног тока. За мање бродове плован је од Улма до Регенсбурга (209 км), а за веће бродове од Регенсбурга до ушћа (2.379 км). Тај део **Д.** укључен је у пловни пут Северно море -- Црно море чија дужина од Ротердама до Сулине износи 3.505,2 км. На **Д.** је више од 20 пристаништа која имају годишњи промет роба већи од милион тона. Укупан годишњи промет **Д.** процењује се на 80--100 милиона тона. Већина терета су грађевински материјали, угаљ, нафта, дрво, метални производи, руда гвожђа и вештачка ђубрива. Пловне су и 34 притоке **Д**. Његови хидроенергетски потенцијали су огромни и великим делом су искоришћени. Изузетан значај **Д.** је и за мелиорационе подухвате на околним обрадивим површинама, затим за одвођење отпадних вода насеља и индустрије, као и туристички значај. Уз обале **Д.** изграђене су четири европске престонице (Беч, Братислава, Будимпешта и Београд) и велик број значајних градова.
Стеван Станковић; Драгољуб Бугарски
**У међународном праву.** Статус међународне реке са правом пловидбе за све државе **Д.** је добио Париским уговором 1856, којим су формирана два тела -- Европска комисија, састављена од представника великих сила и Прибрежна комисија, у коју су ушли представници прибрежних држава. Премда је надлежност Европске комисије требало да буде временски, просторно и стварно ограничена, њен мандат је стално продужаван, а овлашћења проширивана, тако да је потпуно потиснула Прибрежну комисију. Дефинитивним статутом **Д.** (1921) потврђена су решења Париског уговора и проширена права великих сила. Обезбеђење слободе пловидбе и једнакости међу заставама поверено је двема комисијама (Европској дунавској комисији и Међународној дунавској комисији) од којих је прва имала широка законодавна, административна и финансијска овлашћења, док се улога друге углавном сводила на право надзора. Уочи II светског рата на иницијативу Румуније Синајским споразумом 1938, а затим Букурешким уговором 1939, извршена је ревизија Статута из 1921, тако што су многе надлежности Европске дунавске комисије ограничене или пренете на Румунију. Садашњи режим пловидбе **Д.** регулисан је *Конвенцијом о режиму пловидбе на **Д.***, усвојеном на Београдској конференцији 1948. Пловидба је слободна и отворена држављанима, трговачким бродовима и роби свих држава на бази равноправности у погледу лучких и пловидбених такси, као и у погледу услова трговачке пловидбе. Режим установљен Конвенцијом примењује се на пловни део **Д.** од Улма до Црног мора, рукавцем Сулине с излазом на море кроз Сулински канал. Прибрежне државе су се обавезале да своје секторе **Д.** одржавају у пловном стању за речне и, на одговарајућим секторима, поморске бродове и да изврше радове за обезбеђење и побољшање услова пловидбе, као и да не спречавају нити ометају пловидбу на пловним путевима **Д.**, те да се по тим питањима саветују са Дунавском комисијом. Забрањена је пловидба ратних бродова неприбрежних држава. Ратни бродови подунавских земаља могу пловити ван граница своје земље, али само на основу претходног споразума заинтересованих подунавских држава. Право каботаже, пилотажа, санитарна, царинска служба и служба речне безбедности резервисани су искључиво за подунавске земље. За покриће расхода за обезбеђење пловидбе подунавске државе могу, по договору са Дунавском комисијом, одредити пловидбене таксе, с тим да суме добијене од тих и других такса не могу служити као извор добити. Успостављена је Дунавска комисија, надлежна за цео пловни део **Д.** и састављена од по једног представника сваке подунавске земље.
На основу Конвенције из 1948. подунавске државе закључиле су међусобно билатералне споразуме којима су ближе уређена питања од значаја за несметано одвијање пловидбе **Д.** -- важење бродарских исправа, статус посада трговачких бродова, сарадња бродарских предузећа, питања водопривреде, риболова и др. Сарадња тих земаља у циљу што бољег економског искоришћавања **Д.** у свим непловним облицима одвија се преко заједничких водопривредних комисија. Заштита дунавских вода регулисана је *Конвенцијом о сарадњи за заштиту и одрживу употребу реке **Д.*** (1994) која се скраћено назива Конвенцијом за заштиту **Д**. Њен основни циљ јесте обезбеђење да се површинске и подземне воде Дунавског басена користе на одржив и правичан начин. То подразумева конзервирање (очување), унапређење и рационално коришћење површинских и подземних вода, превентивне мере ради контроле ризика у вези с поплавама, ледом и опасним супстанцама, те мере за смањење загађења ваздуха. Чланице Конвенције (подунавске земље и Европска унија) основале су 1998. Међународну комисију за заштиту реке **Д.**, чији је циљ да промовише и координира управљање водама, а изнад свега да смањи опасност од загађења. Република Србија чланица је обеју конвенција, из 1948. и 1994. Од значаја су и неки други документи, међу којима нарочито одговарајуће директиве и други акти ЕУ на пољу водне политике.
Борис Кривокапић
**У фолклору. Д.** (Дунаво, Дунај, Дунава) формулативно је атрибуиран као „тихи" („тијо Дунаво") и „бели" (нарочито у лирици), што су синтагме могуће прасловенске старине. У традиционалним представама и усменом фолклору вишеструко митологизована река. По предању забележеном у *Повести минулих лета* (почетак XII в.), након вавилонске пометње и расељавања народа, Словени су дошли на **Д**. На широком словенском простору опеван је као рајска река (извире испод златне јабуке у рају, на њему стоји рајско дрво), а слика дрвета света усред митске воде упамћена је и у љубавној лирици: „Посадил сам виту јелу, / Јела ми се разграњала, / Разграњала, рацавтела. / Из вр'а јо роса пада, / Из средину пчеле лету, / Из корена **Д.** тече. / Насред **Д.** мермер камен, / Туј девојка платно бели" (ЛНП, 308). У обрнутој перспективи, али са истоветном митском семантиком, **Д.** и Морава (варијантно -- море) мапирају границе света: „Врбо, врбичице, / Порасти високо, / Порасти високо, / Порасти големо, / Па рашири грање, / Грање до Мораве, / Лисје до бел **Д.**" (ЛНП, 75), због чега фигурирају и као метафоре неспојивог: „Узрасла су два дрвета танка висока, / Једно расло на **Д.**, друго на мору; / Кад се она два дрвета врьом састала, / Састао се онда и ти са другом љубом!" (Вук I, 364). Општесловенски полумитолошки оријентири „од (тихог) **Д.** па до (сињег) мора" могући су рефлекс реалног географског искуства Словена (**Д.**, Црно море) пре сеобе из Закарпатја (А. Лома). Захваљујући симболици коју вода има у фолклорном моделу простора, **Д.** је и као граница између свог и туђег, света живих и света мртвих, овостраног и оностраног, нарочито у обредним песмама које на различите начине тематизују контакт између човека и виших сила. У коледарским песмама свето биће -- пчела -- преводи младог бога преко **Д.**: „Летела је, коледо, / медна буба, коледо; / Летела је, коледо, / Уз **Д.**, коледо, / Летела је, коледо, / Низ **Д.**, коледо! / Тражила је, коледо, / Младог бога, коледо!" (ЛНП, 3), чему је аналоган напор обредног јунака крстоношких песама да преко њега пренесе „златне крсте": „Играјте, појте, девојке, / Често низ **Д.** гледајте, / куд се Манојло провози / И златни крсти проноси" (ЛНП, 105). У песмама које акцентују трагички потенцијал воде као границе **Д.** је несавладива препрека, с митским реминисценцијама на архаична ратничка божанства (коњаници) и култ смрти: „Играли се врани коњи, / Међу собом говорили: / 'Ради бисмо путовати / И **Д.** пребродити.' / Други коњиц проговара: / 'Дубока је **Д.** вода, / Синоћ момка занијела'" (Вук V, 508). У другом жанровском кључу исти мотив транспонован је у иницијацијски задатак којим би јунак требало да докаже спремност за женидбу: „Ој Бога вам незнане делије / Ако могу сваком бити слуга / Ал не могу сваком бити љуба, / Само оном доброме јунаку / Који може **Д.** препливати" (БВ, 224). Мотив „удаје" за **Д.** типска је метафора смрти („'О **Д.**, тија водо ладна, / Кад је мене Јово преварио / Ја се с тобом хоћу заручити.' / То изусти у **Д.** се спусти" (БВ, 67). У историзованом -- епском јуначком контексту -- **Д.** углавном фигурира као реалан географски маркер („На **Д.** ниже Биограда"; „На Ковину **Д.** пребродио", „И Небојшу на **Д.** кулу"), мада се јавља и као младожења у слици велике старине о космичкој свадби („**Д.** се Савом оженио \[...\] Одевери Дрину ладну воду") коју прати жртвовање ратника на бојном пољу („Не срди се, моја мила снао, / Ево иде летњи Ђурђев данак, / Набрати ћу цвећа свакојака / И доћи ће војске свакојаке, / Овди ће се ударити војске, / Попадаће све јуначке руке / И на руке злаћени прстени, / Послаћу ти и прстен и венац"; ЕР, 12). Као простор оностраности адекватно је место протеривања демона болести у басмама, док је у предањима станиште водених духова, водењака, митологизованих животиња („Кога посла на то бело Дунавје, / Он улови белу рибу моруну"; ЕР, 43), што је у бајковитим сижеима транспоновано у мотив рођења „змије младожење" од крила „златнокриле" рибе ухваћене у **Д**.
Лидија Делић
ИЗВОРИ: *ЕР*; Вук I, V; *Народна поезија -- епске песме* (електронска база), М. Детелић, Б. Томић, www.monumentaserbica.com/epp/.
ЛИТЕРАТУРА: W. Kresser, W. Lászlôffy, „Hydrologie du Danube", *La Houille Blanche*, 1964, 2; Д. Дукић, „Место и значај Дунава међу великим рекама на Земљи", Бг 1971; Д. Дукић, *Дунав, хидрографске карактеристике и саобраћајни значај*, Бг 1977; *Воде СР Србије*, Бг 1977; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; С. Толстој и Љ. Раденковић (прир.), *Словенска митологија: енциклопедијски речник*, Бг 2001; А. Лома, *Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике*, Бг 2002; Е. Стојић Карановић, *Дунав -- река сарадње*, Бг 2005; В. Вукасовић, „Међународноправно регулисање заштите и одрживог коришћења водних ресурса", *Међународни проблеми*, 2006, 1--2; Р. Зечевић, *Дунав и међународно право,* Бг 2006; M. Детелић, „Епска хидронимија", *Oноматолошки прилози*, 2009, 19--20; Б. Кривокапић, *Енциклопедијски речник међународног права и међународних односа*, Бг 2010; ЛНП *--* Љ. Пешикан Љуштановић (прир.), *Лирске народне песме*, Н. Сад 2012; *Међународно јавно право*, Бг 2013; БВ -- Ј. Пандуревић, *Из фолклорне ризнице Босанске виле: епско-лирске пјесме*, II, Н. Сад 2015.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВ
**ДУНАВ**, недељни политичко-информативни лист који је излазио у Новом Саду 1920--1922. Власник и уредник листа био је Каменко Суботић, први секретар Новосадске секције Југословенског новинарског удружења. Лист се од првог броја изашлог 20. II 1920. деклaрисао као ванпартијски медиј што је суштински и био, а бавио се свим битним животним питањима од социјалних тема, слободних демократских избора до правa жена да гласају. Као радикалски дисидент Суботић је у почетку имао доста благонаклон став *Заставе*, али су ускоро почела медијска разрачунавања та два листа у којима се нису бирале речи. Сукобу са *Заставом* у значајној мери допринео је улазак Мите Клицина у редакцију, али и приближавање листа ставу критике централних власти у Београду, иако је раније **Д.** био на позицијама ватреног поборника централизма. Октобра 1920. лист је постао деоничарско друштво, док је главни уредник остао Суботић који лист претвара у неполитички илустровани медиј малог формата, што се показало као лош уреднички потез. Уз помоћ деоничара лист је поново од 1. V 1921. излазио као недељно издање, а од почетка октобра исте године излазио је и четвртком. Новине су добиле на броју читалаца када у редакцију улази и Коста Хаџи, те се група радикалских дисидената преко тог листа обрачунавала са неистомишљеницима што је привукло пажњу публике. Убрзо пошто је Суботић у Матици српској добио посао шефа библиотеке, **Д.** је престао да излази 30. IV 1922. Суботић је још једном издао свој лист 10. IX 1922. поводом конгреса Југословенског новинарског удружења одржаног у Новом Саду, а то је уједно био и последњи број листа под тим именом.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918--1941*, Н. Сад 1983.
В. Баровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ
**ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ**, акционарско друштво за осигурање основано интеграцијом два завода („Југославија" и „Београд") 1974. као Завод за осигурање имовине и лица (ЗОИЛ) „Југославија--Београд". Иницијативу за интеграцију дао је најзначајнији клијент Здружено електропривредно предузеће Србије -- ЗЕПС (данас ЕПС). Портфељ новог завода чинило је 30% југословенског тржишта, с мрежом пословних јединица од 45 филијала и 123 пословнице и експозитуре, и 2.959 запослених. Исте године завод мења име у ЗОИЛ „Дунав", који 1990. постаје деоничко друштво за осигурање, а затим компанија **Д. о.**, као централни део „Дунав групе", с неколико зaвисних предузећа. Са 29 главних филијала и око 600 продајних места у Србији, **Д. о.** има снажну продајну мрежу и запошљава више од 3.000 људи. У саставу **Д. о.** је шест друштава: „Дунав ре", „Дунав добровољни пензијски фонд", „Дунав Стокброкер", „Дунав ауто", „Дунав турист" и **Д. о.** Бањалука.
**Д. о.** од оснивања прати светске тенденције у техничко-технолошком развоју. Центар за аутоматску обраду података (ЦАОП) оснива се 1975. Првo је осигуравајуће друштво у земљи које уводи систeм упрaвљaњa квaлитeтoм прeмa стaндaрду ISO 9001. Послује у складу с међународно признатим стандардима и системима упрaвљaњa. С тржишним уделом од 27%, **Д. о.** је највеће осигуравајуће друштво у Србији и једно од највећих на југоистоку Европе. По оствареној бруто фактурисаној премији осигурања од 241,6 милиона евра у 2019. најбоље је рангирана српска осигуравајућа кућа на листи ТОП 100 осигуравача југоисточне Eвропе, на којој је на десетом, а по оствареној нето добити од 25,6 милиона евра на шестом месту. Растом кључних параметара пословања у 2019. и 2020. **Д. о.** бележи најбоље резултате у последњих 30 година, учвршћујући лидерску позицију на тржишту осигурања Србије. Нето добитак у 2019. и 2020 (25,5 и 27,2 милиона евра) исплаћује се као дивиденда акционарима **Д. о.**, а тиме и уплатама у буџет Републике у складу с њеним учешћем у капиталу **Д. о.** (45%). Приходи од премије у 2019. су 210, а у 2020. 219 милиона евра. Значајан је раст инвестиционе активе која показује финансијску снагу **Д. о.**, а резултат је нето прилива готовине из пословних активности и одговорне инвестиционе политике. Најликвиднији део инвестиционе активе у 2019. износи 250 милиона евра, а у 2020. више од 286 милиона евра. У структури капитала акцијски чини 48,14%, а друштвени 51,86%. Република Србија највећи је акционар са 2.592.124.000, учешће осталих је 162.750.000 динара. Највећи клијенти **Д. о.** су: ЈП ЕПС, Банка „Поштанска штедионица" а. д. Београд, „Bеchtеl Еnkа UK Limitеd" ‒ Огранак Београд, ЕПС Дистрибуција д.о.о. Београд, Контрола летења Србије и Црне Горе СМАТСА д.о.о. Београд, ЈКП ГСП Београд, „Азвирт" -- Огранак Београд (Нови Београд), „Комерцијална банка" а. д., ЈКП „Београдске електране", „Sеrbiа ZIЈIN CОPPЕR" д.о.о. Бор.
Решавање одштетних захтева у првом је плану **Д. о**. Догађаји узроковани елементарним непогодама, незгодама или људским фактором успешно се решавају, а клијенти обештећују у најкраћем року. Да би одговорило задатку брзог и ефикасног решавања одштетних захтева у реалним износима, **Д. о.** је прво увело техничко управљање ризицима као важан сегмент пословања. **Д. о.** подржава пројекте у области науке, културе, уметности, спорта и друштвене одговорности (пројекти САНУ, универзитета, издавачких кућа, филмских, музичких, позоришних фестивала) и помаже развој и афирмацију младих талената. Донације **Д. о.** за пројекте друштвене одговорности у 2020. биле су више од 2,5 милиона евра, од чега 1,5 за пројекте намењене деци, као што је „Пријатељ од детињства", и за подршку здравственом систему. **Д. о.** је један од првих носилаца међународног сертификата IQNet SR 10 у Србији. Први заједнички пројекат САНУ и **Д. о.** је репринт Великог речника српског језика (1995). Од 1986. **Д. о.** издаје научни часопис *Токови осигурања*. Генерални директори, односно председници компаније, тј. ЗОИЛ-а „Дунав", били су: Богољуб Тинe Стојановић (1974--1978), Страшко Милошевић (1978--1990), Милорад Шкрбић (1990--1998), Томислав Симовић (1995--2000), Небојша Маљковић (1998--2000), Милан Николић (в. д. генералног директора 2000--2001); Димитрије Лале Стаменовић (2001--2004), Мирко Петровић (2004--2009, 2014--2020), Миленка Мила Јездимировић (2009--2014), Ивана Соковић (председник Извршног одбора **Д. о.** од 2020).
ИЗВОР: Архива **Д. о**.
Љиљана Лазаревић Давидовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВ ФИЛМ
**ДУНАВ ФИЛМ**, предузеће за производњу и промет филмова основано у Београду 1955. Као специјализована установа за производњу документарних и краткометражних филмова **Д. ф.** је формиран одлуком владе СФРЈ. Располагао је техником за снимање филмова и монтажним студијем за цртани филм и трик, а од 1962. и властитим новим просторијама. Првобитна делатност била је производња наменских, образовних и научно-популарних филмова, а временом је постао главни специјализовани произвођач документарних, кратких, играних и цртаних филмова. На његовом челу су се увек налазиле личности привржене филму, а најплодније раздобље је остварено у време руковођења В. Распора (генерални директор), иницијатора Београдске школе документарног филма, њеног највернијег пријатеља и највиспренијег критичара, али и талентованог организатора, који се залагао за одстрањивање бирократског баласта у домену уметничког рада.
Од 1953. до 2006. произведено је око 1.600 документарних, кратких, средњометражних, анимираних и наменских филмова и, према подацима до 1980, више од 350.000 метара снимљене филмске документације за потребе привредних и других организација. Производња играних филмова почиње 1967. и до 1986, када се гаси, снимљено је 13 филмова (М. П. Ђорђевић, *Крос-контри* и *Јутро* 1967, *Подне*, 1968, *Бициклисти*, 1970; Ф. Шубоња, *Низводно од сунца*, 1969; Ј. Јовановић, *Млад и здрав као ружа*, 1971; А. Петровић, *Мајстор и Маргарита*, 1972; Ж. Николић, *Бештије*, 1977; Д. Вукотић, *Акција стадион*, 1977; П. Голубовић, *Судбине*, 1978, *Добровољци*, 1986; В. Гилић, *Дани од снова*, 1980; А. Ђорђевић, *Јагуаров скок*, 1984).
Аутори окупљени у **Д. ф.** су препознати као ствараоци на основу чијег се опуса може говорити о јединственом духу београдског филмског документаризма. После великог успеха на ретроспективи у Порети Терме (Италија) 1966, италијанска штампа и филмска критика говоре о Београдској школи документарног филма и **Д. ф.** означавају као њено најзначајније жариште. У њему су радили многи значајни ствараоци који су формирали физиономију школе: А. Петровић, М. П. Ђорђевић, Д. Макавејев, Ж. Николић, К. Шканата, М. Штрбац, С. Заниновић, М. Бабац, В. Гилић, Д. Лазић, Р. Ивковић, А. Илић и др.
У готово свим развојним етапама **Д. ф.** негована је тема НОР-а. Своју општејугословенску специфичност поетски документарни филм је добио углавном остварењима београдских документариста, где поетичност тог жанра извире из идејне осмишљености коју тим филмовима даје повезивање ратних епизода са савременим животом (Ж. Чукулић, *Крв слободе*, 1955; М. П. Ђорђевић, *Девојка с насловне стране*, 1958; С. Заниновић, *Поруке*, 1960; Б. Ћеловић, *Једна пушка иде у град*, 1962). Богата жанровска лепеза продукције **Д. ф.** обухвата етнолошке (Д. Лазић, *Задушнице*, 1963; А. Петровић, *Сабори*, 1965), културно-историјске (Р. Ивковић, *Хиландар на Атосу*, 1952), здравствено-пропагандне (М. Штрбац, И. Драшкоци, *Ланац је покидан*, 1952; М. Бабац, *Hepatitis epidemica*, 1967), индустријско-пољопривредне (Р. Ивковић, *Пољопривреда постаје индустрија*, 1961; К. Шканата, *Косовско црно злато* 1966; В. Слијепчевић, *Ђердапске ископине*, 1968), историјске (Љ. Јоцић, *Милена Павловић Барили*, 1962; С. Павловић, *Церска битка*, 1964; М. Штрбац, *Историја ће за данас да се стрпи*, 1970; Б. Бастаћ, *Комишање народа православног*, 1971), научно-популарне (Б. Ранчић, *Захвалност Тесли*, 1958; А. Илић, *Хомо ефлувиенс*, 1976, *Маљ*, 1977; П. Лаловић, *Балегари*, 1982), те филмове који документују живот омладине (А. Аранђеловић, *Нема више шегрта*, 1965; Д. Лазић, *Младост-лудост*, 1965), проблеме села (Б. Ранчић, *За најмлађе на селу*, 1958; Р. Ивковић, *Сеоске девојке*, 1960; С. Павловић, *Дођи, Миле, у наш крај*, 1967), друштвену проблематику (Д. Макавејев, *Парада*, 1962; А. Петровић, *Записник*, 1964; К. Шканата, *Први падеж човек*, 1964; М. Николић, *Од плате се мора живети*, 1964; Б. Ћеловић, *Печат*, 1966; В. Басара, *Отпуштени*, 1968; М. Јокић, *Пошто кошта жена*, 1969). Ту лепезу чине и документарни филмови из области ликовне уметности (В. Басара, *Музеј савремене уметности*, 1965; Ђ. Кадијевић, *Хексаптих*, 1968), путовања (М. Вајда, *Путопис о Србији*, 1960), спорта (М. Милошевић, *Клизачи*, 1968), те кратки (М. П. Ђорђевић, *Контрабас*, 1963; Д. Ђурковић, *Анабелин сан*, 1966; В. Гилић, *Повратак на родно дрво*, 1968) и цртани филмови (З. Јовановић, *Рупа*, 1976; С. Милић, *Еротикон*, 1977; В. Влајић, *У алеји великана и великих догађаја*, 1977; В. Бикић, *Његово Величанство*, 1980; Д. Шево, *Трчање*, 1981; Н. Мајдак, *Велики прасак*, 1987; Р. Ћирић, *Пртко*, 1993).
У програму дугометражне документарне производње снимљени су *Терористи* (1970) и *Дванаест месеци зиме* (1983) К. Шканате, *Кише земље моје* (1963) М. Штрпца и *Југославија по вољи народа* (1988) Б. Илића и М. Стаменковића. У сарадњи са РТВ Београд снимљена је телевизијска серија *Ризнице културног блага* (Р. Ивковић, М. Милошевић, *Хиландар на Атосу*, 1975; *Живот у Хиландару*, 1977; *Сент Андреја* и *Енергетско благо Србије*, 1978; *Уметност Рашке школе* и *Уметност Моравске школе*, 1984; М. Милошевић, *Метеори*, 1977; В. Слијепчевић, *Срби у Трсту*, 1983). Од 1996. до 2006. деловала је Филмска школа **Д. ф.** у којој су се школовали ствараоци за разне филмске професије.
ЛИТЕРАТУРА: В. Распор, *Филмографија Дунав филма*, Бг 1980; *Предметна филмографија документарног и краткометражног филма*, Бг 1980; *Ријеч о филму*, Бг 1988; М. Јокић, „Дунав филм -- уместо прославе", *Нови филмограф*, 2009--2010, 7--8.
Томислав Гаврић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВЕ
**ДУНАВЕ**, село у Конавлима, око 20 км јужно од Требиња. Источно од села, подно средњовековног утврђења Соко, које се у изворима први пут помиње 1391, била је до пред крај XIX в. сачувана Црква Рођења Богородичиног (Мала Госпа), једна од многих православних богомоља у Конавлима које су после 1427, након продаје Дубровчанима, прилагођене потребама католичког обреда. Већ урушену цркву, окружену стећцима, темељно је обновио 1885/1886. локални свештеник Иво Мариновић, користећи материјал са старог храма и поменуте тврђаве. Обновљена црква тешко je пострадала у земљотресу 1979, па је изнова саграђена три године касније. Тада је у зидинама старе грађевине пронађен део античке сполије од мермера са фрагментарно очуваним глагољским натписом из друге половине XI или из XII столећа, доба када су Конавли још увек улазили у корпус српских средњовековних земаља. Реч је о једном од најстаријих српских споменика писаних глагољицом (Археолошки музеј, Дубровник). Нешто источније од Богородичине цркве налази се Црква Св. Варваре, саграђена 1889. на месту старијег храма, усред средњовековне некрополе, на којој је сачувано 104 надгробна споменика. У **Д.** се септембра 1944. догодио један од највећих усташких покоља у дубровачком крају током II светског рата. Тада су усташе спалиле село и убиле већи број мештана, чланова породица Обрадовић и Пушић.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Фучић, Н. Капетанић, ,,Глагољски натпис у Конавлима", *Анали Завода за повијесне знаности ХАЗУ у Дубровнику*, 1977, 35; Н. Капетанић, M. Жагар, „Најјужнији хрватски глагољски натпис", *Анали Дубровник*, 2001, 39; Ђ. Ћапин, *Српски Конавли и хрватска култура*, Херцег Нови 2003; Г. Томовић, „О глагољском натпису из Конавала", *ИЧ*, 2005, 52; M. Чунчић, „Ново читање хрватскога глагољскога конавоскога натписа из 11. стољећа", *Слово*, 2009, 59.
Ми. Марковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВСКА БАНОВИНА
**ДУНАВСКА БАНОВИНА**, административна област Краљевине Југославије са седиштем у Новом Саду. Формирана је на основу Закона о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. X 1929, а после доношења Септембарског устава 1931. и утврђивања бановинских граница простирала се на површини од 31.479 км2 или 12,7% државне територије. Обухватала је Банат, Бачку, Барању, већи део Срема, целу Шумадију, Браничево и Стиг. На северу се граничила са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на југоистоку са Моравском, на југозападу са Дринском и на западу са Савском бановином. У административном погледу била је подељена на 11 самоуправних градова, 50 срезова и 791 општину, са 1.176 насељених места. Делови Србије припојени су Војводини како би се у овој административној јединици обезбедила српска већина, јер су у Бачкој и Банату многољуднији били несловенски народи, што је била једна од главних специфичности ове бановине. Од посебне важности била је близина мађарског становништва матичној држави, која је имала ревизионистичке захтеве према Краљевини Југославији. На присуство националних мањина власти су гледале као на последицу исцртавања нових граница, а на северу **Д. б.** је овај проблем био изузетно сложен, будући да су контролисале велик део привреде, због чега су се власти трудиле да их економски и културно контролишу. У склопу мера за решавање овога проблема у Бачку и Банат се до 1938. доселило 12.820 породица српских колониста који су подигли 62 насељеничке колоније. Према попису из 1921, на територији која је ушла у састав **Д. б.** налазило се 468.502 домаћинства са 2.108.000 становника или 17,6% од укупног броја у Краљевини. За српскохрватски као матерњи језик изјаснило се 56,9% становника, за мађарски 18,29%, немачки 16,33%, румунски 3,78%, чешки и словачки 2,89%, док је на остале језике отпадало 1,81%. Према вероисповести, православних је било 54,94%, римокатолика 35,38%, евангелиста 7,94%, а осталих 1,74%. Према новом попису из 1931. број становника повећао се на 2.387.295, а православно становништво је са 58,36% било у већини наспрам 41,64% становника других вероисповести. На челу **Д. б.** променило се једанаест банова: инж. Давид Дака Поповић (1929--1930), Радослав М. Дуњић (1930), генерал Светомир Матић (1930--1931), генерал Милан Николић (1931--1933), Добрица Матковић (1933--1935), Милојко Васовић (1935), Светислав Пауновић (1935--1936), Светислав Рајић (в.д. бана 1936--1938, бан 1938--1939), др Јован Радивојевић (1939--1940), др Бранко Кијурина (1940--1941) и др Милорад Влашкалин (1941). У овим честим променама огледао се однос државе према бановима који су јој били апсолутно потчињени. Политика,,лако смењивих банова" постављала је за банове личности које нису имале никаквог додира са проблемима Војводине, што се сматрало актом,,супремације" србијанског дела бановине над војвођанским. Овакво тумачење долазило је од стране политичара који су се противили бановинском уређењу у којем су видели административну регионализацију, захтевајући федерализацију на темељима историјских покрајина у које су убрајали и Војводину. Насупрот њима били су Војвођани у Београду, предвођени Вељком Петровићем и Станојем Станојевићем који су подржавали повезивање Војводине и Шумадије, видевши у њему остварење вековних тежњи за уједињење српског народа.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-dunavska-banovina-karta.jpg)
Законом о банској управи из 1929. установљена су Банска већа као саветодавни органи бана. Први сазив Банског већа **Д. б.** имао је 84 члана које је именовао председник владе, а чија је дужност била да прате економски, социјални и културни развитак срезова и градова за које су били постављени. Банско веће је током редовног годишњег заседања усвајало бановински буџет, који је био унапред припремљен од стране бана. Убрзо после формирања Бановине приступило се реализацији идеје о подизању Банске палате, што је био израз жеље да њено седиште буде огледало привредне моћи, економске снаге и просперитета\*\*.\*\* За пројектанта палате је 1930. изабран арх. Драгиша Брашован, који је укупну вредност пројекта проценио на 35 милиона динара. Градња палате трајала је од 1936. до 1939. и била праћена оштрим полемикама у јавности због великог кашњења и знатног повећавања трошкова, који су према званичном извештају достигли 58 милиона динара. Ову су суму оспоравали грађевински стручњаци, процењујући висину трошкова на 80 милиона и постављајући питање о неопходности подизања тако скупе грађевине. Званично, Банска палата је отворена 25. ΙX 1939. и до данас је остала споменик сећања на **Д. б.**
По агломерацији становништва, 80% **Д. б.** се налазило по селима и засеоцима, а 20% у градовима, што је њеној привреди давало аграрни карактер. Индустријска производња била је оријентисана на аграрне сировине у прехрамбеној и текстилној грани, али су напредак у развоју бележиле металска, хемијска, грађевинска, кожарска и дрвна индустрија. Почетком 1941. на овој територији се налазило 25,71% од укупног броја фабрика у држави, што ју је чинило индустријски најразвијенијом бановином. Саобраћајна инфраструктура није одговарала потребама становништва и привреде и захтевала је велика улагања. То се посебно осећало у недостатку квалитетних сувоземних путева, неопходних за експлоатацију пољопривредне производње. Банкарски систем је одликовао велик број новчаних завода који нису у потребној мери кредитирали индустријски развој, због чега је он био делимично одговоран за неискоришћеност економских потенцијала.
Према попису становништва из 1931, у **Д. б.** је било 71,1% писмених, а на њеној је територији постојала 921 основна школа са 3.992 одељења и 215.274 ученика. Било је 25 гимназија, од којих 16 осморазредних и 9 четвороразредних. Осим тога, статус реалне гимназије имала су и три руска института: Руски кадетски корпус и Руски Маријански донски девојачки институт у Белој Цркви, Руско-српска женска гимназија са интернатом у Великој Кикинди и Руска реална гимназија у Новом Бечеју. Посебан статус имале су најстарије српске гимназије: у Сремским Карловцима (1791), Новом Саду (1810) и Крагујевцу (1833). Почетком 1930, у **Д. б.** постојале су 143 установе за стицање стручног трговачког, занатског и индустријског образовања, као и четири трговачке академије (у Новом Саду, Сомбору, Суботици и Великом Бечкереку) и једна трговачка школа у Пожаревцу. Од нижих стручних школа у Новом Саду је радила средња техничка школа, као и 98 општих занатских и трговачких школа. Постојао је само један факултет, Правни, основан 1920. у Суботици. Просветна политика која је спровођена према националним мањинама за циљ је имала васпитање и неговање државног и народног јединства, државне и грађанске лојалности и верске трпељивости. Појаву било каквог вида нелојалности, сепаратизма, шовинизма и сецесионизма држава је и преко просвете настојала да отклони и спречи.
Организација здравствених институција у **Д. б.** била је много боља него у осталим бановинама. На њеној територији је 1930. радило 149 државних, 274 бановинска и 447 приватних лекара, а лечење се обављало у 17 болница и два хигијенска завода. У делокруг социјалне политике спадали су брига о сирочади, сиромашнима, као и надзор над радом свих хуманитарних установа. Највећа пажња је била посвећена бризи о деци без родитељског старања која су била смештена у седам домова.
Склапањем споразума Цветковић--Мачек 1939, из састава **Д. б.** издвојени су шидски и илочки срез и припојени новоствореној Бановини Хрватској, иако је у њима српско становништво било већинско. Како Споразум по питању разграничења није био коначан, могућност преуређења земље доводила је у питање будућност **Д. б.**, с обзиром на то да је хрватска страна имала територијална потраживања према Барањи, Бачкој и Срему. У споровима око даље федерализације земље разматрана је могућност аутономије Војводине, њеног посебног положаја у оквиру велике српске јединице или поделе на српски и хрватски део.
Без обзира на нову административну поделу земље, Београд је за Шумадију и Браничево остао привредни и културни центар, а становништво ових крајева се није у великој мери никада окретало ка Новом Саду као бановинском центру. Ипак, у периоду између два светска рата Нови Сад је доживео велик економски, демографски и урбанистички напредак, који је дошао као последица његовог проглашења за центар **Д. б**. Избор Новог Сада био је мотивисан разлозима политичке природе, произашлим из потребе да се створи јако национално и државно упориште на етнички мешовитом северу земље, чија је,,национализација" успела захваљујући подршци државних власти. За разлику од свог административног центра, стварање **Д. б.** и уопште гледано административна подела државе на бановине доживела је неуспех. Поразом у Априлском рату 1941. Бачка и Барања су припале Мађарској, Срем се нашао у оквирима НДХ, док су Банат и Шумадија остали у саставу **Д. б.**, која је формално постојала као управна јединица окупиране Србије, са седиштем у Смедереву, све до 26. XΙΙ 1941, када је укинута одлуком владе Милана Недића.
ИЗВОРИ: *Претходни резултати пописа становништва у Краљевини СХС 31. I 1921*, Бг 1924; *Претходни резултати пописа становништва од 31. III 1931. у Краљевини Југославији*, Бг 1931; Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југославиија 1918--1988*, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: В. Манакин, *Општа државна управа -- Бановине, срезови, општине и градови*, Зг 1932; М. Палић, „Преглед административно-територијалних промена у Војводини од 1918. до 1941. године", *ЗМСДН*, 1964, 38; Ш. Месарош, *Мађари у Војводини*, Н. Сад 1981; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918--1988*, 1, Бг 1988; Б. Глигоријевић, „Унутрашње (административне) границе Југославије између два светска рата 1918--1941", *Историја XX века*, 1992, 10; М. Радојевић, „Српско--хрватски спор око Војводине 1918--1941", *Историја XX века*, 1996, 2; Љ. Димић, *Културна политика Краљевине Југославије 1918--1941*, Бг 1997; Б. Кршев, *Банкарство у Дунавској бановини*, Н. Сад 1998; Д. Станчић, М. Лазовић, *Бановина*, Н. Сад 1999; Б. Лекић, *Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1918--1941*, Бг 2002; Б. Шимуновић Бешлин, *Просветна политика у Дунавској бановини (1929--1941)*, Н. Сад 2007; С. Бјелица, *Политички развој Новог Сада између два светска рата*, Н. Сад 2008; З. Јањетовић, *Немци у Војводини*, Бг 2009.
Предраг М. Вајагић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА
**ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА**, јединица Војске Краљевине Србије у балканским ратовима и I светском рату. Законом о устројству Народне војске из 1883. територија Краљевине Србије је подељена на пет дивизијских области. У случају рата, свака од њих је образовала по једну дивизију првог и другог позива истоименог назива. Територија Дунавске дивизијске области, са седиштем у Београду, обухватала је територију 7. (Београдског), 8. (Пожаревачког) и 9. (Браничевског) пуковског војног округа. **Д. д.** је први пут формирана октобра 1885, пред почетак рата са Бугарском. Због ограничене мобилизације образована је само дивизија првог позива. Оперисала је у саставу Нишавске војске на правцу према Софији. Успела је да заузме Цариброд, али је убрзо услед грешака врховног командовања њено наступање заустављено. Током Битке на Сливници није успела да задржи вис Мека црева, што је бугарској страни омогућило да у наредној фази битке заобиђе њено лево крило и принуди је на повлачење које се завршило падом Пирота и престанком непријатељстава после интервенције великих сила. Њен командант, генерал Милутин Јовановић, смењен је, а команду је преузео пуковник Павле Хорстиг. Крајем септембра 1912, у склопу мобилизације за рат против Османске империје, образоване су **Д. д.** првог и **Д. д.**другог позива. У саставу **Д. д.** првог позива, под командом пуковника Милоша Божановића, били су 7, 8, 9. и 18. пешадијски пук првог позива, Дунавски коњички пук, Дунавски ариљеријски пук и Дунавски пионирски полубатаљон, као и потребне позадинске и допунске јединице и установе. Састав **Д. д**. другог позива, под командом пуковника Михаила Рашића, био је нешто другачији. Чинили су је 7, 8. и 9. пешадијски пук другог позива, 4. прекобројни пешадијски пук првог позива, Дунавски коњички дивизион, Дунавски артиљеријски дивизион и Дунавски пионирски полубатаљон, као и потребне позадинске и допунске јединице и установе. Обе **д. д.** су биле у саставу Прве армије. **Д. д.** првог позива је одлучујући утицала на победоносан исход Кумановске битке, док је **Д. д.** другог позива наступала у другој линији Прве армије и убрзо по окончању битке ушла у састав Друге армије. Учествовала је у опсади и заузимању Једрена на западном сектору опсаде, док је **Д. д.** првог позива имала важну улогу у Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. обе дивизије су поново биле у саставу Прве армије. Уместо генерала Божановића, који је постао министар војни, **Д. д.** првог позива је командовао генерал Павле Јуришић Штурм. Током Битке на Брегалници обе **д. д.** су у првој фази битке успеле да одрже своје положаје, а потом да заузимањем оперативно важних висова омогуће потпуну експлоатацију победе главнине трупа Прве армије.
Нова мобилизација у лето 1914. и почетак рата с Аустроугарском довели су до поновног формирања обе **д. д**. **Д. д.** првог позива, под командом пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, ушла је у састав Друге армије и имала задатак да у улози истуреног одреда штити Београд и главнину трупа своје армије које су, прикупљене у центру распореда српске војске, имале задатак да представљају њену главну маневарску снагу. У исто време, **Д. д.** другог позива, којом је командовао пуковник Милош Васић, представљала је главнину Браничевског одреда, који је у улози заштитног одреда чинио предстражу главнине своје армије сконцентрисане у долини Велике Мораве. Септембра 1914, **Д. д.** првог позива је ушла у састав Прве армије, оставивши део својих снага новоформираној Одбрани Београда. Успешно је оперисала током српске офанзиве у Срему, док је у Бици на Дрини имала важну улогу у борбама на Мачковом камену, претрпевши огромне губитке. Током Колубарске битке обе **д. д.** су чиниле главну снагу Прве армије при пробијању центра аустроугарске одбране. У гоњењу поражених аустроугарских трупа на Колубари посебно се истакла **Д. д.**првог позива.
У тренуцима тројног аустроугарско-немачко-бугарског напада на Србију 1915, **Д. д.** првог позива борила се у саставу Треће армије, бранећи долину Велике Мораве, док је **Д. д.** другог позива као део Прве армије учествовала у одбрани западне Србије. Повлачећи се преко Косова, Метохије и Црне Горе до Албанског приморја, обе дивизије су превежене на Крф. Услед смањеног бројног стања, током реорганизације Српске војске од њихових команди, јединица и установа формирана је нова јединствена **Д. д.** којом је командовао пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, а ушла је у састав Треће армије. Након иницијалног пораза током савезничке офанзиве на Солунском фронту, он је смењен с те дужности. Заменио га је пуковник Светомир Матић, који је дивизијом командовао током операција 1916. у којима се она нарочито истакла, посебно током заузимања Кајмакчалана и Горничевске битке. Услед реорганизације српске војске 1917, расформиран је њен 18. пешадијски пук, а укидањем Треће армије ушла је у састав Прве, с којом је учествовала у пробоју Солунског фронта. Под командом пуковника Драгомира Милојевића завршила је своје наступање већим делом на северу Бачке, док је мањи део њених снага упућен у Загреб.
Поново је формирана априла 1941, под командом генерала Петра Љубичића, када је ушла у састав Шесте армије Војске Краљевине Југославије, са задатком одбране централног дела Србије. Водила је неколико жестоких борби с немачким оклопним колонама које су надирале ка Београду из правца Крагујевца. Након капитулације Војске Краљевине Југославије, већи део њеног састава је заробљен. Приликом трансформације Југословенске народне армије у Војску Југославије (1994) поново је образована **Д. д.** с командом у Зрењанину, а састављена од јединица Крагујевачког корпуса које су базирале на територији Баната. Расформирана је током нове реорганизације Војске Југославије 1997.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, *Битка на Јадру 1914*, Бг 1924; В. Максимовић, *Битка на Брегалници 17−25. јуна 1913. год*, Бг 1926; М. Лазаревић, *Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912−1913*, I−III, Бг 1927−1931; Ж. Павловић, *Битка на Брегалници*, Бг 1929; Ж. Станисављевић, *Кумановска битка. Разматрања и поуке*, Бг 1951; М. Зеленика, *Рат Србије и Црне Горе 1915*, Бг 1954; М. Лазаревић, *Други балкански рат*, Бг 1955; Група аутора, *Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске*, I, Бг 1959; Ђ. Лукић, *Битка на Дрини 1914*, Бг 1966; Ж. Павловић, *Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915*, Бг 1968; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, I−II Бг 1968; Б. Ратковић, *Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске*, II, Бг 1975; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941. године*, I−II, Бг 1982; M. Бјелајац, *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918−1921*, Бг 1988; М. Ђуришић, *Србија у рату 1914*, Бг 2008; Ж. Павловић, *Колубарска битка*, 1−2, Бг 2014.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВСКА КЛИСУРА
**ДУНАВСКА КЛИСУРА**, простран појас долине Дунава у подножју југозападног огранка Јужних Карпата, почев од уласка на територију Румуније код Базјаша све до Оршаве, обухватајући и Ђердапску клисуру. Код Срба у Румунији тако се назива Ђердапска клисура. Тај део Карпата је таласаст -- планински врхови Локве, Алмажа и Сретиња достижу висину од 300 до 890 м. Подручје има богата археолошка налазишта (најпознатије је Лепенски вир) и богату историју (римска утврђења, развалине градова, средњовековне куле -- Голубачка кула, Свиничка кула, Три куле, путеви -- Трајанов пут, Табла и остатак моста на десној обали, Сечењијев пут и табла на левој). Богато је рудом (злато, бакар, уранијум, угаљ), што је погодовало развоју рударства (Козла, Стара Молдава), уз традиционална занимања житеља (пољопривреда, сточарство и шумарство). Изградњом двеју хидроелектрана на Дунаву код Турн-Северина знатно је ојачан енергетски потенцијал и Румуније и Србије и подигнут је узводни водостај, тако да је пловидба клисурским теснацима Ђердапа постала безбедна. Међутим, то је условило потапање живописних ада (најпознатија је била Ада Кале са богатом историјском прошлошћу), па и читавих насеља са обе речне обале (укључујући град Оршава у Румунији), с њиховим културним и историјским споменицима. Природа подручја је богата карактеристичном флором и фауном, обилним ловиштем, а живописни рељеф употпуњују пећине (Ракин понор, истражена до дубине 285 м; Дрењарски систем, истражена до дужине 3.731 м). Године 1974. уз десну обалу Дунава на дужини од 100 км и површини од око 64.000 хектара, основан је резерват Национални парк „Ђердап". На румунској страни, на левој обали реке, **Д. к.** се простире на две жупаније Караш-Северинску и Мехединц. Разматрано по националностима, становништво чине претежно Румуни. Од мањина ту живе Чеси и Немци, а Срби традиционално живе у десетак места. Према последњем државном попису 2011. њихов број износио је 4.118 (22,8% целокупног броја Срба у Румунији), уз општу дугорочну тенденцију опадања, мада у местима Базјаш, Дивић, Белобрешка, Радимња, Мачевић, Љупкова и Свиница још увек представљају натполовичну већину. Ту се налазе и чувени манастири: Базјаш (по традицији из светосавског времена), средњовековна Мракуња, манастириште Сириње. По местима има српских парохијских цркава, у барокном стилу, углавном из XVIII и XIX в. Најновије цркве, изграђене после потапања насеља, налазе се у Свиници (православна, барокна) и у Оршави (католичка, модерна).
ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Водич кроз манастире у Србији*, Бг 1995; В. Лупуловић, Б. Ђ. Крстић, *Манастир Базјаш*, Темишвар 1998; Љ. Степанов, *Поздрав из Дунавске клисуре*, Темишвар 2006; M. Ielenicz, *Geografia fizică a României*, 2, Bucureşti 2007; Љ. Степанов, В. Степанов\*, Статистички подаци о Србима у Румунији\*, Темишвар 2014; *Дунавска клисура -- српска обала*, каталог изложбе, Доњи Милановац 2016.
С. Бугарски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВСКА КОМИСИЈА
**ДУНАВСКА КОМИСИЈА**, међународни орган установљен Конвенцијом о режиму пловидбе на Дунаву 1948. и састављен од представника подунавских земаља. У њену надлежност спадају старање о извршењу одредаба Конвенције; израда генералног плана великих радова који су у интересу пловидбе и утврђивање општег предрачуна трошкова за те радове; извршавање радова које јој je препустила подунавска држава која није у стању да сама предузме радове у њеној територијалној надлежности, а потребни су за обезбеђење нормалне пловидбе; давање савета и препорука подунавским државама у погледу извршења великих радова; размена информација са специјалним речним администрацијама; успостављање једнообразног система одржавања пловних путева; координација рада хидрометеоролошких служби на Дунаву; издавање јединственог хидролошког билтена и хидролошких предвиђања; прикупљање одређених статистичких података; објављивање за потребе пловидбе приручника, саобраћајних карата и атласа и др. Надлежност Комисије простире се на цео пловни део Дунава од Улма до Црног мора. Седиште је првобитно било у Галцу (Румунија) а од 1954. у Будимпешти. Комисија има својство правног лица и може да закључује уговоре, стиче и отуђује имовину, учествује у поступку пред судом и др. Поседује печат и заставу коју има право да истиче на својим просторијама и својим бродовима. Комисија, њени чланови и службеници уживају на територији држава чланица привилегије и имунитете за вршење својих дужности, а службене просторије, архива и документи су неповредиви. Ова питања уређена су Конвенцијом о привилегијама и имунитетима **Д. к.** која је ступила на снагу 1964.
Борис Кривокапић
Прве чланице су биле приобалне државе: СССР, Румунија, Бугарска, Југославија, Мађарска и Чехословачка, а прво заседање је одржано 11--17. XI 1949. Аустрија је постала чланица приступањем Конвенцији 1960, а Немачка након потписивања Допунског протокола 1998. Распадом Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке састав **Д. к.** се битно изменио, па је данас чини 11 земаља (Немачка, Аустрија, Словачка, Мађарска, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Молдавија, Украјина и Русија), уз 10 земаља посматрача (Холандија, Белгија, Француска, Чешка, Македонија, Црна Гора, Грчка, Турска, Кипар и Гру-зија). С обзиром на место Дунава у целокупној европској мрежи унутрашњих пловних путева, сарађује са Економском комисијом Уједињених нација за Европу, Европском комисијом и Централном комисијом за пловидбу на Рајни.
Милан Гулић
ИЗВОР: *Дунайская конференция, Белград 1948 / Conference Danubiene, Beograd 1948, Сборник документов/Recueil des documents,* Бл--Bg 1949.
