# БИЦИКЛИЗАМ **БИЦИКЛИЗАМ** (фр. *cyclisme*), спортска грана, погодна и за рекреацију, која обухвата брзинска такмичења на бициклима на друму (једнодневне и етапне трке), на писти и у природи (циклокрос и планински бициклизам), као и вожњу на *BMX* бициклима. Први клуб у Србији основан је у Београду 23. XII 1884. по старом, тј. 4. I 1885. по новом календару као Прво српско велосипедско друштво. Први председник био је Милорад Терзибашић, потпредседник Михаило Јовановић, а благајник Петар Трпковић. До краја XIX в. чланови друштва, мецене, пропагатори **б.** или такмичари били су Ђорђе Вајферт, Шарл Дусе, др Славко Грујић, гроф Гастон де Дизраел, Љуба Станојевић, Ђока Јовановић, др Ђорђе Нешић, Бошко Чолак-Антић, Хуго Тихи, Ђорђе Попара, Светислав Савић, Владислав Рибникар, Михаило Мерћеп, Јанко Цинцар Марковић и др. Основна активност друштва била је пропагирање **б.** и организовање излета на бициклима. Друштво је 1887. покренуло *Велосипедски лист*, први спортски лист у Србији и на Балкану, чији је издавач и уредник био М. Терзибашић. Лист је излазио једном месечно, али се брзо угасио и био обновљен под именом *Велосипедист* (1898–1900), а у њему су, између осталих, сарађивали Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Чича Илија Станојевић и др. На простору на којем се налази Дом војске 1887. изграђена је бетонска бициклистичка писта, са клупским просторијама. Суботица је писту добила 1891. на Палићу, а Зрењанин 1897. Прва бициклистичка трка у Београду одржана је јула 1896. на стази „Лондон" – Топчидер – „Лондон" (14 км), а победио је Ђорђе Попара, као и на првом Првенству Србије 1897. на стази Београд – Смедерево – Београд. У Ваљеву је 1885. основана подружница Првог српског велосипедског друштва, а у Шапцу друштво *Муња*. Наредне 1886. у Новом Саду основано је Новосадско велосипедско друштво (председник је био судија Ото Пауковић), а у Неготину *Хајдук Вељко*. Бициклистички клубови основани су у Сомбору (1887), Белој Цркви (1895), Зрењанину (1896) итд. У то време постигнути су и први успеси на такмичењима. Суботичанин Лајош Вермеш је 1882. победио на трци од Будимпеште до Кошица, Иван Сарић, такође из Суботице, освојио је првенство Угарске 1891. и 1892, а Београђанин Светислав Савић је побеђивао на такмичењима у Бечу, Прагу и Будимпешти, све док му нису забранили да се такмичи јер му је једна мађарска фабрика бицикала за вожњу на бициклу „адрија" давала новчану потпору, што је било забрањено. После I светског рата, 1920. у Загребу основана је бициклистичка организација нове државе под именом Југословенски котурашки савез, а **б.** у Србији почео је да се обнавља тек у другој половини 20-их година. У Новом Саду је 1925. основан клуб *Ахилес,* који је убрзо добио и женску екипу, а 1929. ничу бициклистичке секције широм Србије, као и београдска *Авала*, клуб који је играо најзначајнију улогу у српском **б**. до почетка II светског рата. У том периоду најбољи такмичари били су Београђанин Ђорђе Дрљачић (*Авала)* и Новосађанин Јован Павлик (*Ахилес*, *Новосадски атлетски клуб* па *Раднички*). Осим поменутих клубова, стално или повремено радили су још: *Велосипедски клуб*, *Митић*, *Балкан*, *Југославија* из Београда, *Темпо* из Панчева, *Тесла* из Старог Бечеја, *Санд* из Суботице, *Орлић* из Крагујевца, *Ниш*, *Ваљево* и др. Српски бициклистички савез основан је 18. XII 1939. (први председник Макс Амес), а дотад су бригу о **б.