БОГИЋЕВИЋ, Милан

БОГИЋЕВИЋ, Милан , правник, дипломата, министар (Шабац, 6. III 1840 – Беч, 22. VI 1929). Пореклом из познате породице Анте Богићевића, био је у родбинској вези са породицом Обреновић. Студије права завршио у Паризу. Најпре је био секретар, па отправник послова српског заступништва у Цариграду (1867 – 1872) и секретар кнежевог двора (1872). Захваљујући личним способностима и родбинским везама, остварио је дугу и успешну политичку и дипломатску каријеру током које је био министар правде (1874 – 1875), министар иностраних дела (1875, 1883 – 1884, 1894 – 1895), касациони судија (1879 – 1883), посланик Србије у Бечу (1883 – 1888) и Берлину (1895 – 1900), изванредни посланик и пуномоћени министар посланства у Италији (1896 – 1897), члан Државног савета у пензији (1900 – 1914). Одан Обреновићима, бранио је династију од свих напада у земљи и ван ње, подржавајући унутрашњу и спољну политику краља Милана и краља Александра. Био је аустрофилски опредељен. Један је од оснивача Напредне странке. 
 ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Крај једне династије , I ‒ II, Бг 1905 ‒1906; В. Ђорђевић, Историја Српско-бугарског рата , Бг 1908; Ж. Живановић, Политичка историја Србије , IV, Бг 1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића , I, Бг 1934; Ј. Продановић, Историја политичких странака у Србији , 1, Бг 1947; А. Раденић (ур.), Дневник Бењамина Калаја 1868 – 1875 , Бг 1976; Д. Живојиновић, Краљ Петар Карађорђевић , I, Бг 1994. 
 Александар Новаков 
   
 *Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)