ЛИТЕРАТУРА: А. Вајс, „Дунавска конференција у Београду", *АПДН*, 1948, 3; J. Пауновић, *Историски развој принципа слободне пловидбе Дунавом и Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву од 1948. године*, Бг 1957; Д. Јанча, „Приступање Аустрије Конвенцији о режиму пловидбе на Дунаву", *Међународни проблеми*, 1960, 1; M. M. Стојковић, *Дунавска комисија*, Бг 1970; *Међународни положај Дунава с освртом на економски и политички значај*, Бг 1970; Р. Етински, *Међународно уређење пловидбе на пловном путу Рајна--Мајна--Дунав*, Н. Сад 1985; Е. Стојић Карановић, *Дунав -- река сарадње*, Бг 2005; В. Вукасовић, „Међународноправно регулисање заштите и одрживог коришћења водних ресурса", *Међународни проблеми*, 2006, 1, 2; Р. Р. Зечевић, *Дунав и међународно право*, Бг 2006; Б. Кривокапић, *Енциклопедијски речник међународног права и међународних односа*, Бг 2010; *Међународно јавно право*, Бг 2013; М. Гулић, „Београдска дунавска конференција 1948. године", *ТИ*, 2013, 1.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВСКА КОНФЕДЕРАЦИЈА
**ДУНАВСКА КОНФЕДЕРАЦИЈА**, идеја о конфедералном повезивању народа и држава Средње и Југоисточне Европе. Први помен о таквој замисли налазимо код грофа Ђорђа Бранковића који је 1688. на пријему код цара Леополда I изнео предлог о формирању Илирика, тј. Илирске краљевине, која би обухватила европске делове Османског царства (од Црног до Јадранског мора). Међутим, његове владарске претензије и везе са Русијом угасиле су ову идеју. Један век касније, Игњат Мартиновић је септембра 1793. израдио нацрт новог устава Угарске према којем би она била преуређена на федеративним основама. Под утицајем Француске револуције, Наполеонових ратова, Кочине крајине и Првог српског устанка Сава Текелија је 13. VI 1804. преко француског посланика у Бечу упутио предлог Наполеону да помогне ослобођење Србије и уједињење подунавских и балканских земаља. Према том предлогу, када би се Србија, Бугарска, Босна, Далмација, Хрватска, Славонија, Мађарска, Дубровник, Црна Гора, Албанија и Македонија ујединиле у Илирску републику или Илирску краљевину, биле би снажан тампон ширењу како Русије тако и Хабзбуршке монархије. Нема, међутим, података да је Наполеон одговорио на тај пројекат, нити да га је уопште примио. Отприлике у исто време француски дипломата Шарл Морис де Таљеран предложио је да се Хабзбуршкој монархији надокнаде губици територија на западу додељивањем Молдавије, Влашке, Бесарабије и Бугарске, чиме би била створена „Дунавска држава" као снажна предстража Европе према Русији. Не добивши одговор од француског цара, С. Текелија је 20. VIII 1805. нови предлог упутио цару Францу I. Србија, Босна, Далмација, Црна Гора, Војводина, Славонија, Хрватска, северна Албанија и северна Македонија чиниле би према том пројекту Илирско краљевство, које би представљало баријеру даљем ширењу Русије. Ипак, на пројекат се у Бечу није гледало с одобравањем. Француска дипломатија је 1806. имала план о повезивању свих подунавских покрајина Османског царства које су имале „одметнички став" према властима у Цариграду. У том циљу вођени су преговори са молдавским кнезом којем је обећано слање 25.000 људи који би се борили против Русије, али због измењених дипломатских околности до тога није дошло. Идеја о **Д. к.** поново је актуелизована у петој деценији XIX в. О томе су, почевши од 1842, писали француски стручњаци за источно питање Сипријен Робер и Флоријан Жил Феликс Депре.
Идеја стварања федерације у подунавском басену постојала је и међу Хрватима. Иван Мажуранић је у априлу 1848. у спису *Hèrvati Madjarom*изнео да је једино могуће решење националног питања у Угарској стварање федерације према швајцарском моделу. У јуну исте године Хрватски сабор је усвојио начелну одлуку о преуређењу Монархије у федерацију засновану на језичко-етничком принципу. Крајем 1848. пројекат устава такве федерације израдио је Огњеслав Утјешеновић-Острожински. Након пропасти мађарске револуције 1849. ову идеју су заступали и кругови влашке и мађарске емиграције. Николае Балцеску је 1850. изнео идеју о стварању **Д. к.** у коју би ушле Мађарска, Буковина, Молдавија--Влашка, Бесарабија и Србија. Лајош Кошут је 1851. у Малој Азији саставио мемоар о потреби стварања „конфедерације трију подунавских народа: Угарске, Србије и Молдавије-Влашке", која би била ограничена на њихову одбрану од спољашњих напада. Пројекат о **Д. к.** уобличио је 1856, замишљајући је као савез слободних, независних и равноправних подунавских земаља Мађарске, Румуније, Србије и Хрватске. Непосредно пред избијање Француско-аустријског рата 1859, Михаило Полит-Десанчић је у Хрватском сабору изнео идеју о унутрашњој прекомпозицији Монархије, према којој би она била претворена у „Источну Швајцарску". У време трајања рата Л. Кошут је своју идеју изнео и српском кнезу Михаилу Обреновићу приликом њиховог сусрета у Лондону. Маја 1862, у италијанском листу *L'alleanza*, органу мађарске емиграције који је излазио у Милану, појавио се чланак са предлогом устава конфедерације по узору на Кошутов пројекат. Његови аутори су били Марк Антонио Канини, Ђерђ Клапка и Ференц Пулски. Према том предлогу, конфедерацију би чиниле Мађарска и Хрватска, а ако би дошло до ослобођења балканских хришћана, прикључиле би јој се Србија и Румунија. Свака од држава чланица би задржала самосталност у погледу законодавства, судства и унутрашње управе, док би заједнички интереси били одбрана, спољна политика, трговина, саобраћај и финансије. Извршна власт би била у рукама извршног савета бираног од скупштине, који би наизменично заседао у Пешти, Букурешту, Београду и Загребу. Владар државе у којој би савет у том тренутку заседао налазио би се на челу конфедерације. Предлог је представљен у Атини, Београду и Букурешту, али није имао значајнији одјек. У првом реду, нису га подржали Кошутови сународници. Након аустријског пораза код Садове (1866), кнез Михаило и Илија Гарашанин дошли су на идеју да код Румуна, Мађара и Хрвата покрену питање формирања **д. к**. На писмо добијено од кнеза Михаила почетком августа 1866. гроф Ђула Андраши је одговорио прихватањем предлога, али са жељом да се разговори о томе оставе за време након формирања мађарске владе. Кнез Карол је прихватио предлог, уз услов да се већи део Ердеља прикључи Румунији. У другој половини августа српски изасланик пуковник Антоније Орешковић и бискуп Јосип Јурај Штросмајер постигли су усмени споразум о оснивању југословенске државе. Међутим, даљих преговора није било, с обзиром на постизање нагодбе 1867. и тзв. „мале нагодбе" наредне године. Због тога ни идеја о стварању „федеративне републике од слободних народа на југоистоку Европе" коју је Лига за мир и слободу изнела 1869. на Конгресу у Лозани није имала већи одјек.
Идеја федерализма појавила се у хрватским политичким круговима почетком XX в. када је Стјепан Радић у спису *Славенска политика у Хабсбуршкој Монархији* (1902) изнео идеју о „Подунавској федерацији држава и народа". У првим месецима након распада Аустроугарске царевине у Мађарској су се појавили написи економисте Јаноша Ђерђа и политичара Оскара Јасија у којима је обновљена идеја о стварању **Д. к**. На Мировној конференцији у Паризу британска делегација је инсистирала на томе да је читава територија расформиране Аустроугарске један привредни простор и да треба очувати „економску целину коју је она представљала у Дунавском басену". Разговори о томе интензивирани су у време економске кризе 30-их година XX в. Француски председник владе Андре Тардије је марта 1931. дао предлог о привредној сарадњи пет подунавских земаља -- Аустрије, Мађарске, Румуније, Чехословачке и Југославије. План је добио подршку Велике Британије и Италије, док га је Немачка настојала изменити предлажући да у ту сарадњу буде и сама укључена, а да јој се придода и Бугарска као подунавска земља. Слични предлози појављивали су се и током II светског рата. Уз подршку САД, у Њујорку су 7. I 1942. представници емигрантских влада Југославије, Пољске, Чехословачке и Грчке формирали The Central and Eastern European Planning Board чији је задатак био да решава заједничке проблеме ових држава док траје рат. Неколико месеци касније, уз подршку британске владе, формиран је Danubian Club који је 21. IX 1943. објавио извештај о пројекту стварању федералне заједнице између земаља Средње и Југоисточне Европе.
ЛИТЕРАТУРА: „Идеја Дунавске конфедерације", *Новости*, 6. III 1927; „Дунавска конфедерација", *Политика*, 16--19. VIII 1930; „Кад и како је постала идеја Дунавске конфедерације", *Политика*, 29--30. III 1932; К. Милутиновић, *Из историје политичких идеја*, I, Бг 1938; „Развој федералистичке мисли код подунавских народа", *РВМ*, 1955, 4; D. Đorđević, „Projects for the federation of South-East Europe in the 1860's and 1870's", *Balcanica*, 1970, 1; К. Милутиновић, „Илирик, Дунавска конфедерација и Источна Швајцарска", *Зборник за историју*, 1976, 13; M. Ádám, „Confédération Danubienne ou Petite entente", *Acta Historica Academiae Scientiarium Hungaricae*, 1979, 25; В. Ђ. Крестић, *Српско-хрватски односи и југословенска идеја 1860--1873. Студије и чланци*, Бг 1983; Ђ. Ђ. Станковић, *Никола Пашић и југословенско питање*, I, Бг 1985; М. Јакшић, „Политова Источна Швајцарска и Кошутова Дунавска конфедерација", у: М. М. Вучинић (прир.), *Наш поглед на Европу. Српски интелектуалци о европским проблемима између два рата*, Бг 2013; М. Гулић, *Краљевина Југославија и Дунав. Дунавска политика југословенске краљевине 1918--1944*, Бг 2014.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВСКА ПОШТА
**ДУНАВСКА ПОШТА**, дневни лист који је од 13. октобра до 17. децембра 1931. излазио у Новом Саду. Власник листа био је штампар Мартин Комлош, уредник Војислав Матић, а покренут је у време првих избора који су били заказани након увођења шестојануарске диктатуре за 8. новембар исте године. То је био политичко-информативни лист који је по идеји уредника Матића требало да буде са добрим карикатурама, атрактивним фотографијама и занимљивим текстовима. Као дописник престоничког листа *Време* Матић је имао за углед утицајне новине блиске ондашњем режиму. **Д. п.** је величала диктатуру краља Александра као добро решење које ће превазићи државне унутрашње проблеме. Лист се бавио низом питања значајних за локалну заједницу: комуналним проблемима, водоводом, канализацијом и осталим друштвеним сегментима који би улазили у градску хронику. Због слабог интересовања читалаца власник Комлош се разишао са Матићем после 52. броја, а под новим уредником Бранком Поповићем **Д. п.** је доживела да још четири пута изађе пред публику. Лист под истим називом изашао је 26. IX 1935. где се као уредник потписао Виктор Сајдл, док је стварни власник био новосадски лекар Бранко Илић, који је желео да употреби обновљену **Д. п.** за реализацију својих политичких амбиција, али је изашао само један број тих новина.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918--1941*, Н. Сад 1983.
В. Баровић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАВ--ТИСА--ДУНАВ
**ДУНАВ--ТИСА--ДУНАВ**, систем канала у Бачкој и Банату који су ископани као пловни путеви, канали за одводњавање сувишних фреатских и површинских вода, а коришћен је за наводњавање усева, снабдевање водом индустријских постројења, као колектор отпадних вода, те за риболов и рекреацију. Прве идеје о копању великог канала потичу с краја XVIII в. од два брата Јосифа и Гаврила Киша, који су завршили војну инжењерску академију. Они су убрзо прешли у цивилну службу и радили на локалним мелиорационим радовима у Бачкој, 1786/87. у околини Сивца. Ту се јавила идеја о радикалнијим хидротехничким мерама и она је реализована између 1793. и 1802. прокопавањем канала између Бачког Моноштора на Дунаву и Бачког Градишта, у дужини од 118 км. Амбиције о коришћењу канала су биле скромније и његова важност је оправдавана углавном бржим и јефтинијим транспортом, пре свега соли, али се помињу и метали из трансилванских рудника и пољопривредни производи. Транспорт је тиме скраћен за 255 км или 17--22 дана пловидбе. Први део канала прокопан је кроз алувијалну раван Дунава, даље од Сомбора по дилувијалној тераси, а после Врбаса његова траса је пролазила дугачким фосилним коритом Црна бара. Висинска разлика од 10 м преброђена је уставама. Он је неколико пута мењао име, али се усталио назив Велики бачки канал.
Убрзо после изградње канала, на сектору Дунава између Баје и Апатина дошло је до великих померања главног корита реке, током којег је оно код Бачког Моноштора пресекло врат великог Каландош меандра и померило се око 5 км даље према западу. На тај начин почетак канала, који је био северно од Бачког Моноштора, нашао се на споредном рукавцу Дунава, где је засипање дна било велико, а улазак бродова у канал отежан. То је наметнуло измештање споја канала са Дунавом око 6,7 км према северозападу наспрам Бездана 1856. Нова траса канала била је за око 9 км дужа и протезала се од Дунава према истоку до Бездана, а од њега према југу уз источну ивицу Бачког Моноштора, одакле је скретала према југоистоку јужно од Сомбора, те према југу, према селу Пригревица. Решење није било идеално, јер за време ниских водостаја Дунава канал није добијао довољно воде. Због тога је 1870. оспособљен дунавски рукавац Барачка, који дотиче из правца Баје, којим је дотицала потребна вода. Ово решење постало је непоуздано после I светског рата, када је Барачки, односно Бајски канал пресекла државна граница и његово одржавање није интересовало суседну државу. Корекције трасе старог канала вршене су и на његовом крају, код ушћа у Тису. Разлози су били исти као и они на Дунаву. Овде је на Тиси низводно од Новог Бечеја регулацијом реке у другој половини XIX в. вештачки пресечен велики меандар. Тиме је постао мртваја део тока који је текао уз Бачко Градиште. На том делу било је ушће канала и њему је неминовно следило засипање речним наносима. Због тога је између 1895. и 1908. од Бачког Градишта до Бечеја био ископан канал дугачак 8 км и ушће канала је премештено до активног дела Тисиног корита. Између 1870. и 1875. прокопан је у Бачкој још један магистрални канал између Великог канала код села Мали Стапар до Дунава код Новог Сада. Он је назван Мали бачки канал или Мали канал. Његова дужина је 69 км и пресеца плитку рускокрстурску тектонску депресију за коју су карактеристичне плитке фреатске воде, тако да је поред саобраћајног имао и мелиорационе функције.
После II светског рата, на иницијативу новосадског инжењера Николе Миркова, начињен је далеко амбициознији план мелиорација у Бачкој и Банату, чији би основни део у Бачкој чинио Велики бачки канал, а у Банату сличан канал који би био ископан од Новог Бечеја, 5 км низводно од ушћа бачког канала у Тису. Он би се протезао начелним правцем према југоистоку до најниже тачке Војводине и Панонске низије, до Дунава код Банатске Паланке. До великих промена дошло је на Великом каналу у Бачкој. Због недовољног прилива дунавске воде у време ниских водостаја, извршена је и трећа корекција почетка овог каналског система. Његов спој са Дунавом остао је западно од Бездана, али је померен неколико стотина метара јужније од старог. Од њега је нова траса канала прокопана кроз инундациону раван према југоистоку до старог главног корита Каландошког Дунава, којим је крајем XVIII в. протицао Дунав поред Бачког Моноштора. Канал је прокопан дуж те мртваје, уз западну ивицу тог села. Од њега је скретао према југоистоку, 2 км јужно од Купусине, североисточно од села Пригревица, где је са севера примао каналисани ток речице Мостонге. Од тог места он је прокопан њеним коритом до Српског Милетића. Јужно од тог села он скреће према истоку јужно од Руског Крстура где преузима стару трасу Малог бачког канала. Њу напушта након 9 км јужно од Савиног Села и скреће према североистоку да би се источно од Врбаса спојио са трасом Великог канала. Стара траса, која је очувана од Бездана до Сомбора, Малог Стапара и Врбаса, очувана је северно од нове и задржала је име Велики бачки канал или Велики канал, а нова траса је добила име по каналском систему канал **ДТД**. Нова траса је дужим потезом била прокопана по ниским земљиштима алувијалних равни и рускокрстурске тектонске депресије. По новим мерилима била је реконструисана и траса канала до ушћа у Тису која иде трасом Црне баре. У овој мрежи у Бачкој плован је и канал који се од Каравукова одваја од главног канала, на првом потесу прокопан је коритом Мостонге, а код Бача скреће према истоку до малог канала код Бачког Петровца.
Почетак градње банатске трасе каналског система био је 1948. код села Потпорањ, тамо где је то било најсложениjе. Читава ова деоница почињала је јужно од Новог Бечеја, протезала се око 10 км према истоку границом алувијалне равни Тисе и дилувијалне терасе, а затим пресецала терасу начелним правцем према југоистоку. Код села Јанков Мост она долази до реке Стари Бегеј, преузима његово корито и њиме, дуж великог фосилног меандра Церба, води до пута Зрењанин--Темишвар. Пре тога, с источне стране, прима воде Бегејског канала. Југоисточно од пута поново пресеца дилувијалну терасу и долази до корита Тамиша код села Ботош, где пресеца ту реку. Даље према југоистоку нови канал преузима трасу старог Терезијиног канала, који је прокопан у периоду 1762--1766. На том сектору он прелази у дугачку зону источнобанатских тектонских депресија, где прима неколико малих рема које дотичу с истока. Међу њима је највећа Брзава чији је ток регулисан у време градње Терезијиног канала. Код села Влајковац канал напушта Велики Вршачки рит и ступа у зону високих абразионих тераса код села Потпорањ, тамо где је прокопавање започето. Канал то савлађује импозантним прокопом дубоким 21 м и пробија се до долине реке Краш, чије корито дезорганизује и долази до Дунава код малог заселка Стара Паланка.
Основну каналску мрежу овог система чини 20 канала: Бајски, Врбас--Бездан, Косанчић--Мали Стапар, Пригревица--Бездан, Бечеј--Богојево, Бачки Петровац--Каравуково, Нови Сад--Савино Село, Јегричка, Златица, Кикиндски канал, Банатска Паланка--Нови Бечеј, Стари Бегеј, Бегејски канал, Бегеј, Тамиш, Карашац, Брзава, Моравица и Ројга, а њен саставни део је и река Караш. Ту су нови и стари, реконструисани канали, уређени водотоци, као и водотоци и канали које су они пресекли или на неки начин прикључили те чине јединствену хидротехничку целину и јединствен режим вода. Просечна дубина ископа била је 8 м, а дубина воде 2--2,5 м. Ширина водног огледала је 18--150 м. На основној каналској мрежи постоји 51 објекат: 24 уставе (Бездан, Милетић, Нови Сад, Куцура, Врбас, Руски Крстур, Деспотово, Змајево, Жабаљ и Мали Стапар у Бачкој и Падеј, Сајан, на Златици, Нови Бечеј канал, Нови Бечеј Тиса, Итебеј, Клек, Стајићево, Томашевац, Чента, Опово, Панчево, Ботош и Кајтасово у Банату), 16 преводница (Бездан, Сомбор, Мали Стапар, Врбас, Бечеј, Милетић, Богојево, Куцура и Нови Сад у Бачкој и Нови Бечеј Тиса, Нови Бечеј канал, Итебеј, Клек, Стајићево, Панчево и Ботош у Банату), 5 сигурносних устава у Бачкој (Шебек фок, Чешка ћуприја, Купусина, Оџаци и Бач) и 6 црпних станица (Бездан I која није у функцији, Бездан II, Богојево, Бечеј и Жабаљ у Бачкој и Панчево у Банату). Међу њима је 9 које су постојале пре II светског рата. Преко канала изграђено је 86 мостова. Објекти у Бачкој били су завршени до 1967, а поједини делови канала и објекти пуштани су у функцију и пре званичног отварања. Као званична година завршетка читавог система сматра се 1977, када је завршена брана на Тиси код Новог Бечеја, која је била највећи објекат. Она има седам преливних поља и преводницу за бродове носивости до 1.000 т. Њеним подизањем подигнут је ниво Тисе и омогућено је гравитационо преливање воде у банатски део канала. Дугачка је 520 м, а њеном круном је изграђен друмски мост.
Укупна дужина канала је 929 км, у Бачкој 420,8 км, а у Банату 508,2 км. Од тога је 603,7 км пловно, у Бачкој 355,4 км, а у Банату 248,3 км. Дужина нових канала је 310 км, а на 733 км старих канала извршена је радикална реконструкција или су извршене веће или мање грађевинске интервенције. Током послератног периода ископано је 126,7 милиона м3 земље.
Милка Бубало Живковић
Потреба за изградњом вишенаменског хидросистема на неком подручју јавља се кад се стекне велик број проблема у уређењу вода и покаже се да је рационално све проблеме решити јединственим хидросистемом (→ Водопривреда). Хидросистем **ДТД** (ХС **ДТД**) лежи на подручју Бачке и Баната, који чине најбогатији део Панонске низије. То је изразито равничарско подручје, са нешто вишим деловима -- Телечком висоравни на северу Бачке и Делиблатском пешчаром у jужном, односно Вршачким брегом у jугоисточном Банату. Кроз ово подручје протичу велике реке Дунав и Тиса и низ мањих банатских водoтокова (Златица, Стари и Пловни Бегеј, Тамиш, Брзава, Моравица, Ројга, Вршачки Канал, Караш и Нера) који одводе воду са западних Карпата у Тису и Дунав. Водни режим на овом подручју је карактеристичан по томе што се у зимском и пролетњем периоду јављају вишкови воде које је нужно одвести да би се омогућила нормална пољопривредна производња, док се у периоду јул--септембар по правилу јављају суше које десеткују приносе уколико нема наводњавања.
Уређење вода у Војводини започето је још крајем XVIII в., најпре изградњом насипа за заштиту од поплава, а затим и изградњом система за одводњавање. Интензивни раст насеља, праћен развојем индустрије и пловидбе, учинили су да се концепт целовитог уређења вода наметне као најрационалније решење. Пројектовање, а у мањем обиму и изградња хидросистема, одвијали су се смањеним интензитетом и са застојима све до катастрофалних поплава 1956. Радови на изградњи ХС **ДТД**, започети 1948, почели су да се изводе у пуном обиму 1957, када је усвојен Идејни пројекат и инвестициони програм, те почела израда главних пројеката и изградња. На свечаности поводом завршетка бране на Тиси (→ Бране) 29. XI 1977, проглашен је завршетак изградње ХС **ДТД**, иако радови на банатском делу система још нису били окончани. Тек прокопавањем канала **ДТД** кроз Потпорањску вододелницу 1979. и завршетком деонице канала Бегеј--Тамиш 1981, постигнута је пуна функционалност целог хидросистема.
**Функције.** Задаци вишенаменског ХС **ДТД** су: заштита од поплава; одвођење сувишних вода са пољопривредних и других површина (насеља, саобраћајница и др.) у Дунав и Тису; довођење воде из Дунава и Тисе за потребе наводњавања пољопривредних површина; обезбеђење воде за потребе снабдевања индустрије, насеља и рибњака; пријем и евакуација отпадних вода насеља и индустрије; пловидба; обезбеђење проточности каналске мреже у циљу побољшања квалитета воде; пратеће привредне и друге делатности (рибарство, шумарство, туризам, спорт, рекреација).
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-kanalska-mreza-dunav-tisa-dunav-karta.jpg)
Основна замисао је да се постојећи природни водотоци делимично регулишу, да се постојећа каналска мрежа реконструише и да се изградњом нове каналске мреже све то повеже у јединствену целину у циљу управљања водним режимом, што се постиже помоћу хидротехничких објеката, као што су уставе и црпне станице. Бачки део ХС **ДТД** чини мрежа канала која се простире између Дунава на западу и југу и Тисе на истоку, са захватањем воде на узводном делу Дунава, а њеним испуштањем у Тису и на низводном делу Дунава (сл. 1). У периодима вишка воде водозахвати се затварају, водоиспусти отварају и сувишна вода се из канала испушта у Тису и Дунав. У периодима мањка воде, водозахвати се отварају и вода се из Дунава упушта у мрежу канала. Између ових екстремних стања, у експлоатацији се најчешће примењује комбинација описаних поступака. Водозахвати и водоиспусти су гравитациони или у виду црпних станица, при чему црпне станице имају двојну функцију, тј. служе и за захватање и за испуштање вода. У Банату је хидрографија сасвим другачија од оне у Бачкој, па је и основни концепт хидросистема другачији. Заснован је на изградњи магистралног канала који пресеца или прихвата све банатске водотоке од Златице до Караша и обезбеђује оптималну расподелу протока у зависности од истовремене појаве великих вода банатских водотока и њихових реципијената Дунава и Тисе. Пошто се ради о веома великим количинама воде које треба одвести, препумпавање није могуће него се жељени ефекти остварују премештањем ушћа низводно, где су водостаји реципијената нижи. Наиме, сопствене велике воде банатских водотока се по правилу јављују пре поводња на Тиси и Дунаву, и у том периоду све уставе на ушћу су отворене, а са наиласком поводња на Тиси, када су поводњи на банатским водотоцима већ на заласку, најпре се затвара најузводније ушће на Тиси код Падеја, затим Нови Бечеј, па Стајићево, тако да се све воде северног и средњег Баната евакуишу преко Тамиша (сл. 1). У југоисточном Банату, слив реке Брзаве је издвојен из слива Тамиша и скренут на југ прокопавањем магистралног канала **ДТД** кроз Потпорањску вододелницу и долину Караша (сл. 2), тако да је његово ушће у Дунав код Банатске Паланке, где је максимални ниво воде за неколико метара нижи. На тај начин је потпуно елиминисан утицај успора Дунава.
Снабдевање водом банатског дела ХС **ДТД** обезбеђено је из Тисе, тако што је на Тиси код Новог Бечеја, непосредно низводно од почетка магистралног канала ХС **ДТД**, изграђена брана (сл. 3 и 4) којом се ниски нивои воде у Тиси успоравају до потребне висине тако да се могу гравитационо упуштати у банатски део хидросистема. У првој половини 70-их година прошлог века изграђен је на доњем Тамишу систем устава Панчево--Опово--Чента у циљу заштите од негативног утицаја успора ХЕ „Ђердап". Овај систем устава омогућава значајно побољшање водног режима у целом Банату. Највећи проблем у изградњи ХС **ДТД** јавио се код прокопавања магистралног канала кроз Потпорањску вододелницу близу Вршца, где је дубина ископа била већа од 20 м. Дошло је до зарушавања каналског профила и радови су прекинути, што је довело у питање основну концепцију ХС **ДТД**. Изванредним напорима стручњака и грађевинске оперативе, радови, који су изазвали пажњу светске стручне јавности, успешно су завршени.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/005-se-v-osnova-i-uzduzni-presek-brane-na-tisi-kod-novog-beceja.jpg)
Поред бране Тиси код Новог Бечеја, управљање водама ХС **ДТД** омогућавају и многобројне уставе (сл. 5) и црпне станице, а пролазак бродова обезбеђују бродске преводнице (сл. 6). У овом систему постоји 86 мостова (64 друмских, 21 железнички и 1 пешачки), као и више мостовских прелаза преко устава и преводница.
У Војводини је потенцијално поплавама угрожена површина од око 1,29 милиона хектара. Изградњом ХС **ДТД**, дужина одбрамбених линија у Бачкој (не рачунајући Дунав и Тису) скраћена је са 156 км на 42 км, а у Банату са 502 км на 446 км, при чему је и дужина трајања одбране од поплаве значајно скраћена (→ Грађевинско уређење водотокова). У одводњавању пољопривредних површина бачки део ХС **ДТД** прихвата и евакуише воду са 528.000 ха, а банатски део са 548.000 ха. Највећи број улива система за одводњавање је гравитациони, а код оних са пумпањем, време за пумпање је драстично скраћено. ХС **ДТД** прихвата и евакуише сувишну воду из веома великог броја насеља, индустрије и рибњака, те омогућује наводњавање пољопривредних површина у Бачкој на 210.000 ха и у Банату 300.000 ха. Та могућност се веома мало користи. Поред тога из ХС **ДТД** снабдева се водом сва индустрија у местима која су на каналима, као и велик број рибњака. Каналска мрежа ХС **ДТД** се користи и за спортове на води, рекреацију и туризам (сл. 7 и 8).
Дирекција за изградњу Великог канала **ДТД** основана је 1947. и функционисала је до 1957, када је основана Дирекција за изградњу ХС **ДТД**. Њој су од јануара 1963. припојене све водне заједнице у Бачкој и Банату, а 1972. формирано је Опште водопривредно предузеће **ДТД**. Касније су се тој организацији придруживале и сремске водне заједнице, тако да је обухваћена целокупна водопривредна делатност у Војводини. Временом је ова организација мењала називе, а сада се зове Јавно водопривредно предузеће „Воде Војводине", у оквиру које постоји радна јединица која се стара о експлоатацији ХС **ДТД**. За одржавање хидросистема постоје стандарди, критеријуми и нормативи, а за његово ефикасно функционисање, технички правилници о одржавању водног режима, и то посебно за бачки део, банатски део и за брану на Тиси. У њима су дефинисани поступци у нормалним условима експлоатације, у екстремним водним и сушним периодима, као и у случају хаварија.
**Будућност хидросистема.** У последње време у свету се нагло повећава интересовање за изградњу малих хидроелектрана на постојећим хидросистемима. Разлог за то је пораст цена енергије и статус повлашћених произвођача енергије из обновљивих извора. Већ су урађене студије и идејни пројекти већег броја малих хидроелектрана на постојећим објектима где постоје водне степенице.
Поред производње енергије, корист од повећане проточности каналске мреже била би побољшање квалитета воде и заштита животне средине. Приходи од производње енергије створили би услове за улагање у изградњу нових црпних станица и реконструкцију каналских деоница.
У завршним годинама изградње ХС **ДТД** приступило се пројектовању и изградњи регионалних хидросистема за снабдевање водом на подручју Бачке и Баната. Они су, може се рећи, продужена рука ХС **ДТД**, јер узимају воду из његове каналске мреже (или из Тисе успорене браном код Новог Бечеја) и доводе је до корисника. То су у Бачкој: ХС „Северна Бачка" са подсистемима „Тиса--Палић", „Плазовић", „Кула -- Мали Иђош" и „Ором--Чик--Криваја", а у Банату: „Нови Кнежевац", „Кикинда--Мокрин", „Нова Црња -- Житиште" и „Надела". Већина ових подсистема није до краја изграђена и предстоје радови на њиховом завршетку.
Може се констатовати да је ХС **ДТД** у потпуности остварио пројектом постављене циљеве у одбрани од поплава, одводњавању пољопривредних површина, као и снабдевању водом насеља, индустрије и рибњака. Његова изградња се већ вишеструко исплатила. Није остварена пројектом предвиђена функција у наводњавању пољопривредних површина, а и пловидбени промет је мањи од очекиваног. Разлози за то нису техничке природе и треба очекивати да ће се у будућности стање побољшати. Очекује се и почетак коришћења хидроенергетског потенцијала, што би повећало проточност каналске мреже и имало благотворан утицај на заштиту животне средине.
Будислав Ликић
ЛИТЕРАТУРА: Л. Плавшић, *Значај Великог канала Дунав--Тиса--Дунав*, Бг 1947; Б. Букуров, „Велики канал Дунав--Тиса--Дунав", *ГСГД*, 1949; Н. Петровић, „Изградња канала Дунав--Тиса у XVIII веку", *ЗМСДН*, 1966, 43; Д. Милованов и др., *Хидросистем Дунав--Тиса--Дунав*, Н. Сад 1972; Б. Ликић, *Место и улога вишенаменских регионалних хидросистема у заштити од поплава (на примеру хидросистема Дунав--Тиса--Дунав)*, Н. Сад 1995; *Хидраулика сложених хидротехничких система -- на примеру хидросистема Дунав--Тиса--Дунав*, Н. Сад 2002; *Хидроенергетски потенцијал хидросистема Дунав--Тиса--Дунав и пратећи ефекти његовог коришћења*, Н. Сад 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАУЈВАРОШ
**ДУНАУЈВАРОШ**, град у Мађарској, на десној обали Дунава јужно од Чепелског острва. Ранији назив Дуна-Пентеле или Пантелија потиче од оближњег манастира Св. Пантелејмона. Први помен тог братства потиче из 1238, а извори указују на то да је манастир био источног обреда и да је уништен у време најезде Татара 1242. Пре доласка Турака у Пантелији се помињу Срби као припадници дунавске флоте мађарских владара, а за време турске владавине забележено је да су имали и једну мању богомољу. Почетком XVIII в. Пантелија је мање сеоско насеље са већинским српским становништвом. Изградња сразмерно велике барокне српске цркве у насељу окончана је 1786. То је једнобродна црква са високим бродом и са сразмерно ниским звоником. Иконостас који има два реда икона, са великим Распећем на врху, дело је сликарске радионице Теодора Симеонова Грунтовића из друге половине XVIII в.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНАФЕЛДВАР
**ДУНАФЕЛДВАР**, насеље на десној обали Дунава у жупанији Толни у Мађарској. У средњовековном периоду поред насеља био је изграђен и један бенедиктински манастир који се у архивским изворима први пут помиње 1199. Пре долаcка Турака, у **Д.** је било успостављено и пристаниште мађарске краљевске дунавске флоте у којој су служили у већем броју и Срби шајкаши. Неколико српских породица је у **Д.** дошло у време Велике сеобе 1690, a 1698--1699. овде je живео и преписивач књига Јеротеј Рачанин. Срби су у **Д.** почетком XVIII в. подигли једну мању цркву уместо које су 1773. почели да подижу данашњи храм, једнобродну барокну грађевину са звоником на западној страни који је завршен тек 1787. Иконостас у цркви је 1801. насликао Павел Ђурковић који је у то време живео у Будиму као придворни сликар руске велике књегиње Александре Павловне, жене угарског палатина и надвојводе Јосифа.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, *Споменици Будимске епархије*, Бг 1990.
Коста Вуковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНДИЋ, Томо Алекса
**ДУНДИЋ, Томо Алекса**, учесник револуције и грађанског рата у Русији (Грабовац код Имотског, 13. IV 1896 / 12. VIII 1897 -- Ровно, Украјина, 8. VII 1920). Као дванаестогодишњак отишао је код рођака у Јужну Америку, радећи четири године као гонич стоке у Аргентини и Бразилу. Вративши се у завичај, након избијања I светског рата мобилисан је у аустроугарску војску која се борила на Источном фронту. У мају 1916. код Луцка су га заробиле руске јединице, да би се потом као добровољац прикључио Првој дивизији Српског добровољачког корпуса смештеног у Русији. Приступивши средином 1917. Црвеној гарди, почетком наредне године командовао је партизанским одредом који се борио у области Бахмута (Артјомовск). Крајем августа 1918. ступио је у Интернационални батаљон Црвене армије и потом учествовао у одбрани Царицина (данас Волгоград). Борбу је наставио у коњичком корпусу Донске кавкаске дивизије под командом Семјона Буђонија. У септембру 1919. именован је за команданта оклопног воза „Буђони", потом за помоћника команданта коњичког пука, те команданта при штабу Прве коњичке дивизије С. Буђонија. Учествовао је у биткама код Харкова, Царицина, Вороњежа, Ростова и на северном Кавказу, у којима је више пута био рањаван. За исказану храброст одликован је армијским Орденом Црвене заставе (1920). У јуну 1920. именован је за помоћника командира 36. пука VI коњичке дивизије, а погинуо је у борбама код Ровна. Као једна од епских фигура руске револуције и грађанског рата, још за живота био је овенчан славом неустрашивог борца и хероја. По окончању рата, његово име уписано је на зид Кремља у Москви заједно са другим херојима револуције, док му је у Ровну подигнут споменик. У режији Леонида Лукова 1958. снимљен је играни филм *Алекса Дундић* (рус. *Олеко Дундич*), у заједничкој совјетско-југословенској продукцији. Упркос томе, биографија „црвеног Дундића" дуго је представљала енигму за истраживаче. Иако му је право име било Томо, у југословенској историографији усталило се име Алекса док је у совјетској литератури познат као Иван и Олеко.
ЛИТЕРАТУРА: В. Зелењин, *Југословени под заставом Октобра*, Бг 1967; И. Д. Очак, *Југословени у Октобру*, Бг 1967; В. В. Зелењин, M. M. Сумарокова, „Легенда и стварност: чињенице из биографије Црвеног Дундића", *Прилози за историју социјализма*, 1968, 5; Н. Б. Поповић, „Порекло Алексе Дундића", *Прилози за историју социјализма*, 1969, 6; П. Дамјановић и др. (ур.), *Учешће југословенских радних људи у Октобарској револуцији и грађанском рату у СССР*, Бг 1979.
М. Антоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕР
**ДУНЂЕР** (перс. *durger*: дрвена грађа; тур. *dulger*), старински столар и градитељ (дрводеља, тесар и зидар истовремено) или кућни мајстор за све. Назив се односи на зидара који гради куће,,набијанице", али и за мајсторе који су градили дрвене зграде. Оне су се градиле тако што се у дрвену оплату набијала земља дебљине и до пола метра. Такве куће су лети углавном хладне а зими топле. У набијаницама није прављена изолација у односу на земљу, па су зидови при дну често били влажни. Водилo се рачуна о томе да кућа буде постављена према истоку. Пазило се и да објекти буду,,отворени" за ветрове како би се уграђено дрво ваљано сушило, јер дрво,,ради" још годинама по изградњи. У **д.** се за време Турака ишло из нужде јер су дунђерски мајстори градили како џамије тако и куће, и то највише у околини Ниша и Врања. Касније, по ослобођењу од Турака, за **д.** се учило у Бугарској, а 1885. и у Београду. Најпознатији **д.** су били из Соколске нахије, Дарковчани, Књажевчани и Црнотравци, а у Македонији -- Дибралије, Мијаци и Кратовчани. Средишта градитељских тајфи били су Крушево, Нови Пазар, Сиринић и Средачка жупа. Турски записничари су 1453--1454. и 1468. регистровали да међу хришћанским становништвом у Тетову има и дрводељаца, мајстора-**д**. Данас се **д.** називају незналице у некој бранши због убеђења да мајстор који зна три заната ниједан не зна довољно добро.
ЛИТЕРАТУРА: *Тетово и Тетовско низ историјата*, 1, Тетово 1982; Х. Крешевљаковић, *Еснафи и oбрти у БиХ 1463--1878*, Сар. 1991.
Д. Томановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРОВИЋ, Александар Саша
**ДУНЂЕРОВИЋ, Александар Саша**, позоришни редитељ, универзитетски професор (Београд, 3. IX 1961). Дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду (1989); мастер студије из области драме завршио је на Универзитету Оклахоме, САД (1991). Од 1995. живи и ради у Енглеској, где је докторирао на лондонском Ројал Холовеј Универзитету (1999). Гостујући је професор на Универзитету Сао Пауло (од 2007). Оснивач „Колектив театра" (Theatre Kolectiv) 2000. у Енглеској. Режирао је на позоришним сценама у бившој Југославији, САД, Канади, Уједињеном Краљевству, Колумбији, Бразилу и Ирану. Редитељ позоришних представа: *Чежња под брестовима* (1992), *Фауст Монтаза* (1993), *Хамлетмашина*(1994), *Новогодишња бајка* (1997), *Кабаре Европа* (2000, 2005), *Иби реконструкција* (2002), *Суђење Харолду Пинтеру* (2006), *Вишњик*(2008), *Клуб нови светски поредак* (2009). Његов истраживачки рад се одвија у областима интердисциплинарног перформанса, режије, девизинга, политичког позоришта, латиноамеричког позоришта и мултимедијског повезивања филма и позоришта. Аутор је више књига и есеја о савременом позоришту и филму. Добитник је престижне награде: Leverhulme Research Award 2008. за истраживачки рад о савременом бразилском позоришту.
ДЕЛА: *The Cinema of Robert Lepage*: *Poetics of Memory*, London 2003; *The Theatricality of Robert Lepage* Montreal 2007; *Robert Lepage -- Routledge Performance Practitioners*, London -- New York 2009; *The Routledge Drama Anthology and Sourcebook*, London -- New York 2010; *Collaborative Theatre in Brazil*, Montreal 2016.
ИЗВОР: www.bcu.ac.uk/research/our-people/a-e/aleksandar-dundjerovic.
ЛИТЕРАТУРА: М. Милановић, *Биографски лексикон Српски писци у расејању*, *1914--2014*, Бг 2015.
М. Вучићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ
**ДУНЂЕРСКИ**, породица велепоседника, индустријалаца, трговаца и задужбинара. Пореклом из Херцеговине, по породичној традицији из села Вишњева код Гацка, одакле су се доселили у близину Суботице. У Сентомаш (данашњи Србобран) доселили су се после Ракоцијевог устанка 1703--1711. Писани историјски извори на српском језику који говоре о њима појављују се у првој деценији XIX в. Презиме је изведено од речи дунђер која означава у исто време столара и зидара, али у породичној традицији и изворима није познато да се ико бавио овим занимањем. Први познати члан је Аврам (? -- 1823), за којег се зна да је имао брата без потомака. Уздизање породице почиње у време Гедеона (1807--1883), старијег Аврамовог сина, који је од оца наследио 60 ланаца земље, али је радом у породичној задрузи са својим синовима увећао и проширио посед, чија се вредност на крају његовог живота процењивала на милион форинти. Име је добио по владици бачком Гедеону Летићу који му је био кум. Два старија Гедеонова сина учествовала су 1848--49. у одбрани Сентомаша: старији Александар (1824--1885) и млађи Новак (1826--1860), народни капетан и заповедник код Фекетићке ћуприје. У одбрани је страдало 32 члана њихове шире породице.
Захваљујући земљишним поседима, преживели чланови су брзо успели да се финансијски опораве и надокнаде опљачкано и уништено. Од 1850. до 1865. чланови породице проширују своје послове: Александар се бавио највише сточарством, прво гајењем оваца, а од 1860, када су купили пустару у Сиригу, интензивирају узгој волова. У ортаклуку са касапином Костом Бараковићем отворили су касапницу, која је добро пословала. Најмлађи брат, Лазар (1833--1917), који је преузео најзначајније послове, успешно је трговао житом и кукурузом и до 1865. породица је поседовала осам лађа, којима су превозили робу од Врбаса до Бездана и Баје. Новак се бавио претежно земљорадњом. Из породичне задруге се прво издвојила његова удовица Стака, са својом децом (1876). Од Новакових потомака најуспешнији је био Стеван (1859--1933), оснивач Прве Сентомашке штедионице. Свој део имања узео је 1868. Александар, који је увећао свој иметак куповином поседа у околини Бечеја. После његове смрти имовину су поделили Лука и Данчика, синови из првог брака, и Богдан и Јаша, синови из другог брака. Богдан (1862--1943) био је бечејски велепоседник, а Јаша (1864--1935) један од најбогатијих и најуспешнијих новосадских привредника, који је највише улагао у послове везане за трговину житом. Лазар је пре осталих чланова почео улагања у индустрију. До I светског рата поседовао је две пољопривредне фабрике алкохола (шпиритуса), три фабрике за производњу пива (једну од њих је убрзо затворио), фабрику за производњу зејтина из репице, фабрику коломасти, велике млинове у Н. Саду и Инђији (са дневним капацитетом од 24 вагона) и два мања млина, фабрику тепиха у Великом Бечкереку. Уложио је капитал и омогућио фирми „Коста Илић и синови" из Лесковца куповину штофаре у Београду. Почетком 1914. индустрија је преусмерена на ратну производњу. Главни приходи породице пре рата и даље били су од улагања и обраде земље. Лазар је купио следеће спахилуке: Црну Бару у Банату од Марцибана, Чиб од Безередија, Кулпин од Самзеа, Турски Бечеј од Бишица, Камендин од Гоурјупа, Хајдучицу од Дамаскина, пустару Кирт у Солночкој жупанији од браће Ђерђеи. Обрађивали су и закупљена имања: добро загребачког Каптола у Модошу, добро католичког надбискупа у Бачу, пустару Сириг и имање српских православних владика, имање манастира Крушедол у Срему, имање мађарских магната Рудића у Бачком Алмашу. Укупно, 1900. поседовали су 42.000 јутара плодне оранице. Породица је имала у власништву неколико парних машина, велик број кућа и пет двораца: Чиб, Кулпин, Соколац, Хајдучица и дворац Богдана Дунђерског код Бечеја. Лазар је поседовао два хотела у центру Н. Сада и позориште **Д**. Били су чланови Управних одбора или председници следећих банака: Прве Србобранске штедионице, Српске банке д. д. из Загреба, Народне банке Краљевине Југославије, Јадранско-подунавске банке из Београда.
Захваљујући њиховом ангажовању, основана је Новосадска продуктна берза (1921), а др Гедеон био је њен доживотни председник. Јаша је 1924. основао д. д. ,,Продуктива" у Н. Саду, које се бавило откупом и препродајом пољопривредних производа, а 1935. ,,Житарско комисионо и извозно а. д." у Н. Саду. У међуратном периоду били су власници, оснивачи или акционари у следећим предузећима (по попису из 1938): ,,Икарус" (фабрика авиона Земун); ,,Ориент" (фабрички завод д. д. Н. Сад); ,,Графика" д. д. (уметнички штампарски завод, литографија и светли тисак); ,,Камендин" д. д. (фабрика серума, Н. Сад); Лазар је поседовао: млинове Чиб, Србобран и Хајдучица; економију ,,Хајдучица", пиваре у Чибу и Петровграду, фабрику и рафинерију шпиритуса у Чибу и Србобрану, фабрике леда и хладњаче у Н. Саду, Србобрану и Петровграду, индустрију конзерви ,,Кулпин" у Кулпину, кудељару у Чибу; Фабрику тепиха у Петровграду, Прву српску фабрику мреже а. д. у Петровграду, у Београду „Коста Илић и синови" (ткачницу вуне, предионицу, трикотажу и творницу одела), Индустрију аеропланских мотора Раковица, штампарију ,,Време" а. д., као и фабрику слаткиша, амбалаже и каблова. Ђорђе (Ђока) био је власник млина у Кулпину, кудељара у Кулпину и на економији Хајдучица, Српске фабрике конфекције а. д. у Конаку. Оснивачи су Новосадског сајма (1931), а поседовали су и неколико ергела.
Били су чувени добротвори и оснивачи неколико фондова: Гедеон је Матици српској 1884. тестаментом завештао 20.000 форинти за оснивање ,,Стипендијске закладе Гедеон Дунђерски"; за живота поклонио је у научне сврхе осам јутара земље србобранској школи (врт ,,Геданка"); Лазар и Софија основали су у Будимпешти задужбину за више и стручно образовање српских девојака ,,Св. Мајка Ангелина"; Лазар је 1891. изградио новосадско позориште (које је изгорело 1928); основао је 1895. Фонд Ленке Дунђерски. Богдан је имање и дворац завештао Матици српској за оснивање академије за изучавање економије и пољопривреде. Др Гедеон **Д.** је 1929. Универзитетској библиотеци у Београду поклонио вредну збирку књига Петра Стојадиновића од око 8.000 књига, 160 писама знаменитих људи и велик број часописа. Олга **Д.** Јовановић саградила је цркву у Хајдучици; Лазар гробну цркву у Србобрану, коју је осликао Стеван Тодоровић; Стеван је подигао гробну цркву у Србобрану, а Богдан гробну цркву на имању код Бечеја (чији је иконостас радио Урош Предић, а портрете на медаљонима Ђорђе Јовановић). Портрете чланова породице **Д.** радили су Стеван Тодоровић, Урош Предић и Паја Јовановић. После II светског рата **Д.** су остали без већег дела имовине, а Ђорђе и Богдан су проглашени за народне непријатеље (на захтев потомака Ђорђе је рехабилитован).
ИЗВОРИ: АрВ; АЈ; Историјски архив Сента, одељење у Бечеју; РОМС.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Аврамовић, *Привреда Војводине од 1918. до 1929/30*, докторска дисертација, Н. Сад 1961; Н. Л. Гаћеша, *Аграрна реформа. и колонизација у Бачкој 1918--1941*, Н. Сад 1968; А. Касаш, *Записи Л. Д. о свом животу и стицању породичног иметка*, Н. Сад 1995; Љ. Николин, *Сталеж Дунђерских*, Бг 1996; В. Димитријевић, *Дунђерски--историја једне велепоседничке породице 1918--1941*, докторска дисертација, ФФ Бг, 2009; И. Бецић, *Министарство финансија КЈ 1918--1941*, Бг 2012.
В. Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Богољуб Богдан
**ДУНЂЕРСКИ, Богољуб Богдан**, велепоседник, добротвор (Србобран, 21. VIII 1862 -- Бечеј, 1. XI 1943). Унук Гедеона, син Александра Дунђерског и Јулиане Сивачки. Завршио је средњу Пољопривредну школу у Бечу, усавршавао се на путовањима по европским земљама. Од оца је наследио земљишне поседе у околини Бечејa. **Д.** и његов брат Јаша помињу се као личности против којих су били уперени жетелачки штрајкови 1900. У Угарском сабору био је посланик од 1911. до 1918. Поседовао је кућу у Бечеју, а на имању (Гинтеров салаш) саградио је гробну цркву (у неовизантијском стилу, по нацрту земунског архитекте Крауса; црква је грађена од 1919. до 1923, иконе су завршене 1925, освештана за богослужење 1930; иконостас је урадио његов дугогодишњи пријатељ Урош Предић, а црква је украшена мозаицима и фрескама), велики и мали дворац, као и 40 помоћних зграда. Био је присталица уједињења и аграрне реформе. После уједињења је имао 1.274 катастарских јутара земље и 1.202 кв. хвата. Тестаментом из 1918. имање је завештао Српској православној митрополији Срем. Карловачкој за школовање српске деце: годишње стипендије за иностранство за постдипломске студије 2 богослова, 2 лекара, 1 архитекту, 1 машинског инжењера, 2 студента филозофије, 2 књижевника, 2 сликара, 2 Српкиње било које струке, 2 студента пољопривреде, 2 питомца друштва,,Привредник" мајсторске струке. У аграрној реформи 1921. одузето му је 361 катастарско јутро и 1.011 кв. хвата; земљишни посед је подељен сиромашним породицама (404 породице). Безуспешно се борио за супермаксимум, на који је полагао право због узорно вођеног домаћинства: узгајао је племените расе стоке (краве сименталске расе; свиње беркширске пасмине), поседовао је ергелу (арапске и белгијске пасмине), рибњак, водио је рачуна о биљним врстама, имао расадник семења. У периоду између два рата живео је у изолацији, огорчен и разочаран. У време светских ратова био је посланик у угарском парламенту. Због агитације против партизанских одреда проглашен је за народног непријатеља (1942), као,,члан Хортијевог парламента". У оба рата његове активности у Парламенту биле су незнатне, био је активан у обилажењу затвора и православних цркава; велики противник комунистичког покрета, фашизма, нацизма и стаљинизма. Тестаментом из 1940. имовину је завештао Матици српској, са жељом да се оснује Академија за пољопривредну наставу, где би сиромашни српски студенти изучавали економске науке и обављали праксу из свих грана пољопривреде. Имовина задужбине је после II светског рата конфискована, а дворац претворен у хотел,,Фантаст". **Д.** је сахрањен у гробној цркви на свом имању. Захваљујући У. Предићу и Моши Пијади црква није претворена у електричну централу, а сачуван је и иконостас.
ИЗВОРИ: РОМС; Музеј Града Бечеја.
ЛИТЕРАТУРА: А. Лебл, „Жетелачки штрајкови у Војводини", *ИГ*, 1949, 4; Н. Л. Гаћеша, *Аграрна реформа и колонизација. у Бачкој 1918--1941*, Н. Сад 1968; А. Касаш, „Тестамент Богдана Дунђерског из 1918", *Кровови*, 1997, 39--40; „Урош Предић и Богдан Дунђерски: Прича о пријатељству", *ГДИ*, 2005, 1--3; В. Димитријевић, „Дунђерски -- историја једне велепоседничке породице 1918--1941", докторска дисертација, ФФ Бг, 2009.
Весна Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геда
**ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геда**, велепоседник, индустријалац, правник (Србобран, 1. II 1875 -- Будимпешта, 12. VII 1939). Основну школу завршио је у Србобрану, матурирао је у српској гимназији у Новом Саду, а потом је уписао студије права. Докторирао је у Будимпешти у 21. години да би потом као равноправни ортак с оцем управљао целокупном породичном имовином. Био је најимућнији земљопоседник у Србобрану, а посед му се простирао у општинама Србобран, Бачко Градиште, Бачка Паланка, Нови Сад, Бегеч, Гложан и Чиб (данашње Челарево). Имао је неколико спахилука са замковима, парковима и ловиштима, неколико фабрика, хотел „Краљица Марија" у Н. Саду, био је у управним одборима више банака итд. Поседовао је пиваре у Челареву и Зрењанину, кудељару у Челареву, две фабрике шпиритуса -- у Србобрану и Челареву, парни млин и фабрику уља у Србобрану, као и више индустријских предузећа у Н. Саду. У Челареву је подигао ергелу за узгој пунокрвних и полукрвних коња. Бавио се и напредним сточарством гајећи говеда, свиње и овце. По завршетку I светског рата окупљао је око себе младе српске интелектуалце и упућивао их на рад у организовању националног живота у ослобођеној Војводини. Путовао је у Енглеску да би проучио мелиорациону делатност, а нарочито дренажу. Схватајући хидротехничке проблеме и методе, а знајући од каквог су значаја задружни објекти, насипи и канали, као иницијатор, оснивач и организатор чипско-бегејске водне задруге, **Д.** је у целој земљи организовао водне задруге у централне одборе и позивао је на сарадњу многе младе инжењере. Захваљујући томе успео је да спасе жетву 1919, те је изабран за председника Савеза водних задруга и дугогодишњег председника Централног одбора за водне задруге. Управо његовом иницијативом водне задруге и хидротехничка служба прве су биле потпуно национализоване. Учествовао је у организовању привредних институција и у стварању централних привредних установа, као што су Народна банка, Српска банка или Јадранско-подунавска банка. Као један од оснивача налазио се на положају председника управног одбора Новосадске продуктне и ефектне берзе од оснивања до смрти и на месту председника управног одбора фабрике шећера а. д. „Бачка" у Новом Врбасу. Био је члан управног одбора многих значајних државних институција и фабрика: Народне банке Краљевине СХС, Српске банке д. д. у Загребу, филијале у Будимпешти, „Камендин" д. д. за производњу серума у Н. Саду, текстилне фабрике „Коста Илић и синови" а. д. и творнице конзерви „Кулпин" д. д. у Н. Саду. Био је сувласник фабрике војних авиона „Икарус" (1926--1933), те оснивач и сувласник сa 50% капитала фабрике авионских мотора у Раковици. Активно је учествовао у верском животу (члан Патријаршијског савета), а нарочито у културном животу (поред осталог, био је подначелник Друштва за Српско народно позориште од 1905). Као председник Матице српске (1911--1920) у време када јој је било најтеже, знањем, интензивним радом и енергичним иступањем успео је да среди њене злоупотребама уздрмане финансије и да својим угледом отклони припреману интервенцију мађарских власти. За време његовог мандата завршена је зграда Трандафилкиног сиротишта, задужбине Марије Трандафил, чија је изградња била обустављена због великих проблема с предузимачима. Захваљујући његовом ангажовању и одлучности током I светског рата спасен је значајан део Матичине имовине, као и фондације којима је она руковала, а које су мађарске власти намеравале да претворе у ратне зајмове. После рата, пре свега захваљујући његовом утицају, a с обзиром на хумани задатак фондација, донета је одлука да земља која је била део задужбина под управом Матице српске не потпадне под удар аграрне реформе. Под његовим председништвом израђен је нови нацрт устава Матице српске. Још као веома млад био је члан административног одбора Бачке жупаније, а од 1910. као представник Бачко-бодрошке жупаније постао je стални члан пештанског парламента, у којем је одлучно бранио српске интересе и то нарочито интересе Срба у Угарској. Био је посланик у Угарском сабору на листи Странке рада Иштвана Тисе (тзв. мункашке странке) и носилац титуле витеза ц. и кр. ордена Фрање Јосифа и лични пријатељ многих мађарских министара и великодостојника. Биран је за члана градског представништва Н. Сада од 1914. до 1918. После рата изабран је за народног посланика у Бачкопаланачком срезу 1931, али је после краћег времена поднео оставку како би се потпуно посветио привредној делатности. Као и већина чланова породице Дунђерски, био је у блиским везама с Двором у Београду. Матици српској и Српском народном позоришту у Н. Саду оставио је значајне легате. За национални, културни и привредни рад одликован је многим орденима.
ЛИТЕРАТУРА: А. Станојловић, *Петровград / Велики Бечкерек*, Петровград 1938; *Време*, 13. VII 1939; *Политика*, 13, 14. VII 1939; Д. Ј. Поповић, *Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва)*, Бг 1952; В. Стајић, *Новосадске биографије*, VI, Н. Сад 1956; С. Мезеи, „Стање и почетни развитак индустрије Војводине после Првог светског рата", *ЗМСДН*, 1961, 28; А. Лебл, *Политички лик Васе Стајића*, Бг 1963; Н. Гаћеша, *Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918--1941*, Н. Сад 1968; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској*, Н. Сад 1980; Б. Радовановић, *110 година Народне банке: 1884--1994*, Бг 1994; Н. Л. Гаћеша, „Српске новчане установе у другој половини XIX и почетком XX века у Хрватској и Славонији", *Зборник о Србима у Хрватској*, 4, Бг 1999; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, III, Н. Сад 2000.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геца
**ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геца**, велепоседник, добротвор (Србобран, 1807 -- Србобран, 30. IX 1883). Потиче из породице која се крајем XVII в. из Вишњићева, код Гацка у Херцеговини, доселила у Суботицу, а одатле у Сентомаш (данашњи Србобран) када је укинута поморишка милиција. Отац Аврам био је богат и угледан човек. Прво му је име било Јован. Када је епископ Гедеон Петровић дошао да освети србобранску цркву, крстио га је и дао му своје име, а временом је из тепања добио надимак Геца. Похађао је српску школу у Србобрану. Пошто му је отац рано умро (1822), у 17. години оженио се миражџиком Персидом Летић (1805--1856) из Ченеја и добио је тројицу синова -- Александра Шандора, Новака Нову, народног капетана у револуцији 1848/49, Лазара Лазу, као и три кћерке. Преузео је вођење имања, које се састојало од 80 ланаца земље и већег броја коња, волова, оваца и свиња. Ударио је темеље богатства Дунђерских и повећао је своје поседе на више од хиљаду ланаца плодне бачке црнице. Неуморним радом и штедњом у периоду од пола века своју укупну имовину увећао је на неколико милиона форинти, упркос томе што је током револуције 1848. изгубио скоро три четвртине иметка. Тако велику материјалну штету надокнадио је захваљујући помоћи савремено образованог, вредног и проницљивог најмлађег сина Лазара, који је био покретачка снага многочлане породице. Упоредо с успешним економисањем на сопственом и закупљеном земљишту, уз бављење напредним сточарством, развио је трговину житом у обиму који дотле није виђен у Јужној Угарској, па је постао и највећи извозник у Угарској, што му је прибавило премије Дунавског паробродског друштва. Трговао је и дрветом, каменом, кречом, песком, угљем, вуном и кожом, надвладавши на тај начин ситне конкуренте, пре свих Јевреје и Немце. Обављао је дужност председника Сентомашко-туријске штедионице и био је представник Бачко-бодрошке жупаније. У великој мери помагао је све српске установе, а изузетно се ангажовао на унапређењу свих месних завода и општине из које је потекао. У родном месту је због своје племенитости уживао изузетно поштовање, пре свега због односа према српској сиротињи, за коју је неретко плаћао порез. Био је приложник Српског народног позоришта са 1.000 форинти. Задужбину од 20.000 форинти, коју је препустио на управљање Матици српској, оставио је за школовање сиромашних српских ученика средњих, занатлијских, трговачких или стручних школа. Део свог имања дао је за оснивање воћарске школе у Србобрану. Школа није основана, него је подигнут школски врт (воћњак и повртњак), који је назван Геданка. Носилац је титуле ц. кр. ордена Франца Јозефа. Најмлађи **Д.** син Лазар подигао је 1884. у славу свог оца на србобранском православном гробљу цркву „Светог Георгија", познатију као „Дунђерска црква", у чијој крипти се налази породична гробница Дунђерских.
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Лотић, „Добротвори Матице српске и њихове задужбине", у: *Матица српска 1826--1926*, Н. Сад 1927; Д. Ј. Поповић, *Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва)*, Бг 1952; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини II (1736--1919)*, Н. Сад 1953; В. Стајић, *Новосадске биографије*, VI, Н. Сад 1956.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Ђорђе Гога
**ДУНЂЕРСКИ, Ђорђе Гога**, тенисер (Србобран, 12. VII 1902 -- Футог код Новог Сада, 23. X 1983). Тенисом је почео да се бави за време I светског рата, у Женеви, у коју се из Новог Сада преселила породица велепоседника Јаше Дунђерског. Основну школу завршио је у Новом Саду, гимназију је похађао у Сегедину, а матурирао у Женеви 1922. Уписао је студије права на Загребачком свеучилишту, али их је напустио после другог семестра да би се потпуно посветио тенису. Био је први југословенски тенисер који је наступио на Олимпијским играма и у Дејвисовом купу. На Олимпијским играма у Паризу 1924. елиминисан је после пораза у првом колу од Британца Брајана Џилберта са 3:1, а у Загребу, где је играо тенис за *ХАШК*, 1927. отворио је дуел са Индијом на дебију Југославије у Дејвисовом купу. Победио је са 3:0 Сри-Кришна Прасада, а Индија је тријумфовала са 3:0 пошто је дуел после пораза **Д.** и Ивана Балаша у дубловима прекинут због кише. На Ролан Гаросу 1926. стигао је до трећег кола, а исте године у Вимблдону испао је већ у првом. Највише успеха остварио је у Швајцарској у којој је важио за најбољег тенисера који није рођен у њој што потврђује и победа у синглу на Међународном првенству Швајцарске 1924. По повратку у Југославију хонорарно је водио међународну кореспонденцију за Тениски савез. После II светског рата због национализације остао је без највећег дела иметка, а после развода 1969. нашао се на улици препуштен бризи пријатеља. Умро је у Сиротињском дому у Футогу.
ЛИТЕРАТУРА: Ч. Шошкић, *Тенис без граница 1922--2012*, Бг 2012.
Ж. Баљкас
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Ђорђе Ђока
**ДУНЂЕРСКИ, Ђорђе Ђока**, велепоседник, индустријалац, добротвор (Србобран, 13. X 1873 -- Нови Сад, 24. X 1950). Син велепоседника Лазара и рођени брат др Гедеона **Д**. Основну школу завршио је у Сентомашу (данас Србобран), гимназију у Тата-Товарошу (Мађарска), трговачку школу у Будимпешти, а потом агрономске науке у Хајделбергу у Немачкој. Посед му се простирао у општинама Кулпин (некадашњи спахилук породице Стратимировић), Турија, Србобран и Нови Сад. Поседовао је ергелу за узгој пунокрвних и касачких коња, од којих су два чистокрвна пастува била светског гласа. Веома успешно је развијао говедарство и свињарство. Био је власник и директор творнице серума против сточних болести „Камендин", творнице конзерви меса, воћа и поврћа „Кулпин" и уметничког штампарског завода „Графика". Као успешан индустријалац и председник Удружења пољопривредника и Удружења индустријалаца имао је разгранате пословне контакте, па и везе у Министарству за аграрну реформу после I светског рата. На тај начин успео је да избегне одузимање већих површина земље (изгубио је свега 1/5 поседа), пошто је комисија поменутог министарства изнела образложење да га не би требало ставити под оштрији удар реформе из 1918. да би се одржао континуитет развоја индустријских предузећа у његовом власништву, као и због општег значаја који његови поседи имају као пример узорне економије. Био је међу оснивачима Новосадског сајма. Након II светског рата одузето му је 2.000 јутара земље, конфискована је и друга имовина, а он је осуђен на 18 месеци затвора с принудним радом. Српски народни одбор изабрао га је 1918. за члана градског представништва града Н. Сада. С братом Гедеоном приложио је 500.000 круна Црвеном крсту (1918), а 1940. са 10.000 динара и производима из својих фабрика помогао је сиротињу.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица ослобођења Војводине*, Н. Сад 1929; Д. Ј. Поповић, *Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва)*, Бг 1952; Н. Гаћеша, *Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918--1941*, Н. Сад 1968; Ж. Аврамовски, *Британци о Краљевини Југославији*, I, Зг 1986.
П. В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Лазар
**ДУНЂЕРСКИ, Лазар**, трговац, велепоседник, добротвор (Србобран, 25. III 1833 -- Србобран, 13. VII 1917). Био је трећи, најмлађи син богатог економа и поседника Гедеона Геце Дунђерског и Персиде Дунђерски, рођ. Летић. Завршио је српску основну школу у месту рођења, а потом прва три разреда гимназије у Врбасу. Школовање, прекинуто револуцијом 1848/49, наставио је у Сремским Карловцима, а затим више разреде (филозофију) у Пожуну (данашња Братислава), где је и матурирао 1853. Потом је прешао на студије права у Беч. Током боравка у Бечу дружио се са српским и хрватским интелектуалцима онога времена: Јованом Јовановићем Змајем, Ђорђем Поповићем Даничарем, Јованом Руварцем, Јованом Бошковићем, Давидом Миланковићем, Стеваном Тодоровићем, Стеваном Павловићем, Стеваном Димитријевићем, Игњатом Брлићем и др. После непуних годину дана, у двадесетој години живота, због болести је напустио даље школовање и посветио се економији и трговини. Започео је пословање капиталом од 240 ланаца оранице у Србобрану. За кратко време купио је огромне земљишне поcеде (близу 7.000 јутара земље): спахилук Црну Бару у Банату, велики спахилук с индустријским предузећима у Чибу (данас Челарево) у Бачкој, потом спахилук Камендин у Новом Саду, спахилуке у Хајдучици и пустари Кирта, затим Кулпин, Нови Бечеј и велики спахилук у Пештанској жупанији. Подигао је две пиваре -- у Челареву и Зрењанину, од којих је последња имала сопствену фабрику леда капацитета 1.800 табли дневно и хладњачу од 100 м2, која је запошљавала 100 радника, затим две фабрике шпиритуса -- у Челареву и Србобрану, два млина на пару -- у Н. Саду и Инђији, уљаре у Србобрану и Челареву, као и пилану у Србобрану. Скромну ћилимару у Зрењанину добрим пословањем и проширењем претворио је у Српску фабрику тепиха и тканине за намештај „Лазар Дунђерски", са више од 300 радника. Држао је више хиљада ланаца земље под најмом (Јаша Томић у Банату, Сириг, Бач--Алмаш), узгајао је свиње, марву и овце. Био је највећи економ и један од највећих трговаца храном и стоком у Угарској. Поседовао је бродове за транспорт хране на Дунаву, Тиси и Бегеју. Током година проширио је рад и своје поседе и у Босни и Србији. У власништву је имао велик број привредних и индустријских предузећа, кречану, трговину кожом и вуном, гостионице итд. Оснивач је и помагач великог броја индустријских и привредних предузећа. За његово име везано је оснивање више српских новчаних завода: Српске банке у Загребу и Прве сентомашке штедионице у Србобрану, којима је био и председник, као и Централног кредитног завода у Н. Саду и Опште привредне банке у Сомбору. Биран је за почасног члана Новосадске трговачке омладине. Био је велики добротвор српске сиротиње по свим нашим крајевима и велики мецена српског женског подмлатка. Захваљујући средствима која је поклонио (380.000 круна), године 1898. подигнута је троспратна зграда дома Српског девојачког васпитавалишта у Будимпешти -- Просветни храм Св. мајке Ангелине -- „Ангелинеум". Приложио је 50.000 круна будимпештанском санаторијуму краљице Јелисавете, за туберкулозне болеснике, а током балканских ратова Црвеном крсту у Србији и Црној Гори 30.000 круна. Као члан Патроната „Привредникових" добротвора и његов донатор Српском привредном друштву „Привредник" поклонио је 100.000 круна. Био је ктитор и приложник Текелијанума у Пешти и Фонда Св. Саве (5.000 форинти). Његовим новцем (150.000 круна) изграђена је 1906. зграда интерната за српкиње на школовању у средњим школама у Будимпешти, као и Српска вероисповедна школа у Кулпину. Важио је за веома утицајног члана Либералне странке, групе интелектуалаца која се окупила после распада Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Био је члан Управног одбора Матице српске. Када је Српско народно позориште остало без зграде, у дворишту своје кафане и хотела подигао је модерну позоришну зграду и уступио је СНП-у. „Дунђеровско позориште", како је називано, отворено је 1895, а изгорело у пожару 1928. Био је ожењен Софијом Ђорђевић (1831--1920), кћерком пароха у Сентомашу, и с њом је имао двојицу синова, Гедеона Геду (1875--1939) и Ђорђа Ђоку (1873--1950), и кћерке Јелену Ленку (1870--1895), Милку и Олгу. За заслуге на плану националног, привредног и културног препорода добио је многа признања.
ИЗВОР: АС.
ЛИТЕРАТУРА: А. Станојловић, *Петровград /Велики Бечкерек*, Петровград 1938; Д. Ј. Поповић, *Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва)*, Бг 1952; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини II (1736--1919)*, Н. Сад 1953; В. Стајић, *Новосадске биографије*, VI, Н. Сад 1956; С. Мезеи, „Стање и почетни развитак индустрије Војводине после Првог светског рата", *ЗМСДН*, 1961, 28; А. Касаш, „Записи Лазара Дунђерског о свом животу и стицању породичног иметка", *ЗМСИ*, 1995, 51; С. Вујичић, *Срби у Будиму и Пешти*, Будимпешта 1997; З. Ђере, *Неки аспекти развоја банкарства у Војводини до 1890. Прилози за историју банкарства у Војводини*, Н. Сад 1998; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, III, Н. Сад 2000; Н. Л. Гаћеша, *Историја банкарства у Војводини*, Н. Сад 2001.
Петар В. Крестић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Ленка
**ДУНЂЕРСКИ, Ленка**, добротвор (Србобран, 21. XI 1870 -- Беч, 21. XI 1895). Pођена у чувеној новосадској породици велепоседника и индустријалца Лазара Дунђерског и његове жене Софије, рођ. Георгијевић. Била је заштитница уметности и иницијатор изградње „Дунђерсковог позоришта" у Новом Саду. Бавила се хуманитарним радом и прикупљањем новца у добротворне сврхе. Школовала се у Бечу и Будимпешти, учествовала у добротворним концертима као извођач и организатор. Њена прерана и изненадна смрт инспирисала је песника, породичног пријатеља и кума Лазу Костића да у сећање на њу напише песму „Santa Maria della Salute". Исидора Секулић ју је описала у својим сећањима као фасцинантну девојку на коњу. Књижевни критичар Милан Кашанин написао је неколико расправа о њеном утицају на Костићеву поезију. Романтична прича о несрећној љубави између Ленке и Костића настала је у каснијем периоду и послужила је као инспирација различитим уметницима. О Ленки су писане књиге, расправе, рађене ТВ емисије. Ленкини родитељи су после њене смрти основали хуманитарни фонд са њеним именом, којим је располагала србобранска црквена општина. У Србобрану је 2006. установљена књижевна награда „Ленкин прстен", која се додељује сваке године за најлепшу љубавну песму написану на српском језику. Овај догађај је пропраћен различитим културним манифестацијама средином новембра поводом датума њеног рођења и смрти. Стеван Тодоровић урадио је њен портрет, а сачувано је неколико њених фотографија: у јахаћој ношњи са цилиндром, у народној ношњи и балској хаљини, као и две породичне фотографије из раног детињства.
ИЗВОРИ: РОМС; *Весник*, 1. XII 1895; *Ново време*, 15. XI 1895.
ЛИТЕРАТУРА: М. Кашанин, *Дневник -- Л. Костић*, Бг 1955; В. Петровић\*, Лаза Костић и романтика\*, СД, 6, Н. Сад 1958; Ј. Скерлић, „Романтичарски дух"; И. Секулић, „Лаза Костић", у: *Српска књижевност у књижевној критици*, Бг 1972; М. Лесковац, *О Лази Костићу*, Бг 1979.
Весна Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Милан
**ДУНЂЕРСКИ, Милан**, песник, културни и друштвени радник (Србобран, 26. II 1952 -- Србобран, 10. XII 2007). Групу Југословенских књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду завршио 1981. У Новом Саду је био уредник на „Трибини младих" (1973--1977) и у часопису *Поља* (1976--1984). Био је новинар (1977--1979) и директор (1979--1988, 1991--1995) Радио Србобрана, а 1988--1991. радио је као општински секретар СИЗ-а за културу, образовање и друштвене делатности. Као професор српског језика и књижевности радио у основној школи „Вук Караџић" и Гимназији у Србобрану (1995--2006). Био је посланик Скупштине АП Војводине (1998--2007) и председник општине Србобран (1996--1997). У својим трима књигама пуне поетичке зрелости (*Мртва природа*, Н. Сад 1979; *Анатом сенке*, Н. Сад 1986; *Pluralia tantum или месец изнад реке*, Србобран 2003) **Д.** је изградио поетски израз интелектуалних амбиција: језик му је ослобођен метафоричког обиља и лирске мекоте, а песничка синтакса је најчешће грађена по начелима паратаксе. Тематски углавном упућен на естетску сферу стварности, **Д.** уклања грубље социјалне, а поготово политичке димензије значења. Присутни су и аутобиографски мотиви, али преовлађује тон рефлексивне смирености. Није у сродству са богатом породицом Дунђерски. У знак сећања на Ленку Дунђерски **Д.** је у Србобрану 2006. иницирао оснивање књижевне награде „Ленкин прстен", за најбољу љубавну песму на српском језику. Награда са његовим именом основана је у Народној библиотеци Србобран за песнике средњошколског и студентског доба.
ДЕЛА: *Окован ребрима*, Н. Сад 1973; *Песме 1973*--*2007*, Н. Сад 2008; *Песник је попут Прометеја*, Србобран 2018.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Ређеп, „Жедни дјечаци", *Одјек*, 1973, 21, 10; Ј. Зивлак, „Поезија: дезилузија и утеха", у: М. Дунђерски, *Песме 1973*--*2007*, Н. Сад 2008; М. Беланчић, „А врбе, а валцери. Порука руке", *ЛМС*, 2009, 484, 3.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Стеван
**ДУНЂЕРСКИ, Стеван**, велепоседник, привредник (Србобран, 28. V 1859 -- Србобран, 21. VIII 1933). Унук Гедеона и син Новака Дунђерског. Неколико пута се налазио на челу општине Србобран, био је оснивач и председник Прве сентомашке штедионице а. д. (1892--1933), оснивач Економског удружења д. д. у Србобрану 1919. и први председник (1919--1931). Преко ова два друштва улагао је у трговину житом, пољопривредне и прехрамбене производе, отварање дрваре, у петролеј, со, дрва за гориво, мануфактурну робу. Највећи број улагача је 1932. остао без средстава. Закон о заштити земљорадника спречавао је узимање њихових поседа, које су они користили као јемство. Због овога је рад штедионице (завода) доведен у питање. Око 90% дужника чинили су власници малих земљишних поседа, а остали дужници били су економи, трговци и знатлије. **Д.** је поседовао око 2.400 јутара земље, пет кућа у Србобрану и 20 на салашима. Био је поборник Уједињења и присталица аграрне реформе. Пре I светског рата истицао се у бившој Сомборској жупанији као један од Срба који су се свим силама борили против мађаризације ових крајева. У свом дому у Србобрану 1919. угостио је регента Александра. После аграрне реформе остављено му је 568 јутара, а затим му је враћено још 505 јутара, као супер максимум због узорно вођене економије. Наследницима је оставио два велика салаша, Радишићев и Велики салаш, где се поред осталог гајила стока племените расе: липицанери, беле краве (бодомска марва), шарене краве (швајцарска марва), свиње мангулице, црне и беле, и свиње фајферице. Имао је у власништву кудељару и неколико млинова. Био је председник Српске православне црквене општине. Сахрањен је у гробници коју је изградио за себе и своје потомке на србобранском гробљу.
ИЗВОРИ: АрВ; АЈ; Приватна збирка наследника Стевана Дунђерског и породице Вуковић.
ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 22. VIII 1933; Н. Л. Гаћеша, *Историја банкарства у Војводини*, Н. Сад 2001; И. Бецић, *Финансијска политика Краљевине СХС 1918--1923*, Бг 2003; А. Митровић\*, Стране банке у Србији 1878--1914\*, Бг 2004; В. Димитријевић, \*Дунђерски - историја једне велепоседничке породице 1918--\*1941, докторска дисертација, ФФ Бг, 2009; И. Бецић, *Министарство финансија Краљевине Југославије 1918--1941*, Бг 2012.
В. Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКИ, Теодора Дора
**ДУНЂЕРСКИ, Теодора Дора**, дворска дама (Бечеј, 23. III 1887 -- Нови Сад, 21. II 1965). Ћерка адвоката др Ивана Влаховића, удата за др Гедеона Дунђерског, новосадског индустријалца и србобранског велепоседника. У периоду између два светска рата имала је важну улогу у раду хуманитарних установа које су покретале угледне Новосађанке. Била је председница Добротворне задруге „Српкиња Новосаткиња" у Новом Саду и председница Обласног и Бановског одбора Црвеног крста. У Н. Саду и Челареву угостила је многе угледне људе свога времена: Лазу Костића, Михајла Пупина, Пају Јовановић, кнегињу Олгу, принца Павла, краљицу Марију, принца Андреја, краља Александра Карађорђевића и многе друге. У њиховој кући, као васпитач и саветник, живео је Трива Милитар. Пре Рације упозорена да бежи из Н. Сада, остала је и преживела захваљујући познавању мађарског језика и помоћи послуге. После II светског рата породица је остала без својих поседа, фабрика и кућа. Живела је скромно од препродаје личних ствари и драгоцености које је поседовала. Одликована је орденима: Св. Саве II степена, Југословенском круном IV степена, Крстом Црвеног крста, Бугарским дамским орденом I степена и Белгијским Црвеним крстом I степена.
ИЗВОРИ: РОМС; Необјављени интервју са Теодором Дунђерски Ђурић, аутор В. Д.; Галерија МС: Паја Јовановић: Портрет Т. Д.
ЛИТЕРАТУРА: В. Димитријевић, *Дунђерски -- историја једне велепоседничке породице 1918--1941*, докторска дисертација, ФФ Бг, 2009.
В. Димитријевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНЂЕРСКОВО ПОЗОРИШТЕ
**ДУНЂЕРСКОВО ПОЗОРИШТЕ**, позоришна зграда у Новом Саду која је старањем Лазара Дунђерског саграђена 1895. И поред протеста грађана, наредбом новосадског Магистрата, у марту 1892. срушена је Грађанска дворана (налазила се на северној страни данашњег Трифковићевог трга у Улици доброг пастира) и Српско народно позориште, које је зграду користило од 6. I 1872, остало је без свог здања. Позоришна дружина била је приморана да крене на непрекидно гостовање по Војводини. Пре него што се 1. II 1895. вратила у Нови Сад, посетила је 28 места, одиграла 611 представа, али премијерно извела само 19 нових комада. У међувремену, о трошку велепоседника Лазара Лазе Дунђерског који је откупио сав грађевински материјал срушене Грађанске дворане, саграђено је ново позориште, тзв. **Д. п.**, по пројекту архитекте Владимира Николића. Подигнуто је на неприкладном месту, на плацу Лазе Дунђерског у дворишту Хотела „Краљица Јелисавета" (данас „Војводина"). Дружина СНП свечано је отворила нову зграду 16. II 1895. приказивањем комада *Задужбина цара Лазара* Милорада Поповића Шапчанина. Поводом отварања сашивени су нови костими, написана нова музика, а трупа је освежена и новим глумачким снагама. Нова, модерна позоришна зграда имала је велик значај за рад СНП: већ у првој, зимској сезони од 16. фебруара до 3. маја 1895. одиграна су 43 комада, од којих 19 нових. У позоришној сали су 26. и 27. октобра 1896. одржане и прве филмске пројекције. Зграда правоугаоног облика са декоративно обрађеном фасадом конципирана је под утицајем преовладавајућег изгледа тадашњих средњоевропских театара. Сала је примала око 600 гледалаца, имала је сцену, место за оркестар, партер са галеријом за стајање, ложе на првом спрату и две галерије (други и трећи спрат). Објекат је грађен у класицистичком стилу, а фасада окренута ка улици била је репрезентативно обрађена декоративном пластиком достојном изгледа националног театра. Зграда је била модерно технички опремљена, имала је електричну струју и осветљење. Унутрашњем уређењу позоришне зграде допринели су Јосиф Бунић, познат под уметничким именом Џон Џексон, као и Шпанкрафт, сликар из Будимпеште, који је израдио 14 декоративних паноа за позорницу и друге неопходне кулисе. У ноћи 23. I 1928, после представе *Распикућа*, **Д. п.** се запалило и зграда је потпуно изгорела, заједно са драгоценом опремом, библиотеком, архивом и фундусом декора и костима. Пожар је изазвала варница из зидане пећи, смештене у подруму. Већ сутрадан управа Матице српске упутила је апел грађанству за скупљање добровољних прилога за изградњу нове зграде СНП.
ЛИТЕРАТУРА: В. Петровић, М. Кашанин, *Српска уметност у Војводини*, Н. Сад 1927; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини*, II, Н. Сад 1954; *Споменица 1861--1961*, Н. Сад 1961; П. Јефтић, „Позоришне зграде у Новом Саду", *Позориште*, Тузла, 1966, 4/5; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; В. Митровић, „Конкурс за изградњу позоришта у Новом Саду из 1928/29. године", *РМВ*, 1994, 36; Д. Станчић, *Архитект Владимир Николић*, Н. Сад 1999.
Нада Савковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНИТ
**ДУНИТ**, дубинска стена из групе перидотита, која може бити и магматског и метаморфног порекла. Назив је изведен према офиолитима са планине Дун на Новом Зеланду. Изграђена је преко 90% од оливина који је у већој или мањој мери серпентинисан, а споредни састојци су спинел (хромит, пикотит), магнетит и платински минерали. Присуством базичног плагиокласа **д.** гради прелазе ка оливинском габру (троктолиту), а с порастом садржаја клинопироксена ка верлитима. У зависности од споредног минерала, постоје илменитски--, магнетитски--, хромитски-- и енстатитски варијетети **д**. Магматски **д.** настају процесима акумулације кристала оливина у базичној или ултрабазичној магми; такви **д.**учествују у грађи океанске коре и стога представљају честе литологије у офиолитима, док се велике масе ових стена срећу у кумулатним зонама континенталних базичних интрузија. Магматски **д.** показују хипидиоморфно-зрнасту структуру и масивну, хомогену и тракасту текстуру. **Д.** метаморфног порекла представљају стене горњег омотача где настају на рачун перидотита, најчешће услед реакције харцбургита и лерзолита с базичним растопима који пролазе кроз омотач или услед вишеструке екстракције растопа из перидотита, где **д.** остају као крајњи ултрарефракторни резидуум. Ови **д.** су протогрануларне, порфирокластичне или еквигрануларне структуре. Код нас је појава **д.**и троктолита кумулатног порекла констатована у неким офиолитским комплексима, нпр. код Прибоја, у долини Ибра, на Косову и другим местима, док се **д.** из горњег омотача налазе као нодуле у палеогним алкалним базалтима код Сокобање и Горњег Стрижевца. **Д.**, обично у извесној мери серпентинисан, користи се као архитектонски и украсни камен.
ЛИТЕРАТУРА: R. W. Le Maitre, A. Streckeisen, B. Zanettin и др., *Igneous rocks*: *A* *classification and Glossary of Terms*, Cambridge 2002; M. G. Best, *Igneous and Metamorphic Petrology*, Oxford 2003.
В. Цветковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУНИЋ, Радослав
**ДУНИЋ, Радослав**, правник, бан, сенатор (Мионица, 8. IX 1871 -- Крушевац, 8. V 1948). Студије права завршио је у Београду 1894. Као писар радио је у првостепеним судовима у Нишу и Крушевцу. Након положеног адвокатског испита (1896) напустио је државну службу и отворио адвокатску канцеларију у Крушевцу. Био је оснивач и први председник Занатлијске певачке дружине „Обилић" у Крушевцу (основана 1911). Подржавао је политику Напредне странке. Непосредно пред избијање Првог балканског рата био је међу оснивачима и касније на челу управе Окружне кредитне банке у Крушевцу, која је услед избијања балканских ратова отпочела рад тек у јануару 1914. Као резервни коњички поручник учествовао је у ратовима од 1912, командујући коњичким ескадроном. Демобилисан је 1919. у чину резервног коњичког капетана прве класе. Након рата наставио је адвокатски посао. На дужност врховног инспектора Председништва Министарског савета постављен је маја 1929. После оставке Даке Поповића постављен је за бана Дунавске бановине јануара 1930, а затим враћен на дужност врховног инспектора Председништва Министарског савета. Политичку активност продужио је као члан Југословенске националне странке. Одлуком краљевских намесника јануара 1935. постављен је за сенатора. Током 1939. обављао је дужност бана Дринске бановине.
ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Народно претставништво. Сенат. Народна скупштина*, Бг 1935; А. Стошић (прир.), *Под небом Крушевца. Књижевно-историјски зборник крушевачког краја*, Круш. 1997; *Биографски лексикон ваљевског краја*, 1, 5, Ва 1998; М. Сијић, *Расински округ и његови народни представници 1804--2004*, Круш. 2006; *Значајни људи Крушевца (1833--1944)*, Круш. 2012.
М. Гулић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЊА
**ДУЊА** (*Cydonia oblonga*), једина врста рода Cydonia, потпородице Maloideae (јабучасто воће) и породице Rosaceae (руже). Води порекло из Транскавкаског региона који укључује Јерменију, Азербејџан и Иран. Своје латинско име је добила по старом грчком граду Кидониа (данас град Хања на острву Крит), где се гајила још у античко време. Верује се да су **д.** воће које је Парис, принц Троје, принео Афродити, богињи љубави, како би добио наклоност принезе Хелене и тиме је испровоцирао Тројански рат. У античкој Грчкој **д.** су се давале као венчани дар јер су симболизовале плодност. Римљани су из **д.** извлачили етерична уља за производњу парфема. Французи већ вековима праве сир од **д**. **Д.** је свој пут ширења по свету започела из Арапског царства и то према Хималајима на истоку и по целој Европи на западу. Одомаћена је -- од хладнијих суптропских предела до хладних континенталних области. Може се наћи до 2.500 м надморске висине. Данас, највећи произвођач дуње је Турска, иза које следе Кина, Узбекистан и Мароко.
У светској производњи Србија заузима девето место. У структури српског воћарства **д.** је заступљена са свега 1,26% (1.300.000 стабала, на 2.000 ха и приносом 7--15 т/ха), што указује на екстензивну производњу. У послератном периоду до 1985. производња **д.** је стагнирала, да би се последње деценије повећало интересовање за њено гајење. Једини плантажни засади **д.** у Србији су у околини Суботице, Горњег Милановца, Младеновца и Краљева. Оплемењивачки програм стварања нових сорти **д.** је скроман, тако да је у Србији до сада призната само једна сорта **д.** -- морава. Настала је у Институту за воћарство у Чачку укрштањем сорти rea's mammoth (мамутова) и лесковачка, а призната је 1987.
**Д.** је диплодидни (2n = 34) жбун или мало дрво, 4--8 м висине. Дрво **д.** обично живи од 30 до 40 година, а поједина усамљена стабла могу доживети и 70 година. Има релативно плитак корен. Природни облик **д.** је жбун, док се у производњи формира пирамидална круна или круна у облику витког вретена са кратким деблом. Гранчице су маљаве. Листа пре цветања. Касно цвета (крај маја, почетак јуна), тако да избегава позне пролећне мразеве. Цветни пупољци су мешовити, смештени на врху родне гранчице, и дају појединачни цвет. Ентомофилна је врста. Одлична је пчелиња паша јер цветови нектаре током целог дана и дају нектар са великом концентрацијом шећера -- до 49,5%. Према степену оплођења сорте се деле на самооплодне, делимично самооплодне и самобесплодне. Плод је синкарпна коштуница, крупан, јабучастог (*Cydonia oblonga* subsp. *maliformis*) или крушкастог (*Cydonia oblonga* subsp. *pyriformis*) облика и достиже масу чак до 2 кг. Жуте је боје, маљав (маљавост нестаје сазревањем), кисело-слатког укуса и карактеристичне ароме. Сорте са плодовима јабучастог облика су ароматичнијег укуса, сувљег и тврђег мезокарпа и мноштвом камених ћелија, док плодови крушкастог облика имају финију и сочнију структуру мезокарпа. Широм света створено је око 40--50 сорти, али само њих 10--15 се комерцијално гаји. Најпознатије сорте пореклом из Србије су лесковачка, врањска и морава.
Данило II, архиепископ српски, крајем XIII и почетком XIV в., подстиче гајење воћњака, што је уродило плодом, јер је записано да је током XIV в. воћарство доживело процват. Поред великог броја свежег или сушеног воћа тражиле су се и **д**. У Србији највише се гаје лесковачка и врањска **д**. Лесковачка **д.** је раширена по долинама Велике, Јужне и Западне Мораве и у Војводини. У народу је називају **д.**, за разлику од врањске **д.** коју зову дуњац. Доста је отпорна према болестима и штеточинама (осим према вирусима). Облик плода је јабучаст, крупан до врло крупан (200--500 г). Месо плода је ситнозрно, киселослатко, фине ароме. Сазрева средином до краја октобра. Врањска **д.** је раширена у сливу Јужне, Западне и Велике Мораве, а мање у осталим деловима Србије. Осетљивија је на болести и штеточине. Плод је крушколик, крупан, масе од 400 до 1.500 г. Месо плода је слабо сочно, трпко, слатко накисело, са доста камених ћелија, пријатне ароме. Бере се од средине до краја октобра.
**Д.** је хелиофитна биљка. Најпогоднија земљишта су она која су умерено влажна, пропусна и богата хранљивим материјама. Толерантна је према суши. Не подноси висок ниво креча у земљишту, јер долази до хлорозе. Најчешће подлоге за **д.**, које се одабирају у односу на карактеристике земљишта, су **д.** МА и БА29. Саднице **д.** могу да пророде већ у другој години, а максималне приносе даје у десетој години. Берба **д.** се врши када плодови добију карактеристичну жуту боју и када се лако одвајају од гранчице. **Д.**, као и јабука и крушка, спада у климактерично воће, тј. неопходно је дозревање на 20 °C како би јој се развиле органолептичке особине. Прерано убрани, незрели, плодови не могу развити потпуну арому и карактеристичан мирис **д**.
Плодови **д.** се ређе користе за свежу употребу, али имају широку примену у прехрамбеној индустрији. У Србији **д.** се најчешће користи за производњу: слатка, компота, китнкеса (сир од **д.**), џема, мармелада, паста од **д.**, суџука од **д.** званог „Моравац", сока (бистри и кашасти), **д.** у руму, **д.** у вину, ликер од **д.** и ракије „дуњеваче". Сиров, плод **д.** садржи јако много пектина, угљених-хидрата, протеина, масти, танина, органских киселина (оксална, лимунска, малична, кинична), полифенолних супстанци (флавоноида, кверцетина, рутина, кемпферола), амино-киселина (аспарагин, глицин, глутамин, хидрокси-пролин и хистидин), минералних материја (K, Na, Zn, Fe, Cu, Mn, F), витамина С, провитамина А (бета-каротена), и витамина B комплекса (B1, B2, B3, B6, B12). Богата је дијететским влакнима. Семе садржи 15% уља и протеина, уз мали део амигдалина. Главни део семенке је слуз које може бити и до 20%, па се зато користи за израду сирупа против кашља, за опекотине и производњу козметичких препарата. У народној медицини од семена се праве мелеми за лечење декубитуса, отока и испуцале коже. Плод служи за лечење упале ждрела, крајника, желуца и анемије. Сок од **д.** лечи ране и помаже код дијареје, дијабетеса и уринарних проблема.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Мратинић, *Дуња*, Бг 2010; M. Khoubnasabjafari, А. Jouyban, „A review of phytochemistry and bioactivity of quince (*Cydonia oblonga* Mill.)", *Journal of Medicinal Plants Research*, 2011, 5, 16.
Милица Фотирић Акшић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЊАРИЦА
**ДУЊАРИЦА** (Cotoneaster), род листопадних или вечнозелених жбунова, ређе ниског дрвећа, усправног, устајућег или полеглог стабла из породице ружа (Rosaceae) и потфамилије јабучарки (Maloideae). Гране су им округласте, ретко незнатно окриљене. Листови су наизменични, цели, на кратким дршкама. Цваст је на врху или бочно на стаблу, цимозна или гроњаста, ретко цветови појединачни. Чашица им је кратка, трајна, од пет листића, круница бела, ружичаста или црвена од пет листића. Прашника има 10--20 усађених у цветну ложу; плодник је потцветан. Плод им је црвена, браонкастоцрвена, наранџаста или црна јабуколика коштуница. Род обухвата око 90 врста распрострањених претежно у северној Африци, средњој Америци и Азији, са највећим бројем врста у Кини. У Европи од природе расту седам, а у Србији три врсте. Код нас је најчешћа маљава **д.** (*C. tomentosa*) која расте у термофилним шумама грабића, црног граба, црног бора и др., на кречњачкој подлози, често у клисурама и кањонима, затим пиринејска **д.** (*C. pyrenaicus*) која спорадично насељава кречњачке терене планинских области и црна **д.** (*C. melanocarpa*) која је веома ретка и нађена на неколико места у источној Србији. Наше аутохтоне врсте **д.** могу се користити у хортикултури, док се неке стране азијске врсте увелико гаје по парковима и баштама (*C. horizontalis*, *C. acuminatus*).
ЛИТЕРАТУРА: Б. Јoвановић, „Cotoneaster Medic.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије V*, Бг 1972; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2008.
Владимир Стевановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЊИЋ, Владимир
**ДУЊИЋ, Владимир**, сликар (Чачак, 21. IX 1957). Дипломирао сликарство 1981. у класи М. Србиновића, на Факултету ликовних уметности у Београду. Члан је УЛУС-а од 1982. Имао је више самосталних изложби у земљи и иностранству, први пут у Београду (1977. у Галерији Студентског културног центра), а потом и у Чачку, Сремској Митровици, Ваљеву, Ужицу, Новом Саду, Будви, Херцег Новом, Загребу, Токију и Паризу. Од 1982. учествује на групним изложбама у земљи и иностранству (Београд, Чачaк, Панчево, Пожаревац, Аранђеловац, Вршац, Будва, Будимпешта, Беч, Торонто, Минск). Од 1982. излаже на Октобарском салону ликовних и примењених уметности Србије. Био је учесник меморијала Надежде Петровић у Чачку, Малог пролећног анала у Чачку, „International Art Fair-Art expo" у Будимпешти, као и међународног бијенала „У светлости Милене". Учествовао је у Ликовној колонији РТС-а. Његова дела налазе се у јавним уметничким збиркама (Збирка југословенског сликарства друге половине XX в., Уметничкa галеријa „Надежда Петровић", Чачак; Збирка Галерије 99, Београд). У оквиру нове фигурације, **Д.** метафизичке слике и портрети меланхолично спајају езотеризам школа старих мајстора са искошеним резом и драматургијом савременог филмског кадра. У циклусима уља на платну (*Велови*, 2006) савршено углачани бојени наноси стварају јединствени штимунг у којем се као у огледалу одражавају неуротична осећања човекове тескобе пред могућом судбином цивилизације. Сматрајући слику интегралном целином особеног значења, **Д**. у свакој види могућност остављања аутопортрета, са свим својим несвесним страховима, заблудама и сећањима.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Шуица, *Благовести*, Бг 1988; К. Радуловић, *Аеqulibrium*, Чачак 1995; М. Комненић, *Велови*, Бг 2006; *Дуњић*: *монографија*, Ва 2008; Д. Јовановић Данилов, „Лица после погледа", *Политика*, 9. III 2013; С. Домазет, „У атељеу: мачке с очима радозналог бића", *Политика*, 15. II 2020.
Ирина Томић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЊИЋ, Михаило
**ДУЊИЋ, Михаило**, лекар, хирург (Чачак, 29. III 1874 -- Шабац, 8. VIII 1937). Филозофски факултет завршио у Београду, где је неко време био асистент на предмету Ботаника. Медицину је завршио у Грацу 1903. Хирургију је специјализирао у Берлину. Краће време радио је у Кучеву и Пожаревцу. Кад је у Шабачкој окружној болници основано Хируршко одељење, постављен је за вршиоца дужности шефа одељења. Набавио је најнеопходније инструменте, стерилизатор и операционо рубље и са операцијама почео у јесен 1906. Успешно је изводио скоро све познате операције из опште, абдоминалне, гинеколошке и торакалне хирургије и оториноларингологије, тако да је одељење постало врло угледно у Србији. У балканским ратовима збрињавао је рањенике, а у I светском рату био је хирург у завојишту Дринске дивизије првог позива а касније шеф Хируршког одељења сталне Војне болнице у Битољу. Прешао је Албанију. На Крфу је основао прву савезничку болницу. По завршетку рата вратио се у Шабац, где је 1920. постављен за управника болнице. Пензионисан је 1935. Био је веома образован, читао и преводио с грчког и латинског језика. Био је учесник Првог конгреса српских лекара и природњака (1904), Првог састанка српских хирурга (1907), Првог југословенског састанка за оперативну медицину (1911) и свих конгреса југословенских хирурга до 1937. Био је велики добротвор и друштвени радник. Основао је опоравилиште за слабовиду и сиромашну децу у Шапцу. Био је иницијатор подизања нове болнице у Шапцу, оснивач и дугогодишњи председник Друштва за чување народног здравља, један од оснивача Шабачке библиотеке и читаонице и један од иницијатора покрета за савремено и хигијенско уређење градова у Србији. Бавио се здравственим просвећивањем у Посавини и Подрињу. Помагао је руске избеглице из 1917. Био је носилац многих домаћих и страних одликовања.