** водили подсавези – новосадски, београдски и нишки. Уочи II светског рата организоване су прве велике етапне трке. Прва од четири трке Београд – Софија (три етапе, 428 км) одржана је 1937, а од 22. до 29. V 1939. на иницијативу листова *Политика*, *Време* и *Правда* одржана је трка „6 дана око Србије". Следеће, 1940. возило се „9 дана око Србије" и из те две трке доцније је настала трка „Кроз Србију". После II светског рата широм Србије организована су масовна такмичења, обнављани стари и оснивани нови клубови. Већ у априлу 1945, пре ослобођења свих делова земље, на стази око Калемегдана одржана је прва трка на којој је победио члан *Авале* Душан Давидовић. Прво послератно првенство Србије одржано је 1946, а прву титулу првака Југославије у Србију је 1947. донео Александар Зорић, члан *Металца*. Он је тих година заједно са Драгишом Јешићем, Душаном Давидовићем, Живорадом Мичићем, Костом Тодоровићем, Радославом Козлицом и Јосипом Павликом предводио српски **б**. Зорић је 1948. победио на трци „Кроз Хрватску и Словенију", из које је 1956. настала трка „Кроз Југославију", а 1949. победом на „Трци мира" (Праг–Варшава) постигао је први велики међународни успех српског **б**. Бициклистички савез Србије обновљен је 1948, а први председник био је Владимир Спајић. Педесете године обележио је својим успесима Веселин Петровић, а шездесете Радош Чубрић, предводник генерације у којој су били Фрањо Варга, Никола Живковић, Ласло Павлик, Тома Миленковић, Гаврило Вукојевић и др. Седамдесетих година XX в. уз ветерана Чубрића, најбољи бициклисти били су Милован Газдић, Танасије Куваља, Момчило Лајзер, Пал Циглер и Миодраг Маринковић, који је 1975. на Светском првенству у Лозани освојио сребрну медаљу у вожњи на писти у јуниорској конкуренцији. У последње две деценије XX в. најуспешнији клубови били су *Партизан*, *Чукарички* и *ОБК Београд* из Београда, *Металац* из Краљева и *Борац* из Чачка, најбољи бициклисти Драгић Боровићанин, браћа Рајко и Радиша Чубрић, Драган Достанић, Мићо Брковић, Александар Миленковић и Радомир Павловић, а после њих Душан Попесков, Александар Никачевић, Саша Гајичић и др. Најуспешнији је био Микош Рњаковић са 27 титула државног првака, четири победе на трци „Кроз Србију" и више од 50 победа у једнодневним тркама или етапама. У женском **б.** без премца је била Новосађанка Ева Хатала са 25 титула првакиње државе. Српски **б.** је у СФРЈ био у сенци словеначког, а његов нови успон започет је крајем XX и почетком XXI в. Водећим клубовима се придружују суботички *Спартак* и нишки *Железничар*, а предводници нове генерације су Иван Стевић, Небојша Јовановић, Предраг Прокић, Жолт Дер и Есад Хасановић, који су највеће успехе постигли као чланови *Партизана*, који је постао први домаћи професионални бициклистички клуб. Тада се оснивају и први клубови за планински **б.** а развоју нове олимпијске дисциплине добрим резултатима доприносе Иван Давосир, Александар Марић, Бојан Ђурђић, Алекса Марић. Београдски бициклистички радници су 1956–2001. организовали трку „Кроз Југославију", једну од најугледнијих аматерских екипних трка на свету. Трка „Кроз Србију", обновљена 1963, постала је најзначајнија трка на Балкану, а међу важнијим тркама су „Кроз Војводину" (основана 1970) и „Јуниори кроз Србију" (основана као „Космајски партизани" 1969), док се трка „3 Б", која је од 1995. повезивала Београд, Будимпешту и Братиславу, угасила 2001. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975. Милојко Тубић; Слободан Босиљчић; Живко Баљкас \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)