# БИТОЉСКА ЕПАРХИЈА **БИТОЉСКА ЕПАРХИЈА,** први пут се помиње 1014, у време владавине цара Самуила. У повељи цара Василија II за Охридску архиепископију 1018. помиње се под именом Пелагонијска, са правом на 15 клирика и 15 парика. Обухватала је Пелагонију, Прилеп, Велес и Дебрет. Када је краљ Милутин освојио ове области, ушла је у састав Пећке патријаршије. Пропашћу српске државе припада Охридској архиепископији, а њеним укидањем припала је цариградском патријарху. Тада се у изворима губи Битољска, али се у исто време јавља Прилепска епархија, а око 1600. њен епископ носи титулу пелагонијски и прилепски, или битољски и прилепски, касније све до пред крај XIX века само пелагонијски. Када је Битољ постао седиште румелијског беглербега, битољски епископ је 1836. уз чин митрополита добио у хијерархији Цариградске патријаршије ранг одмах после митрополита Брусе, а 1882. имала је богословију. Бугари су 1897. поред грчког поставили егзархијског епископа са титулом битољског. После балканских ратова обојица су уклоњени, а **Б. е.** постала је део Српске цркве, када је 1922–1941. радила српска богословија. Уставом СПЦ из 1931. спојена је са Охридском у Охридско-битољску, са седиштем у Битољу. Таква је остала до македонског раскола 60-их година прошлог века. Поново је под именом **Б. е.** основана 2002, као једна од епархија Охридске архиепископије која покрива простор Македоније, али је у духовном јединству са Српском црквом и призната од свих помесних православних цркава. С обзиром да је македонске власти не признају и отежавају јој сваки рад **Б. е.** делује национално и духовно у границама својих могућности. Има два манастира у Битољу: манастир Васкрсења Христовог (мушки), чији је старешина архиепископ охридски, као и манастир Светог Јована Златоустог (женски). ЛИТЕРАТУРА: Растко, „Наша црква у Битољу", *Весник*, 1920, 23; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске* *цркве у средњем веку*, Бг 1985; Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве*, Бг 1993; *Црква*, календар СПП за 2006. годину, Бг 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)