ЛИТЕРАТУРА: „Извештај о раду Хируршког одељења болнице у Шапцу за 1906. годину", *САЦЛ*, 1907; Д. С. Кастратовић, *Историја медицине Пожаревачког округа*, По 1911; Д. Аранитовић, *Библиотекарство у Шапцу и Подрињу 1847*--*1997*, Шабац 1997; Р. Чоловић, *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; М. Милановић, *Биографски лексикон. Познати српски лекари*, Бг--Торонто 2005.
Радоје Чоловић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЊИЋ, Слободан
**ДУЊИЋ, Слободан**, ортопед-трауматолог, пуковник, професор ВМА (Ваљево, 30. Х 1914 -- Београд, 26. V 1994). Медицински факултет завршио у Београду 1939. Као лекар је радио у селу Штитар код Шапца, чак и после окупације одлазећи из немачког логора. Овде ради до 1942, када је приморан да се придружи четничким јединицама, али убрзо бежи у Босну и придружује се партизанима. Рат завршава у чину мајора и ради у војним болницама и амбулантама у Шапцу, потом у Гњилану и Сурдулици. Води амбуланту у Битољу и активно се укључује у збрињавање Маркосових партизана. Амбуланта је проглашена најбољом у армијској области, а он упућен 1949. на специјализацију у Скопље, следеће године на ВМА у Београду, где завршава специјализацију 1953. Усавршавао се у Сен Галену. Био је начелник одељења трауматологије, а потом Одељења за трауматологију ВМА (два одељења) 1966--1976. Увео је нове методе лечења или их први применио у Југославији, као што су: антиротационе плочице по Hick-у, плочице по Lower-у, примена компресивне остеосинтезе, новине у лечењу отворених и политрауматизованих прелома (и З. Јовановић, „Мултипли преломи дугих костију", *ВП*, 1964, 21; и З. Зајић, „Искуство у лечењу прелома дијафизе бутне кости са посебним освртом на резултате постигнуте Küntscherovom остеосинтезом (1955--1965)", *ВП*, 1967, 24, 11; и А. Јанкулоски, З. Јовановић, „Компликовани мултифрагментарни прелом фемура са конквасацијом меких ткива", *ВП*, 1970, 27, 5; и А. Јанкулоски, Ј. Јабланов, „Стрелни прелом фемура", *ВП*,1971, 28, 3). Одељење је постало познати центар у којем је збрињаван велик број повређених из целе Југославије и рањеника из несврстаних земаља. У ВМА је биран у сва наставна звања. Два пута је био у мисијама на Синају, а оперисао по позиву у Либији и Бангладешу. Изводио је показне операције у Будимпешти и Сен Галену. Био је први трауматолог ЈНА, лични лекар и пратилац маршала Тита. Учествовао је у писању три уџбеника и објавио 30 радова у домаћим и иностраним часописима.
ДЕЛА: „Повреде меких ткива и костију екстремитета", у: И. Папо, (ур.), *Ратна хирургија*, Бг 1968; коаутор, „Савремени принципи лечења отворених прелома екстремитета", *ВП*, 1971, 28, 12; и А. Јанкулоски, З. Јовановић, „Пнеуматске удлаге као средство имобилизације у оквиру прве помоћи", *Acta Chir Iugosl*., 1975, 22 (1 Suppl).
ИЗВОРИ: АС; Архив персоналних података ВМА, Београд.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић (ур.), *35 година Војномедицинске академије, Клиника за трауматологију и ортопедију*, Бг 1985.
М. Игњатовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЊИЋ, Чедомир
**ДУЊИЋ, Чедомир**, бригадни ђенерал (Мала Врбица код Младеновца, 11. II 1881 -- Београд, 26. VIII 1952). Завршио је 31. класу Ниже и 14. класу Више школе Војне академије, као и Нижи и Виши курс Артиљеријске школе гађања. По завршетку ВА био је командир вода у Дунавском артиљеријском пуку (1906--1907), Брдском артиљеријском пуку (1907), Дунавском артиљеријском пуку (1907--1908) и Градском артиљеријском пуку (1908--1912), као и командир чете у Градском артиљеријском пуку (1912). Током балканских ратова био је задужен за мобилизацију Зајечарског градског артиљеријског одреда, потом командант транспорта опреме за Драч и командант Зајечарске утврђене одбране. На почетку I светског рата мобилисао је градску артиљеријску батерију Скопског градског артиљеријског одреда, која је придодата најпре Шумадијској дивизији првог позива, потом Комбинованој дивизији и Браничевском одреду. На Солунском фронту био је командир батерије у Тимочком хаубичком дивизиону (1916) и командант Вардарског хаубичког дивизиона (1916--1918). Непосредно по завршетку рата учествовао је у операцијама на албанском граничном фронту као командант артиљерије Дебарског одреда Подримских трупа (1919--1920). У наредном периоду командовао је дивизионом у 3. хаубичком пуку (1920--1921) и 2. пуком тешке артиљерије (1921--1924). Вршилац дужности команданта Вардарске артиљеријске бригаде постао је 1924. До 1930. био је командант артиљерије Вардарске и Брегалничке дивизијске области, а од 1930. до 1933. командовао је артиљеријом Осјечке дивизијске области. На тој дужности је пензионисан и преведен у резерву 1933. Реактивиран је пред почетак Априлског рата и постављен на дужност команданта артиљерије Седме армије. Други светски рат провео је у немачком ратном заробљеништву.
ЛИТЕРАТУРА: В, Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941*, II, Бг 1983; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941*, Бг 2004.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПИЛО
**ДУПИЛО**, племе у Црној Гори које припада Црмничкој нахији, као делу Старе Црне Горе. Племенска област граничила се са Ријечком нахијом односно територијом племена Љуботињ на северу, Скадарским језером на истоку, племеном Подгор, односно селом Орахово на југу и племенима Брчели и Грађани на западу. Површина те области је 2.855 ха. У саставу племена су четири села: **Д.**, Попратница, Трново и Комарно. У прошлости је око села Трново и Комарно било спорова са Љуботињанима. После оружаног сукоба између Ријечке и Црмничке нахије, у другој половини XVII в., ова села су припала **Д.**, чиме је племе заокружило своју територију. Називи црмничких племена одговарају називима сеоских насеља која су имала највећу улогу у њиховом формирању. Први помени насеља **Д.** и Трново датирају из повеље краља Стефана Владислава из 1234. Дупљани се помињу и у повељи Ивана Црнојевића из 1482. У турском дефтеру из 1521. **Д.** се помиње под називом Дупилови. Тумачење постанка имена овог села везано је за конфигурацију тла на којем се оно формирало. То су две дубоке увале у облику дупље, Пудило и Туње. Село је заштићено са свих страна, a делимично отворено само ка југоистоку, ка Ораховском пољу. С обзиром на повољне услове живота, благу климу и обиље воде, Црмница је била насељена у даљој прошлости. О томе сведоче и камене гомиле, могиле, претпоставља се из времена Илира, којих има највише управо на подручју **Д.** (у атару Трнова четири, на Комарну девет итд). За неке од њих је потврђено да су биле гробнице. Материјални трагови на територији племена постоје и из римског периода. Релативно рано ове пределе населили су и Словени, који од тада представљају већину, док је у мањем броју заступљено и, углавном сточарско, влашко и албанско становништво. Старије словенско становништво у Црмници је запамћено под именом Стари Зећани. Међутим, племе **Д**., као ни друга племена у Црмници, нису формирали Стари Зећани, него таласи досељеника изазвани превасходно турским освајањима. Та досељавања могу се пратити од XIV в., а нарочито су се интензивирала после пада Скадра 1479. Досељеници су били релативно разнородни. Братственичка предања, на пример, наводе порекло неких братстава у **Д.** са Косова и Метохије, из Васојевића итд. Како су нови досељеници постајали многобројнији и јачали кроз процесе сплемењавања, суживот са старинцима је нарушен, а они су постепено потискивани. О неким старијим изумрлим или исељеним породицама, родовима или братствима у **Д.** сачувано је сећање у топонимима на територији племена, на пример Калин крш, Калина кула (Кали, Калачи), Куштулина лазина (Куштулићи), Фурланове зидине (Фурлан) итд. Поред тога, константно су се одигравале и миграције мањег обима, из економских разлога, али и због крвне освете или неког другог конфликта. Да би избегли турску одмазду због сарадње са Млечанима, после Кандијског рата у два маха -- 1656. и 1659, 26 црмничких породица, међу којима неке из племена **Д**., иселило се у Истру, у данашњи Перој, у којем и данас постоји мала црногорска заједница. Упркос повољним условима који су у прошлости привлачили досељенике, овај крај у савремено доба у већој мери карактерише исељавање. Године 1980. на територији **Д.** забележено је 17 братстава са 93 домаћинства. Међу најстарија братства која су тада живела у области племена убрајали су се Вучинићи и Петровићи. Према подацима државног пописа из 2003, у **Д.** је било 64 становника (23 домаћинства), у Трнову 18 (11 домаћинстава), у Комарну 26 (13 домаћинстава), а у Попратници 9 (4 домаћинства).
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, *Стара Црна Гора. Етничка прошлост и формирање црногорских племена*, Бг 1926; Ј. Вукмановић, *Црмница. Антропогеографска и етнолошка испитивања*, Бг 1988.
М. Прелић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПЛИКАТ
**ДУПЛИКАТ** (лат. *duplicatum*: удвојено), други примерак неке публикације истог издања, додатни примерак. У библиографском смислу то су примерци који се типографски не разликују. У зависности од профила библиотеке, врсте грађе и фреквенције коришћења два или више истоветних примерака неког издања могу бити заступљена у општем фонду и неким посебним библиотечким целинама. **Д.** се обично сврставају у тзв. *Збирку дупликата* -- резервни фонд библиотеке који служи за размену, поклоне или за надокнаду уништених публикација.
ЛИТЕРАТУРА: К. Грубачић, *Енциклопедијски лексикон библиотекарства*, Сар. 1964; В. Јокановић и др., *Библиотекарски лексикон*, Бг 1984; Б. Билбија, *Основи библиотекарства*, Бл 2015.
Д. Грбић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПЉАЈ
**ДУПЉАЈ**, село у Србији, у јужном делу Тамнаве, које припада општини Ваљево, а општинско средиште је око 14 км према југозападу. Повезани су локалним путем дугачким 6 км, који код села Попучке излази на магистрални пут Ваљево--Београд. Насеље је настало на побрђу, с обе стране потока Рабас, леве притоке Колубаре (притока Саве). Оно је дисперзивно, чине га појединачне куће и групе кућа изграђене по косама између долина, на висинама 200--270 м. Први пут се помиње 1737. Године 1928. имало је 37 домова. Током друге половине XX в. владала је константна депопулација. Године 1953. било је 760, а 2011. у њему је живео 351 становник, од којих су 96,9% били Срби. Пољопривредом се бавило 80,6% економски активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПЉАЈА
**ДУПЉАЈА**, село у југоисточном делу Баната, на граници дилувијалне терасе и алувијалне равни Караша (лева притока Дунава), на висини од око 80 м. Југоисточно од **Д.** је Мали Песак. Кроз село пролази локални пут, који повезује неколико села на југоисточној периферији Банатског песка са путевима Ковин -- Бела Црква и Вршац -- Бела Црква. Општинско средиште Бела Црква је 15 км југоисточно од **Д**. Насеље је уз западну границу дилувијалне терасе према алувијалној равни Караша. Две улице су издужене дуж те границе, правцем југозапад--североисток, а спаја их неколико кратких попречних улица. Најдужа попречна улица је на југозападној периферији села и она се спушта у алувијалну раван. Први помен села је из 1421, а затим се у два маха помиње у време турске доминације Банатом (1660. и 1690--1700). Од 1713. насељено је у континуитету. Од 1773. у саставу је Војне границе. Године 1802. село је имало 816 становника. Популација се касније споро увећавала и максимум је достигла 1910, када су је чинила 1.242 члана. После тога је дуго стагнирала на нижем нивоу, а крајем XX в., као последица негативног природног прираштаја и исељавања становништва, наступила је изразита регресија. Године 2011. било је 738 становника, од којих су 85,5% били Срби. Аграрним занимањима бавило се 52,6% активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе и неколико продавница мешовитом робом.
ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Бела Црква*, Н. Сад 1988; С. Ћурчић, *Насеља Баната -- географске карактеристике*, Н. Сад 2004.
С. Ћурчић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПЉАЈСКА КОЛИЦА
**ДУПЉАЈСКА КОЛИЦА**, двоја глиненa колица, представници фигуралне уметности дубовачко-жутобрдске групе. На самом почетку XX в. фрагменти колица и антропоморфних фигурина били су нађени у селу Дупљаја, у јужном Банату, и продати историчару Леонарду Бему. Он их је реконструисао, a касније продао једна, са два точка, поломљеном рудом и фигурином, вршачком музеју. Друга колица, са три точка, барским птицама, кружним поклопцем и фигурином са фалусом испод дуге звонолике хаљине његов је син Карл Бем 1929. продао Народном музеју у Београду. Ускоро затим Јозо Петровић је у раду у *Старинару* идентификовао мушку фигурину у дугој хаљини са београдских колица као Аполона Беленуса, келтско божанство вегетације и плодности. С обзиром на то да је реч о случајном налазу, отворено је питање места и околности наласка. У непосредној близини села Дупљаја, на доминантној лесној тераси непосредно изнад реке Караш, налази се локалитет Коњско гробље -- Град, које је још 1866. привукло пажњу мађарског истраживача Флориса Ромера. Локалитет помињу Жигмонд Ормош и Феликс Милекер крајем XIX в. Габор Теглаш је 1905. дао детаљан опис и цртеже попречних пресека налазишта. До II светског рата прикупљани су појединачни налази посуда, а систематско археолошко истраживање почиње тек 70-их година XX в. За место налаза колица Милутин и Драга Гарашанин су сугерисали виноград југоисточно од локалитета Град, где је нађена дубовачко-жутобрдска керамика. Касније је М. Гарашанин ревидирао овај став и прихватио Град као место налаза. Са друге стране, Ђурђе Бошковић, који је предложио занимљиву али упитну реконструкцију поклопца нађеног са колицима, цитирао је писмо Ф. Милекера у којем он помиње обалу реке Караш, северно од Дупљаје, као место налаза ових фрагмената, и време наласка пре 1903. Такође се зна да фрагменти нису нађени истовремено, него у више наврата на истом налазишту.
Фигуралне групе реконструисане су почетком XX в., а услед недостатка паралела у то време многи детаљи су изведени произвољно. Тешко је рећи који делови су оригинални, а који су додати. Примерак у Београду је сивоцрвенкасте боје, глатке површине која није механички глачана. Вршачка група је црвенкастомрке боје са траговима сивоцрне. Главе фигурина су ваљкастог облика, с истакнутим пластично моделованим носом, очима у виду концентричних кругова, а уста су представљена двема хоризонталним цртама. Примерак из Београда испод носа има два удубљења, могуће представе ноздрва, уши су приказане урезима у облику двојне спирале, а на потиљку је низ уреза, препознатих као представа косе. На вршачком примерку на темену се налази урезана свастика. Док су код вршачке фигурине руке спојене с телом, код друге фигурине су одвојене од тела, савијене у лактовима. Обе фигурине имају наглашен струк и звонолики доњи део. На врату београдске фигурине приказана је огрлица чији се крајеви завршавају двоструким спиралама, а са врата се ка грудима спушта друга огрлица која се завршава спиралним увојцима. На леђној страни фигурине са те огрлице висе три слична украса испод којих је комбиновани чешљасти украс. Прсти на шакама положеним на стомаку су приказани дужим урезима. Појас на овој фигурини представљен је трима урезаним линијама са којих се спуштају већи шрафирани троуглови. Испод њих су концентрични кругови, а руб базе фигурине је орнаментисан траком шрафираних троуглова са врхом окренутим надоле. Накит који је приказан чини се да је припадао оригиналнoј декорацији фигурине, а приказивао је украсне предмете карактеристичне за средње бронзано доба. Вршачки примерак је скромније орнаментисан. На грудима фигурине је вертикални низ обичних и концентричних кругова са чије леве и десне стране су свастике. Мотив свастике налази се и испод струка, на њега се настављају три вертикално распоређена круга, а рубни део базе је украшен низом обичних и концентричних кругова. На колицима у Народном музеју у Београду у средишњем делу је мања, а с обе стране централног точка су две пластично моделоване барске птице. Чини се да су главе птица оригиналне. На основу завршетка кљунова и вратова могу се препознати као патке, а не лабудови. Конструкција колица са три точка је веома необична и за њу не постоје директне паралеле. Руде и точкови су реконструисани; руде су изведене веома грубо, за разлику од точкова израђених релативно прецизно, тако да се не може са сигурношћу рећи да ли су колица оригинално имала три или четири точка.
Многобројни радови посвећени су питању шта представљају и какву симболику носе **Д. к**. Драга Гарашанин се, определивши их у дубовачко-жутобрдску групу, двоумила у идентификацији између Диониса и Аполона Хиперборејског, наводећи и балканске корене, сродности и преклапања неких елемената њиховог култа. Ово мишљење је критиковао Милоје М. Васић, сматрајући колица фалсификатом. У исто време, легитимитет **Д. к.**
потврдили су Ернст Шпрокхоф и Георг Косак. Шпрокхоф не само да је истакао да фигурина представља бога сунца, него да је то Аполон Хиперборејски, који лети у својој кочији са лабудовима из земље Хиперборејаца, на северу, ка Делфима, на југу, доносећи нове законе Грцима. Према Косаку, птице вуку колица до региона где се завршава животни циклус. Сунце путује преко тог региона, повезаног са колицима путем круга -- сунчевог симбола -- урезаног на горњој површини колица. **Д. к.** су била и касније у више наврата предмет нових публикација и дискусија како српских, тако страних научника. Опште узевши, налаз се може повезати с обожавањем сунца и птица у бронзаном добу.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Петровић, „Вотивна колица из Дупљаје", *Старинар*, 1928/29--1930, 3, 5; Д. Гарашанин, „Прилог проучавању Дупљајских колица", *Старинар*, 1951, 2; M. M. Васић, „Анализа Дупљајских колица", *ЖА*, 1954, 4; G. Kossack, *Studien zum Symbolgut der Urnenfelder- und Hallstattzeit Mitteleuropas*, Berlin 1954; E. Sprockhoff, „Nordische Bronzezeit und frühes Griechentum", *Jahrbuch des Römisch-Germanischen Zentralmuseums Mainz*, 1954, 1; Đ. Bošković, *Quelques observations sur le char culturel de Dupljaja*, *AI*, 1959, 3; М. Гарашанин, *Дубовачко-жутобрдска група*, у: A. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, *Бронзано доба*, Сар. 1983; В. Васић, Р. Васић, „Идентификација птичјих представа у праисторији", *Старинар*, 2003--2004, 53--54; М. Пековић, *Антропоморфне фигурине бронзаног доба у српском Подунављу*, Бг 2015; A. Палавестра, М. Милосављевић, „Хипербореја у српској археологији", *Архаика*, 2016, 4.
Марија Љуштина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПЉАНЕ
**ДУПЉАНЕ**, село у источној Србији, у Крајини, које припада општини Неготин, а од општинског центра удаљено је око 12 км према северозападу. Изграђено је у долини Дупљанске реке (слив Дунава), а са локалним путем, дугачким око 5 км, повезано је магистралним путем Неготин--Кладово. Насеље је компактно, смештено у уској долини потока и кратким долинама три његове притоке, на 170--270 м н.в., па је добило радијалну основу и распоред улица. Село се више пута помиње од краја XVIII в., а 1866. имало је 122 куће. Током друге половине XX в. **Д.** је захватила константна и нагла депопулација. Године 1953. оно је имало 1.293, а 2011. 481 становника, од којих су 67,2% били Срби, а 20,2% Власи. Пољопривредом се бавило 70,5% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија. Око 2 км североисточно од села су сеоски виногради са заселком „Дупљанске пивнице" које чине подруми за чување вина.
Драгутин Тошић
**Црква Св. великомученика Георгија.** Село **Д.** није имало цркву све до 1938, када је залагањем мештана подигнут садашњи храм. Грађен је у периоду 1928--1938, према плану који је израдио архитекта Василије Андросов, руски емигрант. Он је пројектовао преко шездесет цркава на територији Југославије, уклапајући се у национални стил заснован на српском средњовековном неимарству. По завршетку градње храм је осветио на дан храмовне славе, 6. V 1938, тимочки епископ Емилијан. Залагањем црквене општине села и мештана црква је обновљена 1980. Храм има основу у облику грчког крста са куполом, а грађен је тесаним каменом. Црква се пирамидално уздиже ка високом, октогоналном кубету, изведеном по узору на слична решења моравске школе. Олтарски простор затвара висок иконостас са петнаест икона које су дело непознатог сликара. Зидног сликарства има у куполи и певничким просторима, док су зидови храма обојени у сиво-плаву боју, на начин којим се постиже имитација оплате од мермерних плоча. У црквеној порти подигнута су два звоника, један поред другога. Старији је сазидан од камена и имао је два звона, док је новији омалтерисан и обојен у бело са украсним елементима од црвене, фасадне цигле.
Милица Рожман
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; Ј. Пјевац, ,,Црква Светог Великомученика Георгија у Дупљану", у: *Сакрална топографија Неготинске Крајине*, Неготин 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПЉАРИ
**ДУПЉАРИ**, углавном морске животиње, са познатих око 9.000 врста, које су назив добиле по поседовању цревне дупље која служи за транспорт и варење хране. Њихова јединствена особина су жарне ћелије распоређене на тентакулама или ручицама око усног отвора. У **д.** убрајамо морске сасе, хидре, корале, медузе. Већином насељавају плитке воде. **Д.** су двослојне животиње и то објашњава једноставност њихове грађе. У животном циклусу један број **д.** има смену форми полипа и медузе. Развијају се преко трепљасте и покретне ларве плануле. Фауна Србије је, разумљиво, сиромашна врстама **д**. Познато је присуство две врсте, и то слатководне хидре, *Hydra vulgaris* и слатководне медузе, *Craspedacusta sowerbyi*. Слатководне хидре живе у различитим типовима станишта, од бара до језера, честе су и у споротекућим и брзим водотоковима, а нарочито су заступљене у воденој вегетацији. Тело хидри је цилиндрично и ретко када дуже од 20 мм. Често су прозрачне и тешко уочљиве у води. Хране се другим воденим животињицама. Слатководна медуза је распрострањена широм света, а њено порекло је Кина. У европским водама се јавља од краја XIX в. У Србији насељава углавном стајаће воде, као што су баре, језера, резервоари са водом, а повремено се може наћи и у текућим водама. Јавља се у форми полипа када је тешко уочљива и величине неколико милиметара, а у форми медузе када температура воде током летњих месеци пређе 25 °C. Медузе су величине 20--30 мм, обично прозрачне, и могу се јавити у великој бројности што може да узнемири локално становништво и купаче. Слатководна медуза може да парализује рачиће којима се најчешће храни, али нема капацитет да на било који начин оштети људску кожу.
ЛИТЕРАТУРА: А. Остојић, *Фауна слатководних бескичмењака са илустрованим кључевима за идентификацију*, Краг.--Бг 2013.
Ж. Томановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПНИЧКА ЕПИСКОПИЈА
**ДУПНИЧКА ЕПИСКОПИЈА**, постојала је као самостална епархија у периоду XV--XVIII в., на простору данашње западне Бугарске. Вероватно је основана као епархија Цариградске патријаршије, али је 1566. припојена обновљеној Пећкој патријаршији. Добила је име по седишту у Дупници која је изникла поред остатака античког града Германије. На антички град још увек подсећа река Германштица. Налазила се у суседству Самоковске епархије, али се у изворима јасно разликује од Радомирске и других суседних епархија. Њену самосталност потврђује запис из 1565. на четворојеванђељу у којем се помињу епископи радомирски Мардарије и дупнички Митрофан. У списку цариградских коначишта Самоков и Дупница уписани су посебно. У XVII в. дешавало се да има заједничког епископа са Самоковском епархијом што потврђује запис из 1666. на једној књизи писаној за Ананија, епископа „Самокову и Дупници". Самоковског епископа Симеона (Поповића) Турци су 1737. ухватили у Дупници, мучили као подстрекача народног устанка и у Софији обесили. **Д. е.** остала је у канонској јурисдикцији све време трајања Пећке патријаршије. Укидањем Пећке патријаршије 1766. припала је Цариградској патријаршији, што је патријарх искористио да је укине и њен простор припоји Самоковској епископији.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг II 1903, III 1905.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, „Српска црква средином 17. века", *Глас САНУ*, 1980, 320.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУПОР, Миле
**ДУПОР, Миле**, астролог, цариник, туристички радник (Штикада код Грачаца, Лика, 14. XI 1905 -- Ријека, 21. I 1981). Учио је финансије и запослио се као цариник на Корчули, где ће и остати скоро цео живот. Био је талентован за стране језике, савладао је немачки, енглески, француски и италијански, те је могао лакше да наручује књиге и часописе и на тај начин проширује своје знање. Од 1934, када је објавио књигу *Увод у модерну астрологију* (Шибеник), па до смрти, објавио је двадесетак књига и то у више издања. Његово дело *Не вјерујте -- провјерите* (Ријека 1991) као уџбеник астрологије извршило је велик утицај на многе генерације астролога на простору Балкана. Био је, како се помиње, духовни отац београдског астролога Миље Вујановић. Претпоставља се, међутим, да има још доста његовог необјављеног астролошког, херметичког и другог материјала. Био је активан борац против фашизма и учесник НОБ. Био је жртва прогањања, несхватања од стране околине и предрасуда, али није био острашћен мржњом. Уместо тога, у његовим белешкама уочавају се благост и хумор на сопствени рачун. Премда су му домети у изради хороскопа и познавању астролошке теорије изузетни, остао је скроман. Осим тога, **Д.** су занимале многе теме које надилазе свакодневну астрологију, као што су: смисао човековог постојања, еволуција појединца и расе, скривено значење четири космичка елемента и др.
ДЕЛО: *Астромедицина*: *звијезде, љубав, секс / Астрорачуни, анализе, прогнозе*, Бг 2005.
ИЗВОР: Б. Шојић, „Миле Дупор: Кључар балканске астрологије", https://astroriznica.com/mile-dupor-kljucar-balkanske-astrologije/ 13. XII 2014.
М. Вучићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРАНЦИ, Бела
**ДУРАНЦИ, Бела** (Duranci Béla), историчар уметности, ликовни критичар, писац (Томори пустара код Бача, 5. VII 1931). Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1963. Цео радни век провео у Суботици радећи у установама културе. Био је сарадник Галерије модерне уметности „Ликовни сусрет" (данас Савремена галерија Суботица) од њеног оснивања 1962. Радио је као срески порезни инспектор, а 1959. прелази у суботички Градски музеј, где ради до 1975. Потом се посвећује заштитарским пословима, а 1980. је један од оснивача Међуопштинског завода за заштиту споменика културе у Суботици. Пензионисан je 1984.
Писао је о ликовном животу у Војводини, организовао изложбе, држао предавања и осветлио нека мање позната и истражена подручја уметничке баштине у Војводини -- ликовни живот у XVIII и XIX в., ликовна колонија Нађбања, мађарски уметници из периода ране модерне, мађарска сецесија у архитектури (*Нађбања и Војвођани*, Суб. 1996; *Војводина: богатство различитости*, Н. Сад 2002; *Архитектура сецесије у Војводини*, Суб. 2005). Редовно је писао за *Суботичке новине*, *Руковети* и друге новине и часописе у земљи и иностранству (Мађарска). Био је члан савета за културу Извршног већа АП Војводине. Добитник је награда „Pro Urbe" (1996), „Доктор Ференц Бодрогвари" (2001), „Бела Кондор" (за развој графике, 2008), а 2008. проглашен је почасним грађанином Суботице.
ДЕЛА: *Миливој Николајевић*, Н. Сад 1987; *Уметничке колоније*, Суб. 1989; *Сликар Стипан Копиловић: 1877--1924*, Суб. 1991; *Мој избор*, Н. Сaд 2004; *Између минулог и претећег*, Суб. 2006.
ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић,,,Трагови и знаци: разговор с Белом Дуранцијем", *Руковети*, 1989, 2.
Ч. Јаничић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРАТИВНОСТ
**ДУРАТИВНОСТ** (лат. *durare*: трајати), као једна од супкатегорија комплексне категорије аспектуалности, означава временски неограничено вршење глаголске радње у континуитету, без експлицитног указивања на достизање њене унутрашње апстрактне границе; односно, непрекидно трајање радње без изражавања стадија (почетне, средишње или завршне тачке) њенога тока у интервалу између двају рубних догађаја. Може се изражавати лексичким средствима „унутарње" **д.** („унутарњег времена" радње) -- дуративним глаголима несвршенога вида (НСВ), како перманентно-еволутивним (нпр. *трајати*, *расти*, *тећи*, *читати*, *писати*, *орати*, *говорити*, *ходати*) тако и перманентно-статичким (нпр. *гледати*, *чекати*, *седети*, *лежати*, *спавати* итд.). Обележје „унутарње" **д.** имају и поједини начини глаголске радње свршенога вида (СВ), пре свега пердуративни (*проборавити*), делимитативни (*поживети*), сативни (*најести се*). **Д.** се може изражавати и различитим контекстуалним (аспектуалним) показатељима „спољашње" **д.**-- квантитативним адвербијалима маркиране **д.** који нису део семантике изворних дуративних глагола-предиката НСВ (*Читаву ноћ је спавао*), адвербијалима са недуративним глаголима-предикатима СВ у виду „затворене" (резултативне) **д.** везане за рок реализације радње (*Узорао је њиву за два сата*) или пак за рок очувања резултата (*Заћутао је на два дана*), те аспектуално-таксисним конструкцијама у којима уз дуративне глаголе (НСВ) и темпоралне адвербијале учествују и глаголи СВ (*Чекаћемо /дотле/ док нам не досади*).
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Грубор, *Аспектна значења*, Зг 1953; А. В. Бондарко (прир.), *Теория функциональной грамматики: Введение. Аспектуальность. Временная локализованность. Таксис*, Ленинград 1987.
Д. Војводић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРДЕЏИЈЕ
**ДУРДЕЏИЈЕ**, Арбанаси који су за одређену и унапред утврђену новчану накнаду -- дурдеџилук -- штитили животе и имовину сеоског становништва изложеног насиљу и пљачкама у време турске власти. **Д.** су често имале везе са качацима (отмичарима) и насилницима од којих су чували потенцијалне жртве. Појединци и села који би одбили њихову заштиту били су у опасности од тираније самих **д**. Дурдеџилук је плаћан у златним турским лирама. **Д.** су од својих штићеника захтевали да их хране и издржавају. У тетовском крају, **д.** су и после балканских ратова наставиле да штите становништво од упада пљачкаша из Албаније. На сличан начин су се понашали и деребеји који су у брдовитим крајевима, непогодним за успостављање чифтлучких односа, присиљавали сељаке да прихвате њихову „заштиту". За ту услугу, сељаци су им исплаћивали „бејлик" -- дажбину у новцу или у натури. У име деребеја, власт у селу држао је један пољар. Деребеји су оперисали у Македонији, јужном Епиру, Тесалији и другим крајевима.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Храбак, *Арбанашке студије*, I, Бг 2005.
М. Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРКОВИЋ, Владимир
**ДУРКОВИЋ, Владимир**, фудбалер (Ђаковица, 6. XI 1937 -- Сион, Швајцарска, 22. VI 1972). У *Напретку* из Крушевца (1953--1955) привукао је пажњу на себе, па га је узела *Црвена звезда* из Београда (1955--1966). Као крило се није снашао, али је као десни бек постао репрезентативац и један од најбољих фудбалера у историји српског фудбала. С „црвено-белима" је био првак државе пет пута (1956, 1957, 1959, 1960, 1964) и освојио три пута Куп Југославије (1958, 1959, 1964). Каријеру је наставио у иностранству најпре у *Борусији* из Менхенгладабаха (1966/67), а онда је оставио дубок траг у *Сент Етјену*(1967--1971) с којим је био првак Француске три пута (1968, 1969, 1970) и два пута освајач националног Купа (1968, 1970). У швајцарски *Сион*прешао је 1971, где га је наредне године, иако је увек био узорног владања, убио припити полицајац. За репрезентацију (1959--1966) одиграо је 50 утакмица од којих 39 у низу, а 33 са Шошкићем на голу и Јусуфијем на левом беку. Са „плавима" је постигао изузетне успехе. На првом Купу европских нација (првобитан назив европских првенстава) 1960. у Француској био је други, а исте године, на Олимпијским играма у Риму, био је у екипи која је нашем фудбалу донела једину златну медаљу. На Светском првенству у Чилеу 1962, где је Југославија заузела четврто место, одиграо је свих шест утакмица.
ИЗВОР: Архива Фудбалског савеза Србије.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903--2005)*, Бг 2005.
И. Цветковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРКОВИЋ ЈАКШИЋ, Љубомир
**ДУРКОВИЋ ЈАКШИЋ, Љубомир**, библиотекар, историчар, универзитетски професор (Врела код Жабљака, 12. XII 1907 -- Београд, 16. III 1997). Богословију завршио на Цетињу 1930, када се уписао на Богословски факултет у Београду. Од 1932. наставио је студије на Православном богословском факултету у Варшави и стекао степен магистра богословља. Упоредо је студирао и на Хуманистичком и Правном факултету у Варшави. На Хуманистичком факултету 1937. одбраниo докторску дисертацију *Petar II Petrović Njegoš (1813--1851)* (Warszawa 1938), а 1938. завршио и Правни факултет и стекао звање магистра права. Од 1934. радио је као лектор српског језика на варшавском Источном институту, а 1939. био је предавач за канонско православно право. Од 1937. до 1939. био је заменик дописника за штампу у Посланству Југославије у Варшави. Био је на специјализацији на Универзитету у Атини 1939, а бавио се и научно-истраживачким радом у архивима и библиотекама у Бугарској и Румунији. Исте године изабран је за доцента на Православном богословском факултету у Варшави. Почетком II светског рата добровољно је ступио у пољску војску. Марта 1940. вратио се у Београд и добио место у кабинету патријарха СПЦ Гаврила (Дожића). Године 1945. постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Ср. Карловцима, али се после неколико месеци вратио у Београд и радио на сређивању Патријаршијске библиотеке. Тада је Библиотеци Патријаршије у Београду прикључена сремскокарловачка библиотека враћена из Загреба 1946, са циљем да се обнови првобитно уређење Патријаршијске библиотеке и да се установи које су књиге нестале током варварске конфискације Библиотеке из Ср. Карловаца у Загреб 1941. Извештај о том раду поднео је октобра 1947. На Православном богословском факултету за доцента Српске цркве изабран је децембра 1945, а за ванредног професора децембра 1951. Октобра 1954. прешао је у Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић", где је радио као библиотекар, научни сарадник (од 1955) и научни саветник (од 1959. до пензионисања 1977). У Библиотеци је водио Одељење фондова циркулације и информације, а потом Трезор. Спољни сарадник Историјског института САН у Београду постао је 1947, a редовни члан Историјског института Црне Горе на Цетињу био је од 1950. У средњој библиотекарској школи у Београду предавао је основе науке о књизи и историју књижарства (1963--1972), а радио је и у Комисији за полагање стручних испита у звања књижничара и библиотекара. Био је члан Друштва библиотекара Србије од оснивања, Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, Удружења фолклориста Србије и стални члан-сарадник Матице српске. Био је један од носилаца научно-истраживачког пројекта Матице српске *Израда библиографија* и члан уредништва књига у едицији *Библиографије* (Матица српска, Рукописно одељење). Објавио је велик број научних радова и књига посвећених историји Срба, Петру II Петровићу Његошу, Српској православној цркви, историји српских библиотека и српских књига, историји југословенског књижарства, југословенско-пољским културним односима и др. Посебно се истичу *Библиографија о Његошу* (Бг 1951), *Историја српских библиотека: (1801--1850)* (Бг 1963), *Југословенско-пољска сарадња: 1772--1840* (Н. Сад 1971), и О. Поповић, *Универзитетска библиотека „Светозар Марковић"*, 1, *Од зачетка до отварања 1926*, (Бг 1977), *Југословенско књижарство: 1918--1941* (Бг 1979), *Култ словенских апостола Ћирила и Методија код Срба* (Бг 1986), *Књига о Глигорију Возаровићу* (Бг 1995), *Библиотека града Београда: 1928--1945* (Бг 1995), *Основи науке о књизи* (Бг 1996). За свој научни рад од државе Пољске добио је Орден препорода Пољске (1972), а од Пољске православне цркве Орден Св. Марије Магдалене II степена (1978). Универзитет у Познању изабрао га је за свог почасног доктора наука (1977), а Српска православна црква одликовала га је Орденом Св. Саве I степена (1988). Добитник је Октобарске награде Београда (1974).
ДЕЛА: *Бранислав: први југословенски илегални лист: 1844--1845*, Бг 1968; „О пропасти Народне библиотеке у Београду 1941. и судбини њених реткости", *АПр*, 1984--1985, 6--7; „Прилог историји страдања Патријаршијске библиотеке", *Гласник СПЦ*, 1986, 67, 10.
ЛИТЕРАТУРА: М. Радевић, „Др Љубомир Дурковић-Јакшић: научни саветник Университетске библиотеке 'Светозар Марковић' ", *Библиотекар*, 1969, 21, 2; М. Станић, „Библиографија Љубомира Дурковића-Јакшића: (поводом шездесетогодишњице научног рада)", *АПр*, 1994, 16; А. Младеновић, „Проф. др Љубомир Дурковић-Јакшић: 1907--1997", *АПр*, 1997, 19.
Душица Грбић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРМАН, Адам
**ДУРМАН, Адам**, генерал-мајор, стручни писац (Јаворањ код Двора на Уни, 8. Х 1857 -- Загреб, 24. II 1928). Завршио је коњичку школу у Будимпешти, војне науке у Бечу и постао кадет у Петој уланској пуковнији. Као подофицир учествовао у Аустроугарској армији приликом окупације БиХ 1878. У чин капетана II класе унапређен је 1883, капетана I класе 1891, мајора 1905, потпуковника 1909, пуковника 1913, генерал-мајора 1916. Пензионисан је 1919. на лични захтев. Службовао је прво у Вараждину, где је 1883. постављен за заповедника Земаљске ергеле за узгој пастува, затим у Галдову код Сиска, да би од 1904. радио у Загребу као референт Земаљске владе за коњогојство у Хрватској и Славонији. Учествовао у српском привредном и политичком покрету. Био је дугогодишњи сарадник „Привредника". Чланке о коњогојству му је „Савез српских земљорадничких задруга" 1899. штампао у засебној књизи. После пензионисања посветио се оснивању задруга за узгајање коња и прегледању стања сточних фондова по задругама. За време службовања у Вараждину био је члан тамошње православне општине.
ДЕЛО: *Коњогојство*, Зг 1900.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Адам Дурман", *Привредник*, 1928, 9; Ј. Дурман, „Привредни покрет Срба у Хрватској 1895--98", *Задружни архив*, 1958, 87.
Ј. Вељковски
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРМИТОР
**[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-durmitor-karta.jpg)ДУРМИТОР**, планински масив у северозападном делу Црне Горе ограничен са северне стране долином реке Таре, са западне стране долином реке Пиве, са јужне стране такође дубоко усеченим долинама Комарнице и Грабовице. На југоистоку на њега се надовезује планина Сињавина. Масив чине три морфолошки различите целине. Главна планинска маса је у његовом централном делу, са које се уздиже више од 20 врхова виших од 2.000 м, међу којима је највиши Боботов кук или Ћирова пећина (2.523 м), затим Шљеме (2.455 м), Пруташ (2.393 м), Савин кук (2.313 м) и др. Планински гребени имају различите правце пружања и мрежасту структуру. Према истоку на централни део масива се надовезује пространа и благо заталасана Језерска или Дробњачка површ, висока око 1.500 м, а према западу такође пространа Пивска површ или Пивска планина висине 1.400--1.500 м. Она је од централног дела масива одвојена долином Сушице. Дужина читавог масива правцем северозапад--југоисток је око 40 км, а ширина у југоисточном делу до 25 км. **Д.** је после Проклетија највиша динарска планина.
Изграђена је од палеозојских шкриљаца изнад којих је и до 1.700 м дебела серија кречњачких слојева. Висина планине дозволила је у време плеистоцених глацијација формирање сталног снежног покривача и развој ледничке ерозије и акумулације, чији трагови су доминантне рељефне форме на многим деловима **Д**. Тада је ледени покривач имао површину од око 230 км2, а вечити снег око 150 км2 и формирани су ледници, који су се из циркова кретали зракасто у различитим правцима. Очувано је 12 великих циркова. Један од највећих је Шкрчки цирк из којег је полазио ледник долином Сушице са слојем леда дебелим око 350 м. У њему је данас Шкрчко језеро. Глацијални цирк био је и савремени басен Црног језера код Жабљака од којег је према истоку формиран валов, дугачак око 15 км, до средњовековног града Пирлитор изнад долине Таре. На источном подножју планине ледници су се спајали у пространи суподински ледник, који је оставио основне рељефне форме на Дробњачкој површи, као што је заталасан моренски материјал у чијим су утолеглицама басени великог броја језера. Маркантни трагови ледничке ерозије су циркови у вишим деловима планине (Млечни југозападно од Жабљака, Урдени до, Водени до, Добри до, Тодоров до и др.) и леднички валови (Алишнички источно од Шкрчког језера, Локвички југозападно од Црног језера, Пошћенски јужно од Жабљака, Сушички северозападно од Жабљака, у којем је истоимено језеро и усмерен је према Тари, Комарнички, у изворишту истоимене реке, Калински и др). Маркантне су и форме флувијалног рељефа, а предњаче простране површи (Пивска и Дробњачка) и кањонске долине околних река (Пиве, Таре, Комарнице, Сушице и др.). Дебели слојеви кречњачких стена били су предуслов за формирање многобројних и маркантних крашких облика, као што су кањонске долине Таре, Пиве, Комарнице, Грабовице, Сушице, до мањих облика као што су скаршћене долине, увале и вртаче. Посебно су интересантни подземни крашки облици. Међу великим бројем пећина и јама треба истаћи неколико највећих. На Вјетреним брдима, испод коте 2.231 м истражена је јама дубока 897 м са дужином канала од 4.528 м. Ово је најдубљи спелеолошки објекат у југоисточној Европи и један од тридесетак најдубљих у свету. Поред ње истражена је јама у Малом ломном долу (Велика јама), дубока 605 м и дужине канала од 1.870 м, као и јамски систем у Северним обручинама са дубином од 460 м (типичан пример високопланинских понорских јама).
На висинама до 1.200 м преовлађује субпланинска клима, а изнад ове висинске границе типично алпска клима. Зиме су дуге и хладне, лета релативно кратка и свежа, а јесени су топлије од пролећа. У зимском делу године посебну погодност развоју туризма представља релативно честа појава температурних инверзија. Средња годишња температура за метеоролошку станицу Жабљак је 4,9 °C. Због врло разуђеног орографског система и великог успона планинских маса јављају се специфична струјања ваздуха. Уочавају се и две интересантне чињенице: прво, тишине се јављају у скоро 50% времена и друго, јужни и северни ветрови су најчешћи. Тишине се најређе јављају од априла до јуна (у априлу 36%). У августу и септембру тај проценат је највећи и износи 51%. Јужни ветрови су углавном топли. Под њиховим дејством долази до наглог топљења снежног покривача. Средња годишња вредност падавина на станици Жабљак је 1.462 мм. Велике површине под кречњацима условиле су да велике количине падавина врло брзо пониру и да су велике површине планине безводне. За површинску хидрографију карактеристичне су повремене реке, које имају воду само у време отапања снега, теку скаршћеним долинама и вода им сукцесивно понире у кречњаку (Сушица, Отока код Жабљака, Језерац источно од Жабљака и др). Многобројна су и врела. У цирковима и моренском материјалу је велик број језера. Воде које пониру на планини појављују се у виду врела у долинама граничних река Пиве, Таре, Комарнице.
**Д.** је саобраћајно изолован и мало насељен део Црне Горе, са традиционалном привредом, пашњачким сточарством. Најзначајнија саобраћајница је пут Никшић--Пљевља, на којој је током зиме саобраћај често у прекиду због високих снежних наноса. Највеће насеље је Жабљак са 1.937 становника 2003, од којих су 47,1% били Срби, а 46,6% Црногорци. Општина Жабљак имала је укупно 28 насеља са 4.204 становника (50,3% Срби, 43% Црногорци). Просечна величина села била је 84 становника. После II светског рата све већи значај добија туристичка привреда. Године 1952. **Д.** је добио статус националног парка. Национални парк захвата површину од 39.000 ха и има више строго заштићених резервата. Године 1977. кањонска долина реке Таре добила је статус еколошке резерве биосфере наше планете, а 1980. Национални парк **Д.** увршћен је у листу светске природне и културне баштине под старатељством Уједињених нација. Жабљак годишње посети 15.000 туриста који остваре 45.000 ноћења. Зимска туристичка сезона богатија је од летње.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Ж. Милојевић, *Дурмитор, регионално-географска истраживања*, Бг 1951; Б. Церовић, *Дурмитор и кањон Таре*, Жабљак 1984; Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990; Ј. Ђ. Марковић, М. Павловић, *Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора)*, Бг 1995; М. Љешевић, М. Стијеповић, *Природа националног парка Дурмитор*, Бг 1996; С. Станковић, „Национални паркови Југославије", *Глобус*, 1996, 2; С. М. Станковић, *Путевима Југославије*, Бг 2001; Ј. Чворо, П. Голубовић, *Географија Југославије*, Ниш 2001.
Стеван Станковић; Бојан Ђерчан
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРМИТОРСКА ЈЕЗЕРА → ДУРМИТОР
**ДУРМИТОРСКА ЈЕЗЕРА** → **ДУРМИТОР**
# ДУРМИТОРСКА ОПЕРАЦИЈА
**ДУРМИТОРСКА ОПЕРАЦИЈА** (Rübezahl), кључна фаза битке за Србију 1944. Почела је у зору 13. VIII 1944, непосредно се надовезујући на операцију „Hackfleisch" у источној Босни. Ради њеног успешног извођења, немачка команда Армијске групе Ф извршила је максималну могућу концентрацију трупа. Немачке дивизије су кренуле у концентрично наступање, потискујући делове Првог и Дванаестог корпуса НОВЈ, с намером да их набаце на масив Дурмитора, поразе и онеспособе за офанзивна дејства. Стручно је осмишљена и извођена, па су немачке јединице заузеле широк простор, наносећи снагама НОВЈ знатне губитке. Како ове нису прихватале одлучне окршаје, користиле су простор за маневар. Док су 3, 6. и 37. дивизија водиле оштре задржавајуће борбе, 1. пролетерска дивизија се у ноћи 18/19. августа извукла из борбеног додира и форсираним марш-маневром ушла дубоко у позадину немачких нападних клинова. Одлучно продирућу у дубину, форсирала је Лим 20/21. августа, чиме је немачки план доведен у питање. Покушавајући да је задржи, 7. СС дивизија хитно је интервенисала једним пуком. За задржавање су ангажовани и бугарска 24. дивизија, Златиборски корпус ЈВуО и, дубље на правцу продора, Четврта група јуришних корпуса ЈВуО. Ипак, 1. пролетерска дивизија је разбила Бугаре на Палисаду 27. августа и, одбацивши четнике, наставила продор уз помоћ 37. санџачке дивизије. Шеста личка дивизија је за то време водила исцрпљујуће задржавајуће борбе на Дурмитору. Недељу дана након Прве, и 6. дивизија се маневром извукла из немачког обухвата и, прешавши Лим, придружила се 1. дивизији. Тиме је немачка идеја разбијања ударне снаге НОВЈ и изградње запречне линије на Лиму дефинитивно осујећена, а у Србији успостављена доминација НОВЈ. Услед развоја ситуације у Румунији и Бугарској, 1. брдска дивизија добила је 26. августа заповест да се хитно пребаци у североисточну Србију. Команда Југоистока наложила је штабу Петог СС корпуса да ослабљеним снагама настави притисак, направивши нови план под кодним именом „Рибешницел" („Rübeschnitzel"). Међутим, операција је изгубила замах, те су јединице Другог корпуса наредних дана у противофанзиви вратиле изгубљену територију. Дванаести корпус се такође успешно ослободио притиска и 5. септембра, форсирајући Дрину северно од Вишеграда, након вишемесечних покушаја спречавања од стране Немаца, прешао у Србију. Савезници су током операције пружили снагама НОВЈ значајну подршку, путем ваздушних напада, снабдевањем и евакуацијом рањеника у болнице у Италији.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стругар, *Југославија 1941--1945*, Бг 1978; M. Цолић, *Преглед операција на југословенском ратишту 1941--1945*, Бг 1988; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939--1945*, Бг 1992.
