# БИТЕФ
**БИТЕФ** (Београдски интернационални театарски фестивал), основан 1967. као фестивал нових позоришних тенденција. Настао је у окриљу Атељеа 212, као позоришта јасно опредељеног за иновације у сценском изразу и драмској књижевности. Први селектори били су Мира Траиловић, директорка Атељеа 212 и **Б.** (1967–1989), и Јован Ћирилов, драматург Атељеа 212 и **Б.** (од 1967. до данас). У светским позоришним круговима **Б.** је крајем 60-их година посебну афирмацију стекао по томе што су се на њему, као нигде другде на свету, могли сретати уметници Истока и Запада. Током наредне четири деценије **Б.** је програмом обухватао како екстремна експериментална трагања (Ливинг театар, Бред енд Папет, К. Гротовски, Р. Шекнер, Т. Кантор) тако и нове тенденције у редитељском тумачењу класике (П. Брук, О. Крејча, П. Штајн, П. Цадек, К. Пајман, Ј. Љубимов, И. Бергман, Р. Планшон, П. Шеро) и најновија догађања у области савремене игре (Алвин Николај, Мерс Канингам, Биргит Кулберг, Пина Бауш). На **Б.** су приказивани и примери традиционалних позоришта (катакали, но, пекиншка опера, сицилијанске лутке, угандско племенско позориште), сачуваних у изворном облику, која су, захваљујући Антонену Артоу, у другој половини XX в. постала инспирација невербалног и постдрамског позоришта. **Б.** је пратио и програмско напуштање позоришта кутије и освајање нових простора (спортских хала, некадашњих индустријских објеката, пристаништа), као и излазак на отворене просторе. Откривао је нове позоришне ствараоце, приказујући први светској јавности њихове представе, као што су *Бесни Роландo* Луке Ронконија, режије Виктора Гарсије у „Компанији Нурије Есперт", Театар а. д. Рур Роберта Чулија и др. **Б.** је први фестивал на којем је совјетска власт дозволила Театру на Таганки да учествује на једном светском фестивалу, а до тада је редитеља Јурија Љубимова (*Хамлет*, *Десет дана који су потресли свет*) сматрала дисидентом. Осамдесетих година **Б.** је на време уочио појаву постмодернистичке естетике у сценској уметности и приказао „ране радове" Роберта Вилсона (*Ајнштајн на плажи*, *Краљица Викторија*), Јохана Кресника и Томажа Пандура. Почетком XXI в. открио је најрепрезентативније уметнике постдрамског позоришта као што су Хајнер Гебелс, Рене Полеш и Штефан Кеги, не одричући се, при том, и других облика позоришта од новог реализма до нових облика политички ангажованог позоришта.
ЛИТЕРАТУРА: В. Стаменковић, *Краљевство експеримента*, Бг 1991; М. Первић, *Воља за променом, Битеф 1967–1980*, Бг 1995; М. Зајцев, *Свет у Београду*, Бг 1998; Ј. Ћирилов, *Реч недеље, Позориштарије*, Будва 2004.
Јован Ћирилов
\*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)