# БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК **БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК**, турска административна област. Уобичајен али погрешан назив за турску управну област којом су управљали турски намесници у Београду, а која се за време турске владавине службено звала Смедеревски санџак (тур. *Semendire Sancağl* или *Liva-i Semendire*). Назив пашалук вероватно је настaо у XVIII в. јер су од почетка тога вeка турски намесници у Београду имали титулу паше, а стално седиште у Београду. Из народног говора овај је назив прешао у западну званичну преписку и у домаће писане споменике, а одатле и у савремену научну литературу. **Б. п.** је основан 1459. после пада Смедерева (20. јуна) под турску власт и обухватао је северни дeо српске деспотовине. Први намесник области (санџак-бег) био је Мехмед–бег Минетовић (1459‒1463). После турског освајања Београда 1521. новоосвојена територија прикључена је Смедеревском санџаку, а седиште је из Смедерева премештено у Београд. Као истакнута турска погранична област која је деценијама служила као полазна тачка за турска продирања у Средњу Европу, **Б. п.** је спадао у тзв. акинџијске санџаке, даванe на управу истакнутим акинџијским вођама који су вршили честе упаде у Угарску. Од 1541. до 1686. био је у саставу Будимског пашалука. У том периоду, а нарочито у XVII в., **Б. п.** није имао важност коју је имао до пада Будима, па је често додељиван будимским пашама као нека врста лена. Карловачким миром 1699. враћен је у састав Румелијског пашалука у којем је остао до ослобођења Србије. Како је тада Београд опет постао за Турску важно погранично упориште, у њему се стално налазио посебан мухафиз (чувар и заповедник пограничне зоне), којем је отада готово редовно додељивана и управа над целим **Б. п**. Територија **Б. п.** у раздобљу 1459‒1521. обухватала је северни део преполовљене српске деспотовине, који је уговором између султана Мехмеда II Освајача и деспота Ђурђа Бранковића 1455. био под влашћу деспота, а падом Смедерева 1459. дошао је под турску власт (осим Београда, Шапца, Колубаре, Мачве и Посавине, који су раније били уступљени Угарској). Територија пашалука је до 1467. била подељена на следеће нахије: Брвеник, Јагодина, Кучево, Лепеница, Левач, Маглич, Љубостиња, Некудим, Островица, Раља, Рудник и Сокол. Касније је санџаку припојено средње Подриње са Зворником и Сребреницом, а између 1467. и 1476. припојено је Браничево. Оснивањем Зворничког санџака, који се први пут помиње 1483, део територије **Б. п.** припојен је новој управној једници. Турским освајањем Београда 1521. пашалук је знатно проширен ‒ у његовим границама нашле су се земље које су улазиле у састав Србије (1455‒1459) заједно с подручјем које је раније уступљено Угарској. Овакав територијални облик опстао је до XIX в., једино је Шабац у првој половини XVII в. припојен Зворничком санџаку, а Ужице je крајем XVII или почетком XVIII в. припало Босанском пашалуку. Крајем XVIII в. пашалук се делио на 12 нахија: Београдску, Смедеревску, Пожаревачку, Ћупријску, Јагодинску, Крагујевачку, Ужичку, Ваљевску, Шабачку, Рудничку, Соколску и Борачку. **Б. п.** је три пута био под аустријском окупацијом (1688‒1690, 1718‒1739, 1789‒1791). Завршетком Бечког рата Карловачким миром 1699, којим је аустријска граница померена до Саве и Дунава, **Б. п.** је поново постао погранична област. За време друге окупације на територији пашалука успостављена је тзв. Краљевина Србија. Београдским миром 1739. поново је успостављена турска власт. Криза Османског царства у XVIII в. проузроковала је појаву јаничара у **Б. п.**, а с њима и установљење читлука и читлуксахибија, због чега су се дажбине умножиле. Пред крај аустро-турског рата 1788‒1791. Срби из **Б. п.** покушали су да за Србију издејствују аутономију по угледу на Влашку и Молдавију. У томе нису успели и по Свиштовском миру 1791. **Б. п.** је враћен Турској. Порта је јаничарима забранила повратак у пашалук због чега се између њих и централне власти заметнула борба која је трајала осам година. Јаничари су је водили у савезу с видинским одметником Османом Пазваноглуом. Заузимали су Београд 1792, 1795. и 1797, али су сваки пут из њега протеривани. Срби су се у овој борби држали најпре неутрално, а касније су, на позив београдског паше Хаџи-Мустафе, стали на страну Порте и својом војском помогли да се јаничари истерају из пашалука. Порта је после Свиштовског мира 1791. Србима у **Б. п.** дала следеће повластице, које су потврђене ферманима из 1793. и 1794: 1. бирање обор-кнезова и кнезова као непосредних власти у народу; 2. забрана Турцима да се насељавају по српским местима и да бесплатно и силом узимају било шта од Срба; 3. утврђен порез од 15 гроша годишње на пореску главу; 4. осим пореза, плаћање само редовних царских и спахијских дажбина; дажбине у натури биле су ограничене на извесну количину дрва и сена; 5. слободно подизање цркава и манастира и слобода трговине. За ово су Срби били обавезни да својом снагом бране **Б. п.** од јаничара. С овим повластицама пашалук је добио обележје аутономне области. Године 1796. на обор-кнезове је пренето и прикупљање дажбина од народа, а 1797, услед нове опасности која је запретила од Пазваноглуа, установљена је и српска народна војска са сопственом организацијом. Служба у народној војсци и учешће у борбама против јаничара дали су прилике Србима да се снабдеју оружјем и да науче да ратују, па се у тим борбама и стварао потоњи устанички кадар. И привредно стање се поправило, а трговина стоком и занати почели су се нагло развијати. Наполеонов напад на Египат 1798. приморао је Турску да се измири с Пазваноглуом, како би могла сву своју војну силу бацити на одбрану Египта. Једном тачком тога измирења одобрено је, на Пазваноглуов захтев, да се београдски јаничари могу вратити у Београд на своја ранија имања. Већ у пролеће 1800. убили су у Шапцу обор-кнеза Ранка Лазаревића, а у августу 1801. дигли буну у Београду, затворили пашу Хаџи-Мустафу у град и погубили га. Четири главне вође јаничара (дахије) разделили су **Б. п.** између себе и завели своју управу. Тиме је дотадашња кнежинска аутономија била уништена. За време Првог српског устанка укинута је турска управа која је обновљена 1813. После 1815. заведена је двојна српско-турска управа. Хатишерифом из 1830. **Б. п.** је постао аутономна Кнежевина Србија. [![001_II_BG-pasaluk-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bg-pasaluk-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-ii-bg-pasaluk-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић, *Београдски пашалук пред Први српски устанак* 1794‒1804, Бг 1949; Е. Бојанић-Миљковић, *Смедеревски санџак 1476‒1560*, *земља, насеља, становништво*, Бг 2004. Радомир Ј. Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)