А. Животић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУРСУН-БЕГ
**ДУРСУН-БЕГ** (Турсун-бег), историчар (?, прва половина XV в. -- ?, након 1499). Писац значајног дела *Историја Освајача* (*Târîh-i Ebu'l-feth*), објављеног сукцесивно у часопису Турског историјског друштва *Türk Tarih Encümeni Mecmuası* (1914--1916, 26--38), а у којем описује турско освајање Цариграда 1453, опсаде Београда 1456. и Родоса 1480, пратећи збивања до 1488. и првих година султана Бајазита II. Део ове хронике посвећене походу Мехмеда II Освајача на Београд 1456, паду Смедерева 1459. и паду Босне под турску власт превео је Глиша Елезовић у раду „Турски извори за историју Југословена -- Два турска хроничара из XV века. Ашик паша Заде, Дурсун-бег" (*Браство*, 1932, 41; Бг 1932). Елезовић је хронику **Д.** превео као *Историју оца освајања.* Као историчар **Д.** није поуздан, јер је више тежио да истакне величину и успехе султана него да пружи аутентичан приказ догађаја. Његова *Историја Освајача* представља први пример турске историографске прозе писане стилом који обилује метафорама, епитетима и другим стилским фигурама. Налазио се у војсци за време опсаде Цариграда. Учествовао у походима на Београд и Трапезунт. Касније радио у финансијској служби.
ЛИТЕРАТУРА: М. İsen и др. (прир.), *Eski Türk Edebiyatı. El Kitabı*, Ankara 2005; A. A. Şentürk, A. Kartal, *Eski Türk Edebiyatı Tarihi*, İstanbul 2008; Ф. Наметак, *Хисторија турске књижевности*, Сар. 2013; Љ. Чолић, *Оријенталистичко дело Глише Елезовића,* Бг 2019.
М. Маринковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУТИНА, Јулијана
**ДУТИНА, Јулијана**, балерина, репетитор, асистент кореографа (Нови Сад, 15. III 1957 -- Нови Сад, 17. VII 2009). Завршила Балетски одсек Позоришне школе у Новом Саду (класа Љ. Мишић) 1973. и исте године постала члан балетског ансамбла Српског народног позоришта. Звање солисткиње добија 1979. Са Р. Варгом, као партнером, наступа 1974. на Концерту младих у Љубљани (*Pas de deux* / Сељачки дует, *Жизела*) и гостује на Сусрету балетских уметника Југославије у Љубљани и Марибору 1981. Њен осећај за детаљ и стил извођења, музикалност и бравурозна техника не остају незапажени. Била је балерина неомеђена фахом, а у кореографијама В. Костића, Ф. Хорвата, Ш. Георга, Л. Петеа, Д. Лишина, М. Петипа, В. Дедовића, И. Отрина, Р. Кљавина одиграла је технички захтевне лирске, драмске и комичне улоге као што су: Дијана (Ћ. Пуњи, *Есмералда*), Седми валс (Ф. Шопен, *Силфиде*), *Pas de trois* (П. И. Чајковски, *Лабудово језеро*), *Pas de deux* (Л. де Либ, *Жизела*, *Корсар*), Марија (Л. Бернштајн, *Прича са западне стране*), Главна Татарка (А. Бородин, *Половецки логор*), Служавка (Т. Хрењиков, *Љубав за љубав*), улога којом се представила и московској публици у Бољшом театру; Живот (*Вагнеријана*), Друга ученица (Ј. Штраус, *Бал кадета*), Пипи Дуга чарапа (К. Ципци, *Пипи Дуга чарапа*), Фраскита (Л. Минкус, *Дон Кихот*), Мраз (Д. Радић, *Балада о месецу луталици*), Зљука (С. Прокофјев, *Пепељуга*). Услед повреде прекида играчку каријеру и преузима репетиторски рад и асистентску сарадњу са многим домаћим и страним кореографима, различитим по стилским опредељењима, драматуршким и режијским замислима (В. Логунов, Р. Захаров, Р. Кљавин, М. Петипа, В. Чабукијани, В. Гсовски, В. Федотов, К. Симић). Као увек поуздан сарадник кореографу, солистима и ансамблу балета, **Д.** је изградила препознатљив „рукопис". Добитница је Златне медаље „Јован Ђорђевић" СНП.
ЛИТЕРАТУРА: *Балет: првих педесет година (1950--2003)*, Н. Сад 2004; С. Савић (прир.), *55 година Балетске школе у Новом Саду*, Н. Сад 2004.
Љ. Мишић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУТИНА, Тодор
**ДУТИНА, Тодор**, књижевник, дипломата (Орах код Билеће, 22. X 1948 -- Требиње, 26. V 2007). Студиј језика и књижевности завршио на Филозофском факултету у Сарајеву (1973), гдје је и магистрирао (1977). Двије године радио је као професор у Школи ученика у привреди и Трговачкој школи у Сарајеву, а 1974--1976. био лектор на Универзитету „Тарас Шевченко" у Кијеву. По одслужењу војног рока, од 1977. до почетка рата ради као уредник дјечје и омладинске књижевности у „Свјетлости", са прекидом 1985--1989, у које вријеме је био лектор на Универзитету у Поатјеу у Француској. Почетком рата 1992. оснива на Палама српску РТВ и новинску агенцију СРНА у којој као директор ради до 1994. У периоду 1994--1998. оснива и води Биро РС у Москви, а 1998--2001. ради као амбасадор БиХ при УН у Женеви. Писао поезију и критику и преводио са руског, француског и украјинског. Припада динамичној генерацији сарајевских пјесника из 70-их и 80-их година ХХ в. (Рајко Петров Ного, Стеван Тонтић, Марко Вешовић, Абдулах Сидран, Радован Караџић, Јосип Ости и др.), који су и тематски и пјесничком формом с успјехом примјењивали најбоља искуства традиционалног и модерног поетског говора.
ДЈЕЛА: пјесме: *Ореол динарида*, Сар. 1971, *Земља и људи*, Сар. 1976; *Брисани простор*, Сар. 1979; *Између пса и вука*, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Трифковић, „Артистичко обнављање патриотске лирике", *Савременик*, 1976, 22, 43, 8–9; Н. Ковач, „Тодор Дутина", у: Т. Дутина, *Земља и људи*, Сар. 1976; Д. Јекнић, „Брисани простор", *ЛМС*, 1979, 155, 424, 5.
Станислав Тутњевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУХАЧ, Милан
**ДУХАЧ, Милан**, вајар, конзерватор (Београд, 24. XI 1897 -- Београд, 22. I 1964). Вајарство почео да учи код Ђорђа Јовановића у београдској Уметничко-занатској школи. Током I светског рата преко Албаније стиже у Солун, а одатле одлази у Француску. Био је члан Српског универзитетског батаљона, формираног 1916. у Жосијеу од српских ученика и студената. У Болијеу је 1918. завршио Учитељску школу, бавећи се неколико година тим занимањем у Македонији и Србији. Од 1922. посвећује се архитектонској пластици, сарађујући са многим познатим скулпторима. Руководећи израдом најфинијих делова, учествовао је у пословима на здањима некадашњег Министарства шума и руда, Генералштабу, Старом двору и Двору на Дедињу. Радио је за фирме „Пластика" и „Атеље за унутрашњу архитектуру". Од 1935. до 1937. ради у Војном музеју, када прелази у Народни музеј (Музеј кнеза Павла), у којем је био запослен до пензионисања 1963, оставивши дубоког трага у обликовању и раду службе за конзервацију и рестаурацију. Учествовао је у чувању и спасавању културних добара за време II светског рата. Од 1950. био је шеф Конзерваторске радионице. Поред одржавања и стручног третирања предмета у Музеју и образовања кадрова, радио је и на терену. Педесетих година је направио низ гипсаних одливака детаља средњовековних цркава (розета из Наупаре), стећака и надгробних споменика, који се чувају у Галерији фресака. Одликован је Сребрном медаљом за ревносну службу (1939) и Орденом рада III реда (1959).
ДЕЛО: *Одржавање музејских предмета*, Бг 1949.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Мано Зиси, „Милан Духач", *ЗНМ*, 1967, 5.
В. Грујић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУХОВИ
**ДУХОВИ**, велики Господњи празник из групе покретних који зависе од датума Васкрса. Богослужбени назив је Силазак Св. Духа на апостоле, али се назива и Педесетница јер је педесетог дана по Васкрсу. Догађај описује само јеванђелист Лука и то не у јеванђељу него у *Делима светих апостола* (2,1--41). Педесетог дана по Васкрсењу а десетог од Вазнесења, у недељу, апостоли су били на молитви када настаде шум као хујање ветра. Јавише се огњени језици, на сваког апостола спусти се по један и они почеше говорити страним језицима које им Дух даваше. Јерусалим је због празника Педесетнице био пун народа који је чуо хуку с неба, али није видео ништа осим да су хук и шум усмерени на кућу у којој су апостоли. Када им апостоли почеше проповед, свако је чуо на свом језику, што је многе збунило, а неки, видевши да прости рибари говоре многе језике, рекоше: „Напили су се слатког вина". Демантовао их је апостол Петар јер је било јутро, исувише рано за опијање. Петар им доказа да је Христос Месија којег су Јевреји убили и позва их на покајање. Тада је Христову веру примило 3.000 људи које апостоли крстише. Ово је језгро Христове цркве и овај се дан узима као њен почетак и распростирање са задатком да окупи сва племена на земљи. Тако се обелоданило не само порекло Цркве него и њен узор јер око апостола у заједници беху присутни Пресвета Богородица и први хришћански ученици. Св. Дух дарован првој апостолској заједници (Дап 4,31) обдарио је Цркву свим оним што је потребно за проповедање јеванђеља, благодат за вршење тајни и служење човечанству на путу спасења. Као што је некада у Старом завету Бог смутњом језика разделио народе, на дан Педесетнице је раздељеним пламеним језицима сјединио све народе у једну Цркву. Св. Оци наглашавају везу старозаветне и новозаветне Педесетнице -- старозаветном је започело, а новозаветном је довршено оснивање Цркве.
Празник истог имена постојао је у Старом завету, слављен у Јерусалиму, 50. дана (тј. 7 седмица + један дан) после Пасхе и почетка жетве. То је био завршетак жетве па су свештеници у храму уз жртве животиња приносили и два хлеба умешена од новог брашна. Био је то радостан празник захвалности Богу за дар жетве, односно за род пшенице, али се истовремено славио и спомен давања Божјег закона на Синају. Зато су Јевреји са свих страна долазили у јерусалимски храм. Можда је одсјај тог славља пренет и на хришћанску Педесетницу јер се тог дана домови и црква украшавају зеленим гранчицама, а на под ставља трава.
Смисао Духовског празника је у откривању циља Христовог доласка на свет и целокупног његовог искупитељског дела, а то је давање Св. Духа. Јован Претеча је крштавао водом, али је најавио да ће Христос крстити Духом Светим (Мт 3,11). Из Старог завета познато је слање Св. Духа изабраним људима, пророцима, судијама, царевима, али Бог је обећао изливање Св. Духа на свако тело (Јл 2,28). За разлику од пророка који је изливање Св. Духа најављивао у далекој временској перспективи, Господ Христос је обећао ученицима скори долазак Утешитеља и то је на дан Педесетнице извршио. Христос је морао да се врати на небо како би Дух сишао на земљу.
Значај празника је у томе што од Педесетнице Дух Свети улази у историју, где време и простор не постоје без личног присуства, стварног доласка и активног Божјег делања. Историјска егзистенција Цркве, континуитет са апостолима и свако свештено дејство Цркве зависи од призивања Св. Духа. Црква свој унутрашњи живот вуче из сталног доживљавања Педесетнице призивањем Духа. У том смислу Св. Јован Златоусти пише: „Ми можемо прослављати Педесетницу у свако време". Слање Духа у времену, на дан Педесетнице, значи почетак есхатолошког Царства чији је Црква овде предокус. Зато Црква држи запаљен „огањ" који је Христос послао на земљу. Силом Св. Духа промениће се лице целе творевине (Отк 21,1), тако ће на крају Бог бити све у свему, а „бића ће постати по благодати оно што је Бог по природи", како сведочи Св. Максим Исповедник.
После свете Литургије служи се вечерње на којем се читају три молитве да Бог у вернима обнови благодат Св. Духа. У трећој је молитва за умрле коју треба довести у везу са задушницама претходног дана. За време читања ових молитава народ клечи и плете венчиће од траве и цвећа донетог у храм, што је пренето са старозаветне Педесетнице да се храмови и домови украшавају зеленилом. Зато је Педесетница ушла у народну свест као празник општег цветања, као дан радосног сусрета човека са Божјим светом у свој његовој лепоти.
**Д.**, Св. Тројица и Тројичин дан народни су називи за овај празник. Вук Караџић пише да су у његово време Срби празновали целу духовску седмицу „не радећи готово ништа него се пријатељи походе и часте и веселе". Црквени типик такође на ово време гледа као на празник иако су нерадни само недеља, понедељак и уторак, а од среде до суботе радни дани. Вук такође пише о обичају девојака да од куће до куће играју и певају *краљице*. У *Рјечнику* Вук има одредницу „Света Тројица" и молитву „Света Тројице помози", али има и одредницу „Свето Тројство" и заклетву „Светога ми Тројства". Термин „Свето Тројство" није чуо од Срба него од Хрвата или унијата, односно „Срба римскога закона", како их он назива. У духу српског, па и словенских језика када су личности у питању, једино правилно је двојица, тројица, четворица, петорица итд. У православном богословљу Срба појам Свето тројство подразумева три хришћанске врлине -- веру, наду и љубав.
Радомир Милошевић
**Д.** / Духовска недеља је велики покретни хришћански празник који се прославља у осмој недељи, 50 дана након Васкрса. Посвећен је Светом тројству, односно Богу у његова три лика (Бог Отац, Бог Син, Бог Свети Дух), а празнује се у спомен силаска Светог Духа на апостоле. Празник траје три дана (духовска недеља, понедељак, уторак). Седмица која претходи празнику је духовска недеља, а субота пред празник је означена као задушна и посвећена је душама умрлих. У Србији је око 540 цркава посвећено овом празнику и слави се као црквена слава, а већи број насеља славе **Д.** као заветну славу. Према предању, празник је посвећен замишљеној светици: „Заспала Св. Тројица, Св. Петру на крило" -- стихови са Косова. У источној Србији празник се назива и Пресвета, Русална недеља и Русаље, Русали. Народ слави **Д.** као заповедни празник. У већини села на **Д.** куће се ките зеленилом, а литија одлази са свештеником у поља где се плету венчићи који се потом, по повратку у цркву, освећују и носе кућама. Уобичајено је да се венчићи постављају на кућну икону. У насељима у којима су **Д.** заветни дан, народ се окупљао код заветног дрвета, записа, код цркве или школе, те су након обреда освећења записа и резања славског колача, заједнички обедовали. У западној и југозападној Србији до средине XX в. ишле су кроз насеља и поља поворке мушкараца, крстоноше са црквеним барјацима и певалe песме уз молитву Богу за добар род усева и плодност стоке („Крста носим, Бога молим, Господе, Господе помилуј. Ми идемо преко поља, а облаци преко неба, Господе, Господе помилуј, ми се Богу помолисмо: да удари летња роса, Господе, Господе помилуј, да пороси поља наша..."). Поворка је обилазила и све записе те се готово код сваког обављао исти обред -- у дрвету би се издубила рупа, у њу се уливали уље и тамјан, а потом урезивао крст. На **Д.** по насељима северне (Војводина), централне, источне и југоисточне Србије ишле су поворке краљица састављене од девојака пред удају. Обилазиле су домаћинства уз песму и игру. У источној Србији (посебно у Хомољу) код Влаха су женске поворке називали русалије. Једна од жена је уз звуке музике падала у транс и према веровањима комуницирала са душама умрлих. Из транса је излазила постепено уз музику и прскање водом. У погребном ритуалу **Д.** имају посебно место. Опште је веровање да се увече, уочи **Д.**, отварају капије оног света и да се може комуницирати с умрлим сродницима. Одлази се на гробље. Одржавала су се, а понегде се то још увек чини, бденија на гробљу. Народ износи храну, пали свеће, кади тамјаном и прелива гробове вином.
Весна Марјановић
ИЗВОР: *Дела апостолска*, 2,1--41.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, „Св. тројица -- Духови", *Хришћанин*, 1911, 10, 1912, 9; „Тројичин-дан", *Пастирска реч*, 1912, 20; Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркв*е, Бг 1961; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1985; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 2004; М. Бојић, *Српске славе и празници*, Бг 2009; епископ Јован (Пурић), *Богословље празника*, Рача -- Н. Сад 2018.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУХОВИ ШУМЕ
**ДУХОВИ ШУМЕ**, митолошка бића проистекла из анимистичких веровања према којима је природа одуховљена и у њој бораве душе. Односе се на умрле особе сахрањене у шумама, те се њихове душе настањају у дрвећу. Такве шуме на основу народних веровања одређене су као свети гајеви и свете шуме чије се дрвеће није смело сећи. По доласку на Балкан, Срби су надоградили своје представе о **д. ш.** на основу затечених митских представа из античке културе (Пан, Сатир, Силен, Фаун, Силван и др.). Оно што чини симбиозу старословенског и балканског (античког) наслеђа у овим веровањима односи се на представе о изгледу, комуникацији с људима, стварању велике буке и израженој похотљивости. Стари Словени су сматрали да душе преминулих предака одлазе у шуме и настањују се у дрвећу. **Д. ш.** су заштитници шумских животиња и домаће стоке. Крећу се ноћу по шуми. Веровање да је цела природа одуховљена, те да је персонификована духовима и демонима било је веома добро укорењено у народну свест да га нису могли искоренити ни хришћанска учења ни развој цивилизације. Код Срба је веома много поштовано сеновито дрвеће, а у појединим крајевима и данас се такво дрвеће не сече нити скрнави. У Црном Лугу на Ливањском пољу, као и на подручју југоисточне Србије, у околини Димитровграда, према сачуваним предањима, у прошлости су мртви сахрањивани по гајевима, па је тако сваки гроб смештан под једно дрво или грм. У југоисточној Србији, у Лесковачкој Морави, **д. ш.** су митска бића називана лесници, што одговара и љешима из руског фолклора. Веровало се да се у време зиме, од Св. Игњата до Богојављења, **д. ш.**, тј. душе умрлих, реинкарнирају у ликовима коледара, одевених у овчије крзно окренуто длаком наопако, на лицу имају зооморфно-антропоморфне маске са роговима, те обилазе насеља и походе домаћинства, правећи велику буку.
ЛИТЕРАТУРА: С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија*, Бг 2001; С. Зечевић, *Српска етномитологија*, Бг 2007; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008.
В. Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУХОВНА АКАДЕМИЈА
**ДУХОВНА АКАДЕМИЈА** (Духовна колегија), прва српска редовна виша богословска школа, коју је у Петроварадинском шанцу, тј. данашњем Новом Саду, основао епископ бачки Висарион (Павловић), схвативши потребу вишег образoвања свештеника. Почела је с радом 1737, а њени предавачи су били Дионисије (Новаковић), потоњи будимски епископ, Захарије Орфелин и Јован Рајић, а међу слушаоцима су били Лукијан Мушицки, Симеон Пишчевић, Стефан Стратимировић, Милован Видаковић и други који су касније постали значајни просветни и национални радници. После две године рада за првог префекта (управника) постављен је епископ Дионисије, којом приликом је изговорио приступну беседу „Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије о похвалама и користи од слободни наука" (9/20. XII 1739). Осим симболике да на празник Богородичиног зачећа говори о зачетку изучавања природних наука и зачетку модерног високог образовања код Срба, изложио је своју замисао образовног система полазећи од класичног општег образовања које су европски универзтети развијали као слободне вештине. Предавањем је постављен темељ изучавању класичних и хуманистичких наука код Срба с намером да се наука укорени у свести не само свештеника него уопште народа и истакне потреба општег образовања неопходних за национални напредак. Наставници су предавања писали, а ученици их преписивањем умножавали. **Д. а.** је имала доста противника чак и међу образованим Србима, који су је сматрали непотребним луксузом, а завидљивци су је називали „Павловически вертоград", због чега се одржала кратко време. Када су Дионисија укорили да у цркви често помиње чланове руске царске породице, напустио је 1746. Академију и она је ускоро престала с радом. Данас се свака виша или висока богословска школа изван универзитета назива **Д. а**.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Дионисије Новаковић, први учени српски богословски књижевник, професор и потоњи владика будимски", *Гласник СПП*, 1924, 13, 14, 17; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, II, Минхен 1962; В. Вукашиновић, „Дионисије Новаковић, епископ будимски: биографија", *СДМ*, 2006, 1; „Новосадски богословски рукописи: Василије Крижановски и Доситеј Новаковић", *Гласник СПЦ*, 2006, 10.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУХОВНА СТРАЖА
**ДУХОВНА СТРАЖА**, богословско-црквени и просветни лист који је излазио у Београду 1908--1910, Сремским Карловцима 1928--1931. и Сомбору 1932--1940. Као црквено-просветни лист, орган Удружења свештенства монашког реда у Краљевини Србији, појавио се 1. IV 1908, а излазио је сваког месеца у свескама од по два табака. Покренут је са циљем духовног наоружања, духовне одбране и образовања монаштва и ради обавештавања јавности о корисном раду монашког свештенства. Захваљујући добром уредништву доносио је квалитетне текстове, али се крајем децембра 1910. угасио „услед материјалних недаћа и нехатног односа манастирских управа и братије". Одлука 20. редовне скупштине Удружења свештенства монашког реда, од 17. V 1912. у манастиру Рајиновац, да се **Д. с.** поново покрене „ако Архијерејски сабор одобри разрез из манастирских каса на издавање листа" није реализована, а није познато да ли због става црквених власти или балканских ратова. За време двогодишњег излажења лист су уређивали архимандрит Рувим Окановић (април--август 1908, aвгуст--децембар 1910) и архимандрит Доментијан Поповић, професор богословије (август 1908 -- август 1910).
Као часопис за духовну просвету, монашки и црквени живот излазио је четири пута годишње 1928--1931. у Сремским Карловцима, а 1932--1940. у Сомбору. Дуго је требало Монашком удружењу да после I светског рата обнови свој часопис, који је излазио у тромесечним свескама на два табака. После укидања Удружења 1938. лист је издавао архимандрит Стефан (Илкић) као свој часопис трудећи се да садржином јаче истакне спољашњу, видљиву страну монашког живота како би не само привукао читаоце него и помагао обнову и јачање монашких редова.
ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, *Један век периодичне штампе СПЦ*, I, Бг 1986.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУХОВНИ СУД,
**ДУХОВНИ СУД,** орган црквене власти у Србији који је постојао при свакој епархији. Судио је за преступе свештеника, монаха и обичних верника против црквене дисциплине, кривице свештеника, свештеничке спорове, брачне спорове и разводио бракове. Током историје организација Цркве и црквених судова у Србији мењала се и прилагођавала не само канонима него и историјским условима. У средњовековној Србији црквено судство било је потпуно сагласно канонима (Закон Светих отаца) и организовано по угледу на византијску праксу преузимањем одговарајућих одредаба из византијских закона. Део тих прописа прилагођен српским условима познат је као Закон Св. Саве и Закон Св. Симеона. Утемељујући Српску цркву, Св. Сава је 1219. уредио све прописе давши свим епископима *Законоправило* (Номоканон), познато као *Крмчија*. Касније је ту област уобличио цар Душан у свом *Законику*. Организација црквеног судства није позната у детаљима, али се може наслутити из првих 38 чланова Законика посвећених Цркви и црквеним стварима. Брак је склапан искључиво благословом Цркве, тј. венчањем у храму (чл. 2), а обављали су га посебни духовници које епископ за то благослови; брак склопљен изван Цркве да се разведе (чл. 3). Цркву, оличену у надлежном епископу, сви треба да слушају иначе следи казна епитимијом, а у крајњем случају и искључењем из Цркве (чл. 4). Искључење из Цркве је вршено тек после вишеструког ислеђења и саветовања (чл. 5). Црква је судила не само у духовним него и у неким грађанским стварима: а) световњацима: брачни спорови, наследство, вероисповедање, рад против Цркве; б) свештеницима и монасима кривична дела према духовном и грађанском праву; в) свим насељеницима на црквеном поседу. У свим наведеним случајевима судила је искључиво Црква. Световњак који је судио по црквеној кривици кажњаван је са 300 златника (чл. 12), што је била прилично велика казна (1.050 г злата). Црквама владају само цар, патријарх и логотет, нико други (чл. 30). Калуђера и човека црквеног нико не сме да дирне (чл. 34). Црквени људи у сваком спору судили су се пред својим митрополитом, епископом или игуманом, зависно чијем властелинству припадају, а ако су из два различита властелинства, онда пред обојицом (чл. 36). Иако нису познати детаљи, свакако да су **д. с.** у свакој епархији чинили епископ, неко од чланова катедралног клира и, можда, протопоп који је познавао прилике на терену.
У турском ропству **д. с.** решавали су спорове по кривицама свештеника и брачне спорове, а спорове грађанско-правне природе само међу члановима своје верске заједнице. Мешовите грађанско-правне спорове могао је да решава само ако обе стране прихватају његову надлежност.
Слобода извојевана после Другог српског устанка захтевала је да се организација Цркве изнова уреди. На предлог кнеза Милоша Народна скупштина донела је 13--14. XII 1822. одлуку да се установи Конзисторија (**д. с.**) са седиштем у Крагујевцу, која је отпочела са радом следеће године. Суд су чинили враћевшнички архимандрит Мелетије (Павловић) и ваљевски кнез Рака Тешић. Требало је да суде по *Крмчији*, али у стварности су морали у свему да се договарају са кнезом Милошем. Конзисторија је основана без договора са епископима, који су морали да је прихвате иако су схватили да је то орган који ће и њих контролисати. Конзисторија је била само извршилац кнежеве воље. Епископи су тражили да кнез поништи ову одлуку, али је Милош на два црквена сабора, иако у одсуству епископа, успео да озваничи своју одлуку, супротно црквеним канонима: разводио је бракове како је нашао да је право, кажњавао свештенике и монахе, одређивао ко је подобан за свештенство, одређивао плате епископа и цене свештеничких услуга итд. Конзисторија је радила до краја маја 1825. када ју је кнез Милош укинуо. Митрополит Петар (Јовановић) предложио је 1834. да се оснује Виши **д. с.** (митрополит, сви епископи и по три члана из мирског свештенства и из монаштва), као конзисторија за митрополију, и по један суд у свакој епархији (епископ као председник, два свештеника и два монаха), али то није било прихваћено. Услови за то стекли су се тек 1836. када је донето *Начертаније о духовним властима*. Тада је установљен **д. с.** у Београду за целу Србију, у који су ушли: протосинђел Ликоген из манастира Јошаница, прота Марко Михаиловић, свештеник Димитрије Јовановић и протођакон Гаврило Поповић. Постојање само једног **д. с.** за целу Србију било је непрактично јер је стварало велике трошкове парничарима приликом доласка у Београд. Три године касније основане су епархијске конзисторије.
Закон о устројству духовне власти у Србији, донет 1847. у време кнеза Александра Карађорђевића и митрополита Петра, извршио је нову организацију црквеног судства разграничивши државну и црквену власт. Осим Апелаторијске конзисторије при митрополији основане су конзисторије при епархијама, а епископима је враћено право да њима председавају. Црква је постала самосталнија и њена организација добила је потпуно канонски карактер.
Закон о црквеним властима, донет 1862. у време кнеза Михаила и митрополита Михаила, али без митрополитовог учешћа, преуредио је епархијске конзисторије и Велики **д. с.** (Апелаторија). Црквено судство одвојено је од црквене администрације у циљу „остварења правичнијег судства", чиме су у ствари учињена многобројна ограничења црквене власти у вршењу канона и створени услови за сукобе између државне и црквене власти. Највећа грешка учињена је према епископима који нису могли да буду председници црквених судова у својој епархији, а министар просвете имао је већу власт у Цркви од митропоплита. То је учињено с намером да Црква осети на себи „вољу државе" јер је закон давао предност државној власти. Наиме, независност не само црквеног него и грађанског судства није била гарантована Уставом него само законом. Тек је Устав из 1888. то гарантовао, али само на папиру. Овим законом држава је **д. с.** отела од епископа јер су га чинили: председник (протојереј а не епископ), два редовна и неколико почасних судија свештеника и монаха, секретар и писар. Све чланове суда предлагали су епископ и министар вера, именовао их је краљ, а плату су примали од државе. Велики **д. с.** имао је поред председника још четири судије протојереја. Краљ је имао право да врши аболицију осуђених и много пута је преиначавао пресуду **д. с**. Било је пак случајева да се митрополит успротиви краљевој одлуци, а да се потом краљ са тим сагласи.
Друга половина XIX в. била је бурна не само за државу него и за Цркву јер су у Србију стизале идеје потпуно супротне менталитету и духовном бићу српског народа. Студирајући у западним државама, српски младићи доносили су у Србију не само неопходно знање него и бакуњинистичке, троцкистичке, анархистичке, социјалистичке и марксистичке идеје, под чијим се утицајем јавила одбојност према строгости **д. с.** и уопште према Цркви. Свештеник Маринко Ивковић (стрељан касније на Краљевици због учешћа у Тимочкој буни) предлагао је укидање **д. с.** и преношење њихових надлежности на грађанске окружне судове. В. Пелагић тражи укидање **д. с.** и Архијерејског сабора и преношење њихових надлежности на грађанске судове. Разводећи се од краљице Наталије, краљ Милан није признавао надлежност редовног **д. с.** него је тражио да га разведе Архијерејски сабор сматрајући да је изнад обичних грађана. На крају је разведен решењем које је написала влада, а митрополит само потписао.
Закон о црквеним властима, донет 1890. у време краља Александра Обреновића и митрополита Михаила, увео је термин **д. с.** уместо претходног термина епархијских конзисторија, иако је термин **д. с.** био у широкој употреби и раније, али незванично. Закон је покушао да реши нека питања која су раније давала повода сукобима између државне и црквене власти, прогласивши у том циљу правило да се „никакви закони и уредбе о Цркви и свештенству не могу издавати без претходног саслушања Архијерејског сабора". Тада је решено и питање брачних парница чланова краљевског дома стављањем у надлежност Архијерејског сабора. Владин предлог закона рађен је углавном под надзором митрополита Михаила, али је усвојен тек после великог „рвања" са радикалском скупштином, која је Архијерејском сабору оставила право да од пет чланова Великог **д. с.** бира само једног, а председник није био митрополит него епископ којег изабере Архијерејски сабор. Тек утицајем руске дипломатије донето је компромисно решење које је имало важност бар за живота митрополита Михаила. **Д. с.** враћени су у надлежност епископа, његови чланови постављани су договором архијереја и владе, а чланови Великог **д. с.** договором владе и митрополита. Велики **д. с.** са седиштем у Београду био је виша судска инстанца у односу на пресуде епархијских **д. с.**, заменивши претходну Апелаторијску конзисторију. Чланови Великог **д. с.** били су по један окружни протојереј или архимандрит из сваке епархије, секретар је био референт за црквене послове при Министарству просвете. Председник је био епископ којег делегира Архијерејски сабор са мандатом од годину дана. Све чланове Великог **д. с.** именовао је краљ и плаћала држава. На све пресуде **д. с.** постојало је право жалбе краљу који је могао да поништи пресуду Великог **д. с**. **Д. с.** укинути су 1931. доношењем Устава СПЦ и замењени епархијским црквеним судовима, а Велики **д. с.** замењен је Великим црквеним судом.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Опћа црквена историја*, II, Ср. Карловци 1912; Ђ. Слијепчевић, *Истриjа Српске правславне цркве*, II, Минхен 1966; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, I--II, Бг 1990; *Влада Александра Обреновића*, I, Бг 1990.
Радомир Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУХОВНИК
**ДУХОВНИК**, звање у православној цркви које се јавља у манастирској и парохијској организацији. У манастиру **д.** је древна институција православног монаштва. У почетку ту дужност вршио је игуман, а касније посебан јеромонах звани башта (отац). То је искуснији јеромонах способан да саслуша и поучи друге и својеврсном психотерапијом руководи духовним животом нових монаха, отуда назван духовни отац или старац. У исповести му откривају како учињена дела тако и сваку своју помисао („исповедање помисли"). Св. Сава је утицао на Стефана Немању да се замонаши и касније га упућивао у духовне подвиге, због чега је свом физичком оцу постао духовни отац.
У парохији **д.** је свештено лице чија је функција везана за исповест и венчања. У средњем веку то је био посебним благословом опуномоћеник епископа, обично старији и искуснији свештеник, а врло ретко монах, са задатком да у једној области његове епархије врши исповест и венчања. Ово звање је настало из потребе да се протопопови растерете многих обавеза. У градовима са више свештеника само је један добијао благослов за духовништво. Вероватно је ова обавеза била уносна јер су се јављале узурпације. Ако неко без благослова епископа узурпира право **д.**, Душанов Законик је заповедао да се такав свргне и казни (чл. 11).
Српски владари су имали своје **д**. У почетку су то били дворски протопопови, како то и народна традиција говори (протопоп Недељко је исповедио цара Душана), али већ од XIII в. то су били монаси. Почевши од краља Милутина, па за време Стефана Дечанског и цара Душана, ту дужност вршиле су хиландарске баште из Хрусије.
Српска властела такође је имала своје посебне **д.**, обично монахе, у XII и XIII в. из манастира по Србији. Како је пак растао углед светогорског монаштва, јављају се **д.** из светогорских манастира, а са јачањем поклоничких путовања у Свету земљу стижу монаси и оданде. Тако је у XIV и XV в. по српским земљама било разних **д.**, највише из Хиландара, затим из осталих светогорских манастира, па чак и из Јерусалима. Кнез Лазар је за **д.** имао хиландарског игумана Сисоја. Јелена, удова великог војводе Сандаља Хранића, имала је 1442. за свог **д.** јерусалимског старца Никанора, који је те године писао њен тестаменат и са којим се из Свете земље Јелена дописивала. Сачуван је њен одговор на прво писмо, тзв. *Отписаније богољубно*. Велики челник Радич Поступовић имао је 1433. за свог **д.** ариљског епископа Марка итд.
Установа посебних **д.** у парохијама престала је у Србији током XIX в., а њихова дужност прешла је на пароха, те верник другог **д.** не може да добије. Посебан **д.** постоји само за она лица која су на неки начин изузета из света, из друштва, тј. која живе у установама које су издвојене из јавности, нпр. монаси у манастирима, војници у касарнама, ученици у интернатима, пацијенти у болницама, затвореници у казненим заводима.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Средњовековно српско парохијско свештенство*, Ск 1923; Р. Милошевић, „Друштвени положај православног свештенства у српској средњовековној држави", *Православна мисао*, 1984, 31.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧАЛОВИЋИ
**ДУЧАЛОВИЋИ**, село на северозападној периферији Драгачева, у општини Лучани, изграђено на јужном подножју планине Овчар, на изворишним деловима Бањског и Ртарског потока. Бањски поток утиче у Западну Мораву код Овчар Бање, а Ртарски тече према реци Бјелици, десној притоци Западне Мораве. Локалним путем, дугачким 8 км, повезано је с општинским средиштем. Насеље је дисперзивно и издужено на око 4 км правцем исток--запад, дуж подгорине Овчара, на висинама од око 600--700 м. Чине га мале групе кућа. Помиње се од 1811. Током друге половине XX в. село је захватила нагла депопулација. Године 1948. оно је имало 1.129, а 2011. 360 становника, од којих су 99,2% били Срби. Пољопривредом се бавило само 12,3% економски активног становништва. У индустрији је радило 30 лица.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИНА
**ДУЧИНА**, село у Шумадији, на Космају, на развођу долина Сибничке реке на југозападу и Стојничке реке на северу (притоке Турије, слив Саве). Кроз село пролази локални пут правца исток--запад, а општинско средиште Сопот је око 12 км према североистоку. Насеље је на висинама од око 200--250 м, дисперзивно је, куће се нижу дуж друма и сеоских путева али нису оформиле улице. **Д.** се помиње од времена владавине Турака (1528), потом почетком XVIII в. као Тучина, а 1822. имала је 20 кућа. Током друге половине XX в. овде се одвијала константна депопулација. Године 1953. село је имало 1.205, а 2011. 729 становника, од којих су 98,2% били Срби. Пољопривредом се бавило 19,7% економски активног становништва, а међу неаграрним становништвом највише је било запослених у индустрији и саобраћају. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и земљорадничка задруга.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЋ
**ДУЧИЋ**, село у Колубари, на побрђу северно од планине Сувобор. Припада општини Мионица, а саграђено је источно од широке долине реке Топлице (десна притока Колубаре). До њега води локални пут дуг 3 км, којим је повезано са путем Мионица--Љиг. Општинско средиште је 15 км западно од села. Насеље је дисперзивно, куће су грађене на великим растојањима, а само у северном делу села има више окупљања дуж сеоских путева. Оно се простире на висинама 200--260 м. Староседелачко становништво досељено је крајем XVIII в. Током друге половине XX в. започета је константна депопулација. Године 1953. село је имало 909, а 2011. 522 становника, од којих су 99,2% били Срби. Пољопривредом се бавило 71,8% економски активног становништва. У **Д.** се налази четвороразредна основна школа.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Тошић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЋ, Јован
**ДУЧИЋ, Јован**, песник, књижевник, дипломата (Подгливље код Требиња 15. II 1874 -- Гери, Индијана, САД 7. IV 1943). Није поуздано утврђен датум рођења, a најчешће се помињу 1874 (аутобиографска белешкa у *Алманаху хрватских и српских песника и приповедача за 1910. годину* и Увјерење требињског пароха из 1938), 1872. (документа из сомборске Учитељске школе и са Женевског универзитета) и 1871.
**Д.** је у Требињу завршио основну, а од 1884. у Мостару похађаo трогодишњу трговачку школу. Учитељску школу уписује у Сарајеву 1890, а завршава у Сомбору (1891--1893). Био је учитељ у Бијељини (1893--1894), Житомислићу (1894--1895) и Мостару (1895--1899). Учествује 1896. у покретању књижевног часописа *Зора*, а 1899. постаје уредник. У лето 1899. у Женеви започиње студијe књижевности и филозофије. Од 1900. добија стипендију српске владе, бива изабран за председника студентског удружења „Вила", а студијe завршава 1906. Од јануара 1907. живи у Београду где у Министарству иностраних дела постаје неуказни чиновник. Редовни је сарадник, а 1908. и уредник културне хронике у *Политици*. Поводом најаве аустроугарске анексије Босне и Херцеговине пише у *Политици* позив на велики народни митинг 24. IX 1908. и уписује се у добровољце. Српска влада га 1908. на два месеца шаље у Рим да обави пропагандне послове против аустроугарске политике, а ту је објавиo брошуру *Annessione della Bosnia e dell Erzegovina e la questione Serbа*. Од маја 1910. писар у српском посланству у Софији, oд јуна 1912. секретар посланства у Риму, а од јуна 1914. у Атини. Секретар посланства у Мадриду од јула 1918, а од августа 1922. саветник у посланству Краљевине СХС у Атини. Изабран 1924. за дописног члана Српске краљевске академије (СКА) и за почасног члана лондонског ПЕН-а. Од октобра 1924. је делегат у Друштву народа у Женеви. Августа 1925. постаје генерални конзул у Каиру, а од марта 1926. је отправник послова. Августа 1927. прекида дипломатску делатност: две године се у Београду бави књижевним пословима и припрема своја Сабрана дела (СБ). Од децембра 1929. до краја 1931. отправник послова у Каиру, а јуна 1931. краљ Фуад га одликује Великим орденом Нила другог степена. Изабран за редовног члана СКА 1931. Посланик у Будимпешти од јануара 1932. до јула 1933. Краљ Александар му додељује Орден Светог Саве првог реда. Од августа 1933. до јуна 1937. је посланик у Риму. Родном Требињу поклања 1934. Његошев споменик, рад Томе Росандића, а 1938. Споменик мученицима и борцима за слободу. Од јуна 1937. до маја 1940. је посланик у Букурешту, а 1939. изабран за амбасадора, што представља прво звање тог ранга у историји југословенске дипломатије. У Букурешту 1939, у румунском преводу Б. Писарова, излазе три **Д.** књиге (*Градови и химере*, *Благо цара Радована*, *Плаве легенде*). У СКА 1939. одржао приступну беседу о Иву Војновићу. Од маја 1940. је посланик у Мадриду, а од новембра 1940. акредитован и за Португалију. Крајем јула 1941. стиже у САД и смешта се код рођака Михајла Дучића у градићу Гери (Индијана), недалеко од Чикага. На вести о страдању Срба у НДХ у *Американском Србобрану* објављује политичке коментаре и родољубиве песме. Од шпанске грознице разбољева се 1. IV 1943, а умире на Благовести, кад је изашла збирка песама *Лирика*. На гробљу Калвари у Герију сахрањен је 10. IV, а посмртни остаци пренети су септембра 1946. у Либертивил, у порту манастира Светог Саве. Крајем 1960. у Требиње, на дар Народној библиотеци стиже песникова оставштина. Песникови земни остаци су 22. X 2000. сахрањени у тек изграђеној цркви Благовештења на требињском брду Црквина.
**Поезија.** **Д.** књижевно дело обухвата поезију, путописе, есеје, књижевну и уметничку критику, историографију и политичку публицистику. Највреднији део те целине је поезија, која припада уском кругу неколико највреднијих лирских опуса у српској књижевности. На свом развојном путу песник је прошао три поетичке фазе. У првој, предмодерној фази, о којој једним делом сведочи збирка *Пјесме* (Мостар 1901), он је највише био под утицајем Војислава Илића, али се осећа и присуство предромантичара и романтичара, најочигледније српских (Змај, пре свих, али и Ј. Суботић, Б. Радичевић, Ђ. Јакшић, Л. Костић), те немачких, француских, руских и др. У другој, програмски дефинисаној, модернистичкој фази, насталој после одласка на студије у Женеву, делом исказаној у збирци *Пјесме* (1901), а у пуној мери у књигама *Песме* (Бг 1908) и *Песме* (Бг 1911), он се сасвим везује за поетику парнасоваца и симболиста, посебно за француске песнике попут Л. де Лила, Т. Готјеа, Ж. М. Ередије, А. Самена, А. Рењијеа, Ж. Роденбаха, С. Придома, Ш. Бодлера, П. Верлена, М. Метерлинка, Е. Верхарена и др. Најважније програмске ставове **Д.** је обелоданио у тексту „Споменик Војиславу" (часопис *Дело*, 1902), а ту највише вреднује В. Илића, који се сасвим спонтано, али с особеним сензибилитетом, појавио као прекретница у развоју српског постромантичког и раномодерног песништва. **Д.** утврђује важност неколиких поетичких ставова, који ће и њему и песницима његове генерације послужити као битни оријентири: усмереност на западне културне обрасце, посебно француске; развијено осећање песничке форме, лепота зарад ње саме, искуство француског ларпурлартизма; концентрација на снагу песничке слике, ослонац на поезију француског Парнаса; сложеност и префињеност чулних опажаја, важност естетике импресионизма; истраживање слободе и зачудности индивидуалних доживљаја, апсорбовање искустава декаденције; сагледавање света у перспективи философије симбола, тражење ослонца у симболизму. У трећој, зрелој модернистичкој фази, после I светског рата, најубедљивије обелодањеној у збирци *Лирика* (Питсбург 1943), песник је досегао пуну меру лирске сублимације и позно симболистичког певања, по чему је близак Р. М. Рилкеу, А. Блоку, Б. Пастернаку, П. Валерију, В. Б. Јејтсу и др. Песник је своје текстове непрестано мењао и побољшавао, у метричком репертоару најчешће користи симетрични дванаестерац и катрен као строфу, док слободни стих није испробавао, али јесте поетску прозу.
**Д.** је писао о крупним лирским темама, као што су доживљај природе, љубави, родољубља, историје, свакодневног живота, песништва, смрти, метафизике, Бога и сл. У поетичким песмама **Д.** тематизује проблем песничког, па и уопште уметничког стваралаштва сасвим у складу с типом поетике коју негује. Тако у својој предмодерној фази он пише песму „Хајдмо, о Музо! Амо милу руку", док ће у фази пуне отворености ка парнасовству и делом симболизму настати песма „Поезија" (старији наслов „Моја поезија"). Становиште развијене модернистичке корозивности биће експлицирано у песмама „Зашто", „Сунце", „Дело", „Стварање", док ће начела позне симболистичке поетике најсуштинскије бити изложена у текстовима „Песма" (1909) и „Песма" (1938): ту се песник приказује као медијум трансцендентних сила способан да негативитет овога света претвори у сублимну естетску стварност, те у пуну упућеност божанским световима. Унутар тематике животне свакодневице (у песмама „Чекање", 1903; „Досада"; „Сапутници"; „Напор"; „Најтужнија песма"; „Ћутање"; „Чекање", 1924; „Песма", 1929), стварност модерног човека приказана је као „апатија ствари", замор и досада, страх и стрепња, бол и патња, самоћа и јад, ћутња и тишина, смрт и ништавило и сл., а једино истинска поезија и чиста естетска сублимација успевају да неутралишу такав доживљај. **Д.** је један од најзначајнијих српских песника љубавне тематике, а ерос, љубав и сексуалност имају снаге да се супротставе негативитету свакодневице. Песник притом успоставља три основна обрасца: у једном се љубав појављује као чинилац емпиријске, негативне стварности; у другом је љубав сагледана као трансцендентно превазилажење негативитета; и у трећем се љубав испољава као симболичка структура која обједињује апстрактно, метафизичко и космичко начело. **Д.** негује изразиту маскулину, фалусократску слику света у којој је женско биће по пореклу секундарно, изведено и пасивно, а женски активизам („Мирна песма"; „Огледала"; „Казна"; „На раскршћу") приказан је у негативном светлу, чешће као извор проблема и несреће него ли као пут до задовољства и радости. Мушки активизам („Замор"; „Враћање"; „Гама"; „Душа") често је у знаку искрене грубости, чак окрутности. Кад се лик жене појави са снагом превазилажења негативитета, тада се жена открива као вољено, по свему изузетно биће („Тајна"; „Лепота"; „Распуће"), а жена и мушкарац заједнички улазе у свет лепоте и светлости, али се телесност ових бића редукује и претвара у наглашену симболику. Кад се појави лик снажне жене, она тежи да овлада својим партнером („Очи"; „Чедност"; „Тренуци"; „Слутње"), па такве песме приказују жену-владатељку као биће јаких противуречности које воде ка сукобима и несрећама, те ка свету негативитета и вечитог незадовољства. У најизразитијим метафизичким облицима лик жене се јавља као израз највишег, космичког начела („Моја љубав"; „Жена"; „Песма умирања"; „Песма тишине"; „Песма сутона"; „Последња песма"; „Песма љубави"; „Песма жени"; „Строфе једној жени"), при чему долази до изразите дематеријализације њеног бића, те појаве сна о жени-спасењу и о њеној чистој светлосној супстанци. **Д**. је и песник јаке историјске свести, а у том домену је исказао интересовање за три основна модела певања. Један је заснован на хуморном хедонизму ренесансно-барокног света старога Дубровника („Дубровачки карневал"; „Дубровачки епитаф"; „Дубровачки арцибискуп"; „Дубровачка песма"), а то је једини тематски круг у којем хумор представља доминантни облик лирског расположења. Други модел је заснован на опевању ситуација везаних за српско средњовековље („Житије"; „Запис"): основни доживљај је без пуне дубине и егзистенцијалног понора, а махом је декоративног карактера. По трећем моделу обликоване су песме у којима доминирају митско-историјске визије и изразите метафизичке пројекције, било у облику херојско-победничке славе („Маћедонија"; „Ave Serbia"; „Химна победника") било у знаку трагичних жртава као последице страдања којима су Срби били изложени („Врбас"; „Молитва").
Највише домете **Д.** је постигао у жанру дескриптивне поезије у којој је испољио изузетну рафинираност у тематизацији света природе, актуелизујући неколико тематско-мотивских модела. У приказању природе био је веома склон сликама сутонског пејзажа („У сумраку"; „Залазак сунца"; „Падање лишћа"; „Човек и пас"; „Вечерње") када се материјалност света почиње губити у непоузданим чулним утисцима; исто тако је изразито био склон морском пејзажу („Љубав", 1900; „Село"; „Подне"; „Љубав", 1905; „Звезде"), не само због огромности мора него и због његових различитих појавних облика који зависе од околности везаних за доба дана или године, за метеоролошке прилике и сл. **Д.** је посебно успеле ефекте постизао на плану аудитивних слика („Слушање"; „Акорди"; „Сат"; „Сати"; „Носталгија"; „Срца"; „Срце"; „Ветар"), указујући на специфична звучна сагласја каква се могу наћи у свету природе или у свету симбола. Од појава из природе његову пажњу су наглашено привлачиле слике вертикале дрвећа и биљних стабала („Морска врба"; „Јабланови"; „Бор"; „Буква"; „Сунцокрети"), али и појаве злог сунца („Сунце"; „Суша"; „Оморина"; „Киша"; „Ћук"; „Мрави"; „Песма мрака") као животодавног елемента који, нарушавањем начела мере, постаје извор тегоба и уништења живота. Никада пре **Д.** пејзаж није у српској поезији проговорио на толико семантички различитих и симболички префињених начина. У домену рефлексивне, мисаоне поезије **Д.** је такође постигао највише домете у српском песништву, при чему је остварио снажне продоре до самих простора оностраности на којима људски ум долази до сопствених граница. Феномен граничности људског бића се у његовој поезији појављује на бар три нивоа: као граница између живота и смрти („Бескрајна песма"; „Срећа"; „Међа"), граница између инстанци Ја и Други („Непријатељ"; „Сенка"), као и граница између различитих светова („Натпис"; „Коб"; „Повратак"). **Д.** песничку и мисаону пажњу привлачио је и проблем привида и суштине, при чему је веома често људски свет он сматрао само облицима привида („Пророци"; „Сумња"), а у том случају је неопходно добро разумети свеколику дијалектику овог односа („Химера", 1908; „Гнездо"; „Химера", 1943). Најинтензивније се бавио појавним облицима светлости као материјалном и симболичком суштином стварности: тако се појављују слике чежње за светлосним исконом („Светлост"; „Светац"; „Пут"); затим сликa бића и његових промена, те свеопштег кретања као саставног чиниоца стварности („Номади"; „Путник"); и, коначно, слика света у којој је светлост исказана као онтичко начело свега постојећег („За звездама"; „Крила"). На самом крају овог ланца мисаоних поступака налази се чежња лирског субјекта за оностраношћу и за суочењем с Богом, а ту су распони од искушавања путева боготражитељства („Песма Христу"; „Сусрет"), преко суочења с Божјом тајном („Песме Богу"; „Тајна"; „Човек говори Богу"), па до открића скривеног Бога („Завет"; „Песма срца"; „Побожна песма"; „Богу"). **Д.** је песник душе, с изузетном моћи интроспекције, упућен на распоне од унутарњих напетости до потраге за смирењем, а цела његова поезија је била у знаку чежње за оностраношћу. При том језик трансценденције он покушава да усклади с језиком интелекта и да га претвори у неку врсту сазнања. Као један од најзначајнијих српских песника који су смислотворност испоставили као примарну мисију, он је дубоко философичан песник с методском сумњом као сталним обликом проверавања свих спознаја. **Д.** поезија представља највиши и најснажнији изданак лирске метафизике до које је дошло српско песништво.
