БУКУРЕШКИ УГОВОР 1916

БУКУРЕШКИ УГОВОР 1916 , уговор сила Антанте са Румунијом. После Тајног лондонског уговора, потписаног крајем априла 1915, којим су силе Антанте обећале Италији територијално проширење на источној обали Јадрана као надокнаду за улазак у рат на страни западних савезника, Б. у. , такође тајни, био је други по важности за будућу југословенску државу. Прворазредни значај имао је за Србе из Војводине, посебно из Баната, а склопљен је као резултат дугих дипломатских преговора. Француска је већ од 1914. настојала да дипломатским убеђивањима и нуђењем територијалних уступака придобије Румунију за француско-руске циљеве. Када је почео рат, Румунија је прогласила неутралност, иако су јој Немачка и Аустроугарска обећавале Бесарабију. Са своје стране, Русија је у исто време нудила Ердељ и јемство за Добруџу, али је Румунија 23. IX 1914. потписала споразум о заједничком деловању с Италијом. Неколико дана касније, 1. X 1914, потписала је с Русијом уговор о пријатељској неутралности, по којем је могла да, „кад год нађе за сходно", окупира територије наведене у споразуму. У јануару 1915. Велика Британија јој је дала зајам од пет милиона фунти. Убрзо затим, нови румунски краљ Фердинанд одбио је захтев Беча за одржање неутралности, тражећи Буковину и Ердељ, на шта Мађарска никако није могла да пристане. Улазак Италије у рат на страни Антанте, 3. V 1915, оснажио је румунска територијална потраживања, ширећи их на Банат, Ердељ и Буковину. Како је и српска страна претендовала на Банат, Русија је предложила директно споразумевање Београда и Букурешта. На обнављање преговора утицале су потом руске победе на југозападном фронту и немачки пораз код Вердена. Осим тога, војни слом Србије у јесен 1915. у Румунији је подстакао наде у остваривање свих постављених захтева. 
 Споразумом Француске, Велике Британије, Италије и Русије, с једне стране, и Румуније, с друге, постигнутим 17. VIII 1916. у Букурешту, донета су два документа: (Тајни) Уговор сила Антанте са Румунијом о њеном територијалном интегритету и (Тајна) Војна конвенција сила Антанте са Румунијом. Румунија се овим документима обавезала да ступи у рат на страни Антанте, која јој је признала право да анектира Буковину, Трансилванију и Банат, односно да југозападна граница иде Тисом и Дунавом. Линија разграничења прецизно је утврђена у члану 4. првог документа, у којем су наведене и обавезе које је имала према Србији и српском становништву из Баната. „Румунија се обавезује", писало је у Уговору, „да неће подизати утврђења насупрот Београда у зони која ће се одредити накнадно, и да ће у тој зони држати само снаге потребне за полицијску службу". Други део гаранција односио се на обавезу Румуније да Србима из Баната, који би хтели да емигрирају, у року од две године после закључења мира обештети сву остављену имовину. На основу ових уговора, Румунија је објавила рат крајем августа 1916, а њој Немачка, Бугарска и Турска. Неуспех руске офанзиве и пораз румунске војске, после којег су непријатељске трупе ушле у Букурешт у децембру 1916, обеснажио је Б. у. , али су, делом ослањајући се на њега, постављани румунски територијални захтеви на Конференцији мира 1919 – 1920. 
 ИЗВОР: М. Стојковић (прир.), Балкански уговорни односи 1876 – 1996 , I, Бг 1988. 
 ЛИТЕРАТУРА: А. Митровић, Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом 1919 – 1920 , Н. Сад 1975; Г. Попи, Југословенско-румунски односи 1918 – 1941 , Н. Сад 1984. 
 Мира Радојевић 
   
 *Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)