# БЛАГОСЛОВ
**БЛАГОСЛОВ**, у Цркви подразумева радњу, те усмено или писмено призивање Божије благодати у циљу освећења лица и предмета потребних храму или члану Цркве. Сама реч јесте сложеница која се састоји из две речи: *благо* и *словити*, а буквално значи: добро говорити неком или о неком, добро мислити или добро желети. У том смисли треба благосиљати Бога, тј. благо словити о Њему. **Б.** постоји од самог почетка људског рода, код свих народа и у свим религијама. **Б.** има позитивно или очишћујуће дејство, јер отклања све што смета напретку и служењу Богу. Дејство **б.** простире се на људе, предмете и на видљиве и невидљиве силе око њега. Темељ давању **б.** постављен је у Старом завету, а могли су да га дају Бог (свима), свештеници (својим верницима), цареви (свом народу) и родитељи (својој деци).
Први **б.** Бог је упутио Адаму и Еви у рају: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом" (Пост 1,28), и тај **б.** наследило је цело човечанство. Први свештенички **б.** јавља се у случају Авраама када га је Мелхиседек цар Салимски и свештеник Бога вишњега благословио (Пост 14,18-20). Касније **б.** даје и јеврејско свештенство, а Бог је одредио формулу **б.**: „Да те благослови Господ и да те чува! Да те обасја Господ лицем својим и буде ти милостив! Да Господ обрати лице своје к теби и даде ти мир" (Бр 6,23-26). Први царски **б.** доделио је цар Давид (2. Сам 6,18), а богословски основ за царски **б.** лежи у чињеници да је он Божији помазаник и опуномоћеник. Први родитељски **б.** јавља се у Старом завету, јер родитељи пре своје смрти дају својој деци **б.**, а Исус син Сирахов објашњава: „Речју и делом поштуј оца свога и матер своју, да би стекао њихов благослов. Јер очев благослов учвршћује домове деци, а мајчина клетва руши њихове куће до темеља" (Сир 3,8-9). У породицама где још траје патријархално васпитање много се полаже на **б.** родитељски.
У Новом завету **б.** је задржао сву важност. Праведни Симеон Богопримац благосиља Јосифа, пресвету Богородицу и малог Исуса. Христос благосиља малу децу, своје ученике и болеснике (Лк 24,50-51). Апостоли су хришћане благосиљали усмено и писмено. Павле почиње и завршава своје посланице **б.**: „Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа да буде са вама" (Гал 1,3). Апостол Павле поставио је норму: „ван сваког је спора да већи благосиља мањега" (Јев 7,7). **Б.** Божији призива се при сваком раду, при обеду, при поласку на пут и у свим животним приликама. Верник је тврдо убеђен да без Божијег **б.** ни једно дело не може да има успеха.
Радомир Милошевић
У усменој књижевности, утврђени, најчешће стиховани говорни израз који се изговара или пева и који је заснован на вери у магијску моћ речи: увереност у остварење изречених добронамерних жеља за срећу, здравље, умење, заштиту од невоља. Због тога је **б.** најчешће у функцији обавезног говорног дела унутар појединих породичних и календарских обреда. Сам чин благосиљања врши лице (углавном главни актер одређеног ритуала), које у датом моменту има функцију посредника између људи и надљудских сила (Бога), којима се и обраћа: „Све ти, синко, у час добар било!/ Сретала те два божја анђела,/ Свети Петар и свети Никола,/ Вазда теби у помоћи били." **Б.** најчешће има императивну интонацију, која може бити исказана експлицитним изразима: *да би* (...), *нек* (...), *Бог дао* (...): „У колевци мушко (женско) чедо./Нек је оно мајке сретњо!/Нек је оно оцу живо!" Стилско средство које се најчешће користи у **б.** је поређење, а оно проистиче из древних веровања у моћ имитативне магије – да се пожељна својстава могу пренети са одређених биљака/животиња/предмета/људи на неке друге, уколико се доведу у везу, јер „слично изазива слично": да је здраво мајки дете, као здравац у камење. Због тога у њима преовлађује двочлани модел поређења: *колико*/*какво*/*како* А – нека буде *толико*/*такво*/*тако* Б. Тако нпр. главна учесница краљичког обреда, кад баца јастук увис, благосиља за висок раст конопље на следећи начин: „Толика вам кудеља била,/лака к`о перје,/танка к`о свила!/Толики вам био лан,/к`о буздован!" Користи се и хипербола и то због веровања да се набрајањем нечег неизбројивог или неизмерљивог може магијски призвати иста количина плода у стварности: „Овој жито род родило,/ од родом се пресавило,/ над амбари предвисило."
Јасмина Јокић
ЛИТЕРАТУРА: С. Илкић, „Свештенички благослов", *Источник*, 1895, IX, 3; „Благослов Божји", *Православни хришћанин*, 1926, V, 8; Ј. Бута, „Благослов Божији", *Браство*, 1929, V, 1; М. Ћирић, „Два благослова која један другог допуњују (родитељски и свештенички)", *Нишка духовна стража*, 1941, III, 7; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1997; *Српски митолошки речник*, Бг 1998; Д. Ајдачић, *Прилози проучавању фолклора балканских Словена,* Бг 2004.
\*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)