**Путописи, есеји, критике.** У књизи *Градови и химере* (СБ 5, Бг 1930) **Д.** је, пишући о путовањима по Швајцарској, Француској, Грчкој, Италији и Шпанији, понудио изванредне обрасце ерудитног путописа, са мноштвом културно-историјских коментара и реминсценција. Сви путописи писани су у форми посланице, које аутор шаље с путовања неименованом сабеседнику. Најмање је изражен наративни дискурс, а више од занимљивости приче аутору је важно укупно сазнање о читавом једном народу, његовој култури и начину живота. Централна тема јесте сусрет са Другим, посебност начина на који се тај Други разуме и како се доводи у везу с културом из које путописац долази. У том смислу су ови путописи увек опседнути разноврсним облицима поређења, како поређења српске културе с другим балканским, словенским и европским културама, тако и поређења различитих култура међу собом. Писац се обилато служи уобичајеним представама које једни народи имају о другима: ти етнички стереотипи су најчешће добијали потврде у путописној текстуализацији, али је понекад **Д.** умео да одступи од задатих образаца и да их изложи преиспитивању, деконструкцији, па и оспоравању. У свом излагању највише се ослањао на културно-историјски модел мишљења (Ј. Ј. Винкелман, Ј. Буркхарт), на идеје о Духу појединих народа (Ј. Г. Хердер, Г. В. Ф. Хегел), али и на позитивизам (И. Тен) и антропогеографски метод (Ј. Цвијић). Осим природних чинилаца (рељеф, планине, равнице, реке, језера и мора, климатске околности и сл.), **Д.** је посебно истицао друштвеногеографске чиниоце (развој привреде произлази из природних узрочника и начина на који друштво одговара на такве изазове), а највише је наглашавао систем културних чинилаца, од религије, образовања, књижевности, историје идеја, философије, уметности, до науке, политике и сл. У допуњеном издању *Градова и химера* (Бг 1940) **Д.** је додао писма са блискоисточног простора, тј. из Египта и Палестине, чиме је проширио свој поглед на свет, па је од изразитог западњака постао писац који уравнотежује антитетичка упоришта западно -- источног дивана у српској култури. То је значило и коначно отварање **Д.** ка Христу, хришћанству и православљу, па је тако религиозном посвећеношћу обележио завршницу свога живота и дела. У својим текстовима **Д.** је оставио јасне трагове доброг познавања европског путописа као жанра (Херодот, Г. Ј. Цезар, Ј. Гете, Х. Хајне, М. де Стал, Ж. де Нервал, Т. Готје, Љ. Ненадовић и др.), па је његов образац овог жанра досегао вредности сагледиве не само у оквирима српске књижевности.
У збиркама есеја *Благо цара Радована: књига о судбини* (СБ 6, Бг 1932) и *Јутра са Леутара: речи о човеку* (СБ 9, Чикаго 1951) **Д.** мисли и пише маниром класичног француског и енглеског обрасца овог жанра (М. Монтењ, Ф. Бекон, Б. Паскал, Ф. Ларошфуко, Ж. Лабријер, Д. Дидро, Волтер, Стендал, Т. Готје, Ш. Бодлер, П. Валери, Т. Маколи, Т. Карлајл, Р. Емерсон,
Ф. Ниче и др.), са свешћу о доприносима српских писаца (Д. Обрадовић, Л. Костић, Б. Кнежевић, Б. Петронијевић, Б. Поповић), али и с помишљу на далеке претходнике (Платон, Теофраст, Цицерон, Сенека, М. Аурелије и др). У књизи *Благо цара Радована* **Д.** се бави централним питањима која одређују ток човекове судбине и дају основни смисао његовом животу. Откриће таквог смисла есејиста приказује фигуром скривеног блага које је за собом оставио цар Радован, митско-легендарна личност народних веровања, а сам чин трагања и копања симболички приказује напор који човек мора да уложи у потрази за смислом. У том погледу сви људи који трагају јесу позитивни лудаци и слободни људи, а посебно су то Песници, Хероји, Пророци и Краљеви. **Д.** је у књизи *Благо цара Радована* разматрао различите феномене који темељно одређују људску судбину (од среће и љубави, преко пријатељства, младости и старости, па до жене, песника, хероја и пророка), а томе је у књизи *Јутра са Леутара* додао читав низ сродних феномена (мирноћа, сујета, карактер, уљудност, мржња, љубомора, страх, разочарање, родољубље, плес). У начину мишљења ових есеја дисциплинарно се преламају религијски увиди, философска моралистика, романтичарска филологија, антропогеографија, психологија, чак и фрагменти психоанализе, а понад свега се испоставља слободни, есејистички разиграни дискурс који се не осећа обавезним ниједном сазнајном методу. **Д.** је склон облицима гномског, реторски веома убедљивог изражавања које често испоставља јаке, аподиктичке форме расуђивања, али и међусобно противречне поставке. То есеј као облик несистемског, неметодског мишљења допушта, па из тих укрштаја произлазе сасвим неочекивани увиди.
Почев од 1893. **Д.** је писао књижевнокритичке текстове, при чему је његова најплоднија делатност била у периоду 1908--1912. Своју књижевнокритичку свест је у међуратној епоси највише усмерио ка обухватнијим есејистичким формама пишући о писцима које је посебно ценио и које је сматрао својим књижевним сапутницима. Тако је у књизи *Моји сапутници* (СБ 8, Чикаго 1951) исказао трагове позитивистичког и културноисторијског приступа, али највише има веома личног, субјективног, есејистички обликованог доживљаја и тумачења какве налазимо код најбољих представника импресионистичког приступа књижевном делу. Захваљујући томе неки од ових есеја (о Б. Станковићу, П. Кочићу, М. Митровићу, И. Војновићу, нпр.) улазе у круг оног најбољег што је српска књижевнокритичка мисао дала.
**Историографија, политичка публицистика, рецепција.** Монографијом *Гроф Сава Владиславић.* *Један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине I* (СБ 10, Бг--Питсбург 1942) **Д.** је показао да је Владиславић заузео веома угледно место међу руским дипломатама прве трећине XVIII в. Кључни извори сазнања су махом били писани, архивски подаци, али се аутор ослањао и на усмено предање. Утврђујући своје сродничке везе с Владиславићем, **Д.** је у монографији реконструисао читав животни пут свог сродника, показао је како се он из Дубровника (где се у почетку школовао, а где му се отац доселио), бавећи се трговином и поверљивим политичким пословима, упутио у Цариград, па у Москву и Петроград, те се постепено укључивао у структуре руске државе и стекао титулу грофа. Поставши човек од поверења самог цара Петра Великог, па и његов дворски саветник, он је путовао на разне дипломатске задатке: из Сибира писао је детаљне извештаје и начинио географске карте тих области, а боравећи у Пекингу, у својству опуномоћеног министра, успео је да обави утврђивање границе између Русије и Кине. Осим открића потпуно заборављеног Владиславића, **Д.** се у својој политичкој публицистици бавио питањем Босне и Херцеговине, утицајем Турског и Хабзбуршког царства на балканске прилике, природом српско-бугарских односа, значајним личностима српске историје и сл. Посебну вредност имају његови *Дипломатски списи* (прир. Миладин Милошевић, Бг 1991) настали као службени извештаји из земаља у којима је обављао дипломатске функције. Најважније **Д.** политичке расправе (*Др Влатко Мачек и Југославија*; *Југословенска идеологија: истина о „југославизму"*; *Федерализам или централизам*) анализирају распад Краљевине Југославије, па указују на то да је хрватске политичаре једино занимала национална, хрватска идеја, те да су у Краљевину СХС ушли неискрено, без жеље да истински и конструктивно учествују у сложеној југословенској заједници. Југославизам је политички породио ужасан неспоразум између Срба и Хрвата, а за Србе је он значио само период лутања и назадовања. Ове расправе означиле су најоштрији и најутемељнији облик критичког разматрања политике и идеологије југословенства, а основни разлог пропасти ове идеје и праксе он проналази у природи српско-хрватских односа. Актуелност **Д.** тумачења изнова је покренута током крвавог распада СФР Југославије 90-их година.
**Д.** је остварио високе стилске и жанровске стандарде, те трајне естетске вредности, а био је један од главних протагониста изградње Београдског стила. Бавио се и превођењем, а највише успеха постигао је преводима Пушкинове поезије. Критички пријем **Д.** књижевног дела пролазио је кроз неколико фаза. У предмодерном периоду (1896--1900) ретки написи исказују благонаклоност према младом писцу. У периоду модерне (1901--1918) он постаје кључни носилац иновација у поезији и књижевности, написи постају доста чести, а доминирају високи тонови похвале, али не и апологије. У периоду авангарде и модернизма (1919--1945) он је већ сматран класичном вредношћу српске књижевности, па се појављују покушаји оспоравања, али они углавном остају лишени озбиљније критичке аргументације. У периоду владавине комунистичког система (1945--1990) **Д.** је дуго третиран као класни и народни непријатељ, али од краја 50-их година појављују се аналитички прилози с артикулисаним судом о највишој вредности пре свега његове поезије и путописа. У периоду транзиције (после 1991) настаје читав низ озбиљних истраживачких радова, а сасвим се стабилизовао суд о највишим дометима не само песништва и путописа, него и његових есеја, историографске студије и политичке публицистике. Уза све духовноисторијске промене и критичка преиспитивања, **Д.** дело се показало веома отпорним на облике оспоравања, а временом је само добијало на естетској убедљивости, сазнајној снази и популарности.
ИЗВОРИ: АЈ; Архив САНУ; АС; Народна библиотека, Требиње; РОМС; Библиографија, СД, 6, Сар. 1969.
ДЕЛА: *Сабрана дела*: књ. 1: *Песме сунца*, Бг 1929; књ. 2: *Песме љубави и смрти*, Бг 1929; књ. 3: *Царски сонети*, Бг 1930; књ. 4: *Плаве легенде*, Бг 1930; књ. 5: *Градови и химере*, Бг 1930; књ. 6: *Благо цара Радована*, Бг 1932; књ. 10: *Гроф Сава Владиславић. Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катерине I*, Бг--Питсбург 1942; књ. 7--9: *Стаза поред пута -- Моји сапутници -- Јутра са Леутара*, Чикаго 1951; *Сабрана дела*, прир. М. Селимовић, Ж. Стојковић, Сар. 1969 (библ.); *Изабрана дела* 1--5, прир. С. Ђорђић, Бг 1982; *Сабрана дела*, прир. М. Селимовић, Ж. Стојковић, Бг--Сар. 1989; *Дела Јована Дучића*, прир. Н. Петковић, Р. П. Ного, Г. Ђого, Д. Иванић, Бг--Пг--Требиње 2000; *Дневник 1937*, прир. М. Милошевић, Н. Сад 2019.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, „Пјесме ЈД", *ЛМС*, 1901, 210, 6; Н. Мирковић, „ЈД", *СКГ*, 1936, 48, 5, 6; Т. Манојловић, *Огледи из књижевности и уметности*, Бг 1944; А. Г. Матош, *Есеји и фељтони о српским писцима*, Бг 1952; П. Слијепчевић, *Сабрани огледи*, Бг 1956; М. Бегић, *Раскршћа*, Сар. 1957; З. Гавриловић, *Од Војислава до Диса*, Бг 1958; С. Леовац, *Хеленска традиција и српска књижевност 20. века*, Сар.1963; М. Павловић, *Осам песника*, Бг 1964; А. Савић Ребац, *Хеленски видици*, Бг 1966; В. Кошутић, *Парнасовци и симболисти у Срба*, Бг 1967; К. Ст. Павловић, *ЈД*, Милано 1967; М. Кашанин, *Судбине и људи*, Бг 1968; З. Гавриловић, *Записи о српским песницима*, Бг 1977; Р. Поповић, *Истина о Дучићу*, Бг 1982; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 2, Бг -- Н. Сад 1983; С. Леовац, *ЈД. Књижевно дело*, Сар. 1985; П. Палавестра (прир.), *Српски симболизам,* Бг 1985; *Историја модерне књижевности -- златно доба 1892--1918*, Бг 1986; Т. Манојловић, *Основе и развој модерне поезије*, Бг 1987; Ж. Стојковић (прир.), *О ЈД*, Бг-- Сар. 1989; С. Витановић, *ЈД у знаку Ероса*, Бг 1990; Й. Станишич, *ЙД и русская литература*, Ленинград 1991; С. Витановић, *ЈД у знаку Аполона и Диониса*, Бг 1994; П. Палавестра (прир.), *О ЈД*, Бг 1996; С. Витановић, *ЈД у знаку Атене*, Бг 1997; В. Ђ. Крестић, *Знаменити Срби о Хрватима*, Н. Сад 1999; Г. Стајић, *Велике ријечи које остају: јутарње, вечерње и сунчане песме ЈД*, Требиње 2000; В. Максимовић (прир.), *Споменица ЈД. Поводом преноса његових земних остатака из Либертивила у Требиње 2000. године*, Требиње 2001; В. Гвозден, *ЈД, путописац*, Н. Сад 2003; И. Негришорац, „Видокруг експлицитне поетике ЈД: Књижевни програм као жанр", *ЗМСКЈ*, 2004, 3; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике: 1768--2007*, 1, Н. Сад 2008; Ј. Делић, *О поезији и поетици српске модерне*, Бг 2008; М. Иванишевић, *Есејистички и критички рад ЈД*, Пале 2009; И. Негришорац, *Лирска аура ЈД*, Бг 2009; Ј. Делић (ур.), *Поезија и поетика ЈД*, Бг-- Требиње 2009; Ј. Новаковић, *Интертекстуална истраживања*, Н. Сад 2012; М. Флашар, „ЈД између Атине и Рима", у: *Изабрана дела*, 3, Бг -- Н. Сад 2017.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЋ, Михаило
**ДУЧИЋ, Михаило**, привредник, политички и културни активиста (Требиње, 1882 -- Гери, Индијана, 15. XI 1960). Стриц Јована Дучића. Изградио млекару у Герију, Индијана. Један од организатора Срба, суоснивач Српске народне одбране (СНО) и учесник кампање окупљања српских добровољаца у САД (1915). Уредник листа *Американски Србобран*. Примио Ј. Дучића (1941) у свој дом, бринуо о њему и његовој богатој заоставштини, колекцији уметничких дела, књига, скулптура, докумената. Био је извршилац тестамента Ј. Дучића и његову оставштину допремио је у Требиње. Сахранио га је привремено на српском гробљу у Герију. Потом га пребацио у порту манастира Свети Сава у Либертивилу, како је предлагао Слободан Јовановић, један од именованих извршилаца тестамента. Био је председник СНО 1941--1958. Организовао је Први и Други конгрес СНО у Либертивилу и Чикагу (1942). СНО је под руководством **Д.** и његовог сарадника Луке Пејовића, у сарадњи са Америчко-канадском епархијом СПЦ и Српским народним савезом, довео (од 1947) велик број Срба у Америку и тиме им омогућио живот достојан човека.
ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, Д. Лопушина, *Енциклопедија српске дијаспоре*. *Срби у прекоокеанским земљама*, Бг 2016.
М. Лопушина
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЋ, Нићифор
**ДУЧИЋ, Нићифор**, архимандрит, историчар, културни радник (Луг код Требиња, Херцеговина, 21. ХI 1832 -- Београд, 5. III 1900). Са световним именом Никола замонашен је, добивши име Никифор 1849. у манастиру Дужи, где му је стриц Јевстатије био игуман. Београдску богословију завршио је 1857. као државни питомац. Образовање је касније употпунио слушајући предавања у Великој школи у Београду, те годину дана пратио предавања из историје, географије и филозофије на Сорбони у Паризу. По повратку из иностранства водио је школе у Дужима и Житомислићу. Помагао је Луки Вукаловићу у припремању устанка и 1861--1862. учествовао у устанку као командир одреда ратујући против Турака у Херцеговини и Црној Гори. Учествовао у црногорско-турском рату 1862, а следеће године добио чин архимандрита, разишао се са Л. Вукаловићем и остао на Цетињу као управитељ црногорских школа, где је уз 10 основних отворио 1864. и Богословију на Цетињу. По овлашћењу књаза Николе имао је 1866. успешну дипломатску мисију код кнеза Михаила у Београду, после које је потписан уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. На позив Илије Гарашанина 1868. прелази у Србију. Са митрополитом Михаилом био је 1869. у Русији код цара Александра II. Био је добровољац у Херцеговачком устанку 1875. и вођа добровољачких чета у српско-турском рату 1876--1878. У Србији је вршио разне дужности: председник и касније потпредседник Великог духовног суда, библиотекар Народне библиотеке, управник државне штампарије, чувар Народног музеја, председник одбора за школе у српским пределима изван тадашње Србије, администратор Жиче, народни посланик 1877--1880, преседник СУД-а, а од 1892. члан СКА. Предавао историју краљу Александру Обреновићу и из тих предавања настала је његова *Историја Српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана* (Бг 1894). Путовао је у Цариград, Свету Гору, биран у научна друштва у Паризу, Санкт Петербургу и Одеси, био члан академије наука у Београду и Загребу и почасни члан Руске царске академије. Своју имовину оставио је у добротворне сврхе, а у САНУ постоји његов фонд за награђивање историјских радова.
Радомир Милошевић
Написао је велик број историографских, филолошких и богословских дјела. Сакупљао је народне приповијетке, пословице и јуначке пјесме. Слиједећи В. Караџића, бавио се описима српских манастира и црквених старина (Дужи, Тврдош, Житомислић, Морача, Острог, Савина, Врањина, Хиландар). Оставио је и неколико палеографских радова, археолошких истраживања, неколико путописа, а аутор је многих критика и приказа богословских, историјских и књижевних дјела. У мемоарима, путописима, описима манастира и земаља врло успјешно оцртава друштвене и културне прилике свога времена. Његови описи патријархалне средине и људи, важних друштвених догађаја, неприлика и ратова, иду у ред најбоље прозе тог типа и тог времена. Под утицајем усменог приповиједања, имао је осјећај за стил, мјеру и главни ток причања, са драмским смислом за дијалоге. Од етнографских радова издвајају се „Народно предање о Никшићима", Календар *Нови Требевић* за 1892; „Божић у Црној Гори", *Цетињски гласник*, 1866; те монографија *Црна Гора* (Бг 1874). Описивао је и савремене догађаје: „Бој на Граховцу", *Босиљак, лист за младеж*, 1858, 13, 1; „Племе Зупци и војвода Лука Вукаловић", *Зора*, 1898, 3, 1. Превођен је на руски, италијански и француски језик, а он је преводио са руског и француског језика. Био је редовни члан Српског ученог друштва (од 1869), а његов предсједник од 1889. до његовог спајања са СКА 1892, кад постаје редовни члан СКА. Био је члан многих српских, јужнословенских и европских друштава и академија.
Младенко Саџак
ДЕЛА: *Примјетбе на „Коментар Горског вијенца"*, Бг 1870; *Искрена ријеч Српкињама*, Бг 1871; *Крмчија морачка*, Бг 1877; *Борба Добровољачкога кора Ибарске војске 1876. и усташких чета Јаворскога кора 1877--1878*, Бг 1881; *Старине хиландарске*, Бг 1884; *Књижевни радови*, Бг 1891--1899; *Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија Краљевине Србије у Старој Србији и Маћедонији*, Бг 1896; *Васељенска патријаршија и српско црквено питање*, Бг 1897; *Јепископије Зетска и Дабарска*, Бг 1884; *Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији*, Гацко--Бл 2003.
ЛИТЕРАТУРА: А., „Нићифор Дучић, архимандрит", *Гласник СКА*, 1894; Шпаго, „Књижевни рад архимандрита Н.Д.", *Зора*, 1899, 10; „Архим. Нићифор Дучић", *Гласник Православне далматинске епархије*, 1899, 7, 1900, 8; „Тестамент +архим. Нићифора Дучића", *ВСЦ*, 1900, 4; „Некролог +Никифору Дучићу", *ГПЦКС*, 1900, 2; *Свечани помен просветном добротвору Н. Д, архимандриту и академику*, Бг 1901; М. В(укићевић), „Нићифор Дучић", *Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка: 1875--1925*, Бг 1925; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, II, Цт 1987; И. Марковић, „Животопис архимандрита Н. Д.", у: Н. Дучић, *Историја Српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана и други књижевни радови*, Гацко--Бл 2002; М. Окука, *Језик „књижевних радова" Нићифора Дучића*, Сар. 2003.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЋ, Стеван
**ДУЧИЋ, Стеван**, етнограф (Дучићи код Подгорице, 4. I 1874 -- Подгорица, 30. III 1918). Иако самоук, оставио је значајан траг у етнографској и фолклористичкој литератури. Сарађивао je с војводом Марком Миљановим Поповићем што се одразило на његово литерарно усмерење. Не само у домену поетичких образаца и поступака које је црпио из Миљанових дела, него и у сфери подстицаја за сакупљање народног усменог блага и преписивања старих рукописа. Миљанову је помагао око преписа народних песама и народних предања. У првим годинама ХХ в. (1904) сусрео се с Јованом Ердељановићем и од тада предано радио на сакупљању грађе о народном животу и обичајима племена Куча. Радио је по упутствима која је поставио Ердељановић за сакупљање етнографске грађе, а објавила СКА под називом *Упутства за испитивање народа и народног живота* (1910). Тако је настао значајан рукопис о народном животу и обичајима под насловом *Живот и обичаји племена Куча*, 1912, предат за штампу у СКА. Систематизацију и редактуру рукописа урадио је Ердељановић. С обзиром на то да је рукопис био написан делимично књижевним језиком, a делимично народним кучким говором, његово сређивање је потрајало. Ердељановићу су помагали и други сарадници код делова који нису били потпуно разумљиви и читљиви. Дело је постхумно објављено тек 1931. у *Српском етнографском зборнику*, Одељењу за Живот и обичаје народне, књ. 20, с уводним текстом Ердељановића. Значај овог рукописа за српску етнографију огледа се у мноштву података о животу племена Куча, које се делило на православне, муслиманске и католичке припаднике. Арбанаси из племена Куча су били католици и мањим делом муслимани. У овој студији **Д.** представља паралелно народни живот српских и арбанашких (албанских) породица уз детаљне језичке варијанте и актуелну терминологију материјалне и духовне културе у 12 поглавља написаних на 613 страна. Поред овог рукописа, **Д.** је 1912. предао СКА и рукописе о народним песмама из Куча, песмама из Црне Горе, Брда и Херцеговине, те грађу за народни живот, обичаје и веровања, грађу народних приповедака, грађу за речник и др. Све је остало у рукопису, необјављено. На основу бележака Андрије Лаиновића, објављених у цетињским *Записима* 1932, у **Д.** заоставштини нашло се и неколико књига приповедака приређених за штампу: *Стари горски људи*, *Горски суд*, *Осветник*, *Горско срце*, *Горска душа*, *Слободни горштаци*. Добар део тих рукописа није био објављен. Рукопис романа *Или Куч* и зборника усмених песама *Јуначке народне пјесме из Црне Горе, Брда и Херцеговине* објављени су тек у новије време. Роман *Или Куч* (Пг 1997) најважније је **Д.** литерарно дело, а посвећено је тешком животу Срба и Македонаца под турским зулумом. **Д.** за живота није публиковао своје радове као посебна издања, мање прилоге је објављивао у часописима и листовима с почетка XX в.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, „Од уредника", у: С. Дучић, *Живот и обичаји народа Куча*, Бг 1931; Ј. Чађеновић, „Роман Стевана Дучића о хајдуку Илији Кучу" (предг.), у: С. Дучић, *Или Куч*, Пг 1997; М. Никчевић, *Историја црногорске књижевности*, III, Пг 2012.
В. Марјановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЋ, Урош
**ДУЧИЋ, Урош**, банкар (Требиње, 6. VIII 1889 -- Сарајево, 3. III 1949). Трговачку академију завршио је у Грацу, економски факултет на Универзитету у Чикагу. Током студија био је активан члан српске дијаспоре у САД. Након повратка у земљу постао је директор Американско-српске банке у Сарајеву, а затим и председник Задруге социјално-културног рада и Англо-американ клуба. Био је члан Управног одбора Организације новчаних завода за Босну и Херцеговину и члан Надзорног одбора „Просвјете" у Сарајеву. Од 1929. био је члан Конзилијума Француског клуба и председник од 1931. до 1932. Са М. Тривунцем био је уредник листа *Српска народна одбрана* који је излазио у Чикагу (1909). Био је приложник Фонда Јована Цвијића (1928).
ИЗВОРИ: *Календар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета" у Сарајеву*, 1. I 1927; 1. I 1932; В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956.
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица: 1920--1936. Француски институт: Француски клуб*, Сар. 1936; *Политика*, 12. III 1949; З. Д. Ненезић, *Масони у Југославији (1764--1980)*, Бг 1984.
П. Б. Орбовић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ
**ДУЧИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ**, песничка, књижевна и културна манифестација у Требињу основана 1968. Прве **ДВП** одржане су октобра 1968, а добитник новоустановљене награде „Јован Дучић" био је млади песник Радован Караџић. Друга манифестација одржана је 1969, а после тога је преименована у „Требињске вечери поезије", да би стари назив био враћен тек 1990. Поново је установљена награда за поезију „Јован Дучић", а добитници су: Стеван Раичковић (1994), Рајко Петров Ного (1995), Миодраг Павловић (1996), Матија Бећковић (1997), Слободан Ракитић (1998), Алек Вукадиновић (1999), Милосав Тешић (2000), Мирослав Максимовић (2001); потом је награда постала тријенална, а добили су је: Љубомир Симовић (2004), Ђорђо Сладоје (2007), Милован Данојлић (2010), Ранко Јововић (2013), Гојко Ђого (2016), Милан Ненадић (2019). Поред средишњег догађаја који подразумева доделу песничке награде, те подсећања на вредности и домете Дучићевог дела, на манифестацији су организовани многи песнички и књижевни програми, предавања, промоције књига, округли столови, научни скупови, музејске поставке, уметничке изложбе, концерти, претећа издавачка делатност и сл. Песнички, књижевни, уметнички и научни садржаји на овој манифестацији организовани су у част Јована Дучића, а показују врхунске резултате стваралаца из Републике Српске, Србије и Црне Горе.
ИЗВОРИ: *Новости*, 23. X 2020; https://kctrebinje.com; лична архива.
Иван Негришорац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУЧИЦЕ
**ДУЧИЦЕ**, село у Црној Гори, у Никшићкој жупи, око 15 км источно од општинског центра Никшића. Повезани су слепим локалним путем. Оно је у долини реке Грачанице, на њеној левој страни, у подножју планине Прекорнице, на висини 830--900 м. Насеље је дисперзивног типа. Године 2003. у њему је живело 569 становника, од којих су 52,7% били Срби, а 44,5% Црногорци.
М. Бубало Живковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУША
**ДУША**, нематеријална и невидљива животна суштина одређеног бића. Зависно од развоја религијске свести, стваране су и одговарајуће представе о **д**. Неке најраније представе о соматској **д.** су изражене и у српској народној религији. Према тим представама и човекова **д.** се доводи у везу са неким делом његовог тела: крвљу и срцем („**д.** куца"), костима („**д.** се за кости запекла"), ноктима, косом. Поистовећивана са сенком и одразом у води, **д.** је схватана и као телесни човеков двојник са којим се он суочава у својим сновима. Веровање у одуховљену природу и духовну силу карактеристично је за развијеније анимистичке облике у које спадају представе о слободној **д.** поистовећиваној са дахом, која последњим издахом у тренутку смрти напушта тело. Тој фази припадају и представе о нематеријалној **д.**, као магловитом облачићу, која се налази у грудима, глави, носу, а након смрти се одваја од тела. Као човеков дупликат она напушта човека и док он спава, излази из уста у виду муве или лептира и враћа се у тело након сна. Шта **д.** види током путовања приказује се, према веровању, у човековом сну. Зато не ваља заспалог нагло тргнути из сна, да се **д.** не би збунила и да би се могла вратити у тело. Ова представа о **д.** изражена је и у веровању у вештице које су током сна наносиле штету и чиниле другима зло. Иако се на основу посмртних обичаја могу реконструисати веома различита схватања о **д.**, која се, према веровању, може везати за камен, дрво, биљку или животињу, претворити у лептира, птицу или змију, у народу је преовладало хришћанско схватање о човековој бесмртној **д.** коју је створио Бог, а која након смрти одлази у други свет. Да би тај одлазак био што извеснији, створен је систем подушја, посмртних ритуала вршених након прве суботе, четрдесет дана, шест месеци и након годину дана, којима се **д.** покојника усмерава ка свом коначном одредишту. Након годину дана, она губи култну индивидуалност покојника и потпада под заједнички култ предака којима су, као удаљеним мртвима, посвећене задушнице.
Одвајајући бесмртну **д.** од пропадљивог тела, смрт, према хришћанском веровању, само привремено побеђује јер ће коначно бити поражена васкрсењем мртвих. Међутим, пре него што се са доласком Исуса Христа то и догоди, као и суђење живима и мртвима, **д.** је изложена искушењима на путу до свог коначног одредишта. Својом бесмртношћу она је постала носилац животног континуитета, али ће одговарајуће значење вечног живота добити у зависности од своје праведности и грешности. Будући да представља сублимат личности покојника, њен загробни статус је одређен делима које је он за живота учинио. Према својим овоземаљским учинцима, **д.** ће и у оностраном свету бити кажњена или награђена. У прелазном четрдесетодневном периоду након смрти, она је, према православном предању, изложена и процесу посебног суда добрих и злих духовних ентитета, анђела и демона, који јој на основу целокупног дотадашњег понашања преминулог одређују статус у загробном свету. О том процесу говори учење о митарствима, у значењу царинарница, као граничних места на којима духови зла траже од сваке **д.** откуп у виду добрих дела за учињене грехе. Свако од двадесет митарстава постоји због одређене врсте греха, од вербалних, преко кршења правила поста, мрзовоље, зеленаштва, неправде, зависти, гнева, јарости, злопамћења до убистава, савеза са нечастивим силама, блудничења, прељубе, содомије, прихватања јереси и учињене свирепости. На овим граничним прелазима **д.** се зауставља због учињених грехова чије је откупљивање услов за прелажење постављене препреке. Док због учињених грехова демони траже **д.**, анђели настоје да је спасу истичући добра дела које је умрли учинио за живота. Одмеравање њених негативних и позитивних аспеката омогућује **д.** да не постане одмах плен злих сила него да уз помоћ анђела дође до свог циља. За разлику од паганског суђења новорођеном, када му се унапред одређује овоземаљска судбина, хришћанско суђење после смрти заснива се на учињеним делима током живота, што значи и одговорност појединца за посмртну егзистенцију своје **д**. Овакав концепт преиспитивања **д.** био је морални оријентир хришћанима за њихово мишљење и понашање у складу са важећим религијским, друштвеним и културним правилима.
Бојан Јовановић
**Хришћанство.** Библија извештава о Божјем стваралаштву: стварање материје, стварање живих бића и на крају стварање човека, као врхунац Божјег стваралаштва. Бог ствара човека из два дела: један од земље, а други, који Бог удахњава у онај први део начињен од земље: „Створи Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива" (Пост 2,7). Отуда је човек пола од овога света, а пола од Бога. Од света му је материјално тело, од Бога му је нематеријална **д**. Та два елемента, земља (тело) и дух животни (**д.**), остају спојени целог живота, а њихово раздвајање наступа смрћу, тада: „И врати се прах у земљу од које је узет, а дух се врати Богу који га даде" (Проп 12,7). Тајна човекове **д.** је у „духу животном" који је добио непосредно од Бога. Као што су пре човека створена неразумна бића, да би му служила, тако jе и тело створeно пре **д.**, да би јој служило. Створено пре **д.**, тело је постало свесно себе и осетило себе као нешто постојеће тек када је у њега удахнут „дух животни". Пре тога било је обична материја, твар. Отуда су тајна човековог тела и тајна човекове **д.** нераздељиво сједињене и међусобно условљене. Телу од праха земаљског додата је **д.** од даха Божјега. Мањој тајни додата је већа тајна, земаљској тајни небеска: „Тако се у човеку састала земља са небом, и заувек нерасплетиво уткале једна у другу тајна земље и тајна неба. Отуда у човеку толико чежње за небом, и толико приљубљености за земљу" (Св. Јован Златоусти). И тело и **д.** су Божји (1. Кор 6,20), али божанско порекло **д.** омогућава човеку обожење.
**Д.** је знак човекове боголикости, печат Божји у човеку уграђен у њега приликом стварања, веза човекова са Богом и Његовим царством. То је смисао Христових речи: „Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17,20-21). Она је Божји део у човеку, небочежњиви и богочежњиви део човека као део Царства Божјег које се налази у дубини **д.** људске, коју Христос зато спасава и мири са Богом. **Д.** је супстанција која човека чини човеком као лично, слободно и бесмртно биће. Двојака, материјално-духовна природа човека била је неопходна да би се показало да човек има заједницу са Богом, али и заједницу са светом око себе, тј. са видљивом природом. Тиме је човек добио привилегију да ужива и у духовном и у материјалном, да се наслађује и вечним али и пролазним. Човек је биће које у себи сједињује сав свет, материјални и духовни, чиме је изнад свих земних створења, али и изнад осталих бића у космосу. У човеку је дошло до сједињења многих супротности: духа и материје, вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и неслободног. Такво сједињење било је неопходно да би човек могао да хармонично прославља Бога и да буде посредник између неба и земље, између неразумних твари на земљи и анђелског света на небу. Његош види човека као становника неба и земље, везао је духовност за небо, а материјалност за земљу: „Све што блатној земљи принадлежи, / то о небу поњатија нема; / духовни је живот на небеси, / материје -- у царству гњилости" (*Луча Микрокозма*).
Господ Христос, који је као Богочовек имао право људско тело и људску **д.**, много је говорио о **д.** људској и истакао њену вредност и предност над телом: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?" (Лк 8,36-37; Мт 16,26). Његов циљ јесте спасење тела и **д.**, али првенствено **д.**, као божанског дела у човеку. Важност **д.** показује термин душебрижништво, иако мало застарео и непотпун термин јер запоставља богословску антропологију. С обзиром на то да је Бог дао човеку и **д.** и тело, мора да брине и о једноме и о другоме. Ипак, **д.** је претежнији део у човеку. Што се тиче генезе **д.**, она је тајна Творца (Пс 138,13-16). Нема преегзистентну ипостас нити је начињена из преегзистентне материје као тело, које је сачињено из тела родитеља. Егзистенцију по телу људско биће прима као резултат рађања од других тела, од тела својих родитеља. **Д.** има другачију позицију и функцију у односу према телу. Она је створена Божјом вољом, божанским дувањем, на начин који је само Творцу познат. **Д.** даје Бог кроз животодавно дување, заједно са телом, у часу зачећа генералним Божјим благословом датог првим људима: „Рађајте се и множите се" (Пост 1,28), тако се људско биће јавља на свет као психосоматско јединство. Заправо, Божански дух, који ствара **д.**, даје и моћ да се уобличи тело. **Д.** ствара Бог за једно одређено тело и не може да се користи другим телом, тј. не може да се усели у друго тело. **Д.** има живот као сопствено битисање, зато њу не треба поистовећивати са виталним иманентним моћима које постоје код животиња и свих живих створења. Она је субјекат, лични подмет те виталне енергије, имајући живот као биће по себи и за саму себе. Јавља се као она која има разуман и словесан живот, који је очигледно другачији од живота тела и онога што је по телу.
**Д.** је онај формирајући принцип у људском бићу, који индивидуалише људску природу у једном субјекту. Због тога се **д.** Адамових потомака не садрже у Адамовој **д.**, иако Адам као родоначелник и прототип људског рода обухвата све у себи, али сваки прима своју индивидуалну егзистенцију кроз нову **д.** коју Бог ствара за једну одређену личност. Независно од своје боголикости, **д.** је биће у стању да прими и оно што је супротно, тј. не само доброту него и злобу. Она нема доброту као своју суштину, нити пак злобу, него некакво својство способно да се усмери на једну или другу страну када жели. То није присутно у неком простору што она мора да прихвати, него је разумна **д.** примила од Творца моћ да слободно одлучује, зато може да се приклони једноме или другоме, те да живи у складу са оним и онако како је сама прихватила својом слободном и вољном одлуком.
Библија нигде изричито не помиње бесмртност **д.**, али је то очигледно из многих детаља да се у физичкој смрти **д.** одваја од тела за неко време, са надом на вечни живот и у очекивању васкрсења тела. Бесмртност **д.** не почива на њеној природи него у вољи Божјој и благодати Божјој да је таквом створи. Самосталан живот **д.** после растанка од тела потврђује Библија наводећи многе примере јављања мртвих својим живим савременицима. Цару Саулу пре борбе са Филистејцима јавља се дух пророка Самуила и они разговарају (1. Сам 28,7-25). Јуди Макавеју пре борбе са Никанором јавља се пророк Јеремија (2. Мак 15,12-16). Садукејима који су порицали бесмртност и васкрсење, Христос одговара: „Бог није Бог мртвих, него живих" (Мт 22,32; Мк 12,27), „јер су Богу сви живи" (Лк 20,38). Преображени Христос на Тавору разговара са пророцима Мојсејем и Илијом (Мт 17,3; Мк 9,4; Лк 9,30), што би било немогуће да им **д.** по смрти нису биле живе и свесне. У познатој причи о сиротом Лазару, Христос наводи разговор недавно умрлог богаташа са давно умрлим Авраамом (Лк 16,19-31). Ова прича јасно сведочи да је **д.** после смрти тела жива и свесна шта се са њом и око ње, па и на земљи, дешава.
Библија говори о две смрти човека. То је разумљиво, с обзиром на то да се човек састоји из два дела, **д.** и тела, зато се говори о смрти сваког његовог саставног дела, о смрти тела и о смрти **д**. Иако се термин смрт користи за оба човекова саставна дела, међу њима постоји разлика. Телесна смрт састоји се у томе што је дошло до раздвајања тела и **д.**, односно тело је лишено **д.** која га је оживљавала. Таква смрт може да буде последица природног закона физичког старења тела или неприродног и насилног одузимања живота. Духовна смрт, тј. смрт **д.** састоји се у раздвајању **д.** од Бога, односно **д.** се лишава благодати Божје. Такву смрт може да изазове само грех. Постоји велика разлика између смрти тела и смрти **д.** јер последице те две смрти нису исте. Тело после смрти губи осећања и труљењем се претвара у прах земаљски од којег је начињено тело првог човека Адама. **Д.** после своје духовне смрти лишава се духовне светлости, радости и блаженства, али се не уништава нити нестаје. Она остаје жива, али у мраку, туговању и духовној патњи.
Срби су на много начина показали веру у постојање **д.** и истакли њену вредност и важност. О томе сведоче многобројне пословице, народне песме и приче, а ван сумње је да је на формирање општег српског става утицало хришћанство. Срби човека цене по његовој **д.**, а не по спољном изгледу. Та чињеница оставила је трага у језику и начину мишљења. Типологија људи извршена је с обзиром на њихове душевности, а не њихове телесности, отуда постоје великодушни, широкодушни, малодушни, простодушни, добродушни, али и бездушни. Млаки су „равнодушни", издајници су „продане душе", они имају „Јудину душу". Појединац може да буде описан као „нежна душа", „искрена душа", „раскошна душа" или „једноставна душа". Естета има „уметничку душу", а криминалац „зликовачку душу". Ситничави људи су „мале душе" или „ситне душе". Тирани су бездушни, тј. немају **д.**, зато се каже: „два без душе, трећи без главе". Добри људи су „велике и широке душе", добар човек је „Божја душа", „рајска душа", „добар у души" или „добар у дну душе", „има лепу душу". Добар човек жртвује се за свога ближњег, „душу би своју дао", што је угледање на Христа који **д.** своју полаже за овце своје (Јн 10,11). Весео човек има „радосну душу", оптимиста има „ведру душу". Постоје и термини „крштена душа" и „некрштена душа". Квалификација о појединцу доноси се на основу личних преокупација: „има душу која воли", „има душу која размишља". Пријатељство се најчешће описује као дружење „сродних душа". Св. Николај Жички објашњава познанство **д.** овако: „Док је душа души тајна, гледају се и чуде се, питају се и буде се. Кад се вео тајне прозре, душа позна душу, јер је нађе у себи" (*Речи о Свечовеку*). Човек којег живот није штедео има „душу намучену". Кога су разбојници претукли „носи ране на души", „убили су душу у њему", а израз „убили су Бога у њему", показује да се **д.** доводи у везу са Богом. Човеку на самрти „душа у носу стоји", јер је Бог човеку удахнуо дух животни кроз нос (Пост 2,7). Веру да човекова **д.** припада Богу српски народ је исказао у мудрој пословици да поштен човек ништа никоме не дугује „изузев душе Богу".
Познавати некога не означава познавање његове спољашњости него познавање „унутрашњег човека", отуда се код српског народа чује „познаје му душу", „познаје га у душу". По тој логици психолог је „познавалац душа" и „мајстор душа", али се у богословској литератури Бог сматра јединим мајстором **д**. Саветовати некоме да „стави своју душу под микроскоп" значи да посматра своју **д.**, тј. да примени психолошки метод интроспекције, односно самопосматрања. Појединац у покајању доживи „преобликовање душе" што је адекватно грчком термину метаноја, преумљење.
Поштен човек на суду неће да сведочи лажно јер „душа је благо", зато неће да говори оно што му није познато. Заклетва у **д.** је врло озбиљна: „Душе ми моје", „Бог и душа", „Бог ти, а душа ти", „С врх моје душе", „Тако ми душа хришћанска испала" и много других варијаната. У пословици „Душа једна врата има", садржана је вера да кроз та врата само истина може да уђе. Веру у живот **д.** после смрти народ је исказао у пословици „Тако ми душа на оном свету уживала, а на овом како му драго". Греси људски оптерећују **д**. Среброљубље је погубно за **д.**, „новац је душогубац", а „интерес (камата) душу губи". Трговце и све који криво мере народ пословицом опомиње: „Ко носи при руци, носи при души". Вредност **д.** показује савет мајке Јевросиме упућен сину Марку Краљевићу да не говори криво јер „боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу". Бригу за **д.** народни песник илуструје казивањем да је Немања зидајући цркве и манастире „седам кула блага потрошио, док је души места ухватио". Дела начињена „за душу" народ је назвао „задужбина". Колико Срби цене **д.** сведочи пословица да дају „све за душу, али душу ни за шта".
Своју веру да је **д.** Божја својина и да припада Богу, Срби исказују испраћајући покојника са жељом: „Бог да му душу прости", у смислу да је прост, тј. прав пред Богом, или „Бог да му душу упокоји (одмори)". **Д.** од растанка са телом не може нико да задржи, у одређеном тренутку она лако излази из тела јер „душа кола не вуче". Грехом човек „продаје душу ђаволу", зато „ђаво чека његову душу", а праведник „не даје душу ђаволу". Србин често заклетвом показује високу цену своје **д.** коју не да ђаволу: „Тако ми враг души наудио" или „Тако ми враг душу не однео". Осим ђавола, против **д.** човечје су и удружене зле људске **д.** што се види из заклетве „Тако ми зле душе наудиле". Богословски став да у овом свету праведник страда Срби су схватили да **д.** трпи и страда што је много теже него кад тело страда и трпи. Ко је на Божјем путу, увек је страдао и трпео, отуда вапај „Трпи, душо, Бога ради". Због свега тога **д.** се код Срба јавља и као лично име у разним варијантама: Душан, Душанка, Душица, Душман, Душмин, Душко, Душка, Владуш, Владуша, Радуша и сл.
Бесмртност **д.** Његош је извео као закључак из три премисе од којих је свака непобитна као аксиом: „Ако исток св'јетло сунце рађа, / ако биће ври у луче сјајне, / ако земља привиђење није, / душа људска јесте бесамртна" (*Луча микрокозма*). Очигледно Његош исказује своју веру у постојање бесмртне **д.** сваког човека јер сунце, зраци и земља нису привиђење, а **д.** људска је бесмртна, јер оно што је светлост за свет, то је **д.** за тело. Његош **д.** сматра духовним обликом светлости, која има свој извор у вечном Богу, Који је Светлост.
Радомир Милошевић
**Филозофија.** Као средиште унутрашњег јединства живота, осећања, хтења и мишљења, **д.** је током историје покривала значења од животног даха и принципа живота до самосталне супстанције и различитих људских особина. У раној грчкој философији појам **д.** (yuchv: ваздушно струјање, дах) развија се на подлози хомеровских значења да је **д.** животна сила која приликом смрти са издахом напушта тело и наставља да живи као сенка (ei\[dwlon) у Хаду. Отуда већ од Талеса **д.** је свепрожимајућа животна сила која се манифестује у способности кретања (хилозоизам), а Анаксимен утврђује уобичајену везу живот‒дах‒**д.**‒ваздух као основу аналогије човека као микрокосмоса са макрокосмосом. Орфичари и питагоровци сматрају да је тело пуки знак или гроб (sh'ma) за бесмртну **д.** и научавају (такође Пиндар и Емпедокле) есхатологију која говори етички обојено о првобитном греху човековог титанског бића, аскетском очишћењу, казни или награди после смрти, а епистемолошки обојено о сећању (као сазнању), што је све ослоњено на идеје о сродности свега живог и сеоби **д.** (metemyuvcwsi"). За Хераклита (поред физикалног значења које упућује на ваздух) **д.** (yuchv) коју одликује и бесмртност, први пут добија психолошко и епистемолошко значење неке интегришуће средишње способности у човеку која има логос тј. способност сазнавања. Демокритово учење о **д.** повезује физику и етику: као способност моралног делања **д.** је физикално уобличење атома **д.**, а атоме преобликују разум, наук, вежбање или мудрост, па уобличење као физикални услов за **д.** представља њену моралну добробит и зато исте последице имају и поремећај тела и необразованост **д**. За Сократа, према Платону, суштински је важан етички захтев брижења око **д.** и то истраживањем саме **д.** као остваривањем делфијског захтева „Познај самога себе!". Платон у *Федону* излаже доказе о бесмртности **д.**, заговара преегзистенцију **д.** и знање као сећање (ajnavmnhsi"), а противи се питагоровском схватању **д.** као пуке хармоније телесних делова. У *Држави* Платон разликује три дела **д.** -- жудња/пожуда (ejpiqumiva), срчаност/воља (qumov") и (раз)ум ((logistikovn, nou'"), што је онда основа за одређење кардиналних врлина и сталежа у држави. Ови делови су у *Федру* објашњени сликом кочије, где кочијаш одговара (раз)уму, лош коњ пожуди, а добар коњ срчаности; само божанске **д.** поседују довољно јака крила да их понесу до наднебесног места (uJperouravnio" tovpo") где се хране посматрањем истинског бића. У *Тимеју* Платон говори о светској **д.** коју је сачинио божански демијург: космос (светски поредак) поседује **д.** јер се разумно креће и јер је леп и уређен.
