БАЛКАНИЗАМ

БАЛКАНИЗАМ , обележје заједничко неким или свим балканским језицима без обзира на то да ли су по пореклу ближег или даљег степена сродности, које се развило као резултат дуготрајних контаката између словенских и несловенских језика на Балкану. Постоји схватање према којем се под б. подразумева свака подударност у различитим балканским језицима, која није распрострањена у словенским и романским језицима ван Балкана, а конвергентног је порекла. Јављају се у различитим епохама језичког развоја. До сада их је уочено близу три стотине, различитог опсега и значаја. Неки су познати у само два, а неки у више језика. Процес развоја б. назива се балканизација, а њоме су захваћени бугарски и македонски језик, као и источни српски говори, у којима се развијају особине заједничке са грчким, румунским и албанским језиком. У услове настајања б. спада језичка интерференција заснована на супстрату и каснијим међусобним додирима. Развој б. у словенским језицима долази на потицај из несловенских језика, раније грчког (и латинског), а данас и румунског (у Банату). Интерференција је настајала и у билингвизму који је на Балкану познат у условима мешања и смена становништва (словенизирање староседелаца, суживот словенског и несловенског живља у средњем веку, културни утицаји грчке и римске цивилизације). 

 Б ., према неким мишљењима, могу бити примарни (релевантни) и секундарни (ирелевантни) са становишта њиховог значаја за балкански језички савез, као и категоријални (они који се тичу неких језичких категорија) и јединични ( б. као јединице на било ком структурном нивоу). Настанак лексичких б. заснива се на заједничком виђењу света у окружењу и на калкирању језичких ознака. Морфолошки б. имају основа у синтаксичкој сфери језичке интерференције. На пример, с променама до којих у једном језику под утицајем суседних језика долази у употреби предлогā  и с повећавањем њихове функционалне оптерећености  повезано је смањивање функционалне оптерећености падежних наставака и упрошћавање падежне промене. У тумачењу б. у једном језику полази се од историјског момента одговарајуће појаве у језику иницијатору. На српски језик могли су утицати и бугарски и македонски говори, који су балканизирани раније и темељитије. У српском језику б. су регистровани како у књижевном језику, тако и у народним говорима. У б. у српском књижевном језику спадају: процес губљења инфинитива и његове замене конструкцијом да + презент, изједначавање облика датива, инструментала и локатива множине, тежња ка непроменљивости бројева, мешање прилога где и куда , употреба предлога код са генитивом за исказивање усмерености кретања, брисање граница између прелазности и непрелазности глагола итд. Југоисточне српске народне говоре (призренско-тимочка дијалекатска зона) карактерише велик број б. који имају системски карактер: губитак инфинитива и творба футура са да + презент ( ћу да радим ), аналитичка деклинација и преношење функција косих падежа на конструкције са предлозима и општим падежом ( из кућу , на кућу , пред кућу , у кућу ), аналитичко поређење придева типа по и нај + позитив ( добар , подобар , најдобар ), удвајање објекта ( њега га чекам), постпозитивни члан у најисточнијем делу српских говора ( човекав , жената , детето ), скраћивање дугих вокала ( дете , глава ). Балканистичке појаве неједнако захватају призренско-тимочку дијалекатску зону, али се неке од њих (употреба конструкције да + презент поред инфинитива, једнакост акузатива и локатива) шире и на косовско-ресавске и зетско-сјеничке говоре. Велик је број лексичких б. било супстратског порекла, нарочито у топонимији (трачког: Тамиш , Пловдив , романског: Барбатово , Корбевац , грчког порекла, често преко романског: Сплит , Хвар , Пиле , или, можда, илирског: Липљан , Тара ), било калкова, односно позајмљеница новијег времена (турцизми). 

 ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, Историја српскохрватског језика , Н. Сад 1955; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", ЈФ , 1984, XL; В. Станишић, „Балканизми у српскохрватском језику", Balcanica , 1987, 16/17; П. Асенова, Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз , София 1989; Ш. Демирај, Балканска лингвистика , Скопље 1994; П. Ивић, Преглед историје српског језика , Ср. Карловци – Н. Сад 1998. 

 Недељко Богдановић