БРАДИЋ, Коста БРАДИЋ, Коста , сликар (Ђевђелија, 20. V 1927). Дипломирао 1955. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Ђорђа Бошана. Самостално излагао у Београду, Паризу ( Galerie Jean Camion , 1963), Риму ( Galleria 63 , 1964), Базелу ( Galerie Geiger , 1975), Берлину ( Gаlerie Milan , 1983), Милану ( Генерални конзулат СЦГ , 2005). Као члан „Медиале" од 1957. редовно учествовао на изложбама ове уметничке групе и колективним изложбама домаћих уметника у Паризу (1959), Монте Карлу (1962), Америци, Аустралији и на Новом Зеланду (1969/70). У његовом опусу разликује се неколико фаза, будући да у своја дела уводи специфичан пиктурални реализам користећи и модификујући елементе из природе, личног живота, хришћанске религије, историје и историје уметности. Прва, рана фаза експресионистичке фигурације сликања по природи, обележена је нескривеним утицајем Ван Гога у избору мотива, снажном колориту и слободним потезима. Другу, „медијалну" фазу асоцијативне апстракције обележила је специфична техника подсликавања и гребања или филигранског гравирања цртежа. Богата фактура слика као што су Ундина и Јехова (1958) асоцира на космички простор које његовим сликама дају метафизичку дубину и приближавају их „интегралности израза", идеалу којем су тежили сви чланови „Медиале". Трећу, постмедијалну фазу поетско-фантастичне фигурације одликују призори у којима се елементи псеудоисторијског жанра и реминисценције на религијске теме преплићу с препознатљивим симболима модерног доба. Разрађујући технику гребања из друге фазе, Б. још више истиче езотеричну атмосферу фантазмагоричних призора далијевске провенијенције и женских портрета као доминантног мотива. Реч је о портретима познатих личности из београдског културно-уметничког миљеа, у којима аутор више инсистира на морфолошким него на карактеролошким одликама модела. Четврта, неоекспресионистичка фаза представља заокрет у његовој каријери и повратак природи и младалачким идеалима. Настале у постмодернистичком маниру цитата, с јасним реминисценцијама на Ван Гогов стил, слике из ове фазе имају сасвим другачије мотиве и садржаје које Б. црпи из сопственог животног окружења (пејзажи, ентеријери, мртве природе). Колористички снажне, оне одишу хедонистичком ведрином и израз су уметниковог немирења са суровом стварношћу, постајући гест отвореног дистанцирања од драматичних догађаја у земљи који су обележили крај ХХ в. Овај сликарски омаж Ван Гогу представља оригиналан и по много чему јединствен феномен у српском сликарству 90-их година. Данас се његове слике налазе у многим музејима и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Добитник је награда за сликарство на изложбама у италијанском граду Губио (1963, 1965, 1966) и награде Алексеја II, патријарха московског и целе Русије (1996). ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Кадијевић, Коста Брадић , Бг 1964; З. Глушчевић, Коста Брадић или велика синтеза , Бг 1995; Ђ. Кадијевић, Коста Брадић: Омаж Ван Гогу , Бг 1996; Д. Калајић, Света светлост Косте Брадића , Бг 2003; М. Игњатовић, Коста Брадић , Н. Сад 2004; Ђ. Кадијевић, Коста Брадић , Земун 2006; Е. Брадић (ур.), Коста Брадић , Бг 2008. Весна Круљац   *Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)