Аристотел, аутор прве расправе *О души* у свим њеним дотад знаним аспектима, одређује **д.** као прво остварење (ejntelevceia) физичког органског тела које има способност (duvnami") живота: **д.** је остварена животност једног тела које је као организам способно да буде живо и то док се не распадне на своје материјалне саставне делове. Он настоји да једностране погледе предсократоваца (приоритет материјално телесног) и погледе Платона (приоритет нематеријалне **д.**) превлада једном не-дуалистичком позицијом, па **д.** треба да буде начелно схваћена као нематеријална, јер није пука организација материјалних саставних делова, а не сме се схватити ни као посебна супстанција, будући да она као прво остварење органског тела мора да постоји у њему. Аристотел разликује вегетативну **д.** (која се налази већ код биљака и у вези је само са расплођавањем, храњењем и рашћењем, qreptikovn), анималну **д.** (која додатно располаже опажањем везаним за задовољство и бол тј. пожудом и жељом, aijsqhtikovn) и људску **д.** (која поред претходних способности има још и способност мишљења, nohtikovn). Такође разликује пасивно примајући ум (nou'" paqhtikov") и активно делујући ум (nou'" poihtikov") (што важи и за мишљење, које за разлику од опажања ипак не зависи од постојања спољашњих предмета), а само је активно делујући ум одвојив од тела и стога бесмртан и божански. Стоичар Зенон схвата **д.** као топли дах (pneu'ma ejnqermovn) који прожима читав космос држећи га у органском јединству. **Д.** као посебно фина твар је топла јер у њој делује обликотворна ватра (pu'r tecnikovn), која пасивну материју оживљава и структурише као активни материјални принцип. Бесмртна је само светска **д.** а не појединачне **д.** из којих се она састоји. Код епикуровца Лукретија **д.** се посматра као склоп изузетно финих атома. Плотин критикује стоичко материјалистичко, телесно схватање **д.**, као и Аристотела, и схвата **д.** као самосталну супстанцију (uJpovstasi"), поред надбивствовног Једног (e{n) и ума (nou'") који садржи биће као предмет чистог мишљења. **Д.** је принцип живота и сазнања који потиче из ума и тек у повратку у свој праизвор лежи остварење њеног сопственог бића.
Ранохришћанско схватање укључује библијско гледање на човека као телесно-душевну целину и (ново)платоновско становиште дуализма тела и **д**. Но насупрот Платону, нпр. Григорије Ниски сматра да је **д.** створена, жива и умна супстанција и као таква недељива и бесмртна. Августин схвата **д.** као бестелесну, просту, непропадљиву, духовну и умну супстанцију, чија је највећа способност да кроз сазнање као самосазнање дође до богопознања. Касни средњи век је под утицајем аристотелизма који су посредовали Арапи, па Тома Аквински прихвата аристотеловски хилеморфизам да је иматеријална **д.** иманентна телу као његова форма увек присутна у сваком конкретном човеку (*anima unica forma corporis*). Он побија авероистичка тумачења Аристотела о надиндивидуалном уму и заступа индивидуалност појединачне **д.** и личну бесмртност. Нововековну философију карактерише окрет од супстанцијално схваћеног појма **д.** ка схватању **д.** као свести тј. субјективности. За Декарта **д.** (од Бога створена духовна супстанција, *res cogitans*, која је са материјалном супстанцијом, *res extensa*, тек сједињена као састављеност, *unio compositionis*) суштински је мишљење или делатност свести. Притом је остао нерешен проблем односа **д.** и тела, што се у философији расправља до данас. Лајбниц читаву стварност конституише од безброј бестелесних простих супстанција, монада, које назива **д.**, а људска **д.** је средишња монада која кроз размену својих представа стоји у узајамним односима према свом телу. Класична метафизика за коју су Бог, космос и **д.** основне теме (на том трагу је Кристијан Волф утемељио рационалну психологију као посебну дисциплину) и материјалистичка редукција **д.** на својства телесног и менталних процеса на телесне (Хобс, Дидро, Ламетри, Холбах, све до физикализма данас) претпоставка су Кантовог епистемолошког критицизма: оно „ја мислим" претходи свем категоријалном обликовању и прати све моје представе; ово трансцендентално јединство свести је претпоставка свег сазнања. Идеја **д.** као регулативна идеја има смисао једино у морално-практичком контексту, као нужна за морално делање. За немачки идеализам **д.** је субјективни облик развоја свести из духа у природи. За романтизам, у супротстављању просветитељском рационализму, **д.** и душевно су основа разумевања света и човека. У XIX и XX в. душевни процеси и слојеви **д.** постају предмет осамостаљене емпиријске психологије ослобођене метафизичког појма супстанције и субјективности, док је дубинска психологија открила несвесно и подсвесно. Стари проблем односа **д.** и тела (свест--тело) актуелизовала је савремена аналитичка философија (philosophy of mind).
У српској културној историји, поред народних веровања, умотворина и усмене поезије, а након средњовековне хришћанске књижевности, проблем **д.** у теоријској философији изричитије тематизују Константин Бранковић, који је психологију предавао на Лицеју (студентске белешке из 1859, *Источник*, 2001, 37--38), Михаило Х. Ристић (*Психологија емпирична*, Ср. Карловци 1859) и на Великој школи Милан Кујунџић (*Кратки преглед хармоније у свету*, Бг 1867--1872), Љубомир Недић, чија предавања из психологије су издали студенти (1887) и Бранислав Петронијевић, који је 1910. у Београду објавио *Основе емпиријске психологије* (подробну критику овог дела објавио је 1911. у *Учитељу* Борислав Лоренц, такође аутор уџбеника *Психологија*, Бг 1926). Претходно су у преводу објављени В. Јерузалем, *Основи емпиричке психологије* (Бг 1898), Х. де Раф, *Елементи психологије* (Бг 1900), а Алимпије Васиљевић је 1870. објавио *Психологију као науку удешену за школску употребу*. Из овог периода су *Стара и нова психологија* (Н. Сад 1888) Василија Вујића, *Психологија* (Пан. 1892) Петра Радуловића и *Основи психологије* (Бг 1892) Стева Чутурила. У даљем развоју превладава утицај Вунтове експерименталне психологије и Хербартове педагошке психологије.
Богољуб Шијаковић
**Психологија.** Реч **д.** у различитим језицима (енг. *soul*, нем. *Seele*) потиче од сила, снага, али је попут даха невидљива покретачка животна сила. Психа (грч. yuchv) означава нешто ваздушасто, живо, шарено попут лептира. У језику, митологији, фолклору, религији, поезији, ликовној уметности најчешћи симболи **д.** су пламен, ваздух, птица, лептир, змија. Током читаве историје човечанство је чврсто веровало у егзистенцију **д.**, која је, будући божанске природе, бестелесна и бесмртна, представљала човекову суштину, идентитет, његов карактер. **Д.** је оно што је у човеку најважније (о томе сведоче преклињања и заклињања: „Тако ти **д.**", „**Д.** ми"). Тако је било вековима све док у XIX в. није настала „психологија без **д.**", за коју је мисао „секрет који лучи мозак". Под утицајем материјализма све што се није могло регистровати чулима постало је сумњиво и озлоглашено јер је било неподобно, научно неупотребљиво, „метафизичко".
Савремени човек Западне културе изгубио је везу са својом **д.**, он више не зна шта је она и сумња у њено постојање. Расправа о **д.** је маргинализована на Западу и о њој данас говоре још само песници, теолози и мистици. Бихејвиористи и рефлексолози најрадикалније су одбацили појам **д.** као теолошки, мистичан, бесмислен појам, који је за науку безвредан јер се не може операционализовати. Касније и други академски психолози су зарад „научности" психологије жртвовали овај свој некада средишњи појам. Позитивистички став психолога израз је модерног, презривог односа према митовима, симболима, сновима и другим испољавањима **д**. У академској психологији **д.** је застарели појам уместо којег се користи термин *психа* у смислу свеукупности унутрашњих, психичких феномена.
У превунтовској, филозофској психологији **д.** је основа и вршилац свих менталних активности. Међутим, Вилхелм Вунт, оснивач научне психологије, сматрао је њеним предметом „свесне процесе и појаве", а не филозофски појам **д**. По њему, искључиви предмет психолошке науке је свест, коју изједначава са психом. Сигмунд Фројд је поље психологије битно проширио на читаву нову област када је проучавањем снова, симптома неурозе, фантазија и омашки открио динамичко несвесно и метод његовог изучавања -- психоанализу. Фројд није користио термин **д.** (мада је користио изразе душевна енергија, душевна. болест, душевне бране итд.) него „психички апарат", који је био делимично свестан, а претежно несвестан.
Карл Густав Јунг је онај модерни психолог који је психологији вратио **д.**, у свој пуноћи значења и важности овог појма. По њему, **д.** није исто што и психа. **Д.** је посебан, битан део психе, аутономан комплекс функција, покретачка снага, чија је главна одлика моћ имагинације, стварање представа и емоцијама набијених симбола. Она је у тесној вези са животом, еросом и смислом\*.\* Према аналитичким и егзистенцијалистичким психолозима, **д.** није, као што то сматрају номиналисти и позитивистички научници, пуко име, говорна навика, ознака, етикета или мит. **Д.** је, напротив, нешто реално постојеће, невидљиво, неухватљиво али што има своје опипљиво дејство и пресудан значај за човеков душевни и духовни живот. Само уз помоћ **д.** као посредника који општи помоћу слика и симбола, човеков свесни его може сазнати шта се збива у њему непознатим, мрачним дубинама несвесног. **Д.** твори симболе, представе, слике, а и сама је само слика (Јунг). Она је везана са несвесним јер представља персонификацију несвесних идеја, слика и симбола. **Д.** је унутрашња, аутономна личност (Анима), за разлику од њој комплементарне Персоне која је спољашња личност, социјална маска. Није претерано рећи да је Јунг не само вратио психологији њен предмет, него је **д.** ставио на повлашћено место у свом учењу, у само средиште и уздигао до предмета усхићења. Човекова **д.** је „најотменији објект науке" и уједно најзагонетнији (Јунг, *О психологији несвесног*). Приступ **д.** мора бити целовит, холистички. У њој се налази и оно најузвишеније, најплеменитије, божанско, али и оно најгоре, демонско, зло у човеку. Блажено стање је када је Бог у **д**. По Јунгу она има достојанство бића којем је подарена драгоцена способност одношења према Богу. Баш као што је око у складу са сунцем, тако је и **д.** у складу са Богом, каже Јунг. **Д.** је, сматра Јунг, природно окренута ка колективном несвесном и архетиповима, „боговима у нама". Јунга су критичари оптуживали да је обоготворио **д.**, а он им одговара: То нисам учинио ја -- него сам Бог! Ја сам само изнео чињенице да је **д.** *Anima naturaliter religiosa*. По Хилману и архетипској психологији, **д.** је иманентно везана за дубину, снове, Доњи свет, хтонске силе и смрт. По њему, **д.** се изражава кроз љубав и у најтешњој вези је с оностраним, светим, божанским и демонским.
У Србији су се са психолошког аспекта душом бавили претежно филозофи Б. Петронијевић, Б. Лоренц, антрополози В. Чајкановић, Д. Бандић, од психоаналитичара Н. М. Поповић, Н. Шугар, Х. Клајн и В. Матић, а од психолога и психијатара В. Јеротић, В. Б. Поповић и Р. Вучић.
Жарко Требјешанин
ЛИТЕРАТУРА: В. Вунт, *Задаци експерименталне психологије*, Бг 1892; А. Живановић, *Душа и бесмртност*, Сар. 1902; Б. Лоренц, *Психологија*, Бг 1926; Ф. Mељников, *О души човека и њеном пореклу*, Ск 1941; В. С. Караџић, *Српске народне пословице*, Бг 1969; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; Р. Вучић, *Психологија религије*, Бг 1971; Ј. Поповић, *Житија Светих*, за месец март, Бг 1973; С. Петров, *Психологија*, Бг 1973; Монах Пахомије, *Душа човекова*, Бг б. г.; Ј. Поповић, *Догматика православне цркве*, књига трећа, Бг 1978; К. Г. Јунг, *Дух и живот*, Н. Сад 1984; С. Фројд, *Нова уводна предавања*, Н. Сад 1984; Л. Милин, *Научно оправдање религије, 4, Постанак света и човека*, Бг 1985; В. Јеротић, *Човек и његов идентитет*, Г. Милановац 1988; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 1991; Е. Роде, *Psyche. Култ душе и вера у бесмртност код Грка*, Ср. Карловци -- Н. Сад 1991; В. Јеротић, *Мистичка стања, визије и болести*, Г. Милановац 1991; Б. Јовановић, *Српска књига мртвих*, Ниш 1992; *Магија српских обреда*, Н. Сад 1993; В. Чајкановић, *Стара српска религија и митологија*, Бг 1994; R. Swinburne, *The Evolution of the Soul*, Oxford 1997; Јован Шангајски, *Живот после смрти*, Манастир Рукумија 1999; В. Б. Поповић, *О души и боговима*, Нш 2001; Б. Шијаковић, *Mythos, physis, psyche*, Бг 2002; И. Марић, *Философија на Великој школи*, Бг 2003; H.-D. Klein (прир.), *Der Begriff der Seele in der Philosophiegeschichte*, Würzburg 2005; K. Crone, R. Schnepf, J. Stolzenberg (прир.), *Über die Seele*, Berlin 2010; Ж. Требјешанин, *Речник Јунгових појмова и симбола*, Бг 2011; Б. Јовановић, *Љубав и опраштање*, Бг 2011; С. Жуњић, *Историја српске филозофије*, Бг 2014; Б. Снел, *Откривање духа у грчкој филозофији и књижевности*, Лозница 2014; К. Г. Јунг, *Психологија и алхемија*, Бг--Пг 2015; У. М. Хејстад, *Културна историја душе*, Лозница 2018; Д. Игњатовић, *Појам душе у плотиновској и александријској ранохришћанској мисли*, Пг 2020.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАН
**ДУШАН** (Стефан Душан), краљ, цар (Зета, 1308 -- околина Верије, 20. XII 1355), владао 1331--1355. Отац му је био краљ Стефан Дечански (владао 1321--1331), а мајка Теодора, кћи бугарског цара Смилца. Стефан је око 1306. постао *млади краљ* у Зети, а око 1308. му се родио син **Д**. Око две године касније родио се и Душица, **Д.** млађи брат. После побуне 1313. Стефан је ослепљен и послат у Цариград под надзор Палеолога, заједно са породицом. У изгнанству су провели седам година, а за то време је умро његов млађи син Душица. **Д.** се у дечачким годинама упознао са цариградском средином. Породица је живела у манастиру Светог Јована Претече (Продрома), где се налазила висока медицинска школа, па је Стефан Дечански излечио оштећени вид, што се сматрало чудом. Стефан је молио Данила, који је био у Хиландару, а он и братство -- краља Милутина и архиепископа Никодима за повратак у земљу. Милутин се смиловао и затражио од византијског цара да пусти Стефана са породицом. По повратку у земљу (1320) добио је жупу Будимљу (област око Берана) на име издржавања, а **Д.** је остављен на двору под дединим окриљем. У сукобима после Милутинове смрти, крајем 1321, победио је његов отац Стефан уз подршку цркве.
На Богојављење 6. I 1322. Стефан је крунисан за краља, а **Д.** за *младог краља*. Тада је добио на управу Зету, Приморје и Хум. Пошто је био јако млад, добио је саветнике, краљу одане људе, међу којима се помињу војводе Младен и Војин и челник Ђураш. Двор му је био у близини Скадра, на обали реке Дримац. У месецима после крунисања остао је без мајке (1322), а краљ се убрзо (1324) оженио Маријом Палеолог. У време побуне Бранивојевића (1326), хумске властеле, и рата Дубровчана и босанског бана са њима, **Д.** је са војводама Младеном и Војином био у близини али се није активно мешао у сукобе. У рату са Босном око Хума (пре 1329) **Д.** је активно учествовао. У Полимљу, код цркве Светог Николе, победио је Босанце, пролио много крви и однео огроман плен. То је први податак о **Д.** учешћу у ратним дејствима. Убрзо (1330) он се опет истакао као изузетан ратник у Бици код Велбужда, када је српска војска потукла бугарског цара Михаила Шишмана, који је том приликом погинуо. У позну јесен 1330. избио је сукоб између краља и **Д**. Краљ је почетком 1331. дошао у Зету и разорио двор *младог краља*, који је побегао на другу обалу Бојане. Након тога су се измирили, а **Д.** је у мају посетио Дубровник, где су му указане све почасти. Већ крајем августа поново је букнуо сукоб са краљем Стефаном. **Д.** је тајно кренуо из Скадра ка Неродимљи и заробио децу и жену краљеву, Стефан је побегао у Петрич, али је морао да се преда. **Д.** се крунисао у Сврчину 8. IX 1331, а Стефан Дечански је послат у Звечан, где је под нејасним околностима умро. По Нићифору Григори, удавили су га великаши без **Д.** сагласности. Дечани у то време нису били завршени, па је краљево тело касније пренето у њих, а том приликом је успостављен и његов култ.
После крунисања, српска властела је очекивала да је нови краљ поведе у освајачке походе, због чега су и збацили његовог оца. **Д.** је у јесен 1331. кренуо на југ и том приликом је заузета Струмица. Долазак пребега Сиргијана на српски двор (1333) била је прилика да се крене у озбиљна освајања у Македонији. Ратовање је почело у лето 1334, Сиргијан је освојио Касторију (Костур), а **Д.** Охрид и Прилеп, а онда су заједно кренули на Солун. Под Солуном је Сиргијан убијен у атентату, а Срби су прекинули напад на град. После сусрета **Д.** и цара Андроника III Палеолога закључен је мир, а српски краљ је задржао Охрид, Прилеп, Струмицу, Железнец и Чемрен. Мир са Византијом је био неопходан јер је угарски краљ Карло Роберт кренуо у рат против Србије. **Д.** је стигао до Жиче када је угарску војску захватила паника, па се у нереду повлачила, а приликом преласка Саве многи угарски војници су се подавили. Срби су тада задржали Мачву и привремено запосели Београд.
У пролеће 1331. у Бугарској је збачен Иван Стефан, сестрић Стефана Дечанског, а на царски престо доведен Иван Александар, син деспота Страцимира. Стефан **Д.** је са њим успоставио добре односе, који ће потрајати до краја његове владавине. Залог добрих односа била је Јелена, Александрова сестра, која је као Душанова невеста приспела на српски двор. Њихово венчање је обављено у јулу 1332. Током 1336. доћи ће до кризе у овом браку, чак је српски краљ водио преговоре о новој женидби. Криза је наступила јер за четири године брака нису имали порода. Убрзо је Јелена родила Уроша (1336/1337), па су брачни неспоразуми нестали. Током исте године (1336) у Радовишту, на српској територији, дошло је до новог сусрета српског краља и византијског цара. Том приликом су се упознали **Д.** и Јован Кантакузин. Крајем 1337. (19. XII) умро је архиепископ Данило II, већ 3. I 1338. рукоположен је Јоаникије, који је пре тога био краљев логотет. На северу су са Угрима настављени стални сукоби, а српски краљ је ту углавном водио одбрамбене ратове. По доласку на власт **Д.** је морао да среди прилике на територији којом је управљао као *млади краљ*. Босна је после 1331. трајно потиснула Србију из долине Неретве, а Срби су до 1336. повратили Невесиње и Загорје. Дубровчанима је 1333. уступљен Стон са Пељешцем у лено за суму од 8.000 перпера и годишњи трибут од 500 перпера (стонски доходак).
У јуну 1341. умро је цар Андроник III Палеолог и оставио малолетног Јована V као наследника. У Византији је букнуо грађански рат између намесништва које чине мајка Ана Савојска, патријарх Јован Калекас и Алексије Апокавк са једне стране и великог доместика и пријатеља преминулог цара Јована Кантакузина, који је штитио интересе крупног племства. Када су почели прогони његових присталица у престоници, Канатакузин се у Дидимотици октобра 1341. прогласио за цара чиме је отпочео грађански рат. Стефан **Д.** се исте године припремао за рат набављајући оружје у Венецији, а стигло му је и 300 најамника са Запада. Витез Палман са немачким најамницима је присутан у Србији од 1333. Српски краљ је напао градове у Македонији. Јован Кантакузин је у међувремену изгубио присталице, посебно у Солуну где су власт преузели зилоти, па је дошао у Србију да затражи **Д.** помоћ. Састали су се у Паунима, где је склопљен споразум по коjем је свако задржавао оно што освоји у походу. Из Пауна је део српске војске са Јованом Кантакузином кренуо на Сер, али је због епидемије српска војска морала да се повуче. У јесен исте године царица Ана Савојска је послала посланство **Д.** са циљем да га одговори од савеза са Кантакузином, али је он то одбио. Крајем 1342. умро је Хреља, па су Срби запосели његове градове Струмицу и Мелник. У пролеће 1343. опет је преузет неуспешан поход на Сер, после којег је Кантакузин опет морао да се повуче у земљу Срба. Априла 1343. напустио је табор српског краља и освојио Верију. Српски краљ је освојио Берат, Кроју и Валону у залеђу Драча. Тада су освојени и Костур, Канина, Воден и Лерин. Сва ова освајања су допринела раскиду са Кантакузином. У лето 1343. **Д.** је уз посредство Млечана склопио савез са цариградским регенством. Том приликом је био уговорен и брак између Уроша и цареве сестре. Јован Кантакузин је ступио у савез са емиром Смирне Умуром и у грађански рат увео Турке. Српски одреди су се са њима први пут сукобили 1344. код Стефанијане и били поражени. У пролеће 1345. Кантакузин је уз помоћ Турака поразио војводу Момчила који је у бици погинуо. У исто време у Цариграду је убијен Алексије Апокавк, па је Кантакузин кренуо на престоницу. За то време краљ **Д.** је 24. IX 1345. освојио Сер и остао у њему извесно време. Тада је под српску власт доспела и Света Гора. Исте године је пала и Верија у залеђу Солуна.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/eHD001-se-v-car-dusan-sa-caricom-jelenom-lesnovo.jpg)
Цар Стефан Душан са царицом Јеленом, манастир Лесново код Кратова, око 1350.
Идеја о царству је код **Д.** постепено сазревала. После освајања 1342/1343. у његовој титули се јављају грчке земље (*честник Грком*). Следио је етапе уздизања василевса Ромеја, па се најпре прогласио за цара крајем 1345, највероватније у Серу, а затим је свечано крунисан у Скопљу 1346, на Ускрс. Крунисање је обавио патријарх Јоаникије, који је пре тога уздигнут за патријарха, уз сарадњу са трновским патријархом Симеоном. Приликом царског крунисања, Урош је крунисан краљевском круном, што је представљало тежњу да се очувају неке државно-правне традиције Србије. Тада је земља формално подељена на краљеве српске и цареве грчке земље. Међутим, **Д.** је и даље управљао целокупном државом. Подела је одражавала два социјална и управна система. Његов однос према Византији се може посматрати као нека врста савладарства, јер је **Д.** Јована V Палеолога признао за василевса Ромеја. Он се у српским хрисовуљама потписује као цар Срба и Грка, а у грчким најчешће као цар Србије и Романије, везујући се за територијалне, а не етничке називе. Реакција Византије је уследила неколико година касније, а покренуо је патријарх Калист, у јесен 1350. када је изречена анатема **Д.**, Јоаникију и српским архијерејима. Идејни покретач овог поступка био је Јован Кантакузин, који је заузео Солун и отпочео напад на српске градове у залеђу. Крајем пролећа 1351. у близини Солуна закључен је уговор о савезу између царева **Д.** и Јована V, који је признао царску титулу **Д.** (*василевс Србије*), ограничену на Србију. **Д.** је њему признао титулу цара Ромеја и извесно првенство. Његову царску титулу су признали и Света Гора и Млечани. Угарска и папска курија то нису учиниле.
У фебруару 1347. Јован Кантакузин је ушао у Цариград и крунисао се царском круном, а Јована V оженио својом кћерком. Упркос томе, сукоби међу њима нису престали. Српски цар је користио сукобе у Византији и наставио освајања. На удару српских трупа се нашао Епир. Његово освајање се одиграло постепено: 1346. заузета је Јањина, а 1347. Арта и јужни делови области. Поверен је на управу брату деспоту Симеону (Синиши) Палеологу. После освајања Епира **Д.** се окренуо Тесалији, која се није могла бранити због катастрофалних последица куге. За намесника је постављен војсковођа кесар Прељуб, који је и предводио поход, а средиште власти је померено из Ларисе у Трикалу. Овим су завршени освајачки походи цара **Д.** и досегнуте коначне границе српског царства. Све време он је предузимао дипломатске акције које су имале за циљ освајање Солуна. Правио је и планове о освајању Цариграда и 1350. преговарао о томе са Млечанима, али су они одбили да у томе ангажују своју флоту. У новоосвојеним крајевима Ромеја цар **Д.** се ослањао на своје проверене војсковође (Јован Асен, Симеон, Прељуб), али и на грчке архонте који су били спремни да прихвате српску власт, а заузврат су од цара награђивани поседима. Такође је и део архијереја остао на својим местима и наставио да врши службу у оквирима српске цркве.
Крајем августа 1347. Стефан **Д.** се са породицом склонио на Свету Гору, јер се из Цариграда ширила епидемија куге (*црна смрт*). Породица је прво дошла у Хиландар, па у Есфигмен и Велику Лавру Светог Атанасија, до Светог Пантелејмона. По повратку у Хиландар царска породица је отишла у Кареју, а путовање се завршило у Ватопеду. На Светој Гори српски цар се састао са славним исихастом Григоријем Паламом, архиепископом Солуна. Света Гора је била важан сегмент цареве политике којом је он најјасније истицао своје универзалистичке претензије васељенског цара. Зато се једнако бринуо о благостању свих тамошњих монашких братстава. Други сегмент ове политике је законодавство, чији је смисао цар изложио у повељи која је претходила првом делу Законика. Крајњи циљеви нису били овоземаљски, него је требало да послуже спасењу читаве заједнице у животу који предстоји. Закони су изједначени са врлинама и извиру из православне вере. Настојало се на обухватању свих области живота.
У јесен 1350. цар Стефан **Д.** је кренуо у поход против босанског бана Стјепана II Котроманића. Крајем 1349. истекло је примирје између две државе, па је босански бан напао Србију у Приморју. **Д.** је освојио Хум и град Нови на Неретви, Трогир и Шибеник су припремали дарове за цара. Поход је нагло прекинут, јер је Јован Кантакузин заједно са Турцима напао градове у Македонији и освојио Верију и Воден (Едеса), а Сервију је одбранио кесар Прељуб. На повратку за Македонију цар и царица су посетили Дубровник. По одласку српске војске босански бан је опет запосео изгубљене територије. Крајем године српски цар је већ био под бедемима Солуна, поново је освојен Воден, а у пролеће 1351. Радослав Хлапен је вратио под српску власт Верију.
У лето 1351. стигла је Ана Савојска у Солун и одвратила свог сина цара Јована V од склопљеног савеза са српским царем. Византијски цар је затим отишао у престоницу, а одатле у Тракију, где се сукобио са Матијом Кантакузином. Опет се обратио за помоћ цару **Д.**, који му је послао 7.000 коњаника. Кантакузин је добио помоћ од Орхана, на челу са његовим сином Сулејманом. Код Дидимотике савезници зараћених страна су налетели једни на друге. Бугарски одред је побегао, а Срби под казнацом Бориловићем су остали на пољу и упустили се у бој у равници на обали Марице. Битка код Емфитиона 1352. завршила се поразом Срба, а исте године су Турци освојили Цимпе на европској обали Хелеспонта.
У последњим годинама владавине цар **Д.** је морао да посвети пажњу северној граници, где је све време његове владавине тињао сукоб са Угарском. Угарски краљ Лајош I је 1353. лично повео рат против Србије који је имао карактер крсташког похода. Срби су затворили путеве од Рудника, па су се Угри повукли преко Саве и Дунава. Рат се наставио и 1354, а оба владара су била или близу или на самом бојишту. У једном моменту цар **Д.** је био у Брусници, а Лајош I у Београду. Због маларије, угарска војска је морала да се повуче.
Свестан угарске опасности, цар **Д.** је покушао да се приближи новом папи Иноћентију VI (1352--1362), али је то чинио и због свести о надолазећој опасности од Османлија. Патријарх Јоаникије се вероватно није сложио са овом идејом, али је у лето 1354. српски цар отправио у Авињон репрезентативно посланство које су чинили: општи дворски судија Божидар, кефалија Сера Нестонг и Которанин Дамјан. **Д.** је у писму папи обећао да ће га признати као оца хришћанства и да ће прихватити католичку веру. Заузврат, папа ће га именовати за капетана хришћанске војске да би повео крсташки рат против Османлија. Папа је послао легате у Србију на челу са епископом са Сицилије Петром Томом, а писао је и царици Јелени, краљу Урошу, патријарху Јоаникију и једном броју српских великаша. У међувремену 3. IX 1354. умро је патријарх Јоаникије. Цар је Петра Тому примио у Крупиштима на обали реке Брегалнице. Филип Мезијер, биограф Томе, описује **Д.** као *крупнијег од многих и страшног изгледа*. Цар је легата хладно примио, вероватно и због тога што је у међувремену нестало угарске опасности, јер је угарски краљ кренуо у рат са Венецијом. У мају 1355. зараћене стране су закључиле примирје.
На сабору у Серу новембра 1354. изабран је за патријарха Хиландарац Сава, који је од 1347/1348. био игуман. Крајем исте године Јован Кантакузин је абдицирао и замонашио се, чиме је окончан грађански рат у Византији. Зиму 1354/1355. **Д.** је провео у Серу, а у лето 1355. неко време је боравио у Крупиштима на десној обали Брегалнице. У августу је боравио у Скопљу. Те године је део српске војске ангажован у Далмацији, помажући **Д.** сестри Јелени, удови Шубића, да одржи Скрадин и Клис, јер је Омиш већ била изгубила. Витез Палман је запосео Клис, а војвода Ђураш Илијић је ушао у Скрадин. Они су, када градове нису могли да одбране, предали исте Млечанима по **Д.** наредби. Српски цар се 5. XII налазио под Веријом, припремајући се за нови поход на Византију. Преминуо је изненада, а сахрањен је у својој задужбини, Светим Арханђелима код Призрена.
Синиша Мишић
У усменој традицији упамћен је под породичним/наследним именом Немањића -- Стефан (којим је истицана чињеница да је реч о крунисаним, овенчаним владарима), а помиње се и као Степан, Стјепан, Стипан, Шћепан. Име **Д.** јавља се само у новијем слоју певања, махом у песмама о црногорској династији Петровић, у којима је очита идеолошко-политичка тенденција да се успостави континуитет нове владарске лозе с добом највеће српске моћи и експанзије: „Како што је књаже Петровићу/ На Цетиње насред Горе Црне,/ А насљедник Душана Стефана". Спорадично се среће и тамо где се успоставља дистинкција између **Д.** и његовог оца Стефана Дечанског („Еден беше кральски цар Степан,/ друг беше кральски цар Душан", Миладиновци 47). Водећи се архаичном логиком која митизује све везано за почетке (време, простор, делатнике, поступке), епика је и оснивача српске средњовековне државе Стефана Немању назвала царем и, као Стефана Душана, хијерархијски надредила осталим јунацима. Сходно свом виђењу, владарима је на рачун ратничких атрибута и функција пружила друге могућности, а као родоначелнике везала за архаичну тему инцеста која обнавља божанску хијерогамију (првопредачки, свети брак). Док се, међутим, у Немањином случају вертикалан инцест (син--мајка) реализује у незнању („Наход Симеун", Вук II, 15; песма за коју се сматра да је једна од епских објективизација Немањиног лика), у **Д.** се хотимичан хоризонталан инцест (брат--сестра) спречава интервенцијом „провизур Мијајла"/„ђакона Јована" и више силе („Удаја сестре Душанове", „Душан хоће сестру да узме", Вук II, 27, 28). Тема инцеста сенчи и песму о другом епском находу -- Момиру -- у којој цар Степан подлеже интригама деветорице везира и оклеветаног посинка осуђује на смрт, због чега се веша и његова јединица Гроздана (Вук II, 30). Епилог песме, који варира финалну формулу из круга варијаната о растављеним љубавницима („На Момиру зелен бор никао,/ На Гроздани винова лозица,/ Савила се лоза око бора,/ К'о сестрина око брата рука") показује да је епика по инерцији асоцирала мотив инцеста и фигуру цара Стефана чак и онда када је митске предлошке битно модификовала и улоге у сижеу другачије расподелила. Поред неостварене женидбе (спречени инцест), за цара Стефана везује се и други, далеко познатији и учесталији варијетет -- женидба с препрекама. Песма о женидби „српског цар Стјепана" Роксандом, ћерком леђанског краља Мијаила, типска је и најпотпунија реализација обрасца јуначке женидбе с препрекама пре одвођења девојке (мегдан, прескакање коња, стрељање јабуке кроз прстен, препознавање невесте међу „једноликим" девојкама) и на повратку сватова (сукоб с демонским пресретником у гори). У складу с општим епским доменом (владара) и пасивном природом младожење у епском моделу свадбеног обреда, цар Стефан није делатан лик. У најпознатијој варијанти из овог круга -- „Женидби Душановој" (Вук II, 29) Тешана Подруговића -- функционална замена (заточник) му је сестрић Милош Воиновић, који се, маскиран у „црног Бугарина" / „млађано Бугарче", незван прикључује сватовској поворци и решава све „тешке задатке", укључујући и последњи -- двобој с троглавим војводом Балачком. Иако је цар **Д.** оставио наследника титуле и династије на престолу, догађаји који су се одиграли убрзо по његовој смрти (крунисање Вукашина Мрњавчевића и његовог сина Марка, Маричка битка, смрт цара Уроша, Косовски бој) усмерили су фолклорну имагинацију ка предањима о обести властелина, узурпацији престола и казни због огрешења о царску вољу и лозу. Стога је и типичан епски мотив -- тестамент умирућег јунака -- у случају цара Стефана инкорпорирао ширу, историјски неосновану фолклорну традицију о невери краља Вукашина и нелегитимном преузимању власти („Чујеш ли ме, мој млади Урошу!/ Има љеба, но је у другога,/ Баш у кума Вукашина краља", Вук II, 33). Док је Вукашина маркирала као „проклетог" и „пријевару стару", епика је, на другој страни, кнезу Лазару прибављала легитимитет и предсказањем из књига „староставних" и вољом цара Стефана, који -- у епском виђењу -- женидбом „слуге Лаза" за Милицу, јединицу Југ Богдана, трасира путеве историје: „Милица је Лазу суђеница,/ На њему ће останути царство,/ Са њоме ће царовати Лазо/ У Крушевцу код воде Мораве" (Вук II, 32).
Лидија Делић
ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica*, Vindobonae 1858; *Monumenta Ragusina*, I, II, V, Zagrabiae 1879, 1882, 1897; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма* I--1, Бг 1929; А. Соловјев, В. Мошин, *Грчке повеље српских владара*, Бг 1936; *Законик цара Стефана Душана* *I*. *Струшки и Атонски рукопис, Извори српског права*, IV, Бг 1975; *ВИИНЈ*, 6, Бг 1986.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, „Итинерар краља и цара Душана", *Гласник СНД*, 1938, 19; Н. Радојчић, *Српски државни сабори у средњем веку*, Бг 1940; М. Динић, „Душанова царска титула у очима савременика", *Зборник у част шесте стогодишњице Душановог законика*, Бг 1951; „За хронологију Душанових освајања византијских градова", *ЗРВИ*, 1956, 4; „Српска владарска титула за време царства", *ЗРВИ*, 1958, 5; Б. Ферјанчић, *Византија и Јужни Словени*, Бг 1960; Љ. Максимовић, „Грци и Романија у српској владарској титули", *ЗРВИ*, 1966, 9; T. Маретић, *Наша народна епика*, Бг 1966; М. Благојевић, „Када је краљ Душан потврдио Дечанску хрисовуљу", *ИЧ*, 1970, 16--17; *Историја српског народа*, 1, Бг 1981; Б. Крстић, *Индекс мотива народних песама балканских Словена*, Бг 1984; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; С. Ћирковић, „Србија уочи царства", у: *Дечани и византијска уметност средином 14. века*, Бг 1989; М. Детелић, *Митски простор и епика*, Бг 1992; Р. Радић, *Време Јована V Палеолога*, Бг 1993; Б. Ферјанчић, *Византијски и српски Сер у 14. столећу*, Бг 1994; „Стефан Душан и српска властела у делу Јована Кантакузина", *ЗРВИ*, 1994, 33; Љ. Максимовић, „Српска царска титула", С. Ћирковић, „Србија и царство", *Глас САНУ*, 1998, 10; З. Карановић, „Братско-сестрински инцест између хијерогамије и родоскрвног греха (на примеру песама које певају о намери цара Стефана да се ожени сестром)", *КИ*, 2002, 34, 118; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, *Стефан Душан -- краљ и цар (1331--1355)*, Бг 2005; Л. Делић, *Живот епске песме*, Бг 2006; Д. Петковић, *Типологија епских песама о женидби јунака*, Бг 2008; С. Самарџија, *Биографије епских јунака*, Бг 2008.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАН СКОВРАН
**ДУШАН СКОВРАН**, гудачки камерни оркестар настао 1965. када је професор и диригент Душан Сковран основао камерни оркестар чији су чланови били одабрани студенти гудачког одсека Музичке академије у Београду. Најпре је наступао под именом *Камерни оркестар*/*ансамбл* *Музичке академије* и *Академски камерни оркестар* да би деловање усталио као *Академски камерни оркестар Jeunesses musicales*. Од момента формирања јасно се испољио његов вишеструки значај: студенти су у њему стицали потребна знања и искуство, упознавали широк спектар оркестарских композиција (од барока до савремене музике и, посебно, домаћих аутора) и презентовали их широј музичкој јавности. Уследили су наступи у организацији Музичке омладине (Алексинац 1965. и 1966), а после првог представљања на Коларчевом народном универзитету 1. III 1967. и многобројни кoнцерти у земљи и иностранству. Већ у првим годинама деловања Ансамбл гостује у Пољској, Мађарској, Белгији, Немачкој, Швајцарској, Италији, Француској и другим земљама. Посебно треба издвојити концерте у Немачкој, на којима су тамошњој публици представљени *Концерт за кларинет* Александра Обрадовића (солиста Миленко Стефановић) и *Дивертименто* Василија Мокрањца.
[](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-10/001-se-v-50-godisnjica-gudackog-kamernog-orkestra-dusan-skovran.jpg)
Изненадна и прерана смрт Душана Сковрана (1975) доводи до прекретнице у раду. На Октобарским музичким свечаностима у Крагујевцу и Београдским музичким свечаностима Оркестар те године наступа без диригента, а потом вођство преузима виолиниста Александар Павловић, професор Факултета музичке уметности у Београду. Ансамбл од тада наставља рад под именом свога оснивача. После петнаестогодишњег деловања при Академији/Факултету, **Д. С.** се 1980. осамостаљује и добија статус професионалног ансамбла, а финансијску бригу о њему преузима Скупштина града Београда. Тиме отпочиње изузетно богата и плодна активност: преко четрдесет концерата годишње у земљи, многа гостовања у градовима Европе, турнеје по Америци и Азији, сарадња са познатим солистима и диригентима, те премијерна извођења композиција домаћих и страних аутора. Ансамбл је посебнo заслужан за настајање нових дела домаћих аутора чије стварање је подстицао: од преко осамдесет композиција савремене домаће музике изведених у том периоду (Љ. Марић, Д. Деспића, З. Ерића, С. Хофмана, М. Михајловића, И. Стефановић, И. Јефтића, И. Жебељан, А. Обрадовића, Р. Максимовића, Р. Петровића, П. Озгијана, В. Мокрањца, М. Живковић, В. Миланковић, Е. Јосифа, В. Тошића, О. Богдановића, С. Божића, И. Бугариновић, И. Гостушког, З. Димитријевића, М. Петровића, Б. Поповића и др.), више од седамдесет посвећено је oвoм Оркестру. Сезона 2001/02. доноси нову промену. Ансамбл није више редовно финансирала градска институција, него удружење које средства за рад и подразумеване уметничке резултате остварује на конкурсима за уметничке пројекте. Професор А. Павловић се 2003. повлачи са места диригента (уз Ансамбл остаје као почасни диригент), а шеф диригент и уметнички руководилац постаје Обрад Недељковић.
Први концертмајстор био је Јован Колунџија, а на том месту, затим, свирају Слободан Мирковић, Сретен Крстић, Ненад Далеоре и Гордана Матијевић Недељковић. Поред сталних диригената **Д. С.** су често водили и уважени гости из земље и иностранства: Б. Радовановић, В. Шоуц, Б. Суђић, Џ. Џад, Л. Келер, В. Чернушенко, К. Вандели, А. Вокер, А. Винокуров. Са Оркестром су као солисти наступали многи познати уметници: Ј. Колунџија, С. Крстић, С. Белић, Г. Матијевић, Л. Станковић, Н. Вељковић, А. Илић, К. Јовановић, И. Графенауер, К. Тејлор, А. Гелперин, К. Ларде, К. Коциолис, Ж. Кос, Н. Петров, Ј. Мењухин, Ш. Минц, Н. Кенеди и др. Поред наступа широм земље, **Д. С.** је остварио запажена гостовања у иностранству (Пољска, Француска, Белгија, Холандија, Немачка, Енглеска, Турска, Бугарска, Чехословачка, Грчка, Кина, Шпанија, Америка, Русија, Македонија, Мађарска, Кипар, Израел, Турска, Холандија и др.) и учествовао на значајним фестивалима (Фестивал града Лондона, Фестивал у Абердину, Прашко пролеће, Међународни музички фестивал у Истамбулу, Фестивал у Чентелхему, Музички фестивал „Пабло Пикасо" -- Малага, Фестивал у Билбаоу, Фестивал „Европа" у Санкт Петербургу, Београдске музичке свечаности, Дубровачке летње игре, Охридско лето, Загребачки бијенале, Бакстон фестивала и др.). За потребе радија и телевизије **Д. С.** је често снимао извођена дела, те су многа сачувана на различитим носачима звука.
ЛИТЕРАТУРА: *Антологија српске музике 20. века за гудаче. Премијерна извођења. Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран"* (Програмска књижица за ЦД албум), Бг 2006.
Аница Сабо
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНИЋ, Слободан
**ДУШАНИЋ, Слободан**, историчар, универзитетски професор (Сомбор, 22. III 1939 -- Београд, 12. XII 2012). Класичне науке је дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1961, магистрирао је 1965, а докторску дисертацију одбранио је 1969. са темом *Аркадски савез IV века* (Бг 1970). Асистент на Катедри за историју старог века, Одељења за историју ФФ у Београду, постао је 1962, редовни професор 1983, а професор емеритус 2008. Био је гостујући професор на универзитетима у Лиону и Урбани. На ФФ у Београду управљао је Катедром за историју старог века (касније, Катедром за историју Рима), као и Центром за епиграфику и нумизматику. За дописног члана САНУ изабран је 1991, а за редовног 2000. Водио је више научних пројеката при Министарству науке и САНУ. Научни рад **Д.** може се оквирно сврстати у три области: платонистичка истраживања у оквиру проучавања политичких идеја, федералних структура и уопште грчке историје IV в.; објављивање и анализа епиграфског и нумизматичког материјала, претежно из подунавских провинција Римског царства, али и оног који се тиче грчке историје класичне епохе; као и публиковање и тумачење садржаја римских војних диплома, уз проучавање римског рударства у Илирику, везано за истраживања привредне и друштвене историје Римског царства. Започињући свој рад на грчкој историји проучавањем федерализма IV в., **Д.** је, проширујући своја интересовања, скривене поруке раних Платонових дијалога тумачио у историјском контексту како ауторових тако и атинских политичких идеја познокласичне епохе. Истовремено, објављујући епиграфски материјал из Горње Мезије (област Космаја), своја зрела истраживања усмерио је нарочито на питања римског рударства не само у овој провинцији него на читавом Балкану, кључно доприневши тако укупној слици о рударству у читавом Царству. Врло су утицајни закључци **Д.** о смислу издавања раних римских војних диплома као посебних и ванредних конституција, објављиваних у симболичне дане и свесно изабрана, асоцијативна места на Капитолу. Учествовао је на научним конгресима у земљи и иностранству, био гостујући професор Фулбрајтове фондације 1990. и Британске академије 1996, члан друштва Collegium Politicum, као и члан Принстонске Школе историјских студија (у оквиру Institute for Advanced Study) током 1997--1998.
ДЕЛА: и М. Мирковић, *Inscriptions de la Mésie Supérieure*, I, Bg 1976; *Историја и политика у Платоновим „Законима"*, Бг 1990; *Selected Essays in Roman History and Epigraphy*, Bg 2010; *Plato's Dialogues and Athenian Politics*, Bg 2011; *Античке теме*, Бг 2014.
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Петковић, „Слободан Душанић (1939--2012)", *Годишњак САНУ*, 2012, 119; „In Memoriam. Слободан Душанић (1939--2012)", *ЖА*, 2012, 62; M. Обрадовић, „Слободан Душанић", *ЗМСКС*, 2013, 15; Ж. Петковић, „In Memoriam. Слободан Душанић (1939--2012)", *Старинар*, 2013, 63; „Слободан Душанић, српски историчар", у: С. Душанић, *Античке теме*, Бг 2014.
Жарко Петковић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВ ЗАКОНИК
**ДУШАНОВ ЗАКОНИК**, средњовековни српски зборник закона (правних правила) и један од основних извора српског права у предмодерно доба. Познат је и под називом Законик цара Стефана Душана. На државном сабору у Скопљу, на Спасовдан, 21. V 1349, у присуству царске породице, патријарха Јоаникија, црквених великодостојника и властеле велике и мале проглашен је Законик, у чији састав је ушло 135 појединачних одредаба (према стандардној нумерацији, коју је у науку увео Стојан Новаковић 1898) на челу с царевом повељом о законодавном раду. Тада је, заправо, донет његов основни, први део, који је допуњен непуних пет година доцније, тј. византијске 6862. г., којој одговара раздобље од 1. IX 1353. до 31. VIII 1354. Доношење преко 60 нових закона (до броја 201, према Новаковићевој нумерацији) било је условљено променама које су наступиле после 1349, тешкоћама које су искрсле у примени појединих прописа или потребом да се попуне празнине које су промакле састављачима првог законика.
За разлику од својих претходника, Душан је практичним побудама за доношење законā додао и идеолошке, засноване на симболима, правима и обавезама везаним за царску власт и круну. Први српски цар настојао је да истакне највиши положај у владарској хијерархији прихватајући улогу врховног законодавца и судије, извора правде и закона. Праведни закони проистекли из православне вере били су једно од средстава којима је владар требало да држави обезбеди мир и побожан живот, а тиме и пут ка спасењу стаду које му је поверено. Законик се од стране модерних истраживача често посматра као општи правни акт, с важењем на читавој територији Српског царства, израз настојања да се изврши правно уједначавање делова државе с различитим правним традицијама и праксом. Не постоји, међутим, ниједан доказ о примени **Д. з.** у областима које је Душан освојио од Византије, ни за живота царевог ни након његове смрти. Није пронађен ниједан примерак Законика писан грчким језиком, што би се очекивало од законског текста који је требало да се примењује на византијском правном и грчком језичком подручју. Напротив, **Д. з.** је преносио у Српску земљу, у чистом или прилагођеном виду, не само византијске правне норме, него и византијску правну мисао. Осим византијских законских зборника, у изворе **Д. з.** убрајају се и српско обичајно право, владарске повеље, статути јадранских комуна и повластице које су им давали српски краљеви.
У **Д. з.** су највише заступљене одредбе из државног, кривичног и процесног права. Законодавац је бирао прописе који су имали актуелност у тренутку доношења **Д. з.** и оне на којима је почивало уређење државе и друштва. Грађанско право, којег нема у **Д. з.**, регулисано је прописима у преводима византијских законских зборника. Законодавац је настојао да партикуларне правне прописе, којима су регулисани привредни односи и статус појединих друштвених група (нпр. на властелинствима), замени општеобавезним нормама. Иста је намера видљива и код питања која су решавана обичајним правом (пре свега у доказном поступку). **Д. з.** је требало да прошири делокруг појава и питања у чијем решавању је било неопходно учешће државе и да учврсти друштвене односе у којима доминира стварна и правна неједнакост поданика. Владар посредством Законика показује тежњу ка уједначавању и контроли управног система. Удео државе у судству повећан је увођењем општег и веома разноврсног система казни, међу којима новину представљају телесне по угледу на византијски казнени систем, искључивом надлежношћу царских судова за поједине врсте кривичних дела, постављањем царских судија и судских извршних органа, чијом се јурисдикцијом настојала покрити читава држава.
У излагању грађе у оба дела **Д. з.** могу се уочити јасни показатељи систематизације по предметима. У складу с начелом да сваки закон извире из православне вере, почетни одељци **Д. з.** садрже одредбе о вери и цркви -- укупно 38 чланова. Реченица која уводи у тај одељак -- *Најпре за хришћанство: Овим начином да се очисти хришћанство* -- наглашава да су у састав **Д. з.** ушли они прописи који настоје да учврсте чистоту православне вере и искорене недостатке у крилу цркве, као и насртаје на њену догму и јурисдикцију. Законима о цркви изнова је наглашена, између осталог, обавезност црквеног брака, искључива надлежност цркве у духовним стварима, предвиђене су мере против ширења католичанства у мешовитим верским срединама; ту су, затим, одредбе о симонији и о монашкој дисциплини. Чланови 39--47 творе одељак о баштинама. Њима је утврђена потпуна правна сигурност баштинске својине, начела њеног наслеђивања, а посебно су издвојени случајеви располагања баштинским црквама и слугама. Властеоском сталежу су посвећени чланови 48--63. Овај одељак углавном се бави међусобним кривичним преступима властеле, властеличића и себара, при чему је, у складу са сталешком поделом друштва, врста и тежина казне прилагођена друштвеном статусу окривљеног. Чланови 64--73 односе се на правни положај себара. Тим прописима се, поред осталог, одређују обавезе меропаха према господару, утврђује се кривична одговорност куће или задруге, забрањује злонамерно, превратничко окупљање себара. У наредном одељку (чл. 74--83) регулисана су питања у вези са споровима око земље и међā и у вези са повредом туђег поседа. Сразмерно је обиман одељак (чл. 84--103) у којем су сабране одредбе кривичног права и одредбе о судском поступку. Ту су наведене казне за нека од најтежих кривичних дела -- против вере (јерес), личности (увреда и убиство), имовине (крађа људи и имовине) и општеопасна кривична дела (паљевина). У скупини чланова 104--111 претежу они којима су регулисана права и обавезе судија и судских помоћних органа -- пристава. Чланови 112--117 односе се на право азила и амнестије. Следећи одељак (чл. 118--128) посвећен је трговима, градовима и положају трговаца. Изричито су наглашени слобода трговања и градске привилегије. Последњи чланови првог дела **Д. з.** (129--132, 135) односе се на војне походе, изнад свега на одређивање казни за најозбиљније преступе који могу бити почињени током похода. У ову скупину ушли су и прописи о правима посланика (133) и о плати особља канцеларије (134). Други део **Д. з.** отварају новеле (136--141) којима су истакнути значај и правна снага царевог законика и царевих исправа. Овде су, поред осталих, нашли места прописи о фалсификовању исправа и о праву меропха да се парничи са својим господарем. Чланови 142--150 донети су с циљем да се искорене крађа и разбојништво, који се управо овим путем указују као велика невоља у Душановој држави. Наредна четири члана озакоњују установу пороте као доказно средство. Одредбе од 155. до 160. баве се сигурношћу путника и установом приселице. Наредни одељак (161--167) обухвата прописе о судском поступку, судским органима и кривичним делима. Чланови 168--170 регулишу права и обавезе златара, заправо ковничара новца. Следи неколико неповезаних одредаба -- о снази закона, о разбојницима на двору царевом и о повезаности работе и земље -- а затим већи одељак (175--186, 188) с прописима о судијама и судском поступку. Чланови 187 и 189 односе се на кретање цара и његове пратње по земљи. Последњих 12 чланова, према стандардној нумерацији, налазе се само у Раковачком препису, али и међу њима се може издвојити неколико скупина сабраних око истог предмета. Закони 190, 191, 193, 199, 200 односе се на домаће животиње, 194--196 на цркву, 192, 197--198 на властелу, и на крају усамљен стоји 201. члан, који озакоњује везаност меропха за земљу.
Оригинал **Д. з.** није сачуван -- ни посебан рукопис првог законика из 1349, који је ради употребе морао бити умножаван бар до 1353--1354, нити рукопис с новелама, уколико су првобитно засебно издате, нити јединствени правни зборник састављен од оба законика, приликом новелирања првог. Не постоји сигуран одговор на питање да ли су већ тада вршене измене у грађи првог дела и њена нова систематизација или су само додате нове одредбе без одговарајућих измена у првом законику. Непосредни докази о примени **Д. з.** су малобројни. У појединим повељама царева Душана и Уроша прекршиоцима одредаба прети се кажњавањем према слову Законика. Посредни докази налазе се у чињеници да се **Д. з.** преписује и у наредним вековима и да се врше измене у његовој структури и садржини -- нове систематизације, изостављање прописа који су изгубили актуелност, прераде одредаба у складу с измењеним друштвеним околностима и правном праксом која их је пратила. До сада је откривено 27 преписа **Д. з.**, од којих најстарији, али и најлошије сачувани потиче из последње деценије XIV в., а најмлађи из друге половине XIX в. Целокупно рукописно наслеђе **Д. з.** може се поделити у две, по обиму, саставу и значају неједнаке скупине, познате под конвенционалним називима старија и млађа редакција. Старију редакцију чине преписи који у већој или мањој мери одражавају састав, редослед чланова и стил изгубљеног оригинала **Д. з.**, као и доцније кодификаторске и редакторске прераде настале у доба Царства или у областима и државама пониклим на његовом подручју. У већини рукописа старије редакције Законику претходе Скраћена синтагма Матије Властара с Правилима Св. Јована Посника (СС) и Јустинијанов закон (ЈЗ). СС је настала избором, редиговањем и новом систематизацијом правних правила из српског превода пуне (интегралне) верзије грчке Синтагме, византијског номоканонског зборника који је саставио у Солуну монах Матија Властар 1335. ЈЗ представља правну компилацију створену превођењем прописа грађанског и кривичног права и судског поступка из различитих византијских правних зборника, од чега готово половину из Земљорадничког закона. Овакав троделни кодекс обично се назива Душаново законодавство иако нема недвосмислених доказа о томе да су још за Душанова живота ова три законска текста здружени у један правни зборник. Заправо, ниједан од рукописа у којима су сва три текста преписана није старији од прве четврти XV в., а најстарији рукописи српског превода Синтагме Матије Властара, на основу којег је редигована њена скраћена верзија, потичу из последње четвртине XIV в.
Старија редакција сачувана је у следећим преписима: 1. *Струшки*, последња деценија XIV в., 15 листова са око 100 чланова, један од писара дечански монах Данилац Левооки (Российская государственная библиотека, Москва); 2. *Ходошки*, прва трећина XV в., садржи 131 члан (Knihovna Národního muzea, Praha); 3. *Хиландарски*, 1420--1430, текст се прекида код 125. члана, исти писар (Манастир Хиландар); 4. *Студенички*, око 1430, избор око 60 чланова Законика и посебна редакција Скраћене синтагме (Архив ХАЗУ, Зг); 5. *Атонски*, друга четвртина XV в., (Российская государственная библиотека, Москва); 6. *Бистрички*, средина XV в., писар Давид (Государственный исторический музей, Москва); 7. *Барањски*, прва четвртина XVI в. (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић", Бг); 8. *Призренски*, прва четвртина XVI в., према језику и редоследу прописа сматра се најближим изгубљеном оригиналу (НБС); 9. *Шишатовачки*, средина XVII в. (Knihovnа Národního muzea, Praha); 10. *Раковачки*, 1700--1701, преписао јеромонах Пахомије Месићанин из манастира Велика Ремета, садржи особене редакције СС и ЈЗ, а препис **Д. з.** има у саставу 15 чланова којих нема ни у једном другом препису, као и повељу цара Душана уз Законик (Knihovnа Národního muzea, Praha).
Најраније у другој половини XVII в. настала је млађа редакција Душановог законодавства, са особеним решењима у саставу и језику. Она је највероватније поникла у круговима Српске цркве с циљем да се, коришћењем ауторитета светих царева и угледа **Д. з.**, његова грађа прилагоди и употреби за регулисање оних правних односа у којима су црквена јерархија и представници самоуправа задржали надлежност под туђинском влашћу. Најмаркантнија одлика рукописа млађе редакције јесте расподела грађе из три правна састава (СС, ЈЗ и **Д. з.**) у два -- тзв. Закон Константина Јустинијана или Књига звана судац (ЗКЈ) и Законик македонског цара Душана. У садржају **Д. з.** вршена је даља редукција избацивањем одредаба које су изгубиле актуелност, стил и језик су осавремењени, а прописи често преформулисани или проширени тако да постану ближи схватањима људи и приликама XVII и XVIII в. Изостављена је СС, као посебан део законског зборника, а већи део њених одредаба укључен је у састав ЗКЈ и **Д. з**.
У српском Приморју **Д. з.** се користио све до краја XVIII в. У територијално, политички и економски скромним аутономним општинама (Паштровићи, Грбаљ), с традиционалним друштвом у којем је обичајно право имало истакнуту улогу, **Д. з.** је прерађен и добрим делом прилагођен начину живота и суђења, као и говорном језику. Друга главна област примене **Д. з.** коначно се уобличила у кругу српске јерархије и поданика Хабзбуршке монархије, након Велике сеобе, у последњој деценији XVII в. и првих година XVIII в., можда и на подстицај српског патријарха Арсенија III Црнојевића. Ова скупина рукописа, условно названа карловачка, по Карловачкој митрополији, где је настала и примењивала се, одликује се очигледним и ненамерним премештањем чланова, које је озакоњено преписивањем с предлошка поремећеног распореда листова и континуираном нумерацијом по новом редоследу. Српска црквена јерархија у Хабзбуршкој монархији настојала је и да умножавањем **Д. з.** нагласи српску државно-правну традицију и тежње ка обнови државне самосталности.
Млађа редакција сачувана је у следећим преписима: 11. *Раванички*, друга половина XVII в. (Knihovnа Národního muzea, Praha); 12. *Патријаршијски*, крај XVII -- почетак XVIII в., преписао дијак Вељко Поповић (Библиотека Српске патријаршије, Бг); 13. *Борђошких*, око 1703--1710, преписао даскал Максим (БМС); 14. *Попиначки*, око 1705 (БМС); 15. *Текелијин*, 1711, преписао дијак Вељко Поповић (БМС); 16. *Сандићев*, око 1724 (БМС); 17. *Ковиљски*, 1726, преписао Стефан Стојковић, архиепископски егзарх (БМС); 18. *Софијски*, 1728, исти писар (Национална библиотека „Св. св. Кирил и Методий", София); 19. *Београдски*, пре 1757 (Народна библиотека у Београду, изгорео 1941), препис Јанка Шафарика из 1847 (Knihovnа Národního muzea, Praha); 20. *Режевићки*, прва половина XVIII в. (Архив ХАЗУ); 21. *Хоповски*, око 1750, преписао Спиридон Јовановић, хоповски јеромонах (Музеј СПЦ, Збирка Радослава Грујића); 22. *Карловачки*, 1764, преписао Петар Теодоров, ритор Покровобогородичине школе у Карловцима (НБС); 23. *Вршачки*, 1772, преписао у Карловцима Јован Фелдвари, архиепископски архиђакон (Градски музеј Вршац); 24. *Румунски*, 1776, превод на румунски (Biblioteca Academiei Române, Bucureşti); 25. *Грбаљски*, последња четвртина XVIII в., преписао Антонио Батута, канцелар Грбаљске општине (Архив Збирке Валтазара Богишића, Цавтат); 26. *Богишићев*, друга половина XIX в. (Архив Збирке Валтазара Богишића, Цавтат); 27. *Јагићев*, друга половина XIX в. (Семинар за српски језик Филолошког факултета у Бг).
ИЗВОРИ: *Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354*, Ст. Новаковић (прир.), Бг 1898; *Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354*, Н. Радојчић (прир.), Бг 1960; *Законик цара Стефана Душана*, књ.1, *Струшки и Атонски рукопис*, М. Беговић (ур.), Бг 1975; књ. 2, *Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис*, М. Беговић (ур.), Бг 1981; књ. 3, *Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски рукопис*, М. Пешикан, И. Грицкат Радуловић, М. Јовичић (ур), Бг 1997; књ. 4, *Патријаршијски, Борђошки, Попиначки, Текелијин, Сандићев, Ковиљски, Београдски, Режевићки, Карловачки, Вршачки, Грбаљски, Богишићев и Јагићев рукопис*, К. Чавошки, Ђ. Бубало (ур.), Бг 2015; *Душанов законик*, Ђ. Бубало (прир.), Бг 2010.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Радојчић Костић, *Библиографија о законодавству цара Стефана Душана*, Бг 2006; С. Ћирковић, „Студије о Душановом законику: 1. Наслови и редни бројеви чланова", *Мешовита грађа*, 2006, 27; „Студије о Душановом законику: 2. Удвојени, раздељени и фрагментарни чланови Раковачког рукописа", *Мешовита грађа*, 2011, 32; Ђ. Бубало, „Оглед из историје текста Душановог законика (рукописно окружење)", *ЗРВИ*, 2013, 50/2; „Време Душановог законика", *Slověne/Словѣне*, 2015, 2.
Ђорђе Бубало
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВАЦ
**ДУШАНОВАЦ**, село у источној Србији, у Крајини, у општини Неготин, изграђено у долини Дупљанске реке (слив Дунава), око 8 км северно од општинског средишта и 2 км западно од магистралног пута Неготин--Кладово. Насеље је компактно, постављено је дуж долине, а већи део је на њеној левој, присојној страни. Оно је на висинама 70--120 м. Улице су распоређене мрежасто. Село се помиње од 1736, када је имало 70 кућа. Величина популације **Д.** до пред крај XX в. је осцилирала на нивоу од око 2.500 чланова. Нагла депопулација наступила је од 1981. и 2011. било је 782 становника, од којих су 58,7% били Срби, а 21% Власи. Пољопривредом се бавило 32,4% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, осморазредна основна школа, месна канцеларија и амбуланта.
Драгутин Тошић
**Црква Успења Пресвете Богородице.** По традицији, садашње село **Д.** било је на месту званом Ровине, око цркве и манастира Душица. По забележном предању, изградња цркве приписивала се цару Душану и носила је име његовог брата Душице. Такође, постоји и предање по којем је у њој сахрањен Марко Краљевић који је погинуо у боју на Ровинама. У **Д.** је постојала стара црква срушена 1904. Садашњи храм је, према запису на плочи у храму, посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је између 1907. и 1908, за време Краља Петра I и епископа Мелентија. Црква је подигнута на основу плана грађевине који је предложио Духовни суд Тимочке епархије а одобрило га Министарство грађевина. Припада типу једнобродних цркава са припратом, наосом и полигоналном апсидом. Засведена је полуобличастим сводовима, грађена опеком и омалтерисана у жуто. Иконостас цркве представља тип високе трозонске олтарске преграде и дело је непознатног аутора. Зидно сликарство храма сведено је на осликавање свода наоса, где су приказани Бог Отац и четворица јеванђелиста. Аутор и време настанка живописа нису познати. У ризници цркве чува се више икона из старог храма, радови неког влашког зографа. У порти цркве, са југозападне стране, подигнут је звоник који има приземни доњи део зидан од камена, са просторијом, и горњу дрвену конструкцију. У порти цркве налазе се и камени споменици из 1831. и 1844.
Милица Рожман
ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Тимочке епархије 1834--1934*, Ср. Карловци 1934; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; С. Вељковић, ,,Црква Успења Пресвете Богородице", у: *Сакрална топографија Неготинске Крајине*, Неготин 2012.
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВИЋ, Илинка
**ДУШАНОВИЋ, Илинка**, глумица (Требиње, 27. X 1910 -- Нови Сад, 21. II 1997). Завршила је гимназију у Белој Цркви и радила код адвоката Јове Вукелића. Била је члан Српског певачког црквеног друштва, као и белоцркванске Дилетантске секције, где је играла *Маријету* у оперети Бајадера, јер је била добра певачица. После удаје за Станоја Душановића, 1928. постаје чланица Српског народног позоришта у Новом Саду и ту остаје до краја августа 1931. Играла је у Бањалуци (1931--1933), у Повлашћеном позоришту у Београду (1933/34), у Народном позоришту у Београду Секција за Дунавску бановину (1934/35), поново у СНП у Новом Саду (1935--1937), те у НП Дунавске бановине кнеза намесника Павла (1937--1941). После мужевог одласка у рат и заробљеништво, бежи са породицом у Београд код родбине. Чим је формирано позориште Дунавске бановине у Панчеву, у њему игра од јула 1941. до октобра 1944. када се придружује партизанима и до ослобођења игра у Драмској секцији III армије. Од августа 1945. до пензионисања 1961. играла је у Српском (Војвођанском) народном позоришту у Новом Саду (сем сезоне 1951/52. у којој је у НП у Сарајеву). **Д.** је била добра глумица и певачица, лепог гласа и пријатног изгледа. Као млада, играла је девојке у многим комадима са певањем, а касније и карактерне улоге. Значајније улоге: Милева (И. Округић, С. Сремац, *Саћурица и шубара*); Љубица, Петра, Живана (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Клара Груберова (А. Шеноа, *Златарево злато*); Марица, Зорица, Даница, Сарка (Б. Нушић, *Сумњиво лице*, *Београд некад и сад*, *Народни посланик*, *Ожалошћена породица*); Коштана (Б. Станковић, *Коштана*); Јелка Чизмићева (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*); *Зона*, *Васка* (С. Сремац, *Зона Замфирова*); Есмералда (В. Иго, Ш. Бирхпфајфер, *Звонар Богородичине цркве*); Нина Коринкина (А. Н. Островски, *Без кривице криви*); Тимићка (К. Трифковић, *Избирачица*); Клодина (Молијер, *Жорж Данден*); Јула (С. Сремац, *Поп Ћира и поп Спира*); Смиља (П. Петровић Пеција, *Пљусак*).
ИЗВОР: С. Душановић, *Ликови СНП од 1861. до 1941*, Позоришни музеј Војводине.
ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 7, Н. Сад 1966; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979.
Биљана Нишкановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВИЋ, Јевто
**ДУШАНОВИЋ, Јевто**, глумац, управник позоришне дружине (Стари Мајдан код Санског Моста, 15. VI 1861 -- Нови Сад, 24. X 1917). Завршио је основну школу у Санском Мосту и трговачки занат. Мобилисан је у аустроугарску војску, али је због једног инцидента побегао у Турску, у Цариград. Тамо се заинтересовао за глумачки позив и, после помиловања и повратка у Бањалуку, 1881. одмах приступио Позоришној дружини Фотија Иличића. Неколико година провео је и у путујућој трупи Петра Ћирића, а 1891--1902. био је члан Српског народног позоришта у Новом Саду. Ту га је Тона Хаџић прекрстио променивши његово породично презиме Дошеновић у Душановић. Потом је основао трупу „Позоришна дружина Јевте Душановића" са којом је изводио представе по Срему, Славонији и Босни. У СНП играо је поново од 1903. до краја 1905, када је, због туче са глумцем Пером Добриновићем, напустио позориште и у Руми, Србобрану и Новом Саду отворио своје кафане. У СНП се вратио тек 1911. и ту 1914. завршио глумачку каријеру. За време I светског рата био је, као српски глумац, сумњив властима, те је породицу издржавао радећи, са сином Станојем, најтеже послове. Без материјалне помоћи Друштва за СНП, а уз здравствене проблеме, излаз је нашао у самоубиству. Припадао је најистакнутијим глумцима СНП, а колеге и публика су га изузетно волели и ценили. Снажан и јак човек, на реалистичан начин играо је народне јунаке и духовито стилизоване ликове из народног живота, а на репертоару је имао и класичне карактере. Истицане су његова беспрекорна дикција и раскошна гестикулација. Улоге: Краљевић Марко, Браца Тома (В. Миљковић, *Краљевић Марко и Арапин*, *Јабука*); Радослав III краљ српски (М. Цветић, *Немања*); Гинтер (Х. Ибзен, *Нора*); Квазимодо (В. Иго, Ш. Бирхпфајфер, *Звонар Богородичине цркве*); Осип (Н. В. Гогољ, *Ревизор*); Живко Хомољац (М. Поповић Шапчанин, *Задужбина цара Лазара*); Градић (Е. Сиглигети, *Циганин*); Јован (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*); Петар (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*); Иван Бег Црнојевић (Н. Петровић, *Балканска царица*); Владика Данило (М. Ђорђевић Призренац, *Слободарка*); Краљевић Марко (Ј. Ђорђевић, Т. Хаџић, *Сабља Краљевића Марка*); Андрија (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Мата пропалица (И. Округић Сремац, *Шокица*); Илија Ликовић (Л. Костић, *Максим Црнојевић*); Цар Душан (Ђ. Малетић, *Апотеоза*) и др.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера*), Бг 1979.
Б. Нишкановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВИЋ, Љубица
**ДУШАНОВИЋ, Љубица**, глумица (Ботош код Зрењанина, 1871 -- Нови Сад, 27. VI 1933). Основну школу завршила у Ботошу, а четири разреда немачке грађанске школе у Великом Бечкереку. Од 1892. до 1906, са супругом Јевтом, била је чланица Српског народног позоришта у Новом Саду (са прекидима 1900, када су се бавили проналазаштвом, и 1902/03. када је Јевта водио сопствену позоришну дружину и давао представе по Босни). Од 1906. до 1911. повремено је наступала у путујућим трупама. Остварила је тридесетак позоришних драмских и карактерних улога реалистичког стила, а играла је и у комадима с певањем. Улоге: Девојка (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*); Госпођа Линден (Х. Ибзен, *Нора*); Магда (И. Округић Сремац, *Шокица*); Маргита (Ф. Блум, *Марија, кћи пуковније*); Ана (Ф. Копе, *За круну*); Евица (К. Трифковић, *Љубавно писмо*); Клотилда (Г. Чики, *Господска сиротиња*); Ана (И. Војновић, *Психе*); Лиза (И. И. Мјасницки, *Двеста хиљада*); Лујза (Е. Еркман, А. Шатријан, *Јеврејин из Пољске*); Стевица, чобанче (Ј. Сигети, *Стари бака и његов син хусар*); Евица (Е. Сиглигети, *Циганин*); Мара (Љ. Петровић, *Девојачка клетва*); Вера Андрејевна (А. И. Сумбатов Јужин, *Окови*); Ана (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*); Ифигенија (Е. Блум, Р. Тоше, *Нервозне жене*).
ИЗВОР: С. Душановић, *Ликови СНП од 1861. до 1941*, Позоришни музеј Војводине.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера*), Бг 1979.
Б. Нишкановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВИЋ, Милорад
**ДУШАНОВИЋ, Милорад**, глумац, редитељ (Перлез, Банат, 26. IV 1896 -- Београд, 30. IV 1989). Рођен у глумачкој породици (отац Јевто, мајка Љубица), одмалена се развијао уз театар, учећи глуму од родитеља и рођака. Врло рано се определио за глумачки позив. Први пут је ангажован 1913. у Српском народном позоришту, у којем је остао све до почетка Великог рата 1914, тј. до распуштања позоришта. Био је затворен од стране мађарских власти, а после тога, 1915. одлази у аустроугарску војску. После рата поново је играо у СНП све до 1926. када, на позив управника Милана Предића, прелази у Народно позориште у Београду и ту делује као глумац и редитељ. Као млад, лепог изгледа и грађе, играо је љубавнике и хероје, а касније и драмске карактерне и комичне улоге. Уживљавао се потпуно у ликове које је играо, имао је добру дикцију и снажне, жустре гестове. Улогом Иве Лединића у *Еквиноцију* Иве Војновића обележио је 25. годишњицу (1940), а улогом Марка Вујића у *Лажи и паралажи* Ј. Стерије Поповића 40. годишњицу (1954) уметничког рада. Остале улоге: Ромео (В. Шекспир, *Ромео и Јулија*); Кнез Иво (Б. Нушић, *Кнез Иво од Семберије*); Кића (М. Глишић, *Два цванцика*); Митар Катана (И. Округић Сремац, *Саћурица и шубара*); Креонт (Еурипид, *Медеја*); Џаферага (С. Ћоровић, *Зулумћар*); Восмибратов (А. Н. Островски, *Шума*); Касио (В. Шекспир, *Отело*); Освалд (Х. Ибзен, *Авети*); Раскољников (Ф. М. Достојевски, Ж. А. Делије, *Злочин и казна*); Тесман (Х. Ибзен, *Хеда Габлер*); Лепршић (Ј. С. Поповић, *Родољупци*); Фаун (Е. Кноблаух, *Фаун*); Нехљудов (Л. Н. Толстој, А. Батај, *Воскресење*); Жорж Булен (Р. Де Флер, Г. Кајаве, *Буриданов магарац*). Режије: *Ђидо*(Ј. Веселиновић, Д. Брзак); *Кикинђани у харему* (Л. Бранковић Тривунов); *Сеоска лола* (Е. Тот, С. Дескашев); *Љубомора* (М. П. Арцибашев); *Фаун* (Е. Кноблаух); *Какав отац такав син* (А. Мор, М. Девалије); *Бог освете* (Ш. Аш); *Заједнички живот* (Ж. Гастин, А. Фижер). Одликован је Орденом Св. Саве IV реда, Орденом рада са сребрним венцем и Републичком наградом СР Србије.
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера*), Бг 1979.
Б. Нишкановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВИЋ, Станоје
**ДУШАНОВИЋ, Станоје**, глумац, редитељ, управник позоришта (Рума, 5. XI 1906 -- Нови Сад, 28. X 1987). Многи чланови уже породице били су глумци, па се и он, врло млад, определио за глумачки позив. Још као дечак, од 1919. био је ангажован у Српском народном позоришту, а септембра 1925. постаје његов стални члан. Од краја 1931. до 1933. био је ангажован у Народном позоришту у Бањалуци, а потом је са Николом Динићем и Добривојем Раденковићем основао Београдско повлашћено позориште са којим је гостовао по Србији. Око 1933. почиње да се бави и режијом. Сезону 1934/35. проводи у београдском НП Секцији за Дунавску бановину, а 1935--1937. био је глумац, секретар, редитељ, директор Драме и в. д. управника СНП у Новом Саду. Од 1937. до почетка II светског рата био је члан НП Дунавске бановине кнеза намесника Павла. Рат је провео у заробљеништву у Немачкој (Алендорф, Бад Сулц и Цвикау), где са друговима оснива логорашка позоришта и учествује у њиховом раду, обављајући од извођачких до организационих послова. По ослобођењу се прикључио Војвођанском (Српском) народном позоришту у којем је остао до пензионисања 1961 (осим сезоне 1951/52, коју је провео у Сарајеву). Настављајући да ради до 1968, одиграо је укупно преко 200 главних и 158 епизодних улога, а режирао 42 комада. Представом *Скапенове подвале* Молијера прославио је 25. годишњицу рада. Као изванредан глумац имао је широк и разноврстан репертоар, од народских комада, преко водвиља и комедија, до драмских и трагичних улога: Оберон, Отело, Пеџ (В. Шекспир, *Сан летње ноћи*, *Отело*, *Веселе жене из Виндзора*); Волпоне (Б. Џонсон, *Волпоне*); Митке (Б. Станковић, *Коштана*); Трговачки путник (Т. Вилијемс, *Тетовирана ружа*); Скапен (Молијер, *Скапенове подвале*); Госпар Орсат (И. Војновић, *Дубровачка трилогија*), Клеант (Молијер, *Тартиф*); Софра Кирић (Ј. Игњатовић, П. С. Петровић, *Вечити младожења*); Креонт (Софокле, *Антигон*а); Вића и Јеротије, Јованча Мицић (Б. Нушић, *Сумњиво лице*, *Пут око света*); Черкун (М. Горки, *Варвари*); Кића (М. Глишић, *Два цванцика*); Алфред Дулитл (Џ. Б. Шо, *Пигмалион*); Жутилов (Ј. С. Поповић, *Родољупци*); Витез од Рипафрате (К. Голдони, *Мирандолина*); Срета (Ј. С. Поповић, *Зла жена*); Вековић (О. Давичо, Д. Ђурковић, *Песма*); Вићентије Јовановић (Л. Костић, *Пера Сегединац*); Дјед Вук (Б. Ћопић, *Вук Бубало*); Бибишон (Ж. Фејдо, *Позабави се Амелијом*). Режије: *Зулумћар* (С. Ћоровић); *Слуга као барон* (З. Гајер); *Коштана* (Б. Станковић); *Сеоска лола* (Е. Тот, С. Дескашев). Рукописне књиге *Ликови СНП од 1861. до 1941*, за које је грађу сакупљао целог живота, поклонио је Позоришном музеју Војводине. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада за животно дело (1978), Златне медаље „Јован Ђорђевић" (1983) и награде Удружења драмских уметника Србије на Петим сусретима војвођанских позоришта у Сомбору (1951). Одликован је Орденом рада са златним венцем (1961).
ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера*), Бг 1979.
Биљана Нишкановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШАНОВО
**ДУШАНОВО**, село на јужној периферији Метохијске котлине, 3,5 км северозападно од Призрена. На југозападној периферији **Д.** су пут и железничка пруга Призрен--Ђаковица. Село је основано током међуратне колонизације насељавањем Срба из Лапова и неких других места Поморавља. Насеље је грађено по плану са две праве паралелне улице уз друм према Ђаковици и са четири кратке попречне улице. Досељеници су почетком II светског рата прогнани, али су се 1946. највећим бројем вратили на своја имања. Током послератног периода у све већем броју насељавају се Албанци, Муслимани и Роми, а Срби се исељавају у централну Србију и већ 1948. од 1.224 становника било је 77,1% Шиптара, 18,8% Срба и 3,8% Црногораца. Урбанизацијом Призрена **Д.** еволуира у приградско насеље и спојено је с оближњим градом. Године 1991. пописано је 569 становника, од којих 39,5% Срба, 32,9% Муслимана, 21,4% Рома, 3,3% Црногораца и 1,8% Албанаца. У селу се налазе основна школа, амбуланта и неколико продавница.
ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001.
Д. Р. Гатарић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШЕБРИЖНИШТВО
**ДУШЕБРИЖНИШТВО**, један од облика практичног пастирског рада хришћанских свештеника. Може да се посматра као део пастирског богословља, али му не одговара у потпуности јер се бави само једним делом човековог бића, душом. С обзиром на то да је Бог човека створио из два дела, тела и душе, човек има задатак да брине о оба дела, а свештеници обавезу да човека у том смислу усмеравају. Термин **д.**фаворизује бригу о души, која јесте важнији део човека, али је ипак једностран зато што запоставља или скоро елиминише бригу о телу. Душа живи у телу и заједно са телом живи врлинским или грешним животом, а заједно су подвргнути санкцијама награде или казне за свој рад. Човек мора да успостави равнотежу у бризи за своју личност.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Прерадовић, „Душа живи само својим животом", *Хришћански весник*, 1884, 1--3; П. Радосављевић, „Дух /душа/ и тело", *БГл*, 1913, 24; De Sasy Sylvestre, „Природа, душа и Бог", *Пастирски глас*, 1928, 23; Д. Ростовски, „Шта је драгоценије: душа или свет?", *ПХЗ*, 1933, 4; Д. Димитријевић, „Живот и душа", *Светосавље*, 1938; Д. Иванчевић, „Шта је данас 'за душу'", *Православље*, 1970, 71.
Р. Милошевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШЕВНЕ БОЛЕСТИ
**ДУШЕВНЕ БОЛЕСТИ** (менталне болести), ментални, душевни или психијатријски поремећаји настали тако што ментални обрасци (или обрасци понашања) причињавају значајне проблеме или оштећења у домену личног функционисања. Поремећаји из овог спектра могу да буду трајни, да постоје по принципу релапса и ремисије, или да се јаве само једном у току живота. Недостаје конзистентна операциона дефиниција која покрива све ситуације у овом домену. Различити нивои апстракције се могу користити за медицинске дефиниције, за описивање патологије, симптоматологије, одступање од нормалног опсега или за етиологију душевних поремећаја. Ментални поремећај је само један аспект менталног здравља. Поједина културолошка или религиозна уверења, као и локални контекст друштвених норми, треба да се узму у обзир када се поставља дијагноза менталног поремећаја. Узроци менталних поремећаја се разликују у зависности од врсте поремећаја и времена његовог јављања. Доминантно мишљење у научним круговима је да генетски, психолошки и средински фактори заједнички утичу на развој и прогресију менталних поремећаја. Херитабилност многих менталних поремећаја је откривена путем близаначких студија (нарочито код поремећаја из психотичног и аутистичног спектра). Поред тога, развојни фактори, попут злостављања, занемаривања, вршњачког насиља, социјалног стреса и трауматских догађаја могу имати велик негативан утицај на развој менталних поремећаја. Коришћење психоактивних супстанци, алкохола као и хронична обољења такође могу узроковати читав дијапазон менталних поремећаја. Дефиниција СЗО представља, у ствари сажету формулацију свакакодневног искуства не само медицинара него и лаика. Дијагностички и статистички приручник менталних поремећаја Америчког удружења психијатара (The Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, *DSM*--*5*) описује менталне поремећаје на следећи начин: „то је синдром који је окарактерисан клинички значајним поремећајем у когницији појединца, регулацији емоција или понашању које одржава дисфункцију психолошких, биолошких или развојних процеса који подразумевају ментално функционисање".
Према Међународној класификацији болести и обољења (МКБ 10, СЗО 1992) **д. б.** су категоризоване по групама и кодиране од Ф 00 до 99. У њих спадају: органски и симптоматски душевни поремећаји; душевни поремећаји и поремећаји понашања узроковани употребом психоактивних супстанци; схизофренија, схизотипски поремећај и суманути поремећај; поремећаји расположења; неуротски, стресогени и телесно манифестни поремећаји; синдроми поремећеног понашања удружени са физиолошким сметњама и телесним факторима; поремећаји личности и поремећаји понашања одраслих; душевна заосталост; поремећаји развоја психе; поремећаји понашања и поремећаји емоција са почетком у детињству и адолесценцији. Светска здравствена организација (СЗО) приредила је XI верзију Међународне класификације болести.
ИЗВОР: Међународна класификација болести МКБ, Савезни завод за заштиту здравља, 1996.
ЛИТЕРАТУРА: B. German, „Classifications in psychiatry: A conceptual history", *Australian and New Zealand Journal of Psychiatry*, 1999, 33; П. Каличанин, *Психијатрија. Заштита менталног здравља*, Бг 2002; *American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders*, Arlington 2013.
С. Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШЕВНE БОЛНИЦE
**ДУШЕВНE БОЛНИЦE**, здравствене установе које обезбеђују стационарно лечење душевно оболелих људи. Aрапи (Маври) су у Кордобском калифату основали прве азиле за душевне болеснике још у VIII в. (Багдад и Фењ око 700, Каиро око 800, Дамаск 1270). Од XII до XIV в. слична склоништа, азили настају у Мецу око 1100, Брауншвајгу 1224, Келну и Ахену 1229. У Валенсији 1409. настаје прва психијатријска болница, која није имала само кустодијални карактер (чување), него и функцију лечења. У тој болници је примењивана и терапија радом. Ово је био изолован случај све до XVIII в., када долази до хуманијег приступа душевним болесницима под утицајем француских енциклопедиста и енглеског емпиризма и сензуализма. Неколико година пре реформе у Француској 1780. Винћенцо Ћиаруђи претвара стару болницу Бонифацио у Фиренци у установу са хуманим приступом где су примани искључиво душевни болесници. У Француској Филип Пинел, који је именован за управника болнице Бисетр у Паризу, 1793. у присуству посланика, у оквиру посебне свечаности скида окове мушким пацијентима који су лечени искључиво у овој болници. Две године касније исту меру спроводи у болници за жене Салпетрије. Владар Хабзбуршке монархије Јозеф II 1784. у Бечу подиже надомак Опште болнице -- тзв. „Кулу лудих" (Narrenturm) која се састојала од 139 индивидуалних ћелија, а представљала је евидентан пример сегрегације душевно оболелих од друштва. У Немачкој је почетком XVIII в. дошло до реформе азила у психијатријске болнице, укључујући Сиегбург северно од Бона, који је 1825. основао Максимилијан Јакоби (Karl Wigand Maximilian Jacobi) и увео систем „без обуздавања", као и облике психотерапије. Овај тренд је био од великог утицја на научни развој психијатрије у Европи тог доба. У данашњим САД прва јавна установа изграђена искључиво за негу и лечење ментално оболелих подигнута је 1773. у Виљембургу у Вирџинији (Eastern State Hospital).
Средњовековна српска медицина није признавала гатање, враџбине, употребу амулета и магијских ритуала и формула. Напредност оваквих схватања потврдиле су црква и српска држава у тзв. Душановом законику. Прве српске болнице -- манастирске болнице -- организоване су у манастирима Хиландар и Студеница, а по угледу на многобројне болнице које су до тада постојале у Византији. О томе сведоче делови Хиландарског и Студеничког типика који се подударају са деловима типика манастира Богородице Евергетидске у Цариграду. Исписана житија средњoвековних владара у Србији, хагиографије и фреске, грађа су на основу којих се може закључити да су у црквама и манастирима боравили душевни болесници.
Питање збрињавања душевних болесника у Србији покренуто je још 1838, али коначно решење добија тек 1861. Најстарија **д. б.** у Србији и на Балкану створена је на Губеревцу. За смештај душевних болесника одређена је тзв. „Докторова кула". Државни Совјет марта 1861. доноси Декрет о устројењу „Дома за с ума сишавше" који је потписао сам књаз Михаило Обреновић. У Декрету се између осталог каже да ће се у Дому чувати и лечити с ума сишавши из целе Србије. Указ садржи 37 чланова у којима је на прецизан начин регулисан рад Дома. По завршеним припремама и адаптацији зграде, из Војне болнице пренети су намештај и прибор, те је 26. III 1861. прва болесница примљена на лечење. На иницијативу др Владана Ђорђевића, начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, 1881. донет је нови Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, а „Дом за с ума сишавше" прераста у Болницу за душевне болести. За развој психијатрије у Србији је од несумњивог значаја формирање Клинике за живчане и душевне болести Медицинског факултета у Београду 1923. Психијатријска болница у Ковину је званично основана 1924. када су пристигли први болесници, тачније, они су пребачени из **Д. б.** у Београду.
Када је краљица Наталија, супруга краља Милана Обреновића, 1911. имање површине 86 ха, некадашње краљевско ловиште, продала српској држави, јавила се идеја о формирању психијатријске болнице у Горњој Топоници, по угледу на тадашње хоспитале за збрињавање психијатријских пацијената. Наступајући ратови 1912--1918. омели су планове за реализацију ове идеје. Почетак рада Државне болнице за душевне болести Горња Топоница је био маја 1927. Почетак рада психијатријске болнице у Вршцу, кoja je формирана у напуштеним војним објектима, а састојали су се од 21 зграде бивше касарне, датира од друге половине 1952. Болница је формирана на основу предлога Савета за народно здравље Народне Републике Србије и тадашњег министра за народно здравље и социјалну политику Србије Спасеније Цане Бабовић. Данас болница носи име др Славољуба Бакаловића. Веома значајан датум за психијатрију у Србији представља 14. април 1963, када је основан Завод за ментално здравље у Београду (данас Институт за ментално здравље). Усвајањем мреже здравствених организација, одлуком Владе Републике Србије и надлежног министарства, августа 1992. оснива се Специјалнa болница за неуропсихијатријска обољења -- Нови Кнежевац као самостална установа која од 2008. носи име „Свети Врачеви". Историјат ове установе, када се ради о лечењу душевних болесника, датира из 1900, када је формирано одељење за „умоболне" у склопу Жупанијске болнице. Одељење је расформирано 1940, а обновљено 60-их година прошлог века.
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Весел, „Историјски развој психијатрије", у: С. Морић Петровић (ур.), *Психијатрија*, Бг--Зг 1987; С. Миловановић, „Први српски психијатри", *САЦЛ*, 2006, 134; Т. Воскресенски, М. Бешлин, С. Миловановић, „Историјат и развој специјалне психијатријске болнице 'Др Славољуб Бакаловић' у Вршцу", *Енграми*, 2010, 32, 3; Ј. Петровић, Д. Недић, „Историјат и развој Специјалне психијатријске болнице 'Свети Врачеви' -- Нови Кнежевац", *Енграми*, 2011, 33, 3; М. Муњиза, *Историјски развој психијатрије*, Бг 2011; Ж. Родић, С. Миловановић, „Историјат специјалне болнице за психијатријске болести 'Ковин' у Ковину", *Енграми*, 2015, 37, 4; А. Станојевић и др., „Историјат Специјалне болнице за психијатријске болести Горња Топоница", *Енграми*, 2015, 37, 1.
С. Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШЕВНО ЗДРАВЉЕ
**ДУШЕВНО ЗДРАВЉЕ**, стање потпуног телесног, менталног, социјалног и духовног благостања. Мада се у пракси не дефинише јасно шта је то душевно, социјално и духовно благостање, ипак се -- према дефиницији СЗО -- **д. з.** не може свести само на одсуство душевне болести. Појам „нормалност" и **д. з.** углавном се користе као синоними, што не мора да буде тачно, јер „нормално" не значи увек исто што и „здраво". Нормална личност, или барем њен међуљудски аспект, јесте она која се прилагођава друштвеним нормама, стога се односи на друштвену нормалност појединца. Други, приватнији аспект психолошке нормалности није покривен овим концептом. Социјална нормалност не мора нужно да означава нити искључује психолошко здравље. Другим речима, свака психички нормална особа ће вероватно показати друштвену нормалност, али свака социјално нормална особа није нужно психолошки нормална. Према прагматичној дефиницији, **д. з.** је одсутност поремећаја душевних функција и симптома душевног поремећаја, а дијагноза душевног поремећаја поставља се на темељу дефинисаних дијагностичких поремећаја. Једино право тумачење дефиниције здравља СЗО јесте да је здравље (за сваког појединца тј. узимајући у обзир његово физичко, психичко и социјално стање) оптимално могуће добро осећање и стање равнотеже које он може постићи у односу са сопственим телом и сопственом личношћу, као и комуникацијама и разменама са средином. Здравље у медицинском смислу речи може чак остати на високом нивоу очуваности упркос душевној болести. Дефиниција СЗО представља, у ствари, сажету формулацију свакакодневног искуства не само медицинара него и лаика. Имајући у виду различите дефиниције може се рећи да **д. з.** укључује одређене вештине, карактеристике и понашања као што су: 1. способност да се живи продуктиван и испуњен живот; 2. добра ментализација и исправна процена реалности; 3. способност да се воли, ради и сарађује са другима; 4. прилагођеност на окружење и складан однос са собом и другима; 5. осећај задовољства и среће; 6. могућност учења и личног развоја; 7. способност успостављања равнотеже (динамичке хомеостазе) након дистресних и трауматских ситуација (резилијенција), што омогућава уживање у животу и превладавање разочараности, туге и психичког бола; 8. способност трансценденције (духовна димензија здравља); 9. осећај поверења, компетенције, постигнућа и способност за хумор; 10. способност управљања својим понашањем и контрола импулса; 11. способности успостављања креативних и пожељних интерперсоналних односа и разумевање потреба других особа. Другим речима, душевно здрава особа има осећај самопоштовања и поштује друге, има увид у своје добре и лоше стране, аутентично је заинтересована за друге људе и солидарна је са њима, има способност самоконтроле и повезивања и удруживања са другим људима, има адекватну перцепцију реалности и циљно усмерење у животу, прилагођена је својој околини, способна је за радост и срећу.
ЛИТЕРАТУРА: П. Каличанин, *Психијатрија. Заштита менталног здравља*, Бг 2002.
С. Миловановић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШЕПОПЕЧИТЕЉСТВО
**ДУШЕПОПЕЧИТЕЉСТВО** (душебрижништво), појава посебног старања за незбринуту децу у периоду неразвијеног институционалног васпитања и образовања у Србији. У време Првог и Другог српског устанка у појединим махалама и варошима постојала су (незванична, а од свих прихваћена) посебна лица која су бринула о понашању и међусобним односима грађана. Називали су их „душепопечитељима" и „надзиратељима јавног морала", а практично су имали улогу јавних васпитача. Обједињавали су социјалну, педагошку, психолошку и дефектолошку функцију у данашњем смислу речи, а из њихове делатности настале су установе за преваспитавање и бригу о младежи (тзв. социјалне установе). На пример, већ 1808. Правитељство је било принуђено да преузме старање о великом броју турске и друге деце без надзора, која су скитала улицама Београда. Лазар Арсенијевић Баталака помиње чак и постојање васпитног дома за такву турску младеж. Одређена је једна посебна и напуштена турска кућа, у коју су сакупљена сва она напуштена турска деца која су се одала скитању и беспосличењу. Обезбеђени су спавање и исхрана, као и одела („од плаветне чоје панталоне и прслук, и од такве чоје капут са црвеним вратником и надрукављем"). Школа је, пак, била у џамији, у којој их је учитељ Јефта учио „српски читати и писати и закону божјем по догмама православне цркве".
Специфична Школа за малолетне сужње у Топчидеру отворена је 1869. под управом месног свештеника Косте Рушчуклића. То је била школа за преваспитавање и образовање кажњене младежи, створена по узору на чувени француски Завод у Метреју (код Тура), који је 1837. основао судија апелационог суда у Паризу маркиз од Меца. Нови назив Школа за малолетне осуђенике је уведен и важио је од 1894. па све до I светског рата. То је била и даље казнена институција и примала је само млађе и старије малолетнике који су били осуђени. Међутим, увек је прикључиван и велик број васпитно запуштене, занемарене и одбачене деце „без игде икога", која су просјачила по улицама и гробљу и била без сталног места боравка. Улогу „душепопечитеља" у сродном смислу и у свом свакодневном послу обављали су и свештеници. За њих је Павле Николић објавио посебно *Практическоје наставленије за душепопечитеље при болној и смертној постељи својих парохијана* (Н. Сад 1858).
ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, „Испит у школи малолетних осуђеника у Топчидеру", *Просветни гласник*, 1890, 13--16; Ј. Д. П., *Школа за малолетне осуђенике*, *Просветни гласник*, 1894, 3; Н. Трнавац, *Лексикон историје педагогије српског народа*, Бг 2012.
Н. Трнавац
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)
# ДУШМАНИЦА → ДРЕНЧА
**ДУШМАНИЦА** → **ДРЕНЧА**
# ДУШНИЧКЕ ВОДЕНИЦЕ
**ДУШНИЧКЕ ВОДЕНИЦЕ**, комплекс воденица поточара у атару села Горњи Душник и Доњи Душник у Горњем Заплању, Гаџин Хан, на подручју Специјалног резервата природе Сува планина. Захваљујући јаким изворима и рекама, биле су познате на ширем простору. Кутинска река је најзначајнија заплањска река, а Душничко врело у Горњем Душнику на 525 м н.в. најзначајнији је заплањски извор. Од врела настаје Горњодушничка река, која се улива у Кутинску. Уз обе реке постоји систем вада (канала) за воденице и за наводњавање башти. Од свог настанка воденице представљају једну од препознатљивих аутентичних карактeристика ових сувопланинских села. Постоји податак да је на простору Заплања било 117 воденица. Доњи Душник је централно насеље Горњег Заплања; налази се уз магистрални пут, 13 км од Гаџиног Хана. Први писани подаци о селу су у турским дефтерима из 1516, где је уписано 13 кућа. Горњи Душник је суседно, такође горњозаплањско село у подножју Суве планине. Према турском попису 1516. имало је 34 куће. Између Горњег и Доњег Душника, у другој половини XIX в., на непуна два километра, изграђено је 17 водница поточара у низу (са укупно 60 витла -- камена), од којих је данас очувано седам. Постављене су уз десну обалу реке, од извора -- врела у Горњем Душнику до Доњег Душника, и то: Јанковска, Сопотничка, Чолаковска, Голубовска, Бела, Љотинска, Џакљина (Михајловска). Порушене су: Љотинска (стара), Личка, Ћелијска, Шарска, Живкова, Миљковачка, Самарџијска, Јединачка, Црвењина. Због врела богатог водом радиле су током целе године, па су овде долазили помељари из целог Заплања, али и из околине Ниша и Лесковца. Број власника по воденици био је између 20 и 40. Осим из Горњег и Доњег Душника било их је и из околних села -- Личја, Сопотнице, Дуге Пољане, Миљковца, Калетинца и Овсињца.
Број каменова за млевење житарица је од три до пет. Механизми за млевење су углавном аутентични: воденично коло са перајама, вретено (веза између доњег и горњег воденичног кола), кош за жито, карлица (дрвени левак), чегртаљка (део који покреће карлицу), горњи и доњи камен, паприца (метални део ужлебљен у средишњи део горњег камена), мучњак (сандук за брашно), док су старе дрвене буке, цеви за воду, замењене лименима. Сами објекти су од камена у сухозиду, у комбинацији са чатмом или од талпи са подзидом од камена, основа правоугаоних или у облику слова Г, кровова четвороводних или разуђених, покривених ћерамидом и бибер црепом. Унутрашњи простор је најчешће дводелан, подељен на воденицу и воденичареву собу. Подови су земљани, прозори мањих димензија са металним или дрвеним решеткама или са дрвеним капком, врата са кушацима (попречним гредицама), металним алкама и кључанком или резом. У воденицама, поред воденичних механизама, постоји и зидано огњиште, а у воденичаревој соби кревет.
Воденице представљају типичан пример развијене колективне установе. Само њихово подизање изискивало је поштовање одређених услова (сагласност власника парцела, радна снага, средства), затим чување и одржавање, као и поделу удела такође по јасно утврђеном систему рада. Воденица је за домаћинство, које је имало удео у њој, била значајан извор прихода. Oд 1925, на захтев мешовитог занатског еснафа из Доњег Душника, воденице су укључене у еснафски систем рада. Шездесетих година XX в., изградњом модерних млинова за прекрупу а касније и пшеницу, почело је напуштање а самим тим и њихово пропадање. Завод за заштиту споменика културе Ниш покренуо је 2018. поступак проглашења **Д. в.** за просторно културно-историјску целину. На основу документације Заводa могуће је у потпуности обновити 11 објеката и сачувати их за будућност као вредно наслеђе, које сведочи о степену техничких достигнућа, начину живота и привређивања током XIX и почетком XX в.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Симоновић, *Заплање*, Ниш 1982; Д. Милић (ур.), *Историја Ниша: од најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878. године*, Ниш 1983; Б. Гвоздановић, *Доњи Душник*, Ниш 2006; *Горњи Душник*, Ниш 2009.
Жижа Стојичић Драгићевић
\*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)